Kako mogu da budem kriv za ono što nikada nisam učinio?

Kako mogu da kažem da sam čist i nevin kada oko mene

obitavaju najrazličitiji predatori? Onima što tvrde da je čovek
po prirodi zao, pokazujem veličajna umetnička zdanja. Onima
što su sigurni da je čovek po prirodi dobar, pokazujem sasvim
prirodne lovce na životinjsko i ljudsko meso. Ne, moje biće
nije od svetih finih tvari, ja sam jednostavno vidilac
budućnosti sa predumišljajem, osetilac prošlosti sa strahom.

Valjda me zato gospodin Dobrotvor stavio neko vreme u crnu

kutiju. „La boîte noire,“ rekao bi Richard Berry. Unutra je kao
u svetu svih mogućih mašta: neprirodno podsvesno, titravo
između vere i smrti, sjaja ljubavi i straha od večnosti. Samo
što ne započeh da tražim sebe, baš kao Arthur iz najnovijeg
Berijevog filma. Prozvah se nepokretnim, zatvorih se u
polusvet kreveta osluškujući muziku velikih majstora
nestvarnosti. Da li sam istinski grešan zbog sopstvene
miroljubivosti ili je moje neprestano bljuvanje još jedan
neuspeli eksperiment arhanđela? Crna kutija u mom sasvim
trošnom biću pomno čuva sve bludne odgovore.