Uvod u prouavanje antike knjievnosti

Antika tradicija podrazumeva tekovine stare gr ke i rimske kulture i civilizacije. Termin antika iri je od pojma antika civilizacija (Atikapoluostrvo i obuhvata jednu civilizacijsku tekovinu koja je trajala itavih dvanaest vekova (a postojala je jo dugo posle pojave hrianstva). Prouavanje antike kulture podrazumeva i upoznavanje sa odreenim istorijskim i kulturolokim podacima, prvenstveno iz oblasti grke i rimske mitologije, filozofije i istorije knji. Iz antikog perioda sauvano je vrlo malo originalnih spisa i tek se u 19.veku ozbiljnije pristupilo prouavanju antike tradicije (u delima priznatih polihistora, koji su se bavili uporednim prouavanjima razliitih naunih i kulturnih injenica). Prve dokaze o postojanju antike civilizacije dala su limanova istraivanja u Maloj Aziji, a zatim i Evansova iskopavanja na Kritu i Peloponezu (otkrivanje kritsko-mikenske kulture - zlatne maske, velike zidane kapije sa lavljim glavama). Razliite pretpostavke ticale su se pisma i jezika pronaenih pisanih spomenika, koji su inili uglavnom spisi trgovakog karaktera. Izvesno je, meutim, da su stari Grci imali i svoj poseban jeziki izraz i stil, i to ne samo u pisanom, ve i u govornom jeziku. Tragovi antike kulture prostirali su se i izvan teritorije dananje Grke i obuhvatali su celo sredozemlje (Feniane na severu Afrike, Persijance, dorska i jonska grka plemena, etrurska plemena koja su inila starosedeoce Apeninskog poluostrva). Period antike kulture koji obuhvata itavih dvadeset stolea, moe se podeliti na tri razdoblja: 1) predklasini period 6. i 7. vek pre n.e obeleava ga Homerovo stvaralatvo, ali i dela drugih grkih pesnika (melijska lirika, ljubavne i vinske pesme, i horska lirika-(ode)) - Alkeja, Sapfe i Anakreonta. Razvoj doivljava i filozofija (Heraklit kao utemeljiva dijalektike) i druge nauke. Javljaju se i zaeci prozne knji. (Ezop i njegove basne).

2) klasini period Periklovo doba nazvano zlatnim razdobljem antike kulture. Zahvaljujui pobedama u Persijskim ratovima (bitke kod Maratona i Salamine), antika drava doivljava vrhunac svoje moi. Procvat drave ogleda se na planu politike i dravnog ureenja (uspon demokratije) i na planu umetnosti i nauke ( stvaralatvo grkih tragiara Eshila, Sofokla i Euripida), razvoj filozofske i naune misli). 3) helenistiki period i rimska vladavina - vezuje se za osvajanja Aleksandra Makedonskog (osnivanje Aleksandrije, grada sa najveom bibliotekom na svetu). U ovom periodu mo antike civilizacije opada, ali se i dalje belee znaajna dostignua na polju nauke i filologije (prepisivanje i redigovanje rukopisa, prouavanje Homerovih epova i uspon antike komedije-(tradicija koja poinje od Meandra, a najvea ostvarenja postie u Aristofanovim politikim komedijama). Ovo je i period velikih filozofa i umetnika (Spis o uzvienom, Eneida, neoplatonistike teorije). Zahvaljujui helenistikom periodu antika tradicija je mogla da bude predata novom, hrianskom dobu i srednjovekovnoj tradiciji. Sadraj svih veih dela antike knji. odreuje mit. To je forma koja ima svoju sadrinu, a ona je u pokuaju da se objasni svet i njegove pojave i to na jedan alegorijski nain (verbalnim putem ili preko ritualne, predstavljake forme). Mit postoji kao sveta pria, predanje u koje se veruje, a iskazuje kolektivne predstave naivne svesti. Prvobitni mit potie iz relativno nerazvijene svesti oveka, prvobitne zajednice. Svet bogova, heroja i drugih natprirodnih bia o kome govore mitovi u stvari je slika meusobnih odnosa i tenji lanova. Mit se shvata kao jedan vid simbolikog izraavanja gde se simboli ne razlikuju od predmeta koje simbolizuju (slike od stvari, idealno od realnog). U tome je razlika mita i religije - misaona forma mita je varijabilna, podlona promenama, a religija prua istine koje su kanonizovane, jednom ustanovljene. Mitska pria nema pojedinane misaone forme, ona je istovremeno i moralni kodeks, i politiko - pravna povelja, i istorija i pesnika re - u njoj se proimaju antropologija, etika i politika. Tipinost mitskih junaka kao nosilaca odreenih

osobina, omoguava lanovima zajednice da se na njih ugledaju i sa njima se emotivno poistoveuju. Izraziti primer tako dubokog, skoro mistikog poistoveivanja (indentifikacije) pruaju obredi. Mit je utemeljen u ritualu i predstavlja njegovo prepriavanje i podraavanje i to najee putem neverbalnih oblika (npr. likovni elementi na keramikim vazama, na kojima su naslikane predstave vezane za razliite obrede). Racionalistiku kritiku mitova zapoeli su grki filozofi u 6. veku pre n.e. (Ksenofan tvrdi da su bogovi zamiljeni po ljudskom liku, a Heraklit osuuje pesnike zbog narodnih verovanja i izmiljanja). Najraniji pokuaj da se mitovima nae opravdanje ini alegoriko tumaenje mitova (alegoreza). Mitovi se mogu tumaiti u doslovnom, ali i u prenesenom smislu. Brojni teolozi, filozofi i filolozi nastojali su da otkriju skrivene misli koje se nalaze iza onoga to se u mitu neposredno kazuje (npr. doslovni smisao mita o Hronosu koji jede svoju decu, a predstavljen alegorijski je uzronim je odnosom nagovetenim rodbinskim vezama, smisao izbegavanje

proroanstva koje kae da e Hronosa sa prestola zbaciti njegov potomak). Mitove su tumaili i Platon i Aristotel (Platon - mit ima vaspitnu ulogu, a kako se u njemu mnoge stvari prikazuju negativno, to i mit moe imati lo uticaj na budue atinske dravnike). Sa pravnog stanovita mit je tumaio i Hegel, a zatim i Frojd (psiholoka kritika mitova). Puteve mitske kritike u okviru strukturalizma otvorio je Klod Levi Stros koji je dao antropoloku kritiku mita, preko upoznavanja afrike kulture i civilizacije. Veliki uticaj na razvoj mitske kritike izvrili su jo Frejzer (Zlatna grana), Jung (paradigmatska, arhetipska i psiholoka razmatranja i mitoloke grae), Grejms (istorijski pristup), Herber (istorijsko-filoloko shvatanje o povezanosti jezika i mita). Mitovi crpu grau iz razliitih izvora - jedni su teogoniski (o postanku sveta), drugi etioloki (ticanje porekla odreenih pojmova). Neki mitovi su povezani u cikluse - npr. mitove vezane za odreene periode (o Trojanskom ratu), za odreene geografske oblasti (npr. cikluse tebanskih mitova, ciklus kritskih

mitova)-ili za odreene linosti (mitovi o Argonautima, o Heraklu, Tezeju i sl.). Mitovi se uzajamno meaju, puni su anahronizma i podloni su izmenama. Ne menjaju se samo oni mitovi koji su vezani za dvanaest olimpskih bogova (bogova Partenona) Zevsa, Heru (boginju braka), Artemidu (boginju lova), Atinu, Apolona (boga sunca i zatitnika umetnosti), Aresa (boga rata), Afrodite, Hefesta, Hermesa (glasnika bogova i zatitnika lopova i varalica), Posejdona, Demetre (boginje zemljoradnje), i Heliosa (boga sunca i svetlosti). U mitovima, volja bogova, kao i odnos izmeu delanja, kazne i greha, potpuno je proizvoljan. Nasuprot tome, u religiji je odnos oveka prema bogu i boga prema oveku kanonizovan i strogo odreen.

Homer i homersko pitanje Ilijada i Odiseja - struktura i sadraj Ilijade

Postoji niz Homerovih biografija i mnotvo filolokih rasprava o njegovom delu. U starijim spisima o Homerovom ivotu se samo usput govorilo - Hesiod u svom spisu Poslovi i dani pripoveda o jednom pesnikom takmienju u Halkidi, pa je neki nepoznati pesnik ispevao zanimljivu pesmu o tome kako su se Homer i Hesiod nadmetali na tom takmienju. Iz toga se zakljuuje da su oni bili savremenici, ali se ipak o Homerovom ivotu ne moe saznati nita pouzdano. I drugi su se pesnici bavili pitanjima Homerovog ivota, postojanja (Lukijan, uveni vizantijski pisac iz 4. veka pre n.e. pisao je o susretu sa Homerom na drugom svetu Borhes u Vavilonskoj biblioteci pie kako Homer traga za besmrtnou i kako je i nalazi ali onda ponovo eli da postane smrtan). Pitanje Homerovog ivota i dela aktuelno je i u savremenoj literaturi.

Sedam gradova iz jonske i dorske tradicije otimalo se o Homerovo poreklo. U jednom sauvanom epigramu kao mesta Homerovog roenja navode se Rodos, Itaka. Raspravljalo se da li je Homer roen u jonskoj oblasti (Joniji pripadaju Itaka i Peloponez) ili dorskoj oblasti (Atika i egejska ostrva). Ilijada i Odiseja nam pokazuju da je Homer vezan za obe ove tradicije, i da pripada i jednoj i drugoj. Kao vesti o zaviaju, tako su se razilazile vesti o Homerovom vremenu. Neke od njih se orjentiu prema Trojanskom ratu (da je Homer iveo za vreme ovog rata ili 100 godina posle njega), a neke prema Hesiodovom vremenu (da je Hesiodov savremenik ili da je stariji ili mlai od njega). Prouavaoci su se bavili i etimologijom Homerovog imena. Antiki strunjaci smatraju da ono znai pratilac ili slepac, a noviji filolozi smatraju da Homer znai sastavlja i da je to samo paradigma - fiktivni pojam koji ne ukazuje na lino ime, nego na umetnika uopte (Milan Budimir), Homerova tobonja slepoa je zapravo, zajednika svim mitskim pevaima i vraevima (tip siromanog i slepog pesnika koji se potuca po svetu i ivi od svog pevanja). I na temu Homerovog pesnitva napisani su mnogi filoloki radovi. Stari su mu osim Ilijade i Odiseje prepisivali sve herojske epopeje u kojima je obraen mit iz kruga tebanskih mitova ili mitova o Trojanskom ratu, kao i neke aljive epove. U moderno doba Homeru se posveuje velika panja (naroito od druge polovine 18. veka, kada se filologija, na jedan poseban nain, konstituie u posebnu disciplinu). Prouavanju Homera znatno je doprineo rad nemakog filologa Volfa. Njegovi predhodnici bili su Italijan Viko i Englez Vud. Viko smatra da Homer uopte nije postojao i da se iza njegovog imena krije mnotvo pesnika koji su ispevali niz pojedinanih pesama koje je u 6. veku pre n.e. Pizistrat objedinio u Ilijadu i Odiseju. Istu tezu zastupa i Vud, tvrdei da Homer ne moe biti autor ovih velikih spevova. I benediktanski opat Odinjak je tvrdio da nikad nije bilo pesnika koji se zvao Homer, ve je njegovo ime paradigma za mnoge pesnike koji su napisali ova dela (o tome svedoi Ilijada koja nema jedinstvene radnje ni glavnog junaka). Nemaki filolog Volf, u svojoj

knjizi o Homeru postavlja problem postojanja pisma u 7. v. pre n.e. (Heleni tada nisu imali pismo, pa su Homerove pesme postale bez pisma i prenosile se usmenim putem. Poto nema pisma onda ni ep nije fiksiran i podloan je promenama, tako da se moe sumnjati u njegovu izvornu strukturu). Volf je smatrao da je Homer samo zapoeo ove epove, ali su ih stari gr ki rapsodi proirili, tako da se Homer ne moe smatrati njihovim jedinim tvorcem. Volfova tvrenja o helenskom pismu oborena su dokazima da je jonski alfabet postojao ve oko 9. veka pre n.e. No, bez obzira na to, Volf je izvrio ogroman uticaj na razvitak naune prepirke poznate kao homersko pitanje. Do sada iznete razliite teorije o postanku i razvitku Homerovih pesama: jedni smatraju da je Ilijada postala od vie kraih samostalnih pesama, koje su ispevali razliiti pesnici i u razliito vreme, pa im je onda Pizistratova *redakcija* dala dananji oblik (Lakian). Drugi misle da je Homer sastavio dve manje pesme o Ahilejevom gnevu i Odisejevom povratku, pa su onda one proirivane i doterivane. Stoga, treba razlikovati jezgra ovih epova i odvojiti ono to je Homer prihvatio od prethodnih pesnika (antehomerika), ono to pripada Homeru (homerika) i ono to su dodali kasniji pesnici (posthomerika), Herman. Trea je teorija da su Homerovi epovi oduvek postojali u onom obliku u kom su i danas, i to pokazuje njihovo organsko jedinstvo (unitarska teorija). Posebnu varijantu teorije o jedinstvenoj pesnikoj obradi Ilijade dao je Milan Budimir. On vidi jedinstvenost Ilijade i u epskoj tehnici, i u izra ajnim sredstvima, i u kompoziciji i pesnikim pogledima na svet ljudi i bogova. Iz toga sledi da je Ilijadu napisao samo jedan pesnik jasnim pesnikim planom unutranjih karakteristika epova (o idejnoj strani i sadrini) i istie da je sve to se dogaa u Ilijadi povezano uzrono-posledino i umetniki (dat je presek nekoliko tipova ljubavi i mrnje, u ijem je centru Ahilej, glavni junak). On smatra da je naziv dela trebalo da bude Ahilijada, kao to je Odiseja - nazvana po glavnom junaku (a to je bila praksa i u kasnijim antikim i srednjovekovnim delima - Eneida, Gargantua i Pantagruel).

Specifinu teoriju ini Peri-Lordova hipoteza o formulativnosti (formula grupa rei u odreenim metrikim uslovima koja izraava osnovnu ideju teksta pomona sredstva koja omoguavaju lake pamenje obilnog epskog dela). To su npr. stih i stalni epiteti (izraajne formule), in medias res (u sredite radnje gnev kao osnovni pokretaki motiv radnje u Ilijadi). Zahvaljujui formulama i epskoj tehnici mogue je zapamtiti ovako obimno delo kao to je Ilijada.

Ilijada -Homer
Ilijada u centar svog zbivanja stavlja Ahilejevu srdbu. To je centralni motiv oko koga se reaju scene borbe voene oko grada Troje ili Ilija (pranaelnik Troje bio je bog sunca Hilios - Ilios, pa otuda naziv speva - Ilijada). Spev ima 1596 heksametara, a formalno je podeljen na 24 pevanja (knjige), to nije zasluga Homera, ve kasnijih redaktora, koji su spev podelili prema 24 slova grkog alfabeta. Svako pevanje (osim jednog) sastoji se od 500 stihova. Dogaaji koji se opevaju padaju u poslednju, desetu godinu Trojanskog rata i obuhvataju period od oko 50 dana. Istorijska utemeljenost ovog dogaaja ustanovljena je posredstvom sekundarnih nauka (arheologije, geografije). limanova istraivanja u Maloj Aziji i otkrie Troje, izmeu Evrope i Male Azije, u Helepontu (spajao je Sredozemno i Crno more i bio valjan trgovaki put, pa zato i meta mnogih osvajaa). Sa jaanjem grke moi, grka plemena sa Balkanskog poluostrva ire se na zapad i dolaze u sukob sa narodom koji su se tamo zatekli - sa Trojancima. Troja je mesto sa dugom istorijom, ali i mitolokom tradicijom. Mit o Troji pripada kulturnoj batini grkog naroda, a obuhvata i pripadnike protivnikog tabora - Trojance. Zasnovan je na predanju o lepoj Jeleni (etimologija imena Helena) to znai Grkinja, zbog koje se ilo u pohode na Troju. Nju je oteo Paris - trojanski princ, i to je bio povod za izbijanje Trojanskog rata. Ali mit o Troji jo je iri od ovog dogaaja i podrazumeva priu o trojanskom vladaru Prijamu (Parisovom ocu). Sa Hekubom, svojom drugom enom, Prijam je imao 50 sinova i 12 keri. Jedne noi Hekuba sanja da e roditi medveda koji e upropastiti kraljevstvo. Kada se Paris rodio, roditelji ga

ostavljaju u umi, gde ga odgajaju medvedi (Paris se nazivao i Aleksandar, to u prevodu znai Meedovi. Iz ove svere ljudi, mit zadire u sferu bogova - Zevs strahuje od proroanstva da e ga sin svrgnuti sa prestola, pa dozvoljava svojoj eni Tetidi da se uda za smrtnika Peleja. Kasnije se Pelej bori uz Ahileja i Patrokla u Troji. Poto nije bila pozvana na svadbu Peleja i Tetide, uvreena boginja svae Erida baca zlatnu jabuku sa natpisom Najlepoj, Zevs ne eli da uestvuje u raspravi izmeu Here, Atene i Afrodite i zato boginje alje na goru Idu, gde Prijamov izgubljeni sin treba da presudi koja je boginja najlepa (tzv. Parisov sud). On presuuje u ast boginje Afrodite, pa mu ona kao nagradu daje lepu Helenu, Menelajevu enu. Paris i njegov roak Eneja odlaze u Spartu, gde ih Menelaj gosti 9 dana. Ali se oni ogree o gostoprimstvo, opljakaju Menelaja i otmu Helenu (greh i kazna kao moralni aspekt antikih dela). Trojanci su Helenu doekali oarani njenom lepotom. Menelaj odlazi u Mikenu i moli svog brata Agamemnona da pokupi vojsku i povede je u pohod na Troju (poto su Trojanci odbili Menelajevu i Odisejevu ponudu za Helenin otkup). Za ovaj mit neposredno je vezana i pria o tome kako su se grki brodovi okupili kod ostrva Eubeje, ali zbog nepovo ljnog vetra ne mogu da krenu ka Troji. Da bi umilostivio bogove Agamnenon rtvuje svoju ker Ifigeniju, pa vojska konano kree u rat. U Trojanskom ratu, i boanske snage su se podelile u dva tabora . Na strani Grka bile su boginje Hera i Atina, a na strani Trojanaca Afrodita, Apolon i Ares. Hera i Atina su stale na stranu Grka jer su bile uvreene to je Paris proglasio Afroditu za najleu boginju. Na putu za Troju, Ahajci su opljakali Tebu i oteli Hrisejidu, erku Apolonovog svetenika Hrisa. Apolon odbija da vrati sveteniku lepu robinjicu, i tako na grku vojsku navlai Apolonov gnev (Apolon alje kugu na grku vojsku). Mit o drvenom konju i padu Troje obraen je u Ilijadi i u Vergilijevoj Eneidi. Trojanski rat je odneo mnogo ljudskih rtava i veina grkih ratnika nesreno je zavrilo - Agamemnon se vraa u Ark, gde ga ubija ena Klitemestra, Menelaj i

Helena ostaju bez poroda, Odisej je osuen na dugogodinje lutanje morima. Iz Troje se sreno spasava Eneja, budui osniva rimskog carstva. Fabula Ilijade obuhvata samo dogaaje iz poslednje godine Trojanskog rata ali se u spevu pominju i dogaaji koji su se dogodili pre, kao i oni koji e se dogoditi posle onih u Ilijadi (npr. o prolosti Troje i o Ahilejevoj smrti). Bez obzira na mnotvo sporednih epizoda, radnja Ilijade ini jednu zaokruenu celinu, koja je koherentna i zasnovana na uzrono - posledinoj povezanosti dogaaja, u ijem centru stoji Ahilejeva srdba kao glavni pokretaki motiv. Prema sadraju mogu se razlikovati tri, odnosno etiri dela Ilijade (u zavisnosti od stanovita prouavalaca) u prvom delu peva se o tome kako se Ahilej razgnevio to mu je voa grke vojske, Agamemnon, oteo robi njicu Brisejidu. Shvativi to kao oduzimanje asti i dostojanstva, Ahilej odbija da pomae Ahejcima u borbi. Njegova mati Tetida ali se Zevsu na nepravdu koja je uinjena njenom sinu, pa Zevs obeava da e mu pribaviti zadovoljenje. U drugom delu prikazane su mnoge ratnike epizode sa prikazom grkih i trojanskih junaka. Prvo megdan dele Paris i Menelaj, ali Parisa iz borbe uklanja Afrodita. Borba izmeu Grka i Trojanaca dugo ostaje nereena jer bogovi pomau i jednoj i drugoj strani (sukob Ajanta i Hektora, koji je ostao nereen, ali je doneo primirje, za vreme koga se sahranjuju mrtvi sa obe strane). Agamnenon moli Ahileja da se vrati u borbu, ali srani Ahilej odbija. Zevs pomae Trojancima, ali ga Hera uspavljuje svojim ljubavnim arolijama, kako bi Posejdon mogao da pomogne Ahejcima. Patroklo moli Ahileja da mu da svoje oruje kako bi krenuo u pomo grkoj vojsci. Ali, Patrolka, uz Apolonovu pomo, ubija Hektor, koji zatim sa mrtvog Patrokla skida Ahilejevo oruje. Potroklovom smru menja se tok radnje u Ilijadi. U treem delu peva se kako se Ahilej pomirio sa Agamemnonom i kako se vratio u borbu sa novim orujem, koje je izradio Hefest na molbu Tetide. Grci sada potiskuju Trojance i ispod gradskih zidina Ahilej se bori sa Hektorom (borbu posmatraju Hektorov otac Prijam i Hektorova ljuba). Uz Atininu pomo, Ahilej ubija Hektora i njegovo mrtvo telo vue kolima po zemlji. Tek tada Patroklo biva sveano sahranjen. U etvrtom delu kazuje se

kako je Prijam otkupio Hektorovo telo. Prijam moli Ahileja za telo mrtvog sina (dirljiva scena kada starac nou dolazi u Ahilejev ador i kada Ahileja preplavljuju uspomene na starog oca i mrtvog druga). Po Zevsovom nareenju Ahilej predaje Hektorovo telo. Ova scena, zbog humanosti hrabrog Ahileja i stiavanja njegovog gneva odudara od ostalih scena u epu. Radnja Ilijade zavrava se kada Brisejida i druge robinje oplakuju Patrokla, a sa njim i svoju nesreu. U Homerovim sentencijama (poslovicama, gnomama), sadrana je ivotna mudrost, mnogo vie ih ima u Odiseji nego u Ilijadi. Druga vrsta podele Ilijade, dramskog karaktera i izvrena je prema tome kako se sudbina glavnog junaka i njegov karakter odraavaju na kompoziciju speva, kada je na pozornici mog uno videti Ahileja, a kada ne). Prvi deo bi, prema tome, obuhvatio prvih deset pevanja (kuga, sukob izmeu Ahileja i Agamemnona, Ahilejeva srdba, razgovor sa majkom, odbijanje Ahileja da se ukljui u borbu). Drugi deo obuhvata od 10-17 pevanja (bitke i ono to je za njih vezano, povlaenje Ahejaca). Trei deo je od 17-24 pevanja (Ahilej kao ojaeni pobratim, povratak u borbu i okonanje borbe). Dogaaji u Ilijadi odreeni su Ahilejovom strau (patosom), bilo da je ona pozitivna ili negativna. Unutranja povezanost radnje postignuta je motivom srdbe, jer se oko nje odvijaju svi dogaaji u epu (ono to e se dogaati u 52 dana rata). Vei deo svih dana se samo spomene i preskoi, tako da sama radnja ne traje due od dvadesetak dana. Ahilejev gnev ima svoje kretanje (uspon i klimaks), tako da cela radnja tei ka koherentnosti. Linost Ahilejeva i njegov gnev oivieni su dvema mrnjama - prema Agamemnonu i prema Patroklovom ubici Hektoru. Ta oseanja, dodue nisu iste prirode (jedno je mrnja prema saplemeniku, a drugo prema neprijatelju), ali obe pokreu Ahilejevu strast. I ljubav koju Ahilej osea, dvopolarna je - prema robinjici Brisejidi i prema prijatelju Patroklu. Tek na kraju epa, u sceni sa starim Prijamom, dolazi do neke vrste pomire nja suprotnosti izmeu Ahilovih ljubavi i mrnja. U toku noi, stari trojanski kralj dolazi potajno u Ahilejev ator da otkupi telo sina. U dramatinom susretu slomljeni starac ljubi ruku ubice

10

svoga sina. Ahilejev osvetniki gnev pretvara se u suze i toplo ljudsko saoseanje, pojedinana ljubav koju on osea prema svom ostarelom ocu, iri se na itavo oveanstvo. Taj motiv u epu obogatio je karakterne crte Ahilejeve li nosti i ima etiki znaaj. Zahvaljujui gnevu junaka Ahileja, radnja Ilijade i njena kompozicija jednostavne su, planski izgraene i ine vrsto povezanu celinu. Uz Ahilejevu srdbu za povezanost motiva u Ilijadi vaan je i motiv Zevsove odluke (na poetku epa). Zevs eli, bez obzira na sklonost prema Ahejcima, da osveti Ahileja i zato pomae trojanskoj vojsci. Ali, u poslednjim pevanjima, potpuno se zaboravilo na Zevsovu odluku (Ahilejeva borbenost, posmrtna sveanost u ast Patrokla, poputanje i predaja Hektorovog tela) - to je sada uzviena pesma prijateljskoj vernosti, a ne Zevsova osveta. Po pitanju autorstva Ilijade (ko je napisao delo i da li je u pitanju jedan autor, homersko pitanje) uoljivo je da je postojalo vie pojedinanih pesama, koje je kasnije neko ujedinio u celinu. To se vidi u razvoju Ahilejeve sudbine i uopte razvoju epske radnje, na poetku i na kraju Ilijade razvoj radnje je brz i direktan, a u sredini indirektan i usporen. Mnogi umeci prekidaju jednolian narativni ritam i odgaaju radnju. Kada ona doe do kulminacije, pesnik odgaa razreenje sredstvima retardacije (digresije, ponavljanja i poreenje). Digresija svojim oblikom i raznolikou ponekad dostie razmere samostalne epske pesme, postaje posebna epizoda (npr. opis borbe izmeu Dioneda i Gloukona - oni se prepoznaju i razmenjuju oruje i to je epizoda sa odreenim etikim znaenjem, rastanak Hektora i Andromahe, opis Ahilejevog tita sa opisima mirnodopskog i ratnikog ivota). Pesnik posebno opirno slika bojeve, i to one u kojima uestvuju najvei grki i trojanski junaci (npr. pogibija Sarpedona, Zevsovog sina. U znak alosti Zevs puta krvavu kiflu, a Sarpedonov le odnose San i Smrt, pogibija Patrokla - sramotan nain na koji ga Apolon razoruava, Euforb s lea smrtno ranjava, a Hektor do kraja ubija, Hektorova pogibija). Epska knji. predstavlja odraz totaliteta drutvene svesti (Hegel), sve ono to je karakteristino za jedno drutvo u odreenom periodu i u odreenoj tradiciji. A da bi sve to mogla da prikae, epska knji. mora da bude otvorena za sve teme

11

(svakodnevne, ratne, erotske, obredne, obiajne, etike). Ilijada obuhvata sve ono ime je drevni ovek bio preokupiran, i svakom ivotnom aspektu pristupa etiki o tome svedoe i vrsto ocrtane linosti epa. Svaki od junaka ima po jednu dominantnu osobinu (Ahilej tvrdoglavost i strastvenost, Odisej - lukavost, Hektor asnost, jer brani svoju otadbinu, Hektor je bio najbolje Prijamovo dete i zato je jo traginiji lik. Naroito je dirljiva scena kad se Hektor oprata od svoje porodice. Andromaha ga moli da ne ide, jer joj je on sve, i brat, i otac i majka. Ona u naruju dri sina koji se preplai od naoruanog oca jer ga ne prepoznaje. Hektor se nasmeje dirnut detinjim strahom). Kao kontrast Hektoru, prikazan je kukaviki Paris (on bei pred Menelajem i Afrodita ga sklanja u Heleninu postelju) - to je prvi primer suprotnih karaktera, koje e kasnije izgraditi Sofoklo. U Ilijadi su prikazani i odnosi izmeu mukaraca i ena (AhilejTetida, Paris-Helena, Hektor-Andromaha). Likovi Ilijade su idealizovani - oni su lepi i fiziki i duhovno, jer je takav bio ideal primitivne grke lepote (princip - kalos kai agatos, izjednaenja fizike i duhovne lepote, o kome su kasnije govorili Platon i Aristotel). A kult lepote blizak je i kultu dobrote, pa su Homerovi junaci dobri onoliko koliko su lepi. U liku Ahileja saet je ratniki duh grkog naroda. On je junak najsurovijih i najnenijih oseanja, velik u ljubavi i u mrnji - kao takav, postao je uzor vitekih vrlina, a podudarao se sa shvatanjem Grka o fizikoj snazi i hrabrosti kao glavnim osobinama savrenog junaka. Ahilej sam bira svoj ivotni put - on moe da proivi dug, ali beslavan ivot, ili da ivi kratak, ali sadrajan ivot. Bez obzira to zna da e umreti, pa ak i kako e se to desiti, on bira ovo drugo. Ahilej je lep i hrabar kao to niko nije, ali je i strasan i slavoljubiv, pa ga to uvaljuje u nevolju. Njegova dva gneva (prema Agamemnonu i Hektoru), uzrok su velikih stradanja, ali on poputa tek onda kada ostane bez prijatelja. Ahilej je istovremeno i tragian lik. O njegovoj smrti ne peva sama Ilijada, ali se ona nagovetava u 22 pevanju, kada mu to prorie Hektor na samrti (smrtno e ga raniti Hektorov brat - Paris).

12

Homerovi bogovi slika su eolsko - jonske vlastele, koja je takoe podreena vrhovnom vojnom stareini Zevsu. Zevsov odnos prema ostalim bogovima je odnos plemenskog stareine prema lanovima plemena. Ostali bogovi (Atena, Apolon, Posejdon, Hera) vre posredniku vezu izmeu vrhovnog boga i ljudi, time to izvravaju njegova nareenja. Ali bogovi su podloni Sudbini, kojoj se i sam Zevs pokorava. Bogovi se u Ilijadi ne razlikuju mnogo od ljudi. Nad ljudima ih uzdie besmrtnost i vea fizika snaga, dok su ak u moralnom pogledu gori od ljudi. Svaaju se, ljubomorni su i zavidni, a esto se slue i prevarom. Pomau junacima koje vole, a s mrnjom se odnose prema onima koji su im neprijatelji. Ljudi znaju kakvi su bogovi, pa se prema njima odnose s velikom diplomatijom i oprezom. U prekorima koje bogovi upuuju jedni drugima i u prekorima koje im upuuju junaci vidi se pesnikova kritika mitova, i zaetak burleske na raun bogova. Ilijada i Odiseja spevane su na starojonskom nareju na onom jeziku koji nikad nije bio govorni, ve samo usmeni (kao to je jezik naih narodnih pesama). Stihovi su formirani prema naelima versifikacije i to stvaranjem novih ili upotrebom zastarelih rei (prema zahtevima stiha). Preinaavanje jezika, on se uzdie iznad svakodnevnog i obinog i daje utisak dostojanstvenosti i uzvienosti. Jonski dijalekat, na kom je spevana Ilijada, sjedinio je u sebe odlike svih drugih dijalekata (eolskog, atikog) nadiveo sam sebe i postao bitan sam po sebi (mada nikad nije postao opti helenski jez. jer je imao suvie pesnike osobine). Uzvienost Homerove poezije postignuta je upotrebom odreenih stilskih sredstava, pre svega heksametra (najstariji stih antikog pesntva, spojen od dva razliita stiha, tetrametra i dimetra. Sastoji se od est stopa, pri emu su prvih pet stopa daktili (-UU), a esta trohej (-U) ili spondej (--). Heksametar predstavlja formulu koja odreuje obim i oblik stiha, a osim njega tu su i druge, izraajne govorne formule (stajae rei ruoprsta zora, ograda zubna, kravooka Hera, egidonoa Div, Peleju sin i opta mesta, retardacije, digresije, katalozi i nabrajanja, tipini brojevi 3, 7, 9, 12, 100, upravni govor kao sredstvo za ivlje pripovedanje, proirena poreenja, epski opisi, realistinost). Tu su i

13

kompozicione formule inicijalne i finalne (retardacije, in medias res) - na poetku se zadire u sadraj dela (prvi stih Ilijade), umetnute pesme (lirske i obredne, tubalice).

Odiseja-struktura i sadraj
Odiseja je dobila ime po Odiseju, glavnom junaku epa. Za razliku od Ilijade, koja je zamiljena kao spev o jednom istorijskom dogaaju, Odiseja u centar zbivanja stavlja jednog heroja, ali je Odisej individualniji lik (zbog ega je mit o njemu podloniji promenama) Ahilej je epski okamenjen lik, ije je delanje mitoloki strogo odreeno.

14

Odlike o Odiseju nalazimo u mnogim mitovima on je jedan od trojanskih ratnika, vladar Itake. Otac njegov Laert i majka Antiklija boanskog su porekla (potomci su Zevsa, vrhovnog boga i Hermesa - zatitnika govornika i lopova). Mit o Odiseju usko je vezan za mit o Troji - Odisej je bio jedan od Heleninih prosaca, obavezan da posle udaje bude na usluzi Heleninom mu u, Menelaju. Kada ga pozovu u rat, lukavi Odisej glumi ludilo, ali ga Palant prozre, pa Odisej mora da poe. Pre nego to e poi u opsadu Troje, Odisej se eni Penelopom i dobija sina Telemaha. Uee Odiseja u ratu prikazano je u Ilijadi (Odisej kao mudri govornik i savetodavac), a njegov povratak kui opisuje Odiseja. Odiseja opeva kako se Odisej, voa Itaana u Trojanskom ratu, posle propasti Troje deset godina potucao po svetu, a za to vreme prosci njegove ene Penelope harili njegovu imovinu, i kako se naposletku vratio kui i osvetio se drskim proscima. Mit o Odiseju je esto menjan, data su mnoga tumaenja njegovog lika (npr. Dante pie o Odisejevoj nesmirenoj enji za novim putovanjima). Topografija mesta pomenutih u Odiseji bajkovita je (za razliku od Ilijade) i prilino uoptena, tako da obuhvata veliko prostranstvo (celo Sredozemno more, sve obale, ostrva i poluostrva do severnoafrike obale. Pretpostavke su ile ak tako daleko da se smatralo da i Odisejeva lutanja seu do ostrva Mljeta u Jadranskom moru).

15

Odiseja je za oko 3000 stihova kraa od Ilijade i ona je pisana u heksametru, a podlona je formalnim podelama, kao Ilijada, podela na 24 pevanja, izvrena je naknadno, mehaniki, i ne prati samu siejnu konstrukciju. Ep se moe podeliti na 3 strukturne celine: prvi deo obuhvata prva etiri pevanja, u kojima se Odisej ne pojavljuje (dok on boravi kod boginje Kalipse, na njegovom dvoru Penelopini prosci svakodnevno gozbama rasturaju njegovo imanje). Da bi zatitio oevinu Telemah na podsticaj bogi nje Atine kree u potragu za ocem. On odlazi u Pil kod Nestora i u Spartu kod Menelaja i od njih dobija obavetenje o Odiseju i svedoanstva o ostalim trojanskim ratnicima (o Agamemnonu i njegovom ubistvu i Orestovoj osveti nad Klitemnestrom i Egistom - ova epizoda slui da pojaa kontrast, istie Penelopinu vernost, kao i vrednost moralnog porodinog ivota.) Kako je ovaj deo speva najveim delom vezan za Telemaha, on se esto naziva Telemahijom -prouavaoci smatraju da je Telemahija nastala kao zaseban ep, pa je kasnije prikljuena celini. Drugi deo obuhvata prostor od 6-13 pevanja, u kojima se peva o Odiseju (on ivi sa nimfom Kalipsom na jednom ostrvu. Uprkos enji za domovinom, Kalipsa ne da Odiseju da ide. Njegova sudbina zavisi od volje bogova - Posejdon mu onemoguava povratak kui, ljut je na Odiseja to mu je ranio sina Kiklopa. Odisej dospeva na ostrvo Feaana (pretpostavlja se da su Feaani iveli na severnoafrikim obalama, o njima pie i Vergilije u Eneidi u epizodi Eneinog susreta sa Didonom). Odisejeva sudbina nije data pravolijniski, ve poiva na retrospektivi - na dvoru feakog kralja, dok Demodok za trpezom peva svoju rapsodiju (o Afroditinoj prevari i dogaajima iz Trojanskog rata). Odisej poinje da plae i pria o svojim dogaajima (ostrvo Lotosa, Kiklopi, Kirka, Scila i Haribda, podzemni svet i zarobljenitvo kod Kalipse).

