BIBLIOTEKA FRONESIS

Milan Suboti

NA DRUGI POGLED
Prilog studijama nacionalizma

Institut za filozofiju i drutvenu teoriju I. P. Filip Vinji Beograd, 2007.

Objavljivanje ove knjige omoguilo je Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije finansiranjem projekta Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju Prosveenost u evropskom, regionalnom i nacionalnom kontekstu: istorija i savremenost (br. 149029).

Sadr aj

1. Na leima bika: o simbolikoj geografiji evropskog prostora 2. Imaju li nacije pupak? Gelner i Smit o nastanku nacija 3. Crno-beli svet: prilog istoriji dualnih tipologija nacionalizma 4. Lica Janusa: komunizam i nacionalizam 5. Globalizacija demokratije i civilizacijske granice 6. Napomena 7. Literatura

7 45 81 137 183 221 223

I Na leima bika: o simbolikoj geografiji evropskog prostora

Uvod: simbolika geografija

Tema integracija i tradicija1 nas obimom svojih noseih pojmova i kompleksnou njihovog meusobnog odnosa prisiljava da se ograniimo na jedan od brojnih pristupa i moguih pravaca njenog razmatranja. Stoga u u ovom radu pod integracijom pre svega podrazumevati niz (politikih, ekonomskih i kulturnih) procesa usmerenih na stvaranje jedinstvene Evrope, tj. aktuelni projekat evropskih integracija koji bi, po zamisli njegovih tvoraca i zagovornika, u budunosti vodio ostvarenju arhitektonskih planova izgradnje zajednikog evropskog doma. Ako sada ostavimo po strani razmatranje brojnih razloga kojima se opravdava i obrazla e potreba stvaranja nadnacionalnog evropskog jedinstva, mo emo tematizovati mesto i ulogu koje u tom procesu ima tradicija. Tada se suoavamo sa pitanjem (dis)funkcionalnosti tradicije u evropskim integracionim procesima s jedne strane sa problemom utemeljenja aktualnog projekta integracije u evropskoj prolosti, dok s druge strane, sa strategijama njegovog odbacivanja zasnovanim na isticanju upravo te prolosti kao krajnjeg argumenta. Oigledno je da zastupnici prvog
1

Tekst je proirena verzija autorovog priloga za meunarodni nauni skup Integracija i tradicija koji je u organizaciji Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju odr an 13 -14. decembra 2003. godine u Beogradu.

stanovita te e formulisanju i rekonstrukciji onih elemenata zajednike evropske tradicije pomou kojih bi se legitimisalo zalaganje za evropsko jedinstvo. Ali, nije teko uoiti da ova rekonstrukcija poiva na selektivnom pristupu evropskoj prolosti iz koje se izdvajaju i preuzimaju upravo oni segmenti i formativni elementi koji potkrepljuju poetno normativno polazite ideju ujedinjene Evrope. Ovaj pristup, funkcionalan za stvaranje svesti o Evropi kao zamiljenoj zajednici koja prevazilazi nacionalno-dr avne partikularitete, redukuje kompleksnu istoriju Evrope na istoriju stvaranja Evropske Unije i predstavlja osnov za stvaranje novog istorijskog mita mita evropskog jedinstva (vid. Riekmann, 1997: 60-71).2 S druge strane, slina selektivnost odlikuje i protivnike evropskih integracija koji u ivoj prolosti tragaju za dokazima postojanja ne samo razliitih, ve i veno sukobljenih partikularnih tradicija. Skloni da u svojim nacionalnim istorijskim narativima esencijalizuju ono to smatraju ekskluzivno svojom samobitnom tradicijom, oni u njenom konzerviranju vide imperativ opstanka kulturnih i politikih identiteta evropskih nacija ugro enih projektom integracije. Uoena selektivnost u tumaenju tradicije uva nas od iskuenja njenog razumevanja kao neega objektivno datog i konanog, svedoi nam da je ona, za razliku od naslea,3 plod izvesne (soci2

Komentariui ovaj novonastajui mit, Aleksej Miler istie: Brojne istorije Evrope su koncipirane kao prvo poglavlje istorije koja neizbe no vodi veitoj Evropskoj Uniji. Taj trend me veoma podsea na moj moskovski ud benik iz ezdesetih godina koji je poinjao poglavljem SSSR u periodu paleolita (Miller, 2004: 7). Takoe, prema oceni jednog drugog istoriara: Veina ovih istorija pisana je sa nekritikog pro-evropskog stanovita, kao da je koncept ujedinjene Evrope po sebi po eljan i istorijski neizbe an jer je jedina alternativa ispoljavanju opasnosti od tradicionalnog nacionalizma. To je razumljiva, zaista hvale vredna interpretacija. U svakom sluaju, strani dogaaji koji su unakazili evropsku istoriju ranog XX veka bili su jasno motivisani rasizmom i netolerancijom, opasnim izdancima staromodnog nacionalizma. Ali, verovanje da te strane stvari koje su se dogaale unutar Evrope predstavljaju negaciju evropskog ideala, skretanje od predodreenog mara evropske istorije ka veem miru i harmoniji, predstavlja u potpunosti samo pri eljkivanje (wishful thinking). Mrane epizode prolosti Evrope jednako mogu biti interpretirane kao integralni deo evropskog kolektivnog iskustva i identiteta, te kao ukorenjene u samoj ideji Evrope (Heffernan, 1998: 141). Za razliku od tradicije, naslee (bar u engleskom) ne podrazumeva aktivan proces svesnog izbora meu elementima sauvanim iz prolosti, ve se odnosi na sve to se

jalne, politike, kulturne) konstrukcije. Ako prihvatimo stav da je tradicija istorijski promenljiv konstrukt a ne esencijalistiki pojmljena ideja, onda se suoavamo sa injenicom da je konceptualizacija tog konstrukta zavisna od odnosa prema nekoj drugosti uz pomo koje se, u krajnjoj liniji, jasnije odreuje. U tom smislu, svaka konstrukcija opteevropske tradicije pretpostavlja identifikovanje neke neevropske tradicije oliene u Drugom kao onoj referentnoj taki prema kojoj se Evropa samoodreuje putem identifikovanja slinosti i razlika. Tako su u prolosti Azija ili Orijent predstavljali one centralne geografske topose drugosti pomou kojih se primarno artikulisao diskurs o evropskoj tradiciji i identitetu4. Tokom poslednjih decenija u socijalnoj teoriji i istoriografiji, zahvaljujui u velikoj meri Saidovom Orijentalizmu (1978), nastao je itav jedan anr koji se bavi problematikom i prikazivanjem drugosti. Taj anr je interdisciplinaran i pokriva oblasti od antropologije, preko knji evnosti i filozofije, do sociologije i istorije (Todorova, 1999: 22). Ali, pored spoljanjeg Drugog, tokom evropske istorije u evropskom identitetskom diskursu va nu ulogu su imale predstave o unutranjem Drugom, tj. o onim unutar-evropskim prostorima ija se politika, socijalna i kulturna stvarnost razlikuje od dominantnog normativnog pojma Evrope. Poto je Evropa primarno oznaka prostorno-geografskog entiteta, funkciju i spoljanjeg i unutranjeg Drugog obino preuzimaju termini koji takoe oznaavaju neku objektivno-prostornu stvarnost. Njihovo znaenje i upotreba, kao i u sluaju same Evrope, prevazilaze neutralni (geografski) opis statike konfiguracije prostora, pretvarajui ih u kategorije simbolike geografije u kojoj
sauvalo, svialo se to nama ili ne. U tom znaenju, naslee ne mo e ni da se ogrei o prolost niti je u potpunosti preputeno naoj samovolji. Potomci mogu da veliaju naslee kao to mogu i da ga ukaljaju, ali to je druga stvar, to je ipak sekundarno. Naslee je neutralan apstraktni oznaiva (Todorova, 2005: 88). Prema Volfgangu maleu, istoriaru evropske ideje: Ve je, u vezi s imenovanjem Evrope, pomenut postepeni razvoj jednog evropskog samorazumevanja, koje je primilo va ne impulse iz razgranienja sa drugim kulturama u situaciji ugro enosti (Grci / Persijanci; Karolinzi / Arabljani; latinski hrianski svet / Osmanlije). U tom okviru stvarana je, poev od starog veka, slika evropskog oveka kojom je sopstveno odreivano kao suprotno od tueg (male, 2003: 36-37).

je mentalna kartografija va nija od fizikih mapa sa ucrtanim rekama i planinama5. Pomenuti pojmovi mentalne karte i mentalne kartografije prvobitno su formulisani u okviru empirijske kognitivne psihologije koja se bavi istra ivanjem naina formiranja i mehanizmima funkcionisanja ovekove orijentacije u prostoru. Mentalna kartografija (mental mapping) je apstraktni pojam koji obuhvata te mentalne i duhovne sposobnosti koje nam omoguavaju da sakupljamo, ureujemo, uvamo, dozivamo iz pamenja i preraujemo informacije o prostoru koji nas okru uje, a mentalna karta je predstava koju ovek stvara o nekom delu prostranstva (Downs & Stea, 1977: 16). Ali, za razliku od kognitivno-psiholokog pristupa usmerenog na istra ivanje formi reprezentacije prostornog znanja u svesti individue, pojam mentalne mape mo e biti korien i u istra ivanju predstava koje drutva ili njegovi znaajni delovi formiraju o prostoru, tj. u analizi i rekonstrukciji kolektivne, drutvene imaginacije i reprezentacije. S obzirom da su te predstave fiksirane u jeziku, ova istra ivanja uglavnom su bazirana na diskurs-analizi kojom se, polazei od jezike prakse, rekonstruiu znaenja naih predstava o prostoru nezavisno od pitanja njihovog odnosa prema samim teritorijalno-geografskim realijama. Posledica ove primarne upuenosti na diskurs, a ne na fiziku stvarnost, jeste uvoenje simbolike geografije za koju se tvrdi da je pod uticajem subjektivnih ili emocionalnih faktora isto koliko i objektivnih ili strukturalnih, te da mo e biti uobliena naunim istra ivanjem kao i politikim razmatranjima, a takoe, zadobiti karakter ideologije ili politikog programa (Kontler, 1999: 9). Mentalne mape smatra Marija Todorova mo emo shvatiti kao recepte, kalupe ili sheme u koje pokuavamo da uklopimo utiske koje prikupljamo itavog ivota i pomou kojih pokuavamo da unesemo malo reda u svet, da mu pridamo kakav-takav smisao. ak i geografi i kartografi priznaju da mape ne poivaju samo na matematikom merenju, ve da one u obzir moraju da uzmu i duhovne,
5

Ili, kako to, razmatrajui znaenje i status Orijenta i Okcidenta, istie Edvard Said: Orijent nije inertna prirodna injenica. On nije neto to prosto postoji, kao to ni Okcident nije neto to prosto postoji... Mesta, regione i geografska podruja poput Orijenta i Okcidenta stvorio je, kao geografske i kulturalne entitete o istorijskim da i ne govorimo ovek (Said, 2000:13).

10

politike ili moralne parametre. Percepcija se ne ograniava samo na primanje gotovih utisaka iz spoljnog sveta: nai utisci su, naprotiv, shematizovani a priori. Informacije koje primamo mi sreujemo u skladu s matricama za koje smo kao percipijenti odgovorni ak i ako ih nismo svesni (Todorova, 2005: 84-85). Ovi subjektivni (ideoloki) inioci konstrukcije prostora (sadr ani u pomenutim matricama) posebno su znaajni u sluajevima kada nam sama fizika geografija ne daje jednoznane odgovore o granicama nekog prostora, tj. kada se te granice, nezavisno od samih geografskih otkria i rasta znanja, pokazuju kao istorijski promenljive. Upravo takav sluaj je sa Evropom kontinentom ije su istone granice faktiki neodreene, tj. predstavljaju plod konvencije koja nema vrsto i jednoznano uporite u fizikoj konfiguraciji tla i vode6. Naime, od antikih vremena naziv kontinent je upotrebljavan kao oznaka za velike kopnene povrine odvojene vodenim masama: Shvatanje da je zemljina povrina podeljena na odvojene teritorijalne masive stvorili su starogrki geografi koji su prvi identifikovali tri kontinenta Evropu, Aziju i Afriku zamiljena kao prirodne celine meusobno odvojene velikim vodenim masama, celine koje, stoga, imaju granice inherentne fizikoj konfiguraciji zemljine povrine (Bassin, 1991: 2). S obzirom na nepostojanje jasne vodene granice izmeu Evrope i Azije, istorija geografskih predstava svedoi o promenljivoj konceptualizaciji njihovog odnosa, sve do oznaavanja Urala kao graninog planinskog lanca koji ih razdvaja7. Ovo danas uobiajeno shvatanje razgranienja Evrope i Azije u prolosti je bilo
6

Geografski, kao to svako zna, Evropa nema istonih granica, i ovaj kontinent prema tome postoji iskljuivo kao intelektualna konstrukcija. ak i kartografska granica iz tradicionalnih kolskih atlasa planinski venac Ural, reka Ural, Kaspijsko more, Kavkaz zasniva se na politikoj odluci (Hobsbaum, 2003: 234). Odustajanje od identifikovanja razliitih renih tokova (Dona, Volge, Dvine, Peore i Oba..) kao granice Evrope i Azije formulisano je u radovima ruskog istoriara Tatieva (1686-1750). On je Ural oznaio kao granicu koja teritoriju Rusije deli na njen evropski i azijski deo. Pretpostavka promene ruskog (geografskog) samorazumevanja bila je politika Petra Velikog i njegovih naslednika, politika kojom je naputen izolacionizam Moskovije, kolonizovan Istok i stvorena imperijalna Rusija kao evropska dr ava sa svojom unutranjom, azijskom periferijom. (Opirnije o tome videti u: Suboti, 2004: 74-84).

11

dovoeno u pitanje na najrazliitije naine od Meternikove zajedljive opaske da Azija poinje na (bekoj ulici M. S.) Landtrase, do tvrdnje Nikolaja Danilevskog da u razmatranom (fiziko-geografskom M. S.) smislu nikakve Evrope ni nema, ve postoji samo zapadno poluostrvo Azije (Danilevski, 1994: 83). Naznaena geografska neodreenost istone granice Evrope prestaje da bude sholastiko (ili samo istorijsko-geografsko) pitanje i postaje ivotno va no kada se danas formulie kao problem odreenja granica prostiranja procesa evropskih integracija, tj. odreenja budueg obima Evropske Unije. Da li e, na primer, tim procesima biti obuhvaena Rusija u njenom dananjem dr avnom obimu, ili, da li e Turska postati deo jedinstvene Evrope, uprkos injenici da njen geografski evropski deo ini samo mali procenat njene teritorije?8 Formulisanje odgovora na ova i slina pitanja suoava nas sa injenicom da je Evropa istovremeno geografski (deskriptivni), kulturno-istorijski i politiki (normativni) koncept, tj. da se nalazimo u podruju simbolike geografije u kojoj su mentalne karte esto mnogo znaajnije od onih fizikih9. One su plod istorijskog razvitka i iskustva, rezultat naslea koje se selektivno tumai i rekonstruie u savremenoj politikoj i kulturnoj imaginaciji: Va no je shvatiti da Evropa nije predmet poput stola ili kue. Ono to je hiljadama godina oznaavano imenom Evropa nikada nije ostajalo isto. To neto se u oima ljudi stalno menjalo, pomeralo, poveavalo, smanjivalo, delilo. Primerena znaenja stalno su se menjala. Evropa je sa nekim predmetom, ije su spoljanje konture utvrene, uporediva samo onda kada se neka geografska definicija postavlja apsolutno. Ali geografske definicije zavise i od pogleda ljudi u njihovom sopstvenom vreme8

Gde se Evropa zavrava? Ural i Bosfor su uobiajeni odgovori na ovo staro pitanje. Gde je kraj Evropskoj Uniji? To je savremeno pitanje koje se ne reava pomenutim uobiajenim odgovorima. U prvom redu, zato to su mnoge zemlje unutar ovih granica daleko od spremnosti za lanstvo u EU. Ali, ak i da su spremne, EU u svoje lanstvo prihvata nacije-dr ave, a stare granice Evrope polove dve velike nacije (Maier, 2002: 17). Toga je bio svestan ve Danilevski koji je jo 1869. godine u knjizi Rusija i Evropa istakao: Smisao rei Evropa ima svoju punu te inu, ali taj smisao nije geografski, ve kulturno-istorijski, pa u pitanju o pripadnosti ili nepripadnosti Evropi geografija nema nikakav znaaj (Danilevski, 1994: 83).

12

nu, one nisu nepromenljive. To pokazuje istorija geografije (male, 2003: 7-8)10. Drugim reima, istorijski promenljive spoljanje (geografske) granice Evrope zavisile su i zavise od normativnog koncepta evropejstva ili shvatanja evropske tradicije koji nam slu e kao kriterijum teritorijalnog diferenciranja. Ta injenica je jo oiglednije u sluajevima unutranjeg diferenciranja Evrope na njene sastavne regione srednje veliine (mezo-regione), tj. prostore koji su manji od samog kontinenta, a vei od pojedinanih dr ava i njihovih manjih transgraninih podruja. Jer, uprkos obimu i apstraktnosti koncepta evropske tradicije, teko se mo e tvrditi da on u potpunosti i podjednako karakterie Evropu kao geografsku celinu, ve bi se pre moglo rei da se, polazei od njega, delovi kontinenta diferenciraju i rangiraju u vrednosnom smislu. Prema Hobsbaumu, ovo isticanje razlika unutar Evrope ne mora poivati na geografiji (mada koristi geografiju), niti nu no mora biti ideoloki zasnovano (mada se, po pravilu, artikulie u ideolokom diskursu), ali je uvek oslonjeno na psiholoko oseanje superiornosti i inferiornosti: Istinska razlika razdvaja oseanu superiornost od inferiornosti, koja se namee onako kako su ih definisali oni koji sebe vide kao bolje, to e rei obino kao pripadnike vie intelektualne, kulturne ili ak bioloke klase od one kojoj pripadaju njihovi susedi (Hobsbaum, 2003: 238-239). Primer balkanistikog diskursa kojim se Balkan stvara i oznaava kao evropska unutranja Drugost koja se, iako (geografski) pripada Evropi, karakterie upravo nedostatkom evropskih vrednosti i tradicija predstavlja ilustraciju te strategije istovremenog ukljuivanja i iskljuivanja. Istorija nastanka i upotrebe pojmova Balkana i balkanske tradicije, kao i ambivalentan odnos samih balkanskih naroda prema njima, poslednjih godina bili su tema brojnih radova11. Ratovi u bivoj Jugoslaviji dali su sna an podsticaj za tematizaciju
10

11

Slino tvrdi E. Hobsbaum: To to je Evropa jedan konstrukt ne znai, naravno, da ona nije postojala ili da ne postoji. Neka je Evropa uvek postojala, jo otkako su joj stari Grci dali ime. Samo, ona je promenljiv, slo en i fleksibilan pojam... (Hobsbaum, 2003: 235) Videti prevedene knjige Marije Todorove (1999), Vesne Golsvorti (2000), Dejvida Norisa (2002), kao i studije K. Fleming, S. Jansena, M. ivkovia, te Milice Baki-Hejden u asopisu Filozofija i drutvo, Vol. XVII, (2001: 11-110) i Vol. XIV (1998: 101-118).

13

mesta Balkana u simbolikoj geografiji Evrope i presudno su uticali na o ivljavanje Balkanske sablasti u evropskoj imaginaciji12. Ovo ponovno otkrivanje Balkana potisnulo je u drugi plan one topose simbolike geografije koji su, poput Istone Evrope i Centralne Evrope, decenijama zauzimali sredinje mesto u teorijskom i politikom diskursu. Njihovo povlaenje bilo je uzrokovano tektonskim poremeajima evropskog tla, izazvanih iznenadnim slomom komunizma i nestankom Sovjetskog Saveza, te nastankom novog svetskog nereda u kome je nestala primarna osa meunarodne politike (Jowitt, 1992: 260)13. Pomenuti primeri mogu poslu iti za demonstriranje zavisnosti mentalne kartografije od istorijskih i politikih procesa, tj. za formulisanje teze po kojoj promene simbolike geografije, u krajnjoj liniji, zavise od promena u strukturi (politike, ekonomske, kulturne) moi. Ali, ovaj materijalistiki intoniran zakljuak izra en stavom po kome ne utie simbolika geografija na politiku, nego obrnuto (Todorova, 1999: 276), ne znai da nasleene i novostvorene mentalne mape povratno ne utiu na samu politiku, tj. da su one samo puki odraz bazinih, objektivnih drutveno-ekonomskih i istorijskih zbivanja. Naprotiv, teza o simbolikoj prirodi same drutvene stvarnosti decenijama je ve opte mesto socijalne teorije. Iz nje se izvodi zakljuak da je zaista nemogue na osnovu empirijske evidencije razlikovati idealne i realne faktore u drutvu jer su verovanja i ideje ljudi realne sile u njihovim ivotima, a strukture su uvek o ivotvorene znaenjima (Greenfeld, 1992: 497). Stoga, poput lingvistikog obrta u savremenoj filozofiji, poslednjih decenija je u socijalnoj teoriji i istoriografiji izvren svojevrsni obrt ka istraivanju simbolikih, predstavnih aspekata realnosti, ija va nost se
12

13

Post-jugoslovenski ratovi dali su upotrebi termina Balkan nov podstrek, i on se naao u nesigurnom sreditu pristupa koji te ratove objanjava kao izraz atavistikih kulturnih odlika i drevnih mr nji. Termin Balkan tu, dakle, oznaava skup stvarnih ili zamiljenih drutvenih praksi, koje se vrte oko primitivizma, raznolikosti, strasti, a iznad svega, nasilja (Jansen, 2001: 35). Izumiranje lenjinizma radikalno menja okvir unutar koga su se Zapad, Amerika, Trei svet, zemlje Istone Evrope, biva Ruska imperija i mnoge nacije u Aziji povezivale i same sebe definisale... Tokom pola veka mislili smo u terminima Istoka i Zapada, a sada vie nema Istoka kao takvog (Jowitt, 1992: 261).

14

oituje ve u naslovima brojnih knjiga i radova koji sadr e termine poput zamiljanja (imagining), izmiljanja i otkrivanja (inventing), itd14. U istra ivanju procesa mentalnog mapiranja i njegove uloge u kolektivnom razumevanju i samopoimanju mogu nam poslu iti kako oficijelne i akademske, tako i svakodnevne diskurzivne prakse u kojima geografske odrednice predstavljaju va an vektor orijentacije u socijalnom i istorijskom prostoru15. Ali, nezavisno od tipa diskursa koji je predmet analize, nekadanja realistika usmerenost i vera u mogunost saznanja pretpostavljene, ontoloki primarne (drutvene, istorijske, kulturne...) stvarnosti, u velikoj meri je ustuknula pred zadatkom dekonstrukcije dominantnih diskurzivnih praksi, zateenih narativa i supstancijalizovanih identiteta. Prema reima jednog savremenog istoriara, mentalne mape su tokom poslednjih decenija postale tako znaajne upravo zbog ovog saznajno-metodolokog kulturolokog obrta koji je doveo do toga da u istoriografiji predstave sve vie zauzimaju mesto stvarne istorije jer se stvarna istorija esto pokazuje kao proizvod ideja koji su njeni akteri stvorili o njoj (Hildermeier, 2003: 30). O teorijskim i metodolokim pretpostavkama, kao i krajnjim dometima ovog obrta, danas se raspravlja u irem sklopu diskusija o (post)modernizmu i (de)konstruktivizmu, kao i povodom problema (ne)legitimnosti upotrebe kategorije istorijskih regiona u naem socijalnom i istorijskom saznanju16. U ovom drugom, u em tematskom okviru, otvoreno je pitanje
14

15

16

Na ovaj istra ivaki preokret najvie je uticao Miel Fuko, a meu karakteristine naslove svakako spadaju Andersonove Imagined Communities (1983), Hobsbaumov zbornik The Invention of Tradition (1983), Imaging the Balkans (1997) Marije Todorove, Inventing Eastern Europe (1994), Lerija Vulfa. Analizu dva tipa dominantnog diskursa kolektivnog identifikovanja javnog i akademskog (nauno-publicistikog), te laikog (svakodnevnih naracija obinih ljudi) kao i njihovog meuodnosa na primeru srpskih pria, daje Gordana eri u knjizi Pr(a)vo lice mno ine. Kolektivno samopoimanje i predstavljanje: mitovi, karakteri, mentalne mape i stereotipi (videti poglavlje Mentalno mapiranje prema optim kategorijama, eri, 2005: 149-170). Napori istoriara da identifikuju i opiu istorijske regione Evrope su ozbiljno osporavani poslednjih godina u brojnim knjigama i radovima usmerenim na dekonstrukciju odgovarajue prostorne terminologije. Nakon 1989. godine uoava se ne samo intenzivna diskusija o prirodi i granicama istorijskih regiona poput Istone Evrope, Balkana ili Centralne Evrope kao predmeta analize brojnih

15

da li se korienje geografsko-prostornih koncepata (poput Balkana, Srednje Evrope... itd.) mora, pre svega, ograniiti na heuristiku njihovog nastanka i funkcionisanja u okviru istorijski promenljivih mentalnih mapa, ili nam oni mogu poslu iti kao deskriptivne oznake relativno stabilnih i dugotrajnih strukturalnih karakteristika same istorijske i drutvene stvarnosti?17 Sklon da u sporu konstruktivista i realista vidim dva razliita pristupa koja se mogu meusobno dopunjavati, a ne nu no iskljuivati18, u ovom radu u se ograniiti na interpretaciju mesta i funkcije dva toposa simbolike geografije Istone i Srednje Evrope u diskusijama o evropskoj tradiciji koji se, kako e biti pokazano, ne mogu razumeti izvan politikog, socijalnog i istorijskog konteksta.

1. Istok je istono: nastanak, pomeranje i nestanak Gvozdene zavese

Koncept jedinstvene Evrope danas potiskuje iz kolektivne imaginacije decenijama vladajuu mentalnu mapu podeljenog kontinenta, mapu ije je obrise neposredno nakon Drugog svetskog rata paradigmatino formulisao Vinston eril u govoru koji je 1946.
naunih disciplina i institucija u Zapadnom svetu, ve i izvesni pokuaji da se ti regioni dekonstruiu kao iste invencije na mentalnim kartama Zapadne ili Centralne Evrope (Schenk, 2004: 19-20). Ovo pitanje je bilo u sreditu rasprave Marije Todorove i Holma Zundhausena (Sundhaussen) voene povodom korienja i statusa koncepta Balkan ili Jugoistona Evropa na konferenciji Mental Maps. Die Konstruktion von Rumen und Grenzen in Europa seit der Aufklrung (Berlin, 31. III 1. IV 2000). O tome videti u: Todorova, The Balkans as Category of Analysis: Border, Space, Time, Archiv fr sterreichische Geschichte, 137, Wien, 2002, pp. 57-83; Sundhaussen, Der Balkan: Ein Pldoyer fr Differenz, Geschichte und Gesellschaft, 29 (2003), S. 642-658. Sa eti prikaz diskusije dostupan je u radu Ditmara Milera (Mller, 203: 400-405). U tom pogledu, sla em se sa F. enkom koji istie: Istoriari koji se bave evropskim regionima i naunici koji analiziraju invenciju ili zamiljanje ovih prostora pre svega biraju razliite i u izvesnom obimu komplementarne predmete analize. Dok prva grupa razmatra strukture istorijskih regiona, druga izbliza razmatra predstave o prostoru, odgovarajuu terminologiju i njene normativne konotacije, podtekst tretirajui ih kao delove diskursa moi i identiteta (Schenk, 2003: 21).

17

18

16

godine odr ao na Vestminsterskom koled u u gradu Fultonu, dr avi Misuri. Naime, po erilovoj oceni, rezultat ratne pobede saveznika nije ona slobodna Evropa za koju smo se borili jer se nakon pobede nad nacizmom gotovo pola Evrope nalo zatoeno u senci Sovjetske dominacije: Gvozdena zavesa prote e se preko celog kontinenta, od eina na Baltiku do Trsta na Jadranu, razdvajajui slobodni svet i komunistiki totalitarizam, Zapadnu i Istonu Evropu (Churchil, 1946). Sa istone strane gvozdene zavese samo je Grka, sa svojom besmrtnom slavom i uz pomo zapadnih saveznika, sauvala svoju slobodu i stoga, uprkos svom geografskom polo aju, postala deo Zapada. Skup svih drugih dr ava iza gvozdene zavese ini Istonu Evropu geografski pojam iji je sadr aj ispisan jezikom ideologije i politike. Ne ulazei ovde u razmatranje uloge samog Vinstona erila u stvaranju onoga to on naziva sovjetskom zonom uticaja, kao ni ispitivanje zasnovanosti njegovog opisa politikih sistema narodnih demokratija 1946. godine kao totalitarnih, mo emo zakljuiti da je retorika figura gvozdene zavese predstavljala kljunu re hladnoratovske epohe evropske istorije19. Ona je delila Evropu na dve manihejski suprotstavljene polovine, ali osnovna erilova briga nisu bile dr ave iza gvozdene zavese,20 ve sudbina slobodnog sveta u kome tamonje Komunistike partije predstavljaju preteu petu kolonu pod rukovodstvom moskovskog centra: U velikom broju zemalja, u celom svetu i daleko od granica Rusije, uspostavljene su komunistike pete kolone koje deluju i potpuno jedinstveno i apsolutno posluno slede direktive koje dobijaju od komunistikog centra. Izuzev u Velikoj Britaniji i Americi gde je komunizam u povoju, komunistike partije ili pete kolone ine rastui izazov i opa19

20

Gotovo tokom pola veka istie Leri Vulf gvozdena zavesa je bila sutinska strukturna granica, kako u miljenju, tako i na mapama. Mapa Evrope sa njenim mnogobrojnim zemljama i kulturama bila je u svesti obele ena erilovom gvozdenom zavesom, ideolokom podelom kontinenta tokom Hladnog rata (Wolff, 1994: 1). O emu svedoi i poznata anegdota prema kojoj je eril, upozoren od svog saradnika da e podrka saveznika jugoslovenskim partizanima nakon zavretka rata dovesti do komunistike vladavine, odgovorio pitanjem: Hoete li Vi tada iveti u Jugoslaviji?.

17

snost za Hriansku civilizaciju (Churchil, 1946). Stoga je primarni adresat njegovog govora bio sam Zapad koji je predstavljen kao bastion slobode ugro en od strane komunistikog Istoka, a gvozdena zavesa je shvaena kao svojevrsna karantinska barijera koja odvaja svetlost hrianske civilizacije od svakojakih opasnosti koje se skrivaju u senci (Wolff, 1994: 3). erilova poruka o manihejski suprotstavljenim politikim i drutvenim sistemima sadr avala je viak znaenja koji je sna no uticao na oblik znanja i saznajnu organizaciju sveta: Hladni rat je uspostavio koordinate jedne konceptualne geografije zasnovane na suprotstavljanju Istoka i Zapada, koja je vodila daljoj podeli izmeu Severa i Juga (Verderi, 2005: 12). Ali, uprkos tome to se trasiranje simbolike mape Evrope Hladnog rata vezuje za erilovu metaforu gvozdene zavese, ideja Istone Evrope je, kako je to pokazao Leri Vulf u knjizi Inventing Eastern Europe, formulisana mnogo pre pojave posleratnog rivalstva i napetosti izmeu istonih (komunistikih) i zapadnih (demokratskih) dr ava. Prema njemu: Gvozdena zavesa je tano odgovarala ranijem nacrtu i gotovo je bilo zaboravljeno, skriveno ili namerno potisnuto da je u ranijoj epohi istorije ideja kontinent ve bio podeljen, tj. da je stvoreno razdvajanje Istone i Zapadne Evrope (Wolff, 1994: 3)21. Rodno mesto ovog razdvajanja bili su, prema Vulfovoj analizi, intelektualni centri epohe Prosvetiteljstva u kojima je suprotnost izmeu civilizacije i zaostalosti (pa, i varvarstva), u okviru evropskog kontinenta, jasno locirana na njegove zapadne i istone polovine22. Prethodna, od starog Rima do renesansnih italijanskih
21

22

Slinu tezu je ranije formulisala Katrin Verderi u jednom predavanju o komunizmu i orijentalizmu (Images of East: Orientalism, Communism and the Toll at the Border, 1988) kada je naglasila da zapadni kritiari komunizma esto polaze od stare dihotomije Istok Zapad i koriste su en spektar boja za portetisanje (komunistikog M. S.) Drugog, stvarajui, na taj nain sliku ije su nijanse uzete sa palete koriene ve vekovima (cit. prema: Baki-Hayden, 1992: 4). Upravo je Zapadna Evropa u osamnaestom veku, u epohi Prosvetiteljstva, otkrila Istonu Evropu kao svoju komplementarnu polovinu. Upravo je Prosvetiteljstvo sa svojim intelektualnim centrima u Zapadnoj Evropi odgojilo i zatim prisvojilo za sebe novi pojam civilizacije, taj osamnaestovekovni neologizam, da bi u okviru istog kontinenta civilizacija otkrila svoju komplementarnu polovinu u senovitim predelima zaostalosti, pa ak i varvarstva. Tako je otkrivena Istona Evropa... Ona je... pre ivela u naoj kulturi i njenim mentalnim mapama (Wolff, 1994:4).

18

gradova-dr ava, dominantna linija podele evropskog prostora bila je ona izmeu Juga i Severa, a proces premetanja sredita kulturnog, privrednog i finansijskog ivota u Pariz, London i Amsterdam nakon XVI veka, uticao je da se u XVIII veku artikulie nova slika geografskog prostora u kojoj je osa podele premetena na liniju koja razdvaja Istok i Zapad. Navodei i analizirajui brojne zapise putnika, diplomata i avanturista, kao i spise vodeih filozofa i enciklopedista, Vulf formulie tezu da je Prosvetiteljstvo otkrilo Zapadnu i Istonu Evropu zajedno, kao komplementarne koncepte koji definiu jedan drugog svojom suprotnou i prostornom bliskou (Wolff, 1994: 5). U osnovi sledei Saidovu analizu orijentalistikog diskursa po kojoj je Orijent proizvod i konstitutivni elementu samosvesti Zapada, Vulf istie da konstrukt Istone Evrope poiva na polu-orijentalizmu jer se Istona Evropa, za razliku od Orijenta, simultano iskljuuje i ukljuuje u Evropu kao jedinstvenu celinu. Tanije, Istona Evropa je u imaginaciji epohe Prosvetiteljstva (u njenoj filozofskoj geografiji) shvaena kao posredujui lan ili prelazna zona izmeu dva osnovna pola suprotnosti koju ine Evropa i Azija (Zapad i Orijent). Ali, dok je suprotnost Evrope i Azije ideji Istone Evrope davala geografsko znaenje, suprotnost izmeu civilizacije i varvarstva joj je pru ala filozofsko znaenje koje je bilo od velike va nosti za Prosvetiteljstvo (Wolff, 1994: 357). Drugim reima, u prosvetiteljskoj simbolikoj geografiji nije dovoeno u pitanje da je Istona Evropa u teritorijalnom smislu deo Evrope, ali je negirana njena pripadnost Evropi kao kulturno-civilizacijskom pojmu. Ovaj paradoksalni status Istoka kontinenta kao Evrope i istovremeno ne-Evrope sa ima se u metafori zaostalosti, a ispravlja se projektom irenja i primene prosvetiteljskih ideja Zapada na podrujima mrane i zaostale polovine kontinenta. U svetlu univerzalnih istina prosvetiteljskih uenja, egzistencijalno iskustvo i neposredno poznavanje empirijske stvarnosti Istone Evrope bilo je od drugorazrednog znaaja tako je Volter, koji nikada nije putovao istono od Berlina, sebe smatrao vrhovnim autoritetom za Rusiju, a Ruso je, iako nikada u ivotu nije bio istono od vajcarske, pisao predlog nacrta za Poljski ustav! Uoavajui u ovoj shemi te nju za dominacijom, Vulf, ne bez ironije, skree pa nju da je filozofska
19

geografija esto bila prethodnica vojne kartografije, te da su filozofske ideje prosvetiteljstva na prostoru Istone Evrope bile brzo zamenjene Napoleonovim armijama23. Neuspehom ovih armija i Napoleonovim porazom, predstava o politikoj podeli kontinenta na liberalni Zapad (Francuska, Engleska) i autokratski Istok (Pruska, Austrija, Rusija) nije iezla iz zapadno-evropske imaginacije. Tako je, na primer, 1822. godine jedan francuski autor (Abb de Pradt) ovaj rascep po liniji Stokholm-Kadiz objanjavao kao rezultat podele Evrope na dve meusobno suprotstavljene zone drutvenosti (sociabillit), podele na dva dela koja ne mogu nai nikakav zajedniki jezik (cit. prema: Bugge, 1999: 17-18). Osnovni argument prosvetiteljskog poimanja politikog prostora zasnivao se na kulturolokoj podeli (civilizacija/varvarstvo) u okviru koncepta Evrope kao skupa odvojenih nacija-dr ava iji se odnosi reguliu sporazumima o ravnote i moi24. Stoga, ako u praenju istorije evropske ideje razlikujemo rani srednjovekovni period hrianske geopolitike (Evropa kao oznaka hrianskog sveta Christendom), te sekularne geopolitike ranog modernog perioda (dokumentovane Vestfalskim sporazum kojim je 1648. utemeljena koncepcija evropskih meudr avnih odnosa), onda u kulturolokoj
23

24

Istorija i sociologija znanja, bavei se temom razvoja naunih disciplina poput istono-evropskih studija ili sovjetologije, svedoe o primatu praktinog, politikog interesa u institucionalizaciji naunog istra ivanja i konstituisanju njegovog predmeta. Tako je, analizom nastanka univerzitetskih katedri i instituta koji se bave Istonom Evropom, jedan nemaki istoriar zakljuio da su istono-evropske studije bile akademska pomona disciplina spoljne politike (Gnther Stkl, Osteuropa Geschichte und Politik. Opladen 1979, S. 16; cit. prema: Goehrke und Haumann (2004). Posle 1750. novi leksikon rei i pojmova, do tada nepoznatih ili drugaije upotrebljavanih, poeo se pojavljivati u moralnim i politikim debatama u novostvorenim renicima i enciklopedijama. Tri najva nija meusobno povezana termina su bili kultura, civilizacija i progres sekularno trojstvo prosvetiteljske misli koje se pojavljivalo sa poveanom uestalou u diskusijama o prirodi Evrope i njenoj osobenosti.... Debate o geopolitikom karakteru i obimu Evrope reflektuju te promene. Ranija preokupacija odnosima izmeu kraljeva, prineva i vlada, postepeno se usmeravala prema kulturnoj, ak i kvazi-antropolokoj zainteresovanosti o razliitim narodima Evrope kao najva nijim indikatorima unutranjeg poretka i spoljanjih granica Kontinenta... Prosvetiteljstvo je geopolitiku debatu artikulisalo u kulturolokom registru... (Heffernan, 1998: 148).

20

retorici Prosvetiteljstva, nasuprot njegovom samorazumevanju, moemo uoiti izvesnu resakralizaciju prostora Evrope ovog puta vezanu za koncept civilizacije, a ne vie za hrianstvo. Istina, ovo pojednostavljeno i shematino izvoenje mo e biti dovedeno u pitanje navoenjem primera kojima se pokazuje kako se ove razliite geopolitike vizije ne mogu jasno razdvojiti, niti vremenski situirati u otro odeljene periode evropske istorije. Tako, na primer, ve u Velikom planu (Grand Dessein, 1632) vojvode od Silija (Maximmilien de Bthune, 1560-1641), ministra finansija Anrija IV, nalazimo koncept evropskog jedinstva zasnovanog kako na balansu moi,25 tako i na korienju kulturolokog argumenta za iskljuenje Rusije iz Evrope, uprkos njenoj pripadnosti hrianskom svetu: Ne govorim ovde nita o Moskoviji ili Rusiji pisao je Sili jer se ona mo e sa isto toliko razloga uraunati u Aziju kao i u Evropu, te se mo e smatrati varvarskom zemljom i smestiti u istu klasu kao i Turska, iako smo je tokom ovih petsto godina svrstavali meu hrianske sile (cit. prema: Heffernan, 1998: 147). Takoe, mogue je, nasuprot Vulfu, vremenski produ iti period dominacije podele sever-jug u evropskoj samosvesti26 sve do otpoinjana epohe masovnog nacionalizma tokom koje je, nakon Krimskog rata i otvaranja Istonog pitanja, negativna istono/orijentalna/azijska etiketa u svesti Zapadne Evrope vrsto vezana za Rusiju i njene panslovenske aspiracije (vid. Okey, 1992: 110-111). Ali, u svakom sluaju, skicirana podela Evrope je starija od Hladnog rata, te se Vulfova teza da je ideja Istone Evrope izvorno i u osnovi bila plod kulturnog
25

26

Objanjavajui svoj Veliki plan Sili je isticao: Svrha tog novog sistema dr ava je da se cela Evropa u istoj srazmeri podeli izmeu izvesnog broja sila koja jedna drugoj ne bi morale da zavide zbog svoje nejednakosti, ni da se, s obzirom na ravnote u koja je potrebna meu njima, jedna druge boje (cit. prema: male, 2003: 88; Mapu Silijevog Velikog plana ureenja Evrope videti u: Heffernan, 1998: 147). Poput Hansa Lemberga koji va enje ove podele prote e sve do poetka XIX veka tvrdei da se tokom XVIII veka Rusija u francuskoj, engleskoj i nemakoj obrazovanoj javnosti smatrala severnom silom, te da se i Napoleonov pohod na Rusiju poimao u shemi sukoba jug -sever. Prema Lembergu, tek nakon Bekog kongresa uvruje se podela po osi Istok-Zapad kao osnovnoj vododelnici izmeu autokratskog Istoka (Rusija, Pruska, Austrija) i liberalnog Zapada (Britanija, Francuska). Vremenom, do Prvog svetskog rata, etiketa Istoka se gotovo iskljuivo vezuje za Rusiju (vid. Lemberg, 1985: 450-60).

21

lukavstva potvruje i injenicom da dvovekovna intelektualna istorija i danas, nakon sloma komunistikih sistema, deluje na obrazac percepcije kontinenta podeljenog na zapadnu i istonu polovinu (Wolf, 1994: 371). Jer, iako osloboen od komunizma, koncept Istone Evrope se reprodukuje kao kategorija mentalne mape pomou koje se opa a, definie i objanjava ono geografsko prostranstvo ija drutvena, ekonomska i politika stvarnost jo nije evropska u pravom znaenju te rei27. Kako to istie Dubravka Ugrei: Iako sruen, Berlinski zid jo uvek postoji. Zapadnjaci su i dalje Wessies, Istonjaci Ossies, a termin Istona Evropa i dalje je uporno u najirem opticaju.... Istona Evropa, pojam danas posve ispra njen od svog prvotnog geopolitikog znaenja, ipak nije nestao. Pojam insistira na granici i razlici, ukazuje na svet razliit od naega (zapadnoga), na kulturu razliitu od nae (zapadne), na identitet razliit od naega (zapadnog) (Ugrei, 1996: 168). Istina, danas su granice Istone Evrope spornije nego ikada u prolosti gvozdenu zavesu je zamenila pliana zavesa koja se lake pomera u pravcu Istoka, dok veina zemalja biveg komunistikog bloka nastoji da upravo sebe predstavi kao graninu zemlju Zapada, tj. da svoju istonu granicu proglasi poetkom prave Istone Evrope. Stoga se, kako to pokazuje Marko ivkovi, u simbolikoj geografiji Evrope ustrojenoj po shemi Zapad (centar) Istok (periferija) mogu rekonstruisati i pratiti gradijenti nipodatavanja na osnovu kojih se stigma istonjatva (varvarstva, zaostalosti, komunizma...) najee prosleuje susedima ili, ree, koristi za unutranje diferenciranje u kolektivnom samorazumevanju i samopredstavljanju (vid. ivkovi, 2001: 104-106)28. Ili,
27

28

Istok u tom smislu nije geografski koncept: Nikada atribut istoni nije imao precizno geografsko znaenje. On je uvek bio vie kulturoloka oznaka koriena za oznaavanje delove Evrope koji se nisu u potpunosti smatrani evropskim, bilo zbog religije, ekonomskog razvoja, etnikog sastava ili politikog temperamenta. Zaista, Istona Evropa je esto prikazivana kao bie odvojeno od Zapada kao region koji je ujedno i taman i zaostao, istorijski i kulturno u zaleu (Feffer, 1992:11). Osim projektovanja stigme na susede, ivkovi na primeru Srbije, Balkana i Rusije prikazuje i analizira strategije samo-nipodatavanja (minstrelizacije) i samo-egzotizovanja pomou kojih se spolja nametnuti stereotipi interiorizuju ili

22

kako je to, ukljuujui (siromani) Jug i (zaostali) Istok, oznaila Milica Baki-Hejden kategorijom gnezdeeg, reprodukujueg orijentalizma (nesting orientalisms): Celokupna ova hijerarhija mogla bi se protumaiti u pojmovima simbolike geografije kao opadajua po vrednosti kad se ide od severa i zapada (najvia vrednost), do juga i istoka (najni a vrednost). U pogledu kulturnog predstavljanja razliitog i manje vrednog Drugog, mo e se zamisliti sistem gnezdeeg orijentalizma po kome, u svakom regionu postoji tendencija da se kulture i religije ju no i istono od sebe vide kao konzervativnije ili primitivnije (Baki-Hayden, 1992: 4). U osnovi, ova strategija je dodatno podstaknuta tekuim procesom proirenja Evropske Unije, procesom u kome se nekada jedinstveni prostor Istone Evrope diferencira na regione i zemlje koje se nadmeu u sticanju punova nog lanstva u ujedinjenoj Evropi. U nastojanju da potvrde svoj trajni evropski identitet i doka u da zadovoljavaju savremene evropske standarde, nekadanje istono-evropske zemlje nastoje da se oslobode simbolikog balasta sadr anog u konceptu Istone Evrope. Ali, kao to je Istona Evropa starija od Hladnog rata, tako je i strategija distanciranja od istono-evropskog statusa starija od dananjeg procesa proirenja Evropske Unije. Ovo tvrenje mo e biti ilustrovano praenjem istorije nastanka, razliitih znaenja i upotreba pojma Srednje Evrope jednog od najuticajnijih produkata ideoloke konstrukcije evropskog prostora.

2. Srednja Evropa: bekstvo sa Istoka i povratak u Evropu

Na hladnoratovskoj mentalnoj mapi prostorne oznake Istok i Zapad postale su sinonimi komunizma i demokratije, simboli podeljenog kontinenta i bipolarne strukture politike moi. U skladu sa tom mapom, Be je, na primer, opa an kao deo Zapada, dok je Prag, geografski zapadno od Bea, smatran Istokom. Starija linija razdvajanja (zapadne) civilizacije i (istonog) varvarstva je obino ila du prusko-poljske granice koju su putnici krajem XVIII
se njihov negativni sadr aj pretvara u egzotinu, privlanu karakteristiku, te pretvara u dokaz superiornosti ( ivkovi, 2001).

23

veka, nezavisno od njenog pomeranja, predstavljali kao granicu koja ne razdvaja samo teritorije dve dr ave, ve i dva sveta koja pripadaju razliitim vremenskim epohama29. Ali, nezavisno od istorijskog pomeranja granine linije, evropski prostor je predstavljen kao podeljen na jasno kontrastirane polovine koje iskljuuju prelazna podruja. Nasuprot ovoj sklonosti ka jednostavnom dihotomnom modelu reprezentovanja prostora, od sredine XIX veka u evropskoj imaginaciji stvaraju se mentalne mape na kojima se, pored Zapadne i Istone Evrope, izdvaja i sredini, centralni deo kontinenta koji je izmeu ova dva suprotstavljena pola. Naime, u ovom prostorno-neutralnom smislu, tvrdi se da postoji Evropa izmeu Zapada i Istoka, ili kako bi to Nemci rekli, Zwischeneuropa, posebna oblast koja je kulturno-istorijski, ekonomski i politiki razliita od svog zapadnog i istonog okru enja. Korienje nemake rei ukazuje na genealogiju ovog koncepta formulisanog u Nemakoj koja je upravo sebe odreivala kao zemlju koja se nalazi u sredini Evrope (Das Land der Mitte), te stoga i kao centar Mitelleurope tog sredinjeg prostora kontinenta.30 Ova, na prvi pogled intuitivno jasna predstava sredine kontinenta tokom istorije je geografski odreivana na najrazliitije naine, pa Timoti Garton E navodi da od esnaest definicija Srednje Evrope formulisanih do 1954. godine, nijedna ne pominje jedino Iberijsko poluostrvo, dok su samo podruja Austrije, eke i Moravske bila obuhvaena svim tim definicijama (E, 2002: 412)31. Upravo ova teritorijalna neodreenost Srednje
29

30

31

Na poetku svoje knjige Vulf navodi francuskog ambasadora u Rusiji, grofa Se ira (Counte de Sgure) koji je u zimu 1784/85. godine putovao u St. Peterburg i na toj granici zapisao da ima utisak da se vratio deset vekova u prolost. Po reima jednog drugog putnika koga takoe citira Vulf, Amerikanca D ona Ledjarda (Ledyard) koji se 1788. godine vraao iz Sibira, ova granica (koja je u meuvremenu fiziki pomerena) je velika rampa koja deli azijske i evropske obiaje (Wolff, 1994: 6; 354). U literature se prve formulacije ideje o Srednjoj Evropi najee tra e u nemakoj literaturi s poetka XIX veka, ali politika formula Mitteleurope obino se vezuje za Fridriha Lista, nemakog ekonomistu koji je 1842. godine pisao o stvaranju srednjoevropske ekonomske zajednice u kojoj dominantnu ulogu treba da imaju Pruska i Habzburka monarhija (Vid. Miller, 1999: 86; Judt, 1991: 24; Bugge, 1999: 1819). Nemaki geograf Zinhuber, na koga se E poziva, priznao je u radu Central Europe, Mitteleuropa, LEurope Centrale (Transaction and Papers of the Institute of British

24

Evrope, kao i sporovi oko njenih distinktivnih karakteristika ine je konceptom simbolike, a ne obine deskriptivno-fizike geografije. To je oito ve na nivou jezike prakse kada za isti prostor, na primer eku i Maarsku, koristimo razliite oznake poput Istone ili Srednje Evrope, pa sam izbor naziva oito implicira mnogo vie od pukog neutralno-geografskog opisa, jer su za te nazive vezani skupovi istorijski nastalih i kulturno-politiki artikulisanih pozitivnih i negativnih znaenja 32. Istorija nastanka koncepta Srednje Evrope povezana je sa simbolikim znaenjem sredine i vrednosnim statusom koji sredinji polo aj ili centar imaju u odnosu na obodne delove neke celine33. Biti u sreditu Evrope znai, u odnosu na zapadne i istone delove kontinenta, biti prava Evropa, tj. ona zlatna sredina u kojoj se uravnote uju karakteristike perifernih podruja kontinenta. Stoga, nasuprot prosvetiteljskom Zapadu sa centrom u Parizu, nemaka ideja Mitteleurope nastaje kao pokuaj da se na osnovu sredinjeg geografskog polo aja Nemake (Mittellage) afirmie njena kljuna uloga u razvoju Evrope: Poto je oznakama na kompasu dat kulturni znaaj i Istok snabdeven negativnim karakteristikama, Nemci su se nali u zbunjujuoj poziciji. Ako je evropska civilizacija locirana u Francuskoj, Nemaka se neizbe no pojavljuje kao periferna, ako ne i istona dr ava. Ideje moralne, zlatne sredine i, konano, Mitteleurope, oblikovane su nasuprot takvoj percepciji (Bugge, 1999: 18). U politikom smislu, nasuprot revolucionarnom i liberalnom Zapadu (Francuskoj i Engleskoj), kao i despotskom Istoku
Geographers, 1954) da je, nakon itanja relevantne literature o Srednjoj Evropi, zapao u stanje potpune konfuzije (cit.prema:. Schultz and Natter, 2003: 274). E navodi tekstove Vaclava Havela i . Konrada iz osamdesetih godina i u njima identifikuje svojevrsnu semantiku podelu rada po kojoj: Oba autora koriste termin Istona Evropa ili istonoevropski kada je kontekst neutralan ili negativan; kada piu Centralna ili Istono-centralna Evropa njihove reenice su uvek pozitivne afirmativne ili veoma sentimentalne (E, 1988: 202). Znaaj simbolike va nosti sredine (Mitte) i sredinjeg polo aja (Mittelage) u nemakim diskusijama o geografskom polo aju Nemake detaljno ilustruje i analizira H. D. Schultz u radu Fantasies of Mitte: Mittelage and Mitteleuropa in German Geographical Discussion in the 19th and 20th Centuries, Political Geography Quarterly, Vol. 8 (1989), pp. 315-339.

32

33

25

(Rusija), nemake zemlje u srcu Evrope predstavljane su kao srednje reenje koje harmonino kombinuje stabilnost i slobodu. Problem dr avnog ujedinjenja nemakih zemalja,34 njihov ekonomski znaaj, teritorijalna veliina Habzburke monarhije, brojnost nemake dijaspore na Istoku, te vrednost i uticaj nemake kulture, bili su neophodni preduslovi za formulisanje predstave o Mitteleuropi koja je ukljuivala zahtev za vodeom ulogom Nemake u politikoj, ekonomskoj i kulturnoj integraciji prostora izmeu Francuske i Rusije. Zakasnivi u raspodeli prekomorskih kolonijalnih poseda, Nemaka je u irenju svog uticaja na ovom prete no agrarnom, politiki nestabilnom unutranje-evropskom prostranstvu videla svoj vitalni nacionalni interes i svoju istorijsku civilizacijsku misiju. U tom smislu, za tradicionalnu ideju Mitteleurope se mo e tvrditi da je, pre svega, bila plod rasta ambicija Nemake u svetskoj politici (Weltpolitik). Ovaj imperijalistiki sadr aj nemakog koncepta Srednje Evrope vidljiv je i u njenim liberalnijim verzijama kakva je ona koju je 1915. godine u knjizi Mitelleuropa izlo io Fridrih Nauman35. Ukljuivi u Srednju Evropu pored Nemake i Austro-Ugarske Srbiju, Bugarsku, Rumuniju, Grku, vajcarsku, Dansku, Holandiju i Belgiju, Nauman je Mitelleuropu odredio kao jedan savez dr ava sposoban da se ekonomski i vojno odupre pritisku zapadnih dr ava i Rusije. Po Naumanovom projektu, u osnovi ovog saveza bila bi carinska unija koja bi vodila stvaranju jedinstvenog privrednog sistema, a politiki i nacionalni partikularni identiteti bili bi ouvani uz insistiranje na jaanju elemenata zajednike (srednjoevropske) kulture i regionalnog, nadnacionalnog identiteta. Ali, uz svu Naumanovu obazrivu umerenosti u pogledu budueg politikog statusa slovenskih naroda Srednje Evrope, njegov projekat je polazio od kljune ekonomske, politike i vojne uloge Nemaca (nemakog jezgra) u Mitteleuropi, a ideja kulturnog zajednitva
34

35

Od Meternika koji je prvi razvio ovu temu, do Fridriha Naumana (ija je knjiga Mitteleuropa 1915. godine kodifikovala modernu upotrebu tog pojma), sam koncept podruja koje se u Evropi naziva centralnim parazitirao je na problemu ujedinjenja Nemake (Judt, 1991: 24). Opirnije o nemakoj tradiciji Mitteleurope, kao i o O Naumanovoj koncepciji videti u radu aslava Koprivice (1997), kao i u knjizi H. Mayera (1955).

26

srednjeevropskih naroda pretpostavljala je njihovu dobrovoljnu upotrebu nemakog jezika. Stoga je razumljivo to su, nezavisno i mnogo vremena pre Hitlerove redukcije Mitteleurope na rasistiku ideju germanske superiornosti u socijaldarvinistikoj borbi nemake nacije za ivotni prostor (Lebensraum), otpori nemakim koncepcijama Srednje Evrope formulisani upravo u krugu slovenskih nacija. Ali, za razliku od razliitih varijanti panslavistikih pokreta, ovi otpori nisu obrazlagani nu nou suprotstavljanja Slovena germanskoj dominaciji, ve su se pozivali na koncept Srednje Evrope razliit od (nemake) Mitteleurope. Alternativne koncepcije Srednje Evrope koje se oslanjaju na pomeranje centra Evrope na istok, te na iskljuivanje nemakih zemalja iz tako zamiljenog prostranstva, formuliu se ve od 1848. godine u javnosti slovenskih i maarskih delova Habzburke monarhije. Suoeni sa nerealnou stvaranja samostalnih nacionalnih dr ava na teritoriji Monarhije, ideolozi i voe nacionalnih pokreta (poput F. Palckog, A. artorijskog, L. Telekija i J. Etvea) formuliu ideju preureenja Austrije u pravcu formiranja jedne Srednjoevropske federacije (ili Dunavske federacije) u kojoj bi dominacija austrijskih Nemaca bila uravnote ena priznanjem kolektivnih politikih prava drugih naroda podanika kue Habzburgovaca. Te nja ka smanjenju uticaja nemakih zemalja vodila je reinterpretaciji koncepta Srednje Evrope kojom se ona, za razliku od Mitteleurope, faktiki ograniava na teritoriju Habzburke monarhije, tj. na podruje koje se prostiralo izmeu Rusije i budue ujedinjene Nemake. Oslanjajui se na novu definiciju sredine kontinenta36 nacionalni pokreti politiki nesamostalnih istorijskih nacija pod krovom
36

Frantiek Palacki je 1848. godine eku odredio kao centar i srce Evrope, te u reformisanoj Austriji (federaciji njenih naroda) video garanta stabilnosti regiona i branu od imperijalistikih ambicija Rusije: Pokraj granica Ruske imperije ivi mnogo naroda Sloveni, Rumuni, Maari, Nemci. Nijedan od njih pojedinano nema dovoljno snage da se suprotstavi monom istonom susedu. Oni to mogu uiniti jedino ako budu tesno i vrsto ujedinjeni (cit. prema: Miller, 1996: 8). Za razliku od panslovenskih projekata oslonjenih na princip slovenstva i dominaciju Rusije kao starijeg brata u zajednici slovenskih naroda, austroslavizamje svoju politiku formulu naao u ideji Srednje Evrope koja je obuhvatala austrijske Slovene, Maare, Rumune i austrijske Nemce.

27

kue Habzburga videli su u konceptu Srednje Evrope okvir koji e im omoguiti novi politiki ivot i istovremeno ih sauvati od dominacije Nemake i Rusije: Da uini Srednju Evropu ni ruskom ni nemakom bila je poslednja, ali najmanje originalna, habzburka misija (Tejlor, 2001: 77). Istorijskim neuspehom ove misije, koji je potvren nestankom Monarhije nakon Prvog svetskog rata, ideja Srednje Evrope je potisnuta idejom Nove Evrope koja se zasnivala na afirmaciji prava naroda na samoopredeljenje i stvaranje nacionalnih dr ava na teritorijama propalih imperija: Nestanak Austrougarske imperije (istinski znaajan dogaaj u evropskoj istoriji) ostavio je ogromnu prazninu u konceptualnoj geografiji kontinenta. Od ega se sada sastoji Srednja Evropa? ta je Istok, a ta Zapad na kopnu ije su politike podele potpuno i do neprepoznavanja promenjene tokom pojedinanog ivotnog doba? (Judt, 1991: 25). Da e se u Novoj Evropi novonastale nacionalizujue dr ave (Brubejker) u spoljnopolitikim odnosima i unutranjem razvoju sukobljavati sa brojnim starim problemima (borba velikih sila oko podele interesnih sfera, nepravedne granice, nereeni problemi polo aja brojnih manjina, bujanje autoritarnih re ima, ekonomske tekoe...itd), postalo je jasno brzo nakon okonanja rata. Jedan od gorljivih zagovornika Nove Evrope, Toma Masarik je ve 1921. godine obnovio ideju Srednje Evrope kao posebnog podruja malih dr ava i nacija izmeu Zapada i Istoka, tj. podruja izmeu Nemake i Rusije. Politika, etnika i kulturna mapa Evrope je koncipirana u skladu sa osnovnom trodelnom podelom kontinenta izmeu Zapadne Evrope koja se zavravala sa Austrijom i Nemakom i Istone koja je poinjala na granici Sovjetskog Saveza, prostirala se Srednja Evropa koja je ukljuivala zemlje i narode od Skandinavije i Baltikih dr ava na severu, do Grke i Turske na jugu kontinenta. Tako obuhvatnim konceptom jasno je istaknuta razlika spram (nemake) ideje Mitteleurope, a istovremeno je ruski boljevizam teritorijalno ogranien na podruje Istone Evrope. Ako u svakom konceptu Srednje Evrope razlikujemo dve osnovne funkcije izolacionistiku i integrativnu (vid. Miller, 1999: 86) onda mo emo zakljuiti da se ovako irokim odreenjem uspenije naglaava distanca prema Nemakoj i Rusiji (boljevizmu), nego to se pozitivno
28

identifikuje neka platforma kooperacije malih dr ava i naroda tog regiona. Ovaj deficit integrativne funkcije Srednje Evrope u meuratnom periodu odra avao je injenicu faktikog nedostatka saradnje i solidarnosti izmeu novonastalih dr ava koje su ulazile u niz teritorijalno-graninih sporova potvrujui tako spolja formiran utisak da, prema reima Itvana Biboa, narodi i zemlje ovog podruja po svojoj naravi nisu sposobni za demokratski razvoj zapadnoevropskog tipa (Bibo, 1996: 46). Stoga je u meuratnom periodu ovo podruje prvenstveno oznaavano kao istonoevropsko, te je eksplicitno bilo asocirano sa tradicionalno negativnim konotacijama koje je Istona Evropa imala kao podruje politike nestabilnosti, ekonomske i socijalne nerazvijenosti, kulturne zaostalosti, itd37. Istina, zabele eni su pokuaji da se u meuratnom periodu pojam Srednje Evrope izmesti iz jezika politike i uvede u diskurs istorijske nauke, te da se nasuprot podele na Istonu i Zapadnu Evropu afirmie teza o istorijskoj posebnosti ovog regiona38. Od ovih pokuaja svakako najznaajniji trag ostavili su radovi poljskog istoriara Oskara Haleckog, koji je tokom svoje akademske karijere u Americi ve u vreme Drugog svetskog rata uveo u opticaj termin East Central Europe kao oznaku za poseban region u kome su u prolosti iveli brojni narodi izmeu Nemake, Rusije i Otomanske imperije. Pored terminoloke inovacije koja je danas opteprihvaena u anglosaksonskoj literaturi, Halecki je u svojim knjigama (The Limits and Divisions of European History, 1950; Borderlands of Western Civilization, 1952) anticipirao koncept simbolike reprezentacije evropskog prostora koji e od osamdesetih godina XX veka postati dominantan ne samo
37

38

Stoga je razumljivo to je Itvan Bibo u naslovu svoje knjige koristio upravo istonoevropsku, a ne srednjeevropsku teritorijalnu odrednicu (vid. Beda malih istonoevropskih dr ava, 1946). Naravno, za razliku od stava zapadnjake superiornosti, Bibo je smatrao da ovo podruje nije u stanju da se konsoliduje ne zbog toga to je istinski varvarsko, nego to se varvarizovalo usled niza nesrenih istorijskih dogaaja koji su ga potisnuli s puta evropske konsolidacije... (Bibo, 1996: 79). Ovi pokuaji poljskih, maarskih i ekih istoriara (Halecki, Handelsman, Lukini, Bidlo, Rutkovski) bili su ignorisani na Svetskim kongresima istoriara (Brisel, 1923; Oslo, 1928; Varava, 1933) na kojima su se rasprave vodile u sekcijama za Zapadnu i Istonu Evropu: U diskursu Zapada, njihove zemlje su jo pripadale Istoku (Miller, 1999: 86)

29

u teorijskom, ve i u praktino-politikom diskursu. Naime, kao istoriar Istone Evrope, Halecki je u podruju koje le i istono od Nemake razlikovao tri razliite drutveno-istorijske celine. Dve od njih jedna koja obuhvata zemlje koje su u prolosti bile pod dominacijom Vizantije i kasnije Otomana, te druga u kojoj je dominirala Ruska imperija predstavljale su tradicionalno koncipirane predmete istra ivanja istono-evropske istoriografije. Ali, pored ova dva, on je istakao tree, posebno polje koje mora biti tretirano kao razliito, tj. polje istorije brojnih naroda koji su, kako u srednjem veku tako i u modernoj epohi, iveli izmeu Nemake i ovih imperija, nekada u sopstvenim nezavisnim dr avama, a nekada podreeni svojim monim susedima (Halecki, 1952). Ovo podruje koje je, po reima Haleckog, ostalo za evropsku istoriografiju terra incognita, teritorijalno se prostire izmeu vedske, Nemake i Italije s jedne i Rusije i Turske s druge strane, a on ga je nazvao Istonim delom Srednje Evrope ili Istono-centralnom Evropom. Tako je, nasuprot koncepciji dvodelne ili trodelne geografske podele Evrope, Halecki predlo io etvorolanu podelu kojom se izdvajaju regioni Zapadne, Zapadno-centralne, Istono-centralne i Istone Evrope. Na ogranieno usvajanje ove prostorne konceptualizacije kontinenta (prete no prihvaene samo u akademskim krugovima istoriara koji su se bavili Habzburkom monarhijom), presudno su uticali politiki razlozi, a ne nereena pitanja jasnog definisanja pomenutih regiona (na primer, otvoreno pitanje odnosa i razgranienja Istono-centralne Evrope i Balkana). Pre svega, ve pominjana posleratna ideoloka podela na komunizam i slobodni svet, osna ivala je staru tendenciju ka dvodelnoj, istono-zapadnoj podeli evropskog prostora. Osim toga, sve e seanje na nacistiku interpretaciju Mitteleurope i vojni pokuaj njenog ostvarenja inio je samo pominjanje Srednje Evrope problematinim: U zemljama u kojima se govori nemaki izgledalo je da je sama re Mitteleuropa umrla sa Adolfom Hitlerom, i tri decenije posle 1945. godine niko nije govorio o Srednjoj Evropi u sadanjem vremenu (E, 1988: 199)39.
39

Poput imena Adolf, nakon to je Hitlerovo hiljadugodinje carstvo buknulo u vatri i dimu, i pojam Mitteleuropa je potpuno nestao iz politikog renika u Bonu, Berlinu i Beu (Katzenstein, 1997: 1)

30

Ali, nakon viedecenijskog zaborava, poetkom osamdesetih godina XX veka dolazi do iznenadnog povratka Srednje Evrope u teorijski i politiki diskurs i ovo otkrie starog termina menja simboliku mapu kontinenta podeljenog na Istok i Zapad. ak Rupnik je svoju knjigu Druga Evropa, sada ve davne 1988. godine, poeo profetskom objavom: Sablast Srednje Evrope luta zemljama realnog socijalizma. Ponovno otkrie Srednje Evrope odra ava, od Praga do Budimpete, od Varave do Zagreba (izazivajui sna an odjek u Beu i Berlinu), osnovne politike i ideoloke trendove doba nakon Solidarnosti (Rupnik, 1988: 4). Osvrui se na ondanje debate, Marija Todorova je s pravom istakla kako je, u odnosu na klasine rasprave o Mitteleuropi, u pitanju bio nov fenomen koji je shvatljiv jedino ako imamo u vidu istonoevropsku perspektivu njenih glavnih uesnika40. Drugim reima, u prvom planu ove debate nisu bili problemi ujedinjenja i statusa Nemake, ve sudbina sovjetskih evropskih satelita koji su na hladnoratovskoj mapi pripadali Istonoj Evropi: Novi razgovor o Srednjoj Evropi nije potekao iz Berlina ili Bea, ve iz Praga i Budimpete (E, 1988: 199). Kljunu ulogu u obnovi ideje Srednje Evrope imali su, pored brojnih radova eslava Miloa, era Konrada, Adama Mihnjika, dva teksta spis maarskog istoriara Jene Sia Tri istorijska regiona Evrope (Szcs, 1983) i esej Tragedija Srednje Evrope, ekog pisca Milana Kundere (Kundera, 1984). Prvi je teorijski obrazlo io tezu o specifinosti Srednje Evrope kao istorijskog regiona koji se, uprkos svojoj heterogenosti, po nizu svojih istorijskih struktura razlikuje od svog istonog i jugoistonog okru enja. U osnovi, Siova analiza istorijskog i socijalnog razvitka Poljske, eke i Maarske vodila je zakljuku po kome su ove zemlje kao istona periferija Zapada, bli e Zapadu nego Istoku, te da dr ave Zapadne Evrope predstavljaju njihovu najbli u srodniku grupu. Ovaj istoriografski pokuaj utemeljenja distinktivnih karakteristika srednjoevropskog regiona (koji je sledio glavnu tezu Haleckog o Srednjoj Evropi kao
40

Srednja Evropa osamdesetih godina nikako nije bila nov termin, ali jeste bila nov koncept. Ona nije vaskrsenje Mittleurope to je bila nemaka ideja; Srednja Evropa je istonoevropska ideja... Debata iz osamdesetih bila je nov fenomen sa drugaijim pobudama i drugaijim ciljevima (Todorova, 1999: 259; 264).

31

graninoj zemlji Zapada), oslanjao se na dihotomnu podelu Istok-Zapad i, u krajnjoj liniji, imao je za cilj potvrdu zapadno-evropskog karaktera Srednje Evrope. Ovaj Siov cilj, izvan apstraktnog teorijsko-istorijskog diskursa, artikulisan je mnogo jasnije u Kunderinom eseju Tragedija Srednje Evrope, tekstu u ijem se izvornom ekom naslovu ta tragedija upravo svodila na tvrdnju da je Srednja Evropa oteti Zapad41. U ovom eseju koji je izazvao burnu diskusiju, Srednja Evropa oznaava neodreeni pojas malih naroda izmeu Rusije i Nemake, pojas koji se ne specifikuje geografskim i politikim terminima, ve diskursom u kome kultura i (istorijska) sudbina imaju kljunu ulogu42. Najjednostavnije, to je sredinja oblast (zapadne) evropske kulture koja je u politikom smislu, hirom istorijske sudbine (Jalta), veim delom postala deo Istone Evrope: U razdoblju svog najveeg procvata Srednju Evropu, to veliko sredite savremene zapadne kulture, apsurdna presuda Jalte je podelila na dva dela, od kojih je glavni progutala ruska civilizacija (Kundera, 1983: 40). Stoga su Kunderine optu be pre svega bile upuene Zapadu koji se, po njegovom miljenju, olako odrekao svog, u kulturnom smislu, sutinski va nog dela i ustupio ga Istoku koji nije okarakterisan prevashodno politikim kategorijama (komunizam), ve kulturoloko-civilizacijskim terminima ne-evropskog Drugog43. Osnovni uzrok ove tragine izdaje Srednje Evrope ne le i, po Kunderi, u trenutnoj politikoj slabosti Zapadne Evrope, ve u gubitku njene svesti o va nosti kulturnih, umetnikih i duhovnih vrednosti za opstanak i razvoj evropskog identiteta: Prema tome, prava trage41

42

43

Kunderin esej je prvo objavljen na engleskom pod naslovom The Tragedy of Central Europe u New York Review of Books (26. 04. 1984), te pod istim naslovom ubrzo preveden na francuski (Le Mond) i nemaki (Die Zeit). eka varijanta eseja je imala precizniji naslov: Oteti Zapad ili oprotajni naklon kulture. Ako takva celina (Srednja Evropa M. S.) postoji, mo e li se geografski odrediti? Koje su njene granice? Meutim, uzaludno bismo pokuavali da ih tano odredimo, jer Srednja Evropa nije dr ava ve kultura ili sudbina. Njene granice su zamiljene i moraju se uvek iznova povlaiti, u zavisnosti od svake nove istorijske situacije (Kundera, 1984: 68). Jo jednom elim da podvuem da se na istonoj granici Zapada, jae nego gde drugde, Rusija smatra Anti-Zapadom; ne tretira se kao jedna od mnogih evropskih sila, ve kao posebna, sasvim drugaija civilizacija (Kundera, 1984: 66).

32

dija Srednje Evrope nije Rusija, ve Evropa (Kundera, 1984: 73). Da bi pojaao svoju konstrukciju, Kundera je sliku prolosti Srednje Evrope stilizovao u skladu sa predstavom o idilinom zlatnom dobu tolerancije i slobode, etnike raznovrsnosti koja podstie kulturno stvaralatvo, tj. sa carstvom kulture u kome su vodeu re imale dve figure Dichter und Denker44. Ovoj naglaeno selektivnoj rekonstrukciji srednjoevropske tradicije (oiene od tragova nacionalnih sukoba, autoritarnih i diktatorskih re ima, etnikog ienja, Hitlera i Auvica...),45 suprotstavljen je Istok, tj. Rusija kao trajno ne-evropski ili tui, istonoevropski svet totalitarizma. Ali, njoj je, s druge strane, suprotstavljena i savremena Zapadna Evropa sa svojom povrnom masovnom kulturom, potroakim eskapizmom i egoistikom opsednutou bogatstvom i udobnou. Ova Kunderina originalna meavina kritike drutvene stvarnosti savremenog Zapada (oslonjena na tradiciju kritike civilizacije u ime kulture) i radikalnog iskljuivanja Istone Evrope (Rusije) iz Evrope, rezultovala je politiko-kulturnim mitom o Srednjoj Evropi (Judt, 1991), mitom koji se s novim sjajem uklapao u staru predstavu binarne opozicije Istok Zapad46. Novo u njegovoj postav44

45

46

Istorija je dosta preinaena u mit... Mi treba da prihvatimo da je ono to je doista bilo srednjoevropsko u stvari oduvek bilo zapadnjako, racionalno, humanistiko, demokratsko, skeptino i tolerantno. Ostatak je bio istonoevropski ruski ili, eventualno, nemaki. Srednja Evropa uzima Dichter und Denker, Istonoj Evropi ostaju Richter und Henker... Najjasniji i najekstremniji izraz ove tendencije potie od Milana Kundere... (E, 1988: 202). Na Kunderinu selektivnu rekonstrukciju srednjoevropske prolosti posebno su kritiki upozorili njegovi sunarodnici Milan Hauner, Milan imeka, te brojni intelektualci iz srednjoevropskih zemalja (npr. Jano Ki, Danilo Ki, Predrag Matvejevi, Ivo Banac). Karakteristian je stav Milana Haunera: Sam Hitler koji se u Kunderinom eseju ni na jednom mestu ne spominje, bio je produkt srednjoevropske kulture par exellance; Staljin nije. Srednjoevropska kultura producirala je Auschwitz i masovne deportacije milijuna ljudi. Ako Kundera ovo ne uvrsti u svoju literarnu lamentaciju, njegovo e shvatanje srednjoevropske tragedije biti krivo (Hauner, 1984: 55). Naime, prema Kunderi: Geografska Evropa, koja se pru a od Atlantika do Urala, uvek je bila podeljena na dva dela koja su se posebno razvijala: jedan je bio povezan sa starim Rimom i katolikom crkvom (njeno posebno obele je je latinski alfabet), drugi je bio usidren u Vizantiji i pravoslavnoj crkvi (posebno obele je: irilica). Posle 1945. godine granica izmeu dveju Evropa pomerila se nekoliko

33

ci bilo je naglaavanje gotovo mesijanske uloge malih naroda Srednje Evrope ija (politika) emancipacija od dominacije Sovjetskog Saveza nije protumaena samo kao puka te nja izvlaenja iz vrstog zagrljaja (ruskog) komunizma, ve i kao sutinski preduslov istinske kulturne revitalizacije samog Zapada! Jer, po Kunderinoj konstrukciji, upravo Srednja Evropa koja je u prolosti bila rtva ravnodunosti Zapada, svojim povratkom u Evropu bi tom istom Zapadu donela istinske kulturne vrednosti bez kojih nema evropskog identiteta47. Za razliku od primarne, izolacionistike funkcije koncepta Srednje Evrope (kojom se potvruje distanca prema Rusiji), ovaj kulturno-mesijanski element srednjoevropskog diskursa imao je jasnu kompenzatorsku funkciju kojom se, isticanjem kulturnog primata, prevazilazio srednjoevropski kompleks ni e vrednosti u odnosu na empirijski Zapad. Takoe, Srednja Evropa je upravo kao zamisao i projekcija nikada postojee Evrope tolerancije, slobode i kulturnog pluralizma48 osamdesetih godina sna no privlaila zapadnoevropske intelektualce koje je istorija ostavljala bez toposa komunistike alternative: Centralna Evropa je postala idealizovana Evropa nae kulturne nostalgije... Ali, mada je za srednjoevropljane
stotina kilometara na Zapad i narodi, koji su se dotle smatrali zapadnima, jednog jutra probudili su se konstatujui da se nalaze na Istoku (Kundera, 1984: 63). U polemici sa Kunderom Brodski je jasno istakao ovu injenicu nekritikog preuzimanja ideje veite podele Evrope na dva sukobljena dela: Kundera je, kao i mnoga njegova istonoevropska braa, postao rtva geopolitike istine koja je smiljena na Zapadu, tj. rtva koncepcije deljenja Evrope na Istok i Zapad (Brodsky, 1986: 481). Komentariui mesijanske aspekte ideje Srednje Evrope, Brodski je ironino primetio da srednjoevropske pretenzije na kulturni primat uopte ne spreavaju te nju da se bude deo tog Zapada nad kojim Kundera osea izvesnu superiornost... (Brodsky, 1986: 482). Pretpostavka da je taj deo Kontinenta nekada bio gotovo rajski predeo kulturne, etnike i jezike raznovrsnosti i kompatibilnosti, predeo koji je stvarao neopisiva kulturna i intelektualna bogatstva, skoranjih je godina postala deo predstave Zapada o njemu. Takve predstave nas ponovo vraaju Kakaniji, dok je, u stvari, Centralna Evropa, od bitke na Beloj gori sve do dananjeg dana, region trajne etnike i religijske netolerancije, region obele en estokim svaama, ubitanim ratovima i estim pokoljima u razmerama koje se prote u od pogroma, do genocida. Naravno, Zapadna Evropa nije uvek bila mnogo bolja, ali je u celini imala vie sree... (Judt, 1991: 48).

47

48

34

ta fantazija mo da slu ila kao nu ni mit, udno je videti da se on odra ava u zapadnim fantazijama o Centralnoj Evropi, o jednom geografskom entitetu... Sigurno je za srednjoevropljane razumno da u svetlu njihove istorije malo sanjaju o vedskoj. Ali, isto tako je sasvim neadekvatno za Zapad da od Centralne Evrope pravi fantaziju, prolu ili sadanju. Zaista, to podsea na lo ukus i ne razlikuje se tako mnogo od politikih fantazija druge vrste koje su 50-tih godina projektovane na Istok (Judt, 1991: 48). Ali, nezavisno od svoje istorijske (mitsko-poetske) sadr ine, koncept Srednje Evrope je osamdesetih godina imao politiko-ideoloku funkciju u eroziji sovjetske dominacije u graninim zemljama Istonog bloka. Negativan (a u nekim sluajevima i otvoreno rasistiki) odnos prema Istoku (Rusiji), opravdavan je statusom rtve u koji su, voljom velikog istonog suseda i ravnodunou Zapada, stavljeni mali narodi ovog regiona49. Nakon iskustva vie neuspenih pokuaja oslobaanja od sovjetske dominacije, distinktivistiki intoniran diskurs srednje Evrope poslu io je kao pozadina za teorijsku artikulaciju teme civilnog drutva, kao i za formulisanje politike strategije novog evolucionizma (Mihnjik). U tom smislu, eflin je s pravom ocenio da je o ivljavanje ideje Centralne Evrope mnogo vie od prolazne iluzije, nostalgije za Austro-Ugarskom monarhijom, pogleda unazad na Kakaniju, kafu sa lagom i zaher tortu, tj. vie od pokuaja da se pobegne od neprijatne realnosti u maglovitu i romantizovanu prolost (Schpflin, 1991: 27). Ipak, njegovu nadu da e se u diskusiji o Srednjoj Evropi formulisati neki autentini identitet koji e poslu iti kao organizujui princip onima koji te e neemu drugaijem od sovjetskog tipa realnosti, mo emo danas, kada sovjetski tip drutva pripada prolosti, okarakterisati samo kao utopijsku. Paradoksalno, politiki trijumf ideje Srednje Evrope, olien u padu Berlinskog zida i povlaenju ruskih trupa iz regiona, doveo je do smanjenja njenog znaaja u teorijskom i politikom di49

Jasno je da je osnovna ideoloka tenzija u politikom diskursu Centralne Evrope bila koncentrisana na njen odnos prema Istoku. Sve dok je Istok znaio komunistiku Moskvu, centar supersile koja kontrolie region, izolacionistiki motivi su opravdavani eljom za slobodom. Ali, to oseanje nije iscrpljivalo emocionalnu pozadinu izolacionistikog aspekta ovog diskursa (Miller, 1999: 87).

35

skursu postkomunizma. Stoga je Aleksej Miler s pravom krah komunizma proglasio Pirovom pobedom koncepcije Srednje Evrope: Program centralnoevropskog diskursa je 1989. godine praktino ispunjen u svojom potovanja vrednom negativnom delu, tj. u stremljenju oslobaanja od vlasti Moskve. Ali, u tom trenutku je postalo sasvim jasno da razmiljanja o Centralnoj Evropi ne sadr e nikakav pozitivan program... Politiari postkomunistikih zemalja brzo su prihvatili pravila igre i, utke napustivi pokuaje pretvaranja Centralne Evrope u samostalnog politikog aktera, posvetili se obezbeenju za svoje dr ave prava prvenstva za stupanje u zapadne strukture (Miller, 2001: 25)50. Istina, nakon sloma komunizma, pre ivela je izolacionistika funkcija ove ideje koja se tokom devedesetih sve vie premetala sa Rusije na Balkan kao region koji je svoje nepopravljivo istono bie spojio sa ju njakim siromatvom i violentnim temperamentom. U odnosu na ovu negativnu, integrativno-pozitivna funkcija koncepta Srednje Evrope pokazala se mnogo slabijom uprkos Kunderinom odreenju Srednje Evrope kao olienja maksimuma razliitosti na minimumu prostora, njegova domovina je dugo oekivanu slobodu iskoristila da bi redukovala tu raznolikost i raspala se na eku i Slovaku!51 Tokom osamdesetih sna no naglaavan kulturni aspekt srednjoevropskog identiteta, kao i kulturni primat u odnosu na Zapad, danas je gotovo zaboravljen ili se pominje samo u sklopu melanholinih lamentiranja humanistike inteligencije suoene sa pravilima igre tr ita i masovne kulture. U klubu uspenih postkomunistikih zemalja koje su po50

51

Slinu ocenu daje Marija Todorova: Emancipatorska ideologija koja stoji iza pojma Srednja Evropa, i oko koje su ispisane stranice i stranice, sve jedna uenija od druge, posle 1989. godine postala je propusnica za odreene privilegije: pristup NATO-u i mesta u prvim redovima Evropske unije. I dok e konana presuda istorije mo da glasiti da je ovakva strategija za neke u stvari bila politiki uspean nastup s dobrim rezultatima, nehotina posledica jeste to to je u ovom trenutku Srednja Evropa, kao ideja mrtva (Todorova, 2005: 95). Nakon toga, tokom vladavine V. Meijara, Slovaka vie nije smatrana srednjoevropskom zemljom to svedoi o primatu politikog sadr aja i normativnoj upotrebi koncepta Srednje Evrope. Zala ui se za sporazumni, pliani razvod eke i Slovake, Vaclav Klaus je naglaavao da eka stoji pred izborom: Sami u Evropu, ili sa Slovakom na Balkan (cit. prema Bojm, 2005: 343). Senka Balkana se tako nadvila nad Bratislavom gotovo do beke Landtrase!

36

stale deo Evropske Unije, danas se podseanje na njihov distinktivni centralno-evropski identitet do ivljava kao etiketa manje vrednosti ili se koristi samo kao argument od strane konzervativno-nacionalistiki orijentisanih protivnika evropske integracije. Stoga se upotreba koncepta Srednje Evrope sve vie povlai ka istoku kontinenta, pa se danas u gradu Rahovu, u Ukrajina, nalazi tabla koja prolaznika obavetava da je upravo tu sredina taka evropskog kontinenta (Pter, 1999: 101), dok jedan od uticajnijih intelektualaca Belorusije svoju zemlju odreuje kao tipinu srednjoevropsku dr avu (Miller 2001: 31). Posledica ovog pomeranja teritorije Centralne Evrope u pravcu istoka, sve do dananjih zapadnih granica Rusije, je nestanak Istone Evrope,52 ili njeno identifikovanje sa (douralskom) teritorijom Ruske Federacije. Ili, kako duhovito primeuje Marija Todorova: Sad imamo zanimljivu situaciju imamo kontinent koji se zove Evropa, on ima sredite koje nije ba skroz Evropa, pa se zato zove Srednja Evropa (kad smo ve kod imena, mogli bismo ga zvati i Untereuropa, ni a Evropa), njegov zapad je prava Evropa, a istoka nema (Todorova, 2005: 94). Na taj nain, krug se zatvara: poetna simbolika podela Evrope na Istonu i Zapadnu, uz instrumentalizaciju koncepta Srednje Evrope kao posredujue, prelazne karike, vodila bi faktikom nestanku Istone Evrope ili njenom trajnom fiksiranju za teritoriju Rusije. Normativni koncept Evrope koji je od vremena prosvetiteljstva identifikovan sa Zapadom, nakon dvovekovne istorije bi bio ostvaren okonanjem projekta evropeizacije Istoka i njegovim nestankom kao unutranjeg Drugog. Skicirana radikalna promena mentalne mape Kontinenta kojom se Istona Evropa i Srednja Evropa pretvaraju u istoriograf52

Takvom koncepcijom Centralne Evrope (koju Miler naziva Jagjelonskom jer se oslanja na tradiciju Rei Pospolite koja je, pored Poljske, obuhvatala Litvu, Belorusiju i Ukrajinu), Centralna Evropa se u sutini pretvara u krajnju Evropu, Istona Evropa iezava, a Rusija se kvalifikuje kao Evroazija ili Zapadna Azija, to u potpunosti odgovara trajno preovlaujuoj tradiciji poljske misli o Rusiji (Miller, 2001: 30). Ovo iezavanje Istone Evrope bilo je implicirano jo u debatama o Srednjoj Evropi iz 80-ih godina: U stvari, kada Maari, Poljaci i esi koji piu na engleskom za sebe zahtevaju centralno-evropski status i istovremeno poriu evropski identitet Rusije, onda to za rezultat ima udnu situaciju da postoji zapad i centar kontinenta, ali ne i njegov istok (Okey, 1992: 104).

37

ske koncepte koji gube svoje predmetno znaenje, nailazi na otpore formulisane sa razliitih stanovita. Svakako najuticajniji savremeni primer reafirmacije podele Evrope je onaj koji je, koristei staru religijsku podelu Kontinenta i pretvarajui njene istone i zapadne polovine (sa malim islamskim klinom) u veito suprotstavljene kulturno-civilizacijske celine, formulisao Semjuel Hantington. Ali, i brojni nekadanji srednjoevropljani su, takoe, skloni da svoje istone (kao i jugo-istone) susede sa njihovim pravoslavljem i irilicom, iskljue iz Evrope, te da preuzmu graniarsku ulogu u odbrani Zapada od pretenzija istonjaka na punopravno lanstvo u procesima evropskih integracija53. U ovoj novoj funkciji oni esto ispoljavaju crte borbenog krajikog mentaliteta (tako razliitog od nekadanjeg ideala tolerantnog srednjoevropejstva), te pretenduju da u oima Amerike postanu jezgro nove Evrope koja je zapadnija i od same stare (Zapadne) Evrope. Ovi (ne)svesni pokuaji reprodukcije i supstancijalizacije starih podela, koje su decenijama (istina, selektivno) dovoene u pitanje od strane nekadanjih Istonjaka, svedoe o kompleksu ni e vrednosti koji se teko prevazilazi. Tako, na primer, Adam Mihnjik u nedavnoj polemici sa Danijelom Kon-Benditom povodom intervencije u Iraku, priznaje: Razmiljamo blisko, a i sistem vrednosti nam je slian, ali ipak mi se u neemu razlikujemo. Ti si sto odsto Evropljanin, a ja deset odsto. Jo uvek sam sa jednom nogom u komunizmu, u Aziji. Slama jo uvek ispada iz mojih cipela. Nemac si, zaseda u Strazburu, izabrali su te (u Evropski parlament M. S.) Francuzi, predstavlja model Evropljanina, dok sam ja provincijalac, u Evropi sam nalik Rasinjaku u Parizu, iz Balzakovog ia Goria.... U Evropskoj Uniji vi raspravljate kako da opremite voz, kakve ce biti fotelje, toaleti. Moja jedina briga je da uem u taj voz... (Danas, 10-11. maj, 2003). Putnicima zaboravljenim na zaputenim stanicama komunistikog Istoka54 nekada je karta sa igom Srednje Evrope za ulazak u taj voz
53

54

Jer, prema Riardu Kapuinskom, limes koji se obino povlai u Istonoj Evropi jeste granica izmeu latininog i irilinog pisma (cit. prema: Todorova, 1999: 270). U eseju o Srednjoj Evropi iz 1990. godine Zoran ini je u psihologiji naputenosti i ugro enosti video jednu od najupadljivijih karakteristika srednjoevropskog mentaliteta, a u izdaji njegov eminentni motiv (vid. ini, 1990: 2).

38

bila prava dragocenost, ali je sada njen srednjoevropski peat vredan samo u odnosu na karte potencijalnih putnika sa (jugo-istone) trase nekadanjeg Orijent-ekspresa. Utemeljenje srednjoevropske samospoznaje na figuri rtve (Minhena, Jalte, Moskve...) i oseanju naputenosti, korisno u prolosti za tra enje kompenzacija za stare istorijske nepravde,55 sada je u koliziji sa potrebom samo-predstavljanja bive Srednje Evrope kao punopravnog stanara jedinstvenog evropskog doma. *** Koriena metafora voza posredno nas vraa antikoj, mitskoj prii o Evropi. Naime, u razliitim varijantama ovog mita Evropa je mlada devojka koju je Zevs, poto se preruio u bika i ubedio je da mu sedne na lea, odveo preko mora do Krita gde ju je, pokazavi joj se u svom pravom obliku, obljubio. Komentariui ovu priu, Volfang male naglaava: Mit o Evropi nije bio mit o osnivanju jednog kontinenta, nego mitska pripovetka o izabranosti, srei i plodnosti... Biti Zevsova izabranica bilo je kao narativni i mitoloki topos po sebi metafora za sreu, ukazivanje na plodnost... Evropa na biku znai, dakle, simbol sree, metaforu izabranice, telesne plodnosti, obilja hrane (male, 2003: 19; 21)56. Ovaj motiv izabranosti, periodino prekidan fazama oseanja umora i slutnjama sumraka koje ga
55

56

Oslanjajui se na ocenu ekog filozofa Vaclava Belohradskog da je u naoj istoriji politika uvek bila posao tih stranaca, Jaroslav imov istie da se nakon stiavanja euforije prvih godina posle pada komunizma, Srednja Evropa ponovo oseala naputenom, te da su zato Maarska, Poljska i eka poeli tako oajniki lupati na vrata NATO i EU kao deca koja su se zaigrala na ulici i odjednom primetila da pada no, a da odrasli, zaboravivi na njih, sede u udobnoj toploj sobi pred kaminom i piju aj (Shimov, 2002). U Ljubljani, prema Svetlani Bojm, na mestu koji je nekada zauzimao spomenik Edvardu Kardelju, od 1992. godine nalazi se fontana Statua Evrope (vajar Franc Kralj) sa likovima iz antikog mita: Fontana prikazuje nagu devojku kako preskae pro drljiv jezik bika u pokretu orgazmikog osloboenja... To je radosno naivna slika evropske romanse. Tu nema rtava, rtvenih jaraca, vampira ni polja smrti... Statua slavi savreni trenutak spajanja i autonomije, uzajamne radosti i osloboenja, odvojenosti i jedinstva. Slovenija je, na kraju krajeva, napustila Jugoslaviju da bi se pridru ila Evropi kao nezavisna dr avica. To mo da nije jo brak, ali je barem dugorona veza... Teko bi bilo zamisliti takvu fontanu u Briselu. Tu je najerotiniji predmet evro, a ne Evropa (Bojm, 2005: 328-329).

39

dodatno, kontrastno pojaavaju, mo e biti praen kao svojevrsna crvena nit istorije evropske samosvesti. Glavna komponenta evropske kulture koja je ini hegemonom unutar i izvan (geografske) Evrope je, prema Edvardu Saidu, upravo bila ideja evropskog identiteta koji je nadmoan u odnosu na sve neevropske narode i kulture (Said, 2000: 17). Ova postulirana i samorazumljiva poziciona superiornost Evrope, dovedena je danas u pitanje kako u ontolokoj (drutveno-istorijskoj), tako i u saznajnoj ravni. Ako sada ostavimo po strani razmatranje slo enog odnosa ove dve ravni i ograniimo se na praenje saznajno-simbolike, diskurzivne prakse evropskog samo-predstavljanja, uoavamo nejednake uinke ove nesigurnosti i posledica dekonstruktivistike razgradnje ranije neupitnog evropskog identiteta. Naime, dok je teorijski diskurs onoga to oznaavamo reju Zapad sklon relativizujuoj i (samo u simbolikoj ravni) subverzivnoj dekonstrukciji sopstvenog statusa, iz perspektive svoje (istone i jugoistone) periferije, Evropa ostaje ona mlada devojka noena bo anskom snagom ka krajnjem odreditu srei, plodnosti i, to je mo da najva nije, obilju hrane. Ove razliite perspektive mogu biti ilustrovane nedavno voenom diskusijom Lerija Vulfa i ruskog politikologa Aleksandra Janova, stavovima iz njihove prepiske u ijem sreditu je veno pitanje o (ne)pripadanju Rusije Evropi, tj. o mogunostima evropskog puta Rusije57. Sklon odbacivanju esencijalistikih odreenja Evrope (kao i njima odgovarajuih polu-orijentalistikih kvalifikacija Rusije), Vulf je miljenja da se ovo pitanje postavlja na pogrean nain, pa je svom ruskom sabesedniku poruio kako Evropa (kao i lepota u engleskoj poslovici) postoji samo u oima posmatraa kako onoga koji je unutra, tako i onog spolja, te da odreenje evropejstva mo e biti veoma individualno, subjektivno, proizvoljno i strategijsko. Drugim reima, Evropa je za Vulfa, (poput Orijenta u Saidovom orijentalizmu)58, pre svega sistem predstava, koji je podloan promenama, unutranjim diferencijacijama, stalnom redefinisa57

58

Diskusija je, u formi prepiske Vulfa i Janova, objavljena u ruskom asopisu 2002, 6 (26). Svi navodi iz ove debate su dati prema elektronskom izdanju ovog asopisa, na internet adresi: http://magazines.russ.ru/nz/2002/6/ianov.html. Videti: Said, 2000: 271.

40

nju i politikoj instrumentalizaciji oslonjenoj na odnose dominacije i podreenosti59. Nasuprot tome, Evropa je za Janova normativni pojam u ijem jezgru je postojanje vrstih, institucionalizovanih garantija slobod60, pa ujedinjenje Rusije sa Evropom, takvom kakva jeste, predstavlja za njega jedinu nadu za dostojanstveni ljudski ivot stanovnika evropskog Istoka. Stoga je, prema Janovu, za uspeno ostvarenje eljenog procesa evropeizacije Rusije izlina i potpuno kontraproduktivna razgradnja normativnog statusa Evrope, pa on svoju prepisku sa Vulfom zavrava sa dozom gorine: Ne nadam se da u Vas ubediti, ali se nadam da e zapadni intelekt na kraju krajeva izai iz sadanjeg tekog zimskog sna, osloboditi se svepro imajue strasti ka dekonstrukciji tuih tekstova i stvarno pomoi Rusiji, dok je ona jo otvorena za takvu pomo. Pojednostavljeno, skicirane perspektive utemeljene su u svetovima ivota njihovih zagovornika i vode, u krajnjoj liniji, razliitom izboru njihovih saznajnih prioriteta. S jedne strane opa amo fokusiranje na tekst, naracije, diskurzivne strategije te simbolike mre e znaenja koje, da se poslu im Gercovom metaforom, ovek poput pauka sam ispreda dok, s druge strane, prioritet ima ono to je iza i izvan teksta, tj. ono to nae predstave i koncepti oznauju kao pretpostavljenu realnost. Simplifikujui karakter ove provizorne podele lako pada u oi drutveno-istorijska stvarnost je posredovana jeziko-simbolikim sredstvima, kao to je i sam diskurs intencionalan, tj. upravljen na stvarnost. Zaboravljajui
59

60

U pismu Janovu, Vulf postavlja niz pitanja koja otkrivaju njegovo stanovite: U kojoj meri smo sposobni da uverljivo odredimo ta smatramo Evropom? Ili je to pojam koji se stalno preispituje i iznova smilja tokom vekova, do dananjeg trenutka kada Evropska Unija odluuje koga e primiti u Evropu, a koga e prinuditi da eka? Drugim reima, je li mogue dati objektivni istoriografski odgovor na pitanje da li je Rusija evropska zemlja ili ak da li je ona to bar delimino? Ili je samim odgovorom na to pitanje lako manipulisati u zavisnosti od toga kakvo odreenje odluimo da damo Evropi? Jer ta je, u krajnjoj liniji, Evropa ako ne garantije sloboda? U centru evropske civilizacije ne le e (kako su smatrali mislioci Prosveenosti) obiaji, maniri, niti odea i svakodnevne navike, ve garantije slobode... Zato je Evropa znaajna za Rusiju, bez obzira na subjektivnost predstava o Evropi kod svakog oveka. Jer, samo sjedinjenje sa njom mo e Rusiji dati jamstvo da ona nee iznova skrenuti u bilo kakvu sledeu osobenjaku Moskoviju (Janov, nav. izvor, 2002).

41

prvu injenicu padamo u iskuenje da naim mentalnim mapama, stereotipima, predrasudama i narativnim praksama nekritiki pridamo status same stvari (stvarnosti), dok u drugom sluaju ostajemo zarobljenici diskursa koji se, poput ljudi u lavirintu sa mnotvom ogledala, veito kreu u samodovoljnoj, simboliko-tekstualnoj ravni61. Izbegavanje ove dve zamke zahteva formulaciju treeg ili srednjeg put koji bi sintetizovao ova dva istra ivaka pravca, meusobno ih dopunjujui i uzajamno ih korigujui. S jedne strane, on bi pretpostavljao usmerenost na saznanje (istorijske, drutvene) stvarnosti pomou stalnog kritikog ispitivanja (dekonstrukcije i istorizacije) zateenih i novostvorenih predstava i diskursa o toj stvarnosti, dok bi s druge strane, same te predstave i diskurse, u krajnjoj liniji, izvodio iz struktura i odnosa realne (socijalne, ekonomske, politike...) moi. Primerom, ako se vratimo komentarisanim topoima simbolike geografije: Istona Evropa (kao i Centralna Evropa, Balkan..) jeste i zamiljena i istovremeno stvarna, tj. ona je plod istorijske i socijalne imaginacije, ali ta imaginacija nije rezultat arbitrarnog nadahnua (pesnike slobode) ve nastojanja da se, iz perspektive dugog trajanja, fiksiraju i imenuju, skupovi distinktivnih ekonomskih, socijalnih, kulturnih i politikih karakteristika istorijsko-drutvene stvarnosti62. Sadr insko odreenje tih karakteristika, razumevanje njihove istorijske geneze i dinamike, tj.
61

62

Anticipirajui ovu drugu mogunost razumevanja njegove teorijske pozicije, Edvard Said je ve u uvodnim stranicama Orijentalizma istakao: Bilo bi pogreno zakljuiti da je Orijent sutinski bio ideja ili kreacija koja nema oslonac ni u kakvoj korespondentnoj realnosti... Postojale su i postoje kulture i nacije koje se nalaze na Istoku, i iji ivoti, istorije i obiaji imaju grubu realnost oigledno daleko veu od svega to se o njima mo e rei na Zapadu (Said, 200: 14). Razmatrajui geostereotip evropskog Istoka u nemakoj misli, Eduard Mhle na slian nain istie: Mentalne mape evropskog Istoka nisu samo invencije, puki konstrukti zasnovani na posebnim kulturnim i politikim intencijama i potrebama njihovog vremena. One, naravno, upuuju na odgovarajue referentne take u samoj stvarnosti. S druge strane, ove referentne take u stvarnosti konkretni fenomeni i tokovi zbivanja u izvesnoj meri mogu biti pod uticajem mentalnih mapa. Ipak, osnovna pitanja su, smatra on: Kakve veze postoje izmeu mentalnih konstrukta i stvarnosti? Kako se projektovani nacrti evropskog Istoka stvorene slike i pojmovi vezuju sa konkretnim istorijskim fenomenima i oblicima razvoja? (Mhle, 2003: 108).

42

izbegavanje njihove esencijalizacije kojom se one pretvaraju u veitu i metafiziki utemeljenu ideju homogenog regiona, kao i svest o mogunosti njihove politike instrumentalizacije predstavljaju otvorene probleme pred kojim se nalazi svako istra ivanje koje se programski ne zadovoljava ostajanjem u granicama striktno imagolokog pristupa. Ali, u svakom sluaju, rezultati ovog pristupa nam omoguavaju da istorizacijom i razgradnjom zateenih predstava o simbolikoj geografiji Evrope kontroliemo (zlo)upotrebu naih mentalnih mapa kojih se, kao i drugih stereotipa, ne mo emo u potpunosti osloboditi.

43

II Imaju li nacije pupak? Gelner i Smit o nastanku nacija

Uvod
Tema nacije i nacionalizam je tokom poslednje dve decenije sa margine specijalistikog, akademskog i prete no istoriografskog interesovanja dospela u samo sredite drutvene teorije oko koga je, kao svog predmetnog podruja, nastala itava nova nauna disciplina studiji nacionalizma: Tokom 80-ih i 90-ih godina, nauna industrija izgraena oko koncepata nacije i nacionalizma postala je tako obimna i tako multidisciplinarna po svom karakteru, da je postala suparnik svim drugim savremenim temama intelektualne proizvodnje (Verdery, 1996: 226). Iako je ova promena statusa teme bila anticipirana pojavom kljunih teorijskih tekstova 1983. godine1, odluujui impuls za njenu teorijsku rehabilitaciju doao je iz praktino-politike sfere obele ene slomom komunizma i stvaranjem novih dr ava na teritorijama nekadanjeg Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Tako je proces zapoet Gorbaovljevim reformama doveo do svojevrsne naune perestrojke u kojoj je nacionalizam tematizovan iz ugla razliitih naunih disciplina teorije meunarodnih odnosa,
1

esto se u literaturi o nacionalizmu 1983. godina oznaava kao Annus mirabilis jer su te godine objavljene ak tri knjige koje su postale klasika i koje su sna no uticale na kasnije diskusije Gelnerova Nacije i nacionalizam, Andersonova Zamiljena zajednica i Hobsbaumov zbornik Izmiljanje tradicije.

45

politike nauke, teorije racionalnog izbora, antropologije, sociologije, kulturnih studija, etnografije, komparativne knji evnosti, istorije umetnosti, rodnih studija... (vid. Brubaker, 1998: 302). Formulisanje mnotva teorija i razliitih metodolokih pristupa, udru eni sa hiperprodukcijom tekstova o nacijama i nacionalizmu, prete da itavu ovu tematsku oblast dovedu u stanje nove nepreglednosti. Ova opasnost je dodatno uveana lako uoljivom injenicom da veliki deo literature o nacionalizmu nije nastao samo kao plod primarno-saznajne te nje da se on razume i objasni, ve da se, u zavisnosti od praktino-politikog stanovita autora, osudi ili afirmie2. Ova praktina, esto ekspresivna i ubeivaka funkcija teorijskog diskursa o naciji i nacionalizmu posebno optereuje domae diskusije u kojima je, logikom politikih i istorijskih zbivanja, dramatino skraen put izmeu razumevanja, zauzimanja stava i delovanja. Ovu zamku anga ovanog pristupa pokuao sam da, koliko sam to mogao, svesno izbegnem u pisanju ovoga rada. Sam izbor predmeta istra ivanja debata Ernesta Gelnera i Entonija Smita o nastanku nacija i nacionalizma u velikoj meri je olakavao ovu nameru. Ali, uprkos usko odreenom predmetu i njegovom teorijskom statusu, ovaj rad nije nastao bez izvesne, istina posredne, reference na problem razumevanja kompleksa pitanja povezanih sa srpskim nacionalizmom i srpskom nacijom. Naime, ako smo zainteresovani za razumevanje istorijskih procesa stvaranja (srpske) nacije,3 suoavamo se, s jedne strane, sa postojanjem brojnih teorijskih modela objanjenja nastanka nacija i razliitim teorijama nacionalizma, a s druge strane, sa obimnim empirijsko-istoriografskim materijalom ija je upotreba obino liena samosvesne teorijske artikulacije. Verujui da je neophodno dovesti u vezu ova dva esto razdvojena
2

Kako se to esto istie, nacija i nacionalizam su primeri sutinski spornih pojmova o kojima nema saglasnosti ni na nivou definicija: Pojam nacije je tako duboko upleten u modernu politiku da je sutinski sporan jer e svaka definicija nacije legitimisati neke (politike M. S.) zahteve i delegitimisati druge (Calhoun, 1993: 215). Pod ovim procesima stvaranja nacije podrazumevam kako objektivnu stranu tog procesa ono to se u anglosaksonskoj literaturi oznaava sintagmom nation formation tako i subjektivnu, aktivistiku stranu izgradnju nacije (nation building).

46

nivoa istra ivanja,4 istovremeno sam bio svestan da ostvarenje tog cilja prevazilazi kako okvire jedne studije, tako i kapacitete njenog autora. Stoga sam se u ovom radu ograniio samo na izlaganje dva meusobno polemiki sueljena teorijska modela objanjenja nastanka nacija koja, pored drugih, mogu kasnije, u drugom koraku, biti koriena u analizi konkretnih studija sluaja, te testirana na empirijsko-istoriografskom materijalu koji nas primarno zanima. Izbor teorijskih stanovita Ernesta Gelnera i Entonija Smita za prvi korak naznaenog ireg istra ivakog plana ne zahteva posebno obrazlo enje oba autora predstavljaju nezaobilazne klasike u savremenoj literaturi o nacijama i nacionalizmu. Dok je prvi bio jedan od najuticajnijih zagovornika modernistikog zaokreta u prouavanju nacija i nacionalizma, drugi je formulisao originalnu etno-simboliku teoriju koja kritikuje konstruktivistike i instrumentalistike pretpostavke modernistikog pristupa. Razlike koje karakteriu teorijske pristupe problemu nacija i nacionalizma Gelnera i Smita sa eto su predstavljene u njihovoj raspravi voenoj u Vorviku (The Warwick Debate), 24. oktobra 1995. godine, dvanaest dana pre Gelnerove smrti5. Naslov ovog teksta preuzet je iz ove rasprave, tanije iz Gelnerovog tumaenja njihovog spora o nastanku nacija pomou analogije sa starim raspravama kreacionista i evolucionista o nastanku oveanstva. Naime, sholastika forma ovog spora svodi se na raspravu o Adamovom pupku, tj. na zastupanje, s jedne strane, kreacionistike teze po kojoj je pretpostavljeni prvi ovek (Adam) nije imao pupak (poto nije roen, ve stvoren od strane Boga), te, s druge strane, evolucionistike teze po kojoj je Adam morao imati pupak jer je svakako proao kroz proces raanja na odreenom
4

Jer, po reima Miroslava Hroha, koji je u svojim radovima sintetizovao teorijski i istoriografski pristup nacionalizmu malih evropskih nacija: Drutvene nauke se suoavaju sa hiperprodukcijom novih teorija, a s druge strane, istoriari priznaju da se ne mogu ograniavati na prosti empirizam. Oni su takoe obavezni da uzmu u obzir nalaze drutvenih nauka, u krajnjoj liniji, na nivou teorija srednjeg ranga (Hroch, 1998: 93). Elektronsko izdanje ove rasprave Gelnera i Smita dostupno je na Internet adresi LSE: http://www.lse.ac.uk/collections/gellner/Warwick.html, dok je u tampanom obliku ona objavljena u: Mortimer, (ed), 1999: 31-42, kao i u asopisu Nations and Nationalism Vol. 2, No. 3, 1996.

47

stupnju evolutivnog razvoja ivih bia6. Ako, umesto o oveanstvu, postavimo pitanje o nastanku nacija, onda se problem, po Gelneru, svodi na dilemu: Da li nacije imaju pupak ili ne? Prema odgovoru na ovo pitanje teoretiare nacionalizma Gelner deli na dve velike grupe one koji, poput njega, smatraju da su nacije stvorene krajem XVIII veka i da ono to se deavalo ranije nije od sutinske va nosti za razumevanje njihovog nastanka, te one koji, poput njegovog oponenta Smita, upravo ovu predmodernu prolost nacija smatraju veoma va nom. Drugim reima, koristei se pomenutom analogijom, Gelner je svoju poziciju odredio kao (umereni) kreacionizam7 po kome je nastanak nacija rezultat stvaralakog procesa modernizacije, dok je Smitovu kritiku, polemiki je redukujui na primordijalistiko uverenje po kome nacije, ili bar neke od njih, oduvek postoje, protumaio kao posledicu evolucionistike opsednutosti prolou i kulturnim kontinuitetom (Gellner, 1995: 32). Ali, nezavisno od samorazumevanja aktera ove diskusije, problem koji je u njenom sreditu razumevanje nastanka i prirode nacija svakako je jedan od sutinski va nih problema teorije nacije i nacionalizma. Ako teme koje dominiraju ovim teorijama, poput Smita, podelimo u tri glavna skupa (etiko-filozofske; antropoloko-politike i istorijsko-socioloke), onda ova diskusija pripada treem skupu istorijskim i sociolokim. On se tie kako mesta nacije u istoriji oveanstva, tj. pitanja drevnosti ili modernosti nacija, tako i sociolokog odreenja nacije kao osnovne ili izvedene,
6

Ili, Gelnerovim reima: Da li je oveanstvo stvoreno sa Adamom ili se ono sporo razvijalo? U vreme kada su dokazi o tome diskutovani, osobito je veoma ivo bilo pitanje: Da li je Adam imao pupak ili ne? To je sutinski va no pitanje. Mo ete se smejati, ali oigledno je da ako je Adam stvoren od Boga u izvesnom trenutku, recimo 4003. godine pre nae ere, onda je prirodna prva reakcija da se odgovori da on nije imao pupak, jer nije proao proces za koji ljudima pupak treba. To je jednostavno. Mi stvarno znamo koje pitanje je odluujue za odluku da li je svet veoma star i da li je oveanstvo evoluiralo, ili da li je svet stvoren pre oko 6000 godina. Sve to treba da utvrdimo je da li je Adam imao pupak ili nije (Gellner, 1995: 32) Naglaavam umereni jer Gelner ne porie postojanje i va nost prolosti kao jednog od konstitutivnih elemenata stvaranja nacija, ve smatra da kulturni kontinuitet nije sutinski va an, tj. da nacionalna prolost, kao i sam pupak, nije od vitalnog znaaja za ivot nacija.

48

drutveno konstruisane kategorije socijalnog ivota (vid. Smith, 1998: 8-9). Na osnovu odgovora na prvo pitanje teoretiari nacija mogu biti grupisani u dve osnovne kategorije perenijaliste i moderniste tj. one koji smatraju da su nacije stare i veite, te one koje u njima vide socijalne pojave karakteristine samo za moderni period ljudske istorije. S druge strane, sa sociolokog stanovita, nacije mogu biti smatrane izvornim (prirodnim) grupama koje poivaju na izvornim, primordijalnim (biolokim, kulturnim) vezama njihovih lanova, ili posebnim socijalnim tvorevinama (konstruktima) nastalim u odreenim drutveno-istorijskim okolnostima. Primordijalistiko stanovite po kome je oveanstvo prirodno podeljeno na zajednice koje nazivamo nacijama, suprotstavljeno je ovde sociolokoj tezi o njima kao drutvenim zajednicama koje nastaju i karakteriu samo odreeni (moderni) period ljudske istorije. Poto se i u istorijskom i u sociolokom pogledu modernisti suprotstavljaju perenijalistima i primordijalistima, ova katalogizacija teoretiara nacija u tri grupacije esto vodi poistoveivanju zagovornika ova dva poslednja stanovita, tj. njihovom izjednaavanju koje korespondira jedinstvenom bloku modernista. Ovo izaziva niz nesporazuma, (vidljivih, po mom miljenju, i u debati izmeu Gelnera i Smita),8 jer se teza o drevnosti nacija esto poistoveuje sa verom u njihovu prirodnost, tj. gubi se iz vida da neko mo e tvrditi da su nacije" stare kategorije drutveno-istorijskog ivota ljudi koje, uprkos tome, nisu upisane u sam prirodni poredak stvari9. Drugim reima, perenijalistiko stanovite zastupaju oni
8

Pre svega, u Gelnerovoj polemikoj karakterizaciji Smitove pozicije kao primordijalistike. Na neopravdanost ove karakterizacije osvrnuo se i Smit u memorijalnom predavanju posveenom Gelneru: Moje stanovite je sam Ernest nazvao evolucionistikim, u stvari, primordijalistikim. Nadam se da sam pojasnio da se ja, ni u kom smislu, ne sla em sa bilo kom formom primordijalizma. Nacije jesu moderne, kao i nacionalizam, ak i kada njihovi lanovi misle da su veoma stare i ak i kada su one delimino stvorene od strane predmodernih kultura i uspomena. One nisu ovde oduvek. Mogue je da se neto nalik modernim nacijama pojavljuje tu i tamo u starom i srednjem veku. Ali, u krajnjoj liniji, to je otvoreno pitanje koje zaslu uje vie istra ivanja. Generalno, nacije jesu moderne (Smith, 1996a). Na ovu razliku izmeu perenijalizma i primordijalizma ukazuje Smit: Perenijalista odbija da nacije ili etnike grupe vidi kao po prirodi date, one su za nega striktno istorijski i drutveni, pre nego prirodni fenomen.... Za njega je etnika zajednica ili

49

koji nacije smatraju istorijskim entitetima iji razvoj tee vekovima, entitetima sa sopstvenim intrinsinim karakteristikama koje su u velikoj meri trajne, dok je primordijalistiko stanovite, pre svega, usmereno na objanjenje fenomena nacionalnosti kao prirodne injenice, tj. kao aistorijske datosti (vid. zkirimli, 2000: 64-68). esto izjednaavanje ova dva logiki nezavisna stava je posledica njihovog faktikog stapanja u samorazumevanju i retorici nacionalistikih pokreta, u onome to Gelner i Smit nazivaju sredinim mitom nacionalizma ili mitom o nacionalnom buenju u kome je najee sjedinjena vera u drevnost i prirodnost nacija. Prema Smitu, za taj mit je bitna ideja da nacije postoje od pamtiveka, te da ih nacionalisti moraju ponovo probuditi iz dugog dreme a kako bi zauzele svoje mesto u svetu drugih nacija (Smit, 1988a: 38), kao i to da se upravo te nacije koje nacionalisti ele probuditi, esto vide kao deo prirode podreen zakonima evolucije kao bilo koji drugi organizam (Smith, 1998: 23). Slino, prema Gelneru, u osnovi ovog mita po kome je nacija prirodan, bogomdan nain klasifikovanja ljudi, le i zabluda da su nacije prosto tu, u samoj prirodi stvari i da samo ekaju da ih iz svog alosnog sna probude (omiljeni nacionalistiki izraz i slika) nacionalistiki budioci... (Gelner, 1997: 74). Drugim reima, nacionalistiko stanovite polazi od socijalne ontologije po kojoj se realizam grupe (nacije) retrospektivno projektuje u davnu prolost, te, da bi se pojaao, istovremeno i naturalizuje10: Nacionalizam sebe vidi i predstavlja se kao afirmacija ba svake nacionalnosti ponaosob; a za te navodne entitete se pretpostavlja da su tu prisutni od davnina, kao i Mont Everest, jo pre doba nacionalizma (Gelner, 1997: 75). Centralni motiv Gelnerove teorije nacija i nacionalizma je suprotstavljanje ovom uverenju o prirodnoj datosti i drevnosti nacija, pa je njegovo stanovite formulisano u protivstavu prema nasleu primordijalistikog i perenijalistikog samorazumenacija ljudski ili drutveni fenomen kao i svaki drugi. Istovremno, ona je stalna i fundamentalna crta ljudskog drutva tokom cele zabele ene istorije, pa se zato nacije i etnike zajednice svojim lanovima ine drevnim (Smith, 1998: 159). Naglaavajui va nost primordijalnih veza zasnovanih na srodstvu, rasi, teritoriji ili religiji, ovaj argument etnike zajednice i nacije vidi kao esencijalne i prirodne elemente istorijskog iskustva oveanstva (Todorova, 1993: 136).

10

50

vanja nacionalizma11. U tom smislu, ono je paradigmatino za modernizam koji je, po Smitovim reima, danas dominantna ortodoksija u tematizaciji nacija i nacionalizma (Smith, 1998: xii). Stoga u, u narednom poglavlju, ukratko prikazati osnovne teze Gelnerove teorije koja je, u svom zrelom obliku iz 1983. godine, (uprkos oslanjanju na neke od prethodnih metodskih i teorijskih uvida K. Doja, pre svih12), izvrila kopernikanski obrt u prouavanju nacija i nacionalizma, te utemeljila osnovne postulate modernistikog pristupa toj problematici. Jer, kako je to tano primetio jedan od Gelnerovih kritiara: Sva kasnija vredna dela i istra ivanja nacionalizma koristie se njegovim radom, bilo da se zasnivaju na njegovim pretpostavkama, bilo na neslaganju sa njima (OLeary, 1998: 40).

1. Gelnerovo stanovite: nacija kao plod modernizacije

Pomenuti kopernikanski obrt u teoriji nacija i nacionalizma mo e biti ilustrovan jednom od najva nijih Gelnerovih teza po kojoj je nacionalizam taj koji stvara nacije, a nije obrnuto, pa se, stoga, nacije mogu definisati samo posredstvom doba nacionalizma (Gelner, 1997: 83). Ovim stavom odbacuje se poimanje nacije kao izvorne ili prirodne realnosti (primordijalizam), kao i vera u njenu drevnost i veitost (perenijalizam). Po Gelneru, nacija je stvorena i nova drutvena pojava, karakteristina samo za moderni ili savremeni period ljudske istorije u kome je, nakon Francuske revolucije, nacionalna dr ava postala norma politikog ivota. Stoga, traganje za objektivistikom definicijom nacije mora biti zamenjeno fokusiranjem na istra ivanje porekla i logike delovanja nacionalizma koji, svojim zahtevom za kongruencijom nacionalnog i politikog jedinstva, omoguava istorijsku pojavu nacionalne dr ave. Gelner formulie jedan teorijski model objanjenja nacionalizma
11

12

Mi ne smemo prihvatiti taj mit. Nacije nisu urezane u prirodu stvari, one ne sainjavaju politiku verziju o prirodnim vrstama. Niti su nacionalne dr ave oigledna konana sudbina etnikih ili kulturnih grupa (Gelner, 1997: 74). Vid. Karl Deutsch, Nationalism and Social Communication. Cambridge, Mass.: MIT Press, 1966 (2nd ed.)

51

zasnovan, po njegovom uverenju, na veoma plauzibilnim i teko osporivim generalizacijama koje, zajedno sa raspolo ivim injenicama o promenama drutva u XIX veku, zaista objanjavaju taj fenomen (Gellner, 1996: 98)13. Gelnerov teorijski model objanjenja nacionalizma formulisan je i dopunjavan u vie navrata, ali je njegova klasina verzija sadrana u knjizi Nacije i nacionalizam (1983). S obzirom da je ova Gelnerova knjiga dostupna u srpskom prevodu, ovde e njegov model biti izlo en u najsa etijoj verziji. Polazna pretpostavka za izgradnju ovog modela je razlikovanje dve vrste drutva agrarnog-pismenog i napredno-industrijskog kao i isticanje razliite uloge koju ima kultura u odnosu na socijalnu strukturu ta dva ideal-tipa. Agrarna drutva karakterie hijerarhijska, relativno stabilna struktura i naglaena kulturna diferencijacija koja pojaava i opravdava statusne razlike i vrstu podelu rada. Pored podele na visoku i nisku kulturu koja horizontalno odvaja slojeve administrativno-vojnih i svetenikih elita od seljake populacije, u agrarnim drutvima koegzistira niz divljih, samoreprodukujuih i samodovoljnih kultura koje (vertikalno) razdvajaju izolovane seoske zajednice, te kulturnu mapu ovih drutava ine mozainom i arolikom, poput slika E. Kokoke. U ovom ontoloki i kulturno heterogenom svetu politike jedinice (od gradova-dr ava do velikih imperija) su ili manje, ili znatno vee od kulturnih entiteta i ne postoji te nja ka njihovom poklapanju14. Nasuprot skiciranom tipu stagnantnih agrarnih drutava, od XVII veka, pod uticajem skupa nauno-saznajnih i
13

14

Gelnerova pretenzija na konano i univerzalno va enje njegovog modela objanjenja nacionalizma je vidljiva iz uverenja da ako su (njegove poetne MS) tvrdnje odr ive, onda to znai da problem o kome raspravljamo nacionalizam za razliku od veine drugih velikih problema istorijsko-drutvene promene, zaista ima objanjenje... Za razliku od tih problema, dostupno nam je ubedljivo i neosporno objanjenje nacionalizma (Gellner, 1996: 98-99). Na drugom mestu Gelner sumira svoj opis karakteristika agrarnih drutava na sledei nain: Prethodno drutvo, bazirano na zemljoradnji i ustaljenoj tehnologiji, bilo je manje ili vie osueno na vojno-klerikalni etos, hijerarhiju, dogmatizam, kulturni pluralizam, napetost izmeu visoke i niske kulture, te politiki sistem koji se zasniva na strukturama moi i religijskoj ideologiji, ali je generalno indiferentan prema kulturnim slinostima. On je umno avao razlike vezane za socijalne polo aje, a ne za politike granice (Gellner, 1996: 110).

52

ekonomsko-privrednih inovacija, nastaje drugi tip drutva voeno idejom stalnog napretka moderno industrijsko drutvo. Promena slike sveta (kao homogenog, podlo nog sistematinim zakonima koji ne prave izuzetke, otvorenog za beskonano istra ivanje) praena je procesom industrijalizacije koji uzrokuje radikalnu promenu drutvene strukture tradicionalnog agrarnog drutva. Naime, u modernom industrijskom drutvu socijalni odnosi i uloge se permanentno redefiniu u skladu sa zahtevima funkcionalne podele rada, stabilnost starih struktura je zamenjena drutvenom pokretljivou, a egalitarizam potiskuje nekadanje naglaavanje vrsto definisanih statusnih razlika. Da bi se ovaj, u odnosu na agrarnu epohu, dramatino promenjeni svet uspeno reprodukovao, neophodno je da postoji opti pristup obrazovanju, standardizovani jeziko-simboliki sistemi i opta pismenost, mogunost komunikacije slobodne od neposrednog socijalnog konteksta, visok nivo opteg znanja stanovnitva... itd. Drugim reima, visoka kultura koja je u agrarnom drutvu bila posed i distinktivno obele je upravnih i/ili religijskih elita i koja je koegzistirala sa mnotvom niskih kultura, u industrijskom dobu, prvi put u istoriji oveanstva, postaje pro imajua, operativna kultura celog drutva (Gellner, 1996: 107). Da bi ovaj funkcionalni imperativ industrijskog drutva bio zadovoljen, mora postojati standardizovan i centralizovan obrazovni sistem koji izgrauje i nadgleda dr ava, pa Gelner naglaava da u osnovi modernog drutvenog poretka ne stoji d elat, ve profesor, te da nije giljotina, ve je (primerno nazvan) doctorat d tat glavno orue i simbol dr avne moi (Gelner, 1997: 54-55). To znai da u industrijskom dobu dr ava i kultura stupaju u tesnu, unutranju vezu posredstvom sistema obrazovanja pomou koga se, s jedne strane, vri kulturna homogenizacija, da bi, s druge strane, iz te novouspostavljene zajednike kulture sama dr ava crpela sopstveni politiki legitimitet: Kulturi je potrebna dr ava, a dr avi je verovatno potreban homogeni kulturni ig za njeno stado... (Gelner, 1997: 194). Odreujui nacionalizam kao nametanje visoke kulture drutvu i zahtev za poklapanjem kulturnih (nacionalnih) i politikih (dr avnih) granica, Gelner je, nasuprot romantinom samorazumevanju nacionalizma, formulisao jednu, u osnovi, materijalistiku teori53

ju15 koja nacionalizam izvodi iz osnovnog naina na koji moderno, industrijsko drutvo osigurava sopstvenu samoreprodukciju: Ukratko, meusobni odnos izmeu moderne kulture i dr ave je neto sasvim novo i neizbe no proistie iz zahteva moderne ekonomije (Gelner, 1997: 195)16. Po njemu, strukturno-funkcionalni imperativi modernizacije agrarnih drutava i njihovog pretvaranja u industrijska drutva predstavljaju prozainu stvarnost pojave nacionalizma ono to se stvarno dogaa nezavisno od mitopoetske samoprezentacije nacionalizma (Gelner, 1997: 85-86)17. Gelnerovu teoriju odlikuje euklidska elegancija: od dva ideal-tipa ljudskih drutava nacionalizam karakterie samo moderna, industrijska drutva politiki organizovana kao nacionalne dr ave. Predmoderni, agrarni svet sa svojim dinastikim imperijama i malim politikim jedinicama nije strukturisan u skladu sa nacionalistikim principom poklapanja kulturnih i politikih granica, te se ne mo e govoriti o postojanju nacija i nacionalizma u njemu. Ali, ova opta formula po kojoj su nacionalizam i nacije plodovi tranzicije iz agrarnog u industrijski tip drutva redukuje kompleksno istorijsko i politiko iskustvo dvovekovnog razvoja ljudskih drutava na jednostavnu eksplanatornu shemu. Stoga je Gelner svoj socioloko-filozofski model nastanka nacija morao dodatno specifikovati istoriografskim razmatranjima pomou kojih se njegova validnost testira na ni em nivou apstraktnosti da bi, na taj nain, opta formula prelaska sa agrarnog na industrijski tip drutva dobila potvrdu na razliitim istorijskim oblicima nacionalizma i formiranja
15

16

17

Teorija nacionalizma koja je ovde ponuena je materijalistika (ali, nipoto marksistika), u toliko to se fenomen koji se objanjava izvodi iz osnovnog naina na koji drutvo osigurava sopstveno materijalno samo-obnavljanje (Gellner, 1996:110). Stoga Veljko Vujai s pravom primeuje: Ironino, ma koliko bili kritini prema marksistikoj paradigmi, zastupnici teorije modernizacije dele sa svojim marksistikim oponentima kritiko uverenje da su nacije i nacionalizam u velikoj meri superstrukturni epifenomen mnogo znaajnijih kretanja u ekonomskoj bazi (Vujai, 2001: 707). Da Gelnerova teorija predstavlja jednostrani ekonomski funkcionalizam istie ak i Peri Anderson, jedan od voa britanske nove levice (vid. O Leary, 1998: 51). Na drugom mestu Gelner istie: Retorika nacionalizma obrnuto je povezana s njegovom drutvenom zbiljom: on govori o Gemeinschaft, a ukorenjen je u semantiki i esto fonetski standardiziranom Gesellschaft (Gellner, 2001: 102).

54

nacija18. Osnovna injenica koja uslo njava jednostavnu primenu Gelnerovog modela je neravnomernost ili neujednaenost procesa modernizacije: Kao to je poznato, nije celokupno oveanstvo istovremeno stupilo u epohu industrijalizacije sa njenom savremenom proizvodnom tehnikom. Taj proces se odvijao neravnomerno, stvarajui veliki disbalans u tempu razvoja, blagostanju drutava, u ekonomskoj i politikoj moi... (Gellner, 2002: 41). S druge strane, ovaj vremenski neujednaeni proces prelaska sa agrarnog u industrijsko drutvo odvijao se u politikim okolnostima koje su bile razliite s obzirom na, za nacionalizam, kljunu dinamiku odnosa visoke kulture i zateenog, predmodernog politiko-dr avnog okvira. Polazei od neravnomernosti (ekonomskog) razvoja i (politiki) razliitih situacija odnosa moi (dr ave) i kulture, Gelner je razlikovao etiri vremenske zone ili pojasa unutar evropskog kontinenta kao rodnog mesta nacionalizma i nacija 19. Prva zona obuhvata zapadne, atlantske obale Evrope na kojima su u prednacionalistikom dobu formirane stabilne, sna ne dinastike dr ave (Francuska, Engleska, panija, Portugal) ije su granice obuhvatale relativno homogene kulturne oblasti. Stoga je prilagoavanje politikih jedinica kulturnim granicama u ovoj zoni bilo dosta jednostavno20 nacionalizam se u nasleenim politikim okvirima svodio na nametanje postojee visoke kulture seoskoj populaciji koja je koristila lokalne dijalekte i imala sopstvene samonikle
18

19

20

ini mi se da moja argumentacija ima euklidovsku snagu, ali ipak moram primetiti da je svet u kome ivimo samo delimino euklidovski. Postoje mnogi sluajevi koji ilustruju moj argument, ali takoe ima i mnogo onih koji ga ne podr avaju. To zahteva istra ivanje. Postoji neto udno u argumentu koji je ubedljiv, ali iji su zakljuci u (makar deliminom) sukobu sa injenicama. Mo da... neposlune injenice mogu biti objanjene kao posledice drugih, uslo njavajuih faktora koji nisu ukljueni u poetni model ali su delatni i znaajni u stvarnom svetu (Gellner, 1996: 111). Grubo govorei i doputajui mogunost nekih komplikacija, Europa se dijeli na etiri vremenske zone nalik na one karte svijeta to ih viamo na aerodromima, koje pokazuju razliita vremena u razliitim vertikalno podijeljenim podrujima svijeta (Gellner, 2001: 107). To znai da kada su se, s dolaskom nacionalizma, politike jedinice morale prilagoditi kulturnim granicama, nije bila potrebna nikakva vea promjena osim ex post ratifikacije. Povijest je nacionalizmu darovala jedno iroko podruje gde je nacionalistiki imperativ barem u znatnoj mjeri bio ispunjen prije dogaaja (Isto).

55

niske kulture: Seljaci su morali biti pretvoreni u prave graane, a ne biti upotrebljeni za definisanje nove nacionalne kulture (Gellner, 1996: 128). Istono od zone sna nih dinastikih dr ava, prostire se, po Gelneru, drugi vremenski pojas u kome je politika fragmentiranost bila kombinovana sa postojanjem kodifikovanih, samosvesnih visokih kultura ija je primarna te nja bila usmerena ka obezbeivanju jedinstvenog politikog krova. Stoga je u sluaju Nemake i Italije nacionalizam prevashodno bio integrativno-politiki, a ne kulturni projekat, pa su u nacionalnim pokretima najva niji akteri bili dr avnici, diplomate i vojnici, a ne mislioci, pesnici i etnografi: Ono to je u toj zoni trebalo uraditi bilo je ujedinjenje tog mnotva mini i srednjih dr ava i, u nekim sluajevima, potiskivanje stranih vladara sa njihovih kljunih pozicija (Gellner, 1996: 128). Tek nakon politikog ujedinjenja i stvaranja nacionalne dr ave, na dnevni red su doli zadaci okonanja procesa kulturne homogenizacije, tj. konanog pretvaranja seljaka u Nemce i Italijane. Dalje prema istoku, u sledeoj vremenskoj zoni koja obuhvata Centralnu i Jugoistonu Evropu, situacija je bila jo slo enija: u okviru politikih granica Habzburke i Otomanske imperije postojalo je mnotvo teritorijalno izmeanih kultura bez odgovarajue politike zatite. Stoga je nacionalizam u ovoj zoni (za razliku od prethodne dve) istovremeno bio suoen sa dva teka zadatka21: stvaranjem visoke kulture i formiranjem sopstvene dr ave. Gelnerov prikaz dinamike nacionalizma Ruritanaca u Megalomaniji predstavlja opis ove habzburke situacije u kojoj malobrojna (pismena) elita malih naroda, koristei se zateenim usmenim kulturama kao osnovnim materijalom, normira i standardizuje nove visoke kulture, da bi, u sledeem koraku, istakla zahtev za sopstvenom dr avom (vid. Gelner, 1997: 87-93). U podupiranju ovoga zahteva nacionalna inteligencija je esto koristila argument slavne prolosti koji je, posebno u kasnijim zahtevima za politiku samostalnost, vodio razlikovanju istorijskih i neistorijskih nacija, ali ovo razlikovanje Gelner ne smatra va nim, jer
21

Ako nacionalizam, poput Gelnera, smatramo posrednikom u braku izmeu kulture i dr ave, onda u ovom sluaju oba brana partnera nedostaju! To da ih nacionalizam tek stvara, iako je preduslov njihove veze, predstavlja kljunu taku za Gelnerove kritiare.

56

istie da u oba sluaja njihov nacionalizam nije imao oslonac u postojeoj politikoj vlasti22. Najzad, na krajnjem istoku Evrope nalazi se etvrta zona koja je sve do 1918. godine u osnovi bila identina treoj, ali je nakon Boljevike revolucije i propasti druge dve velike kontinentalne imperije, opstala kao posebno istorijsko i drutveno podruje, naknadno proireno na Zapad posle 1945. godine. Ne ulazei ovde detaljnije u Gelnerovo tumaenje komunizma, mo emo zakljuiti da su, po njegovom miljenju, procesi raspada starih kontinentalnih imperija bili u Sovjetskom Savezu samo zamrznuti tokom sedam decenija komunistike ideokratske vladavine, te da je njeno okonanje ostavilo otvorenim pitanje daljeg pravca evolucije nacionalnih pokreta i nacionalizama dr ava-naslednica. Zateeni predmoderni politiki okviri (imperije i male dr ave), proces modernizacije i (ne)postojanje visoke kulture ine tri osnovna faktora koji odreuju dinamiku nacionalizma u razliitim delovima Evrope. Iako je naglaavao vrednosnu neutralnost svog pristupa fenomenu nacionalizma,23 Gelner je razlikovanjem vremenskih zona u osnovi obnovio tradicionalnu podelu na zapadni i istoni nacionalizam koju je formulisao Hans Kon (Kohn, 1945: 329-331) i modifikovao D on Plamenac (Plamenatz, 1973: 24-36), podelu koju prati dihotomija dobar-lo, tendencija esencijalizacije istorijsko-politikog iskustva, kao i sklonost apriornoj teritorizaciji ideal-tipova graanskog i etnikog nacionalizma24. U pode22

23

24

U okviru ove kategorije uobiajeno je razlikovanje izmeu istorijskih i ne-istorijskih nacija. Prve su nekada posedovale dr avu, ali su je izgubile, dok je druge uopte nisu ni imale. Prve zahtevaju ponovno raanje politike jedinice koja je nekad postojala ali je nekako unitena tokom dinastikih ili religijskih sukoba. Ove druge zahtevaju stvaranje politike jedinice koja bi bila definisana u skladu sa samom kulturom, bez podrke istorije. Razlika izmeu ova dva tipa verovatno nije tako va na kako se to obino pretpostavlja... Ono to je va no kod ove vrste nacionalizma je da on zahteva budioce... Oni jo nemaju dr avu da im pomogne. Pre svega, to je ono to ovaj obrazac razlikuje od centralizacije odozgo (Gellner, 1996: 129). Neophodan nam je realistiki pogled na stvari... Moramo spoznati korene te pojave i pomiriti se sa njenim plodovima, bez obzira da li nam se sviaju ili ne (Gellner, 2002: 44). Konova podela na zapadni (graanski racionalni i individualistiki) i istoni (etniki iracionalni i organski) nacionalizam formulisana je tokom Drugog

57

li Evrope na etiri vremenske zone te ite Gelnerovog tumaenja nastanka nacionalizama i nacija pomera se sa teze o primarnoj ulozi socio-kulturnih i drutveno-ekonomskih inilaca (tj. funkcionalne nu nosti kulturne homogenizacije industrijskih drutava) ka isticanju va nosti politikih faktora. Tamo gde je taj faktor, kao u prvoj zoni, sveden na postojanje vrstog politiko-dr avnog okvira, Gelnerov model nation-buildinga razvijenih industrijskih drutava, (uprkos kontra-primerima Irske, Katalonije, Korzike) deluje kao uverljiva deskripcija istorijskog razvoja. Pomeranjem na istok, politiki faktori postaju, u krajnjoj instanci, sve va niji o emu svedoi Gelnerova periodizacija pet stadijuma na putu od sveta multietnikih imperija i mikro-jedinica ka svetu homogenih nacija-dr ava (vid. Gellner, 1996: 111-126). Naime, ova Gelnerova periodizacija nastanka i dinamike nacionalizma ilustrovana je, pre svega, primerima istorije drugog i treeg vremenskog pojasa. Formulisana nakon opteg socioloko-filozofskog modela iz 1983. godine, ova periodizacija je imala za cilj njegovo dodatno nijansiranje i operacionalizaciju na istorijskom materijalu. Polazno stanovite je bilo nepromenjeno vladavina prednacionalnog, dinastiko-religijskog principa izra enog na Bekom kongresu (1815) koji je ignorisao prve zahteve za stvaranjem politikih jedinica baziranim na naciji. Nakon toga, itav jedan vek (18151918), trajao je drugi stadijum period nacionalistikog iredentizma u kome su stare politike jedinice bile pod snanim pritiskom nacionalistike agitacije kojom je zahtevana promena granica u skladu sa principom jedna kultura-jedna dr ava: To je bio period asimilacije, kao i njoj suprotstavljenog nacionalnog buenja, tj. nacionalistike agitacije podsticanja naroda da formiraju nove dr ave-kulture na osnovu sirovog materijala nekodifikovanih seljakih kultura, kao alternative stupanju u kulture koje su ve bile
svetskog rata, pa su nemaki i italijanski nacionalizam slu ili kao glavni primeri istonog, loeg nacionalizma. Ve kod Plamenca, 1973. godine, granica istonog i zapadnog nacionalizma se pomera tako da su, po njemu, Nemaka i Italija primeri zapadnog nacionalizma (vid. Plamenatz, 1973: 33). Kako s pravom istie jedan rumunski autor: Ovo razlikovanje, ak ni na poetku, nije bilo samo analitiko, ve takoe i normativno. Taj aspekt je naglaen i postao je danas preovlaujui. Od hipoteze, ono se postepeno pretvorilo u premisu, u aksiom; ono je postalo polazite za istra ivanje, a ne mogui zakljuak (Dungaciu, 1999: 5-6).

58

povezane sa dr avnim aparatom (Gellner, 1966: 117). Jednovekovni pokuaji redukcije slo ene kulturno-lingvistike mape stare dinastike Evrope dostigli su vrhunac u treem stadiju trijumfu i brzom porazu nacionalistikog iredentizma od 1918. do 1938. godine. Trijumfalna pobeda nacionalistikog principa obele ena je raspadom imperija na ijem tlu su nikle dr ave koje su svoj nastanak opravdavale principom nacionalnog samoopredeljenja. Nakon Prvog svetskog rata inilo se da je zahteve nacionalistikog iredentizma mogue ispuniti, te stvoriti sistem nacija-dr ava sa pravinim granicama koje obezbeuju dugoronu meunarodnu stabilnost. Ali, ubrzo je demonstrirana iluzornost ovih optimistikih oekivanja: brojne male i slabe posleratne dr ave ije su granice povlaene u skladu sa interesima pobednikih sila suoile su se, osim sa ekonomskim i socijalnim problemima, i sa problemom statusa mnotva manjina koje su, podsticane od svojih matinih dr ava, uporno isticale iredentistike zahteve: Tako je novi poredak uspostavljen u ime nacionalistikog principa imao, pored sopstvenih dodatnih, i sve slabosti sistema kojeg je zamenio (Gellner, 1996: 118). Otuda, pobedniki nacionalizam je ujedno bio i samopora avajui (self-defeating), a slomom novog poretka nacionalizam je uao u etvrti period (Nacht und Nebel, 1939-1948) u kome je te nja za poklapanjem teritorijalno-politikih granica sa kulturno-etnikim bila ostvarivana praksom (nacistikog) genocida i etnikih ienja tokom i nakon Drugog svetskog rata. Nacionalistiki imperativ kulturne homogenosti u ovom periodu nije ostvarivan kulturnom asimilacijom, ve brutalnim sredstvima koja su, uprkos vojno-politikom porazu nacizma, trajno izmenila etniku mapu Evrope. Za razliku od uobiajenih tumaenja tog perioda kao istorijskog incidenta i udovine anomalije, Gelner istie: etvrti stadijum razvoja nacionalizma koji je preuredio etniku mapu nezamislivo brutalnim sredstvima nije bio neto akcidentalno, neto to je sluajni nusprodukt mogunosti da se (pod platom ratne tajnovitosti) bude manje skrupulozan i dobrog ponaanja u javnosti nego to je to obino u situacijama opte prismotre i nadgledanja. Nasuprot tome, on je bio neto to je upisano u agendu, da tako ka emo, evropske misli (Gellner, 1996: 122). Ali, jedna od posledica zloinakih poduhvata etvrte faze je smanjenje etnikih sentimenata
59

u narednom, savremenom stadijumu nacionalizma, bar u onom delu Evrope koji nije bio zamrznut irenjem komunistike etvrte vremenske zone na Zapad. Stoga je poslednja faza po Gelneru istovremeno meavina ispunjenja ciljeva nacionalizma (konsolidovanja nacija-dr ava) i njegovog potiskivanja logikom ekonomskog razvoja koja vodi kulturnoj konvergenciji, smanjenju ekonomske zavisti i opadanju nacionalistikih oseanja. Ograujui se da to va i za podruja kasnog industrijalizma, Gelner tezu o opadanju nacionalistikih oseanja ne prote e na bivi Sovjetski Savez i Jugoslaviju zemlje u kojima je komunizam odlo io konsolidaciju posebnih nacija-dr ava, a da istovremeno nije uspeo da asimiluje brojne etnike grupe u okviru jedinstvene kulture. Otuda je ovo podruje pre u stadijumu nacionalistikog iredentizma koji otvara razliite scenarije (od mirnog razdru ivanja politikih federalnih jedinica, do ratnog menjanja njihovih granica), nego u stadijumu sni avanja nacionalistikih strasti. Da li je nu no da ova podruja prou u vremenski skraenom, ali ne i manje nasilnom obliku, itavu putanju do opadanja znaaja dr avnih granica, ostaje otvoreno pitanje25. Gelner, kome su esto prebacivali da problemu nacionalizma prilazi sa olimpijske distance,26 ne daje kategoriki odgovor na ovo pitanje, ali iz njegovog tumaenja nacionalizma kao te nje ka poklapanju kulturnih i
25

26

U delovima Zapadne i ak Istone Evrope... rat oko dr avnih granica je danas kudikamo te e zamisliv no to je bio ranije u 20. stoljeu. No, vie je nego jasno da to nije sluaj u, recimo, bivoj Jugoslaviji, ali ovjek se mo e samo nadati da e razvoj jednom doi i onamo. Samo, tu no je pitanje hoe li to biti mogue nakon etnikog ienja (Gellner, 2001: 115). Gelner je prouavanju nacionalizma pristupao sa olimpijske distance, postavljajui pojavu i mene nacionalizma u svetsko-istorijsku perspektivu (Brubaker, 1998: 272). Olimpijsku distancu prema nacionalizmu Gelneru prebacuje i Majnogi (Minogue), ali je tumai kao posledicu njegove patronizujue pozicije teoretiara koji se oslanja na funkcionalistiko objanjenje: Takva objanjenja impliciraju da je ono to ljudi ine u stvari razliito od onoga to veruju da ine, te da je teoretiar u poziciji da opa a stvarnost. Stoga, nacionalisti mogu misliti da oslobaaju svoju naciju, ali Gelner zna da je ono to oni zaista ine u stvari olakavanje tranzicije u industrijsko drutvo. Olimpijski teoretiar otkriva stvarne uzroke onoga to se deavai otkriva ih itaocima (cit. prema: zkirimli, 2000: 138). U navedenom smislu, olimpijski stav bi se, bojim se, mogao pripisati svakom teorijskom pregnuu!

60

politikih jedinica usled funkcionalnih imperativa procesa modernizacije, mo e se naslutiti deterministiko uverenje koje ne ostavlja mnogo nade za brzo i sreno okonanje nacionalistikih sukoba u ovim podrujima. Jer, po njemu: Poziv na kulturni (etniki) identitet nije rezultat zabluda koje izmiljaju suludi romantiari, ire neodgovorni ekstremisti i u skladu sa svojim egoistikim interesima koriste privilegovane klase da bi zaglupele mase i odvukli ih od pravih problema. Taj poziv je uslovljen realijama savremenog ivota i njega nije mogue jednostavno skinuti sa dnevnog reda propovedajui sveopte bratstvo ili gonei u zatvor ekstremiste (Gellner, 2002: 44). Ako sada rezimiramo Gelnerovo stanovite, mo emo zakljuiti da ono, u metodolokom pogledu, predstavlja jedno spoljanje objanjenje raznolikih formi nacionalizma iz perspektive opte teorije modernizacije po kojoj su nacionalizmi i nacije plod transformacije odnosa dr ave i kulture u doba industrijalizma27. Naime, industrijskom drutvu je neophodna kulturna homogenost koju omoguava nacionalizam, pa je nacija u krajnjoj liniji, nusprodukt procesa industrijalizacije. Kako je primetio Brubejker, ovo objanjenje zaobilazi opti problem funkcionalistike analize istai da je neki fenomen neophodan ili koristan za funkcionisanje bilo ega, jo ne znai da je time objanjeno njegovo poreklo, jer ne postoji mehanizam koji bi garantovao da e se to to je potrebno i desiti (vid. Brubaker, 1998: 294)28. Ili, prema jednoj stro ijoj kritikoj oceni, Gelnerov argument ispoljava sve slabosti funkcionalistikog rezonovanja po kome se dogaaji i procesi odvijaju potpuno ili prete no izvan razumevanja ljudskih aktera, u kome posledice prethode uzrocima, te koje izaziva sumnju da se preutno uvode nadindividualni i holistiki
27

28

Ako je nacionalizam opti fenomen koji se tie celog niza razliitih nacija, sasvim je oigledno da se on ne mo e objasniti razlozima koji deluju unutar svakog od nacionalnih pokreta: ti razlozi se moraju konkretno dovesti u vezu sa svakom od nacija i njenom kulturom; oni ne mogu da va e uopteno, jer u protivnom, uopte ne bi ni postojali suparniki nacionalizmi. Dakle, opte objanjenje nacionalizma ne sme biti neposredno vezano za kulture koje se razmatraju ono mora stajati izvan njih(Gellner, 1997: 95). Isti kritiki argument formulie i Smit: Moglo bi se priznati da je nacionalizam, u nekom smislu, iz razliitih razloga funkcionalan za moderno, industrijsko drutvo, ali to uopte ne objanjava poreklo i irenje nacionalizma (Smith, 1998: 36).

61

shvaeni entiteti kao zamene za pravo objanjenje. (OLaery, 1998: 52). Ali, ako ostavimo po strani primedbe po kojima je industrijalizacija (ili, ire, modernizacija), hegelijanski reeno, no u kojoj su sve krave crne, te da stoga, mora biti dopunjena specifikacijom dodatnih uzronih faktora nastanka nacionalizma, Gelnerova osnovna teza se mo e problematizovati navoenjem primera u kojima se ini da nacionalizam istorijski prethodi industrijalizaciji29. Za tu vrstu kritike nije potrebno tra iti primere iz nama egzotinih predela Afrike ili Azije upravo je Balkan evropsko podruje u kome su nacionalizam i nacionalni pokreti nastajali u socijalnom miljeu koji svakako nije bio industrijalizovan. Gelnerovo objanjenje da se u vreme nastanka balkanskih nacionalizama senka industrijalizma ve nadnela nad ovim podrujem, otvara problem tumaenja transfera ideja i uticaja (procesa imitacije) iz razliitih vremenskih zona, te, u krajnjoj liniji, dovodi u pitanje njegovo poetno materijalistiko polazite30. Takoe, kako u sluaju balkanskih, tako i u sluaju ostalih perifernih nacionalizama (tj. nacionalizama malih naroda Istone i Srednje Evrope) suoavamo se sa problemom objanjenja pojave i irenja standardizovanih visokih kultura koje ne samo da nastaju bez neophodne podrke dr ave i njenog obrazovnog sistema, ve i nasuprot postojeoj dr avi (imperiji) koju ti nacionalizmi percipiraju kao tuu i neprijateljsku. Stoga su oni koji se, poput Miroslava Hroha, bave upravo tim nacionalizmima skloni da, nasuprot Gelneru, tvrde kako ipak nacije prethode nacionalizmu, tj. da u drutvenoj realnosti postoji izvesna objektivna socijalna kategorija iju samosvest nazivamo nacionalizmom31.
29

30

31

Glavni, strogo funkcionalistiki argument Ernesta Gelnera... opovrgnue injenica da su se svi prvobitni nacionalizmi etablirali pre industrijalizacije i da nezapadni nacionalizam nije zatekao nikakvu industrijalizaciju, niti je mogao brzo da je inicira (Veler, 2002: 30). Jedan od najboljih poznavalaca balkanskih nacionalizama, Paalis Kitromilides, istie da se na primeru Balkana pokazuje slabost Gelnerove teze po kojoj je nacionalizam snaga socijalne entropije koja nastaje kao odgovor na potrebe socijalne komunikacije u industrijskom drutvu: Nasuprot tome, nacionalizam nastaje kao specifino politika snaga tesno povezana sa stvaranjem moderne dr ave fenomena koji se, po pravilu, ne poklapa sa industrijalizacijom (Kitromilides, 1994: 160). Nasuprot subjektivistikoj koncepciji nacije kao produkta nacionalne samosvesti, nacionalizma, nacionalne volje i duhovnih sila, mi polazimo od koncepta naci-

62

Naznaka razliitih moguih pravaca kritike Gelnerove teorije ovde slu i vie kao ilustracija pomenutog uticaja koji je ona imala u diskusijama o problemu nacija i nacionalizma, nego to pretenduje na celovitiji problemski prikaz obimne kritike literature. U toj literaturi posveenoj razmatranju Gelnerovog stanovita izdvajaju se radovi Entonija Smita u kojima on, esto u irem kontekstu kritike modernistikog pristupa naciji, izla e svoju etno-simboliku teoriju po kojoj, da bi razumeli i objasnili nastanak nacija i nacionalizma, moramo pa nju usmeriti na predmoderne etnije i etnike identitete. Stoga u u nastavku ovog rada prikazati Smitovu kritiku Gelnera fokusiranu na problem nastanka nacija.

