Naoblačiće se, padaće kiša, zatim će ponovo da ogrije sunce.

Gde sam sada na ordinarnoj duhovnoj lestvici proroštva?

Mogu da prihvatim sopstvenu smrt, ali ne i ljudsku reakciju na
nju. Kada pomenem ovu mogućnost, jer neko reče da je samo
smrt životu izvesna, moje se prijateljice raspričaju o kosmosu,
te o tome kako je ova deo života. Ako je deo života, kako smo
onda iz kosmosa porođeni?

Kada je bilo sve u najboljem redu, otac je decu ostavio

ženinim roditeljima. Kada je došlo vreme opakih boleština,
tamo negde posle pedesete, otac me optužio da želim da on
umre. Nikada nisam verovao u Frojdovu psihoanalizu da bih
na jednoj mitološkoj zabuni gradio odnos prema roditeljima.
Jednostavno sam sledio ljudsku matricu mog duhovnog oca, to
jest dede. Sa svojih sedamdeset godina, on je započeo sa
gradnjom mrtvačkog sanduka za sebe. „Dan po dan, doći će i
taj dan,“ ponavljala je moja baka za vreme pomena mrtvima.

„Nije vam gospodine pomogla naša medicina,“ reći će mi

jedna nešto starija medicinska sestra u sobi broj tri, „nego vam
još nije dan za tako nešto.“ Čudesno je kako se u filmovima
umire prilično lako, čak previše. Tuđa je smrt prilično lagana i
bez interesa zato što je sva u slikama ili procentima. Kada se
dodirne našega tela, film života dobije neku sasvim zemaljsku
boju.