Vous êtes sur la page 1sur 9

SVETLOSTI TIHA (31-46)

SVETLOSTI TIHA Fj Ilarn


Svetlosti tiha svete Slave, besmrtnoga Oca Nebeskoga, Svetoga, bla`enoga, Isuse Hriste! Do{av{i na zapad sunca, videv{i svetlost ve~erwu, pevamo Oca, Sina, i Svetoga Duha Boga. Dostojan Si u sva vremena da pevan bude{ glasima svetim, Sine Bo`iji, Koji `ivot daje{, zato Te svet slavi.

Fj Ilarn gaj Dxhj, qantou Patrj Oranou, Agou mkaroj, Ihso Crist. Elqntej p tn lou dsin, dntej fj sperinn, mnomen Patra, Un, ka ~ Agion Pnema Qen. Axion S n psi kairoj mnesqai fwnaj saij, U Qeo, zwn didoj, di ksmoj S doxzei.

Ova bogonadahnuta pesma Svjete tihij (hg T), koju smo otpevali danas ovde na Ve~erwu*) i koju na{a Crkva peva na svakom ve~erwem bogoslu`ewu, jeste ranohri{}anska ve~erwa himna u bogoslu`ewu drevne Hri{}anske Crkve na Istoku. Sveti Vasilije Veliki, Arhiepiskop Ke*) Homilija (sada dopuwena) na Ve~erwu popodnevqa praznika Sv. Apostol Petra i Pavla (29. juna 1988) u polusru{enoj ranohri{}anskoj crkvi, uklesanoj u vulkanskom kamenu u Kapadokiji (Mala Azija), u klisuri zvanoj Balkanska (ili: Vulkanska), blizu grada Ortahisar u dana{woj Turskoj. Odr`ana je pred gr~kim i srpskim studentima prilikom zajedni~kog pokloni~kog putovawa kroz mu~eni~ka mesta drevnohri{}anske pravoslavne gr~ke Kapadokije, Ponta i Jonijskih Sedam Crkava Apokalipse, gde mu~eni{tvo za Hrista do danas nije prestalo. Objavqivawe, prvo na gr~kom (u kwizi pod istim naslovom: Fj Ilarn, u Atini 1991) i sada na srpskom, posve}eno je Bra}i Grcima saputnicima na{im kroz zemaqsko u Nebesko Carstvo Hristovo, Carstvo Istine, Pravde, Svetlosti i Slobode, a ponajvi{e Bratu u Hristu Emanuilu Sarisu, vo|i i nadahnitequ na{em u Kapadokiji, Pontu i Joniji, a sada dobrotvoru i saratniku na{em u Zahumqu i Hercegovini.
31

HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETLOSTI TIHA (31-46)

sarije i cele ove visoravni Kapadokije (centralni jugoisto~ni deo Male Azije), naziva ovu pesmu predve~erwim blagodarewem (pilcnioj ecarista). U svome poznatom delu O Sve tom Duhu (gl. 29), kad govori o Svetom Predawu rane Hri{}anske Crkve na Istoku koje jasno posvedo~uje bogopredanu veru u Bo`anstvo Duha Svetoga, navodi i ovu himnu prvih hri{}ana i ka`e da je istu spevao jedan od ranih hri{}anskih Mu~enika za Hrista iz wegovih krajeva Kapadokije i Sirije. Jedno staro predawe, koje opet pomiwe i Sveti Vasilije, pripisuje ovu pesmu Svetom Sve{tenomu~eniku Atinogenu, koji je sa deset svojih u~enika mu~eni~ki postradao za Hrista u vreme Dioklecijana (po~etkom 4. veka), dana 16. jula, u jermenskom gradu Sevastiji, nedaleko od Kapadokije. Sveti Atinogen je ina~e bio veoma po{tovan u Kapadokiji i lik wegov je vrlo ~esto ikonopisan po kapadokijskim crkvama, uklesanim u kamenu, kao {to smo i videli. I ove crkve, kao {to vidimo, nose na sebi tragove mu~eni{tva za Hrista, koje ovde do danas nije prestalo. Citiraju}i daqe, Sveti Vasilije, koji je i sm rodom iz ovih krajeva gde je bio i arhipastir `ive Crkve Hristove, jedan stih ove karakteristi~ne ranohri{}anske pesme ka`e da i sam ne zna ko je otac ovih re~i ve~erwe zahvalnosti Bogu. Zatim u nastavku pomiwe jednu pesmu Svetog Atinogena, kome, kao dobro poznatom Mu~eniku u Kapadokiji, pomiwe samo ime, i za tu pesmu ka`e da je tako|e predve~erwa pesma, koju je Mu~enik Atinogen pevao Bogu pred svojim u~enicima kao izlaznu (xitrion) iz ovog `ivota i sveta streme}i se ve} ka savr{etku (telewsin) kroz ogaw, to jest idu}i dobrovoqno na vatreno mu~eni{tvo za Hrista i time u savr{enstvo (telewsin) u Hristu. U svakom slu~aju, bilo ko da je tvorac ove himne o Svet losti tihoj, sigurno je da se radi o ranohri{}anskoj pesmi iz 2. ili najkasnije 3. veka `ivota Pravoslavne Crkve na Istoku (indirektno na ovu pesmu ukazuje i papirus Oxyr hynchos 178b iz 3. veka). I sm Sveti Vasilije ka`e da su ovu pesmu primili od otaca na{ih, a poznato je da su wegovi oci i
32

praoci bili hri{}anski Mu~enici u velikomu~eni~koj Kapadokiji i Pontu. Na istom mestu i istim povodom jo{ ka`e Sveti Kapadokijac za ovu na{u pesmu slede}e: Oci na{i smatrali su za dobro da ne do~ekuju }utke blagost ve~erwe svetlosti (tn crin to sperino fwtj=prijatnost i lepo tu zalaska sunca), nego ~im se ona uka`e po~nu blagodariti Boga za tu tihu i blagu svetlost sun~evog zalaska. U Vasilijevo vreme narod hri{}anski je u Kapadokiji i svuda na Istoku to ~inio svako ve~e: Sav je narod stari glas ispu{tao, to jest svi zajedno su pevali ovu staru predve~erwu pesmu u slavu tihe svetlosti, ili ta~nije: u slavu Tvorca svetlosti Boga Oca, i Hrista Sina Bo`ijeg, i Svetoga Duha Boga, kao {to ka`e na{a pesma, a {to }emo daqe videti. Ve~erwa himna Svetlosti tiha po svome sadr`aju i nadahnu}u izri~iti je pesni~ki izraz duha ranoisto~nog, pravoslavnog Hri{}anstva. Spevana je i pevana kao slavoslov Bogu u ve~erwe vreme zalaska sunca, u ~as kada se po na{oj majci zemqi prostire blagoprijatna, tiha svetlost, kojom se zavr{ava dan i nagove{tava no}, i posle no}i ponovno svitawe novoga dana. Karakteristi~an je u na{oj pesmi ovaj tihoradosni, setni, ali optimisti~ki ranohri{}anski do`ivqaj svetlosti, i uop{te vidqivog sveta i `ivota, kao velikog dara Bo`ijeg nama qudima u Hristu Isusu Sinu Bo`ijem. Svet je u ovoj pesmi do`ivqen kao divna svetlosna tvorevina Bo`ija, kroz koju se do`ivqava osetno prisustvo i dejstvo Bo`ije. Pri tome treba naglasiti da prvi hri{}ani, i mi za wima i sa wima, do`ivqavamo sav svet i naro~ito svetlost vidqivu u wemu, i neposrednofizi~ki, prirodno du{evnotelesnim ~ulima, i istovremeno anago{ki, ili ta~nije re~eno mistago{ki, kao put i sredstvo usho|ewa i uzvo|ewa ~oveka od ovoga sveta ka Troji~nom Bogu, od vidqivoga svemira ka nevidqivom duhovnom Carstvu Nebeskom.
33

HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETLOSTI TIHA (31-46)

Po~etak pesme polazi, dakle, od prirode, od fizi~ke svetlosti predve~erja, {to zna~i da su prvi hri{}ani `iveli otvorenih o~iju i pozitivno gledali na lepotu vidqive prirode oko nas, jer je i ona, kao i ~ovek, delo istoga Boga Tvorca. Ovakav stav susre}emo i kod Jevreja u Bibliji i kod starih Jelina.1) Prvi su hri{}ani do`ivqavali Prirodu kao poemu (pohma) tvorenije @ivog i Istinitog Boga (up. Vladiku
Wego{a kada tavtologijski ka`e da je Bog tvoriteqnom zawat poezijom). Zato su hri{}ani kroz Prirodu i iza Prirode

svagda gledali u Prirodotvorca Boga najve}eg Pesmotvorca, i Wega su proslavqali za sve lepote Prirode.2) Svakako da su posebno i nagla{eno slavili Boga za svetlost, koja je oduvek i dandanas jedna od najprivla~nijih tajni na{eg vidqivog i nevidqivog sveta. Uostalom, Priroda u svojoj dubini je svetlost i kao svetlost su je gledali prvi hri{}ani, i za wima kasnije pravoslavni isihasti, ali i savremena nauka, makrofizika i mikrofizika, koja sve uzvodi k svetlosti i sve svodi na svetlost. Kao {to govore i prve re~i Biblije: I re~e Bog: Neka bude svetlost! I bi svetlost! I vide Bog svetlost da je dobra! (1Mojs.1,3-4). Zato na{a himna Svetlosti tiha ve} od po~etka obra}a pa`wu na svetlost, najtananiji, najdubqi i najlep{i ele1) Sigurno je da su i Jevreji u Starom Zavetu, kao i stari Grci i Rimqani i drugi narodi Istoka, imali religioznu tradiciju da se mole i pevaju hvalu Bogu za ve~erwu i jutarwu svetlost koju daje Bog. Da su Jevreji imali pesme ve~erweg blagodarewa svedo~e nam Sveti Ipolit Rimski (Apostolsko predawe, 25), Kliment Aleksandrijski (Protreptik, 11: Raduj se, Svetlosti), Sveti Jovan Zlatoust i drugi. Ovo starozavetno i novozavetno, ranohri{}ansko predawe i liturgijska praksa, koja izvire iz Biblijskog Otkrivewa, nastavqena je u `ivotu Pravoslavne Crkve i pravoslavnih naroda i kasnije, naro~ito u vreme isihazma, i traje sve do danas, jer se pesma Svetlosti Tiha peva i danas na svakom Ve~erwu na{e Crkve. U Letopisu crkve Svetog Nikole u Leli}u kod Vaqeva zabele`ena je takva jedna molitva starog Solunskog ratnika Dragi}a Radosavqevi}a (vidi ~asopis Vidoslov, br. 2/1994, str. 54-56). 2) Uostalom, jedan od ranohri{}anskih pisaca Pravoslavnog Istoka ka`e: Stari su (hri{}ani) Premudrost Bo`iju nazivali Prirodom i Promi{qu (Bo`ijom) (Sveti Metodije Olimpijski, O vaskrsewu, 2, 9).

ment vidqive prirode oko nas. Posebno ova crkvena pesma ima u vidu tihoblagu svetlost sun~eva zalaska, koja uvek deluje pomalo misti~ki, i jo{ vi{e mistago{ki, jer svojim blagim zracima i nagove{tajima ona i otkriva i skriva Onostrano i Novozorno. Na{a, dakle, pesma ima svoju nesumwivo kosmolo{ku stranu i taj kosmizam u woj je biblijski i pravoslavan. U tom pogledu je starozavetni i novozavetni biblijsko-crkveni do`ivqaj sveta blizak anti~kom. Postoji, me|utim, jedna temeqna razlika u stavu naspram Prirode izme|u prvih i svih potowih pravih hri{}ana, s jedne strane, i qudi antike i novije zapadne civilizacije, s druge strane. Anti~ki i moderni ~ovek divi se Prirodi, ali je naj~e{}e i obo`ava, obogotvorava. Ovo se posebno odnosi na svetlost sunca i sjaj zvezda, pa je dobro poznat paganski kult Sunca nepobedivog (sol us i nvi ctus).3) Hri{}ani su odbacivali svaku vrstu fiziolatrije i idololatrije, tj. obo`avawa Prirode, jer su ispovedali i priznavali, liturgijski po{tovali, samo Boga @ivog i Istinitog, Kojega je otkrio i objavio svetu Jedinorodni Sin Bo`iji Bogo~ovek Isus Hristos (Jn.1,14.18). Ovo radikalno, ~esto i do sopstvenog mu~eni{tva za tu i takvu svoju veru, ranohri{}ansko odbacivawe svakog drugog kulta osim slu`ewa Bogu @ivome i Istinitome, nije smetalo hri{}anima da uva`avaju Prirodu kao delo Bo`ije i da sve u prirodi, a naro~ito svetlost, sagledavaju i uva`avaju kao prostor Promisla Bo`ijeg, mesto prisustva i dejstva Boga @ivoga i Svudaprisutnoga. Svet je za hri{}ane ipak bio wihov dom
O tome i drugim sli~nim paganskim ostacima i danas kod nas pri~aju svoje pri~e pojedini etnolozi i marksisti, zapadnou~eni stru~waci za religiju, koji bitno ne poznaju ni stvarni obi~ajni, crkveno-narodni `ivot Pravoslavnih naroda, pa tako npr. govore kako je Bo`i} ustanovqen (25. decembra) kao praznik sun~anog kulta, iako je ustvari Bo`i} crkveno-narodno hri{}ansko praznovawe Hrista Boga kao Istinitog Sunca Pravde Istoka s visine, kako pevamo u Bo`i}nom troparu. Kada bi makar donekle znali bogoslu`ewe Pravoslavne Crkve, ne bi na{e u~ene nedou~ke tako napamet i neznala~ki govorili.
35
3)

34

HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETLOSTI TIHA (31-46)

Dom Bo`iji i nisu hteli da ga se kao takvoga odri~u, niti da ga ostavqaju u ruke |avoqe ili bilo kojih psevdobogova na zemqi ili u podnebesju. Umesto, dakle, anti~ke ili novije kosmolatrije, kosmi~ke ili panteisti~ke mistike ili psevdoreligije, prvi hri{}ani su imali jedan zdrav, pravoslavni kosmizam, jednu ispravnu kosmologiju, jer su svet Bo`iji i svu tvorevinu u svima Bo`ijim svetovima posmatrali kao delo Bo`ije u Hristu Logosu i Spasitequ svega sveta. Zato, ka`emo, na{a himna Svjete tihij biblijski je nadahnuta i sadr`i biblijske poetsko-teolo{ke elemente, poput Psalama i Biblijskih proro~kih pesama. Ona po~iwe od vi|ewa i do`ivqaja blage i prijatne, tihe svetlosti pri zalasku sunca, koja je tako|e tvorevina Svetotvorca i Svetlotvorca Boga. Ali, ma koliko da je lepa i prijatna ta predve~erwa svetlost, misao i srce prvih hri{}ana vodi ih odmah daqe i dubqe ka Istinitoj Svetlosti sveta, koja je Hristos (Jn.1,4-9; 8,12). Ranohri{}anski pesnik je, dakle, po{ao od prirodne pojave kako lepo, blago, tiho zra~i ve~erwa svetlost zalaze}eg sunca! i odmah je u tome video sliku bo`anske stvarnosti i oli~ewa hri{}anske istine: kako Hristos, Sin Bo`iji dolazi i zra~i u svetu kao Tiha Svetlost svete Slave besmrtnoga Oca Nebeskoga. U na{oj pesmi je vidna anago{ka paralela: s jedne strane, tu je tiha i blaga prirodna svetlost razlivena po zapadnom horizontu, koja nam pokazuje lepotu, skoro sve{tenu slavu zalaze}eg sunca i izaziva prijatna, blagodarna ose}awa; s druge strane, tu je prisutna jaka hri{}anska nostalgija, ta~nije re~eno prvona~alna qubav wihova prema Hristu, izvorno eshatolo{ka vera i nada u Hrista, {to ~ini punu unutra{wu hri{}ansku pliroforiju plhrofora poll tj. aktivnu ispuwenost `ivim i osetqivim prisustvom i svedo~ewem Duha Svetoga u srcu (1Sol.1,5; Jevr.6,11 i 10,22), koja ih od mawe lepote i ograni~enog ~ulnog do`ivqaja uzvodi u vi{u Stvarnost, uvodi ih u do`ivqaj Lepote beskrajnog, bo`anskog sadr`aja: susreta sa Hristom Isusom, ~ije Ime
36

toliko drago ranim hri{}anima da su za Wega rado i u smrt i{li (DAp.5,41; 15,26) ova pesma ponavqa u svakoj od svoje tri strofe. To Ime na{ pesnik stavqa na kraju prve strofe, da bi se na Wega i u svakoj slede}oj strofi vra}ao, svaki put sa nove strane i sa novim sadr`ajem. Ovo pomiwawe Imena Isusa Hrista, Sina Bo`ijeg, u svakoj strofi kazuje nam da na{a pesma, osim pomenutog kosmolo{kog momenta, ima nesumwivo i ikonomijski (=domostrojni), to jest sotiriolo {ki momenat, jer u himni~ko opevavawe i proslavqawe Boga Tvorca ukqu~uje i Hristov domostroj spasewa sveta i ~oveka, kojim se ne negira, niti poni{tava postoje}i od Boga stvoreni svet, nego pokazuje da se upravo Hristom svet preobra`ava, o`ivotvorava i ve~no osmi{qava. Kao {to }emo daqe videti, sotiriolo{ko iskustvo na{eg pesnika je ustvari wegovo polazi{te i za po~etno kosmolo{ko posmatrawe sveta i slavqewe Boga Svetlodavca.4) Po ranohri{}anskom pesniku, ova prirodna tiha ve~erwa svetlost sun~eva samo podse}a nas hri{}ane na Hrista, Sina Bo`ijeg i Spasiteqa, kao istinitu, ve~nu i nestvorenu Svetlost Tihu svete Slave Nebeske Besmrt noga Boga Oca (a ne prosto samo ovog vidqivog i tro{nog sunca). Na{ pesnik zatim Boga Oca poetski karakteri{e i drugim izrazima (koji mogu ali ne moraju imati povoda od ve~erweg prizora zalaze}eg sunca): Nebeskoga, Svetoga, Bla`enoga Ovim epitetima, javno biblijske provenijencije, na{ pe4) Ovaj i ovakav hristolo{ki (ili hristoliki, kako bi rekli Sveti Vladika Nikolaj i Otac Justin) pristup svetu kod prvih hri{}ana i kod pravoslav-

nih do danas, ima svoje konsekvence i u svim drugim oblastima `ivota i pona{awa pravoslavnog ~oveka i pravoslavnih naroda, ukoliko su ostali verni `ivoj tradiciji i iskustvu Pravoslavne Crkve. Tako, na primer, i danas u Pravoslavqu postoji ranohri{}anska ne samo vera, nego i `iva liturgijsko-podvi`ni~ka (evharistijska i isihasti~ka) Ekolo {ka praksa, to jest pravilan i spasonosan, i za Prirodu i za ^oveka, `ivotni stav prema qudskom okru`ewu i ~ovekovoj `ivotnoj sredini, ali to biva zato {to je u Pravoslavqu Ekologija (Okologa) bitno povezana sa Bo`anskom Ikonomijom (Qea Okonoma) spasewa sveta i ~oveka. Ova tema svakako iziskuje detaqniju obradu, ali je ovde samo napomiwemo.
37

HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETLOSTI TIHA (31-46)

snik a s wime i prvi hri{}ani, i za wima i sa wima i mi nedostojni dana{wi hri{}ani, ispoqavamo qubav na{u i beskrajno po{tovawe i blagodarnost na{u OCU SVETLOSTI ( Patr tn FWTWN u mno`ini: iz Posl. Jakovqeve 1,17), za sve {to On jeste i {to je i nama dao: svetlost i svetost, qubav i bla`enstvo, bi}e i `ivot stvarawem i promi{qawem, kao i za sva ostala prirodna i natprirodna dobra i darove, pre svega: za bla`eno Carstvo Nebesko. No jo{ vi{e mi blagodarimo Ocu Nebeskome za neuporedivo ve}i i va`niji dar stvorenome svetu i rodu qudskom Sina Svoga Jedinorodnoga, Isusa Hrista @ivotodavca i Spasiteqa, Koji je Svetlost, to jest Sjaj i Blistawe te ve~ne O~eve Slave, Svetosti i Bla`enstva (Jevr.1,3.5; 1Tim.6,16; Jn.2,46). Mo`emo slobodno re}i, u ovoj pesmi jo{ od prve strofe, kod na{eg ranohri{}anskog pesnika teologija odre|uje kosmologiju, a ne obratno, kao {to }emo daqe videti. U ovoj prvoj strofi mogli bismo jo{ da vidimo i jedno isihasti~ko vi|ewe na{eg stvorenog i Bo`anskog nestvorenog sveta, koja vizija je nesumwivo plod biblijskog isihasti~kog iskustva i do`ivqaja.5) Naime, vidqiva svetlost je slava na{eg sunca, wegovo svetlo zra~ewe i sjaj kojim nam se otkriva smo sunce i kojim postajemo udeoni~ari (=zajedni~ari) wegovi, tj. svetlosti wegove. Ta slika i iskustvo iz ovog tvarnog sveta vodi nas u iskustvo ~isto hri{}ansko i blagodatno: Hristos je Bo`anska Svetlost i Slava O~eva i kao takav otkriva nam Nebeskog Oca u Wegovoj slavi i svetlosti i bla`enstvu i ~ini nas zajedni~arima (=udeo ni~arima) tih bo`anskih i svetlosnih i bogotvornih svojstava=energija=blagodati Bo`ijih (2Kor.4,6; 2Petr.1,3-4).
5) Ne samo {to je pokojni ruski i srpski vizantolog Georgije Ostrogorski ukazivao (u svome ranom radu jo{ 1931: Svetogorski isihasti i wihovi protivnici) da isihazam ima svoje korene jo{ u ranom Hri{}anstvu na Istoku, nego je jo{ Sveti Grigorije Palama, veliki bogoslov i vo|a isihast iz 14. veka, jasno dokazivao da pravoslavni isihazam izvire iz biblijske i ranohri{}anske vere i iskustva Crkve, dakle, iz samog Bo`anskog Otkrivewa, a isihasti~ko bogoslovqe samo je verna interpretacija biblijskog Otkrivewa.

