Kažem životinji od moga života: „Volim te toliko da sam zbog

tebe spreman čak da jedem belu čokoladu.“ Druga boja nije

više moja, ukinuli su je na moju veliku žalost. Sada se kao
sirotan povlačim po bioskopima, art klubovima i velikim
tržnim centrima. Druge boje više nema, a i ja umalo da se
oprostim sa ovim šarenim svetom. Jedna radioktivnost izaziva
teške bolesti, druga pak nimalo lakše posledice hroničnog
filmozofskog hroničarenja. Šta bih ja bez Turaka ili Amera?
Jednima sam bio rob, a drugi pokušavaju da mi bombarderima
kažu kako vredi samo ona demokratija ili ona sloboda koju su
oni overili.

Naše istorijsko vreme se pretvorilo u realno nevreme, samo

sam ja nastojao da u mom salonu od potkrovlja ostanem
virtuelan. Umerenost u svemu ne znači obavezno dugovečnost.
Sva ona zelena salata ili sve one svete jabuke koje pojedoh u
Parizu su izvesno negde bile zagađene herbicidima ili
insecticidima. Umesto da me vitamini štite od nepredvidivih
mutacija, oni su me mutacijama predstavljali kao najpogodniju
žrtvu. Čak ni tri nova poznanstva nedeljno, ni tri filma dnevno,
nisu mogli da me spasu bolničke sobe broj tri. Francuzi su me
spasili više puta, ali to valjda zato što su moji roditelji
modnom pariskom svetu podali svoj radnički znoj i umetničko
umeće.

„Realno vreme“ je nezavisan film. Kada neko kaže –

nezavisan, onda obavezno misli na to da je od Holivuda
oslobođen. Izvesno je da postoje negde neki drugi i drugačiji
producenti, neizvesno je koliko je u estetskom zahvatu sve
zaista oslobođeno holivudskih navika. Film je ušao u Ginisovu
knjigu rekorda po najdužem kadru, ja u doktorovu knjigu
utisaka po najidiotskijem osmehu. Ovo malo melanholije što
me sada snalazi je više od nesreće što neću moći da vidim
Vera Cruz. Nešto mislim, možda mi proizvođači bele čokolade
sponzorizuju lekovito filmoljubno putovanje.