„Na dobro se čovek lako navikne,“ izraziće se povodom

lepotice Eve prijateljica Ana. Shvatih da kada su muškarci u

pitanju, među ženama nema pardona. Sa urođenim
kompleksom inferiornosti, jer samo je Bog istinsko biće,
okrenuh se lepoti savršenog osmeha. Na tri slatke reči od spasa
duše, poklonih se životu kao što bi i grešnik Adam
ovozemaljskom svetu. Avaj meni, svemir ne može u film, strah
ne može u svemir. Pravi mužjaci ratuju, oni zagledani u
propast sebstva ištu „mir na Zemlji“ negde po rukavcima
beznađa.

Kada sam žedan, opijam se tišinom zvezda. Kada sam gladan,

proždirem floru i faunu metafizičkih planeta. „Iskušenje svetog
Antuna“ na nekoliko filharmonijskih tutija nade. Spasiće nas
dobra katarza svesmišlja, preobraziti u šarenicu filmske
propovesti anđela čuvara. „Nebo nad Berlinom“ - da bih se
setio koliko sam daleko od Setha. „Da Vinci code“ - da bih
znao prezime i ime svakodnevnog iskušenja. „Konstantin“ - ne
bih li se naučio pravom smislu borbe za Istinu. Muzika
oslobađa, film katkada preporađa, jedino je ljubavlju opijena
duša na toplom izvoru Dobra.