Ćelija nije od bilo kakvog mleka, u njoj opstaju sva moja

Kosova. Delim se partenogenezom ne bih li uvećao nerealnost

noći, pretvorio se u sindrom svetog osmeha. Žubor krvi me
podseća na nesrećno detinjstvo nacije, na svetlosno bunilo
poslednje Lazareve žrtve. Ima nas u evropskom kancerogenom
rečniku, ludi kao da uistinu jesmo ludost, ludošću kao da smo
im ukinuli pravo na moć. Leče nas zato hemoterapijama
bombardera, svetogrđe čineći samo naših anđela čuvara.

Budućnost nam je evropska, prošlost previše erotska. Vele da

smo mesom ljudskim vezani za mitologiju heroja, osvajači bez
ijednog dobijenog boja. Moram li da se poklonim istoriji
robovlasnika? Desetog maja će robovi dobiti svoj spomenarski
dan. Tada ću moći da sa pijedestala transfera požuda povičem:
„Pala je poslednja bastilja ružne moći, ali ne i crvena evropska
linija naše otomanske noći!“ Naše su ćele kule samo
kolateralna šteta njihovih utopijskih geografskih apstrakcija.
Ono što je od hajduštva preostalo, spin doktori pretvaraju u
živi filmski apsurd. Uče nas tako razni svetski iditoti da biti
savremen znači sagraditi sebi virtualne pravoslavne svetinje.

Od zdrave žive ćelije do ćelija novog evropskog zatvora, samo

nas put života može spasiti. Takvi smo kakvi smo, jer ne mogu
da poreknem ni srpsko ni francusko u sebi. Tu smo gde smo,
jer su našoj novoj geografiji umesto suncokreta podarili
vukodlake i vukojebine. Ništa strašno, samo velikosrpski
sanjači veruju da je „The Cell“ besmislen film. Umesto da
duhom uđemo u njih, oni su telom ušli u nas. Kako se to
zvaše?