Ćelija nije od bilo kakvog mleka, u njoj opstaju sva moja Kosova.

Delim se partenogenezom ne bih li uvećao nerealnost noći, pretvorio se u sindrom svetog osmeha. Žubor krvi me podseća na nesrećno detinjstvo nacije, na svetlosno bunilo poslednje Lazareve žrtve. Ima nas u evropskom kancerogenom rečniku, ludi kao da uistinu jesmo ludost, ludošću kao da smo im ukinuli pravo na moć. Leče nas zato hemoterapijama bombardera, svetogrđe čineći samo naših anđela čuvara. Budućnost nam je evropska, prošlost previše erotska. Vele da smo mesom ljudskim vezani za mitologiju heroja, osvajači bez ijednog dobijenog boja. Moram li da se poklonim istoriji robovlasnika? Desetog maja će robovi dobiti svoj spomenarski dan. Tada ću moći da sa pijedestala transfera požuda povičem: „Pala je poslednja bastilja ružne moći, ali ne i crvena evropska linija naše otomanske noći!“ Naše su ćele kule samo kolateralna šteta njihovih utopijskih geografskih apstrakcija. Ono što je od hajduštva preostalo, spin doktori pretvaraju u živi filmski apsurd. Uče nas tako razni svetski iditoti da biti savremen znači sagraditi sebi virtualne pravoslavne svetinje. Od zdrave žive ćelije do ćelija novog evropskog zatvora, samo nas put života može spasiti. Takvi smo kakvi smo, jer ne mogu da poreknem ni srpsko ni francusko u sebi. Tu smo gde smo, jer su našoj novoj geografiji umesto suncokreta podarili vukodlake i vukojebine. Ništa strašno, samo velikosrpski sanjači veruju da je „The Cell“ besmislen film. Umesto da duhom uđemo u njih, oni su telom ušli u nas. Kako se to zvaše?

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful