Film je mesto gde ništa nije dozvoljeno. Film je zamrznuto ime.

Režiser je dao sve od sebe da u glumcima zaustavi misao

života, primisao na bilo koje moguće kretanje izvan njegove
smrti. Oni svi znaju koliko on ne zna, ali svejedno strepe za
svoj umetnički trans. Oni svi znaju da bi mogli bolje od
režisera, ali kako su plaćenici najavljenog usmrćivanja, podaju
se fatalnim instrukcijama.

Majstor fotografije je ubeđen da može neprekidno da opstane

kao majstor. Kada pred njim počne da se odvija usmrćivanje
slobode, skriva se iza kamere pokušavajući da utone u topli
pogled jedne od glumica. Onda shvata da je i ona samo lutka,
retko dobro našminkani zombi, naparfemisana požuda iz
budućih besmislenih intervjua.

Film je jedino polje misli koje nadražuje glumu izvan

obeleženog glumišta. Glumica je u svojim prepričavanjima
smrti uvek zadovoljna režiserom, režiser je u svojim
televizijskim opisima masakra uvek zadovoljan glumicom.
Glumac je uspeo da da najbolje od sebe, preobrazi se potpuno u
čistu emanaciju umetničke veličine. Niko međutim ne vidi svoje
pravo lice, sopstvenu dušu – ubice.

Ako je bog nadahnuo pozorišni katarzis, đavo je animirao

kinemakrofiliju. Dok nas bog porađa dramom, đavo se
preporađa hepiendom. Više vredi jedan minut u pozorištu nego
čitav dan u bioskopu. Zato ne mogu da kritikujem film, ljudski
je običaj da se o mrtvima sve najbolje kaže.