2. Smitova kritika Gelnera: etnosimbolizam vs. modernizam

Komentariui u vie navrata Gelnerovu teoriju, Smit nije proputao priliku da prizna svoj dug nekadanjem profesoru kod koga je odbranio doktorsku disertaciju o teorijama nacionalizma i od koga je nauio nekoliko osnovnih lekcija o nacijama i nacionalizmu (vid. Smith, 1996: 36; Smith, 1996a). Dok neke od ovih Gelnerovih lekcija imaju status nespornih optih mesta,32 prema dve najva nije Smit je imao znatno ambivalentniji odnos. Prva, koju je usvojio, odnosi se na Gelnerovo shvatanje nacionalizma i nacija kao sociolokih fenomena, tj. kao socijalne realnosti koja se razlikuje kako od
je kao sastavnog dela drutvene realnosti sa istorijskim poreklom. Mi razmatramo poreklo moderne nacije kao osnovne realnosti i nacionalizma kao fenomena izvedenog iz postojanja te nacije (Hroch, 1985: 3). S obzirom na veliki uticaj Hrohove (neo)marksistike analize nacionalnih pokreta malih naroda, Gelner joj je posvetio kritiki osvrt u kome je, izmeu ostalog, eksplicitno naglasio: Ne sla em se sa njim u obe take: nacije zaista nisu stvarno postojee (one se samo pojavljuju kao specijalna forma uzajamnog odnosa kulture i politike zajednice pod odreenim ekonomskim uslovima); Marksistiko shvatanje tranzicije iz feudalizma u kapitalizam je prihvatljivo jedino ako se reinterpretira kao tranzicija iz agrarnog u industrijski svet (Gellner, 1996: 132). Pre svega, teza o centralnoj va nosti nacionalizma za razumevanje savremenog sveta, kao i konstatacija kompleksnog eluzivnog, protejskog karaktera nacionalizma i njegovih manifestacija, te neophodnost njegove klasifikacije i izrade tipologije.

32

63

primordijalistike pretpostavke samih nacionalista, tako i od postmodernistikog svoenja nacije na plod imaginacije, a nacionalizma na diskurs. Za obojicu, nacije nisu ni prirodne ni veite ve stvorene zajednice koje su, poput zgrada ili umetnikih dela, istovremeno i stvarne i zamiljene, pa ne mogu biti svedene na puke proizvode imaginacije, narative podlo ne dekonstrukciji, ili instrumentalistiki protumaene samo kao manipulativno sredstvo socijalnih elita. Ali, ako se slo imo sa tezom da su nacije i nacionalizmi, nakon to su nastali, stvarni i moni socioloki fenomeni (dirkemovske socijalne injenice),33 jo nismo reili osnovni problem objanjenje njihovog nastanaka. Gelnerovo reenje ovog problema po kome su nacije funkcionalno nu ni (nus)produkti procesa modernizacije predstavlja drugu lekciju koju Smit samo delimino usvaja. Naime, tezu da su nacionalizmi i nacije moderni fenomeni on je prihvatio samo u njenoj deskriptivnoj funkciji vremenskog lociranja pojave nacije u istoriji,34 ali ne i u njenoj eksplanatornoj funkciji po kojoj je nacija proizvod specifino modernih inilaca i uslova poput industrijalizma, socijalne mobilnosti, opte pismenosti, javnog obrazovanja, itd. Mada, po Smitu, takvo objanjenje pojave nacionalizma i nacija nije u striktnom smislu rei pogreno, ono je nedovoljno jer, zanemarujui pitanje odnosa nacija prema njihovoj (makar pretpostavljenoj) prolosti, ne objanjava u potpunosti genealogiju nacija. Stoga on smatra da je Gelnerov model polovian,35 jer, poput dru33

34

35

Po Smitu, Gelner i drugi klasini modernisti su, za razliku od postmodernista, pretpostavljali da su nacije, jednom formirane, realne zajednice kulture i vlasti: ograniene, ali mone, ujedinjujue, podstiue, prinuujue. One su... ono to je Dirkem nazivao socijalnim injenicama sa osobinama koje je on tim injenicama pripisivao... One su, takoe, socijalni akteri, uistinu najvei i najmoniji socijalni akteri na politikoj pozornici, te kao takvi, ne mogu biti fragmentisani i razbijeni na hiljade delova kao mehaniki slavuj iz bajke Hansa Andersena (Smith, 1995a: 4). Gelner me je ubedio da su nacije, kao i nacionalizmi, moderni fenomeni u tom smislu da osnovne karakteristike modernog sveta zahtevaju postojanje nacija i nacionalizama. Ne mo ete imati jedno, a da nemate drugo. To je oigledno u sluaju nacionalizma ideolokog pokreta za koga je jasno da nije postojao pre XVIII veka. Ali, to je takoe istina i za nacije uopte. Mo e se rei da su, ak i ako neke nacije mogu biti naene pre dolaska moderne, veina nacija relativno skoranje i da su nu no moderne (Smith, 1996: 37). Ne smatram da je to objanjenje pogreno, ve da nam ono saoptava samo pola prie. Postoji i druga polovina i drugi nain gledanja na taj protejski fenomen.

64

gih modernistikih teorija, uverljivo odgovara samo na pitanja zato se i kada se nacionalizam uopte pojavio, ali ostavlja po strani va na pitanja o pojavi konkretnih nacija, nainima na koje nastaju i osnovama na kojima izrastaju: On nam govori kako moderne nacije funkcioniu, tanije moraju da funkcioniu, u modernom, industrijskom dobu. Ali, on nam ne mo e rei koje nacije e se negde pojaviti i zato te nacije a ne neke druge, ili zato je tako mnogo ljudi spremno da umre za njih (Smith, 1996a; Smith, 1998: 46). Postoje, po Smitu, tri osnovna razloga zbog kojih Gelnerova teorija (kao i modernistika paradigma uopte), ne omoguava uverljiv odgovor na ova pitanja. Prvi razlog je njena uoptenost: Gelnerov model predstavlja ubedljiv okvir za objanjenje nacionalizma uopte, ali zbog visokog stepena filozofsko-socioloke apstraktnosti, njegova primena na konkretne sluajeve i istorijske primere zahteva dopunska i esto ad hoc objanjenja pomou kojih se uvode faktori koji u samom modelu ne igraju neku znaajnu ulogu poput religijskih inilaca, etnikih antagonizama, itd. Drugi razlog je ve pomenuta materijalistika osnova Gelnerovog stanovita i modernistikih teorija uopte: vezujui pojavu nacionalizma za procese modernizacije, teko moemo objasniti njegovu snagu kako u predindustrijskim, tako i u visoko razvijenim drutvima od Eritreje, do Kvebeka. Trei i najva niji razlog je posledica osnovnog i, po Smitu, redukcionistikog stava da su nacije i nacionalizmi proizvodi modernizacije, teze koja vodi zanemarivanju istrajnosti etnikih veza i kulturnih sentimenata u mnogim delovima sveta i njihovog kontinuiranog znaaja za veliki broj naroda (Smith, 1996: 39). Drugim reima, od krajnosti (primordijalistikog i perenijalistikog) samorazumevanja nacionalista koji sebe vide kao budioce uspavane ali uvek prisutne nacije, u Gelnerovom naglaavanju kreacionistike uloge moderniteta i isticanju diskontinuiteta u kulturno-istorijskom razvoju, klatno je otilo u drugom pravcu: Ernest je sebe nazivao kreacionistom, ali on je iznenadno roenje nacionalistikog oveka pripisao procesu modernizacije koji je, poput biblijskog procesa stvaranja od pre est hiljada godina, bio iznenadan i diskontinuiran.... Na taj nain Gelner je, po
Pokuau da ispriam tu drugu polovinu i razmotrim neke od tih drugih naina (Smith, 1996: 37).

65

Smitovom miljenju, modernizaciji neopravdano pripisao gotovo bo ansku mo stvaranja ex nihilo tvrdei da nacije nemaju roditelja, nemaju pedigre, osim potreba modernog drutva (Smith, 1996a). Poto Gelnerov kreacionizam poiva na tezi o radikalnom diskontinuitetu izmeu starih, predmodernih agrarnih drutava i industrijskog sveta moderne, Smit ga dovodi u pitanje pozivajui se na istorijsko prouavanje procesa dugog trajanja (la longe dure) kojim se fokusiranost na kratki period smene dva ideal-tipa drutva (Gelnerov prelaz iz niske u visoku kulturu) zamenjuje istra ivanjem slo ene dinamike socijalnog, politikog, kulturnog i ekonomskog razvoja u mnogo du em periodu vremena.36 Iz te vremenske perspektive, on istie da elementi (dis)kontinuiteta u okviru razliitih socijalnih sfera nemaju isti znaaj: to to diskontinuitet u formi industrijske i politike revolucije obele ava raanje Novog doba u ekonomsko-politikoj sferi, jo ne znai da su istovremeno i sve druge sfere socijalnog ivota radikalno revolucionisane, tj. da u njima ne postoje znaajni elementi kontinuiteta izmeu pred-moderne prolosti i savremenosti. Naprotiv, diskontinuitet u nekoj oblasti esto mo e voditi jaanju kontinuiteta u drugoj, pa je na empirijskom nivou opravdanije govoriti o neravnomernom razvoju, nego o potpunoj smeni obuhvatnih paradigmi. To se, pre svega odnosi na kulturne, simbolike sadr aje socijalnog ivota koji kao seanje (priznata prolost) kontinuirano traju ili se, u potrazi za autentinou, povremeno ponovo otkrivaju. Va nost ovog kulturno-simbolikog materijala u izgradnji nacija nee sporiti ni modernisti ne samo Hobsbaum koji je isticao znaaj izmiljanja tradicija za razumevanje nastanka i funkcionisanja nacionalizma37, ve ni Gelner koji je, kao to
36

37

U isticanju znaaja prouavanja procesa dugog trajanja za studij nacija i nacionalizma Smit se oslanjao na D ona Armstronga koji se jo 1982. godine u knjizi Nations before Nationalism zalagao za la longue dure pristup u okvir ireg istraivanja pre-modernih osnova etniciteta (vid. Smith, 2004: 199). Pored naglaavanja procesa izmiljanja tradicija u kome se koriste simboliki elementi predmoderne prolosti, Hobsbaum je itavo poglavle svoje knjige o nacionalizmu kao modernom fenomenu posvetio narodnom proto-nacionalizmu mre ama oseanja kolektivne pripadnosti koje prethode modernim dr avama i na koje se nacionalizam esto oslanja. Razlikujui protonacionalistike veze od modernog nacionalizma, on istie njihovu povezanost: Oito je... da je proto-nacionalizam tamo gde je postojao uinio lakim zadatke nacionalizma, ma

66

smo videli, priznavao injenicu da se nacionalizam u stvaranju nacije, kao sirovim materijalom, koristi kulturnim, istorijskim i drugim nasleem iz prednacionalistikog doba (Gelner, 1997: 75). Ali, Gelner je ovom materijalu odricao sutinsku va nost on je za njega bio poput pupaka koji nakon roenja nema nikakvu znaajnu funkciju. Za Smita, naprotiv, ovi kulturno-simboliki sadr aji su od presudne va nosti jer upuuju na postojanje izvesnog kontinuiteta izmeu nacija i prednacionalnih zajednica koje su pupanom vrpcom povezane sa modernim nacijama. Kontinuitet ne znai prihvatanje perenijalistike teze po kojoj su nacije veite (jer se ne tvrdi da postoji identitet izmeu nacija i prednacionalnih zajednica), niti zastupanje primordijalistike atribucije nacionalizma ljudskoj prirodi ili stanju kao takvim. Drugim reima, nacija je nova i moderna, ali istovremeno i ukorenjena u znatno starijim zajednicama od kojih preuzima niz elemenata poput imena, skupa mitova i simbola, vrednosti, seanja. Te predmoderne zajednice do kojih dolazi pomou uvida u va nost kulturno-simbolikog sadr aja nacionalizma i nacija Smit naziva etnijama (etnikim zajednicama). Dakle, za razliku od Gelnera i drugih modernista, Smit formulie stanovite po kome nacije nastaju oslanjajui se na znatno starije etnike zajednice: Centralna tema Smitovog enciklopedijskog naunog rada je odnos izmeu predmodernih etnikih zajednica (etnija) i modernih nacija. U svom klasinom radu The Ethnic Origins of Nations iz 1986. godine, kao i kasnijim spisima, on napada vladajuu modernistiku ortodoksiju koja nacije smatra sutinski novim politikim entitetima, stvorenim od strane ideologije nacionalizma. Mada veina nacija ima mnogo modernih komponenata, one su izgraene na predmodernim etnijama i, u stvari, postoji sna ni uzroni odnos izmeu etnija i nacija (Hutchinson, 2004: 109)38.
kako velike razlike izmeu njih postojale, sve dok su postojei simboli i oseanja proto-nacionalne zajednice mogli da budu mobilisani za savremenu stvar ili modernu dr avu. Ovo je, meutim, daleko od tvrdnje da su oni isti, ili ak da jedan mora logiki ili neizbe no da vodi u drugi (Hobsbaum, 1996: 88). Ili, prema jednom drugom interpretatoru: Smit je dokazivao da su nacionalizam i moderni nacionalni identiteti vie ukorenjeni u predmodernom etnicitetu nego to su to zastupnici modernizma, poput Gelnera, Hobsbauma i Brojlija, spremni da priznaju (Zimmer, 2003: 20).

38

67

Dok je Gelnerova teorija polazila od razlikovanja agrarnog i industrijskog drutva, te nacionalizam i nacije izvodila iz logike procesa modernizacije koja u istoriju unosi radikalni diskontinuitet, Smitovo stanovite je, uz priznavanje va ne uloge modernizacije i ideologije nacionalizma, pre svega usmereno na traganje za elementima kontinuiteta izmeu etnije i nacije: ak ako su nacije i nacionalizmi vremenski i kvalitativno moderni, oni mnogo od svog sadraja i snage dobijaju od pred-modernih etnija (cit. prema: Guibernau and Hutchinson, 2004: 2). Na taj nain, poto se u Smitovom pristupu problem razumevanja nacionalizma i nacija pomera ka tematizovanju etnikih zajednica,39 kljuno pitanje postaje: kako odrediti samu etniju? Najkrai Smitov odgovor glasi: etnika zajednica ili etnija je imenovana ljudska populacija sa zajednikim mitovima porekla, istorijama i kulturama, povezanou sa odreenom teritorijom i oseanjem solidarnosti (Smith, 1986: 32)40. U ovoj definiciji lako uoavamo primat subjektivnih komponenti (oseanja, verovanja) i simboliko-kulturnih sadr aja (mitova, pamenja) kojima se, pored kulturnih karakteristika koje zadobijaju status objektivnih belega (jezik, vera, obiaji, pigmentacija), etnija odreuje bez pozivanja na primordijalistiki shvaene prirodno-bioloko osobine kao, na primer, u sluaju odreenja rase: Etnije se ne konstituiu posredstvom fizikog porekla, nego posredstvom oseanja kontinuiteta, zajednikog pamenja i kolektivne sudbine, tj. na osnovu kulturne srodnosti otelotvorene u mitovima, seanjima, simbolima i vrednostima koje zadr ava data kulturna jedinica ljudske populacije (Smit, 1998:52, kurziv M. S.).
39

40

Sredite mojih analiza poelo se premetati od nacionalizma ka nacijama, a od nacija ka etnikim zajednicama (Smith, 1998: 191). Navedenu definiciju Smit varira i delimino razliito akcentuje u brojnim radovima od prve definicije u Teorijama nacionalizma (1971) gde, pored oseanja grupne pripadnosti, odnosa prema drugim grupama, kulturne diferencije i teritorijalne mobilnosti, ukljuuje i objektivistiku karakteristiku veliine (large size u odnosu na pleme vid. Smith, 1971: 189), do kasnijeg naglaavanja kulturno-istorijskih ili simbolikih atributa etnije (vid. Smit, 1998: 40-43). Jedna novija definicija u osnovi ponavlja navedenu iz 1986. godine, uz mala preciziranja: Etnika zajednica (ili etnija) je imenovana jedinica populacije sa mitovima o zajednikim precima i istorijskim pamenjem, sa elementima zajednike kulture, vezom sa istorijskom teritorijom, kao i izvesnom merom solidarnosti, makar meu elitama (Smith, 2001: 19).

68

Upravo ovi kulturno-simboliki sadr aji, ako se posmatraju u du oj vremenskoj perspektivi (la long dure), nadilaze dihotomiju premoderno moderno i predstavljaju zajednike, konstitutivne elemente kako etnije, tako i nacije41. To je oito iz Smitove definicije nacije kao imenovane ljudske populacije sa zajednikom istorijskom teritorijom, zajednikim mitovima i istorijskim seanjima, zajednikom masovnom, javnom kulturom, zajednikom ekonomijom i zajednikim pravima i du nostima svih podanika (Smit, 1998: 30). Ono to je zajedniko etniji i naciji u ovim definicijama je vlastito ime i niz konstitutivnih mitova poput onih o poreklu i istorijskoj sudbini, te postojanje zajednikih simbola i vere u jedinstvenu kulturu. Ovo zajedniko jezgro ukljuuje i odnos prema domovini, ali za konstituciju nacije je presudno faktiko posedovanje ograniene teritorije i upravljanje njome, dok domovina za etniju ima, pre svega, simboliki smisao svetog mesta iji svetovni status nije u prvom planu42. Stoga, iako dr avu kao politiki i pravni koncept moramo razlikovati od nacije koja je tip ljudske zajednice, mo emo zakljuiti da, za razliku od etnije, u pojmovnom odreenju nacije upravo ovaj teritorijalni aspekt naciju povezuje sa dr avom. Ali, ova veza se jo sna nije ispoljava u navedenim karakteristikama nacije koje poput zajednikog ekonomskog ivota, politiko-pravnog statusa svih njenih pripadnika, kao i zajednike masovne, javne kulture slu e Smitu kao demarkacione linije modernih nacija i predmodernih etnija43. Bez dr avne pravno-poli41

42

43

Bilo koji kontinuitet izmeu etnije i nacije, uz postojanje mnogih ekonomskih i politikih rezova izmeu pre-modernih i modernih kulturnih identiteta na jednoj istoj teritoriji, mora biti lociran u kulturno-simbolikim sferama (Smith, 2004: 196). Privr enost odreenim teritorijalnim deonicama, kao i nekim mestima na njima, ima mitsko i subjektivno svojstvo. Ta privr enost datoj zemlji i povezanost s njom, a ne nastanjenost na njoj ili njeno posedovanje, jeste ono to je va no za etniku identifikaciju (Smit, 1998:42-43). Iz potpunog spiska elemenata razlike izmeu etnije i nacije (teritorijalnost, ekonomsko-privredni ivot, jedinstvena jurisdikcija, javna kultura) Smit na nekim mestima izostavlja zajedniku ekonomiju: Va no je naglasiti da premoderne etnije nisu nacije... Njima generalno nedostaje ograniena teritorija koju zauzimaju njeni lanovi, jednaka zakonska prava i du nosti za sve lanove, kao i opta, masovna kultura (Smith, 1996a). Nacija kao zajednica se razlikuje od one koju predstavlja etnija, posebno u pogledu zauzimanja domovine, razvoja distinktivne

69

tike centralizacije,44 kao i kulturne koordinacije kojom se, prevashodno putem obrazovnog sistema, stvara javna kultura, te kapitalistikog tr ita koje ujedinjuje drutvene klase u jednu zajednicu, etnija ne mo e biti transformisana u naciju. Ovi bitni formativni inioci procesa izgradnje nacije (nation-buildung) na koje se, razliito ih naglaavajui, pozivaju i modernisti, ipak ne mogu umanjiti sutinsku va nost etnikog supstrata sa ijom kulturno-simbolikom sadr inom poinje itav proces: Ono to etnije zaista imaju i to, mada selektivno, ostavljaju u naslee modernim nacijama je fond mitova, simbola, vrednosti i zajednikih uspomena, neki posebni obiaji i tradicije, najoptija lokacija i, ponekad, vlastito ime. Bez tih zajednikih uspomena i tradicija, mitova i simbola, osnova za stvaranje nacije je slaba, a zadatak je herkulski (Smith, 1996a). Drugim reima, Smit nasuprot Gelneru smatra da socijalno-politiki, ekonomski i kulturni procesi modernizacije sami po sebi nisu dovoljni za stvaranje nacije, te da itav proces ne mo e biti shvaen bez fokusiranja na njegovu nu nu pretpostavku etniku zajednicu i njen kulturno-simboliki sadr aj. Jedna od posledica Smitovog skiciranog etno-simbolikog pristupa45 je zalaganje za naputanje optih teorija nacija i nacionalizma u korist empirijskih prouavanja procesa formiranja nacija. Stoga on odbacuje Gelnerove pretenzije na formulaciju jedne euklidske teorije: To me vodi mo da najfundamentalnijoj razlici izmeu mog i Gelnerovog pristupa. Za Ernesta je mogue i po eljno imati optu
javne kulture i standadizovanja zakona i obiaja sa zajednikim pravima i du nostima za lanove istorijske kulturne zajednice (Smith, 2004: 197). Po Smitu, lanovi nacije, za razliku od etnije, imaju zajednika prava i du nosti ili graanska prava (citizenship rights) koja va e za sve, to implicira postojanje jedinstvenog pravnog sistema (dr ave). Va no je napomenuti da to ne znai jednaka prava za sve, jer u tom sluaju, npr. engleska nacija" ne bi ukljuivala ene do poetka XX veka kada su one izjednaene sa mukarcima u pravima i du nostima! Drugim reima, postojanje pravnog sistema koji obuhvata sve lanove zajednice je konstitutivno za naciju, a ne njegovo sadr insko odreenje (jednakost prava). Kritiki argument koji ne uva ava ovu distinkciju formulisan je u: Uzelac, (2003: 131). Za poetak, to je pristup ili perspektiva, ne teorija. Sumnjam da smo u poziciji da ve ponudimo teoriju o tako protejskom i mnogostranom fenomenu kao to su etnije, nacije i nacionalizmi, osim na veoma uoptenom nivou (Smith, 1996: 40).

44

45

70

teoriju nacionalizma, onu koja se izvodi iz postulata moderniteta. Po meni, nikakva tako generalna teorija nije mogua.... Smatram da su razlike izmeu nacionalizama u zavisnosti od razliitih perioda i kontinenata tako velike da bi se obuhvatile jednom euklidskom teorijom (Smith, 1996a)46. Ova istorijsko-empirijska raznovrsnost nacionalizma kao ideologije i pokreta uslovljava formulisanje jedne definicije nacionalizma u kojoj se on odreuje pomou njegovih najoptijih ciljeva kao ideoloki pokret za ostvarenje i unapreenje autonomije, jedinstva i identiteta pretpostavljenih ili stvarnih nacija. Ostvarenje ovih ciljeva poduprto je skupom uverenja ili nacionalistikom doktrinom koja u svom jezgru sadr i etiri osnovna postulata: (1) svet je podeljen na nacije od kojih svaka ima svoju individualnost, istoriju i sudbinu; (2) nacija je jedini izvor politike moi i objekt primarne lojalnosti; (3) pripadnost naciji je uslov ovekove slobode; (4) mir i pravda u svetu su mogui jedino ako su nacije slobodne i bezbedne (vid. Smit, 1998: 119)47. Razumevanje i tumaenje nacionalistikih ciljeva mogue je samo kontekstualno-istorijski,48 a poslednji od njih ouvanje i unapreenje nacionalnog identiteta direktno je povezan sa kulturno-simbolikim kompleksom koji povezuje etnije i nacije. Stoga, uprkos tome to je nacionalizam kao politiki pokret moderni, evropski fenomen, on se istovremeno vrsto oslanja na jednu vrstu politike arheologije koja u etnikoj prolosti nalazi osnovni rezervoar simbolikog materijala
46

47

48

Slian stav formulie D . Hol: Nije mogua jedna, univerzalna teorija nacionalizma. Kao to je istorijski materijal razliit, tako i to moraju biti i nai koncepti. Ali, on odmah dodaje: To ne znai da sugeriem zaokret od univerzalizma ka potpunom partikularizmu, od opte teorije ka nacionalnim istorijama. Naprotiv, sredinji teren mo e biti obraen opisivanjem razliitih idealnih tipova nacionalizma, karakteristinom logikom i socijalnom osnovom svakog od njih... (Hall, 1995: 8). U knjizi Mith and Memories of the Nation (Oxford, 1999), Smit ovim postulatima dodaje jo jedan Da bi ostvarile sebe, nacije moraju biti autonomne (Cit. prema: Uzelac, 2003: 133). Poput kameleona, nacionalizam dobija boju prema svom kontekstu. Podlo an beskrajnoj manipulaciji, taj nadasve podatljivi splet verovanja, sentimenta i simbola, mo e se razumeti jedino u svakom specifinom primeru; nacionalizam uopte samo je bekstvo lenjog istoriara od munog zadatka koji se sastoji u objanjavanju uticaja ove ili one konkretne nacionalistike ideje, argumenta ili sentimenta u njihovom veoma specifinom kontekstu (Smit, 1998: 128).

71

iz koga crpi svoju snagu: Dok elementi nacionalizma kao ideolokog pokreta za postizanje i ouvanje autonomije, jedinstva i identiteta neke ljudske populacije, za koju neki od njenih lanova smatraju da konstituie stvarnu ili potencijalnu naciju, mogu biti praeni unazad do pre-modernih i klasinih izvora, njegovo traganje za autentinou i vera u narodni suverenitet su proizvodi moderne Evrope odakle su proireni na druge delove sveta (Smith, 2004: 198). Nacionalizam u Smitovom tumaenju je poput boga Janusa njegovo lice okrenuto prolosti va no je kao i ono koje gleda u budunost, pa se njegov uspeh ne mo e objasniti samo nu nou stvaranja homogene kulture putem obrazovnog sistema u uslovima industrijalizacije49. Zato, kao i nacija, moderni politiki nacionalizam ne mo e biti shvaen bez reference na ranije etnike veze i seanja, u nekim sluajevima i pred-moderne identitete i zajednice, a etno-simboliki pristup nam mo e pomoi da razumemo zato nacionalizam esto ima tako iroku narodnu podrku, tj. zato nacionalistika agitacija inteligencije nailazi na odjek u masama (Smith, 1996: 40-41). Ako prihvatimo Smitovo tvrdnju da su nacionalizmi i nacije, uprkos svojoj modernosti, ukorenjeni u (etnikoj) prolosti, te da je nastanak nacija, za razliku od euklidske slike, jednaina sa vie promenljivih (konkretne istorijske okolnosti, karakter kljunih konstitutivnih mitova, kulturna simbolika, socijalni sastav i uloge lokalnih elita...), u iskuenju smo da napustimo svaki pokuaj formulisanja ope teorije nation-buildung-a ili pravljenja tipologije nacionalizama. Smitov prigovor Gelnerovoj teoriji da nam ona ne mo e odgovoriti na pitanje koja e nacija (od mnotva potencijalnih) zaista nastati i zato e imati specifine karakteristike i razvojni put (vid. Smith, 1996a), mo e biti upuen i samom Smitu. Naime, da bi teorija nacija i nacionalizma imala ovu prognostiku funkciju,
49

Treba li mi da verujemo kako su u okviru jedne generacije seljaci postali francuski patrioti jednostavno samo zato to su bili podvrgnuti optem obrazovnom programu i kolskom sistemu, te da su zato masovno bili spremni da umru za la patrie en danger? Da li je rtvovanje za domovinu zaista odbrana od strane obrazovanja odr avane visoke kulture?... Potpuno je istina da moderni graani ula u mnogo vremena i napora u svoje obrazovanje. Ali, to samo po sebi ne mo e objasniti esto sna nu privr enost i strast prema naciji koja karakterie tako mnogo ljudi u svim delovima sveta (Smith, 1998: 38-39).

72

lista elemenata koji konstituiu naciju bi morala biti potpuna i primenljiva u svim sluajevima bez izuzetaka, a model nastanka nacija bi morao poivati na identifikovanju apstraktnih, obuhvatnih zakona koji bi delovali gvozdenom nu nou. Formulisanje skupa apriornih elemenata konstituisanja nacija i pravila njihovog nastanka je preambiciozan i nereiv zadatak ono to je mogue je pre aposteriorno razumevanje postojeih sluajeva. Ova aposteriorna perspektiva upravo i karakterie glavni tok teorijskih rasprava o nacijama i nacionalizmu koji je, kao u sluaju Gelnera i Smita, fokusiran na prolost, tj. na objanjenje istorije procesa nastanka nacija, a ne na prognoziranje ishoda tekuih ili buduih sluajeva nation-building-a. U tom pogledu, ono to razlikuje Gelnera i Smita je, pre svega, granica do koje se daleko ide u prolost: dok se Gelner zaustavlja na poetku procesa modernizacije, Smit u pre-modernoj prolosti ljudskih zajednica nalazi sutinski va ne elemente nastanka nacija. Time se, u Smitovom sluaju, istra ivako te ite sa nacije prenosi na etniju, pa se problem tipologije nacija i nacionalizma reava uz pomo formulisanja prethodne teorije etnija i etniciteta. Ne ulazei ovde u detaljniju eksplikaciju Smitove tipologije etnija, niti istorijsko objanjenje nastanka dominantnih etnija koje postaju etnika jezgra modernih nacija, kratko u se osvrnuti na njegovo trasiranje puteva stvaranja nacija koje se, bez obzira na kritiku Gelnerovog modernizma, ne razlikuje mnogo od ve izlo enog diferenciranja vremenskih zona evropskog nacionalizma. Putevi formiranja nacija (nation formation), u krajnjoj liniji, zavise od etnikog polazitima tog procesa razliiti tipovi etnija su osnova za divergentne procese nastanka nacija i njegove razliite konane rezultate. Smit razlikuje dva osnovna ideal-tipa etnikih zajednica (1) lateralno-aristokratski; (2) vertikalno-demotski kojima, kasnije, pridodaje i (3) imigrantski.50 Prvi tip u mnogome odgovara
50

Prva dva tipa su tipa su detaljno analizirana u Ethnic Origins of Nation, dok je trei Smit uveo kasnije u nameri da objasni distinktivne osobine imigrantskih nacija SAD, Kanade i Australije. Imigrantski tip etnije je skup razliitih etnikih fragmenata koji je ujedinjen providencijalistikim nacionalizmom novog sveta. Kulturne razliitosti imigrantskih skupina uticale su na pluralnu koncepciju nacije koja prihvata, pa i slavi, etnike i kulturne razliitosti u okviru natkriljujueg politikog, zakonskog i lingvistikog identiteta (vid. Smith, 1998: 194).

73

opisu horizontalne vie klase u predmodernim drutvima koju daje Gelner, s tom razlikom to Smit istie da aristokratija i svetenstvo, (esto uz birokrate, vojne zvaninike i bogate trgovce) u agrarnim drutvima predstavljaju etniju koja se odlikuje posebnim identitetom, mitovima o poreklu, duhom zajednitva, kulturom, kao i drugim neophodnim elementima konstitucije etnike zajednice. Osim to je po svom sastavu aristokratska (ograniena na vie slojeve), ovaj tip etnije Smit naziva lateralnim jer geografski rairena vezama sa susednim slinim slojevima: Usled toga su joj granice bile karakteristino iskrzane, ali joj je nedostajala drutvena dubina, a izrazito oseanje zajednikog etniciteta bilo je kod nje skopano s esprit de corps, koji je posedovala kao sloj visokog statusa i kao vladajua klasa (Smit, 1998: 88). Nasuprot ovom tipu, drugi je znatno kompaktniji i obuhvata ire, narodne slojeve, te poseduje vertikalnu dubinu. U osnovi, ovaj tip etnije je slian Gelnerovim zajednicama divljih kultura koje su, kod Smita, znatno ire i obuhvataju razliite socijalne slojeve iji kulturni identitet obino poiva na spoljanjoj ugro enosti. Snaga zajednikog porekla, naslea i tradicije je u ovim vertikalnim etnijama mnogo jaa nego u horizontalnim, a poto su najee u pitanju podanike zajednice, njihova homogenost je usled pritiska tuina dovoljna za zanemarivanje unutranje slojne diferencijacije, tj. za njihov narodni (demotiki) karakter. Iako Smit daje vie istorijskih ilustracija za ove dve grupe etnija, treba imati u vidu da je re o ideal-tipskim konstrukcijama koje u istom vidu ne postoje u stvarnosti, te da su razlike izmeu njih namerno naglaene, kao to su i razlike unutar svakog od tipova smanjene. Ali, ova tipologija etnikih zajednica je, sama po sebi, manje va na od sledeeg Smitovog koraka koji se sastoji u rekonstrukciji puteva nastanka nacija koji, kao od svog ishodita, polaze od navedenih tipova etnija. Najkrae reeno, razliiti tipovi poetnih etnija uslovljavaju divergentne puteve nastanka nacija: Kao to smo mogli razlikovati lateralno-aristokratske od vertikalno-demotskih i imigrantskih etnija, tako mo emo ocrtati razvitak nacija kroz procese: (a) birokratske inkorporacije drugih
Zbog specifinosti imigrantskih nacija, u ovom radu one su ostavljene po strani, tj. komentarisana su samo prva dva tipa etnija i na njima zasnovani procesi stvaranja razliitih tipova nacija.

74

klasa i regiona od strane vie klase etnike dr ave; (b) vernakularne mobilizacije od strane inteligencije koja se vraa u prolost u nameri da ponovno otkrije zajednike korene, i (c) pionirskog naseljavanja od strane etnikih fragmenata povezanih sa providencijalistikom sudbinom (Smith, 2004: 197-8). Ako opet ostavimo po strani trei (imigrantski) sluaj, onda u prvom imamo transformaciju lateralno-aristokratske etnije zapadnih dinastikih dr ava u prve nacije koje nastaju administrativnom centralizacijom, ekonomskim razvojem i kulturnom koordinacijom,51 dok u drugom sluaju imamo vremenski kasniji (nemaki i istono-evropski) put preobra aja vertikalne etnije u naciju, proces kome odluujuu ulogu ima inteligencija koja se poziva na narod i etniku prolost da bi dostigla svoj cilj stvaranje nacionalne dr ave52. Kao rezultat, uprkos Smitovoj kritici Gelnera, na kraju izranjaju dva idel-tipa nacija koja su veoma slina Gelnerovom razlikovanju nacija u zapadnoj i istonoj vremenskoj zoni nacija kao teritorijalna zajednica graana obuhvaenih jedinstvenim zakonima i nacija kao zajednica definisana etnikim poreklom njenih pripadnika. Ovim tipovima nacija korespondiraju tipovi nacionalizma: prvi je teritorijalni, fokusiran na boravite, zakonsku zajednicu, dr avljanstvo i graansku kulturu, dok drugi vie etniki jer naglaava genealoke veze, vernakularnu kulturu, nativistiku istoriju i narodnu mobilizaciju (vid. Smith, 2004: 198). U ovoj podeli, kao i kod Gelnera, lako se uoava uticaj Konove podele na racionalni zapadnjaki i organski, istoni nacionalizam,53
51

52

53

Posredstvom te tri revolucije administrativne, ekonomske i kulturne birokratska dr ava je periferne regije i njihove etnije, srednje i ni e klase inkorporirala u dominantnu laterarnu etniku kulturu. Stvaranje svetovnih, masovnih nacija bilo je u krajnjoj liniji ishod energinog programa politike socijalizacije putem javnog, masovnog obrazovanja. No tom programu daleko su prethodili postupnije irenje aristokratske etnike kulture i njen preobra aj u stvarnije nacionalnu kulturu: kulturu koja je bila ne samo etnika nego i graanska, uz to drutveno ukljuiva, u skladu sa proirivanjem graanskih i zakonskih prava na vee delove kraljevine (Smit, 1998: 100). U tome je, dakle, glavni zadatak etnike inteligencije: mobilisati ranije pasivnu zajednicu da oblikuje naciju oko nove vernakularne istorijske kulture koju je ta inteligencija ponovo otkrila (Smit, 1998: 105) Smit to ne skriva: Uprkos tim kritikama, Konovo filozofsko razlikovanje racionalnije i organskije verzije nacionalistike ideologije ostaje ispravno i korisno.

75

mada Smit ukazuje na opreznost u korienju geopolitikih oznaka (jer se oba tipa mogu nai i na Istoku i na Zapadu), te istie: U praksi, isti tipovi su retki, a u datim sluajevima ti tipovi se u znatnoj meri preklapaju i esto, tokom procesa stvaranja nacija i nakon toga, smenjuju jedan drugog (Smith, 2004: 198). Ali, uprkos ovoj ogradi, Smit eksplicitno nastavlja dugu tradiciju izrade bipolarnih tipologija graanskih i etnikih nacija, te razlikovanja graanskog i etnikog nacionalizma. Poto toj tradiciji, kako je pokazano, pripada i Gelner, mo e se postaviti pitanje u emu je razlika izmeu njih dvojice? Na osnovu izlo enih shvatanja ove dvojice autora, namee se odgovor po kome Smit tezu o etnikom poreklu nacija proiruje na svaki tip nacije i nacionalizma, dok Gelner etnicitet uopte ne smatra bitnim za razumevanje sveta nacija. Drugim reima, uprkos tome to se u velikoj meri sla u u pogledu tipologije nacija i nacionalizama, Gelner i Smit se primarno razilaze u pogledu njihove genealogije. S druge strane, nezavisno od Gelnera, tumaenje koje u Smitovoj tipologiji vidi uobiajeno i pojednostavljeno suprotstavljanje etnikog i graanskog nacionalizma, potpuno gubi iz vida da je za Smita nastanak i razvoj graanske nacije neshvatljiv bez etnike osnove i etnikih konstitutivnih mitova, u istoj meri kao i u sluaju nastanaka i razvoja etno-nacionalizma: Jer, kada se bolje pogleda, ispostavlja se da su i nacionalizmi koji su u najveoj meri graanski i politiki, takoe i etniki i jeziki to je, svakako, sluaj sa francuskim nacionalizmom tokom Revolucije, da ne pominjemo kasnije, sa njegovim pozivanjem na nos anctres les Gaulois i jedinstveni francuski narod, te njegovim guenjem regionalnih jezika u korist pariskog francuskog (Smith, 1998: 126). *** Diskusija Gelnera i Smita u Vorviku je voena u formi spora oko odgovora na pitanje: Imaju li nacije pupak, ili ne? Pozicije koje su artikulisane u ovom sporu bile su polemiki zaotrene: niti je Gelner verovao da su nacije plod modernosti koja zaista nema nikakve veze sa predmodernom prolou, niti je Smit zastupao perenijalistiku
Ono je implicirano u razlici koju sam povukao izmeu zapadnog graansko-teritorijalnog i istonog etniko-genealokog modela nacije (Smit, 1998: 131).

76

tezu da nacije oduvek postoje, kao ni primordijalistiko stanovite po kome su nacije izvorni, nepromenljivi entiteti54. Ali, u polemikom aru obojica su bili sklona da stanovite oponenta interpretiraju tako da sebi olakaju formulisanje kritikih primedbi. Jer, u krajnjoj liniji, i Gelner i Smit su se slagali da nacije imaju pupak, mada su razliito ocenjivali njegovu va nost. Kao to smo videli, po Gelneru, kao i u ivotu oveka, pupak nakon trenutka roenja nema nikakvu bitnu funkciju,55 dok za Smita pupana vrpca koja povezuje stare etnije i moderne nacije zbog transfera etno-simbolikog sadr aja ostaje presudno va na za nae razumevanje roenja, ali i kasnijeg ivota nacija. U osnovi, Smit je svoj etno-simboliki pristup formulisao iznutra revidirajui polaznu (gelnerovsku) modernistiku paradigmu, a ne njenim odbacivanjem spolja (vid. Smith, 1998: 202). Takoe, on je odustao od Gelnerove pretenzije na formulisanje opte teorije nacije i nacionalizma, ograniavajui se na artikulisanje pristupa ili perspektive koja dopunjuje modernistiko stanovite56. O plodnosti te dopune mo e se, po mom miljenju, suditi tek nakon njenog testiranja na empirijsko-istorijskom materijalu, tj. nakon njenog korienja u konkretnim analizama nastanka pojedinih nacija i nacionalizma. Ako nam se u sluajevima poput balkanskih nacionalizama, Gelnerova opta teorija modernizacije ini teko potkre54

55

56

Kako to efektno istie Brubejker, primordijalizam je davno-mrtvi konj koga pisci o etnicitetu i nacionalizmu nastavljaju da podbadaju. Jer, prema njemu: Nema ozbiljnog naunika koji e danas zastupati stanovite koje se poput straila obino pripisuje primordijalistima... Svi se sla u s tim da su nacije istorijski konstrukti, mada postoje neslaganja oko relativne te ine koju u tom procesu imaju predmoderne tradicije i promene svojstvene moderni, drevna seanja i novija pokretljivost, autentino i vetako oseanje pripadnosti grupi (Brubaker, 1996: 15). Moj glavni argument za modernizam koji se trudim da istaknem u ovoj debati je da su u celini etnike, kulturne nacionalne zajednice koje su tako va no Smitu, pre nalik na pupak... Neke nacije ga imaju, neke ne. Drugim reima, to nije sutinski va no (Gellner, 1995: 32). Nemam teoriju, mada bih voleo da je imam jer mislim da je obuhvatna teorija, u principu, po eljna. Ali, ja je nemam, delimino zato to je predmet prouavanja zagonetan i raznolik, a delimino zato da drugi autori u svojim teorijama odgovaraju samo na neka od pitanja koja prouavanje nacionalizma namee, dok druga izostavljaju.... Ono to imam je ogranienija perspektiva ili pristup koji dopunjuje modernizam, te takoe pokriva samo neke aspekte ovog protejskog predmeta (Smith, 2003: 359).

77

pljiva istorijskim svedoanstvima, mo da e nam se upravo etno-simboliki pristup pokazati kao plodniji? U svakom sluaju, kao istra ivaki program, a ne opta teorija nacija i nacionalizma, etno-simboliki pristup nam otvara iroko podruje u kome na osnovu poznavanja dugog trajanja etnikih veza i sentimenta, mitova, simbola i vrednosti neke zajednice mo emo bolje razumeti i njen, ipak, moderni nacionalni oblik. Stoga, teko se mo e prihvatiti ocena po kojoj je etno-simbolizam vie pokuaj da se o ivi nacionalizam nego da se on objasni, te da su etno-simbolisti najnoviji romantiari koji pate od dubokog oseaja nostalgije (zkirimli, 2003: 340). Otrina ove kritike etno-simbolizma koja je formulisana oslanjanjem na savremene postmodernistike pristupe naciji i nacionalizmu ukazuje da sredite spora izmeu (post)modernistikog i etno-simbolikog stanovita vie nije prevashodno pitanje nastanaka i prolosti nacija i nacionalizma, ve njihova budunost. Teza o kraju nacije sadr ana je u osnovama modernistike paradigme, a razliiti postmoderni pristupi samo je zaotravaju objavljujui da je faktiki na delu izlazak iz Moderne koji za posledicu, izmeu ostalog, ima i ulazak u novo, post-nacionalno doba. Stoga su tekue diskusije manje usmerene na pupak kao problem genealogije nacija, a vie na (ne)mogunost dekonstrukcije nacije. Drugim reima, ako se poslu imo jednom botanikom analogijom (vid. zkirimli, 2003), u sreditu tekuih diskusija je danas vie pitanje da li je nacija poput luka ili artioke, nego ima li pupak ili ne. Jer, ako je nacija poput luka, onda se ona mo e, sloj po sloj, potpuno dekonstruisati, kao to nakon ljutenja luka, na kraju ne ostaje nita vrsto. Nasuprot tome, kada odvojimo i pojedemo listove artioke, ostaje nam njeno vrsto jezgro ili srce u kome se novi slojevi vie ne mogu odvajati. Ako je nacija poput artioke, onda, nasuprot rairenim predstavama o kraju nacije, njeno tvrdo jezgro koje Smit nalazi i identifikuje u etno-simbolikoj prolosti, nee izgubiti na znaaju ni u budunosti. Ali, ako se vratimo poetno formulisanoj perspektivi onda nezavisno od tekueg spora o postnacionalizmu mo emo zakljuiti da etno-simboliki pristup genealogiji nacija ima vee heuristike kapacitete od modernistike paradigme, bar kada je u pitanju problem nastanka perifernih nacija i razumevanja dinamike njihovih
78

nacionalizama. Naravno, to ne znai da bavljenje etno-simbolikim sadr ajem prolosti nije osloboeno pristrasnosti koja se hrani ili te njom za afirmacijom jedinstva, autonomije i identiteta sopstvene nacije, ili dekonstruktivistikim arom izvedenim iz uverenja o poetku post-nacionalne epohe. Jer, kao i uvek kada govorimo o prolosti, i u sluaju nastanka nacija, to inimo iz sadanjosti i anticipirane budunosti.

79

III Crno-beli svet: prilog istoriji dualnih tipologija nacionalizma

Uvod
Ve na osnovu povrnog uvida u obimnu literaturu o nacijama i nacionalizmu stie se utisak o postojanju izvesne teorijske pozadine na osnovu koje se ovi slo eni fenomeni tumae i razvrstavaju polazei od binarne suprotnosti koja se jeziki artikulie na razliite naine. Tako, ako se ograniimo samo na diskusije o raspadu bive Jugoslavije, suoavamo se sa brojnim primerima reafirmacije i reinterpretacije stare podele na graanski i etniki nacionalizam, te njihove este teritorijalizacije kao zapadnog i istonog. I u sluajevima kada se upotrebljava drugaiji kategorijalni aparat (na primer, parovi politikog i kulturnog, liberalnog i neliberalnog nacionalizma), kao i kada se istra ivaki interes upravlja ka drugim podrujima, ova binarnost, teorijski oslonjena na tezu o postojanju dve vrste nacija, sutinski strukturie itavo predmetno podruje studija nacionalizma: Obino se tvrdi da postoje dve koncepcije nacije. Nain na koji se to izra ava razlikuje se od zemlje do zemlje, prema intelektualnoj tradiciji i background-u istra ivaa, ali distinkcija uvek ostaje... Ova dualna koncepcija pro ima svaku diskusiju o pojmu nacije (Schnapper, 1995: 177). Uticaj naznaene dualne koncepcije pojaan je injenicom da osim analitikog, teza o dva tipa nacije i nacionalizma ima i sna no normativno znaenje, obino izra eno u paru dobar/lo.
81

Ako sada ostavimo po strani ljudsku sklonost ka miljenju u binarnim suprotnostima, kao i interese, pristrasnosti i svesnu manipulaciju koji esto prate teorijski diskurs o nacionalizmu, onda primere o ivljavanja starih, dualnih tipologija nacionalizma mo emo tumaiti kao jednu vrstu prirodnog refleksa da se neoekivani dogaaji tumae pomou ve postojeih i ustaljenih kategorija. Kada ka em neoekivani dogaaji, nemam u vidu samo lokalnu perspektivu raspada Jugoslavije, ve znatno iru drutveno-politiku scenu itav kompleks istorijskih zbivanja nakon okonanja kratkog XX veka. Tako je tematizacija ovih zbivanja od poetnog optimizma kraja istorije vodila povratku znatno starijem kategorijalnom aparatu u kome se, najee u formi kulturno-civilizacijske paradigme, oitovao svojevrsni preporod geografije: Nakon 1989. godine, za koju su neki pretpostavili da oznaava kraj istorije, dolo je do svojevrsnog ponovnog raanje geografije, na osnovu koga se tvrdilo da su svetski odnosi mnogo vie pod uticajem dubokih kulturnih razlika jasno podeljenih po regionima, nego pod uticajem sna nih politikih ili ideolokih faktora (Bracewell & Drace-Francis, 1999: 48-49). Slino se desilo i sa fenomenima nacionalizma i nacije: sredinom osamdesetih Hobsbaum je tvrdio da Minervina sova krui nad nacijama i nacionalizmom,1 da bi, ve krajem devedesetih, Brubejker sa gorinom ustvrdio da se mitovi i pogrene koncepcije nigde tako ne ispoljavaju kao u literaturi i kvazi-literaturi o nacionalizmu (Brubaker, 1998: 302). Jedna od est zabluda o nacionalizmu koje Brubejker kritikuje kao uticajne mitove je upravo manihejsko gledite po kojem postoje dve vrste nacionalizma dobra (graanska) i loa (etnika) vrsta, kao i dva odgovarajua razumevanja nacije kao dobre ili graanske, po kojoj se nacionalnost zasniva na zajednikom graanstvu i kao
1

Uprkos oiglednom naglaenom prisustvu, nacionalizam je (danas M. S.) istorijski manje znaajan. Vie nije svetski istorijski program, kao to je to bio u devetnaestom i ranom dvadesetom veku. On predstavlja, u najboljem sluaju, uslo njavajui inilac ili katalizator drugih procesa... nakon svega, sama injenica da su istoriari ve poeli da napreduju u prouavanju i analizi nacija i nacionalizma ukazuje da je, kao i toliko puta do sada, pojava prela svoj zenit. Minervina sova mudrosti, ree Hegel, izlee u sumrak. Dobar je znak da sada kru i nad nacijama i nacionalizmom (Hobsbaum, 1996: 205-6).

82

loe, etnike, u kojoj se nacionalnost vidi kao zasnovana na zajednikom etnicitetu (Brubaker, 1998: 298).2 Iako je i sam ranije koristio jednu verziju ove podele, Brubejker ubedljivo pokazuje da je njena pojednostavljena, najee koriena forma problematina kako u analitikom, tako i u normativnom smislu. Takoe, on s pravom ukazuje da ona ima sna nu ideoloku funkciju unutar strategija orijentalizacije Drugog i uvrivanja po eljnog po pravilu pozitivnog kolektivnog autoidentifikovanja: Ova podela je esto povezana sa orijentalistikom koncepcijom istonoevropskog nacionalizma jer se uopte graanski nacionalizam smatra karakteristinim za Zapadnu Evropu, a etniki za Istonu. Ali, distinkcija etniko-graansko esto se koristi i unutar regiona, ponekad na ideoloki nain, da bi se razlikovao sopstveni, dobar, legitiman i graanski nacionalizam, od nelegitimnog etnikog nacionalizma suseda. Ponekad se ova distinkcija koristi na nauni ili kvazinauni nain da bi se karakterisale i klasifikovale razliite forme nacionalizma i oblici nacionalnog samorazumevanja... (Brubaker, 1998: 298). U kritici dualistike tipologije Brubejker nije usamljen tokom poslednje decenije, sa razliitih teorijskih stanovita, dovodili su je u pitanje i brojni drugi teoretiari nacionalizma (npr. Yack, 1996; naper, 1996; Singer, 1996; Spencer and Wollman, 1998; Brown, 2000; Dungaciu, 1999; Kuzio, 2002). S druge strane, ona opstaje i reprodukuje se kao opte mesto ne samo u obilju naunih i publicistikih radova, ve i u nizu klasinih radova o nacionalizmu od, u manje ili vie sofisticiranom obliku kod Gelnera, Smita, Hobsbauma, do najnovije verzije kod veoma uticajne Lie Grinfeld. Stoga se mo e zakljuiti da rasprava o dualnoj tipologiji nacija i nacionalizma njenoj zasnovanosti, znaenju, dometima i statusu predstavlja jedno od naj ivljih, otvorenih problema studija nacionalizma. Bez pretenzije da ovu debatu u potpunosti prika em, smatrao sam da bi nam istorijski pristup koji bi pratio i tumaio glavne etape u razvoju dualistikog stanovita mogao biti od pomoi za njeno bolje razumevanje. Izbor autora i stanovita koji, po mom miljenju,
2

O ostalim mitovima i pogrenim predstavama o nacionalizmu vie videti u radu Slobodana Naumovia u kome je Brubejkerovo kritiko stanovite ilustrovano primerima preuzetim iz brojnih tumaenja raspada Jugoslavije (Naumovi, 1999).

83

obele avaju te etape od Renanovog predavanja o naciji 1882. godine, preko Hansa Kona iz pedesetih i D ona Plamenca iz sedamdesetih godina, do Lie Grinfeld sa kraja XX veka mo e biti dovoen u pitanje, ali se nadam da e kriterijum izbora biti opravdan prikazom unutranje logike analizovanih stanovita, kao i njihovom kontekstualizacijom kojom se dualne tipologije generalno vezuju za vreme i okolnosti svoga nastanka. Drugim reima, na primeru dualnih tipologija nacija mo e se ilustrovati opti stav istoriara ideja prema kome su tekstovi o nacionalizmu uvek svoje perspektive i strasti crpeli iz promenljivog politikog i kulturnog konteksta u kojima su njihovi autori iveli (Kramer, 1997: 525).

1. Ernest Renan: (francuski) svakodnevni plebiscit i (nemaka) kultura

Predavanje koje je Ernest Renan odr ao na Sorboni 11. marta 1882. godine, predstavljao je svojevrsni as anatomije jer je Renan, polazei od ocene da naizgled jasan pojam nacije uzrokuje mnoge sporove i nesporazume, zakljuio kako je neophodno hladno i nepristrasno izvriti vivisekciju te ive ideje da bi se izbegle opasne zablude koje prete da uvedu evropske dr ave u sukobe sa nesagledivim posledicama. U svom predavanju Renan je poao od konstatacije da Zapadna Evropa, nakon raspada carstva Karla Velikog, sve vie lii na ahovsku tablu ija polja predstavljaju teritorijalno definisane nacije-dr ave u postepenom nastanku i konsolidovanju3. Meutim, iako su nacije glavni akteri moderne istorije, njihovo postojanje, prema Renanu, ne potvruje prirodnu podelu oveanstva, niti se odlikuje posebnom starou: Nacije su neto potpuno novo u istoriji. One su bile nepoznate u antici... Klasini stari
3

Od kraja Rimskog carstva, ili pre od sloma carstva Karla Velikog, Zapadna Evropa nam izgleda podeljena na nacije od kojih su neke, u izvesnim periodima, te ile hegemoniji nad drugima, ne posti ui trajni uspeh u tome... Za jo stotine godina Francuska, Engleska, Nemaka, Rusija, bie, uprkos rizicima kojima se budu izlagale, istorijske individue, sutinski delovi ahovske ploe ija se polja po svom znaaju i veliini menjaju, ali se nikada potpuno ne meaju (Renan, 1882: 48).

84

vek je imao republike i gradove-monarhije, konfederacije lokalnih republika i carstva, ali nije imao nacije u smislu u kom ih mi shvatamo (Renan, 1882: 48-49). Drugim reima, odbacujui primordijalistiko i perenijalistiko stanovite, Renan je bio pretea kasnije formulisanog modernistikog poimanja nacija (vid. Smith, 1998: 9-10). Nasuprot dominantnom uverenju, on je u nacijama video moderne istorijske tvorevine koje, poput svega to je nastalo, mogu i nestati, pa je za budunost, nasuprot tadanjoj stvarnosti nacija-drava u Evropi, anticipirao stvaranje jedne Evropske konfederacije4. Ali, ostavljajui po strani budui razvitak nacija, Renan je svoju pa nju usmerio na objanjenje procesa nastanka nacija u zapadnoj istoriji nakon Verdunskog ugovora (843. godine) kojim su podelom carstva Karla Velikog nastala jezgra buduih nacija-dr ava. Uprkos ambicijama i pokuajima ovih (feudalnih) dr ava da obnove ideju univerzalne imperije, njihov istorijski razvitak iao je u pravcu postepenog konsolidovanja posebnih politikih jedinica nacija-dr ava. U osnovi ovoga procesa bilo je nasilno stapanje stanovnitva, tj. proces postepene i dugotrajne kulturne i jezike integracije svih podanika pod vlau dinastije koja je identifikovana sa dr avom. Tokom vremena, surovost i rtve koje su pratile stvaranje nacionalnog jedinstva potiskivane su iz istorijske svesti i zaboravljane, ka e Renan, istiui da su zaborav i... istorijska greka, bitni faktori u stvaranju nacije,5 da bi zakljuio kako je sutina nacije da pojedinci imaju mnogo toga zajednikog, ali takoe i da zaborave mnoge stvari (Renan, 1882: 50; 51)6. Ovaj (zaboravljeni) proces unifikacije raznorodnog stanovnitva pod vlau (jednog) politikog autoriteta
4

Nacije niu neto veito. One poinju, pa e se i okonati. Verovatno e ih zameniti Evropska konfederacija. Ali, to nije zakon veka u kome mi ivimo. U sadanjem trenutku, postojanje nacija je dobro, ak nu no. Njihovo postojanje je garancija slobode koja bi bila izgubljena u svetu koji bi imao samo jedan zakon i jednog gospodara (Renan, 1882: 59). Stoga, Smit s pravom istie: Za Renana je zaboravljanje isto tako va no za naciju kao i seanje (Smith, 1995: 132). Istorijsko istra ivanje osvetljava inove nasilja koji se deavaju na poetku svake politike formacije, ak i one akte ije su posledice bile najblagotvornije. Jedinstvo se uvek stvara brutalnou ujedinjenje severne i ju ne Francuske bilo je rezultat kontinuiranog unitavanja i terora koji su trajali gotovo itav vek (Isto).

85

na Zapadu Renan bli e odreuje pomou poreenja sa Istonom Evropom u kojoj, umesto postepenog stapanja, narodi ostaju trajno odvojeni u okviru velikih imperija poput Habzburke i Otomanske7. S druge strane, ni na teritoriji Zapadne Evrope procesi stapanja stanovnitva i politike centralizacije nisu se odvijali istom brzinom i sa istim uspehom: u tom pogledu, Francuskoj pripada primat, ne samo nakon 1789. godine ve i u predrevolucionarnom, dinastikom periodu. Uprkos tome to je nakon revolucije dinastika prolost Francuske izgubila presti koji je u ivala kod svojih savremenika, Renan istie da je uloga kraljevskog apsolutizma u stvaranju moderne francuske nacije bila od velike va nosti: Kralj Francuske koji je, usudio bih se rei, idealni tip sekularnog ujedinitelja, stvorio je najsavrenije nacionalno jedinstvo koje je uopte postojalo (Renan, 1882: 51)8. Nakon vekova pripremnih radnji (procesa politike centralizacije i kulturne homogenizacije stanovnitva), moderna nacija je roena u aktu revolucije: Slava pripada Francuskoj to je, Francuskom revolucijom, proklamovala da nacija kao takva postoji. Ne treba da uzimamo za loe to to nas drugi imitiraju. Princip nacionalnosti je na (Renan, 1882: 51). Ako se slo imo sa Renanom da je Francuska rodno mesto moderne nacije, ipak nam ostaje otvoreno kljuno pitanje koje je i u naslovu Renanovog predavanja ta je nacija? Drugim reima, injenica da nacija postoji i da na primeru francuske nacije mo emo pratiti njen nastanak, ne reava problem odreenja njenog konstitutivnog principa. Traganje za njim u dinastikoj prolosti, tj. teza da
7

Tek pomou kontrasta, ovi veliki zakoni istorije zapadne Evrope postaju opipljivi. Mnoge zemlje nisu uspele u nastojanjima koje je kralj Francuske, delimino svojom tiranijom, a delimino pravdom, tako zadivljujue okonao. Pod krunom sv. Stjepana Maari i Sloveni su ostali odvojeni kao to su to bili i pre osamsto godina. Daleko od toga da sjedinjuje razliite elemente pod svojom vlau, Habzburka dinastija ih je dr ala odvojene jedne od drugih i esto ih meusobno suprotstavljala. U ekoj su eki i nemaki elemenat bili postavljeni kao ulje i voda u ai. Turska politika odvajanja nacionalnosti u skladu sa religijom imala je najte e posledice: to je prouzrokovalo propast Orijenta (Renan, 1882: 50). U naglaavanju uloge francuskih kraljeva u procesu nastanka nacije Renan se razlikuje od veine istoriara nacija koji Francusku, pre svega na osnovu Revolucije i Napoleona, uzimaju kao opti primer i izvor za modernu centralizovanu Zapadnu naciju (Sluga, 2002: 185).

86

je nacija plod dinastikog principa ne mo e se odr ati u svetlu injenica da, s jedne strane, postoje nacije bez dinastike osnove, dok s druge strane, nacije koje su, poput Francuske, u politikom ivotu odbacile taj princip, nastavljaju svoju punu nacionalnu egzistenciju. Stoga Renan, iako odaje priznanje istorijskom uinku integrativne i centralizujue funkcije dinastike vladavine, ne smatra da je taj princip sutinski odreuje samo postojanje nacije9. Da bi odredio taj princip, Renan kritiki razmatra pokuaje izvoenja nacije iz rase (etniciteta), jezika, vere, interesa i geografsko-teritorijalne osnove, tj. nastoji da svojim sluaocima demonstrira ta, po njegovom miljenju, nacija nije. Po prvom i najee zastupanom stanovitu, nacija se temelji na rasi, tj. ona izrasta iz vrstog tla bioloke (krvne) srodnosti velikih grupa ljudi. Reeno savremenim jezikom, ova teza se svodi na uverenje da su nacije u osnovi velike srodniko-bioloke, etnike zajednice, da je etnicitet konstitutivni princip nastanka i postojanja nacija. Za Renana, ova teza poiva na fiziko-antropolokom shvatanju rase kojim se na oveanstvo primenjuju zooloki kriterijumi: Za antropologe rasa ima isti smisao kao u zoologiji ona oznaava stvarno potomstvo, krvno srodstvo... Za njih, zooloko poreklo oveanstva ima sutinsko prvenstvo u odnosu na poreklo kulture, civilizacije i jezika (Renan, 1882: 53). Nasuprot tome, za istoriara je rasa neto to nastaje i nestaje,10 bioloko-fizioloki faktor ljudske istorije iji znaaj od tame praistorijskog sveta opada u korist sve veeg znaaja socijalnih i idejno-kulturnih faktora ljudske istorije. Ako i prihvatimo zooloki koncept rase, upozorava Renan, njegova primena na savremena ljudska drutva je nemogua iz prostog razloga to i najstarije nacije danas, u fizioloko-rasnom pogledu, ine slo enu i nerazluivu meavinu krvi.
9

10

Stoga se mora priznati da nacija mo e postojati bez dinastikog principa, te da se ak i one nacije koje su formirane od strane dinastija mogu od njih odvojiti, bez posledica po svoje postojanje. Stari princip koji rauna samo na prava vladalaca nije vie odr iv, a osim dinastikog prava postoji nacionalno pravo (Renan, 1882: 52). Rasa, kako je mi istoriari razumemo, neto je to nastaje i to se razgrauje... injenica rase, poetno od najvee va nosti, izgubila je svoju va nost (Renan, 1882: 54).

87

Stoga se rasa koja, po uverenju brojnih nemakih mislilaca,11 izgledala kao vrsta i trajna osnova odreenja nacije, pokazuje kao nedovoljna kako za objanjenje istorijskog procesa konstituisanja modernih nacija, tako i kao kriterijum za odreivanje njihovih politikih granica. Drugim reima, i u teorijskom i u praktino-politikom pogledu pozivanje na etniki princip je neopravdano u prvom sluaju, ono poiva na nerazumevanju ljudske istorije,12 dok u drugom, vodi opasnim posledicama po evropsku civilizaciju: Etnografska razmatranja nemaju veze sa konstituisanjem modernih nacija. Francuska je keltska, iberijska i germanska, Nemaka je germanska, keltska i slovenska... Istina je da nema istih rasa i da je zasnivanje politike na etnografskim analizama oslanjanje na himeru... (Renan, 1882: 53). No, ako sama rasa ne mo e poslu iti kao objektivni kriterijum nacionalne pripadnosti, postavlja se pitanje mogu li to mo da jezik i religija, kao objektivne kulturno-etnike karakteristike. Po Renanu, ni jezik ni vera nisu dovoljni konstitutivni principi nacije jer im nedostaje dodatna, subjektivno-voljna komponenta bez koje nema slobodnog pripadanja naciji.13 Dok nas jezik u velikoj meri, ali ne potpuno, ograniava u slobodi izbora, religija je u savremenom svetu samo privatna stvar svakog pojedinca: Nema vie dr avne religije
11

12

13

Iako Renan ne pominje imena, njegovo razmatranje rasne teorije se pre svega odnosi na germanske zastupnike te ideje: Na primer, germanska porodica, prema teoriji koju izla em, ima pravo da ponovo objedini svoje razbacane lanove, ak kada oni ne tra e da se ujedine. Pravo germanizma na neku provinciju je jae od prava stanovnika te provincije na sebe same. Na taj nain stvaramo neku vrstu primordijalnog prava analognog bo anskom pravu kraljeva etniki princip je zamenio princip nacije. To je veoma velika greka koja bi, ako bi postala preovlaujua, razruila evropsku civilizaciju (Renan, 1882: 53). Jer, ljudska istorija je sutinski razliita od zooloke, a rasa nije sve, kao to je to sluaj sa glodarima i makama, te niko nema pravo da ide po svetu pokazujui na lobanje ljudi i, hvatajui h za guu, da govori: Ti si nae krvi; ti pripada nama! (Malik, 1997: 117). Ono to smo upravo rekli o rasi, takoe se mora rei i o jeziku. Jezik poziva na sjedinjenje, ali ne sili na njega. Sjedinjene Dr ave i Engleska, Amerika koja govori panski i panija, govore istim jezikom, ali ne formiraju jednu naciju. Nasuprot tome, vajcarska, tako dobro nainjena jer je stvorena saglasnou svojih razliitih delova, ukljuuje tri ili etiri jezika. U oveku ima neto sna nije od jezika njegova volja (Renan, 1882: 54).

88

neko mo e biti Francuz, Englez ili Nemac, a biti katolik, protestant, jevrej ili ne praktikovati nikakav kult (Renan, 1882: 56). S druge strane, ogranienja ovih kulturnih komponenti esto bivaju nadometana isticanjem objektivnih karakteristika postojanja nacija, poput zajednikih materijalnih interesa ili fizikih, prirodno-geografskih uslova njihove egzistencije. U oba sluaja, rezultat je razoaravajui carinska unija (Zollverein) nije otad bina (patria), a prirodne granice su arbitrarni kriterijum koji najee slu i opravdanju nasilja u te nji ka politiko-vojnoj ekspanziji. Stoga, zakljuuje Renan, za razumevanje konstituisanja i postojanja nacije nisu nam dovoljni razmatrani principi, tj. nacija je neto vie od zajednice zasnovane na rasnoj srodnosti, zajednikom jeziku, istoj veri, zajednikim interesima i teritorijalno-geografskoj celovitosti. Svi ovi objektivni konstitutivni elementi nacije su, po Renanu, mrtvi bez ivotvornog, duhovnog principa: Nacija je dua, duhovni princip(Renan, 1882: 58). Ako shvatimo tu duu ili duhovni princip, dobiemo pozitivno odreenje nacije, tj. odgovor na Renanovo polazno pitanje. Time se objektivistiki pristup (koji polazi od socijalne ontologije u kojoj se nacija odreuje pomou jednog ili vie objektivnih kriterijuma), zamenjuje subjektivistikom perspektivom po kojoj se u elementima oseanja i volje pripadnika (nacionalne) zajednice pronalazi odluujui princip njenog konstituisanja. U tom pogledu, Renan anticipira moderni konstruktivizam, kao i tezu o nacionalizmu kao sutinski va nom agensu nastanka same nacije. Izbliza posmatrano, ovaj spiritualni agens (dua) je janusovski lik: njegovo emocionalno lice je okrenuto prolosti, dok je voljno usmereno na sadanjost14. Prvo obuhvata uspomene na zajedniku prolost, oseanje kontinuiteta sa precima i herojskim danima, slavljenje negdanjih podviga i kult rtava jednu mitsko-poetsku verziju istorije u kojoj se vie izra ava solidarnost sa predstavljenom prolou, nego to se tra i istorijska istina15. Preciznije, samo (o)seanje nije dovoljno: ono
14

15

Dve stvari koje, striktno govorei ine jednu, konstituiu tu duu, taj duhovni princip. Jedna je u prolosti, druga u sadanjosti (Renan, 1882: 58). Patiti, u ivati i nadati se zajedno mnogo je vrednije nego sporazumi o carinama i granice koje potvruju strategijske ideje to je ono to razumemo uprkos rasnoj i jezikoj raznolikosti. Rekoh malopre, zajedno patiti: zaista, zajednika patnja ujedinjuje mnogo vie no radost. U stvarima nacionalnih uspomena, alost vredi

89

se mora stalno iznova htenjem potvrivati u sadanjosti, jer nacija pretpostavlja prolost, ali se ovaplouje u sadanjosti opipljivom injenicom pristankom koji jasno ispoljava elju da se nastavi zajedniki ivot (Renan, 1882: 58). Da bi istakao ovaj element slobodne volje i stalno obnavljanog pristajanja na zajedniki ivot, Renan je naciju aforistiki definisao kao svakodnevni plebiscit (un plbiscite de tous les jours). Sutinski va na uloga stalno obnavljanog voljnog pristanka pripadnika nacije za samo njeno konstituisanje taj svojevrsni plebiscit koji konstituie naciju predstavlja najee pominjani aspekt Renanovog stanovita. U teorijskom pogledu, naglaavanje (plebiscitarnog) pristanka vodi isticanju voluntaristikog elementa konstituisanja nacije, tj. njenog otvorenog, inkluzivnog karaktera, nasuprot ekskluzivnog koncepta nacije zasnovanog na objektivnim kriterijumima (etnike, jezike, religijske), pripadnosti. Naime, poto ovek nije rob ni svoje rase, ni svog jezika, ni svoje religije, kao ni tokova reka, ni planinskih venaca, njegova pripadnost naciji poiva na slobodnom pristanku (Renan, 1882: 60). Osnovna praktino-politika posledica isticanja znaaja uloge subjektivne volje za konstituciju nacije svodi se na Renanovu preporuku plebiscitarnog izjanjavanja u reavanju teritorijalno-graninih sporova: Ako se raaju sumnje u pogledu granica nacije, konsultujte stanovnitvo o kome je re. Ono svakako ima pravo na miljenje o toj stvari (Isto). Istina, Renan je upozoravao da, poput svakog opteg principa, ovo pravo na samoopredeljenje stanovnitva ne bi trebalo terati do krajnosti, tj. da bi ga trebalo koristiti samo u situacijama kada preti rat za izmenu granica u kome se sukobljene dr ave pozivaju na naciju kao teoloko-metafiziku apstrakciju, bez obziranja na volju samih stanovnika sporne oblasti. Nezavisno od ovog praktinog problema odreenja preciznijih empirijskih uslova i mehanizama reavanja teritorijalnih sporova, Renanova koncepcija nacije kao svakodnevnog plebiscita omoguava razliite teorijske interpretacije. Preciznije, ako prihvatimo Renanovo insistiranje na elementu (voljnog) pristanka kao konstivie nego trijumf, jer namee du nosti koje zahtevaju zajedniki napor (Renan, 1882: 58).

90

tutivnom za postojanje nacije, ostaje otvoreno pitanje na ta to pristajemo kada sebe odreujemo kao pripadnika neke nacije? U osnovi, odgovori na ovo pitanje se mogu podeliti u dve grupe. Prvu grupu bi sainjavali oni kojim se istiu kulturno-istorijski razlozi i motivi nae privr enosti upravo toj, a ne nekoj drugoj naciji; to su, u najkraem, prihvatanje zajednike prolosti, njenog simboliko-vrednosnog sadr aja, mitova, kultova itd. Druga grupa bi obuhvatala odgovore koji prevashodno upuuju na na aktivni pristanak na skup politikih vrednosti i institucija odreene politike zajednice (dr ave), na graanski (dr avljanski) status, tj. jednu varijantu Habermasovog ustavnog patriotizma. U tom sluaju, nacija bi bila shvaena kao politiki, a ne etno-kulturni koncept, tj. nju bi konstituisalo nae prihvatanje graanskog statusa i ustavno-pravnih okvira dr ave iji smo graani: Nacija graana ne izvodi svoj identitet iz zajednikih etnikih i kulturnih svojstava, ve iz praxisa graana koji aktivno vre svoja graanska prava (Habermas, 1992: 36). Drugim reima, politiki identitet zajednice (nacije-dr ave) bio bi primarni objekt naeg (plebiscitarnog) prihvatanja, a Renan bi, nasuprot nemakoj etno-kulturnoj koncepciji nacije, bio rodonaelnik francuske koncepcije nacionalnosti i graanstva16 po kojoj je nacija shvaena u odnosu na institucionalni i teritorijalni okvir dr ave, pa se kao konstituent nacionalnosti razume politiko jedinstvo, a ne zajednika kultura (Brubaker, 1990: 316). Koja je od dve skicirane mogue interpretacije Renanovog shvatanja svakodnevnog plebiscita uverljivija? Uticajnija je, svakako, druga Renanov plebiscit najee se tumai u sklopu isticanja razlika izmeu etniko-kulturnog (nemakog) i graanskog (francuskog) koncepta nacije. Meutim, uprkos irokoj prihvaenosti, u samom tekstu Renanovog predavanja ova podela nije tako pojednostavljeno izvedena kako se to mo e zakljuiti na osnovu njegove kritike rasne srodnosti kao osnovnog konstituenta nacije. Prihvatimo li, dakle, Renanovo odbacivanje nacije kao
16

Habermas je u tom pogledu izriit: Posle 1871, Renan je jedini bio u stanju da se suprotstavi zahtevima nemake imperije u vezi sa Alzasom pozivajui se na stanovnike francuske nacionalnosti, zato to je on shvatao naciju kao naciju graana (Habermas, 1992: 36).

91

bioloke, srodnike zajednice krvi, ne treba da smetnemo sa uma njegovo isticanje va nosti seanja na zajedniku prolost i njenog prihvatanja za oseanje i potvrivanje pripadnosti naciji. Stoga, kao to smo videli, kultura i graanstvo nisu tako radikalno odvojeni u Renanovom opisu janusovskog lica nacije: Imati zajedniku slavu u prolosti i zajedniku volju u sadanjosti; obaviti u prolosti velike stvari zajedno i hteti da se to uini ponovo u sadanjosti i budunosti to su sutinski uslovi da bi se bio narod (Renan, 1882: 58)17. Drugim reima, politika volja da se ivi zajedno u sadanjosti, tj. element racionalnog i slobodnog pristanka graana (politiki nacionalizam) poduprt je verom u zajedniku slavu u prolosti (kulturnim nacionalizmom), zbog ega ova volja nije dovoljna, sama po sebi, da poslu i kao osnov za tezu o manihejskoj suprotnosti izmeu dva radikalno razliita tipa nacija.18 Stoga, tumaenje Renanovog stanovita kao karakteristinog za (racionalni, graanski, politiki i inkluzivni) francuski nacionalizam, nasuprot (romantiarskom, etnikom, kulturnom i ekskluzivistikom) nemakom nacionalizmu, predstavlja pojednostavljenje koje esto zanemaruje da analize Renanovog predavanja pokazuju da je i njegov koncept nacije nadahnut idejama duha i tradicije, te da njegovo pozivanje na duhovni princip nije u potpunom nesaglasju sa Herderovim romantizmom (Silverman, 1992: 20-21).

2. Hans Kon: zapadni i istoni nacionalizam

Ono to ne nalazimo u Renanovom predavanju iz 1882. godine jasnu i otru, binarnu podelu nacija i nacionalizama lako
17

18

Stoga B. D ek, jedan od kritiara mita o graanskom nacionalizmu, skree panju da zastupnici tog mita esto citiraju slavni opis nacije francuskog istoriara Ernesta Renana kao svakodnevnog plebiscita, frazu koja zaista sugerie da je saglasnost izvorite nacionalnog identiteta, ali retko primeuju da ta fraza predstavlja samo polovinu njegove definicije nacije (Yack, 2000 kurziv M. S.). Ili, kako to istie Slobodan Naumovi: Zato bi se graanski tip tumaio kao korenito drugaiji od etno-kulturnog tipa ako on, takoe, kao to obino ini, podrazumeva ideju posebne kulture koju dele pripadnici jedne populacije? Jer, ta je to to ini Francuze (ili Amerikance) Francuzima (ili Amerikancima), ako ne dobrovoljno prihvatanje (a u nekim sluajevima i institucionalno nametanje) postojee istorijski izgraene kulture kao svoje sopstvene...? (Naumovi, 1999: 65; kurziv M. S.).

92

mo emo pronai u brojnim spisima Hansa Kona iz sredine XX veka. Preciznije, iako se mo e tvrditi da je sklonost prema analitikom i normativnom diferenciranju i klasifikaciji nacionalizama u dva osnovna tipa starija, upravo je Kon mo da najvie zapamen zbog razvijanja te dihotomije, mada su i drugi teoretiari kasnije nastavljali tu tradiciju (Kuzio, 2002: 21-22). Stoga se hronoloko, geografsko, politiko i intelektualno razlikovanje dobrog, zapadnoevropskog i loeg, istonoevropskog tipa nacionalizma esto u literaturi i naziva Konovom dihotomijom (vid. Snyder, 1954: 121). Za razumevanje nastanka ove dihotomije va no je imati u vidu da se ona izvorno, u ranim delima njenog tvorca, nije poklapala sa danas uobiajenim shvatanjem suprotnosti izmeu politikog i kulturnog nacionalizma. Naime, sam Kon je svoje prouavanje nacionalizma poeo kao zagovornik koncepta kulturnog ili etikog nacionalizma koji, za razliku od politikog, prema njegovom tadanjem uverenju nije u suprotnosti sa afirmacijom ideje jedinstva oveanstva i idealom individualne slobode19. Ovo Konovo uverenje bilo je ukorenjeno u njegovom mladalakom pripadnitvu pokretu kulturnog cionizma prakoj studentskoj organizaciji Bar-Kochba (1908-1914)20 i kasnije, do 1929. godine, organizaciji Brit Shalom (Zavet mira) iji su se lanovi u Palestini, nasuprot projektu stvaranja jevrejske nacije-dr ave, zalagali za osnivanje binacionalne dr ave u okviru koje bi jevrejska i arapska zajednica koegzistirale bez obzira na manjinski ili veinski status, te u ivale puna kolektivna kulturna prava21. Na obe ove grupe presudno je uticao filozof Martin Buber
19

20

21

Konov uticaj na prouavaoce nacionalizma bio je povezan sa njegovim jedinstvenim insistiranjem da su prosveeni nacionalizam i liberalizam komplementarni, tj. da nacionalizam mo e potpomoi individualnu slobodu i svetsko jedinstvo. On je bio jedini veliki teoretiar nacionalizma koji je tvrdio, ak i nakon 1945. godine, da liberalni nacionalizam nije oksimoron ( Wolf, 1976: 651). Prema D . Mosu, ova grupa je okupljala posveene, zaista entuzijastike cioniste koji su pokuali da, nasuprot veini, stvore humanistiki nacionalizam (nationalhumanismus kako ga je nazvao Maks Brod) koji e pomiriti njihovu duboku nacionalistiku posveenost sa njihovim individualizmom, kosmopolitizmom i polaganjem prava na slobodoumnost (Mosse, 1997: 158). Ideja binacionalizma je u okviru cionistikog diskursa gotovo isto tako stara kao i sama ideja nacije-dr ave ona se mo e pratiti od ranih dvadesetih godina prolog veka... Brit Shalom je bila mala grupa koja je u periodu izmeu 1925. i 1933.

93

(1878-1965) koji je cionizam tumaio kao deo radikalne i univerzalne duhovne i moralne obnove, dok je ostvarenje njegovih u ih politikih ciljeve definisao razliito od veinske struje pokreta22. Roen u jevrejskoj porodici 1891. godine, Hans Kon je tokom studija prava na prakom Nemakom univerzitetu usvojio, pod neposrednim Buberovim uticajem, tri osnovne ideje kulturnog cionizma: (1) da nacionalizam mo e biti blagotvorna ili progresivna snaga u istoriji samo ako je etiki, kulturni ili ne-politiki nacionalizam; (2) da je kulturni ili etiki nacionalizam najbolji nain da se minimizuju tenzije izmeu pojedinca i zajednice; (3) mesijansku nadu da takav nacionalizam mo e unaprediti svetsko jedinstvo, a ne dovesti do daljih podela (Wolf, 1976: 653). Stoga je Kon u svom prvom teorijskom radu o nacionalizmu (napisanom nakon povratka iz Rusije u kojoj je proveo pet godina u zarobljenitvu),23 formulisao predvianje da e nacionalizam, nakon Prvog svetskog rata kao vrhunaca i istovremeno kraja jedne epohe, pretrpeti depolitizaciju, poput one koju je do ivela religija nakon Tridesetogodinjeg rata (1648). Kon je u tom smislu precizan: Kao to je opadanje religije bilo prouzrokovano njenom unijom sa dr avom, tako e i opadanje nacionalizma biti uzrokovano na isti nain (Kohn, 1922: 121; cit. prema: Wolf, 1976: 654). Drugim reima, tragine posledice instrumentalizacije nacionalizma koju praktikuju dr ave (politiki nacionalizam) mogu dovesti, prema Konovom miljenju, do svojevrsnog proiavanja nacionalizma kao kulturne i etike snage kojom se, u krajnjoj liniji, afirmie (herderovska) vizija svetskog jedinstva u kulturnoj raznovrsnosti: Poput religigodine verovala u binacionalno reenje kao opciju koja mo e spreiti produ eni nacionalni sukob... Ona je, uprkos malobrojnosti njenih lanova, ponudila sutinsku alternativu svim cionistikim programima... Snaga ove organizacije je poticala kako iz njenog moralnog statusa, tako i linog presti a njenih lanova i simpatizera, bez obzira na njihov mali broj (Weiss, 2004: 94-95). Na Cionistikom kongresu 1921. godine Buber je formulisao zahtev da kongres zvanino potvrdi kako jevrejski narod eli da ivi u miru i bratstvu sa Arapima, te da zajedniku domovinu razvija kao republiku u kojoj e oba naroda imati mogunosti za razvoj (cit. prema Wolf, 1976: 653). Kohn, Nationalismus: ber die Bedeutung des Nationalismus im Judentum und in der Gegenwart, Wien, 1922. (U prikazu ovog Konovog rada oslanjam se na detaljnu analizu Kena Volfa Wolf, 1976).

22

23

94

oznosti nakon 1648. godine, princip nacionalnosti ne mora biti uniten, ve uinjen nepolitikim, tako da e nam nacionalni ratovi uskoro izgledati tako nemogui kao religijski fanatizam Vartolomejske noi i krvavi sukobi izmeu naroda kakve vidimo danas (Kohn, 1922: 123 cit. prema: Wolf, 1976: 655)24. Ova vera podstakla je Kona da poetkom tridesetih godina pozitivno oceni sovjetsku nacionalnu politiku kojom se nadnacionalno (dr avno ili politiko) jedinstvo odr ava bez ugro avanja kulturne posebnosti brojnih (naroito malih i azijskih) naroda Sovjetskog Saveza. Kritian prema boljevikom odbacivanju ideala individualnih sloboda i prava, Kon je u komunizmu video izdanak racionalistike tradicije koji se vraa ekumenskim, srednjovekovnim idealima velikih nad-nacionalnih religija kojim se uklanjaju ogranienja politikog nacionalizma: Za razliku od sistema politikog nacionalizma koji uvek pretpostavlja postojanje razliitih nacija u njihovim zasebnim dr avama koje su jedna pored druge, Crkva i komunizam u svojim sistemima te e jednom sveobuhvatnom drutvu u prvom sluaju ujedinjenom u veri, u drugom sluaju u nepostojanju klasa. Pod nacionalnim sistemom jo ostaju sukobi izmeu nacija, ekumenska religija i komunizam pokazuju put ostvarenju doba univerzalizma i mira. U tom smislu, komunizam je povratak na veru ljudi srednjeg veka (Kohn, 1933: 21-22). Razmatrajui Revoluciju u u em kontekstu ruske istorije, on je isticao da su pred boljevicima stajala tri velika problema koja su zahtevala formulisanje novih, originalnih reenja: Konstitucionalni problem potpune jednakosti prava svih nacionalnosti i ukidanja svih privilegija ruskog naroda; socijalni problem praktinog ostvarenja formalne jednakosti prava uzdizanjem zaostalih naroda na nivo onih
24

Ovu analogiju Kon je i kasnije koristio, npr. u tekstu iz 1939. godine: Kada su beskrajni i svirepi verski ratovi zapretili da e unititi ljudsku sreu i civilizaciju, pokret Prosvetiteljstva, talas racionalizma koji je zapoeo oko 1680. i dominirao XVIII vekom, vodio je depolitizaciji religije. Tim procesom religija nije izgubila svoj istinski dignitet ona je opstala jedna od najveih duhovnih snaga koja tei i uzdi e ljudsku duu. Izgubila je samo element prisile koji je bio tako prirodan tokom mnogih vekova, njena povezanost sa dr avom, politikom vlau bila je prekinuta. Religija se povukla u intimnost i spontanost individualne svesti. Taj proces depolitizacije religije bio je spor... Zamisliva je slina depolitizacija nacionaliteta (Kohn, 1939: 1021). Kao to e biti pokazano, Kon je kasnije samo promenio miljenje o tome ta omoguuje ovu depolitizaciju i kako se ona mo e ostvariti.

95

koji su kulturno i ekonomski napredniji, te intelektualni problem uvoenja nacionalnih kulturnih sistema u okvir nove univerzalne komunistike doktrine i vere (Kohn, 1933: 58). Ako su ustavno pravo na nacionalno samoopredeljenje i unifikacija ekonomskog sistema socijalizacijom resursa bili boljeviki odgovori na prva dva problema, onda je zadr avanje kompletne kulturne nezavisnosti svake nacije (bez problematizovanja njene ne/saglasnosti sa komunistikom doktrinom) bilo ono reenje koje je, za Kona, sadr alo seme svake budue organizacije susedsko-prijateljskih odnosa izmeu razliitih naroda (Kohn, 1929: 152). Drugim reima, sovjetsko iskustvo nadnacionalnog, federalnog jedinstva razliitih nacija uz ouvanje njihove kulturne samobitnosti predstavljalo je alternativu daljem planetarnom irenju evropskog politikog nacionalizma, nacionalizma koji se u samoj Evropi brzo transformisao u destruktivni princip koji sa sobom nosi aroganciju, neprijateljstvo i podozrivost, te svoje ambicije, u ime svoga sacro egoismo, uzdigao do najvieg standarda ljudskog ponaanja (Kohn, 1929: 431)25. Rano uviajui nezadr ivost procesa planetarizacije globalne povezanosti i jedinstva oveanstva Kon je u istonim nacionalizmima tragao za nepolitikim, kulturnim formama koje ne moraju proi zapadni put stvaranja rivalskih i neprijateljskih nacija. Stoga je on, u brojnim spisima o ondanjem buenju nacionalizma u kolonijalnim posedima evropskih sila, izra avao uverenje da tamonji pozitivni uinci imperijalne vesternizacije (racionalizam, industrijalizacija) ne moraju nu no biti praeni preuzimanjem evropskog politikog nacionalizma (tj. modela nacije-dr ave), te da e ovi novi (istoni) nacionalizmi imati, pre svega, formu kulturnog, spiritualnog samopotvrivanja26.
25

26

Pozivajui se na primer Turske, Kon je upozoravao da mladalaki nacionalizam Istoka ve daje dokaze svih slabosti svoga starijeg (evropskog M. S. ) brata (Kohn, 1929: 431). Zato je u pravu Ken Volf kada istie da je Konova ocena sovjetske nacionalne politike bila pozitivna pre svega zbog njene nadnacionalnosti: Poto je moderni politiki nacionalizam per se smatrao iracionalnim, Konu je izgledalo da federalna ili nadnacionalna politika Sovjeta mo e biti racionalna (Wolf, 1976: 659). U knjizi Nationalism in the East (1932) Kon je o Tagori i Gandiju pisao: Ma koliko oni sami sebe obmanjivali frazama nauenim na Zapadu, nezavisnost (Swaraj) nije njihov cilj. Njihova borba je duhovna. To je bitka koja se vodi u ime oveka. Oni moraju osloboditi oveka... od organizovane nacionalne sebinosti... Oni se moraju ujediniti snagom samog duha...Tada e ovek stei istinsku Swaraj

96

Ova mladalaka Konova profetska vizija preobra aja nacionalizma u kulturnu, ne-politiku snagu nije dovedena u pitanje istorijskim razvojem evropske periferije, ve pojavom faizma i nacizma u samom sreditu Evrope. Politika stvarnost je brutalno dovela u pitanje veru u humanistiki, kulturni nacionalizam upravo tamo gde je ona i nastala u multinacionalnoj Srednjoj Evropi odreenoj jevrejskom i nemakom intelektualnom tradicijom. Ne iznenauje stoga to je Kon, nakon selidbe u Ameriku 1934. godine, revidirao svoje shvatanje nacionalizma i formulisao tipologiju koja se razlikuje od prethodno skiciranog suprotstavljanja politikog i kulturnog nacionalizma. U novom tumaenju nacionalizma Kon je poao od teze o izvorno politikoj prirodi tog fenomena, tj. od postojanja unutranje veze izmeu nacionalizma i moderne, centralizovane dr ave, budui da ga je definisao kao stanje duha po kome individua najviu lojalnost duguje naciji-dr avi (Kohn, 1955: 9). Jedna od posledica ovakvog odreenja nacionalizma jeste teza da je ovaj fenomen, uprkos ukorenjenosti nekih njegovih elemenata u grko-jevrejskoj prolosti,27 plod skoranjeg istorijskog razvoja: Nacionalizam, kako ga mi razumemo, nije stariji od druge polovine XVIII veka (Kohn, 1945: 3). Drugaije reeno, i Kon je, poput Renana, zastupao modernistiko stanovite koje, uprkos priznanju va nosti uinaka idejnih pokreta (renesanse i reformacije) i politikih aktera (centralizma apsolutistike vlasti) pred-nacionalne epohe28, u Engleskoj i Francuskoj
(nezavisnost). Oni, odrpani prosjaci Istoka, moraju osvojiti slobodu za celo oveanstvo (cit. prema Wolf, 1976: 662). Koreni nacionalizma izviru iz samog tla Zapadne civilizacije, od antikih Jevreja i Grka... Tri sutinske crte modernog nacionalizma imaju poreklo kod Jevreja: ideja izabranog naroda, naglaavanje zajednikog kompleksa seanja na prolost i nada za budunost, te, konano, nacionalni mesijanizam (Kohn, 1955: 11). Rast nacionalizma je proces integracije narodnih masa u zajedniku politiku formu. Stoga, nacionalizam pretpostavlja da kao injenica ili ideal postoji centralizovani oblik vlasti na odreenoj i velikoj teritoriji. Taj oblik vlasti je stvoren od strane apsolutistikih monarha koji su bili pokretai modernog nacionalizma. Francuska revolucija je nasledila i nastavila centralistike tendencije kraljeva, ali je istovremeno centralizovanu organizaciju vlasti ispunila novim duhom i dala joj do tada nevienu kohezivnu mo. Nacionalizam je nezamisliv pre nego to su se pojavile moderne dr ave u periodu od XVI do XVIII veka. Taj politiki oblik (apsolutistiku

27

28

97

revoluciji vidi rodno mesto moderne nacije i nacionalizma.29 Takoe, on je sledio Renana i u isticanju primata subjektivnog faktora (volje) prilikom konstituisanja nacija u odnosu na va nost objektivnih elementa (poput porekla, jezika, teritorije, prethodnog politikog jedinstva, obiaja itd.): Iako objektivni faktori imaju veliku va nost u formiranju nacija, najbitniji element je iva i aktivna kolektivna volja. To je ta volja koju nazivamo nacionalizmom, stanje duha koje inspirie veliku veinu naroda, pretendujui da inspirie sve njegove lanove. Ona potvruje da je nacija-dr ava ideal i jedino legitimna forma politike organizacije, te da je nacija izvor celokupne kreativne kulturne energije i ekonomskog blagostanja (Kohn, 1955: 10). Moderno doba je, zakljuie Kon, doba nacionalizma i u njemu su nacije, a ne individue, dinastije, klase ili crkve, glavni akteri istorije. Stoga je nacija-dr ava prirodna sredina nacionalizma i njegov objekt udnje, odnosno ve postojei okvir njegovog nastanka i rasta, ili njegov anticipirani, zadati sveti cilj. U oba sluaja, nacionalizam je politiki fenomen, te je ranije Konovo razlikovanje kulturnog i politikog nacionalizma izgubilo preanju klasifikatorsku funkciju. To, meutim, ne znai da je svaki nacionalizam isti, tj. da unutar jedinstvenog politikog fenomena ne mo emo diferencirati razliite oblike i grupisati ih na osnovu nekih kriterijuma. Naprotiv, ve na fenomenolokom nivou, oituje se raznolikost nacija i nacionalizama, ali ta raznolikost, prema Konu, nije posledica neistorijskih, prirodnih ili biolokih razlika, ve proizvod njihovog razliitog drutvenog i idejnog razvoja. Zato pred istoriarem drutava i ideja stoji zadatak da iz te zbunjujue kompleksnosti razliitih nacija i nacionalizama izdvoji sutinske elemente koje ih karakteriu i ine meusobno uporedivim (vid.
dr avu MS) nacionalizam je prihvatio, ali ga je promenio nadahnjujui ga novim oseanjem ivota i novim religijskim arom (Kohn, 1939: 1002). Jedino u XVII vekovnoj Engleskoj i u Francuskoj tokom Revolucije 1789. godine dr ava je prestala biti kraljeva dr ava i postala dr ava naroda, nacionalna dr ava, otad bina. Nacija, a ne vie kralj, oseala je svoju odgovornost za sudbinu zemlje. Od tada se nacija i dr ava poinju identifikovati u Zapadnoj Evropi, kao to se i civilizacija identifikuje sa nacionalnom civilizacijom... Nasuprot univerzalizmu iz prolosti, novi nacionalizam je slavio posebnosti i lokalne, nacionalne razlike i nacionalne individualnosti (Kohn, 1955: 15).

29

98

Kohn, 1945: 329). Taj zadatak Hans Kon reava svojom tipologijom nacionalizama po kojoj ih on deli u dve osnovne grupe koje, koristei se geografskim oznakama, imenuje kao zapadni i istoni nacionalizam. Na taj nain, na Konovoj mapi sveta nacija i nacionalizama, reka Rajna postaje prirodna granica koja razdvaja dve razliite oblasti evropski Zapad i Istok. Istorijski razvoj nacija, idejno-ideoloke karakteristike nacionalizma, te njegove socijalno-istorijske funkcije ine glavne kriterijume na osnovu kojih Kon pravi razliku izmeu nacija i nacionalizma s leve i desne strane Rajne. Istorijski procesi nastanka nacija i njihova socijalna osnova na evropskom Zapadu i Istoku su, prema Konovom miljenju, bili radikalno razliiti. Naime, na Zapadu, nacije su nastale unutar ve formiranog i stabilizovanog dr avnog okvira, ili se (kao u sluaju SAD), uspon nacionalizma poklapao sa stvaranjem nacionalne dr ave. Nasuprot tome, na istoku Evrope, a zatim i irom sveta, nacionalizam na istorijsku scenu stupa kasnije, kao protest protiv postojeih dr avno-politikih oblika i nastojanje da se one izmene u skladu sa etnikim kriterijumima30. Usled hronolokog primata procesa formiranja nacija na Zapadu, Kon je zakljuio da su nacije i nacionalizmi na Istoku imitativni, importovani ili reaktivni fenomeni. Istina je, meutim, da je vremenski primat nastanka nacija na Zapadu u osnovi bio posledica injenice da je tamo postojala autohtona socijalna osnova nacionalizma sna na srednja, graanska klasa, dok je, nasuprot tome, socijalni prostor na Istoku ostao otro podeljen izmeu aristokratije i seljakih masa. Nepostojanje sna ne srednje klase i anahroni (feudalni ili imperijalni) dr avni okvir su, prema Konu, presudno uticali na dinamiku nastanka nacija i prirodu istono30

U zapadnom svetu u Engleskoj, Francuskoj, Holandiji, vajcarskoj, SAD i Britanskim dominionima, uspon nacionalizma je bio preovlaujue politiki dogaaj, prethodilo mu je formiranje buduih nacionalnih dr ava ili se, kao u sluaju SAD, poklapalo sa njim... Izvan zapadnog sveta, U Centralnoj, Istonoj Evropi i Aziji, nacionalizam nije samo nastao kasnije, ve takoe na generalno zaostalijem stupnju drutvenog i politikog razvoja: granice postojee dr ave i uzdi ue nacionalnosti retko su se poklapale. Nacionalizam je tamo rastao u protestu protiv postojee dr avne forme i u sukobu sa njom ne primarno da je transformie u narodnu dr avu, ve da ponovno iscrta politike granice u skladu sa etnografskim zahtevima (Kohn, 1945: 329).

99

evropskog nacionalizma. Stanje socijalne i politike zaostalosti u odnosu na Zapad kao uspeniji (i samim tim, paradigmatian) model drutveno-politikog razvoja, uslovilo je da nacionalizam na Istoku bude artikulisan prevashodno u sferi kulture, a ne politike: Na poetku je tamo nacionalizam bio san naunika i pesnika koje nije podr avalo javno mnjenje (ono nije ni postojalo i naunici i pesnici su pokuavali da ga stvore), obrazovni i propagandni poduhvat, pre nego politika i upravna aktivnost (Kohn, 1945: 329). Za razliku od ranije Konove kritike politikog u ime kulturnog nacionalizma, sada je primarna usmerenost istonog nacionalizma na kulturnu sferu ocenjena kao njegova fatalna opsednutost prolou i mitom. Nasuprot tome, zapadni nacionalizam, kao politiki pokret srednje klase koja je usvojila progresivistiku filozofiju istorije, bio je okrenut budunosti, bez potreba da u slavnoj herojskoj prolosti traga za izvorima svoje snage i samopouzdanja. Otuda, u idejno-ideolokoj dimenziji zapadni i istoni nacionalizam se radikalno razlikuju jer se oslanjaju na dve suprotstavljene idejno-filozofske tradicije, odnosno na prosvetiteljstvo i romantizam. Na Zapadu, nakon renesanse i reformacije, nacionalizam je svoje idejno utemeljenje naao u racionalizmu prosvetiteljstva, dok je na Istoku kao zakasnela, reaktivna pojava, bio prinuen da se, odbacivi prosvetiteljsku veru u razum, okrene romantiarskoj stilizaciji prolosti i velianju iracionalnog, organskog duha naroda: Stoga je ovaj nacionalizam u nasleu sopstvene prolosti tra io potvrdu svog razlikovanja od Zapada. On je esto uznosio sopstvene drevne tradicije nasuprot zapadnom Dobu prosveenosti (Kohn, 1955: 30). Kao reakcija na izazov (uspenog i prosperitetnog) Zapada, istoni nacionalizam je bio progonjen kompleksom inferiornosti koji je reavao naglaavanjem sopstvenog znaaja (metafizikom nacionalne ideje). Otuda je istonjako insistiranje na posebnosti nacije i njenom istorijskom putu (partikularitetu) esto bivalo praeno univerzalistikim, svetsko-istorijskim pretenzijama i verom u sopstveni mesijanski znaaj. Nacionalistima u Nemakoj, Rusiji ili Indiji se njihov sopstveni nacionalizam inio kao neto beskonano dublje od nacionalizma na Zapadu, te stoga kao neto bogatije problemima i moima. Traganje za znaenjem nemakog, ruskog ili indijskog
100

nacionalizma, razmiljanje o dui ili misiji nacije, beskrajna diskusija o njihovom odnosu prema Zapadu sve to je postalo karakteristino za taj novi nacionalizam (Kohn, 1945: 330-331; 1955: 30). Dok su zapadne pretenzije na univerzalno, kosmopolitsko va enje bile, prema Konu, oslonjene na racionalizam i koncept individualne slobode, istoni nacionalizmi su svoje mesijanstvo temeljili na ideji nacionalne posebnosti i afirmaciji kolektivnog duha ovaploenog u partikularnoj, samosvojnoj tradiciji. Ne dovodei u pitanje opravdanost pretenzije na univerzalni (kosmopolitski) znaaj zapadnog tipa nacionalizma (idejno-istorijski izvedenog iz racionalizma i prosvetiteljstva, a socijalno-istorijski iz graanstva), Kon je ukazivao na njegovu socijalno-politiku funkcionalnost u ostvarenju ideala individualne slobode i konceptu afirmacije graanskih prava. Na modernom Zapadu nacionalizam koji je nastao u XVIII veku, u doba Prosvetiteljstva, prete no je bio politiki pokret za ogranienje moi vlade i osiguranje graanskih prava. Njegov cilj je bilo stvaranje liberalnog i racionalnog civilnog drutva koje reprezentuje srednju klasu i filozofiju D ona Loka (Kohn, 1955: 29). Nasuprot tome, kolektivistiki istoni nacionalizam vodi i zavrava u glorifikaciji dr ave, te on, kao to je Kon pokazivao analizom ruskog mesijanstva (Dostojevskog i Danilevskog), manje brine o individualnoj slobodi, nego o nacionalnoj moi i sudbini (Kohn, 1955a: 500). Ali, ak ni u ovoj svojoj opsednutosti kolektivitetom, istoni nacionalizam nije osloboen svoje reaktivne i imitatorske prirode: kod Nemaca, Rusa, panaca i Italijana on je, pre svega, bio uenika reakcija na Napoleona i Rusoov mit o jedinstvenoj kolektivnoj volji31. Na primeru nemakog nacionalizma Kon je detaljno pratio genealogiju ideje naroda (Volk) kao organske zajednice koja od ranih nemakih humanista, preko Herdera i kasnijeg romantizma, zavra31

Ono emu ti narodi nisu naueni od strane Francuske revolucije (teko da ih je dotakao duh 1789. godine), naueni su od Napoleona nacionalizmu, ne kao sredstvu individualne slobode, ve kao obo avanju kolektivne sile (Kohn, 1955: 29). Drugim reima, istoni nacionalizam, ni u svojim negativnim karakteristikama, nije, po Konu, autohton, ve reaktivan i imitatorski, ali njegov (zapadni) uzor je Napoleon i drugo, neindividualistiko lice Francuske revolucije ovaploeno u plodnom, ali nestalnom duhu Rusooa, te u izlivu kolektivnih strasti neprijateljskih prema individualnim pravima u periodu 1789-1795. godine (vid. Kohn, 1955: 23-25).

101

va u ekstremnom, udovinom totalitarnom nacionalizmu faistikog pokreta koji je beskompromisni neprijatelj Zapadne civilizacije (Kohn, 1939: 1018). Iako je u brojnim radovima o nemakom duhu, pisanim za potrebe anglosaksonske italake publike tokom i nakon Drugog svetskog rata, demonstrirao sklonost ka pa ljivijoj rekonstrukciji nemake intelektualne istorije, Kon je insistirao na tezi da se u njenom dominantnom toku, nasuprot zapadnoj koncepciji nacije kao slobodne, ugovorne asocijacije racionalnih graana, afirmie koncept nacije-naroda (Volk) kao prirodne, organske zajednice ukorenjene u tamnom tlu primitivnih vremena... to bli e snagama prirode.32 Stoga, isticao je Kon, za nemake mislioce, kao i celokupni istoni nacionalizam, nacionalna ili narodna dr ava nije bila drutvena organizacija zasnovana na ljudskim zakonima s ciljem osiguranja ovekove slobode, sigurnosti i sree, ve organska linost, bo anska kreacija kao i sama individua, samo bezgranino vea i monija, izvor svih pojedinanih ivota (Kohn, 1955: 35 ). Ako sada ostavimo po strani primere iz istorije ideja kojom se, za razliku od socijalne istorije, Kon detaljno bavio da bi izveo i opravdao svoju binarnu tipologiju, mo emo zakljuiti da ona, osim svog geografskog naziva (zapad-istok), sadr i itav niz opozitnih karakterizacija nacionalizma, poput parova: racionalno-iracionalno, graansko-etniko, liberalno-autoritarno, kontraktualno-organsko, politiko-kulturno, voluntaristiko-deterministiko. Vezujui prvi deo ovih opozitnih kvalifikacija za zapadni, a drugi za istoni nacionalizam, Kon je iz ovog analitiko-interpretativnog modela izveo normativni zakljuak prvi nacionalizam je dobar, drugi je lo. Istini za volju, ni zapadni nacionalizam, prema Konu, nije
32

Nacionalizam na Zapadu je bio zasnovan na nacionalnosti koja je produkt drutvenih i politikih faktora; nacionalizam u Nemakoj nije naao svoju potvrdu u racionalnoj drutvenoj koncepciji, ve u prirodnoj injenici zajednice koja se ne dr i na okupu niti voljom svojih lanova, niti bilo kakvom ugovornom obavezom, ve tradicionalnim vezama srodstva i statusa. Nemaki nacionalizam je zakonski i racionalni koncept dr avljanstva (citizenship) nadomestio beskrajno neodreenijim konceptom naroda (Volk) koji je, prvo otkriven od strane nemakih humanista, kasnije bio dalje razvijen od strane Herdera i nemakih romantiara.... Izgledalo je da njegovi koreni dopiru duboko u tamno tle primitivnih vremena i da rastu hiljadama tajnih puteva nesvesnog razvoja, a ne na jasnom svetlu politikih ciljeva, u misterioznoj materici naroda, to bli e snagama prirode (Kohn, 1945: 331).

102

dobar po sebi, tj. njegova vrednost nije intrinsina, ve instrumentalna; on je, u modernom dobu, samo najpogodnije sredstvo ostvarenja viih, univerzalnih i veitih vrednosti ljudske slobode, individualnih prava i racionalnosti vrednosti na kojima se mo e graditi jedinstvo oveanstva. Ove vrednosti su starije od modernog doba nacionalizma, one, po Konovom uverenju, ine sutinu Zapadne civilizacije, hrianstva kao i prosvetiteljskog racionalizma, vere u jedinstvo oveanstva i krajnju vrednost individue (Kohn, 1939: 1018)33. Zato, tek nakon okonanja doba nacionalizma, kada nacionalizam izgubi svoju povezanost sa dr avom i postane intimno oseanje, tj. tek nakon njegove konane depolitizacije,34 mo emo se nadati ostvarenju Konovog ideala postnacionalnog svetskog jedinstva na osnovama univerzalnih i veitih (zapadnih) vrednosti. Poto od dva postojea istorijska i idejna tipa nacionalizma samo jedan (onaj zapadni) omoguava i ubrzava dostizanje tog postnacionalnog stanja, Konov stav o njegovom normativnom statusu je sasvim razumljiv. Ako se, pak, setimo Konove mladalake vere u ideal jedinstvenog oveanstva i zalaganja za etiki ili kulturni nacionalizam kao sredstvo njegovog ostvarenja, onda mo emo zakljuiti da je on, zadr avajui taj ideal, tokom Drugog svetskog rata i kasnijeg hladnoratovskog sukoba, samo prihvatio politiki, liberalno-demokratski nacionalizam zapadnih dr ava kao pogodnije i istorijski dostupno sredstvo njegovog dosezanja 35.
33

34

35

U rei sloboda treperi poruka koja pro ima celokupnu ljudsku istoriju i ini je ljudskom: obeanje digniteta oveka, njegovih prava kao pojedinca, njegovih du nosti prema drugima... Uporeena sa njom, nacionalizam je samo prolazna forma integracije, blagotvorna i ivotvorna, ali zbog sopstvenog preterivanja i dinamizma, esto destruktivna za ljudsku slobodu (Kohn, 1945: 575). Nacionalizam mo e izgubiti svoju povezanost sa politikom organizacijom, te ostati samo kao jedno intimno i pokretako oseanje. Ako i kada taj dan doe, kako god, doba nacionalizma, u smislu u kome se taj termin ovde upotrebljava, bie prolost (Kohn, 1939: 1021). Kon se okrenuo nacijama modernog Zapada, pre svega Britaniji, Francuskoj i Americi. Nacionalisti u tim zemljama, kako ih je Kon razumeo i opisao u desetini knjiga i mnotvu lanaka tokom poslednjih trideset godina ivota, sauvali su naglaavanje zajednice i jedinstva u raznolikosti koju je on cenio... Stoga, kada je Kon govorio o univerzalnom mesijanizmu on se obraao onome to je smatrao opravdanim zapadnim impulsom ka irenju svojih vrednosti i unapreivanju svetskog jedinstva pod racionalnom, liberalno demokratskom odorom... U vreme

103

Posmatrano nezavisno od statusa i znaenja koje Konova dihotomija ima u kontekstu praenja dinamike njegovog intelektualnog razvitka, njen uticaj je bio znatno iri jer su istoni i zapadni nacionalizam postali ideal-tipovi ija analitika i normativna upotreba nije neposredno vezana za interpretaciju stanovita njenog autora. Putena u opticaj krajem Drugog svetskog rata, dihotomija je nastavila sopstveni ivot, nezavisan od njenog tvorca i postala opte mesto ije se va enje podrazumeva i, kao to emo videti na primerima Plamenca i Grinfeldove, reinterpretira u skladu sa promenama globalnog politikog i svetsko-istorijskog konteksta. Ne iznenauje, stoga, injenica da se ona danas ree kritiki razmatra u njenoj izvornoj (Konovoj) verziji, a ee u sklopu ireg tematizovanja i kritike itave tradicije dualne podele nacija i nacionalizama. Ipak, ako se ograniimo na samog Kona, osnovna primedba njegovoj tipologiji mo e se formulisati ve na nivou terminologije, tj. povodom njegovog uvoenja geografskih termina kao oznaitelja dva tipa nacionalizma. Naime, Zapad i Istok su termini koji svojim konotacijama daleko prevazilaze neutralne geografske oznake,36 to je vidljivo ve iz injenice da, na primer, irski nacionalizam po svojim karakteristikama predstavlja primer Konovog istonog nacionalizma, uprkos tome to je Irska veoma udaljena u pravcu zapada od Rajne kao demarkacione linije Zapada i Istoka. Da bi se izbegli slini paradoksi, mogue je Konovu terminologiju koristiti osloboenu od fiziko-geografske konotacije i njihove arbitrarne granice. U tom sluaju bi istoni i zapadni nacionalizam bile oznake ija upotreba podrazumeva svesno potiskivanje njihovog topoloko-geografskog porekla i smisla, tj. jeziko-metaforina sredstva za oznaDrugog svetskog rata on je prihvatio zapadni politiki nacionalizam ali ga je kombinovao sa svojom cionistikom verom u naelo slobode i jedinstva svih ljudi (Wolf, 1976: 666-667). Kao takvi, oni su prevashodno termini simbolike, a ne fizike geografije. Toga je svesna Lia Grinfeld koja, oslanjajui se na modifikovanu Konovu tipologiju i koristei odrednicu Zapad kao osnov svoje tipologije nacionalizama, istie: Sama geografska lokacija nacije ne govori nam o tome koji je tip nacionalizma karakteristian za nju. Naprotiv, tip nacionalizma karakteristian za dato drutvo dozvoljava nam da ga smestimo na simboliku mapu koju smo ve iscrtali, te da ga odredimo kao deo Zapada ili Istoka, Zapadne ili Istone Evrope (Greenfeld, 1995: 19).

36

104

avanje skupa karakteristika koje nemaju nu nu i sutinsku vezu sa uobiajenom prostornom orijentacijom. Tako bi, na primer, mogli zakljuiti da, iako Konov Zapad selektivno grupie zajedno pet zemalja, dok ignorie veinu drugih dr ava koje geografski pripadaju tom regionu (Kuzio, 2002: 24), sintagmu zapadni nacionalizam mo emo koristiti u situacijama kada ona obuhvata tako su eno odreenje Zapada. U tom sluaju, problem se svodi na pitanje da li zaista karakteristike koje Kon grupie pod rubrikama istonog i zapadnog nacionalizma imaju oslonca u drutveno-istorijskoj stvarnosti? Drugim reima, da li, bez obzira na geografsku oznaku, Konova dihotomija sadr i skup opozitnih karakteristika koje uverljivo opisuju dve potpuno razliite realnosti? Ili, preciznije, da li se za omiljene primere Konovog zapadnog nacionalizma, poput francuskog, engleskog i amerikog, mo e tvrditi da su tokom dugog istorijskog perioda uvek bili graanski, liberalni, inkluzivni, individualistiki..., nasuprot opozitnim karakteristikama koje su esencijalno vezane za njihove istone kontra-primere? Gledano iz istorijske ablje perspektive slika je, naravno, mnogo komplikovanija od rezultata koji dobijamo aplikacijom gotovih ideal-tipova na drutvenu stvarnost. Nije teko nai brojne primere koji pokazuju da Kon idealizuje zapadni nacionalizam kao graanski fenomen koji je uvek bio potpuno inkluzivan u odnosu na socijalne i etnike grupe (Kuzio, 2002: 26), pa zakljuiti kako je Konova zapad-istok, liberalno-neliberalna podela nacionalizama previe uproena (Wolf, 1976: 671). Slino je i sa primerima istonih nacija, mada se u razmatranju karakteristika njihovog nacionalizma Kon trudio da ih u potpunosti ne redukuje na etnike, organske, autoritarne, ekskluzivistike i druge crte iz tog korpusa. Meutim, i u sluajevima kada je ukazivao na postojanje dobrih struja unutar slo ene idejne scene nacionalistikih pokreta istonih naroda (razlikovanjem dve Nemake, dve Rusije itd.),37 Kon ih je po pravilu objanjavao pozitivnim zapadnim uticajima38. Sledei ovu perspektivu posmatranja,
37

38

Logika tog razlikovanja sugerie da su istoni intelektualci bili liberali jer su nauili tu doktrinu na Zapadu, ali su bili rasisti jer su roeni na Istoku, naime u oblasti sa izvesnom istorijom i socijalnom strukturom (Dungaciu, 1999). Pojednostavljeno, kod Kona su vrline uvek zapadne, a poroci istoni. To je najoitije u razmatranju pojave Hitlera i nacizma u Nemakoj oni su bili mogui ne

105

opravdanim se ini zakljuak prema kome je Konova dihotomija poivala na dubokom etnocentrikom oseanju zapadne superiornosti, oseanju koje sliku sveta olako redukuje na crno-bele tonove (Spencer and Wollman, 1998)39. Ako vreme i dramatine istorijske okolnosti u kojima je Kon pisao svoje radove o nacionalizmu, kao i njegova vrsta vera u postojanje univerzalnih vrednosti i jedinstvo oveanstva, u potpunosti ne opravdavaju ovaj oseaj superiornosti, onda ga bar objanjavaju.

3. D on Plamenac: Tu na razmiljanja Crnogorca u Oksfordu

Socijalno-istorijski kontekst nastanka Konove dihotomije (ratno i poratno sukobljavanje liberalnog Zapada sa totalitarizmima Istoka) uinio je od nje pogodno sredstvo klasifikacije i objanjenja politike dinamike tokom vie decenija. Ipak, Konovo odreenje zapadnog i istonog nacionalizma, formulisano tokom Drugog svetskog rata, zahtevalo je reinterpretaciju u izmenjenim uslovima hladnoratovskog svetskog politikog poretka. Reju, Rajna vie nije bila granica Istoka i Zapada (dva glavna Konova primera istonih nacija), a Italija i Nemaka su postale liberalno-demokratske dr ave na novoj granici sa komunistikim Istokom. Nesumnjive promene dovele su u pitanje i odr ivost do tada vladajueg koncepta nacionalizma; naime, ako je Konova reprezentacija istonog nacionalizma, sa poznatom propratnom atribucijom va ila u
zato to je Nemaka imala neto zajedniko sa Zapadom, ve usled onoga to je Nemaku u njenom socijalnom i intelektualnom razvitku odvajalo od Zapada (Kohn, The Mind of Germany, 1960: 22; cit. prema Wolf, 1976: 671). Ili, kako istiu ova dva autora: Duboki etnocentriki oseaj Zapadne superiornosti koji se oituje u tom posebnom dualizmu, onda mo e odve lako zaslepiti pisce u pogledu nedostataka zapadnog nacionalizma, nedostatka za koje oni ure da optu e nacionalizam Istoka. Nije teko identifikovati brojne karakteristike pretpostavljenog istonog nacionalizma koje se oituju i kao osobine zapadnog, to je dovoljno da se ova distinkcija uini veoma nejasnom. Talasi resantimana prema Drugima (jer kradu nae poslove, ili potiru nau kulturu) glavna su crta desnih (kako ekstremnih, tako i dominantnih) nacionalistikih diskursa u Francuskoj, Britaniji i SAD ve godinama (Spancer and Wollman, 1998).

39

106

odnosu na prolost, postavljalo se pitanje njene opravdanosti u savremenosti. Stoga je Konova dihotomija morala biti usklaena sa novim politikim i drutvenim okolnostima, te je 1973. godine D on Plamenac ponudio njenu novu verziju: Sada smo u 1973. godini Nemaka je zapadna, demokratska i dovoljno jaka da bi bila raunata u istonu zemlju, ak i kada se posmatra sa stanovita njenog nacionalizma. U toj taki D on Plamenac je u svojoj poznatoj studiji Dva tipa nacionalizma ispravio Konovu teoriju (Dungaciu, 1999). John Plamenatz ili Jovan Petrov Plamenac (1912-1975), roen je na Cetinju, u poznatoj crmnikoj porodici iz koje su poticali ugledni politiari i crkveni velikodostojnici njegov otac, Petar Plamenac, bio je diplomata i ministar inostranih dela Kraljevine Crne Gore (1913-1915). Iako je od svoje pete godine iveo u Engleskoj gde se kolovao i kasnije bio profesor oksfordskog All Souls koled a, Plamenac se, po reima njegovog prijatelja i kolege Isaije Berlina, nikada nije u potpunosti prilagodio na sredinu u kojoj je proveo celi ivot, a kada je govorio mi ovako razmiljamo, ili ovako je kod nas obino je mislio na Crnu Goru (Berlin, 2001: 56-57). Pisac brojnih i veoma cenjenih knjiga iz istorije politike filozofije,40 Plamenac se danas najee pominje zahvaljujui kratkoj studiji Dva tipa nacionalizma koju je 1973. godine E. Kamenka objavio u zborniku o prirodi i evoluciji ideje nacionalizma (Plamenatz, 1973). Ovaj fascinantan i prilino potresan ogled mogao bi, po Gelnerovom miljenju, biti nazvan i tu nim razmiljanjima Crnogorca u Oksfordu; obrazlo enje ovakvog naslova je u injenici da ogled sadr i kritiku istonog nacionalizma formulisanu od autora koji je intimno pripadao upravo tom Istoku (vid. Gelner, 1997: 142). Zanemarimo li ovaj lini background, Plameneva tipologija je
40

Od brojnih knjiga i studija Jovana Plamenca najznaajnije su: English Utilitarians (1950); The Revolutionary Movement in France, 1815-1871 (1952); From Marx to Stalin (1953); German Marxism and Russian Communism (1954), Ideology (1970), te posebno dvotomni zbornik njegovih studija iz istorije politike teorije i filozofije Man and Society, (1963). Uprkos akademskom uspehu i ovdanjem poreklu, njegove knjige nisu prevoene na na jezik. Izuzetak je broura The Case of General Mihailovic (koju je Plamenac o sopstvenom troku izdao 1944. godine u nameri da utie na britansko javno mnjenje i politiku prema Jugoslaviji), koja je pod naslovom Sluaj enerala Mihailovia objavljena u Nikiu 2001. godine, s tekstom Isaije Berlina o Plamencu kao pogovorom.

107

zanimljiva kao nastavak i modifikacija starijeg razlikovanja dve osnovne vrste nacionalizama koje su, nakon Kona, oznaavane upotrebom geografskih ili geopolitikih termina. Prema Plamenevom odreenju, nacionalizam predstavlja modernu pojavu o kojoj se ne mo e govoriti pre XVIII veka; i bez obzira na njegove razliite politike forme i konotacije, on je izvorno kulturni fenomen (Plamenatz, 1973: 24). Pretpostavka njegovog pojavljivanja je dostizanje izvesnog stupnja svetsko-istorijskog i kulturnog jedinstva oveanstva koje je, poput zajednikog imenitelja, osnov za poreenje i meusobne uticaje kultura razliitih naroda41. Nacionalizam je elja da se sauva ili povea nacionalni ili kulturni identitet naroda kada je taj identitet ugro en, ili elja da se on transformie ili ak stvori tamo gde se osea da je neadekvatan ili da nedostaje (Plamenatz, 1973: 23). Poto je identitet relacioni pojam, tj. poto pretpostavlja izvesnu drugost u odnosu na koju se konstituie, onda postojanje nekog iroko prihvaenog ili usvojenog kulturnog standarda uspeha predstavlja merilo od primarne va nosti. Neka drutva i dr ave Zapadne Evrope Francuska i Engleska, pre svih od kraja XVIII veka u ivaju u svetskim razmerama upravo ovaj status uzora. U odnosu na njih, drugi narodi oseaju sindrom neuspenosti koji ih tera da svoj kulturni identitet osna e ili transformiu, kako bi se kao punopravni akteri ukljuili u ostvarenje dominantne (i od njih samih prihvaene) koncepcije progresa i drutvenog razvoja. Poslednja dva veka svetske istorije su, prema Plamencu, ispunjena naporima naroda periferije da sustignu zapadno-evropske, metropolske nacije iji se kulturno-nacionalni identitet ne do ivljava kao sporan u kulturnom pogledu on zahteva samo ouvanje i jaanje, dok se na politikoj ravni artikulie u ekspanzionistikom pravcu. Za Plamenca, opisana zajednika situacija u kojoj se nalaze brojni narodi u kulturno nepovoljnom polo aju ne rezultuje istom vrstom nacionalizma, jer se njihovi poetni kulturni potencijali znatno razlikuju. Naime, ovi narodi se mogu
41

To sugerie da se nacionalizam mo e nai samo meu narodima koji dele, ili nastoje da dele, internacionalnu kulturu iji su ciljevi svetski. On se vezuje za narode koji, uprkos svom meusobnom rivalitetu i kulturnim razlikama, ve pripadaju ili nastoje da uu u porodicu nacija koje sve ele da napreduju u pribli no istom pravcu (Plamenatz, 1973: 27).

108

razvrstati u dve grupe one koji su ve kulturno opremljeni za razvoj i napredak, te one koji, bez neophodne kulturne infrastrukture, pokuavaju da participiraju u prihvaenom civilizacijskom modelu. Stoga, zakljuio je Plamenac, imamo dve vrste nacionalizma s jedne strane, nacionalizam naroda koji se iz nekih razloga oseaju neuspenim, ali koji su uprkos tome kulturno opremljeni nainima da dostignu uspeh i odlike merene standardima koji su iroko prihvaeni i brzo proireni, a koji su se prvo pojavili meu njima i drugim njima kulturno srodnim narodima, te, s druge strane, nacionalizam naroda nedavno ukljuenih u civilizaciju do tada njima stranu, narode ije predake kulture nisu prilagoene za uspeh i preimustva po tim kosmopolitskim i rastuim vladajuim standardima (Plamenatz, 1973: 33 34). Prvi tip nacionalizma Plamenac naziva zapadnim jer on opisuje dinamiku brige za ouvanje i unapreenje kulturnog identiteta vodeih zapadno-evropskih nacija, kao i njima srodnih zakasnelih nacija poput Nemaca i Italijana. Drugi tip nacionalizma karakterie sve sluajeve izvan podruja evropske metropole i njenog neposrednog susedstva pre svih, slovenske narode, ali i narode Afrike, Azije, pa i Latinske Amerike. Ovaj tip razmatranog fenomena Plamenac naziva istonim nacionalizmom, zato to se u hronolokom smislu prvo pojavio meu narodima na istoku Evrope, da bi se nakon toga proirio i na udaljene ne-evropske prostore. Plameneva osnovna teza svodi se na tvrdnju o reaktivnoj prirodi nacionalizma: po njemu, nakon kulturnog i politikog etabliranja prvoroenih nacija Francuske i Engleske, ostali nacionalizmi se mogu tumaiti kao odgovori na izazov koji su svojim idejama i politikom stvarnou nametale ove dve dr ave sa uspostavljenim kosmopolitskim znaajem. Sam proces nastanka nacija u ovom zapadno-evropskom tvrdom jezgru nije u fokusu Plameneve pa nje jer njega, pre svega, zanima dinamika imitativno-reaktivnog prilagoavanja evropske periferije primerima koji su tokom XIX veka postali obavezujua norma politikog, ekonomskog i kulturnog ivota.42 U dru42

Tokom perioda u kome je vera u progres brzo postala popularna na Zapadu, Francuzi i Englezi su bili, ili su se inili, nadmono progresivnim narodima. Meu njima je nacionalna samosvest, koja se razlikuje od nacionalizma, bila veoma razvijena, a njihove dve dr ave su bile najmonije u delu sveta koji je ve nauio o sebi da misli kao o nekome ko je ispred svih drugih (Plamenatz, 1973: 26).

109

gom koraku, njegova kljuna inovacija svodi se na tvrdnju da su nemaki i italijanski nacionalizam sliniji engleskom i francuskom nego nacionalizmu istonih naroda. Kulturni nacionalizam ovih naroda, zasnovan na brizi o postojeoj visokoj kulturi (Gelner), politiki je artikulisan zahtevom za ujedinjenjem kojim bi se dr avni status ove dve nacije uskladio sa statusom njihovih uzora: Dakle, pri postojeem kulturnom nacionalizmu, ugledu i primeru Francuske i Engleske, kao i postojeoj potrebi delotvorne administracije u veim razmerama, moglo se samo oekivati da e narodi poput Nemaca i Italijana te iti jedinstvu unutar granica nacionalne dr ave, te na taj nain sebe postaviti u istu ravan sa Englezima i Francuzima (Plamenatz, 1973: 28). U samom devetnaestovekovnom nemakom i italijanskom nacionalizmu nije bilo nita to je po sebi neliberalno ili sutinski razliito od zapadnog nacionalizma rairenog u Francuskoj i Engleskoj. Kasnije zloudnije politike forme tog nacionalizma objanjive su kontekstualno, a ne njegovim intrinsinim karakteristikama: Nacionalisti su bivali liberali, ali i ne-liberali, zavisno od okolnosti u kojima su se nalazili... Na Zapadu je taj neliberalni nacionalizam bio nacionalizam naroda koji su pora eni u ratu ili razoarani pobedom u njemu. To je bio nacionalizam naroda koji su ve politiki ujedinjeni, ali su poni eni ili zanemareni, uprkos toj ujedinjenosti (Plamenatz, 1973: 27; 29)43. Drugim reima, Macini (a ne Musolini) i Herder (a ne Hitler), predstavljaju prave primere italijanskog i nemakog nacionalizma koji je zapadni jer poseduje kulturnu opremu koja mu omoguava da uspeno sledi francuski i engleski primer. Za razliku od njih, Sloveni sa istoka Evrope (kao i ostali ne-evropski narodi) nisu bili u tako povoljnoj kulturno-istorijskoj situaciji, pa je to uinilo njihov nacionalizam nekako sutinski razliitim od nacionalizma Nemaca, Italijana i drugih zapadnih naroda (Plamenatz, 1973: 30). Upravo isticanje posebnosti istonog nacionalizma, mnogo vie nego analiza njegovog zapadnog pandana, predstavlja osnovni sadr aj Plameneve studije. Poto je Italijane i Nemce uvrstio u zapadne narode, za ilustraciju istonog nacionalizma ostali su
43

Komentariui Plamenevu tipologiju nacionalizma Gelner je primetio: Bilo bi zanimljivo zapitati ga da li bi izuzetno maligne forme koje je zadobio nekada benigni ili relativno liberalni i umereni zapadni nacionalizam u XX veku smatrao sluajnim zastranjivanjem koja su se mogla izbei (Gelner, 1997: 142-143).

110

mu njihovi istoni susedi, slovenski narodi: Govoriu sada uglavnom o Slovenima jer sluajno o njima znam vie nego o narodima Afrike i Azije (Plamenatz, 1973: 30). Istorijski usud ovih naroda nije bila samo njihova zaostalost, ve i posedovanje predakih kultura koje se ne uklapaju u vladajue kosmopolitske (zapadne) standarde. Stoga su slovenski narodi bili suoeni sa imperativom izgradnje novog kulturnog identiteta koji bi im omoguio ukljuivanje u krug civilizovanih nacija, ali jedini materijal koji su za to mogli upotrebiti bilo je njihovo sopstveno seljako naslee. Tako su nemake (herderovske) ideje o autohtonom duhu i kulturi naroda, kao i romantiarsko slavljenje prolosti, nali plodno tlo na slovenskim prostorima. Za razliku od nemakog i italijanskog sluaja, ovde se u prolosti nije mogla nai neka visoka kultura, pa ni standardizovani knji evni jezik, koji bi tim narodima olakali dosezanje punopravnog kulturnog i politikog statusa na ondanjoj evropskoj sceni oni su se morali suoiti sa priznanjem sopstvene zaostalosti, kao i jasno formulisati te nju da je prevladaju: To je nacionalizam naroda koji oseaju potrebu da se promene i da se, inei to, uzdignu; nacionalizam naroda koji e biti nazvani zaostalim i koji nisu nacionalisti te vrste ako istovremeno ne priznaju tu zaostalost i ne te e da je prevladaju (Plamenatz, 1973: 34). Upravo zato nacionalizam ovih naroda odlikuje sutinska, duboka ambivalencija: on je istovremeno imitativan i neprijateljski raspolo en prema modelu koji mora da preuzme; primoran je da slavi sopstvenu prolost i istovremeno da je negira. Njegovo dvostruko odbacivanje kako tue kulturne i politike dominacije, tako i sopstvenog kulturnog naslea kao nefunkcionalnog za uspean razvoj stavlja ga u antinominu poziciju u kojoj se teko formulie uravnote en, realistian i stabilan projekat nacionalno-kulturnog i politikog ivota44. Autoritarna vladavina predstavlja najei, mada ne i jedino mogui, put izlaska iz ove antinomine situacije: Voe ili vladari koji preuzimaju na sebe da stvore naciju ili je preoblikuju snabdevajui je veti44

Istoni nacionalizam ukljuuje dva odbijanja oba ambivalentna. S jedne strane, odbijanje stranog nametanja i dominacije koja se, uprkos tome, imitira i nadmauje sopstvenim standardima, a s druge, odbijanje predakih puteva koji se smatraju preprekama progresu, a ipak se neguju kao oznaka identiteta (Plamenatz, 1973: 34).

111

nama, idejama i vrednostima koje ona nije ranije imala, nisu strpljivi prema otporima (Plamenatz, 1973: 35). Njihova vladavina je neliberalna, a oni sami su nalik goniima robova ija surovost nalazi opravdanje u uzvienosti cilja koji postavljaju da izgrade nacije koja e prevladati tragino zaostajanje i ukljuiti se u red priznatih i potovanih nacija-dr ava. Nove nacionalne voe su kao radikalni modernizatori istovremeno i ugnjetai i oslobodioci: Ti novi vladari koji zahtevaju tako mnogo od svojih naroda su u mnogim pogledima vei ugnjetai nego to su to bili stari, upravo zato to se trude da dublje dosegnu u njihove due. Ali, oni sebe vide kao oslobodioce, a ne ugnjetae i njihovi podanici ih u izvesnom stepenu prihvataju kao takve (Plamenatz, 1973: 36). Zapadni kritiari su ovu neliberalnu, nasilnu i prevratniku prirodu istonog nacionalizma esto isticali kao opasnost za civilizovani svet. Takve osude, prema Plamencu, gube uz vida da je taj nacionalizam ipak deo drutvene, intelektualne i moralne revolucije koja na svojoj zastavi ispisuje te nju ka demokratiji i linoj slobodi. Poto je nacionalizam reaktivni fenomen, onda osuda istonog nacionalizma mora imati u vidu i stanje koje ga, u krajnjoj liniji, uslovljava i podstie: U svetu u kome sna ni i bogati narodi dominiraju i eksploatiu slabe i siromane narode, u svetu u kome se autonomija dr i za oznaku dostojanstva, samodovoljnosti i sposobnosti da se ivi kako dolikuje ljudskim biima, ta vrsta nacionalizma je nu no reakcija siromanih i slabih (Plamenatz, 1973: 36). Stoga oksfordska perspektiva Jovana Petrova Plamenca ne ukida izvesnu dozu razumevanja za istoni nacionalizam to jedino raspolo ivo sredstvo koje je pri ruci siromanim i slabim u njihovom nastojanju da postanu bogati i sna ni.

4. Lia Grinfeld: Dobar, ru an, rav (Western, less Western, anti-Western)

Prethodnu Plamenevu poruku mo emo formulisati na drugi nain: za periferna, istona drutva nacionalizam je jedna vrsta bolnog, ali nu nog istilita na putu dosezanja njihovih uzora
112

drutava savremenog Zapada. Reju, na putu modernizacije tradicionalnih drutava nacionalizam je jedan od znakova obaveznog kretanja, usmeravajui vektor i akcelerator istorijskog razvoja, bez obzira na to to on u svojim pojavnim, istonim oblicima esto sadr i, na prvi pogled, sna no izra ene anti-moderne karakteristike45. Ova teza o unutranjoj vezi izmeu nacionalizma i epohe Moderne koja je, kao to smo videli, sadr ana jo u Renanovom predavanju i Konovoj analizi nastanka nacionalizma, vremenom je postala jedan od temelja vladajueg modernistikog pristupa nacijama i nacionalizmu: Paradigma nacionalizma koja je do danas najire prihvaena jeste paradigma klasinog modernizma. To je koncepcija po kojoj su nacije i nacionalizam intrinsino povezani sa prirodom modernog sveta i revolucijom modernosti (Smith, 1998: 3). Prema ovom pristupu, operacionalizovanom kako u marksistikoj tradiciji, tako i razliitim teorijama modernizacije, nacionalizam je proizvod industrijalizacije i kapitalizma (marksizam), ili strukturno-funkcionalni preduslov nastanka savremenog drutva (Gelner). U oba sluaja nacionalizam se tumai kao suprastrukturni fenomen, nusproizvod odreenih bazinih socijalnih procesa odgovornih za nastanak savremenog drutva od kapitalizma, industrijalizacije i pojave buroazije, do stvaranja moderne centralizovane dr ave, sekularizacije i homogenizacije kulture. Stoga, bez obzira to je osamdesetih godina prolog veka postalo opteprihvaeno da nacionalizam nije, kako je to Marks prorokovao u Komunistikom manifestu, ostatak prolosti koji je na putu nestanka sa napretkom modernog poretka, u brojnim teorijama modernizacije gotovo uvek se verovalo da je ekonomski faktor zaista odgovoran za njegov nastanak u krajnjoj liniji, nacionalizam je objanjavan kao funkcionalni preduslov ili kao proizvod industrijalizacije i kapitalizma (Greenfeld, 1996: 8). Dovodei sa socioloko-istorijskog stanovita u pitanje ovo osnovno uverenje (marksistikog i funkcionalistikog) modernistikog pristupa, Lia
45

Slian stav formulie arls Tejlor u nastojanju da odredi naine na koji su razliiti nacionalizmi povezani sa modernou, istiui da sve to (razliiti oblici nacionalizma M. S.) ima dodira sa napredovanjem onoga to zovemo modernou ak a mo da i naroito tamo gde se ini da to uzima anti-moderne forme (Tejlor, 2000: 220-221).

113

Grinfeld je u knjizi Nacionalizam: pet puteva u modernost formulisala jednu originalnu teoriju nacionalizma46 koja se, bez vraanja na tradicionalne (primordijalistike i perenijalistike) pretpostavke kritike modernizma, razlikovala od drugih novijih alternativnih pristupa nacionalizmu.47 Njena osnovna kritika primedba vladajuoj modernistikoj ortodoksiji svodi se na tezu da je nacionalizam uzrok, a ne posledica Moderne: Istorijski, nacionalizam (pojava nacionalnih identiteta i ideologija nacionalizma) prethodi industrijalizaciji i institucionalizaciji kapitalizma, kao i razvoju dr ave i sekularizaciji kulture. Stoga, sem ako ne podlegnemo teleolokom rasuivanju, nacionalizam ne mo emo smatrati efektom ovih kasnijih razvojnih procesa. Mnogo je opravdanije pretpostaviti da je on jedan od njihovih uzroka (Greenfeld, 1996: 8).48 Drugim reima, za razliku od uobiajenog odreenja nacionalizma njegovom modernou, Grinfeldova je samu modernost definisala nacionalizmom jer je naciju odredila kao konstitutivni element modernosti, a ne kao njen proizvod koji
46

47

48

Kako ocenjuje Hestings: Djelo Greenfeldove je doista vrhunski, originalno konstruiran doprinos predmetu koji je trenutano preoptereen repetitivnim studijama (Hastings, 2003: 20). Pre svega, od drugog pravca kritike modernistike paradigme koji je, sa stanovita naglaavanja va nosti pre-modernih, etnikih korena nacija, formulisao Smit u svom etnosimbolikom pristupu. Stoga, Veljko Vujai s pravom istie: Najoriginalniji aspekt analiza Grinfeldove... je njena inverzija tradicionalne kauzalne veze izmeu roenja nacije, modernog drutva i demokratije. Ako i marksistiki i teoretiari modernizacije vide uspon nacije i demokratije kao nusprodukt uspona bur oazije i (ili) funkcionalnih zahteva modernog industrijskog drutva, Grinfeldova je preokrenula uzroni odnos, tvrdei da ideja nacije vremenski prethodi usponu kako kapitalizma, tako i demokratije (Vujai, 2001: 713). Slinu tezu formulie G. Stouks kada naglaava idealistiki obrt Grinfeldove u odnosu na dominantna socijalno-strukturna tumaenja nacionalizma: Tokom poslednjih dvadeset pet godina veina autora je nacionalizam razmatrala kao ideologiju ukorenjenu u socijalnim i ekonomskim promenama povezanim sa modernizacijom... Lia Grinfeld je prekinula kontinuitet socijalne interpretacije nacionalizma sa jednim naglaeno idealistikim objanjenjem nacionalizma. Iako ne ignorie strukture, ona se odluno izjanjava u korist kauzalne primarnosti ideje nacionalizma. inei to, Grinfeldova se direktno konfrontira sa problemom sa kojim su se muili brojni socijalni interpretatori nacionalizma problemom da pojava nacionalizma prethodi bilo kojoj znaajnoj komponenti modernizacije (Stokes, 1993: 821).

114

je, u krajnjoj liniji, izveden iz drugih bazinih socijalno-ekonomskih i kulturnih procesa: Sredite moje knjige... je set ideja... u ijem jezgru je ideja nacije za koju verujem da predstavlja konstitutivni element modernosti. U tom uverenju, ja sam obrnula poredak prvenstva pa, stoga i kauzaliteta za koji se obino, ponekad preutno, tvrdi da postoji izmeu nacionalnog identiteta i nacija, te nacionalizma i modernosti... Radije nego da nacionalizam definiem njegovom modernou, ja modernost smatram definisanu nacionalizmom (Greenfeld, 1992: 20). Poto, dakle, Moderne nema bez nacije, nacionalizam je, prema Grinfeldovoj, doslovno put u modernost, a ne njegova posledica, tj. pojava nacionalizma prethodi razvoju bilo koje znaajne komponente modernizacije, te je upravo nacionalizam taj koji na (ekonomske, institucionalne, politike i kulturne) komponente moderniteta formativno deluje: Nacionalizam je i ostvarivao i odra avao veliku transformaciju od starog poretka ka modernosti (Greenfeld, 1996: 9-10). Jedna od neposrednih i va nih posledica inverzije koju je Grinfeldova unela u tradicionalno tumaenu kauzalnu vezu modernosti i nacionalizma jeste novo hronoloko datiranje nastanka nacije i nacionalizma. Naime, uprkos tome to se istoriari mogu sporiti oko tanog datuma roenja nacionalizma, u okviru modernistike paradigme postoji konsenzus da je nacionalizam moderni pokret i ideologija koja se pojavila u drugoj polovini XVIII veka u Zapadnoj Evropi i Americi (Smith, 1998: 1). Videli smo da Renan, Kon i Plamenac (da ne pominjemo savremene moderniste poput Gelnera, Hobsbauma i Andersona), sa malim varijacijama zastupaju upravo takvo stanovite. Nasuprot njima, Grinfeldova vremenski pomera nastanak nacionalizma u prvu treinu XVI veka kada se, prema njenom miljenju, na tlu Engleske javlja prvoroena nacija (Gods Firstborn Nation). Ovo odstupanje od uobiajene modernistike hronologije je od sutinske va nosti za teoriju nacionalizma Lie Grinfeld jer je njena analiza kasnije dinamike, irenja i transformacije ideje nacije i nacionalizma (XVIII XIX vek) izvedena iz ovog posebnog statusa Engleske: Roenje engleske nacije nije bilo roenje samo neke nacije, ve roenje nacije kao takve, roenje nacionalizma. Engleska je mesto gde je proces nastao, analiza tog sluaja je sutinski
115

va na za razumevanje prirode izvorne ideje nacije, uslova njenog razvoja, njenih socijalnih upotreba (Greenfeld, 1992: 24). Naime, upravo kao prvoroena nacija, Engleska je bila uzor za druge glavne sluajeve nastanka modernih nacija Francusku (17151789), Rusiju (druga polovina XVIII veka), Nemaku (kasni XVIII i poetak XIX veka) i SAD (od kasnog XVIII do sredine XIX veka) sluajeve koji, prema Grinfeldovoj, ine set obrazaca koje je pratio ostatak planete, te koji su oblikovali sudbinu naeg sveta. Ovih pet razliitih obrazaca nacionalnog identiteta i nacionalne svesti ine pet puteva u modernost, puteva koji se otvaraju konstituisanjem nacije, tj. prolaskom kroz vrata nacionalizma. Da bi se razumeo odgovor Grinfeldove na pitanja kada, zato i kako je nastao nacionalizam, (pa, samim tim i modernitet), neophodno je imati na umu da ona ovaj termin koristi u irem smislu (umbrella term) koji obuhvata meusobno povezane fenomene nacionalnog identiteta i svesti, zatim nacije kao zajednice bazirane na njima, kao i artikulisane ideologije (vid. Greenfeld, 1992: 3). Koristei Manhajmov koncept stila miljenja,49 Grinfeldova je nacionalizam odredila kao posebnu (konceptualnu) perspektivu, sadr inski razliit, ali strukturno jedinstven stil miljenja u ijem jezgru je ideja nacije, ideja bez koje nacionalizam nije mogu: Specifinost nacionalizma je konceptualna. Njegova osnova i jedini faktor bez koga se on ne mo e razviti je postojanje posebnog koncepta naroda i ideje nacije u kojoj je taj koncept podrazumevan (Greenfeld, 1996: 10-11). Drugim reima, o nacionalnosti (nationality) mo emo govoriti od trenutka kada se izvor individualnog identiteta smeta u narod koji je odreen kao nosilac suvereniteta, centralni objekat lojalnosti i osnova kolektivne solidarnosti, tj. kao nacija (vid. Greenfeld, 1992: 3). Stoga, da bi odredila vreme, nain i uslove nastanka nacionalizma, Grinfeldova prati semantike transfor49

Preuzimajui iz istorije umetnosti kategoriju stila, Manhajm ju je koristio u svojim analizama optih karakteristika konzervativizma tvrdei da konzervativizam takoe implicira opti filozofski i emocionalni kompleks koji mo e ak konstituisati odreeni stil miljenja, tj. jedan dinamiki, istorijski strukturalni sklop koji implicira tip objektiviteta koji poinje u vremenu, razvija se i propada tokom vremena, koji je povezan sa postojanjem i sudbinom konkretnih ljudskih grupa i koji je, u stvari, njihov produkt (Mannheim, 1959: 97- 98).

116

macije rei nacija od njenih latinskih, grkih i judejskih korena (natio; ta ethne; ammamim), do savremene upotrebe50. Rekonstruiui cik-cak obrazac semantike promene termina nacija (po kome zateeno konvencionalno znaenje u izmenjenom drutveno-istorijskom kontekstu dobija novi smisao, a zatim se opet menja u zavisnosti od promenjenih istorijskih okolnosti), ona prati istoriju upotrebe ovog termina od njegovog antikog derogativnog znaenja (stranci koji nisu rimski graani, stranci kao varvari ili oni koji ne pripadaju izabranom narodu), preko srednjovekovne upotrebe kao oznake za grupe studenata na zapadnim univerzitetima koji dolaze iz geografski ili lingvistiki povezanih regiona, do oznake zajednice mnjenja u sholastikim diskusijama (od Lionskog koncila, 1274. godine). Skiciranu istoriju termina karakterie opadanje negativnog znaenja termina nacija i njegova postepena transformacija u oznaku za predstavnike politike, kulturne i drutvene elite. Ali, odluujua promena konotacije rei nacija dogodila se kada je, umesto da oznaava elitu, ona postala sinonim za re narod (people), tj. kada je njeno znaenje proireno na sve stanovnike Engleske ranog XVI veka. Ova semantika promena, po miljenju Grinfeldove, signalizovala je pojavu prve nacije na svetu, nacije u smislu u kome se ta re danas razume i pokrenula je eru nacionalizma (Greenfeld, 1992: 6). Njome je narod (nasuprot starom znaenju rulje, plebsa ili stanovnika nekog regiona), uzdignut na nivo elite, tj. semantiki je izjednaen sa dotadanjim pozitivnim znaenjem rei nacija: Redefinicija naroda kao nacije simboliki uzdi e obino stanovnitvo do dostojanstva elite... Moderno drutvo je drutvo zasnovano na tom principu nacionalnosti. Upravo taj princip omoguava, a u nekim sluajevima uzrokuje, razvoj glavnih ekonomskih i politikih struktura moderniteta (Greenfeld, 1996: 11).51 Objanjenju ove promene u Engleskoj, kao i praenju kasnijeg irenja i dalje promene semantikog statusa nacije u ostala etiri
50

51

Da bi se razumela priroda ideje nacije mo e nam pomoi objanjenje semantikih promena koje su se svojevremeno deavale sa njom, tj. praenje istorije same rei (Greenfeld, 1992: 4). Kao sinonim nacije elite narod je izgubio svoju derogativnu konotaciju i sada, oznaavajui eminentno pozitivni entitet, stekao znaenje nosioca suvereniteta, osnove politike solidarnosti i najvieg objekta lojalnosti... (Greenfeld, 1992: 7).

117

izdvojena sluaja, posveena je itava knjiga Grinfeldove. Ne ulazei ovde u interpretaciju obimnog istoriografskog materijala kojim se ona slu i, za prvi i najva niji, engleski sluaj, mo e se tvrditi da je predstavljao odgovor na strukturnu krizu feudalnog drutva koja je bila pojaana sukobima unutar aristokratije i smanjenjem njenog broja (War of the Roses), odvajanjem crkve od Rima i opadanjem uticaja svetenstva, poveanjem socijalne pokretljivosti i slabljenjem tradicionalnih stalekih barijera. Ova kriza je od politike i kulturne elite zahtevala novu samoidentifikaciju, tj. reenje problema sopstvenog identiteta (vid. Greenfeld, 1992: 27-89). Naime, irenje oseanja nekonzistentnosti starog stalekog poretka i socijalne realnosti vodila je pripadnike novonastajue tjudorovske elite (iz redova gospode gentry i obrazovanih pripadnika treeg stale a commoners), otkrivanju nacije konceptualnom izumu koji je omoguio da stare statusne razlike vie ne budu percipirane kao prepreka za socijalnu mobilnost, niti kao odluujue za samo lanstvo u zajednici52. Za razliku od starog stalekog (ili kasnijeg, klasnog) identiteta, novi koncept nacionalnog identiteta izveden je iz lanstva u narodu koji je odreen kao skup individua koji je sutinski homogen, mada je faktiki ispresecan granicama od sekundarnog znaaja (linijama socijalnog polo aja, imetka, pola, regionalne pripadnosti, itd). Stoga je nacionalni identitet u svom distinktivnom modernom smislu, identitet koji se izvodi iz lanstva u narodu ija je fundamentalna karakteristika da je odreen kao nacija. Svaki lan naroda se, prema tome, shvata kao uesnik u njegovom superiornom, elitnomkvalitetu, to ima za posledicu da se stratifikovana nacionalna populacija percipira kao sutinski homogena, a granice stale a i klasa kao vetake. Taj princip le i u osnovi svakog nacionalizma i opravdava njegovo tretiranje kao nekog jedinstvenog opteg fenomena. Izvan toga, razliiti nacionalizmi malo toga dele (Greenfeld, 1992: 7). Ovo englesko otkrie nacionalizma koje je reavalo krizu identiteta elite i uklanjalo disfunkcionalnost starog poretka time to
52

Nacionalizam nastaje kao reakcija jedna od mnogih moguih na strukturalne kontradikcije stalekog drutva. Nacionalizam je bio odgovor pojedinaca iz elitnih sektora drutva koje su te kontradikcije lino pogaale i stavljale ih u stanje statusne inkonzistentnosti. lanovi nove aristokratije Engleske Henrija VIII, bili su pronalazai nacionalizma (Greenfeld, 1993: 48).

118

je staleku nejednakost zamenilo jednakopravnim graanskim statusom pojedinaca kao lanova nacije, bilo je sluajno, tj. nije bilo posledica gvozdene logike istorije, ali je svojim posledicama odredilo njen budui tok53. Izmeu ostalog, englesko otkrie nacije (oslonjeno na ideju suvereniteta naroda i ideju jednakosti individua), omoguilo je raanje moderne demokratije: Demokratija je bila roena sa oseanjem nacionalnosti oni su unutranje povezani i nijedno ne mo e biti shvaeno bez uzimanja u obzir te veze. Nacionalizam je bio oblik u kome se demokratija pojavila u svetu, ona je bila sadr ana u ideji nacije kao leptir u svojoj auri (Greenfeld, 1992: 10). To, meutim, ne znai da je svaki realno postojei nacionalizam kolevka liberalne demokratije ono to va i za izvorni (engleski) pojam nacije kao suverenog naroda sastavljenog od pojedinaca, ne va i za kasnije mutacije nacionalizma koje su usledile nakon njegovog irenja Evropom i svetom: Jer, kako se nacionalizam irio u razliitim uslovima, a naglasak u ideji nacije se menjao od karaktera suverenosti ka jedinstvenosti naroda, poetna jednakost izmeu nacionalizma i demokratskih principa je izgubljena (Greenfeld, 1992: 10). Analiza ovog procesa irenja nacionalizma i promena semantikog statusa nacije koja je usledila nakon njenog preuzimanja irom Evrope od Engleske (gde je nacija, prema Grinfeldovoj, definisana bez geopolitikog i etnikog baga a), predstavlja osnovni problem u razumevanju mnogostrukosti posebnih nacionalizama, nasuprot poetnom univerzalnom statusu prvoroene nacije. Samo irenje nacionalizma bilo je posledica polo aja koji je Engleska u ivala u oima kontinentalne (u prvom redu, francuske) aristokratije XVIII veka, kao i njihovog preuzimanja engleskog reenja problema sopstvene krize identiteta i transformacije stalekog drutva. Ali, preuzeti univerzalistiki (engleski)
53

Nacionalizam je bio odgovor pojedinaca pod uticajem nefunkcionisanja stalekog drutva tradicionalne strukture koju je zamenilo moderno drutvo. Mnogi drugi odgovori bili su mogui izbor nacionalizma nije bio nu an, ve sluajan. Niti je raspad starog drutva, naroito u obliku koji je imao ili brzini kojom se deavao, bio nu an. Umesto toga, raspad starog poretka je u velikoj meri nastao usled nacionalistikog odgovora na njegove disfunkcije. Jednom izabran, nacionalizam je ubrzao procese promene, ograniio mogunosti budueg razvoja i postao njegov glavni faktor (Greenfeld, 1996: 10).

119

koncept nacije sada je transformisan u partikularistiki odreen koncept jedinstvenog naroda, tj. ne vie suverenog naroda kao skupa nezavisnih individua, ve posebnog, kvalitativno jedinstvenog suverenog naroda sa sopstvenom kolektivnom voljom koja je nezavisna od volja njegovih konstitutivnih delova pojedinaca. Ova semantika mutacija pojma nacije bila je proizvod potrebe razlikovanja u odnosu na (engleski) uzor, tj. posledica redefinicije preuzetog modela u pravcu naglaavanja distinktivnog karaktera (francuskog) naroda kao kolektivne individue54. Transformacija nacije od slo enog entiteta (composite entity) u koncept kolektivne individue (collective individual) rezultuje kolektivistikim nacionalizmom koji je potencijalno autoritaran jer, u osnovi, implicira postojanje samoproklamovanih tumaa volje i interesa nacije koji svoju interpretaciju nameu masama55. Iako je kolektivistiki, francuski nacionalizam u odreenju kriterijuma nacionalnog pripadnitva usvaja graanski princip, pa svojim inkluzivnim karakterom afirmie slobodu individua (graana) da (ne)pripadaju nacionalnom kolektivitetu: Graanskim kriterijumom nacionalnog lanstva priznaje se sloboda individualnih lanova, koju kolektivistika definicija nacije porie. Stoga je kolektivistiki i graanski nacionalizam jedan ambivalentan, problematini tip, nu no razdiran unutranjim kontradikcijama. Burna istorija francuske nacije je reito svedoanstvo tih kontradikcija (Greenfeld, 1995: 17). Ovaj hronoloki drugi (francuski) tip nacionalizma, poto naciju odreuje kao skup svih graana sa jedinstvenom, zajednikom optom voljom (volont gnrale), je za razliku od graanske i individualistike prvoroene nacije, istovremeno graanski i kolekti54

55

Nacija se ne odreuje kao slo eni entitet, ve kao kolektivna linost obdarena sopstvenom voljom i interesom, nezavisnim i primarnim u odnosu na volju i interese ljudskih pojedinaca unutar nacije. Takvo definisanje nacije rezultuje kolektivistikim nacionalizmom (Greenfeld, 1995: 16). Kolektivistiki nacionalizam stoga favorizuje politiku kulturu populistike demokratije ili socijalizma, te kao takav, daje ideoloke osnove modernih tiranija (Greenfeld, 1995: 17). Ili, na drugom mestu: Kolektivistike ideologije su inherentno autoritarne jer kada se kolektivitet predstavlja u unitarnim pojmovima, onda to vodi pretpostavci da kolektivitet kao individua poseduje jednu volju, a neko je pozvan da bude njen tuma (Greenfeld, 1992: 11).

120

vistiki. Daljim irenjem nacionalizma, pod sna nim uticajem upravo ovog francuskog modela, koncept nacije na tlu Rusije i Nemake do ivljava narednu semantiku transformaciju u kojoj, zadr avajui kolektivistiko shvatanje suverenog naroda kao jedinstvene linosti, graanski kriterijum pripadnosti tom kolektivitetu biva zamenjen etnikim kriterijumom. Ovde je nacija shvaena kao narod (; Volk) koji je definisan distinktivnim etnikim i kulturnim karakteristikama pripadnitvo naciji je stoga uslovljeno etnicitetom njenih lanova, a ona sama je holistiki shvaena kao kolektivitet, te je ruski i nemaki nacionalizam etniki i kolektivistiki: Ovaj tip nacionalizma kombinuje kolektivistiku definiciju nacije sa etnikim kriterijumom nacionalnosti. Etniki nacionalizam vidi nacionalnost kao genetski determinisanu, potpuno nezavisnu od volje pojedinaca, te stoga, neodvojivu od njih... Sloboda pojedinca se u ovom tipu nacionalizma dosledno porie ili, ee, redefinie kao unutranja sloboda ili kao saznata nu nost (Greenfeld, 1995: 19). Na taj nain, itava tipologija nacionalizma Lie Grinfeld sa eto se mo e svesti na razlikovanje tri navedena tipa: Istorijski, prvi nacionalizam koji se pojavio u Engleskoj pripada individualistikom i graanskom tipu. Drugi, meoviti tip koji se pojavio u Francuskoj bio je graanski i kolektivistiki. Trei, koji je kasnije nastao, sastoji se od kolektivistikog i etnikog nacionalizma. Kao model on se prvo pojavio u Rusiji, a zatim u Nemakoj. Taj tip nacionalizma bio je predodreen da postane od svih najee imitiran u kasnom XIX i ranom XX veku (Greenfeld & Chirot, 1994: 83). Prihvatanje ideje nacije i irenje nacionalizma izvan njihove istorijske kolevke Grinfeldova u osnovi tumai kao proces importa i transformacije izvornog, engleskog reenja problema krize identiteta i statusa aristokratije kao glavnog socijalnog aktera stalekog drutva. Stoga, za razliku od razliitih verzija modernistike paradigme unutar kojih se bur oazija identifikuje kao glavni nosilac i promoter nacionalizma, Grinfeldova, u skladu sa svojim hronolokim pomeranjem pojave nacionalizma, u aristokratiji i inteligenciji, kao i njihovoj zaokupljenosti problemom statusa njihovom tatinom (vanity) i ponosom, a ne ekonomskim interesima vidi naj121

va nije inioce raanja novog sveta nacija56. Ova teza o znaaju do ivljaja statusne inkonzistentnosti tradicionalnog stalekog poretka koja je pokazatelj idealistikog usmerenja Lie Grinfeld (nasuprot ve pomenutom materijalizmu modernizma),57 pojaana je centralnom ulogom koju u njenom objanjenju irenja i istorijske dinamike nacionalizma ima psiholoki koncept resantimana. Naime, ve iz perspektive kulturno-istorijskih i socijalnih okolnosti Francuske, preuzeti engleski model nacije predstavljao je objekt divljenja i imitiranja, a sam proces preuzimanja bio je praen oseanjem inferiornosti u odnosu na superiorni status uzora prvoroene nacije58. Stoga je transformacija graansko-individualistikog tipa nacionalizma podstaknuta reakcijama koje Grinfeldova tumai kao izraz resantimana, tj. psiholokog stanja koje se odlikuje potiskivanjem oseanja zavisti i mr nje, te nemogunosti njihovog zadovoljavanja. Zavist prema objektu imitiranja, (pomeana sa mr njom prema njemu jer njegov status svedoi o naoj sopstvenoj inferiornosti), vodi sna nom kompenzatorskom glorifikovanju sopstvene posebnosti i znaaja. Ova psiholoka reakcija je ipak uslovljena sociolo56

57

58

Mo da je jaka formulacija, mada ne i preterivanje, rei da je svet u kome ivimo nastao uz pomo tatine. Uloga tatine ili elje za statusom u socijalnim promenama bila je u velikoj meri potcenjivana, a e ili volja za moi je obino smatrana njenom glavnom pobudom. Ipak, u svih pet sluajeva razmatranih u ovoj knjizi, pojava nacionalizma je povezana sa zaokupljenou statusom. Engleska aristokratija je te ila da potvrdi svoj status, francusko i rusko plemstvo da ga zatite, nemaki intelektualci da ga dostignu. ak i za materijalistike Amerikance, oporezivanje bez predstavljanja je bio udar na njihov ponos, vie nego povreda njihovih ekonomskih interesa. Oni su se borili i postali nacija zbog potovanja prema sebi, pre nego zbog neeg drugog (Greenfeld, 1992: 488). Obrtom Gelnerove teze da objektivne strukturne socijalne promene (modernizacija) vode raanju nacionalizma, Grinfeldova upravo naglaava da je (nacionalistika) ideja ta koja stvara osnovu za dolazak modernosti. Stoga, da bi utvrdila kako ideologija preovladava u odnosu na materijalne okolnosti, te ite njene argumentacije mora biti pomereno sa socijalne strukture na procese irenja i recepcije ideja. To, u drugom koraku, vodi njenom fokusiranju na elite, posebno intelektualce kao stvaraoce tih ideja (vid. Conversi, 2002: 11). Svako drutvo uvozei stranu ideju nacije neizbe no se usredsreuje na izvor uvoza po definiciji objekt imitacije i reaguje na njega. Poto je model superioran u percepciji samog imitatora, a sam kontakt esto slu i isticanju imitatorove inferiornosti, obino reakcija preuzima oblik resantimana (Greenfeld, 1992: 15).

122

kim, strukturalnim uslovima pojave tog stanja fundamentalnom uporedivou ili jednakou subjekta i objekta zavisti, te sveu o njihovoj aktualnoj, faktikoj nejednakosti koja, uprkos svojoj kontingentnosti, spreava afirmaciju teorijski postojee jednakosti59. Iako analitiki razlikuje tri faze u analizi nastanka posebnih nacionalizama strukturalnu, kulturnu i psiholoku Grinfeldova u ruskom i nemakom sluaju posebno istie resantiman kao kljuni faktor koji je oblikovao samu matricu njihovih nacionalizama. Drugim reima, to se od prvoroene nacije kreemo vie ka Istoku, resantiman postaje sve sna niji pokreta transformacije koncepta nacije i inilac promene sistema vrednosti na koji se taj koncept izvorno oslanjao. Naime, dok je u sluaju Francuske ambivalentna meavina graanskog i kolektivistikog nacionalizma samo ne-zapadna, ruski i nemaki nacionalizam su anti-zapadni, tj. u oba je Zapad istovremeno uzor i objekt mr nje, orijentir i model u odnosu na koga se definie drugi, samosvojni nacionalni identitet otelotvoren u konceptu posebnog, samosvojnog duha naroda, supstancijalistiki shvaene nacionalne ideje, nacionalne sudbine ili misije. Obimni istoriografski materijal za ilustraciju svoje teze o resantimanu Grinfeldova nalazi u ruskoj intelektualnoj tradiciji u ijem sreditu su debate o odnosu Rusije i Evrope. Ukazujui na rano upozorenje Fonvizina (1744-1792) po kome se rusko plemstvo mora osloboditi kako idealizacije Zapada i prezira prema sopstvenoj zemlji, tako i odbacivanja svega tueg i obogotvorenja sopstvenog naroda60, Grinfeldova pokazuje da su oba glavna toka ruske tradicije
59

60

U tumaenju resantimana Grinfeldova se oslanja na Niea i elera, ali ne pominje Plamenca, iako je njegova teza o reaktivnoj prirodi nezapadnog nacionalizama (tj. odgovora na izazov vodeih nacija Francuske i Engleske) pri prihvatanju ideje kulturnog jedinstva oveanstva, veoma slina mehanizmu resantimana. Takoe, Grinfeldova naglaava da je postojanje izvesnog stepena faktike meuzavisnosti razliitih drutava (tj. onoga to je Plamenac nazivao jedinstvom oveanstva, a to se danas oznaava globalizacijom) preduslov irenja nacionalizma: Treba se podsetiti da se nacionalizam mogao iriti samo stoga jer je ve postojao izvesni stepen globalizacije. Nije sluajno da se nacionalizam prvo proirio po Evropi ujedinjenoj vezama religije, zajednike kulture i trgovine (Greenfeld, 1993: 61). Kako se mo emo izleiti od dve kontradiktorne i najtetnije predrasude: prve, da je sve kod nas u asno, dok je u stranim zemljama sve dobro; druge, da je u stranim zemljama sve u asno, a kod nas sve dobro? (cit. prema: Greenfeld, 1992: 223).

123

 slovenofilstvo i zapadnjatvo bili sna no natopljeni resantimanom. Naime, obe ove meusobno sukobljene struje ruske misli bile su ukorenjene u dubokom oseanju inferiornosti Rusije i odbacivanju ruske socijalne stvarnosti XIX veka. Dok su slovenofili reenje za svoje nezadovoljstvo tra ili u povratku idealizovanoj prolosti Rusije i njenoj samobitnosti u odnosu na Zapad, zapadnjaci su svoje priznanje faktike inferiornosti Rusije nastojali da kompenzuju tezom o prednosti zaostalosti, te verom u mesijansku ulogu Rusije u konanom raspletu svetsko-istorijske drame oveanstva61. Prema Grinfeldovoj, nezavisno od politikih i ideolokih razlika unutar ruske intelektualne tradicije, koncept nacije ili ruske nacionalne ideje zasnivao se na kolektivizmu, etnicitetu (krv i tlo), te tajanstvenoj ruskoj dui koju ovaplouje narod, a otkriva i tumai intelektualna elita62. Uprkos obimnom materijalu na koji se Lia Grinfeld poziva u svom tumaenju nastanka ruske nacije i karakterizaciji ruskog nacionalizma, njeno isticanje dominantne va nosti etnikog kriterijuma nacionalne pripadnosti veoma je neubedljivo za naciju u kojoj i na nivou jezika postoji dvosmislenost (izra ena u pridevskom paru: ) kojom se razlikuje pripadnost politikoj zajednici (imperiji, dr avi) od u e etnike pripadnosti koja se, osim u ekstremnim politikim pokretima, ee upotrebljava u smislu kulturne identifikacije (jezik, vera, kultura u u em smislu), nego u znaenju krvi i tla63. Stoga, ako se etniki nacionalizam poima u
61

62

63

Tezu o zajednikim korenima ruskog slovenofilstva i zapadnjatva formulisao je jo A. Hercen koristei metaforu o dvoglavom orlu ili dva lica boga Janusa jednog okrenutog prolosti, a drugog budunosti. Opirnije o ova dva toka ruske intelektualne i politike istorije, kao i njihovom meusobnom odnosu, videti u mojoj knjizi Tumai ruske ideje. Studije o ruskim misliocima XIX veka, Beograd: Zavod za izdavanje ud benika, 2001. Ruska nacionalna ideja sastoji se iz sledeeg: prvo, nacija je odreena kao kolektivna linost; drugo, ona je oblikovana rasnim, primordijalnim faktorima poput krvi i tla; tree, nju karakterie enigmatina dua ili duh. Duh nacije je smeten u narodu, ali dosta paradoksalno, on se obelodanjuje uz pomo obrazovane elite koja, oigledno, ima sposobnosti da ga otkrije (Greenfeld, 1990: 590). Kada Tuzenbah, lik iz Tri sestre A. ehova, sebe odreuje kao Rusa (jer, uprkos svom imenu, govori ruski, krten je u pravoslavnoj veri, itd.) onda on ruskost definie kulturnim, a ne etnikim kriterijumima. Slinih istorijskih, stvarnih primera ima bezbroj ve pominjani Fonvizin je jedan od njih.

124

strogom, ekskluzivistikom smislu apsolutizacije krvi i tla kao osnovnog kriterijuma nacionalne pripadnosti, onda za ruski kolektivistiki koncept nacije pre mo emo rei da poiva na kulturnoetnikom, nego istom etnikom kriterijumu. Ovu injenicu Grinfeldova preutno priznaje kada isti model anti-zapadnog nacionalizma identifikuje u Nemakoj, a ne u Rusiji. Naime, od pet puteva u modernost, nemaki put je onaj koji od romantiarskog odbacivanja ideala racionalizma, individualizma i demokratije, vodi i zavrava u nacistikom rasizmu64. Od rane pijetistiko-romantiarske misli, matrica nemakog nacionalizma... bila je produkt anti-zapadnog resantimana i poivala je, po Grinfeldovoj, na principima po kojim je: (1) moderni, zapadni svet besmislen i zao; (2) stavu da je moderni ovek otuen od drutva i svoje prave prirode; (3) uverenju da je prava priroda oveka socijalna, te da je njeno ostvarenje mogue jedino kroz zajednicu kolektivitet pro et sopstvenim duhom; (4) udnjom za socijalnom promenom koja e, kroz rat ili revoluciju, omoguiti samoostvarenje prave ljudske prirode, te (5) naglaavanju primarne uloge intelektualaca u procesima socijalne transformacije (vid. Greenfeld, 1992: 386-387). Isticanje ovih stavova kao strukturnih, konstitutivnih principa nemake nacionalne tradicije Grinfeldovoj slu i da u isti, kolektivistiki i antizapadni okvir, situira kako internacionalistiki marksizam, tako i nacistiki rasistiki nacionalizam: Sto pedeset godina nakon roenja nemakog nacionalizma nita nije tako duboko uticalo na tako veliki broj ljudi kao dve nemake tradicije, jedna na levici, druga na desnici marksizam i volkish tradicija koja je kulminirala u nacional-socijalizmu (Greenfeld, 1992: 387). Ako, za razliku od nemakih teoretiara nacionalizma65, prihvatimo ovu karakterizaciju celokupne nemake tradicije kao ekstremno
64

65

Dovoljno je istai ponovo, iako je to esto injeno, da direktna (mada ne apsolutno jasna i nesporna) linija povezuje Hitlera sa idealistikim romantiarskim patriotima iz ratova za osloboenje... Konano reenje (jevrejskog pitanja M. S.) je bilo inherentno nemakoj nacionalnoj svesti. Mada nije bilo neizbe no, ono nije bilo incident i aberacija nemake istorije... Samo je Nemaka mogla stvoriti Hitlera... Nemaka je bila spremna za holokaust od trenutka nastanka nemakog nacionalnog identiteta (Greenfeld, 1992: 384). HansUrlih Veler, kritikujui Konovu dihotomiju da u sublimnoj formi suprotstavljene pozicije oba svetska rata, istie kako to nije spreilo Liu Grinfeld da... jo jednom sakupi sve kliee o humanom engleskom i amerikom nacionalizmu

125

neliberalne i kolektivistike (anti-zapadne), suoavamo se sa problemom objanjenja uzroka takvog razvoja nemake (kao i ruske) autoritarno-kolektivistike matrice nacionalizma. Grinfeldova evoluciju (zapadnog i ne-zapadnog) nacionalizma u anti-zapadni tip ne objanjava strukturnim karakteristika nemakog i ruskog drutva, ve socijalnim statusom i karakterom stale a ili klase koja u tim drutvima gradi i artikulie nacionalistiku ideologiju66. Dok su u engleskom sluaju liberalnog, individualistikog shvatanja nacije nosioci novog koncepta zajednice bili pripadnici samopouzdanih, uzdi uih slojeva koji su te ili da sauvaju i potvrde svoj novouspostavljeni status, u nemakom sluaju, artikulacija nacionalizma potie od marginalizovane, socijalno frustrirane i izolovane inteligencije posebne frakcije srednje klase graanstva sa univerzitetskim diplomama (Bildungsbiirgertum)67. Zauzimajui uski socijalni prostor izmeu plemstva i bur oazije, nemaki intelektualci su bili nezadovoljni svojom linom situacijom, socijalnom izolacijom i iskljuenou, optereeni neuspenou i pro eti opsesivnim oseanjem statusne nestalnosti i protivrenosti (vid. Greenfeld, 1992: 351; 345-6; 277). Ova socijalna frustriranost, kao i resantiman u odnosu na Francusku i Englesku, podstakla je nemaku inteligenciju da se
nasuprot varvarskom rasistikom nemakom nacionalizmu (Od Herdera do holokausta) i to sa ambicijom da tim svojim delom pru i neto novo (Veler, 2002: 65-66). Poetna definicija nacije u svakom (razmatranom M. S.) sluaju da li je ona odreena kao slo eni entitet ili kao unitarna celina zavisi od prirode grupa koje su aktivno ukljuene u artikulisanje nove ideologije i situacije sa kojom se one suoavaju (Greenfeld, 1995: 19). Od svih evropskih primera prikazanih u ovoj knjizi, Nemaka je jedini primer koji podr ava gledite da je nacionalizam fenomen vezan za srednju klasu. Njene voe na putu ka nacionalnom identitetu bile su iz redova bur oazije, a ne aristokratije. Ipak, ovaj izuzetak slu i da potvrdi pravilo jer su intelektualci iz srednje klase, ti vizionari i arhitekte nemakog nacionalizma, imali tako malo zajednikog sa bur oazijom kao klasom, kao i sa plemstvom koje je na njih gledalo sa visine ili sa seljatvom, mada je znaajan broj tih intelektualaca u seljatvu nalazio svoje poreklo. Od najranijih vremena u Nemakoj su sekularni intelektualci iz srednje klase bili posebna grupa grupa sa sopstvenim i posebnim etosom, mogunostima, aspiracijama i frustracijama. Ona je bila tvorevina nemakih univerziteta... (Greenfeld, 1992: 293).

66

67

126

okrene od racionalistikog i optimistikog prosvetiteljstva ka romantiarskoj stilizaciji prolosti u kojoj je u idealizovanoj slici naroda (Volk) pronala novi princip socijalnog i politikog autoriteta koji je davao znaaj inteligenciji kao svom tumau i glasnogovorniku. Prihvatimo li, meutim, ovo izvoenje nezavisno od istorijskog razmatranja njegove pouzdanosti, suoavamo se sa optijim pitanjem povodom teze prema kojoj je tip nacionalizma, u krajnjoj liniji, odreen socijalnim statusom i karakteristikama sloja koji artikulie novu nacionalistiki ideologiju. Naime, kako je to istakao jedan kritiar Lie Grinfeld, neophodno bi bilo objasniti zato su nacionalistike ideologije jedne posebne klase, bez obzira da li je ona pro eta samopouzdanjem ili kompleksom inferiornosti, imale ba takvog odjeka u irokim slojevima stanovnitva, te ba tako uticale na karakter nacionalnog identiteta? (Brown, 2000: 64). U traganju za odgovorom na ovo pitanje fokus istra ivanja nu no bi opet bio pomeren od socijalnih aktera i njihovih ideja, ka materijalistikom pristupu kojim se tematizuju socijalne strukture, tj. drutveno-istorijska stvarnost. Utisak o inovativnosti teorijskog pristupa Lie Grinfeld u objanjenju nastanka i difuzije nacionalizma, te razlikovanju osnovnih tipova nacija bio bi time svakako umanjen. Prikazana tipologija osnovnih matrica nacionalizma (engleske, francuske, ruske i nemake) iscrpljuje, prema Grinfeldovoj, uzore koje su sledile druge nacije. U osnovi, ova etiri modela koja su klasifikovana u dualnu shemu (individualistiko-graanski vs. kolektivistiko-etniki koncept nacije) koja je dopunjena treim, francuskim sluajem (kombinacija kolektivistiko-graanskog principa), ine etiri puta u modernost. Poslednji, peti put, svodi se na prvi, tj. engleski model ostvaren na drugoj strani Atlantika, u Novoj Engleskoj osloboenoj evropskih starakih navika u miljenju i delanju (Greenfeld, 1992: 401). Za razliku od prethodno analizovanih sluajeva preuzimanja koncepta nacije i irenja nacionalizma koji su nu no bili pod uticajem specifinih geo-politikih i etnikih faktora, u sluaju Amerike izvorni engleski model nacije je preuzet bez optereenja od partikularnih tradicija i resantimana, te je nasuprot prihvaenim miljenjima, u izvesnom, analitikom smislu, amerika nacija idealna nacija: to je najistiji primer nacio127

nalne zajednice od svih (Greenfeld, 1992: 403)68. Ne ulazei ovde u prikaz analize amerike istorije na koju se poziva Lia Grinfeld, treba istai njen zakljuak da je amerika nacija... ostala verna izvornoj ideji nacije i najvie se pribli ila ostvarenju principa individualistikog, graanskog nacionalizma (Greenfeld, 1992: 484)69. Na taj nain, Grinfeldova mo e da poka e kako njeno shvatanje nacije kao posebne konceptualne perspektive ili nacionalizma kao organizacionog principa koji je nezavisan od partikularnih (etnikih, geopolitikih, tradicijsko-kulturnih...) karakteristika, ne samo da mogu biti, ve zaista i jesu ostvarivi i funkcionalni u socijalno-istorijskom realitetu. Stoga, njena poetna teza da nacionalizam nije nu no oblik partikularizma, te da se njegove izvorno-formalne (pa, stoga, univerzalistike) karakteristike izvedene iz istorijski osnovnog engleskog individualistiko-graanskog principa mogu, kao u USA, ostvariti u potpunom obliku, vodi zakljuku da nacija koja se poklapa sa oveanstvom uopte nije kontradikcija u pojmu. Drugim reima, ne naputajui konceptualni okvir nacionalizma, u budunosti, prema analogiji sa USA, mo emo zamisliti Ujedinjene dr ave sveta (USW) kao jednu naciju u kojoj bi suverenitet bio proiren na celokupnu ljudsku populaciju uz, istovremenu afirmaciju jednakosti njenih raznolikih segmenata (vid. Greenfeld, 1992: 7-8). Jednostavnije reeno, to bi znailo da je prema Grinfeldovoj mogua jedinstvena liberalno-demokratska svetska dr ava koja bi bila nalik dananjoj Americi. Ali, osnovna prepreka ostvarenju ove vizije su, kao to smo videli, partikularistiki nacionalizmi jer su, zbog svog kolektivizma i etnikog kriterijuma pripadnosti naciji,
68

69

Ameriki sluaj ilustruje sutinsku nezavisnost nacionalnosti od geo-politikih i etnikih faktora i naglaava njegovu konceptualnu ili ideoloku prirodu. S obzirom na to da je nacionalni identitet izvorni identitet amerike populacije koji prethodi nastanku njegovog geo-politikog i institucionalnog okvira, analiza amerikog nacionalizma se ne usredsreuje na uslove njegovog nastanka koji su neproblematini, ve vie na njegovim efektima koji se, u tom sluaju, mogu posmatrati u gotovo istoj formi (Greenfeld, 1992: 23-24). S obzirom na pomenutu unutranju vezu izmeu individualistikog, graanskog nacionalizma i demokratije, Grinfeldova, takoe, zakljuuje: Amerika nacija opstaje kao primer izvornog obeanja nacije demokratije kao dokaz njene elastinosti i ivotne sposobnosti, uprkos kontradikcija koje su joj inherentne (Isto).

128

nespojivi sa liberalnom demokratijom. Stoga, oekivanje brzog irenja i prihvatanja liberalno-demokratskih politikih sistema irom sveta predstavlja optimistiku iluziju, jer najrasprostranjeniji kolektivistiko-etniki model nacionalizma predstavlja vrstu prepreku univerzalizaciji liberalne demokratije. Drugim reima, jedna od posledica gubitka izvorne povezanosti demokratije i nacionalizma je, prema Grinfeldovoj, stav da demokratija ne mo e biti izvo ena, tj. da je ona inherentna predispozicija nekih nacija (sadr ana u samoj njihovoj definiciji kao nacija tj. u izvornom konceptu nacije), ali strana drugim, te da sposobnost prihvatanja i razvoja demokratije u njima mo e zahtevati promenu identiteta (Greenfeld, 1992: 10). Navedeni stav, pored Hantingtonovog sukoba civilizacija, predstavlja jedan od najradikalnijih savremenih primera zagovaranja stanovita kulturnog determinizma prema kome je, u krajnjoj liniji, veina nacija unapred osuena na neuspeh u izgradnji liberalno-demokratskog ekonomskog i politikog poretka. Istina, ova presuda nije sasvim konana: brojne anti-zapadne nacije mogu raunati na uspenu liberalno-demokratsku transformaciju ako promene svoj kolektivni identitet, ili ako na to budu spolja prisiljene70. Grinfeldova je uverena da je takva radikalna transformacija nacionalnog identiteta principijelno mogua, mada ne i mnogo verovatna71. Ona, u krajnjoj liniji, zavisi od karakteristika socijalnih elita tih nacija, naroito od inteligencije kao onog socijalnog sloja koji je imao presudnu ulogu u stvaranju nacionalne samosvesti ne-zapadnih nacija. Ali, nasuprot oekivanjima brze liberalno-demokratske rekonstrukcije post-komunistikih nacija, uspeh inteligencije u demonta i komunizma na Istoku okonan je gorkim okusom jaanja etnikog,
70

71

Naravno, identitet takoe mo e biti transformisan pritiskom spolja. Nemaka koja je bila sutinski promer etnikog nacionalizma, mo e biti model uspene transformacije identiteta pod spoljanjim pritiskom. Ali, kako Nemaka dokazuje, transformacija identiteta pod uticajem spolja zahteva veoma te ak pritisak takav kakva je dugotrajna okupacija ili podela. Tu no iskustvo Bosne i Hercegovine pouava nas da meunarodna zajednica jo nije spremna na takve mere ak i u najgorim okolnostima (Greenfeld, 1995: 22). Mora se shvatiti da to to se podrazumeva nije nita manje do promena identiteta tih nacija. Takva promena, mada mogua, ne izgleda verovatna u veini istono-evropskih drutava i bivim Sovjetskim republikama (Isto)

129

a ne graanskog i individualistikog nacionalizma. Koristei primer Rusije, Grinfeldova je u vie navrata isticala da je postkomunistika inteligencija brzo odbacila reforme i udaljila se od ideala demokratije gotovo isto tako jedinstveno, kao to je ranije njima bila privr ena (Greenfeld, 1996a: 419). Objanjenje za ovu izdaju stvari demokratije od strane inteligencije ona je, u skladu sa svojom tezom o va nosti statusne nesigurnosti i tatine kao motivacionih faktora formulisanja koncepta nacionalnog identiteta, tra ila u odbijanju inteligencije da se odrekne tradicionalne uloge predstavnika kolektivne pameti i moralne samosvesti naroda, te pristane na sve konsekvence principa demokratske jednakosti koji je izjednaava sa masama (hoi polloi)72. Svojim zakljukom, meutim, da ruska inteligencija mnogo vie vodi rauna o svojoj poziciji u drutvu, nego o politikim principima (Greenfeld, 1995: 23), Grinfeldova je od sopstvenog idealistikog pristupa uzmakla ka (implicitnom) priznanju va nosti jedne materijalistike analize u kojoj bi kategorija interesa imala veu va nost od ideja. Istina, ova teorijska nedoslednost nije uticala na ubla avanje njenog kulturnog determinizma prema kome liberalna demokratija ostaje inherentno svojstvo nekih nacija, nasuprot etno-kolektivistikih identiteta veine nacija zarobljenih u klopku sopstvene autoritarnosti. ini se, stoga, da prilikom ve pomenute nu nosti spoljanjeg pritiska u transformaciji partikularistikih, anti-zapadnih nacionalizama le i osnovna praktina poruka izlo ene teorijske konstrukcije Lie Grinfeld. *** Prethodno naznaena praktina posledica tipologije nacionalizma Grinfeldove vraa nas optijem problemu istorijske kontekstuali72

Za inteligenciju se tr ite pokazuje kao okrutan gospodar. Ne samo da je na svoje iznenaenje inteligencija otkrila da mora teko raditi u znoju lica svog da bi u ivala u plodovima svoga rada, (drugim reima, stvarno raditi), ve je otkrila i mnogo znaajniju posledicu da je tr ite mea sa hoi polloi. To je bio sr problema... Mnoge diskusije o sutini i ulozi inteligencije... bile su, u stvari, pokuaji da se ona razlikuje od takozvanih masa i da se potvrdi njena superiornost. To nam sugerie da njena kriza identiteta nije bila uzrokovana uvoenjem tr inih mehanizama i materijalizmom koji oni podstiu, ve demokratizacijom i injenicom da se ruska inteligencija kao grupa, po svojoj prirodi i sutinski protivi demokratiji (Greenfeld, 1996a: 431).

130

zacije dualnih tipologija. Naime, iz njene teze o inherentnoj vezi anglosaksonskog koncepta nacije i liberalne demokratije, lako se izvodi aktivistiki stav krstakog liberalizma73 koji, nadahnut liberalnom verom i legitimacijom idealne nacije, poziva na oslobaanje ostatka sveta te doline suza od tvrdokornih i sa demokratijom nespojivih partikularistikih (etno)nacionalizama. Ne ulazei ovde u razmatranje posledica ostvarenja takvog stava, nije teko uoiti njegovu socijalno-istorijsku uslovljenost globalnim trijumfom liberalnog kapitalizma. Primeri drugih ovde razmatranih dualnih tipologija takoe nas upuuju na istorijsko-politike okolnosti njihovog nastanka, okolnosti u okviru kojih su one imale sna nu ideoloku funkciju. Tako se Renanovo predavanje mo e tumaiti polazei od francusko-nemakog spora o Alzasu74, Konova dihotomija iz perspektive sukoba sa nacizmom, a Plameneva iz konteksta stabilizovane slike sveta Hladnog rata. Na taj nain mo emo bolje razumeti genezu dualnih tipologija, te demonstrirati kako se u okviru teorija nacionalizma esto reprodukuje nacionalistiki narativni obrazac koji poiva na vrednosnoj hjerarhizaciji dihotomije mi i drugi75.
73

74

75

O razlikovanju krstakog i skeptikog liberalizma, kao i njihovom odnosu prema naciji, videti tekst M. Conovan, Crusaders, Skeptics and the Nation, Journal of Political Ideologies, Vol. 3; No. 3, 1998. Nakon rata 1870. godine, spor izmeu nemakih i francuskih istoriara dostigao je nivo klasine tragedije u kojoj se pojavljuju sukobljene dve ideje nacije koja je smatrana sutinski ambivalentnom. Na jednoj strani, Teodor Momzen opravdavao je Bizmarkovu aneksionistiku politiku etnikim, jezikim i kulturnim germanstvom Alzasa, nezavisnom od trenutne volje njegovih stanovnika. Na drugoj strani, Francuzi su, citirajui revolucionarne principe, tvrdili da ni rasa ni jezik ne ine nacionalnost i u ime legitimnih elja nacije i volje, te slobodnog pristanka (Renan), tvrdili da je Alzas francuski po nacionalnosti i ljubavi za otad binu. Uloga koju je aneksija Alzasa igrala u razmiljanjima o naciji u Nemakoj i Francuskoj, pa ak i u Italiji, pokazuje kako su politiki spor i teorijske analize bile neraskidivo povezane (Schnapper, 1995: 181). Nacionalisti obino opisuju svoje nacije naglaavajui kako se one razlikuju od drugih, pa istorija nacionalizma mo e, u jednoj ravni, biti opisana kao istorija intelektualnih dihotomija (mi/drugi) pomou kojih se stvaraju hijerarhije vrednosti. U tom pogledu, mnogo od istorijske literature o nacionalizmu ponavlja intelektualne tendencije nacionalistike kulture jer, takoe, kategorizuje kulture u skladu sa istorijskim razlikovanjem i suprotstavljanjem dobrog i loeg razvoja (Kramer, 1997: 541).

131

Drugim reima, (etno)centristiko stanovite koje, po Gercovim reima, na jednu stranu postavlja ljubomorni provincijalizam i sangvininu ksenofobiju, nasuprot asnog ponosa i oputenog samopouzdanja na drugoj (svojoj M. S.) strani76, nije samo karakteristika nacionalistikog diskursa ve i teorijskih tipologija nacionalizma koje poivaju na manihejskom, dualistikom obrascu. Isticanje istorijskih i ideoloko-normativnih pretpostavki razmatranih tipologija nije, samo po sebi, dovoljno da bi se u potpunosti dovela u pitanje njihova saznajna i eksplanatorna vrednost. U krajnjoj liniji, kada dihotomnu podelu ostavimo po strani, ponovo se suoavamo sa brojnim oblicima nacionalizama iju raznovrsnost uoavamo ve na intuitivnom i empirijskom planu. Upravo nas ta arolikost istorijskih i savremenih oblika ispoljavanja nacionalizma, kao i protejski lik nacije koji se opire vrstom definisanju (Smith), podstiu na prihvatanje dualnih tipologija kao pomonog sredstva kojim se taj bogati kolorit svodi na crno-beli svet jasnih granica i strukture. U tom smislu, dualni parovi graanskog i etnikog (politikog i kulturnog, kontraktualnog i organskog, liberalnog i autoritarnog, zapadnog i istonog...) nacionalizma slu e nam kao idealni tipovi pomou kojih tumaimo istorijsku i socijalno-politiku stvarnost77. Neophodnost stvaranja ideal-tipskih modela je, na alost, praena naom sklonou njihovog poistoveivanja sa stvarnou, tj. njihovom reifikacijom kojom se jedno analitiko sredstvo pretvara u samu stvar, te se, na taj nain, kompleksna istorijsko-drutvena stvarnost redukuje na usvojeni polazni model. Ili, kako to istie jedan kritiar dualnih tipologija nacionalizama, ovo razlikovanje se esto od hipoteze postepeno pretvara u premisu, pa u aksiom ono postaje polazite istra ivanja, a ne mogui zakljuak (Dungaciu, 1999). Drugaije reeno, ako izbegavamo termin postvarenje, mo emo govoriti o sklonosti ka esencijalizaciji
76

77

Clifford Geertz. The World in Pieces: Culture and Politics at the End of the Century, Focaal, 1998, No. 32, pp. 101-102 (cit. prema: Dungaciu, 1999). Metodoloki, ove distinkcije su esto formulisane kao neka vrsta dihotomnih veberovskih ideal-tipova koji u istom obliku ne postoje u praksi, ali su korisne u poreenju spram kompleksnosti politike i istorijske realnosti (Spencer and Wollman, 1998: 256).

132

kojom sopstvene koncepte ovekoveujemo kao sutinske i nepromenljive karakteristike same stvarnosti. Razmatrane dualne tipologije nacionalizama, naroito kada su povezane sa topoloko-geografskom odredbama zapada i istoka, najee se upravo tako upotrebljavaju i logino vode afirmaciji nekog oblika kulturnog determinizma. Stoga kritiari dualnih tipologija nacionalizma, po pravilu, najee dovode u pitanje njihove esencijalistike pretpostavke pomou kojih se skupovi karakteristika idealnih tipova graanskog i etnikog nacionalizma pretvaraju u trajne, supstancijalistiki shvaene primordijalne atribute odreenih nacija. Pretpostavka da su zapadne graanske nacije oduvek i po svojoj sutini bile liberalno-demokratske i inkluzivne, a njihov nacionalizam racionalan, individualistiki, prosveen i tolerantan, bez etnikih netrpeljivosti, kulturne asimilacije i kolektivistike mistike, sa stanovita istorijske kritike pokazuje se kao mit kojim se, istina, poveava kolektivno samopotovanje, ali ne i saznanje prolosti. Dekonstrukcija tog mita izvedenog iz esencijalistiki shvaenog graanskog nacionalizma nije ograniena na prolost koja, u krajnjoj liniji, za sam koncept nije od presudnog znaaja78. Radikalnija kritika dovodi u pitanje analitike kapacitete dualnih tipologija u razumevanju savremenosti, a ne samo istorijske prolosti. Tako, na primer, D ek tvrdi da je sam koncept graanske nacije mit79, dok Kimlika osnovnu tezu o etnokulturnoj neutralnosti liberalne, graanske nacije, ta78

79

Naime, jedna od karakteristika zapadnog ili graanskog nacionalizma, nasuprot njegovom istonom ili etnikom kontra-tipu, je njegova okrenutost ka budunosti, a ne opsednutost prolou. Istorija, prema uvre enom dualistikom tumaenju nacionalizma, nema istu te inu na Zapadu i Istoku. Otuda za iste ili sline pojave u graanskim i etnikim nacijama objanjenje tra imo na razliite naine: Gotovo uvek kada se nacionalistika ili religijska obnova i etniki ili nacionalni konflikti deavaju na Balkanu ili Istonoj Evropi, mi se usmeravamo ka istorijskom objanjenju. S druge strane, kada se to dogaa na Zapadu, tra imo konkretne savremene uzroke za socioloku objanjenje i kulturne, politike, drutvene ili ekonomske razloge. Istorija nije prvi eksplinatorni argument za zapadni nacionalizam, ali je za istoni (Dungaciu, 1999). Karakterizacija politike zajednice u takozvanim graanskim nacijama (civic nations) kao racionalne i slobodno izabrane privr enosti setu politikih principa ini mi se neodr ivom jer je meavina samozadovoljstva i pri eljkivanja (wishful thinking) (Yack, 1996: 210).

133

koe smatra mitom80. Ipak, brojne argumente protiv podele nacionalizama na graanski i etniki kao i razliitih derivacija ove tipologije, najubedljivije sa ima Brubejker u ve pominjanom radu o mitovima i pogrenim predstavama o nacionalizmu. Razlikujui analitike i normativne slabosti ove podele, on ih je izvodi iz sistemske tekoe koju razlikovanje graanskih i etnikih nacija i nacionalizma ima sa razumevanjem i statusom kulture. Naime, u analitikom smislu, nejasno je u kom obimu kulturni parametri ulaze u definiciju etnikog i graanskog nacionalizma. Ako etniki nacionalizam definiemo usko (krv i tlo), bez kulturnih sadr aja, onda on postaje prazna kategorija (za koju gotovo da nema primera u stvarnosti), dok graanski nacionalizam, ukljuivanjem kulturnih parametara, postaje preiroka, heterogena kategorija koja obuhvata sve ostale primere nacionalizma. Izlaz iz ove tekoe mo emo potra iti u suprotnom pravcu u konceptu etnokulturnog nacionalizma, nasuprot usko graanskom, osloboenom kulturnih parametara. U tom sluaju, suoavamo se s problemom koji je direktno suprotan prethodnom: Graanski nacionalizam brzo gubi realne crte (tj. bie nemogue uopte govoriti o njegovom postojanju) i praktino svi vidovi nacionalizma bie nu no odreeni kao etniki i kulturni. ak i paradigmatini sluajevi graanskog nacionalizma, poput Francuske i Amerike, prestae da budu graanski poto imaju odluujuu kulturnu komponentu (Brubaker, 1998: 299). Dakle, u analitiko-saznajnom smislu dualna tipologija nam ne mo e biti od velike pomoi u razumevanju istorijske i socijalno-politike stvarnosti. Ali, njena normativno-praktina upotreba kojom se etniki nacionalizam (obino pripisan nekom Drugom) osuuje, a graanski preporuuje i odobrava, esto je va nija od njenih analitikih kapaciteta. Stoga, Brubejker istie da i u normativnom pogledu dualna tipologija ima niz ogranienja koja su, takoe, vezana za
80

Komentariui stav po kome su graanske nacije neutralne prema etnokulturnim identitetima njihovih graana jer se pripadnost naciji ovde definie iskljuivo u terminima prihvatanja odreenih principa demokratije i pravde, Kimlika zakljuije da je ideja o etnokulturnoj neutralnosti jednostavno mit. Prema njemu: Stav da su liberalno-demokratske dr ave (ili graanske nacije) etnokulturno neutralne na oigledan nain je pogrean, kako istorijski tako i konceptualno (Kymlicka, 1999: 4-5).

134

dvosmislenu ulogu kulture. Primerom ako pod etnikim podrazumevamo iri pojam etnokulturnog nacionalizma, onda je njegova apriorna osuda esto neosnovana jer gubi iz vida njegovu odbrambenu funkciju u sluajevima ugnjetavanja manjina ili porobljenih naroda. S druge strane, ako graanski nacionalizam shvatamo ire tako da nije kulturno neutralan onda pozitivnim stavom prema njemu prihvatamo niz asimilacionistikih praksi koje, sama injenica da nisu etniki motivisane, ne ini nimalo lake podnoljivim za brojne manjinske kulture81. Stoga, zakljuuje Brubejker, dualna tipologija ne predstavlja pouzdan normativni kompas koji bi nas sa sigurnou vodio u formulisanju praktino-politikih stavova prema razliitim nacionalizmima. Kritikom dekonstrukcijom dualnih tipologija ostavljeni smo bez ustaljenih i iroko prihvaenih naina klasifikacije i vrednovanja raznolikih ispoljavanja nacionalizma. Stavu koji, ne bez izvesne doze rezignacije, zakljuuje da nije mogua jedna, univerzalna teorija nacionalizma (Hall, 1995: 8), mo e biti pridodat i stav da nije mogua ni jedna jedinstvena dualna tipologija kojom bi se, u analitikom i normativnom pogledu, kompleksnost fenomena nacionalizma redukovala na jednostavnu shemu graansko-etniko i dobro-loe. Ma koliko nam ovaj zakljuak ote avao diskurzivne navike i ustaljene narativne strategije, on, za utehu, teoretiarima nacionalizma otvara iroko polje daljeg rada.

81

Ili, kako to istie Smit: Sa stanovita ugro enih manjina graanski nacionalizam nije ni tolerantan ni nepristrasan kako to njegovo samopredstavljanje sugerie. U stvari, on mo e biti ak isto toliko opak i beskompromisan kao i etniki nacionalizam. Jer graanski nacionalizam esto zahteva, kao cenu za dobijanja dr avljanstva i koristi iz toga, odricanje od etnike zajednice i individualnosti, privatizaciju etnike religije i marginalizaciju etnike kulture i naslea manjina unutar granica nacije-dr ave... Stoga, ne samo etniki, ve takoe i graanski nacionalizam mo e zahtevati iskorenjivanje manjinskih kultura i zajednica kao zajednica.. Tako pedagoki narativ zapadnih demokratija ispada isto tako zahtevan i rigorozan i u praksi etniki jednostran kao i onaj ne-zapadnih autoritarnih dr ava-nacija, jer on pretpostavlja asimilaciju etnikih manjina unutar granica nacionalne dr ave kroz akulturaciju u hegemonoj veinskoj etnikoj kulturi (Smith, 1995: 101).

135

IV Lica Janusa: komunizam i nacionalizam

Uvod: Postkomunistika kuhinja pokvareni fri ider, lonac bez poklopca

U izboru teorijsko-istra ivakih prioriteta, kao i u politikim raspravama tokom poslednjih petnaest godina, tema (postkomunistikog) nacionalizma zauzela je ono privilegovano mesto koje je decenijama zauzimao komunizam koji je sada konano potisnut u domen istorije i u nadle nost istoriara1. Ovu promenu statusa tema komunizma i nacionalizma mo emo okarakterisati kao neoekivanu u dvostrukom smislu. S jedne strane, sve do pred kraj osamdesetih godina XX veka gotovo da niko unutar razgranate akademske industrije studija komunizma (sovjetologije) nije ni pomiljao na mogunost brzog i konanog nestanka sopstvenog predmeta prouavanja2. S dru1

Istoriar Martin Malija naglaava mogunosti istinskog istorijskog sagledavanja komunizma tek iz perspektive njegovog kraja: Prvi put je sovjetska istorija postala stvarno istorija i ta njena okonanost nam omoguava da uvidimo zakonomernost ili logiku po kojoj se ona razvijala tokom svog ivota... Istinski proces ocene sovjetske avanture sada mo e, na kraju, poeti: kao to je Hegel u svojoj istorijskoj mudrosti istakao Minervina sova polee u sumrak (Malia, 1994: 7; 12). Znaaj ove post mortem perspektive naglaava u svom posmrtnom slovu o komunizmu i Riard Pajps: Mi smo danas u mogunosti, dakle, da sainimo zavrni raun o jednom drutvenom pokretu koji je dominirao tokom glavnine dvadesetog veka, i da utvrdimo da li je propao zbog pogreaka nekih ljudi ili zbog mana koje su mu bile inherentne (Pajps, 2004: 9). Ova ocena svakako va i za glavni tok sovjetoloke literature u kojoj se, uprkos brojnim dijagnozama krize komunistikih re ima, nije predviala mogunost

137

ge strane, studije nacionalizma, oslonjene osamdesetih godina na dominantnu modernistiku paradigmu, bile su znatno vie usmerene na objanjenje prolosti nacionalizma, nego na analizu njegovih savremenih oblika ispoljavanja. Naime, nakon dosezanja visokog stepena modernizacije veine savremenih drutava, inilo se da je nacionalizam, uprkos oigledno naglaenom prisustvu, istorijski manje znaajan, pa je smatran pokretakom snagom jedne, u osnovi, zavrene epizoda svetsko-istorijskog razvoja (vid. Hobsbaum, 1996: 205-206). Kalendarsko preuranjeni zavretak kratkog XX veka, obele en padom Berlinskog zida, uruavanjem re ima realno postojeeg socijalizma i praen (mirnim ili ratnim) raspadom federalnih socijalistikih dr ava, te rastom etnikih tenzija irom Istone Evrope, radikalno je izmenio naznaene istra ivake perspektive u obe akademske discipline. Suoeni sa udom da se kolos koji je obuhvatao ceo svet u mirnodopsko vreme uruio poput kue od karata, bez ulaganja ikakvog napora njegove elite da ga odr i (Malia, 2004: 41), akademske studije komunizma su se usmerile na istoriju svog predmeta prouavanja i (samo)kritiku sopstvene profesije. Naputanje ranije dominirajueg anga ovanog prezentizma bilo je pokazatelj gubitka drutvenog i politikog znaaja discipline iji se nastanak i burni razvoj odvijao pod sna nim uticajem Hladnog rata3. Stoga je poetna euforija izazvana demokratskim revolucijama brzo zamenjena sveu da je slavei smrt komunizma, sovjetologija, u stvari, uestvovala na sopstvenoj sahrani (Burawoy, 1992: 774). Ovaj gorki zakljuak esto je ubla avan tvrdnjom prema kojoj gubitak drutvene i politike relevantnosti discipline na jednoj strani, biva praen dobitkom na
njihovog brzog sloma. Retka predvianja kraja realnog socijalizma formulisana su uglavnom na akademskim marginama, najee u radovima sovjetskih disidenata-emigranata. U tom pogledu, ilustrativan je rad Andreja Amalrika (1938-1980): Will the Soviet Union Survive Until 1984? (New York, Harper and Row, 1970; ruska verzija: 1984 ?, , , 1970). Amalrikovo uverenje da Sovjetski Savez 1970. godine ulazi u poslednje decenije svog postojanja pokazalo se tanim, bez obzira to je on pogreno predvideo da e uzrok budueg sloma biti rat sa Kinom. Hladni rat je kao kontekst neizbe no izvrio veoma sna an uticaj na sva prouavanja realnog socijalizma, a naroito na ta prouavanja u Sjedinjenim Dr avama... On nije bio samo sueljavanje supersila koje je imalo iroke politike reperkusije; bio je to i oblik znanja i saznajna organizacija sveta... (Verderi, 2005: 12).

138

drugoj saznajno-teorijskoj4. Ipak, okretanje istoriji nije moglo zadovoljiti ogromnu armiju eksperata za komunizam, pa je njen najvei deo nastavio dotadanji rad istra ivanjem politikih, ekonomskih i socijalnih promena na prostorima biveg socijalistikog sveta u novom okviru postsovjetskih ili postkomunistikih studija5. Nestanak bipolarne strukture moi kao utemeljujue pretpostavke nekadanje sovjetologije, presudno je uticao i na konstituisanje postkomunistikih (postsovjetskih) studija kao tranzitolokih studija, tj. kao istra ivanja naina, faktora i tempa tranzicije sa jednog sistema koji je propao, na pobedniki i sada univerzalno prihvaeni sistem tr ine ekonomije i politike demokratije. Stoga je fokusiranje na implementaciju gotovog modela,6 praeno optimistikim oekivanjem brze i uspene ekonomske i politike demokratizacije, snano obele ilo poetnu tranzitoloku perspektivu na obe strane nekada razdvojenih svetova. Ova slinost u oekivanjima investiranim u slom komunizma nije, naravno, implicirala jednaki status ova dva sveta re im uenja ukljuuje dominaciju i podreenost: U mnogim priama o postkomunizmu javljaju se vitezovi zapadnog znanja koji hitaju da izbave unesreenu Istonu Evropu... Taj scenario sa izbavljenjem najee se javlja u dve varijante: ok terapija i veliki prasak.... Dok slika ok terapije predstavlja zapadne savetnike kao doktore, veliki prasak ih prikazuje kao Boga (Verderi, 2005: 409). Ipak, poetna euforija je brzo potisnuta razoaravajuim uvidom u
4

Tako, pored estog variranja metafore o Minervinoj sovi, Majkl Dejvid-Foks u jednom pregledu amerike istoriografije sovjetskog perioda istie: Ironijom sudbine, okonanjem Hladnog rata... istoriografija sovjetskog perioda je u irim krugovima amerikog drutva u velikoj meri izgubila svoju politiku aktualnost i, sledstveno tome, prestala da izaziva nekadanji drutveni odjek. Ali, mo e se rei da je upravo ovaj gubitak politike aktuelnosti bio cena za mogunost razvoja novog naunog usmerenja (David-Fox, 2001). S tog stanovita, ini se umesnim zakljuak Pitera Keneza: Nema razloga da alimo zapadne eksperte za Sovjetski Savez samo zato to se predmet njihovog prouavanja promenio. Oni nisu morali da pate zbog toga, niko nije izgubio posao. Intelektualci tra e naine objanjavanja promena i opravdavaju svoje pozicije kao rezultat toga, niko nije imao intelektualne ili duhovne krize (Kenez, 2003: 373). Zato je Stiven Kotkin tranzitologiju (koju oznaava teorijom samo pod navodnicima) okarakterisao kao smokvin list koji pokriva ameriku autouniverzalizaciju (Kotkin, 1998: 385).

139

slo enost i neizvesnost demokratske rekonstrukcije postkomunistikih re ima i drutava7: Ovaj gotovo evolucionistiki entuzijazam po pitanju predvidljivosti ideolokog i ekonomskog pomaka od totalitarizma i dr avne ekonomije ka demokratiji i tr inoj ekonomiji trajao je tek nekoliko godina, tokom kojih je sve vie i vie postajalo jasno da su krajnji ishod i tranzicija ka njemu daleko manje oigledni nego to se predvialo. Tako je pojam tranzicije kao adekvatnog koncepta uveliko naputan, a njegovo mesto je sve vie i vie zauzimao pojam postkomunizma, kojim se mnogo skromnije izraavaju promene koje slede posle (Mihailesku, 2004: 24). Kasnijih godina pomodna tranzitologija nije kritikovana samo zbog naivnih oekivanja, ve i znatno radikalnije, dovoenjem u pitanje njenih polaznih teorijskih i normativnih pretpostavki. U okviru komparativne politikologije formulisana je dilema o opravdanosti primene tranzicijske paradigme, nastale u analizi demokratizacije autoritarnih re ima ju ne Evrope i Latinske Amerike, na drutvenu i politiku stvarnost zemalja biveg socijalizma8. Dalja razgradnja koncepta tranzicije poivala je na prihvatanju teorijskog i metodolokog kulturolokog obrta (cultural turn) unutar savremene drutvene teorije, te na sve sna nijem ispoljavanju (postmodernistikog) skepticizma prema velikim istoriosofskim shemama (metanarativima) u skladu sa kojima se oveanstvo nu no kree prema nekom krajnjem cilju bilo da je on komunistika utopija, kapitalistiki raj slobodnog tr ita ili, na primer, Drugi dolazak hrianske teologije (Keep, 2004: 91). Ali, nezavisno od praenja dinamike razvoja (post)sovjetologije, lako uoavamo da se njena tranzitoloka verzija ukrta sa studijama nacionalizma ako se nacionalizam tematizuje kao va an faktor objanjenja (ne)uspeha tranzicije. Politika stvarnost postkomunistikih zemalja davala je obilje podsticaja takvom pristupu9, pa je tema nacionalizma iz
7

U predgovoru Razmatranjima o revoluciji u Evropi Darendorf je ve 1992. godine zakljuio U svakom sluaju, velika nadanja mnogih jo se nisu ispunila... Umesto liberalne Arkadije na mnogo mesta nalazi se rasulo i raspad (Dahrendorf, 1996: 5). Videti, na primer, debatu koja je od leta 1993. do zime 1995. godine voena u asopisu Slavic Review (autori: S. M. Terry; Ph. Schmitter & T. Karl; V. Bunce). Jedan od argumenata Sare Teri o razliitostima postautoritarne (latinoamerike, panske, portugalske) demokratizacije i postkomunistike tranzicije odnosi se

140

sfere teorijsko-akademske prerade prolosti izbila u prvi plan upravo u okviru tumaenja tekuih procesa postkomunistike transformacije. Svoju sa etu i uticajnu publicistiku verziju ova eksplanatorna shema dobila je u poznatoj tezi Majkla Ignjatijeva o tome da smo svedoci povratka potisnutog: Potisnuto se vratilo i njegovo ime je nacionalizam (Ignatieff, 1993: 2). Formulisana sa ambicijom da objasni uskrsnue nacionalizma u svetskim razmerama Ignjatijevljeva dijagnoza, iako je ilustrovana i primerima Nemake, Kvebeka i Severne Irske, bila je najee koriena i izricana u tumaenju nacionalnih sukoba na tlu postkomunizma. U njoj su sjedinjene ocene o iracionalnosti i arhainosti nacionalizma koji, osloboen tektonskim pomeranjima u strukturi savremenog sveta, izbija na povrinu poput elementarne, prirodne nepogode i rui optimistiku viziju mogunosti jedne racionalno ureene budunosti oveanstva, slobodne od ideolokih strasti i napetosti. Primenjena na postkomunizam, teza o povratku potisnutog oslanja se, kako je istakao Brubejker, na kvazi-frojdovski idiom, tj. na korienje psihoanalitike sheme odnosa ida, ega i super-ega: Bez racionalno upravljajueg ega u vidu samoreguliueg civilnog drutva, komunistiki re imi su guili primordijalni nacionalni id pomou surovog, ka njavajueg komunistikog super-ega. Kolapsom komunistikog super-ega, potisnuti etno-nacionalni id se vratio u punoj snazi, iskaljujui svoj gnev i osvetu, bez kontrole regulativnog ega (Brubaker, 1998: 285-286). Neto drugaija verzija teze o povratku potisnutog (u kojoj se ne implicira sistemska trajnost nesvesnog i opasnog etno-nacionalnog ida) artikulisana je metaforama o postkomunistikom pokvarenom fri ideru ili ekspres loncu bez poklopca. Prvom se komunizam tumai kao svojevrsni zamrziva koji je na tlu Istone Evrope uspeno ohladio i zaledio stare nacionalistike ideologije i pokrete koji su, poput fosila u ledu, ostali savreno ouvani u zateenom stanju, pa su u trenutku naglog otopljavanja (tj. kvara komuupravo na injenicu da ranije tranzicije, po pravilu, nisu ukljuivale takav stepen etnike slo enosti kakav postoji u mnogim komunistikim zemljama, te na njenu ocenu da je postojea (tranzitoloka M. S.) literatura tu no oskudna u pogledu pitanja o ulozi koju nacionalizam, u njegovim mnogim oblicima, mo e igrati u tranzicijskom procesu (Terry, 1993: 334).

141

nistikog fri idera) iznova o iveli10. Na taj nain, ako je komunizam, prema sopstvenom razumevanju, bio prometejski pokuaj da se Istorija svesno usmeri i regulie, onda njegov slom mo emo tumaiti kao svojevrsnu osvetu prolosti kao faktiki povratak na taku prekida istorijskog toka. Stoga se, posmatrano iz (zapadne) perspektive okonanog procesa izgradnje nacija-dr ava i njihovih tekuih nadnacionalnih integracija, postkomunistiki nacionalizmi ine beznade no anahronim o ivljavanjem drevnih plemenskih mr nji. Ovo naglaavanje anahronosti postkomunistikih nacionalizama (tribalizam) u metafori pokvarenog fri idera, kombinovano je sa tezom o njihovoj razornoj snazi sadr anoj u metafori ekspres lonca. Naime, komunistiko potiskivanje nacionalizma je ovde ilustrovano slikom ekspres lonca prema kojoj je komunizam poput hermetikog poklopca kontrolisao i skrivao unutranje kljuanje koje se sada, nakon njegovog naglog uklanjanja, nekontrolisano razliva i manifestuje u svoj svojoj opasnoj vrelini 11. Obe ove metafore12 su varijacije teze o povratku potisnutog i predstavljaju pokuaj da se objasni iznenadna pojava nacionalizma nakon (takoe neoekivanog) sloma komunizma: One su najei i najelegantniji odgovor prema kome je pod komunistikom vlau nacionalizam bio zabranjen, ali je iz pre-komunistikih vremena pre iveo i sada ponovo postao aktivna ideologija jer komunizam nije reio nacionalni problem(Hroch, 1996: 36). Zanimljivo je da
10

11

12

Prema metafori zamrzivaa, komunizam je zaledio stare nacionalistike ideologije i sukobe koje mi sada, nakon pola veka, zatiemo udesno ouvane (Rupnik, 1994). ak Rupnik je, prema sopstvenom priznanju, prvi upotrebio ovu metaforu ve 1990. godine u knjizi LAutre Europe. Crise et fin du communisme (Paris, 1990: 357-59). Taj pristup nazivam teorijom ekspres lonca jer on ceo region predstavlja analogijom sa ekspres loncem etnikih konflikta koji su na granici kljuanja i izlivanja u etniko i nacionalistiko nasilje, ili, koristei se drugom metaforom, buretom baruta koji se od bilo koje neoprezne iskre mo e pretvoriti u katastrofini etnonacionalni pakao (Brubaker, 1998: 281). Njima se mo e dodati i ona o uspavanoj lepotici prema kojoj: Objanjavajui savremene dimenzije i dinamiku nacionalnih pokreta u Sovjetskom Savezu, novinari i naunici obino vide savremeni nacionalizam kao erupciju dugo potiskivane primordijalne nacionalne svesti, tj. kao izra avanje zabranjenih elja osloboenih poljupcem slobode (Suny, 1993: 3).

142

u postkomunistikim zemljama i kritiari i zagovornici nacionalizma prihvataju ovo objanjenje, ali sa suprotstavljenim vrednosnim stavovima prvi, seajui se sa nostalgijom vremena bez nacionalnih podela i strasti, a drugi, optu ujui komunistiku vladavinu za decenijske nepravde nanoene njihovoj ugnjetavanoj naciji. U svakom sluaju, tema povratka (potisnutog) nacionalizma postala je opte mesto u radovima akademskih socijalnih naunika, bez obzira da li se taj povratak ocenjuje kao iracionalna opasnost, ili kao novo prolee naroda koje nastupa nakon duge i surove zime komunizma (vid. Billig, 1995: 47) 13. Uprkos irokoj prihvaenosti, skicirana tematizacija odnosa nacionalizma i komunizma predstavlja simplifikaciju koja poiva kako na povrnom istorijskom tumaenju socijalne i politike stvarnosti komunistike epohe, tako i na teorijskim slabostima u konceptualizaciji njenih noseih pojmova. Brubejker tezu o povratku potisnutog ubraja u est najuticajnijih mitova i zabluda u razumevanju nacionalizma, dok Ketrin Verderi zakljuuje da takvi pristupi ponovo probuenom nacionalizmu ne poivaju na analizi, ve na ideologiji14. Naravno, saznajna ogranienja tog objanjenja ne umanjuju njegovu funkcionalnost u strategijama orijentalizacije (postkomunistikog) Drugog, te egzotizacije tueg nacionalizma u odnosu na (normalni ili na) patriotizam: Semantiki ogranien na mali broj i egzotine boje, nacionalizam se identifikuje kao problem koji se deava tamo, na periferiji, a ne ovde, u centru... Ova retorika distancira nas od njih, na svet od njihovog sveta... Na taj nain, na nacionalizam se rutinski zaboravlja, ne biva imenovan
13

14

Privlanosti ovog opteg mesta nisam ni ja odoleo kada sam 1992. godine pisao da su jugoslovenski narodi tragino potvrdili svoju istorijsku nezrelost i umesto oekivanog carstva parlamentarne demokratije stvorili pakao tribalistike mr nje i zoolokog nacionalizma... (vid. Milan Suboti, Sricanje slobode, Beograd, 1992: 7). Najee objanjenje amerikih novinara i politiara bilo je da je kraj komunizma dao maha starim mr njama koje je partijska vlast bila suzbila. I zaista, teorija o drevnim mr njama je toliko ilava da se druga objanjenja i ne uzimaju u obzir. Ona se povezuje sa shvatanjem da socijalistiki period predstavlja aberaciju u svakom pogledu i da se njegovim okonanjem sve stvari vraaju na staro, na normalniji poredak iracionalnih plemenskih strasti u jednom delu sveta koji je dugo smatran nazadnim... (Verderi, 2005: 167).

143

nacionalizmom. On se u celini projektuje na druge... Svet etabliranih nacija pojavljuje se kao nulta taka nacionalizma (Billig, 1995: 6; 49). Ipak, uvianje slabosti teze o povratku potisnutog ne oslobaa njene kritiare od obaveze formulisanja drugaijeg pristupa razumevanju slo enog istorijskog odnosa komunizma i nacionalizma, te alternativnog tumaenja njihovih savremenih, postkomunistikih, mutacija i ukrtanja. Bez pretenzije na celovitost, u nastavku ovog rada pokuau da skiciram neke od, po mom miljenju, va nih pretpostavki tog drugaijeg razumevanja dinamike odnosa komunizma i nacionalizma, dinamike koja je vodila kako fenomenu komunistikog nacionalizma(nacional-boljevizma), tako i procesima nacionalizacije komunizma.

1. Komunizam: tamnica naroda ili modernizacija zaostalih?

Prva od pomenutih sintagmi komunistiki nacionalizam ve na prvi pogled predstavlja oksimoron. Povrnom poznavaocu teorijskog naslea oeva osnivaa marksizma ini se da njihov (doktrinarni) internacionalizam iskljuuje nacionalizam, u gotovo istoj meri u kojoj gvo e ne mo e biti drveno. Istina, u njihovim radovima iz burne 1848-1849. godine, naroito u tekstovima Fridriha Engelsa, mo emo nai jasne tragove (nemakog) nacionalizma usmerenog protiv (malih, prete no slovenskih) neistorijskih naroda i njihovog prirodnog (reakcionarnog) zatitnika Rusije15. Ali, na nesreu njihovih naslednika i nastavljaa, osim ovih usputnih i situaciono uslovljenih istorijsko-politikih komentara o nacionalizmu, Marks i Engels doista nisu ostavili nita to bi se moglo nazvati teorijom nacionalnog pitanja (Kolakovski, 1983: 109). Tanije, oni su se nacionalnim pitanjem bavili samo u okviru razmatranja taktike revolucionarnog proleterskog pokreta koji, ako je rukovoen pravim saznanjem (njihovom filozofijom), vodi do ostvarenja eljenog stratekog cilja komunizma kao stanja opteljudske emancipacije ili potpuno nove epohe istinske ljudske istorije osloboene od
15

O tome videti, na primer: Molnar, Nacionalizam Fridricha Engelsa, Sociologija, Vol. XVIII, No. 1. (2001).

144

postojanja nacije, dr ave, nacionalne ekonomije, itd. Kao to je poznato, u njihovom shvatanju svetsko-istorijskog toka, logika razvoja modernog industrijskog drutva pomou proletarijata (univerzalne klase koja nema domovinu), razara zateene drutvene strukture i, izmeu ostalog, ukida prividno prirodnu podelu oveanstva na nacije16. Ne ulazei ovde u analizu i interpretaciju stavova klasika marksizma, njihov kljuni stav mo e biti sa et Gelenrovom opaskom da su, prema njima, istinske dramatis personae ljudske istorije klase, a ne nacije (vid. Gellner, 1990: 117). Iz ovog aksiomatskog stava po kome je istorija oveanstva istorija klasnih borbi, izvedena je teza o proleterskoj klasnoj solidarnosti koja transcendira nacionalne granice, te je, u doslovnom smislu, internacionalna. Takoe, taj stav objanjava nepostojanje teorije nacionalizma u klasinom marksistikom uenju, teorije koju su generacije marksista naknadno pokuavale da formuliu oslanjajui se na interpretacije tekstova klasika i duha njihovog uenja. Ali, bez obzira na brojnost i uspenost ovih pokuaja (itavih biblioteka marksistikog uenja o nacijama i nacionalnom pitanju), kao i nezavisno od navoenja Marksovih i Engelsovih stavova u kojima oni izra avaju nacionalistike i evropocentrine predrasude svoga vremena, ini mi se opravdanom teza da nespojivost kosmopolitske univerzalistike ideologije (komunizma kao doktrine M. S.) i partikularistike romantiarske vere (nacionalizma M. S.) iskljuuje njihov teorijski sinkretizam (Todorova, 1993: 146). Drugim reima, mo e se tvrditi kako su u pitanju dve radikalno razliite saznajne perspektive koje se u teorijskoj, doktrinarnoj ravni ne ukrtaju: U istorijskoj epohi inaugurisanoj Francuskom i industrijskom revolucijom, socijalizam i nacionalizam su usmereni na veoma slina ako ne i identina pitanja, ali oni na njih daju razliite odgovore, stvarajui rivalske programe za njihovo ostvarenje i, generalno, nudei alternativne vizije sveta (Szporluk, 1991: iv). Naravno, to ne znai
16

Ova logika razvoja je na delu ve sa graanskom, bur oaskom epohom: Nacionalna odvajanja i suprotnosti naroda sve vie iezavaju ve sa razvitkom bur oazije, sa slobodom trgovine, svetskim tr item, jednoobraznou industrijske proizvodnje i ivotnih odnosa koji njoj odgovaraju. Vladavina proletarijata uinie da se oni jo vie izgube (Marks i Engels, 1982:28).

145

da komunizam i nacionalizam u socijalno-istorijskoj, praktinoj ravni (koja je upravo od primarne va nosti za marksizam kao filozofiju promene, a ne interpretacije sveta), ostaju dva paralelna toka. Naprotiv, ako ne ranije, meunarodni radniki pokret se neposredno pred Prvi svetski rat suoio sa problemom sopstvenog funkcionisanja u svetu nacija-dr ava, tj. sa situacijom u kojoj se nacionalizam njegovih sekcija sukobljavao sa zahtevima internacionalistike ideologije. Upravo je ovaj jaz izmeu (teorijskog) internacionalizma i drutveno-istorijske stvarnosti u kojoj nacija praktino-politiki dobija primat nad klasom, predstavljao sna an generator beskonanih marksistikih sporova o nacionalnom pitanju. Ograniene poetnom postavkom klasika i promenljivim istorijsko-politikim kontekstom, ove rasprave su, u osnovi, bile varijacije teze prema kojoj je nacionalizam sredstvo manipulacije kojim bur oazija pacifikuje klasne sukobe i udaljava proletarijat od njegove istorijske misije. Stoga, ne bez ironije, brojne marksistike teorije nacionalizma Ernest Gelner naziva teorijama pogrene adrese: Ba kao to i ekstremni iitski muslimani dr e da je Arhanel Gavrilo napravio greku, dajui Poruku Muhamedu, iako je ona bila namenjena Aliju, tako se i marksistima u osnovi dopada da misle da je duh istorije ili ljudske svesti napravio stranu glupost. Poruka za buenje je bila namenjena klasama, ali je nekom stranom potanskom grekom isporuena nacijama. Sada je neophodno da revolucionarni aktivisti ubede pogrene primaoce da predaju poruku, kao i ar koji ona budi, pravim i nameravanim primaocima (Gelner, 1997: 181). Razmatranje teorijskih stavova o nacionalizmu klasika marksizma i njihovih nastavljaa nije put koji nam omoguava razumevanje odnosa komunizma i nacionalizma. Uostalom, davno je unutar samog marksizma uoeno da je upravo (ne)razumevanje nacionalizma jedna od njegovih osnovnih slabosti17. Zato je za ocenu teze o povratku potisnutog, umesto sholastike rekonstrukcije tekstova klasika, mnogo va nija analiza politike i istorijske dinamike razvo17

Teorija o nacionalizmu predstavlja krupan istorijski promaaj marksizma. Mo da je on imao i druge promaaje o kojima se mnogo raspravljalo... ali, nijedan od tih problema nije tako znaajan i fundamentalan kao to je to, kako u teoriji tako i u praksi, problem nacionalizma (Nairn, 1975: 3).

146

ja realnog socijalizma, tj. komunizma kao prakse u okviru koje je teorijska (ideoloka) samorefleksija bila va an, ali ne jedini konstitutivni inilac18. Drugim reima, tumaenje odnosa komunizma i nacionalizma (tj. tematizacija mogunosti njihove sinteze sadr ane u sintagmama komunistiki nacionalizam i nacionalizacija komunizma) zavisi od naeg razumevanja istorije realno postojeeg socijalizma. Ovo razumevanje, pak, nije osloboeno od nasleenih interpretativnih okvira ili paradigmi unutar kojih se obino artikulie naa rekonstrukcija komunistike prolosti. Pojednostavljeno, mo emo izdvojiti dve takve paradigme iji su zastupnici, sporei se meusobno, presudno uticali na konfiguraciju teorijskog polja interpretacije komunizma u njegovom najva nijem, sovjetskom obliju. Prva se obino naziva totalitaristikom paradigmom, dok se druga, revizionistika u odnosu na prvu i stariju, najee imenuje kao modernizacijska. Ne ulazei ovde u njihovo detaljnije razmatranje, osvrnuu se samo na one njihove karakteristike koje imaju posledice u tematizaciji statusa i interpretaciji smisla i funkcije nacionalizma u komunizmu kao drutveno-istorijskoj stvarnosti 19. Totalitaristika paradigma je decenijama sna no oblikovala nain na koji je tumaena stvarnost komunistikih re ima na samo u naunoj literaturi, ve i u svakodnevnom miljenju kako spoljanjih posmatraa, tako i podanika tih re ima. Nastale kao plod komparativnog pristupa prouavanju (italijanskog) faizma, (nemakog) nacional-socijalizma i (ruskog) komunizma, teorije totalitarizma su u svojim brojnim verzijama isticale razliite elemente ovih politikih sistema koji se, najoptije, mogu svesti na tezu o njihovoj te nji ka uspostavljanju totalne kontrole politike sfere (dr ave, partije, nomenklature, harizmatskog lidera) nad drutvom. U ideal-tipskom modelu (moderne) totalitarne diktature su, izmeu ostalog, opisi18

19

U korienju rei komunizam va no je napraviti distinkciju izmeu ideologije pre-dr avnog komunizma ili klasinog marksizma (mada se on odupire jedinstvenom odreenju) i praxisa komunistike dr ave sa njenim sopstvenim diskursom (Todorova, 1993: 142). Naravno, ova distinkcija ne podrazumeva spasavanje ili rehabilitaciju klasine doktrine, kao ni njeno korienje kao normativnog oslonca u kritici politike prakse (po shemi suoavanja ideala i stvarnosti). Iako neprecizna, u literaturi uobiajena upotreba rei komunizam je u tom kontekstu identina sa realno postojeim socijalizmom.

147

vane sledeim karakteristikama: efikasnom indoktrinacijom stanovnitva (nametanjem obavezne oficijelne ideologije); postojanjem jedne i jedine vrsto centralizovane i hijerarhizovane masovne partije; praksom neogranienog terora aparata represije; monopolom kontrole nad sredstvima masovne komunikacije; vrstom kontrolom vojnog kompleksa, te centralizovanim upravljanjem celokupnim ekonomskim ivotom u kome nema nezavisnih subjekata (vid. Friedrich & Brzezinski, 1965: 9-10). Polazei u razumevanju i tumaenju drutveno-istorijske stvarnosti komunistikih zemalja (pre svega, SSSR-a) od koncepta totalitarizma, brojni istra ivai su svoju pa nju prvenstveno usmeravali na politike i ideoloke faktore njihovog istorijskog razvoja. Ova fokusiranost na politiku istoriju bila je logina posledica stava o primatu politike i ideologije u (komunistikom) totalitarizmu, tj. uverenja da je socijalizam bio sistem okrenut na glavu svet u kome su, nasuprot sociologiji samog Marksa, ideologija i politika pre predstavljale bazu sistema nego njegovu nadgradnju, i u kome je drutveno-ekonomska konstrukcija bila izvedena iz te partijske baze (Malia, 1994: 17)20. Iako je teza o presudnoj ulozi politikih i ideolokih faktora artikulisana na razliite naine kod sovjetologa prve generacije,21 meu njima
20

21

Sistematsku filozofsko-socioloku razradu i obrazlo enje ove teze o real-socijalistikom obrtu sa nogu na glavu formulisao je arko Puhovski u knjizi Socijalistika konstrukcija zbilje: Socijalistiki poredak (realni socijalizam) svojom se konstrukcijom... bitno razlikuje od naela i provedbene uspostave svih ranijih drutvenih poredaka... U kategorijama koje Marx rabi u Uvodu iz 1859. (a dio njegovih nastavljaa uzima ih kao temelj marksistikog nauka o drutvu) socijalistiki se poredak, dakle, zbiva kao poredak koji je potekao (i odr ava se) iz nadgradnje nasuprot bazi (Puhovski, 1990: 5; 34). Naglaavanje politikih faktora kod Riarda Pajpsa i ideolokih kod Martina Malie ilustruje dva glavna trenda unutar totalitaristike istoriografije. Pajps je u svojim klasinim radovima Russia under the Old Regime (1974) i Russia under the Bolshevik Regime (1994) bio sklon da naglaava ulogu ruske politike kulture (samodr avne, patrimonijalne vlasti i tradicije ruske inteligencije) u nastanku i uvrivanju komunistikog totalitarizma, dok je Martn Malia kritikovao esencijalizaciju ruske tradicije (Russia under Western Eyes, 1999), naglaavajui (zapadni) koncept socijalizma kao presudni faktor Sovjetske tragedije izgradnje ideokratskog re ima koji je, poput faizma, formulisan kao alternativna liberalnom kapitalizmu. U domaoj literaturi najobuhvatniju originalnu studiju

148

je postojao konsenzus u pogledu nastanka i istorijskog razvoja komunistikog sistema, kao i njegovih osnovnih karakteristika. Pojednostavljeno, taj konsenzus je obuhvatao stavove prema kojima Oktobarska revolucija nije bila socijalna revolucija ve nasilni prevrat (pu ili dr avni udar) koji je izvela organizovana i ideoloki fanatizovana manjina; da je odr anje ove manjine (partije) na vlasti nu no zahtevalo upotrebu terora velikih razmera i ideoloku diktaturu; da je postojao kontinuitet komunistike istorije, bez reza izmeu Lenjinove i Staljinove epohe; da je re o sistemu koji je nemogue reformisati, tj. da ne postoje sistemske unutranje alternative koje bi vodile socijalizmu sa ljudskim likom, te da je sovjetsko istorijsko iskustvo jedan eksperiment ostvarenja utopije koji je, na kraju, rezultovao tragedijom ija je uzaludnost sada oita u faktikom povratku komunistikog sveta na institucije i vrednosti iz predkomunistikog doba. Poevi od kasnih ezdesetih i ranih sedamdesetih godina prolog veka gotovo svi navedeni stavovi koje su delili zagovornici totalitaristike paradigme bili su podvrgnuti kritikoj reviziji od strane novog pokoljenja sovjetologa generacije sinova na iju pobunu protiv oeva su uticale kako izmenjene politike i ideoloke drutveno-istorijske okolnosti (studentski pokret, rat u Vijetnamu, otopljavanje staljinistikog re ima u SSSR-u, slabljenje Hladnog rata i prelaz na politiku detanta i mirne koegzistencije...), tako i promene teorijskog usmerenja u drutvenim naukama i istoriografiji. Naime, odbacujui statiki koncept totalitarizma kao ideoloki produkt Hladnog rata, sovjetolozi su tih godina svoju pa nju poeli da usmeravaju na istra ivanje socijalno-ekonomskog razvoja socijalistikog sveta koji je objanjavan pomou obuhvatne teorije modernizacije22. U razliitim varijantama teorija drutveno-ekonomskog
nastanka i razvoja boljevikog totalitarnog sistema formulisao je Milan Brdar u dvotomnoj knjizi Praksis odiseja (Beograd, 2000-2001). Sa etu karakterizaciju smene paradigmi formulie Martin Malia: Tokom etrdeset godina posle Drugog svetskog rata sve etiri discipline nauke o drutvu (ekonomija, politika, sociologija i istorija MS) pre ivele su izvesnu veliku smenu paradigmi u oblasti istra ivanja komunistikog sistema totalitarni model zamenjen je teorijom modernizacije. Prva paradigma je te ila tumaenju komunistikog sistema sa vrha kao produkta ideologije i politike volje.

22

149

razvoja (developmentalist school) koje su konceptom modernizacije (industrijalizacije, urbanizacije, socijalne pokretljivosti, masovnog obrazovanja, savremenog tipa porodice i profesionalizacije drutvenih praksi ) nastojale da izbegnu marksistiki kategorijalni aparat, komunizam je protumaen kao jedan autoritarni oblik transformacije nerazvijenih drutava na njihovom putu dostizanja savremenosti. Na taj nain on je, uprkos socijalnim trokovima i ljudskim rtvama (ekscesi staljinistikog perioda), pomou teorija konvergencije praktino normalizovan kao legitiman i efikasan put skraenja evolutivnog drutvenog razvoja zaostalih zemalja. Svoju kritiku i relativizaciju va enja totalitaristikog modela revizionisti su temeljili na istra ivanjima socijalne istorije Sovjetskog Saveza23, tj. na dovoenju u pitanje polazne sheme prema kojoj u komunizmu (svemona) dr ava strogo kontrolie i terorie pasivno drutvo24. Bavei se istra ivanjem drutvenih odnosa na mikro nivou (history from below) oni su skrenuli pa nju na podrku koju je komunistiki re im imao u irokim slojevima stanovnitva, te odbacili predstavu o Oktobru kao nasilnom puu jedne diktatorske manjine neukorenjene u istoriji i socijalnoj strukturi kasno-imperijalne Rusije25. NaglaavaRazmatran sa tog stanovita, sovjetski sistem je srodan nacizmu i faizmu, i zato radikalno drugaiji od zapadnih demokratskih sistema. Drugi model koji se pojavio 60-tih godina stremio je objanjenju sovjetskog sistema u osnovi od dole kao produkt ivotne delatnosti univerzalnih socijalnih i ekonomskih sila i, zato, razliit samo po stepenu, ali ne i po sutini od drugih savremenih ili modernizujuih drutava (Malia, 1992: 95). U novoj generaciji sovjetologa dominirali su socijalni istoriari oni su bili neskloni totalitarnom modelu ne samo iz ideolokih razloga ve i stoga to je on implicitno poricao postojanje drutvenih procesa u SSSR-u koji bi bili vredni prouavanja (Fitzpatrick, 2000a) . Nasuprot totalitarnom modelu, radikalni revizionizam je formulisao tezu o staljinistikom Sovjetskom Saveza kao slaboj dr avi: To je bila slaba, a ne sna na dr ava... Sna ni, stabilni re imi nemaju potrebu za masovnim nasiljem da bi upravljali drutvom... Sovjetska dr ava je bila jednostavan produkt drutva (Getty, 1993: 118). Videti prvi revizionistiki tekst o Oktobarskoj revoluciji Haimson, The Problem of Social Stability in Urban Russia, 1905-1917, Slavic Review. 1964. Vol. 23; 4; 1965. Vol. 24. 1; kao i kasniji rad Ronalda Sunija koji se smatra paradigmatinim za revizionistiku kolu: Ronald Grigor Suny, Toward a Social History of the October Revolution, American Historical Review, 88 (1983: 31-52).

23

24

25

150

jui slo enu dinamiku i unutranje protivrenosti sovjetske epohe, revizionisti su koncept totalitarizma tumaili samo kao jedan idealni-tip koji ima veoma ograniene istoriografsko-deskriptivne potencijale. Stoga su, protivei se redukciji komunizma na period zrelog staljinizma, posebnu pa nju posveivali istra ivanju razlika izmeu Lenjinove i Staljinove vladavine, analizi politike i socijalne stvarnosti NEP-a, te istra ivanju alternativnih projekata socijalistikog razvoja (Buharinovom, pre svega)26. Teza prema kojoj je mogua demokratska transformacija sovjetskog sistema nakon dostizanja visokog stepena socijalne modernizacije predstavljala je jedno od temeljnih uverenja razliitih struja revizionistike kole. Zato je konanim neuspehom politikog projekta demokratizacije (perestrojke) realnog socijalizma, poetkom devedesetih godina sa novom estinom obnovljen stari spor o primatu istra ivanja politike ili socijalne istorije u razumevanju komunizma27. Voen u okviru kritike samoistorizacije sovjetologije ovaj spor nije okonan, ali je rezultovao relativizacijom saznajnih dometa obe paradigme i odbacivanjem ekstremnih pozicija njihovih zastupnika, tj. tezom da su ove paradigme u izvesnom smislu konceptualni blizanci: U svom odbacivanju totalitarne teze, revizionistika antiteza usvaja fundamentalnu logiku svog totalitarnog oca revizionisti samo zamenjuju primat ideologije i politike primatom socijalnih snaga (David-Fox, 2004: 101). Uvid u redukcionistike sklonosti zastupnika obe paradigme vodio je najmlau generaciju istoriara komunizma traganju za
26

27

Za ilustraciju, videti knjige: Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution (1973); Lewin, Lenins Last Struggle (1968). Za Martina Maliu, perestrojka je bila as istine koji je demonstrirao da je sovjetski re im odreivao socijalne procese, a nije bio njima odreen (Malia, 1992: 102). Umereniju varijantu kritike revizionistike teze formulie jedan ruski autor: Bez obzira na oigledna postignua modernizacijske paradigme kojom se ona razlikuje od totalitarne po dubini poimanja sovjetske istorije, nu no je istai da sama po sebi konstatacija injenice da se u SSSR-u ostvarivala drutveno-ekonomska modernizacija, ne reava pitanje o njenoj postojanosti koja zavisi od balansa politikih i drutvenih odnosa. To to veina radova o raspadu SSSR-a razmatra proces njegove promene sa stanovita politike (uloga poslednjeg lidera, mehanizam donoenja odluka u centralnim organima partije i vlade), delimino svedoi o prevlasti politikih odnosa nad socijalnim u kasnoj sovjetskoj epohi, bez obzira na uspenost sovjetskog projekta modernizacije drutva i ekonomije (Semjonov, 2002).

151

novim, treim putem u interpretaciji smisla i dinamike komunistike prolosti. Tanije, novi kreativni nered u (post)komunistikim studijama uslovio je teorijsku pluralizaciju i sinkretizam koji je zamenio vladavinu zateenih, jasno artikulisanih paradigmi. Ovaj novi talas u istoriografiji komunizma oslanjao se na iroku dostupnost arhivskih izvora, istra ivaku sklonost ka malim temama (rekonstrukcija svakodnevnog ivota), situiranje politike i socijalne tematike u okvire kulturne istorije, te na otvaranje tradicionalnih politikolokih i sociolokih pristupa uticajima antropologije, savremene socijalne teorije, postmoderne filozofije, studijama kulture, roda i nacionalizma28. U te nji da izbegne totalitarnu i modernizacijsku ortodoksiju, nova postrevizionistika generacija se karakterie vrstim odbijanjem primata bilo ega, ako se to shvata kao jedinstveni klju za celokupni sovjetski fenomen (David-Fox, 2004: 101). Ipak, dok su oevi sovjetologije polazili od koncepta totalitarizma, a sinovi od modernizacije, ini se da je jedan znaajan deo najmlae generacije (unuci) nakon 1991. godine u konceptu imperije pronaao novu kljunu re za tematizovanje specifinosti komunistike prolosti. Ova neoekivana rehabilitacija starog koncepta omoguila je ne samo uravnote enje njihovog interesa za politiku i socijalnu istoriju, ve i artikulaciju teze o samosvojnosti prouavanog fenomena komunistike civilizacije29 koji se ne mo e svesti na model nacije-dr ave od kojeg su, kao samorazumljive pretpostavke, polazile obe prethodne paradigme. Takoe, koncept imperije s jedne strane olakava tumaenje sovjetskog
28

29

Ovo otvaranje istonoevropskih i slovenskih studija prema drugim naunim disciplinama vidljivo je, izmeu ostalog, u nedavnom izboru (2005) antropolokinje Ketrin Verderi za predsednika American Association for the Advancement of Slavic Studies. O trendu sna ne antropologizacije savremene slavistike videti njen inauguralni govor sa godinje skuptine AAASS (Verdery, 2006). Naglaavanje kulturolokog pristupa koji nadilazi kako fokusiranost na istra ivanje mehanizama i aktera vlasti (politike) tako i istra ivanje socijalne strukture i mobilnosti, oito je u pristupu Stivena Kotkina koji u podnaslovu svoje knjige oznaava staljinizam kao civilizaciju: Staljinizam ne treba razmatrati jednostavno kao spoj institucija, linosti i ideologije, ve kao celokupnost vladajuih simbola, odnosa, jezika i novih oblika rei, novih formi ponaanja u drutvu i privatnom ivotu, ak novog stila odevanja, tj. svega to omoguava da se razume nova civilizacija koju nazivamo socijalizmom (Kotkin, 1995: 14).

152

perioda (komunizma) kao dela ruske imperijalne istorije, dok s druge strane obezbeuje iru komparativnu perspektivu koja ukljuuje istra ivanje drugih kontinentalnih i prekomorskih imperija i koristi rezultate savremenih postkolonijalnih studija. Ipak, najznaajniji impuls za rehabilitaciju imperijalnog pristupa razumevanju komunizma potekao je iz same drutvene stvarnosti: Odluujui preokret ka razumevanju ruske i sovjetske istorije kroz prizmu imperije odvijao se pod velikim uticajem raspada mnogonacionalne sovjetske dr ave (Semjonov, 2002)30. Uruavanje komunizma i dezintegracija socijalistikih federacija nametnuli su temu nacija i nacionalizma u svetlu koji se razlikuje od nasleenog totalitarnog ili modernizacijskog pristupa. U okviru prve paradigme nacionalno pitanje je razmatrano kao deo osnovnog narativa o represivnoj prirodi komunistikog re ima: od svog nastanka taj re im je silom nametan etnikim grupama i nacijama od strane komunistike elite koja je zbog svog etnikog sastava i centralistike politike, uprkos internacionalistikoj ideologiji, poistoveivana sa interesima veinske nacije. Primerom, Sovjetski Savez je bio tamnica naroda u kojoj je partija-dr ava (kojom su dominirali Rusi) kombinacijom brutalnog terora i sofisticiranijim merama rusifikacije dr ala u potinjenom statusu sve druge etnike grupe. Rani boljeviki ustupci zahtevima za veom autonomijom neruskih nacionalnih zajednica (pravo na nacionalno samoopredeljenje) bili su samo taktiko sredstvo stvaranja i teritorijalne ekspanzije boljevike dr ave, ouvanja komunistike vlasti i produavanja (velikoruske) dominacije. Nacionalizmi potinjenih naroda su bili, po definiciji, antiboljeviki, te su sa stanovita kritike komunistikog totalitarizma, opisivani sa simpatijama jer su ocenjivani kao potencijalni faktori destabilizacije re ima. Dakle, iz perspektive totalitarne paradigme, boljevika nacionalna politika je bila slina klasinom modelu imperijalne asimilacije u kojoj svemoni
30

Raspad i pretnje raspada mnogonacionalnih dr ava na kraju XX veka, od koji su Jugoslavija i Sovjetski Savez najznaajniji primeri, o iveo je interesovanje za tri istorijske, tradicionalne, kontinentalne dinastike imperije koje su do nedavno zauzimale vei deo teritorija biveg Sovjetskog bloka Habzburku, Otomansku i Rusku imperiju (Barkey & Hagen, 1997: 181).

153

Centar gui nacionalne posebnosti iako svoju dominaciju, bar do sredine tridesetih, artikulie jezikom klase, a ne nacije31. Preutna pretpostavka ovakve tematizacije nacionalnog pitanja je primordijalistiko shvatanje (ugnjetenih) nacija kao drevnih i stabilnih zajednica koje su obdarene esencijalistiki shvaenim nacionalnim identitetima i trajnom (uroenom) te njom ka politikoj nezavisnosti u odnosu na veinsku (rusku) naciju koju tokom celokupne istorije karakterie volja za mo, tj. te nja ka dominaciji i ekspanzionizmu32. Kritike primordijalizma formulisane osamdesetih godina unutar modernistikih teorija nacionalizma koje su vodile naglaavanju konstruktivistikog poimanja nacionalnog identiteta, uticale su na izmetanje konceptualizacije nacionalnog pitanja iz totalitarne u okvire modernizacijske paradigme. Stoga su tada istra ivanja procesa stvaranja nacija (nation formation) potisnula statiku postavku kontinuirane komunistike represije malih nacija, a nacionalizam je, u skladu sa Gelnerovim uenjem, tumaen kao bitan preduslov modernizacije. Ipak, revizionistika fokusiranost na (sovjetsko) drutvo preferirala je prouavanje njegove klasne i slojne, a ne nacionalne strukture i dinamike, dok je politiki okvir procesa komunistike modernizacije mnogonacionalna komunistika dr ava bio u drugom planu sve do njegovog iznenadnog nestanka. Tada je naknadno zakljueno kako u iroj perspektivi, propast Sovjetskog Saveza predstavlja deo univerzalnog procesa opadanja polietnikih imperija i njihovog raspada na nacionalne dr ave pojavu koja je u Evropi bila oita na primerima
31

32

Pojednostavljeno i sa eto prikazano, ovo stanovite je razvijeno u radovima Riarda Pajpsa (npr. The Formation of Soviet Union: Communism and Nationalism. rev. ed. 1997; first ed. 1954). U svom sintetikom pregledu sudbine komunizma Pajps je tvrdio: Staljin je bio prvi komunista koji je uvideo i poeo da koristi politiki potencijal ruskog nacionalizma... Do trenutka Staljinove smrti, sovjetski komunizam se ve sasvim rastopio u ruskom nacionalizmu i pojednaio se s njim... (Pajps, 2004: 89). Na vrhuncu Hladnog rata autoriteti poput Voltera Kolarza i Riarda Pajpsa oznaavali su i caristiku i sovjetsku dr avu kao ekspanzionistike imperije pod ruskom dominacijom koje potiskuju prirodni nacionalizam neruskih nacionalnosti. Takva interpretacija je poivala na neproblematizovanom shvatanju nacija kao organskih zajednica i imperije opsednute guenjem nacionalnih oseanja (Yekelchyk, 2004: 476).

154

Otomanske i Habzburke imperije XIX i poetka XX veka, a izvan Evrope, u okviru procesa dekolonizacije, te da je sa tog stanovita, Oktobarska revolucija i sovjetska vlast nekoliko decenija odlo ila prirodni raspad Ruske imperije (Kappeler, 2000). Drugim reima, razumevanje Sovjetskog Saveza kao imperije preuzeli su iz antikomunistikog politikog diskursa (imperija zla) i totalitarne paradigme postrevizionistiki istoriari koji su intelektualno socijalizovani u okvirima modernizacijske paradigme. Rezultati ovog ukrtanja teorijskih perspektiva su, uprkos estoj cirkularnosti argumentacije kojom se povezuju imperiju i raspad33, veoma podsticajni u rekonstrukciji odnosa komunizma i nacionalizma. Dokaz za to su radovi dvaju istoriara mlae generacije Jurija Sljoskina i Terija Martina koje u ukratko prikazati.

2. Sovjetski Savez kao komunalka i imperija pozitivne diskriminacije

Iako se u svom radu o nacionalnoj politici boljevika Juri Sljoskin34 nije direktno pozivao na koncept imperije, njegov uticaj na formulisanje novog pristupa razmatranju odnosa komunizma i nacionalizma bio je veoma znaajan. Naime, odbacujui decenijama vladajue uverenje o kontinuiranom ugnjetavanju nacija i progonu nacionalizma od strane boljevike vlasti, Sljoskin je formulisao protivtezu o hroninoj etnofiliji sovjetske vlasti, te tvrdio da su sovjetsku nacionalnu politiku formulisali i sprovodili nacionalisti (Slezkine, 1994: 415; 414). Sklon paradoksima i zaotrenim formulacijama, on je u prikazu i analizi nacionalne politike boljevika isko33

34

Na cirkularnost argumentacije upozorava Mark Bejsind er: Po optem uverenju, Sovjetski Savez je bio imperija i zato se raspao. S druge strane, on se obino oznaava imperijom upravo stoga to se raspao (Beissinger, 1995: 115). Juri Sljoskin (Yuri Slezkine) je profesor ruske i sovjetske istorije na Univerzitetu Berkli, Kalifornija. Emigrirao je iz Sovjetskog Saveza 1983. godine, a pored brojnih studija napisao je veoma zapa ene knjige: Arctic Mirrors: Russia and the Small Peoples of the North (1994); The Jewish Century (2004), te priredio zbornike: Between Heaven and Hell. The Myth of Siberia in Russian Culture (coeditor Galya Diment, 1993); In the Shadow of Revolutions (coeditor Sheila Fitzpatric, 2000).

155

ristio metaforu zajednikog stana (komunalke)35 prema kojoj je prva socijalistika dr ava, uprkos internacionalistikoj ideologiji i centralistikoj logici politikog sistema, decenijama gradila i uvrivala unutranje podele du etnikih linija, stvarajui tako posebne sobe za etnike grupe na svojoj teritoriji. Prema njegovoj oceni: Nepomirljivi protivnici linih prava, boljevici su strasno, promiljeno i sasvim konsekventno promovisali kolektivna prava koja se nisu uvek poklapala sa pravima proletarijata. Prva dr ava radnika i seljaka u celom svetupostala je prva dr ava u istoriji koja je ozakonila etno-teritorijalni federalizam, klasifikovala sve svoje graane prema njihovoj biolokoj nacionalnosti i formalno propisala preferencijalni tretman izvesnih etniki definisanih delova stanovnitva... Posebno je zanimljivo to to su komunistiki vlasnici ovog zajednikog stana nastavljali da ojaavaju mnoge od ovih pregrada i nikada nisu prestajali da slave odvojenost zajedno sa zajednitvom (Slezkine, 1994: 415). To bi znailo da su uprkos internacionalistikoj ideologiji (prema kojoj su klase primarni socijalno-istorijski akteri; nacionalizam samo sredstvo bur oaske manipulacije; federalizam graanski politiki ideal; nacionalna kultura samo bur oaska fikcija nasuprot asimilaciji kao progresivnom procesu), boljevici, prema Sljoskinu, vodili veoma aktivnu politiku nacionalne izgradnje (nation-building; e o). Po njegovom miljenju, na ovu boljeviku reviziju klasinog marksistikog uenja (reviziju koja je podsticala kritike kako unutar, tako i izvan ruskog komunistikog pokreta), presudno su uticali razlozi koji se mogu podeliti u dve osnovne grupe. Prva obuhvata one koji su povezani sa politikim oportunizmom: boljevici su delovali u svetu u kome su, bez obzira na njihovo uenje, nacije bile objektivna stvarnost, svetu u kome su se nacionalne zajednice razlikovale kako prema stepenu svog drutveno-istorijskog razvoja (zaostale, klasno neizdiferencirane, nasuprot razvijenim, zrelim nacijama), tako i prema svom polo aju u distribuciji politike i ekonomske moi
35

Sljoskin je ovu metaforu preuzeo od I. Varejkisa (), sovjetskog teoretiara koji je 1924. godine SSSR opisao kao zajedniki stan u kome nacionalne dr avne jedinice, posebne republike i autonomne oblasti predstavljaju zasebne sobe (vid. Slezkine, 1994: 415).

156

(ugnjetake i ugnjetene nacije). Da bi bili politiki uspeni, boljevici su se morali prilagoditi zateenim okolnostima poput hrianskih misionara oni su svoje spasonosno uenje morali prevesti na lokalne jezike, tj. artikulisati svoju poruku sa univerzalnim (proleterskim) sadr ajem u jedino shvatljivoj nacionalnoj formi36. Ali, boljevika instrumentalizacija nacionalnog pitanja u pridobijanju saveznika za borbu sa imperijalnom vlau, nije prestala nakon Revolucije i tokom izgradnje novog drutvenog i politikog sistema. To ukazuje da njihova podrka zahtevima za nacionalno osloboenje nije bila samo posledica politiko-propagandne taktike ve je, izvan jezika klasne borbe, dodatno bila zasnovana u njihovom razlikovanju nacionalizma ugnjetakih i ugnjetenih nacija. Prvi je bio (ruski) velikodr avni ovinizam sa kojim se Partija otro obraunavala, dok je drugi, kao reaktivna i prolazna pojava, zaslu ivao razumevanje proletera veinske nacije: U tom smislu, parole nacionalnog samoopredeljenja i etnoteritorijalne autonomije bile su gesti kajanja... Prema uverenju boljevika, to vie prava i mogunosti u iva neka nacionalna manjina ona e iskazivati vie poverenja prema proletarijatu bive ugnjetake nacije (Slezkine, 1994: 419). Nasleeni odnosi nacionalne dominacije i podreenosti bili su, izmeu ostalog, posledica nejednakog drutveno-ekonomskog razvoja brojnih naroda i narodnosti imperije: oni koji su zaostali nisu bili samo rtve carizma, ve i nerazvijenosti. Na taj nain, brojne nacionalne zajednice (narodi, etnike grupe, plemena) koje zbog nerazvijenosti nisu imale sopstvenu radniku klasu, zauzimale su, u odnosu na dominantnu veinsku naciju, polo aj proletera. Zato je avangarda ruske radnike klase u borbi protiv unutranjeg imperijalizma u zaostalim, nerazvijenim i eksploatisanim narodima nala svog glavnog proleterskog saveznika. To je bila direktna primena Lenji36

Bez opiranja na lokalne jezike i tradicije revolucionarni program ienja svesti podanika od starog sadr aja i njegovo ispunjavanje novim ostalo bi prazno obeanje. Zar su boljevici mogli odustati od jezikog i kulturnog prevoenja svog spasonosnog uenja? (Baberowski, 2006). O analogiji Lenjinove nacionalne politike i uenja pravoslavnog misionara Iljminskog koji je, tokom Lenjinove mladosti, naglaavao znaaj nacionalnih jezika i kulture u irenju apostolske istine videti: Isabelle Kreindler, A Neglected Source of Lenins Nationality Policy, Slavic Review, Vol. 36, 1 (March 1977), pp. 86-100.

157

nove teorije imperijalizma (kao najvieg i poslednjeg stadijuma kapitalizma) prema kojoj su, na globalnom nivou, kolonijalni narodi ekvivalent zapadnoj radnikoj klasi: Pod diktaturom (ruskog) proletarijata ovi narodi (unutar nekadanje ruske imperije M. S.) imaju prava na specijalni tretman sve dok se ekonomske i psiholoke rane (ruskog M. S.) kolonijalizma ne izlee. Do tada, nacije su izjednaene sa klasama (Slezkine, 1994: 421). Stoga se sovjetska vlast u svojim prvim dekretima obraala upravo nacijama i narodima potvrivala je njihova prava, isticala njihovu jednakost, garantovala im suverenitet (zahvaljujui etno-teritorijalnom federalnom principu i pravo na otcepljenje), te puni razvoj nacionalne kulture. Nova vlast je na taj nain ne samo sticala saveznike, ve i ispravljala istorijsku nepravdu nejednakog drutveno-ekonomskog razvoja. Kao to je proleterska revolucija morala naknadno konstituisati sopstveni subjekt proletarijat u jednoj agrarnoj imperiji tako je i ostvarenje internacionalistikog bratstva zahtevalo prethodno priznanje, isticanje i institucionalizaciju zateenih nacionalnih razlika. Ove razlike tumaene su kao forma koja se mo e ispuniti novim, socijalistikim sadr ajem, pa je saglasno lenjinovskom paradoksu, najsigurniji put ka jedinstvu sadr aja, vodio upravo preko razliitosti forme (Slezkine, 1994: 419)37. Na taj nain, komunistiki ideal homogenog drutva (koji je unutar paradigme totalitarizma pogreno tumaen kao drutvena i politika stvarnost) pomiren je sa zateenom faktikom heterogenou imperije: Nacionalni format je bio prosta forma koja je omoguavala boljevicima da usaglase zamiljeni i realno postojei poredak (Baberowski, 2006). Ovekoveena u Staljinovoj formulaciji nacionalna po formi, proleterska po sadr ini politika boljevika je prevashodno bila fokusirana na formu jer je sam sadr aj, po definiciji, bio nesporan. Stoga su godine nakon Revolucije bile doba bujanja (nacionalnih) formi definisanih na osnovu etnografskog i lingvistikog znanja u hijerarhijski
37

Ovo je oito na primeru organizovanja obrazovanja: Prema Lenjinu, marksistike kole su morale imati isti program nezavisan od samog jezika-posrednika. Ukoliko je nacionalna kultura bila realnost, ona se ticala jezika i nekih elemenata domaeg, obinog ivota: nacionalnost je bila forma. Nacionalna forma je bila prihvatljiva jer nije bilo stvari koja bi bila nacionalna sadr ina (Slezkine, 1994: 418).

158

ureen niz koji se protezao od plemena do nacija i bio praen njihovom institucionalizacijom sa razliitim pravnim statusima od nacionalnih radnih komuna, autonomnih oblasti i autonomnih republika, do osnovnih federalnih subjekata, sovjetskih republika38. Ova komplikovana mre a etnoteritorijalnih autonomija razliitog obima rezultovala je federacijom koja je liila na rusku babuku kao u sluaju tradicionalnih ruskih lutaka, svaki autonomni etno-teritorijalni entitet u sebi je skrivao hijerarhijski ureen niz manjih autonomnih entiteta39. Dr avna institucionalizacija politike i kulturne autonomije je osnivanjem nacionalnih sekcija bila preneta i sferu partijskog organizovanja pa je, na primer, u okviru Komunistike partije Azerbejd ana postojala iranska, nemaka, grka i jevrejska sekcija (Slezkine, 1994: 422). Stoga ne udi to je dosledna afirmacija kulturnih prava razliitih etnikih grupa tokom dvadesetih godina pretila da Sovjetski Savez pretvori u novu Vavilonsku kulu jer je identifikovano ak 192 jezika koji su pretendovali na status slu benog jezika na teritorijama razliitog obima40.
38

39

40

Nacionalnost je znaila razliite stvari u razliitim oblastima, ali granice veine oblasti su smatrane zaista nacionalnim i bile su zapanjujue sline etnografskim mapama iscrtanim od strane Komisije za prouavanje plemenskog sastava stanovnitva. Boljeviki zvaninici u Moskvi etnicitet su smatrali legitimnim zbog tekoa i razvojnih ogranienja etnikih grupa, a ne usled lukave strategije zavadi pa vladaj. Oni su, sledei Lenjina i Staljina, s uverenjem tvrdili da to bude tanija nacionalna demarkacija , to e biti uspeniji put u internacionalizam (Slezkine, 1994: 430). Za kratko vreme nacionalna demarkacija je rezultovala zbunjujuom i praktino neogranienom kolekcijom etniki umetnutih lutaka (nesting dolls). Svi neruski stanovnici su bili nacionalnosti koje su imale pravo na sopstvenu teritorijalnu jedinicu, a sve nacionalno definisane grupe koje su ivele na neijoj tuoj teritoriji bile su nacionalne manjine koje su imale pravo na sopstvene teritorijalne jedinice. Do 1928. godine, razliite Republike sadr ale su nacionalne okruge, nacionalne rejone, nacionalne sovjete, domorodake izvrne komitete (tuzriki), domorodake sovjete (tuzemnye sovety), plemenske i nomadske (rodovye i kochevye) sovjete... (Slezkine, 1994: 430). Radi ilustracije posledica afirmacije prava na kolovanje na maternjem jeziku Sljoskin navodi primer Abhazije (autonomne oblasti u Gruziji) u kojoj je 1926. godine, osim na jeziku Abhaza, nastava odr avana u 43 jermenske, 41 grke, 27 ruske, 2 estonske i 2 nemake kole! Osim kolstva, afirmacija jezike ravnopravnosti i iz nje izvedenih kvota je primenjivana i u radnom procesu: Diktatura proletarijata je bila Vavilonska kula u kojoj su svi jezici na svim spratovima imali

159

Nasuprot tezi revizionista o diskontinuitetu izmeu Lenjinove i Staljinove vladavine, Sljoskin smatra da u odnosu prema nacionalnom pitanju nije postojala sutinska razlika u politici boljevikih voa. Naprotiv, Lenjinovu politiku izgradnje nacija nastavio je Staljin, stvarni otac naroda (istina, ne otac svih naroda i ne sve vreme), ija je politika tokom velikog skoka ( , 1928-1932.) predstavljala najekstravagantnije slavljenje etnikih razliitosti koje je ikada neka dr ava finansirala (Slezkine, 1994: 414). U kasnijem periodu velikog uzmaka iz sredine tridesetih godina samo je su eno polje cvetajuih nacionalnosti, ali je nastavljeno intenzivno kultivisanje onih koje su davale plodove41. Na kraju, tokom i nakon Otad binskog rata, kao i u izgradnji zrelog socijalizma u kome su zvanino nestale drutvene klase, nacija je ostala jedina trajna drutvena grupa, a nacionalna pripadnost jedini vrsti socijalni identifikator stanovnitva: Ukratko, zvanini stav je bio da klase i njihove ideologije dolaze i odlaze, nacionalnosti ostaju. U zemlji osloboenoj drutvenog sukoba, etnicitet je bio jedini znaajni identitet (Slezkine, 1994: 449). Stoga ne iznenauje to je slabljenjem i nestankom sovjetskog socijalistikog sadr aja opstala samo nacionalna forma koja je sada, bez ideoloke kontrole, mogla slobodno biti ispunjena sopstvenim nacionalistikim sadr ajem42.
proporcionalni udeo u svim poslovima. ak su i udarnike brigade u fabrikama i na gradilitima trebale da budu, gde god je to mogue, organizovane prema etnikom principu (slavna ena-udarnica, stahanovka Paa Angelina, bila je ponosni lan Grke brigade) (Slezkine, 1994: 439-440). Kultura velikog skoka je, po definiciji, bila neukorenjena, fluidna i karnevalska. Stari ljudi su se ponaali kao adolescenti, deca su se ravo ponaala, ene su se oblaile kao mukarci (mada ne i obratno), klase su menjale mesta, rei gubile smisao. Ljudi, zgrade, jezici i nacionalnosti su se beskrajno umno avali, migrirali i irili po tankom i ravnom, nivelisanom i decentriranom krajoliku. Ali, ovaj proleterski postmodernizam se pokazao preuranjenim. Veliki uzmak tridesetih godina je bilo trijumf istinske korenizacije u doslovnom smislu ukorenjivanja ili radikalizacije. Sile gravitacije (u oba smisla) privrstile su zgrade za tlo, seljake za zemlju, radnike za fabrike, ene za mukarce, a sovjetske ljude za SSSR (Slezkine, 1994: 444). Voama Sovjetskog Saveza je postajalo sve te e i te e da objasne ta predstavlja taj njihov socijalistiki sadr aj i kada je Gorbaov konano odbacio pohabano komunistiko praznoslovlje, jedini jezik koji je ostao bio je izbrueni i dugo praktikovani jezik nacionalizma (Slezkine, 1994: 451).

41

42

160

Reju, kada je Sovjetski Savez kao nenacionalna dr ava izgubio svoje komunistiko znaenje, njegove Republike kao nacionalne ne-drave ili pseudo-dr ave, postale su jedini mogui naslednici. Vraajui se metafori komunalke, Sljoskin uruavanje komunizma opisuje kao trenutak odluke stanara zajednikog stana da zazidaju vrata sopstvenih soba, urede ih po svom ukusu i ponu da koriste prozore kako bi izlazili napolje. Ali, tada se postavilo pitanje ta e biti sa onim stanarima koji su naseljavali i koristili centralni deo nekadanje zajednikog stana kuhinju, hol i veliki hodnik koji je povezivao sve druge sobe. Naravno, re je o Rusima koji su (kako u sopstvenim, tako i tuim oima) decenijama izgledali kao najva niji stanari, da bi se iznenada probudili u nefunkcionalnom stanu, razliitom od svih ostalih samodovoljnih soba. Novi kuni red ih je stavio pred te ak izbor: Treba li da pokuaju da povrate svoje stvari? Da li da srue zidove? Da ukinu snabdevanje gasom? Ili, da svoj ivotni prostor konano pretvore u pravi stan? (Slezkine, 1994: 452). Otvaranje ruskog pitanja raspadom SSSR-a ukazuje na jo jednu kljunu karakteristiku sovjetske nacionalne politike njenu ambivalenciju i nedoslednost u pogledu definisanja statusa ruske nacije. Naime, polazei od boljevikog odreenja nacija kao drutvenih grupa sa skupom objektivnih karakteristika (zajedniki jezik, poreklo, kultura, ekonomija, prolost, teritorija) i stava o njihovoj ravnopravnosti43, nema osnova za zakljuak o nekakvoj posebnosti Rusa u odnosu na ostale sovjetske nacije. Ali, prema Sljoskinu, Rusi su bili jedinstvena ne-nacija u Sovjetskom Savezu, te je njihov status u odnosu na sve druge nacije bio razliit, bez obzira da li tu rusku posebnost, u zavisnosti od istorijskog perioda u kome je analiziramo, smatramo prednou ili hendikepom. Kao imperijalna (ugnjetaka) i razvijena (kulturno dominantna, klasno diferencirana) nacija Rusi u prvoj fazi sovjetskog reavanja nacionalnog pitanja nisu mogli biti predmet mera pomou kojih je Partija podsticala razvoj zaostalih
43

Svaka nacija bez obzira da li je mala ili velika ima svoje kvalitativne osobenosti, svoju specifinost koja pripada samo njoj i ne postoji kod drugih nacija. Te osobenosti predstavljaju onaj doprinos koji svaka nacija unosi u zajedniku riznicu svetske kulture, dopunjava je i obogauje je. U tom smislu, sve nacije i male i velike nalaze se u jednakom polo aju i svaka nacija je jednako znaajna kao i bilo koja druga ( .. , XIII: 100; cit. prema Slezkine, 1994: 449).

161

nacija i etnikih grupa Sovjetskog Saveza. Procesi nacionalne izgradnje nisu obuhvatali Ruse, ve samo manjine na teritoriji ruske federalne jedinice koja je, poput SSSR-a, i sama bila federacija (RSFSR): Rusi su ostali u posebnoj poziciji. Oni su opravdano mogli biti nacionalne manjine na teritorijama pripisanim drugim nacijama, ali u samoj Rusiji oni nisu imali nacionalna prava i nacionalne mogunosti (zato to su ih nekada posedovali i pogreno iskoristili)... U stvari, etniki motivisane mere pozitivne diskriminacije na nacionalno definisanim teritorijama, bile su eksplicitna replika mera pozitivne diskriminacije na osnovu klasne pripadnosti u Rusiji. Neki Rus je mogao imati koristi od toga to je bio proleter, dok su ostali neruski stanovnici imali koristi ve od toga to nisu Rusi (Slezkine, 1994: 434). Ova poetna asimetrija u polo aju sovjetskih nacija kojom je istovremeno ispravljana istorijska nepravda ruske dominacije i odbacivana konzervativno-seljaka ruska nacionalna tradicija, promenjena je kako afirmacijom i institucionalizacijom prava drugih nacija i nacionalnosti, tako i jaanjem klasne borbe koja je od ruskih mu ika ubrzano stvarala proletere. Stoga su ve poetkom tridesetih godina Rusi, poto su i sami postali proleterska nacija, poeli dobijati nacionalna obele ja i prava koja su ve pripadala svima ostalim: S poetka oprezno, ali sve sna nije kako je odmicala decenija, Partija je poela obdarivati Ruse nacionalnom prolou, nacionalnim jezikom i sve poznatijom nacionalnom ikonografijom sa Pukinom na elu... (Slezkine, 1994: 443)44. Svojom brojnou i prisutnou u drugim Republikama (najee u funkciji strunjaka, partijskih i vojnih kadrova, industrijskih radnika) Rusi su preuzimali ulogu etnikog lepka sovjetske dr ave, a tekoe komunikacije u Vavilonskoj kuli smanjene su uvoenjem ruskog jezika kao obaveznog predmeta u svim osnovnim kolama, zamenom latinice irilicom u knji evnim standardima stvorenim dvadesetih godina, te usvajanjem ruskog kao jedinog jezika komandovanja i slu bene komunikacije u Crvenoj armiji (vid. Vu44

Uskrsnue ruske nacionalne forme upotpunjene Pukinom, vojnim inovima, kolskim uniformama i tradicionalnim porodinim vrednostima bio je znak da su poslednji drutveno i kulturno znaajni, pa stoga (sa proleterskog stanovita) politiki opasni, ostatci stare Rusije (Rus) bili konano uniteni. Uinjeni politiki bezopasnim, ruski simboli i tradicije mogle su biti asimilovane u novi sovjetsko-ruski identitet (Vujai, 2004: 261)

162

jai, 2004: 263; Slezkine, 1994: 444). Ove promene, kao i naglaeno nacionalna retorika Staljinovih ratnih godina tumaene su kao pokazatelj rusifikacije Sovjetskog Saveza i ruske dominacije nad ostalim nacionalnim grupama. Ipak, prema Sljoskinovoj oceni: Rusi nikada nisu postali nacija poput drugih. S jedne strane, oni nisu imali jasno definisanu nacionalnu teritoriju (RSFSR je ostala amorfni skup republika i nije nikada identifikovana sa etnikom ili istorijskom Rusijom), nisu imali svoju Partiju i nikada nisu stekli nacionalnu Akademiju... (Slezkine, 1994: 444)45. Ili, prema porluku, autoru koji se ne mo e optu iti za pristrasnost prema ruskom nacionalizmu: Dominacija etnikih Rusa u SSSR-u bila je postignuta po cenu rastvaranja ruske nacije u sovjetskoj dr avi (cit. prema Vujai, 2004: 283). Ovo preklapanje ruskog i sovjetskog identiteta nam poma e u razumevanju injenice da je u ivljavanje u ulogu rtve komunizma, u nedu ni objekt stradanja od strane suseda i istorije, bilo jednako rasprostranjeno i sa strastvenom uverenou obrazlagano kod svih (malih i velikih) nacija i etnikih zajednica nekadanje dr ave internacionalistikog bratstva. Reju, ivotom u komunalki vie niko nije bio zadovoljan: s jedne strane, Rusi su smatrali da je njihov komfor u odnosu na manje zajednice smetene u zasebnim sobama nepravedno umanjen, dok su s druge strane, ove zajednice strahovale od brojnosti svojih sustanara i mogunosti njihovog isticanja zahteva za novom raspodelom ivotnog prostora. U raspadu nerazruivog bratstva koje je usledilo kao reenje, uinak boljevikog plana zajednike kue (ili, da upotrebim sintagmu R. Hejdena, primenjenu na sluaj SFRJ skice za podeljenu kuu) nije bio zanemariv. Slian zakljuak izvodi istoriar Teri Martin u radovima o nacionalnoj politici boljevika napisanim nakon objavljivanja Sljoskinove studije o Sovjetskom Savezu kao komunalki46. Nesklon metafora45

46

Koristei metaforu komunalke, ogranienja teze o rusifikaciji kao dominaciji ruske nacije, Sljoskin opisuje na sledei nain: Rusi su poeli kinjiti svoje susede i ukraavati svoj deo zajednikog stana (deo koji je ukljuivao veliki hol, hodnik i kuhinju u kojoj se donose glavne odluke), ali oni nisu tvrdili da je itav stan njihov ili da druge (velike) porodice nemaju pravo na sopstvene sobe. Stanari su bili vie nejednaki ali, kao i ranije, odvojeni (Isto). Pre svega, u doktorskoj disertaciji An Affirmative Action Empire: Ethnicity and Soviet State, 1923-1938, odbranjenoj na Univerzitetu u ikagu 1996. godine

163

ma, Martin je Sovjetski Savez definisao kao imperiju pozitivnog delovanja (Affirmative Action Empire) kako bi istakao osobenost ove dr ave koja se razlikovala kako od modela nacije-dr ave i federacije, tako i od tradicionalnih imperija47. Na prvi pogled ovo protivreno spajanje savremenog termina affirmative action (kojim se oznaava politika preferiranja etnikih i drugih manjinskih grupa koje su u prolosti bile izlo ene diskriminaciji, tj. politika pozitivne diskriminacije sa skupom kompenzatorskih mera) i koncepta imperije, prema Martinovom miljenju najtanije opisuje sovjetsku nacionalnu politiku i dr avno-pravno ustrojstvo48. Neobinost ove sintagme odra ava kontradiktornost politike samih boljevika koji se mogu nazvati internacionalnim nacionalistima jer su pokuali da spoje zahteve nacionalista za nacionalnom teritorijom, kulturom, jezikom i sopstvenim elitama, sa socijalistikim zahtevom za ekonomski i politiki unitarnom dr avom (Martin, 1996: 39). Objanjenju ovog paradoksa prema kome se internacionalizam potvruje voenjem nacionalistike politike, a komunisti (boljeviki internacionalisti) postaju graditelji nacija (nation-builders; ), posveen je Martinov istoriografski rad oslonjen na obimnu arhivsku grau. U njemu su rekonstruisane tri osnovne polazne premise boljevike politike pozitivnog delovanja prema nacionalnim pokretima nasleene multietnike imperije, politike koju su dvadesetih godina formulisali Lenjin i Staljin. Prva premisa je bila ve pomenuta marksistika ocena nacionalizma kao maskirajue
(kasnije objavljenoj u obliku knjige: The Affirmative Action Empire: Nations and Nationalism in the Soviet Union, 1923-1939. Ithaca, New York, 2001), kao i u brojnim studijama. Taj termin predla em kao ideal-tip da bi se Sovjetski Savez kao nacionalni entitet razlikovao od alternativnih ideal-tipova: nacije-dr ave, grada-dr ave, federacije, konfederacije, imperije (Martin, 2001: 78). Ve ovom sintagmom u naslovu Martinova knjiga dramatino odstupa od standarda koji su nekada uspostavili Riard Pajps i Elen dEnkos nedvosmisleno tvrdei kako je Sovjetski Savez bio represivan prema nacionalnim grupama koje je obuhvatao. U tom pogledu, imperija pozitivnog delovanja je smeo izazov ortodoksiji modela tamnice naroda (Gerasimov, 2005). Stoga, nije udno to Malia u kritici Martinovog rada istie: Pozitivno delovanje (affirmative action) nije nikada bio sovjetski termin... Martin prisvaja ameriki ideal graanskih prava i primenjuje ga na imperium Lenjina i Staljina! (Malia, 2004: 38).

47

48

164

ideologije koja ugro ava proleterske interese jer predstavlja osnovu stvaranja nad-klasnih, nacionalnih alijansi svih slojeva drutva. Poto su pre i nakon Revolucije bili suoeni sa pojavom sna nih nacionalnih pokreta, boljevici su zakljuili da e im prisvajanje nacionalne forme omoguiti da neutraliu opasnosti od bur oaske hegemonije u tim pokretima. Internacionalistiki komunisti su stoga morali obui nacionalni kostim i zameniti nacionalnu bur oaziju u artikulaciji zahteva za autonomijom ugnjetavanih naroda. Ovo njihovo uverenje bilo je poduprto drugom premisom prema kojoj je nacionalna svest neizbe na istorijska faza koju svi narodi moraju proi na putu ka internacionalizmu (Martin, 1996: 22)49. Kako i nakon pobede boljevika nije nestala potreba za ujednaavanjem stupnja razvoja razliitih nacionalnih grupa, podsticanje procesa nacionalne izgradnje brojnih zaostalih naroda nije smatrano samo nu nim, ve i pozitivnim korakom komunistike modernizacije50. Konano, trea Lenjinova i Staljinova premisa sadr ana je u njihovom esto izricanom uverenju po kome je neruski nacionalizam prevashodno odgovor na caristiko ugnjetavanje, te je motivisan istorijski opravdanim i duboko ukorenjenim nepoverenjem prema imperijalnoj dominaciji Rusa. Stoga su oni, nasuprot internacionalistikoj opoziciji u samoj Partiji, smatrali da nacionalizam malih naroda zaslu uje podrku i nakon Revolucije jer ima optedemokratski znaaj i predstavlja manje zlo od velikodr avnog ovinizma51. iri, spoljno-politiki okvir ove podrke predstavljala je, prema Martinovom miljenju, boljevika antikolonijalna strategija
49

50

51

Staljin je 1929. godine opravdavao pokroviteljsku politiku Partije ( ) prema nacionalnim kulturama na sledei nain: Mi sprovodimo politiku maksimalnog razvoja nacionalne kulture da bi ona iscrpela sebe potpuno i da bi, nakon toga, stvorena baza za organizovanje internacionalne socijalistike kulture (cit. prema: Martin, 2001: 70). Poto je Lenjin usmerio pa nju boljevika na istone, zaostale nacionalnosti Sovjetskog Saveza, konsolidacija nacionalnog statusa se poela povezivati sa istorijskim progresom. Taj trend je dostigao vrhunac tokom kulturne revolucije kasnih 20-tih kada se sovjetska propaganda hvalila kako je na Dalekom istoku hiljadugodinji proces stvaranja nacije sa et u samo jednu deceniju (Martin, 1996: 24-25). Ovo verovanje je dovelo do uspostavljanja va nog principa vee opasnosti po kome velikodr avni (ili ponekad velikoruski) nacionalizam predstavlja veu opasnost od lokalnog nacionalizma (Martin, 2001: 71)

165

kao i oekivanje da e afirmacija prava nacionalnih manjina (dijaspora) sa zapadne sovjetske granice pozitivno uticati na odnos njihovih matinih dr ava prema novom re imu. Na osnovu izlo enih premisa, boljevici su nakon XII Kongresa (1923) zakljuili da e nacionalizam biti razoru an priznavanjem nacionalnih formi, pa su sistematski razradili niz praktino-politikih mera afirmacije i unapreenja tih formi. Skup tih mera kasnije je nazvan korenizacijom (; indigenization) neologizmom kojim je prvobitno oznaavana politika promocije jezika sovjetskih nacionalnosti i stvaranja autohtonih elita svake od brojnih etnikih grupa. Izvedena od pridevskog oblika korennoj ( u znaenju prvobitan, izvorni, starosedelaki, autohtoni...) ova re je bila deo boljevike antikolonijalne retorike kojom su naglaavana prava starosedelaca neke teritorije u odnosu na doljake imperijalne ugnjetae. Mere pozitivne diskriminacije bile su usmerene upravo na domoroce oni su dobili sopstvene teritorijalne jedinice, njihov jezik (esto uz prethodnu lingvistiku doradu i kodifikaciju) stekao je status slu benog jezika, a kultura je dobila svoju institucionalnu infrastrukturu: Sovjetska politika je sistematski promovisala razliite nacionalne identitete i nacionalnu samosvest svojih neruskih stanovnika. To je injeno ne samo stvaranjem nacionalnih teritorija kojima su rukovodile nacionalne elite na sopstvenom jeziku, ve takoe i agresivnom promocijom simbolikih markera nacionalnog identiteta nacionalnog folklora, muzeja, odee, hrane, opere, pesnika, progresivnih istorijskih dogaaja i klasinih knji evnih dela (Martin, 2001: 74). Ali, uprkos postojanju brojnih teritorijalnih jedinica konstituisanih po nacionalnom kriterijumu i federalnom ustavnom ustrojstvu, sovjetska nacionalna politika nije podrazumevala podelu vlasti kojom bi se znaajnija politika i ekonomska ovlaenja prenela sa boljevikog centra (Partije) na federalne jedinice. Sovjetski fasadni federalizam je skrivao unitarnu politiku volju Partije koja je bila garant jedinstva (socijalistike) sadr ine, nasuprot raznolikosti (nacionalno-kulturnih) formi drutvenog ivota. Takoe, u procesu nacionalne izgradnje zaostalih naroda mere pozitivne diskriminacije prevashodno su bile usmerene na kulturnu, obrazovnu i kadrovsku politiku, a znatno manje na ostvarenje planova za ekonomsko ujed166

naavanje razliitih republika i oblasti52. Ipak, uz sva ogranienja dometa pozitivnog delovanja sovjetskog vostva, Martin smatra da je sovjetska revolucionarna vlast bila prva od svih starih evropskih multietnikih dr ava koja se suoila sa rastuim talasom nacionalizma i na njega odgovorila sistematskim podsticanjem nacionalne svesti svojih etnikih manjina i stvaranjem za njih mnogih institucionalnih formi karakteristinih za nacije-dr ave... Tako neto nije nikada ranije pokuano i, mo da sa izuzetkom Indije, nijedna multinacionalna dr ava kasnije nije dosegla obim sovjetske afirmativne akcije (Martin, 2001: 67). Svoju detaljnu i na istorijsko-arhivskom materijalu zasnovanu analizu boljevike politike korenizacije Martin zakljuuje tvrdnjom da je tokom dvadesetih godina Partija postala avangarda neruskog nacionalizma (Martin, 2001: 76). Bez korienja boljevike terminologije, ova njegova ocena mo e biti formulisana tezom da je sovjetska dr ava na sebe preuzela one uloge koje su u Hrohovoj trofaznoj periodizaciji nacionalnih pokreta malih naroda imali patriotski intelektualci i nacionalni aktivisti u svojoj borbi protiv tradicionalnih imperija53. Poput Sljoskina, Martin zakljuuje da je partijska podrka nacionalnim manjinama (odbacivanje politike njihove asimilacije melting pota, zasnovanog na dominaciji ruske kulture) tokom dvadesetih godina u krajnjoj liniji vodila negativnoj diskriminaciji velikodr avne nacije: U sovjetskom sluaju u kome
52

53

Ekonomsko ujednaavanje je imalo mnogo dvosmislenije mesto u sovjetskoj nacionalnoj politici... Nasuprot kulturnom i nacionalnom ujednaavanju, gotovo da nisu postojale birokratske institucije koje bi nadgledale i sprovodile procese ekonomskog ujednaavanja (Martin, 1996: 37-38). Ili: Ekonomski komesarijati su bili stalno neprijateljski raspolo eni prema sovjetskoj nacionalnoj politici (Martin, 2001: 75). U Hrohovom modelu imperijalna dr ava deluje samo negativno (i uzaludno) da bi spreila pojavu nacionalnih pokreta. Umesto toga, sovjetska dr ava je usvojila suprotnu strategiju. Ona je delala pozitivno podr avajui dekolonizatorske pokrete sa ciljem njihovog kooptiranja i udaljavanja od postizanja njihovog cilja nezavisne dr ave (Martin, 1996: 47-48). Usvajajui Hrohov model tri faze (naunu, agitacionu i masovnu) u nastanku nacionalnih pokreta malih naroda unutar imperija, Martin istie: Sovjetska dr ava je doslovno preuzela vostvo u sve tri faze: artikulaciji nacionalne kulture, formiranju nacionalnih elita i propagiranju masovne nacionalne svesti (Martin, 2001: 76).

167

su svi ne-Rusi bili favorizovani, Rusi su sami nosili teret pozitivne diskriminacije54. Takoe, on promenu sovjetske nacionalne politike povezuje sa Staljinovim upozorenjem o vrtoglavici od uspeha nakon koga tokom tridesetih godina poinju postepena ogranienja mera pozitivne diskriminacije sovjetskih nacionalnosti praena postupnom rehabilitacijom ruske nacionalne tradicije: U januaru 1934. godine Staljin je slu beno objavio odbacivanje principa vee opasnosti kojim su Rusi stigmatizovani kao nekadanja velikodr avna nacija. Na poetku se inilo da e Rusi dobiti jednaki nacionalni status, ali od 1936. godine oni su ve uzdignuti u status prvog meu jednakim u sovjetskoj porodici nacija (Martin, 2001: 81). Ovaj praktino-politiki otklon od boljevikog modela imperije pozitivnog delovanja bio je praen promenom sovjetskog teorijskog diskursa shvatanje nacija kao proizvoda moderne kapitalistike epohe zamenjeno je esencijalistikom koncepcijom po kojoj su nacionalni identiteti sovjetskih nacija duboko istorijski ukorenjeni. Usvajanje primordijalistikog shvatanja nacije vodilo je jaanju statusa titularnih nacija (ukljuujui i ruske), redukciji broja etno-teritorijalnih jedinica (mre e autonomnih nacionalnih sovjeta, rejona, oblasti,) kao i pragmatinijoj jezikoj politici kojom je ruski jezik etabliran kao lingua franca sovjetske dr ave. Novi princip nadnacionalnog sovjetskog jedinstva naena je u formuli vekovnog prijateljstva naroda ( ) u kome je najvei (ruski) narod imao sto ernu ulogu jer je, prema partijskom asopisu Boljevik iz 1938. godine, upravo on tokom celokupne istorije dokazao svoju borbenost i slobodoljubivost: Istorija velikog ruskog naroda istorija herojskih bitaka za nezavisnost i slobodu protiv bezbrojnih neprijatelja, osvajaa i intervencionista (ukljuujui i nemake elemente)... (cit. prema: Martin, 2000: 349). Ovaj novi zvanini partijski stav reflektovao je pomenutu promenu u sovjetskom nainu tematizacija
54

Nikolaj Buharin u svom istupu na XII Kongresu (1923) jasno formulie razloge za asimetrian polo aj ruske nacije u odnosu na sve druge: Kao biva velikodr avna nacija, moramo uva avati nacionalistike aspiracije drugih i staviti sebe u neravnopravan polo aj, u smislu davanja jo veih ustupaka nacionalnim strujama. Jedino takvom politikom onom kojom sebe vetaki stavljamo u poziciju koja je ni a od pozicije drugih samo po toj ceni mo emo sebi kupiti poverenje ranije ugnjetavanih nacija (Pravda, 24. aprila 1923., cit. prema: Martin, 2001: 78).

168

nacionalne pripadnosti ona se sada stanovnitvu pripisivala kao primordijalni i sutinski atribut, a ne vie kao istorijski prolazna i sluajna forma55. S obzirom na postepeno naputanje klasne borbe kao osnovnog sovjetskog narativa, boljeviki diskurs je kasnih tridesetih godina ostao oslonjen na dve osnovne kategorije dr avu i narod. Pojednostavljeno, centralizovana partija-dr ava vrsto je ujedinjavala (sovjetski) narod koji je prema nacionalnom kriterijumu bio podeljen i klasifikovan na grupe veeg i manjeg obima56. Pored paternalistike dr ave, na stvaranje i odr anje jedinstva sovjetskog naroda uticale su (stvarne ili zamiljene) opasnosti kojima je socijalizam u jednoj zemlji bio izlo en od neprijateljski raspoloenog kapitalistikog okru enja. Stoga, boljeviko vostvo nije te ilo pretvaranju Sovjetskog Saveza u naciju-dr avu koja bi poivala na stvaranju nove sovjetske nacije ili na nasilnoj asimilaciji stanovnitva u postojeu veinsku (rusku) naciju57. Ipak, kao i svako prijateljstvo, sovjetska dru ba naroda je od sredine tridesetih godina bila suoena sa nizom iskuenja u kojima su neke etnike grupe postajale neprijatelji koje dr ava ka njava, progoni i raseljava. Drugim reima, diskriminacija zasnovana na klasnoj pripadnosti je u periodu velikog terora esto kombinovana sa nasilnom deportacijom itavih etnikih grupa: Izmeu 1935. i 1938. godine su bar devet
55

56

57

Sovjetski primordijalizam mo e biti objanjen pomou vie konvergentnih faktora. Svepro imajua sovjetska praksa oznaavanja individua pomou nacionalnog identiteta da bi se administrirali programi pozitivne diskriminacije potpomagala je pretvaranju nacionalnosti u pripisani nasledni status... Dodatno, Staljinova etatistika revolucija od gore proizvodila je paternalistiki kult naroda koji je sa svoje strane ohrabrivao slavljenje primordijalne, vlkisch nacionalne kulture... (Martin, 2000: 358). Tokom staljinske revolucije odozgo klase su bile dovedene do potpunog nestanka. Borei se sa eksploatatorskim klasama, proletarijat je ukinuo sam sebe, pretvorivi se u oveanstvo. Ipak, nacije ne mogu nestati tako brzo: celo oveanstvo se delilo na nacije. Za razliku od socijalnih klasa koje su dolaskom socijalizma morale nestati, nacije su nastavile da postoje ak i onda kada su socijalne kategorije izgubile svaki smisao (Baberowski, 2006). Sovjetski Savez nije bio nacija-dr ava, niti je njegovo vostvo ikada bilo posveeno pretvaranju Sovjetskog Saveza u naciju-dr avu. Nije bilo pokuaja da se iskuje nova sovjetska nacija, niti da se nasilno asimiluje nerusko stanovnitvo. Naprotiv, u ranom sovjetskom periodu je aktivno obeshrabrivana ak i dobrovoljna asimilacija (Martin, 1998: 816).

169

sovjetskih nacionalnosti Poljaci, Nemci, Finci, Estonci, Litvanci, Koreanci, Kinezi, Kurdi i Iranci bile podvrgnute etnikom ienju (Martin, 1986: 815). Stigmatizovane kao nelojalni, antisovjetski elementi, ove nacionalne zajednice su deportovane iz pograninih oblasti u skladu sa procenom rastue spoljne opasnosti po sovjetsku dr avu. Od poetno naglaene pozitivne diskriminacije ovih dijaspora58, boljevika politika je pod uticajem rastue sovjetske ksenofobije (sindroma opkoljene socijalistike tvrave) preusmerena na njihovu masovnu deportaciju mere nacionalne izgradnje (nation building) zamenjene su praksom selektivnog unitavanja nacionalnih zajednica (nation destroying). Poto je u dramatinim okolnostima nasilne kolektivizacije i gladi, veliki broj prethodno pozitivno diskriminisanih pripadnika nacionalnih manjina iskazivao elju za naputanjem prve zemlje socijalizma59, boljeviko rukovodstvo je pribeglo merama kolektivnog ka njavanja. Kasnije irenje ovih mera na druge etnike grupe koje su iz razliitih razloga stigmatizovane kao neprijateljske nacije nije, prema Martinovom miljenju, dovoljan dokaz teze o radikalnoj promeni sovjetske nacionalne politike u pravcu nasilne rusifikacije i nacionalnog terora, ve pokazatelj naputanja modernistikog u korist primordijalistikog shvatanja nacije u boljevikoj ideologiji: Sama pojava kategorije neprijateljske nacije koja je tokom i nakon Drugog svetskog rata proirena i na brojne indogene sovjetske nacionalnosti (ne samo dijaspore M. S.), oznaava trijumf primordijalistikog naina miljenja (Martin, 2000: 358). Tako je veliki boljeviki projekat socijalne modernizacije (u kome je izgradnja zaostalih nacija bila samo prolazna faza ka
58

59

Politbiro je svojim dekretom od 1925. godine eksplicitno naglasio da nacionalnim manjinama u pograninim oblastima treba dati vie nacionalnih prava nego onima u centralnim oblastima Sovjetskog Saveza (Martin, 1998: 831). Ova politika je formulisana u skladu sa pijemontskim principom, tj. uverenjem da e status sovjetskih dijaspora pozitivno uticati na stav prema komunizmu njihovih sunarodnika u matinim dr avama. Ovi pokreti za emigraciju su sovjetsko vostvo dramatino suoili sa neuspehom pijemontskog principa. Nacionalne manjine na zapadu Sovjetskog Saveza su trebale da poslu e kao privlani komunistiki primeri za svoju inostranu etniku brau. Umesto toga, njih su sada privlaile njihove matine dr ave i oni su se odricali svoje sovjetske domovine na veoma iznenaujui nain (Martin, 1998: 838).

170

ostvarenju internacionalnog bratstva) zavrio obnovom vere u prirodnost i drevnost nacija kao trajnih entiteta udru enih u sovjetsku porodicu naroda60. Slina asimetrija izmeu intencija i posledica sovjetske politike oituje se i u odnosu prema imperijalizmu nastao kao antiimperijalistiki pokret, boljevizam je stvorio komunistiku imperiju: Dugorono gledano, istovremena promocija neruskih identiteta i ponovno uspostavljanje Rusa kao najcenjenije i istaknute dr avotvorne nacije jedne centralizovane dr ave, omoguilo je subjektivnu percepciju imperije. Kako su se neruske nacije modernizovale i znatno uveavale nacionalnu inteligenciju tokom vladavine Hruova i Bre njeva, polako je jaala njihova subjektivna percepcija da ive u Ruskoj imperiji. S poetkom politikih reformi Gorbaova, ovo oseanje je iznenada eksplodiralo i fatalno potkopalo Lenjinovu imperiju pozitivnog dejstva (Martin, 2001: 82).

3. Lukavstvo uma: crvena rotkva i pseudomorfoza

Izlo ena Sljoskinova i Martinova istorijska analiza boljevike nacionalne politike ilustruje promenu unutar decenijama dominantnog sovjetolokog narativa prema kome je ta politika iskljuivo poivala na represiji neruskih nacionalnosti i boljevikoj manipulaciji sa pravom nacija na samoopredeljenje. Njihova tematizacija boljevike izgradnje nacija osvetljava one momente istorijskog procesa koji ostaju u senci totalitarne paradigme fokusirane na kasni staljinizam kao tamnicu naroda. Takoe, njome se istie dijalektiki obrt ciljeva i sredstava boljevike politike, tj. naglaava protivreni odnos izmeu intencija i rezultata komunistikog eksperimenta. Naime, boljeviko stvaranje nacija (nation-making) koje je izvorno bilo samo sredstvo postizanja komunistikog cilja internacionalnog bratstva na kraju je, lukavstvom istorije, dovelo do raspada Sovjetskog Saveza i stvaranja brojnih novih nacija-dr ava61. Mere predu60

61

Modenizacija je teorija sovjetskih intencija, a neo-tradicionalizam je teorija njenih nenameravanih posledica (Martin, 2000: 361). Proces stvaranja nacija u Sovjetskom Savezu odvijao se u jedinstvenom kontekstu u dr avi koja je, da bi prevladala nacionalizam i razlike izmeu nacija u

171

zimane radi postizanja jednakosti nacionalnih zajednica nisu, kao to su oekivali boljevici, vodile nestanku meuetnikih konflikata ve su rezultovale poveanjem nacionalne samosvesti i rastom nacionalnog separatizma meu drutveno aktivnijim lanovima svake od nacionalnih zajednica (Kaiser, 1994: 248). Reju, to je modernizacija zaostalih sovjetskih nacionalnih zajednica bila uspenija, to je boljeviki modernizator bio sve nepotrebniji: Taj dijalektiki preokret samolegitimacije imperije otelotvoren u teoriji i praksi modernizacije bio je u samom jezgru progresivnog propadanja Sovjetske imperije Ustvari, Komunistika partija je samu sebe delotvorno uinila nepotrebnom. Kome je potrebna avangarda kada sada ima urbano, obrazovano, mobilno i samo-motivisano drutvo? Kome je potrebna imperijalna kontrola Moskve kada su nacionalne elite i njeni konstitutivni delovi sposobni da artikuliu sopstvene interese u skladu sa idejom nacionalnog samoopredeljenja koju odobrava marksizam-lenjinizam? (Suny, 2001: 31). U pokuajima objanjenja dinamike i neuspeha boljevike nacionalne politike imperijalna paradigma, usmerena na procese dugog trajanja, otvara mogunost novog naina tematizacije odnosa komunizma i nacionalizma. Imperijalna Rusija koja se od sredine XIX veka dramatino suoavala sa krizom i nu nou reformi predstavlja problemsko sredite takvog istra ivakog pristupa. Ondanji planovi reorganizacije mnogonacionalnog carstva bili su koncipirani u dva osnovna, ideal-tipska pravca: pretvaranju imperije u naciju-dr avu sa ruskom etnikom dominacijom ili stvaranju nacije-drave politiki jednakih graana bez politizacije njihove etnike pripadnosti. U oba sluaja, podrazumevano je ouvanje jedinstva i celovitosti ruske imperije, a njena etno-teritorijalna federalizacija nije razmatrana kao sredstvo koje bi zadovoljilo kako postojee i potencijalne nacionalne pokrete, tako i omoguilo odr anje dr avne
stvari stvorila skup institucija i inicirala procese koji su podsticali razvoj svesnih, sekularnih i politiki mobilisanih nacionalnosti. Nasuprot poetnim ciljevima Komunistike partije, procesi nativizacije, industrijalizacije, urbanizacije i izgradnje dr ave u Sovjetskom Savezu obezbedili su drutvenu i kulturnu osnovu prvo za pojavu etnikih elita koji su organizovali otpor niskog nivoa vladavini Rusije, a kasnije, za stvaranje kontra-elita koje su mobilisale iroko zasnovane nacionalistike pokrete (Suny, 1993: 126).

172

celovitosti. Boljeviki izbor upravo ove mogunosti bio je plod ukrtanja situaciono-istorijske, real-politike logike i njihovih doktrinarnih internacionalistikih uverenja, a predstavljao je pokuaj spajanja nespojivih praksi odr anja imperije i izgradnje nacija (Blitstein, 2006). Ova dvostrukost boljevike prakse esto je previana jednostranim naglaavanjem ili partijskog centralizma i rusifikacije, ili isticanjem pozitivno-formativne uloge boljevika u procesima izgradnje sovjetskih nacija. Izbegavanje zamke takvog redukcionizma u tumaenju istorije Sovjetskog Saveza vodi oceni prema kojoj je boljevika vlast istovremeno, s jedne strane te ila unapreenju etnikog identiteta svakog stanovnika, dok je s druge strane, bila usmerena na stvaranje politikog entiteta koji nije zasnovan na etnikim vezama, entiteta koji bi bio slian izmenjenom ruskom carstvu ujedinjenom ne-etnikom idejom komunizma i sa graanima koji su, izuzev stigmatizovanih kontrarevolucionara, jednaki (Ikeda, 2005: 122). Kasnije pomeranje naglaska u boljevikoj praksi sa izgradnje zaostalih nacija (e o) na procese rusifikacije (jaanje uloge ruskog naroda i njegove tradicije kao integrativnog elementa sovjetskog socijalistikog bratstva) mo emo tumaiti promenom politikih okolnosti i slabljenjem integrativnih kapaciteta same ideje komunizma. Ipak, bez obzira na dinamiku odnosa ove dve komponente boljevike nacionalne politike, opravdan je stav prema kome je tokom celokupne istorije Sovjetskog Saveza postojala napetost izmeu te nje boljevikog re ima da stvori homogenu zajednicu (praksom sovjetizacije kojom se stvara sovjetski narod ije je distinktivno obele je komunizam) i praktino-politike potrebe odr anja njene etnike raznovrsnosti putem korenizacije, tj. ukorenjivanja tog istog komunizma u najrazliitijim nacionalnim tradicijama i etnikim zajednicama (vid. Blitstein, 2006). Naknadna, istoriografska rekonstrukcija sovjetske prolosti suoava se sa problemom razumevanja ovih protivrenih, paralelnih ili simultano smenjujuih praksi o kojima su voeni sporovi meu samim boljevicima i njihovim savremenicima kako saputnicima, tako i protivnicima. Ne ulazei u razmatranje unutarboljevikih sporova, ovu tvrdnju mo emo ilustrovati stavovima formuli173

sanim u krugovima ruske emigracije dvadesetih godina prolog veka koji su, naglaavanjem integrativne ili nacionalno-formirajue strane boljevike nacionalne politike, izvodili razliite zakljuke o njenom buduem ishodu. U radovima ovih zaboravu preputenih politikih teoretiara esto se mogu nai anticipacije savremenih sporova o odnosu nacionalizma i komunizma. Tako je, uprkos svom nemakom poreklu, sam koncept nacional-boljevizma, sistematski razvijen upravo u radovima ruskog emigranta Nikolaja Ustrjalova62, konstitucionalnog demokrate (kadeta) i predvodnika smenovehovskog pokreta iji su pripadnici zagovarali aktivnu podrku boljevicima motivisanu nacionalno-patriotskim razlozima63. Naime, prema uverenju Ustrjalova, pobeda boljevika u Graanskom ratu omoguila je ostvarenje osnovnog nacionalnog cilja ponovnog uspostavljanja teritorijalne celovitosti ruske imperije i njenu buduu transformaciju u rusku naciju-dr avu. Paradoksalno, hirovita dijalektika istorije je sovjetskoj vlasti sa njenom internacionalistikom ideologijom neoekivano dodelila ulogu nacionalnog faktora savremenog ruskog ivota, onda kada je [antiboljeviki] nacionalizam, ostavi nepokolebiv u principu, u praksi izgubio sjaj i
62

63

Sintagma je prvobitno formulisana kao polemiki koncept upotrebljena je u Radekovoj kritici Komunistike radnike partije Nemake koju su u Hamburgu, krajem 1918. g., osnovali H. Laufenberg (Laufenberg) i F. Volfhajm (Wolffheim). Najkrae formulisan ideoloki kredo ove grupe svodi se na poziv za ujedinjenje svih nemakih nacionalnih snaga pod zastavom komunistike partije u borbi protiv imperijalizma Antante. Poto je komunizam predstavljao politiki projekt radikalno suprotstavljen pobednikom, zapadno-evropskom kapitalizmu, on je, prema miljenju Laufenberga i Volhajma, mogao privui i nemake desne, nacionalne politike grupacije. Kritikujui ovaj politiki projekt kao nekomunistiki Radek ga je nazvao nacional-boljevizmom, a Lenjin je taj pojam preuzeo i koristio u svom poznatom radu Deija bolest leviarstva u komunizmu (1920). U pismu Struveu od 15. oktobra 1920. godine, Ustrjalov ga obavetava da je zauzeo poziciju... nacional boljevizma (korienja boljevizma za nacionalne ciljeve u onom smislu u kome su neki ljudi u savremenoj Nemakoj takoe izrazili to stanovite) (cit. prema: Burbank, 1986: 309). O Ustrjalovu i smenovehovstvu videti opirnije u: Agursky (1987); Hardeman (1994), kao i u mom radu: Nacional-boljevizma: prilog istoriji pojma, Srpska politika misao, Beograd, Vol. III (1996), No. 1-4, str. 207-222 (isti tekst: Republika, Beograd, jun 2000, God. XII, Broj 238-239; Internet dokument: http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2000/238-239/238_15.html. ).

174

potamneo usled hroninih saveza i kompromisa sa takozvanim saveznicima (Ustrialov, 1927: 4). Poto su boljevici praktino dokazali da su jedina politika snaga koja je sposobna da ukine anarhiju, sprei separatistike pokrete neruskih nacionalnosti i ouva celovitost zemlje, Ustrjalov je (unutranju i spoljnu) emigraciju pozvao na pomirenje i saradnju sa re imom. Taj poziv se temeljio na njegovom uverenju da e vremenom boljevizam biti evolutivno transformisan (i ivljen) jer e boljevici pod pritiskom socijalne stvarnosti odustati od doslovnog ostvarenja sopstvenog komunistikog uenja. Stvaranje sna ne, velike dr ave pod imenom Sovjetskog Saveza je u oima Ustrjalova predstavljalo obnovu razruene imperije ije je unutranje ureenje od sekundarnog znaaja jer, po njegovim reima, Rim ostaje Rim i pod vlau republikanaca i pod vladavinom imperatora (Ustrialov, 1920: 51)64. Prema njegovom miljenju, boljevici svojim centralizmom i demagogijom slobodnog samoopredeljenja naroda, uspeno integriu nekadanju rusku imperiju, dok internacionalistikom komunistikom retorikom ojaavaju poziciju Rusije obezbeujui joj podrku meunarodnog radnikog pokreta65. Stoga je Ustrjalov budui razvoj Rusije predoavao pomou analogije sa rotkvom ija je spoljanost crvena, a unutranjost bela: Crvena ljuska, firma koja upadljivo pada u oi, korisna zbog svojevrsne privlanosti za poglede sa strane, zbog
64

65

Teritorija je od sutinskog znaaja za Ustrjalovljev koncept nacionalizma: Svaki nacionalizam, ako je ozbiljan, mora pre svega biti topografski... Duboko grei onaj koji teritoriju smatra mrtvim elementom dr ave, indiferentnim prema njenoj dui. Ja sam spreman da tvrdim sasvim suprotno: upravo je teritorija najbitniji i najvredniji deo due dr ave, bez obzira na njen prividno grubi fiziki karakter... Zato ja smatram da vlast koja sada okonava ujedinjavanje Rusije u njenim velikodr avnim okvirima, bez obzira kakva da je, zaslu uje u tom poslu odlunu podrku i simpatiju svih svesnih ruskih patriota (Ustriialov, 1920: 50; 52). Teritorijalno-centrinost Ustrjalovljeve pozicije istiu i savremeni tumai: U njegovoj interpretaciji nacionalizam nema duhovno ili ideoloko opravdanje... Ustrjalov se ne poziva na pravoslavlje, rusku kulturu, istoriju ili naciju mera i cilj nacionalne snage je teritorija (Burbank, 1986: 226). Boljevizam sa svojim internacionalnim uticajem i svuda rairenim vezama sada postaje sjajno orue meunarodne politike Rusije i slepi su oni ruski patrioti koji bi u sadanjem trenutku eleli da zemlju vide lienu tog orua po bilo koju cenu (Ustrialov, 1920: 85).

175

svoje sposobnosti da imponuje. Njena sr , sutina je bela i sve to vie raste i sazreva plod, bie sve belja. Ona e beleti stihijno, organski (Ustrialov, 1927: 36). Ohrabren naputanjem ratnog komunizma i uvoenjem NEP-a, predviao je da e, nasuprot Staljinovoj formuli, Sovjetski Savez vremenom sve vie postajati internacionalan po formi, a nacionalan po sadr ini. Reju, anticipirajui jaanje procesa rusifikacije sovjetske dr ave, on je u uspostavljanju sna ne ruske dr ave video krajnji rezultat boljevike politike osloboene komunistikih iluzija o opteljudskoj emancipaciji. Ironijom istorije, Ustrjalov se vratio u domovinu gde je 1937. godine bio osuen i ubijen zbog svog nacional-boljevizma upravo u vreme Staljinovog sve sna nijeg zaokreta ka ruskoj nacionalnoj tradiciji i izgradnji socijalizma u jednoj zemlji koja je mnoge podseala na rusku imperiju. Ponovno tampanje Ustrjalovljevih radova i debate o njima danas predstavljaju svojevrsnu rehabilitaciju ovog usamljenika iz Harbina, ali se ona odvija u okolnostima koje samo potvruju nerealistinost njegovih predvianja: naputanje komunizma poklopilo se sa raspadom one velike dr ave iji opstanak je, prema njegovom uverenju, opravdavao kako istorijsku pojavu boljevizma, tako i njegovu sopstvenu saradnju sa boljevicima. Ako se poslu imo njegovom metaforom rotkve, onda mo emo zakljuiti da je bez crvene, komunistike forme Sovjetski Savez bio nedovoljno pro et ruskom (nacionalno-belom) sadr inom da bi sauvao svoju kompaktnost i celoviti oblik. Iz perspektive raspada i kraja Sovjetskog Saveza, ini se da je komunistika forma pothranjivala i omoguavala rast i bujanje mnotva nacionalnih sadr aja, a ne samo ruskog, kako je to predviao Ustrjalov. Na mogunost takvog istorijskog razvoja i krajnjih posledica boljevike nacionalne politike upuivao je ve dvadesetih godina, izmeu ostalih, teoretiar prava i politike Nikolaj Aleksejev sa svojim istomiljenicima okupljenim u evroazijskom pokretu ruske emigracije66. Poput Ustrjalova, evroazijci su odavali priznanje boljevicima za ouvanje celovitosti ruske imperije, teritorije Evroazije koja je, prema njihovom uverenju, predodreena za politiko i
66

O evroazijstvu i evroazijskom pokretu ruske emigracije videti moju knjigu: Put Rusije: evroazijsko stanovite, Beograd: Plato, 2004.

176

kulturno jedinstvo. Iako su bili protivnici zagovornika povratka na tradicionalno rusko imperijalno velikodr avlje, oni su kritikovali kombinaciju klasnog i nacionalnog principa u sovjetskom federalizmu. Naime, poto je boljeviki etnofederalizam poivao na pravu nacija na samoopredeljenje, morao je biti ogranien jedinstvenim interesom proletarijata koji ovaplouje u centralizovana Komunistika partija. Zato je sistemska pretpostavka boljevikog federalizma bila korenizacija kojom se u federalnim jedinicama ubrzano stvara proletarijat kao oslonac sovjetske vlasti, uprkos tome to je, prema reima lingviste Nikolaja Trubeckog, podela na proletarijat i bur oaziju vetaka u sluaju mnogih naroda SSSR-a (Trubetzkoy, 1994: 421). Ubrzani razvoj pismenosti i obrazovanja na jezicima nacionalnosti sovjetskih republika, tj. Martinove mere pozitivne akcije vode, prema predvianju Trubeckog, stvaranju novih nacionalnih elita iji se rukovodei status legitimie njihovom proleterskom sveu. Ipak, bez obzira na vernost ovih novih elita boljevizmu, pokazuje se da proleteri, kada dou na vlast, esto poseduju posebno sna ne nacionalistike instinkte koji, prema komunistikom uenju, ne postoje u pravih proletera...(Trubetzkoy, 1994: 422). Dokaz za to su rano uoene pojave ugnjetavanja nacionalnih manjina u novoformiranim sovjetskim republikama: Nacije koje su se samoopredelile i koje ne ine uvek veinu stanovnitva nacionalnih republika, poinju da ugnjetavaju nacionalne manjine koje ive u njihovim granicama (Alekseev, 1927: 252). Na taj nain, komunistike elite federalnih jedinica postaju nosioci nacionalizma koji se situaciono ograniava samo partijskim centralizmom i ideolokom pravovernou. Eventualno slabljenje stroge partijske discipline i hijerarhije vodilo bi labavljenju federacije i osamostaljenu federalnih jedinica upravo pod rukovodstvom tih novostvorenih nacionalno-komunistikih elita. Predviajui takav pravac istorijskog razvoja, Nikolaj Aleksejev je jo 1927. godine istakao: Sovjetska politika za rezultat ima paradoksalnu injenicu da se iz radnikog internacionalizma raa pravi, lokalni, provincijalni nacionalizam (Alekseev, 1927: 252). Svoju anticipaciju budueg raspada Sovjetskog Saveza pod pritiskom nacionalnih pokreta njegovih lanica predvoenih bivim pripadnicima komunistike nomenklature, on je
177

zasnivao na predvianju slabljenja integracione uloge komunistike ideologije u odnosu na jaanje centrifugalne snage nacionalnog principa ugraenog u temelje sovjetske federacije. Po njegovom miljenju, boljevici su zarad propagandno-taktikih ciljeva iroko primenjivali pravo na samoopredeljenje i ad hoc formirali nacionalne republike meu narodima koji do tada nisu ni razmiljali o bilo kakvoj autonomiji. Bezgranino verujui u snagu klasnog naela (proleterske diktature i solidarnosti), oni su svojom nacionalnom politikom otvorili Pandorinu kutiju nacionalizma: Nad Rusijom sada lebde nacionalni duhovi stvoreni sovjetskom politikom i njihov zanos preti sovjetskom internacionalizmu sa kojim e oni, pre ili kasnije, morati da stupe u borbu. Komunistika politika doslovno svim silama stremi da uini realnom tu neverovatnu mogunost da, kao rezultat te borbe, odvojeni narodi koji ulaze u sastav Rusije srue i Rusiju i internacionalizam (Alekseev, 1998: 368). Ako imamo u vidu da Aleksejev pod Rusijom zapravo podrazumevao Sovjetski Savez, onda njegovo predvianje istovremenog sloma komunizma i sovjetske federacije dobija proroko znaenje koje se mo e dopuniti jedino opaskom da je, nasuprot njegovim oekivanjima, u ovom slomu aktivno uestvovala i politika elita veinskog, ruskog naroda. Prethodnim kratkim osvrtom na stavove ruskih emigrantskih autora iz dvadesetih godina prolog veka nisam nameravao da se uputam u analizu i interpretaciju njihovih politikih i teorijskih stavova o nacionalnom pitanju. Ova istoriografski zanimljiva tema zaslu uje posebnu pa nju, a ovde je samo naznaena u funkciji ilustracije teze o dve pomenute perspektive iz kojih se i u savremenim raspravama pristupa istra ivanju boljevike nacionalne politike. Prva bi bila ona koju mo emo nazvati nacional-boljevikom izvedena iz totalitarne paradigme, ona bi u savremenijim verzijama isticala procese rusifikacije Sovjetskog Saveza i instrumentalizaciju boljevizma u ouvanju ruskog imperijalnog naslea. Iz te perspektive, uprkos konanom neuspehu, boljevizam bi se mogao tumaiti kao sredstvo koje je sedam decenija odlo ilo raspad ruske imperije. Iz druge perspektive koja polazi upravo od ovog raspada, nacionalna politika boljevika bi se mogla interpretirati kao pozitivni inilac u formiranju nacija bive imperije. Posmatrano iz tog
178

ugla, brojni sovjetski narodi, uprkos njihovoj autoistorizaciji, nisu bili samo rtve boljevizma, ve i korisnici toka i rezultata njegove nacionalno-formirajue strategije. Boljevika epoha bi, u tom pogledu, bila period u kome je jedna univerzalistika ideologija nacionalizovana prema merilima i potrebama razliitih naroda bez politike samostalnosti i kompletne socijalne strukture. Uspeno prilagoavanje komunizma specifinim nacionalnim okolnostima67 zavreno je njegovim konanim odbacivanjem u korist stvaranja samostalnih nacija-dr ava, pa je komunizam kao postulirani cilj istorijskog procesa, pretvoren u sredstvo modernizacije i stvaranje preduslova za politiku samostalnost zaostalih naroda. Stoga, koncept pseudomorfoze koji u mineralogiji oznaava pojavu kristalizacije nekog minerala u tuoj formi koja mu je nametnuta jer mu je jedina na raspolaganju, mo e biti korien za opis nastanka i sazrevanja nacija-dr ava u njima spolja nametnutoj formi komunistike federacije68.
***

Uprkos njihovoj razliitosti, dve skicirane interpretativne strategije (koje sam nazvao nacional-boljevikom i nacional-komu67

68

Bez posrednitva lokalnih komunista bilo bi nemogue ostvariti korenizaciju socijalizma. Ipak, oni su socijalizam pre svega shvatali kao nacionalno-mobilizujuu ideologiju, kao sredstvo prorauna, kategorizacije i prevaspitavanja podanika u nacionalnom duhu. Tako je za ukrajinske nacional-komuniste bilo va no da se seljaci pretvore u Ukrajince, a u azijatskim periferijama imperije islamski prosvetitelji su se borili za evropeizaciju muslimanskog naina ivota (Baberowski, 2006). pengler je koristio koncept pseudomorfoze u objanjenju kulturne istorije, a na tumaenje dinamike odnosa nacije i komunizma u Jugoslaviji ga je efektno primenio Zoran ini: Nije li Jugoslavija, kao dr avna tvorevina, na raspolaganje stavila samo praznu formu, u koju se slio rastui i nekontrolisani sadr aj (kao nacionalni tokovi), koji bi rado, samo da je mogao, stvorio vlastitu formu, ali je sticajem politiko-istorijskih prilika bio prinuen na prilagoavanje? Da li je Jugoslavija posmatrano funkcionalno, a ne sa stanovita subjektivnih motiva aktera imala samo tu osnovnu ulogu da osigura pozadinu za nastanak nekog, njenoj spoljanjoj arhitekturi stranog sadr aja, naime za nastanak nacionalnih dr ava osnovnih naroda koji su se u njoj sakupili? Tada bi, slino kao kod prirodne dinamike minerala, nakon faze popunjavanja novonastalog manevarskog prostora usledila faza instrumentalizovanja opte forme, njenog izrabljivanja u interesu partikularnih ciljeva (ini, 1988: 6-7).

179

nistikom) polaze od iste pretpostavke teze da komunistika epoha nije bila nasilni prekid nacionalnih pokreta ili prazno vreme u procesu formiranja nacija. Iako represivni, komunistiki re imi nisu bili nalik zamrzivau koji je ohladio i zamrznuo nacionalne pokrete da bi se oni naknadno, nakon 1989. godine, naglo otopili i ispoljili svu estinu svojih decenijama potiskivanih arhainih strasti. Prolost je mnogo slo enija od crno-bele slike koju o njoj stvaramo kada je objanjavamo tezom o povratku potisnutog. Ako postsovjetski nacionalizam upozorava nas Brubejker smatramo borbom izmeu nacija, izmeu realnih, solidarnih grupa koje su nekako uspele da pre ive sovjetske pokuaje njihovog guenja, tj. ako smatramo da nacije i nacionalizam danas cvetaju uprkos nemilosrdno antinacionalnoj politici sovjetskog re ima, onda smo sve postavili naopako jer, nasuprot tome, nacije i nacionalizam danas cvetaju najveim delom upravo zbog politike sovjetskog re ima (Brubaker, 1996:12)69. Smisao njegovog upozorenja nije u tome da re imu koji pripada prolosti na pozamanu gomilu grehova dodamo jo jedan greh podsticanja nacionalizama koji su ga nasledili. Ono nas pre suoava sa zadatkom ponovne tematizacije odnosa komunizma i nacionalizma i nove interpretacije istorije biveg komunistikog sveta. Da li emo tada, poput Marije Todorove, zakljuiti kako etnicitet, nacionalizam i etatistiki komunizam obrazuju jednu liniju u istorijskom razvoju Istone Evrope od XVIII do XX veka, oblikujui ono to se mo e oznaiti kao (gotovo) neprekinuti nacionalistiki kontinuum, te da takozvani komunistiki nacionalizam nije nita drugo do prerueni, obini nacionalizam koji se nakon 1989. godine zagledao u svoju novosteenu golotinju (Todorova, 1992: 146) ostaje otvoreno pitanje. Ipak, nezavisno od odgovora na to pitanje, mislim da se mo emo slo iti sa njenim stavom da je na
69

U obrazlo enju ove teze Brubejker sa ima ve navoenu argumentaciju: Koliko god da je sovjetska politika bila anti-nacionalistika, ona uopte nije bila i anti-nacionalna. Sovjetski re im uopte nije nemilosrdno suzbijao nacionalno on ga je u velikoj meri institucionalizovao. On je, naravno, suzbijao nacionalizam, ali je istovremeno... otiao mnogo dalje nego bilo koja dr ava pre ili posle njega u teritorijalnoj institucionalizaciji nacionalnosti i etniciteta, kao fundamentalnih drutvenih kategorija. inei to, sovjetski re im je nehotice stvorio politiko polje koja je veoma pogodovalo nacionalizmu (Brubaker, Isto).

180

osnovni problem razumevanje odnosa etniciteta i nacionalizma u modernom i postmodernom dobu, a da objanjenje za jaanje etnikih i nacionalnih oseanja u Istonoj Evropi pre treba tra iti u savremenom evropskom i globalnom kontekstu, nego u samom nasleu komunizma (vid. Todorova, 1992: 153).

181

V Globalizacija demokratije i civilizacijske granice

Uvod: od Treeg talasa do Sukoba civilizacija

Without the Cold war, watts the point of being an American? (Rabbit Angstrom, lik iz Apdajkovog romana Rabbits) U leto 1993. godine Semjuel Hantington je u asopisu Foreign Affairs objavio lanak pod nazivom The Clash of Civilizations? Brojne diskusije koje je ovaj lanak izazvao irom sveta uinile su ga, pored Fukujaminog rada The End of History, najuticajnijim i najkontroverznijim politikolokim tivom poslednje decenije XX veka1. U njemu je Hantington formulisao tezu prema kojoj osnovni izvori buduih konflikata na svetskoj politikoj sceni nee biti ideoloki ili ekonomski, ve kulturni, te da e osnovni subjekti
1

Prema Hantigtonovim reima: Taj lanak, prema uredicima asopisa, izazvao je vie diskusija za tri godine nego bilo koji lanak od etrdesetih. On je sigurno izazvao vie rasprava za tri godine nego bilo ta to sam napisao. Odgovori i komentari u vezi sa njim stizali su sa svakog kontinenta i iz mnotva zemalja. Ljudi su bili razliito impresionirani, zaintrigirani, povreeni, prestravljeni i zbunjeni mojim argumentom da e glavna i najopasnija dimenzija globalne politike koja se pojavljuje biti sukob izmeu grupa iz razliitih civilizacija (Hantington, 1998: 13). Kritike reakcije na Hantingtonov lanak urednitvo asopisa Foreign Affairs je objavilo, zajedno sa Hantingtonovim odgovorom kritiarima, u posebnoj knjizi Samuel Huntingtons The Clash of Civilizations: The Debate, Usborne Books (January, 1996).

183

svetske politike biti velike civilizacije koje e se, u te nji da proire svoju mo, sukobljavati du linija meusobnog dodira. Znakom pitanja u naslovu svog lanka Hantington je istakao izvesnu dozu opreznosti u pogledu plodnosti predlo enog civilizacijskog pristupa za razumevanje i prognoziranje globalnih politikih tokova nakon okonanja Hladnog rata. Ali, diskusije o Sukobu civilizacija, kao i zbivanja na meunarodnoj politikoj sceni, podstakli su Hantigtona da svoju poetnu tezu razvije i 1996. godine objavi obimnu knjigu Clash of Civilizations and Remaking of World Order2 u kojoj e odlunije, sa uverenou i naglaenim profetskim arom formulisati svoju civilizacijsku paradigmu koja, prema njegovom miljenju, ima znatne eksplanatorne i prognostike prednosti u odnosu na sve druge, rivalske paradigme koje nastoje da obuhvate i interpretiraju svu kompleksnost post-hladnoratovskog sveta. Razlikujui se u procenama vrednosti Hantingtonove teze, njeni brojni komentatori i kritiari sla u se u oceni da ona predstavljala jedan od najva nijih pokuaja zadovoljenja sna no izra ene potrebe teorijske konceptualizacije globalnih politikih promena nastalih uruavanjem komunizma i nestankom blokovske podele sveta3. Naime, dramatina i sa stanovita politike teorije neoekivana promena drutvene stvarnosti bila je praena krizom i promenom
2

Knjiga je 1998. godine, nakon nastanka prethodne verzije ovog rada, prevedena na srpski pod naslovom Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka (Hantington, 1998). Navodi iz knjige su usaglaeni sa navedenim izdanjem, kao i u sluaju Hantingtonove knjige Trei talas. Demokratizacija na kraju dvadesetog veka koja je prevedena u Beogradu, 2004. godine (Hantington, 2004). Kraj Hladnog rata i nestanak komunizma otvorili su pukotinu u amerikim spoljnopolitikim krugovima, stvorivi intelektualni vakum nakon to obuzdavanje komunizma vie nije moglo slu iti kao amerika strateka doktrina. Riard Has, bivi funkcioner u administraciji Bua (starijeg), opisao je intelektualno okru enje sa kojim se suoavaju donosioci politikih odluka kao Izgubljenu paradigmu (Aysha, 2003: 114). Slian stav delila je i druga, ruska strana osnovna karakteristika spoljnopolitikog miljenja nakon okonanja Hladnog rata je, prema reima jedne ruske autorke, bila potraga za novom paradigmom: Politikim naukama je neophodno osmiljavanje novog meunarodnog poretka, perspektiva i karaktera nastajue meunarodne zajednice, zakonomernosti tekueg politikog procesa. To je slo en zadatak, posebno ako se ima u vidu da je sovjetologija do ivela krah, prognostike moi politikih nauka znatno diskreditovane, a teorijska istra ivanja meunarodnih odnosa do ivljavaju duboku krizu (Alekseeva, 1997).

184

teorijsko-politike hladnoratovske optike decenijama fokusirane na sukob slobodnog sveta i totalitarizma: Sa krajem Hladnog rata naunici i politiari su se suoili s uznemirujuim zadatkom skrajanja nove paradigme sposobne da otkrije glavne izvore sukoba i saradnje u brzo menjajuem meunarodnom sistemu. Semjuel Hantington se u Sukobu civilizacija? smelo ponudio da popuni to upranjeno mesto (Rubenstein & Crocker, 1994: 113). Drugim reima, nestanak opteprihvaenog i decenijama podrazumevanog teorijskog okvira tumaenja politikih zbivanja je tokom devedesetih godina usmeravao glavni tok politikolokih diskusija u pravcu traganja za novom obuhvatnom teorijom: Novonastalo okru enje je bilo razliito interpretirano ukljuujui teze o kraju istorije, o bipolarnom konfliktu bogatih i siromanih zemalja, o buduem povratku na tradicionalnu politike sile, o umno avanju etnikih sukoba koji se pribli avaju anarhiji, o sukobu civilizacija, te o sukobljavanju trendova ka integraciji i fragmentaciji (Huntington, 1997a: 28)4. Pitanje izbora i usvajanja jedne od ovih rivalskih paradigmi nije imalo samo teorijski znaaj i posledice, jer je svaka od njih predstavljala opti okvir orijentacije za praktinu politiku, vodi ili mapu kojom se slu e politiki akteri na meunarodnoj sceni. Stoga se ni razmatranje njihove vrednosti ne mo e ograniiti na striktno teorijsku ravan jer, jednom usvojena, svaka od ovih teorijsko-politikih paradigmi lako zadobija status samoostvarujueg proroanstva (self-fulfilling prophecy). To se posebno jasno uoava ako uporedimo praktino-politike posledice koje slede iz prihvatanja interpretacije meunarodne politike kao procesa globalizacije liberalne demokratije s jedne, i teze koja u sukobu civilizacija vidi sadanjost i budunost svetske politike, s druge strane. Usvajanje jedne od ovih paradigmi svakako utie na izbor politikih prioriteta, donoenje praktino-politikih odluka i konfiguraciju meunarodnog politikog polja u kome se identifikuju aktuelni i potencijalni saveznici i
4

Pre Hantingtonove teze o sukobu civilizacija postojala su etiri glavna kandidata za definiciju centralne ose internacionalnog konflikta u posthladnoratovskom svetu trgovinski ratovi, religijski ratovi, etniki ratovi i obnavljanje Hladnog rata (Kurth, 1994: 4). Neke od ovih odreenja izvora buduih sukoba (religijski i delimino etniki faktor) Hantington je, kao to emo videti, inkorporirao u svoju civilizacijsku paradigmu.

185

neprijatelji. Ali, nezavisno od praktino-politikih konsekvenci ova dva rivalska pristupa interpretaciji globalnih politikih trendova, u ovom radu e biti prikazane i komentarisane njihove teorijske pretpostavke. Sredini deo rada e biti posveen interpretaciji civilizacijske paradigme, dok ideja globalizacije liberalne demokratije nee biti razmatrana u njenoj radikalnoj verziji (olienoj u Fukujaminom stavu o univerzalizaciji zapadne liberalne demokratije kao konanog oblika politike vladavine), ve u onom obliku u kome je nalazimo u tezi o treem talasu demokratizacije koju je formulisao Hantington 1991. godine u knjizi The Third Wave: Democratization in the Late Twentieth Century. Na taj nain, ograniavajui se na analizu razliitih stanovita formulisanih u delima istog autora, pokuau da interpretiram unutranju logiku koja je Hantingtona vodila od optimistike vere u globalni trijumf liberalne demokratije do mrane slike budueg sukoba civilizacija. Pretpostavka od koje polazim u ovom radu je da naznaena promena perspektive prevazilazi znaaj jednog sluaja individualne teorijsko-politike evolucije, tj. da Hantington, ma koliko znaajan i uticajan politikolog5, mo e poslu iti kao povod za tematizaciju va nijih promena u duhu vremena poslednje decenije prolog i poetka ovog veka.

1. Trei talas: perspektiva globalizacije demokratije

Kada je u kasnim nonim satima 25. aprila 1974. godine na lisabonskom radiju emitovana pesma Grandola Vila Morena, koja je za grupu mladih oficira (MFA) bila znak za poetak dr avnog udara
5

Semjuel P. Hantington (1927) je profesor i direktor D on Olin Instituta za strateke studije na Univerzitetu Harvard, jedan od najcenjenijih i najuticajnijih amerikih politikologa. Pored dve pomenute, objavio je vie knjiga meu kojima su najznaajnije: The Soldier and the State: The Theory and Politics of Civil-Military Relations (1957), Political Order in Changing Societies (1968) i American Politics: The Promise of Disharmony (1981), i najnovija Who Are We? The Challenges to Americas National Identity (2004) koja je izazvala brojne rasprave u amerikoj javnosti. Pored istaknutih akademskih polo aja, Hantington je u administraciji D imija Kartera (1977-1978) bio anga ovan u Nacionalnom savetu za bezbednost.

186

kojim e biti sruen re im koji je nasledio dugotrajnu Salazarovu diktaturu, niko nije mogao ni pretpostaviti da je to poetak promena koje e u narednih petnaestak godina izmeniti politiku mapu sveta. Demokratskom revolucijom u Portugalu koja je, paradoksalno, poela kao vojni dr avni udar,6 zapoeo je proces tranzicije sa autoritarnih i totalitarnih na demokratske re ime irom sveta, proces koji je prvi put u ljudskoj istoriji doveo do pobede demokratije u vie od polovine dananjih dr ava. Iz perspektive kasnije stabilizovane demokratske tranzicije, Hantington je zakljuio kako je ovaj dramatini rast demokratije za tako kratko vreme bio, nesumnjivo, jedan od najspektakularnijih i najva nijih politikih promena u ljudskoj istoriji (Huntington, 1997: 4). U interpretaciji ovih promena on je koristio koncept talasa demokratizacije kojim je oznaio grupu tranzicij iz nedemokratskih u demokratske re ime koja nastupa u odreenom vremenskom periodu, a brojnou znaajno prevazilazi istovremene tranzicije u suprotnom smeru (Hantington, 2004: 22). U politikoj istoriji modernog sveta on je izdvojio tri takva talasa: (I) dugotrajni talas koji se odvijao od 1828. do 1926. godine; (II) kratkotrajni, od 1943. do 1962. godine i (III) poslednji, trei talas koji je zapoeo 1974. godine. Na kraju prva dva talasa sledio je reverzibilni proces (povratni talas) tokom koga su se neke, ali ne sve, novostvorene demokratije vratile nekom od nedemokratskih oblika vladavine. Identifikovanje ovih kontra talasa7 je posebno znaajno za predvianje daljeg toka i sudbine tekueg treeg talasa, te za osmiljavanja strategije kojom bi se reverzibilni proces ograniio ili sasvim onemoguio. To je mogue jer su se, prema Hantingtonovoj oceni, demokratizacije u treem talasu razlikovale od onih u ranijm talasima, pa, pojava znaajnijeg povratnog talasa ili demokratske oseke nije nu nost po sebi (Hantington, 2004: 8). Teza o razliitosti treeg tala6

Dr avni udar od 25. aprila neoekivano je postao poetak svetskog pokreta demokratizacije, jer dr avni udari ee s vlasti uklanjaju demokratske re ime nego to ih na vlast dovode. Taj poetak bio je nenameran, jer predvodnicima dr avnog udara uvoenje demokratije nije bilo ni na kraj pameti, a kamoli pokretanje svetske demokratizacije (Hantington, 2004: 11). Nakon prvog talasa demokratizacije tekao je proces u suprotnom smeru od 1922. do 1942. godine, a neke od demokratizovanih dr ava drugog talasa su se vratile modelima nedemokratske vladavine u razdoblju od 1958 do 1975. godine.

187

sa svodi se (da upotrebim jednu od omiljenih figura marksistikog diskursa) na uverenje da je kvantitet demokratskih re ima preao u novi kvalitet meunarodnih odnosa koji potpoma e konsolidovanje novouspostavljenih demokratija i ograniava obim mogueg povratnog toka. Ova teza predstavlja osnovni pokazatelj Hantingtonovog optimizma u pogledu mogunosti globalnog irenja demokratije, optimizma koji nije, kao u Fukujaminom sluaju, imao filozofsko obrazlo enje u obliku hegelijanske teze o kraju istorije. Ipak, analizirajui promene u politikim sistemima zemalja Ju ne Evrope, Latinske Amerike, Azije i Istone Evrope, Hantington je 1991. godine zakljuio da, uprkos otporima i pomeranjima unazad (kao u Kini 1989. godine), demokratski pokret u nizu pobeda poprima osobine nezaustavljivog globalnog talasa (Hantington, 2004: 28). Svoj optimizam u pogledu irenja i ishoda procesa demokratizacije Hantington je temeljio na analizi skupa politikih, ekonomskih i socijalnih uzroka koji su doveli do pojave treeg talasa. U prvom redu, on je isticao produbljivanje legitimacionih kriza autoritarnih re ima usled njihove nesposobnosti da savladaju vojno i ekonomsko zaostajanje u odnosu na prosperitetne demokratije. S druge strane, dostizanje odreenog nivoa ekonomskog razvitka u okvirima autoritarnih politikih re ima ima niz posledica (poput vieg nivoa ivotnog standarda, irenja obrazovanja i stepena urbanizacije) koje podstiu te nju stanovnitva za veom participacijom u politikim procesima. Ovi zahtevi za demokratizacijom autoritarnih re ima (kao endogeni faktor) znatno jaaju pomou uticaja egzogenog faktora podrke demokratskih dr ava i mre a nevladinih organizacija koje vre spoljni pritisak u korist potovanja ljudskih i politikih prava. Delotvornost ovog pritiska je olakana savremenim sredstvima komunikacija koja su svet uinila jedinstvenim, pa se uspeni primeri demokratizacije, poput efekta sne ne grudve (snowballing), ire na okolinu. Na kraju, Hantington je ukazao i na znaajnu ulogu koju su religija i religijske institucije imale (pre svega, u Latinskoj Americi i u Istonoj Evropi) u pru anju otpora autoritarnim re imima i u podrci demokratskim snagama. Navedeni skup uzroka treeg talasa demokratizacije imao je razliite uinke na tempo i oblike procesa tranzicije u razliitim
188

dr avama. Na osnovu komparativnog pristupa obimnom empirijskom materijalu Hantington je formulisao tipologiju demokratskih tranzicija i razmotrio razliite aspekte problema stabilizacije i konsolidacije novih demokratija. Ali, nezavisno od teorijske tematizacije problema i dinamike nastanka, razvitka i stabilizacije demokratskih sistema zemalja u tranziciji, (razmatranja u ijoj pozadini je bila neskrivena praktina intencija izgradnje jednog uputstva za uspenu demokratizaciju)8, osnovni problem kome se Hantington vraa9 u zavrnom poglavlju knjige je problem mogunosti globalizacije demokratskih re ima. Demokratizacija u skoro trideset zemalja izmeu 1974. i 1990. godine i liberalizacija u jo nekoliko njih u sredite pa nje stavlja jedno temeljno pitanje. Da li su te demokratizacije deo globalne demokratske revolucije koja traje i stalno se iri, da bi na kraju obuhvatila valjda sve zemlje na svetu? (Hantington, 2004: 267). Za razliku od Fukujame, Hantington nije bio sklon jednoznano potvrdnom odgovoru na ovo pitanje. Prema njegovoj oceni, predvianje daljeg umno avanja demokratskih re ima zavisi od stabilnosti i trendova razvoja onih optih uzroka koji su presudno uticali na sam nastanak treeg talasa. Od pet navedenih uzroka, tri (problem legitimnosti autoritarnih re ima; korelacija ekonomskog rasta i demokratizacije politikog sistema, kao i razvoj komunikacija koji svet ine jedinstvenim) predstavljaju relativno stabilne faktore na iji uticaj se sa velikom dozom sigurnosti mo e raunati u budunosti. Druga dva eksterni, meunarodni faktor demokratizacije (uticaj uspenih demokratija Amerike i Evrope), kao i pozitivni uticaj kulturno-religijskog faktora na demokratsku tranziciju predstavljaju, po Hantingtonu, manje pouzdane inioce daljeg irenja treeg talasa. Dok prvi zavisi od neizvesne budunosti dr ava razvijene demokratije (pre svega,
8

Sam Hantington istie da na nekim stranicama svoje knjige odbacuje ulogu drutvenog naunika i preuzima ulogu politikog konsultanta koji pie svojevrsno Uputstvo za demokratizatore, te da se svesno izla e opasnosti da bude optu en za te nju da bude demokratski Makijaveli (vid. Hantington, 2004: 9). Na poetku knjige Hantington ovaj problem formulie u formi pitanja: Da li postoji fundamentalno nepovratan, dugotrajan, globalan trend irenja demokratskih politikih sistema po celom svetu, kao to misle Tokvil i Brajs? Ili, je politika demokratija oblik vladavine koji je, uz nekoliko izuzetaka, ogranien na manji broj drutava u svetu bogatih i/ili onih na zapadu? (Hantington, 2004: 34).

189

Amerike koja sebe identifikuje sa demokratijom i nastoji da kao takva bude prihvaena i od ostatka sveta)10, Hantingtonovi primeri pozitivnog uticaja religije i religijskih institucija na nastanak i irenje treeg talasa bili su ogranieni na hrianski svet i promene u njegovom katolikom delu. Insistiranje na va nosti ovako specifikovanog kulturno-religijskog faktora ograniilo bi mogunost irenje demokratije i usvajanje demokratskog politikog sistema na zapadno-hrianska drutva i ona u kojima je zapadno hrianstvo u ekspanziji. Ako sada po strani ostavimo problem odnosa demokratije i drugog, istonog ogranka hrianske religije, postavlja se pitanje uticaja ostalih velikih religija, a pre svega islamske i konfuijanske11, na procese demokratske tranzicije. Da li ove religije i kulture zasnovane na njima predstavljaju nepremostivu prepreku za irenje demokratskih poredaka i vrednosti? Ili, u slabijoj verziji argumenta kulturne prepreke kojom se ne bi insistiralo na afirmativnoj tezi o posebnoj pogodnosti samo jedne (zapadno-hrianske) kulture za demokratiju, mogue je formulisati negativnu tezu prema kojoj jedna kultura ili vie njih predstavljaju naroito nepodesnu sredinu za demokratiju(Hantington, 2004: 284). Uva avajui neke od rezultata analiza koje istiu nesaglasnost pojedinih vrednosti klasinog konfuijanstva i islama sa demokratijom, Hantington je ipak odbacio tezu o nepremostivim preprekama koje ove kulture postavljaju procesu demokratizacije. On je bio skeptian prema stanovitu kulturnog determinizma po kome pojedine kulture predstavljaju trajnu prepreku za odreeni smer drutvenog i politikog razvoja. Svoju skepsu on je zasnivao na injenici da su istorijskim razvitkom brojne varijante kulturolokih argumenta iz prolosti poput teza o nespojivosti katolicizma i politike demokratije ili konfuijanstva i kapitalistikog razvitka vremenom
10

11

Hantington ovu samoidentifikaciju Amerike i demokratije ilustruje stavom R. Hofstadtera, po kome je Naa sudbina kao nacije bila da nemamo ideologije, ve da budemo jedna (Huntington, 1997: 29). Ostavljajui, za sada, po strani brojne implikacije ovoga stava, treba istai da Hantington u Treem talasu jedino tematizuje negativne posledice koje za demokratizaciju nastaju slabljenjem Amerike ili gubitkom njene privlanosti u oima ostatka sveta usled njenih unutranjih nedostataka i tekoa. Pitanje da li je konfuijanstvo u strogom smislu religija ili kulturna i filozofska tradicija ostaje otvoreno u ovom radu se koristi Hantingtonovo odreenje konfuijanizma kao religije (vid. komentar u: Stepan, 200: 56).

190

ubedljivo demantovane. Imajui to u vidu, nema nikakvog razloga, smatrao je u Treem talasu Hantington, da dananja uverenja o nespojivosti npr. konfuijanstva i politike demokratije ne budu na slian nain demantovana u budunosti. Tim pre, to velike kulture nisu monolitne celine ve kompleksne meavine razliitih elemenata (ideja, verovanja, doktrina i obrazaca ponaanja) od kojih nisu svi u jednakoj meri (ne)spojivi sa demokratskim politikim sistemom. Prema njemu, u svakoj velikoj kulturi, ukljuujui ak i konfuijanstvo, postoje neki elementi kompatibilni sa demokratijom, kao to i u protestantizmu i katolianstvu postoje elementi koji su oigledno nedemokratski... (Pravo) pitanje glasi: koji elementi islama i konfuijanstva pogoduju demokratiji, te kako i pod kojim uslovima oni mogu da prevagnu nad nedemokratskim elementima u tim kulturnim tradicijama? (Hantington, 2004: 294). U sluajevima kada su trenutno dominantne osobenosti neke kulture prepreka usvajanju i irenju demokratije, treba imati na umu da je kultura dinamika kategorija, tj. da je ona podlo na promenama i izlo ena razliitim uticajima tokom svog istorijskog razvitka12. Stoga, zavravajui svoju analizu treeg talasa, Hantington je sa verom u budunost demokratije zakljuio: Vek i po poto je Tokvil posmatrao kako se moderna demokratija raa u Americi, uzastopni talasi demokratizacije zapljuskuju obale diktature. Noen rastuom plimom ekonomskog napretka, svaki talas stizao je dalje, a vraao se manje od prethodnih. Istorija se, da promenimo metaforu, ne kree napred po pravoj liniji, ali kada se veti i odluni lideri potrude, kree se napred (Hantington, 2004: 299).

12

U Treem talasu, kulture su shvaene kao dinamine i kompleksne vremenom kulturne crte koje su kompatibilne sa demokratijom mogu potisnuti one koje su joj prepreka (Gershman, 1997: 166). Hantington kulturne promene ilustruje primerom panije, naglaavajui odluujuu va nost ekonomskog razvoja u tom sluaju: Pedesetih godina dvadesetog veka panska kultura obino je opisivana kao tradicionalna, autoritarna, hijerarhijska, duboko religiozna i upravljena ka asti i polo aju. Ve sedamdesetih i osamdesetih godina tim reima nikako nismo mogli opisati panske stavove i vrednosti. Kulture evoluiraju, a verovatno najvaniji uzrok kulturne promene, kao u paniji, jeste sm ekonomski napredak (Hantington, 2004: 294). Kulturne promene u Nemakoj nakon Drugog svetskog rata bile bi upeatljiv primer mogueg sna nog uticaja egzogenog faktora.

191

2. Sukob civilizacija: kulturna partikularizacija sveta

U pozadini skicirane Hantingtonove teorije talasa demokratizacije le i jedna podrazumevana progresivistika shema istorijskog razvitka koja svoju empirijsku potvrdu nalazi u injenici uveanja broja demokratskih re ima. Ovu koncepciju svetske istorije kao jedinstvenog toka koji sa svojim talasima plimama i osekama tee, uprkos preprekama, u jednom jedinstvenom pravcu, Hantington je u Sukobu civilizacija napustio i zamenio koncepcijom istorije kao skupa razliitih civilizacija koje, svaka za sebe, prolaze kroz faze raanja, rasta, zrelosti, opadanja i smrti13. Ljudska istorija je istorija civilizacija. Nemogue je misliti o razvoju oveanstva u bilo kojim drugim pojmovima... Civilizacije su smrtne, ali takoe i dugovene; one se razvijaju, prilagoavaju i predstavljaju najtrajnija ljudska udru enja... Uprkos znaajnih razlika, sve teorije civilizacija tvrde da se civilizacije razvijaju od vremena tekoa i sukoba, preko univerzalne dr ave, do opadanja i raspada (Hantington, 1998: 43; 46; 47). Ovo shvatanje istorije, kao i prethodno, nije filozofska novina Hantington ga preuzima od niza filozofa istorije i istoriara meu kojima su pengler, Tojnbi i Brodel, na koje se i eksplicitno poziva, najpoznatiji14. Ali, za razliku od pomenutih autora, Hantington nije ni filozof ni istoriar, ve politikolog koji, usvajajui filozofske pretpostavke civilizacijskog pristupa, nastoji da na osnovu njega izgradi jednu politiku teoriju meunarodnih odnosa koja bi, pored deskriptivno-interpretativne, imala i prognostiko-praktinu funkciju. Otuda, korpus filozofsko-istorijskih pretpostavki Sukoba civilizacija
13

14

Ono to je zbunilo mnoge posmatrae koji su pratili Hantingtonovu karijeru bilo je njegovo gotovo penglerijansko uverenje o neizbe nom raspadu i zalasku zapadne, a ne samo amerike moi, koje je izra eno i formulisano u njegovoj knjizi Sukob civilizacija... (Aysha, 2003a: 429). Istra ivanje odnosa Hantingtonove teze o sukobu civilizacija prema ranijim formulacijama ove teze bi bilo posebno zanimljivo sa stanovita istorije ideja. Pored uticaja ve pomenutih autora (naroito Tojnbija koji je napisao i lanak pod istim nazivom v. Toynnbee, 1948), takvo istra ivanje bi moralo uzeti u obzir i slinosti Hantingtonove teze sa idejama formulisanim u okviru ruske intelektualne tradicije pre svega, sa teorijom kulturno-istorijskih tipova N. Danilevskog i filozofijom istorije pripadnika evroazijskog pokreta ruske emigracije. Opirnije o tome videti u mojim knjigama Tumai ruske ideje (2002) i Put Rusije: evroazijsko stanovite (2004).

192

je vie podrazumevan nego razvijen, a sam pojam civilizacije ostaje kod Hantingtona nedovoljno odreen, to se oituje ve u njegovoj tekoi da formulie jasne kriterijume definisanja i, samim tim, odreenja broja savremenih civilizacija. Ali, nezavisno od ovih tekoa, kao i od Hantingtonovog netematizovanja filozofskih pretpostavki civilizacijske paradigme (to, u krajnjoj liniji, i nije bio njegov cilj15), mo emo se slo iti sa ocenom da Hantington nastoji da, demonstrirajui neprevazienu irinu pristupa, integrie politike, ekonomske, istorijske i kulturoloke analize u obuhvatnu teoriju svetske politike nakon Hladnog rata (Gerschman, 1997: 165). Pored filozofskih pretpostavki, Hantingtonovo shvatanje svetske politike poiva na nizu teorijskih stavova koji za njega imaju aksiomatski status i predstavljaju osnov, kako za deskriptivno-sadr insku analizu savremenih meunarodnih odnosa, tako i za izvoenje skupa praktino-politikih preporuka. Prvi takav stav se tie subjekata svetske politike nakon nacije-dr ave i ideolokih blokova, sada su civilizacije postale osnovni subjekt savremene svetske politike: U posthladnoratovskom svetu, prvi put u istoriji, globalna politika postala je multipolarna i multicivilizacijska... U ovom novom svetu, lokalna politika je politika etniciteta; globalna politika je politika civilizacija. Suparnitvo supersila zamenjeno je sukobom civilizacija (Hantington, 1998: 21; 28). Pod civilizacijama Hantington podrazumeva velike kulturne zajednice16 koje okupljaju narode sa visokim stepenom jezikih, istorijskih, kulturno-tradicijskih slinosti i, to je najva nije, istim religijskim uverenjima17. Civilizacije su najiri kulturni (ne rasni
15

16

17

Namera ove knjige nije da bude delo o drutvenoj nauci. Ona bi trebalo da bude interpretacija evolucije globalne politike posle hladnog rata. Ona smera da predstavi okvir, obrazac za globalnu politiku koja e biti smislena za teoretiare i korisna za politiare (Hantington, 1996: 14). Sledei Brodela, Hantington odbacuje razlikovanje civilizacije (tehnika, tehnologija, materijalni aspekti drutvenog ivota) i kulture (sfera duhovnih vrednosti, moralnih i intelektualnih ideala i dostignua), uobiajeno u nemakoj tradiciji: Ovi napori da se napravi razlika izmeu kulture i civilizacije ipak nisu prihvaeni i, izvan Nemake, postoji velika saglasnost sa Brodelom da je zabluda eleti, na nemaki nain, da se kultura razdvoji od njene osnove, civilizacije (Hantington, 1998: 44; videti i: Brodel, 1992: 309-340). Od svih objektivnih elemenata koji odreuju civilizacije, obino je najva niji religija. U vrlo velikom stepenu, va nije civilizacije u ljudskoj istoriji identifikova-

193

i ne politiki) entiteti, najvii stupanj kulturnog grupisanja ljudi, najiri okvir kulturne identifikacije one su najvee Mi unutar koga se, kulturno, oseamo kod kue, za razliku od Njih tamo negde (Hantington, 1998: 46). oveanstvo je jedini pojam ireg obima, ali pripadnou oveanstvu mi istiemo samo razliku u odnosu na druga iva bia na Zemlji (ili, u odnosu na zamislive vanzemaljce), dok nas pripadnost jednoj civilizaciji kulturno odreuje u odnosu na druge velike ljudske grupe. To je od posebne va nosti jer, prema Hantingtonu, devedesete godine ovog veka svedoe o erupciji krize identiteta irom sveta, pa je kulturni identitet postao prvorazredno politiko pitanje18. Tanije, u interpretaciji svetske politike plodno polazite nam vie ne mogu biti nacionalne dr ave (184 priznatih subjekata meunarodne zajednice) rukovoene svojim nacionalnim interesima,19 kao ni blokovi dr ava formiranih na osnovu ideolokog svrstavanja, ve civilizacije kao kulturne grupacije koje daju odgovor na probleme identiteta: Ono na ta ljudi u krizi identiteta mogu da raunaju su krv i uverenja, vera i porodica. Ljudi se udru uju sa ljudima koji imaju slinog pretka, religiju, jezik, vrednosti i institucije, a udaljuju od onih kod kojih je to razliito... Narodi i zemlje sa slinim kulturama se udru uju. Narodi i zemlje sa razliitim kulturama se razdvajaju (Hantington, 1998: 140; 139). Drugim reima, prema Hantingtonu, u savremenom svetu politika zasnovana na identitetu (identity politics) potiskuje i zamenjuje politiku zasnovanu na interesu ili ideologiji. Jedna od va nih posledica ove promene je
ne su sa velikim svetskim religijama; i ljudi koji dele etnicitet i jezik, ali se razlikuju po religiji, mogu da kolju jedni druge, kao to se dogodilo u Libanu, prethodnoj Jugoslaviji i na Potkontinentu (Hantington, 1998: 45). U novom svetu kulturni identitet je centralni inilac koji oblikuje udru ivanje zemalja ili njihov antagonizam. Dok je neka zemlja mogla izbei svrstavanje u Hladnom ratu, sada ne mo e nemati identitet. Pitanje: Na ijoj ste strani?, zamenjeno je sada mnogo fundamentalnijim pitanjem: Ko ste?. Svaka dr ava mora imati odgovor na njega. Taj odgovor, njen kulturni identitet, odreuje njeno mesto u svetskoj politici, njene prijatelje i neprijatelje (Huntington, 1996: 125; vid. drugaiji prevod u Hantington, 1998: 139). Primat identiteta nad interesom Hantington tvrdi i nezavisno od istorijskog razvoja meunarodne politike: Nacionalni interes se izvodi iz nacionalnog identiteta. Mi moramo znati ko smo, pre nego to mo emo znati ta su nai interesi (Huntington, 1997a: 28).

18

19

194

izvesna stabilizacija politike karte sveta za razliku od interesa i ideologija, identitet se te e menja pa su civilizacijske podele mnogo trajnije od interesnih grupacija ili ideolokih saveznitva. Ali, to ne znai da je svet nakon Hladnog rata postao, kako su to mnogi euforino oekivali, svet u kome se opteljudske vrednosti ire i ostvaruju u atmosferi saradnje i harmonije: Ranih devedesetih svet je postao drugaiji, ali ne nu no mirniji. Promena je bila neizbe na, ali ne i progres (Hantington, 1998: 33). Upravo je nerazumevanje znaaja kulturnih razlika i prirode civilizacija kao novih subjekata svetske politike bilo osnovni uzrok pogrenih, idealistikih politikih oekivanja budueg trijumfa procesa univerzalizacije liberalne demokratije i vere u poetak nove epohe meunarodnog mira, prosperiteta i saradnje. Jer, i to je drugi polazni aksiom Hantingtonovog stanovita, uz svu kulturnu razliitost civilizacija, jedna bitna karakteristika im je zajednika sve one te e uveanju sopstvene moi, odbrani i ouvanju svojih vrednosti, te irenju i dominaciji u odnosu na okru enje. U osnovi, odnosi meu civilizacijama koncipirani su po uzoru na Hobsovu sliku prirodnog stanja, a linije dodira meusobno suprotstavljenih civilizacija postaju linije sukoba: Kulturne zajednice zamenjuju blokove hladnog rata i neodgovarajue granice izmeu civilizacija postaju glavne linije sukoba u globalnoj politici (Hantington, 1998: 139). Tematizujui svet politike i meunarodne odnose u tradiciji realistike kole,20 Hantington izra ava sumnju u pogledu mogunosti postojanja neke instance koja bi, na svetskom nivou, imala status slian Hobsovom suverenu, tj. koja bi obezbeivala mir i regulisala, na osnovu konsenzualno prihvaenih pravila, meunarodne odnose. Postojea pravila i instrumenti meunarodne zajednice su,
20

Pripadnitvo Hantingtona realistikoj tradiciji politikog miljenja istiu gotovo svi komentatori njegove civilizacijske paradigme, a neki sa tog stanovita dovode u pitanje njenu pretenziju na status nove paradigme: Ispod povrine slike novog sveta, poznati mehanizmi su na delu. Hantingtonovo razmiljanje ostaje povezano sa pretpostavkama politikog realizma, dominirajuom filozofijom iz perioda Hladnog rata. Za njega, kao i za ranije realiste, meunarodna politika je, pre svega, borba za vlast izmeu koherentnih ali sutinski izolovanih entiteta od kojih svaki tra i mogunost da na najbolji nain unapredi svoje interese u uslovima anarhije. Hantington je zamenio nacionalne dr ave, glavnu figuru u osnovnoj igri politikog realizma, sa figurom veeg obima civilizacijama. Ali, u svim osnovnim aspektima, igra se vodi na isti nain kao i ranije (Rubenstein, R. & Crocker, J. 1994: 115).

195

po njemu, samo provizorni pokuaji ubla avanja anarhije, a njihova prihvaenost nije posledica postojanja nekih civilizacijskih univerzalija,21 ve faktike moi dominantne Zapadne civilizacije da svoje interese nametne ostalim civilizacijama: Odluke donesene na Savetu bezbednosti UN ili u Meunarodnom monetarnom fondu koje odraavaju interese Zapada predstavljaju se svetu kao odraz elja svetske zajednice. Sama sintagma svetska zajednica postala je eufemistika fraza (zamenjujui tako Slobodan svet) koja daje globalnu legitimnost akcijama koje odra avaju interese Sjedinjenih Dr ava i drugih zapadnih sila (Huntington, 1993: 39). Promena postojeeg odnosa snaga u svetu, drugaija distribucija moi meu civilizacijskim blokovima, nu no bi vodila promeni meunarodno-politikih pravila igre, kao i naina njihovog teorijskog i ideolokog opravdavanja. Polazei od naznaenih opte-filozofskih i u ih, teorijsko-politikih pretpostavki, Hantington opirno izla e rezultate primene svoje civilizacijske paradigme u analizi politikih zbivanja na makro i mikro nivou. Na prvom, globalnom nivou, on identifikuje osam svetskih civilizacija (kinesku, japansku, hindu, islamsku, pravoslavnu, zapadnu, latinoameriku i, za sada, nedovoljno jasno profilisanu, afriku), kao glavne politike subjekte nakon nestanka ideolokog hladnoratovskog svrstavanja. Multipolarni svetski poredak zasnovan na civilizacijama odlikuje se konfliktnou razliitog stepena od otvorenog neprijateljstva direktno sukobljenih civilizacija na linijama njihovog dodira22, preko manje konfliktnih odnosa udaljenih civilizacija, do nekonfliktnog odnosa (potencijalno ili aktualno) saveznikih civilizacija. Ali, za razumevanje nove svetske konfiguracije politike moi je od sutinske va nosti, prema Hantingtonovom miljenju, razumevanje promena u odnosima Zapada i ostatka sveta (The West and the Rest). Naime, vekovna dominacija
21

22

Univerzalizam je ideologija Zapada s ciljem konfrontacije sa nezapadnim kulturama... Ne-zapad vidi kao zapadno ono to Zapad vidi kao univerzalno (Hantington, 1998: 72). Za svetski mir su lokalni sukobi na granicama dodira civilizacija najopasniji: Nasilje izmeu dr ava i grupa iz razliitih civilizacija nosi sa sobom potencijal da eskalira jer se druge dr ave i grupe iz ovih civilizacija okupljaju da podr e srodne zemlje... Najopasniji kulturni sukobi su oni du neodgovarajuih granica izmeu civilizacija (Hantington, 1998: 28-29).

196

Zapada, ideoloki podupirana egocentrinom iluzijom Zapada o univerzalnoj vrednosti sopstvene civilizacije, danas se okonava sumrakom Zapada i njegovim povlaenjem pred rastuom moi i kulturnom samosveu ostatka sveta. Ali, taj ostatak (The Rest) nije nekakva monolitna celina, jedinstveni blok, ve skup razliitih civilizacija sa slo enim meusobnim odnosima koji, kao u sluajevima sukoba hindu i islamske, pravoslavne i islamske, te kineske i hindu civilizacije, mogu biti ozbiljna pretnja svetskoj stabilnosti i miru: ta nezapadna drutva imaju zajedniko osim injenice da su nezapadna?... Jedinstvo nezapadne (civilizacije M. S.) i istono-zapadna dihotomija je mit koji je stvorio Zapad (Hantington, 1998: 34). Uprkos naglaavanju kompleksnosti multicivilizacijske strukture savremenog sveta, u i i Hantingtonovog interesa je, pre svega, odnos napetosti i mogueg sukoba zapadne sa islamskom i kineskom civilizacijom. Ove dve velike civilizacije ekonomskom ekspanzijom (Kina, Jugoistona Azija), demografskim potencijalom i posedovanjem stratekih sirovina (islamske zemlje), te sna no probuenom samosveu i insistiranju na kulturno-religijskoj posebnosti, predstavljaju, prema Hantingtonovoj oceni, najozbiljnije pretnje interesima i moi Zapada: I Azijati i muslimani naglaavaju superiornost svoje kulture u odnosu na zapadnu kulturu... Azija i islam stoje sami i, ponekad, zajedno u svom samopouzdanom potvrivanju u odnosu na Zapad... Azijsko potvrivanje ukorenjeno je u ekonomskom rastu; muslimansko potvrivanje, u znatnoj meri, potie od drutvene mobilizacije i porasta stanovnitva (Hantington, 1998: 113). Ipak, osnovna pretnja Zapadu, miru i stabilizaciji svetskog politikog poretka dolazi od zemalja koje pripadaju islamskoj civilizaciji. Modernizacija ovih zemalja i njihov ekonomski napredak nisu, kako se to oekivalo, vodile njihovoj vesternizaciji ve islamskom uskrsnuu (The Islamic Resurgence23), tj. novom predavanju islamu kao vodiu kroz ivot u modernom svetu (Hantington, 1998: 121). Ovo neoekivano o ivljavanje religijske sr i muslimanske civilizacije
23

Re uskrsnue u ovoj sintagmi Hantington u Sukobu civilizacija pie velikim slovom (Resurgence) da bi naglasio va nost ovog fenomena i stavio ga u istu ravan sa zapadnim revolucijama koje se piu velikim slovom (Oktobarska, Francuska, Amerika revolucija) i Reformacijom (vid. Hantington, 1998: 121).

197

izlo ene modernizacijskim uticajima Zapada Hantington je objanjavao skupom razliitih (politikih, ekonomskih, socijalnih, demografskih) faktora koji su uticali na dramatinu krizu identiteta muslimanskog sveta za koju se reenje tra i u religijskom konceptu Ume, istinske zajednice. Tako je u savremenom svetu obnovljeno staro neprijateljstvo islamske i hrianske civilizacije, a islamsko uskrsnue nadilazi okvire pojave ogranienog verskog fundamentalizma: Osnovni problem za Zapad nije islamski fundamentalizam, ve islam razliita civilizacija iji je narod uveren u superiornost svoje kulture i koji je opsednut inferiornou svoje moi (Hantington, 1998: 240). Stoga, Hantingtonova civilizacijska paradigma iz devedesetih godina, identifikujui u islamskoj obnovi opasni detonator ije su eksplozivne karakteristike pojaane pogrenom politikom Zapada, islam odreuje kao osnovni generator mogueg globalnog sukoba24. Da bi potkrepio svoje upozorenje na opasnost od globalnih civilizacijskih sukoba du krvavih granica islama, Hantington je analizirao niz lokalnih konflikta u kojima su sukobljene strane civilizacijski, a ne interesni, ideoloki, ili usko etniki neprijatelji. Ovaj mikro-nivo Hantingtonove analize obuhvata sluajeve raspada dr ava ili dugotrajnih graanskih ratova u zemljama sa visokim stepenom kulturne heterogenosti stanovnitva25. Primeri raspada Jugoslavije i rata u Bosni su Hantingtonu, jo od lanka iz 1993.
24

25

Naglaavam devedesetih godina, jer je kasnije Hantington menjao svoj odnos prema islamskoj opasnosti. O uzrocima ove promene i njenoj funkciji u Hantingtonovom teorijsko-politikom stanovitu bie rei kasnije. Samo kao ilustraciju ove promene navodim Hantingtonov stav formulisan nakon 11. septembra: Ipak, gledajui uopteno, doba muslimanskih ratova ima svoje korene u optijim uzrocima. Oni ne obuhvataju uzroke koji su inherentni samoj prirodi islamske doktrine i verovanja koje, kao i kod hrianstva, sledbenici mogu koristiti da opravdaju mir ili rat, po elji. Uzroci savremenih muslimanskih ratova le e u politici, a ne u verskoj doktrini iz VII veka (Huntington, 2001: 43). Ove zemlje Hantington naziva podeljenim (cleft countries) zemljama ije stanovnitvo pripada razliitim civilizacijama, tj. koje teritorijalno opkorauju neodgovarajue granice izmeu civilizacija i suoavaju se sa posebnim problemima odr avanja svog jedinstva (Hantington, 1998: 153). Pored podeljenih, tekoe sa stabilnou imaju i podvojene ili pocepane zemlje (torn countries) one koje su tokom svoje istorije pokuale da radikalno promene i redefiniu sopstveni kulturni identitet (Rusija, Turska, Meksiko..).

198

godine, osnovni materijal kojim ilustruje logiku lokalizovanog civilizacijskog sukoba26 koji, anga ovanjem i uplitanjem zemalja-srodnica, preti da eskalira u sukob svetskih razmera. U tom pogledu, rat u Bosni je imao, po njemu, istu anticipirajuu i opominjujuu funkciju kakvu je, pred Drugi svetski rat (koji je bio ideoloki motivisan sukob unutar Zapadne civilizacije), imao panski graanski rat sukob civilizacija na malom prostoru Bosne, sadr i obrise sledeeg Svetskog rata koji e, ako ga bude, biti rat izmeu civilizacija (Huntington, 1993: 37)27. Ako postojei lokalni sukobi na granicama civilizacija prete eskalacijom u globalni rat civilizacija, onda je koncipiranje jedne politike strategije izbegavanja takvog razvoja dogaaja od sutinske va nosti. To je i osnovna Hantingtonova praktina intencija dok je u Treem talasu te io da postane Makijaveli demokratizacije, u Sukobu civilizacija on je nastojao da formulie niz praktino-politikih preporuka ije bi provoenje smanjilo opasnost izbijanja globalnog sukoba civilizacija. Zasnovane na uverenju da e svet biti ureen na osnovu civilizacija ili nikako (Hantington, 1998: 174), ove preporuke su upuene Zapadu i treba da poslu e osmiljavanju nove strategije u odnosima Zapada i ostatka sveta. Prva preporuka se tie budueg poveavanja nivoa (ekonomske, odbrambene, politike, kulturne) integracije zapadne civilizacije, te jaanja kulturne samosvesti Zapada. U drugom koraku, Zapad bi trebalo da jaa uticaj na one civilizacije koje su mu bliske i sa kojima
26

27

U tome ga je sledila armija novinara, politiara i socijalnih teoretiara: Devedesetih godina smrt bive Jugoslavije i ratovi kojima je ona bila praena podstakla su brojna pozivanja na kulturne ili civilizacijske razlike da bi se objasnio oruani sukob. Neprijateljstva naroda koji prihvataju rimokatolianstvo, pravoslavlje i islam na jednoj od tradicionalnih politikih raselina u ju noj Evropi, pru ala su niz stereotipa koji su bili isuvie primamljivi da bi bili ignorisani... (Hejden, 2003: 16). Tridesetih godina panski graanski rat je podstakao intervenciju dr ava koje su bile faistike, komunistike i demokratske. Devedesetih godine sukob u Jugoslaviji je podstakao intervenisanje iz zemalja koje su bile muslimanske, pravoslavne i zapadno-hrianske. Ova paralela nije ostala neprimeena. Rat u Bosni je postao emocionalni ekvavilent borbe protiv faizma u panskom graanskom ratu istakao je jedan Saudijski novinar i dodao: Oni koji tamo umru, smatrae se martirima koji su pokuali da spasu svoje muslimanske srodnike (Huntington, 1993: 37).

199

mo e saraivati (latinoamerika i pravoslavno-hrianska), da bi, zajedno sa njima, ograniio ekspanziju i rastuu mo njemu neprijateljskih civilizacija islamske i kineske. Ali, osnovna Hantingtonova preporuka je izvedena iz njegove kritike (zapadnjakog) univerzalizma28. Prema njegovom miljenju, Zapad treba da upozna i razume druge civilizacije, ali mora odustati od meanja u njihove unutranje poslove i odrei se pretenzija da im nametne svoje vrednosti i institucije. Zapadna civilizacija je jedinstvena, ali ne i univerzalna (unique, not universal), te, stoga, glavna odgovornost zapadnih voa nije u tome da pokuaju da preoblikuju druge civilizacije po ugledu na Zapad, to je izvan njihove moi koja opada, nego da sauvaju, zatite i obnove jedinstvene kvalitete koje krase Zapadnu civilizaciju (Hantington, 1998: 311). Hantingtonovo preferiranje umereno izolacionistike strategije Zapada u odnosu na projekat globalizacije zapadnih vrednosti nije samo posledica njegove (injenike) procene opadanja moi Zapada, ve i uvida u pogubne posledice koje bi ostvarenje tog projekta imalo za sam Zapad. Imajui na umu sudbinu Rima nakon njegove globalne dominacije (tadanjim) svetom, Hantington, aludirajui na Fukujamu, upozorava: Kraj istorije, globalna pobeda demokratije, ako se desi, mo e biti najtraumatiniji i najuznemirujui dogaaj za Ameriku (Huntington, 1997a: 32).

3. Demokratija: globalna ili lokalna?

Na osnovu izlo ene skice Hantingtonovog tumaenja globalnih politikih procesa mogu se formulisati dva razliita stava o budunosti demokratije, za koja argumentaciju mo emo potra iti u dve njegove prikazane knjige. Prvi bi se svodio na tezu o procesu globalizacije
28

U svetu koji se pojavljuje, sa svojim etnikim i civilizacijskim sukobima, zapadna vera u univerzalnost zapadne kulture je pogrena, nemoralna i opasna. Zapadnjaki univerzalizam je la an jer postoje druge civilizacije sa svojim vrednostima, normama i institucijama. Njegova nemoralnost je posledica injenice da je imperijalizam logika posledica univerzalizma, a opasan je jer mo e dovesti do globalnog sukoba civilizacija (Hantington, 19986: 345-346).

200

demokratije, dok bi po drugom demokratija ostala politiki specifikum zapadne civilizacije podruja ije se granice, u najboljem sluaju, poklapaju sa granicama zapadnog hrianstva (dakle, ukljuuju i Latinsku Ameriku), ili, u u em i preciznijem odreenju, sa granicama Evrope,29 Severne Amerike i Australije. Oigledno je da Hantington, ne dovodei u pitanje sam normativni status demokratije, tvrdi dve razliite stvari u pogledu mogunosti njene globalne prihvaenosti, tj. formulie dve razliite deskriptivno-sadr inske analize politikih procesa i iz njih izvodi dve meusobno suprotstavljene praktino-politiko strategije. Kako se mo e tumaiti otvorena nekonzistentnost ova dva Hantingtonova stanovita, formulisana u rasponu od samo nekoliko godina?30 Uobiajeno se u odgovoru na ovo pitanje vri kontekstualizacija ova dva stanovita, tako to se prvo objanjava euforinom atmosferom nastalom nakon uruavanja komunizma, a drugo bolnim otre njenjem od poetnog neumerenog optimizma i sudarom sa stvarnou postkomunistike tranzicije31. Ne sporei plauzibilnost ovog socijalno-psiholokog objanjenja (posebno uverljivog u praenju politike evolucije brojnih istonoevropskih intelektualaca
29

30

31

Eventualne nedoumice u pogledu granica Evrope Hantington odluno ukida: Civilizacijska paradigma otuda pru a jasan odgovor na pitanje sa kojim se suoavaju Zapadnoevropljani: gde se zavrava Evropa? Evropa se zavrava tamo gde se zavrava zapadno hrianstvo, a poinju islam i pravoslavlje. To je odgovor koji Zapadnoevropljani ele da uju, koji oni odobravaju sotto voce i koji razliiti intelektualci i politike voe eksplicitno potvruju... Identifikovanje Evrope sa zapadnim hrianstvom pru a jasan kriterijum za prijem novih lanova u zapadne organizacije (Hantington 1998: 178-179). Jedna od brojnih posledica ovog Hantingtonovog stava je tvrdnja da je Grka pravoslavni autsajder, a Turska islamski konvertit u Evropi. Potovaoci Hantingtonovog naunog rada u oblasti demokratije i, posebno njegove klasine studije iz 1991. godine... verovatno e biti iznenaeni njegovom novom i veoma kontroverznom teorijom po kojoj je sukob civilizacija odreujua karakteristika savremene meunarodne politike. Posebno zbunjujua je otvorena nekonzistentnost te teorije i Treeg talasa (Gerschman, 1997: 166). Sam Hantington je 1995. godine u jednom predavanju istakao: Sada, est godina nakon kolapsa evropskog komunizma, na trenutak euforije je proao i postali smo tu niji, ali i mudriji... Re genocid ula se ee u prolih pet godina nego tokom Hladnog rata (Huntington, 1996a: 3)

201

koji su liberalnu utopiju brzo zamenili civilizacijskom retorikom), ini mi se da je u Hantingtonovom sluaju mogua interpretacija kojom se ubla ava argument o teorijskoj i politikoj nekonzistentnosti njegovih stavova. Ona bi se bazirala na tezi o razliitim konceptima demokratije koje Hantington upotrebljava u poetnoj tezi o globalizaciji i njoj suprotstavljenom zakljuku o parohalizaciji demokratije u Sukobu civilizacija. Naime, u teoriji o talasima demokratizacije Hantington polazi od minimalistike, proceduralne koncepcije demokratije kojom se ona, u osnovi, definie u terminima izbora. Oslanjajui se na umpeterov (Schumpeter) klasini rad Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Hantington savremeni politiki sistem odreuje kao demokratski ukoliko su u njemu oni najmoniji koji donose odluke izabrani na fer, potenim i periodino odr avanim izborima na kojima se kandidati slobodno takmie za glasove, a pravo glasa imaju skoro svi odrasli graani (Hantington, 2004: 15). Nasuprot klasinoj teoriji demokratije u kojoj se ona odreuje preko izvora politike moi (volja naroda) ili cilja (opte dobro), Hantingtonova empirijsko-deskriptivna definicija demokratije zasniva se na isticanju institucionalizovane izborne procedure kao osnovne karakteristike demokratskih sistema na osnovu koje je mogua politika participacija i konkurencija. Izbori, otvoreni, slobodni i poteni jesu sutina demokratije, neizbe ni sine qua non, a nedemokratski re imi, u mnogo emu meusobno razliiti, imaju jednu bitnu zajedniku osobinu u njima nema izborne konkurencije niti opteg prava glasa (Hantington, 2004: 17; 19). Proceduralna definicija demokratije, istina, podrazumeva postojanje graanskih prava i politikih sloboda koje su preduslov fer, slobodnih i potenih izbora, ali je institucija izbora u prvom planu analize i komparacije politikih sistema. Upravo opasnost redukcije demokratije na izbore (fallacy of electoraliasm) je osnovna slabost ove minimalistike koncepcije demokratije koju Leri Dajmond (Diamond) naziva koncepcijom izborne demokratije (electoral democracy), jer ona ne poklanja dovoljno pa nje pretpostavljenim bazinim slobodama, niti pokuava da ih inkorporira u stvarne pokazatelje demokratije (Diamond, 1996: 21). Otuda, politiki sistemi mnogih zemalja mogu biti odreeni kao
202

demokratski (jer su vlade u njima izabrane u procesu relativno slobodnih i potenih izbora), a da istovremeno u njima ne postoje one garantije graanskih i politikih sloboda koje smatramo konstitutivnim elementom ireg pojma demokratije koji ukljuuje niz vrednosti i institucionalnih mehanizama liberalne tradicije. Dajmondov koncept liberalne demokratije, pored izbora, ukljuuje i niz drugih karakteristika koje nadilaze minimalistiki pristup usresreen na izbornu proceduru: realna vlast ne le i u neprozirnim domenima rezervisanim za nosioce koji nisu odreeni izbornom procedurom; izvrna vlast je pod efektivnom kontrolom (nezavisnog sudstva, parlamenta, ombudsmana, javnosti) koja je ograniava; zatiena su individualna prava i slobode; graani su politiki jednaki pred zakonom; postoji efektivna vladavina zakona koji graane titi od dr ave i paradr avne samovolje; ograniena je mogunost uticaja vladajue partije na izborni proces; osiguran je kulturni, etniki i religijski pluralizam zatitom prava manjinskih grupa, kao i postojanjem slobodnih asocijacija, pokreta i grupa koje ine mnogostruke kanale uticaja graana na vlast izvan izbornog procesa; postojanje nezavisnih medija i mogunost graana da slobodno pristupaju alternativnim izvorima informacija... ( vid. Diamond, 1997: 23-24). Ali, nezavisno od ireg razmatranja koncepta liberalne demokratije, bitno je imati u vidu da izmeu graninih tipova autoritarnih re ima i liberalne demokratije postoji slo eni kontinuirani prelaz koji ukljuuje razliite forme pseudo-demokratije32 i izborne demokratije. Vraajui se problematici Treeg talasa, Hantington je u jednom predavanju uva io znaaj naglaavanja razlika izmeu izborne i liberalne demokratije i priznao da je njegov optimizam u pogledu treeg talasa demokratizacije bio izveden iz pokazatelja koji su, u krajnjoj liniji, svedoili o globalizaciji izborne demokratije. Na taj nain, revidirani zakljuak Treeg talasa bi potvrivao poveanje broja izbornih demokratija u svetu, ali i dodatnu ocenu prema kojoj je broj liberalnih demokratija sta32

Pseudodemokratijom Dajmond oznaava re ime u kojima postoje opozicione partije (za razliku od autoritarnih re ima), kao i mnoge crte izborne demokratije, ali ne i njena sutinski va na odlika dovoljno fer arena za nadmetanje koje bi omoguavalo smenu vladajue partije sa vlasti.

203

bilan i obuhvata politike sisteme zemalja koje pripadaju zapadnoj civilizaciji33. Objanjenje za neuspeh irenja i konsolidovanja liberalne demokratije u nezapadnim drutvima Hantington je u Sudaru civilizacija naao u kulturnim (vrednosnim, religijskim, socijalnim, istorijskim) razlikama koje dele Zapad i ostatak sveta. Prema njemu, liberalna demokratija je ukorenjena u zapadnom istorijskom iskustvu, tj. u socijalnom pluralizmu, klasnom sistemu, graanskom drutvu, veri u vladavinu zakona, iskustvu sa predstavnikim telima, odvajanju duhovne i svetovne vlasti i prihvatanju individualizma, jednom reju, ona je produkt Zapadne civilizacije (Huntington, 1997: 6). Njeno irenje putem prihvatanja institucionalnih i proceduralnih demokratskih mehanizama (u formi izborne demokratije) nailazi na sna an otpor u dubljim, kulturno infrastrukturnim slojevima drugih, ne-zapadnih civilizacija. Otuda, na iznenaenje zagovornika globalizacije demokratije, esto se deava da upravo potovanje demokratskih procedura (fer, slobodnih i potenih izbora) u dr avama ne-zapadnih civilizacija dovodi na vlast one politike snage koje se pozivaju na autohtone vrednosti sopstvene civilizacije, dok, kao zapadne, odbacuju upravo one pretpostavke na kojima poiva liberalna demokratija: Izbori u nezapadnim dr avama podstiu politiare da se obraaju izbornom telu tako da dobiju to vie glasova i pobede, te oni esto apeluju na etnike, religiozne ili nacionalistike strasti. Takvi apeli mogu pogorati podele unutar zemlje i mogu, takoe, rezultovati pobedom antizapadnjakih voa i politike. Paradoksalno, prihvatanje zapadnih demokratskih institucija u nezapadnim drutvima esto ohrabruje nativistike i antizapadnjake pokrete i omoguava im da osvoje vlast... Politiari u nezapadnim drutvima ne pobeuju na izborima pokazujui kako su zapadnjaci (Huntington, 1997: 8). Ovaj paradoks demokratije neposredno se ogleda u esto rairenom nezado33

Pozivajui se na Dajmonda, Hantington zakljuuje: Broj izbornih demokratija je znatno povean poslednjih godina, dok je broj liberalnih demokratija relativno statian. U skladu sa najnovijim pregledom Freadom House, 118 dr ava je okarakterisano kao izborne demokratije, ali je samo 79 od njih zaista slobodno, tj. liberalno-demokratski ureeno. Ostalih 39 dr ava sa izabranom vlau se smatraju samo delimino slobodnim, a meu njima su i tako znaajne dr ave kao Rusija, Indija, Ukrajina, Turska, Brazil, Pakistan i Kolumbija (Huntington, 1997: 7).

204

voljstvu zagovornika demokratije rezultatima demokratskih izbora, a u osnovi, za Hantingtona predstavlja pokazatelj jaanja te nje ka autohtonosti usled duboke krize kulturnog identiteta nezapadnih drutava. Na taj nain globalizacija (izborne) demokratije vodi jaanju partikularnih civilizacijskih identiteta, pa Hantington zakljuuje kako je demokratija u svojoj biti parohalizujui, a ne kosmopolitizujui proces (Huntington, 1997: 8). Praktina posledica ovog stava sa ima se u ve pominjanoj Hantingtonovoj preporuci opreznog odnosa prema veri u mogunost daljeg irenja demokratskih re ima u nezapadnim civilizacijama, tj. u njegovom zahtevu da se napusti zapadnjaka pretenzija na univerzalnu vrednost liberalne demokratije. Dok je u civilizacijama srodnim Zapadu (pre svega, latinoamerikoj i pravoslavno-hrianskoj) otvorena mogunost budue evolucije postojeih izbornih u istinski liberalne demokratije34, u drugim suparnikim civilizacijama ve samo irenje izborne demokratije mo e imati opasne i neoekivane posledice po meunarodnu stabilnost i sigurnost samog Zapada. To je, prema Hantingtonovom uverenju, najoiglednije u sluaju islamskih zemalja u kojima izborna demokratija, po pravilu, vodi jaanju i pobedi islamskog fundamentalizma, pa zagovornici globalizacije demokratije lako padaju u islamsku zamku slobodnih izbora (Islamic free-elections trap). Stoga je Hantington, navodei primere pobeda fundamentalistikih pokreta na slobodnim izborima35, u jednoj debati sa Gidensom upozorio: Iako smo svi skloni demokratiji, moramo se uzdravati u ubeivanju nekih zemalja da postanu demokratske
34

35

Verujem da vei naglasak treba staviti na transformaciju izborne u liberalnu demokratiju. Mesto na kome treba poeti je Latinska Amerika gde je liberalna demokratija ve u nekoliko zemalja pustila korene, a gde postoji i deset dr ava sa izbornom (ali, ne liberalnom) demokratijom... Jer, kultura Latinske Amerike je veoma bliska Zapadnoj kulturi... Zakljuujui na slian nain, sledei prioritet su pravoslavne dr ave (Huntington, 1997: 11). U krajnjoj liniji, gde god su u muslimanskom svetu odr ani izbori, pobeivali su fundamentalisti. ak i u Francuskoj, gde su odr ani izbori za Islamski savet koji je ustanovila vlada, ili u Pakistani i drugim muslimanskim zemljama, fundamentalisti su ti koji naginju pobedi. Oni reprezentuju veoma irok deo javnog mnjenja. Ako ubrzo organizujemo izbore u Iraku, sklon sam opkladi da e ekstremniji iiti i fundamentalisti Suniti biti ti koji e pobediti (Huntington & Giddens, 2003: 41).

205

(Huntington & Giddens, 2003: 41). Na taj nain, teza o vrstim bedemima civilizacijskih granica na koje u svom irenju nailazi demokratski talas pojaana je upozorenjem o opasnosti od podsticanja tog talasa za interese i budunost njegovog epicentra zapadne civilizacije. Stoga je Sukob civilizacija Hantingtonu prevashodno poslu io kao teorijsko utemeljenje jedne konzervativne, nacionalizmom nadahnute amerike meunarodne i domae politike strategije36. Ideologija liberalnog kosmopolitizma s jedne, i ideja imperijalne amerike dominacije s druge strane su, u tom pogledu, osnovni predmeti njegove kritike koja se teorijski artikulie formulisanjem civilizacijske paradigme, a praktino-politiki specifikuje u analizi politike dinamike posthladnoratovskog sveta i krize amerikog identiteta: Hantingtonova kritika poruka amerikim politiarima i teoretiarima sadr ana je u dva stava. Prvi je upuen multikulturalistima i njihovim manje-vie znaajnim politikim zastupnicima, u Hantingtonovoj tvrdnji da odbacivanje (amerikog) kreda i zapadne civilizacije znae kraj USA onakvih kakve znamo Drugi kljuni stav je upravljen na one koji veruju da je istorija okonana i da se sada sve nacije, drutva i kulture, po Fukujaminoj metafori koja je postala slavna, kreu u jednom vagonu voza ka zemaljskom raju zapadne liberalne i kapitalistike demokratije (Gress, 1997: 285). Uprkos meusobnim razlikama, oba ova rivalska ideoloka koncepta, prema Hantingtonovom miljenju, vode smanjenju ili eliminaciji socijalnih, politikih i kulturnih razlika izmeu Amerike i ostalih drutava (Huntington, 2004: 17). Tako, u kosmopolitskom pristupu afirmacijom multikulturalizma, ideala otvorenog drutva, kritikom nacionalizma i njegovom zamenom drugim (etnikim, rodnim, rasnim...) identitetskim obrascima, jaanjem uloge meunarodnih
36

Da su u sreditu Hantingtonove teze o sukobu civilizacija problemi amerikog identiteta i unutranje i spoljne politike SAD, skree pa nju E. Aja: Ono to u najveoj meri motivie njegovu civilizacijsku tezu je ono to se mo e nazvati unutranjim ili domaim civilizacijskim brigama. Pod tim podrazumevam njegovu primenu sopstvene paradigme na sluaj samih Sjedinjenih Dr ava: kako civilizacijska dinamika utie na ponaanje SAD u meunarodnoj areni, na ameriko drutvo i njegovu politiku, te na interakciju spoljnopolitikih i unutranjih problema... Ameriki segment zapadne civilizacije je stvarno sredite njegove teze o sukobu civilizacija (Aysha, 2003: 119; 123).

206

institucija, slavljenjem razliitosti Amerika postaje svet. S druge strane, u kosmopolitizmu suprotstavljenoj imperijalnoj alternativi svet postaje Amerika: polazei od teze o apsolutnoj supremaciji usamljene supersile37 i uverenja o univerzalnosti sopstvenih vrednosti, Amerika preuzima misiju oblikovanja sveta po sopstvenoj meri. Ali, upozorava Hantington, u takvom svetu Amerika gubi svoj identitet kao nacija i postaje dominantna komponenta nadnacionalne imperije... (Huntington, 2003: 16). Pretpostavke obe ove amerike spoljnopolitike strategije su u suprotnosti sa Hantingtonovom tezom o postojanju sutinskih civilizacijskih razlika, tj. sa njegovom podelom savremenog sveta na posebne kulturne celine koje se razliito odnose prema demokratskom politikom idealu. Umesto posveenosti irenju demokratije (globalnom unapreivanju), amerika politika bi, prema Hantingtonu, trebala da se okrene obradi sopstvenog vrta zatiti, ouvanju i odbrani sopstvenih institucija i vrednosti (vid. Huntington, 2000). Reju, u svetu pluralnih kulturno-civilizacijskih identiteta, briga o ouvanju sopstvenog kulturnog identiteta mora imati prioritet kako u odnosu na narcisoidno-mesijansku pretenziju nametanja sopstvenih (demokratskih) institucija i vrednosti ostatku sveta, tako i u odnosu na fragmentaciju tog identiteta podstaknutu posmodernim relativizmom i idealom multikulturalnosti. Usmeravanje demokratske teorije na tematizovanje kulture kao bitnog aspekta razumevanja tempa i uspenosti demokratske tranzicije predstavlja jednu od zasluga Hantintgtonovog pristupa. Kulturoloko polje je u tekuim diskusijama znatno proireno u odnos na
37

U tekstu The Lonely Superpower Hantington istie: Potpuno prirodno, ameriki zvaninici te e da delaju kao da je svet unipolaran. Oni se hvaliu amerikom moi i amerikim vrlinama, pozdravljajui SAD kao dobronamernog hegemona. Oni poduavaju druge zemlje o univerzalnoj validnosti amerikih principa, praksi i institucija... Njegov osnovni kritiki argument je da svet nije unipolaran, te da je, uprkos postojanju samo jedne supersile, struktura svetske moi znatno kompleksnija, tj. da ukljuuje vie veih i manjih sila iji znaaj u meunarodnoj politici nije zanemariv: Sada postoji samo jedna supersila. Ali, to ne znai da je svet unipolaran. Unipolaran sistem bi imao jednu supersilu, ali ne i znaajne vee sile i mnogo manjih sila. Kao rezultat takvog sistema, supersila bi mogla sama efikasno reavati va ne meunarodne probleme, bez uplitanja drugih dr ava koje ne bi imale mo da je spree u tome (Huntington, 1999: 35; 37).

207

uobiajene pristupe fokusirane na u i koncept politike kulture. Tako, na primer, Fukujama u jednom novijem radu istie trend pomeranja te ita politike analize demokratije sa nivoa ideologije i institucija, ka nivoima graanskog drutva i kulture. Optimizam u pogledu globalizacije demokratskih sistema je i po njemu bio, pre svega, posledica brzog irenja demokratske ideologije (sistema normativnih uverenja) i prihvatanja demokratskih institucija u zemljama sa autoritarnim re imima,38 a ne svedoanstva o postojanju nezavisnog graanskog drutva utemeljenog u skupu kulturnih pretpostavki. Kasnije razoarenje tempom i rezultatom demokratizacije vodilo je zakljuku o primatu kulture kao najdubljem, noseem osnovu demokratskih sistema, pa su u prvi plan politiko-teorijskog istra ivanja dospele pojave poput strukture porodice, religije, moralnih vrednosti, etnike svesti, graanstva i partikularnih istorijskih tradicija. Takoe, uvid u neujednaenost promena na ova etiri nivoa, kao i svest o njihovoj meusobnoj zavisnosti, vodila je kompleksnijem pristupu problemu odreenja toka i tempa demokratskih tranzicija. Pokazalo se da u nekim dr avama, nakon brzog prihvatanja demokratskih ideja, ve na nivou izgradnje institucija poinje zastoj, a asimetrija izmeu oekivanja i realnosti tamo gde su stvorene institucije brzo je poela povratno negativno uticati i na normativna uverenja koja su bila u osnovi demokratskih revolucija. Stoga, po Fukujaminom miljenju, budua sudbina liberalne demokratije nee biti odreena sporovima oko prirode institucija (o emu je mogue postii konsenzus), ve e se reavati u ravni graanskog drutva i kulture koje su priznate kao sutinski znaajne za nove demokratske dr ave ponikle na autoritarnoj prolosti (Fukuyama, 1995: 14). Ali, izmeu teze o primarnoj va nosti kulture za konsolidaciju demokratskih sistema i Hantingtonove pozicije kulturnog determinizma iz Sudara civilizacija postoji velika razlika. Dok su u prvom sluaju kulture shvaene kao kompleksne, heterogene celine koje su podlo ne evolutivnom razvitku i otvorene uticaju spolja (u interakciji sa drugim kulturama), Hantingtonove civilizacije su
38

Gotovo trenutna promena normativnih uverenja je rodila velika oekivanja koja se nisu mogla ispuniti zbog veeg opiranja promenama koje se mo e primetiti na ostalim, sve dubljim nivoima (Fukuyama, 1995: 9).

208

koncipirane kao a priori neprijateljski suprotstavljeni entiteti ije bazini, religijski odreen identitet39 za dr ave-lanice predstavlja fatum koji limitira mogunost politikih promena i ini beznade nim svaki napor u ostvarenju liberalnih vrednosti40. Predstava o homogenosti civilizacijskog identiteta, kojom se slo enost meunarodno-politikih odnosa elegantno redukuje na shemu civilizacijskog grupisanja i meu-civilizacijskih sukoba, svoje slabosti pokazuje ako se upustimo u razmatranje unutar-civilizacijske kulturne i politike dinamike. Ve na primeru zapadne civilizacije postaje jasno da su na osnovu iste religijske i ire kulturne osnove (identiteta) izrastali sasvim razliiti politiki re imi od liberalno-demokratskih do totalitarno-faistikih, te da su unutar-civilizacijski ratovi Zapada bili krvaviji i ei od sukoba civilizacija41. Istina,
39

40

41

U razmatranju odnosa religije i demokratije Hantington sledi rairenu pogreku koju Stepan naziva pretpostavkom jednoznanosti (the assumption of univocality) i prema kojoj je neka religija en bloc (ne)demokratska: Moramo biti oprezni sa tvrdnjom da je bilo koje religijsko uenje jednoznano prodemokratsko ili antidemokratsko. Izvesno je da se zapadno hrianstvo razliito (mnogoznano -multivocal) odnosilo prema demokratiji i dvostrukoj toleranciji (twin tolerations ogranienje slobode delovanja dr ave prema religijskim institucijama, kao i obratno M. S.) U nekim periodima svoje istorije katoliko uenje se organizovano protivilo liberalizmu, naciji-dr avi, toleranciji i demokratiji Stoga, kada razmatramo pitanje nezapadnih religija i njihovog odnosa prema demokratiji, ini mi se prikladnim da ne pretpostavljamo njihovu jednoznanost ve da istra imo da li te doktrine sadr e mnogoznane (multivocal) komponente koje mogu biti korisne za politiku konstrukciju dvostruke tolerancije ili, u krajnjoj liniji, kompatibilne sa njom (Stepen, 2000: 44). Aleksa ilas Hantingtonov kulturni determinizam opravdano poredi sa Kalvinovim uenjem o predestinaciji: Njegova politika nauka lii na doktrinu o predestinaciji, kako ju je razvio an Kalvin, veliki francusko-vajcarski verski reformator iz XVI veka (ilas, 1997: 181). U radu o uticaju kulturnih faktora na meunarodne sukobe Handerson i Taker su pokazali da Hantingtonova teza o sukobu civilizacija, kao i o posebno opasnoj islamskoj pretnji, ne mo e biti poduprta uverljivim empirijskim dokazima iz prolosti: Opti pregled odnosa izmeu religijske slinosti i meudr avnih ratova na osnovu podataka sadr anih u projektu istra ivanja ratova (War Project) otkriva da su od 30 ratova koji su ukljuivali dve dr ave koje su pripadale razliitim civilizacijama od 1816. do 1992. godine, samo 11 (37%) bili ratovi izmeu islamskih i hrianskih dr ava, a od njih samo 4 (13% od svih) su bili ratovi izmeu islamskih i zapadnih dr ava, dok su se ostali odvijali izmeu islamskih i pravoslavno-hrianskih dr ava (Henderson & Tucker, 2001: 323). Njihovi

209

Hantington na ovaj prigovor mo e odgovoriti ukazujui na injenicu da su navedene pojave karakterisale zapadnu civilizaciju u njenoj prolosti, a da je sada, unutar nje, liberalna demokratija etablirana kao konani zapadni model politike vladavine. Ali, ako se i slo imo sa ovim odgovorom, ostaje pitanje zato bi pluralizam i dinamika koja je nekad postojala u okviru zapadne civilizacije bila negirana u sluaju drugih, Hantingtonu manje poznatih civilizacija? Tanije, zato bi, na primer, u sluaju pravoslavne ili islamske civilizacije va ila teza o kulturnoj homogenosti koja jednoznano determinie njihov budui politiki razvitak, dok to nije sluaj onda kada je u pitanju zapadna civilizacija i njena prolost? Teza o sutinski ogranienim evolutivnim kapacitetima ne-zapadnih civilizacija bi mogla biti odgovor, ali ona bi se morala suoiti sa brojnim kontraprimerima koji potvruju sposobnost razvoja nezapadnih civilizacija implementacijom zapadnog privrednog sistema (tr ine privrede, moderne proizvodnje rukovoene profitom...itd) , kao i pojedinih zapadnih ideologija (poput komunizma). Stoga bi ova teza morala biti su ena na tvrdnju o nesposobnosti drugih civilizacija da prihvate jedino liberalno-demokratski politiki sistem, koji bi bio i ostao ekskluzivno vlasnitvo i distinktivno obele je Zapada. Na taj nain, liberalna demokratija bi bila jedan od retkih zapadnih izuma koji ne bi bilo podlo an irenju izvan sopstvenog civilizacijskog okvira: za nezapadnjake bi bio sasvim dobar Big Mac, ali ne i Magna Carta! Pomenuti kulturni determinizam po kome narodi koji pripadaju nekoj nezapadnoj civilizaciji (ostatku sveta) ostaju osueni na nedemokratske sisteme vladavine ili bivaju prinueni na radikalnu promenu svog kulturnog identiteta, predstavlja osnovnu metu brojnih Hantingtonovih kritiara. Sam koncept civilizacija kao homogenih, vrsto definisanih, aktualno ili potencijalno sukobljenih aktera globalne politike, osim iz politikoloke, dovoen je u pitanje i iz perspektiva drugih naunih disciplina od filozofske kritike tog koncepta42, preko istoriografskog testiranja teze o sukobu civilizaciempirijski nalazi okreu Hantingtonovu tezu na glavu jer oni zakljuuju kako je manja verovatnoa za dr ave iz razliitih civilizacija da se meusobno sukobe, nego za dr ave iz iste civilizacije (Henderson & Tucker, 2001: 328). Za konceptualnu kritiku Hantingtonove teze reprezentativan je rad Can Civilizations Clash? (Matlock, 1999: 428-439).

42

210

ja43, do antropoloke kritike Hantingtonovog esencijalistikog shvatanja civilizacijskog identiteta. Zahvaljujui injenici da islam ima va nu ulogu u Hantingtonovoj teoriji o sukobu civilizacija, raznovrsni kritiki pristupi esto problematizuju Hantingtonovo shvatanje civilizacija oslanjajui se (implicitno ili eksplicitno) na poznatu Saidovu kritiku orijentalizma44. Ali, nezavisno od u eg problema islamske opasnosti, Hantingtonova civilizacijska paradigma je gotovo savren primer esencijalistikog poimanja Drugog njegovog proizvoenja, antagonizovanja, kontrolisanja i dominiranja, tj. orijentalizma u irem smislu te rei. Jer, kako to s pravom istie Milica Baki-Hejden: Osnovno intelektualno pitanje koje orijentalizam postavlja je da li se sveukupnost ljudske stvarnosti mo e podeliti na jasno diferencirane kulture, istorije, tradicije i drutva, a da se ne implicira nepremostivo neprijateljstvo tako apsolutizovanih razliitosti. Time se ne porie da razliitosti kao takve uopte postoje, ve se naglaava da, prvo, fenomeni koje one oznaavaju nisu dihotomini i, drugo, da su vrednosti koje se sa njima povezuju samo naizgled oigledne (Baki-Hayden, 1992: 4). Kao to smo videli, Hantingtonov odgovor na prvo pitanje je negativan, jer on eksplicitno tvrdi da postoji duboko neprijateljstvo apsolutizovanih razliitosti, te ih razumeva dihotomino, ne dovodei u sumnju
43

44

Pored ve navoenog rada Handersona i Takera, ilustrativna je istoriografska kritika Roberta Marksa koji u prikazu Hantingtonove knjige zakljuuje: Hantington nije zainteresovan za razumevanje prolosti i naina na koji ona oblikuje sadanjost. On ima unutranje i meunarodno politike planove za koje se zala e. Istoriari, bez obzira odakle su, treblo bi da budu uvreeni Hantingtonovim korienjem njihove discipline u prizivanju kineskih i islamskih neprijatelja Zapadne civilizacijei SAD, dr ave koju on vidi kao njenog osnovnog zatitnika. Malo znanje (u Hantingtonovom sluaju, istorije) sigurno mo e biti opasno (Marks, 2000: 104). Edvard Said je u vie navrata komentarisao Hantingtonovu tezu o sukobu civilizacija, a dovoljno reit primer je njegov lanak The Clash of Ignorance u kome, izmeu ostalog, istie: Hantington, kao ni B. Luis, nema dovoljno vremena da bi ga odvojio za razmatranje unutranje dinamike i pluralnosti svake civilizacije, za injenicu da se glavna borba u veini modernih kultura vodi oko definicije ili interpretacije same kulture, te za neprivlanu mogunost prema kojoj je ogromna doza demagogije i potpuna ignorancija ukljuena u odva nost da se govori u ime cele jedne religije ili civilizacije. Ne, Zapad je za obojicu Zapad, a islam je islam (Said, 2001: 11).

211

oiglednost vrednosti koje sa njima povezuje. Drugim reima, njegov diskurs je, ne samo kada pie o islamu, orijentalizujui esencijalistiki shvaeni, homogeni i trajni kulturni identiteti rivalskih civilizacija potpuno odreuju prolost, sadanjost i budunost globalne politike. Kao i svaka teorijska paradigma, Hantingtonova teza slu i olakavanju razumevanja i interpretacije kompleksne stvarnosti. Poput vodia ili mape ona nam poma e da se kreemo po lavirintu svetske politike, omoguava nam da je, predstavljenu u formi jasnih i pravilnih obrisa, obuhvatimo jednim obuhvatnim pogledom. Ali, kada se sa globalnog nivoa spustimo na ravan konkretnih politikih zbivanja, poetna elegancija i eksplanatorna mo Hantingtonove teze postaje manje oigledna. To je oito na primeru Hantingtonovog tumaenja rata u Bosni kao sukoba civilizacija, tumaenja koje je zbog svoje jednostavnosti bilo veoma esto korieno u medijima. Ne treba biti ekspert za istoriju, politiku i socijalnu stvarnost da bi se uvidelo kako je identifikovanje sutinskih kulturnih i religijskih (civilizacijskih) razlika izmeu Srba, Hrvata i Bonjaka kao osnovnog uzroka bosanskog rata, u najboljem sluaju, simplifikacija. Naprotiv, mogue je koristei primer Bosne, nasuprot Hantingtonu, tvrditi kako esto, upravo kulturne slinosti, a ne razlike, pothranjuju sukob (Matlock, 1999: 433). injenica da je teza o sukobu civilizacija iroko koriena u ideolokom samorazumevanju aktera ratova u bivoj Jugoslaviji, ne ini tu tezu validnim objanjenjem samih tih ratova. Bez negiranja postojanja kulturnih razlika izmeu jugoslovenskih naroda, sukob civilizacija teko da mo e obuhvatiti kompleksnu istoriju i stvarnost raspada Jugoslavije45. Stoga, upravo se na ovom primeru, po mom miljenju, potvruje kritiko opa anje D ona Greja prema kome: Razliite kulturne tradicije su sigurno jedan od izvora sukoba danas, ali one, same po sebi,
45

Nasuprot brojnim egzotizujuim pristupima (koji ukljuuju tezu o balkanskoj drevnoj mr nji ili nezapadnoj, civilizacijskoj drugosti aktera jugoslovenskih ratova), pokuaji objanjenja ovih dogaaja bi mogli poi i od obratne teze po kojoj su: Nacionalni rivaliteti ili takozvani etniki sukobi u Jugoistonoj Evropi proizvod reorganizacije regiona u skladu sa zapadno-evropskim modelom nacije-dr ave oni ne mogu biti pripisani sukobu civilizacija (Roudometof, 1999: 234).

212

ipak retko vode velikim sukobima izmeu dr ava. Tek interakcija sa oskudicom resursa, rivalskim pretenzijama na teritoriju, sukobljenim planovima za trgovinu i istorijskim seanjima na etniko ili religijsko neprijateljstvo, ini od kulturnih razlika izvor za rat. Miljenje o meunarodnim konfliktima kao sukobima civilizacija ukljuuje veliku i opasnu simplifikaciju tih komplikovanih i esto skrivenih interakcija (Gray, 1998: 151). *** Pre gotovo tano pola veka Semjuel Hantington je u radu Conservatism as an Ideology formulisao svoje vienje uloge konzervativne politike misli u Americi. Razlikujui tada tri teorijska tumaenja prirode konzervativizma kao ideologije, on se opredelio za situaciono odreenje po kome: Konzervativizam kao ideologija nastaje u osobenoj, ali ponavljajuoj istorijskoj situaciji u kojoj fundamentalni izazov biva upravljen ka postojeim institucijama, pa oni koji te institucije podr avaju koriste konzervativnu ideologiju za njihovu odbranu (Huntington, 1957: 455). Pojednostavljeno, za razliku od istorijske karakterizacije konzervativizma kao ideologije odreene klase (aristokratije) u periodu nakon Francuske revolucije, kao i sadr inskog (autonomnog) odreenja konzervativizma pomou skupa za njega karakteristinih ideja i vrednosti, Hantington je konzervatizam odredio kao reakciju na ugro avanje postojeih institucija, tj. kao jednu reaktivnu ideologiju kojom se te institucije i vrednosti uvruju, tite i uvaju46. Ako su, kao to je to sluaj u SAD, institucije o kojima je re liberalne i demokratske, onda je konzervativizam spojiv sa liberalizmom (konzervativni liberalizam), kao to je, u sovjetskoj politici bila mogua artikulacija ideologije konzervativnog komunizma upravljene protiv (spoljanjih i unutranjih) neprijatelja socijalizma. Bez inherentne vezanosti za interese odreenih drutvenih grupa, konzervativizam je sa svojim bazinim vrednostima poput pravde, poretka, balansa i umerenosti,
46

Konzervativizam nije, kao to argumente aristokratska interpretacija, monopol jedne posebne klase u istoriji. Niti je on, kao to autonomistika kola tvrdi, odgovarajui za svako doba i mesto. Umesto toga, on je relevantan u posebnom tipu istorijske situacije (Huntington, 1957: 473).

213

u osnovi jedna poziciona ideologija (positional ideology) iji je karakter vie odreen strukturom istorijske situacije u kojoj nastaje nego unutranjim idejno-teorijskim jezgrom: Manifestacije konzervativizma su jednostavno paralelne ideoloke reakcije na sline socijalne situacije... Konzervativna misao je repetetivna, ne evolutivna. Njene manifestacije su istorijski izolovane i odvojene. Stoga, ma kako paradoksalno izgledalo, konzervativizam koji brani tradiciju sam je bez tradicije, on se poziva na istoriju, ali je bez istorije (Huntington, 1957: 469) 47. Situaciono razumevanje konzervativizma kojim se istie njegova poziciona, reaktivna priroda kao va nija od kataloga konzervativnih ideala i vrednosti, predstavlja osnov za Hantingtonovo tumaenje dinamike uspona i povlaenja konzervativne ideologije u savremenim drutvima. Oseaj ugro enosti i figura neprijatelja su, u tom pogledu, kljune pretpostavke formulisanja i artikulacije ideologije konzervativizma. Krajem pedesetih godina, iz amerike perspektive, oba ova preduslova bila su zadovoljena postojanjem komunizma i opasnou od Sovjetskog Saveza, pa ameriki liberali, da bi ouvali dostignua amerikog liberalizma, nisu imali drugog izlaza do okretanja konzervativizmu (Huntington, 1957: 473)48. Kasnije
47

48

Vraajui se 2000. godine problemu definisanja konzervativizma Hantington je razlikovao klasini konzervativizam od doktrinarnog ili ideolokog konzervativizma. Klasini konzervativizam, nasuprot liberalizmu i socijalizmu, nije upravljen na realizaciju neke posebne vizije dobrog drutva. Umesto toga, on otelotvoruje opti stav prema poretku i promenama odbranu prvog i ograniavanje drugog. Nasuprot njemu, doktrinarni konzervativizam (ono to se naziva konzervativizmom u Americi i to se veoma razlikuje od klasinog konzervativizma) je konzervativna forma liberalizma, suprotstavljena narodnom ili demokratskom liberalizmu (Huntington, 2000: 31; 33). Ali, nezavisno od uvoenja ove distinkcije, Hantington i u ovom radu istie pozicioni karakter konzervativizma: Znaajni intelektualni i politiki konzervativni pokreti se javljaju samo kada postoji ozbiljna pretnja ustanovljenom poretku. Poto je on odgovor na specifine pretnje odreenim kulturama i institucijama, neka manifestacija konzervativizma ima malo ili nimalo veze sa drugim manifestacijama, pa zastupnici konzervativizma iz jednog vremena i situacije mogu biti njegovi oponenti u drugim vremenima i situacijama. Stoga je konzervativizam jedna poziciona ideologija (Huntington, 2000: 32). Stoga je Hantington tada ulogu konzervativizma video u ouvanju amerikih liberalnih, narodnih i demokratskih institucija od pretnji Sovjetskog Saveza i

214

postepeno opadanje sovjetske opasnosti vodilo je slabljenju amerikog konzervativizma, a konano uruavanje komunizma dovelo je do trijumfa liberalizma koji se oslobodio korektivnog uticaja konzervativizma svog trezvenog i realistinog vigovskog polubrata. Bez ograniavajuih faktora koje namee suparnika supersila, spoljna politika amerikih liberala je sada mogla da sledi sopstveni idealistiki impuls konanog ureenja i poboljanja sveta49, dok je u unutranjoj politici liberalizam u svojoj postmodernoj redakciji bio nadahnut moralnim relativizmom, afirmacijom ideala multikulturalnosti, individualistikom ili kosmopolitskom kritikom nacionalizma i amerikog patriotizma. Stoga je liberalni trijumfalizam nakon 1989. godine oznaavao povlaenje ideologije konzervativizma, te doveo do kritikog preispitivanja (dekonstrukcije) tradicionalnih amerikih vrednosti. Objektivni osnov liberalnom optimizmu kraja istorije predstavljali su procesi ekonomske globalizacije, dok je ideja multikulturalizma bila podstaknuta poveanom imigracijom, jaanjem uloge etnikih dijaspora u politikom ivotu, te sna enjem kulturne samosvesti hispanoamerike zajednice koja je sve vie odbijala integraciju u (anglosaksonsko) ameriko drutvo. Ovi procesi, prema Hantingtonovoj oceni, a nasuprot oekivanjima liberala, vode dubokoj krizi amerikog nacionalnog identiteta koja, s obzirom na prirodu tog drutva (tj. injenicu da su za njegovu stabilnost od presudne va nosti ideoloke kulturne i religijske vrednosti, a ne etnicitet i zajednika drevna istorija), mo e imati dalekose ne i opasne posledice. Tako, na primer, u pogledu posledica jaanja multikulturalizma, Hantington je izriit: Ako multikulturalizam prevlada i ako se konsenzus o liberalnoj demokratiji raspadne, Amerika se mo e pridru iti
komunistike ideologije (Aysha, 2003: 439). Sam Hantington je u jednom osvrtu na te decenije istakao tesnu meuzavisnost izmeu jaanja konzervativizma i Hladnog rata: Sovjetska opasnost je pretvorila konzervativce u branioce amerikih liberalnih institucija, a vodeu grupu amerikih liberala u zagovornike konzervativnih ideja (Huntington, 2000: 34). Kraj Hladnog rata je uklonio potrebu subordinacije liberalne spoljne politike ciljevima najva nijih zahteva nacionalne sigurnosti u odnosu na sovjetsku opasnost. Osloboeni od tog ogranienja, liberali su sada mogli napredovati ka ostvarenju dobrobiti u svetu... Rezultat toga je irenje, humanitarna intervencija, spoljna politika kao socijalni rad... (Huntington, 2000: 37).

49

215

Sovjetskom Savezu na smetlitu istorije (Huntington, 1997a: 35). S druge strane, on je uveren da gubitak konsenzusa o distinktivnim amerikim vrednostima na unutranje-politikom planu ne mo e biti, u spoljno-politikoj ravni, praen verom u njihovo irenje i univerzalizaciju oslonjenu na procese ekonomske i kulturne globalizacije. Naprotiv, globalizacija ima svojevrsni bumerang-efekt jer dovodi do ubrzane denacionalizacije elita i krize demokratskog sistema jer se ameriki establiment dr avni i privatni ubrzano odvaja od amerikog naroda (Huntington, 2004: 11). Rezultat je, prema Hantingtonu, sve vei jaz izmeu interesa i stavova liberalno-kosmopolitske elite s jedne i obinog naroda vernog amerikim tradicionalnim vrednostima, s druge strane. Nazivajui prve mrtvim duama50, Hantington upozorava na rast nepoverenja, apatije i sklonosti ka alternativnim oblicima politike u irokim slojevima amerike javnosti. Ovo ugro avanje samih temelja politike zajednice zahteva okret ka konzervativizmu kao pouzdanom sredstvu odbrane i jaanja amerikog identiteta, tj. reafirmaciju konzervativnog politikog stava ukorenjenog na religijskom (protestantskom) temelju, pesimistikoj antropologiji i privr enosti sopstvenoj naciji. Ali, osim ovih trajnih principa konzervativnog miljenja, za Hantingtonovo situaciono razumevanje konzervativizma je, kao to smo videli, presudno va na figura neprijatelja: Od poetka, Amerikanci su gradili svoj identitet u koji veruju kontrastom prema nepo eljnom drugom. Ameriki oponenti su uvek odreivani kao oponenti slobode, a Amerika, vie od bilo koje druge zemlje ima potrebu za suprotstavljenim Drugim da bi odr ala svoje jedinstvo (Huntington, 1997a: 30; 32). Nestankom komunizma i raspadom Sovjetskog Saveza kao sutinski va nog suparnika, svaki, pa i Hantingtonov pokuaj reanimacije konzervativizma suoava se sa problemom identifikovanja i lociranja novog, preteeg i ugro avajueg Drugog51. Stoga se Hantingtonova teza o
50

51

Broj mrtvih dua je mali, ali on raste u poslovnoj, profesionalnoj, intelektualnoj i akademskoj eliti Amerike... U Americi se poveava glavni raskol izmeu mrtvih ili umiruih dua njene elite i njene javnosti koja je Bogu zahvalna za Ameriku (Huntington, 2004: 5). Na e nju za neprijateljem kao posledicu sloma komunizma upozoravao je jo tokom 1989. godine Alan Brikner: Ako potpuno nestane, komunizam e nas izneveriti; mogue je ak da njegov raspad izazove kod nas isto toliko zebnje kao i

216

sukobu civilizacija mo e tumaiti kao deo njegove strategije identifikovanja neprijateljske opasnosti koja je, u krajnjoj liniji, usmerena na konsolidaciju amerikog identiteta. Pre formulisanja njene prve verzije (1993), Hantington je nekoliko radova posvetio Japanu kao potencijalnoj opasnosti za globalnu ameriku ekonomsku dominaciju, naglaavajui da je na pomolu novi, ovog puta samo ekonomski, Hladni rat52. Neposredno nakon toga, Japan je zamenjen suparnikim civilizacijama od kojih su dve kineska i islamska glavni potencijalni izvori opasnosti za Zapad. Napadom od 11. septembra apstraktna pretnja je pretvorena u ivu sliku neprijatelja, tako da je Osama bin Laden vratio Zapadu njegov zajedniki identitet (Huntington, 2002: 7). Ali, pojedinani teroristiki napadi koji se ne vezuju za neku vodeu i dominantnu (core state) islamsku dr avu, teko mogu dugotrajno odr ati patriotsko jedinstvo amerike javnosti i elite: U odsustvu ponavljanja slinih napada, svepro imajue i fundamentalne sile ekonomske globalizacije verovatno e uticati na nastavljanje denacionalizacije elita (Huntington, 2004: 6). Ova opaska koja nije osloboena doze cinizma, implicitno ukazuje da se Hantingtonova potraga za neprijateljem nastavlja, te da se on u toj potrazi vraa kui na tlo same Amerike. Ekonomska globalizacija, denacionalizacija elita (njihov kosmopolitizam i postmoderni liberalizam), te ideologija multikulturalnosti sa pretnjom hispanizacije tradicionalne bele, protestantske i anglofone Amerike postaju likovi unutranjeg Drugog koji daju neophodni podsticaj i opravdanje za uspon konzervativizma. Komentariui ovo smenjivanje likova (neprijateljskog) Drugog od Sovjetskog Saveza do latinoamerikih imigranata u ju nim dr avama SAD Karlos Fuentes je zajedljivo
njegov nastanak u obliku dr ave 1917. godine. Totalitarizam izvana je omoguio da se oseamo dobrim i estitim kod nas. Ali, gde je sada zlo? Ko e biti na strani avola, tog omiljenog pokvarenjaka? (Brikner, 1990: 296). Videti Hantingtonove tekstove: Americas Changing Strategic Interests, Survival, 1991, Vol. 33, No. 1, pp. 3-17, te Way International Primacy Metters?, International Security, 1993, Vol. 17, No. 4, pp. 68-83. U prvom radu Hantington je zakljuio kako Amerika treba da bude opsednuta Japanom kao to je bila opsednuta Sovjetskim Savezom, te je Japan oznaio kao glavnu opasnost za ameriko prvenstvo u jednoj krucijalnoj oblasti (ekonomskoj M. S.) moi (Huntington, 1991a: 8).

52

217

upitao: Ko e biti sledei Mobi Dik kapetana Ahaba Hantingtona? (Fuentes, 2004: 81).53 Na osnovu izlo enog, mo emo zakljuiti da je Hantington, dobro uoivi fenomen krize identiteta u svetskoj politici nakon Hladnog rata, svojom civilizacijskom paradigmom ponudio Zapadu jednostavan odgovor na pitanje: Ko smo mi? Kako to primeuje jedan ruski autor: Tajna Hantingtonovog uspeha je u tome to on oznaava neprijatelja. On nabraja neprijatelje po imenima. Oni su neprijatelji jer su tui. Fukujama je, tvrdei pobedu Zapada nad ne-Zapadom, liio Zapad njegovog Drugog. Na taj nain, on je liio Zapad identiteta. Hantington, ukazujui Zapadu na opasnost od strane ne-Zapada, vraa mu Drugog (Tueg), to znai da vraa identitet Zapadu. Od sada se taj identitet mo e potpuno jasno ocrtati i fiksirati na politikoj mapi (Malahov, 1997)54. Ali, i pripadnicima neke nezapadne (pravoslavne, islamske, hindu, kineske, japanske, latinoamerike i afrike) civilizacije, Hantingtonova paradigma mo e poslu iti na slian nain: Mi, u otporu prema nekim i u privremenim saveznitvima sa drugim civilizacijama, uvamo svest o tome ko smo, okupljamo se oko centralne dr ave nae civilizacije i stra arimo na granicama gde se dodirujemo sa nama tuim civilizacijama. Odbacivi liberalnu demokratiju kao zapadnu ideju, mo emo se prepustiti invenciji civilizacijskog, partikularnog identiteta i izgraditi na politiki sistem koji e, ako naa civilizacija osna i, istai pretenziju univerzalnog va enja. Ali, i bez pretenzija na univerzalno
53

54

Navedeni komentar se tie nove Hantingtonove knjige (Who Are We? The Challenges to Americas National Identity) koja mi je bila dostupna samo u delovima koji su prethodno objavljeni u asopisima. Stoga se ovde ne mogu baviti raspravama koje je ova knjiga podstakla, niti se mogu, sem u kontekstu skiciranja njenog mesta u sklopu logike Hantingtonove odbrane konzervativnog stanovita, baviti njenim sadr ajem. Ili, slina tvrdnja sa druge, zapadne strane sveta: Strah od drugih civilizacija, izra avanje neurotine nesigurnosti i strepnje koje definie zapadnu samopercepciju, uvek zahteva eksternalizaciju koja se zadovoljava demonizacijom Drugog. Drugi nije samo potpuno drugaiji, ve inherentno suprotstavljen Zapadu i njemu zbilja neprijateljski. Jedina odbrana od njega je agresija mogunost prvog udara: destrukcija Drugog ili njegova promena i usvajanje u okviru celine koja je bila ili jeste Zapad. Ili, kako je to opisao S. Hantington, budunost pripada sukobu civilizacija (Sardar, 1998: 82)

218

znaenje, strategija pozivanja na civilizacijski identitet ne oslobaa obaveze formulisanja racionalnog odgovora na pitanje kakav bi to politiki, pravni, ekonomski... sistem zaista bio u skladu sa pretpostavljenim (naim) identitetom? Bez formulisanja ovog odgovora, u drutvima koja na takav nain te e da politiku zasnuju na identitetu, esto se u otporu tuim demokratskim institucijama i vrednostima, krije samo racionalizacija interesa postojeih elita: Ovde imamo posla ne toliko sa kulturnim vrednostima koliko sa steenim pravima preruenim u odbranu kulturnih vrednosti (Pipes, 1997: 64). U reaktivnoj prirodi ovog nativistikog odgovora na globalnu dominaciju Zapada (tj. njegovog moralno inspirisanog imperijalizma) le i njegovo delimino objanjenje, ali ne i opravdanje za pokuaje da se u ime odbrane kulturnog identiteta brane razliite vrste autoritarizma kao prihvatljive samo zato to su autentino nae55. Imajui u vidu praktinu funkciju i popularnost Hantingtonove paradigme, ini se opravdanim zakljuak jednog njegovog kritiara koji je istakao kako je teza o sudaru civilizacija, uz svu zavodljivu ubedljivost u deskripciji tekuih napetosti svetske politike, ipak jedno fantastino preterivanje koje je, ako ideje istaknutih mislilaca imaju ikakav uticaj na realni svet, potencijalno opasno (Ikenberry, 1997: 162).

55

Dobar primer takvog pokuaja je ideologija ruskog neokomunizma koju, pozivajui se obilato na Hantingtona, teorijski artikulie Genadij Zjuganov: On se eksplicitno oslanja na Hantingtonov koncept sukoba civilizacija zamenjujui njime hladnoratovsku ideoloku borbu da bi potvrdio svoju odbranu Ruske ideje (Sakwa, 2002: 440). Opirnije o tome, videti u mom radu: Ruski neokomunizam: G. Zjuganov u potrazi za Treim putem, Socioloki pregled, Vol. XXXVI, 3-4, str. 377404.

219

VI Napomena

Tokom pripreme rukopisa knjige dugo sam odlagao pisanje ove napomene u kojoj bih, po ustaljenom obiaju, ponudio objanjenje bar nekih razloga za njeno tampanje. Da bih izbegao naknadno pravdanje, radije pitanje opravdanosti njenog pojavljivanja preputam sudu (zamiljenih) italaca. Ipak, injenica da su etiri od pet ovde tampanih studija proteklih godina objavljene u izdanjima Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju asopisu Filozofija i drutvo i zborniku radova Integracija i tradicija zahteva dodatno obrazloenje. Pozivanje na akademsku praksu sakupljanja i ponovnog tampanja sopstvenih radova predstavlja argument koji mi samo prividno olakava poziciju jer me istovremeno podsea na ivotnu dob sa kojom se ova praksa obino povezuje. Stoga sam skloniji da istaknem kako su ovde sakupljene studije (pored one o odnosu nacionalizma i komunizma koja do sada nije tampana) u veoj ili manjoj meri izmenjene u odnosu na njihove prethodno objavljivane verzije. Ve samim naslovom knjige Na drugi pogled nagovetena je revizija objavljenih radova i moje nastojanje da, vraajui se ve napisanom, ipak poneto popravim i dodam. Tegobe suoavanja sa sopstvenim tekstovima i nezadovoljstvo svakim njihovim konanim oblikom, neu ovde pominjati ko se toga poduhvati, sam je izabrao svoje breme. Svojim kritikim primedbama i pomaganjem u redakciji tekstova ovaj muni posao olakali su mi Gordana eri i Predrag Krsti, moji saradnici na projektu Prosveenost u evropskom, regionalnom i nacionalnom kontekstu: istorija i savremenost u
221

okviru koga je nastala ova knjiga. Naravno, zahvalnost koju im dugujem ne oslobaa me odgovornosti za sve njene nedostatke. Naslov knjige sadr i i aluziju na pokuaj da se neki od ovde tematizovanih problema sagledaju u svetlu ne samo drugog, ve i drugaijeg pogleda od onoga koji je uobiajen u naem javnom diskursu i literaturi. Budui da je knjiga zamiljena kao prilog studijama nacionalizma ona nije koncipirana sa pretenzijom na sistematinost i celovitost, niti je napisana sa ambicijom potvrivanja autorske originalnosti. Takoe, ona ne sadr i i ne nudi nikakva reenja problema koji se danas vezuju za fenomen nacionalizma u drutvenoj i politikoj stvarnosti. Njen sadr aj je ogranien na interpretaciju nekih od brojnih teorijskih kontroverzi koje obele avaju literaturu o nacionalizmu. Stoga, iako je knjiga pisana pod uticajem drutveno-istorijskog konteksta u kome ivimo, ona je vie fokusirana na na nain njegovog sagledavanja, nego na analizu same stvarnosti. Ako zbog toga italac odlui da je odlo i i ne ita, nee mnogo izgubiti stvarnost e ga svakako saekati. U Beogradu, novembra 2006. godine

222

VII Literatura

Agursky, Mikhail (1987): The Third Rome: National Bolshevism in the USSR, London: Westview Pres (ruska verzija: , M., -, YMCA-Press, Paris, 1980). Alekseev, Nikolai [, ], (1927): , , . 5, , . 240-261. Alekseev, Nikolai [, ], (1998), , : . Alekseeva, atiana [ ], (1997): : , Pro et Contra, , 2, 1997 , 1, (http://www.carnegie.ru/ru/pubs/procontra/55596.htm) Aysha, El-Din Emad (2003): Samuel Huntington and the Geopolitics of American Identity: The Function of Foreign Policy in Americas Domestic Clash of Civilizations, International Studies Perspectives: Blackwell Publishing, 4, pp. 113-132. Aysha, El-Din Emad (2003a): Huntingtons Shift to Declinist Camp: Conservative Declinism and the Historical Function of the Clash of Civilizations, International Relations, London: Sage Publications, Vol. 17, 4, pp. 429-452. Baberowski, Jrg [, ], (2006): : , Ab Imperio, No. 2, Kazan (Internet dokument: www.abimperio.net). Baki-Hayden, Milica & Hayden, Robert (1992): Orientalist Variations on the Theme Balkans: Symbolic Geography in Recent Yugoslav Cultural Politics, Slavic Review, Vol. 51, No. 1, pp. 1-15.

223

Barkey, Karen & Hagen, Marc von (Eds.), (1997): After Empire: Multiethnic Societies and Nation-Building the Soviet Union and Russian, Ottoman, and Habsburg Empires. Boulder: Westview Press. Bassin, Mark (1991): Russia between Europe and Asia: The Ideological Construction of Geographical Space, Slavic Review, Vol. 50, No. 1, pp.1-17. Beissinger, Mark (1995): The Persisting Ambiguity of Empire, Post-Soviet Affairs, Vol. 11, No. 2, (AprilJune). Bracewell, Wendy & Drace-Francis, Alex (1999): South-Eastern Europe: History, Concepts, Boundaries, Balkanologie, Paris, Vol. III, No. 2, pp. 47-66. Brikner, Alan (1990): e nja za nepijateljem, Trei program Radio Sarajeva, Sarajevo, (prevod sa francuskog), str. 288-296. Brodel, Fernan (1992): Spisi o istoriji, Beograd: Srpska knji evna zadruga (prev. sa francuskog). Brodsky, Joseph (1986): Why Milan Kundera is Wrong about Dostoevsky? in: Cross Currents, No. 5, pp. 477-483. Brown, David (2000): Contemporary Nationalism: Civic, Ethnocultural, and Multicultural Politics, London: Routledge. Brubaker, Rodgers (1990): Immigration, Citizenship, and the Nation-State in France and Germany: A Comparative Historical Analysis, in: Turner and Hamilton (eds.), Citizenship. Critical Concepts, Vol. II; London: Routledge, 1994, pp. 310-340. Brubaker, Rogers (1996): Nationalism reframed. Nationalism and the national question in the New Europe, Cambridge: Cambridge University Press. Brubaker, Rogers (1998): Myths and Misconceptions in the Study of Nationalism, John Hall (Ed.), The State of the Nation. Ernest Gellner and the Theory of Nationalism, Cambridge, pp. 272-306. Bugge, Peter (1999): The Use of the Middle: Mitteleuropa vs. Stedn Evropa, European Review of History-Revue europenne dHistoire, Vol. 6. 1, pp. 15-34. Burawoy, Michael (1992): The End of Sovietology and the Renaissance of the Modernization Theory, Contemporary Sociology, Vol. 21, 6 (November), 744-785. Burbank, Jane (1986): Intelligentsia and Revolution Russian Views of Bolshevism, 1917-1922, Oxford: Oxford University Press.

224

Calhoun, Craig (1993): Nationalism and Ethnicity, Annual Review of Sociology, Vol. 19, pp. 211 39. Churchil, Winston (1946): The Sinews of Pice, Internet dokument, URL: http://www.cnn.com/SPECIALS/cold.war/episodes/02/documents/churchill/ Conversi, Daniele (ed.), (2002): Ethnonationalism in the Contemporary World: Walker Connor and the Study of Nationalism, London: Routledge. Dahrendorf, Ralf (1996): Razmatranja o revoluciji u Evropi, Zagreb: Antibarbarus (prevod s nemakog). Danilevski, Nikolaj (1994): Rusija i Evropa, Beograd: Slu beni list (prevod sa ruskog). David-Fox, Michael (2004): On the Primacy of Ideology: Soviet Revisionists and Holocaust Deniers (In Response to Martin Malia), Kritika. Explorations in Russian and Eurasian History, Vol. 5, 1 (Winter), pp. 81105. David-Fox, Michael [-o, ] (2001): , : . : /. .-/, : . eri, Gordana (2005): Pr(a)vo lice mno ine. Kolektivno samopoimanje i predstavljanje: mitovi, karakteri, mentalne mape i stereotipi, Beograd: IFDT, Filip Vinji. Diamond, Larry (1996): Is the Third Wave Over?, Journal of Democracy, Vol. 7, 3, pp. 20-37. ilas, Aleksa. (1997): Demokratija, sudbina i sudar civilizacija, Nova srpska politika misao, Beograd, Vol. IV, 3-4, s. 177-186. ini, Zoran (1988): Jugoslavija kao nedovrena dr ava, Novi Sad: Knji evna zajednica Novog Sada. ini, Zoran (1990): Hrabrost dr aa svee. Srednja Evropa meu nama, Nedeljna Borba, 18-19. avgust, Beograd, (br. 231-232), str. 2. Downs, Roger & Stea, David (1977): Maps in Minds. Reflections on Cognitive Mapping, New York: Harper and Row. Dungaciu, Dan (1999): East and West and the Mirror of Nature. Nationalism in West and East Europe Essentially Different? In: A Decade of Transformation, IWM Junior Visiting Fellows Conferences, Vol. 8: Vienna. E, Timoti Garton (1988): Da li postoji Srednja Evropa?, Pismo, Zemun, br. 13, (prevod s engleskog), str. 199 219.

225

E, Timoti Garton (2002): Gde je sada Srednja Evropa?, u: Istorija sadanjice. Eseji, skice i izvetaji iz Evrope devedesetih, Beograd: Samizdat B92, (prevod sa engleskog), str. 411 425. Feffer, John (1992): Shock Waves: Eastern Europe after the Revolutions, Cambridge: South End Press. Fitzpatrick, Sheila (2000a): Russias Twentieth Century in History and Historiography, The Australian Journal of Politics and History. Volume: 46. Issue: 3. Fitzpatrick, Sheila (ed.), (2000): Stalinism: New Directions, New York and London: Routledge. Friedrich, Carl & Brzezinski, Zbigniew (1965): Totalitarian Dictatorship and Autocracy, Cambridge: Harvard University Press. Fuentes, Carlos (2004): Huntington and the Mask of Racism, New Perspectives Quarterly, Vol. 21, 2 (Spring) pp. 77-81. Fukuyama, Francis (1995): The Primacy of Culture, Journal of Democracy, 1995, Vol. 6, 1, pp. 7-14. Gellner, Ernest (1990): The Dramatis Personae of History, East European Politics and Society, Vol. 4, No. 1, pp. 116-133. Gellner, Ernest (1995): Adams Navel: Primordialists versus Modernists, in: Edward Mortimer (ed), People, Nation and State. The Meaning of Ethnicity and Nationalism, London: I. B. Tauris Publishers, pp. 31-35. Gellner, Ernest (1996): The Coming of Nationalism and its Interpretation: The Myths of Nation and Class, in: Gopal Balakrishnan, (ed.), Mapping the Nation, London: Verso, pp. 98-145. Gellner, Ernest (1997): Nationalism, London: Weidenfeld & Nicolson. Gellner, Ernest (2001): Uvijeti slobode. Civilno drutvo i njegovi suparnici, Zagreb: Politika kultura (prevod na hrvatski) Gellner, Ernest (2002): Encounters with Nationalism, Blackwell Publishers (paperback edition). Gelner, Ernest (1997): Nacije i nacionalizam, Novi Sad: Matica srpska (prevod s engleskog). Gerasimov, Ilya (2005): Affirmative Writing: Empire (On New Standards in Russian Imperial Studies), Ab Imperio. Studies of New Imperial History and Nationalism in the Post-Soviet Space, Kazan, . 3. (Internet dokument: www.abimperio.net). Gershman, Carl (1997): The Clash within Civilizations, Journal of Democracy, Vol. 8, 4, pp. 165-170.

226

Gett, Arch, John (1993): The politics of Stalinism, u: Nove, Alec (ed), The Stalin Phenomenon, New York: St. Martins Press, 1993. Goehrke, Carsten und Haumann Heiko (2004): Osteuropa und Osteuropaeische Geschichte. Konstruktionen Geschichtsbilder Aufgaben, International Seminar for Russian and East European History, Internet document: http://isem.susu.ac.ru/archen/Osteuropa_deutsch/ Golsvorti, Vesna (2000): Izmiljanje Ruritanije. Imperijalizam mate, Beograd: Geopoetika (prev. sa engleskog). Gray, John (1998): Global Utopias and Clashing Civilizations: Misunderstanding the Present, International Affairs, Vol. 74, 1, pp. 149-163. Greenfeld, Liah (1992): Nationalism: Five Roads to Modernity, Harvard University Press, Cambridge, Mass. Greenfeld, Liah (1993): Transcending the Nations Worth, Daedalus, Vol. 122. Issue: 3. (Summer), pp. 47-62. Greenfeld, Liah & Chirot, David (1994): Nationalism and Aggression, Theory and Society, Vol. 23, No. 1, pp. 79-130. Greenfeld, Liah (1995), The Intellectual as Nationalist, Civilization, Vol. 2; Issue 2, pp. 25-29. Greenfeld, Liah (1996): Nationalism and Modernity, Social Research, Vol. 63, No. 1, pp. 3-40. Greenfeld, Liah (1996a): The Bitter Taste of Success: Reflections on the Intelligentsia in Post-Soviet Russia, Social Research, Vol. 63. No. 2. pp. 417- 438. Gress, David (1997): The Subtext of Huntingtons Clash, Orbis. A Journal of World Affairs. Vol. 41, Issue 2, Philadelphia: FPRI, pp. 285-299. Guibernau, Montserrat and Hutchinson, John (2004), History and National Destiny, Nations and Nationalism, Vol. 10, No. 1-2, pp. 1-8. Habermas, Jirgen (1992): Graanstvo i nacionalni identitet: neka razmiljanja o budunosti Evrope, u: Slobodan Divjak (ur.), Nacija, kultura, graanstvo, Beograd: Slu beni list SRJ, 2002, str. 35-45. (prevod s engleskog). Halecki, Oscar (1952): Borderlands of Western Civilization. A History of East Central Europe, (http://historicaltextarchive.com/). Hall, John (1995): Nationalisms, classified and explained, in: Sukumar Periwal (ed), Notions of Nationalism, Budapest: CEU Press, 1995, pp. 8-33.

227

Hantington, Semjuel (1998): Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, Podgorica: CID (prev. sa engleskog). Hantington, Semjuel (2004): Trei talas. Demokratizacija na kraju dvadesetog veka, Beograd: Stubovi kulture (prev. sa engleskog). Hardeman, Hilde (1994): Coming to Terms with the Soviet Regime. The Changing Signposts Movement among Russian migrs in the Early 1920s, De Kalb: Northern Illinois University Press. Hastings, Adrian (2003): Gradnja nacionaliteta, Rijeka: Buybook, (prev. na hrvatski knjige The Construction of Nationhood, 1997). Hauner, Milan (1984): Pismo urednitvu The New York Review of Books, u: Gordogan, Zagreb, Vol. IX, (1987), br. 23-24, str. 55-58. Heffernan, Marc (1998): The Changing Political Map: Geography, Geopolitics, and the Idea of Europe since 1500", in: R. A. Butlin and R. A. Dodgshon, (eds.), An Historical Geography of Europe, Clarendon Press, Oxford, Ch.7, pp. 140-180. Hejden, Robert (2003): Skice za podeljenu kuu. Ustavna logika jugoslovenskih sukoba, Beograd: Samizdat B92, (prev. s engleskog). Henderson, Errol & Tucker, Richard. (2001): Clear and Present Strangers: The Clash of Civilizations and International Conflict, International Studies Quarterly, 45, Oxford: Blackwell, pp. 317-338. Hildermeier, Manfred (2003): Germany and the Soviet Union, in: Eduard Mhle (ed.), Germany and the European East in the Twentieth Century, New York: Berg. pp. 29-44. Hobsbaum, Erik (2003): O istoriji, Beograd: Otkrovenje (prevod s engleskog). Hobsbaum, Erik. (1996), Nacije i nacionalizmi od 1780. Program, mit, stvarnost, Beograd: Filip Vinji (prev. s engleskog) Hroch, Miroslav (1985): Social Preconditions of National Revival in Europe. A Comparative Analysis of the Social Composition of Patriotic Groups among the Smaller European Nations, Cambridge: Cambridge University Press. Hroch, Miroslav (1996): Nationalism and national movements: comparing the past and the present of Central and Eastern Europe, Nations and Nationalism, Vol. 2, No. 1, pp. 35-44. Hroch, Miroslav (1998): Real and constructed: the nature of the nation, in: John A. Hall (ed), The State of the Nation, Ernest Gellner and the Theory of Nationalism, Cambridge: Cambridge University Press, pp. 91-106.

228

Huntington, Samuel (1957): Conservatism as an Ideology, The American Political Science Review, Vol. 51, 2, pp. 454-473. Huntington, Samuel (1991): The Third Wave: Democratization in the Late Twentieth Century, University of Oklahoma Press. Huntington, Samuel (1991a): Americas Changing Strategic Interests, Survival, 1991, Vol. 33, . 1, pp. 3-17. Huntington, Samuel (1993): The Clash of Civilizations? Foreign Affairs, Vol. 72, . 4, pp. 22-49. Huntington, Samuel (1996): The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, New York: Simon & Schuster. Huntington, Samuel (1996a): Democracy For The Long Haul, Journal of Democracy, Vol. 7, 2, pp. 3-13. Huntington, Samuel (1997): After Twenty Years: The future of the Third Wave, Journal of Democracy, Vol. 8, 4, pp. 3-12. Huntington, Samuel (1997a): The Erosion of American National Interests, Foreign Affairs, Vol. 76, 5, pp. 28-49. Huntington, Samuel (1999): The Lonely Superpower, Foreign Affairs, Vol. 78, . 2, pp. 35-49. Huntington, Samuel (2000): Robust Nationalism, The National Interest, Winter 1999/2000, Issue 58, pp. 31-40. Huntington, Samuel (2001): The Age of Muslim Wars, Newsweek, Vol. 138, Issue 25, pp. 42 47. Huntington, Samuel (2002): Osama bin Laden Has Given Common Identity Back to the West, New Perspectives Quarterly, Vol. 19, 1, (Winter), pp. 5-8. Huntington, Samuel and Giddens, Anthony (2003): Two West; New Perspectives Quarterly, Vol. 20, 4 (Fall 2003) pp. 37-43. Huntington, Samuel (2004): Dead Souls. The Denationalization of the American Elite, The National Interest, Issue: 75. (Spring), pp. 5-18. Hutchinson, John (2004): Myth against Myth: The Nation as Ethnic Overlay, Nations and Nationalism, Vol. 10, No. 1-2, pp. 109-123. Ignatieff, Michael (1993): Blood and Belonging: Journeys into the New Nationalism, London: BBC Books. Ikeda. Yoshiro (2005): The Reintegration of the Russian Empire and the Bolshevik Views of Russia: The Case of the Moscow Party Organization, Acta Slavica Iaponica, Hokkaido University: Slavic Research Center, Vol. 22, pp. 120-140.

229

Ikenberry, John (1997): Just Like the Rest, Foreign Affairs, Vol. 76, 2, pp. 162-164. Jansen, Stef (2001): Svakodnevni orijentalizam: do ivljaj Balkana/ Evrope u Beogradu i Zagrebu, Filozofija i drutvo, XVIII, Beograd: IFDT, str. 33-71. Jowitt, Ken (1992): New World Disorder: the Leninist Extinction, Berkeley: University of California Press. Judt, Tony (1991): The Rediscovery of Central Europe, Graubard, S. (ed.) Eastern Europe Central Europe Europe, Westview Press Boulder, Colorado, pp. 24-58. Kaiser, Robert J. (1994): The Geography of Nationalism in Russia and the USSR. Princeton: Princeton University Press. Kappeler, Andreas [ ], (2000): : , Ab Imperio. 2000. 1 (prevod sa nemakog, Internet dokument: www.abimperio.net) Katzenstein, Peter (1997): Germany and Mitteleuropa, in: Mitteleuropa: Between Europe and Germany, Peter J. Katzenstein (editor), Providence: Berghahn Books, pp. 1-38. Keep, John (2004): Old Controversies, New Approaches: Revisionism and Post-modernism, in: Alter Litvin and John Keep (eds.), Stalinism: Russian and Western Views at the Turn of the Millennium, New York: Routledge, 2004. Kitromilides, Pashalis (1994): Enlightenment, Nationalism, Orthodoxy: Studies in the Culture and Political Thought of South-eastern Europe, Aldershot: Variorum Kohn, Hans (1929): A History of Nationalism in the East, New York: Brace and Company. Kohn, Hans (1933): Nationalism in the Soviet Union, London: Routledge. Kohn, Hans (1939): The Nature of Nationalism, The American Political Science Review, Vol. 33, No. 6, pp. 1001-1021. Kohn, Hans (1945): The Idea of Nationalism.A Study in Its Origins and Background, New York: Macmillan. Kohn, Hans (1955): Nationalism: Its Meaning and History, Princeton: Van Nostrand. Kohn, Hans (1955a): Dostoyevskiy and Danilevskiy: Nationalist Messianism, in: Simmons, E. (Ed.), Continuity and Change in Russian and Soviet Thought, Harvard University Press, pp. 500-515.

230

Kolakovski, Leek (1983): Glavni tokovi marksizma, Beograd: BIGZ, t. II (prevod sa poljskog). Kontler, Lszl (1999): Introduction: Reflections on Symbolic Geography, European Review of History-Revue europenne dHistoire, Vol. 6. No. 1, pp. 9-14. Koprivica, aslav (1997): Povijesno naslee Srednje Evrope i njeni izgledi krajem dvadesetoga stolea, Filozofija i drutvo, Beograd, Vol. XII, str. 159-196. Kotkin, Stephen (1995): Magnetic Mountain: Stalinism as a Civilization, Berkley. Kotkin, Stephen (1998): 1991 and the Russian Revolution: Sources, Conceptual Categories, Analytical Frameworks, The Journal of Modern History, 70 (June), pp. 384-425. Kramer, Lloyd (1997): Historical Narratives and the Meaning of Nationalism, Journal of the History of Ideas, Vol. 58, No. 3, pp. 525-545. Kundera, Milan (1984): Oteti Zapad ili tragedija Srednje Evrope, u: Biserka Raji, (ur.), eko pitanje, Beograd, 1990, str. 63-75 (prevod s ekog). Kurth, James (1994): The Real Clash, The National Interest, Issue 37, (Fall), pp. 3-15. Kuzio, Taras (2002): The myth of the civic state: a critical survey of Hans Kohns framework for understanding nationalism, Ethnic and Racial Studies, Vol. 25 No. 1 pp. 2039. Kymlicka, Will (1999): Etniki odnosi i zapadna politika teorija, Habitus, Novi Sad: Centar za multikulturalnost, No. 0, str. 1-52. Lemberg, Hans (1985): Zur Entstehung des Osteuropabegriffs im 19. Jahrhundert. Vom Norden zum Osten Europas, in: Jahrbcher fr Geschichte Osteuropas. N.F. 33, S. 48-91. Maier, Charles (2002): Does Europe need a frontier? From territorial to redistributive community, in: Zielonka (ed.), Europe Unbound: Enlarging and Reshaping the Boundaries of the European Union, New York: Routledge, pp.17-37. Malahov, Vladimir [ ], (1997): , , , , 7, (Internet dokument: http://magazines.russ.ru/october/1997/7/malahov.html). Malia, Martin (1992): From Under the Rubble, What? Problems of Communism, Vol. 41; No. 1-2; pp. 89- 106.

231

Malia, Martin (1994): The Soviet Tragedy: A History of Socialism in Russia 1917-1991, New York: The Free Press. Malia, Martin (2004): Soviet studies after the Soviet Union, New Republic, Vol. 231 Issue 22/23, pp. 34 41. Malik, Kenan (1997): Rasa, kultura i nacionalna svojstvenost, Utvara nacije: Beogradski krug /Belgrade Circle, No. 3-4 (1996), 1-2 (1997), str. 114-132. (prev. s engleskog). Mannheim, Karl (1959): Conservative Thought, Essays on Sociology and Social Psychology, (ed. P. Kecskemeti), London: Routlredge & Kegan Paul, pp. 64-164. Marks, Karl i Engels, Fridrih (1982): Manifest komunistike partije, Beograd: BIGZ Marks, Robert (2000): Review of The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, Journal of World History, Spring, pp. 101-104. Martin, Terry (1994): An Affirmative Action Empire: Ethnicity and Soviet State, 1923-1938. Dissertation, Department of History, University of Chicago, December 1996, pp. 1026 (UMI Number 9711247). Martin, Terry (1998): The Origins of Soviet Ethnic Cleansing, The Journal of Modem History, Vol. 70, No. 4, pp. 813-861. Martin, Terry (2000): Modernization or Neo-traditionalism? Ascribed Nationality and Soviet Primordialism, in: Fitzpatrick, Sheila. (ed.), Stalinism: New Directions, pp. 348-366. Martin, Terry (2001): An Affirmative Action Empire The Soviet Union as the Highest Form of Imperialism, in: A State of Nations, ed. R. Suny and T. Martin, Oxford University Press, pp. 67-90. Matlock, Jack (1999): Can Civilizations Clash?, Proceedings of the American Philosophical Society, Vol. 143, 3, pp. 428-439. McNeill, William (1997): Decline of the West? The New York Review of Books, January 9. Meyer, Henry Cord (1955): Mitteleuropa in German Thought and Action 1815-1945, The Hague. Mihailesku,Vintila (2004): Institucionalna tranzicija i postkomunistike promene u Rumuniji: Beleke za antropologiju transparentnosti, Socioloki pregled, Vol. XXXVIII, No. 1-2, str. 23-36. (prevod sa rumunskog). Miller, Alexei [, ] (1996): , , : , . 4-25.

232

Miller, Alexei (1999): Central Europe: A Tool for Historians or a Political Concept?, European Review of History-Revue europenne dHistoire, Vol. 6. No. 1, pp. 85-89. Miller, Alexei [, ] (2001): : , , , , No. 4, . 18-33. Miller, Alexei (2004): Russia, Eastern Europe, Central Europe in the Framework of European History, Beyond the Nation. Writing European History Today, ZDES: Bielefeld, St. Petersburg, pp. 7-14. Mortimer, Edward (ed), (1999): People, Nation and State. The Meaning of Ethnicity and Nationalism, London: I. B. Tauris Publishers Mosse, George L. (1997), Can Nationalism Be Saved? About Zionism, Rightful and Unjust Nationalism, Israel Studies, Vol. 2, No. 1, pp. 156-173. Mhle, Eduard (2003): The European East on the Mental Map of German Ostforschung, in: Eduard Mhle (ed.), Germany and the European East in the Twentieth Century, New York: Berg, pp. 107 130. Mller, Dietmar (2003): Southeastern Europe as a Historical Meso-region: Constructing Space in Twentieth-Century German Historiography, European Review of History-Revue europenne dHistoire, Vol. 10. No. 2, pp. 393-408. Nairn, Tom (1975): Marxism And the Modern Janus, New Left Review, No. 94, pp. 3-29. Naumovi, Slobodan (1999): Balkanski kasapi: Mitovi i pogrene predstave o raspadu Jugoslavije, Nova srpska politika misao, Beograd, Vol. IV, br. 2, str. 57-77. Noris, Dejvid (2002): Balkanski mit. Pitanja identiteta i modernosti, Beograd: Geopoetika (prev. sa engleskog). OLeary, Brendan (1998): Ernest Gellners diagnoses of nationalism: a critical overview, or, what is living and what is dead in Ernest Gellners philosophy of nationalism? in: John A. Hall (ed.), The State of the Nation. Ernest Gellner and the Theory of Nationalism. Cambridge: Cambridge University Press, pp. 4088. Okey, Robin (1992): Central Europe/Eastern Europe: Behind the Definitions, Past and Present, No. 137, Oxford University Press, pp. 102133. zkirimli, Umut (2000): Theories of Nationalism: A Critical Introduction. New York: Palgrave Publishers, 2000.

233

zkirimli, Umut (2003): The nation as an artichoke? A critique of ethnosymbolist interpretations of nationalism, Nations and Nationalism, Vol. 9, No. 3, pp. 339-355. Pajps, Riard (2004): Komunizam: kratka istorija, Beograd: Alexandria Press (prev. s engleskog). Pter, Lszl (1999): Central Europe and its reading into the past, European Review of History-Revue europenne dHistoire, Vol. 6. No. 1, pp. 101-111. Pipes, Richard (1997): The West & the Rest, Commentary, Vol. 103, 3. (March), pp. 62-65. Plamenatz, John (1973): Two types of Nationalism, in: Nationalism. The Nature and Evolution of an Idea, E. Kamenka, (ed.), London: Edward Arnold, pp. 24-36. Puhovski, arko (1990): Socijalistika konstrukcija zbilje, Zagreb: Biblioteka asopisa Pitanja. Renan, Ernest (1882): What is a Nation? in: Woolf, S. (ed.) Nationalism in Europe 1815 to the Present. A Reader, London: Routledge, 1996, pp. 48-61. Riekmann, Sonja Puntscher (1997): The Myth of European Unity, in: Geoffrey Hosking, George Schopflin (eds.), Myths and Nationhood, London, pp. 60-71. Roudometof, Victor (1999): Nationalism, Globalization, Eastern Orthodoxy: Unthinking the Clash of Civilizations in Southeastern Europe, European Journal of Social Theory, London: Sage Publications, Vol. 2, . 2, pp. 233-247. Rubenstein, Richard & Crocker, Jarle (1994): Challenging Huntington, Foreign Policy, 96 (Fall), pp. 113-128. Rupnik, Jacques (1988): The Other Europe, London. Rupnik, Jacques (1994): Europes New Frontiers: Remapping Europe, Daedalus, American Academy of Arts and Sciences, Vol. 123, No. 3. Said, Edvard. (2000): Orijentalizam, Beograd: XX vek (prevod sa engleskog). Said, Edward (2001): The Clash of Ignorance, The Nation, October 22, pp. 11-13. Sakwa, Richard (2002): Russian Politics and Society, London, New York: Routledge. Sardar, Ziauddin (1998): Postmodernism and the Other: The New Imperialism of Western Culture, London: Pluto Press.

234

Schenk, Frithjof Benjamin (2004): The Historical Regions of Europe Real or Invented? Some Remarks on Historical Comparison and Mental Mapping, in: Beyond the Nation. Writing European History Today, Bielefeld, St. Petersburg: ZDES Working Papers. Schnapper, Dominique (1995): The Idea of Nation, Qualitative Sociology, Vol. 18; No. 2, pp. 177 187. Schultz, Hans-Dietrich & Natter, Wolfgang (2003): Imagining Mitteleuropa: Conceptualisations of Its Space In and Outside German Geography, European Review of HistoryRevue europenne dHistoire, Vol. 10, No. 2, pp. 273-292. Semjonov, Aleksandar ( ) (2002): : , , 6 (20) (Internet dokument: http://www.nz-online.ru/ Shimov, Yaroslav (2002): Middle Europe: On the Way Home, Eurozine the netmagazine, (http://www.eurozine.com/article/2002-10-11-shimov-en.html). Silverman, Maxim (1992): Deconstructing the Nation: Immigration, Racism and Citizenship in Modern France, London: Routledge Singer, Brian (1996): Cultural versus Contractual Nations: Rethinking their Opposition, History & Theory, Vol. 36; Issue 3, pp. 309-337. Slezkine, Yuri (1994): The USSR as a Communal Apartment, or How a Socialist State Promoted Ethnic Particularism, Slavic Review, Vol. 53 (Summer), pp. 414-452. Sluga, Glenda (2002): Narrating Difference and Defining the Nation in Late Nineteenth and Early Twentieth Century Western Europe, European Review of History /Revue europenne dHistoire, Vol. 9, No. 2, pp. 183-197. male, Volfgang (2003): Istorija evropske ideje, Beograd: Clio (prevod sa nemakog). Smit, Antoni (1998): Nacionalni identitet, Beograd: Biblioteka XX vek (prevod s engleskog) Smith, Anthony (1971): Theories of Nationalism, London: Duckworth Smith, Anthony (1986): The Ethnic Origins of Nations, Oxford: Blackwell Smith, Anthony (1995): Nations and Nationalism in a Global Era, Cambridge: Polity Press. Smith, Anthony (1995a): Gastronomy or Geology? The Role of Nationalism in the Reconstruction of Nations, Nations and Nationalism, Vol. 1, No. 1, pp. 3-23.

235

Smith, Anthony (1996): Nations and their pasts, The Warwick Debates, (Internet izdanje: http://www.lse.ac.uk/collections/gellner/Warwick.html), [Isto, pod naslovom: The Nation: Real or Imagined? in: Mortimer, (ed), 1999: 36-42]. Smith, Anthony (1996a): Memory and modernity: reflections on Ernest Gellners theory of nationalism, The Ernest Gellner Memorial Lecture, (London School of Economics and Political Science), March, 1996 (internet dokument, URL: http://members.tripod.com/GellnerPage/SmithLec.html,) Smith, Anthony (1998): Nationalism and Modernism: A critical survey of recent theories of nations and nationalism, London and New York: Routledge Smith, Anthony (2001): Nation in history, in: Understanding Nationalism, M. Guibernau and J. Hutchinson (eds.), Oxford: Polity Press, pp. 9-32. Smith, Anthony (2003): The poverty of anti-nationalist modernism, Nations and Nationalism, Vol. 9, No. 3, pp. 339-355. Smith, Anthony (2004): History and national destiny: responses and clarifications, Nations and Nationalism, Vol. 10, No. 1-2, pp. 195-209. naper, Dominik (1996): Zajednica graana. O modernoj ideji nacije, Novi Sad: Izdavaka knji arnica Zorana Stojanovia, (prevod s francuskog). Snyder, Louis (1954): The Meaning of Nationalism, New Brunswick, N. J. Spencer, Philip & Wollman, Howard (1998): Good and Bad Nationalisms: A Critique of Dualism, Journal of Political Ideologies, Vol. 3, No. 3; pp. 255-275. Stepan, Alfred (2000): Religion, Democracy and The Twin Tolerations, Journal of Democracy, Vol. 11. 4. pp. 37-57. Stokes, Gale (1993): Review of Nationalism: Five Roods to Modernity, The American Historical Review, Vol. 98, No. 3, pp. 821-822. Suboti, Milan (2004): Put Rusije: evroazijsko stanovite, Beograd: Plato. Suny, Ronald, Grigor (1993): The Revenge of the Past: Nationalism, Revolution, and the Collapse of the Soviet Union, Stanford: Stanford University Press. Suny, Ronald, Grigor (2001): The Empire Strikes Out: Imperial Russia, National Identity, and Theories of Empire, in: A State of Nations, ed. R. Suny and T. Martin, Oxford University Press, pp. 27-66.

236

Szporluk, Roman (1991): Communism and Nationalism. Karl Marx versus Friedrich List, Oxford: Oxford University Press (2.ed.) Szcs, Jen (1983): Tree Historical Regions of Europe. An Outline, Acta Historica Academiae Scientiarium Hungaricae, Vol. 29, pp. 131-184. Tejlor, Alen (2001): Habzburka monarhija 1809-1918, Beograd: Clio (prev. sa engleskog). Tejlor, arls (2000): Prizivanje graanskog drutva, (priredio Obrad Savi), Beograd: Beogradski krug. Terry, Sarah (1993): Thinking about Post-communist Transitions: How Different are They?, Slavic Review, Vol. 52, No. 2. (Summer), pp. 333-337. Todorova, Marija (1993): Ethnicity, Nationalism and the Communist Legacy in Eastern Europe, East European Politics and Societies, Vol. 7, No. 1, pp. 135-154. Todorova, Marija (1999): Imaginarni Balkan, Beograd: XX vek (prev. sa engleskog). Todorova, Marija (2005): ta je istorijski region? Premeravanje prostora u Evropi, Re, Beograd, No. 73/19, str. 81-96 (prev. sa engleskog). Toynnbee, Arnold (1948): Civilizations on the Trail. London. Trubetzkoy, Nikolai [, ] (1994): . . (. . . ), . Ugrei, Dubravka (1996): Kultura la i. Antipolitiki eseji, Zagreb: Arkzin. Ustrialov, Nikolai [, ] (1920): ( ), . Ustrialov, Nikolai [, ] (1927): . 1. -. 2. . ( ), . Uzelac, Gordana (2003): Kad nastaje nacija? Konstitutivni elementi i procesi na primeru Hrvatske, Re, No. 70, Beograd: Samizdat B92, str. 127-146 (prevod s engleskog). Veler, Hans-Urlih (2002): Nacionalizam. Istorija forme posledice, Novi Sad: Svetovi (prev. sa nemakog). Verdery, Katherine (1996): Whither Nation and Nationalism?, In: Gopal Balakrishnan, (ed.), Mapping the Nation, London: Verso, pp. 226-234. Verderi, Ketrin (2005): ta je bio socijalizam i ta dolazi posle njega?, Beograd: Fabrika knjiga (prev. sa engleskog).

237

Verdery, Katherine (2006): Bringing Anthropologists (Back) In, NewsNet: News of AAASS, Vol. 46. No. 1. pp. 1-2; 4-11. Vujai, Veljko (2004): Nationalism, Myth, and Politics. Russians and Serbs in the Dissolution of the Soviet Union and Yugoslavia (manuscript). Vujai, Veljko (2001): Sociology of Nationalism, Encyclopedia of Nationalism. Fundamental Themes, Vol. 1; San Diego: Academic Press, pp. 693-718. Weiss, Ifaat. (2004): Central European Ethnonationalism and Zionist Binationalism, Jewish Social Studies, Vol. XI, No. 1, pp. 93-117. Wolf, Ken (1976): Hans Kohns Liberal Nationalism: The Historian as Prophet, Journal of the History of Ideas, Vol. 37, No. 4, pp. 651-672. Wolff, Larry (1994): Inventing Eastern Europe. The Map of Civilization on Mind of the Enlightenment, Stanford: Stanford University Press. Yack, Bernard (1996): The Myth of the Civic Nation, Critical Review, Vol.10, No.2, pp. 193-211. Yack, Bernard (2000): The myth of civic nationalism, National Post, July 1 (internet document: http://www.vigile.net/00-7/nationalisme-yack.html). Yekelchyk, Serhy (2004): Interpreting Russias Imperial Dimension, Canadian Slavonic Papers, Vol. XLVI, No. 3 4 (September-December), pp. 475-487. Zimmer, Oliver (2003): Nationalism in Europe, 1890-1940, Gordonsville: Palgrave Macmillan. ivkovi, Marko (2001): Neto izmeu: simbolika geografija Srbije, Filozofija i drutvo, Beograd: IFDT, Vol. XVIII, str. 73-110.

238

Milan Suboti: Na drugi pogled. Prilog studijama nacionalizma.* Izdavai: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Kraljice Natalije 45, Beograd; www.instifdt.bg.ac.yu; Tel./Fax: (+381-11)2646-242; E-mail: institut@instifdt.bg.ac.yu / Filip Vinji, Ustanika 25, Beograd * Za izdavae: Stjepan Gredelj, direktor / Jago ureti, direktor * Recenzenti: Ilija Vujai, Stjepan Gredelj,* Likovno-grafiko reenje biblioteke i korice knjige: Vladana Mrkonja * Kompjuterska obrada teksta: Sanja Tasi * tampa: Filip Vinji, Beograd * Tira : 500 primeraka * Beograd, 2007 * ISBN 86-82417-15-4

CIP ,

14 . ,
Subjekt protiv subjektivnosti : Adorno i filozofija subjekta / Predrag Krsti. Beograd : Institut za filozofiju i drutvenu teoriju : "Filip Vinji", 2007 (Beograd : "Filip Vinji"). - 282 str. ; 20 cm. (Biblioteka Fronesis)

Tira 500. - Napomene i bibliografske

reference uz tekst. - Bibliografija: str. 249-275. - Summary: Subject vs. Subjectivity: Adorno and the Philosophy of Subject.

ISBN 86-82417-15-4 (IFDT) a) , (1903-1969) - () COBISS.SR-ID 136442124