Naoblačiće se, padaće kiša, zatim će ponovo da ogrije sunce. Gde sam sada na ordinarnoj duhovnoj lestvici proroštva?

Mogu da prihvatim sopstvenu smrt, ali ne i ljudsku reakciju na nju. Kada pomenem ovu mogućnost, jer neko reče da je samo smrt životu izvesna, moje se prijateljice raspričaju o kosmosu, te o tome kako je ova deo života. Ako je deo života, kako smo onda iz kosmosa porođeni? Kada je bilo sve u najboljem redu, otac je decu ostavio ženinim roditeljima. Kada je došlo vreme opakih boleština, tamo negde posle pedesete, otac me optužio da želim da on umre. Nikada nisam verovao u Frojdovu psihoanalizu da bih na jednoj mitološkoj zabuni gradio odnos prema roditeljima. Jednostavno sam sledio ljudsku matricu mog duhovnog oca, to jest dede. Sa svojih sedamdeset godina, on je započeo sa gradnjom mrtvačkog sanduka za sebe. „Dan po dan, doći će i taj dan,“ ponavljala je moja baka za vreme pomena mrtvima. „Nije vam gospodine pomogla naša medicina,“ reći će mi jedna nešto starija medicinska sestra u sobi broj tri, „nego vam još nije dan za tako nešto.“ Čudesno je kako se u filmovima umire prilično lako, čak previše. Tuđa je smrt prilično lagana i bez interesa zato što je sva u slikama ili procentima. Kada se dodirne našega tela, film života dobije neku sasvim zemaljsku boju.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful