Nedelja je dan kada obično prestajem da budem general nad

svojom omiljenom poetskom Pilot V5 olovkom, te se brže-bolje

bacam na računarsko čudo. Nije nimalo čudno, Evropa očekuje
potpunu saradnju od mene i od moje nesuđene žene. Znam da
će mi država pružiti potpunu podršku u mojim
filmozofiranjima, mozganjima oko kinematografije, traženjima
stvarnih remek-dela usred globalnog sela. Želja mi je takođe da
prestanem da budem poslednji varvarin napaćenog
kapitalističkog sveta. Žoziana Balasko, francuska glumica
jugoslovenskog porekla, reče da sam upravo takav. Kako je bije
glas u struci da je vulgarna, računam da joj je poslednja izjava o
mojoj kulturi upravo u tom psovačkom stilu. Ne sme ona
mnogo daleko od sebe, neće posle niko da je je*.

Valjda zato što sam varvarin, Francuzi nerado dolaze u grad

mojih književnih studija. Eto gde ni na festival sopstvenog
filma neće. Srbadija im pravi promet, a oni se prema njoj
ponašaju kao da je poslednje evropsko smeće. Moraću da
koliko sutra počnem da izvodim studiju izvodljivosti neke moje
buduće zavodljivosti. Nemicu Katarinu sam osvojio na moju
divlju kulturu, a onda je na čuvanje predao mom jermenoskom
drugu Armanu. On joj nije pronašao nikavu manu. Nemam
duha, nemam sluha, vucaram se kao poslednji pornografski
režiser između hleba i kruha.