Mora da postoji negde neki razlog da sam rođen tamo gde jesam: među Srbima pravoslavcima.

Da li sam postao Srbin? Da li sam postao pravoslavac? Postao sam filmofil, to je sigurno. Godine petnaeste moga bezimenoga života, ni pre ni kasnije, stigao je iz Francuske prvi super osam projektor u veliki salon tek izgrađene porodične kuće. Moji stari su obožavali sve tehničke novotarije, pokušavali da nedostatak obrazovanja kompensiraju tehnikom umnih bića katoličkog Zapada. Mora da postoji negde neki razlog prisustva zemlje Francuske u mom bestijalnom životu. Ako bi se cenjeni režiser potrudio, mogao bi da na osnovu moje minorne biografije sastavi i svetu prikaže „Srpski grejstok“. Da li se tako kaže? A da čudo bude veće, drugari su me u školi zvali Tarzan. Bio sam svojom poezijom i hvalom Betovena najcivilizovaniji među burovačkim divljacima, a oni mene – Tarzan. Moj se mutizam nadaleko pročuo: Džejn mi izjavljuje ljubav, a ja bežim u senjak pun Sibelijusovih nota. „Kreće se lađa Francuska,“ pevaju rabi Božji. Sve nam ide od ruke, osim istorije. Naša je nebeska geografija negde u galskim sećanjima i franačkim kalkulacijama. Naša je filmska biografija negde u kanskom snu. Samo da se dočepamo Zlatne palme, pa posle šta bude.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful