«Mi imamo trinaest nosača aviona, a Francuska jedva jedan.

Sve naše ratove sada možemo

da vodimo sami.» Nisam mogao sopstvenim ušima da poverujem kada sam ovaj biser čuo
na francuskoj televiziji od jednog pametnjakovića iz Bušove političke ekipe. Blago zemlji
koja po svetu može da ratuje sama! Ako kojim slučajem naprave četrnaesti, biće mi drago
da to bude nosač slonova. Biolozi vele da slonovi imaju veliku moć pamćenja. Tako će im
životinje jednog dana možda genetski preneti: oni nas lepo čuvaju od nas samih, ali mi
nezahvalnici najviše volimo slobodu izražavanja. Nismo ni gori ni bolji od ostalih svetskih
naroda, ali oni bi da postanu i ostanu najbolji. Nemamo ništa protiv njih, ali oni imaju nešto
protiv nas.

Recimo «Washington Post» među prvima prigovara kanskom festivalu neujednačenost

selekcije, to jest odabir velikog broja frankofonskih filmova. E da se kojim slučajem
pojavio jedan od nosača aviona u kanskim vodama, možda bi selektori izabrali najviše
holivudskih bisera. Kako bilo, ipak je Amerikanac u Kanu dobio Zlatnu Palmu. Francuska
filmska kritika hvali njegovu originalnost, način pričanja priče, lepotu slikanja. Oni koji
ništa ne znaju kažu da je ovogodišnji Kan bio najgori, te izabrati najboljega među lošima i
nije bilo tako teško. Gospodo kritičari, ako vam se ne sviđa, pravite filmove po sopstvenoj
meri, to barem nije teško. Ja velim da nije loše ni kada je loše, umetnosti često ima tamo
gde snobovski umovi nisu spremni da je vide. Koliko producentima za utehu, bundaram
sebi u bradu: «Bolje snob nego rob!»