Da ne bi ovo izgledalo nekako bezli~no i neodre|eno, na{ pesnik po`uruje da zavr{i prvu strofu najomiqenijim svima hri{}anima, i naro~ito pravoslavnim isihastima, Imenom Isusa Hrista (a molitva Gospode Isuse Hriste Sine Bo`iji bila je stalna umnosrda~na molitva svetih isihasta). Jer, Bez Isusa Hrista, ovaplo}enog Spasiteqa i Bogo~oveka, sve ovo nabrojano: i ve~erwa tiha svetlost, i slava bla`enoga Oca Nebeskoga, i svo nebo i zemqa, i svi svetovi nebeski i bo`anski, sve to za nas qude ne bi imalo nikakvog smisla ni zna~aja, jer bi nam sve to bez Hrista bilo daleko i nedostupno, nepri~asno i nedosti`no. Interesantno je da je na{ pesnik najpre, u prvoj strofi, spomenuo ime Isuse Hriste, pa tek kasnije ime Sine Bo`iji. Iako su to ustvari sinonimi, skoro da smo sigurni da je to pesnik uradio zato {to mu je polazi{te ne kosmologija, niti ~ak teologija, nego pre svega sotiriologija. Pesnik kao hri{}anin polazi od jevan|elskog, novozavetnog i ranohri{}anskog iskustva i do`ivqaja spasewa u Hristu, `ivog i li~nog oku{aja i ukusa blagodati spasewa i novog `ivota sa Bogom u Hristu, dejstvom Duha Ute{iteqa u Crkvi i u srcima vernih. Tek iz tog sotiriolo{kog iskustva i do`ivqaja on prepoznaje ne samo kroz prirodnu ve~erwu tihu svetlost prvoizvornu Bo`ansku Tihu Svetlost ve~noga Sunca Pravde, nego i u istorijskom Isusu Hristu prepoznaje Sina Bo`ijeg, kako }e Ga i osloviti u slede}im strofama. Do`ivev{i u srcu i bi}u svome blagodatno iskustvo slave Hrista Spasiteqa, koje iskustvo je dar Boga Duha Svetoga, Koji nam otkriva Hrista kao Gospoda i Boga (1Kor.12,3; G al.4,6 itd.), prvi hri{}ani tim o~ima novog isku stva posmatraju i mere sve oko sebe, pa tako i svetlost jutra i ve~era, dan i no}, `ivot i smrt, prirodu i natprirodu, vreme i ve~nost. Tako, mo`emo re}i pravoslavnim teolo{kim jezikom, da ne samo kosmologija nego i Teologija, to jest ovde konkretno Hristologija, imaju za svoje polazi{te Sotiriologiju, {to je sasvim u duhu ranog Hri{}anstva i svakog izvorno hri{}anskog iskustva. Ovo je samo
39

38

HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETLOSTI TIHA (31-46)

jo{ jedan dodatni razlog i dokaz, da je na{a pesma delo jednog ranohri{}anskog Mu~enika, jer je upravo takvo bilo, i nasvagda do danas ostalo, ranohri{}ansko mu~eni~ko hri{}ansko iskustvo, jevan|elsko-crkveno iskustvo. Hri{}ani su pre svega u~enici i sledbenici Isusa Hrista, Sina Bo`ijeg, Gospoda Spasiteqa, Koji nam je otkrio Svetu Trojicu, o Kojoj pesnik peva daqe u drugoj strofi. Ukratko re~eno, na{ pesnik a s wime i prvi hri{}ani u ovoj pesmi, spomiwu najpre jevan|elskog=istorijskog=novozavetnog=crkvenog Isusa Hrista (1. strofa); zatim spomiwu Svetu Bo`ansku Trojicu: Oca, Sina i Svetog Duha Boga (2. strofa), i na kraju: spomiwu Sina Bo`ijeg @ivotodavca = Spasiteqa (3. strofa), Koji je onaj isti Isus Hristos iz 1. strofe, i onaj isti Sin iz 2. strofe. Po sredi je, dakle, sotiriolo{ki poredak blagodatnog iskustva, a ne teoretski, pa ~ak ne i teolo{ki poredak. Blagodatno iskustvo spa sewa i ukus novog `ivota u zajednici sa Hristom to je kqu~ poretka i pesni~kog postupka tvorca na{e pesme Svje te Tihij. Druga strofa (za koju izvesni prou~avaoci ranohri{}anske
poezije smatraju da je umetnuti refren, koji je narod pripevao, dok je peva~ pevao prvu i zatim tre}u strofu; ali je to samo pretpostavka, bez pouzdanog dokaza),6) ta strofa pokazuje kako je

na{ pesnik shvatio Isusa Hrista unutar Trijadolo{kog konteksta, jer je Hristologija (=vera i nauka o Hristu) u prvoj Crkvi i ~itavom Pravoslavqu do danas, uvek shvatana jedino u sklopu pune i pravilne (=pravoslavne) Trijadologije (=ve re i nauke o Svetoj Trojici), i od we se ne odvaja, jer se Hristos kao Sin Bo`iji nikada ne odvaja, pa ni u ovaplo}ewu, od Boga Oca i Duha Svetoga. Zato i na{ pesnik, dok u prvoj strofi onu ve~nu Svetlost Bo`ansku spaja sa Hristom, sada u drugoj strofi istu tu Svetlost povezuje sa Svetom Trojicom: Vide}i svetlost ve~erwu pevamo Oca, Sina i Svetoga Duha Boga.
6)

Mo`emo, tako|e, re}i da ranohri{}anski pesnik uzima ovde povod od ve~erwe svetlosti zalaska sunca, da bi proslavio Svetu Trojicu, jer su prvi hri{}ani, i posle wih izvesni Sveti Oci Crkve (npr. Sv. Grigorije Bogoslov), gledali u sunce kao u stvorenu ikonu Troji~inog Boga: sam krug sun ca ozna~ava Boga Oca, svetlost wegova zna~i Sina Bo`ijeg, a toplota sunca Duha Bo`ijega Svetoga. Tako isto mo`emo zakqu~iti da na{ pesnik u ve~erwoj svetlosti, koja zalazi ali istovremeno najavquje i slede}e svanu}e, vidi i ose}a nagove{taj eshatolo{ke perspektive punog otkrivawa i javqawa Boga kao ve~ne Troji~ne Svetlosti (1Tim.6,14-16; Jk.1,5-7). Na ovaj na~in su prvi hri{}ani, kao {to rekosmo, polaze}i od prirodne svetlosti, od stvorene svetlosti sun~eve, posmatrali svu fizi~ku Prirodu kao jedno uzvo|ewe, kao prirodnu mistagogiju ka slavoslovqewu Boga Tvorca, koji je za hri{}ane Troji~ni Bog. Dakle, ne samo i prosto jedan Bog Tvorac (kako je u apstraktnom, sterilnom monoteizmu, poput npr. islama). Za biblijske, novozavetne, pravoslavne hri{}ane @ivi i Istiniti Bog je vi{e nego samo tvorac sve tvorevine, nego je Bog Trojica, Bog Koji je ve~na Zajednica Li~nost (koinwna prospwn), i kada kao takav stvara svet poziva sve nas u li~nu zajednicu sa Sobom: zajednicu qubavi Boga Oca, blagodati Sina i op{tewa Duha Svetoga (2Kor.13,13). Ovo {to rekosmo ve} smo videli u prvoj strofi: gde pesnik u tihoj svetlosti ve~erwoj vidi Hrista kao javqawe Ve~ne svetlosti O~eve Slave Bo`anstva, i time proslavqa ve~ni odnos Sina sa Ocem, to jest odnos dvaju Lica Svete Trojice, da bi odmah u drugoj strofi upotpunio ovaj svoj blagodarstveni pesmopoj (ecaristrioj mnologa) prema sveceloj Svetoj Trojici, navode}i i Svetoga Duha Bo ga, Koji Duh Sveti, po Svetom Atanasiju i Kapadokijskim Ocima, dopuwuje savr{enstvo Svete Trojice, jer tek u Tro jici je savr{enstvo (n t Tridi telewsij stn).7)
7) Sveti Atanasije Veliki, Pisma Serapionu; Sveti Vasilije Veliki, O Duhu Svetom.

Prof. P. Hristu, Patrologa, t. 2, 82 (Solun 1978).


40

41

HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETLOSTI TIHA (31-46)

U tre}oj strofi na{e pesme, pesme koja je, kao {to rekosmo, krenula od ve~erweg ~asa blage svetlosti zalaze}eg sunca da opeva Hrista i kroz Wega Svetu Trojicu, sada u tre}oj strofi pesnik pro{iruje svoju himnologiju i doksologiju Hrista na svako vreme i na svaki ~as (g #g g# # ), govore}i Hristu: Dostojan Si u sva vremena da bude{ pevan! Pesnik, i s wime prvi hri{}ani, po~eli su svoje pevawe Bogu s ve~eri (svet je stvoren najpre s ve~eri: i b i ve~e i bijutro, dan prvi 1Mojs.1,5), ali kako je za hri{}ane Hristos i Sveta Trojica tvorac svakoga vremena i svakoga ~asa, kao {to je i tvorac svake tvari i svega svemira, onda je i prirodno da hri{}ani naglase i u ve~erwoj pesmi da je Bog dostojan slu`ewa, slavoslovqewa i pesmopevawa, u svaki ~as dana i no}i, u sve dane i sva vremena sada i uvek i u vekove vekova, kako govorimo u na{oj Crkvi pri svakoj hvali i slavi Bogu @ivom i Istinitom. Jer sav `ivot pravog, `ivoveruju}eg hri{}anina jeste sve`ivotno i svevremeno slavqewe i pevawe Bogu ^ovekoqubcu. Pesnik, me|utim, u ovoj tre}oj strofi dodaje i jedan neophodan eti~ki, moralni element, koji je preduslov za na{e puno u~e{}e u stalnom slu`ewu i slavoslovqewu Boga, a to je: da Hrista i Svetu Trojicu dostojno je slaviti, ne kako bilo, nego glasovima svetim ili glasovima prepo dobnim (slovenski: g ; gr~ki: fwnaj saij).8) Ovo zna~i da Spasiteqa Hrista i Svetu Trojicu treba da slavimo sa ~istim srcem i du{om prepodobnom (=svetom, bogougodnom), tako da iz takvog srca i du{e izlazi ~ist, posve}en i osve}en glas slavoslovqa i blagodarewa Bogu ^istome i Svetome. Tako ka`e i Psalam: Pevajte Gospodu, prepodobni Wegovi, i slavite sveto Ime Wegovo (29/30,4-5). I tako|e u Pri~ama Solomonovim (22,11): Gospod qubi pre
8) U dana{wim gr~kim {tampanim kwigama (Wrwlgion=^asoslov) stoji: fwnaj asaij=glasovima radosnim; no u starim gr~kim rukopisima, sa kojih je i slovenski tekst preveden, stoji: fwnaj saij=prepodobnim, svetim glasima, kako to potvr|uje i prof. P. Hristu, Patrologa, t. 2, 82.

podobna srca. I jo{ u Premudrostima Solomonovim (6,10): Koji sveto sa~uvaju svetiwe, posveti}e se (o fulxantej swj t sia, siwqsontai = koji prepodobno sa~uvaju prepodobne (=svete) stvari, i sami }e postatiprepodobni tj. bogou, godni).

Ove re~i ozna~avaju puno}u na{eg hri{}anskog stava pred Bogom i prema Bogu, koji je i versko-bogoslovski, religiozno-hri{}anski, ali i eti~ko-moralni i vrlinski stav, dostojan i Boga Koga slavimo i nas kao bogoslaviteqa i bogopeva~a. Ovaj, dakle, stih tre}e strofe nagla{ava sada, posle kosmologije, Hristologije i Trijadologije, i eti~ki momenat na{e hri{}anske vere, na{eg hri{}anskog bi}a i bitovawa, `ivqewa i bogoslavqewa. Drugim re~ima, ne mogu hri{}ani samo da veruju u Hrista i Svetu Trojicu a da tu veru ne prati i istinski, posve}eni i osve}eni sveti `ivot, kakav i odgovara hri{}anima pred Bogom Svetim. Jer Duh Bo`iji, koji je prvenstveno Sveti Duh, kako ka`e i na{a pesma, ne obitava u du{ama ne~istim, kao {to ka`e Sveto Pismo (Prem.1,4-5), i zato nas Bog poziva istovremeno u spasewe i u svetost, {to je u Hri{}anstvu jedno isto (1Petr.1,15-16). Na ovaj na~in na{a himna Svetlosti tiha sadr`i i izra`ava celovitost, sabornu puno}u i celomudrenost hri{}anske vere i `ivota (shodno starohri{}anskom pravilu: l ex orandi l ex kredendi l ex vivendi = pravi moli lo tve pravi vere pravi `i lo lo vota). Jer istinski hri{}anski

`ivot izvire iz istinske vere u Hrista, a ta vera izvire iz otkrivewa Troji~noga Boga u Li~nosti i delu Spasiteqa Isusa Hrista, Sina Bo`ijeg i sina ^ove~ijeg, silom Duha Svetoga. Upravo zato na{ pesnik u ovoj himni nastavqa daqe time {to spomiwe i priziva Ime ove himne: Sine Bo`iji Koji `ivot daje{! Ovaj izraz potrebuje jo{ detaqnije obja{wewe. Videli smo u prvoj strofi da je pesnik to najdra`e Ime oslovio sa: Isuse Hriste! Ovo Ime Hristovo odnosi se najpre na Bo`anski Domostroj spasewa (qea okonoma); ali u
43

42

HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETLOSTI TIHA (31-46)

kontekstu drugih izraza te 1. strofe: Svetlost Slave Be smrtnoga Oca Nebeskoga ukazuje i na Bo`anske karakteristike Hristove, na Wegovu Bo`ansku Prirodu koje Bo`ansko dostojanstvo Hristovo pesnik u 2. strofi izra`ava Imenom: Sina (pevamo Oca, Sina i Svetoga Duha Boga), da bi sada u ovoj tre}oj strofi to isto izrazio jo{ potpunije teolo{kim Imenom Hristovim: Sine Bo`iji! No na{ ranohri{}anski pesnik upravo uz ovo Bo`ansko Ime Hristovo Sine Bo`iji, sada dodaje jednu od kqu~nih ikonomijskih, domostrojiteqnih, sotiriolo{kih karakteristika Hristovih: Koji `ivot daje{, {to se svakako ne odnosi samo na biolo{ki `ivot, koji Hristos kao Sin Bo`iji i Sa-Tvorac sa Ocem i Duhom daje nama qudima, nego pre svega misli se na novi u Hristu `ivot, preporo|eni, obnovqeni i blagodatni novi `ivot nove tvari u Hristu (kain ktsij 2Kor.5,17; G al.6,15; Rim.6,4), mada se unutar tog iskustva ovog novog i spasonosnog, besmrtnog `ivota u Hristu Bogo~oveku i Spasitequ, podrazumeva i onaj prvi, od Hrista Tvorca dati fizi~ki, biolo{ki `ivot. Ovo je upravo ono {to smo na po~etku podrazumevali, kad smo rekli da pesnik himne Svjete tihij polazi prvenstveno od svakodnevnog hri{}anskog iskustva novog `ivota i spasewa u Hristu, dakle iz sotiriologije, i odatle novom svetlo{}u (novim o~ima, po re~ima pravoslavnih isihasta) posmatra svet, prirodu, na{e qudsko bi}e, prirodnu svetlost ve~erweg sunca, itd. [to na{ pesnik zamewuje nazive, tj. imena Hristova: domostroiteqna (=sotiriolo{ka), kosmolo{ka i teolo{ka, to on ~ini namerno, kao {to ~ine i mnogi drugi tekstovi Svetih Apostola u Novom Zavetu, Svetih Otaca u prvim vekovima Hri{}anstva i svetih himnografa prvih i kasnijih vekova istorije Crkve Pravoslavne. Na ovaj na~in na{ pesnik, koji je jedan retko dubok i pronicqiv pravoslavni teolog, svedo~i o shvatawu drevne Isto~ne Crkve ba{ one bitne hristolo{ke i sotiriolo{ke istine na{e vere: da se u Hristu Ovaplo}enom i O~ove~enom dogodilo bogo~o44

ve~ansko pro`imawe svojstava (ntdosij diwmtwn) Bo`anske i ^ove~anske prirode Jednoga Isusa Hrista, Sina Bo`ijeg i Sina ^ove~ijeg, Bogo~oveka i Spasiteqa. Ranohri{}anska himna Svetlosti tiha, dakle, sjediwuje i zajedno opevava i slavoslovi sve Hristove karakteristike: kao Svetlosti = Logosa, Mudrosti i Slave Bo`ije; kao Isusa Hrista = Mesije i Spasiteqa, i kao Sina Bo`ijeg= = Jednoga od Svete Trojice. Ali, ponavqamo, sve to on do`ivqava, izra`ava i himni~ki opevava polaze}i od ~isto hri{}anskog sotiriolo{kog iskustva spasewa i novog `ivo ta u Hristu, kao svome Gospodu, i Spasitequ, i @ivotodavcu, i Tvorcu, i Svetlodavcu. Jer prvostvoreno od Boga bi}e i `ivot na{, na{e qudsko ovda{we na zemqi i u istoriji bitovawe i `ivqewe, ima svoj puni i besmrtni smisao i ve~ni sadr`aj samo u svetlosti datog nam u Hristu iskupqewa, preporo|ewa i blagodatnog obnovqewa na{e qudske prirode i egzistencije, na{eg novog `ivota u Hristu. Zato pesnik i dodaje na kraju ove ~udesne jevan|elske himne, i to opet u obra}awu Hristu Sinu Bo`ijem: Zato Te svet slavi! Ovim ho}e re}i da svet slavi Hrista kao svoga Gospoda i Spasiteqa, kao svoga Tvorca, Svetlodavca i @ivotodavca i u ovom fizi~kom bi}u i `ivotu, i jo{ vi{e u onom blagodatnom, preporo|enom i obnovqenom, bo`anskom i natprirodnom (ta~nije re~eno: obo`enom ibogousi nov qenom u Hristu Sinu Bo`ijem) bi}u i `ivotu, koji je sveti i svetlonosni, bla`eni i besmrtni @ivot, po karakteristikama koje hri{}ani primaju od Hrista, a koje On ve~no ima od Oca Nebeskoga. To je novosazdano bi}e i `ivot na{ u Duhu Svetome, u Svetoj i Svetlotvornoj, @ivotodavnoj Trojici, u Carstvu Oca i Sina i Svetoga Duha Boga.9)
U izrazu u 2. strofi: Oca, Sina i Svetoga Duha Boga (qen), re~ Bog odnosi se pre svega na Duha Svetoga, kako to jasno pokazuje Sveti Vasilije Veliki (O Svetom Duhu, gl. 29), zato ne treba da stoji zapeta ispred re~i Bog (kako pogre{no stoji u na{em {tampanom slovenskom ^aslovcu), ali se pesni~ki mo`e shvatiti i tako da se re~ Bog odnosi i na prethodno pomenute Oca i Sina zajedno sa Duhom Svetim, dakle, na svu Svetu Troji9)

45

HRISTOS ALFA I OMEGA

Predivna himna Svetlosti tiha, spevana kao prvohri{}ansko ve~erwe blagodarewe Hristu, zaista je jedna savr{ena bogoslu`bena pesma, koja u sebi semenski sadr`i sve osnovne elemente jedinstvene, nove hri{}anske, saborne vizije sveta i ~oveka, vremena i `ivota. Sigurni smo da prvi pesnik wen, koji je najverovatnije bio jedan od ranih Mu~enika postradalih za Hrista Gospoda, nije mislio pi{u}i, ili ta~nije re~eno spontano i nadahnuto pevaju}i prvi put ovu pesmu, da stavi u wu sve ove kosmolo{ke, sotiriolo{ke i teolo{ke elemente, koje smo do sada izneli. On je prosto pustio srcu na voqu da hvali i slavi Boga @ivoga onako kako Ga je on sam, i Crkva oko wega, do`iveo i poznao. Ovde zaista pristaju re~i Svetog Apostola: Jer ne ~ove~ijom voqom, nego pokretani od Duha Svetoga govori{e sveti Bo`iji qudi (2Petr.1,21). Mala ali sveobuhvatna pesma o Svetlosti tihoj, poema puna svetlosti, svetlouzvode}a i svetloslave}a, kako je zapo~ela slavoslovom Nebeskoga Oca kroz Hrista u Duhu Svetome, tako je i zavr{ila istim slavoslovqem Boga Oca u @ivodavcu Sinu i @ivonoscu Svetome Duhu, obuhvataju}i pritom i svet, i sve {to je u svetu bogodano, a najpre svetlost. Ali je u na{oj pesmi centar sveta ~ovek i rod qudski, jer je radi nas qudi i radi na{ega spasewa Hristos i do{ao u svet, i otkrio Oca Svetlosnika, i darovao Duha Svet(l)odavca, i ovaplo}ewem Sm postao @ivot na{ i Svetlost na{a Neve~erwa i Nezalazna. U wemu i sa Wime je skriven `ivot na{ u Bogu (Kol.3,3), i sa Wime i u Wemu, i mi postajemo sinovi svetlosti (1Sol.5,5). Jer, Fj Cristo fanei psi! Svetlost Hristova pro svetquje sve i sva!

cu, koja je Jedan Bog, u kom slu~aju se izraz Bog vezuje za prethodni glagol: pevamo Oca, Sina, Duha Boga (mnomen ... qen).
46