Mora da postoji negde neki razlog da sam rođen tamo gde

jesam: među Srbima pravoslavcima. Da li sam postao Srbin?

Da li sam postao pravoslavac? Postao sam filmofil, to je
sigurno. Godine petnaeste moga bezimenoga života, ni pre ni
kasnije, stigao je iz Francuske prvi super osam projektor u
veliki salon tek izgrađene porodične kuće. Moji stari su
obožavali sve tehničke novotarije, pokušavali da nedostatak
obrazovanja kompensiraju tehnikom umnih bića katoličkog
Zapada.

Mora da postoji negde neki razlog prisustva zemlje Francuske

u mom bestijalnom životu. Ako bi se cenjeni režiser potrudio,
mogao bi da na osnovu moje minorne biografije sastavi i svetu
prikaže „Srpski grejstok“. Da li se tako kaže? A da čudo bude
veće, drugari su me u školi zvali Tarzan. Bio sam svojom
poezijom i hvalom Betovena najcivilizovaniji među
burovačkim divljacima, a oni mene – Tarzan. Moj se mutizam
nadaleko pročuo: Džejn mi izjavljuje ljubav, a ja bežim u
senjak pun Sibelijusovih nota.

„Kreće se lađa Francuska,“ pevaju rabi Božji. Sve nam ide od

ruke, osim istorije. Naša je nebeska geografija negde u galskim
sećanjima i franačkim kalkulacijama. Naša je filmska
biografija negde u kanskom snu. Samo da se dočepamo Zlatne
palme, pa posle šta bude.