Antifasizam Pred Izazovima Savremenosti

AntifAizAm pred izAzovimA sAvremenosti
ZBORNIK RADOVA: Antifaizam pred izazovima savremenosti IZDAVA: Alternativna kulturna organizacija AKO Vojvode Bojovia 13, Novi Sad UREDNITVO: Mr Milivoj Belin Petar Atanackovi AUTORI I AUTORKE TEKSTOVA: Dr Olga Manojlovi Pintar, Dr Olivera Milosavljevi, Dr Ranko Konar, Mr Milivoj Belin, Dr Todor Kulji, Sran Miloevi, Milan Radanovi, Vladimir Markovi, Mr Mihael Antolovi, Yvonne Robel i Kathrin Herold RECENZENTI: Dr Radmila Radi Dr Tvrtko Jakovina Dr Vladimir Unkovski-Korica PROjEKAT PODRAlA Rosa luxemburg Stiftung - Southeast Europe PREVOD: Milo Zori lEKTURA I KOREKTURA: Sava Kuzmanovi Petar Atanackovi DIZAJN: Dako Milinovi PRElOM: Branka arkovi TAMPA: Zola, Novi Sad, jun 2012. TIRA: 500
SADRAJ
UVOD................................................................................................................9 PRVO POglAVljE: Savremenici faizma....................................................21 Olga Manojlovi Pintar, panija kao paradigma antifaizma.......................21 Olivera Milosavljevi, Ko e se suprotstaviti novom faizmu?.....................33 Ranko Konar, Sukob naunog i revizionistikog u naoj savremenoj istoriografiji.......................................................................................................41 Milivoj Belin, O meuratnom izazovu intelektualcima i odbrani istoriareve struke.................................................................................................................45 DRUgO POglAVljE: Ideoloki temelji revizionizma.................................55 Todor Kulji, Anti-antifaizam.......................................................................55 Sran Miloevi, O antikomunizmu kao izvoru legitimacije i ideolokom sadraju tranzicionih drutava.........................................................................71 Milan Radanovi, Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti. Zakon o rehabilitaciji i njegova primena kao paradigma istorijskog revizionizma u Srbiji............................................................81 TREE POglAVljE: Antifaizam kao rtva istorijskog revizionizma i politikog relativizma......................................................................................115 Olivera Milosavljevi, Uzurpirana pobeda..................................................115 Ranko Konar, Istorijskim miljenjem protiv ideolokih i politikih upotreba prolosti...........................................................................................................121 Vladimir Markovi, Politiko naslee antifaizma......................................139 Olivera Milosavljevi, Ponavljai na barikadama kolaboracije...................169 ETVRTO POglAVljE: Kultura seanja: nemako iskustvo...................175
Mihael Antolovi, Masovna demagogija ili diktatura finansijskog kapitala? Interpretacija nacizma u Zapadnoj i Istonoj Nemakoj (19451965)..........175 Yvonne Robel i Kathrin Herold, Romi kao rtve genocida: Politika seanja u (Zapadnoj) Nemakoj od 1945....................................................................193 O AUTORIMA..............................................................................................217
Uvod
Jugoslavija je imala jedan antifaistiki pokret: Generali taba Druge Armije NOVJ Radovan Vukanovi, Koa Popovi, Ljubo Vukovi i Blao Lompar u Srbiji 1944.
10
Uvod
Ko kontrolie prolost, kontrolie sadanjost. Ko kontrolie sadanjost, kontrolie budunost. Dord Orvel U faizmu ne postoji borba za ivot, naprotiv, ivot se ivi samo zbog borbe. Zbog toga, pacifizam je kolaboracija sa neprijateljem. Umberto Eko edan od najuticajnijih istoriara dananjice Erik Hobsbaum napisao je da je najvei progres koji je oveanstvo doivelo u XX veku bio praen i nezapamenom varvarizacijom i eljom ljudi da unitavaju druge ljude.1 Tragino i traumatino iskustvo XX veka poduava da je to bio period dominantno obeleen nasiljem i smru, a kljuni pokreta tragike minulog veka bila je ideologija faizma. Faizam je kao dravni poredak, u prvoj polovini prolog veka, bio rezultat krize kapitalistikog sistema, ali istovremeno i pokuaj njegovog spasavanja u vremenima akutnih kriza. Pored razvijenog faistikog pokreta u drutvu i prijemivosti tih ideja nezanemarljivom broju ljudi, dakle, snanije legitimacijske osnove, mora postojati i elja vladajue klase, pre svega predstavnika krupnog kapitala za savezom sa faizmom. U meuratnom periodu kada se faizam konstituie kao ideologija, a u nekim zemljama i vladajui poredak, narastaju unutranje protivrenosti u evropskim drutvima, zbog tek zavrenog rata i nestabilne ekonomske situacije. Kapitalizam u 20-im i 30-im godinama XX veka nije pronaao reenje za siromaenje srednjih slojeva i radnitva, zbog ega se poveavaju unutarklasni antagonizmi u mnogim evropskim drutvima, jaajui revolucionarne i komunistike snage, to je, prirodno, plailo vlasnike krupnog kapitala. Zato su oni preko svojih medija, politikih partija, intelektualnih krugova, itd. markirali tzv. neprijatelje, one koji su navodno krivi za optu socijalnu devastaciju: jevreje, masone, komuniste, homoseksualce, itd. U savezu sa faizmom krupni kapital je dobijao apsolutnu potinjenost radnitva njegovim udaljavanjem od revolucionarnih leviarskih ideja i pokreta; a takoe je obezbeivao i mogunosti nove akumulacije kapitala putem planske privrede, ulaganjem u industriju naoruanja, kontrolu nadnica, ograniavanje konkurencije i iznad svega osvajanje novih izvora sirovina, trita i jeftine ili besplatne radne snage.2
Erik Hobsbaum, Interesantna vremena. Jedan ivot u XX veku, Podgorica, 2005. Za razliite interpretacije odnosa i meuzavisnosti kapitalizma i faizma postoji brojna literatura obeleena viedecenijskim disputima istoriara o tom pitanju. Videti zbornik Faizam i neofaizam, Zagreb, 1976.
1 2
11
Temeljni okvir svakog faizma ini totalitarna nacionalna drava u kojoj se pod kontrolu stavljaju sve sfere drutvenog ivota. Reju, konstituisanje drave bez drutva. Fundamentalni sadraj faizma ini autoritarni nacionalizam, jer je nacionalizam rodno mesto svakog faizma. Vani elementi svakog faizma su i mitski iracionalizam, militantni i borbeni antikomunizam, antisemitizam i antidemokratija. I najvaniji element faistike ideologije jeste rasizam uenje da postoje vie, superiorne vladajue rase i nie, inferiorne rase koje se moraju potiniti ili istrebiti, u emu je i sutina diskriminacije i nejednakosti. Nasuprot faizmu, stajao je i stoji antifaizam kao pokret, nastao dvadesetih godina XX veka, koji ukljuuje sve pojedince i organizacije u svetu koji su se pre, tokom i posle Drugog svetskog rata borili protiv faistikih i rasistikih ideja. Pre poetka rata 1939. antifaizam je bio izrazito antiratni i pacifistiki pokret, jer je faizam podrazumevao rat, pa je prirodno antifaizam zastupao ideju mira. Meutim, kada je rat poeo, antifaizam zastupa izrazito borbenu poziciju, tj. da se faizmu mora suprotstaviti silom i da se on samo u ratu moe konano poraziti. Iz tog vremena je ostala uvena reenica antifaista: Mir e biti totalan ili ga nee biti, ali je i utvrena maksima da je samo aktivni i borbeni antifaizam smislen i istorijski utemeljen. Antifaizam nije nestao nakon poraza nacistike Nemake i njenih saveznika. Intenziviranjem nacionalistikih ideologija, relativizacijom i normalizacijom faizma, pojavom radikalnog desniarskog istorijskog revizionizma i negacionizma, antifaizam ostaje aktuelan kao pokret koji tei podizanju politike svesti i posveen borbi protiv faizma svim dozvoljenim sredstvima. jedan od principa istorijske nauke, koji bi trebalo da je dobro poznat i u najiroj javnosti, predstavlja shvatanje po kojem u istraivanju prolosti nije mogue postojanje konanih istina, nepromenjivih, jednom datih i za uvek vaeih iskaza i interpretacija. Iz tog razloga se i moe rei da neprestano preispitivanje utvrenih nalaza i saznanja predstavlja jednu od uobiajenih pojava u naunom bavljenju prolim dogaajima. Meutim, to istovremeno ne znai da je svako tumaenje i (pre)vrednovanje istorijskih zbivanja jednako znaajno ili vredno, odnosno, da bi ga na jednak nain trebalo tretirati, budui da su objanjenja istorijskih procesa i fenomena uvek odreena i faktorima koji su sa one strane naunosti i racionalnosti. Naime, ne bi trebalo gubiti iz vida injenicu da se iza tumaenja uvek kriju razliite motivacije i da se zbog toga ona, po pravilu, najee nalaze u funkciji neega drugog, neega to sa samim tumaenjem, naizgled, nije neposrednije povezano. Bez pretenzije da se na ovom mestu priziva
12
nauna nepristrasnost ili deideologizacija nauke, jer bi to predstavljalo upravo iskaz dat sa jedne jasne ideoloke pozicije,3 ovde je re o naglaavanju tih ideolokih motivacija i funkcija razliitih, naizgled nepristrasnih tumaenja prolosti i o pokuaju da se jedan takav, pseudoobjektivnou zaodenuti opti trend iskrivljavanja, koji traje ve decenijama, uini vidljivim. Re je ne vie o usamljenim primerima ili jednom trendu meu ostalima, ve o sistematskoj pojavi, optem mestu navodnog istraivanja i olakog procenjivanja istorijskih zbivanja u Srbiji i jugoslaviji u proteklim decenijama, pre svega u toku Drugog svetskog rata (ali ne samo i iskljuivo tada). Ovde se, dakle, misli na fenomen koji se naziva istorijskim revizionizmom.4 Istorijski revizionizam kako ga definie Todor Kulji predstavlja preradu prolosti noenu jasnim ili prikrivenim namerama pravdanja uih nacionalnih ili politikih ciljeva.5 Drugim reima, u sluaju istorijskog revizionizma na delu je ne samo prevrednovanje tj. novo ili modifikovano tumaenje prolosti, ve neposredna prerada (falsifikovanje, izostavljanje, izvrtanje, itd.) istorijskih injenica i izvoenje odgovarajuih objanjenja, koja imaju krajnje utilitarnu vrednost u odreenom kontekstu. Istorijski revizionizam u tom smislu predstavlja jednu politiku utilitarizaciju istorijskog bavljenja prolou i nalaza koji su iz njega proizali. Utoliko istorijski revizionizam, kao deo ireg pojma kulture seanja, i kao jedan nedvosmislen primer upotrebe prolosti, predstavlja jasan odraz politike kulture u jednom drutvu, odnosno, govori o dominantnim politikim vrednostima u njemu.6 Piui o strukturnoj matrici koja je na Zapadu povezivala istorijski revizionizam i pravo, Vladimir Petrovi je izloio sledeu sistematizaciju: pravno normiranje odreenih aspekata prolosti istoriografska revizija pravne norme politika eksploatacija istoriografske revizije poricanje zloina pravno sankcionisanje poricanja zloina.7 Na postjugoslovenskom prostoru prisutni su svi segmenti revizionistike prakse, sem poslednjeg. I upravo u ceni koju ova nerazvijena i dehumanizovana drutva plaaju zbog apsolutnog odsustva bilo kakvog pravnog, pa najee i moralnog sankcionisanja poricanja zloina,
Naime, pozicija u kojoj akteri sebe doivljavaju kao osloboene od uticaja ideologije, jeste ideoloka pozicija, jer ima par excellence ideoloki karakter. Vidi: luj Altiser, Ideologija i dravni ideoloki aparati. loznica, 2009. 4 Za dobar primer teorijskog objanjenja revizionizma videti Vladimir Petrovi, (Ne)legitimni revizionizam: pravo i (pseudo)istoriografske revizije na zapadu i istoku, u: Revizija prolosti na prostorima bive Jugoslavije, Sarajevo, 2007, str. 2142. 5 Todor Kulji. Istoriografski revizionizam u poslesocijalistikim reimima, u: Balkanski raomon. Istorijsko i literarno vienje raspada SFRJ, Beograd, 2002, str. 9. 6 Todor Kulji, Kultura seanja. Teorijska objanjenja upotrebe prolosti, Beograd, 2006, str. 7. 7 Vladimir Petrovi, (Ne)legitimni revizionizam: pravo i (pseudo)istoriografske revizije na zapadu i istoku, str. 27.
3
13
sadrano je i reenje izlaska iz zaaranog kruga duhovne i materijalne pauperizacije i zaostalosti. Frekventnije manifestovanje istorijsko-revizionistikih tendencija u jugoslovenskom i srpskom drutvu, javlja se jo u toku druge polovine 80-ih godina XX veka, a do svog punog izraaja dolazi nakon 1990. godine. Promene u udbenicima i nastavnim programima predstavljale su samo manji deo ovog novog fenomena, jer je istovremeno vrena sistematska difamacija partizanskog pokreta i antifaizma uopte, te su temeljnom i relativno sistematinom primenom damnatio memoriae uklanjani tragovi antifaistike tradicije iz javnog prostora: menjani su nazivi gradova, ulica, trgova i ustanova, uklanjani pojedini spomenici, dok je u odnosu prema drugim tragovima te tradicije ispoljen do tada nevien stepen planskog apstrahovanja. Ipak, najtee konsekvence plime istorijskorevizionistike orijentacije podnela je sama istorijska nauka, uruavanjem vlastitih temelja i kritiko-heuristikih profesionalnih metoda. Kako bi istoriografija prevashodno trebalo da tei razumevanju i objanjavanju prolosti, vano je iskazati jasnu taku razlaza izmeu ideoloko-politikih revizionista i profesionalne orijentacije, koja uz sve nedostatke, istrajava na osnovnim metodolokim principima struke. Differentia specifica u odnosu na revizionistiki talas nije i ne bi smela da bude ideoloka, nego pre svega metodoloka. Savremeni revizionizam nije utemeljen u istorijskim izvorima, on ne otkriva nepoznanice u prolosti, ve svojom iskljuivou i simplifikacijama samo svedoi o aistorinoj orijentaciji dela istoriografije koji ga aktivno praktikuje. Istoriara, naime, obavezuju njegovi izvori i elementarni principi struke. U savremenosti periferizovanog i provincijalizovanog postjugoslovenskog prostora, pod uticajem dominantnih ideologija, nacionalizma, pojmovi i istorijski fenomeni se ne poznaju, ne izuavaju, ali se samopodrazumevaju. Tako su i fenomeni faizma i antifaizma banalizovani i ispranjeni od svakog realnog smisla i sadraja. U takvim okolnostima je mogue manipulisati njima u tenji za konstruisanjem novog identiteta i nove istorije u kojoj se nasuprot racionalnoj, istraenoj i nauno verifikovanoj slici prolosti, pojavljuje: nacionalni antifaizam etnika, patriotska vlada Milana Nedia, skrupulozni hrianin ljoti, partizanski genocid nad Nemcima, nevine rtve Blajburga, otkrivaju se navodne grobnice komunistikog terora iz 1944, svakodnevno im se multiplikuje broj rtava, spektakularno se hapse i poniavaju ili prebijaju na ulici devedesetogodinjaci, manje ili vie opravdano prepoznati kao simboli partizanske borbe... Ipak, ni te
14
grobnice, kao i novcem poreskih obveznika plaene specijalne dravne komisije za utvrivanje rtava komunistikog terora, sa ciljem njihovog ugraivanja u same temelje dananjeg drutva i dominantne ideologije, ne slue prevashodno kompromitaciji socijalizma, te mrane komunistike prolosti, kako vole da kau, nego slue normalizaciji faizma prirodnoj tenji svakog nacionalizma. Ne bi trebalo imati iluziju, ne rehabilituje vladajui nacionalizam u Srbiji etnike zbog istorijske pravde ili istine, kako tvrde, ne ak ni zbog samih etnika i njihovog komandanta, ve prevashodno zbog toga da bi njihova ideologija nastavila da ivi; kao to cilj hrvatskog nacionalizma nije kompromitacija partizanske borbe, nego relativizacija temeljnih vrednosnih orijentacija i podela u samoj Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, pa samim tim i normalizacija ustakog pokreta i reafirmacija ideologije koja se nalazila u njegovoj osnovi. Ipak, uprkos poslednjih godina nametnutim temama i iskljuivim bavljenjem gubitnicima (vojnim, politikim i moralnim) u Drugom svetskom ratu, valja se jo jednom podsetiti, kada je re o antifaizmu na junoslovenskom prostoru, samooevidnih istorijskih istina zasnovanih na faktima i viedecenijskom radu generacija istoriara. jugoslavija je imala jedan antifaistiki pokret, partizanski (NOVj pod komandom josipa Broza Tita) koji je izvojevao pobedu nad faizmom na ovim prostorima. jugoslovenski su se partizani, voeni najviim humanistikim i internacionalistikim principima, beskompromisnom i u svetu proslavljenom antifaistikom borbom, jedinim autohtonim i samostalnim pokretom otpora u kontinentalnoj Evropi, ali i autentinom socijalnom revolucijom, nametnuli kao stvaraoci nove jugoslavije tog neponovljivog emancipatorskog projekta, koji je odgovorima na istorijske izazove faizma 19411945, ali i celokupnim posleratnim razvojem, narode ovih prostora udaljio od istorijske periferije, nainivi ih po prvi put subjektima, a ne samo objektima vlastite istorije. Zbog toga je danas, kada se poruuje iz uticajnih centara politike moi i od istoriara bliskih tim centrima, da je relativizacija istorijske istine i gotovo svih dostignua naune istoriografije poeljan obrazac miljenja i kada sledstveno tome sudovi donose politike odluke konstituiui imaginativnu sliku istorije, to zakonomerno uvlai postjugoslovenski prostor u novi krug iracionalnih mitologizacija, kljuna pouka da su navedena drutva, kao i pripadajue im istoriografije pluralnog karaktera, ak mnogo vie nego to to izgleda na prvi pogled, te da je vano istrajavati na onim orijentacijama, strukturama
15
i pojavama, koje su i do sada odsudno i prekretno doprinosile pluralizaciji tih drutava, ali i odbrani istoriareve struke, suoavajui ih sa neprijatnim, ali neophodnim realitetom, dajui time svoj doprinos koliko razvoju kritike svesti, toliko i traganju za istinom u prolim zbivanjima. *** Urednici zbornika su izborom tekstova, od kojih su neki ve objavljeni, nastojali da nedvosmisleno ukau na vanost i aktuelnost rasprava o faizmu i antifaizmu, postulirajui pre svega neprocenjiv znaaj antifaistike tradicije i njene etike i simbolike vrednosti, za srpsko, ali i ostala drutva na postjugoslovenskom podruju. jedno od osnovnih pitanja koje se nalazi u fokusu interesovanja ovog zbornika, jeste koji su to savremeni izazovi pred kojima se naao antifaizam, pre svega, u Srbiji i na koje bi sve naine na njih moglo da se odgovori. Iako svesni da definitivni odgovori na ova pitanja ne mogu da se prue i da, u tom smislu, ovaj zbornik ne moe predstavljati konanu re u borbi protiv normalizacije faizma a istorijski revizionizam i nije nita drugo nego jedan od vidova diskurzivnih praksi tog procesa to nas ipak nije omelo u intenciji da postavljamo pitanja, analiziramo, kritiki promiljamo, te da se, koliko je to mogue, suprotstavimo viegodinjoj i sistematskoj relativizaciji istorijske istine, rehabilitaciji dokazanih kvislinga, pa i iz tih procesa proizaloj legitimizaciji faistoidnih ideja u drutvu. *** Prvo poglavlje u zborniku nosi naziv Savremenici faizma i poinje radom panija kao paradigma antifaizma Olge Manojlovi Pintar. Sukob u paniji 19361939, koji je tema ovog teksta, predstavljao je prvi veliki obraun antifaizma i faizma i stoga zauzima fundamentalno, ali i konstitutivno mesto u antifaistikoj kulturi i poretku seanja. Naime, u paniji su bile nagovetene sve one strahote koje e u godinama koje su sledile zadesiti ne samo evropski kontinent, ve gotovo itav svet. panija je predstavljala prvu rtvu u, kako se inilo, trijumfalnom pohodu faizma prema svetskoj dominaciji i prvi pokuaj snaga internacionalnog antifaizma da taj pohod zaustave. Iako zavrena neuspehom, tragina panska sekvenca posluila je kao pouka i inspiracija u buduim, ovoga puta uspenim, borbama protiv faistike ideologije. Poslednji deo rada Olge Manojlovi Pintar tematizuje odnos jugoslovenske javnosti prema panskom graanskom ratu: razliit odnos pre16
ma dogaajima u paniji u toku 1930-ih godina, znaaj koji su iskustva iz panije imala za Narodnooslobodilaki pokret, kao i kasnije kontinuirane pokuaje difamacije panskih veterana, koji su do izraaja doli upravo u vreme raspada Jugoslavije i nestajanja svega onoga to je kao neponovljiv emancipatorski projekat predstavljala. Temu ostatka prvog poglavlja predstavlja, zapravo, jedna knjiga: re je o istoimenoj dvotomnoj monografiji Olivere Milosavljevi,8 koja se fokusira na percepciju faizma u jugoslovenskoj, pre svega beogradskoj, javnosti izmeu dva svetska rata. Kroz tekstove same autorke studije, Olivere Milosavljevi, kao i istoriara Ranka Konara i Milivoja Belina, italac se informie o inspiracijama i uzrocima za nastanak predstavljane knjige, kao i o njenoj izuzetnoj vrednosti i aktuelnosti, pogotovo u vremenima kada se istorijski revizionizam etablirao, pokuavajui da, svojim interpretacijama s one strane naunosti, sebe ugradi u same temelje drutva i njegovog identitetskog koda. Ideoloki temelji revizionizma je naslov druge po redu celine u zborniku. Ovo poglavlje sastoji se od tri teksta: najpre rada Todora Kuljia, naslovljenog sa Anti-antifaizam, a za kojim sledi tekst O antikomunizmu kao izvoru legitimacije i ideolokom sadraju tranzicionih drutava Srana Miloevia. Ova dva rada nastoje da utvrde koji su to osnovni elementi ideologije istorijskog revizionizma, koja mu je drutvena i politika funkcija i koji su naini njegovog delovanja i manifestovanja u naunoj i vannaunoj stvarnosti. Polazei od ispitivanja anti-antifaizma i antikomunizma, kao dva glavna inioca ove ideologije, autori su kao glavni motiv detektovali pokuaj da se na ideolokim temeljima nacionalizma i tzv. antitotalitarizma izvri svojevrsno nacionalno i ideoloko ienje antifaistike tradicije i koncepta antifaizma, pod ime se, zapravo, moe otkriti upravo jedna tiha normalizacija samog faizma. Na kraju poglavlja sledi tekst Milana Radanovia Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti, koji propituje noviju zakonsku regulativu u Srbiji i njeno mesto u sprovoenju revizionistike politike. Tree poglavlje zbornika, Antifaizam kao rtva istorijskog revizionizma i politikog relativizma, donosi etiri teksta. Kroz dva rada Olivere Milosavljevi Uzurpirana pobeda i Ponavljai na barikadama kolaboracije, analizu Ranka Konara Istorijskim miljenjem protiv ideolokih i politikih upotreba prolosti i kroz tekst Politiko naslee antifaizma Vladimira Markovia, u ovom poglavlju se istrauju manifestacije opteprisutne relativizacije, falsifikovanja i difamacije antifaizma u Srbiji. Osim toga,
8
Olivera Milosavljevi, Savremenici faizma 12, Beograd, 2010.
17
ispituju se motivi za ovakav odnos struktura moi prema antifaizmu, kao i mogui uticaji koje e ovakve prakse ostaviti, kako na polju naunih istraivanja, tako i u onome to bi se moglo determinisati kao kultura seanja i vrednosna orijentacija jednog drutva. Upravo kroz razotkrivanje osnovnih motivacija i naina delovanja revizionistike politike, ovi tekstovi istiu ogromni znaaj i vrednost antifaizma, kako za budui razvoj srpskog drutva, tako i za jednu alternativnu, ali postojeu tendenciju u drutvu, koja bi trebalo da doprinese razbijanju monopola dominantne ideoloke matrice i time nesumnjivo utie na pluralizaciju istorijske nauke, ali i politike zajednice u kojoj egzistira. Poslednja celina zbornika nosi naslov Kultura seanja: nemako iskustvo i tei da upozna itaoca sa (u domaoj javnosti slabo poznatim) problemom kulture seanja, razliitim interpretacijama fenomena nacizma, kao i njihove politike percepcije u samoj Nemakoj. Ovo poglavlje donosi dva teksta: prvi je rad Masovna demagogija ili diktatura finansijskog kapitala? Mihaela Antolovia o razliitim tumaenjima nacizma, kao i nastanka i propasti nacistikog sistema, u Istonoj i Zapadnoj Nemakoj u razdoblju od 1945. do 1965. godine. Posebno mesto u ovom radu zauzima analiza mesta tih razliitih ocena u onovremenim ideolokim i politiko-legitimacijskim sukobima unutar nemakog drutva i izmeu reima dve Nemake. U tekstu Romi kao rtve genocida: Politika seanja u (Zapadnoj) Nemakoj nakon 1945, ije su autorke Ivon Robel i Katrin Herold, razmatra se politika seanja u zapadnom delu Nemake nakon Drugog svetskog rata, pre svega sa fokusom na primeru seanja na stradanje Roma, kao jednu esto potiskivanu ili zaboravljenu epizodu. Ovaj rad istrauje na koje je sve naine tokom godina i decenija zaboravljano ili marginalizovano stradanje jednog dela stanovnitva, te kako je jedan ovakav odnos povezan sa iroko rasprostranjenim i duboko usaenim predrasudama prema romskoj populaciji i koje su se sve kontroverze javljale tokom dugogodinjih pokuaja da se na dostojan nain obelei masovno unitenje Roma u Nemakoj. *** Ovaj zbornik nastao je u okviru istraivakog projekta Od glorifikacije do odbacivanja: 70 godina od poetka rata i antifaistikog ustanka u jugoslaviji, koji je u toku 2011. godine realizovala Alternativna kulturna organizacija AKO (Novi Sad), uz podrku Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe (Beograd). Utoliko zbornik radova predstavlja samo poslednji u nizu koraka, koji AKO i pojedinci okupljeni
18
oko ove organizacije realizuju nekoliko godina unazad.9 Viegodinji rad na istraivanju istorijskog revizionizma i, ujedno, aktivnom suprotstavljanju uticajima ove ideoloke orijentacije, koja se ve uspela do pozicije ne samo legitimnog, nego i dominantnog obrasca tumaenja prolih zbivanja, nastavlja se kroz novi projekat i u toku 2012. godine. Novi Sad / Potsdam Maj 2012. Mr Milivoj Belin Petar Atanackovi
9 Meu ranije objavljenim publikacijama na ovu temu spadaju i: Partizanke. ene u narodnooslobodilakoj borbi, prir. Z. Petakov, D. Milinovi, Novi Sad: AKO, 2011.; Seanje je borba. Renik pojmova NOB-a, ured. Z. Petakov, D. Milinovi, Novi Sad: AKO, 2011.; Izgubljeno u tranziciji. Kritika analiza procesa drutvene transformacije, ured. A. Veselinovi, P. Atanackovi, . Klari, Beograd: RlS, 2011. Sve publikacije dostupne su na internet stranicama http://www.csi-platforma.org/publikacije i http://www.rosalux.rs/sr/publikacija.php?id=1
19
20
Savremenici faizma
21
Rat u paniji 19361939. bio je prvi veliki sudar faizma i internacionalnih snaga antifaizma: Pripadnica radnikih milicija Maria Jinesta, Barselona, jesen 1936.
22
prvo poglavlje
Savremenici faizma
Dr Olga Manojlovi Pintar
panija kao paradigma antifaizma1

APSTRAKT: Sukob u paniji 19361939, koji je tema ovog teksta, predstavljao je prvi veliki obraun antifaizma i faizma i stoga zauzima fundamentalno, ali i konstitutivno mesto u antifaistikoj kulturi i poretku seanja. U paniji su bile anticipirane sve strahote koje e u godinama koje su sledile zadesiti ne samo evropski kontinent, ve gotovo itav svet. panija je predstavljala prvu rtvu u, kako se inilo, nezaustavljivom pohodu faizma prema svetskoj dominaciji i prvi pokuaj snaga internacionalnog antifaizma da taj pohod zaustave. Iako zavrena neuspehom, tragina panska sekvenca posluila je kao pouka i inspiracija u buduim, ovoga puta uspenim, borbama protiv faistike ideologije. KLJUNE REI: panija, graanski rat 19361939, faizam, antifaizam, Jugoslavija, KPJ anas govorimo o antifaizmu i antikomunizmu. U nekim drugim vremenima govorili bismo o faizmu i komunizmu. ini se da ve i ovako odreenje svedoi o savremenom trenutku u kome stvarnost gledamo kao u nekom ogledalu, preciznije iskrivljenom ogledalu. Razmiljajui o naem razgovoru o antifaizmu u Srbiji danas, odluila sam da njegove principe izrazim kroz podseanje na dogaaje iz ne tako davne, ali neprolazne prolosti, na dogaaje od pre sedamdeset i pet godina koji su se odvijali u paniji. 17. jula 2011. godine se, naime, navrilo sedam i po decenija od izbijanja panskog graanskog rata koji je trajao do 1. aprila 1939. godine. Taj dogaaj prepoznajem kao paradigmu 20. veka, kao saimanje
1
Izmenjena i dopunjena verzija teksta objavljenog u katalogu izlobe No pasaran, Arhiv Srbije, 2011.
23
ideolokih koncepata ija su sukobljavanja i negiranja, ali i preplitanja obeleila prolost u kojoj smo iveli, ali i vreme nae sadanjosti. O njemu je danas mogue govoriti kao o dramatinom politikom dogaaju, ali i kao o sloenom drutvenom i istorijskom fenomenu. Brojni uglovi posmatranja i analize koji nuno ukljuuju sagledavanje kompleksnih uzroka koji su ga izazvali, kao i posledica i naslea koje je ostavio, stavljaju ga u centar svakog razmiljanja o ideolokim konceptima i politikim praksama savremenih drutava i jasno izdvajaju kao vanu etapu istorijskog procesa koji je obeleio 20. vek. Razliita tumaenja naina na koji je u toku tri godine trajanja rata problematizovan odnos monarhista i republikanaca, centralista i federalista, ateista i klerikalaca, nacionalista i socijalista, komunista i anarhista, predstavljala su okvire sistema vrednosti svakog drutva koje se panskog graanskog rata sealo, ili ga je nasilno brisalo iz kolektivnog pamenja. Razliita vrednovanja sukoba antifaistikih i faistikih snaga, u kome su reformske i revolucionarne ideje suprotstavljene anahronim i autistinim drutvenim konceptima i njihovim promoterima, uobliavala su odnos prema prolosti i na taj nain konstituisala line i kolektivne identitete. U periodu od tri godine koliko je rat trajao, gotovo pola miliona ljudi je ubijeno, umrlo od gladi i bolesti, stotine hiljada su izbegle, raseljene. Razrueni su gradovi, spaljena sela. Ubijanja civila i brisanje itavih naselja sa lica zemlje postali su prepoznatljivi simboli sukoba. Vojske nacistike Nemake i faistike Italije iskoristile su ga kao poslednju probu oruja i nove ratne taktike pred izbijanje Drugog svetskog rata. U trenucima kada je na svetskoj politikoj sceni dominirao Hitlerov Trei rajh, a Musolinijeva vojska marirala kroz Etiopiju, borba pristalica panske Republike je predstavljala jedini izraz borbenog (veina e sigurno rei: A kakvog drugaijeg?) antifaizma koji je poivao na ideji solidarnosti u odbrani slobode. Jedan od uesnika rata, tada mladi student u Pragu, Ivo Vejvoda 1938. godine je borbu protiv faizma video kao borbu protiv svoje vlastite zaostalosti, nepismenosti i predrasuda koja unitava strano nasljedstvo prolosti u sebi i izvan sebe, rasvetljuje sve tamne kutove zemlje i svijesti i zakljuio: Zato danas mi i stojimo svi u istim redovima: i ja, praki student i do mene profesor Madridskog univerziteta i do njega buntovni radnik iz Fordovih tvornica i oduevljeni soboslikarski pomonik iz Splita i ribar sa australskih obala i trgovaki pomonik iz Beograda, slovenski rudar iz Trbovlja i pariski metalac iz Renaultove fabrike i andaluska seljanka i
24
panija kao paradigma antifaizma
katalonski vinogradar svi, svi oni kojima pripada ivot i budunost. Ustav koji je Druga panska republika usvojila 9. decembra 1931. godine znaio je snaan zaokret u dugom procesu dekadencije panske kolonijalne imperije. Otvorio je mogunost federalizacije drave i sticanje autonomije za Kataloniju, Baskiju, Galiciju. Novim Ustavom ene su dobile pravo glasa, crkva je odvojena od drave i njena imovina nacionalizovana. Agrarno pitanje, kao kljuno za uspostavljanje nove drave, stavljeno je u centar svih politikih rasprava. Meutim, tako korenite promene nuno su naile na odlune protivnike koji su opstruirali njihovu realizaciju. Novim politikim realnostima snano su se suprotstavile desniarske i konzervativne stranke, ali i neki od najistaknutijih republikanaca. Ocenjeno je da lanovi Ustava koji su se pre svega odnosili na poloaj crkve u novoj dravi vreaju verska oseanja veine graana i stoga moraju biti suspendovani. Posledica suprotstavljenih stavova i miljenja su bile burne promene vlada i kljunih politikih linosti, koje su kulminirale pokuajem pua generala Mole, Sanhurha i Franka. Meutim, njihov neuspeh da puem osvoje vlast, ali i nesposobnost vlade Republike da jedinstvenom, brzom i organizovanom reakcijom porazi puiste, imali su za posledicu teak, krvav i dugotrajan rat. Dve panije, kako je pesnik Maado video sukobljene strane, stale su jedna nasuprot drugoj, a zemlja je podeljena dugim linijama frontova. Odmazde i streljanja civila koja su vrena prvih meseci rata odnela su brojne ivote. Antoan de Sent Egziperi je tih meseci pisao: U graanskom ratu neprijatelj je iznutra; ovek se bori gotovo protiv sebe samoga. Verovatno zato ovaj rat dobija tako strane oblike: vie se strelja nego to se bori. Smrt je ovde neka vrsta zarazne bolnice. Na stranu republikanaca stali su Sovjetski Savez i Meksiko. U paniju su poeli da dolaze i dobrovoljci iz itavog sveta, a u jesen 1936. godine, Kominterna je donela odluku o formiranju Internacionalnih brigada. Tokom naredne tri godine stiglo je preko 40.000 ljudi sa svih kontinenata iz vie od pedeset zemalja. Dolazei iz razliitih sredina i sa razliitim vizijama budunosti, svi su imali isti motiv: unitenje faizma. Meu njima je bilo i preko 1.700 dobrovoljaca iz Jugoslavije. Frankove snage su podrale faistike zemlje Italija, Nemaka i Portugal u kako je isticano krstakom ratu protiv komunizma. U isto vreme, odbijanje Engleske, Francuske i SAD da podre republikansku vlast, dodatno je otvorilo prostor za sve snanije uplitanje militantnih
25
faistikih drava. Njihova neutralnost, koju je osnailo i formiranje Komiteta za neintervenciju Drutva naroda, znaila je zapravo osudu socijalnih reformi koje je sprovodila vlada Narodnog fronta i distanciranje od prakse nacionalizacije zemlje. Uverene da je sukob u paniji potrebno izolovati kako ne bi ugrozio svetski mir, a pre svega kako ne bi proirio ideje socijalistike revolucije, vodee evropske demokratije zapravo su iroko otvorile prostor nadolazeem faizmu u Evropi. Pozivi na aktivni, borbeni antifaizam brojnih pisaca i umetnika, gubili su se pred pastirskim pismom panskih biskupa u kome se pozdravlja Frankov reim, i odlukom Vatikana da posle Nemake i Italije prizna Frankovu vladu. U gotovo potpunoj meunarodnoj izolaciji, stalna sukobljavanja su dovela do iscrpljivanja republikanske armije. I pored svega, sukobi tokom 1937. i 1938. godine nisu prestajali. O njihovoj razornosti moda najbolje svedoi jedan dnevni izvetaj republikanske vrhovne komande u kome je stajala naizgled neobina reenica za strogi stil vojnog izvetavanja: Menja se oblik panskog tla. Teka situacija na frontovima i izostanak meunarodne politike podrke, uslovili su nesuglasice meu lanovima koalicije Narodnog fronta. Odluka Komiteta za neintervenciju o nunosti povlaenja svih stranih trupa sa teritorije panije bila je razorna za pozicije republikanskih snaga. Gojko Nikoli je u svojim memoarima slikovito opisao odlazak stranih dobrovoljaca iz panije: Rastajem se od panije sa zaveljajem knjiga na ramenu i diplomom poasnog graanina. Ne vidjeh ni Madrid, ni Casa de Campo, ni Casa de Velasquez, ni Granadu. Doivjeli smo poraz. Ali panska revolucija nije prestala da traje. Nastavila se na osebujan nain: njeno sjeme i iskustva raznijeti su po svim zemljama gdje su ivjeli interbrigadisti. Nisu uspjele da ih zatrune Staljinove istke. Mi, u Jugoslaviji, borbom protiv zavojevaa, vraali smo na svoj nain i dug prema paniji, osveivali smo njene rtve. Duni smo joj ostali sve do danas za privilegiju koju nam je dala, ustupivi nam svoje tlo da se na njemu borimo i za nau stvar. Tokom tri ratne godine, u paniji su trajali procesi socijalne revolucije i uspostavljanja agrarnih kolektiva i saveta. Pomo Moskve koja je primarno bila usmerena na vojne snage nije, meutim, podrazumevala punu podrku realizaciji autohtone verzije panske revolucije. Podela zemlje je predstavljala pokuaje ostvarenja socijalizma, ali su razliita shvatanja komunista, socijalista, anarhosindikalista i trockista o pitanjima preraspodele zemlje i organizacije radnih kolektiva uslovljavala stalne
26
sukobe. U uslovima tekih politikih pritisaka i ratnog stanja, razlike meu strankama socijalista i komunista su se proirivale. Nemogunost sporazuma unutar koalicije levice, kao i potpuni izostanak meunarodne podrke kljuno su doprineli slomu Republike. 1. aprila 1939. pobeda je pripala Fransisku Franku. Veliki Unamuno je to vreme saeo u reima: Franko je pobedio, vladao naredne etiri decenije, ali nije ubedio. Posle poraza panske republike blizu pola miliona izbeglica prelo je Pirineje i zatrailo azil u Francuskoj. Meu njima su bili i pripadnici Internacionalnih brigada. Prvi improvizovani logori su organizovani na plaama u Arele sir Mer, Barkare, i Sen Siprien, Gir, Verne a sve to su im francuske vlasti omoguile bila je bodljikava ica. *** U jugoslovenskoj javnosti, kao i u veini evropskih zemalja, tokom trajanja panskog graanskog rata preovladavalo je uverenje da upravo taj dogaaj predstavlja potencijalni rizik za izbijanje novog svetskog sukoba. U uticajnijim dravnim medijima definisan kao najvea opasnost za svetski mir, sukob u paniji je svesno potiskivan na margine javnog polja. Kako je pisao ivojin Balugdi u Politici prvog dana nove 1937. godine: Svet je u stalnom strahu od onoga to se ne vidi, a to se samo nagaa. Politike elite su isticale da se francusko-engleski savez ispoljava kao jedina mona zajednica, koja je reena da brani mir u svetu, pred ijom reenou moraju ustuknuti svi zavojevaki podvizi ma sa koje strane oni dolazili. I karikature Pjera Kriania su jasno pokazivale strah od graanskog rata u paniji kao bombe koja bi mogla da razori krhki evropski mir. Postajalo je sve jasnije da je u svetskoj politici dolo do dramatine promene snaga. Evropa se tokom poslednjih godina etvrte decenije vratila reimu iste sile, a iz meunarodnih odnosa su iezli i poslednji ostaci ma kakvog pravnog naela ili pravnog pravila. Liberalni politiari su verovali da samo demokratski princip moe da obezbedi mir, i da je njegovo ouvanje stoga primat meunarodne politike. Strah od izbijanja i realizacije socijalistike revolucije na Pirinejskom poluostrvu je, meutim, snaio pozicije desnice, koja je na svaki nain onemoguavala irenje pozitivne slike o republikanskoj koaliciji u paniji. Prema svedoenjima Vladimira Dedijera, zbog afirmativnog pisanja o vladi Narodnog fronta, iz Politike su 1. maja 1937. godine izbaeni ivojin Balugdi, Oton Krstanovi, edo Kruevac, Aleksa Markii i on sam.
27
U takvoj situaciji, prikupljanje pomoi za Republiku i slanje dobrovoljaca u redove panske republikanske vojske ilegalno je sprovodila Komunistika partija Jugoslavije, verujui da samo aktivan otpor faizmu moe da dovede do njegovog sloma. Mojsije Stevanovi, jedan od uesnika rata koji je poginuo u paniji, taj stav je obrazloio reima: Zadaa nas, kao protivnika rata, nije u tome da svijemo glavu i da kaemo: neemo rat, a da dozvolimo da faizam prodere sve nae slobode, sav napredak, kulturu, nauku... Da bismo se borili protiv rata, treba unititi faizam i znati: dok je on, mora biti rata, sa njegovim zbrisanjem sa zemljine kugle zbrisae se i svaka pomisao o pokoravanju jednih naroda drugima, o pustoenju, ruevinama i pljaki. Zato mislim da je svima vama jasno zato mi prvoborci za svetski mir, najvei protivnici rata zato se borimo s pukom u ruci. Borimo se protivu rata, jer faizam znai rat. Ilegalni Proleter je bio najsnaniji promoter ideje odbrane Republike, koji je jasno isticao da se u paniji ne vodi borba za diktaturu proletarijata, ve borba za odbranu demokratske republike od faistike najezde. Proglas KPJ koji je pozivao na solidarnost u borbi protiv faizma i uee u borbi Internacionalnih brigada Proleter je objavio ve na leto 1936. godine. Kao glavni krivac za sukob istaknut je Hitlerov faizam i sasvim suprotno od zakljuaka Politike konstatovano je da e svetski mir biti ugroen ukoliko ne doe do meunarodne pomoi Republici i direktnog uplitanja u sukob. Jugoslovenske vlasti su, u skladu sa proklamovanom politikom neutralnosti, na sve naine opstruirale odlaske dobrovoljaca u paniju i spreavale gotovo svaki vid afirmativnog izvetavanja o republikanskim snagama. Uoavajui mane oklevajue politike velikih evropskih sila pobednica, levica je iskristalisala stav da je panija postala poligon meunarodnih intriga i kombinacija i prostor za odmeravanja snaga. Na suprotnoj strani, konzervativne politike snage nisu nijednog trenutka dovodile u pitanje stav po kome je glavni krivac za izbijanje traginog rata bio meunarodni komunizam. Preko 1.700 jugoslovenskih dobrovoljaca koji su uspeli da stignu u paniju bilo je rasporeeno u brojnim jedinicama, od kojih su najpoznatije bile uro akovi, Dimitrov, Matija Gubec, Toma Masarik, Petko Mileti, Ivan Cankar. Gotovo polovina njih se nikada nije vratila iz panije. Oni koji su po zavretku rata uspeli da stignu do Jugoslavije spremno su se ukljuili u Narodnooslobodilaku borbu. Preko 250 boraca Internacionalnih brigada je nastavilo borbu protiv faizma, ali je gotovo polovina u njoj poginula. O veliini hero28
jstva panskih boraca najbolje svedoi injenica da je ak 59 uesnika panskog graanskog rata i kasnije partizanskog pokreta u Jugoslaviji proglaeno za Narodne heroje, a da su tridesetorica dobila in generala. Posebno je intrigantna analiza kljunih odluka i dogaaja koje je rukovodstvo partizanskog pokreta donosilo tokom Drugog svetskog rata i koja jasno pokazuje veliki uticaj panskog iskustva. Od naina organizacije ivota na osloboenim teritorijama, do zakljuaka zasedanja AVNOJ-a, uoljivo je koliko su odluke panske republike odredile ratnu praksu jugoslovenskih komunista. Pozicija panskih boraca je u socijalistikoj Jugoslaviji bila neupitna i pored povremenih politikih razmimoilaenja. Ideje proklamovane tokom borbe za ouvanje panske republike nikada nisu dovoene u pitanje. Sa raspadom socijalistike Jugoslavije one su, meutim, proskribovane, a nai panci su pred naletom revizionizma postali objekat politikih pakvila i prvi simbol socijalistike Jugoslavije koji je nasilno potisnut iz kolektivnog pamenja. U Beogradu danas ulice vie ne nose imena Mate Vidakovia, Milutina Blagojevia, Franje Ogulinca, Petra Drapina, Marka Orekovia, Franca Rozmana... Imena Petra Drapina, Koste Naa, ikice Jovanovia, Blagoja Parovia, Mijata Makovia, Mojsija Stevanovia, Boidara Petrovia, Dimitrija Koturovia, Koe Popovia, Guida Nonveillera, Lazara Latinovia, Lazara Udovikog i mnogih drugih, potisnuta su na margine kolektivnog seanja, ili pak negativno interpretirana. Pokuaji difamacije uesnika panskog graanskog rata i vulgarne interpretacije njihovog borbenog angamana predstavljali su nain dekonstruisanja sistema vrednosti koji je inio jedinstvo jugoslovenske zajednice. Zaboravljena je hrabrost ljudi koji su se odazvali pozivu Pabla Nerude doite da vidite krv na ulicama i rtvovali svoje ivote u borbi protiv faizma. O moralnoj nepotkupljivosti i snazi interbrigadista svedoi i njihov proglas upuen javnosti u vreme dekonstrukcije jugoslovenske zajednice. Sa Skuptine Udruenja panskih boraca odrane u Sarajevu 22. i 23. oktobra 1984. godine, upueno je pismo Centralnom komitetu SKJ: Danas smo ve suoeni sa kritinim stanjem svestrane privredne, politike, idejne i moralne krize. Nema podruja drutvene delatnosti koje se ne gui u nagomilanim posledicama pogrene politike... Partikularizam je postao glavni inilac i motiv pojedinane, republike i regionalne aktivnosti, to se ve due vremena porazno odraava na zajednike opte interese. Kao iskreni leviari, traili su hitno odravanje vanrednog Kongresa SKJ ije je delegate trebalo da bira
29
baza, a ne forumi. Ne iznenauje to su od strane dravne i partijske elite panski borci pozvani na partijsku disciplinu. Raspad jugoslovenske socijalistike zajednice koji je zapoeo dekonstrukcijom njenih kljunih simbola. panski borci su bili prvi i kljuni oznaitelj drutva koje je uniteno. Njihova reafirmacija sutinski snai ideje savremene levice koje poivaju na idealima solidarnosti i jednakosti ije su temelje snano udarili revolucionarni pokreti 20. veka.
30
31
32
Dr Olivera Milosavljevi
Ko e se suprotstaviti novom faizmu?

kolnosti u kojima ivimo poslednjih dvadeset godina odredile su promenu mog interesovanja u istraivanju prolosti. Dijametralno razliit odnos koji mi kao savremenici imamo prema svom vremenu i posebno, dijametralno razliit odnos koji smo imali prema nacionalnoj homogenizaciji i Miloeviu osamdesetih, kao i prema ratu i zloinima devedesetih godina, opredelio me je da se zainteresujem za temu oblikovanja javnog mnjenja i javnog govora, jer samo ono to je javno prisutno moe da objasni kolike su mogunosti saznanja savremenika. Drugim reima, nuna je bila provera esto prisutnog alibija da kao obini graani neto nismo znali ili nismo mogli znati. Taj isti alibi se iz devedesetih godina prenosi i na one aktere i savremenike iz ratnog i predratnog doba sa kojima se danas eli uspostaviti kontinuitet. To je bio razlog to sam se zainteresovala za javno zastupane ideje koje su aktere vodile i nain na koji su savremenici, tj. obini ljudi mogli da ih razumeju na osnovu onoga to im je bilo dostupno i javno prezentirano. Predmet mog interesovanja je javna aktivnost aktera i savremenici kojima su ta znanja bila dostupna. Karakteristika dananjeg govora o prolosti optereenog dominantnom ideologijom je njeno osavremenjivanje brisanjem nepoeljnih aspekata i pravdanjem poeljnih. Zamislimo nekog istoriara kroz sto godina koji e pisati o naem vremenu i o naim postupcima suditi sa pozicija tadanjeg znanja, tadanjih merila i tadanje naknadne pameti koja e ukljuivati sve promene koje e se u narednih sto godina desiti. Ako bi postupao na nain na koji se kod nas danas govori o prolosti on bi iz slike koju bi napravio za to budue vreme i po merilima tog vremena, iskljuio naa dananja saznanja i nau percepciju sopstvenog vremena, a o naim postupcima bi sudio na osnovu merila te zamiljene 2111. godine. Iz te slike bi bilo iskljueno sve to se ne uklapa u buduu poeljnu prolost, pa bi se moglo desiti da dananji marginalci, voljom te budue ideologije, budu proglaeni herojima naeg vremena. Otprilike tako izgleda dananji odnos prema prolosti od pre mnogo decenija.
33
Kada sam pre est-sedam godina sakupljala grau za knjigu o kolaboraciji u Srbiji nisu me zanimala tajna postupanja pojedinaca i grupa nepoznata tadanjoj javnosti, nije me zanimalo da proniknem u ono to su eventualno tada mislili, jer bi to nuno ostalo na nivou spekulacije i mojih dananjih elja da im neto pripiem ili da ih od neega odbranim. Zanimalo me je samo ono to je apsolutno pouzdano, a to to je pouzdano je ono to su javno rekli ili uradili, to su njihovi savremenici od njih uli i videli, a to je direktno uticalo i na njihova miljenja i postupanja. Da li su oni tada iskreno verovali u ono to su radili bilo mi je irelevantno, kao to mi je irelevantno da li je Hitler verovao u ono to je radio, i kao to mi je irelevantno da li dananje politike elite veruju u ono to javno govore i rade. Jer samo ono to se govori i radi direktno odreuje i sudbinu i postupke savremenika. Dakle, mene ne interesuje ona tajna istorija koju savremenici ne vide, jer i kada utie na njihove ivote, ne utie na njihovo miljenje i postupanje. Primarno me zanima javna istorija, ono to je poznato savremenicima, to utie na javno mnjenje, to odreuje njihovo postupanje. Konkretno, za ocenjivanje Miloevieve politike potpuno je irelevantno da li je on intimno bio nacionalista, komunista ili ameriki ovek. Njegovo delanje je bilo nacionalistiko i samo je ono nacionalistiko u njemu odredilo i postupanje njegovih sledbenika. Kada sam zavrila knjigu o kolaboraciji otvorila su se nova pitanja. Govor o kolaboraciji esto skree upravo na ta spekulativna razmatranja, npr. da li je Nedi intimno bio antisemita, da li je imao slobodu odluivanja da bude to to jeste, koliki je stepen prisile na kolaboraciju bio prisutan, da li su savremenici u uslovima Drugog svetskog rata imali uopte mogunost izbora... Meni su, naprotiv, bile samo vane injenice da je Nedi potpisivao antisemitske uredbe, da mu niko nije vodio pero u ruci kada ih je potpisivao, da su njegovi savremenici za to znali jer je bilo javno objavljivano, da je na postupke mnogih to uticalo, da su mnogi to osetili na svojoj koi. Njegovi zamiljeni motivi kojima se danas pravdaju ovakvi postupci potpuno su irelevantni jer su u domenu spekulacija i dananjih lepih elja. Kao i svi ostali savremenici i on je imao mogunost izbora i taj izbor je napravio. Jedna teza koja se opet sa pozicija dananjih merila esto potee ipak je morala biti proverena. Ona glasi da savremenici nisu mogli imati punu sliku zbivanja, da nisu znali da je rat neizbean, da su bili zateeni dogaajima. U pokuaju upoznavanja savremenika faizma i provere ovih teza nastale su i ove dve knjige. Bilo je nuno vratiti se jo jedan korak u prolost u odnosu na vreme Drugog svetskog rata i
34
videti ta su savremenici uopte znali o faizmu, da li su znali da je rat neminovan, ko e ga i kada izazvati. Nisam pola sa definisanim odgovorima na ova pitanja, ve sam naprotiv krenula samo sa pitanjima i oekivala sam da iz svega to je objavljivano javno dobijem odgovor. Dakle, trebalo je nai nain da se utvrdi koja su saznanja savremenici uopte imali i dokle je njihova postupanja odreivala neka nepoznata sudbinska sila (kako se danas esto misli), a odakle je bila u pitanju svesna radnja i njihov izbor. Pokazalo se, kada je re o ratnoj i predratnoj prolosti, da nam savremenici i njihovi dananji interpretatori daju dijametralno razliite odgovore. Interpretatori e tridesete godine videti kao normalno, prirodno stanje iz elje da ih, preskakanjem i brisanjem komunistikog perioda, proglase za prolost sa kojom treba uspostaviti kontinuitet. Ako, meutim, posluamo savremenike iz 1933. koji su tada iveli, uemo da su tridesete godine bile Titanik za koji se oekivalo da svakog trenutka udari u ledeni breg, da su bile nesreno doba, da su bile bedna sadanjica koja se mora promeniti, da je Evropa ozbiljno bolesna, da je u njoj moralno zagaena atmosfera, da sedi na buretu baruta, da se nalazi u predveerju novog klanja, da te godine predstavljaju nesvareno varvarstvo koje vodi u haos. Slino je i sa slikom Drugog svetskog rata koji se danas interpretira na bazi pretpostavki da je neto trebalo ili nije trebalo uraditi, da nije trebalo ui u rat, da je trebalo saraivati sa Hitlerom jer je on neto obeao... Ako posluamo, meutim, savremenike, uemo kako tvrde da je dogovor sa Hitlerom nemogu, da je manir njegove politike krenje svega to, kako su u ironiji govorili, sveano obea, pa je posle plebiscita u Saru 1935. sveano obeao da je zavreno sa pomeranjem nemakih granica, da je posle anlusa Austrije 1938. sveano izjavio da vie nema teritorijalnih aspiracija u Evropi, da je posle cepanja ehoslovake est meseci kasnije, sveano izjavio da vie nema teritorijalnih zahteva u Evropi... Kolaboracija se danas pravda sa argumentom da savremenici nisu imali, niti su mogli imati punu svest ni saznanja o tome ta faizam jeste i emu tei, nisu mogli znati za koncentracione logore i masovna ubijanja, sa tezom da je rasizam bio opte mesto i da su tada svi mislili u rasistikim kategorijama, pa da se pozivanje na rasu ne moe nazvati rasizmom. Pregledajui dnevno, gotovo sve novine, asopise i knjige koje su izale u Beogradu u periodu od 1933. do 1941. dola sam do nekoliko
35
nedvosmislenih zakljuaka: da su obaveteni savremenici znali o faizmu moda i vie nego to mi danas znamo, da nije postojala nijedna strana ove ideologije ni njene prakse koja nije bila poznata savremenicima u Beogradu, da su ve 1933. znali da se stvaraju koncentracioni logori, da su znali kako izgledaju i kakva im je namena, da su sve znali o rasnoj teoriji, o antisemitizmu i o progonu Jevreja, i to mnogo pre poetka Drugog svetskog rata, da su sve znali o imperijalistikim planovima faizma i o njegovom militarizmu, da su verovali da je novi rat neminovan, samo su greili u proceni koje e godine izbiti, da li e to biti 1936, 1938. ili 1939, da su beogradske novine odmah posle Minhenskog sporazuma pisale da e sledea Hitlerova rtva biti Poljska jer je to pravac kojim se ide ka Ukrajini i napadu na SSSR. Pokazalo se nedvosmisleno jasno i sledee: da nisu svi mislili u rasistikim kategorijama, naprotiv, da koliko je bilo rasista u zemlji toliko je bilo i estokih kritiara rasizma koji su protivnike obeleavali kao Hitlerove sledbenike, da nisu svi koji su bili protivnici faizma bili spremni i da se bore protiv njega, naprotiv, da su neki od tih deklarativnih antifaista smatrali da treba ekati da se stvari same od sebe vrate u normalno stanje, dok su drugi bili spremni da sa zadovoljstvom posmatraju veliki okraj komunizma i faizma, prieljkujui unitenje komunizma koje e doi od faizma... Analiza miljenja i pisanja savremenika svedoi i da odnos prema ideologiji i praksi faizma nije uopte bio jednosmeran, odnosno, da je u velikoj meri zavisio od ideolokih opredeljenja autora koji su o njemu pisali. Zato sam njihove stavove podelila u nekoliko ideolokih struja na leviarsko-komunistiku struju, liberalno-demokratsku,
36
konzervativno-nacionalistiku i profaistiku, jer su se bitno razlikovale, prva i poslednja su ak bile dijametralno suprotne, i jer je svaka od njih imala odreene karakteristike u oceni faizma, predvianjima budunosti i posebno u izboru strane u buduem sukobu. Ilustracije radi, ranih tridesetih godina, dok su konzervativni pisci u beogradskoj javnosti Hitlera nazivali gospodinom Hitlerom, a zadivljeni desniari mesijom, leviari su ga u svojim ilegalnim novinama zvali krvavim psom i krvolokom. Zakljuci do kojih sam dola, sa aspekta vladajue ideologije, nisu danas popularni: nije popularno rei da su savremenici imali punu svest o implikacijama faistike ideologije i prakse, jer to onda povlai zakljuak da nije postojao faktor nepoznavanja stvarnog stanja, i delanja samo u funkciji nunosti preivljavanja, nije popularno rei da je bilo struja koje su bile oduevljene Hitlerom i pojedinaca koji su ve 1933. bili fascinirani, na primer, njegovim Zakonom o sterilizaciji koji je tada obnarodovan, jer to onda povlai zakljuak da ovakva morbidna ideja u delu danas glorifikovanog graanstva uopte nije bila neprivlana. nije popularno rei da je najeksplicitnije negativan stav o faizmu i antifaizam najspremniji na borbu, dolazio od tadanje levice, jer to onda navodi na zakljuak da narodnooslobodilaka borba pod vostvom komunista i njihova pobeda u ratu, nije uopte bila sluajna niti rezultat zavere erila i Staljina, ve oekivana zavrnica zbivanja iz prethodnih godina. Ali bez obzira na njihovu nepopularnost i nesaglasnost sa dananjim ideolokim zahtevima, to jesu zakljuci ovih knjiga jer one nisu pisane sa ciljem da opravdaju sadanjost i prue legitimitet vladajuoj ideologiji i onim selektivno izabranim delovima prolosti na koje eli da se nadovee (na ta se ponekad svodi dananje pisanje o prolosti), ve naprotiv, pisane su sa ciljem da sa pozicija znanja i javno iskazanih uverenja ljudi iz tridesetih godina objasne i njihova kasnija postupanja u Drugom svetskom ratu. Nikakva enja da se u britanskim, amerikim, nemakim ili naim arhivima otkrije neki sudbonosni dokumenat koji e promeniti istoriju i potvrditi da je sve bilo drugaije, tu stvarnost ne moe
37
da izokrene. U sukobu savremenika (ma na kojoj strani bili) i njihovih dananjih tumaa, ja verujem savremenicima. Kakva god da je bila, njih je vodila samo njihova, a ne naknadna pamet iz 2011. godine. Re na promociji knjiga Savremenici faizma I i II, u Novom Sadu 26. maja 2011.
38
39
40
Dr Ranko Konar
Sukob naunog i revizionistikog u naoj savremenoj istoriografiji

votomno delo Olivere Milosavljevi izuzetne je dokumentarne i istoriografske vrednosti. U njemu autorka analizira odnos prema faizmu i njegovu percepciju od strane beogradske intelektualne elite i javnosti 19331941. Zapravo, re je i o svojevrsnom politikom portretu te elite i javnosti, njenom shvatanju faizma i njegovim refleksijama do poetka rata u Evropi i kasnije u Jugoslaviji. U metodolokom pristupu, ti procesi u Jugoslaviji kompariraju se sa istorijskom stvarnou u vodeim evropskim zemljama (Italiji, Nemakoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji), i spoznajama faizma u njima. Takvim pristupom, a posebno vienjima faizma od njegovih savremenika, relativizirane su naknadne istorijske ocene i reminiscencije o mnogim linostima i pokretima u vreme Drugog svetskog rata na prostorima Jugoslavije. Toj metodolokoj alternativi Olivera Milosavljevi ostaje dosledna doprinosei objektivno odbrani i afirmaciji onog istorijskog miljenja koje je lieno ideolokih i drugih reminiscencija i implikacija. Ona o tom vremenu sudi pouzdano i dokumentovano, ne ostavljajui prostora za interpretacije koje tee subjektivistikim ocenama pojedinih linosti i pokreta prema faizmu za vreme Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. U tom kontekstu, u delu se otvara i kljuno pitanje: da li se percepcije faizma od strane njegovih savremenika i danas interpretiraju u istom duhu ili su one izloene radikalnijoj reviziji. O tome Olivera Milosavljevi ve dugo pie i s pravom upozorava na dublje motive revizionizma u naoj savremenoj istoriografiji. Ovim delom ona to potvruje kroz odnos prema faizmu u naoj novijoj prolosti, koji je poprimio aistorijski karakter. Dokazuje se da su savremenici (intelektualci Kraljevine Jugoslavije) imali jasnu predstavu o faizmu i njegovom karakteru, ali i izgraenu svest o svom moguem opredeljenju prema prilikama koje su nastale u Jugoslaviji posle njene okupacije 1941. (ve se jasno raspoznavala polarizacija prema 27. martu i Trojnom paktu, o ideji da nije trebalo pruati otpor monijem okupatoru,
41
Dr Ranko Konar
da treba prihvatiti novi evropski poredak i dr.) Posebnu vrednost dela ine dokazi o procesima politikih diferenciranja u okupiranoj Jugoslaviji, i koliko su ona uslovljena evropskom empirijom, a koliko su izraz specifinih jugoslovenskih prilika. U tom kontekstu u Evropi su se do rata ve iskristalisala tri politika shvatanja: 1. mogue saveznitvo Italije i Nemake protiv evropskih demokratija, ukljuujui i SSSR; 2. antikomunistika alijansa faistikih drava i demokratija protiv SSSR-a; 3. saveznitvo faistikih drava i SSSR-a protiv demokratija. U intelektualnim srpskim krugovima samo su prva dva shvatanja razmatrana kao istorijski mogua. Prvo se smatralo najverovatnijim i redovno se razmatralo ve od 1935. Opti rat pominjali su i leviari i desniari, ali iz razliitih pobuda. Zanimljivo je da tree saveznitvo niko nije ni pominjao, ak i posle potpisivanja sovjetsko-nemakog ugovora o nenapadanju. Analizom jugoslovenske stvarnosti uoavaju se i odreene specifinosti. Tako se upozorava da iz redova srpske inteligencije koja je bila naklonjena SSSR-u, sem ranog Svetislava Stefanovia, niko ne pristupa faizmu, niti se faizam smatra leviarskim pokretom i dr. Intelektualne elite imale su jasne stavove i o moguem otporu prema faizmu. Liberalne grupacije verbalno su branile status quo, iako su bile svesne da je ta opcija u najveoj krizi. One su uglavnom bili bez ikakvog aktivizma, pasivizirane, kolebljive i mnogo vie okrenute zaotravanju jugoslovenskog nacionalnog pitanja, nego borbi protiv faizma. Konzervativci su bili u ambivalentnijoj poziciji verbalno su branili postojee stanje i poredak koji ih je terao u nevoljni verbalni antifaizam, ali ih je odbrana nacionalizma gurala u faizam. Borbeni antifaizam imanentno se suprotstavljao nacionalizmu kao izvoritu faizma i objektivno sumnjao da se nacionalizmom moe izgraditi antifaistiki otpor i pokret jugoslovenskog karaktera. Otuda nije sluajno da je levica, odnosno komunisti, bila nosilac stvarnog antifaistikog otpora i pokreta u Jugoslaviji. Oko tih pitanja se i javljaju ideje za revizijom istorijskih ocena, jer se smatra da je antifaizam u Srbiji imao iru osnovu. Posebno je prisutna teza o antifaistikom karakteru pokreta, odnosno tzv. Jugoslovenske vojske u otadbini, koja sem formalnog naziva, nije imala nita jugoslovensko u sebi, posebno u nacionalnoj strukturi i dravnopravnoj orijentaciji.
42
Sukob naunog i revizionistikog u naoj savremenoj istoriografiji
U celini gledano, delo Olivere Milosavljevi veoma je inspirativno za dublje istorijsko prosuivanje nae prolosti i njenih aktera iz vremena Drugog svetskog rata. Mnoga dokumenta omoguavaju sasvim uverljive naune stavove o tome ko se, zato i kako odnosio prema faizmu na jugoslovenskim prostorima. Otuda je ovo delo stvarni doprinos naunom miljenju koje ne dozvoljava nikakve spekulacije i politizaciju istorije, jer je zasnovano na izuzetnim dokumentarnim osnovama. Protagoniste revizionizma u istoriji ne krasi velika privrenost dokumentima ve reinterpretacija postojeih i istraenih. Re na promociji knjiga Savremenici faizma I i II, u Novom Sadu 26. maja 2011.
43
44
Mr Milivoj Belin
UDK: 930(497.11)1918/1941:329.18
O meuratnom izazovu intelektualcima i odbrani istoriareve struke

APSTRAKT: U radu se analizira istoriografsko delo Olivere Milosavljevi, posebno u kontekstu vremena u kome je nastajalo i drutvene uloge koju je imalo. Poseban akcenat u tekstu je stavljen na analizu dvotomne monografije Savremenici faizma, kao svojevrsne intelektualne istorije meuratne Jugoslavije. KLJUNE REI: Istoriografija, istorijski revizionizam, nacionalizam, Jugoslavija, Olivera Milosavljevi, Savremenici faizma iti istoriar znai zavetovati se onome to je suprotno, bez zastajanja, proizvoditi diskurs osloboen sistematizovanja i predrasuda...,1 pisao je osniva francuske nove istorije Lisjen Fevr. Ne poinjem sluajno ba ovim citatom izlaganje o istoriografskom radu Olivere Milosavljevi i vremenu u kome je nastajao, jer je re o istoriarki koja nikada nije pratila struju ni dominantne i poeljne ideoloke obrasce u drutvu. Prouavala je radnike savete i samoupravljanje osamdesetih kada je sistem nezadrivo klizio u dekadenciju i delegitimizaciju, da bi se raspao u vreme kada je trebalo da krajem 80-ih godina prolog veka objavi knjigu o tome, ali nijedan prestoniki izdava nije bio dovoljno zainteresovan da u vreme ekspanzije nacionalistike ideologije objavi nauni i racionalni pogled na vaan segment istorije zemlje koja je tako intenzivno i sistematski razarana u to vreme.2 U prvoj polovini 90-ih pisala je o zloupotrebi autoriteta nauke kao jedan od prvih istoriara koji je kritiki i nauno sagledao ulogu SANU u pripremi rata.3 U vreme kad je ratni projekat Miloevia i njegove intelektualne
1 Lisjen Fevr, Borba za istoriju, priredila Dubravka Stojanovi, Srpska knjievna zadruga, Beograd, 2004, str. 112. 2 Magistarska teza, objavljena u Beogradu 1983. glasila je: Radniki saveti u Beogradu: 1949 1953. Tema doktorske disertacije, odbranjene 1987. na Filozofskom fakultetu u Beogradu: Drava i samoupravljanje 19491956. 3 Olivera Milosavljevi, Zloupotreba autoriteta nauke, u: Srpska strana rata. Trauma i katarza u
45
Mr Milivoj Belin
elite bio na vrhuncu, uestvovala je u pisanju prekretnog zbornika Srpska strana rata.4 U vreme pokidanih veza na razvalinama disolucirane Jugoslavije bila je meu prvima koja je prihvatila ideju dijaloga izmeu istoriara Srbije i Hrvatske.5 Za sve to vreme nacionalistike ideologije i njenih krucijalnih elemenata antijugoslovenstva, antikomunizma i antititoizma bavila se istorijom socijalistike Jugoslavije, ocenjujui u svom radu Jugoslovenstvo, velikodravlje i demokratija jugoslovensku ideju i dravu kao rezultat racionalno izgraene istorijske svesti.6 Uprkos tome, jugoslovenska ideja izgubila je sedamdeset godina voenu bitku sa jugoslovenskim nacionalizmima ija je dugovenost i nepromenjivost potvrdila da je to dominantna ideologija XX veka, ilavija i otpornija od svih drugih.7 Bilo je teko u tom vremenu istrajavati na pozicijama kritikog istoriara, sueljavati se svakodnevno sa mrnjom, predrasudama, dravnom propagandom i autoritarnom nacionalistikom ideologijom koja je kao svoj cilj imala velikodravlje, a kao metod koristila nasilje, emanirano kroz rat i njegov modus operandi, zloine. O njima e bez zadrke govoriti u brojnim javnim istupima i intervjuima. Nakon tzv. demokratskih promena, koji istorijskoj nauci nisu donele manje (samo)poniavanja i zloupotreba nego u vreme 90-ih, kada je itava srpska istorija pretvorena u hagiografiju zlatnih doba i heroja, sve do 1945. kada je doao mrak i ukinuta demokratija, pa je zbog toga iz samih vrhova vlasti poruivano da se na pomen efa kvislinke uprave Milana Nedia mora stojati u stavu mirno, Olivera Milosavljevi objavljuje monografiju o kolaboraciji u Srbiji 194144. potisnutu i retko obraivanu temu u poslednje tri decenije.8 Jedna je od prvih u srpskoj istoriografiji koja je pisala o rasistikim uredbama Nedieve vlade koje je istorijska nauka iz razliitih motiva preutkivala. Tokom 2005. kada je vlast skuptinskim odlukama oktroisala istorijsku istinu vrei nasilje nad kritikom istoriografijom,9 poruivala
istorijskom pamenju, I deo, priredio Neboja Popov, Samizdat B92, Beograd, 2002, str. 340374. 4 Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamenju III, priredio Neboja Popov, Republika, Beograd, 1996, str. 832. 5 Dijalog povjesniara/istoriara je zbirni naziv za meunarodne naune skupove istoriara, pre svega iz Hrvatske i Srbije i Crne Gore, te za knjige/zbornike radova plenarnih izlaganja, izjava i saoptenja podnetih na tim skupovima. Od 1998. do 2005. odrano je deset dijaloga i posle svakog skupa je izaao zbornik Dijalozi istoriara/povijesniara. 6 Olivera Milosavljevi, Jugoslovenstvo, velikodravlje i demokratija, Tokovi istorije, 1-2/1996, INIS, Beograd, 1996, str. 173. 7 Olivera Milosavljevi, Ideologija ili Jugoslavija?, u: Stvaranje i razaranje avnojske Jugoslavije, Drutvo za istinu o antifaistikoj narodnooslobodilakoj borbi u Jugoslaviji, Beograd, 1996, str. 333. 8 Olivera Milosavljevi, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 19411944, Beograd, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, 2006, str. 418. 9 Re je o Zakonu o izmenama i dopunama zakona o pravima boraca, vojnih invalida i lanova njihovih
46
je vlastima da slave pobedu nad faizmom, a preutkuju pobednike kako bi otvorili prostor da slave gubitnike a preutkuju njihov poraz.10 Pobunivi se protiv zloupotrebe istorijske nauke, pisala je da se ne slave gubitnici i ne izjednaavaju sa pobednicima nad faizmom zbog njih samih, slave se samo zato da bi njihova ideologija nastavila da ivi.11 Najzad u odbranu struke je napisala jasnije nego drugi, istoriju ne piu pobednici, istorija se pie sama i ostavlja dovoljno tragova svoje stvarnosti da uvek iznova moe da se rekonstruie.12 Neto ranije, neposredno nakon pada Miloevia, kada su nove vlasti pokuavale da ubede javnost u prirodnost demokratskog nacionalizma objavila je monografiju U tradiciji nacionalizma, gde se takoe meu prvima pozabavila stereotipima srpskih intelektualaca o nama i drugima kroz itav XX vek.13 Ova knjiga je posebno znaajna u kontekstu tada vrlo aktuelnih i precenjenih autora poput Marije Todorove,14 koja je pokuala da iskljuivo Zapadu pripie rune stereotipe o balkanskim narodima, a upravo knjiga Olivere Milosavljevi govori da su Balkanci sami jedni o drugima pisali i govorili najgore pogrde, potvrujui ilavost atavistikih antagonizama u proizvodnji negativnih stereotipa. U vreme ve dominantne i do kraja institucionalizovane revizije Drugog svetskog rata podigla je svoj glas, ne izlazei iz domena nauke u ijoj je nii tako vrsto ukotvljena, protiv olakih i istoriografskih i sudskih rehabilitacija.15 U drugoj polovini prole decenije kada je sistematska medijska kampanja protiv vodee srpske istoriarke dr Latinke Perovi, kao nesumnjivo dravni projekat, dosezala svoje amplitude odluila je da zatrai i uspela da dobije, za sada jedino svedoenje te vrste od Latinke Perovi. Iz njihovih razgovora proizala je knjiga injenice i tumaenja koja je u velikoj meri razbila jednodimenzionalnost javnog diskursa kada je u pitanju interpretacija one krhke, manjinske, ali
porodica, iz decembra 2004. U prvom lanu novog zakona, kojima je najvii zakonodavni organ imao pretenziju da izvri istorijsko izjednaavanje partizana i etnika, izmeu ostalog stoji: Status boraca NOR-a, u smislu ovog zakona i u pogledu prava utvrenih ovim zakonom, imaju i pripadnici Jugoslovenske vojske u otadbini i Ravnogorskog pokreta, poev od 17. aprila 1941. do 15. maja 1945. godine. Slubeni glasnik Republike Srbije, br. 137, 24.12.2004. 10 Olivera Milosavljevi, Lana ulaznica za Evropu. Kako se slavi pobeda, a preutkuju pobednici, Danas, 23.05.2005, str. 10. 11 Olivera Milosavljevi, Skaske za gotov novac. Kako se slavi pobeda, a preutkuju pobednici (2), Danas, 24.05.2005, str. 8. 12 Isto. 13 Olivera Milosavljevi, U tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih intelektualaca o nama i drugima, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2002, str. 338. 14 Re je o knjizi Marije Todorove, Imaginarni Balkan, Biblioteka XX vek, Beograd, 1999. 15 Olivera Milosavljevi, Kolaboracija: tekst bez konteksta, http://pescanik.net/2009/03/ kolaboracija-tekst-bez-konteksta/
47
Mr Milivoj Belin
uvek postojee tendencije kako u srpskoj istoriografiji, jo vie unutar srpske intelektualne elite.16 Sem u svim dijalozima istoriara/povijesniara, uestvovala je i bila ef regionalnog projekta Kultura seanja,17 kao i vrlo zapaen uesnik na projektu Srbija u modernizacijskim procesima.18 O modernizaciji je ostavila sem svojih radova o kritici patrijarhalnog obrasca u srpskoj istoriji i neizbrisivu reenicu da je bitan preduslov ideje modernizacije naputanje tradicionalistike paradigme, poto nikakav tehnoloki progres, moderne ideologije i knjika obavetenost ne mogu trajno da znae progres ako se mitska svest odrava kao poeljno obeleje nacionalnog bia.19 Jedna je od retkih koja je ozbiljno shvatila svu pogubnost prie o dobrom nacionalizmu nakon 2000-te, pa je u istoimenom radu iz 2007. pokuala i uspela da ga dekonstruie, poruujui da je u nacionalistikim politikim i intelektualnim krugovima stvoren konsenzus oko stava da je nastupilo doba rehabilitacije ideologije i njenog spasavanja putem utemeljenja u sam identitet drutva.20 Time je, medju prvim teoretiarima nacionalizma kod nas, precizno ukazala na razliku izmeu nacionalistike ideologije i identiteta, jasno apostrofirajui manipulativni karakter teza koje su iznoene u javnosti. Istraivanjima i radovima iz oblasti socijalistike Jugoslavije, postavljala je tu tematiku u naune i racionalne okvire, izmetajui je iz poslednje dve decenije kanonizovanog i bezmalo konsenzualnog, a u osnovi vulgarnog i demonizujueg diskursa imanentnog ovdanjem arijskom narativu. Borei se sa dominantnim stavom o nelegitimnosti istraivanja druge Jugoslavije, napisae antologijsku reenicu: Poto vie nema komunizma, a nema ni Jugoslavije izbrisana je i njihova istorija.21 Nije u svemu napred reenom o istoriografskom delu
Olivera Milosavljevi, injenice i tumaenja. Dva razgovora sa Latinkom Perovi, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2010, str. 308. 17 Kultura sjeanja: 1918. Povijesni lomovi i svladavanje prolosti, ur. T. Cipek i O. Milosavljevi, Disput, Zagreb, 2007, str. 246; Kultura sjeanja: 1941. Povijesni lomovi i svladavanje prolosti, ur. S. Bosto, T. Cipek, O. Milosavljevi, Disput, Zagreb, 2008, str. 182. 18 Olivera Milosavljevi, Elitizam u narodnom ruhu, u: Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka 3. Uloga elita, ur. Latinka Perovi, igoja tampa, Beograd, 2003, str. 125152; Olivera Milosavljevi, Otac genije ljubimac: Kult vladara najtrajniji obrazac vaspitavanja dece, u: ene i deca. Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka 4, ur. Latinka Perovi, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 188291. 19 Olivera Milosavljevi, U tradiciji nacionalizma, str. 9. 20 Olivera Milosavljevi, Dobri nacionalizam, http://pescanik.net/2007/03/dobri-nacionalizam/ 21 Olivera Milosavljevi, Jugoslavija je bila naa prva Evropa, u: Snaga line odgovornosti, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2008, str. 13.
16
48
prof. dr Olivere Milosavljevi izuzetak ni voluminozna dvotomna monografija o srpskim, tj. beogradskim intelektualcima i javnosti prema najvanijem fenomenu meuratnog perioda, faizmu. Monografija Savremenici faizma Olivere Milosavljevi je temeljno promiljeno, moderno koncipirano istoriografsko delo visoke unutranje koherentnosti, koje se odlikuje preglednou i jasnoom izlaganja, nepretencioznim stilom i dunom skrupuloznou u izvoenju konanih sudova. Ipak, iako je odabrala da izvor govori mnogo vie od nje, autorka je pokazala i u ovoj studiji, kao i u prethodnim, visoko izraenu i intelektualno neprevazienu interpretativnu sposobnost tumaenja istorijskih injenica, pojava i procesa. Polazei od savrenog razumevanja epohe o kojoj pie, vrste koncepcijske strukture i metodoloki preciznog hermeneutikog postupka, Olivera Milosavljevi je posmatranu monografiju, sazdanu na irokoj izvornoj osnovi segmentirala i konceptualno uobliila u dva toma: (Percepcija faizma u beogradskoj javnosti 19331941. i Jugoslavija u okruenju 19331941) i pet velikih tematskih celina: Ideologija, Praksa, Mir ili rat, Slika sadanjosti (Ima li faizma u Jugoslaviji?) i Slika budunosti (O desniarskim vizijama budunosti). Svako od ovih poglavlja je dalje precizno, znalaki i logino struktuirano na manje problemske celine. Zaslugom izdavaa, Helsinkog odbora za ljudska prava u Srbiji, estetski odlino opremljena knjiga, Savremenici faizma, predstavlja vaan doprinos istorijskoj nauci ve samom injenicom da je raena na temelju analitiko-sintetikog pristupa posmatranoj tematici, viegodinjem iitavanju brojnih, pre svega primarnih izvora, dnevnih listova, novina, broura, knjiga, asopisa (politikih, knjievnih, medicinskih, pravnih, etnografskih, religijskih, vojnih, satirinih, prosvetnih, umetnikih, privrednih...) Svi ovi izvori podvrgnuti su metodolokom postupku u najboljem duhu kritike istoriografije. Znajui da je istorija, kako je govorio Lisjen Fevr, pre svega nauno voeno ispitivanje izvora,22 Olivera Milosavljevi je u heuristikom pogledu gotovo nenadmano utemeljila svoju monografiju. Zbog toga se intelektualna istorija Olivere Milosavljevi, prva te vrste kod nas, kree u jasnim okvirima simbolikog dijalokog diskursa, jer istorija i nije nita drugo do dijalog prolosti i sadanjosti putem izvora,23 kako je pisao Edvard Halet Kar, te, autorka dosledno istrajava na interaktivnosti sa vlastitim izvorima, postavljajui im prava pitanja,
22 Lisjen Fevr, Stopiti svoj ivot s istorijom, u: Borba za istoriju, priredila Dubravka Stojanovi, Srpska knjievna zadruga, Beograd, 2004, str. 3435. 23 Edvard Halet Kar, ta je istorija? Gradac, aak-Beograd, 2001, str. 2425.
49
Mr Milivoj Belin
karakteriui i nadograujui svoj metod pored ve pomenute vrste empirijske zasnovanosti i veoma izraenim, ne estim, ali veoma upeatljivim i misaonim zakljucima, te smislom za istorijsku sintezu, ime je pronala pravu meru izmeu vokacije da uoptava i zadatka da izvri ekspertizu,24 kako je pisao francuski istoriar Alen Buro. Istoriari jo na elementarnom stupnju svog obrazovanja ue da je fetiizovana teorija distance neophodna u istraivanju svakog dogaaja, pojave, procesa, linosti. Od manipulacije ovom premisom su poslednje dve decenije polazili mnogi revizionistiki apologeti kolaboracije u Drugom svetskom ratu. To je trebalo da znai da se u saradnju sa faizmom ulazilo iz nerazumevanja tog fenomena, esto i neobavetenosti, a najee iz potrebe za ouvanjem bioloke supstance naroda, kako vole da kau, dakle, iznuenosti. I u tome je vrhunska vrednost Savremenika faizma, jer se itanjem knjige dolazi do nedvosmislene spoznaje da su upravo savremenici imali ne ravno nama, nego i bolje, istananije, minucioznije poznavanje faizma od nas danas. Nije njima bilo potrebno iskustvo holokausta da bi prepoznavali apsolutno zloinaku prirodu faistike ideologije. Sistematizujui odbranu kolaboracije dananjih revizionistikih istoriara, Olivera Milosavljevi ve u uvodu knjige postavlja kljuno pitanje: Da li su ovdanji intelektualci doekali okupaciju u Drugom svetskom ratu sa ve izgraenim uverenjima o sopstvenom izboru strane u ratu?25 Njen odgovor nije ni aproksimativan, niti zasnovan na utisku, ve je rezultat kompleksnog i mukotrpnog istraivakog puta i nedvosmisleno glasi: Da, savremenicima je sve bilo jasno i poznato. Znali su i za rasnu teoriju, i za koncentracione logore, i za progon i ubijanje Jevreja, i za spaljivanje knjiga, i za unitavanje kulture, i za proterivanje najvienijih intelektualaca, i za imperijalistike planove Hitlera i Musolinija, znali su i ta znai sintagma ivotni prostor, znali su i da dolazi novi rat, i da e biti svetski rat I sva ta znanja su prezentovali javnosti.26 I zaista, itajui sve ove analize u beogradskim pisanim medijima, jasno je da savremenicima gotovo da nije bilo nepoznatih i skrivenih elemenata ideologije ili prakse faizma. Zbog svega toga, naglaava autorka, ostajalo je sasvim malo prostora za zbunjenost savremenika. Upravo je u tome i najvea vrednost ove monografije, jer posle nje vie nee biti mogua tvrdnja da je bilo iji istorijski izbor tokom Drugog svetskog rata bio sluajan ili iznuen. Podelivi intelektualnu elitu na levicu, liberalizam, konzervativizam i faizam, autorka konstatuje, na osnovu temeljne analize izvora, da su jedino leviari i desniari, nezavisno od njihovih radikalno suprotstavljenih orijentacija, imali jasno artikulisane ideje i da je na njihovoj strani bio jedini pravi aktivizam. Taj dijametralno suprotni aktivizam obeleili su eksplicitni antifaizam
Alen Buro, ak Le Gof, u: Istoriari, priredila Veronik Sal, Klio, Beograd, 2008, str. 285. Olivera Milosavljevi, Savremenici faizma 1. Percepcija faizma u beogradskoj javnosti 19331941, str. 11. 26 Isto, str. 1112.
24 25
50
levice i eksplicitna kolaboracija desnice. Izmeu je bila barutina, kako se govorilo u vreme Francuske revolucije. Najzad, najvanije dostignue knjige i njen najvredniji zakljuak bi se mogao svesti na to da kao to antifaizam u ratu nije bio sluajan, ve je proisticao iz dubokih ideolokih naela zastupanih pre rata, kao to pasivizacija pojedinaca nije bila sluajna, ve se nadovezivala na stalno iekivanje da se stvari same od sebe vrate u normalno stanje, tako i kolaboracija nije bila ni sluajna ni iznuena. Ona je predstavljala logian nastavak profaistikih ideolokih naela zastupanih godinama ranije...27 Dakle, kada je o intelektualnoj eliti re, niiji konkretni potezi tokom rata nisu bili proizvod niti trenutka, niti iznude, jo manje neznanja ili sluajnosti, ve najee u deceniji ranije duboko usaenih uverenja. Svojom dvotomnom monografijom, pisanom retko savesno i akribino, Olivera Milosavljevi nije samo ispravila i popunila tako uoljive i vapijue beline u domaoj istoriografiji, ve je i kao malo ko drugi dalekosenou svojih zakljuaka i interpretacija dala znaajan doprinos formiranju kritike svesti domae istorijske nauke kao fundamentalne humanistike discipline. Zbog svega toga e intelektualna istorija Jugoslavije u meuratnom periodu, kao i istorija Drugog svetskog rata na ovim prostorima biti nezamisliva bez istraivakih rezultata sabranih u knjizi Savremenici faizma. Vrednije naslee Olivera Milosavljevi nam nije mogla ostaviti. Re na promociji knjige Savremenici faizma III u Beogradu, 20. aprila 2011.
27
Olivera Milosavljevi, Savremenici faizma 2. Jugoslavija u okruenju 19331941, str. 201.
51
52
IdeolokI temeljI revIzIonIzma
53
uvanje bioloke supstance naroda: Pripadnici kvislinkih formacija odvode graane na streljanje
54
drugo poglavlje
IdeolokI temeljI revIzIonIzma

Dr Todor Kulji
anti-antifaizam1
APSTRAKT: Prikazani su glavni obrasci pravdanja i relativizovanja faizma u savremenoj srpskoj, a delom i u hrvatskoj kulturi seanja. Upadljivo je instrumentalizovanje, nacionalizovanje i ignorisanje antifaizma, slabljenje levice i medijska nadmo anti-antifaizma. Zakljuak je da je u atmosferi normalizovanog nacionalizma potiskivanje antifaizma teklo neravnomerno u Srbiji i Hrvatskoj, te da su potrebe elita na vlasti vaan filter koji proputa samo korisnu prolost. KLJUNE REI: Antifaizam, kultura seanja, istorijski revizionizam, Srbija, Hrvatska, levica akon sloma Hladnog rata radikalno se menja kultura seanja, a time i odnos prema faizmu. Nova sadanjica, koja otvara novu budunost, uvek trai i novu prolost. Nerazdvojiva povezanost prolosti, sadanjice i budunosti je osnovna crta ljudske temporalnosti i istorijske svesti. Prolost ne ine dogaaji po sebi, nego deavanja snabdevena aktuelnim smislom. Premda je svaka istorija naizgled osobena i neuporediva, na kraju 20. veka javlja se kod prevladavanja prolosti niz sadraja koji nisu lokalne prirode: otpor i kolaboracija sa nacizmom, izravnavanje starih rauna u ime pravde, stvaranje integrativnih mitova radi ponovnog uvrenja nacionalnog identiteta i izmirenja pocepanog drutva nakon sloma evropskog socijalizma i blokovske podeljenosti sveta. To su opti drutveni podsticaji koji nenamerno i postupno ujednaavaju pisanje evropske istorije.2 Izgleda, meutim, da ujednaavanju doprinosi i jedan drugaiji vaan proces. Naime, nakon sloma evropskog socijalizma svuda je uzdrmana
Rad je objavljen u Godinjaku za drutvenu istoriju, sveska 13, 2005. Rad objavljujemo uz dozvolu autora. 2 Judt, Tony, Europas Nachkriegsgeschichte neu denken, Transit 15/1998 (Wien).
1
55
Dr Todor Kulji
antifaistika kultura seanja. Anti-antifaizam se lagano probija pod platom nove istoriografske objektivnosti. U ovom prilogu bi trebalo pokazati kako domae politike elite i revizionistika inteligencija nameu nove anti-antifaistike obrasce seanja?
Izmeu dekretiranog antifaizma i anti-antifaizma

Antifaizam, antikomunizam, antikapitalizam i antitotalitarizam su idejni obrasci koji su oblikovali misao o drutvu 20. veka, ali su i danas aktivni. to je udaljenije istorijsko iskustvo koje je stvorilo ove obrasce, to je oevidnija rastegljivost njihove ideoloke upotrebe. Da je antifaizam za to dobar dokaz pokazuje ne samo njegovo razliito akcentovanje, nego i njegovo negiranje, tj. anti-antifaizam. Termin anti-antifaizam u pozitivnom smislu najpre je poela da koristi nemaka ekstremno desniarska grupa Evropa nacija 1972, oznaavajui antifaizam kao politiku represiju, a levicu, antifaiste i mirovne pokrete kao neprijatelje nacije. Danas je u Nemakoj izraz Anti-Antifa oznaka za neonaciste koji skupljaju podatke o antifaistikim aktivistima da bi se protiv njih borili nasiljem. Ovi podaci se objavljuju na crnim listama, desnog fronta. Parole ko je antifaist, taj je takoe komunist, i antifaizam je prerueni marksizam slue da se antifaizam potisne iz javnih debata. Pored pozitivne, pojam antiantifaizam ima i negativnu vrednosnu verziju. U ovom drugom smislu re je o nastojanju da se faizam opravda ili relativizuje, a prisutno je u raznim delovima drutva, od nauke do militantnih ulinih neonacista.3 U haotinoj idejnoj tranziciji na Zapadnom Balkanu u poslednjih petnaestak godina anti-antifaistika kultura seanja postala je hegemona. Vano je uoiti da poiva na snanoj izmeni idejnopolitikih premisa: antitotalitarizam je potisnuo antikapitalizam, antifaizam je nacionalizovan, a anti-antisocijalizam je iezao. U Srbiji se antiantifaizam iskazuje u raznim verzijama: patriotski intelektualci svrstavaju Milana Nedia u sto najznaajnijih Srba,4 etnici se u udbenicima proglaavaju antifaistima i u parlamentu stiu boraka prava, 20. oktobar 1944. tretira se kao okupacija a ne kao osloboenje, briu se antifaistiki simboli iz naziva ulica, i sl. Navoenjem proizvoljnih brojeva rtava komunistikog nasilja nova istorija socijalizma pie se depnim raunarom. Ve time je nova kultura seanja otvor3 4
Das Spektrum der Anti-Antifaschisten, Eine Einleitung, Lotta Nr. 21/2005, p. 15. Intervju sa Dejanom Medakoviem iz 1993, u: Serbian Unity Congress, www.suc.org/culture/ library/OCI/zablude-i-greske-43-04-24.html
56
Anti-antifaizam
ila vrata za rehabilitovanje raznih kvislinga. S druge strane, u znaku antijugoslovenstva tee nacionalizacija lokalnih zaraenih strana u Drugom svetskom ratu. Reju, anti-antifaizam relativie zloine faista, rehabilituje kvislinge i iznova vrednuje rtve i delate. Ipak treba dati pravo i onima koji upozoravaju da se kritika antifaizma javlja i kao reakcija na preideologizovanu funkciju antifaizma u socijalizmu i na beline socijalistike istoriografije. Komunistiki antifaizam je imao vanu ulogu u imunizaciji socijalizma od kritike. Meutim, restauracija ovinizma i religije samo se delom moe tumaiti zasienou dekretiranim komunistikim antifaizmom. Kod komunistike kulture seanja na faizam ratni period izmeu 1941. i 1945. veto je saet u naraciju o sedam ofanziva. Ovu dekretiranu sliku istorije naglo je krajem 20. veka zamenila jo izrazitija iskljuivost: negiranje antifaizma, pri emu se i ono to je bilo racionalno, progresivno, evropsko i prosvetiteljsko odbacuje kao totalitarno. Skoro da vie nije neobino to to izmenjenoj kulturi seanja osnovni ton daju dojueranji komunisti, a novi anti-antifaisti. Konverzija je normalizovana. Od pre neku godinu u slubenim srpskim kalendarima praznika nema Dana pobede nad faizmom, Dana osloboenja Beograda niti Dana ustanka, za razliku, recimo, od Crne Gore, gde svi ti praznici i dalje postoje. Na evropskim sveanostima povodom 60 godina pobede nad faizmom, a neto pre toga i na obeleavanju saveznikog iskrcavanja na Normandiju, Vlada Srbije nije delegirala svoje veterane, nego su oni koji su otili to uradili kako su znali i umeli.5 Povodom Dana pobede, Rusija je prole godine odlikovala srpske borce, ali to nije uinila njihova drava. Odrana je samo sveana akademija na kojoj je uinjen pokuaj da se nekako pomire etnici i partizani. Faizam se moe trajno odravati u seanju (upozoravanjem na njegove savremene oblike), relativisati (poreenjem sa drugim zloinima) ili ignorisati (smatrati nebitnom ili efemernom epizodom u nacionalnoj istoriji). Ima, dodue, i drugaijih verzija neutralizovanja faizma preko njegove eksternalizacije. Istini za volju, svuda se antifaizam nacionalizuje, relativizuje, dekomunizuje i decentralizuje. Makedonci i Albanci iste antifaizam od komunista, prosrpski deo Crne Gore je za pomirenje partizana i etnika, Srbija i Hrvatska su legalizovale nekomunistiki etniki i domobranski antifaizam.
5
Biseni, Dragan, Kontroverze i savremena znaenja Dana pobede, 9. maj 2006. http://www.freeb92. com/zivot/nauka.php?nav_id=197111; Milosavljevi, Olivera, Lana ulaznica za Evropu, Danas, 23. maj 2005.
57
Dr Todor Kulji
Antifaizam se neretko priprosto nacionalizuje i saobraava normalizovanom nacionalizmu: Mislim da su komunisti nacionalni izdajnici, a kaem da su ravnogorci branili zapadnu demokratiju u Jugoslaviji.6 ak i Albanci u svom prilagoavanju EU dekomunizuju antifaizam.7 Na slian nain je Srbima u BiH danas potreban iskonstruisani etniki antifaizam u istorijskom utemeljenju entitetskog suvereniteta. Iz istih razloga Hrvati katolie Blajburg kao krini put iz ijih rtava se napaja Nova Hrvatska. Prihvatajui antifaizam kao opte civilizacijsko opredeljenje i povezujui ga sa Domovinskim ratom na osoben nain se zamagljava njegova antiovinistika komponenta. Najmanje bi iz pomenutog trebalo zakljuiti o konanom trijumfu potisnute istinite prolosti. Na delu je zapravo vie trivijalno i providno saobraavanje antifaizma dananjici i budunosti nacionalne drave. Pomenuti proces poslehladnoratovske instrumentalizacije antifaizma postupno sazreva u skladu sa politikim pregrupisavanjima, a anti-antifaistika naracija se uobliava. Treba navesti nekoliko faza ovog procesa. Nakon dugog dekretiranog antifaizma kao temelja bratstva i jedinstva i balansiranja nacionalizama usledila je Titova smrt, a zatim perestrojka i poetak latentne borbe oko monopola na rtvu srpskog naroda krajem 1980-ih, kao pokrie izmene odnosa u federaciji. Otvaranjem sporova oko udela nacija u NOB-u sredinom 1980-ih jugoslovenski antifaizam se poeo nacionalizovati. Usledilo je razbijanje SFRJ, a zatim graanski rat. U Srbiji je, meutim, tokom 1990-ih antifaizam slubeno i dalje prisutan, ali je, njemu nasuprot, opozicija dosledno gradila anti-antifaizam. Ravna Gora probija se kao alternativno mesto prvog i autentinog srpskog antifaizma, Beograd i Sremski front kao nova srpska mesta komunistikih zloina, kvislinzi kao rtve, a 7. juli 1941. je od Dana ustanka preobraen u dan kada je Srbin ustao na Srbina. Nakon 2000. ova nastojanja ugraena su u slubeni poredak seanja. Republika je ostala bez Dana Republike, monarhisti su proglaeni ravnopravnim antifaistima, bivoj kraljevskoj porodici vraa se imovina, a sve glasnija su zalaganja za restauraciju monarhije.
Neravnomerno potiskivanje antifaizma

Neravnomerni i razdvojeni tokovi razvoja Srbije i Hrvatske nakon 1991. ukazuju na to da ni idejne prekretnice ni kontinuiteti nisu bili hronoloki paralelni, pa su zato neki vani sadraji prolosti na razliite
6 K. Nikoli u: 60 godina od pobjede nad faizmom, Slobodan Kosti; Denana Karabegovi; Ankica Barbir Mladenovi; Biljana Jovievi; Gezim Baxhaku www.slobodnaevropa.org/articletext/2005/05/06/3be72a46-1747-4a72-ad74-db45e4fdba86.html 7 Isto.
58
Anti-antifaizam
naine ideologizovani. U tom smislu ni erozija antifaizma nije tekla sinhrono. U hrvatskom Domovinskom ratu antifaizam je 1990-ih bio nepoeljan zbog priliva ustake emigracije, oslonca na ujedinjenu Nemaku i mobilizacije svih verzija nacionalizma. Antifaistike koranice zamenila je pesma Danke Deutschland, a Hrvate je u sukobu kod Vukovara hrabrila koranica Mlad ustaa na bojitu ranjen izdie. Ustae su prihvatane kao najdosledniji borci protiv komunistike JNA i srpskog otpora. Sve do smrti Tumana dominira antitotalitarizam i rastereenje ustake prolosti od faizma. Bivi slubeni komunistiki istoriar Duan Bilandi proglasio je komuniste i ustae totalitarnim snagama, a domobrane i HSS demokratskim.8 U geografiji seanja dugo je ignorisan Jasenovac, jer je ustolien Blajburg kao glavno slubeno rtveno mesto hrvatske drave. Nakon 2001. primeuje se taktiko pomeranje i neto drugaije instrumentalizovanje antifaizma. Pod pritiskom ubrzane potrebe za saobraavanjem Evropi novi slogan hrvatske drave je antifaizam da, komunizam ne. Ove rei izgovorio je Ivo Sanader u Jasenovcu marta 2004, a Stipe Mesi je jo izriitije podvukao antifaizam kao temelj hrvatske dravnosti.9 Antifaizam je nacionalizovan i oien od Srba i levice. U Srbiji je idejnopolitiki tok bio obrnut. Za vlasti Slobodana Miloevia, antifaizam je slubeno bio zadran, premda takoe donekle nacionalizovan. Anti-antifaizam je u ovom periodu zagovarala opozicija, trudei se da ruenjem partizanskog monopola na otpor okupatoru ospori vano legitimacijsko uporite vlasti SPS-a. Iz istog razloga je od 2001. u Srbiji primetna ofanziva slubenog antiantifaizma. Donekle slina anti-antifaistika teza o funkcionalnoj (a ne realnoj) kolaboraciji domobrana sa okupatorom sree se danas u Sloveniji. Domobrani su navodno zbog opasnosti od komunizma bili nagnani na patriotsku saradnju sa okupatorom. Ovde je relativisana ne samo kolaboracija, nego i moralna odgovornost.10 Da li je kod pomenutih procesa re o dalekoj slinosti ili bitnoj unutranjoj podudarnosti anti-antifaizacije? Nedvosmisleno ovo drugo. Premda srodne, revizije prolosti su u razliitoj meri i u razliitim fazama ule u slubeni poredak seanja Srbije, Hrvatske i Slovenije i na razne naine su operacionalizovane kod izjednaavanju prava boraca antifaista i antikomunista. Iako je u Srbiji anti-antifaizam kod opozicije sazreo jo 1990-ih,
Bilandi, Duan, Hrvatska moderna povijest, Zagreb, 1999, str. 172. U Jasenovcu odrana komemoracija rtvama faistikog logora, Vesti (Zagreb), 25. april 2004. godine. http:www.index.hr/clanak.aspx?id=198638 10 Luthar, Oto, Between Reinterpretation and Revisionism. Rethinking Slovenian Historiography of the 1990s, u: (Re)Writing History. Historiography in Southeast Europe after Socialism, Ulf Brunnbauer (ed.) Mnster 2004, p. 333351.
8 9
59
Dr Todor Kulji
ipak je tek nakon ruenja Miloevia slubeno intronizovan. Dakle, dok u slubenom hrvatskom poretku seanja od 2001. tee blaga korekcija ovinistikog tumanizma (Ivo Sanader i Vladimir eks u Jasenovcu marta 2004. saobraavaju se evropskom slubenom antifaizmu i zatiti manjina), u Srbiji u isto vreme poinje slubena klerikalizacija i zaokret ka anti-antifaizmu. Premda je re o sutinski srodnim nacionalistikim procesima u Srbiji i Hrvatskoj, njihov tok nije bio paralelan. Ne samo to se radi o razliitim procenama koristi antifaizma u pribliavanju Evropi i o sraunatom distanciranju od politike Miloevia i Tumana, nego je posredi razliit kontekst anti-antifaizacije. U Hrvatskoj su spomen-sobe Domovinskog rata zamenile muzeje revolucije, u Srbiji nema harizme branitelja niti kultizacije sukoba iz 1990-ih. Izgleda da se partizanska spomen-obeleja podjednako rue ili ne odravaju svuda, a aktivno katolienje i pravoslavizacija u obema sredinama nameu klerikalni ton anti-antifaizaciji. Nije se samo Balkan saobraavao Evropi, nego je zbog zbivanja na Balkanu u istom periodu antifaizam u Evropi na novi nain instrumentalizovan. Urlike Akerman je pokazala na koji nain je seanje na nacizam pravdalo razliite politike prema NATO intervenciji u SRJ.11 Veina nemake levoliberalne inteligencije je 1999. ustala protiv pridruivanja Nemake bombardovanju Jugoslavije sa sloganom Nikada ponovo rat, za razliku od veine njihovih francuskih kolega koji su podrali intervenciju sa obrazloenjem Nikada ponovo Auvic. U Nemakoj je bilo tee uklopiti NATO agresiju u Auvic zbog saglasnosti o besprimernosti nacistikih zloina, koja je mukotrpno ostvarena u Historikerstreit 1985/86. Tek je etiketiranje Miloevia kao faiste 1999. pruilo bivim pacifistima u rederovoj vladi opravdanje da se saglase sa nemakom podrkom NATO intervenciji, koju je Habermas odmah opravdao kao humanu.12 U ideologizaciji NATO agresije holokaust je posluio kao argument, a ne kao seanje. U isto vreme kada je Habermas nazvao NATO napad na Srbiju humanom intervencijom i pozvao se na iskustva holokausta, istu metaforu koristio je i Bil Klinton pravdajui hirurki precizne udare. Na neki nain se holokaust ustoliio kao beskonkurentska metafora zla, ali i kao moralna lekcija, praktino upozorenje i opomena. Jo vie od toga, krajem 20. veka argument holokaust postao je aprioran, ne treba ga objanjavati, jer je postao razumljiv i familijaran. Antifaizam je skraen i sveden na artefakt holokaust, tj. pojam lien konkretnog sadraja, ali sa snanom moralnom notom.
Ackermann, Urlike, Antitotalitre Traditionen im Kulturvergleich Ein deutsch-franzsischer Intellektuellenstreit, Dissertation zur Erlangung des Doktorgrades (Dr. Rer. soc.) des Fachbereichs Gesellschaftswissenschaften der Justus Liebig-Universitt Giessen, 1999. 12 Habermas, Jirgen, Bestijalnost i humanost, Beograd, 1999, str. 68.
11
60
Anti-antifaizam
Univerzalni antifaizam kao beskorisna prolost

Utisak je da savremeni srpski anti-antifaizam nije samo prenaglaena zadocnela reakcija protiv SPS vlasti, nego znatno dublji i tvri otpor radikalnoj antifaistikoj kritici nacionalizma. Teko je verovati da e ovaj prostor u blioj prolosti prestati da se spori oko simbola faizma, nacionalizma i socijalizma. Od krize drutva i njegovih potreba uvek zavisi kakva e se kultura seanja negovati, zato to je prolost svuda referentni okvir kod posredovanja smisla i kontinuiteta. Univerzalni antifaizam ima spoljanju (borbenu) i unutranju (antiovinistiku) stranu koja pretpostavlja borbu protiv svake vrste nacionalizma. Treba biti slep pa ne videti da univerzalni antifaizam poseduje drugaije vrednosti od nacionalnog. Verovatno je to najvidljivije u srednjokolskim udbenicima istorije u Srbiji 2002. godine, gde je ustoliena nova slika nacionalnog antifaizma, sa etnicima kao borbenim jezgrom,13 ime treba razbiti tobonji privid da je dosledni antifaizam na ovim prostorima bio antinacionalistiki. Nadnacionalni sadraji se potiskuju iz novokonstruisanog nacionalnooslobodilakog pokreta koji je zaet 1804. Oraac 1804. i Bela Crkva 1941. vie ne pripadaju istoj vertikali. Oslobodilaki poredak seanja suen je i proien nacionalizovan. Ima miljenja da je Drugi svetski rat jo uvek dogaaj koji pripada takozvanom vruem seanju i da e se tek kada seanje postane hladno moi dospeti do nekakve saglasnosti u pogledu toga ta odista deavalo. Ovom tezom antifaizam se preputa spontanom sazrevanju. Tome nasuprot, treba odmah reagovati na anti-antifaizam. S tim u vezi vano je uoiti da sve dok je nacionalizam (demokratski ili dobri) kriterij odabira znaajnih zbivanja iz prolosti, nijedna nacionalna istorija nee se oteti nastojanju da bude monumentalna. Svaka nacionalna istoriografija jeste povrna kada u vlastitoj prolosti trai slavu, a nacionalne senke obilazi. Tek kada se napravi kvalitativni prelaz iz nacionalne monumentalne u kritiku istoriografiju, mogue je doi do vee pouzdanosti i saglasnosti kod ocene Drugog svetskog rata. Premda je teko verovati da e to biti skoro, od ovog kritikog napora ne treba odustajati. U sklopu ovog nastojanja treba najpre razdvojiti dve razliite iako tesno povezane komponente antifaizma: 1. spoljanju (oruani otpor) i 2. unutranju, antinacionalistiku (otpor meunacionalnoj mrnji).
Nikoli, Kosta; uti, Nikola; Pavlovi, Momilo; padijer, Zorica; Istorija za III razred gimnazije prirodno-matematikog smera u IV razred gimnazije opteg i drutveno-jezikog smera, Beograd 2002.
13
61
Dr Todor Kulji
Dosledni univerzalni antifaizam je brana svakom nacionalizmu, ovinizmu i rasizmu. Otuda i nije svaki antifaizam univerzalan. Na primer, antitotalitarni antifaizam preusmerava antifaizam u antikomunizam, jer ga ne zanima kritika ovinizma. Antiovinizma jo manje ima kod razliitih verzija konzervativnog ili patriotskog antifaizma. Od kraja 20. veka po obrascu Fransoa Firea na razliite se naine nastoji sruiti komunistiki antifaizam i prikazati kao iznueni otpor, a ne kao radikalna kritika imperijalistike i ovinistike prirode faizma. Drugi obrazac je iznalaenje novog nultog asa antifaizma. Primer je prikazivanje Dragoljuba Mihajlovia kao prvog antifaistikog gerilca u Evropi ili Sisakog odreda u Hrvatskoj kao prve ustanike puke u Evropi. Povremeni etniki otpor Nemcima, njihova kolaboracija sa kvislinzima i Italijanima i genocid nad Muslimanima samo se na silu mogu podvesti pod opti pojam antifaizma.
Antifaizam je univerzalan ili ga nema

Dosledno reenom treba navesti jo nekoliko primera. To to je u lanu I Ustava Republike Hrvatske iz 2002. jedna od izvorinih osnova drave antifaizam, govori o saobraavaju EU, ali i o ustavnom nacionalizovanju antifaizma.14 U Ustavima SRJ i Republike Srbije kao i u Ustavnoj povelji Dravne zajednice SCG nema ni pomena antifaizma,15 kao ni u nacrtu Ustava Kraljevine Srbije iz 2001.16 Novinska vest eks u Jasenovcu17 skoro da zvui kao postmodernistika metafora. Bila je to instrumentalizacija antifaizma nalik onoj u Srbiji 2004. kada je voa Srpske radikalne stranke poeo svoju kampanju za predsednike izbore 9. maja, na Dan pobede nad faizmom.18 Malo je rei da je na delu presvlaenje, pa ni saobraavanje Evropi. Pre e biti da je na delu brutalna manipulacija antifaizmom, koju prati i negacija antifaizma. U istom tonu je u Hrvatskoj na rei Slavka Goldtajna da treba razlikovati rtve Jasenovca i Blajburga, jer je u Jasenovcu poinjen genocid, a u Blajburgu ratni zloin, reagovao akademik Dubravko Jeli, koji je ocenio je da se skup u Jasenovcu odrava u ozraju restauracije povampirenog jugokomunizma koji je 60. obljetnicu pobjede
14 Ustav Republike Hrvatske, www.vlada.hr/Download/2002/11/11/USTAV-REPUBLIKEHRVATSKE.doc 15 Ustavni dokumenti, http://www.ccmr-bg.org/zakoni/zakoni.htm 16 Nikoli, Pavle, Ustav Kraljevine Srbije Srbija na tragu svog vaskrsa, Beograd 2001. http://www.clds.org/pdf-s/UstavPavleNikoli.pdf 17 U Jasenovcu odrana komemoracija rtvama faistikog logora, Vesti (Zagreb), 25. april 2004. http://www.index.hr/clanak.aspx?id=198638 18 Danas, 10. maj 2004. godina.
62
Anti-antifaizam
nad faizmom iskoristio za ponovno izjednaavanje komunizma i zapadnoeuropskog antifaizma.19 Nije naodmet podsetiti da je smisao svake slike prolosti odreen njenim odnosom prema sadanjici, pa se neznaajna prolost zaboravlja. Istorijski osmiljena prolost jeste korisna prolost i ona se razlikuje od kritiki promiljene neutilitarne prolosti. Nacionalizam domilja i osmiljava, a ne promilja prolost i nevoljno pominje faizam, jer je svestan unutranje srodnosti sa njim. Prolost se uvek iznova formulie sa stanovita novih situacija. Nije na delu samo naknadna pamet nego i smiljena manipulacija. Prolost jeste, dodue, nepobitna u ontolokom smislu da se neto odista zbilo. Meutim, ta se odista zbilo i kako se zbilo (sutina prolosti) uvek je otvoreno pitanje podlono razliitim tumaenjima. Huserlovski reeno svet jeste transcendentan, tj. postoji nezavisno od svesti o njemu, ali je smisao sveta imanentan, tj. uvek zavisi od svesti. Dakle, smisao prolosti zavisi od istorijske svesti koja je ukorenjena u sadanjici i otvorena ka novoj budunosti. Po sebi se razume da antifaizam nije mogao izbei novo osmiljavanje.
Medijska nadmo anti-antifaizma

Ono, meutim, to odmah pada u oi kada se baci bar letimian pogled na savremeni medijski graanski rat seanja u Srbiji jeste nadmo anti-antifaizma. Vladajue nacionalne stranke ignoriu ili otvoreno nacionalizuju antifaizam. SRS se branila od prigovora da je faistika stranka, lider DSS-a je rastereivao Ljotia od faizma,20 a SPO agresivno antifaizuje i prozirno moralizuje Dragoljuba Mihajlovia. Treba li uopte i pominjati da u hegemonom verskom diskursu Hilandar nije spojiv sa antifaizmom? Istini za volju, i u drugim poslesocijalistikim reimima na delu je detraumatizacija i relativizaciju faizma, ija je vana komponenta neutralizacija kvislintva kao pragmatine politike. Zato? Najoptije govorei otuda to je radikalni antifaizam nelagodno podseanje da je faizam ekstremni, ali u osnovi normalizovani nacionalizam. Drugaije reeno, ako se komunistiki antifaizam prikae kao staljinistiki i iznuen, onda kao autentian ispada nacionalni antiantifaizam. Mnoga nastojanja da se pokae da su kvislinzi i etnici bili realpolitiari, a komunisti hazarderi, zaboravljaju da je u stvari borbeni antifaizam bio realpolitika ve od kraja 1941. nakon Hitlerove objave rata SAD. Od kraja 1941. kvislintvo je lieno politikog realizma, jer je
U Jasenovcu odrana komemoracija rtvama faistikog logora, Vesti (Zagreb), 25. april 2004. http://www.index.hr/clanak.aspx?id=198638 20 Internet intervju iz 1996. godine predsednika DSS V. Kotunice, http://www.dss.org/ arhiva/intervju96.html
19
63
Dr Todor Kulji
Osovina zaustavljena na frontu i suoena sa najrazvijenim industrijskim silama. Kada je na Istonom frontu zaustavljen blietzkrieg Trei rajh je ostao na srednjeevropskoj poziciji izvojevanoj 1940, koja je za strategiju svetskog rata bila ekonomski neautarhina i nedovoljna u sukobu sa okeanskim silama (A. Hilgruber, T. Mejson, E. Hobsbaum). Krajem novembra 1941. kada je vermaht zaustavljen pred Moskvom, Hitleru se (kako navodi A. Hilgruber pozivajui se na svedoenje A. Jodla) prvi put uinilo da bi se rat mogao izgubiti.21 Nasuprot ovim injenicama, danas je udobnije patriotizam slepo centrirati oko kvislinke raunice, a antifaistiki ustanak tumaiti kao iracionalni i samoubilaki bunt. Mnoga nastojanja da se pokae da su kvislinzi i etnici bili realpolitiari, a komunisti hazarderi, zaboravljaju da je u stvari borbeni antifaizam bio realpolitika ve od kraja 1941. nakon Hitlerove objave rata SAD. Od kraja 1941. kvislintvo je lieno politikog realizma, jer je Osovina zaustavljena na frontu i suoena sa najrazvijenim industrijskim silama. Kada je na Istonom frontu zaustavljen blietzkrieg Trei rajh je ostao na srednjeevropskoj poziciji izvojevanoj 1940, koja je za strategiju svetskog rata bila ekonomski neautarhina i nedovoljna u sukobu sa okeanskim silama (A. Hilgruber, T. Mejson, E. Hobsbaum). Krajem novembra 1941. kada je vermaht zaustavljen pred Moskvom, Hitleru se (kako navodi A. Hilgruber pozivajui se na svedoenje A. Jodla) prvi put uinilo da bi se rat mogao izgubiti.22 Nasuprot ovim injenicama, danas je udobnije patriotizam slepo centrirati oko kvislinke raunice, a antifaistiki ustanak tumaiti kao iracionalni i samoubilaki bunt. Dakle, zbog potreba nacionalistikih vladajuih krugova antiantifaizam se otro i smiljeno danas svuda na Zapadnom Balkanu protivstavlja antifaizmu. to je jo gore, ovom naporu pomae i deo akademske istoriografije. Naime u socioloko-saznajnom pogledu nije nezanimljivo kako deo istoriara istu arhivsku grau danas ita drugim naoarima, tj. smeta u potpuno drugaiju naraciju od one pre dvadesetak godina. Bilo bi lakomisleno ovaj zaokret tumaiti kao prolaznu kolebljivost idejne tranzicije. Pre e biti da je re o aktiviranoj dubinskoj komponenti nacionalistike svesti koja nastoji da detraumatizuje zloine vlastite nacije i prevede ih u ekscese ili u nedela poinjena u samoodbrani. Nacionalnooslodilaka retorika nije sluajno potisla narodnooslobodilaku. Jednopartijski socijalizam je poivao na dekretiranom antifaizmu, Miloevi ga zbog SUBNOR-a i starijih biraa
21 22
Kulji, Todor, Faizam, Beograd 1987, str. 164. Kulji, Todor, Faizam, Beograd 1987, str. 164.
64
Anti-antifaizam
nije naputao, opozicija ga je 1990-ih smatrala beskorisnim utrkujui se u anti-antifaizmu, a dananji vladajui reim ga ne smatra vanim sadrajem. Nee se pogreiti ako se zakljui da mnogo dublje nego to je povrni posmatra kadar da uoi deluje planski zaborav antifaizma. Treba bez okolienja postaviti pitanje da li je etnocentrini antifaizam mogu? Teko, jer dosledni antifaizam brani jednakost svega to nosi ljudski lik. etniko etniko ienje i nedievsko-ljotievski antisemitizam jesu s druge strane antifaistike barikade. Ve samim tim je etnocentrini antifaizam sporan. Ali kako onda objasniti antifaiziranje ovinizma? Najoptije govorei nova nada trai novu prolost, a etnika drava trai nacionalni antifaizam koji je u Evropi priznato rodoljublje. Utoliko nije nimalo udno to je realni jugoslovenski antifaizam uspeno razbijen na manje ili vie iskonstruisanu hrvatsku, slovenaku, srpsku i slinu verziju i to je bratstvo i jedinstvo (ideja Francuske revolucije) postalo sinonim izdaje. U tom duhu Ustav Republike Hrvatske ak u lanu 141. izriito zabranjuje obnavljanje jugoslavenskoga dravnog zajednitva, odnosno neke balkanske dravne sveze u bilo kojem obliku i tretira ga kao kanjivo delo.23 Lako je uvideti da je u tom sklopu kroatizirani antifaizam u stvari antijugoslovenski argument. Srbizirani antifaizam, pak, kako izgleda, vie je antikomunistiki argument.
Slabljenje levice
U celini uzev uzroke slabljenja antifaizma treba traiti u vieslojnom procesu ne uvek vidljivih krupnih promena epohalne svesti s kraja 20. veka: a) opti zaokret epohalne svesti udesno, normalizacija kapitalizma, restauracija religije i konzervativizma i demonizacija socijalizma; b) ovi opti inioci na Balkanu prelamali su se kroz lokalne okolnosti meunacionalnog sukobljavanja i graanskog rata. Teko je porei da u Istonoj Evropi antikomunizam ima ve skoro dvodecenijski kontinuitet to je inae retkost kod politikih strasti visokog intenziteta. Nove nacionalne homogenizacije traile su novu idejnu organizaciju politike mrnje. Razliito opredeljene nacionaliste i ostale komunistike rtve uspenije ujedinjuje antiboljevizam i prohodni antitotalitarizam nego antifaizam. Naroito je tetno to su u nauci mnoga sitna plodna neslaganja iezla zarad jaanja antitotalitarnih ili nacionalnih strasti. Tome se ne treba mnogo uditi budui da su nacionalni interes i antitotalitarizam aksiomi koji obezbeuju prohodnost u
23
Ustav Republike Hrvatske.
65
Dr Todor Kulji
tekuem argonu. Najbolje je, naravno, ukoliko se mogu uskladiti. Ni govora o tome da antifaizam spada u ove aksiome, jer s jedne strane ugroava normalizovani nacionalizam, a s druge preti da oslabi antitotalitarni antikomunizam. Sa promenom identiteta tesno je vezana izmena rtava i delata. Grubo reeno, eksploatisanu radniku klasu zamenile su obespravljene i porobljavane rtve nacije. To je oseajno jezgro zaokreta od antifaizma ka antitotalitarizmu. Uprkos kolebanju i raznovrsnom akcentovanju moe se rei da je antifaizam, a ne rastegljivi antitotalitarizam, kljuna idejnoistorijska i moralnopolitika vertikala 20. veka. Faizam je esktremni nacionalizam, a dosledno rastumaeni antifaizam najpouzdanija je osnova kritike raznovrsnih oblika nacionalistike uskogrudosti. Dok etnokratski liberalizam i demokratski nacionalizam poivaju na kritici iroko shvaenog totalitarizma, internacionalistika vizija drutva lienog enormnih imovinskih razlika uoava faizam i njegovu etnocentrinu osnovu kao glavnu opasnost. Teorijski razvijeni antifaizam pretpostavlja kritiku realnih drutveno-ekonomskih izvora nacionalizma, dok antitotalitarizam ovu kritiku zamagljava i preusmerava antifaizam u antikomunizam. Uz reeno, valja imati na umu da postoji i vie verzija antifaizma: liberalni, tj. kolonijalni (zbog koga su zapadne sile ule u rat protiv Hitlera), odbrambeni otadbinski antifaizam SSSR-a, komunistiki ideoloki antifaizam, zatim optiji leviarski antifaizam u ijoj je pozadini kritika njegovih kapitalistikih drutvenoekonomskih izvorita kao i idejno aroliki savremeni antifaizam u ijem je sreditu kritika holokausta kao rasistikog industrijskog unitavanja ljudi. Moda i ne bi trebalo da udi to to je u raznim vremenima antifaizam razliito akcentovan. Ipak su poslehladnoratovske promene odve duboke da bi se mogle svesti na normalne izmene epohalne svesti ili na generacijske razlike. Malo je ako se kae da su na delu promene, pre e biti da su aktivne nove iskljuivosti. Slabljenje levice u strukturi poslehladnoratovske epohalne svesti svakako je ponajvie izmenilo odnos prema faizmu. Treba uzgred podsetiti na to da je sve do 1918. kapitalizam vaio kao ekonomski uspean, ali u moralnom pogledu nesavren i nepravedan poredak. Prihvatan je u skladu sa hrianskom slikom oveka kao nesavrenog bia. Tek od 1918, zbog preteeg socijalizma, poinje moralizacija kapitalizma kao otelovljenja demokratije i ljudskih prava i to najee preko teorija o totalitarizmu, koje ne samo to su poredile, nego su bezostatno poistoveivale faizam sa socijalizmom. Prema tumaenju ove struje komunistiki antifaizam je iznuen, dok su nacionalni antifaizmi i
66
Anti-antifaizam
opti antitotalitarizam toboe autentini. Kako je pokazano, dodatna relativizacija antifaizma postie se ukljuivanjem kvislinkih i nacionalnih grupa u antifaistike. Treba li uopte pominjati da to ima vane veze s tim to se patriotizam centrira oko nacionalizma, a izdaja oko internacionalizma. Zato treba biti naisto s tim da su i domae promene u vienju faizma tesno vezane sa optim promenama u vienju socijalizma. Sve do 19. veka socijalizam je bio utopija, mesto mu je bilo u budunosti. Danas je socijalizam smeten u prolost, kao totalitarna iluzija. Jo vie od toga danas se socijalizam (ili emotivno reeno komunizam) slubeno tumai kao upad u normalni tok razvoja Istone Evrope, kao novi bauk. Pre 1917. debata oko socijalizma i komunizma bila je teorijska. Nakon 1917. za vreme postojanja realnog socijalizma dotadanja debata o komunizmu premestila se iz teorijske u realpolitiko polje. Teme su bile: komunistika ortodoksija, renegati, antikomunisti i disidenti. Bilo je to doba kada su ne samo marksistiki, nego i mnogi drugi intelektualci drali da se kapitalizam i demokratija iskljuuju. Volfgang Fric Haug je, slino Sartru, pisao 1974: Ko ne eli da napada antikomunizam, gubi antifaizam.24 Sa slomom evropskog socijalizma diskusija se ponovo pomerila iz realpolitikog u teorijsko polje. Socijalizam je danas korisna mrana prolost koja trai nove rtve i delate. Na slian nain razvijala se i debata oko faizma. Izmeu dva svetska rata bila je uglavnom realpolitika, antifaistika i samo delom antitotalitarna. Krajem 1930-ih Maks Horkhajmer je naelo kritike teorije iskazao reima: Ko nee da govori o kapitalizmu, trebalo bi da uti o faizmu. Tokom hladnog rata na Zapadu je antifaizam lako preusmeren u antitotalitarizam. Izmeu ovih protivstavova postoji ne samo niz manje ili vie znaajnih razlika, nego otra naelna suprotnost. Vana napetost izmeu antitotalitarizma i antifaizma bila je ona izmeu anti-antifaizma i anti-antikomunizma. U nemakom Marxismusstreit 1986. Ernst Nolte je pokuao da negira Horkhajmera u parafrazi Ko eli da govori o faizmu, ne sme da uti o boljevizmu. Krajem 20. veka smer debate o antifaizmu opet se menja. Normalizovanje nacionalizma u Istonoj Evropi u osnovi menja odnos prema faizmu i antifaizmu. Antifaizam nije vie nuan normalizovanom nacionalizmu kao kljuni ideoloki sadraj, kao to je na primer bio komunistima na vlasti. Ali ipak, poto pokuavaju da ga svojataju, nacionaliste treba opomenuti: Ko nee da govori o nacionalizmu trebalo
24
U. Ackermann, ibidem.
67
Dr Todor Kulji
bi da uti o antifaizmu. Srpski demokratski nacionalisti trude se da reakcentovanjem antifaizma osmisle dobri nacionalizam, dok je kod ekstremnih nacionalista faizam salonska stvar, tj. oblik najdoslednijeg nacionalnog oseanja. Smetena izmeu ova dva pola srpska vladajua elita je trgovinom u parlamentu 2004. uspela da legalizuje nacionalni antifaizam.
Umesto zakljuka
Krajem 20. veka iezle su klase kao MI grupe iz epohalne svesti. Ostale su nacije, kao realni istorijski subjekti. Zato se antifaizam nacionalizuje: ruski nacionalisti su ponosni na pobedu u Drugom svetskom ratu, ali je to uinak Rusa, a ne komunista. Slina nacionalizacija antifaizma zbiva se i na Balkanu, uz dodatnu kritiku jugoslovenstva. Svuda iezava perspektiva nadnacionalnog identiteta, pa i faizam ispada drugaiji. On nije vie apsolutno zlo, nego je vie neodmerenost ili preterivanje, kvislinzi su pragmatiari, a domai faizmi efemerne nebitne pojave. Nee se preterati ako se kae da je ovim prevrednovanjem anti-antifaizam uzdrmao temeljna naela prosvetiteljskog antifaizma i uinio problematinim celokupni misaono kategorijalni aparat nauke o skorijoj prolosti. Slubeno priznanje etnikog antifaizma u Srbiji poetkom 21. veka iziskivala je nova vizija nacionalne srpske drave, kao to je desetak godina ranije ista potreba u Sloveniji i u Hrvatskoj traila nacionalni domobranski antifaizam i nove spomenike umesto nadnacionalnih partizanskih obeleja. Svuda su potrebe vladajuih elita filter koji proputa samo korisnu prolost. Odavno je uoeno da onaj ko raspolae monopolom na tumaenje prolosti kontrolie i sadanjicu i namee sliku budunosti.
68
Anti-antifaizam
69
70
Sran Miloevi
UDK: 930:329.146
O antikomunizmu kao izvoru legitimacije i ideolokom sadraju tranzicionih drutava
APSTRAKT: U radu se obrazlae teza da je u postsocijalistikim drutvima antikomunizam glavni ideoloki sadraj koji artikulie drutvene vrednosti. Ukazuje se na ideologiju antikomunizma, u kontekstu odnosa sa nacionalizmom i nenacionalistikom kritikom komunizma. U radu se takoe tvrdi da je antikomunizam doprineo relativizaciji faistike prolosti i otvorio put za njenu savremenu rehabilitaciju. KLJUNE REI: Antikomunizam, postsocijalizam, revizionizam, ideologija veoj ili manjoj meri dramatinim slomom socijalistikih reima i iznenaujue brzim krahom socijalizma kao globalnog sistema, u bivim socijalistikim zemljama zavladao je snaan antikomunizam, koji je mnogo ranije zaet, koji nije nikada jenjavao i koji je od sredine osamdesetih godina 20. veka zapravo postao glavni izvor legitimacije razliitih ideolokih narativa tih drutava, da bi na kraju postao njihov dominantan ideoloki sadraj. Danas se u postsocijalistikim drutvima,kada je re o dominantnim ideolokim narativima, podrazumeva da je socijalizam bio period istorije na kojem iskljuivo stoji ig terora, represije, neslobode i manipulacije. I nita vie od toga. U osnovi antikomunizma se nalazi, dakle, iskljuiva, nekritika i aksiomatina netrpeljivost prema socijalistikoj prolosti, netrpeljivost koja negira svaku legitimnost socijalizma kao poretka i komunizma kao ideologije. Iako u drutvu postoji i drugaija kultura seanja, dominantni ideoloki narativi su izrazito antikomunistiki. Kriza, neuspesi, ali i represivnost socijalistikog poretka, kao i naglaeno odsustvo odreenih sloboda i prava graana, koje bi morale biti univerzalne nezavisno od ideolokog predznaka poretka, izazvali su nezadovoljstvo ljudi sistemom i omoguili da pre svega nacionalisti,
71
Sran Miloevi
kao najspremniji za akciju i najodluniji u svojim ciljevima, ideoloki artikuliu to nezadovoljstvo. Poto je komunizam najvei protivnik nacionalizma, nezadovoljstvo socijalistikim poretkom dobilo je iracionalne razmere upravo zahvaljujui nacionalistikoj artikulaciji nezadovoljstva sistemom. To je bilo i ostalo u osnovi antikomunizma kao metanarativa postsocijalistikih drutava. Odnos antikomunizma i nacionalizma je posebno vaan, u onolikoj meri koliko je komunizam kao ideologija zasnovan na principu internacionalizma (u vienacionalnim sredinama na principu nacionalne ravnopravnosti), dakle sasvim suprotan nacionalizmu. Bez principa internacionalizma nema ni levice, ni socijalizma, ni komunizma. Otuda su levica i nacionalizam prirodni protivnici i najea nacionalistika kritika rezervisana je, nimalo sluajno, upravo za levicu. Zbog svega toga, antikomunizam je, u sutini, na specifian nain artikulisan nacionalizam, iako antikomunizam nije svodiv samo na nacionalizam. Antikomunizam podrazumeva iroki politiki okvir unutar kojeg se nalazi veliki broj razliitih ideolokih narativa. Njih povezuje apsolutno negiranje i osuda socijalistike prolosti i komunizma kao svojevrsna metaideologija kojom se svaki od pojedinanih ideolokih narativa u postsocijalistikim tranzicionim drutvima primarno legitimie. Iako (vie) nema masovne histerine manifestacije, antikomunizam nije manje prisutan i nije manje borben nego to je bio u vreme kada je konano osvojio pozicije u javnosti i iz opskurnih kabineta, sa privatnih zabava i sa stranica raznih opozicionih (ili opozicionih) pisanih sastava izaao na ulice i postao nezvanini mejnstrim, a potom i ozvaniena ideoloka osnova vladajuih elita u postsocijalistikim zemljama. Povremeno redukujui intenzitet i nevoljno priznajui, uglavnom pred pritiskom neumitnih injenica ili nekih trenutnih politikih potreba, odreene pozitivne strane socijalistikog poretka, reci antikomunizma ipak ne odustaju od potpune stigmatizacije i temeljne revizionistike reinterpretacije socijalistike prolosti. Antikomunizam esto ostaje na nivou tenji ka rehabilitaciji u socijalizmu osuenih i odbaenih linosti i vrednosti, ka restauraciji predsocijalistikih institucija, ka revitalizaciji kulturnih modela prethodne epohe. U svakoj od zemalja u kojima dominira, antikomunizam se pokazao kao ideoloki sadraj koji ponitava modernizaciju, retradicionalizuje drutvo i sa parolom povratka na staro nastoji da uspostavi nepostojei kontinuitet sa nepostojeom (izmiljenom i idealizovanom) prolou. Re je o agresivnoj ideologiji koja funkcionie na principu lova na vetice, koja poiva na istorijskom revizionizmu
72
i slui se korpusom negativnih predstava o ideolokom drugom, od kojih su neki puka mitska krivotvorenja prolosti, sa hrpom antiheroja i gotovo mitskih situacija koje treba da poslue za preuveliavanje svih negativnih (svakako ne malobrojnih) i za negiranje svih pozitivnih (a bilo ih je mnogo) uinaka socijalizma. U uslovima kada je komunistika ideologija odbaena i poraena i kada je odbaen i slomljen socijalistiki sistem, a kada nema sasvim jasno i nedvosmisleno prihvaenog odgovora na pitanje: ta posle socijalizma? u bivim socijalistikim zemljama antikomunizam ostaje jedino to dominantne drutvene elite mogu da ponude kao sopstvenu legitimaciju, onda kada im je ona uopte potrebna. Meutim, od izvora legitimiteta, antikomunizam se pretvorio u autonomni ideoloki narativ. Upravo zbog izostanka kreativnog i smislenog odgovora na kljuno pitanje ta posle socijalizma? nijedan ishod u bivim socijalistikim zemljama nije nemogu, sve dok je legitimisan antikomunizmom. Ne treba posebno napominjati da e svaki od tih ishoda biti nuno socijalno destruktivan u onolikoj meri koliko antikomunistika legitimacija bude agresivna, banalna i neverodostojna, kao to je bila do sada. Antikomunizam nije tek element neke dominantne ideologije, ve primarni ideoloki sadraj postsocijalistikih drutava (ili bar veine njih) pa se ta drutva najpreciznije mogu opisati, ne kao liberalnodemokratska, konzervativna, faistika, klerikalna i slino (premda ona sve to u odreenoj meri jesu) ve pre svega kao postsocijalistika drutva sa antikomunizmom kao ideolokom infrastrukturom. Naime, ta drutva nisu profilisana kao liberalna; individualizam je i dalje samo pojam u radovima iz politike filozofije; kapitalizam postoji u svojim najbrutalnijim oblicima, demagoki korigovan mestiminim ali stalnim dravnim intervencijama (to nikako nije naslee socijalistike prolosti u kojoj je socijalna drava bila jedina mogua drava, ve puka demagoka i politika manipulacija); u njima nema jasno artikulisanih grupnih interesa (osim interesa politikih elita i, naroito krupnog kapitala); uglavnom dominira vrednosna apsolutizacija nacije, kao ideoloki sedativ za nezadovoljstvo socijalnim statusom veine graana, pa je nacionalizam ono to ostvaruje koheziju veine ljudi u razorenom i atomiziranom drutvu; u njima nema politike kao metoda, ve iskljuivo kao sredstva za postizanje za samo drutvo efemernih, a neretko i tetnih ciljeva. Antikomunizam naglaava razliite sadraje u zavisnosti od konkretnog drutva, ali svuda gde postoji podrazumeva konstituisanje
73
Sran Miloevi
dominantnog ideolokog narativa kroz otpor gotovo svemu onome to se vezuje za socijalistiki period istorije. Logika tog otpora je banalna: 1) U socijalizmu nije vredelo gotovo nita, a ako je neto i bilo dobro to nema naroitog znaaja u globalnoj oceni socijalizma. 2) U svakoj pojedinanoj zemlji, nosioci sistema i komunistike ideologije su zloinci ili u najboljem sluaju pomagai zloinaca, koji zasluuju prezir ili ak sudske kazne. I konano, 3) komunizam kao ideologija i socijalistiki reimi kao njeni protagonisti bili su u potpunosti lieni legitimiteta. Prema tom tumaenju, komunizam je danas, kako kae Fire, sav sadran u svojoj istoriji, iznad svega, razume se, u staljinizmu. Zbog svega toga i komunizam kao ideologija i socijalistiki sistem kao pokuaj ostvarenja te ideologije zasluuju samo liberalno-demokratski verdikt kojim se smetaju u isti okvir sa faizmom, kao druga strana totalitarne medalje. Meutim, ta rezolucijski oktroisana istorijska istina manifestuje se, nimalo sluajno, kroz sve otvorenije globalno zanemarivanje antifaizma kao relevantne vrednosti, sve manje vrednovanje znaaja uea SSSR u borbi protiv faizma i kao sve oiglednije zanemarivanje antifaistikih tradicija u samim bivim socijalistikim zemljama. ak se i antifaistika obeleja koja potiu iz socijalistikog perioda zapostavljaju, rue i uklanjaju, da bi njihovo mesto u javnom prostoru, ako i kada je to uopte vano, zauzela obeleja nekog drugog antifaizma, moralno, ideoloki i istorijski ispravnijeg i pravednijeg. Razume se a samo bi naivnom posmatrau mogla da promakne veza toga sa antikomunizmom vrlo esto to mesto zauzimaju razne kontroverzne linosti nacionalnih istorija, a neretko i nesumnjivo faistika obeleja. Zbog toga, vie je nego poraavajue, a moglo bi se rei i da je zastraujue to to se, u stvarnosti postsocijalistikih drutava, dogaa i rehabilitacija nacionalistikih pokreta i linosti, esto veoma bliskih faizmu ili ak faista. Ova veza izmeu antikomunizma i anti-antifaizma davno je uoena, ali ona neprestano dobija nove sadraje. Dok se antifaizam potire i zaboravlja u svim bivim socijalistikim zemljama, dok protivljenje raznim oblicima faistike ideologije zadrava neku rutinsku i folklornu formu, lienu aktivnog i delatnog potencijala, istovremeno se insistira na teroru i zloinima komunistikih vlasti, koji treba da ostanu dominantna pa i jedina slika socijalistike prolosti. Efekat toga esto nije stav o istovetnosti dva totalitarizma ve stav da je komunizam, u toj dvoglavoj adaji totalitarizma, bio gori. Kada je re o Srbiji, primera radi, pomenimo savremeni kalendar dravnih praznika koji vie lii na onaj iz okupirane Srbije,
74
dok nema niti jednog praznika koji bi bio povezan sa antifaistikom tradicijom Srbije. Na delu je, zapravo, do perverzije dovedena svojevrsna faizacija antifaizma, njegova neistorina nacionalizacija, u kojoj se fokus diskursa o faizmu redukuje na osudu Hitlera, Musolinija i najprominentnijih faistikih lidera kao i najneposrednijih sledbenika, dok se faistika priroda raznih nacionalnih snaga, i nekadanjih i savremenih, kao i sve aktuelnija ksenofobija i sve prisutniji rasizam gotovo sasvim zanemaruju i normalizuju. Kao polazite za delegitimizaciju socijalizma koriene su nesumnjivo negativne pojave u socijalizmu, ali i proizvoljno univerzalizovane vrednosti liberalne demokratije, za koje se (pokazalo se) naivno verovalo da predstavljaju univerzalni okvir za prevladavanje drutvenih protivrenosti. injenica da su socijalistiki reimi postojali i da su trajali decenijama, u liberalno-demokratskoj interpretaciji tek je jedna devijacija istorije, koja se tek sa prihvatanjem liberalne demokratije vraa ili stupa na jedini ispravni put. Meutim, Zapad je suoen sa novom enigmom: socijalizma vie nema, ali problemi su umnogome ostali. Neki novi su se pojavili, upravo kao posledica rasplamsavanja problema koje je socijalizam reio u svom kontekstu i poretku stvari, a koji nisu nita manje teki po stanovnitvo bivih socijalistikih zemalja i nita manje tetni za ire bezbednosne interese. Pokazalo se, osim toga, da su politika reenja koja su komunisti nudili za mnoga pitanja bila daleko efikasnija i celishodnija, treba rei i pravednija, pri emu posebno treba imati u vidu istorijsko delegitimisanje nacionalizma. Sa druge strane, antikomunizam nije ni u emu doprineo demokratizaciji postsocijalistikih drutava, a naroito ne afirmaciji ideje individualne slobode. Svojevrsna anarhinost je svakako prisutna, ali to je daleko od modernog razumevanja slobode kao prava koje podrazumeva i odreeni korpus ne samo zakonskih, ve i neformalnih obaveza pojedinca. Posebno kada je u pitanju poloaj manjina situacija se umnogome ak i pogorala. Viepartijski sistem postao je sam sebi svrha, a sloboda govora, udruivanja i miljenja, bez ikakve stvarne institucionalne zatite, postala je metod za samootkrivanje drugaijeg, na kojeg se potom primenjuju razliite vrste pritisaka, istina pre svega od strane samog netolerantnog drutva, ali ponekad i od strane drave. I u mnogim drugim segmentima mogla bi se lako dokazati nedemokratska sutina vladajueg poretka u ijoj je osnovi antikomunizam. Antikomunizam snano i delatno ujedinjuje nosioce razliitih i meusobno esto sukobljenih ideolokih narativa. Nacionalisti i poje75
Sran Miloevi
dini nenacionalisti, laici i klerikalci, demokrate i neofaisti svi se oni mogu ujediniti u jedinstveni antikomunistiki front. Tridesetih godina dvadesetog veka Dragoljub Jovanovi je kao lanu oznaio dilemu komunizam ili faizam. Ali, koliko je ta dilema bila u odreenim kontekstima stvarna pokazalo se vrlo brzo, najpre kao pitanje izbora strane u ratu, odnosno pitanje dranja u ratu. Naime, izbor: kolaboracija ili borba protiv faizma, koju su u Jugoslaviji vodili partizani pod vostvom KPJ, istakla je upravo tu dilemu. Pozicija ni faizam ni komunizam, ija je vojna ispostava u Jugoslaviji bilo etnitvo i Dragoljub Mihailovi, pokazala je da, u okolnostima kada se pred takvim izborom nala, radije za saveznika bira faizam nego komunizam. To je bila strateka, a ne puka taktika odluka. Poev od crkve, preko desniarskih organizacija do politikih stranaka koje su nosioci ideolokog antikomunizma, prisutno je vee razumevanje za sve nacionalne snage u Drugom svetskom ratu, nego za partizane i komuniste. Mnogo ea i brutalnija kritika rezervisana je za partizane nego za kolaboracioniste. Posebno je poraavaju i obeshrabruju trivijalizujui i dogmatski odnos prema socijalistikoj prolosti onih liberala koji nisu nacionalisti i koji nisu ksenofobini. Taj ideoloki antikomunizam kod liberala je refleks sutinskog nerazumevanja meuratnog drutva, dogaaja u toku Drugog svetskog rata, kao i epohe koja je posle rata usledila. Ideoloka zanesenost dela liberalne javnosti u Srbiji, kao uostalom i u svetu, u najmanju ruku je za aljenje, jer je to upravo ona snaga koja je u odsudnom istorijskom asu kalkulisala da je faizam ipak prihvatljiviji saveznik. Cena toga dobro je poznata. Antikomunizam se, kao dominantna ideologija u postsocijalistikim drutvima, duboko ukorenio u njihove vrednosne sisteme, do mere da je postao jedan od temeljnih sadraja njihovog novog identiteta. Stav o nelegitimnosti socijalizma kao poretka i komunizma kao ideologije uslovio je da se itava socijalistika prolost posmatra u rasponu od osude do anegdote, od mrnje do podsmeha, ali uglavnom bez refleksije i gotovo potpuno izvan razumevanja istorijskog konteksta u kojem se socijalizam javlja kao drutveno-ekonomski poredak. U celini posmatrano, danas nema niti jedne vrednosti koja je bila isticana i afirmisana u vreme socijalizma, a da nije odbaena, bagatelisana ili ismejana. Drutvo se u pojedinim segmentima tome opire, ali je snaga tog otpora ipak zanemarljiva i marginalna. U sluaju Jugoslavije i drava nastalih njenim raspadom, ta
76
dekontekstualizacija socijalizma manifestuje se kao uporno odbijanje da se u obzir uzmu polazne take jugoslovenske stvarnosti 1945. godine u smislu upoznavanja sa stvarnom alternativom komunistikim reenjima, uz uvaavanje stvarne istorije, a ne na osnovu projekcije sopstvenih elja na prolu stvarnost. Odustajanje od takvog pristupa i racionalan uvid u reenja koja su nuena od strane ondanjih protivnika komunista lako bi pokazali da su alternative komunistikoj vlasti bile proete nacionalizmom i ovinizmom, posedujui veoma tanak demokratski potencijal u pitanjima od sutinskog znaaja. Moemo samo navesti da ogromna veina ondanjih srpskih politiara, na primer, nije mogla da zamisli makedonsku ili bonjaku nacionalnu posebnost, a jo manje crnogorsku, pa se vredi pitati kako bi izgledala demokratska graanska drava u kojoj se gui nacionalna emancipacija ak tri naroda. Kada je re o hrvatskim graanskim politiarima, ideja potpune nacionalne ravnopravnosti srpskog naroda u Hrvatskoj njima je izgledala nita manje jeretika nego to je srpskim graanskim politiarima izgledala ideja o nacionalnoj posebnosti Crnogoraca. Javno isticana potreba da se kazne itavi narodi zbog dranja njihove elite u ratu takoe nije bila strana graanskim politiarima. U celini uzevi, dakle, alternativa komunistikom reenju nacionalnog pitanja je bilo dugotrajno nacionalno previranje ili nastavak graanskog rata kao refleks koncepcijskih sukoba unutar jugoslovenske politike emigracije. Upravo na talasu antikomunizma ta se alternativa i ostvarila etiri decenije kasnije u krvavom ratu koji je pratio raspad Jugoslavije, u kojem su se na mnogim stranama, a pre svega u Srbiji i Hrvatskoj setili mudrih rei, prorokih upozorenja i dobronamernih saveta raznih nacionalnih veliina. U evropskim i svetskim okvirima tendencija da se izjednae dva totalitarizma, to je brutalna revizija prolosti koja nije samo antiistorijska, ve je istovremeno i opasna, u svojim krajnjim ishodima, kao po pravilu, svuda vodi u normalizaciju faizma, faista i njihovih saradnika ili bar u relativizaciju unikatnosti faistikog ontolokog zla. Antikomunizam je puno doprineo ublaavanju slike o faizmu kao jedinstvenom primeru otelovljenja zla, makar utoliko to je faizmu uitao jednu, iz perspektive antikomunizma pozitivnu dimenziju, a to je borba protiv komunizma. Logika je neumoljiva: faizam je, dakle, manje zlo od komunizma, kako tvrde mnogi pojedinci ekstremnijeg antikomunistikog opredeljenja. Sve bi bilo jednostavnije da nije otre i otrovne kritike komunizma koja je dola sa nenacionalistikih pozicija. Ali ona je bila i ostala
77
Sran Miloevi
manjinska, iako je i sama esto imala retoriku kontrarevolucije. Liberalna kritika komunizma jedva da je prisutna, ali je njena najvea mana neuravnoteena i neopravdana kritika socijalizma koja svojim arom ne zaostaje za nacionalistikom. Tako se na liniji antikomunizma, koji je u osnovi svih savremenih ideolokih paradigmi u postsocijalistikim drutvima, uspostavlja ideoloko jedinstvo nacionalista i nenacionalista u jednom metanarativu koji ih povezuje u front permanentne kontrarevolucije. Poto su bitno odreene antikomunizmom, sve postsocijalistike ideoloke paradigme ne mogu da se od njega emancipuju i to je jo vanije, podjednako doprinose iracionalnom odnosu prema socijalistikoj prolosti, a time i prema sadanjosti, u onolikoj meri koliko je sadanjost prolou uslovljena. Iako akcentuju razliite sadraje, nacionalistika i liberalna kritika socijalizma ostvaruju samo kumulativni efekat, iji je najmarkantniji rezultat dominacija nacionalizma. Jer, u krajnjem ishodu, nacionalizam nije nuno u sukobu sa slobodnim tritem, dok socijalizam u svojoj osnovi jeste. Ekvidistanca koju liberali-antikomunisti prieljkuju u odnosu na nacionaliste (faiste) i leviare (komuniste) zapravo je nemogua jer liberale-antikomuniste sa nacionalistima i desnicom spaja upravo njihov ideoloki antikomunizam. Kada bi antikomunizam bio efemerna pojava u postsocijalistikim drutvima, kada bi se mogli prevazii okviri realnih istorijskih alternativa, kada ne bi bilo tako podrazumevajue da je Tito bio hohtapler, komunisti zloinci, a socijalizam period neslobode, mraka i bede, ova sastavnica ne bi bila toliko znaajna. U tome i jeste sva tragedija liberalne nenacionalistike ideje: ona je doktrinarna i mehanika, a istovremeno i ubedljivo manjinska; zbog svog antikomunizma koketira ili otvoreno sarauje sa nacionalizmom, u najmanju ruku normalizujui ga, smatrajui ga za manjeg protivnika od komunizma ili levice, a ponekad i za saradnika. Antikomunizam, i desniarski i liberalni, dalje spreava da se jasno prepozna da je nacionalizam najvea ili bar prva prepreka na putu postizanja veeg drutvenog blagostanja, ne samo materijalnog, u bivim socijalistikim zemljama. A upravo nacionalizam blokira procese modernizacije, politike, ekonomske i kulturne integracije u svetske tokove, a u konfliktnim i postkonfliktnim regionima blokira uspostavljanje regionalne saradnje koja je neophodan uslov razvoja. Sa druge strane, antikomunizam nenacionalistike orijentacije sasvim je nemoan i u osnovi alosno popustljiv prema nacionalizmu, budui da u borbi protiv bauka komunizma, u svim prolim i buduim bitkama, i nacionalizam dobro doe kao saveznik, koji je, i na njihovu veliku alost, jai partner u toj koaliciji.
78
79
80
Milan Radanovi
UDK: 930:329.146(497.11)2004/2011
Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti. Zakon o rehabilitaciji i njegova primena kao paradigma istorijskog revizionizma u Srbiji
APSTRAKT: U radu smo pokuali da predstavimo i analiziramo doprinos politike vladajuih graanskih partija u Srbiji nakon 2000. definisanju istorijske politike, na primeru zakonodavne politike, u razdoblju od 2004. do 2011. U ovom periodu Narodna skuptina Republike Srbije je najpre 2004. usvojila Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca (tzv. Zakon o izjednaavanju prava partizanskih i ravnogorskih boraca), potom 2006. Zakon o rehabilitaciji i zatim izmenjeni i dopunjeni zakon pod istim imenom 2011. U radu smo ukazali na manjkavosti ovih zakona i naroito na kontroverze vezane za primenu Zakona o rehabilitaciji iz 2006, konkretizujui i detaljno analizirajui primer rehabilitacije dvojice kvislinkih andarma ubijenih 7. jula 1941, od strane Okrunog suda u apcu 2008, kao svojevrsnu primenjenu paradigmu ovog zakona. KLJUNE REI: Istorijski revizionizam, Vlada Republike Srbije, Zakon o rehabilitaciji, Okruni sud u apcu, Kosta Nikoli, 7. jul 1941, Bela Crkva, ikica Jovanovi panac
Uvod
nstitucionalizovana selektivna politika seanja u postsocijalistikoj Srbiji, kao oblik istorijskog pravdanja novog, kapitalistikog poretka, dobija na zamahu u prvim godinama nakon 2000. Istorijska politika nekoliko koalicionih vlada nakon 2000. predstavlja odraz ideoloke platforme vladajuih graanskih politikih partija, koje dele zajedniki antikomunistiki resantiman, u veoj ili manjoj meri uestvuju u normalizovanju istorijskog naslea jednog od poraenih srpskih kolaboracionistikih pokreta (ravnogorski etniki pokret) ili neretko iskazuju sentiment prema ovom pokretu i njegovim protagonistima ili, pak, uestvuju u demonizovanju (ili, makar, nipodatavanju) jugoslovenskog revolucionarnog pokreta koji
81
Milan Radanovi
je oliavala Komunistika partija Jugoslavije. Sem ideolokih razloga, nosioce dravne revizije prolosti motiviu i politiki razlozi: sticanje politikog kapitala ispravljanjem navodnih istorijskih nepravdi. U kreiranju istorijske politike vladajue graanske partije imale su znaajnu podrku drugih revizionistikih subjekata, osobito akademskog istorijskog revizionizma, dok su istorijska publicistika i mediji, ali i Srpska pravoslavna crkva, esto vrili anticipatorsku ulogu u odreivanju smernica ka definisanju dravne istorijske politike. Jedan od zamiljenih ciljeva istorijske politike vladajuih nacionalistikih struktura novonastalih drava na tlu bive Jugoslavije (naroito na primeru Hrvatske i Srbije), predstavlja tzv. nacionalno pomirenje.1 Prevladavanje prolosti, posredstvom radikalne izmene slike istorijske realnosti, podrazumeva definitivno usaglaavanje prolosti, tj. projekciju prihvatanja rezultata novog sagledavanja prolosti (koji su predstavljeni kao neideologizovani i lieni svake pristrasnosti) kao podrazumevajueg normativa. Ovakva shvatanja podrazumevaju da drutva u kojima bi bilo izvreno nacionalno pomirenje zagovornika emancipatorskih ideologija i ideologija poraenih kolaboracionistikih snaga, oekuju zajamen put u uspeniju budunost. U Srbiji nakon 2000. nacionalno pomirenje prieljkuju zagovornici teze o graanskom ratu na tlu Srbije 19411944, iako je itav niz srpskih i jugoslovenskih istoriara tokom socijalistikog razdoblja, pojedini i nakon ovog perioda, nauno dokazao da je ratni oruani sukob na tlu Srbije podrazumevao pre svega oslobodilaku, antifaistiku borbu, dok je unutarnacionalni sukob izmeu partizanskih snaga predvoenih KPJ i kvislinkih i kolaboracionistikih formacija, voen usled svrstavanja antikomunistikih snaga u slubu okupatora.2 Sem toga, u uslovima okupacije, i to striktne i represivne kakva je bila nemaka okupacija u Srbiji, nije bilo objektivnih mogunosti za voenje graanskog rata; nasuprot tome, uslovi okupacije omoguili su etnikom pokretu zavoenje dugotrajnog terora u ruralnim delovima zemlje.
Ovaj politiki fenomen karakteristika je istorijske politike postsocijalistike Hrvatske jo od poetka 1990-ih, i izraeniji je u Hrvatskoj nego u ostalim delovima nekadanje zajednike drave, stoga je ve nauno problematizovan i analiziran; vid. Albert Bing, Pomirbena ideologija i konstrukcija identiteta u suvremenoj hrvatskoj politici, Dijalog povjesniara-istoriara, 10/1, Osijek 2225. rujna 2005, (ur. Igor Graovac), Zagreb, 2008, str. 327340. 2 arko S. Jovanovi, Uporednost oslobodilakog i graanskog rata, Tokovi. asopis Instituta za noviju istoriju Srbije, 12/1993, Beograd, 1993, str. 181186.
1
82
Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...
Izjava Milana Parivodia, ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom, povodom usvajanja nacrta Zakona o rehabilitaciji na sednici Vlade Republike Srbije, 24. novembra 2005, pre nego to je zakon upuen Narodnoj skuptini na usvajanje, predstavlja tipian primer zagovaranja nacionalnog pomirenja. Parivodi istie da je zakon ivotno znaajan jer afirmie istorijsko pomirenje meu Srbima irom sveta, i meu svim graanima Srbije, i dodaje da zakon postavlja temelje ponovnog moralnog ujedinjenja i predstavlja uslov uspenije budunosti.3 Slian rezon zastupa Gojko Lazarev, sudija Okrunog suda u apcu, koji je 3. novembra 2006. potpisao prvo pravosnano reenje o rehabilitaciji u Srbiji, istiui dobre strane Zakona o rehabilitaciji, karakteriui zakon kao zdrav temelj srpskog nacionalnog pomirenja bez koga nema efikasne izgradnje demokratske drave.4 U obrazloenju predloga za donoenje reenja o rehabilitaciji dvojice andarma ubijenih 7. jula 1941. u Beloj Crkvi, rehabilitovanih od strane Okrunog suda u apcu 11. decembra 2008, stoji: Slavljenje ubistava Lonara i Brakovia ostavilo je dugotrajne negativne posledice i spreilo proces nacionalnog pomirenja i prevladavanja jo uvek snanih ideolokih podela. Njihova rehabilitacija, po miljenju vetaka, predstavljala bi znaajan doprinos suoavanju srpskog drutva sa njegovim totalitarnim nasleem, koje je i dalje snana brana pune modernizacije i demokratizacije Srbije5 Obrazloenje predstavlja miljenje istoriara Koste Nikolia, naunog saradnika Instituta za savremenu istoriju. Prema miljenju dravnog sekretara Slobodana Homena, nalazi Dravne komisije za utvrivanje okolnosti pogubljenja generala DragoljubaDrae Mihailovia, doprinee pomirenju izmeu srpskog naroda.6
Usvajanje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravu boraca (2004) i Zakona o rehabilitaciji (2006, 2011)
Ozakonjenje politikih deklaracija, kakvi su revizionistiki zakoni usvojeni u Narodnoj skuptini Republike Srbije, u tri navrata, postulirano je kao nuan uslov uspenije budunosti,
3 Milan Parivodi, Istorijski znaaj Zakona o rehabilitaciji, Hereticus. asopis za preispitivanje prolosti, VI, 2/2008, Beograd, 2008, str. 91. Ministar Parivodi se 4. decembra 2005. u na TV B92 naglaeno afirmativno izrazio o predsedniku kvislinke vlade i ratnom zloincu, Milanu Nediu. 4 , , , CIV, 33672, , 6.8.2007, . 7. 5 Ljiljana Milenkovi, Pria o 7. julu 1941. Bratoubilaki ustaniki pucanj, Akter. Magazin za savremenu Srbiju, 41, Beograd, 12.7.2010, str. 23. 6 .. , . , , LVIII, , 15.4.2011, . 5.
83
Milan Radanovi
koja je nemogua bez projektovanog nacionalnog pomirenja, koje podrazumeva prihvatanje i normalizovanje poraenih kvislinkih i kolaboracionistikih snaga iz prethodnog rata. Ipak, istorijski konflikti ne mogu biti razreeni nekakvim politikim konsenzusom graanskih partija. Oigledno je da u pozadini ovih napora egzistira pokuaj nametanja ideologije jednog poraenog srpskog kolaboracionistikog pokreta, odnsno ideologije ravnogorskog pokreta. Modifikovana ideologija ravnogorskog pokreta postepeno se inaugurie kao dravna ideologija, odnosno novi kriterijum politike normalnosti. Pre izglasavanja Zakona o rehabilitaciji, Narodna skuptina Republike Srbije je 21. decembra 2004. usvojila Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i lanova njihovih porodica (ovaj zakon kolokvijalno je poznat kao Zakon o izjednaavanju prava partizanskih i ravnogorskih boraca). Prema lanu 2. zakona, ustanovljena je Ravnogorska spomenica 1941. Njeni nosioci se u pogledu prava utvrenih Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i lanova njihovih porodica, izjednaavaju sa nosiocima Partizanske spomenice 1941. Prema lanu 15. zakona, podrazumeva se izmena lana 35. Zakona o pravima boraca: Sva prava predviena ovim zakonom odnose se na sve pripadnike NOR-a, ukljuujui, kako sugerie zakonodavac, i pripadnike ravnogorskog etnikog pokreta, bez obzira da li su osueni pravosnanim sudskim presudama da su uestvovali u borbama protiv partizanskih odreda, Narodnooslobodilake vojske Jugoslavije i Jugoslovenske armije.7 Izmenom ranijeg zakona omogueno je ne samo izjednaavanje prava nosilaca Partizanske i novoustanovljene Ravnogorske spomenice, ve i politiko rehabilitovanje ravnogorskog etnikog pokreta. Zakonom je naznaeno izjednaavanje ratnih veterana bez obzira da li su pripadnici jednog od dva pokreta osuivani pravosnanim sudskim presudama kao uesnici u borbenim aktivnostima na strani okupatora. Komentariui predlog ovog zakona u intervjuu stranakom glasilu Srpskog pokreta obnove, partije predlagaa zakona, istoriar Kosta Nikoli, nauni saradnik beogradskog Instituta za savremenu istoriju i jedan od istaknutih protagonista sprege izmeu akademskog istorijskog revizionizma i dravne revizije prolosti, istie da je nuno
7
, , , LX, 137/2004, , 24.12.2004, . 1.
84
osloboditi se stereotipa po kojima su partizani bili oslobodioci i heroji i dodaje: Ovaj predlog zakona je znaajan zbog toga to srpska drava, kakva god da je, mora, kako je istakao i Vuk Drakovi, da ispravi jednu veliku istorijsku nepravdu. Srpska drava mora formalno da zauzme stav, da se odredi prema tim bolnim dogaajima iz Drugog svetskog rata. Ako to ne uradi, ispae da jo uvek veruje u tu crnobelu sliku po kojoj su etnici bili izdajnici. (...) U tom kontekstu predlog ovog zakona predstavlja jasan istorijski diskontinuitet. Ako smo iskreno opredeljeni za tranziciju moramo stvoriti drutvo diskontinuiteta u odnosu na poetak jednog neprirodnog poretka koji je oznaavao nasilje nad istorijom, a nastao je odmah posle Drugog svetskog rata. (...) U mnogim sferama je nastavljeno po starom. Mislim da je krajnje vreme da se izvri radikalni raskid sa tim nasleem, jer u svetu vie nema nikakvog spora ta je bio komunizam: totalitarna ideologija po ciljevima i metodama veoma bliska nacizmu u Nemakoj i faizmu u Italiji. (...) Po mom kritikom sudu mi treba da izvrimo tranziciju u odnosu na drutvo koje je poelo da se stvara u Srbiji 1944. godine. Osnovni postulati sadanjeg srpskog drutva jo uvek su imanentni onome to je tada uspostavljeno: mi se, recimo, i dalje kolebamo u pogledu privatizacije.8 Usvajanje jednog oktroisanog dekreta (skandaloznog, ak i ako zanemarimo rasistike izlive pojedinih poslanika iz redova vladajue koalicije, u kontekstu odbrane predloga zakona),9 istoriar Nikoli oznaava kao pokuaj ispravljanja jedne velike istorijske nepravde. Neizbean poraz srpskog kvislintva, u jednom ovakvom tumaenju, predstavljen je kao istorijska nepravda, dok je prema meunarodno valorizovanom ishodu Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije, po Nikoliu, nuno uspostaviti istorijski diskontinuitet (komentariui nedugo potom usvajanje zakona, Nikoli je bez zadrke priznao kako su prema njegovom kritikom sudu u pravu bili oni koji su izgubili rat 1945. godine.10) Pobeda revolucionarnog i oslobodilakog pokreta sa irokom podrkom u narodu, predstavljena je kao pobeda totalitarne ideologije i uspostavljanje neprirodnog poretka. Nikoli je kritian prema navodnom odsustvu radikalnog raskida sa prolou, potkrepljujui ovu tvrdnju tezom o navodno kolebljivoj primeni trine privrede, to predstavlja tipian primer sakralizacije kapitalistikog
, , : , , 358, , 10.11.2004, . 1112. 9 . , . , . , , CI, 32729, , 17.12.2004, . 7. 10 , -. , , 2817, , 23.12.2004, . 24.
8
85
Milan Radanovi
svojinskog poretka kao toboe najdublje osnove demokratije. Nuno je, prema jednom ovakvom tumaenju, raskrstiti sa svim ostacima socijalistikog naslea, kako na polju dravne ideologije, tako i na polju ekonomske politike, iako je oigledno da je takav proces ve zapoeo poetkom Miloevieve vladavine. Antitotalitarna kultura seanja jo uvek predstavlja najraireniji vid borbene liberalne moralnoistorijske teologije.11 Usvajanje zakona podrali su istoriari Predrag Markovi i Slobodan G. Markovi. Predrag Markovi ipak napominje da rehabilitacija pokreta Drae Mihailovia ne treba da znai rehabilitaciju kame, mislei pritom na zloine pripadnika ravnogorskog etnikog pokreta, da bi potom insistirao na antitezi koja sugerie kako treba rehabilitovati pozitivan sadraj [ravnogorskog etnikog pokreta], jer se radi o graanskom antifaistikom pokretu koji je bio relativno umeren. Slobodan G. Markovi istie kako smatra da se ovim zakonom simboliki zavrava Drugi svetski rat na tlu Srbije, napominjui kako je, po njegovom miljenju, neprimereno to vladajui politiki subjekti nisu odmah nakon politikih promena 2000. godine pokrenuli ovakvu inicijativu.12 Narodna Skuptina Republike Srbije usvojila je 17. aprila 2006. Zakon o rehabilitaciji. Prema lanu 1. zakona, utvreno je da se zakonom ureuje rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom liena, iz politikih ili ideolokih razloga, ivota, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalite na teritoriji Republike Srbije. Prema lanu 5. zakona, utvreno je da zahtev za rehabilitaciju moe podneti svako zainteresovano fiziko ili pravno lice, bez obzira da li je neposredno re o licu koje je lieno odreenih prava nakon navedenog datuma.13 Izglasavanje Zakona o rehabilitaciji predstavlja refleks epohe. Ovaj zakon predstavlja odjek Rezolucije (1481) o meunarodnoj osudi zloina totalitarnih komunistikih poredaka (reima) koju je Parlamentarna skuptina Saveta Evrope usvojila 25. januara 2006. (to se nadovezuje na Rezoluciju (1096) o uklanjanju naslea bivih komunistikih
Todor Kulji, Kultura seanja istorijat, Tokovi istorije. asopis Instituta za noviju istoriju Srbije, 12/2004, Beograd, 2004, str. 143. 12 , -. , , 2817, , 23.12.2004, . 2324. 13 , , LXII, 33/2006, , 17.4.2006, . 910.
11
86
totalitarnih sistema, koju je isto telo usvojilo 27. juna 1996). Srbijanski parlament nije, meutim, usvojio slinu rezoluciju na dravnom nivou, kao to je to uinio Hrvatski sabor 10. jula 2006. usvojivi Deklaraciju o osudi zloina poinjenih tijekom totalitarnoga komunistikog poretka u Hrvatskoj 19451990. godine.14 Kao to nije bilo negodovanja povodom Rezolucije 1481 u nekadanjim socijalistikim zemljama, tako nije bilo ni relevantnog otpora Zakonu o rehabilitaciji, u Srbiji. Nije bilo veeg otpora rezoluciji [1481] jer su se bive dravne socijalistike elite preobratile u kapitalistiku konkurentsku mafiju, a leviarska inteligencija je poodavno skrenula u desno.15 U duhu Rezolucije 1481 Saveta Evrope, istoriar Sran Cvetkovi, u kontekstu primene Zakona o rehabilitaciji, sugerie: Namee se zakljuak da bi moda bilo celishodnije i pravednije prema mnogim rtvama koje nisu mogle i ne mogu da doekaju i ostvare pravdu, da drava u skladu sa preporukama Saveta Evrope kolektivno rehabilituje odreene kategorije rtava ideoloko-politikog progona. Konano, pored politike rehabilitacije, drava bi mogla na kraju da u skladu sa istim preporukama donese i deklaraciju o osudi komunistikog reima kao nedemokratskog i odgovornog za masovno krenje ljudskih prava posle 1945, koja bi moda imala vee dejstvo nego sve pojedinane rehabilitacije zajedno.16 Treba napomenuti da i pojedini podravaoci donoenja Zakona o rehabilitaciji iz akademskih krugova, poput profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Vladimira Vodinelia, istiu oigledne nedostatke i manjkavosti zakona, iskazujui opravdanu kritiku na raun zakonodavca: Zakon omoguuje da se rehabilitacija sprovede i protiv volje rtve, jer svako moe da pokrene postupak svaije rehabilitacije. Ovo je zakon bez kriterijuma rehabilitacije. Umesto o kriterijumu za rehabilitovanje, on govori o rtvama koje su to bile iz politikih motiva, zbog politikih progona, nepravde, to nije na odmet rei u zakonu, ali nije dovoljno, jer je na zakonu da pretendentima na rehabilitaciju, i sudu, koji o toj pretenziji meritorno odluuje, opredeli po emu e se odluivati da li je neko osnovano zahtevao rehabilitaciju ili na nju nema pravo. To merilo, koje u zakonu nedostaje, sastoji se u
14 Hrvatski sabor: Deklaracija o osudi zloina poinjenih tijekom totalitarnoga komunistikog poretka u Hrvatskoj 19451990. godine, Narodne novine. Slubeni list Republike Hrvatske, 76/2006, Zagreb, 10.7.2006, str. 1786. 15 , , . , XXXII, 2/2008, , 2008, . 415. 16 , , , CVI, 34460, , 14.10.2009, . 14.
87
Milan Radanovi
ovome: da li bi podnosilac zahteva, da je osuen po pravilima pravne drave i potovanjem ljudskih prava, bio osuen i kanjen, odnosno tako osuen i tako kanjen. Neobjanjivo je, recimo, zato zakon rehabilitaciju protee na kanjenost i osuenost ve od 6. aprila 1941, i za sve vreme rata, pa, prema tome, na sve kanjenosti i osuenosti koja ni ne potiu od drave. Vreme rata nije vreme drave. Drava rehabilituje rtve koje su bile njene rtve, a ne sve i svaije, pa ni rtve onih snaga koje su uestvovale u ratu a koje e tek kasnije formirati dravnu vlast.17 Tvorcima zakona je bilo vano da omogue rehabilitaciju lica koja su liena ivota, slobode, ili nekih drugih prava, upravo nakon 6. aprila 1941, jer im ovakav vremenski okvir omoguava kriminalizovanje Narodnooslobodilakog pokreta. Ovakav pristup najbolje se ogleda u rehabilitaciji dvojice kvislinkih andarma, ubijenih od strane partizana 7. jula 1941, u Beloj Crkvi pokraj Krupnja. Na taj nain omoguena je etika i politika diskvalifikacija partizanskog pokreta, odnosno KPJ, kao pokretake snage oslobodilake borbe i socijalne revolucije jugoslovenskih naroda. Da bi rtve komunistikog terora bile rehabilitovane, neophodno je prethodno odrei se komunistike prolosti, kao to su se Nemci odrekli svoje nacistike prolosti.18 Zakon o rehabilitaciji ne pravi razliku meu licima koja su liena ivota, slobode, ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. Predlagaima zakona bilo je nebitno da li zainteresovano fiziko ili pravno lice koje podnosi zahtev za rehabilitaciju, ne ini pokuaj zloupotrebe, podnoenjem zahteva za rehabilitaciju lica koje je nakon navedenog razdoblja lieno ivota ili slobode od strane partizanskog pokreta ili posleratnih socijalistikih vlasti zbog uestvovanja u zloinu nad pripadnicima ili simpatizerima oslobodilakog pokreta, ili zbog drugih oblika sluenja okupatoru. Ovako sroen zakon omoguio je brojne zloupotrebe koje se ogledaju u podnoenju zahteva za rehabilitacijom
Vladimir V. Vodineli, Zakon o rehabilitaciji tuna pria sa moda srenim krajem, Hereticus. asopis za preispitivanje prolosti, VI, 2/2008, Beograd, 2008, str. 4546. Decidiraniji kritiari Zakona o rehabilitaciji iz redova akademske desnice, poput profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jovice Trkulje, istiu da zakon nije bio praen donoenjem restitucionih zakona i propisa, poput zakona o denacionalizaciji. U pravno-tehnikom smislu Zakon o rehabilitaciji je jedan od najloijih zakona koji je donela Narodna skuptina Srbije. Ove slabosti zakona oteale su, ali nisu onemoguile njegovu primenu. Zahvaljujui veini nadlenih okrunih sudova, na elu sa Vrhovnim sudom Srbije, zakon se relativno uspeno primenjuje.; Jovica Trkulja, Rehabilitacija kao mera pravnog savladavanja autoritarne prolosti u Srbiji, Hereticus. asopis za preispitivanje prolosti, VI, 2/2008, Beograd, 2008, str. 11. 18 Aleksandar A. Miljkovi, Osuda komunistikog reima uslov rehabilitacije rtava komunistikog terora, Hereticus. asopis za preispitivanje prolosti, II, 2/2004, Beograd, 2004, str. 43.
17
88
lica koja su tokom Drugog svetskog rata uestvovala u kolaboraciji sa faistikim okupatorom, a koja su likvidirana od strane partizana ili su liena slobode i sudski procesuirana od strane socijalistikih vlasti ili su figurirali kao negativne istorijske linosti. Predlagai zakona nisu ponudili merila pomou kojih bi sud mogao utvrditi da li je neko lice lieno slobode i osueno iz ideolokih ili politikih razloga, ili zbog nekog krivinog dela, koje podrazumeva i komandnu odgovornost zbog zloina podreenih formacija. Javnost je upoznata sa zahtevima za rehabilitaciju najistaknutijih protagonista srpskog kvislintva i kolaboracionizma: Milana Nedia, Dimitrija Ljotia i Dragoljuba Mihailovia. Ovaj zakon kri jedno od osnovnih naela krivino-pravne rehabilitacije, koje podrazumeva da rehabilitacija zavisi od teine izvrenog krivinog dela. Oigledno, zakon je smiljen radi toga da se izvri rehabilitacija onih koji su osueni za teka krivina dela, ukljuujui i zloin protiv ovenosti.19 Sem toga, Zakon o rehabilitaciji predstavlja neposredno krenje obavezujuih normi meunarodnog krivinog prava o kanjavanju ratnih zloina i zloina protiv ovenosti (zbog ega je 1946. sudski procesuiran voa ravnogorskog pokreta Draa Mihailovi), kao i krenje samog Krivinog zakonika Srbije. Krivino-pravna rehabilitacija ve je regulisana Krivinim zakonikom Republike Srbije. Zakonska definicija rehabilitacije iz lana 97. Krivinog zakonika glasi: Rehabilitacijom se brie osuda i prestaju sve njene pravne posledice, a osueni se smatra neosuivanim. Zbog ega je onda bilo potrebno donositi ovaj zakon, kad je rehabilitacija mogua po krivinom zakoniku? Zbog toga to se po Krivinom zakoniku omoguava rehabilitacija samo licima osuenim na kaznu zatvora do pet godina. Dakle, lica koja su osuivana za neposredno izvrenje zloina protiv ovenosti ili zbog komandne odgovornosti za zloine koje je poinila vojska kojom su komandovali (kakav je sluaj sa Dragoljubom Mihailoviem), ne podleu rehabilitaciji na osnovu Krivinog zakonika. Isto tako, krivino-pravna rehabilitacija mogua je i na osnovu Zakonika o krivinom postupku, odnosno primenom instituta ponavljanja krivinog postupka. Krivini postupak, na osnovu ovog zakonika, mogue je ponoviti, ukoliko je presuda zasnovana na
Aleksandar Sekulovi, Pravni aspekti eventualne rehabilitacije Drae Mihailovia, Istina. List Drutva za istinu o Narodnooslobodilakoj borbi, III, 8, Beograd, avgust 2009, str. 2122.
19
89
Milan Radanovi
lanom iskazu svedoka, ako je do presude dolo usled krivinog dela sudije, ako se pronau nove injenice i novi dokazi koje mogu dovesti do oslobaanja lica koje je bilo osueno. Autori Zakona o rehabilitaciji bili su svesni da se pripadnici etnikog pokreta ne mogu rehabilitovati ni primenom instituta ponavljanja postupka jer nije bilo nikakvih lanih isprava i izjava, nije bilo krivinih dela sudija, nema nikakvih novih dokaza i injenica koji bi te procese doveli u pitanje. Jednom reju, injenino i pravno stanje je i danas isto onakvo kakvo je bilo u vreme suenja Drai Mihailoviu i drugim pripadnicima etnikog pokreta.20 Tvorcima Zakona o rehabilitaciji bila je prevashodno na umu politika rehabilitacija pripadnika srpskog kvislinkog i rojalistikog korpusa iz perioda Drugog svetskog rata, iako su oigledna nastojanja revizionistikih subjekata da istaknu vanost formalne krivinopravne rehabilitacije, odnosno pravosnane forme. Zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovia podnet je neposredno nakon usvajanja Zakona o rehabilitaciji, tokom 2006, od strane Asocijacije za negovanje tradicija ravnogorskog pokreta (26. septembra 2009. zahtev za Mihailovievu rehabilitaciju podnosi Srpska liberalna stranka). Postupak za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovia pokrenut je pred Okrunim sudom u Beogradu, januara 2007, nakon ega je usledila pauza do drugog roita odranog 16. septembra 2010. na Vrhovnom sudu Republike Srbije. Postupak je jo u toku. Na roitu postupka za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovia, odranom 9. aprila 2008, izvreno je spajanje dva predmeta (po kojima do tad nije postupano) a kojima je pokrenut postupak za rehabilitaciju. Podnosilac jednog zahteva bio je Vojislav Mihailovi, unuk generala Mihailovia. Podnosioci drugog zahteva bili su: Srpska liberalna stranka, Udruenje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadbini, Udruenje politikih zatvorenika i rtava komunistikog reima, koje predstavlja unuk Milana Nedia, Aleksandar Nedi, NIP Pogledi iz Kragujevca koje predstavlja istorijski publicista Miloslav Samardi i, kao pojedinci, poznati pravnici i nacional-ovinisti, Kosta avoki i Smilja Avramov. Predlog za rehabilitaciju Milana Nedia uputili su 3. jula 2008. Okrunom sudu u Beogradu Srpska liberalna stranka, Udruenje knjievnika Srbije, Udruenje Srpski sabor Dveri, Udruenje Srba iz Hrvatske (sekretar ovog udruenja, Simo Budimir, figurirao je kao lan
20
Isto, str. 21.
90
Srpske liberalne stranke, otud ova zloupotreba izbeglikog udruenja) i Udruenje politikih zatvorenika i rtava komunistikog terora.21 Usvajanje zakona o rehabilitaciji i njegovu primenu podrali su pojedini predstavnici akademskog revizionizma. Istoriar Sran Cvetkovi tvrdi da Zakon o rehabilitaciji predstavlja jedinu meru tranzicione pravde u Srbiji, koja se kako-tako primenjuje, sagledavajui ovaj zakon kao svojevrsni demokratski sertifikat, i dodaje: Cela pria oko rehabilitacije u javnosti se zapravo svodi uglavnom na kontroverzu o rehabilitovanju najetabliranijih antikomunistikih i kolaboracionistikih lidera. To su Slobodan Jovanovi i Dragia Cvetkovi, koji su rehabilitovani, zatim Draa Mihailovi, ija se rehabilitacija oekuje i Milan Nedi, do ije rehabilitacije najverovatnije nee ni doi. Tu treba dodati i rehabilitaciju dvojice andara koje je 7. jula 1941, na vaaru u Beloj Crkvi, likvidirao ikica Jovanovi panac, koja ne bi bila toliko sporna da taj dogaaj sluajno kasnije nije proglaen danom ustanka u Srbiji.22 Narodna skuptina Republike Srbije usvojila je 5. decembra 2011. izmenjeni Zakon o rehabilitaciji, koji je znatno opirniji od istoimenog prethodnog zakona, iako je u pojedinim delovima podjednako nedoreen, kontradiktoran i konfuzan. Ukazaemo na nekoliko, prema naem miljenju, najspornijih delova ovog zakona. Pravo na rehabilitaciju prema lanu 1. ovog zakona imaju lica nad kojima je sudska ili administrativna odluka doneta protivno naelima pravne drave i opteprihvaenim standardima ljudskih prava i sloboda, ali ne ako su za vreme trajanja Drugog svetskog rata na teritoriji Republike Srbije liena ivota u oruanim sukobima kao pripadnici okupacionih oruanih snaga i kvislinkih formacija. Da li ovo znai da pripadnici Srpskog dobrovoljakog korpusa i vojvoanski folksdojeri,
21 Prvi predlog rehabilitacije Milana Nedia podnet je jo 1992. od strane nekolicine nekadanjih poslanika Srpskog pokreta obnove. U toj deklaraciji se kae da je eneral Milan Nedi zasluan za spas milion ljudskih ivota (uglavnom Srba), da Nedi nikada nije bio, niti moe biti izdajnik narodni, kakvim ga proglasie komunisti, i trai se da Nedi bude proglaen za jednog od najveih srpskih sinova, jer mu u velianstvenoj zagrobnoj vojsci Srbije pripada jedna od elnih pozicija; vid. Momir Turudi, Ko kai, a ko skida sliku Milana Nedia, Vreme, 958, Beograd, 14.5.2009, str. 1112. Izvesni aspekti javne rehabilitacije i normalizovanja linosti Milana Nedia ogledaju se u njegovom uvrtavanju u publikaciju Sto najznamenitijih Srba (Beograd, 1993), od strane samoinicijativnog ureivakog odbora publikacije (lanovi odbora mahom su bili lanovi SANU), na elu sa akademikom Dejanom Medakoviem. 22 , , , CVI, 34460, , 14.10.2009, . 14.
91
Milan Radanovi
pripadnici okupacionih oruanih snaga, koji su lieni ivota na tlu Republike Slovenije, mogu biti rehabilitovani na osnovu ovog zakona? Prema lanu 2. ovog zakona ne mogu se rehabilitovati i nemaju pravo na vraanje imovine (...) pripadnici okupacionih snaga koje su okupirale delove teritorije Republike Srbije tokom Drugog svetskog rata i pripadnici kvislinkih formacija, a koji su izvrili, odnosno uestvovali u izvrenju ratnih zloina. Ovo oigledno znai da pravo na rehabilitaciju imaju lica koja su pripadala nemakim i maarskim okupacionim oruanim snagama, a bila su domicilna na tlu Republike Srbije, kao i pripadnici kvislinkih snaga sa podruja okupirane Srbije juno od Save i Dunava, ukoliko se pred predstavnicima sudske vlasti ne dokae da su uestvovala u izvrenju ratnih zloina. Prema lanu 5. ovog zakona rehabilituju se lica (...) ija su prava i slobode povreena do dana stupanja na snagu ovog zakona, a koja su sudskom ili administrativnom odlukom kanjena za krivino delo iz lana 2. Zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i verske mrnje i razdora iz 1945. ako je uinjeno samo radnjom pisanja.23 Vii sud u Beogradu 15. decembra 2011. rehabilitovao je kneza Pavla Karaorevia. Ponitena je odluka Dravne komisije za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa iz septembra 1945. na osnovu koje je knez proglaen zloincem, kao to su ponitene sve njene pravne posledice, ukljuujui i kaznu konfiskacije imovine. Sudsko vee je iznelo stav da je knez proglaen zloincem iz ideolokopolitikih razloga. Posle rehabilitacije kneza Pavla prirodni je sled politika i krivino-pravna osuda onih koji su vojnim puem izveli 27. mart 1941. godine i onih koji su organizovali demonstracije protivu pristupanja Trojnom paktu. Posle njih i svih onih koji su digli ustanak protiv faistikog okupatora i kvislinga, oslobodili zemlju i narodu doneli slobodu. Poruka koju je Srbija dobila ovom rehabilitacijama glasi: potpisivanje Protokola pristupanja Jugoslavije Trojnom savezu faistikih drava 25. marta 1941. godine bilo je u interesu drave i potreba naroda; vojni pu izveden 27. mart 1941. kojim je oboren Pakt sa faistikim dravama istorijska je greka; dizanje Ustanka i borba naroda protivu faistikih okupatora i domaih kvislinga 19411945. bila je istorijska greka; stavljanje na borbenu stranu antifaistike alijanse za vreme
23 , , LXVII, 92/2011, , 7.12.2011, str. 34.
92
Drugog svetskog rata istorijska je greka; borba zavedenog naroda za promenu starog drutvenog i dravnog sistema i vladajuih drutvenih odnosa je istorijska greka; sve one koji su digli ustanak naroda Srbije, vodili narodnooslobodilaku borbu protivu okupatora i kvislinga, dali znaajni doprinos pobedi antifaistike koalicije i kaznili faistike okupatore i domae saradnike, treba drutveno osuditi, pravno goniti i kazniti. Drugim reima, naa istorijska prolost 19411945. je greka koju treba ispraviti i prekomponovati shodno potrebama i shvatanju nove demokratske vlasti.24 Na novinarsko pitanje ta misli o rehabilitaciji kneza Pavla Karaorevia, predsednik Republike Srbije Boris Tadi je izneo vrlo afirmativan stav prema istorijskoj linosti kneza Pavla: Knez Pavle je linost koju sam izuavao i koja je nepravedno zapostavljena u naoj istoriji. Mogu da kaem da sam jako srean to je rehabilitovan i mislim da zasluuje neki trg u Beogradu.25
Rehabilitacija dvojice kvislinkih andarma ubijenih 7. jula 1941, kao paradigma Zakona o rehabilitaciji
Sudsku rehabilitaciju Bogdana Lonara i Milenka Brakovia, dvojice andarma u kvislinkoj slubi, ubijenih 7. jula 1941. u Beloj Crkvi pokraj Krupnja, rehabilitovanih od strane Okrunog suda u apcu, pokuaemo da predstavimo kao primenjenu paradigmu Zakona o rehabilitaciji. Datum ovog oruanog sukoba, posleratne socijalistike vlasti proglasile su za Dan ustanka naroda Srbije. Ovaj praznik ukinut je odlukom Narodne skuptine Republike Srbije, 9. jula 2001. Sudskom rehabilitacijom dvojice kvislinkih andarma, njihova smrt postala je predmet politike manipulacije. U reenju Okrunog suda u apcu o rehabilitaciji dvojice andarma, od 11. decembra 2008, istie se da je utvreno kako su andarmi lieni ivota bez odluke suda i bez sprovedenog postupka, iz ideoloko-politikih razloga, kao rtve progona i nasilja, od strane pripadnika partizanskog pokreta, ime je povreeno njihovo pravo na ivot.26 Ovu sudsku rehabilitaciju treba posmatrati kao politiku rehabilitaciju dvojice pripadnika kvislinkog represivnog aparata, ili u krajnjoj liniji kao politiku rehabilitaciju kvislinkog aparata. Na taj nain normalizovan je in sluenja okupatoru, dok je pokret kome su pri24 Momilo Zeevi, Povodom rehabilitacije Slobodana Jovanovia i kneza Pavla Karaorevia, 23.12.2011, http://www.e-novine.com/drustvo/55796-Povratak-kolaboraciji-faizmu.html 25 Veljko Lali, Intervju: Boris Tadi. inievom metodom reavam problem Kosova, Nedeljnik. Besplatan primerak uz Press, Press, 2164, Beograd, 11.1.2012, str. 27. 26 Ljiljana Milenkovi, Pria o 7. julu. Bratoubilaki ustaniki pucanj, Akter. Magazin savremene Srbije, 41, Beograd, 12.7.2010, str. 22.
93
Milan Radanovi
padali izvrioci njihovog ubistva, okarakterisan kao snaga koja je jo u leto 1941. vrila progone i nasilja i na taj nain povreivala pravo na ivot onih koje je srpska revizionistika istoriografija okarakterisala kao predstavnike organa dravne vlasti. Pokret, u ovom sluaju partizanski, koji vri progone i nasilja inspirisane ideolokim i politikim razlozima, nije, prema logici revizionistikih istoriara i njihovih politikih mentora, oslobodilaki pokret, ve vinovnik graanskog rata i prevratnika snaga koja je za cilj imala osvajanje vlasti. Sudija Gojko Lazarev, predsedavajui vea koje je rehabilitovalo dvojicu kvislinkih andarma, obrazlaui u medijima odluku o rehabilitaciji, istie: Naalost, 7. jula 1941. Srbin je ubio Srbina, to je oznailo poetak graanskog rata u Srbiji. Bio je to ustanak protiv drave, sa jasnim ciljem promene celokupnog sistema. Narednika i kaplara likvidirali su, iz ideoloko-politikih razloga, pripadnici partizanskog pokreta.27 Sudija Lazarev nije obrazloio na koji nain su snage koje su izvrile ustanak protiv drave, bile u mogunosti da u uslovima nemake okupacije izvre promenu celokupnog sistema. Sudiji Lazarevu je jula 2007. u seditu Ministarstva za dijasporu, predsednica uticajne iseljenike organizacije Kongres srpskog ujedinjenja, Jasmina Bulone, uruila zahvalnicu za nesebian rad i zalaganje da se obelodani istina o naoj prolosti, izvri rehabilitacija nepravedno optuenih i povrati nezakonito oduzeta imovina.28 Rehabilitaciju dvojice andarma javno su odobrili saradnici Instituta za savremenu istoriju, Kosta Nikoli (vetak u sudskom predmetu rehabilitacije andarma Lonara i Brakovia) i Sran Cvetkovi. Kosta Nikoli istie: Treba se suoiti sa bolnom prolou. To nije bio nikakav dan ustanka, ve ubistvo iz ideolokih i politikih razloga. Mislim da to ubistvo nije bilo detaljno planirano, ve obian incident, koji je naknadno dobio toliki znaaj. A, poinjeno je u skladu sa strategijom Komunistike partije Jugoslavije revolucija na prvom mestu! Nije pucano u okupatore, ve u predstavnike stare vlasti. To je poruka koja se slala narodu. Sran Cvetkovi podrava odluku suda stavom: Ovo je novi pogled na istorijske dogaaje koji nije ideoloki obojen. Rasvetljene su sloene okolnosti, a ubistvo dvojice andarma demistifikovano, da se vie ne predstavlja kao herojski in. Nikoli dodatno
27 . , 7. 1941. : , , LVI, , 8.1.2009, . 16. 28 , , , CIV, 33672, , 6.8.2007, . 7.
94
istie da rehabilitacija dvojice andarma nije nikakvo prevrednovanje istorije: Nema govora o revizionizmu. Dogaaji se sada, naprosto, objanjavaju onako kako su se stvarno dogodili.29 Cvetkovi napominje kako je ubistvo dvojice nedunih andarma, ne predstavlja poetak borbe protiv okupatora, ve poetak graanskog rata. Cvetkovi dodaje kako je predstavljanje ikice Jovanovia panca kao narodnog heroja, tokom socijalistikog razdoblja, bilo ideoloki obojeno.30 Dakle, dvojica revizionistikih istoriara sugeriu kako je Nikolievo struno vetaenje u postupku rehabilitacije dvojice andarma, nov pogled koji nije ideoloki obojen, i demistifikacija navodnog herojskog ina: dogaaj u Beloj Crkvi je naprosto objanjen onako kako se zaista odigrao. Pokuaemo da dokaemo da ovi zakljuci nisu utemeljeni u istorijskoj realnosti. Sud i vetak (Kosta Nikoli) tvrdnjom da su dvojica andarma lieni ivota kao rtve progona i nasilja od strane pripadnika partizanskog pokreta zastupaju neprihvatljivu tezu da su sve rtve u ratu jednake, jer ih izjednaava injenica smrti. Dvojica pripadnika kvislinkog aparata koji je bio nosilac progona i nasilja nikako ne mogu biti proglaavani za rtve progona i nasilja. Iako su svedoenja preivelih svedoka istorijskog dogaaja 7. jula 1941. jasna u pogledu vinovnika oruanog sukoba u Beloj Crkvi (neposredni uesnici i oevici dogaaja slau se da su andarmi prvi zapucali na ikicu Jovanovia i njegovog saborca, nakon to su se partizani vratili u selo elei da spree andarme da isleuju i eventualno naude uesnicima nedozvoljenog skupa), reinterpretatori ovog istorijskog dogaaja prenebregavaju istorijski kontekst (okupacija zemlje, uloga predratne andarmerije u novonastalim okolnostima) i neposredan dogaaj (prvenstvo dvojice andarma u izazivanju oruanog sukoba). Vredi napomenuti da su vetak (istoriar Kosta Nikoli) i lanovi sudskog vea (troje sudija Okrunog suda u apcu na elu sa predsedavajuim sudijom Gojkom Lazarovom) u postupku rehabilitacije Lonara i Brakovia, tendenciozno tumaili dostupne istorijske izvore koji govore o dogaaju u Beloj Crkvi i ignorisali pojedina svedoenja uesnika i oevidaca koja se ne uklapaju u njihovu tezu.
29 . , , . , , LVI, , 10.1.2009, . 11. 30 . , , , LVIII, , 4.7.2011, . 9.
95
Milan Radanovi
U autorskom tekstu u jednom beogradskom nedeljniku, nedugo nakon sudske rehabilitacije dvojice andarma, Kosta Nikoli je obrazloio odluku abakog Okrunog suda o rehabilitaciji: Komunisti nisu pucali u sluge okupatora, ve u dravu kao instituciju. (...) Slavljenje ubistva Lonara i Brakovia, ostavilo je dugotrajne negativne posledice i spreilo proces nacionalnog pomirenja i prevladavanja jo uvek sveih ideolokih podela. Njihova rehabilitacija predstavlja znaajan doprinos suoavanju srpskog drutva s njegovim totalitarnim nasleem koje je i dalje snana brana punoj modernizaciji i demokratizaciji Srbije.31 To to je kvislinka tvorevina u Srbiji obuhvatala deo nekadanje teritorije Kraljevine Jugoslavije i to je deo meuratne vladajue strukture prihvatio saradnju sa nemakim okupatorom, ne znai da su oni bili nosilac narodnog suvereniteta niti da je kvislinka tvorevina u Srbiji bila legitimna sledbenica prethodne drave. Predsednici seoskih optina i sreski naelnici bili su na udaru ustanika ukoliko bi svojom delatnou pruali podrku kvislinkim vlastima. Nadalje, kazujui o samom dogaaju koji se odigrao 7. jula 1941. u Beloj Crkvi, Nikoli istie: Lonar i Brakovi su posegli za orujem, ali nisu stigli da ga upotrebe. Jovanovi je, iz neposredne blizine, iz pitolja (nosio je dva pitolja na bokovima, kao i svi komesari iz panskog graanskog rata) ubio Lonara i Brakovia. Lonara je jedan metak pogodio u fiekliju usled ega je eksplodirala municija.32 U strunoj analizi istorijskog dogaaja u Beloj Crkvi, namenjenoj vetaenju u procesu rehabilitacije dvojice andarma, Kosta Nikoli, na osnovu korienih istorijskih izvora, pie o ubistvu dvojice andarma: Nakon kratkog vremena od odlaska, pojavila se patrola u sastavu andarmerijskog narednika Bogdana Lonara i andarmerijskog kaplara Milenka Brakovia. O njihovom nailasku naoruanu grupu obavestio je student Vladan Bojani, koji ih je sustigao, i dok su andarmi razgovarali sa predsednikom optine, u selo su se vratili ikica Jovanovi panac i Cvetin Soldatovi. Jedni druge pozvali su da poloe oruje, a zatim je ikica Jovanovi panac iz pitolja pucao u pravcu Bogdana Lonara koga je pogodio u stomak, a Cvetin Soldatovi je iz puke pucao u pravcu Milenka Brakovia koga je odmah usmrtio.33
, 7. 1941. . , , 3028, , 8.1.2009, . 34. 32 , . 35. 33 Ljiljana Milenkovi, Pria o 7. julu. Bratoubilaki ustaniki pucanj, Akter. Magazin savremene Srbije, 41, Beograd, 12.7.2010, str. 23.
31
96
Nikolieva tvrdnja da su andarmi posegli za orujem, ali nisu stigli da ga upotrebe, kosi se sa svim zabeleenim svedoenjima oevidaca i uesnika dogaaja. Svi oevici i uesnici se slau da su andarmi upotrebili oruje i da su prvi zapucali iz puaka u pravcu dvojice prispelih partizana. Napominjemo da su neposredni uesnici ovog dogaaja (borci Raevske ete koji su preiveli rat), koji su tokom ove akcije pratili i posmatrali dogaaj iza lea dvojice saboraca neposrednih uesnika u oruanom okraju u posleratnim svedoenjima tvrdili da su andarmi pucali u pravcu Jovanovia i njegovog saborca s namerom da ih pogode, iako su promaili, dok svedoenja dvojice lokalnih zvaninika zabeleena u andarmerijskom izvetaju iz 1941, sugeriu da su andarmi upotrebili oruje i prvi zapucali na prispele partizane, s namerom da ih uplae kako bi ovi odloili oruje i, shodno tome, bili uhapeni. Takoe, u izjavama neposrednih uesnika ovog dogaaja, tj. partizanskih boraca koji su preiveli rat, nigde se ne pominje ime Cvetina Soldatovia kao uesnika u oruanom sukobu, pogotovo ne da je Soldatovi ubio andarma Brakovia, to dovodi u pitanje validnost svedoenja dvojice lokalnih zvaninika i posmatraa dogaaja, na osnovu ijeg kazivanja je sastavljen andarmerijski izvetaj. Prema svedoenju Mihaila Vujkovca, borca Raevske ete i jednom od etvorice partizana uesnika ovog dogaaja koji su preiveli rat, partizan koji je neposredno pratio ikicu Jovanovia u povratku na seoski zbor bio je sedamnaestogodinji mladi Dragia Petrovi iz susednog sela Bastava. Mihailo Vujkovac ovako opisuje ovaj dogaaj: Kada su ikica i ostali bili sasvim blizu andarma, moda na nekih trideset koraka, neko od seljaka rekao je: Evo ih. andarmi su se u tom trenutku okrenuli. Videi ikicu, odmah su uzeli oruje na gotovs. On je, meutim, i dalje iao prema njima. Kad je bio na 15 koraka od njih, oni su opalili po jedan metak. ikica je u tom trenutku brzo polegao po zemlji. Naglo je izvadio revolver ispod kaputa (koji je bio obukao) i opalio dvaput. Oba puta je pogodio. I jedan i drugi andarm pali su. Jedan je bio ranjen u stomak, drugi u grudi. Pripucao je i Dragia Petrovi i, sa pet metaka, dotukao andarma koji je bio lake ranjen.34 Oigledno da je Petrovi ubio ranjenog Brakovia.
34 , , , IV, 40, , 4.7.1945, . 4. Napomena: Mihailo Vujkovac, prvoborac Raevske ete, iz Tolisavaca pokraj Krupnja, zet narodnog heroja Dragojla Dudia, nakon 1949. represiran je od strane Organa unutranjih poslova, kao pripadnik prosovjetske komunistike opozicije. Nakon estogodinjeg boravka u logorima za ibeovce, Vujkovac je drutveno marginalizovan, usled ega je napustio zaviaj i preselio se u okolinu Beograda. Njegovo ime je izostavljano kada bi se u sredstvima javnog
97
Milan Radanovi
Prema svedoenju Aleksandra Jevtia, preivelog borca Raevske ete i jednog od uesnika dogaaja, Cvetin Soldatovi se prikljuio eti tek nakon okonanja oruanog sukoba sa andarmima, krenuvi u partizane sa seoskog zbora.35 U eti se, prema Jevtievom svedoenju, ve nalazio Cvetinov brat Tatomir Soldatovi, ali nijedan preiveli uesnik nije svedoio o tome da je on upotrebio oruje u sukobu s andarmima. Prema reima jednog od uesnika sukoba, Vjekoslava Spoje, mogue je zakljuiti da se pucnjava odigrala vrlo brzo i da su andarmi vatreno onemogueni zahvaljujui Jovanovievoj spretnosti (verovatno i injenici to je koristio oruje s kojim se lake i bre rukuje nego s pukom): Kada smo stigli na vaar, do lipe, andarmi su poeli da pucaju. ikica je odgovorio. Kad je kleknuo, kad je pucao, kad pre, prosto ne znam, to je bila brzina... Kad sam ja kleknuo, nisam stigao ni puku da repetiram, a sve je bilo gotovo.36 Jedini sauvani domai istorijski izvor, nastao nedugo nakon okonanja dogaaja u Beloj Crkvi, predstavlja izvetaj Odeljenja javne bezbednosti Ispostave Drinske banovine u Uicu, Odeljenju javne bezbednosti Ministarstva unutranjih poslova u Beogradu, od 21. jula 1941. Zapravo, Odeljenje javne bezbednosti iz Uica prenelo je Ministarstvu unutranjih poslova izvetaj komandira abake andarmerijske ete od 9. jula 1941. Ovaj izvetaj sastavljen je na osnovu kazivanja predsednika optine Bela Crkva, Sredoja Kneevia i stareine sela, Nikole Lazarevia. Ne znamo da li je njihovo svedoenje zasnovano na posmatranju dogaaja ili na osnovu prikupljenih svedoenja njihovih seljana (poznato je, na osnovu svedoenja etvorice boraca Raevske ete neposrednih uesnika ovog dogaaja koji su preiveli rat, da su se okupljeni seljaci razbeali kada su videli da e doi do oruanog sukoba), i koliko je njihove svedoenje verno preneseno u izvetaju, dok su svedoenja etvorice preivelih partizanskih boraca zasnovana na neposrednom ueu u dogaaju, to njihovo svedoenje ini validnim. U izvetaju, izmeu ostalog, pie: Posle desetak minuta od njiinformisanja govorilo o preivelim pripadnicima istorijskog dogaaja u Beloj Crkvi (npr. povodom 30-godinjice ovog dogaaja, u lokalnoj tampi su pomenuta imena trojice preivelih boraca, dok je Vujkovevo ime izostavljeno, to treba tumaiti kao oblik politike epitimije). Vujkovac je ponovo 1970-ih uhapen i robijao dodatnih tri godine kao politiki zatvorenik. Umro je 1980. 35 , , . , XXVII, 1171, , 2.7.1971, . 2. 36 , . , 7. 1941. , . , XXIX, 1276, , 6.7.1973, . 3.
98
hovog odlaska naila je andarmerijska patrola. Pred optinskom sudnicom predsednik optine poeo im je da govori o dolasku ove grupe. U tom su pred andarme iskrsla dvojica ljudi i to jedan naoruan pukom, a drugi parabelum revolverom. im su stali pred andarme, povikali su: Dole oruje! andarmi su takoe uzeli puke na gotovs i pozvali ih da poloe oruje i opalili iz svojih puaka po jedan metak, ali vie glava napadaa, U tom su i ova dvojica pripucala na andarme i na mestu ih ubila.37 Ovaj dogaaj takoe je na vrlo slian nain opisan, tj. preprian na osnovu andarmerijskog izvetaja, u mesenom pregledu dnevnih izvetaja Aimovievom Komesarijatu za unutranje poslove i Nedievom Ministarstvu unutranjih poslova.38 Meseni pregledi nastali su na osnovu dnevnih izvetaja, na njima nema potpisa i peata, tako da su autori pregleda ostali nepoznati. Meseni pregledi (za 1941) objavljeni su u dva navrata (nepotpuno 1966. i integralno 2010), za razliku od znatno obimnijih dnevnih izvetaja koji su publikovani samo za pojedine srezove. Iz izvetaja andarmerije moe se naslutiti da su partizani imali nameru da razoruaju dvojicu andarma, kao to se jasno zakljuuje da su andarmi prvi zapucali. Dakle, partizani nisu odmah zapucali na andarme im su ih ugledali, iako su mogli da ih lie ivota odmah nakon to su se neprimetno pribliili (iskrsli). Sem toga, prema sauvanim svedoenjima, ikica Jovanovi panac i njegov pratilac, pohitali su ispred ostatka ete ka zboru, pri emu Jovanovi nije saekao da mu se priblii ostatak ete, niti je na putu ka andarmima drao oruje u rukama. Da je postojala jasna i osmiljena namera da se andarmi lie ivota, partizani bi ih organizovano opkolili, ne rizikujui svoje ivote. U prilog tvrdnji da partizani nisu imali nameru da andarme lie ivota, ve da ih razoruaju, svedoi praksa razoruavanja andarma u valjevskom kraju u prvoj polovini jula, u danima posle dogaaja u Beloj Crkvi, nakon ega razoruani andarmi nisu liavani ivota niti
37 , . 7. 1941. , , 12/1966, , 1967, . 142. 38 , I/21, 19411944, (. ), , 1965, . 89; . , (. , ), , 2010, . 1112.
99
Milan Radanovi
su postali zarobljenici (Raevo, Stubline, Divibare, Banjani).39 Nije teko zamisliti ta bi se desilo s dvojicom partizana da su nakon prvih andarmerijskih hitaca reagovali kolebljivo i poloili oruje. Svakako da bi bili zarobljeni i potom izolovani kao taoci, a zatim streljani. Pripadnici kvislinke andarmerije uestvuju u streljanjima talaca (uglavnom komunista) u okupiranoj Srbiji, poev od 5. jula 1941.40 Nakon prvog uea u streljanju talaca (Beograd, 5. jul 1941. kada je streljano 13 lica), zabeleena su i druga uea kvislinke andarmerije u masovnim streljanjima talaca, zarobljenih partizana i civila, tokom istog meseca, kako u Beogradu tako i u drugim gradovima (aak, Uice). Ovakva praksa dodatno je intenzivirana u narednom periodu. Zato onda predstavnici akademskog istorijskog revizionizma ne proglase 5. jul 1941, kada su andarmi u kvislinkoj slubi u Beogradu izvrili masovno streljanje svojih sunarodnika, poetkombratoubilakog rata u Srbiji? Istorijski izvori nam omoguavaju da govorimo o odnosu lokalnog stanovnitva, tj. lokalnih savremenika, prema dogaaju u Beloj Crkvi. Izvesno je da znatan deo lokalnog stanovnitva nije smatrao dvojicu ubijenih andarma rtvama progona i nasilja, niti su metani ubistvo navodno nedunih andarma razumevali kao ustanak protiv drave. Stav lokalnog stanovnitva prema ovom dogaaju ilustruje i deo izvetaja nemake krajskomandanture iz apca u kome se kae da je ubistvo dvojice andarma itavo stanovnitvo primilo sa simpatijama.41 Trojica preivelih pripadnika Raevske ete i uesnika dogaaja u Beloj Crkvi (Mihailo Vujkovac, Vjekoslav Spoja i Aleksandar Jevti), istiu kako se eti neposredno nakon zavretka ovog dogaaja, istog dana, prikljuilo 4-5 omladinaca koji su bili uesnici seoskog zbora. U svedoenju Mihaila Vujkovca, objavljenom 1945, najpre se istie kako se eti pridruio posle zbora, Bogdan Antoni, student iz Bele Crkve i etvorica neimenovanih mladia iz Tolisavaca (Vujkovevog sela), da bi potom Vujkovcu bile pripisane sledee rei: Odmah se
, I/21, 19411944, (. ), , 1965, . 911; . , (. , ), , 2010, . 1214. 40 , 1941. , , 1998, . 202. 41 , 7. 1941. . , , 3028, , 8.1.2009, . 35.
39
100
pridruilo jo dvadesetak mladia, tako da je u trenutku polaska iz Bele Crkve sa ikicom bilo ve 46 ustanika.42 Oigledno da je ovakav razvoj dogaaja usledio ubrzo nakon 7. jula, a da se neposredno nakon zbora eti prikljuio manji broj dobrovoljaca (4-5 omladinaca). U ovom sluaju, najpouzdanije je svedoenje preivelog borca ove ete i uesnika dogaaja u Beloj Crkvi, Aleksandra Jevtia, koji navodi imena etvorice novoprispelih boraca neposredno nakon zbora.43 Podatak o prispeu novih boraca neposredno nakon ubistva dvojice andarma i narastanje ete u danima nakon ovog dogaaja, istiemo kako bismo ukazali na sledei paradoks: kako je mogue da vinovnici bratoubilakog rata, tj. oni koji su pucali na predstavnike stare vlasti i dravu kao instituciju, budu brojano ojaani od strane oevidaca? Sem toga, prema svedoenju uesnika dogaaja, Vjekoslava Spoja, to potvruju i ostali izvori, jedan od boraca ete, student Vladan Bojani iz Bele Crkve, ostao je nakon prvog dolaska partizana na seoskom zboru i nakon privremenog odlaska njegovih drugova u umu.44 injenica je da ga njegovi seljani nisu odali andarmima. Isto tako, vredi napomenuti da je seoski zbor nakon prvog dolaska partizana, a pre dolaska andarma, govorom otvorio borac Raevske ete i metanin Bele Crkve, Bogoljub Raki, to dodatno svedoi o spremnosti lokalnog stanovnitva da se prikljui oslobodilakoj borbi. Bogoljub Raki je zajedno sa dvojicom seljaka iz Bele Crkve zaklan od strane etnika 9. septembra 1943. Nijedan od njih nije poginuo u borbi, niti je u vreme hvatanja od strane etnika bio pripadnik neke oruane formacije. Uhvaeni su pred ukuanima i odvedeni u umu, gde su svirepo likvidirani. (Bogoljub Raki se pasivizirao posle pada Uike republike i nakon toga je iveo civilnim ivotom).45 Da li pristalice rehabilitacije dvojice andarma u kvislinkoj slubi, navodno ubijenih iz ideoloko-politikih razloga, pomiljaju da su Bogoljub Raki i njegova dvojica seljana ubijeni iz ideolokih i politikih razloga? Da li je na osnovu Zakona o rehabilitaciji bilo mogue zatraiti sudsku rehabilitaciju ovih civila koje su ubili pripadnici ravnogorskog etnikog pokreta, s obzirom na injenicu da su pripadnici ovog
42 , , , IV, 40, , 4.7.1945, . 34. 43 , , . , XXVII, 1171, , 2.7.1971, . 2. 44 , . , 7. 1941. , . , XXIX, 1276, , 6.7.1973, . 3. 45 Milojica Panteli, Iz prvih dana oruanog ustanka. Bogoljub Raki otvorio narodni zbor, 4. jul, VII, 297, Beograd, 27.2.1968, str. 10.
101
Milan Radanovi
pokreta 2004. zakonskim putem izjednaeni sa pobednikom stranom iz Drugog svetskog rata? Izbor Koste Nikolia, doktora istorijskih nauka, za vetaka u procesu rehabilitacije dvojice kvislinkih andarma, prema oceni prof. ora Stankovia, efa Katedre za istoriju Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, predstavlja presedan: Da li je sluajnost to to ovaj savremeni politiki sud i vetak ne znaju u kom sluaju se pozivaju istoriari-naunici, kao eksperti? Prvo, pozivaju se kada se radi o tubi za plagijat. Drugo, kada je u pitanju procena istorijskog izvora da li je falsifikat ili verodostojno svedoanstvo, te da li je to svedoanstvo original ili kopija. Sud nije raspravljao ni o jednom ni o drugom. Budui da se radi o jednom konkretnom istorijskom dogaaju, sud je verovatno pozvao vetaka po pitanju interpretacije tog dogaaja. Pitanje interpretacije istorijskih dogaaja je u domenu istorijske nauke. Ovako kako je postupio Okruni sud u apcu sa svojim vetakom, nesporno je pokuaj tiranije nad istorijskom sveu nametanjem sasvim odreenih politikih poruka, kao i krenja srpskog pozitivnog zakonodavstva zloupotrebom vetaka.46 Negativnu ocenu ina rehabilitacije dvojice kvislinkih andarma, kada je re o strunoj javnosti, izneo je prof. ore Stankovi: Za nas, kao i sud i vetaka, ne bi trebalo da bude sporno da je 7. jula 1941. godine Srbija ve tri meseca bila zemlja koju je okupirala nacistika Nemaka. Ni da je odmah po kapitulaciji uspostavljen i nemaki nacistiki upravni aparat. Isto tako, ne bi trebalo da bude sporno da se celokupan upravni aparat Kraljevine stavio na raspolaganje okupatoru. Oba pomenuta andarma su dobrovoljno ostala u slubi tog upravnog aparata. I tog dana su uredovali po zadatku, takoe, dobrovoljno, a ne pod prisilom. Znali su za nemaku nacistiku naredbu o zabrani okupljanja na javnim mestima i zadatak im je bio da na to upozore okupljeni narod u Beloj Crkvi te da ga, ako bude potrebe, i silom onemogue.47 Kako stoga, u ovom kontekstu, posmatrati izjavu istoriara Koste Nikolia: Prema mom kritikom sudu, u pravu su bili oni koji su izgubili rat 1945. godine.48 Odnosi li se ovo kritiko presuivanje i na
, , . , 12/2009, , 2009, . 219220. 47 , , , CVI, 34228, , 21.2.2009, . 14. 48 , -. , , 2817, , 23.12.2004, . 24.
46
102
aboliranje kvislinkog aparata kome su pripadali Milan Aimovi i Milan Nedi i njima podreeni represivni aparat? Osvrui se na ukupan uinak i mogue posledice revnosnog rada srpskog politikog sudstva u kontekstu spornih odluka o rehabilitaciji kontroverznih linosti srpske istorije iz perioda Drugog svetskog rata, . Stankovi zakljuuje: Svojim odlukama, sasvim oigledno, sudstvo promovie odreenu politiku klimu, alje javnosti sasvim odreene politike poruke, koje putem medija utiu na irenje revanizma i stvaranje haosa u kolektivnoj istorijskoj svesti.49 Pokuaj nenaklonjenih prosuditelja iz redova dravnih institucija da okarakteriu in otpora pripadnicima kvislinkog represivnog aparata, odnosno zaetak oslobodilake borbe, kao zaetak graanskog rata i ustanak protiv drave, odnosno napad na dravu kao instituciju, iako kvislinka tvorevina u Srbiji nije imala prerogative drave, nameu poeljnu predstavu o srpskom kvislintvu kao izrazu srpske dravotvorne i nacionalne ideje. Ovakve navodno apodiktike ocene u medijima poprimaju odlike opskurne mitologeme, imenovanjem protagonista oslobodilakog pokreta za teroriste i ubice nedunih ljudi.50 Ulica, kola i kasarna koje su Valjevu nosile ime ikice Jovanovia panca (19141942), jugoslovenskog dobrovoljca u Internacionalnim brigadama panske republikanske armije, jednog od pokretaa antifaistikog ustanka u Srbiji i neposrednog uesnika oruanog sukoba u Beloj Crkvi 7. jula 1941, posthumnog nosioca Ordena narodnog heroja kao najprestinijeg jugoslovenskog odlikovanja, dobile su nova imena tokom 1990-ih, u Jovanovievom rodnom gradu. Spomenik ikici Jovanoviu pancu u okviru memorijalnog centra u Radanovcima, kraj Kosjeria, na mestu Jovanovieve pogibije, skrnavljen je u vie navrata u protekle dve decenije. U dva navrata nepoznata lica su brisala uklesane istorijske datume na obelisku. ikici su stavljali omu oko vrata s ciljem da ga obore.51 Kao kontrapunkt skrnavljenju uspomene na ikicu Jovanovia panca na prostoru njemu zaviajne zapadne Srbije, napominjemo
49 , , , CVI, 34477, , 31.10.2009, . 13. 50 Kao groteskan primer jedne ovakve mitologeme, navodimo tekst iz jednog beogradskog dnevnog lista, u kome se na nedopustiv i neozbiljan nain govori o uzroku oruanog sukoba 7. jula 1941. u Beloj Crkvi; vid. Vlada Arsi, Graanski rat poeo zbog konobarice, Press, 1620, Beograd, 4.7.2010, str. 7. 51 , , , LVI, , 13.1.2009, . 12.
103
Milan Radanovi
da je Srpska pravoslavna crkva omoguila podizanje spomenika andarmima Lonaru i Brakoviu, u porti crkve sv. ora, u Beloj Crkvi, gde su nakon 2000. preneseni i sahranjeni njihovi zemni ostaci. Uz dozvolu i blagoslov crkvenih vlasti, spomenik Bogdanu Lonaru podignut je u porti crkve 2000. Dve godine kasnije, Udruenje za ouvanje srpske tradicije podiglo je spomenik i Milenku Brakoviu.52 Na spomeniku Milenku Brakoviu ispisan je sledei zavet: Da se vie nikad ne dogodi da Srbi ubije Srbina, kojim uvari srpske tradicije podseaju da ivimo u vremenu nacionalnog pomirenja i, shodno tome, drutvenog blagostanja. Na istom spomeniku uklesana je i sledea reenica: Ubijen si od bezbonike bratske ruke a na greh i sram srpskog roda, kojom je dat prilog ozvanienju crkvene rehabilitacije kvislintva i kojom se jasno sugerie koga crkva smatra pripadnicima srpskog naroda, a koga bezbonicima i otpadnicima. Na ovom konkretnom primeru mogue je dodatno sagledati anticipatorsku uloge crkve u rehabilitaciji poraenih snaga iz vremena Drugog svetskog rata, nekoliko godina pre nego to je drava zapoela rehabilitaciju snaga kolaboracije i, u odreenim aspektima, snaga kvislintva, dajui ovom procesu zakonski privid. Crkveni doprinos memorijalizaciji dvojice kvislinkih andarma treba shvatiti kao pokuaj materijalizovanja kontratee lokalnom prostornom memorijalu u Beloj Crkvi koji je oformljen 1951. podizanjem spomen-obeleja partizanskim uesnicima dogaaja, rad vajara Stevana Bodnarova, da bi 1971. bio izgraen spomen-kompleks Simbolika u kamenu, rad arhitekte Bogdana Bogdanovia, dok je u crkvenoj porti podignuto spomen-obeleje partizanima iz drugih delova Jugoslavije, poginulim u raevskom kraju, delo arhitekte Miluna Stambolia. Memorijal u Beloj Crkvi je od sredine 1970-ih do sredine 1980-ih godinje u proseku poseivalo izmeu 50.000 i 100.000 posetilaca.53
Vlada Arsi, Graanski rat poeo zbog konobarice, Press, 1620, Beograd, 4.7.2010, str. 7. . , , , , 19, : , , 45. 1982, (. ), , 1982, . 162165.
52 53
104
Poetak epiloga
Na kraju, umesto zakljuka, naveemo primer politike i ideoloke hipokrizije Miloevievog reima koji je, prema reima profesora Todora Kuljia pripremio dananji istorijsko-politiki preokret. Drutveno-politika situacija 1990-ih normalizovala je razliite verzije istoriografskog ekstremizma.54 U Valjevu su 15. septembra 1986. sveano otkriveni spomenici ikici Jovanoviu pancu (rad Miodraga ivkovia) i dr Milou Pantiu (rad Ota Loga), dvojici nekadanjih stanovnika ovog grada i zaetnika Raevske ete Valjevskog NOP odreda. Sveano otkrivanje ova dva spomenika pratio je politiki govor tadanjeg predsednika CK Saveza komunista Srbije, Slobodana Miloevia. Dogaaj u Valjevu, kome je prema pisanju dnevnih listova, prisustvovalo oko 20.000 stanovnika Valjeva i okoline, iskorien je za promociju Miloevieve politike snage. Oigledno je da 20.000 ljudi nije dolo na ovaj skup podstaknuto eljom da doprinese komemorisanju dvojice lokalnih revolucionara, ve da prui podrku nacionalistikoj struji koja je preuzimala rukovodstvo u Savezu komunista Srbije. Ovaj skup predstavlja zaetak iskazivanja masovne podrke Miloevievoj politici. Upadljivo je da se Miloevi u dugakog govoru tek ovla osvrnuo na linosti dvojice valjevskih revolucionara. Miloevi je izrazio negodovanje zbog aktuelne zloupotrebe slobode izraavanja, to je, prema njegovim reima, ukljuivalo i pravo graanstva svim idejama i ideologijama do amnestije etnitva i restauracije kapitalizma.55 injenica je da je upravo Miloeviev reim omoguio amnestiranje i normalizovanje etnike ideologije i stvorio uslove za zloinako delovanje onih koji su bili inspirisani praksom etnikog pokreta tokom Drugog svetskog rata, kao to je omoguio restauraciju kapitalistikog privrednog sistema u Srbiji. Vredi ukazati na sledei paradoks: autor spomenika ikici Jovanoviu pancu, Miodrag ivkovi, koji je uz Vojina Bakia, Duana Damonju i Bogdana Bogdanovia najznaajniji predstavnik jugoslovenske monumentalne spomenike skulpture, iji radovi na temu NOR-a i socijalistike revolucije (Kragujevac /1963/, Tjentite /1971/, Kadinjaa /1979/) predstavljaju prepoznatljiv doprinos
54 Todor Kulji, Prevladavanje prolosti. Uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Beograd, 2002, str. 473474. 55 . , , , LXXXIII, 26204, , 16.9.1986, . 1.
105
Milan Radanovi
posleratnoj jugoslovenskoj memorijalizaciji dogaaja iz Drugog svetskog rata, postae tokom naredne dve decenije autor idejnih reenja za nekoliko spomenika u gradovima Republike Srpske (Spomenik srpskim braniocima u Brkom /1997/, Spomenik borcima Semberije u Bijeljini /1998/, asni krst u Prijedoru /2000/, Spomenik borcima otadbinskog rata u Derventi /2001/, Spomenik borcima za slobodu u Modrii /2002/) koji komemoriu rezultate politike etnikog ienja, tj. rezultate politike Slobodana Miloevia.
106
lIteratura Arsi, Vlada, Graanski rat poeo zbog konobarice, Press, 1620, Beograd, 4.7.2010. Bing, Albert, Pomirbena ideologija i konstrukcija identiteta u suvremenoj hrvatskoj politici, Dijalog povjesniara-istoriara, 10/1, Osijek 2225. rujna 2005, (ur. Igor Graovac), Zagreb, 2008. , , , , LVI, , 13.1.2009. , , 1941. , , 1998. , , , , CVI, 34460, , 14.10.2009. , ., 7. 1941. : , , LVI, , 8.1.2009. , ., , , , 19, : , , 45. 1982, (. ), , 1982. Jovanovi, arko S., Uporednost oslobodilakog i graanskog rata, Tokovi. asopis Instituta za noviju istoriju Srbije, 12/1993, Beograd, 1993. , , , . , XXVII, 1171, , 2.7.1971. , , . , 7. 1941. , . , XXIX, 1276, , 6.7.1973. Kulji, Todor, Prevladavanje prolosti. Uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Beograd, 2002.
107
Milan Radanovi
, , , . , XXXII, 2/2008, , 2008. Lali, Veljko, Intervju: Boris Tadi. inievom metodom reavam problem Kosova, Nedeljnik. Besplatan primerak uz Press, Press, 2164, Beograd, 11.1.2012. , , , , IV, 40, , 4.7.1945. , ., , . , , LVI, , 10.1.2009. , ., , , LVIII, , 4.7.2011,. , , , , CIV, 33672, , 6.8.2007. Milenkovi, Ljiljana, Pria o 7. julu. Bratoubilaki ustaniki pucanj, Akter. Magazin savremene Srbije, 41, Beograd, 12.7.2010. , , -. , , 2817, , 23.12.2004. Miljkovi, Aleksandar A., Osuda komunistikog reima uslov rehabilitacije rtava komunistikog terora, Hereticus. asopis za preispitivanje prolosti, II, 2/2004, Beograd, 2004. , .; , ., . , , CI, 32729, , 17.12.2004. , , 7. 1941. . , , 3028, , 8.1.2009. . , (. , ), , 2010. Panteli, Milojica, Iz prvih dana oruanog ustanka. Bogoljub Raki otvorio narodni zbor, 4. jul, VII, 297, Beograd, 27.2.1968.
108
Parivodi, Milan, Istorijski znaaj Zakona o rehabilitaciji, Hereticus. asopis za preispitivanje prolosti, VI, 2/2008, Beograd, 2008. Radanovi, Milan, Akademski istorijski revizionizam u slubi dravne istorijske politike u Srbiji nakon 2000., Republika. Glasilo graanskog samooslobaanja, XIII, 512515, Beograd, 1.11.2011. Sekulovi, Aleksandar, Pravni aspekti eventualne rehabilitacije Drae Mihailovia, Istina. List Drutva za istinu o Narodnooslobodilakoj borbi, III, 8, Beograd, avgust 2009. , ..., . , , LVIII, , 15.4.2011. , , , : , , 358, , 10.11.2004. , , , . , 12/2009, , 2009. , , , , CVI, 34228, , 21.2.2009. , , , , CVI, 34477, , 31.10.2009. , ., , , LXXXIII, 26204, , 16.9.1986. Trkulja, Jovica, Rehabilitacija kao mera pravnog savladavanja autoritarne prolosti u Srbiji, Hereticus. asopis za preispitivanje prolosti, VI, 2/2008, Beograd, 2008. Turudi, Momir, Ko kai, a ko skida sliku Milana Nedia, Vreme, 958, Beograd, 14.5.2009. Vodineli, Vladimir V., Zakon o rehabilitaciji tuna pria sa moda srenim krajem, Hereticus. asopis za preispitivanje prolosti, VI, 2/2008, Beograd, 2008.
109
Milan Radanovi
, , , LX, 137/2004, , 24.12.2004. , , LXII, 33/2006, , 17.4.2006. , , LXVII, 92/2011, , 7.12.2011. , I/21, 19411944, (. ), , 1965. Zeevi, Momilo, Povodom rehabilitacije Slobodana Jovanovia i kneza Pavla Karaorevia, 23.12.2011, http://www.e-novine.com/ drustvo/55796-Povratak-kolaboraciji-faizmu.html , , . 7. 1941. , , 12/1966, , 1967.
110
111
112
AntifAizAm kAo rtvA istorijskog revizionizmA i politikog relAtivizmA
113
Rehabilitovani saveznik Rajha: Knez Pavle Karaorevi i Adolf Hitler u Berlinu, jun 1939.
114
tree poglAvlje
AntifAizAm kAo rtvA istorijskog revizionizmA i politikog relAtivizmA

Uzurpirana pobeda
obeda nad faizmom je pobeda nad ideologijom krvi i tla, ideologijom podele na superiorne i inferiorne nacije, nad ideologijom rasizma, antisemitizma i militarizma, nad ideologijom dogmatski proglaenih pseudoistina o sopstvenoj naciji, nad ideologijom nipodatavanja i unitavanja drugih. Na simbolikoj ravni, proslava takve pobede je dokaz prevazilaenja nacionalizma i njegovog veitog sukobljavanja sa drugima. Jedino to pobeda nad faizmom nije to je nova nacionalistika homogenizacija pod parolom nacionalnog pomirenja i izvrtanje istorije na glavu proglaavanjem novih dogmatskih kvaziistina za istoriju. Pobeda nad faizmom je najmanje prilika za novo sukobljavanje sa drugima, a posebno sa susednim narodima. A kada se proslava nad faizmom upravo u to pretvori, onda postaje jasno da se, bar na naem prostoru, iz istorije nikada nita nije nauilo, da su krv i tlo i dalje vrednosti, a da se rtve mogu i vie puta ubijati. Zato je proslava pobede nad faizmom u Srbiji, ove 2005. savreno jasno pokazala da ovde ne postoji istorija mimo interesa vladajue ideologije, da prolost ima samo upotrebnu vrednost, a da pobeda nad faizmom od pre 60 godina interesuje nau politiku elitu samo utoliko ukoliko proceni da je to potrebno da se, s jedne strane, zadovolji antifaistika Evropa, a s druge strane, da se zadovolji birako telo koje e glasati na sledeim izborima. Zato je traljava proslava pobede nad faizmom kod nas i mogla da bude organizovana tako da se Srbija prikae kao jedina zemlja na svetu u kojoj antifaizam nije imao ni vostvo ni vou, kao jedini antifaizam
115
koji niko nije organizovao, jedini depersonalizovani antifaizam, jedini antifaizam koji nije umeo da peva pa je i muzika morala iz crkve da se pozajmi, jedini antifaizam koji nije ostavio nikakvog traga o sebi. Drugim reima, to je bio jedini rasplinuti, amorfni antifaizam koji je i bio i nije bio, i jeste i nije, i zato ga i slavimo i ne slavimo. Ali, to je, sudei po proslavi bio i jedini antifaizam na svetu koji je dao dignitet dananjoj politikoj eliti da i ona moe da kae da je antifaistika, da je na strani pobednika nad faizmom, a da ne pomene ni jednog trenutka antifaiste-pobednike i njihovog vou, jer ako bi to uradila moda ne bi pobedila na sledeim izborima. Sramna proslava i sramni dananji antifaizam koji to i nije ali bi voleo da se tako zove jer je to danas ulaznica za Evropu. A ako sutra to ne bi bila ulaznica za Evropu, utoliko bolje, samo e iskreno priznati da to nikada nije ni bio, samo se pravio. A kako to izgleda kod svih drugih? Na Crvenom trgu 9. maja ove godine, najvaniji svetski dravnici nisu imali problem da pozdravljaju pobednike zastave i sluaju rei pobede upuene pre ezdeset godina lino Staljinu. Ruski predsednik nije imao problem da bude okruen srpom i ekiem, petokrakama i njihovim pesmama, i nije se bojao da e ga neko zato nazvati nedemokratom i da e izgubiti na sledeim izborima. Zato svetski dravnici nisu imali problem? Zato to nemaju problem inferiornih drutava koja u odsustvu identiteta i legitimacije, pokuavaju da ga pronau u izmiljenoj prolosti. Zato ni Putinovo samosvesno drutvo nema problem da prihvati kontinuitet antifaizma Sovjetskog Saveza. Zato oni ne moraju, kao to mora naa politika elita, da slave pobedu a preutkuju pobednike, kako bi otvorili prostor da slave gubitnike, a preutkuju njihov poraz, odnosno, i da slave i da ne slave, da pomeaju i pobedu i poraz, i antifaizam i borce protiv antifaizma. Jer, u krajnjoj liniji, otkuda naa politika elita moe sigurno da zna ta je tada bilo. Moda tog Drugog svetskog rata i nije bilo, moda je to samo jo jedna belosvetska ujdurma u koju oni ne bi da se meaju dok jednom njihovi ideolozi ne dokau ta se stvarno desilo. Zato se i desilo da ba kada je proslava pobede nad faizmom bila idealna prilika da se ovo drutvo pomiri sa drugima, ono je odluilo da se jo jae zavadi, identifikujui se sa idejama sa kojima su ga iste nacionalistike ideologije zavadile ve dva puta, 1941. i 1991. Naa mudra politika elita na ljutnju suseda, koji i sami imaju dovoljno svojih eljnih svae, odgovara da je na odnos prema prolosti naa prija kao to je njihov odnos prema njihovoj prolosti njihova prija, pa da svako ostavi onome drugom njegovu priju na miru. ta je naa
116
Antifaizam kao rtva istorijskog revizionizma i politikog relativizma
mudra diplomatija poruila time? Poruila je da istorija nije nauka ve politika prija nacionalistikih ideologa koji njome mogu beskrajno da manipuliu. S druge strane, poruila je kako i plitkoa moe biti beskrajna jer je zaboravila da odnos prema etnitvu posle ratova devedesetih, vie nije odnos prema dalekoj ve prema bliskoj prolosti. Odnosi sa susedima su takvi kakvi su zbog ideologije etnitva, a naa diplomatija bi da ih popravlja njenom rehabilitacijom. Zaboravila je da u ratovima devedesetih nije bilo partizana i da niko svoje protivnike nije pogrdno nazivao tim imenom. Meusobno su se s razlogom nazivali drugaije. Zato ova izofrena izokrenutost srpske sadanje prolosti nije tu sluajno. Ona nema mnogo veze sa onim to se desilo pre ezdeset godina. Ona ima veze samo sa mnogo bliom prolou, sa ratovima devedesetih i sa ideologijom koja ih je vodila, a koja i danas vlada ovim drutvom. Ne slave se gubitnici i ne izjednaavaju sa pobednicima nad faizmom zbog njih samih. Slave se samo zato da bi njihova ideologija nastavila da ivi. A kada jednog dana rehabilitacija etnike ideologije postane gotova stvar, onda e, veruje dananja politika elita, biti rehabilitovani i ratovi devedesetih koji su sa tom ideologijom voeni. Zato danas, kada se hoe u Evropu, rehabilitacija ideologije kojom su voeni ratovi devedesetih jo nije poeljna, ali ona se, preko rehabilitacije njenih rodonaelnika iz prolosti, priprema za budunost kada nas niko vie ne bude pomno posmatrao. U toj budunosti, veruje naa politika elita, i ratovi devedesetih e postati svetli primeri junatva, slobodarstva i muenitva, pa e se, kao i danas o onome od pre ezdeset godina, tada pisati knjige o slavi i pobedi devedesetih, muenicima za pravednu stvar devedesetih, oslobodilakom ratu devedesetih, moda i o ponekoj greci devedesetih. Tada e, veruju oni, istoriari pisati udbenike sa pravom istinom o ratovima devedesetih, tada e neka druga skuptina dekretom proglaavati heroje ratova devedesetih. Tada e se, veruju oni, zaokruiti kontinuitet etnitva kao jedine poeljne i prave srpske istorije i ideologije. Kada je poelo falsifikovanje istorije u korist danas jedino poeljne etnike ideologije, krenulo se radikalno, Tito je proglaavan agentom Gestapoa, a partizani ubicama, jer se poverovalo da se sa istorijom moe sve, iako je jo u XIX veku Ilarion Ruvarac znao da u takve nacionalno poeljne skaske i bajke veruju ueni ljudi samo ako se piu za gotov novac. Onda se uvidelo da tako radikalno laganje nije uverljivo, pa se svelo na manju meru. U ideolokoj kuhinji se reilo da e se partizanima priznati antifaizam, ali samo pod uslovom da se zabo117
rave kolaboracije svih ostalih. Poverovalo se da se nala spasonosna formula simetrije. Meutim, falsifikovanje istorije u dnevnopolitike svrhe ima svojstvo da mora stalno da se prilagoava promenama. Ako je danas poeljno biti antifaista onda ideolozi guraju svoje istorijske pretke u antifaizam. Ako je poeljno biti nacionalista, guraju ih u nacionalizam, ako je poeljno biti demokrata, guraju ih u demokratiju, ali ako jednom bude poeljno ne biti antifaista, gurnue ih i u borbu rame uz rame sa faizmom. U tolikom lutanju, falsifikovana istorija jednom, obino na kraju, zaluta a da nije ni svesna da je stigla na pravo mesto. Sve to zna dananja politika elita nauila je iz svoje kritike komunizma. Ali poto to uenje nije izvorno, poto je samo pozitivna strana negativne kritike, ponovila je u mnogo izvitoperenijoj formi ono to je zamerala dalekim prethodnicima. Kritikovala je komunizam da pie svoju istoriju, a oni je proglaavaju skuptinskim dekretom, kritikovala je komunizam da je skratio prethodnu istoriju, a oni su prethodnu istoriju gumicom obrisali, kritikovala je komunizam da je pravio vetake meunacionalne simetrije da bi se ivelo u miru, a oni su napravili jo goru, nacionalnu simetriju, da bi stanje rata veito potrajalo. Zato je Srbija danas jedina drava na svetu u kojoj najvie zakonodavno telo zakonima pie istoriju, i umesto da donosi zakone o univerzitetu ili o elementarnim nepogodama, dekretima odreuje ko je bio pre pola veka antifaista. uli su negde floskulu da pobednici piu istoriju i reili da je napiu u skuptini. A iz istorije nita nisu nauili. Nisu primetili da ona ui da e i njihove odluke neki drugi ukidati podsmevajui se njihovoj ideologizovanosti kao to se oni podsmevaju prethodnicima. U naem alosnom drutvu jo uvek se veruje da su stvari onakve kakvim ih mi proglasimo dekretom. Ako kaemo da su ovdanji svi ratovi oslobodilaki, da e oni stvarno takvi i biti, ako kaemo da smo antifaisti, da emo to stvarno i postati, ako kaemo da ovde nema antisemitizma, da ga onda stvarno nema iako se svakodnevno uveravamo da ga ima. Izbor etnitva za put u Evropu je upravo takvo slepo verovanje da e slika koju svet ima o nama biti onakva kakvom je mi crtamo. Zaboravlja se da ta slika iz tueg ugla izgleda drugaije. I kao to je jedna od rehabilitacija etnitva ona glupa floskula da dananji etnici lie na Bulajieve etnike, kojom se hoe sugerisati da su oni pravi izgledali bolje, tako na alost, i slika koja se alje sa Ravne gore, nije vie slika i prilika jedne stranke, ve od sada, slika dananje Srbije koju crta politika elita a sa kojom ona eli u Evropu. A kada je sve krenulo naopako, koliko jue smo uli od istih rei koga je danas briga za
118
Antifaizam kao rtva istorijskog revizionizma i politikog relativizma
etnike i partizane, kao da nam poruuju da smo ih mi molili da skuptina krade bogu dane piui istorijske dekrete, a budet prazni slavei poraze. A zato onda, pitae neko, nije bilo nikoga od njih na proslavi poraza na Ravnoj gori? Nije ih bilo zato to oni, veliki dananji antifaisti, ne idu nigde jer nisu sigurni ta je dobro za sledee izbore. Nisu sigurni da li vie glasova donosi Sremski front ili Ravna gora, ne znaju kako die narod koji bi trebalo da ih bira. Oni su antifaisti samo zato to to danas politiki korektno zvui. Na sreu, istorija nikada ne ide beskrajno dugo onim tokom kojim ideolozi zamiljaju da mogu da je vode. Naa skuptina je opet sve pogreno razumela. Jer, istoriju ne piu pobednici, inae kako bi znali da su pobednici, istorija se pie sama, i ostavlja dovoljno tragova svoje stvarnosti da uvek iznova moe da se rekonstruie. A dnevni pobednici? Dnevni pobednici, posebno ako su im ideoloki preci bili gubitnici, samo falsifikuju istoriju za svoje dnevne potrebe, i njihovim nestankom, blede i njihovi falsifikati, ostajui samo kao otuno-smene slike ljudske ideoloke gluposti koja, kao malo dete, veruje da je dovoljno da zamuri pa da ga niko drugi ne vidi u punoj svetlosti.
119
120
Dr Ranko Konar
UDK: 930(497.11)1941/1945 930:329.146(497.11)
istorijskim miljenjem protiv ideolokih i politikih upotreba prolosti
APSTRAKT: Profesor dr Ranko Konar decenijama je izuavao istoriju jugoslovenske drave i drutva, sinhrono uei studente istorije na novosadskom Filozofskom fakultetu tematskim krugovima i problematici istorije Jugoslavije, kao i temeljnim metodolokim postavkama profesije istoriara. Sem istorije meuratne Jugoslavije, njegova vana tema je i istorija Drugog svetskog rata na ovim prostorima. Prvi deo teksta koji sledi jeste rad preuzet, uz dozvolu autora, iz Zbornika Matice srpske za istoriju, objavljen 1995. U nastavku su razgovori sa Rankom Konarom voeni tokom marta, aprila i maja 2012. za potrebe ovog Zbornika, u kojima on na dokumentarnim osnovama analizira aktuelne profesionalne izazove sa kojima se suoava domaa istoriografija, ali i drutvo u celini. KLJUNE REI: Drugi svetski rat, Jugoslavija, etniki pokret, Draa Mihailovi, rehabilitacija, istorijski revizionizam.
nekoliko zapaanja o karakteru rata u jugoslaviji 19411945.

arakter rata u Jugoslaviji 19411945. predmet je oprenih istorijskih ocena i miljenja. Mnogo je nedoumica i otvorenih pitanja koja zahtevaju dublje i potpunije istorijske analize. Svojom sloenou izdvajaju se meunarodni problemi rata, sukob etnikog i partizanskog pokreta, njihov politiki i socijalni identitet, nominalno i realno u njihovom opredeljenjima, odgovornost za poetak meusobnog sukoba, motivi njihovih razliitih vojnih strategija, odnos prema okupatoru, karakter i smisao kolaboracije i dr. Rat se u Jugoslaviji uglavnom razliito interpretira: kao oslobodilaki, graanski, oslobodilaki i graanski, kao socijalistika revolucija itd. Oslobodilako svojstvo rata najee se vezuje za pokret pod vostvom komunista, s obzirom na njegov borbeni odnos prema
121
Dr Ranko Konar
okupatoru i jugoslovensku orijentaciju, ali mu se daje i znaajno socijalno-politiko obeleje i karakter. Uglavnom se tada relativizira njegov oslobodilaki i patriotski karakter zbog tenji da se ostvari i kao drutveni pokret, ponekad i samo zato to su njegovi protagonisti bili komunisti. Orijentacija etnikog pokreta predstavlja se u oslobodilakom, politikom, ali i kolaborantskom smislu, s obzirom na saradnju sa okupatorom, kojoj se obino daje karakter stvarnog, ali i privremenog taktikog opredeljenja. Graanski karakter rata vezuje se uglavnom za partizansko etniki sukob koji se razvio na osnovi njihovih protivurenih politikih i ideolokih tenji, ali i razliitog odnosa prema okupatoru. Razliiti odnos sukobljenih strana prema okupatoru borbeni partizanski, fabijanski etniki, i njegova privremeno-taktika saradnja sa okupatorom, interpretiraju rat u Jugoslaviji i kao oslobodilaki i kao graanski. Istorijska literatura uglavnom izraava jedno od navedenih miljenja, nastojei da za njih nae to uverljiviju dokumentarnu potvrdu. Ponekad, meutim, istorijske procese ona i relativizira da bi izbegla potpuniji sud ili ih politiki predstavila. Literatura emigrantskog porekla jedinstvena je u oceni da je rat u Jugoslaviji imao graanski karakter i da su ga izazvali komunisti, s obzirom na prevashodno politike ciljeve svoje borbe. U analizama istorijskih procesa partizanskom pokretu pripisuje se samo komunistiko, a etnikom nacionalno svojstvo. U tim karakteristikama vidi se i osnova njihovog meusobnog sukoba. Smatra se da pokreti u poetku idu zajedno, ali bitne ideoloko-politike razlike koje su postojale, izmeu njih, a dobrim delom i sudar linih prestia, kao i nemogunost ujednaavanja ciljeva borbe i naina akcije, uinili su, da je izmeu ova dva pokreta otpora dolo ne samo do razlaza nego i do meusobne borbe, koja je, sve vie, prerastala u graanski rat... Oba su se u toj borbi povremeno oslanjala na okupatora... Jugoslovenska istoriografija dugo je smatrala rat samo narodnooslobodilakim, vezujui ga za partizanski pokret, unutar kojeg su se ostvarile dublje drutvene promene. U njenim interpretacijama uglavnom nije sporno primarno, nacionalnooslobodilako svojst122
Istorijskim miljenjem protiv ideolokih i politikih upotreba prolosti
vo borbe, u okviru koje se drutvene promene shvataju kao imanentni istorijski procesi. Poslednjih godina, meutim, dolo je do odreenih promena i u njenim interpretacijama rata. Jedan broj istraivaa (Veselin ureti i dr.) evoluirao je u svojim shvatanjima, priklanjajui se ocenama o graanskom karakteru rata u Jugoslaviji. U shvatanjima Branka Petranovia, koji se dugo i temeljno bavio prouavanjem rata u Jugoslaviji, takoe se mogu zapaziti odreena istorijska nijansiranja. Indikativne su u tom smislu njegove knjige Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji 19411945, i posebno Srbija u Drugom svetskom ratu 19391945. godine. Ocenjujui rat kao narodnooslobodilaki, Petranovi uoava i elemente graanskog, koji su se izrazili u partizanskoetnikom sukobu, njihovim divergentnim ideolokim pozicijama, etnikoj kolaboraciji itd. Strana literatura, sa manje ili vie istorijskog senzibiliteta, varira tezu o graanskom karakteru rata koji je posledica sukoba dvaju suparnikih pokreta, razliitih inostranih pokrovitelja, politikih i antifaistikih strategija, nacionalnih orijentacija itd. U njihovim procenama se smatra da je re o aspektu rata koji su komunisti imali najvie potrebe da kriju. Novija uretieva shvatanja rata izazvala su uglavnom kontroverzne reakcije. Prema njegovom miljenju, politikom karakteru rata najvie je doprinela komunistika orijentacija partizanskog pokreta i saveznika (britanska) politika. ureti ocenjuje da nije shvaena sva ambivalentnost srpske antiokupatorske pozicije, koja je obuhvatala sve vojno-politike struje od desnice do levice i koja je bila eminentno egzistencijalno uslovljena. To je vodilo ili beskompromisnoj borbi uz rizik potpunog istrebljenja naroda, kojim putem je ilo Titovo rukovodstvo, vukui za sobom srpske rusofile i komuniste, u skladu sa staljinistiko-kominternovskim rezonima, cilj opravdava sredstva. (I uspevalo je, jer je delovalo u ime nove Rusije)... Druga alternativa je bila realna nacionalna politika, koja bi odgovarala tekim okolnostima. Tim putem iao je pokret Drae Mihailovia, sve dok nije upao u pogubni procep: izmeu egzistencijalnih rezona naroda, koji su ukljuivali i prilagoavanje tekim okolnostima i, ak, privremenu taktiku saradnju sa neprijateljem; i globalnih vojno-politikih rezona saveznika, koji nisu razumevali specifiku srpske stvarnosti. U tekom procepu, u situaciji graanskog rata sa idejnopolitikim suparnicima, Jugoslovenska vojska u otadbini (etniki pokret) pod komandom D. Mihailovia je upuivana i na pravljenje nepopularnih gnjilih kompro123
Dr Ranko Konar
misa nikada ne naputajui svoju patriotsku sutinu. Kompromis u koji su, zahvaljujui Titovoj igri, bili upregnuti i rusofilsko-slobodarski zaneseni srpski internacionalisti (partizani), vodio je afirmaciji druge linije kalkulantske upotrebe Srba protiv Srba, dajui pravo graanstva aranmanima protivtee velikosrpskom pokretu Drae Mihailovia. Potom je ona na fiktivnoj podlozi bila institucionalizovana kao revolucionarna tekovina (najvie u razbijakim dravno-pravnim projekcijama AVNOJ-a). Petranovievo gledite, meutim, primereno je globalnom pristupu istorijskim procesima i njihovoj identifikaciji. Ako se istorija 19411945. u Jugoslaviji posmatra u okviru modela revolucijakontrarevolucija, onda se moe govoriti o graanskom ratu kao stalnoj pojavi od novembra 1941. godine, istina u kamufliranoj formi borbe protiv komunista kao uzurpatora sa etnike strane, odnosno, protiv etnika kao kolaboracionistike snage okupatora posle razlaza u Srbiji. Kako bismo govorili o revoluciji a da ne vidimo njen pandan, kontrarevoluciju? A ako se ove dve antagonistike snage sudaraju, onda je na delu i graanski rat. Snage u pitanju imaju razliite ciljeve. One su ideoloki na vrhu vie nego jasno razdvojene, bez imalo dvoumljenja glaveina o emu je re: radi se o pokretima sa sasvim jasno raspoznatljivim, krajnje suprotnim ciljevima i interesima. Te snage, komunisti i oficiri, kao jezgro etnikog pokreta, nepomirljivi su protivnici jo iz prethodnog vremena, uz uvaavanje svih patriotskih motiva dela oficira, koji nisu rado pristali da ostanu van borbe protiv okupatora. Izmeu tih snaga, ak i u fazama saradnje i zajednikih borbenih dejstava, nije bilo poverenja. Privremeno sadejstvo partizanskih i etnikih snaga u Srbiji 1941. bilo je kratkog veka, nabijeno obostranim nepoverenjem, poznato po mnogim incidentima i potmulim obraunima, iekivanjem konanog razlaza. Zavrilo se graanskim ratom na tlu zapadne Srbije u jesen 1941. koji e zahvatiti ceo prostor Jugoslavije, inei, sa genocidom ustaa u NDH, jednu od najkarakteristinijih dimenzija istorije srpskog i ostalih jugoslovenskih naroda u prolom ratu. U Srbiji je partizanskoetniki sukob bio osnovni oblik graanskog rata, ali su, uz trajne sukobe partizana etnika te kvislinkih snaga, tekli i obrauni etnika i sa ljotievcima i etnicima Peanca. Razumevanje istorijskih procesa posle okupacije Jugoslavije pretpostavlja dublje poznavanje prethodnih zbivanja i njihovih karaktera, s obzirom na to da su ona uveliko determinisala politike polarizacije i svrstavanja u samom ratu. Tako je politika dihotomija o nacionalnom
124
i ustavnom pitanju posle Sporazuma CvetkoviMaek u ratu dobila samo otrije kontraste i odreena vojna uporita. Sa krahom dravnog unitarizma i poetkom federalizacije Jugoslavije srpsko nacionalno pitanje u sreditu je panje razliitih politikih grupacija. Meu njima sve je izraenija skepsa o oportunosti srpske dravne integracije samo jugoslovenskim okvirima, posebno u njenoj federalistikoj fizionomiji. Ideje Srpskog kulturnog kluba, kao izrazita opozicija Sporazumu CvetkoviMaek, dobile su svoj puni smisao u ustavnom projektu Stevana Moljevia, koji e od juna 1941. postati politika i ustavna platforma etnikog pokreta Drae Mihailovia. Politiki suprotni stavovi o spoljnoj politici Jugoslavije, pristupu Trojnom paktu, dravnom udaru i dvadesetsedmomartovskim demonstracijama uinile su ove polarizacije jo jasnijim i otrijim. Istovremeno, pojave razliitih separatistikih, antijugoslovenskih i antifaistikih tenji bitno su obeleile istorijsku stvarnost Jugoslavije u tom trenutku. Spoljni faktori i odnosi snaga u okupiranoj Jugoslaviji i Evropi proirili su osnove politike polarizacije i situaciju u zemlji uinili jo ambivalentnijom i neizvesnijom. Pretpostavljalo se da e okupacija i razbijanje Jugoslavije suziti motive politikih polarizacija i da e biti inspirisane samo odnosom prema okupatoru, ali ih je razmah separatistikih, kvislinkih, kolaborantskih i antiokupatorskih pokreta faktiki samo proirio. Nezavisno od ovih okolnosti, politike polarizacije u poetku su premalo patriotske, jer su se pomenuti pokreti ve u prethodnom periodu jasno izrazili i oblikovali. Sada su se i ranije ideoloke suprotnosti izrazile na pitanju odnosa prema okupatoru, premda se pretpostavljalo da e biti manje eksplicirane. Samo je poetna saradnja partizanskog i etnikog pokreta relativizovala teinu ideolokih razlika i davala nade da e patriotizam neutralisati njihov uticaj na politike procese. Meutim, njihov sukob u jesen 1941. uinio je politike i vojne prilike u Jugoslaviji jo ambivalentnijim i zavisnijim od odnosa prema okupatoru, iako se inilo da su u osnovi njihovog sukoba bili divergentni ideoloki ciljevi. Time je otpoeo i proces relativizacije njihovih nominalnih stavova prema okupatoru, budui da je samo stvarna antiokupatorska orijentacija determinisala karakter rata u Jugoslaviji. U najveoj meri karakter rata nije zavisio od ideolokih razlika dvaju pokreta, koje su bile nesporne, ve od obima i irine antiokupatorske borbe. Stvarna antiokupatorska borba determinisala je i mogunosti ostvarenja ideolokih ciljeva pokreta, a ne njihovi meusobni sukobi kako se to ponekad misli. U svetlosti takvih procesa mogue je postaviti pitanje: da li je graanski
125
Dr Ranko Konar
rat, od sukoba partizanskog i etnikog pokreta, postao sutinsko obeleje jugoslovenske stvarnosti? Sasvim je sigurno da je sukobom partizanskog i etnikog pokreta uveliko promenjen dotadanji karakter rata. Elementi graanskog karaktera javili su se kao refleks dosledne antiokupatorske borbe partizanskog pokreta preko koje se sticao legitimitet vodee patriotske snage u zemlji i istovremeno stvarali uslovi za iru meunarodnu podrku. Tako se partizanski pokret naao u istorijskoj ravni borbe antifaistike koalicije, nezavisno od njegove ideoloke fizionomije. Zapravo, takva orijentacija davala je partizanskom pokretu savezniki i evropski karakter. Da li su svi procesi u tom pokretu doiveli istorijsku potvrdu, ne dovodi u pitanje karakter njegove antifaistike i patriotske orijentacije u Drugom svetskom ratu. Ovakav karakter partizanskog pokreta neopravdano se identifikuje samo kao komunistiki. Komunisti jesu na elu tog pokreta, ali je on objektivno iri od ideologije komunizma, s obzirom na svoju socijalnu i politiku osnovu. Moe se govoriti o komunistikoj bazi pokreta samo 1941. godine, kada e komunisti biti njegovo osnovno jezgro. Kasnije e bazu pokreta initi uglavnom seljatvo, koje ne optereuju ideologijske tendencije i koje vrednuje samo patriotizam i nacionalno dostojanstvo. Kad pristupa komunistima seljatvo to ne ini iz ideolokih motiva, ve iz tradicionalnog poimanja patriotizma. Isto se moe govoriti i o etnikom pokretu, premda su motivi monarhizma, religije itd. naglaenije prisutni u opredeljivanju seljatva. Da ideologijske razlike nisu odluujui faktor razlaza dvaju pokreta, ve odnos prema okupatoru, govori nesporno i njihova saradnja 1941. godine na antiokupacionoj i oslobodilakoj platformi. I jedan i drugi pokret deklariu se tada kao antiokupacioni i oslobodilaki, nezavisno od toga to su politiki i ideoloki jasno odreeni. Komunisti su politiku i ideoloku komponentu samo suspendovali i prilagodili oslobodilakom karakteru Drugog svetskog rata, na emu insistira i antifaistika koalicija. Oni prihvataju platformu koja e ostvarenje politikih ciljeva vezati za irinu nacionalnooslobodilake borbe, a ne istiu ih u prvi plan svoje borbe. etniki pokret, takoe politiki odreen, dri se koncepcije koja izbegava vojne sukobe sa okupatorom i eka prevagu saveznika na balkanskom prostoru. On se deklarie kao legitimistiki pokret koji predstavlja jugoslovensku vladu u Londonu i bori se za drutveni status quo. Meutim, i pored razlika, ovi pokreti vojno sarauju sve do novembra 1941. godine, kada etniki pokret ulazi u pregovore sa
126
Nemcima i zajedno s njima napada partizanske snage u zapadnoj Srbiji. Zbog toga se i namee pitanje: zato pomenute razlike ne predstavljaju objektivnu prepreku za njihovu saradnju u borbi protiv okupatora, i zato do tada meu njima nema vojnih sukoba? Odgovor bi mogao biti to da ih je zajednika borba protiv okupatora politiki vezivala a da je prestanak te borbe doveo do razlaza. Meutim, kljuno pitanje je zato su se sukobili u jesen 1941. godine i kakvu ulogu u tome igra ideoloka komponenta? Iz sudskog procesa Drai Mihailoviu 1946. godine pominje se strah od komunista koji su uli u gradove i uvrstili svoj politiki uticaj u njima. Draa pripisuje komunistima napade na njega, zbog ega je morao zajedno s Nemcima da se tue protiv njih. On ne misli da je time uao u saradnju sa Nemcima. Takoe, osporavala se i teza da se ovaj potez etnikog pokreta kvalifikuje kao nacionalna izdaja. Optunica ga, upozoravala je odbrana, ne smatra integralnim izdajnikom..., nego samo na jednom sektoru (u borbi protiv NOP-a). Odbrana je negirala stav da se eventualna saradnja optuenog Mihailovia sa okupatorom protiv NOV i POJ moe smatrati kao izdaja. Samo se borba protiv domovine moe smatrati izdajom, a ne borba protiv NOP-a. U partizanskom pokretu, meutim, ova evolucija u etnikom pokretu ocenjivala se kao poetak njegove izdaje i kolaboracije sa ciljem da se likvidira narodnooslobodilaka vojska. U strategiji komunista prema okupatoru nita se nije promenilo (zadrao je aktivni i borbeni stav), ali je potonja borba i protiv etnikog pokreta objektivno izmenila karakter rata u Jugoslaviji. Uprkos povremenih zaokreta u vreme tzv. levog radikalizma i represije, partizanski pokret sauvao je identitet oslobodilakog pokreta, ije su se manifestacije izraavale i u ostvarenju politikih ciljeva. Za razliku od etnikog pokreta, koji je, s obzirom na svoju legitimistiku i poetnu meunarodnu poziciju, mogao birati koncepciju ratovanja, partizanski pokret objektivno nije imao tu privilegiju, iako je u pojedinim delovima zemlje tokom 1941. godine pokuao vie naglasiti ideju socijalne revolucije. S obzirom na ove okolnosti mogao bi se izvui zakljuak da je rat u Jugoslaviji primarno oslobodilaki, ali i sa elementima graanskog karaktera koji se razvio kao refleks borbene antiokupatorske strategije partizanskog pokreta, a ne njegove ideoloke fizionomije i orijentacije. Ideoloko u oba pokreta istorijski nije sporno, ali je pitanje da li je presudno uticalo u zapoinjanju njihovog meusobnog sukoba. O tim pitanjima istoriografija e jo tragati za kompleksnijim i preciznijim interpre127
Dr Ranko Konar
tacijama, ali se ini da graanski rat u Jugoslaviji 19411945. nije njeno najbitnije istorijsko obeleje. Istovremeno, teko je sasvim prihvatiti tezu da je on samo oslobodilaki, bez primesa graanskog sukoba, uprkos preovlaujuih miljenja u dosadanjoj jugoslovenskoj istoriografiji. (Zbornik Matice srpske za istoriju, br. 51, God. 1995, Novi Sad, str. 7985) ***
savremeni revizionizam kao aistorijska orijentacija dela srpske istoriografije

Milivoj Belin: Profesore, koji su osnovni motivi tenji za rehabilitacijom Dragoljuba Mihailovia i etnikog pokreta? Dr ranko konar: Pitanje zasluuje kompleksniji odgovor i vie vremena. Ja u, meutim, upozoriti na dva-tri problema koje smatram vanim. Mislim da se moe govoriti o svojevrsnoj konfuziji u koju je uvuena istoriografija i iza koje stoji politika i nekolicina istoriara. U njihovim stavovima polazi se od ocena da je sudski proces imao politiki karakter i da novija istorijska istraivanja ne potvruju kolaboraciju etnikog pokreta i Dragoljuba Mihailovia. Tim ocenama je anatemisano ogromno i izuzetno dokumentarno prouavanje jugoslovenske istoriografije koja je optuena i za ideologizaciju tih pitanja, ali i mnogih drugih istorijskih zbivanja i procesa u Drugom svetskom ratu. Jugoslovenska istoriografija, izvesno, nije bila liena i odreenih manjkavosti, ali je teko poverovati da je omanula u jednom tako kardinalnom pitanju kao to je karakter etnikog pokreta u Drugom svetskom ratu, posebno u dokumentarnom smislu. Pouzdano bi se moglo dokazati da radovi te istoriografije nisu ideoloki motivisani, sem to su dosledno proeti jasnom politikom distancom prema svakoj kolaboraciji, pa i onoj koja se danas opravdava tzv. egzistencijalnim razlozima (potrebom uvanja srpske nacionalne supstance), nacionalizmu i faizmu, to se ve ne bi moglo rei za protagoniste novih istorijskih ocena i interpretacija, s obzirom da ne poivaju ni na jednom novom dokumentu, ve samo na veem ili manjem razumevanju i prihvatanju razliitih oblika kolaboracije i reinterpretaciji istorijskih ocena. Tu se otvara i kljuno pitanje: da li se takva distanca u istorijskim istraivanjima moe smatrati ideologizacijom, posebno kada je nesporno dokazano da su svi oblici kolaboracije i kvislintva dosledno sluili samo borbi protiv NOP-a, a ne i faizma kao najvee drutvene opasnosti. To je kljuno pitanje i za
128
razumevanje nae istorijske stvarnosti u Drugom svetskom ratu. Biti samo srpski nacionalista i formalno se oseati patriotom u specifinoj jugoslovenskoj stvarnosti toga vremena, nije bilo dovoljno i za sticanje stvarnog antifaistikog i antiokupacionog identiteta, a posebno jugoslovenskog antifaistikog identiteta, koji je bio i strategijsko opredeljenje saveznike politike, ali jeste za druge politike kombinacije i spekulacije koje su obeleile tu stvarnost tipa ekanja posebnog istorijskog trenutka za otpor, taktike saradnje sa okupatorom, legalizacije etnikih jedinica u vojnim formacijama Milana Nedia da bi se njima ovladalo i dr. U takvom pristupu mnogima je teko da razumeju da se antifaistiki otpor mogao ostvariti samo kao jugoslovenski, a ne i nacionalistiki, iako su neki zapadni saveznici u to verovali, identifikujui u poetku etniki pokret kao pokret srpskih nacionalista, svesno ga podravajui i iz svojih ideolokih razloga. Oni, meutim, nisu prihvatali i ire shvatanje antifaistikog otpora koji se poeo razvijati i kao stvarno borbeni, ali i kao pokret koji tei promeni nacionalne i socijalne politike Kraljevine Jugoslavije, i koja nailazi na podrku svih jugoslovenskih naroda. poznati istoriar erik Hobsbaum je ve dokazivao da je u prirodi antifaistikih pokreta bila i anticipacija socijalnih ideja i tenji. Meu Britancima, kao i u pokretima otpora irom Evrope, pobeda i drutvena promena bile su neodvojive. U jugoslovenskoj stvarnosti potvrdilo se i shvatanje da formalne jugoslovenske oznake etnikog pokreta (Draa Mihailovi kao ministar jugoslovenske emigrantske vlade u Londonu i komandant Jugoslovenske vojske u otadbini) nisu bile istorijski dovoljne i za njegov stvarni jugoslovenski identitet. Iskljuivo srpska nacionalna struktura te vojske i nacionalistiki program bili su objektivno daleko od svake jugoslovenske, ali, pokazae se, i antifaistike identifikacije. To se desilo i drugim narodima jugoslovenskog prostora. Mogu li se zanemariti i te injenice u analizi jugoslovenske istorijske stvarnosti i ne dovesti u pitanje uverenje da su samo Srbi na tom prostoru imali dva antifaistika pokreta. Zato samo Srbi? Odgovor se nalazi u nekim drugim razlozima. ini se da se danas najvie suoavamo sa revizijom istoriografije s pozicija nacionalnih (srpskih) kriterija. razumevanje jugoslovenske stvarnosti sa tih pozicija sigurno vodi u politizaciju istorijske nauke! Tako se, meutim, pristupa i celokupnom nasleu jugoslovenske istoriografije o prolosti XX veka, koje se i reinterpretira s pozicija nacionalnih i ideolokih kriterija, a ne novih dokumentarnih saznanja. Posebno je to uzelo maha posle raspada jugoslovenske drave 90-ih
129
Dr Ranko Konar
godina XX veka. U tom smislu ve postoji iroka lepeza tih novih saznanja (stvaranje jugoslovenske drave istorijski je promaaj Srbije; drugi jugoslovenski narodi u tu dravu uli su neiskreno i krivi su za njen krah 1941, ali i raspad 90-ih godina; Nediev reim je dao veliki doprinos pacifikaciji srpskog stanovnitva u njegovom otporu faizmu to se smatra njegovom politikom vrlinom; Srbija je na kraju rata prikraena za potpuno dravno jedinstvo i dr.) Jo su sumnjivije teze da ovakve reinterpretacije podrava veina istoriara. Bez obzira to im se medijski daje sve vei legitimitet, ove ocene ipak nisu tane. U modernom istorijskom pristupu ovakva sloena pitanja proveravaju se samo kroz istorijske rasprave, a ne korienjem istoriografije u sudske i druge politike svrhe. Tako se jedino i suprotstavlja uverenjima da su sudske rehabilitacije istovremeno i istorijske rehabilitacije. U tom smislu za istoriografiju bi bilo vanije da proveri injenice iznesene u sudskom procesu koliko su istorijski validne i pouzdane kao istorijski izvor? Takve analize ne postoje, niti su optube na raun Drae Mihailovia i njegove odbrane ozbiljnije koriene u dosadanjim radovima o etnikom pokretu. Sada se kao vaan i nov argument iznosi ocena da je sudski proces bio politiki i da nije dokazana kolaboracija etnikog pokreta. tim argumentom se sluila i odbrana Drae mihailovia, a danas se to ponavlja i legalizuje kao istorijska ocena. ve iz te injenice mogli bi se izvlaiti dalekoseniji zakljuci o nivou tog istorijskog miljenja. Da bi argumentacija te vrste bila uverljivija upozorava se i na poloaj optuenog, pritiske na njegovu odbranu, veliku propagandu koju je s tim u vezi organizovala komunistika vlast, uee vodeih politikih linosti u pripremanju suenja, optunice i dr. Milivoj Belin: Na temelju analize integralnog teksta stenograma, kako ocenjujete sudski proces Drai Mihailoviu, kako se on odvijao? Dr ranko konar: Ako sudski proces izvuete iz istorijskog konteksta i o njemu sudite izvan vremena, onda lako izlazite i iz istorijskog miljenja; o njemu sudite samo iz ugla svog savremenog politikog i ideolokog identiteta. Ako se zna da su tokom 1946. slini procesi (zbog kolaboracije i kvislintva) odrani i u nekim drugim evropskim zemljama Norvekoj, Francuskoj, Holandiji, SSSR-u i dr, da su saveznici takoe pripremali suenje voama nemakog Rajha u Nirnbergu, zato bi se slino suenje i u Jugoslaviji smatralo
130
samo politikim i pravnim presedanom koji su reirale komunistike vlasti. Istorijski je ve zabeleeno da ni saveznici nisu bili jedinstveni u donoenju odluke o suenju nemakim nacistima. Tako su eril i Henri Morgentau, ameriki ministar finansija, u nedostatku pravnih presedana smatrali da bi nacistike voe bolje bilo pogubiti. Ova miljenja su ipak nadglasana i pristupilo se organizovanju Nirnberkog suenja, koje je, kako je zabeleio britanski istoriar Norman Dejvis, izgleda bilo zamiljeno da odri mnogo dublju lekciju iz istorije nego to su dela pojedinanih optuenika zahtevala. Suenja su organizovana i da bi se naglasilo savezniko gledite da koren nemakog zla nije leao u pruskom militarizmu (kako se to mislilo 1918) ve u samoj prirodi nemakog nacionalnog identiteta. Ova zapaanja ukazuju na onovremena razmiljanja o sudskim procesima, i ne mogu se zanemariti u istorijskim miljenjima. ta je blie istorijskoj stvarnosti zahteva suptilnije analize. ni jugoslovenski procesi ne mogu se razumeti izvan tog opteg istorijskog konteksta. i oni demonstriraju opti duh pobede nad faizmom i afirmiu snage koje su toj pobedi dale stvarni doprinos. istorijsko miljenje razume i te tendencije, budui da pobeda nad faizmom nije obina pobeda ona, ipak, verno odraava politiku atmosferu onog vremena. Milivoj Belin: Na emu Mihailovieva odbrana 1946. zasniva svoja gledita? Koja je argumentacija odbrane? Dr ranko konar: Brojna je i raznovrsna argumentacija odbrane, ali ona prevashodno polazi od ocena koje je o sebi i etnikom pokretu iznosio sam Dragoljub Mihailovi. Po onome kako je odbrana nastupala i ta je zastupala u procesu ne bi se moglo rei da je bila pod pritiskom i prikraena u slobodi iznoenja svojih uverenja i argumenata, kako se to danas tvrdi. Treba paljivo proitati stenografske beleke koje je objavio SUBNOR Jugoslavije 2001, pa se i sam u to uveriti.1 To su najpotpunije stenografske beleke koje su do sada objavljene, iako je zavrna re Drae Mihailovia na nekim mestima prepriana. S obzirom na to da postoji i audio snimak celog procesa, ova prepriavanja ne mogu se smatrati falsifikatom koji je ideoloki motivisan, kako je to predstavljeno u sadanjem procesu rehabilitacije Drae Mihailovia. Falsifikat bi bio da su beleke jedini sauvani dokumenat. (Imao sam
1 Miodrag Zeevi, Dokumenta sa suenja Ravnogorskom pokretu: 10. juni 15. juli 1946, knjige 13, Beograd, 2001.
131
Dr Ranko Konar
prilike da meu prvim istoriarima budem recenzent tog teksta, jer je trebalo da se objave u Novom Sadu od strane drugog izdavaa. Tada sam u recenziji i predloio da se izda kritiko izdanje ovih beleaka i da to urade istoriari koji dublje poznaju ta pitanja i koji su se dokumentarno najvie bavili politikim i vojnim aspektima etnikog pokreta. Nedostatak finansijskih sredstava onemoguio je da se beleke publikuju u Novom Sadu i kritiki, pa ih je SUBNOR uz validnu uvodnu studiju objavio.) Prema stenogramu Draa Mihailovi ne negira da su pojedini etniki komandanti saraivali sa nemakim i italijanskim okupatorom, ali i domaim kvislinzima. Ocenjuje, meutim, da su to oni radili bez njegovog znanja i na svoju ruku. Re je o komandantima i sa prostora Srbije i sa prostora Crne Gore, BiH i Hrvatske. Njihova saradnja javljala se u nekim krajevima konstantno, kao deo politike, a ne kao povremeni presedan ili taktiki potez. Zanimljivo je da zbog toga nisu snosili nikakvu odgovornost, i da su i dalje potpadali pod komandu Dragoljuba Mihailovia. ...On je bio zadovoljan, isticala je odbrana, da ga priznaju njegovi komandanti bez obzira hoe li ga oni sluati ili ne. To je bila karakteristika njegove organizacije. Drai Mihailoviu, dakle, nije bila nepoznata njihova saradnja, ali se on brani da je sve to injeno bez njegovog znanja i ne kao deo njegove politike. Posebne komentare odbrane izazivala je ocena iz optunice da se saradnja etnikog pokreta sa okupatorima najvie izraavala u borbi protiv partizanskog pokreta i da je otpoela ve 1941, a ne 1944. kako se smatralo. U toj konstataciji odbrana vidi da je kolaboracija Drae Mihailovia suena samo na sukobe sa NOP-om, i da ga optuba ne vidi kao integralnog, ve upolovaenog izdajnika, koji se izrazio samo na jednom sektoru aktivnosti. Otuda odbrana i postavlja kljuno pitanje koje se najvie i koristi kao argument da je taj proces politiki da li se odnos Drae Mihailovia prema NOP-u moe nazvati izdajom, odnosno, da li se eventualna saradnja optuenog Mihailovia sa okupatorom protiv NOV-a i partizanskih odreda moe smatrati kao izdaja? Iz toga sledi i ocena da on nije izdajnik ni prema dravi kao celini, niti prema narodu kao celini. Prema toj argumentaciji NOP-u se, kao stvarno antifaistikom pokretu u zemlji, oduzima karakter saveznikog pokreta, pa se i odnos prema njemu, s obzirom da ga vode komunisti, moe smatrati nelegitimnim i samo nekakvom ideolokom varijantom, zbog ega i rat protiv njega nema karakter izdaje. A kad saveznici 1943. i formalno priznaju NOP kao savezniki pokret, odbrana misli da ni to nije dovoljno za njegov pravni legitimitet, dok ga ne
132
prizna jugoslovenska emigrantska vlada u Londonu, koja je priznata od strane saveznika. Tek od tada bi se rat sa NOP-om mogao smatrati i moguom izdajom. Ovde bi se moglo govoriti o istorijskim i formalnopravnim vienjima istorijskih procesa i zbivanja o pravnim ocenama da jugoslovenska vlada ima legitimitet kod saveznika, ali i istorijskim da nema faktiki na prostorima Jugoslavije, sem u shvatanju etnikog pokreta. Unutranji, jugoslovenski legitimitet ta vlada je ipak stekla nezavisno od etnikog pokreta i pod uticajem NOP-a 1944, ali tek posle njene temeljne rekonstrukcije i definitivnog raskida sa etnikim pokretom i njegovom kolaboracijom. U istorijskom miljenju nikad se ne zanemaruje i znaenje faktikog stanja u recepciji politikih i dravnih procesa. Otuda se odbrana i drala samo tih formalno-pravnih razloga, branei stav da se borba etnika protiv partizana ne moe smatrati kao borba protiv domovine, jer zakon inkriminie jedino borbu protiv domovine to znai da u radnji optuenog Mihailovia nema elemenata za krivino delo... Isto tako i ona injenica da su komandanti optuenog Mihailovia, a ne sam Mihailovi, primali oruje od okupatora ne moe sainjavati elemenat za krivino delo za borbu protiv domovine. Koju to domovinu etniki pokret i Draa Mihailovi stvarno brane, ukoliko nemaju unutranji jugoslovenski legitimitet i u svom nacionalnom programu propagiraju ideju homogene i hegemone Srbije u Jugoslaviji, ne treba posebno komentarisati. Izvesno je da te injenice nisu mogle biti stvarna osnova za obnovu jugoslovenske drave, posebno na pomenutim hegemonistikim implikacijama. sa spornim karakterom svog antifaistikog otpora, nespornom nacionalistikom koncepcijom o jugoslovenskoj dravi i poinjenim zloinima nad drugim jugoslovenskim narodima nisu ubijani samo komunisti, ve njihove porodice, pripadnici drugih naroda i antifaisti etniki pokret je faktiki bio u ratu sa domovinom (jugoslavijom), za koju se formalno predstavljao, i za koju se stvarno borio nop. Odbrana je sve to branila tezama da je Mihailovi tragina, nesrena linost. Njegova je tragedija u tome to nije odrao sporazum sa maralom Titom. Da li je on kriv za to (...) drugi su krivi, koji su rukovodili njegovim akcijama i njegovim opredeljenjem. Posebno, s tim u vezi, odbrana upozorava na veliki upliv britanskih vojnih misija na koncepciju etnikog pokreta i njegovu orijentaciju. No, to je ve drugi kompleks argumentacije na kojoj insistira odbrana. Milivoj Belin: Neretko se revizionistika istoriografija slui argumentima o postojanju nacistike poternice protiv Mihailovia i saveznikim od133
Dr Ranko Konar
likovanjima. Kako tumaite odluku Hitlera o uceni Dragoljuba Mihailovia 1943. godine, a kako De Golovo i Trumanovo odlikovanje komandantu etnikog pokreta? Dr ranko konar: To pitanje se obilato koristi u delu istoriografije koja brani antifaistiki i jugoslovenski identitet etnikog pokreta. Kad i to pitanje izvuete iz istorijskog konteksta, onda vam se ini da taj argument ima svoju istorijsku teinu. Meutim, teko je tu Hitlerovu odluku odvojiti od prilika na jugoslovenskom prostoru i najava saveznika da e se iskrcati na obalama Jadrana. Ucena je upravo usledila 23. jula 1943. kad su informacije o moguem iskrcavanju saveznika bile najprisutnije i u rukovodstvu etnikog, ali i partizanskog pokreta. Istoriar moe prihvatiti deklarativni prosavezniki karakter etnikog pokreta, posebno u trenutku kad Hitler eli istu situaciju na jugoslovenskom ratitu, kad se oekuje saveznika pobeda. S obzirom na vreme i na ove okolnosti ta ucena ima jedan drugi smisao da uniti sve pokrete na prostorima Jugoslavije koji bi bili potencijalno uporite saveznika. Slino se moe procenjivati i odlikovanje Drae Mihailovia od strane SAD i Francuske. I to pitanje moe se razumeti samo u dubljem poimanju vremena i konteksta u kome su takve odluke donesene. Kada je re o Americi, tu odluku donosi Trumanova administracija 1948, a to je vreme najveih sukoba Jugoslavije i SAD, koji su imali prevashodno politiki i ideoloki karakter. Odnosi su pre bili ratni nego normalni. Jugoslavija je 1946. u leto oborila dva amerika aviona iz kojih niko nije preiveo. Pored toga, Amerika ima i stvarnog razloga da se zahvali Drai Mihailoviu i etnikom pokretu za spasavanje amerikih pilota 1944. meutim, redukovati karakter etnikog pokreta na spasavanje amerikih pilota na kraju rata ne govori, niti objektivno moe govoriti o politikoj i vojnoj fizionomiji tog pokreta tokom celog Drugog svetskog rata. Nije nepoznato da Amerika tokom 1944. eli da pomogne Drau Mihailovia. O tome na sudu govori i sam Mihailovi. Kada mu je u tab doao ameriki pukovnik Mak Dauel, Mihailovi kae da mu je on tad rekao: Nije mi interesantna vaa borba sa Nemcima. Vae je da se odrite u narodu. U tom smislu ne treba iskljuiti ni znaenje velike propagande koja dolazi iz Amerike povodom suenja Mihailoviu, koja i rasprostire tezu o politikom i ideolokom suenju. Otuda bi se to odlikovanje moglo posmatrati i u tom kontekstu. to se tie De Gola i njegove odluke o odlikovanju Dragoljuba Mihailovia (februar 1943), istoriar ne moe da izbegne konstataciju da Francuska i De Gol objektivno nisu bili informisani o stvarnim
134
procesima na jugoslovenskom prostoru (za razliku od Velike Britanije, SAD i SSSR-a, Francuzi nisu imali misiju u Jugoslaviji), a pitanje je i koliko su je tada i razumeli, uveliko i zbog svojih problema u toku rata. S tim u vezi, kao istoriaru, namee mi se i jedno pitanje. Kako je mogue da Draa mihailovi nije dobio odlikovanje od velike Britanije koja je najpotpunije znala istoriju etnikog pokreta i prilike u jugoslaviji u celini?! Trebalo bi se setiti jedne ocene erila iz 1944. izreene u britanskom parlamentu, kada ga je opozicija, posebno laburisti, kritikovala, posle priznanja NOVJ-a, kako je mogao tako dugo da ne vidi stvarne prilike u Jugoslaviji. eril je, otprilike, odgovorio: Ima trenutaka kad ne razumem ta se zbiva i u mojoj zemlji a kamoli negde na Balkanu. Milivoj Belin: Profesore, nije li relativizacija istorijske stvarnosti, ali i istoriografskih spoznaja koju od druge polovine 80-ih ine pojedini istoriari dovela do opte konfuzije, pa i do aktuelnih procesa politike i sudske rehabilitacije, to zakonomerno vodi legalizaciji faistoidnih ideja i njihovom inkorporiranju u nau drutvenu stvarnost? Vratimo se ponovo Hobsbaumu koji je rekao da istoriari mogu da nanesu veliku tetu, jo jedino koliko nuklearni fiziari. U tom kontekstu, koje su konsekvence po srpsko drutvo i njegovu budunost zbog ovih procesa o kojima smo govorili? A koje su posledice po kritiku istoriografiju i njeno metodoloko utemeljenje? Dr ranko konar: Sasvim ste u pravu. Izvesno je da se kod nas dovode u pitanje istorijske vrednosti koje su ve postale univerzalne i civilizacijske, i koje su se razvile u Drugom svetskom ratu, u otporu faizmu. Ukoliko se ponovo ne shvata opasnost od relativizacije faizma i koketiranja sa nacionalizmom i ovinizmom, koji su u biti njegovog nastajanja i razvoja, onda su i realne mogunosti da se ova zemlja ponovo suoi sa svim varvarstvima koje je on doneo narodima jugoslovenskog prostora tokom Drugog svetskog rata. posebno je opasno kada istoriografija svojim novim shvatanjima relativizuje karakter svih onih pokreta koji su na razliite naine participirali u tom varvarstvu.
135
Dr Ranko Konar
Izvori i literatura: Arhiv Jugoslavije, Stenografski zapisnici sa suenja Drai Mihailoviu. Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilakom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV dokumenti etnikog pokreta Drae Mihailovia, knjige 14, Beograd, 19811985. Miodrag Zeevi, Dokumenta sa suenja Ravnogorskom pokretu: 10. juni 15. juli 1946, knjige 13, Beograd, 2001. Branko Petranovi, Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji 19411945, III, Beograd, 1983. Branko Petranovi, Srbija u Drugom svetskom ratu 19391945, Beograd, 1992. oko Slijepevi, Jugoslavija uoi i za vreme Drugog svetskog rata, Minhen, 1978. Veselin ureti, Saveznici i jugoslovenska ratna drama, III, Beograd, 1985. Slobodan Jovanovi, Iz istorije i knjievnosti, II, Beograd, 1991. Majkl Liz, Silovanje Srbije, Beograd, 1991. Dejvid Martin, Mrea dezinformacija. erilova jugoslovenska greka, Beograd, 1991. Borivoje Karapandi, Graanski rat u Srbiji 19411945, Klivlend, 1958. Milo Mini, Oslobodilaki ili graanski rat u Jugoslaviji 19411945, Novi Sad, 1993. Elizabet Barker, Britanska politika na Balkanu u Drugom svetskom ratu, Zagreb, 1978. Jovan Marjanovi, Draa Mihailovi izmeu Britanaca i Nemaca, Beograd, 1979. Erik Hobsbaum, Nacije i nacionalizam od 1780: program, mit, stvarnost, Beograd, 1996. Erik Hobsbaum, Doba ekstrema. Istorija kratkog XX veka 19141991, Beograd, 2002. Erik Hobsbaum, Interesantna vremena. Jedan ivot u XX veku, Podgorica, 2005. Norman Dejvis, Evropa jedna istorija, Novi Sad, 2005.
Priredio: Mr Milivoj Belin
136
137
138
Vladimir Markovi
politiko naslee antifaizma1

APSTRAKT: U radu se iznosi stav o uticaju antifaistikog naslea na oblik voenja leviarske borbe za demokratiju i drutveno-politiku emancipaciju, na osnovu preispitivanja razliitih aspekata antifaistike politike u prolosti i u savremenoj situaciji. Premda je istorijski revizionizam snano obeleio postsocijalistiko razdoblje u Srbiji, istrajavanje antifaistikih tradicija obezbeuje levici mogunost prevazilaenja uinaka zvanine reakcionarne politike. KLJUNE REI: Antifaizam, levica, istorijski revizionizam, politiko naslee raj Drugog svetskog rata 1945. godine obeleila je vojna pobeda nad faizmom. Ta pobeda nije bila ni sigurna ni laka. Tokom ratnog sukoba globalnih razmera u kojem su se na jednoj strani nali nosioci autoritarizma i antiracionalizma, a na drugoj privremeni savez snaga opredeljenih za dve oprene struje u okviru naslea prosvetiteljstva liberalizam i komunizam pale su mnoge rtve i pretrpljena su strahovita razaranja. Visoku cenu u ljudskim ivotima, koja je plaena u odluujuoj borbi za vrednosti moderne civilizacije, ni danas nije mogue preciznije odrediti. Obino se procenjuje da je Drugi svetski rat odneo oko 50 miliona rtava. S druge strane, teko da se moe preceniti znaaj antifaizma, budui da je najmranije doba u istoriji kapitalistikih drutava, epoha uspona i vladavine faizma u Evropi, ujedno obeleeno i otporom faizmu, prerastajui tako u epohu borbe za demokratiju, epohu masovnog stremljenja ka socijalnoj i politikoj emancipaciji. Ozbiljna istoriografija iz druge polovine XX veka jasno je uoila taj aspekt. Stih iz poeme Venanje neba i pakla, koju je 1793. godine objavio engleski romantiar Viljem Blejk (William Blake), preseena glista oprata
1 Tekst je izvorno objavljen u publikaciji Sloboda, jednakost, solidarnost i internacionalizam: Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, ur. Ivica Mladenovi, Milena Timotijevi, Beograd: FES, 2008. Tekst prenosimo uz dozvolu autora.
139
Vladimir Markovi
plugu (Blake, 1996: 76), posluio je piscima jedne od najautoritativnijih istorijskih sinteza o Drugom svetskom ratu kao poetska ilustracija zakljuka o smislu patnji miliona koji su se borili u svetskom ratu protiv faistike osovine i strahovito trpeli pod neobuzdanim rvnjem istorije, a kojima preiveli duguju nenadoknadivo mnogo (Calvocoressi et al., 1999: 12231224). Pitanje valorizacije rtava i tekovina antifaistike borbe, u toj interpretaciji, stavlja se u kontekst izmenjenih drutvenopolitikih okolnosti, koje su nastale kao ishod rata, i mogunosti ostvarenja humanijih uslova ivota za itavo oveanstvo. Bez obzira na toliki obim ljudskih trokova i napora koje je oveanstvo uloilo u pobedu nad faizmom, ta pobeda je praktino relativizovana u Hladnom ratu, koji je izbio meu dotadanjim saveznikim silama ubrzo nakon nestanka zajednikog neprijatelja s istorijske scene. Hladni rat je, nakon vie decenija, okonan uspostavljanjem hegemonije liberalnog kapitalizma, to je dovelo do novih neizvesnosti kada su u pitanju perspektive trajnog uinka pobede nad faizmom. Talasi ekonomskih i politikih kriza koje potresaju globalni kapitalistiki poredak, stvaraju uslove za oivljavanje razliitih novih oblika faizma. Problem naslea antifaizma i njegove politike uloge, naroito je izraen u nekadanjim socijalistikim zemljama. Meu njima se istiu zemlje bive Jugoslavije, s obzirom na tragina iskustva s faistikom okupacijom iz perioda Drugog svetskog rata, na posebno znaajnu ulogu antifaistike borbe u oblikovanju drutvenog poretka koji je potom uspostavljen, kao i na oivljavanje ovinistikih i genocidnih tendencija u tzv. jugoslovenskim ratovima tokom 1990-ih. U Srbiji se odnos prema antifaizmu u postsocijalistikom razdoblju moe posmatrati uglavnom u kontekstu potiskivanja naslea jugoslovenskog partizanskog antifaizma, kao jednog od legitimizacijskih uporita vladavine Saveza komunista, i jaanja pozicija nacionalizma i ovinizma, koji su se s poetkom rata 1991. godine, jo snanije nametnuli kao ideoloki faktor, afirmiui konzervativne ideje i traei kontinuitet to sa politikom voenom pre Drugog svetskog rata, to sa praksom antikomunistikih snaga tokom Drugog svetskog rata. Proces potiskivanja antifaizma iz zvaninog politikog diskursa zaokruen je nastojanjem da se kao obrazac drutvene integracije posle 2000. godine inaugurie demokratski nacionalizam, zasnovan na normalizovanju nacionalistike politike, potvrene u razdoblju ratova 1990-ih, pomou liberalnog antitotalitarizma.
140
Politiko naslee antifaizma
Tek poslednjih godina, takva generalna orijentacija poinje da se aktivnije dovodi u pitanje, otvaranjem debata o izmenama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i lanova njihovih porodica, koje su usvojene 2004. godine, a kojima se izjednaavaju prava etnika i partizana, o usvajanju Zakona o rehabilitaciji iz 2005. godine, i o antifaistikim protestima povodom najavljenih neonacistikih mareva, u Novom Sadu 2007. godine i u Beogradu 2008. godine. Meu pomenutim sporovima, vredi izdvojiti onaj koji je nastao povodom antifaistikog protesta koji je odran 7. oktobra 2007. godine u Novom Sadu. Podsetimo se da je taj protest, na kome je uestvovalo vie hiljada graana i graanki iz Novog Sada i drugih mesta Vojvodine i Srbije, organizovan povodom najave da e tog dana (koji se, inae, sluajno ili namerno, podudario s godinjicom roenja Hajnriha Himlera, voe nacistikih SS-jedinica i jednog od najbliih saradnika Adolfa Hitlera) neonacistika organizacija Nacionalni stroj odrati svoju manifestaciju, kamufliranu pod nazivom Srpski mar 2007. Formalni organizatori antifaistikog skupa bile su regionalne nevladine organizacije. Na njemu se okupilo oko pet hiljada ljudi, razliitih politikih opredeljenja, to je bilo vizuelno uoljivo po istaknutim zastavama Vojvodine, Evropske unije, Srbije, mirovnog pokreta, kao i vie komunistikih, anarhistikih i antiglobalistikih organizacija i grupa. Ima smisla napomenuti i to da je radikalno leviarski antifaistiki blok meu demonstrantima bio rasporeen u posebnom ealonu, prepoznatljiv na osnovu svojih zastava i transparenata, i da je, kada se antifaistika kolona uputila Dunavskom ulicom i Beogradskim kejom prema spomeniku rtvama novosadske racije, upravo taj blok najspremnije reagovao na provokacije neonacista iz dvorita pivnice na uglu te dve ulice. Indikativno je, zatim, bilo ponaanje andarmerije prilikom tog incidenta, jer se u prvom momentu ona postavila tako da od uesnika antifaistikog protesta zatiti nekolicinu pripadnika Nacionalnog stroja koji su, popevi se na ogradu, dobacivali uvrede, izazivaki pokazivali faistiko salutiranje, i razmenjivali kamenice s antifaistima, dok na kraju nije dolo nareenje da budu privedeni. Slina ambivalencija provejavala je i u medijima, tako da su se ve pre odravanja skupa mogli proitati komentari u kojima se antifaistika reakcija, po svom ekstremizmu, spremno izjednaavala s delovanjem neonacista (Politika, 4. oktobar 2007). Meutim, politiki najzanimljiviju kritiku itavog tog dogaaja dao je jedan neoliberalni analitiar:
141
Vladimir Markovi
Faistiko-antifaistiko nadmetanje u Novom Sadu pre nekoliko nedelja pokazalo je ne ono po emu se Srbija razlikuje od Zapada, ve ono po emu mu je slina. Iako je medijska prezentacija dogaaja uglavnom preutkivala ovu stranu prie, istina o potpuno savremenom i evropskom karakteru celog hepeninga je neporeciva. To nije stvar koja je imala mnogo veze sa izvornim tranzicijskim problemima Srbije, ve je proizvod idejnih sukoba koji su univerzalni u zapadnom svetu. Pogledajmo samo spoljanji opis dogaaja imali smo na jednoj strani grupu obrijanih momaka u izmama, koji slave roendan Hajnriha Himlera. Scena kakvu ete lako nai svuda u Evropi, ak i u Nemakoj (a kako ujemo i u Izraelu). Na drugoj strani, imali smo jedan drugi udan skup koji je sebe okarakterisao kao antifaistiki. Na tom skupu su se mogle videti na desetine crvenih zastava sa petokrakama, mladi demonstranti sa licem prekrivenim maramama ala Jaser Arafat, parole tipa EU jednako NATO jednako svastika, mnotvo slika e Gevare itd. Ikonografija i parole antifaistikog skupa su ponajvie liili na asortiman sa parada komunistike partije u Italiji ili na ekstremnije segmente antiglobalistikih pokreta na Zapadu. Ni sama forma kontramitinga nije nova u Italiji i Nemakoj, komunisti i radikalni leviari vrlo esto organizuju antifaistike kontramitinge slinog tipa. Nije, dakle, bilo nieg u nastupu, ideolokom repertoaru, pa ak ni u meusobnom sukobljavanju ovih grupa, to ve nije hiljadu puta vieno drugde. [...] Najzanimljivije je, i moda jedino originalno u srpskoj varijanti, to to su neki respektabilni politiki lideri uzeli uea u antifaistikom skupu, recimo eda Jovanovi, Nenad anak ili arko Kora, potpuno previajui ovaj krivi ideoloki spoj. Lideri politike opcije u Srbiji koja govori o liberalnim reformama, ulasku u NATO i EU, koja kritikuje sadanju vlast zbog nastavka autoritarne i kolektivistike politike prolosti, svrstavanjem pod protestne zastave s crvenim petokrakama i parole koje izjednaavaju NATO i nacizam zapravo se najdublje kompromitovala. [...] ta god njegovi zagovornici danas tvrdili, antifaizam je oduvek bio prevashodno ideologija, a ne moralni i intelektualni stav. I to takva ideologija koja je pokuavala da zamagli i relativizuje zloine najtotalitarnijeg i najkrvavijeg reima u XX veku, komunizma. A moralnim i intelektualnim imperativom su je kroz istoriju XX veka smatrali prevashodno komunisti, jer liberalizmu i demokratiji odanim ljudima komunizam i faizam su bili dva totalitarna udovita-blizanca, a ne principijelne alternative. [...]
142
Dakle, da pretprole nedelje su u Novom Sadu marirale dve grupe totalitarnih ekstremista, nacistiki i komunistiki, s tom razlikom to se nacistima nije pridruio niko od respektabilnih javnih figura, dok se meu komunistima nalo nekoliko vanih linosti iz liberalnog i prozapadnog dela srpske politike scene. I to je scena za aljenje (Jankovi, 2007). Zanimljiv je i prilino dvosmislen odgovor koji je na ove primedbe dao jedan od funkcionera Liberalno-demokratske stranke: Svakako da nije prijatno nai se u takvom drutvu, ali mi liberali to moemo da istrpimo. Zbog liberalne demokratije, odnosno budunosti. Bitno je da li mi liberali mislimo da naoj zemlji, u ovom trenutku, budunost ugroavaju komunisti ili faisti. Uveren sam da znate odgovor da su to oni koji su protiv novog sistema vrednosti. I da dobro znate kojih je meu njima danas vie. Zato sam siguran da emo se uskoro nai na istom poslu (Ostoji, 2007). Bez obzira na to to prikazani segment debate ne predstavlja miljenje reprezentativno ni za veinski deo javnosti u Srbiji, ni za politiki najuticajnije grupe, on je relevantan stoga to zaotrava pitanje odnosa prema antifaizmu sa stanovita idealnotipski projektovane budunosti Srbije kao zemlje sa stabilizovanim liberalnokapitalistikim poretkom. Takva rasprava provocira zapitanost nad izgledima politikog statusa antifaizma u Srbiji. Antifaizam teko moe da zauzme mesto koje mu pripada u korpusu ideja bitnih za uspostavljenje civilizacijskog standarda politikog ivota u Srbiji ukoliko je zatomljen antikomunistikom ideologijom demokratskog nacionalizma, kao sistemom javno legitimizovanih i normalizovanih elemenata faistoidne prakse, ili ukoliko mu je pravo graanstva osporeno s pozicija agresivnog antitotalitarnog konsenzusa. Takoe, antifaizam gubi na znaaju i u pokuajima njegove liberalne neutralizacije, koja se simboliki manifestuje kroz ritualno zamagljivanje 9. maja, Dana pobede nad faizmom, obaveznim stavljanjem tog datuma u funkciju docnije ustanovljenog Dana Evrope.2 U tom kontekstu, neophodno je razmotriti smisao i konsekvence
2 Re je o sada ve kontinuiranoj tenji da se, kroz zvanine javne manifestacije i pisanje tampe u Srbiji, u isti registar uvedu obeleavanje dana kada je 1945. godine, u ime oruanih snaga nacistike Nemake, feldmaral Vilhelm Kajtel potpisao kapitulaciju u berlinskom tabu sovjetske Crvene armije, i obeleavanje dana kada je 1950. godine francuski ministar spoljnih poslova Robert uman plasirao deklaraciju o Evropskoj zajednici uglja i elika, kao znaajnom projektu u hladnoratovskom kontekstu.
143
Vladimir Markovi
antifaistikog naslea za levicu, odnosno za one snage u Srbiji koje nastoje da vode klasno utemeljenu i drutveno progresivnu politiku.
znaenje antifaizma
Kada se govori o antifaizmu u evropskim zemljama posle 1945. godine opisuje se, zapravo, relativno irok spektar razliitih pojava u politikom i kulturnom ivotu, koje imaju drugaiji znaaj u zavisnosti od toga da li je re o Istonoj Evropi ili Zapadnoj Evropi, o poraenim silama i njihovim saveznicama ili o pobedonosnim lanicama antihitlerovske koalicije, da li je re o zemljama koje su iskusile svu brutalnost nacistike okupacije ili o onima koje su takvu okupaciju izbegle ili je stepen represije bio blai, da li su to zemlje u kojima se razvio snaan pokret otpora faizmu, ili one u kojima je takav pokret bio manjeg obima. Razmatrajui takve probleme, ameriki istoriar Def Ili (Geoff Eley) pita se koliko je pojam antifaizma uopte upotrebljiv za razumevanje opteg okvira posleratne politike. On kao primer navodi da u Britaniji ve posle 1945. godine antifaizam vie nije bio deo glavnog toka politikog diskursa, i da je kao politika parola bio ogranien na marginalni deo britanske politike kulture na Komunistiku partiju, trockistiku i neotrockistiku ultralevicu, kao i na manje uobliene lokalne aktivistike grupe organizovane oko politikih uspomena na tridesete i etrdesete godine XX veka (Eley, 1996: 73). Meutim, njegov kolega Anson Rabinbah (Rabinbach) posmatra isti problem iz malo drugaije perspektive, i navodi da je ne samo u zemljama Istone Evrope, ve i na Zapadu, antifaizam iz rata izaao kao politiko i intelektualno naslee otpora i zajedniki sadralac identiteta levice. On ak dodaje da je antifaizam u tolikoj meri ispunjavao politiki kosmos zapadnoevropske levice, da je u Francuskoj, tokom Alirskog rata, diskurs antifaizma bio toliko zdruen s antikolonijalizmom, da je sm pojam do izvesne mere globalizovan i lien svoje evropejinosti (Rabinbach, 1996: 1314). Tragajui za optijim znaajem antifaizma, moemo poeti upravo od te take. Kada se izbegne zamka evrocentrinog gledanja na ishod Drugog svetskog rata kao sukoba iji je glavni zaplet bio uspon faizma kao prominentno evropskog fenomena, moe se konstatovati da se posleratni emancipatorski talas najjasnije osetio u raspadu kolonijalnog poretka u Aziji i Africi, zasnovanog na nacionalnom ugnjetavanju i sistematskoj eksploataciji. Istaknuti britanski istoriar Erik Hobsbaum (Eric Hobsbawm) zapazio je da su, uprkos konfliktima nji144
hovih interesa, koji e se ponovo pojaviti nakon rata, antifaizam razvijenih zapadnih zemalja i antiimperijalizam njihovih kolonija stremili istom cilju, ka onome to su i jedni i drugi zamiljali kao posleratnu budunost socijalnog preobraaja. U ratu protiv faizma su snaga i legitimitet starog kolonijalizma bili otro potkopani, a perspektive opteg osloboenja postale bolje nego ikada do tad (Hobsbaum, 2004: 135136). Pobeda nad faizmom na evropskom prostoru podrazumevala je povratak politikih prava ukinutih od strane faista, s tim to su ona poela da se proiruju i na do tada iskljuene kategorije stanovnitva, a ozvanien je i itav niz novih socijalnih prava. Posleratni svet obogaen je nastojanjima da se ivotni ambijent veine ljudi pobolja unapreenjem drutvenog i politikog poloaja ena, obezbeivanjem prava na rad, osiguranjem u sluaju nezaposlenosti, penzionim osiguranjem, optom zdravstvenom zatitom, obezbeivanjem jednakih uslova za obrazovanje i stvaranjem humanijih uslova stanovanja. Posle Drugog svetskog rata, svuda je decenijama preovladavalo nastojanje da drava preuzme aktivniju ulogu u upravljanju privredom, a privredno planiranje postalo je imperativ u cilju izbegavanja nove ekonomske krize, poput one iz 1929. godine koja je omoguila uspon faizma u irim evropskim okvirima. Takva posleratna orijentacija nije neshvatljiva, s obzirom da je meunarodni antifaistiki pokret, okupljen oko zemalja antihitlerovske koalicije tokom Drugog svetskog rata, koliko god bio heterogen i nestalan u mobilizaciji masa, uspeo da objedini snage neuobiajenog opsega, koje su delile sline poglede na pravac razvoja oveanstva. Kako Hobsbaum primeuje, jedinstvo antifaistikog pokreta nije bilo negativno ve pozitivno, a u izvesnim vidovima bilo je i trajno. Ono je ideoloki poivalo na zajednikim vrednostima prosvetiteljstva i tenjama Francuske revolucije, a to su: progres koji donosi primena razuma i nauke; obrazovanje i vlast naroda; nepostojanje nejednakosti zasnovane na roenju ili poreklu; drutvo koje gleda u budunost radije nego u prolost (Hobsbaum, 2004: 136137). Ipak je dovoljno upadljivo da je antifaistiki pokret u najveoj meri organski vezan za vrednosti politike levice, ili barem da su u njemu one hegemone u odnosu na liberalne i konzervativne elemente. Drugi svetski rat za stranu koja je u njemu pobedila nije bio samo rat do vojne pobede, ve ak i u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Amerikim Dravama rat za temeljno poboljanje drutva. Tokom rata se malo
145
Vladimir Markovi
razmiljalo o povratku na stanje iz 1939. godine, onako kako su dravnici posle Prvog svetskog rata sanjali o povratku u svet iz 1913. godine. O tome govori injenica, na koju ukazuje Hobsbaum, da se britanska vlada, predvoena konzervativcem Vinstonom erilom, u najodlunijem momentu rata, 1942. godine, obavezala na ostvarivanje sveobuhvatne drave socijalnog staranja (welfare state) i politike pune zaposlenosti. Takoe su i posleratni planovi SAD bili posveeni tome da se u budunosti sprei mogunost ponavljanja neega slinog Velikoj recesiji i situaciji iz 1930-ih godina. Kada su u pitanju bile zemlje okupirane od strane sila Osovine, podrazumevalo se da je za pokrete otpora koji su se u njima razvijali, osloboenje od okupacije bilo neodvojivo od socijalne revolucije ili barem znaajnog drutvenog preobraaja i izmene institucija (Hobsbaum, 2004: 126; Calvocoressi et al., 1999: 303). U skladu s tim, u okviru borbe za osloboenje od faizma, skoro svuda se dizao i revolucionarni talas, koji je najvie doao do izraaja na Balkanu: u Jugoslaviji, Albaniji i Grkoj.
Antifaizam u strategiji levice

Neraskidiva veza levice i antifaizma nije nimalo sluajna niti spontana. Ne samo u praksi, ve i u teoriji su marksisti bili ti koji su se najpriljenije posvetili traenju objanjenja pojave faizma i traenju naina borbe protiv njega. Po reima slovenakog filozofa Mladena Dolara, i u itavom onom segmentu marksizma koji se na prvi pogled uopte ne bavi faizmom, stalno je kao preutna pretpostavka ili implikacija nuno prisutna njegova refleksija. To je refleksija, koja se u prvi mah priblino moe oznaiti kao svest o porazu, svest o jednom od najteih, najljuih poraza radnikog pokreta. Dolar smatra da nikakav trijumfalizam posle vojne pobede nad faizmom i nikakva glorifikacija antifaistike borbe nije mogla da deluje kao teorijski alibi, jer centralni znaaj analize faizma lei u injenici da je istovremeno sa pitanjem o drutvenom karakteru faizma, o snagama koje se kriju iza njega i o nainu na koji mu se treba suprotstaviti, trebalo reavati i pitanje kakav je teorijski i praktini domet same marksistike teorije, ta je sa osnovnim kategorijama Marksove analize u znaajno promenjenim istorijskim uslovima i u kakvom je stanju veza teorije i radnikog pokreta (Dolar, 1983: 5). Ali, ono to je bitno za marksistiku teoriju o faizmu, jeste njena praktina uloga u kreiranju antifaistike politike. Politika Narodnog fronta jeste jedno od znaajnih dostignua komunistikog pokreta i njegove teorije u razdoblju borbe protiv faizma. Ta politika proglaena je i prihvaena na Sedmom, posled146
njem kongresu Kominterne, julaavgusta 1935. godine, na kojem su istaknutu ulogu odigrali Georgi Dimitrov i Palmiro Toljati (Togliatti). Orijentacija ka Narodnom frontu predstavljala je dobro naeno reenje za obnavljanje revolucionarne borbe u novim uslovima i na revolucionarno-demokratskim osnovama, uz odbacivanje sektatva i izolacije, karakteristinih za raniju liniju Kominterne. teta koju je nainila politika izjednaavanja socijaldemokratije sa socijal-faizmom, kao i zadrta socijaldemokratska propaganda stavljanja znaka jednakosti izmeu nacista i komunista Nazis und Kozis bila je skupo plaena uvrivanjem Hitlerove vlasti u Nemakoj. Nova definicija koju je Dimitrov izloio na kongresu: Faizam je otvorena teroristika diktatura krajnje reakcionarnih, krajnje ovinistikih, imperijalistikih elemenata finansijskog kapitala, bez obzira na to da li je bila dovoljno precizna, davala je osnova za prebacivanje sukoba izmeu razliitih sektora vladajue klase (Ili, 2007: 359). Ukazujui na faizam kao na glavnog protivnika radnikog pokreta i demokratije, Kominterna je raniju generalnu liniju borbe klase protiv klase zamenjivala politikom koncentracije demokratskoantifaistikih snaga. Signal za ovaj zaokret praktino su dali ujedinjeni napori anarhista, komunista i socijalista 1934. godine, tokom trajka asturijskih rudara u paniji. U poreenju s kratkotrajnim i instrumentalnim strategijama iz 1920-ih, ovde se radilo o novom i principijelnijem pristupu. O tome svedoi i analiza jugoslovenskog marksiste i komunistikog borca Veselina Maslee. U lanku Narodni front i ranije koalicione vlade, objavljenom 1936. godine u asopisu Pravna misao, Veselin Maslea nastoji da opravda politiku Narodnog fronta kao suprotnu politici nemake socijaldemokratije koja je neposredno posle Prvog svetskog rata formirala koalicionu vladu s buroaskim partijama, to je dovelo do suzbijanja revolucionarnog talasa u Evropi posle Oktobra, i do stabilizacije graanske demokratije u borbi protiv levog krila radnikog pokreta: Suprotstavljajui politiku Narodnog fronta politici koalicionih vlada, moemo karakteristike Narodnog fronta ovako formulisati: 1) Narodni front se javlja u doba opte privredne i politike krize kapitalizma; 2) on je reakcija na faizam, koji je vladavina finansijskog kapitala; 3) njegovo postojanje omogueno je akcionim jedinstvom radnike klase; 4) dok je koaliciona vlada ila za odravanjem
147
Vladimir Markovi
graanske demokratije u borbi protiv levice, dotle se Narodni front bori za odravanje graanske demokratije u borbi protiv faizma i desnice; 5) u koalicionim vladama vostvo ima u rukama kapital, u Narodnom frontu radnika klasa; 6) koalicione vlade pretstavljale su saradnju s finansijskim kapitalom, Narodni front je savez sa srednjom klasom; 7) koalicione vlade su omoguile faizam, Narodni front treba da ga onemogui. [] Teoriski, levica stoji i danas kao i ranije na stanovitu da je ekonomski slom kapitalizma nuan i neizbean i da on uslovljuje socijalizam. Pri odreivanju svoje taktike u dananjoj situaciji levica nije ovaj svoj osnovni teoriski postulat ni za momenat zanemarila. Cilj Narodnog fronta nije politika organizacija toga sloma, jer ga on, po svome dananjem stavu, ne bi mogao ni ostvariti. Ali s obzirom na poslednju veliku politiku ofanzivu kapitala i faizma, trebalo je odgovoriti jednom isto tako velikom kontraofanzivom, koja bi mobilisala sve narodne mase na onim parolama koje one mogu, s obzirom na njihovu ideoloku strukturu, primiti, i mobiliui ih za te parole iskreno i konsekventno se boriti sve dotle dok se ne realizuju, jer su one u tom momentu strateki najvanije. Onemoguavanje i ruenje faizma, to je glavni zadatak pred kojim stoji radnika klasa. Svesna toga to hoe, to je njen stalni i nepromenljivi interes i svesna politike i socijalne funkcije koju ima Narodni front, levica radnikog pokreta je morala i mora da svu panju, svu svoju snagu skoncentrie na njegovo realizovanje, jer je istovremeno svesna toga da njena klasna ideoloka linija time ne gubi nita, ba zbog toga jer je u borbi za tu liniju, za ideoloku ispravnost i za istotu marksistikih teoriskih principa, u tridesetogodinjoj borbi na dva fronta, uspela da je definitivno utvrdi, da se organski osnai. (Maslea, 1954: 254255). Narodni front bio je ogroman zaokret, u skladu sa razmerama faistike pretnje. Def Ili navodi kako je Oto Bauer, na primer, video faizam kao pokuaj ultradesnice da poniti ureenje iz 19181919. godine, jer su trokovi demokratije oliene u socijalnoj dravi i sindikalnim pravima premaivali resurse drutva za nunu obnovu kapitalizma i odgovarajueg drutvenog ureenja (Ili, 2007: 361). U tom kontekstu, okretanje ka faizmu nije bilo samo posledica straha kapitalista od revolucije, ve i njihove vrste reenosti da smanje nadnice i ukinu socijalne reforme za koje se radnika klasa do tada izborila. Razvoj strategije Narodnog fronta je ubrzo stvorio nekoliko
148
koncentrinih krugova saradnje. Ujedinjeni front radnika sluio je za izbore, generalne trajkove i druge masovne akcije, kako bi se ublaila podela izmeu komunista i socijaldemokrata. Antifaistiki Narodni front obuhvatao je i nesocijaliste. Drugi svetski rat predstavljao je trenutak trijumfa antifaizma. Ratno saveznitvo globalizovalo je antifaistiki otpor, s prelazom od politike Narodnog fronta ka politici nacionalnih frontova, kako se tada nazivala strategija irenja koncentrinih krugova mobilizacije itave nacije protiv hitlerovske diktature.
iskustva antifaistike borbe u srbiji i jugoslaviji pre Drugog svetskog rata

Prve antifaistike akcije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslaviji, poinju da se organizuju tokom 1920-ih na Beogradskom univerzitetu. One su bile malobrojne i u poetku su bile vie uperene protiv Italije kao drave koja je anektirala jedan deo jugoslovenske obale Jadranskog mora, nego protiv faistikog pokreta. Javljaju se, dodue, ve tad i akcije koje su imale karakter suzbijanja faistikih snaga u zemlji. Istoriar ore Stankovi belei da je Klub studenata marksista osudio formiranje organizacija Srpska nacionalistika omladina i Organizacija jugoslovenskih nacionalista 1922. godine, kao prve pojave organizovanog faizma u Jugoslaviji. Do najeih sukoba s ovim organizacijama dolo je tokom studentskog trajka decembra 1924. godine (Stankovi, 1983: 7475). S razvojem antifaistike delatnosti u studentskom pokretu od sredine 1930-ih, prelazi se iz defanzivne borbe u otvorenu ofanzivu Komunistike partije Jugoslavije (KPJ) na univerzitetu, u cilju slamanja faistikih snaga, o emu svedoe fiziki obrauni s pripadnicima Organizacije nacionalnih studenata i uspeh generalnog trajka studenata Jugoslavije aprila 1936. godine. Novi front konkretnog antifaistikog angaovanja na univerzitetu otvorio se kada je izbio panski graanski rat, u kome je na strani Republike uestvovalo oko etrdeset studenata Beogradskog univerziteta (Stankovi, 1983: 77). Kako se meunarodna situacija zaotravala, tako su antifaistike ideje meu studentima uzimale maha. Na plenumu studentskih strunih udruenja, aprila 1938. godine, formira se Ujedinjena studentska omladina s platformom borbe protiv rata i faizma, borbe protiv unutranje reakcije i faizacije zemlje i spremanja mlade generacije za odbranu zemlje. Tako je formiran i Studentski odbor za odbranu zemlje, koji organizuje brojne propagandne manifestacije i praktine kurseve s elementima vojne obuke, koje je
149
Vladimir Markovi
pohaao veliki broj studenata. Revolucionarni studentski pokret je, i pored konfuzije koja je nastala posle sklapanja pakta o nenapadanju izmeu Sovjetskog Saveza i Nemake, avgusta 1939. godine, nastavio podzemnu borbu s faistikim grupama, pa je krajem 1940. godine, zabeleio znaajnu pobedu suzbijanjem Ljotievog Zbora i njegovih nelegalnih jurinih odreda Belih orlova (Stankovi, 1983: 8082). Istoriar Jovan Marjanovi navodi da su komunisti inicirali razbijanje javnih skupova koje su faisti nastojali da odre. Tako su, na primer, 1. marta 1937. antifaistiki raspoloeni demonstranti demolirali elezniki dom u Sarajevskoj ulici u Beogradu, u kome je bila zakazana konferencija faistikog Zbora Dimitrija Ljotia. Na ulici se razvila krvava borba izmeu demonstranata i faista, u kojoj je bilo dosta povreenih. (Marjanovi, 1964: 32) Antifaistiki pokret takoe je stupao u nove akcije kada su Beograd poseivali faistiki nemaki i italijanski ministri. Pod rukovodstvom Mesnog i Pokrajinskog komiteta KPJ, protiv ovih poseta bile su organizovane demonstracije. Dok je u Beogradu boravio italijanski ministar spoljnih poslova, Galeaco ano, 25. marta 1937. demonstranti su se okupili u Knez Mihailovoj ulici i zapalili njegovu i Musolinijevu sliku, i pored andarmerijske intervencije da se spree demonstracije. Do prihvatanja i razraivanja ideje o antifaistikom frontu u Jugoslaviji, prema istoriaru Branku Petranoviu, dolo je u vreme otrih unutranjih socijalno-politikih previranja i nacionalnih sukoba (Petranovi, 1988a: 213). Komunistika partija Jugoslavije ula je u novu fazu borbe kadrovski desetkovana i organizaciono proreena tokom estojanuarske diktature, ali naoruana iskustvom steenim u tom periodu. Oivljavanje nacionalnih i politikih borbi u Kraljevini Jugoslaviji gotovo se podudaralo s politikom narodnog fronta, otvarajui mogunosti za nove pristupe partije najvanijim problemima jugoslovenskog drutva, pristupe koji su sve vie odgovarali njenoj vlastitoj analizi unutranjih i meunarodnih prilika posle okonanja otvorene diktature i suoavanja radnikog pokreta i demokratskih snaga s agresivnim faizmom. Tada se na dnevni red postavilo pitanje saveznitva s demokratskim snagama drutva (Petranovi, 1988a: 214). Komunistika partija Jugoslavije je ideju o obrazovanju antifaistikog fronta prvi put iznela na etvrtoj zemaljskoj konferenciji decembra 1934. u Ljubljani. KPJ je blie odredila politiku narodnog fronta tek na Splitskom plenumu juna 1935, uoi Sedmog kongresa
150
Kominterne. U referatu Blagoja Parovia, vojno-faistika diktatura je proglaena za zajednikog neprijatelja svih demokratskih snaga (Petranovi, 1988a: 216). Put za njeno obaranje vodio je preko izgradnje to ireg antifaistikog fronta. Politika narodnog fronta upuivala je KPJ na nov stil rada, izlaenje iz dubine ilegalnosti i izraavanje u novim oblicima, kao i na osvajanje novih sredina i ustanova, odbacivanje manira zaverenike delatnosti i razvijanje saradnje s graanskim strankama i socijalistima. Meutim, pokuaji saradnje KPJ s vostvima graanskih stranaka objektivno nisu davali rezultata (Petranovi, 1988a: 224). Stvarnost Jugoslavije, s kojom su se komunisti neposredno suoavali, ukrtala se s direktivama izdaleka, koje su izazivale dosta nesporazuma. Kominterna je od jugoslovenskih komunista traila saradnju sa socijalistima, koji su bili bez uticaja u politikom ivotu Jugoslavije i u njenoj radnikoj klasi. Za razliku od nekih drugih evropskih zemalja, u kojima su socijalistike i socijaldemokratske partije bile jake, socijalisti u Jugoslaviji nisu uspeli da izrastu u ozbiljniju snagu. Leva struja unutar Saveza zemljoradnika, koja je pod vostvom Dragoljuba Jovanovia 1940. godine formirala Narodnu seljaku stranku, imala je protivrean stav prema politici Narodnog fronta. Antifaistika ubeenja Jovanovia i ostalih prvaka zemljoradnike levice bila su nesumnjiva, Jovanovi se izjanjavao kao protivnik faizma i pristalica politike Narodnog fronta, ali je zazirao od komunista oseajui ih kao suparnike na selu i strahujui od njihove hegemonije. Neto veu doslednost orijentaciji Narodnog fronta pokazala je levica unutar Demokratske stranke, okupljena oko Ivana Ribara (Petranovi, 1988a: 230231). Neuspeh u uspostavljanju koalicionih odnosa s vostvima opozicionih graanskih partija KPJ je nadoknaivala opredeljenjem za masovne metode rada meu seljatvom, radnitvom, naprednom humanistikom i tehnikom inteligencijom, stvarajui uporita na selu, u sindikatima, u kolama i na univerzitetima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani (Petranovi, 1988a: 226). Marjanovi naglaava kako je antifaistiki i demokratski pokret, stvaran pod rukovodstvom KPJ krajem tridesetih godina, obuhvatio znatan broj ena. To je bilo utoliko znaajnije to u Jugoslaviji izmeu dva rata enski deo stanovnitva nije imao nikakvih politikih prava. Stari socijalistiki programski cilj ravnopravnost polova, dobio je sada ponovo na svom znaaju usled aktivnog uea hiljada i hiljada ena i omladinki u mnogim radnikim i antifaistikim akcijama (Marjanovi, 1975: 21). Budui ilegalna, KPJ se koristila razliitim formama radi irenja svog uticaja i iznoenja svo151
Vladimir Markovi
jih pogleda: enskim, omladinskim, studentskim i akim organizacijama, potpornim udruenjima, sportskim drutvima, kulturnim i prosvetnim sekcijama, zadrugama. Antifaistiki pokret Jugoslavije ispoljio je meu prvima solidarnost s borbom naroda panije protiv profaistikog pua koji je predvodio general Fransisko Franko. Graanski rat u paniji predstavljao je uvod u uase Drugog svetskog rata i bio je lekcija svim leviarima emu mogu da se nadaju ako faizam jo negde pobedi (Ili, 2007: 374). Ali panski graanski rat nije samo pria o pustoenju i porazu. Graanski rat je bio i Gernika, ne samo kao mesto zloina (kada je 26. aprila 1937. nemaka vazduna legija Kondor razorila grad do temelja), ve i kao Pikasova slika, najpoznatiji izraz umetnike kreativnosti posveen borbi protiv faizma. Za progresivno orijentisane ljude, panska republika bila je simbol odbrane ljudskih i naprednih vrednosti, mesto na kojem su mogli da podre viziju o boljem i egalitarnijem svetu. Opisujui ubedljivost tog simbola, Def Ili navodi rei vajara Dejsona Gernija (Jason Gurney): panski graanski rat je pruao priliku pojedincu da zauzme pozitivan i delotvoran stav o jednom pitanju koje je izgledalo apsolutno jasno. Mogli ste ili da budete protiv faizma i da krenete u borbu protiv njega ili da pristanete na njegove zloine i budete odgovorni za njegovo jaanje. Internacionalne brigade, jedinice ijim je formiranjem izraena internacionalna antifaistika solidarnost, brojale su 40.000 dobrovoljaca iz preko 50 zemalja: 15.400 Francuza, 5.400 Poljaka, 5.100 Italijana, 5.000 Nemaca i Austrijanaca i vie od po 3.000 boraca iz Sjedinjenih Drava, Britanije, Belgije i ehoslovake. One su, u velikoj meri, obuhvatale i politike izgnanike iz evropskih zemalja koje su ve bile faistike ili autoritarne; komuniste, socijaliste, nezavisne idealiste; studente; umetnike, stvaralake intelektualce i politiki svesne radnike (Ili, 2007: 374). U paniji se takoe borilo i oko 1760 Jugoslovena, od kojih je treina poginula na ratitima Republike (Petranovi, 1988a: 232233). Od formiranja internacionalnih brigada, jugoslovenski dobrovoljci su se borili u njihovom sastavu. Politiki komesar 13. internacionalne brigade i predstavnik CK KPJ u paniji, Blagoje Parovi, obratio se jugoslovenskim dobrovoljcima u paniji ovim reima: Borba velikog junakog panjolskog naroda protiv faista i inozemnih osvajaa nije samo njegova borba. To nije niti borba samo jedne partije, samo jedne klase, ni samo jedne politike grupacije. To je borba itavog panjolskog naroda i itavog naprednog ovjeanstva za mir, slobodu i napredak (Parovi, 1971: 524525). Graanski rat u paniji predstavljao je probni kamen spremnosti itave
152
levice na borbu protiv faizma. Sam in organizovanja dobrovoljakih internacionalnih brigada, pak, dokazao je da je solidarnost meu najprogresivnijim snagama razliitih naroda dovoljno snana da, u perspektivi, moe da nanese odluujui poraz faizmu.
naslee narodnooslobodilake antifaistike borbe u srbiji i jugoslaviji

I pored esto ponavljanih tvrdnji da je Pakt o nenapadanju izmeu SSSR i Nemake, zakljuen avgusta 1939. godine, imao izrazito negativne posledice na antifaistiku politiku komunistikih partija, njegovo znaenje je manje apokaliptino. Prema Iliju, nakon Minhenskog sporazuma, bilo je teko videti ovaj pakt kao krenje meunarodnih moralnih normi. Komunisti su smatrali da se najvea izdaja dogodila kad su vlade Britanije i Francuske ignorisale pansku Republiku, unitile ehoslovaku demokratiju i odbile sovjetsku ponudu za antihitlerovsku saradnju (Ili, 2007: 377). Komunistika partija Jugoslavije, u skladu s ovom orijentacijom, koristila se od 1939. godine parolama o zapadnom imperijalizmu i izdaji socijaldemokratije, ali su one bile praene sprovoenjem priprema za antifaistiku borbu. Velike demonstracije studenata i radnika u Beogradu 14. decembra 1939. protiv faizacije zemlje, guenja sloboda, rata i skupoe, rasturene su surovom andarmerijskom intervencijom u kojoj je poginulo etvoro demonstranata (Petranovi, 1988a: 246). Posle sloma Francuske i odravanja Pete zemaljske konferencije KPJ, od 19. do 23. oktobra 1940. u Zagrebu, odbrana zemlje potvrena je kao najprei zadatak komunista, budui da se faistika opasnost nala nadomak Jugoslavije (Petranovi, 1988a: 248250). Na Petoj zemaljskoj konferenciji obrazovana je i Vojna komisija KPJ. Za rukovodstvo Partije i njeno lanstvo uoi, tokom i neposredno po zavretku aprilskog rata 1941. godine, faizam je vaio za glavnog protivnika. CK KPJ je na sastanku odranom 10. aprila 1941. godine u Zagrebu reio da se, bez obzira na raspad vojske Kraljevine Jugoslavije, nastavi borba protiv okupatora. Imenovan je Vojni komitet s Josipom Brozom Titom na elu, naloeno lanstvu da sakuplja oruje, a lanovi CK upueni su u Srbiju, Sloveniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu (Petranovi, 1988b: 70). Srpska graanska vrhuka, kako probritanska tako i oni vezani za osovinu, za aprilski slom Jugoslavije krivili su Hrvate, Muslimane, nacionalne manjine, i posebno, komuniste. KPJ je od svog postanka optuivana da je strani sluga, anacionalna orga153
Vladimir Markovi
nizacija u slubi internacionalnog prevratnikog centra. Komunisti su optuivani da su izdali u aprilskom ratu, bili u dosluhu s neprijateljem sve dok Nemaka nije napala SSSR, a zatim pozivali na ustanak ne vodei rauna o stradanjima naroda. Buroaska propaganda je, sluei se analogijama, podseala da je Lenjin s oduevljenjem doekao poraz carske Rusije u ratu s Japanom, a 1917. preao preko nemake teritorije da bi se stavio na elo revolucije u trenutku kada se carska Rusija nalazila u ratu s centralnim silama (Petranovi, 1988b: 72). KPJ je predveerje ustanka doekala kao jedinstvena politika snaga, dobro organizovana, velike udarne moi, s prekaljenim kadrom, s pripremljenim tajnim tamparijama, izgraenim sistemom veza. Uticaj KPJ u narodu daleko je prevazilazio njenu kadrovsku osnovu (8000 lanova). Komunisti i mali broj oficira i podoficira Jugoslovenske vojske pripadnika i simpatizera KPJ, inili su sa veteranima panskog graanskog rata, iji je povratak u zemlju organizovalo partijsko rukovodstvo, prvi ustaniki stareinski kadar. U zemlju se tada vratilo oko 250 preivelih panskih boraca, od kojih je svaki drugi poginuo u toku Narodnooslobodilakog rata i revolucije (Petranovi, 1988b: 7980). Linija jedinstvenog narodnooslobodilakog fronta predviala je i saradnju s graanskim strankama, ali nije imala uspeha u poetnoj fazi borbe KPJ, izuzev to je dovela do obrazovanja Osvobodilne fronte u Sloveniji i do toga da Narodnooslobodilakom pokretu pristupe prvaci oblasne organizacije Saveza zemljoradnika u Crnoj Gori, levih demokrata Ivana Ribara, lanovi Samostalne demokratske stranke u Hrvatskoj i lokalni funkcioneri Saveza zemljoradnika i Narodne seljake stranke u Srbiji (Petranovi, 1988b: 8687). Suprotstavljajui se surovim pogromima ustaa i genocidnoj politici okupatora kao vidu ovinistikog bezumlja, koje je pretilo da zauvek iskopa jaz izmeu jugoslovenskih naroda, komunisti su, ve poetkom rata, formulisali politiku bratstva i jedinstva naroda, kao koncentrisani izraz jugoslovenskog internacionalizma. Ova politika bila je dijametralno razliita od politike profaistiki ili prozapadno usmerene buroazije jugoslovenskih nacija. Ona je time parirala politici okupatora, ali i koncepciji etniki istih drava na jugoslovenskom prostoru. Pokrajinski komitet Vojvodine je poetkom juna 1941. pozivao narode Vojvodine na stvaranje jedinstva svih naroda Vojvodine u borbi protiv okupatora. Od Maara je traeno da razlikuju srpski narod od njegovih kapitalista. Vojvoanskim Nemcima je stavljeno do znanja da su nemaki nacisti i njihovi klasni protivnici. Komunisti
154
Vojvodine su pozivani da kuju jedinstvo od kojeg zavisi budunost. ovinistika mrnja se oznaava kao otrovna aoka koju kapitalisti svesno usauju u narod i njegovu svest (Petranovi, 1988b: 87). Odluka o pripremama za otpoinjanje oruane borbe u Srbiji, u duhu zakljuaka Politbiroa CK KPJ, doneta je 23. juna 1941. na sastanku Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, kome su prisustvovali: Aleksandar Rankovi, Spasenija Babovi, uro Strugar, Moma Markovi, Ivo Lola Ribar, Blagoje Nekovi, Vukica Mitrovi, Mirko Tomi, Milo Matijevi, Ljubinka Milosavljevi, Vasilije Buha i Milovan ilas. Na tom sastanku zakljueno je da se bez odlaganja pristupi formiranju naoruanih udarnih grupa, ubrza prikupljanje oruja i sanitetskog materijala, pojaa budnost i konspiracija. Prvi partizanski odredi u Srbiji stvoreni su i pre prve ustanike akcije koju je u Beloj Crkvi kod Krupnja, 7. jula 1941. godine poveo ikica Jovanovi panac. Prva oruana grupa Valjevskog narodnooslobodilakog partizanskog odreda okupila se 28. juna 1941, a zatim su 2. jula donete odluke o formiranju Kosmajskog, Posavskog i Prvog umadijskog odreda (Petranovi, 1988b: 98). Beograd je u leto 1941. godine bio poprite brojnih akcija protiv okupatora: vrene su raznovrsne sabotae, ubijani nemaki vojnici i policijski agenti, kidani telefonski kablovi i presecani stubovi elektrine mree, podmetani su poari u garaama i skladitima nemake vojske. Glavno arite ustanka razvilo se, pak, na tlu zapadne Srbije i umadije. Do kraja septembra 1941. u narodnooslobodilakoj borbi bilo je angaovano ve oko 25.000 ustanika, organizovanih u 23 partizanska odreda. Slobodna teritorija se neprekidno irila oslobaanjem novih mesta i gradova Krupnja, Poege, Arilja, aka, Gornjeg Milanovca, Uica, dok su se Valjevo, abac i Kraljevo nalazili pod partizanskom opsadom predstavljajui u jesen 1941. jedinstveni prostor u porobljenoj Evropi, borbeni i politiki podsticaj antifaistima sveta i izazov Hitlerovom novom poretku (Petranovi, 1988b: 100). Ova osloboena oblast, u istoriografiji poznata kao Uika republika, odrala se do opsene ofanzive nemakih i kvislinkih trupa i povlaenja dela partizanskih odreda prema Sandaku i istonoj Bosni, krajem novembra 1941. Samo ime Uika republika nije se koristilo tokom njenog trajanja, jer bi proglaavanje i pominjanje republike tetilo irenju baze Narodnooslobodilakog pokreta u toj fazi. Tek kada su Uice i slobodna teritorija u zapadnoj Srbiji ponovo bili pod kontrolom okupatora, u beogradskoj kvislinkoj tampi je posprdno istaknuto ime Uika komunistika republika, a u prolee 1942, ova osloboena teritorija se afirmativno spominje pod
155
Vladimir Markovi
imenom Uika republika u sovjetskoj tampi (Glii, 1986: 8). Na savetovanju politikih i vojnih kadrova, odranom 26. septembra 1941. godine u selu Stolice kod Krupnja, poto je data ocena situacije, odlueno je da se sa malih ustanikih formacija, vezanih za teren na kojem su nastale, pree na stvaranje veih pokretnih jedinica, primerenijih potrebama borbe protiv nadmonog neprijatelja. S obzirom na prerastanje prvih ogranienih i nepovezanih operacija u optenarodni rat, bili su postavljeni principi na kojima je trebalo razvijati narodnu vlast, jo uvek u zaetku na osloboenim podrujima. Izvrena je i nova organizacija partizanske komande, obrazovanjem glavnih tabova i Vrhovnog taba, a usvojena je i odluka o jedinstvenom amblemu, u vidu crvene petokrake zvezde, o pozdravu stisnutom pesnicom i sloganom Smrt faizmu sloboda narodu! (Petranovi, 1988b: 103). Budui da je oruana borba uzimala maha, i da su partizani sve vie nailazili na masovnu podrku, nemake i italijanske komande okupacionih snaga bile su prinuene da menjaju taktiku na terenu. U jednom svom izvetaju iz avgusta 1941. godine, koji je podneo Joahimu fon Ribentropu, vii vojni savetnik nemake komande u Srbiji, Harold Tarner, pie ovako: Upotrebili smo sva sredstva, pokuali smo da ubedimo, govorili smo, pretili smo, ali sve to niemu nije posluilo... U ovoj zemlji narod ne priznaje nikakvu vlast. Svi nai napori da usmerimo narod konstruktivnim putem i da ga odvojimo od komunista, propali su... Komunisti su uspeli svojim parolama da okupe veinu naroda. ak i neki od onih koje smo smatrali naim saradnicima, dospeli su dotle da pretpostavljaju boljevizam okupaciji. Ostaje kao jedino sredstvo oruana akcija. Na korienje andarmerije teko se moe raunati. Jo manje se moe raunati na Italijane. Pozicije partizana u umama su takve da je njih, tako rei, nemogue pogoditi u srce. Niemu ne slui ni intenziviranje propagande, prikazivanje kako boljevici neprestano trpe poraze na frontu. Imam utisak da ak ni vest o kapitulaciji Sovjetskog Saveza ne bi dovela do kapitulacije ovih bandita, koji su uporni kao avoli. Sem toga, imaju odlinu organizaciju, koja bi mogla posluiti kao primer najbolje tajne organizacije (Pakor, 1970: 336337). Prvih dana septembra 1941. godine, nemakim komandama u Jugoslaviji stigle su okrutne naredbe o represalijama, koje je potpisao
156
naelnik taba Vrhovne komande Vermahta feldmaral Vilhelm Kajtel: Da bi se neredi uguili u samom zaetku, treba, im se pojave, bez oklevanja preduzeti najstroe mere kako bi se silom odrao autoritet okupacionih vlasti i spreilo irenje nereda. Treba imati u vidu da ljudski ivot u tim krajevima esto ne vredi nita i da se efekat zastraivanja moe postii samo izuzetnom svirepou. Kao odmazdu za jednog ubijenog nemakog vojnika u tim sluajevima treba primeniti kao opte pravilo kanjavanje smru 50 do 100 komunista. Kazne smru izvravati tako da se izazove najvei mogui zastraujui efekat (Pakor, 1970: 337). Ve je istaknuto da su jo uoi rata opoziciona raspoloenja usmeravana u pravcu stvaranja masovnog antifaistikog fronta. Otpor okupatoru i oruana borba omoguili su da taj front, pod rukovodstvom Komunistike partije, dobije i svoju organizacionu formu, da se povea i ojaa. Od prvih dana razvijanja otpora protiv okupatora poeo je da se stvara Jedinstveni narodnooslobodilaki front, organizacija koja je nastojala da okupi sve istinske rodoljube, sve one koji na bilo koji nain vode borbu protiv okupatora ili je pomau. Ovaj Narodni front privukao je mnotvo ljudi bez obzira na nacionalnost, na politika i verska ubeenja. U nekim krajevima, na primer u Sloveniji i Srbiji, pa i nekim drugim, bilo je u poetku elemenata koalicije izmeu komunista i pripadnika razliitih graanskih stranaka. Ali ovi elementi koalicije u Narodnom frontu nisu bili dovoljno brojni da bi igrali neku znaajniju ulogu, tako da je rukovodea uloga u Frontu neosporno pripadala komunistima. Kroz odbore Narodnog fronta u selima i gradovima, na okupiranoj teritoriji gde su ti odbori bili ilegalni, i na osloboenoj teritoriji gde su mogli slobodno da deluju, narodne mase su u praksi usvajale demokratizam. Organizacije Narodnog fronta su u rukama irokih slojeva naroda bile oruje politike borbe protiv okupatora i kolaboracionista, politika osnova itavog Narodnooslobodilakog rata. Narodni front je ukljuivao u sebe i druge antifaistike organizacije. Odmah po izbijanju oruane borbe, rodoljubiva omladina je pod rukovodstvom Saveza komunistike omladine Jugoslavije poela stvarati narodnooslobodilake omladinske saveze. Ovi savezi su tokom rata odigrali ogromnu ulogu u mobilizaciji omladine za borbu protiv okupatora. Narodni front je obuhvatio i organizacije Antifaistikog fronta ena, stvorene ve u poetku oslobodilakog otpora na bogatim tradicijama predratnog antifaistikog enskog pokreta, na ijem elu su uglavnom stajale komunistkinje (Marjanovi, 1975: 61; Boinovi, 1996: 146).
157
Vladimir Markovi
U toku razvijanja otpora okupatoru i oruane oslobodilake borbe, u Jugoslaviji se 19411945. odigrao specifian proces ruenja starih organa vlasti, u kojima je bio olien stari dravni poredak. Istovremeno se na njihovim ruevinama izgraivao novi dravni aparat. Jo u samom poetku okupacije stari lokalni organi vlasti, predsednici optina i optinski odbornici, sreski i okruni naelnici, zatim finansijski organi i organi policije i andarmerije u veini su se stavili u slubu okupatora. Na taj nain, oni su postali sastavni deo mehanizma okupacije. Omrznuti kao oslonac na koji su se reakcionarni reimi u staroj Jugoslaviji oslanjali, oni su se svojim stavljanjem u slubu okupatora definitivno kompromitovali. Zbog toga je sasvim razumljivo to su partizanski odredi na teritorijama koje su zauzimali rasputali stare optine, spaljivali poreske i mobilizacione spiskove i razne dokumente kojima bi se okupator mogao koristiti, razoruavali andarmerijske stanice i kanjavali najistaknutije okupatorske saradnike. Istovremeno, na osloboenoj kao i na neosloboenoj teritoriji, u selima i gradovima, borci za narodno osloboenje poeli su stvarati nove, demokratske organe vlasti narodnooslobodilake odbore (Marjanovi, 1975: 62). Revolucionarne snage su pokuavale da stvore najvii organ vlasti od leta 1941, obnavljajui ovu inicijativu u prolee i leto 1942, ograniene, meutim, meunarodnim kontekstom odnosa u antifaistikoj koaliciji, obzirima prema jedinstvu antifaistikog fronta i specifinim interesima velikih sila. Antifaistiko vee narodnog osloboenja Jugoslavije (AVNOJ) se tek krajem 1943. godine konstituisalo u najvii organ vlasti jugoslovenske federacije, proglaavajui izbegliku vladu za nezakonitu i suspendujui monarha do zavretka rata. AVNOJ je imao politiku osnovu u masovnim antifaistikim organizacijama koje je KPJ izgradila u toku rata, pre svega u USAOJ, AF i Osvobodilnoj fronti, a u toku 1944. u Jedinstvenom narodnooslobodilakom frontu (Neovi i Petranovi, 1983: 56). Istorijski koreni postojeih institucija Republike Srbije lee u odluci Drugog zasedanja AVNOJ-a, odranog 29. i 30. novembra 1943. u Jajcu, da se Jugoslavija izgradi na federativnoj osnovi, kao zajednica pet ravnopravnih naroda. Navedenom odlukom oni dobijaju svoje drave i imaju pravo na samoopredeljenje ukljuujui i otcepljenje. Antifaistiko vee narodnog osloboenja Jugoslavije inili su i predstavnici Srbije iji rad je odobren posebnom deklaracijom usvojenom na zasedanju Velike antifaistike narodnooslobodiake skuptine Srbije. Velika antifaistika narodnooslobodilaka skuptina Srbije, odrana je od 9. do 12. novembra 1944. godine. Poslanici za ovu skuptinu (njih 989) delegirani su iz redova narodnooslobodilakih odbora i Narodnooslobodilakog
158
fronta. Na zasedanju je doneta odluka o konstituisanju Antifaistike skuptine narodnog osloboenja Srbije (ASNOS) kao vrhovnog zakonodavnog i izvrnog organa vlasti Srbije. Izmeu poslanika izabrano je 278 za Antifaistiku skuptinu narodnog osloboenja Srbije. Tada je stvorena Demokratska Srbija kao sloena federalna jedinica (Petranovi, 1988b: 461463). Ako se ima u vidu takva istorijska pozadina institucija, stepen tolerancije prema potiskivanju antifaizma u Srbiji morao bi da bude znatno manji. Meutim, mehanizmi revizije istorije odigrali su krupnu ulogu u montiranju drugaije ideoloke matrice od sredine 1980-ih pa nadalje.
Istorijski revizionizam i anti-antifaizam

Ne bi bilo preterano rei da su u jugoslovenskoj i srpskoj istoriografiji, udbenicima i spomenikoj kulturi, antifaizam i partizanski otpor dugo bili centralni sadraj seanja. Razmatrajui ovu dimenziju, sociolog Todor Kulji zapaa da je glavni okvir istorijskog seanja bila Narodnooslobodilaka borba, a da je antifaizam, s jasno razdvojenim pozitivnim i negativnim junacima, davao ton drutveno poeljnom identitetu u razdoblju jugoslovenskog socijalizma. Predstava o klasnoj polarizaciji tokom rata sluila je neutralizaciji potencijalno eksplozivne etnike dimenzije te polarizacije. Struktura tog rata tumaena je u etniki neutralnom smislu: s jedne strane okupator, kvislinzi, buroazija i monarhija, a s druge antifaistiki front na elu s KPJ. Sa slomom socijalizma, meutim, srueno je i dekretirano antifaistiko seanje, a prevladavanje prolosti nakon 1990. godine konstruisano je prema jednostavnom obrascu: rtve-delati, krivicanevinost, demokratija-totalitarizam. A takva antitotalitarna retorika ne poznaje oprezne niti uzdrane sudove, a tumaenje socijalistike prolosti ne trpi nikakve nijanse, jer je antikomunizam najudobniji habitus intelektualaca u poslesocijalistikom dobu (Kulji, 2002: 475476). U tom smislu, u zemljama bive Jugoslavije bio je naroito upadljiv zaokret od slubenog komunistikog antifaizma ka novootkrivenom patriotskom faizmu i antikomunizmu (Kulji, 1999: 444). Na tragu takve tendencije, nekadanji kvislinzi zauzimaju mesto partizanskih patriota, a davno osueni delati stiu oreol rtvi. Pomenuti obrasci vrlo su upadljivi na posebno osetljivim primerima, kao to je revizija istorije u kolskim udbenicima istorije. Tako se, recimo, u udbeniku Istorija za III razred gimnazije prirodnomatematikog smera i IV razred gimnazije opteg i drutveno-jezikog smera, izdatom 2002. godine, knjizi u kojoj se u odeljku koji se bavi periodom
159
Vladimir Markovi
nemake okupacije Srbije i Beograda, nigde ne pominju zloglasni logori Banjica i Staro sajmite, iznose sledee tvrdnje u lekciji koja obrauje ustanak protiv faizma u Srbiji 1941. godine: Srpski ustanak uguen je u krvi. Njegovi rezultati bili su minimalni, nikakav uspeh trajnije vrednosti nije postignut, a ustanike rtve i stradanja naroda bili su nemerljivi. Ustanak je otvorio i srpsko-srpski raskol koji e ostaviti najdugotrajnije posledice na dalji razvoj rata i u Srbiji i u Jugoslaviji (Nikoli et al., 2002: 179). Iza iste lekcije, postavlja se sugestivno pitanje: Da li su velike rtve naroda imale smisla i da li je herojstvo kada se slabo naoruani i neiskusni borci uvode u borbu protiv najjae vojske na svetu? (Nikoli et al., 2002: 179), a iza lekcije koja joj prethodi, pitanje jo udnije intonirano: Objasnite razloge formiranja vlade generala Nedia. Da li je ta vlada bila kvislinka ili iznuena? (Nikoli et al., 2002: 176). Moralni ustupci kvislinkim praksama logina su posledica stava da je nacionalni interes aksiom, pred kojim su civilizacijske vrednosti antifaizma zanemarljive: Nacionalna politika KPJ definitivno je utemeljena na Drugom zasedanju AVNOJ-a (Jajce, 2930. novembar 1943). Ona je podrazumevala suavanje srpske nacionalne teritorije i davanje dravnosti narodima koji je do tada nisu imali [...]. Izraena kroz parolu bratstvo i jedinstvo, ovakva politika jugoslovenskih komunista bila je uperena protiv nacionalnih i dravnih interesa srpskog naroda (Nikoli et al., 2002: 189). Posebna vrsta relativizacije antifaizma postie se medijskim ili istoriografskim poturanjem kvislinkih i nacionalistikih grupa meu antifaistike (Kulji, 2005: 182), ime se eli dati tumaenje kako je komunistiki antifaizam iznuen, kako bi se kao autentian predstavio etnifikovani antifaizam. Projekat rehabilitacije etnika ili tzv. Ravnogorskog pokreta ima u pozadini ovu tezu. Neodrivost pokuaja antifaiziranja takvih saradnika faistikog okupatora najbolje se pokazuje onda kada neki od revizionistikih istoriara pokae savesnu revnost u istraivanju izvora, pa u knjizi iji je idejni okvir bila apologetika etnitva, bude prikazan i monstruozan katalog zloina etnika nad pripadnicima i simpatizerima antifaistikog pokreta (Nikoli, 1999: 204212), pored mnotva svedoanstava o otvorenoj kolaboraciji. Antikomunistika kritika antifaizma s kakvom smo se susreli kod neoliberalne diskvalifikacije antifaistikog protesta u Novom Sadu, koja je predstavljena u uvodnom delu, nije usamljena meu predstavnicima antikomunistikog liberalizma, mada se izdvaja otrinom koja prelazi u otvoreni anti-antifaizam. I drugi autori s ovih prostora rado poseu za slinom argumentacijom, pa je esta tvrdnja
160
da je delovanje jugoslovenskih komunista u Narodnooslobodilakom ratu nije bilo prioritetno usmereno na vojni sukob s nacifaizmom, ve na obraun sa svim politikim neistomiljenicima (Begonja, 2003: 750). Takvi stavovi zasnovani su na temeljno revizionistikoj tezi da je antifaizam pre svega politika manipulacija, a da je oruani otpor sekundarna pojava, tezi koja je najpotpunije razvijena kod francuskog istoriara Fransoa Firea (Franois Furet), koji smatra da su komunisti dali prednost barjaku antifaizma nad svim ostalim barjacima, jer je to bio nain da se trajno odrava identifikovanje komunizma i demokratije, prikrivajui pritom stvarna pitanja nedostatka politike demokratije (Fire, 1996: 446). Prema tom tumaenju, antifaizam predstavlja samo puku demokratsku fasadu totalitarnog komunizma, a ne moralnu idejno-politiku vertikalu XX veka.
trajnost i potencijal antifaistikog naslea

Nasuprot takvim povrnim revizionistikim tezama, iskrenost leviarskog, a napose komunistikog antifaizma esto je potvrivana krvlju, jer ne samo to se najira inspiracija kritikog tumaenja faizma nalazila u marksistikoj teoriji, i to se, na politikom i organizacionom planu, kod komunistikih partija moglo nai jezgro suprotstavljanja faizmu, ve se iz ovog tabora regrutovalo mnotvo antifaistikih boraca izuzetnog stepena portvovanosti. Erik Hobsbaum na jednom mestu napominje kako su u Drugom svetskom ratu, komunisti bili izuzetno nesrazmerno prezastupljeni u veini pokreta otpora, ne jednostavno zato to su bili najhrabriji, ve zato to su oduvek bili spremni na najgore: na pijuniranje, tajnost, isleivanje i oruanu akciju. Lenjinova partija avangarde roena je u progonstvu, Oktobarska revolucija u ratu, Sovjetski Savez u graanskom ratu i gladi. Sve do revolucije komunisti nisu mogli da oekuju nagradu od svojih drutava. Ono to su profesionalni revolucionari mogli da oekuju bili su zatvor, izgnanstvo i esto, smrt, i premda, za razliku od drugih organizacija koje su delovale u slinim okolnostima, Kominterna nije pridavala mnogo znaaja pojedinanim muenicima, francuska KP posle osloboenja smatrala je privlanom injenicu da je za vreme Otpora ona bila le parti des fussils [partija streljanih] (Hobsbaum, 2005: 127128). U tom pogledu, istorija antifaistike borbe predstavlja moan rezervoar moralne snage za sve savremene progresivne drutvene pokrete. Nije neobino to je fotografija herojskog gesta Stjepana Filipovia na vealima u Valjevu postala neka vrsta amblema borbe za
161
Vladimir Markovi
slobodu. Savremene antifaistike inicijative koje se u Srbiji razvijaju sa eljom da utiu na javnost u cilju oivljavanja slobodarskih tradicija i emancipatorskih ideja, pokazuju da imaju razumevanje za trajnost istorijskih primera antifaistikog otpora. U pamfletu pod naslovom Antifaistiki informator, koji je deljen kako u Novom Sadu 7. oktobra 2007, tako i na beogradskom protestu protiv faizma 11. oktobra 2008. godine, pod naslovom Nee proi, napisano je: Antifaizam je danas potreban kao to je bio potreban i pre sedamdeset godina. Opasna je zabluda da je sa faizmom zavreno kada su Italija i Nemaka doivele vojni poraz u Drugom svetskom ratu, i da faizmom treba da se bave samo istoriari. Oni koji stvaraju takvu pogrenu sliku ele da antifaizam predstave kao politiko-ideoloki program koji je istorijski prevazien. Meutim, faistike ideje su se povampirile u okolnostima ekspanzije nacionalizma i rata, a organizovani faizam u dananje vreme poprima nove forme. Nasuprot potrebi da se aktuelizuje borba protiv faizma, vladajua politika nastoji da sistematski izbrie domau antifaistiku istoriju. U ime odbrane aice kolaboracionista, danas se iz istorije briu hiljade mladih partizanskih boraca koji su tokom Drugog svetskog rata, kao i ceo civilizovani svet, kolaboraciju sa faizmom doivljavali kao zloin. Na slubenom nivou se antifaizam relativizuje putem novih udbenika istorije i rehabilitacije etnika i drugih pomagaa faistikog okupatora. Zbog antikomunistike politike nacionalnog pomirenja nastoji se da se iz srpske istorije iskljui njen najbolji deo antifaistika borba. Danas se borba protiv faizma moe i mora voditi na svim poljima: protiv faistikog smea po ulicama, protiv ovinistikih politiara koji truju javnost krijui se iza liberalnih fraza i protiv ekonomskih i kulturnih struktura koje sve to reprodukuju. Napadi na Rome i druge manjinske grupe od strane onih koji ele belu Srbiju su samo poetak. Ako dozvolimo da faizam ojaa, niko nee biti bezbedan. Iskustvo jednog Nemca je to najbolje potvrdilo: Kada su nacisti doli po komuniste, utao sam jer nisam komunista. Kad su pozatvarali socijaldemokrate, utao sam jer nisam socijaldemokrata. Kad su doli po sindikaliste, nisam se bunio jer nisam sindikalista. Kada su odveli Jevreje, utao sam jer nisam Jevrejin. Na kraju, kada su doli po mene, vie nije ostao niko ko bi mogao da digne svoj glas.
162
Zbog toga, antifaizam mora biti politiki stav najirih slojeva drutva, razliitih ljudi, ak i kada sami nisu direktno ugroeni. Ovo treba shvatiti kao poziv svima da utiu na svoju okolinu, na svoje prijatelje, kolege i komije da se zajedniki organizuju i spree faizaciju drutva. Antifaizam je univerzalna moralna dunost i neodvojivi deo napora za ostvarivanje istinske demokratije i drutvene jednakosti. Ne samo kao inspiracija iz prolosti, ve i kao aktivno opredeljenje, antifaizam je danas potreban kao i u doba vladavine faistikog terora u Evropi. Borba za demokratske vrednosti kao da se opet nalazi u kripcu dramatinog izbora, izraenog starom krilaticom: socijalizam ili varvarstvo. Kriza neoliberalnog kapitalizma danas se odvija u uslovima koji ne lie na tridesete godine XX veka, ali situacija je dovoljno slina, da se, na ovom mestu, moe dati re jednom domaem filozofu iz te epohe: I ako se faizam, kao spekulacija na osnovu mogunosti ove katastrofe, mogao javiti kao reakcionarni odskok u misticizam, rasizam, organicizam, korporativizam i srednji vek, to je samo zato to je politika demokratija poela da se koleba pred nunou svoga daljeg revolucionarnog razvoja i prevazilaenja u ekonomsku demokratiju (Nedeljkovi, 1938: 64). Preostaje jo da strpljivo saekamo da levica u dananjoj Srbiji dokae, irenjem obima svojih aktivnosti, kako je dostojna svog antifaistikog naslea, i pokae kako je dorasla istorijskom zadatku kreiranja radikalno humanijih odgovora na sve krupnije drutvene izazove.
163
Vladimir Markovi
literAtUrA: Begonja, Zlatko (2003), Partikularni istraivanja, Vol. 12, No 5, str. 743764 antifaizam, Drutvena
Blake, William (1996): Selected Poetry, Oxford: Oxford University Press Boinovi, Neda (1996): ensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku, Beograd: Devedesetetvrta Calvocoressi, Peter; Wint, Guy; Pritchard, John (1999): The Penguin History of the Second World War, London: Penguin Books Dolar, Mladen (1983): Marksistiki teorijski obraun s faizmom, Marksizam u svetu, Vol. IX, No 8, str. 527 [prevod sa slovenakog] Eley, Geoff (1996): Legacies of Antifascism: Constructing Democracy in Postwar Europe, New German Critique, No. 67 (Winter), str. 73100 Fire, Fransoa (1996): Prolost jedne iluzije: komunizam u dvadesetom veku, Beograd: Paideia [prevod s francuskog] Glii, Venceslav (1986): Uika republika, Beograd: Nolit Hobsbaum, Erik (2004): Doba ekstrema: istorija kratkog dvadesetog veka 19141991, Beograd: Dereta [prevod s engleskog] Hobsbaum, Erik (2005): Interesantna vremena: jedan ivot u dvadesetom veku, Podgorica: CID [prevod s engleskog] Ili, Def (2007): Kovanje demokratije: istorija levice u Evropi 18502000, Beograd: Fabrika knjiga [prevod s engleskog] Jankovi, Ivan (2007): Zato kae antifaizam, a misli komunizam?, Katalaksija, (9. 11. 2007): http://www.katalaksija.com/v2.0/ index.php?option=com_content&task=view&id=99&Itemid=1 (stranica poseena 12. 11. 2007) Kulji, Todor (2002): Prevladavanje prolosti: uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji
164
Kulji, Todor (2005): Anti-antifaizam, Godinjak za drutvenu istoriju, Vol. XII, No 13, str. 171184 Marjanovi, Jovan (1964): Srbija u Narodnooslobodilakoj borbi Beograd, Beograd: Nolit i Prosveta Marjanovi, Jovan (1975): Narodnooslobodilaki rat i socijalistika revolucija 19411945, Beograd: Radnika tampa Maslea, Veselin (1954): Dela, druga knjiga, Sarajevo: Svjetlost Nedeljkovi, Duan (1938): Ideoloki sukob demokratije i faizma, Skoplje [s. n.] Neovi, Slobodan i Petranovi, Branko (1983): AVNOJ i revolucija: tematska zbirka dokumenata 19411945, Beograd: Narodna knjiga Nikoli, Kosta (1999): Istorija ravnogorskog pokreta 19411945, knjiga 2, Beograd: Srpska re Nikoli, Kosta; uti, Nikola; Pavlovi, Momilo; padijer, Zorica (2002): Istorija za III razred gimnazije prirodno-matematikog smera i IV razred gimnazije opteg i drutveno-jezikog smera, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva Ostoji, Zoran (2007): Kad kaemo antifaizam, ne mislimo na komunizam, Katalaksija, (11. 11. 2007): http://www.katalaksija.com/v2.0/ index.php?option=com_content&task=view&id=100&Itemid=1 (stranica poseena 12. 11. 2007) Pakor, Mario (1970): Jugoslovenska revolucija, u: Bonkio, Roberto (ur.), Istorija revolucija XX veka, II tom, Beograd: Komunist [prevod s italijanskog] Parovi, Blagoje (1971): Svim antifaistima, borcima Internacionalnih brigada u paniji, u: Ljubinkovi, ivojin (ur.): panija 19361939: zbornik seanja jugoslovenskih dobrovoljaca u panskom ratu, knjiga druga, Beograd: Vojnoizdavaki zavod Petranovi, Branko (1988a): Istorija Jugoslavije 19181988, prva knjiga, Beograd: Nolit
165
Vladimir Markovi
Petranovi, Branko (1988b): Istorija Jugoslavije 19181988, druga knjiga, Beograd: Nolit Rabinbach, Anson (1996): Inroduction: Legacies of Antifascism, New German Critique, No. 67 (Winter), str. 73100 Stankovi, ore (1983): Revolucionarni studentski pokret i faizam, u: Vulovi, Dobrica (ur.), Beogradski univerzitet u predratnom periodu, narodnooslobodilakom ratu i revoluciji, Beograd: Centar za marksizam Univerziteta u Beogradu, str. 7383
166
167
168
ponavljai na barikadama kolaboracije1

rutvena patologija dostie vrhunac. ta sve nismo uli poslednjih dana o faizmu i antifaizmu. Kakve sve gluposti, bedastoe i sumanutosti nisu izreene na srpskim televizijama od raznih politikih i istoriarskih autoriteta. Kako da nas jo iznenauje konfuzija u javnosti kada smo svakodnevno svedoci konfuzija u glavama onih koji pretenduju da neto znaju. Sve je zaleglo da nam objasni da faizam nije ono to se nama ini, antifaizam jo manje, Nedi, Cvetkovi, Mihajlovi i partizani, najmanje. to vie nemutog govora, to vie sramnog izvrtanja injenica: Dragia Cvetkovi nije potpisao pristupanje Trojnom paktu nego protokol o pristupanju (ili kako zavarati prostotu); Drugi svetski rat nije poeo napadom Nemake na Poljsku nego napadom Sovjetskog Saveza i Nemake na Poljsku (dr Predrag Markovi bi za ovo genijalno istorijsko otkrie trebalo da dobije Nobelovu nagradu, kada bi takva postojala, samo prethodno da objasni jednu sitnicu, zato su bezobrazne Velika Britanija i Francuska 3. septembra objavile rat samo Nemakoj, a ne i Sovjetskom Savezu); izmeu Ljotia i Nedia je ogrooooomna razlika (u emu?); partizani su bili kolaboracionisti kao i etnici (kako smo samo ovo dobro smislili!)... I desetine i desetine slinih bedastoa. Sudovi piu novu istoriju, bivi ministri prepriavaju prie svojih tetaka, nedoueni istoriari besramno izmiljaju injenice za novu istoriju Drugog svetskog rata i prave kafanske procene rtava komunistikog terora koje se kreu u doputenom rasponu od par hiljada do par stotina hiljada, dnevne novine odbijaju da objavljuju demantije, gradske vlasti pristaju na dogovor (baci kosku) da su ih oslobodili Rusi, ali ne i domai partizani, politiari-aforistiari javno, pred kamerama, lau javnost, ili bar ako ne lau svesno, onda jo gore, svoje ogromno, neverovatno neznanje prikazuju kao injenicu koja treba da poniti na istorijskim izvorima zasnovanu komunistiku istoriografiju. Utisak koji su u praznim glavama stvorile slavske porodine prie uz prasetinu postao je istorija, ujnine skaske su postale relevantni
1
Tekst objavljen na sajtu Peanika 04.10.2009. prenosimo uz dozvolu autorke.
169
istorijski izvori, ideoloka zaslepljenost je postala jedini nauni metod. Istorija nije vie nauna disciplina ve babina pria koju e politike pozicije, ideoloki okruni sudovi i pristup medijima proglasiti istinom.
kako e posle svega udbenici istorije prikazati Drugi svetski rat?

Poinjae otprilike onako kako su ga prikazivali i kolaboracionisti 1941: Gospodin Adolf Hitler je organizovao Trojni pakt za borbu protiv zloinakog komunizma. Onda je gospodin Dragia Cvetkovi da bi spasao srpski narod (koji Jugosloveni?) vodio politiku pribliavanja gospodinu Hitleru pa ga je ovaj 1940. odlikovao visokim nacistikim ordenom to je on primio nevoljno. Gospodin Cvetkovi je zatim nevoljno potpisao neke antisemitske uredbe ali i to je uradio da bi spasao narod. Onda je nevoljno potpisao i protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu to nije isto to i pristupanje, ve malo drugaije, ali i to je uradio da bi spasao narod, a i gospodin Hitler, ije je dranje date rei bilo na daleko poznato, obeao mu je neke lepe stvari u izgled. Onda je gospodin Nedi da bi spasao srpski narod nevoljno saraivao sa nacistima ali to nije isto to i kolaboracija, a gospodin Ljoti koji je bio dobar hrianin je, iako nevoljno, malo naginjao faizmu ali ni to nije bilo isto to i faizam. Sve je to deco jako komplikovano. Onda su doli Rusi i (ne)voljno (posle 20. oktobra emo znati da li je bilo voljno ili nevoljno) oslobodili Beograd. Ali tada su na scenu stupili komunistiki okupatori koji su tvrdili da su pobedili etnike domaine, ali ni ti etnici nisu bili isto to i Jugoslovenska vojska u otadbini koja bi voljno pobedila u ratu samo da je dao eril, ali nije dao, pa se naljutila i na njega. I to je deco jako komplikovano. Onda je poeo voljni komunistiki teror koji je u totalitarnom drutvu trajao ezdeset godina i ako saberemo sve njegove procenjene rtve u itavoj zemlji moemo zakljuiti da je komunistika kola sigurno lagala samo jo nismo sigurni koja je la prava: ili je lagala da je uopte bilo rtava faizma, sve su to bile rtve komunistikog terora, ili je lagala da Jugoslavija nije imala bar trideset miliona stanovnika, jer bi samo u tu brojku mogle da se uguraju sve procenjene rtve. To je deco jako prosta raunica. Onda je 5. oktobra 2000. sinulo sunce slobode i demokratije, nastavilo se tamo gde su stali heroji Cvetkovi, Nedi i Mihajlovi, ispravljene su sve zablude i nepravde zloinake komunistike ideologije, heroji su dobili svoje ulice, zloinci su izgubili svoje. I svi su iveli sreno i veselo u nacionalnom pomirenju.
170
Ponavljai na barikadama kolaboracije
Na sreu, sve ovo to se danas dogaa u Srbiji za istoriju (onu prolu) nema apsolutno nikakvog znaaja. Sudije i poslanici u Skuptini nee pisati istoriju. Oni dodue svojim odlukama piu istoriju, ali sopstvenu, ostavljajui buduim istoriarima napismeno dokaze o svom radu, svojoj ideologiji i svom intelektualnom i profesionalnom potenju. Gotovo da treba zavideti istoriarima koji e 2059. na primer, imati prilike ne samo da itaju ve i da gledaju na snimljenim materijalima kako 2009. ideologija pokuava da smrvi nauku, kako se po hiljaditi put, bez znanja i bez ikakve svesti o sopstvenom mestu u vremenu i prostoru, ponavljai trude da pokau da istorija poinje od njih i zavrava sa njima. Ne, niti poinje niti zavrava. Oni samo priaju o sebi, svom vremenu i gubitnikoj ideologiji koju papagajski ponavljaju. Ali i taj besprizorni napor e jednog dana ui u neke druge udbenike kao primer patologije jednog vremena koje je volelo da se zove demokratskim, koje je relativizovalo sve, pa i sam faizam, koje je bilo spremno na svaku nepodoptinu samo da se dnevno okoristi, koje se udvaralo najniim instinktima, koje je primalo la za istinu, koje je pretilo sudom antifaistima za ratne zloine (jer zloin nikada ne zastareva, osim ako je kolaboracionistiki), koje je blatilo antifaizam u ime odbrane kvislintva. A oni sami e ostati ono to su i danas, branioci kolaboracije sa faizmom, kao to e i svi Cvetkovii, Mihajlovii i Nedii (sa sutinskom razlikom od Ljotia) ostati uvek tamo gde su bili i 1945. Od ove patologije koristi e tog dalekog dana 2059. na primer, opet imati samo partizani ija e borba protiv faizma, posle svih iskuenja kroz koja e dotle proi Evropa zbog slinih, iroko rasprostranjenih ponavljakih umova, silom prilika izgledati mnogo lepe nego to su i sami ikada pokuavali da je predstave.
171
172
Kultura seanja: nemaKo isKustvo
173
Kolektivna egzaltacija: Miting nacista u Nirnbergu 1938.

174
etvrto poglavlje
Kultura seanja: nemaKo isKustvo

Mr Mihael Antolovi UDK: 930(430)1936/1945
masovna demagogija ili diktatura finansijskog kapitala? interpretacija nacizma u Zapadnoj i istonoj nemakoj (19451965)
APSTRAKT: Nakon propasti Treeg rajha, u okupiranoj a potom i podeljenoj Nemakoj nastupila je potreba za objanjenjem uzroka koji su omoguili uspostavljanje nacistike diktature. Uprkos rairenom miljenju savremenika, nulti as nemake istorije nije predstavljao radikalni raskid sa tradicijama nemakog politikog ivota budui da je neposredno nakon rata dolo do obnavljanja komunistike, socijaldemokratske, liberalne i konzervativne ideologije koje su, svaka iz svoje perspektive, odredile i odnos prema nacizmu i njegovoj zaostavtini. Poput politike, i nemaka istoriografija, i sama podeljena nastupajuim hladnoratovskim konfrontacijama, pristupala je objanjenju nacizma sa idealistikih pozicija klasinog istorizma i konzervativne politike ideologije (u Zapadnoj Nemakoj) tj. iz marksistike i komunistike perspektive (u Istonoj Nemakoj). Nacionalna apologija koja je preovlaivala tokom prve dve posleratne decenije prevaziena je kritikim preispitivanjem nacistike prolosti otpoetim u SR Nemakoj sredinom 60-ih godina. KLJUNE REI: Nacizam, politika, ideologija, istoriografija dnos prema nacizmu u Nemakoj tokom razdoblja od dve decenije koje su usledile nakon sloma nacistike diktature bio je odreen potpunim porazom u ratu, okupacijom i podelom zemlje koja je usledila. Nemaka katastrofa, koja je uinila kraj tenjama Treeg rajha za uspostavljanjem svetske vladavine ostavivi iza sebe milione izgubljenih ivota i materijalnu pusto
175
Mr Mihael Antolovi
bez presedana u ranijoj istoriji, uslovila je potrebu objanjenja uzroka koji su doveli do totalnog nacionalnog i dravnog sunovrata. Odatle su ve neposredno po okonanju rata nastali prvi pokuaji pronalaenja krivaca, tj. racionalizacije poraavajueg poloaja u kome se naao nemaki narod nakon nacistike vladavine. Ono to je predstavljalo kljunu razliku u odnosu na interpretaciju poraza nakon Prvog svetskog rata bila je injenica da nakon 1945. nije vie bilo mogunosti da se govori o tzv. udarcu s lea, unutranjoj izdaji nacionalno nepouzdanih elemenata poput Jevreja i leviara, ije je prevratniko delovanje uslovilo poraz navodno nepobeene nemake vojske. Pri tome, znaajnu ulogu u posleratnoj percepciji nacizma imala je odluka saveznikih sila da se sudski sankcioniu zloini nacistikog reima. Nirnberki sud (1945/46), uprkos skromnom broju izreenih osuda, u velikoj meri je doprineo utvrivanju nacistikih zloina i dokumentovanju obima destrukcije koji je prouzrokovala politika Treeg rajha. Posredstvom rada suda, nemaka i inostrana javnost bile su upoznate sa zaostavtinom nacistike vladavine stvarnou koncentracionih logora, gasnih komora, krematorijuma, masovnih pogubljenja u kojima je stradalo oko 6 miliona ljudi, meu njima najvie evropskih Jevreja, to je, u isto vreme, predstavljalo uvod u prevaspitavanje nemakih graana kako bi se u punoj meri razvila svest o razmerama brutalnosti reima, onemoguilo obnavljanje nacistike ideologije u budunosti i postavile osnove za razvoj demokratskih institucija. Pored Nirnberga gde se sudilo vodeim nacistima, usledila su brojna suenja u sve etiri saveznike okupacione zone na kojima su pred lice pravde izvoeni zloinci koji su zauzimali nii rang u hijerarhiji nacistike partijske drave. Pri tome, usled politikih i ideolokih razmimoilaenja koja su ubrzo nastupila izmeu zapadnih saveznika sa jedne, i SSSR-a sa druge strane, suenja su do kraja 40ih godina bila gotovo obustavljena i nastupila je amnestija nacistikih zloinaca.1 Istovremeno, odluna namera saveznika, pre svih SAD-a, da posredstvom mera denacifikacije, koje su, pored ostalog, ukljuivale obavezujue posete bivim koncentracionim logorima i projekcije dokumentarnih filmova o masovnim pogubljenjima, primoraju nemake graane da se suoe sa zloinima koje je nacistiki reim poinio u
1
Peter Steinbach, Zur Auseinandersetzung mit nationalsozialistischen Gewaltverbrechen in der Bundesrepublik Deutschland, Geschichte in Wissenschaft und Unterricht, 35 (1984), 6585, na ovom mestu 6566. O saveznikoj politici sankcionisanja nacistikih zloina vidi: Annette Weinke, Die Verfolgung von NS-Tter im geteilten Deutschland. Vergangenheitsbewltigungen 19491969 oder: Eine deutsch-deutsche Beziehungsgeschichte im Kalten Krieg, Paderborn 2002, 2449; Airey Neave, Nrnberg. Osobno svjedoanstvo o suenju glavnim nacistikim ratnim zloincima 19451946. godine, Zagreb 1980.
176
Masovna demagogija ili diktatura finansijskog kapitala?...
njihovo ime, imala je ogranien domet. Oseaj bespomonosti koji je dominirao nemakim drutvom neposredno nakon rata i nemogunost racionalizacije razmera stravinih nacistikih zloina, imao je za posledicu pojavu svojevrsne kolektivne amnezije, dok su, istovremeno, duboko ukorenjene predrasude poput antisemitizma, i dalje bila veoma prisutne. U prilog tome svedoi i injenica da je, ak i po okonanju rata, veina nemakih graana i dalje smatrala da je nacizam bio dobra ideja ali da je samo loe sprovedena te da je istrebljivanje Jevreja, Poljaka i drugih nearijevaca bilo neophodno za sigurnost Nemaca. Konano, ak 25% zapadnonemakih graana je 1952. imalo pozitivno miljenje o Adolfu Hitleru. Budui da je antisemitizam bio zabranjen i potisnut iz javnog ivota, drugi temeljni motiv nacistike ideologije antikomunizam, postao je sredinji element politikog diskursa u zapadnoj okupacionoj zoni. Progon i sistematsko unitavanje Jevreja, ubijanja sovjetskih ratnih zarobljenika i brojni drugi istorijski jedinstveni i neuporedivi zloini nacistikog reima bili su potiskivani u zaborav i racionalizovani prirodom ranog stanja. Za ovaj proces kolektivne amnezije i odbrane od naroitog znaaja je bila injenica da je rat percipiran kao odbrana otadbine ugroene od komunistike opasnosti. Na taj nain, Drugi svetski rat je na paradoksalan nain posluio za normalizaciju seanja na nacistiki reim.2 Tokom 50-ih, nakon poetnog oka uzrokovanog totalnim porazom i okupacijom, u novokonstituisanoj SR Nemakoj nastupila je promena u percepciji nacizma zapadni Nemci su poeli sebe da smatraju najveim rtvama nacistike diktature i rata koji je ona prouzrokovala, te su u sredite kolektivnog seanja stupile pripovesti o stradanju tokom brojnih saveznikih bombardovanja nemakih gradova, nemakim ratnim gubicima i zarobljenicima kao i proterivanju nemakog stanovnitva iz istone Evrope. Budui da su pod stigmom kolektivne krivice, liavanje graanskih prava, oduzimanje imovine i proterivanje lica nemake nacionalnosti preduzele upravo zemlje koje su se, po okonanju rata, nale iza gvozdene zavese, ova je injenica dodatno snaila preovlaujui antikomunistiki diskurs na kome je SR Nemaka temeljila svoj identitet. Nasuprot prvim posleratnim godinama, tokom 50-ih znatno je smanjeno sudsko sankcionisanje lica optuenih za umeanost u nacistike ratne zloine i otpoelo je masovno ukljuivanje bivih nacistikih slubenika u dravni aparat
2
Wolfgang Benz, Nachkriegsgesellschaft und Nationalsozialismus: Erinnerung, Amnesie, Abwehr, Erinnern oder Verweigern. Dachauer Hefte, 6 (1990), 1921. Jrgen Kocka, Zerstrung und Befreiung: Das Jahr 1945 als Wendepunkt deutscher Geschichte, in: Jrgen Kocka, Geschichte und Aufklrung, Gttingen 1989, 120139. Uporedi sa: Tony Judt, Postwar. A History of Europe since 1945, New York 2005, 5662.
177
Mr Mihael Antolovi
zapadnonemake drave, od kojih su pojedini, kao to je pokazala afera Globke, zauzeli neke od najviih poloaja u dravnoj administraciji.3 Obzirom da se politika njihove reintegracije temeljila na rairenom uverenju u nedunost obinih Nemaca i iskljuivoj krivici zloinakog nacistikog rukovodstva, ona je amnestirala najire krugove nemakog drutva odgovornosti za poinjene zloine. U sklopu ovih promena slike neposredne prolosti, teite se nalazilo na patnjama nemakih graana dok je masovno unitavanje evropskih Jevreja bilo potisnuto u drugo plan. Drugim reima, nakon nepune decenije od kraha nacistikog reima, odgovornost za zloine pripisana je gotovo u potpunosti Hitleru i nevelikoj grupi glavnih ratnih zloinaca koji su zaveli nemaki narod i uinili ga rtvom rata i njegovih razornih posledica.4 U sovjetskoj okupacionoj zoni vlasti su pristupile kolektivnom kanjavanju nacista i iskorenjivanju nacistike ideologije iz svih segmenata nemakog drutva. Pri tome, naglasak je bio na obraunu sa onim posednikim drutvenim klasama privrednicima, inovnitvu, plemstvu, graanstvu, za koje je sovjetska ideologija smatrala da su davale odlunu podrku nacizmu. Na taj nain, procesi denacifikacije i prevaspitavanja nemakog naroda u sovjetskoj zoni odvijali su se unutar tzv. sovjetizacije nemakog drutva tj. njegove celokupne transformacije po sovjetskom obrascu. Obraunavajui se sa klasnim neprijateljima, sovjetske vlasti su u sklopu mera denacifikacije do 1948. otpustili iz slube oko 520 000 bivih pripadnika Nacistike partije. Istovremeno, veliki broj nemakih radnika koji su ranije bili lanovi razliitih nacistikih udruenja, bili su prevedeni u novoosnovane organizacije pod vostvom Komunistike partije. Svesno prenebregavajui injenicu da je veliki deo nemakog radnitva i seljatva podravao nacistiku ideologiju ili je pripadao nekoj od brojnih nacistikih organizacija, vlasti u sovjetskoj zoni su novi drutveni
Hans Globke (Hans Globke, 18981973) je tokom Treeg rajha uestvovao u izradi niza antisemitskih zakona, ukljuujui i Nirnberke rasne zakone, da bi tokom ratnih godina pripremao planove za raseljavanje jevrejskog stanovnitva iz okupirane Evrope. Nakon rata, Globke je izbegao suenje, prikljuio se novoformiranoj Hriansko-demokratskoj uniji da bi ga potom kancelar Adenauer postavio za svoga dravnog sekretara i najblieg saradnika i politikog efa Savezne obavetajne slube. Uprkos otrim protivljenja dela nemake javnosti, Globke je ostao na poloaju sve do isteka Adenauerovog mandata 1963. godine. Vidi: Anton Rupnik, U znaku D. Politiki profil Savezne Republike Njemake, Zagreb 1981, 7375; Tony Judt, nav. delo, 58. 4 Uporedi sa: Peter Steinbach, nav. delo; Norbert Frei, Vergangenheitspolitik. Die Anfnge der Bundesrepublik und die NS-Vergangenheit, Mnchen 1996, 401406; Edgar Wolfrum, Geschichtspolitik in der Bundesrepublik Deutschland 19491989. Phasen und Kontroversen, in: Petra Bock, Edgar Wolfrum (hrsg.), Umkmpfte Vergangenheit. Geschichtsbilder, Erinnerung und Vergangenheitspolitik im internationalen Vergleich, Gttingen 1999, 5581, posebno 6465.
3
178
poredak predstavljale kao izgradnju drutva radnika i seljaka ujedinjenih u antifaistikoj borbi.5 *** Nulti as nemake istorije, ipak, nije predstavljao potpuni diskontinuitet sa prethodnim istorijskim razvojem, kako se to inilo savremenicima pod utiskom totalnog poraza. Ovo prvenstveno budui da se u izgradnji novog postnacistikog nemakog drutva polo od starih tradicija, koje su bile snano prisutne u nemakom politikom ivotu pre 1933. godine.6 Svi kljuni akteri politikog ivota posleratne Nemake u istonoj i zapadnoj okupacionoj zoni oblikovali su svoje politike poglede jo tokom 20-tih godina, otelovljavajui tradicije prisutne u politikom ivotu Vajmarske republike: Valter Ulbriht i Oto Grotevol bili su nastavljai komunistike tradicije koju su ustanovili Roza Luksemburg i Karl Lipkneht, posleratni voa nemake socijaldemokratije Kurt umaher bio je istaknuti politiar pre 1933, prvi predsednik SR Nemake Teodor Hojs bio je tokom Vajmarskog razdoblja publicista i politiar liberalne orijentacije dok je nekadanji gradonaelnik Kelna (19171933), konzervativac Konrad Adenauer, postao prvi kancelar zapadnonemake vlade.7 Dok je komunistika ideologija veoma brzo postala vladajua u sovjetskoj okupacionoj zoni, politiki ivot u delu Nemake pod kontrolom zapadnih saveznika obeleilo je obnavljanje socijaldemokratske, liberalne i konzervativne politike ideologije. Istovremeno, sva etiri obnovljena ideoloka sistema, osim to su projektovali poeljnu sliku posleratne Nemake oni su, u skladu sa svoji vrednosnim sistemom, ponudili i svoje vienje neposredne nemake prolosti obeleene nacistikom diktaturom. U tom smislu, elnik Hriansko-demokratske unije Konrad Adenauer, na stranakom kongresu sredinom 1948, u paradigmatinom govoru pod nazivom Nada za Evropu iskazao je odlunost da se politiki ivot u Nemakoj iznova utemelji na duhovnim principima zapadnog hrianstva kao zajednikim vrednostima zapadnoevropskih naroda. Ocenivi da lano uenje o kolektivizmu nije iskljuivo batina nacizma, ve da glorifikacija moi i obogotvorenje drave imaju izvor u usponu socijalistike ideologije zasnovane na materijalistikom poimanju ivota, Adenauer se zaloio za neprikosnovenost pojedinanih prava i
Tony Judt, nav. delo, 5960. Jirgen Koka ukazuje na elemente kontinuiteta u zapadnoj okupacionoj zoni u vidu kapitalistike privrede, inovnitva, politike kulture i mentaliteta. Vidi: Jrgen Kocka, nav. delo, 128132. 7 Jeffrey Herf, Multiple Restorations: German Political Traditions and the Interpretation of Nazism, 19451946, Central European History, Vol. 26, No. 1 (1993), 2155.
5 6
179
Mr Mihael Antolovi
sloboda. Pri tome, on je istakao destruktivnu snagu, na materijalistikoj filozofiji zasnovane, masovne ideologije koja je dijametralno suprotna hrianskim vrednostima tvrdei da lina sloboda predstavlja najvee dobro oveanstva. Suprotstavljanje diktaturi istovremeno je i suprotstavljanje kolektivizmu u bilo kom obliku budui da on vodi idolatriji modernog vremena u vidu oboavanja moi. Komunistiku politiku u istonoj Evropi i na Balkanu Adenauer je ocenio prvenstveno kao vid vladavine antihrianskog duha, odgovornog za napetosti u meunarodnim odnosima. Pri tome, on je naglasio razliku izmeu zapadnoevropskog duha (zajedno sa amerikim kontinentom) i Azije koju predstavlja SSSR sa svojim ispostavama u vidu komunistikih partija irom sveta. U cilju suzbijanje razorne komunistike ideologije, ouvanja temeljnih zapadnoevropskih vrednosti i spasenja ne samo Nemake ve i same Evrope, bilo je neophodno ujediniti sve politike snage verne hrianskim principima. U ovom duhovnom sukobu najveih razmera naroiti znaaj Evrope proisticao je, po Adenauerovom miljenju, iz injenice da je ona izvor hrianskog i zapadnog duha.8 Dok je Adenauerov pogled u budunost zapadnoevropskih naroda bio obeleen pozivanjem na njihove zajednike hrianske korene koji su trebali da poslue kao osnova za njihovu posleratnu obnovu i saradnju, Adenauerovo vienje neposredne prolosti poivalo je na izrazitom antikomunizmu. Ovo posebno, budui da je suprotstavljanje komunizmu trebalo da obezbedi Nemakoj mesto u zajednici zapadnoevropskih drava, dok je, istovremeno, ono bilo usmereno ka relativizaciji nacistike vladavine tumaei i nacizam i komunizam kao pojave koje imaju istovetne istorijske uzroke i zajedniko materijalistiko, kolektivistiko i antihriansko obeleje. Prilikom izbora za prvog kancelara SR Nemake 20. septembra 1949, Adenauer je u inauguralnoj besedi izneo svoje shvatanje najvanijih politikih pitanja nove Bonske republike. Istakavi da je denacifikacija uzrokovala mnogo tete, on je ispoljio odlunost da svi poinioci zloina tokom nacistike vladavine budu kanjeni, ali i da se proglasi amnestija za lica koja su bila kanjena jedino zbog lanstva u Nacistikoj partiji ili nekoj od njenih organizacija. Istovremeno, kancelar je ukazao da je vlada apsolutno odluna da izvue neophodne lekcije iz prolosti prema svima onima koji ugroavaju postojanje nae drave bez obzira da li oni pripadaju radikalnoj desnici ili radikalnoj levici. Istakavi nunost odlune osude svih obnovljenih antisemitskih nastojanja, Adenauer je teite u
8
Konrad Adenauer, Reden 19171967. Eine Auswahl, hrsg. von Hans-Peter Schwarz, Stuttgart 1975, 124127.
180
svome izlaganju postavio na problem miliona nemakih ratnih zarobljenika odvedenih na prisilni rad u SSSR kao i sudbinu lica nemake nacionalnosti prognanih iz istone i jugoistone Evrope. Konano, u odnosu na pitanje istonih granica, kancelar je ustvrdio da se ni pod kojim uslovima ne moe prihvatiti odvajanje teritorija istono od linije OdraNisa, koje su unilateralno prisvojile sovjetska Rusija i Poljska. U odnosu na budui razvoj SR Nemake, kancelar je ukazao da nakon potpunog kolapsa uzrokovanog nacistikom vladavinom, saradnja sa okupacionim vlastima predstavlja jedinu mogunost za postepeno sticanje slobode i ravnopravnog poloaja. Iznova naglasivi pripadnost nemakog naroda zapadnoevropskom svetu, Adenauer se zaloio za ubrzano prikljuenje Nemake buduem savezu evropskih drava i okonanje vekovnog francusko-nemakog sukoba ime bi bile stvorene pretpostavke za uspostavljanje mira i sigurnosti u zapadnoj Evropi.9 Slian pristup nacistikoj prolosti delio je i prvi predsednik SR Nemake Teodor Hojs. Kao pobornik liberalnih vrednosti, on je uzroke nacizma pronalazio u modernom dobu obeleenom porastom ateizma i materijalistikog poimanja sveta. U govoru prilikom otvaranja spomen-obeleja nekadanjem logoru u Bergen-Belzenu, u novembru 1952, Hojs je istakao da Nemci ne smeju nikada da zaborave ta su uinili njihovi sunarodnici tokom sramnih godina Drugog svetskog rata. Naglaavajui odgovornost nemakog naroda za stravine zloine poinjene u njegovo ime, on ipak nije propustio priliku da ukae na logore koji i dalje postoje u sovjetskoj zoni tj. DR Nemakoj. Nastojei da utvrdi inioce koji su omoguili masovno ubijanje evropskih Jevreja tokom godina Drugog svetskog rata, Hojs je smatrao se ono ne moe objasniti iskljuivo posredstvom pozivanja na tradicionalno prisutnu mrnju prema Jevrejima, razlozima verski motivisanog fanatizma ili, pak, drutveno-ekonomskim iniocima. Delei ubeenje da je unitavanje Jevreja predstavljao potpuno nov fenomen u evropskoj istoriji, on je njegove uzroke vezivao za razvoj modernih drutava tvrdei da je provala biolokog naturalizma poluobrazovanih dovela do pedanterije ubijanja kao isto automatskog procesa, bez ikakve potrebe za skromnim moralnim standardima to je, po Hojsovom sudu, predstavljalo najgoru izopaenost ovog vremena.10 Vo obnovljene Socijaldemokratske partije Kurt umaher zastupao je stav da je nacizam predstavljao posledicu nemakog imperijalizma koji se pokazao brutalnijim i agresivnijim u odnosu na imperiKonrad Adenauer, nav. delo, 163169. Theodor Heuss, An und ber Juden. Aus Schriften und Reden (19061963), hrsg. von Hans Lamm, Dsseldorf 1964, 135140.
9 10
181
Mr Mihael Antolovi
jalizam drugih evropskih naroda. Uzroke uspostavljanju nacistike diktature umaher je pronalazio je u savezu ita i elika, tj. interesima nemake teke industrije, krupnih zemljoposednika kojima je pridavao jo i snanu tradiciju prusko-nemakog militarizma. Zajedno sa nacionalistikom histerijom i antisemitizmom koji je uzrokovao strah od ekonomske nadmoi Jevreja, ovi inioci, snano prisutni u nemakom drutvu jo od kraja 19. veka, uslovili su dolazak nacista na vlast. Odatle je za umahera nacizam predstavljao stranku koja je okupljala nacionalistike sluge preduzetnika, koja je nastala iz mrnje prema radnikoj klasi radi onemoguavanja njene emancipacije. Smatrajui nemake gornje drutvene slojeve odgovornim za uspostavljanje nacistike vladavine, umaher nije pridavao poseban znaaj izrazitom antisemitizmu nacistike ideologije. Zaloivi se za kanjavanje svih zloinaca nacistikog reima, on je suoavanje sa prolou smatrao neophodnim kako bi se onemoguilo ponovno uspostavljanje diktature u Nemakoj. U tom smislu, istupao je sa ubeenog antikomunistikog stanovita smatrajui komunizam zastupnikom interesa sovjetskog imperijalizma.11 Dok je SR Nemaka svoj poratni identitet gradila na izrazitom antikomunizmu i prikljuivanju zapadnoj Evropi, njene vladajue elite nastojale su da reim u sovjetskoj zoni izjednae sa nacistikom praksom, ukazujui na njihove navodne slinosti i represivni karakter. Nasuprot tome, slubeni krugovi DR Nemake ukazivali su na postojei personalni i institucionalni kontinuitet u zapadnonemakoj politici sa politikom Treeg rajha. Povodom ukidanja komisije za denacifikaciju poetkom 1948. Valter Ulbriht istakao je sutinsku razliku izmeu sprovoenja denacifikacije u istonoj i zapadnoj okupacionoj zoni. Dok su u prvoj, u sklopu ukidanje kapitalistike ekonomije, bili razvlaeni svi predratni inioci privrednog ivota, Ulbriht je, sa pravom, isticao da vodei predstavnici privrednog ivota Nemake iz razdoblja Treeg rajha nisu bili sankcionisani, ve da su zadrali svoje pozicije i nakon rata u institucijama u zapadnoj okupacionoj zoni. Stoga je on ukazivao da u zapadnoj zoni voe Hitlerove vojne industrije i drugi ratni zloinci zauzimaju videe poloaje u privredi, policiji i sudstvu. Kao antitezu rehabilitaciji vodeih linosti nacistikog reima pod navodnim pokroviteljstvom zapadnih saveznika, Ulbriht je ukazivao na demokratske potencijale i potpuni raskid sa nacistikim nasleem u delu Nemake pod sovjetskom kontrolom.12 Sa snaenjem hladnoratovskih podela nastoJeffrey Herf, nav. delo, 2732. Walter Ulbricht, Zur Geschichte der deutschen Arbeiterbewegung. Aus Reden und Aufstzen. Band 3: 19461950, Berlin 1960, 195198.
11 12
182
janje da se protivnika strana diskredituje direktnim povezivanjem sa nacizmom postalo je konstanta u politici DR Nemake. Pri tome, budui da je komunistiki reim izvor svoga legitimiteta temeljio na borbi protiv nacizma i Treeg rajha, antifaizam je predstavljao osnovni inilac njegove slubene ideologije. U tom smislu, karakteristian je govor predsednika istononemake vlade Ota Grotevola, prilikom otvaranja spomen obeleja u nekadanjem koncentracionom logoru Buhenvald, u septembru 1958. godine. Podsetivi na pale heroje antifaistikog otpora i milione rtava faistikog varvarstva, on je borbu nemakog naroda stavio u kontekst zajednike borbe evropskih drava protiv nacizma. Grotevol je istakao da je antifaistika borba predstavljala in narodnog otpora koji su organizovali i vodili radnika klasa i njena partija. Istovremeno, on je ocenio nacistiku vladavinu kao faistiku diktaturu najreakcionarnijih krugova nemakog imperijalizma iji je cilj bilo uspostavljanje faistike svetske vladavine pod vostvom Nemake. Ukazavi na zahvalnost koju nemaki narod duguje Sovjetskom savezu na osloboenju od odvratnog sistema, Grotevol je ustvrdio da je cilj spomen-obeleja da oisti ime Nemake pred svetom, ime koje je ukaljao hitlerovski faizam, uputivi protest protiv pripreme imperijalistikog atomskog rata u kojoj je, po njegovom sudu, prednjaila upravo SR Nemaka. Ovakvu ocenu objasnio je injenicom da je nacizam, vojno poraen 1945, bio u potpunosti uniten samo u DR Nemakoj gde je uzorano militaristiko i faistiko tle i gde su postavljeni temelji za novu Nemaku ija je odgovornost ouvanje mira. Ne propustivi da istakne tekovine socijalistikog sistema DR Nemake u kome su ljudi osloboeni eksploatacije i represije, Grotevol je, kao njegovu suprotnost naveo zapadnonemaku dravu kao pribeite reakcionara u kojoj su militaristi i faisti iznova stekli mo agresivni karakter drave pokazao se u svojim reakcionarnim akcijama. Tvrdei da je u SR Nemakoj ouvan stari faistiki sistem, on je istakao da je Istona Nemaka odluna privrena ouvanju svetskog mira i borbi protiv rata i faizma. Pri tome, uoljivo je da u govoru on ni jednom reju nije pomenuo jevrejski narod kao rtvu nacistikog reima, to je, pre svega, predstavljalo izraz nepoverenja prema narastajuem jevrejskom nacionalizmu u Izraelu koji je, opravdano, doivljavan kao potencijalna pretnja po ideje komunistikog internacionalizma i interese SSSR-a na Bliskom istoku. Grotevol je preutao i injenicu da je Buhenvald u poratnim godinama sluio kao logor u kome su nove komunistike vlasti zatvarale svoje politike protivnike. U celini, slubena interpretacija nacizma u Istonoj Nemakoj stavljala je ovaj fenomen u opti okvir evropske is183
Mr Mihael Antolovi
torije svodei ga na posledicu kapitalistikog sistema ije su najvee rtve predstavljali nemaki radnici i pripadnici Komunistike partije. Ekstremnom rasizmu i antisemitizmu, koji su zauzimali naroito vanu ulogu u nacistikoj ideologiji, nije poklanjana gotovo nikakva panja.13 *** Neposredno po okonanju Drugog svetskog rata javila su se nastojanja da se fenomen nacizma osvetli i sa istoriografskog stanovita. Zajedniko obeleje brojnih istorijskih dela koja su nudila razliite interpretacije nacizma predstavlja injenica da sve do sredine 60-ih u istoriografskom diskursu nije bilo prisutno samokritiko preispitivanje nacionalne paradigme ve sveobuhvatna nacionalna apologija.14 Jedan od prvih pokuaja suoavanja sa nacistikom prolou pruio je Nestor nemake istoriografije Fridrih Majneke. Neposredno po okonanju rata on je svoje vienje nacizma izloio u memoarskopublicistikom spisu Nemaka katastrofa (1946), nastojei, u prvom redu, da utvrdi uzroke nesree koja se sruila na nemaki narod.15 Istovetnom namerom bila je motivisana i Majnekeova publicistika aktivnost kako bi se racionalizovalo najnovije razdoblje nemake istorije. Smatrajui poniavajuom injenicu da je nemaki narod morao da bude poraen u ratu kako bi se oslobodio nacistike diktature, on je interpretaciji bliske prolosti pristupio sa vrstim uverenjem da je nuno prvo poistiti ispred vlastitih vrata.16 Karakteristino za Majnekeov istorijski rezon bilo je da je on svoje objanjenje nemake katastrofe temeljio na kritici modernosti. Odatle, nacizam nije predstavljao rezultat naroitih odlika nemakog istorijskog razvoja ve su njegovi uzroci nuno vezani za prevratnike tekovine Francuske revolucije kojom su nastupili razgradnja tradicionalnih drutvenih veza, snaenje nacionalizma, proces sekularizacije i uspon masovnih ideologija. Posveujui u svom razmatranju prvenstvenu panju nemakim rtvama rata, proterivanju nemakog stanovnitva iz istone Evrope i ponienjima kojima je nemaki narod bio izloen od strane okupacionih vlasti, Majneke je ocenio da su nemaki Jevreji, svojim ekonomskim poloajem, te ueem u obezvreivanju liberalnog pogleda na svet, i sami
Otto Grotewohl, Im Kampf um die einige Deutsche Demokratische Republik: Reden und Aufstze, Band 6, Berlin 1964, 714. 14 Navedeno prema: Stefan Berger, A Return to the National Paradigm? National History Writing in Germany, Italy, France, and Britain from 1945 to the Present, The Journal of Modern History, Vol. 77, No. 3 (2005), 629678, na ovom mestu 637. 15 Friedrich Meinecke, Die deutsche Katastrophe. Betrachtungen und Erinnerungen, Wiesbaden 1946. (=F. Meinecke, Autobiographische Schriften, 321445). 16 F. Meinecke, Politische Schriften und Reden, 485.
13
184
doprineli pojavi antisemitizma. Uprkos ovoj neprihvatljivoj tvrdnji, on je smatrao da Trei rajh nije bio samo najvea nesrea koja je zadesila nemaki narod u njegovoj istoriji ve i njegova najvea sramota. Stoga je Majneke zahtevao temeljnu reviziju nemake istorije kako bi se utvrdili inioci odgovorni za nemaku katastrofu. Meu njima, on je posebno ukazao na ulogu prusko-nemakog militarizma kao istorijske sile koja je najsnanije podupirala uspostavljanje Treeg rajha. Dosledno svome razumevanju moderne nemake istorije, Majneke je smatrao da je obnova nemake nacije nuno vezana za povratak na izvore humanistike kulture oliene u vrednostima klasicistikog razdoblja i Geteovog stvaralatva. Pri tome, budunost nemakog naroda sagledavao je iskljuivo unutar federacije slobodnih nacija srednje i zapadne Evrope povezanih jedinstvenim hrianskim korenima i kulturnim vrednostima. Majnekeovo tumaenje Drugog svetskog rata nailo je na izuzetno pozitivan prijem budui da je ono nemakom drutvu, traumatizovanom totalnim porazom, okupacijom i podelom zemlje, pruilo preko potrebni vrednosni orijentir u nultom asu nemake istorije. Slinu konzervativnu matricu u objanjenju fenomena nacizma, delio je i ugledni nemaki istoriar Gerhard Riter (18881967).17 Smatrajui nacizam potpunim diskontinuitetom sa tokom nemake istorije, on je njegove uzroke pronalazio u epohi Prosveenosti koja je, iznedrivi ideju prirodnog prava i narodnog suvereniteta, uslovila niz demokratskih revolucija koje su, na koncu, omoguile stupanje masa u politiki ivot. Prema Riteru, Hitlerov proleterski pokret predstavljao je samo jednu u nizu jednopartijskih diktatura koje su obeleile istoriju savremene Evrope a koje su potekle iz masovnog industrijskog drutva i filozofskog materijalizma. U nastojanju da u potpunosti relativizuje ideologiju i razmere zloina nacistikog reima, Riter je dokazivao ak i da ideja ivotnog prostora ima svoju preteu u Darvinovom evolucionistikom uenju, dok su Hitlerovi idejni prethodnici, populistiki demagozi poput Dantona, Robespjera i Lenjina. Riterovom i Majnekeovom poimanju nacizma bila je zajedniko stanovite da su njegovi uzroci u optem razvoju evropske istorije od poslednje etvrtine 18. veka. Dok je inioce koji su uslovili pojavu nacizma Riter pronalazio u masovnoj demokratiji, sekularizaciji i nestanku tradicionalnih moralnih i hrianskih vrednosti koji su obeleili doba opteg kulturnog propadanja, gubitka vere i moralnog nihilizma, Majneke je presudnu ulogu pridavao prevazi materijalistikih i utilitaristikih
17 Gerhard Ritter, Europa und die deutsche Frage. Betrachtungen ber die geschichtliche Eigenart des deutschen Staatsdenkens, Mnchen 1948.
185
Mr Mihael Antolovi
motiva u modernoj evropskoj civilizaciji.18 Pored brojnih spisa koji su varirali Majnekeove i Riterove ideje, u interpretaciji nacistike prolosti poseban uticaj imao je rad Hansa Rotfelsa (18911976) posveen analizi nemake antinacistike opozicije koja je svoj vrhunac doivela u neuspelom atentatu na Hitlera 20. jula 1944. godine.19 Smatrajui da su vodee nosioce otpora totalitarnoj dravi predstavljali pripadnici nemake konzervativne elite koji su, upravo zahvaljujui injenici da su zauzimali visoke poloaje unutar dravne strukture Treeg rajha, bili jedini u mogunosti da se suprotstave nacizmu, Rotfels je gotovo u potpunosti zapostavio antifaizam koji su inicirali pripadnici politike levice. Poput Ritera i Majnekea, i Rotfels je nacizam smatrao fenomenom koji je u potpunosti stran nemakoj tradiciji, ocenjujui da on potie iz mranih snaga na kojima se temelji moderno drutvo i da predstavlja krajnji vrhunac i ekstremnu posledicu 19-vekovnog pokreta sekularizacije.20 Pored vezivanja nacizma za iri kontekst evropske moderne istorije, Rotfels je delio i Riterov i Majnekeov izraziti antikomunizam. Jo tokom rata upozoravao je na opasnost od sovjetskog prodora na istok (Drang nach Osten), da bi neposredno nakon rata istupao kao otar kritiar saveznike politike, prvenstveno proterivanja nemakog stanovnitva iz istone Evrope i uspostavljanja istone nemake granice du linije Odre i Nise, ocenjujui da su svoj rat protiv nacizma saveznici okonali uspostavljanjem mira na Hitlerovim principima.21 Zajedniko trima pomenutim istoriarima bilo je shvatanje nacizma kao pojave koja je predstavljala potpuni diskontinuitet sa celokupnim prethodnim tokom nemake istorije. U tom kontekstu, nacizam je objanjavan kao prodor demonskog principa u istoriju, stranputica nemake istorije, tamna mrlja na titovima nemake asti. U isto vreme, Majneke, Riter i Rotfels delili su stav o tradicionalnim vrednostima nemake istorije, zajednitvu nemakog naroda sa zapadnoevropskim nacijama utemeljenom na zajednikoj hrianskoj religiji i veru u nunost odbrane od komunistike opasnosti sa istoka. Dok je antikomunizam vodeih (zapadno)nemakih istoriara u potpunosti korespondirao sa vladajuim antikomunistikim diskursom ZaUporedi sa: Georg G. Iggers, Deutsche Geschichtswissenschaft. Eine Kritik der traditionellen Geschichtsauffassung von Herder bis zur Gegenwart, Mnchen 1971, 340343. 19 Hans Rothfels, Die deutsche Opposition gegen Hitler. Eine Wrdigung, Krefeld 1949. 20 Navedeno prema: Hans Rothfels, The German Opposition to Hitler. An Appraisal, Chicago 1962, 2324, 41. 21 Hans Rothfels, Frontiers and Mass Migrations in Eastern Central Europe, The Review of Politics, Vol. 8, No. 1 (1946), 3767, na ovom mestu 67.
18
186
padne Nemake, ideja evropske federacije je, nakon iskustva destruktivnog rata, osim praktino-politikih ciljeva, posedovala i snanu rastereujuu funkciju, naroito u temeljno izmenjenim drutvenim i politikim uslovima obeleenim snanim ideolokim konfrontacijama izmeu komunistikog Istoka i kapitalistikog Zapada.22 Odnos istoriografije u DR Nemakoj prema nacizmu bio je odreen optim ideolokim smernicama koje su proisticale iz teorijskih postavki marksizma-lenjinizma. Odatle je neposredno nakon sloma Treeg rajha u sovjetskoj okupacionoj zoni, u sklopu procesa ponovne izgradnje nemakog drutva na sovjetskim osnovama, nastupila i reinterpretacija nemake istorije sa marksistikog stanovita. Pored ideolokih ciljeva ona je imala i neposrednu pragmatinu funkciju da u procesu denacifikacije nemakih graana, ali i pronalaenja istorijskog legitimiteta za posleratno ukidanje kapitalistikog sistema i izgradnju novog socijalistikog drutva nemake socijalistike drave.23 Stanovite koje je neposredno nakon rata zastupao marksista Aleksander Abu, prema kome je itava novovekovna istorija Nemake poprimila osoben tok koji je omoguio uspostavljanje nacistike diktature, bilo je ubrzo odbaeno.24 Nasuprot tome, vladajua ideologija istononemakih komunista poklanjala je izrazitu panju nemakoj istoriji jo od vremena Reformacije i seljakog rata s poetka 16. veka, videi u pokretu Tomasa Mincera pretee komunistike revolucije.25 Naroitu panju istoriara u istonoj zoni privlaila je istorija Vajmarske republike i Treeg rajha. Objanjenju ovih razdoblja nemake istorije, koji su prethodili uspostavljanju drave nemakih radnika, istononemaki istoriari pristupali su sa stanovita vulgarno-marksistikog redukcionizma. Odatle se okvir istoriografske interpretacije svodio na stav da je
22 Bernd Faulenbach, Die deutsche Historiographie und die Nachkriegsentwicklung in Deutschland, in: Christian Jansen, Lutz Niethammer, Bernd Weisbrod (hrsg.), Von der Aufgabe der Freiheit. Politische Verantwortung und brgerliche Gesellschaft im 19. und 20. Jahrhhundert. Festschrift fr Hans Mommsen zum 5. November, Berlin 1995, 99116, na ovom mestu 105. Uporedi sa: Jean Solchany, Vom Antimodernismus zum Antitotalitarismus. Konservative Interpretationen des Nationalsozialismus in Deutschland 19451949, Vierteljahrshefte fr Zeitgeschichte, 44 (1996), 373394. 23 Peter Steinbach, Postdiktatorische Geschichtspolitik. Nationalsozialismus im deutschen Geschichtsbild nach 1945, in: Petra Bock, Edgar Wolfrum (hrsg.), Umkmpfte Vergangenheit. Geschichtsbilder, Erinnerung und Vergangenheitspolitik im internationalen Vergleich, Gttingen 1999, 1740, na ovom mestu 2223. 24 Alexander Abusch, Der Irrweg der Nation: Ein Beitrag zum Verstndnis der deutschen Geschichte, Berlin 1947. 25 Robert Walinski-Kiehl, Reformation History and Political Mythology in the German Democratic Republic, 1949-89, European History Quarterly, Vol. 34, No. 1 (2004), 4367.
187
Mr Mihael Antolovi
nemaka krupna buroazija, titei svoje klasne interese, sklopila savez sa militaristikim i aristokratskim krugovima, pri emu je dobijala znatnu politiku i finansijsku podrku od krugova meunarodnog kapitalizma, prvenstveno iz Velike Britanije i Sjedinjenih Drava, koji su Vajmarsku republiku smatrali branom protiv prodora komunizma iz SSSR-a. Odsustvo revolucionarne akcije nemakog radnitva tumaeno je prvenstveno kao posledica izdajnikog dranja nemake socijaldemokratije koja je, saradnjom sa monopolistiko-imperijalistikim taborom odustala od zastupanja interesa radnike klase.26 U tom kontekstu, istononemaka istoriografija, sledei ideoloku ocenu utvrenu na VII kongresu Komunistike internacionale 1935, nije tumaila nacizam kao specifini fenomen nemake istorije ve je nacizam, tj. nemaki faizam smatrala otvorenom teroristikom diktaturom najreakcionarnijih, najovinistikijih i najimperijalistikijih elemenata finansijskog kapitala koji je, podran od veleposednika i vojnog vrha, doveo na vlast Nacistiku partiju.27 Hitler i nacizam bili su, prema tome, sredstvo ostvarenja klasnih interesa monopolistikog kapitala, dok je pokuaj antifaistike borbe nemakih komunista bio osujeen nespremnou socijaldemokratije i sindikata da u njoj uestvuju. Odatle je nacistika diktatura predstavljala tek ogoljeni oblik nastojanja krupne buroazije za novim pozicioniranjem svojih interesa u svetu. Nemaki komunisti bili su, prema tome, jedina snaga koja se suprotstavljala ovakvoj imperijalistikoj politici koju su u ratu porazili SSSR i zapadni saveznici. Okonanjem nacistike vladavine stvorene su u sovjetskoj okupacionoj zoni pretpostavke za izgradnju istinskih demokratskih odnosa koji beskompromisnim antifaizmom predstavljaju istorijsko utemeljenje Demokratske republike Nemake. Interpretacija moderne nemake istorije, iji je jedno od najupeatljivijih obeleja predstavljala nacistika diktatura, sa stanovita klasne borbe i zakonomerne smene drutveno-ekonomskih formacija bilo je, prema tome, od kljunog znaaja za izgradnju politikog identiteta DR Nemake. Istovremeno, dok su zapadnonemaki istoriari izbegavali pitanje stradanja Jevreja, preputajui ga jevrejskim istoriarima, njihove kolege u Istonoj Nemakoj nisu posebno pominjali Jevreje kao stradalnike nacistike diktature podvodei ih pod zajednike rtve faizma.28
26 Andreas Dorpalen, Weimar Republic and Nazi Era in East German Perspective, Central European History, Vol. 11, No. 3 (1978), 211230, na ovom mestu 213. 27 Navedeno prema: Gerhard Lozek (hrsg.), Unbewltigte Vergangenheit. Kritik der brgerlichen Geschichtsschreibung in der BDR, Berlin 19773, 334. 28 Andreas Dorpalen, Weimar Republic and Nazi Era in East German Perspective, 218222; Andreas Dorpalen, Die Geschichtswissenschaft der DDR, in: Bernd Faulenbach (hrsg.), Geschichtswissenschaft in Deutschland. Traditionelle Positionen und gegenwrtige Aufgaben,
188
*** Suoavanje sa razmerama totalnog ratnog poraza u nultom asu nemake istorije nuno je podrazumevalo utvrivanje temeljnih principa koji bi posluili kao ideje-vodilje u ponovnoj izgradnji nemakog drutva osloboenog stega nacistike diktature. Odatle su nakon 1945. u podeljenoj Nemakoj obnovljeni uticajni ideoloki sistemi karakteristini za politiki ivot iz vremena Vajmarske republike koji su predstavljali polazite za procenjivanje nacizma i njegove zaostavtine. Na slian nain, sledei podelu zemlje na dve politike i ideoloke sfere uticaja koja je od 1949. uslovila uspostavljanje dveju meusobno konfrontiranih nemakih drava, posleratna nemaka istoriografija ideoloki se podelila na marksistiku istoriografiju u Istonoj Nemakoj i, uslovno reeno, tradicionalnu liberalno-konzervativnu istoriografiju u Zapadnoj Nemakoj. Piui nakon Auvica, nemaki istoriari nisu mogli (a istoriari marksistikog usmerenja nisu ni hteli) da nastave sa apologijom nacionalne drave, koja je predstavljala izrazitu odliku nemake istoriografije od sredine 19. veka, budui da je iskustvo totalnog rata pokazalo da svemo nacionalne drave vodi destrukciji temeljnih humanistikih vrednosti, na ijem unapreenju je nacionalna drava zasnivala svoje etiko utemeljenje. U skladu sa vladajuim ideolokim obrascima, istoriari u Zapadnoj Nemakoj izlaz iz krize nastale razornom snagom drave kao modernog Levijatana traili su u formiranju jedne vrste ujedinjene federalne Evrope zasnovane na tradiciji zapadnog hrianstva dok su istoriari u DR Nemakoj nade polagali u zajednicu socijalistikih drava povezanih principima proleterskog internacionalizma i (narodne) demokratije. U takvim okolnostima, ne iznenauje injenica da su odnos prema nacizmu i njegova interpretacija u dvema nemakim dravama nastalim na ruevinama Treeg rajha, bili tesno povezani sa izgradnjom njihovog novog politikog i nacionalnog identiteta.29 Dok su vladajua
Mnchen 1974, 121137, posebno 130131. Gerhard Lozek, Die deutsche Geschichte 1917/18 bis 1945 in der Forschung der DDR (1945 bis Ende der sechziger Jahre), in: Ernst Schulin, Elisabeth Mller-Luckner (hrsg.), Deutsche Geschichtswissenschaft nach dem Zweiten Weltkrieg (19451965), Mnchen 1989, 199211. Uporedi sa: Werner Berthold, Zur Geschichte der Geschichtswissenschaft der DDR. Vorgeschichte, Konfrontationen und Kooperationen, in: Ernst Schulin, Elisabeth Mller-Luckner (hrsg.), nav. delo, 3951. Mary Fulbrook, Dividing the Past, defining the present. Historians and national identity in the two Germanies, in: Stefan Berger, Mark Donovan, Kevin Passmore (ed.), Writing National Histories. Western Europe since 1800, London, New York 1999, 217229 29 Mary Fulbrook, Dividing the Past, defining the present. Historians and national identity in the two Germanies, in: Stefan Berger, Mark Donovan, Kevin Passmore (ed.), Writing National Histories. Western Europe since 1800, London, New York 1999, 217229.
189
Mr Mihael Antolovi
ideologija i njoj saobraena istoriografija u DR Nemakoj razvijale mit o navodnom postojanju snanog i dobro organizovanog otpora nemakog radnitva nacistikoj diktaturi, predvoenog Komunistikom partijom, istovremeno su u SR Nemakoj prenaglaavani znaaj i razmere opozicionog pokreta sainjenog od visokih oficira, dravnih slubenika i svetenih lica, iji je najupeatljiviji izraz bila neuspela antihitlerovska zavera grofa taufenberga od 20. jula 1944. godine. U prilog suda da znaenje prolosti nikada nije u potpunosti odreeno iskljuivo dostignuima profesionalne naune istoriografije ve je ono, naroito u vremenima drutvenih kriza, uvek i rezultat vannauno postavljenih ciljeva, svedoi i injenica da su nakon propasti Treeg rajha postajale dve Nemake koje su batinile zajedniku prolost, ali su, istovremeno, imale dijametralno razliitu sadanjost. Podeljena sadanjost sa Berlinskim zidom kao najizrazitijim simbolom hladnoratovskih konfrontacija, nuno je vodila razliitim istorijskim intepretacijama. Budui da je odnos prema prolosti predstavljao jedan od najvanijih temelja sopstvene legitimacije u obe nemake drave, odbacivanje nacizma i naglaavanje elemenata otpora nacistikoj diktaturi predstavljali su gradivne elemente njihovog postnacistikog identiteta Uprkos ideoloke iskljuivosti, obema nemakim dravama bilo je zajedniko i nastojanje da sebe predstave kao sledbenike onih snaga zdrave Nemake koje su pruale otpor nacistikoj vladavini.30 Pri tome, za razliku od istononemake istoriografije koja tokom svog postojanja nije dovodila u pitanje antifaistiku borbu nemakih radnika, ideoloka pomeranja u SR Nemakoj koja su nastupila tokom 60-ih godina imala su za posledicu i revizionizam unutar nemake istorijske nauke. Dok je izgradnja antifaistikog odbrambenog zida u Berlinu 1961. osnaila za nekoliko narednih decenija podele izmeu dveju nemakih drava, suenje Adolfu Ajhmanu u Izraelu, te pojava knjige Frica Fiera Posezanje za svetskom moi iste godine, posredno su uticali na postepenu promenu interpretacije nacizma ne samo u javnosti Zapadne Nemake ve i u zapadnonemakoj istoriografiji. Koincidirajui sa zahtevima generacije stasale nakon Drugog svetskog rata za radikalnim suoavanjem sa nacistikom prolou, Fierova kontroverza podstakla je proces sveobuhvatnog propitivanja dominantne istoricistike paradigme u zapadnonemakoj istoriografiji
30 Peter Steinbach, Postdiktatorische Geschichtspolitik. Nationalsozialismus im deutschen Geschichtsbild nach 1945, in: Petra Bock, Edgar Wolfrum (hrsg.), Umkmpfte Vergangenheit. Geschichtsbilder, Erinnerung und Vergangenheitspolitik im internationalen Vergleich, Gttingen 1999, 17 40. Edgar Wolfrum, Geschichtspolitik in der Bundesrepublik Deutschland 1949-1989. Phasen und Kontroversen, in: Petra Bock, Edgar Wolfrum (hrsg.), Umkmpfte Vergangenheit. Geschichtsbilder, Erinnerung und Vergangenheitspolitik im internationalen Vergleich, Gttingen 1999, 5581.
190
i njeno osavremenjivanje u vidu istorijske socijalne nauke koja je itavoj nemakoj istoriji pristupala sa stanovita drutvenog totaliteta. Nasuprot nacionalne apologije i pokuaja relativizacije, karakteristinim za posleratnu interpretaciju nacizma, ona je pristupila kritikom preispitivanju nemakog posebnog puta koji je uslovio uspostavljanje nacistike diktature kao pojave sui generis.31
31 Vidi: , Die deutsche Sonderweg , , . 18 (2007), 299312.
191
192
Yvonne Robel, Hamburg i Kathrin Herold, Bremen
UDK: 341.485:39(=214.58) (430)1936/1945
romi kao rtve genocida: politika seanja u (Zapadnoj) nemakoj od 1945.1

APSTRAKT: U tekstu se razmatra politika seanja u Zapadnoj Nemakoj nakon Drugog svetskog rata, pre svega sa fokusom na primeru seanja na stradanje Roma, kao jednu potiskivanu epizodu. Ovaj rad istrauje na koje je sve naine tokom godina i decenija zaboravljano ili marginalizovano stradanje jednog dela stanovnitva, te kako je jedan ovakav odnos povezan sa iroko rasprostranjenim i duboko usaenim predrasudama prema romskoj populaciji i koje su se sve kontroverze javljale tokom dugogodinjih pokuaja da se na dostojan nain obelei masovno unitenje Roma u Nemakoj. KLJUNE REI: Kultura seanja, SR Nemaka, Romi, genocid, anticiganizam olitika seanja esto je vrlo kontroverzno i razdorno bojite, kako politiki, tako i moralno. Priseanje i komemoracija ne mogu biti ogranieni na kulturnu ili simboliku sferu spomenika i ceremonija, niti mogu biti svedeni na predmet naunih analiza. Seanje na genocide i komemoracije rtvama genocida naroito su neraskidivo povezane sa aktuelnom politikom i dominantnim moralnim i etikim vrednostima. Nacistiki genocid nad grupom koja je obeleena kao Zigeuner (Cigani) je naroit primer: vladajue nemako kolektivno seanje na ovaj genocid karakterie istorija poricanja, tiine i iskljuivanja i usko je povezano sa anticiganistikim oseanjima koja postoje i danas.2 Kada analiziramo kako je zapamena sudbina tih ljudi koje su nacisti definisali kao Zigeuner, Zigeunermischling (meanog
Tekst originalno objavljen kao Roma as Victims of Genocide: Politics of Remembrance in (West) Germany since 1945, In: The Holocaust in History and Memory, vol. 3/ 2010, University of Essex, pp. 61-77. Prevod objavljujemo sa dozvolom autorki. 2 Anticiganizam, takoe antiromizam ili antigipsizam, oznaava predrasude ili rasizam usmeren ka Romima. Potie od izraza cigani, ili gitani, to je izraz koji se esto koristi za Rome u Centralnoj i Istonoj Evropi, odnosno u Francuskoj.
1
193
Zigeuner-skog porekla) ili oni koji lutaju kao Zigeuner-i,3 vrlo brzo postaje oigledno da je mnogo toga povezano sa jezikom. Svesni smo izazova sa kojim se suoavamo kada pokuavamo da prevedemo analizu koja je napisana iz prevashodno nemake drutvene i akademske perspektive na drugi jezik, sa drugaijim konotacijama. Jezik je od centralne vanosti za nain na koji prikazujemo istoriju; isto tako je od centralne vanosti za nain na koji se prema zloinima i njihovom ideolokom kontekstu, kao i prema rtvama i preivelima ovih zloina, odnosimo u javnom diskursu. Iz tih razloga emo koristiti nemaki izraz Zigeuner (i pisaemo ga pod navodnicima), zato to bi ekvivalentni izraz Cigan zaklonio osobeni semantiki razvoj nemakog izraza i njegov specifino nemaki socioistorijski kontekst. Zigeuner nije pojam koji koriste sami Romi, ve im je to ime nadenulo veinsko drutvo i oduvek je bilo povezano sa stereotipnim konotacijama; ne postoji neutralna upotreba ove rei. Kada govorimo o konkretnom narodu, ne gubei pritom iz vida da ne postoji jedna homogena grupa, koristimo izraz Romi, ili Sinti4 i Romi. Politike seanja nikada nisu zasnovane samo na analizi prolosti, ve imaju za cilj da definiu sadanjost, oblikuju budunost i utiu na oblikovanje identiteta. Usled ovog povezivanja prolosti i sadanjosti, diskusija o tome kako se genocid nad Romima pamtio u (Zapadnoj) Nemakoj od 1945. mora ukljuiti i analizu sadanjeg stanja Sinta i Roma i preovlaujuih diskursa kada su ove grupe u pitanju. Politike seanja u postfaistikoj Nemakoj povezane su sa savremenim oblicima anticiganizma, koji su nastavili da opstaju i nakon Auvica. Mnogi su Sinti i Romi ostali na marginama posleratnog nemakog drutva. Oni koji su preiveli nacistiki progon, esto bi otkrili, nakon povratka u mesta gde su iveli pre deportacije, da sada drugi ljudi ive u njihovim nekadanjim domovima i suoavali su se sa problemima pri pokuaju da povrate svoje kue, ili da barem dobiju odgovarajuu kompenzaciju. Na primer, preiveli povratnici u Bremenu, smetani su daleko od centra grada, u lukoj oblasti, na teritoriji logora Strljen (Rizpot), koji je u periodu 194445. bio ispostava koncentracionog logora Nojengame.5 Problem je takoe bilo pronalaenje posla i to ne samo zato to su mnogi preiveli logorai usled interniranja bili uskraeni za adekvatno obrazovanje. Finansijska i druga podrka
Ove termine je, na primer, koristio Hajnrih Himler (Heinrich Himmler) u nareenju od 8. 12. 1938, Bekmpfung der Zigeunerplage(Borba protiv ciganske poasti); pogledati Cimerman (Zimmermann) (1996), str. 148. 4 Sinti je samoodrednica romske populacije centralne Evrope u nemakom govornom podruju. 5 Hantajn (Hanstein) (2005), str. 127.
3
194
Romi kao rtve genocida: Politika seanja u (Zapadnoj) Nemakoj od 1945.
je esto bila uskraivana preivelima, kao i porodicama nastradalih. Pored vrlo tekih uslova ivota, postojala je zagluujua tiina po pitanju injenice da su nacisti ciljali i proganjali Sinte i Rome kao grupu; ovo nije postao deo posleratnog kolektivnog istorijskog seanja. Umesto toga, stereotipske slike Zigeuner-a, zasnovane na vekovima starim predrasudama, preivele su i bile su podsticane putem jezika, zakonodavstva i kulturnih proizvoda poput literature i filma. Nastavak marginalizacije, kontrole i nadzora koje sprovode vlasti, kao i drugi oblici diskriminacije i rasistikog nasilja i danas su u veoj meri izraeni u sluaju Sinta i Roma, nego u sluaju bilo koje druge manjinske grupe.
seanje na genocid nad romima u Zapadnoj nemakoj: istorija propusta i iskljuivanja

Sve do sredine osamdesetih godina dvadesetog veka jedva da je bilo ikakve diskusije o genocidu nad Romima u mejnstrim drutvu Zapadne Nemake, kako u medijima, tako i u politikim debatama, a i na asovima istorije u kolama i univerzitetima. Poetak ozbiljne debate na ovu temu moe se povezati sa narastajuom kritikom uskraene i zakasnele restitucije i grube prakse institucija prema preivelima uopte. Landfahrerordnung6 (Propis o ergarima) savezne drave Bavarske (u junoj Nemakoj) iz 1953. prikazuje pravosudni i politiki kontinuitet stereotipa i praksu iskljuivosti prema Romima. Ovaj propis potie jo od Bavarskog zakona protiv Cigana, ergara i neradnika (Bayerisches Zigeuner-, Landfahrer- und Arbeitsscheuengesetz) iz 1926, pravnog dokumenta koji je uveo kriterijum rase, kako bi bile preduzete mere protiv Sinta i Roma koji su imali nemako dravljanstvo i kako bi se osueni Zigeuner-i smestili u kaznene domove.7 27 godina kasnije, nakon nacistikog progona Roma, bavarski parlament je odobrio novi propis, u kom se nije eksplicitno koristio izraz Zigeuner, ali je u stvari bio naroito usmeren protiv Roma koji su definsani kao oni koji ive u ergama, usled duboko usaene sklonosti, ili usled izraene averzije ka voenju sedalakog ivota.8 U skladu sa ovim propisom je takoe reorganizovana i bavarIzraz Landfahrer je veinsko drutvo uvelo kao zamenu za izraz Zigeuner i u optoj je upotrebi sa istim konotacijama. Nemaki mediji su poeli da koriste izraze Sinti i Romi (umesto Zigeuner i Landfahrer) tek 1990-ih kao rezultat zalaganja Romskog pokreta za graanska prava; videti, npr., tucel/Ajc (Sttzel/Eitz) (2009), str. 587. 7 Hus (Heu) (1996), str. 124; Margalit (Margalit) (2001), str. 5758. 8 Levi (Lewy) (2000), str. 200.
6
195
ska Landfahrerzentrale (Centralna kancelarija za nadzor ergara u Bavarskoj). Pretea ove kancelarije bila je prva obavetajna sluba koja je sakupljala informacije o Zigeuner-ima, a osnovana je 1899. kao odeljenje minhenske policije.9 Tokom procesa centralizacije progona Zigeuner-a 1938, prikljuena je dravnoj kriminalistikoj policiji u Berlinu.10 Nakon Drugog svetskog rata, (po)novoosnovana bavarska kancelarija nastavila je da prikuplja informacije i fotografije, sve dok nije konano zatvorena 1965. Kontinuitet nije postojao samo u oblicima pravosua i policijskih struktura, koje su ve sainjavale osnovu za nacistiki progon Roma, ve, to je jednako vano, i u prikazivanju Roma iroj javnosti kao remetilakog faktora, zbog optih drutvenih problema koje su Zigeuner-i navodno uzrokovali. Na slian nain se ovaj kontinuitet izrazio kroz Dopunski savezni zakon o kompenzaciji rtvama nacionalsocijalistikog progona (Bundesergnzungsgesetz zur Entschdigung fr Opfer der nationalsozialistischen Verfolgung BErG) iz 1953. godine i Savezni zakon o kompenzaciji (Bundesgesetz zur Entschdigung fr Opfer der nationalsozialistischen Verfolgung BEG) iz 1956, koji su propisivali kompenzaciju za one koji su bili progonjeni na osnovu politikog protivljenja nacionalsocijalizmu, ili zbog rase, religije ili ideologije.11 Bundesgerichtshof, najvii krivini sud u Saveznoj Republici Nemakoj, doneo je 1956. godine dalekosenu presudu, da je progon Roma zbog njihove rase poeo tek primenom takozvanog AuschwitzErla dekreta u decembru 1942. kada je rajhsfirer SS-a Hajnrih Himler (Heinrich Himmler) naredio deportaciju svih Zigeuner meanaca, romskih Zigeuner-a i lanova Zigeuner plemena balkanskog porekla nenemake krvi u Auvic-Birkenau. Za mere preduzete pre Auschwitz-Erla dekreta smatralo se da nisu imale rasnu osnovu, ve su bile pokuaj vlasti da se bore sa kriminalom.12 Ovom presudom sud je dao podrku zvaninim nacistikim argumentima kojima su opravdavali svoju politiku i dao je legitimitet nacistikim anticiganskim merama, na primer zatvaranje pojedinaca u Zigeunerlager (specijalni logori za Zigeuner-e), koje se odvijalo u razliitim gradovima,13 kao i praksu obavezne sterilizacije koja je bila na snazi od 1934. Nikakva kompenMargalit (2001), str. 95. Cimerman (Zimmermann) (1996), str. 109. 11 Levi (2000), str. 203, pozivajui se na Spitu (Spitta) (1989), str. 392. 12 Cimerman (1996), str. 301; Cimerman (2002), str. 2324; Viperman (Wippermann) (2005), str. 46. 13 Prvi takav Zigeunerlager postavljen je u blizini kanalizacionog ispusta u berlinskom predgrau Marzan, u julu 1936. kako bi se uklonili Zigeuner-i iz centra Berlina pre poetka Olimpijskih igara.
9 10
196
zacija nije dodeljena onima koji su bili deportovani u koncentracione logore 1938. tokom akcije Arbeitsscheu Reich (Operacija neradnik), kao ni onima koji su deportovani na teritoriju Generalnog gubernatorstva od 1940. pa nadalje. 1963. godine Bundesgerichtshof je revidirao svoju odluku iz 1956. i zakljuio je da je rasni progon Roma u stvari otpoeo sa Himlerovim cirkularom Borba protiv Zigeuner-ske poasti iz 08. decembra 1938, gde je Himler zakljuio da je odgovarajui nain za reavanje ovog problema da se on tretira kao rasno pitanje.14 Da bi se uvidelo kako je postojao postepen razvoj progona Roma pod nacistikom upravom koji je otpoeo sa preuzimanjem vlasti u januaru 1933, treba samo pogledati iskustva pojedinih Roma koji su proiveli vie faza iskljuivanja i sve veeg fizikog progona. Jedan od mnogih takvih sluajeva bio je bokserski ampion Johan Vilhelm Trolman (Johann Wilhelm Trollmann) iz Hanovera.15 Trolman je u junu 1933. osvojio nemaku ampionsku titulu u tekoj kategoriji, ali mu je Nemaka nacionalna bokserska organizacija, svega nekoliko dana nakon njegove pobede, oduzela titulu, jer nije bio arijevski bokser tvrdei takoe da njegov stil borbe vrea arijevsku rasu. Nakon ove odluke, Trolman je izgubio dozvolu i mogao je preiveti jedino boksovanjem na vaarima i krijui se sedmicama. 1938. je bio meu hiljadama koje su pohapene u okviru Operacije neradnik i zatvoren je na vie meseci u radnom kampu u Hanoveru. 1939. je regrutovan u Vermaht i ranjen na istonom frontu. Nakon povratka u Nemaku 1942. uhapsio ga je Gestapo i odveden je u Zigeunerzentrale (Centralna kancelarija za Cigane) u policijskoj stanici Hardenbergtrase, u Hanoveru, gde je ozbiljno pretuen. Nekoliko sedmica kasnije je prebaen u koncentracioni logor Nojengame, u predgrau Hamburga. Tamo je bio prinuen da slui kao robovska radna snaga i muili su ga SS straari. Trolman je preminuo u pomonom logoru Nojengamea, u prolee 1943. Trolmanova biografija ilustruje da su anticiganske mere otpoele jo 1933. i da su podrazumevale razliite nivoe politike iskljuivanja, koji su imali legitimitet u rasnoj ideologiji, pre nego to su prerasli u deportaciju u koncentracione logore i istrebljenje. Sudska odluka iz 1963. godine, po kojoj je rasni progon Roma zapoeo u decembru 1938. godine, bila je stoga neosnovana, kao i ranija odluka iz 1956, ali je formirala osnovu za sve odluke o kompenzaciji
14 15
Viperman (2005), str. 62. Za nastavak vidi Robel i Herold (2006) i Replinger (2008).
197
do 1980-ih. Odluka je takoe znaila da anticiganizam nije smatran za neprihvatljiv u posleratnoj Nemakoj. Progon Roma se uglavnom smatrao za nesreu koju su Romi sami sebi doneli. Izuzev u pogoenim porodicama, gotovo da nije bilo saoseanja prema rtvama ili preivelima. Ne samo da nije bilo istrage o politici koja je igosala Rome kao neradnike i antisocijalne, ve je, pored toga, tumaenje po kom su motivi za progon Roma u stvari bili prevencija zloina, ili borba protiv potencijalnih pijuna, ostalo duboko ukorenjeno u nemakoj kolektivnoj svesti pa ak je i negovano i podsticano. Stvaranje apstraktnog straha od svega stranog, ili odbacivanja istog, otelotvoreno je u figuri Zigeuner-a i moe biti vremenski praeno unazad, sve do srednjovekovnog poimanja Zigeuner-a.16
Zigeuner stereotipi u (nemakom) drutvu

Prvo pominjanje grupacije Zigeuner potie jo iz petnaestog veka, u dokumentima Svetog rimskog carstva.17 Sumnjalo se da ova grupa pijunira hriansku teritoriju za raun Otomanskog carstva i svi su Zigeuner-i stoga stavljeni van zakona, tako to je objavljena opta dozvola da se proganjaju i ubijaju. Kada je 1941. nemaki Wehrmacht otpoeo da proteruje sve Sinte koji su sluili u nemakoj vojsci, ideja da su svi Zigeuner-i pijuni po svojoj prirodi bila je urezana u svest javnosti, poto je ovaj stereotip bio negovan vekovima.18 Drugi stereotipi su nadgraivali poimanje da svi Zigeuner-i predstavljaju uroenu opasnost za poredak. Ovde spadaju portreti neumornog nomada, ali takoe i stereotipi da je Zigeuner neradnik i uopte lenj, da ima tenju ka aktivnostima koje nisu deo kontrolisanog i regulisanog okvira rada, poput kockanja, gledanja u kristalnu kuglu i sviranja na ulici. Ovi Zigeuner stereotipi igrali su vanu ulogu u kreiranju razlika izmeu njih i veine drutva, ak i pre nego to su akademske debate u doba prosvetiteljstva razvile kategoriju rase.19 Otadbina, ili bilo koja mi grupa je odreena definisanjem nasuprot onih koji se posmatraju kao drugaiji i stoga nisu deo grupe i ak predstavljaju i opasnost po nju. Sa industrijalizacijom i kapitalistikom izgradnjom nacija, dugo tolerisane grupe, poput prosjaka i lutalica, definisane su kao otpadnici otadbine i svedene na stereotipe koji predstavljaju
Viperman (1997). Videti, na primer, Abschied des Freiburger Reichstages iz 1498,Viperman (1993), str. 556. 18 Cimerman (1996), str. 193194. 19 Videti Hund (2003), naroito str. 1415
16 17
198
opasnost za novi poredak.20 Razlozi za razliitost u bilo kom smislu, ukljuujui siromatvo i nematinu, smatrani su za rezultat njihovog uroenog karaktera i naravi. to se tie Zigeuner-a, Hajnrih Grelman (Heinrich Grellman), profesor na Univerzitetu u Getingenu, bio je meu prvima koji je postavio njihovu razliitost na sistematian nain, u svojoj Disertaciji o Ciganima, objavljenoj 1784. Njegov rad bio je izuzetno uticajan i preveden je na nekoliko jezika.21 Kljuni element u akademskom diskursu po pitanju rase postalo je pitanje odnosa prema progresu kao i prema produktivnosti i radu. Nakon zloina koje je poinila nacistika Nemaka, upotreba kategorije rasa u politici i nauci u potpunosti je diskreditovana. Ipak, rasistiki pogledi na Zigeuner su opstali i tema kompenzacije je postala novo polje za rasistiko izraavanje prema Romima. Nemaki antropolog Herman Arnold (Hermann Arnold) je 1965. napisao: Mnogi Zigeuner-i ne moraju da se ponaaju loe, zahvaljujui kompenzaciji, koja im je obezbedila dobar ivot.22 Arnold nadalje tvrdi da e, im ove isplate prestanu, nastati pretnja nove lavine sukoba sa naim drutvenim poretkom. Oigledno, anticiganizam nikada nije bio proteran iz javnog diskursa. Anticiganizam se ne izraava uvek otvoreno i nedvosmisleno, niti je uvek smrtonosan, kao u sluaju ubistva etvorice mukaraca iz romskog naselja u Obervartu, u Austriji, u februaru 1995. godine koji predstavlja najozbiljniji politiki zloin u istoriji Austrije nakon Drugog svetskog rata.23 Ipak, dugo vremena se nije inilo moguim dovesti u pitanje kategoriju asocijalan, koju su nacisti koristili kako bi progonili Rome. Sve do sada, prezir prema Romima, teko da je nailazio na ikakav otpor. Omalovaavajue izjave o Zigeuner-ima idu ruku pod ruku sa praksom zaboravljanja nacistikog genocida nad Romima i neprestanom diskriminacijom kojoj su podvrgnuti od strane javne administracije i policije. U stvari, iskljuivanje Roma iz veinskog drutva ne smatra se za oblik rasne diskriminacije.24
Hund (1999), str. 87. Hajnrih Moric Gotlib Grelman, Die Zigeuner: Ein historischer Versuch ber die Lebensart und Verfassung, Sitten und Schicksale dieses Volks in Europa, nebst ihrem Ursprung. Prvo izdanje Desau i Lajpcig, 1782; reprint u Getingenu 1787. Prevod Disertacija o Ciganima: istorijsko istraivanje o pitanjima naina ivota, porodine ekonomije, obiaja i uslova ovog naroda, London, 1787, takoe je objavljeno na francuskom i holandskom jeziku. Videti Fraser (1995), str. 194195; Severin (2009), str. 7375. 22 Citirano u Arnold (1965), str. 246. Takoe videti Severin (2009), str. 84. 23 Purteler i dr. (1998), str. 26. 24 Videti Geltendes Unrecht, Sddeutsche Zeitung, 12/13. maj 2010, str. 7.
20 21
199
Bitno je uzeti u obzir ovaj iri kontekst kada se analizira politika seanja. Dudit Batler (Judith Butler), osvrui se na stanje javne alosti, tvrdi da tek kroz javnu alost ivot postaje mogu za alost i da e jedino osoba koja je javno oaljena biti prepoznata kao legalni entitet ili subjekat. Nadalje, injenica da se ivot javno smatra moguim za alost predstavlja prvi korak prema mogunosti drutvenog priznavanja. Pitanje koji e ivoti biti priznati na ovaj nain, veoma je politiki napeto a odgovor ukazuje drutvu uopte ko je valjano priznat kao njegov lan.25 Ljudi koje su nacisti progonili kao Zigeuner-e, nakon 1945. nisu bili mogui za alost unutar granica nemake kulture javnog priseanja. Dugo vremena nisu postojali kao rtve i bili su odvojeni od javnog poimanja i shvatanja Auvica i nacistike politike rasnog progona i istrebljenja koju Auvic predstavlja.
pokret za graanska prava i konano priznavanje sinta i roma kao rtava nacistikog genocida
Razvoj diskursa priseanja, koji podrazumeva i genocid nad Sintima i Romima, pre svega je bio rezultat pokreta za graanska prava Roma. Meavinom lobiranja, aktivnosti u odnosima sa javnou i direktnom akcijom, preiveli, njihove porodice i potomci rtava borili su se za poboljanje svog poloaja u drutvu i za svoja graanska prava. Jedan od bitnih aspekata ove borbe bilo je osnaivanje putem politike priseanja. Prvi odluujui pomak bila je meunarodna ceremonija priseanja, odrana 27. oktobra 1979. kod Gedenksttte (spomenika) Bergen-Belsen, u saveznoj dravi Donja Saksonija, u severnoj Nemakoj.26 Vie hiljada ljudi, a meu njima i Jevreji koji su preiveli holokaust, dolo je na poziv Udruenja nemakih Sinta (Verband Deutscher Sinti), meunarodne romske krovne organizacije Romska unija i Drutva ugroenih naroda (Gesellschaft fr bedrohte Vlker), nemake organizacije za zatitu ljudskih prava iz Getingena. Tokom ceremonije je postavljen natpis na Zid seanja Bergen-Belsena, na kom je ispisano: U alosti i sa dubokim potovanjem, mi, Sinti (Zigeuner-i), priseamo se rtava naeg naroda.
25 26
Batler (2004) i (2009). Gesellschaft fr bedrohte Vlker i Verband deutscher Sinti (1980).
200
Kroz svoje nasilne smrti, one slue kao opomena ivima da se odupru nepravdi koju ine ljudi drugim ljudima. Udruenje nemakih Sinta. (Zapis u pomen ubijenim Sintima i Romima na Zidu seanja kod Gedenksttte Bergen-Belsen). Pored toga to su traili javno priznanje nacistikog genocida nad Sintima i Romima zahtevajui i uvoenje ove teme u kolske nastavne planove iz istorije prisutni su traili od nemakog drutva da prihvati svoju odgovornost prema preivelima, obezbeivanjem kompenzacije za njihove patnje i da se problematizuje dananje stanje marginalizacije i diskriminacije Sinta i Roma. Ovi zahtevi pokazuju da je borba za odgovarajue mesto u politici priseanja bila direktno povezana sa borbom protiv anticiganizma. Izbor Bergen-Belsena za prvu javnu ceremoniju komemoracije bio je od vitalnog znaaja: injenica da su nepriznavanje rtava nacistikog progona, kao i tekui problem sa glavnim drutvenim tokovima, izraeni na jednoj takvoj, emocijama nabijenoj lokaciji, omoguila je ceremoniji panju javnosti i razbila je preovlaujuu tiinu u periodu kada je mlaa generacija, roena nakon zavretka Drugog svetskog rata, poela iznova da posmatra nacistiku prolost. Svega nekoliko meseci kasnije, tokom hrianskog praznika za uskrs 1980. godine, romski aktivisti su otputovali do drugog spomenika koncentracionog kampa, Gedenksttte Dahau, u saveznoj dravi Bavarskoj, gde je 12 ljudi stupilo u dvonedeljni trajk glau. Ova akcija je bila unapred objavljena u javnosti i pokrenula je mnoge nacionalne i regionalne novine da piu o nacistikom genocidu nad Romima, kao i o stanju Roma u posleratnoj (Zapadnoj) Nemakoj.27 trajkai glau iz Dahaua su takoe zahtevali izvinjenje od bavarskog ministra unutranjih poslova, Gerolda Tandlera (Gerold Tandler), zbog nastavka diskriminacije Roma u posleratnom periodu od strane Landfahrerzentrale, koja je nastavila da koristi podatke koje je prikupila nacistika sluba bezbednosti (Reichssicherheitshauptamt, RSHA). Usled meunarodne panje koju je izazvao trajk glau, aktivisti su uspeli da postignu makar delimian uspeh. Bavarske policijske vlasti su priznale diskriminaciju Roma u posleratnom periodu, ali su istovremeno
27
Universitt Bremen/Studiengang Sozialpdagogik (1981).
201
insistirale na stavu da ne postoji razlog za izvinjenjem koje su traili trajkai, jer je bavarska Landfahrerzentrale formirana na osnovu uredbe koju je demokratski usvojio bavarski parlament.28 Sledei protest protiv upotrebe diskriminiuih dokumenata od strane nemake policijske uprave odigrao se u septembru 1983. kod Gedenksttte Nojengame. Sve do 1980-ih niko nije bio osuen pred sudom za svoje uee u deportaciji Roma u Auvic i druge logore smrti; pravosue je istrage ovih zloina odugovlaila do te mere da gotovo nisu ni postojale. Stoga su romske organizacije u (Zapadnoj) Nemakoj pokuale samostalno da preduzmu takve istrage i identifikuju one koji su uestvovali u progonu Roma, kako bi prosledili njihova imena kancelariji javnog tuioca. Kada su iz romske organizacije Rom und Cinti Union (RCU), sa seditem u Hamburgu, postali svesni injenice da je specijalni odeljenje kriminalistike policije u Hamburgu (Dienststelle der Kriminalpolizei als Sammel-und Auswertungsstelle fr Nachrichten ber Landfahrer) koristilo Zigeuner dosijee sakupljene pre 1945,29 zahtevali su da im se ti dosijei predaju, kako bi pomou njih tragali za poiniocima zloina. Nakon viemesene kampanje, romski predstavnici su odluili da otponu trajk glau, kako bi naglasili svoje zahteve. Nakon samo jednog dana RCU je dobila moralno pravo da pristupi svojim dosijeima.30 Glavni cilj RCU nije bilo ostvarenje nekakvog oblika moralne kompenzacije, u smislu izjava nemakih politiara da prihvataju odgovornost za prolost i pokazuju pokajanje, ve da se izbore za poboljanje drutvenog statusa i statusa graanskih prava Sinta i Roma i kraj svih diskriminacija. Prvi korak ka postizanju ovog cilja za njih je bilo postavljanje u poziciju sa koje mogu da povuku istroijsku liniju od vekovima stare prakse diskriminacije i progona do nacistikog genocida i nadalje, ka nastavku irenja predrasuda nakon Drugog svetskog rata i iskljuivanju preivelih i njihovih porodica iz politike priseanja u Nemakoj. Prvo javno priznanje nacistikog progona Roma iz rasnih pobuda i priznanje da se taj progon moe definisati kao genocid, dolo je u vidu izjave saveznog kancelara Zapadne Nemake, Helmuta mita (Helmut
Rose (1987), str. 125126. Dienststelle der Kriminalpolizei als Sammel- und Auswertungsstelle fr Nachrichten ber Landfahrer je zatvorena 1971. godine; dosijei su prebaeni u dravni arhiv (Staatsarchiv), ali nisu bili javno prouavani. Brgerschaft der Freien und Hansestadt Hamburg, Drucksache 11/925, 2. avgusta 1983. 30 Recht auf Geschichte, Hamburger Rundschau, 28. jul 1983, str. 7.
28 29
202
Schmidt), kada se sastao sa delegacijom novoosnovanog Centralnog saveta nemakih Sinta i Roma (Zentralrat Deutscher Sinti und Roma), 17. marta 1982. godine.31 mitov naslednik na mestu kancelara, Helmut Kol (Helmut Kohl), ponovio je ovu izjavu u debati u Bundestag-u (donji dom skuptine Zapadne Nemake), 7. novembra 1985. godine, a mnogi ovu izjavu smatraju za prvo javno priznanje da su Romi bili rtve genocida, jer je izneta u nacionalnoj skuptini. Krajem 1980-ih otvorilo se novo bojite. Romi su sve ee bili mete kao nepoeljni, u narastajuoj plimi nacionalizma u centralnoj, istonoj i jugoistonoj Evropi i iseljavali su se, naroito u Zapadnu Nemaku, kako bi pobegli od fizike opasnosti i iskljuenja iz drutvenog i ekonomskog ivota. Odluka zapadnonemake vlade o njihovoj deportaciji nazad u zemlje porekla, podstakla je novi talas akcija za graanska prava, koristei ponovo spomenike podignute u znak seanja na rtve nacistikih progona, kako bi zahtevali pravo romskih izbeglica i emigranata da ostanu u Zapadnoj Nemakoj. U februaru 1989. su organizovali dvonedeljni trajk kod Gedenksttte Nojengame i kako do kraja leta nije postignut nikakav sporazum sa vlastima Hamburga, na stotine izbeglica je podiglo protestni kamp na livadi gde je nekada bio veliki koncentracioni logor. 2. oktobra 1989. policija je nasilno evakuisala kamp i okonala protest. U obavetenju o evakuaciji, hamburka vlada je iznela da je u svetlu nemake odgovornosti za zloine koji su poinjeni u nacistikom periodu, bilo neprihvatljivo koristiti spomenik rtvama nacistikog progona kako bi se vrio pritisak na vlasti.32 U maju 1990. godine grupa od osamdesetak Roma otila je u Dahau kako bi protestvovala protiv predstojeih deportacija. U maju 1993. godine Gedenksttte Nojengame je ponovo bio poprite protesta, ali su ovoga puta policijske jedinice spreile Rome da zauzmu lokaciju, zatvorivi Gedenksttte i spreavajui svaki pristup, sve dok romski aktivisti nakon dve sedmice nisu napokon napustili prilazne puteve. 16. maja 1993. godine, verovatno kao reakcija na policijsku intervenciju kod Nojengame, jo jedna grupa Roma potraila je utoite u protestantskoj crkvi pomirenja (Evangelische Vershnungskirche), na lokaciji Gedenksttte Dahau. Pod sloganom Nekada ubijani gasom danas deportovani ostali su do sredine jula, dok nisu premestili svoj protest ispred Evropskog parlamenta u Strazburu.33
Centralni savet Sinta i Roma je osnovan u februaru 1982. Arhiv Gedenksttte Nojengamen: Freie und Hansestadt Hamburg, Senatskanzlei, Pressemitteilung, 2. oktobar 1989. 33 Kirchenasyl frunbequeme Gste zeigt Wirkung, Sddeutsche Zeitung, 2. decembar 1993.
31 32
203
Neki od onih kojima je pretila deportacija imali su sree da im bude odobren boravak u (Zapadnoj) Nemakoj; u velikoj meri ovo je zavisilo od koliine pritiska koji su romski predstavnici mogli da primene u pregovorima sa dravnim vlastima. I protesti i reakcije na proteste ilustruju koliko su prolost i sadanjost bili, i jo uvek jesu, povezani. Romi nisu priznati kao rtve nacistikog progona; naprotiv, u nainu na koji ih mediji opisuju i u javnim izjavama politiara, vide se dokazi injenice da su antiromska oseanja bila duboko usaena u javno mnjenje.34 Od sredine 1990-ih, romski pokreti za graanska prava nisu koristili spomenike koncentracionih logora, ali se borba za pravo boravka romskih izbeglica i emigranata u Nemakoj nastavila. Najvea grupa Roma u Nemakoj kojoj trenutno preti deportacija, jesu oni koji su pobegli sa Kosova, tokom previranja u tom regionu. Mnogi od njih su iveli u Nemakoj 10 ili vie godina, a oni koji se bore protiv njihove deportacije istiu loe stanje ljudskih prava Roma na Kosovu i upozoravaju da ih ne treba osuditi na siromatvo, iskljuenje iz drutva i uznemiravanje. Ipak, u svojim kampanjama takoe se osvru na progon Roma za vreme nacista, koji se odvijao irom Evrope, kao i na neprestani anticiganizam u posleratnom periodu. Priseanje na nacistike progone i protesti protiv sadanje diskriminacije ostaju povezani.
romi i transnacionalno pamenje

16. decembra 1994. Bundesrat (gornji dom nemake savezne skuptine) odao je potu Sintima i Romima koji su bili rtve nacistikog progona i istrebljenja, u ceremoniji koja se zavrila minutom utanja.35 Od tada Bundesrat odrava takve ceremonije svake godine, tokom svog zasedanja, na dan koji je najblii 16. decembru, godinjici Himlerovog Auschwitz-Erla dekreta iz 1942. godine. Centralni savet Sinta i Roma vodio je kampanju da se 16. decembar ustanovi kao dan seanja i njegovi lanovi su prisustvovali godinjoj ceremoniji, kao i Sinti i Romi koji su bili rtve nacistikog progona. No, ceremonija nije naila na veliku medijsku panju. Razlog ovome je i injenica da glavni govor nije odrao savezni predsednik, ve predsednik Bundesrat-a, kojem se u javnosti pridaje manje znaaja.
Za dalje detalje pogledati Herold (2009). Budesrat, Stenographischer Bericht 678. Sitzung (Plenarprotokoll 678), 16. decembar 1994, str. 625A627A.
34 35
204
Samo postojanje ove godinje ceremonije ukazuje na priznavanje Roma kao rtava nacistikog genocida. Ipak, analiza govora, koji su odrani prilikom ovih komemoracija od 1994. godine, ukazuje da je u pitanju samo delimino priznavanje i da ceremonija na poslednjem zasedanju Bundesrat-a u decembru, ne doprinosi mnogo znaaju politike seanja. Za razliku od komemoracije jevrejskog holokausta ili oe, komemoracija o progonu Roma nije povezana sa konceptom transnacionalnog pamenja. Seanje na istrebljenje Jevreja mnogi Nemci smatraju za jedan od konstituenata posleratnog, postgenocidalnog evropskog identiteta, gde je Evropska unija gotovo institucionalna posledica njihove ubilake prolosti. Govori odrani na godinjim ceremonijama na Dan seanja na holokaust (27. januara) u Nemakoj, odraavaju ovo stanovite. Na primer, Volfgang Tirze (Wolfgang Thierse), predsednik Bundestag-a 19982005, primetio je u svom obraanju 2002. i 2004. godine kako je holokaust ujedinio Evropu i kako Evropska unija predstavlja novu nadu nakon oe.36 Auvic ostaje blisko povezan sa tekuom meunarodnom politikom i vojnim akcijama. Nemaki politiari su se 1999. godine pozvali na pretnju jo jednog Auvica, kako bi opravdali vojnu intrvenciju na Kosovu.37 Slogan Nikada vie! povezuje prolost, sadanjost i budunost i skopan je sa idejom univerzalnog zla, koje se moe ponoviti na bilo kom mestu, bilo kada i moe ga poiniti bilo ko. Ove politike izjave zasnovane su na konceptima koji su razvijeni u Nemakoj, ali i na meunarodnom nivou. Alaida Asman (Aleida Assmann), vodei nemaki strunjak na polju formiranja kulturolokog seanja, tvrdi da su novi oblici kolektivnog seanja zasnovani na unverzalnim formama i globalnim standardima; da podrazumevaju meusobno priznavanje bola i prevazilaenje posledica zajednike istorije nasilja.38 Danijel Levi (Daniel Levy) i Nejtan najder (Natan Sznaider) istiu kako holokaust ima naroito znaajan uticaj na uspostavljanje transnacionalnog seanja, poto holokaust funkcionie kao (negativan) dogaaj, koji je uspostavio i legtimizovao potragu za zajednikom globalnom pravdom.39 Znanje o holokaustu je stoga povezano sa shvatanjem neophodnosti globalnih ljudskih prava.
36 Volfgang Tirze, Rede zum Tag des Gedenkens an die Opfer des Nationalsozialismus, 28. januar 2002. i 27. januar 2004, http://www.bundestag.de/parlament/praesidium/reden/index. html (pristupljeno 6. maja 2010). 37 Videti npr. intervju sa nemakim ministrom inostranih poslova Jokom Fierom (Joschka Fischer): Moramo ovde pobediti, Newsweek, 19. april 1999. godine. 38 Asman (2002), str. 188189. 39 Levi i najder (2006).
205
Romi do sada nisu imali znaajnu ulogu u ovim konceptima transnacionalnog seanja i zajednikim standardima ili konceptima Evrope i, da odemo i dalje, moe se tvrditi da je priseanje na one koji su proganjani i istrebljivani pod etiketom Zigeuner u sutini smatrano nebitnim za oblikovanje transnacionalne sadanjosti i budunosti. U svojim obraanjima na godinjim ceremonijama, predsednici nemakog Bundesrat-a nisu povezivali komemoraciju Roma kao rtava nacistikog genocida sa oblikovanjem kolektivnog transnacionalnog seanja, ili transnacionalnog postgenocidnog drutva, niti je ubijanje Roma korieno kao izgovor za vojne intervencije. Za ovo postoje dva objanjenja. Sa jedne strane, anticiganizam je duboko ukorenjen u istoriji i drutvu i prikaz Roma ostaje povezan sa stereotipima koji ine Zigeuner-a onim drugim i strancem. Verovatno ovo utie i na politiku seanja. Sa druge strane, komemoracije u vezi sa nacistikim genocidom nad Romima neizbeno pokreu debatu o jedinstvenosti holokausta. Holokaust ostaje kljuna referentna taka za nemaku politiku seanja, a komemoracija Romima kao rtvama nacistikog genocida ne moe biti odvojena od nje. I dalje ima prednost, kako to pokazuje diskusija o centralnom spomeniku u Berlinu.
spomenik ubijenim sintima i romima u Berlinu

25. juna 1999. godine nemaki Bundestag je izglasao rezoluciju da se sagradi spomenik ubijenim evropskim Jevrejima u centru Berlina i ujedno su se obavezali da odaju potu i drugim rtvama nacista na dostojanstven nain. 1990-ih se pojavilo strahovanje da e genocid nad Romima nestati u zaboravu, pa se Centralni savet nemakih Sinta i Roma estoko borio za spomenik njima u seanje. Nakon odluke Bundestag-a, diskusije u politici, medijima i iroj javnosti usredsredile su se na tri glavna pitanja: lokacija tog spomenika, naziv pod kojim e se pominjati rtve i sadraj teksta na natpisu.
lokacija
Tadanji gradonaelnik Berlina, Eberhard Dipgen (Eberhard Diepgen), prvo je predloio prostor u predgrau Marzan, kao moguu lkoaciju, jer je prvi od specijalnih Zigeunerlager-a postavljen tamo 1936. godine, za Rome iz celog Berlina, a iz Marzana su ih deportovali za Auvic.40 Oigledno, ova lokacija bi bila previe udaljena od centra Ber40 Sinti und Roma fordern Mahnmal, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 31. juli 1999, str. 2; Zigeuner an den Stadtrand?, tageszeitung, 14. septembar 1999, str. 19.
206
lina i svih drugih lokaliteta komemoracije u Berlinu, koje politiari i javnost obino poseuju.
termin za rtve
Vodila se duga i ustra debata oko naziva rtava, na natpisu spomenika: Sinti i Romi, samo Romi, ili ak i Zigeuner (bez navodnika)? Klimaks je dostignut 2005. godine, predlogom koji je iznela tadanja ministarka kulture i medija, Kristina Vajs (Christina Weiss), da se upotrebi engleski izraz Gypsy (Cigani), poto je nemaki izraz Zigeuner vrlo kontroverzan, a nije se moglo doi do dogovora o upotrebi termina Sinti i Romi.41
tekst natpisa
16. marta 1997. godine, nemaki predsednik Roman Hercog (Roman Herzog) je objavio, na otvaranju Dokumentacionog i kulturnog centra nemakih Sinta i Roma u Hajdelbergu: Genocid nad Sintima i Romima izveden je iz istog motiva rasne manije, sa istim predumiljajem, sa istom eljom za sistematskim i totalnim istrebljenjem, kao i genocid nad Jevrejima. [...] Lino Hitler je izdao direktno nareenje Himleru da se deportuju svi Sinti i Romi, bez izuzetka, u logore za istrebljenje. itave porodice, od vrlo mladih, do veoma starih, sistematski su ubijane unutar itave sfere nacionalsocijalistikog uticaja.42 U tom trenutku, ova izjava nije naila na veliku panju javnosti, ali je Centralni savet nemakih Sinta i Roma predloio da se iskoristi kao osnova za natpis na spomeniku. Ipak, unutar konteksta postavljanja spomenika, ovaj pasus izazvao je veliku debatu.
Debata
U srcu debate bio je problem jedinstvenosti oe i u kojoj meri nacistiki progon Roma treba, ili ikada moe biti, poreen sa holokaustom i treba li ga ikada nazvati genocidom. Ni meu profesionalnim istoriarima nije bilo saglasnoti po ovom pitanju. Bilo je onih koji su ustro podravali poreenje, jer je progon Jevreja i Sinta i Roma
41 Dann eben auf English, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 5. mart 2005, str. 35; Gypsy statt Zigeuner, Sddeutsche Zeitung, 5. mart 2005, str. 21. 42 Videti:http://www.sintiundroma.de/content/downloads/zentrum/einweihung/ anspracheherzog.rtf (pristupljeno 27. juna 2010).
207
bio zasnovan na istim rasistikim motivima. U ovom kontekstu uveden je izraz porrajmos.43 Drugi su se protivili upotrebi izraza genocid i predlagali da se masovno ubijanje Roma umesto toga same u izrazu progon Zigeuner-a, kako se ne bi prikrila razlika u odnosu na ou.44 Bilo je neslaganja oko elementa namere: da li je progon Roma od poetka podrazumevao i nameru da se istrebe kao grupa? Nemaki istoriar Mihael Cimerman, u svojoj epohalnoj studiji Rassenutopie und Genozid, koja je bila zasnovana na dotad nevienom rasponu istorijskih izvora, doao je do zakljuka da je od 1933. godine progon Roma bio zasnovan na rasnim i socioideolokim konstrukcijama, da je postojala namera i da u skladu sa tim, kao i sa definicijom u Konvenciji o prevenciji i kanjavanju za genocid Ujedinjenih nacija iz 1948. godine, ubijanje Roma treba nazivati genocidom.45 U godinama 2004. i 2005. nemake novine su nairoko izvetavale o raspravi oko pitanja da li Hercogovu izjavu iz 1997. godine treba iskoristiti kao tekst za natpis na planiranom spomeniku, implicirajui u odreenoj meri da je naroito predsedavajui Centralnog saveta nemakih Sinta i Roma, Romani Roze (Romani Rose), zahtevao da se upotrebi, jer je uporeivala ubijanje Roma sa holokaustom. U javnoj diskusiji, poreenje se ubrzo pretvorilo u izjednaavanje i novine levog centra, tageszeitung, objavile su: Centralni romski savet insistira na natpisu koji izjednaava patnje romskih rtava sa jevrejskim rtvama, naroito zbog toga to njihov spomenik nee biti veliki kao spomenik holokaustu.46 Pitanje je zato je Hercogova izjava izazvala takve kontroverze u 2004. i 2005. godini, kada je vie-manje zanemarena u vreme kada ju je izneo. U stvari, postoje dokazi da je pre 2004. godine ak i nemaki parlament razmatrao Hercogovu izjavu kao mogu tekst za natpis. Kontroverza je zasigurno povezana sa fenomenom rivalstva rtava, koji se ispoljio u ovim godinama. Da citiramo ponovo tageszeitung: Trenutno postoji neprirodna konkurencija u nemakom glavnom gradu, po pitanju dimenzija patnje iz prolosti i sadanjeg javnog
Videti npr. Henkok (2004) i Viperman (2005). Videti npr. Levi (2000), str. 224225; Margalit (2002). 45 Cimerman (1996), str. 380381. 46 Zigeuner knnen von Schwulen lernen, tageszeitung, 1. mart 2005, str. 12.
43 44
208
prestia. Pobedniki trofeji imaju oblik pokuaja da se obezbedi besmrtnost pojedinim grupacijama rtava.47 Volfgang Tirze je na slian nain govorio o dogmatskom rivalstvu izmeu rtava.48 Javni iskazi poput ovih kao da su ukazivali da su grupacije rtava bile glavni akteri u sukobu oko seanja i dizanju spomenika i da skuptina, politiari i drutvo uopte jedva da imaju ikakve veze sa postojeim prazninama u javnom seanju. Ovo primorava grupacije rtava da se nadmeu meu sobom za panju javnosti. Jevrejske rtve i njihovi potomci opisivani su kao bolje organizovana i vie privilegovana grupa, dok su Romi imali imid grupe koja je odavno izvukla deblji kraj49 u vezi sa lokacijom njihovog spomenika i njegovog javnog finansiranja. Pogreno, ova diskusija nije samo povezana sa anticiganskim motivima, ve i sa antisemitskim poimanjem dobrostojeih i bogatih jevrejskih lobija.
Kompromis
Na kraju, veina politiara odluila se za centralniju lokaciju spomenika Romima nego to je to bio Marzan, a odabrana je lokacija u blizini Reichstag-a, sedita nemakog Bundestag-a, nedaleko od Spomenika ubijenim Jevrejima Evrope. Diskusija oko natpisa je zavrena 2007. godine, kada je kompromisno odlueno da spomenik ne treba da ima samo jedan natpis, ve skup tekstova, ukljuujui imena koncentracionih logora, kao i izjave Helmuta mita iz 1982. i izjavu Romana Hercoga iz 1997. godine.50 Izgradnja spomenika je otpoela u decembru 2008. godine; u vreme pisanja jo nije bio zavren.
veito posvaani romi

Tokom kontroverzne debate oko spomenika u Berlinu, Sinti i Romi nisu bili optuivani samo za konstruisanje uloge rtve koja bi mogla da parira jevrejskim rtvama, ve su takoe vieni kao veito zavaeni, odnosno bez ikakvog jedinstvenog stava meu sobom. Dve organizacije su naroito isticane kao najodgovornije za injenicu da ne postoji jasan pogled na Rome: Savez Sinta Nemake (Sinti AlIm Gedenken sollte man von einer Selektion absehen, tageszeitung, 27. januar 2004, str. 15. Thierse lehnt Umwidmung ab, tageszeitung, 24. mart 2004, str. 21. 49 Unterwegs in die Wirklichkeit, Sddeutsche Zeitung, 28. jul 2000, str. 9. 50 Bundesrat, Stenographischer Bericht 840. Sitzung (Plenarprotokoll 840), 20. decembar 2007, str. 429C430B i Bundesrat, Drucksache 905/07 (Beschlus), 20. decembar 2007. Videti takoe Presse-und Informationsamt der Bundesregierung, Pressemitteilung Nr. 496: Bundesrat untersttzt das Konzept der Bundesregierung zum Denkmal fr die ermordeten Sinti und Roma, 20. decembar 2007.
47 48
209
lianz Deutschland) u Kelnu i Centralni savet nemakih Sinta i Roma (Zentralrat Deutscher Sinti und Roma) u Hajdelbergu. Savez Sinta je, na primer, favorizovao upotrebu izraza Zigeuner na natpisu spomenika, dok je Centralni savet zagovarao upotrebu izraza Sinti i Romi, kao to je i Roman Hercog uradio u svojoj izjavi. Nemaka tampa i nemaki politiari su brzo zakljuili da je glavni razlog za odlaganje odluke o spomeniku Romima, bila injenica da ni Romi meu sobom nisu mogli da postignu sporazum.51 Ovakav stav ne samo da ignorie nedostatak saglasnosti meu politiarima, po pitanju romskog spomenika, ve takoe implicitno pretpostavlja da jedino ona grupa rtava koja pokazuje da se slae sa svojim pogledom na istoriju, moe da se nada javnom priznavanju kao rtve u vidu spomenika. 2003. godine je ministarka kulture, Kristina Vajs, informisala Centralni savez nemakih Sinta i Roma da spomenik nee biti sagraen, ukoliko Centralni savet nemakih Sinta i Roma ne postigne dogovor sa drugim udruenjima Zigeuner-skih naroda po pitanju drugog natpisa i oznaka spomenika.52 Odavde vodi samo mali korak do prebacivanja krivice na Rome za injenicu da jo uvek nisu zauzeli svoje mesto u nemakoj politici seanja. Stereotip o posvaanim Romima hrani ve preovlaujui anticiganizam, kao to je i sluaj sa navodnim stavom prema radu igrao bitnu ulogu u odreivanju Roma kao onih drugih. Romi se ne smatraju delom regulisanog, efikasnog i produktivnog graanskog drutva i ekonomije. Umesto toga, prikazuju se kao suta suprotnost: ne samo da ne mogu biti kontrolisani, ve nisu u stanju da sprovedu ni samokontrolu i nisu u stanju da postignu dogovor ak ni u okviru sopstvene grupe. Ovo pojaava stereotip o prirodnoj slabosti karaktera i, nadalje, takoe moe voditi ka okrivljavanju Roma za njihovu sopstvenu drutvenu marginalizacju i diskriminaciju. 2005. godine, tageszeitung je pisao: Plaiti se upotrebe rei Zigeuner samo je simptom stalne igre murke, koji je ilustrovan injenicom da Savet [Centralni savet nemakih Sinta i Roma] nema spisak lanova, jer se plae progona. Ovo je simptom drutvene situacije, koja je zasigurno mnogo tea, nego to je to sluaj kod drugih manjina. Ipak, vrsto se drei tabua, Centralni savet nee biti u stanju da izmeni ove okolnosti.53
Videti, npr., Presse-und Informationsamt der Bundesregierung, Pressemitteilung Nr. 496, 20. decembar 2007. 52 Zentralrat Deutscher Sinti und Roma, Pressemitteilung, 19. novembar 2003. 53 Zigeuner knnen von Schwulen lernen, tageszeitung, 1. mart 2005, str. 12.
51
210
Ovo implicira da Romi moraju da odbace svoje strahove kako bi promenili situaciju u drutvu, koja je u stvari izazvana veitim anticiganizmom ireg drutva. Ako ovo izokrenemo, dolazimo do naopakog zakljuka da je anticiganizam rezultat (loeg) stava i ponaanja Roma.
neprestana aktuelnost anticiganizma

Gotovo svuda u Evropi u toku je alarmantan porast broja nasilnih napada na Rome i druge ljude, za koje se smatra da pristaju anticiganistikim stereotipima. Ovi napadi samo su vrh ledenog brega, zato to mrnja i diskriminacija postoje mnogo pre nego to ljudi budu ubijeni. Ovde emo se zadrati na svega nekoliko primera. U maju 2009. godine, javila se velika kontroverza u Berlinu, po pitanju etrdesetak Roma iz Rumunije. Gradske vlasti su im ponudile novac da odu i predloile da ih smeste u Ausreislager, vrstu kaznenog centra za ljude koji ekaju na deportaciju. Oigledno, ovakav tretman zanemaruje injenicu da je Rumunija sada drava lanica Evropske unije i da e svi njeni graani vremenom uivati ista prava na slobodu kretanja, kao i graani drugih drava lanica i povlai pitanje da li bi se prema neromskim Rumunima postupalo na isti nain. Medijska diskusija o ovom incidentu bila je proarana rasistikim prizvukom.54 26. decembra 2009. godine, kua jedne porodice Sinta je zapaljena u Klingenhajnu, u Saksoniji. Policija nije otkrila nikakve naznake rasistikog napada, uprkos injenici da je porodica dugo vremena bila izloena pretnjama i otvorenim napadima.55 Ako bacimo pogled van Nemake, osam Roma je ubijeno u Maarskoj u periodu 20082009. godine, nakon napada na njihove kue, podmetanja poara i pucnjava.56 Samo u 2009. godini, Romi su napadani u ekoj, Slovakoj, Severnoj Irskoj, Rumuniji, Austriji i Italiji. Iste godine, u toku predizbornih kampanja u vajcarskoj i ekoj, desniarske partije su otvoreno koristile anticiganistike stereotipe u svojim kampanjama. Jedan incident u Italiji, gde su se nasilnika dela protiv romskih zajednica i iseljavanja sa mesta prebivalita odigrala u nekoliko graVideti End (2010b). Videti End (2010a). 56 Videti Majer/Odenal (2010).
54 55
211
dova 2009. godine, zahteva detaljniju analizu. U Albi Adriatici, malom gradiu u regiji Abruco, rulja je nagrnula u romski kraj u novembru te godine i napala kue i vozila. Nakon to se situacija primirila, inovnik za bezbednost gradske uprave, opravdavao je nasilje: Romsko drutvo ivi ispod granice osnovnog skupa normi. [...] Ovakva situacija izaziva oseaj nelagodnosti u zajednici, koja nije ksenofobina, ve vredna i radna.57 Ponovo se pozivalo na navodnu uroenu i prirodnu slabost njihovog karaktera i nesposobnost Roma da se povinuju drutvenim normama i vrednostima. Ovo pokazuje koliko je anticiganizam i danas zarazan i opasan po ivot. Svaka diskusija o politici seanja mora biti povezana sa ovom stalnom aktuelnou anticiganizma. Tek tada komemoracija moe doprineti, kao to bi i trebalo, drutvenom priznanju Roma u dananjem svetu.
Rissa ad Alba Adriatica: 37enne picchiato a morte Fermati tre nomadi, Il Giornale, 11. novembra 2009. godine.
57
212
Za dalje itanje
Arnold, Hermann (1965). Die Zigeuner: Herkunft und Leben der Stmme im deutschen Sprachgebeit. Olten/Frajburg i.Br: Walter. Assmann, Aleida (2002). Vier Formen des Gedchtnisses. Erwgen Wissen Ethik, vol. 13:2, str. 18390. Butler, Judith (2004). Precarious Life: The Power of Mourning and Violence. London: Verso. Butler, Judith (2009). Frames of War: When is Life Grievable?. London: Verso. Eitz, Thorsten and Sttzel, Georg (2009). Zigeuner. U Wrterbuch der Vergangenheitsbewltigung: Die NS-Vergangenheit im ffentlichen Sprachgebrauch, vol. 2. Hildeshajm: Georg Olms Verlag (str. 563600). End, Markus (2010a). Brandanschlag mit antiziganistischem Hintergrund in Sachsen und der Umgang damit. Mut gegen rechte Gewalt. http://www.mut-gegen-rechte-gewalt.de/news/meldungen/ brandanschlag-sachsen/?pn=8&qid=4112d530d379c2ca74b876aafede 71ee&bs=10 (pristupljeno 20. jula 2010. godine). End Markus (2010b). Kokettes Berlin. Hinterland: Zeitschrift des Bayerischen Flchtlingsrats, No. 11, str. 625. Fraser Angus (1995). The Gypsies. 2nd ed. Oksford: Blackwell. Gesellschaft fr bedrohte Vlker and Verband deutscher Sinti (ed.) (1980). Sinti und Roma im ehemaligen KZ Bergen-Belsen am 27. Oktober 1979: Erste deutsche und europische Gedenkkundgebung In Auschwitz vergast, bis heute verfolgt Eine Dokumentation. Gttingen: Gesellschaft fr bedrohte Vlker. Hancock, Ian (2004). Romanies and the Holocaust: A Re-evaluation and Overview. U Dan Stone (ed.), The Historiography of the Holocaust. Njujork: Palgrave Macmillan (str. 38396). Hanstein, Ewald (2005). Meine hundert Leben: Erinnerungen eines deutschen Sinto. Bremen: Donat Verlag. Herold, Kathrin and Robel, Yvonne (2006). Roma und Sinti im KZ Neuengamme: Eine SpurenSuche. U Landeszentrale fr politische Bildung (ed.), Die nationalsozialistische Verfolgung Hamburger Roma und Sinti. Hamburg: Landeszentrale fr politische Bildung (str. 10314). Herold, Kathrin (2009). Das Leid der Roma und Sinti in der NSZeit berechtigt nicht zu rechtswidrigen Handlungen heute: Bleiberechtskmpfe Hamburger Roma an der KZ-Gedenksttte Neuengamme. U Markus End, Kathrin Herold and Yvonne Robel (eds), Antiziganistische Zustnde. Zur Kritik eines allgegenwrtigen Ressentiments. Minster: Unrast (str. 13156). Heu, Herbert (1992). Die Migration von Roma aus Osteuropa im 19.
213
und 20. Jahrhundert: Historische Anlsse und staatliche Reaktion. U Jacqueline Giere (ed.), Die gesellschaftliche Konstruktion des Zigeuners. Frankfurt na Majni: Campus (str. 10932). Hund, Wulf D. (1999). Rassismus: Die soziale Konstruktion natrlicher Ungleichheit, Minster: Westflisches Dampfboot. Hund, Wulf D. (2003). Inclusion and Exclusion: Dimensions of Racism. Wiener Zeitschrift zur Geschichte der Neuzeit, vol. 1, str 619. Levy, Daniel and Sznaider, Natan (2006). The Holocaust and Memory in the Global Age. Filadelfija: Temple University Press. Lewy, Guenter (2000). The Nazi Persecution of the Gypsies. Oksford: Oxford University Press. Mayer, Gregor and Odehnal, Bernhard (2010). Aufmarsch: Die rechte Gefahr aus Osteuropa. St. Pelten: Residenz Verlag. Margalit, Gilad (2001). Die Nachkriegsdeutschen und ihre Zigeuner: Die Behandlung der Sinti und Roma im Schatten von Auschwitz. Berlin: Metropol (=nemaki prevod Margalit, Gilad (2002). Germany and its Gypsies: a Post-Auschwitz Ordeal. Medison, Viskonsin: University of Wisconsin Press). Purtscheller, Wolfgang/Kemmerling. Markus/Kopecky, Vclav (1998). Delikt: Antifaschismus: Briefbombenterror in sterreich und Kriminalisierungkampagnen von rechst. Berlin: Elefanten Press. Repplinger, Roger (2008). Leg dich, Zigeuner: Die Geschichte von Johann Trollman und Tull Harder. Minhen i Cirih: Piper. Rose, Romani (1987). Brgerrechte fr Sinti und Roma: Das Buch zum Rassismus in Deutschland. Hajdelberg: Zentralrat Deutscher Sinti und Roma. Severin, Jan (2009). Zwischen ihnen und uns steht eine kaum zu berwindende Fremdheit: Elemente des Rassismus in den ZigeunerBildern der deutschsprachigen Ethnologic. U Markus End, Kathrin Herold, and Yvonne Robel (eds), Antiziganistische Zustnde: Zur Kritik eines allgegewrtigen Ressentiments. Minster: Unrast (str. 6794). Spitta, Arnold (1989). Entschdigung fr Zigeuner? Geschichte eines Vorurteils. U Ludolf Herbst and Constantin Goschler (eds), Wiedergutmachung in der Bundesrepublik. Minhen: Oldenbourg (str. 385401). Universitt Bremen, Studiengang Sozialpdagogik (ed.) (1981). Der Hungerstreik der Sintis in Dachau: Pressepiegel zum Thema Zigeuner in der BRD, Projekt Obdachlose/Zigeuner. Bremen: Universitt Bremen. Wippermann, Wolfgang (1993). Geschichte der Sinti und Roma in Deustschland: Darstellung und Dokumante. Berlin: Pdagogisches Zentrum. Wippermann, Wolfgang (1997). Wie die Zigeuner: Antisemitismus und
214
Antiziganismus im Vergleich. Berlin: Elefanten Press. Wippermann, Wolfgang (2005). Auserwhlte Opfer? Shoah und Porrajmos im Vergleich: Eine Kontroverse. Berlin: Frank & Timme. Zimmermann, Michael (1996). Rassenutopie und Genozid:Die nationalsozialistische Lsung der Zigeunerfrage. Hamburg: Christians. Prevod sa engleskog: Milo Zori Korektura teksta: Petar Atanackovi
215
216
BiograFije autora:
Mr Mihael Antolovi (1975), istoriar. Oblasti istraivanja: istorija Evrope i Jugoslavije u XIX i XX veku; istorija Nemaca u jugoistonoj Evropi; moderna istorija Nemake; istorija istoriografije; metodologija istorijskih istraivanja. Kathrin Herold (1977), kulturolokinja, sociolokinja, romanistkinja. Oblasti istraivanja: kultura seanja; politiko obrazovanje; antifaizam; antirasizam. Dr Ranko Konar (1938), istoriar. Oblasti istraivanja: istorija meuratne i socijalistike Jugoslavije; istorijski razvoj autonomije Vojvodine; Drugi svetski rat u Jugoslaviji; metodologija istorijske nauke, itd. Dr Todor Kulji (1949), sociolog. Oblasti istraivanja: istorijska sociologija; faizam; teorije o totalitarizmu; oblici line vlasti; prevladavanje prolosti; kultura seanja; istorijski revizionizam; politika kultura, ideologija i organizacija vlasti Josipa Broza Tita; seanje na titoizam, itd. Dr Olga Manojlovi-Pintar (1966), istoriarka. Oblasti istraivanja: istorija XX veka; kolektivno seanje; spomenika tradicija; studije istorijske svesti; teorija istorije, itd. Vladimir Markovi (1977), sociolog. Oblasti istraivanja: istorija levice; drutveni aktivizam. Dr Olivera Milosavljevi (1951), istoriarka. Oblasti istraivanja: istorija socijalistike Jugoslavije; intelektualna istorija meuratne Jugoslavije; teorija nacionalizma; nacionalni stereotipi; kolaboracija u Srbiji u Drugom svetskom ratu, istorijski revizionizam, itd. Sran Miloevi (1982), istoriar. Oblasti istraivanja: istorija Jugoslavije; istorija seljatva u Jugoslaviji; istorija istoriografije; metodologija istorijskih istraivanja; teorija istorije. Milan Radanovi (1976), apsolvent istorije. Oblasti istraivanja: istorija Narodnooslobodilake borbe u Jugoslaviji; represija nad prosovjetskom komunistikom opozicijom u Jugoslaviji 19481956; istorijski revizionizam. Yvonne Robel (1977), etnolokinja, kulturolokinja. Oblasti istraivanja: politiko obrazovanje; antirasizam; antiromizam. 217
ureDniCi:
Petar Atanackovi (1979), istoriar. Oblasti istraivanja: istorija Jugoslavije; faizam; neoliberalizam; ideoloka reprodukcija kapitalistikog sistema. Mr Milivoj Belin (1979), istoriar. Oblasti istraivanja: politika i drutvena istorija socijalistike Jugoslavije; teorija istorije; studij nacionalizma.
218

Antifasizam Pred Izazovima Savremenosti

Transféré par

Informations du document

Copyright

Formats disponibles

Partager ce document

Partager ou intégrer le document

Options de partage

Avez-vous trouvé ce document utile ?

Ce contenu est-il inapproprié ?

Droits d'auteur :

Formats disponibles

Antifasizam Pred Izazovima Savremenosti

Transféré par

Droits d'auteur :

Formats disponibles

AntifAizAm pred izAzovimA sAvremenosti

Olivera Milosavljevi, Savremenici faizma 12, Beograd, 2010.

panija kao paradigma antifaizma1

Dr Olga Manojlovi Pintar

panija kao paradigma antifaizma

Dr Olga Manojlovi Pintar

panija kao paradigma antifaizma

Dr Olga Manojlovi Pintar

panija kao paradigma antifaizma

Dr Olga Manojlovi Pintar

panija kao paradigma antifaizma

Ko e se suprotstaviti novom faizmu?

Ko e se suprotstaviti novom faizmu?

Ko e se suprotstaviti novom faizmu?

Ko e se suprotstaviti novom faizmu?

Sukob naunog i revizionistikog u naoj savremenoj istoriografiji

Sukob naunog i revizionistikog u naoj savremenoj istoriografiji

O meuratnom izazovu intelektualcima i odbrani istoriareve struke

O meuratnom izazovu intelektualcima i odbrani istoriareve struke

O meuratnom izazovu intelektualcima i odbrani istoriareve struke

O meuratnom izazovu intelektualcima i odbrani istoriareve struke

Olivera Milosavljevi, Savremenici faizma 2. Jugoslavija u okruenju 19331941, str. 201.

IdeolokI temeljI revIzIonIzma

IdeolokI temeljI revIzIonIzma

Izmeu dekretiranog antifaizma i anti-antifaizma

Neravnomerno potiskivanje antifaizma

Univerzalni antifaizam kao beskorisna prolost

Antifaizam je univerzalan ili ga nema

Medijska nadmo anti-antifaizma

Ustav Republike Hrvatske.

O antikomunizmu kao izvoru legitimacije i ideolokom sadraju tranzicionih drutava

O antikomunizmu kao izvoru legitimacije i ideolokom sadraju tranzicionih drutava

O antikomunizmu kao izvoru legitimacije i ideolokom sadraju tranzicionih drutava

O antikomunizmu kao izvoru legitimacije i ideolokom sadraju tranzicionih drutava

O antikomunizmu kao izvoru legitimacije i ideolokom sadraju tranzicionih drutava

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

, , , LX, 137/2004, , 24.12.2004, . 1.

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

Isto, str. 21.

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti...

AntifAizAm kAo rtvA istorijskog revizionizmA i politikog relAtivizmA

AntifAizAm kAo rtvA istorijskog revizionizmA i politikog relAtivizmA

Antifaizam kao rtva istorijskog revizionizma i politikog relativizma

Antifaizam kao rtva istorijskog revizionizma i politikog relativizma

UDK: 930(497.11)1941/1945 930:329.146(497.11)

istorijskim miljenjem protiv ideolokih i politikih upotreba prolosti

nekoliko zapaanja o karakteru rata u jugoslaviji 19411945.

Istorijskim miljenjem protiv ideolokih i politikih upotreba prolosti

Istorijskim miljenjem protiv ideolokih i politikih upotreba prolosti

Istorijskim miljenjem protiv ideolokih i politikih upotreba prolosti

savremeni revizionizam kao aistorijska orijentacija dela srpske istoriografije

Istorijskim miljenjem protiv ideolokih i politikih upotreba prolosti