16

Trei deo speva moe se formalno podeliti na dva dela - jedan deo obuhvata Odisejev povratak kui i osvetu proscima, a drugi deo niz prepoznavanja (kada Odisej odlazi kui preruen i Penelopa ga prepoznaje). On se sveti proscima, a onda sledi izmirenje sa njihovim porodicama. Tako se Odiseja zavrava sa nagovetajem da se Odisej posle toga smirio u svom domu i iveo sreno sa Penelopom. Struktura Odiseje je sloenija nego struktura Ilijade. Aristotel u svojoj Poetici naglaava da je radnja Odiseje sloena i puna peripetija, dok Ilijada ima jednostavnu strukturu. Oba epa imaju neke zajenike strukturne osobine, jedinstvenu poetiku koja se tie epske tehnike metra, siea, kataloga i slinih izraajnih i kompozicionih formula. I Ilijada i Odiseja nas direktno uvode u radnju (in medias res-u sredite radnje) i, na kraju oba epa je motiv pomirenja-utiava se tenzija i razreava se situacija postavljena na poetku (utoljen je Ahilejev gnev, Odisej se vraa kui). Princip retrospekcije u Ilijadi dat je samo u pojedinim epizodama, dok se u Odiseji odnosi na skoro sve epizode Odisejevog lutanja. Svoju strukturu Odiseja gradi na kompozicionim retardacijama i usporavanjima (odlaganjima) radnje, dok su u Ilijadi retardacije date statino, uz detaljne opise pojedinih scena (npr. Ahilejev tit). U Odiseji su takva odlaganja dinamina jer uestvuju u daljem toku radnje i vode junaka do cilja. Struktura Odiseje poiva na isticanju karaktera i na prepoznavanju-to su glavni pokretaki motivi epa. Ono to je osnovno u epu je Odisejev povratak kui, ali ta stuktura nije jedinstvena i nije jedina. Drugi strukturni nivo je otovren i odnosi se na priu o Odisejevim lutanjima i sastavljen je od nekoliko epizoda koje nisu povezane uzrono-posledinim vezama (ako se epizode premeste, struktura se nee bitno menjati). Motiv povratka ratnika je jednosmeran, zatvoren (junak ostvaruje svoj cilj i time se struktura zaokruuje, dok je motiv avantura kroz koje prolazi glavni junakotvoren i omoguava da se na njega nadograuju i druge epizode (otvorena stuktura je pogodna za istorijsku nadogradnju knji. vrste-tako su nastali avanturistiki i viteki romani, kao i parodije na njih> Don Kihot, Kandid, Mrtve

17

due (parodija je postupak koji podrazumeva kontekstualnu vezu izmeu dva dela< ironija-kada se govori jedno, a misli drugo< postupak koji poiva na humoru). Za razliku od Ilijade junaci Odiseje su vie ljudi nego ratnici. Odisej je tip inteligentnog i lukavog oveka koji strpljivo podnosi sve nevolje koje su ga snale i ne podlee ni jednom iskuenju. O tim njegovim osobinama pie jo Ilijada (veliki heroji stalno podrazumevaju da e ih lukavi Odisej neim iznenaditi i na tren ih nadmudriti). U Odiseji on devet dana uva Meh sa Eolovim vetrovima i nije rekao drugovima za njega. Desetog dana, kada Odisej zaspi, njegovi drugovi koriste priliku da i oni nadmudre svog lukavog vou. Iza te igre uzajamnog nepoverenja i podozrenja stoji folklorni motiv o lukavom prepredenjaku od koga okolina uvek zazire (u srpskoj tradiciji oso i Era). Odisej ni malo tipian lik, od ostalih heroja homerskih epova izdvaja se po svojoj radoznalosti i inteligenciji ( to je dalo povoda kasnijim interpretacijama Odiseja-u svetskoj knji. on se javlja kao politiar, romantini ljubavnik, lukavi pokvarenjak, avanturista i sl. Dante ga je prikazao kao oveka veito eljnog novih saznanja i novih putovanja-u krugu Pakla u kome su grenici koji su davali lukave savete i smiljali prevare.) Dok su Ahilejev lik i gnev tipski izraz herojskog doba helenske mitologije, Odisej je blii stradalniku i pobedniku iz bajke ija je avanturistika sudbina preterana i nestvarna. Glavna vrednost njegovog karaktera lei u njegovoj opreznosti i izvanrednom govornikom daru, koji su Heleni veoma cenili. U Odiseji se preobraava boanski ideal-bogovi vie nisu samoivi i osvetoljubivi, nego su pravi zatitnici pravih i moralnih odnosa meu ljudima (to se prvenstveno odnosi na Atinu, koja titi pravdoljubivog Telemaha). Realno je ve da je struktura Odiseje sloena i puna peripetija, pa su u njoj este retardacije koje se svode na prepoznavanja i preokrete (a sve to izaziva dinamiku u razvoju radnje). Prepznavanja u Odiseji su mnogobrojna.. Trenutak prepoznavanja uvek je paradigmatian - starica Euriklija pere noge Odiseju i prepoznaje ga po oiljku koji je zadobio kada je sa svojim dedom iao u lov i kada ga je napao divlji vepar. Kada shvati da ga je dadilja prepoznnala

18

Odisej mora brzo da reaguje. To je jedna od najdramatinijih scena u epu, izmeu trenutka prepoznavanja i Odisejeve reakcije stoji 500 stihova u kojima se opisuje dadiljino seanje na Odisejevo detinjstvo i kako je zadobio oiljaktime se postie vea dramatinost. U opisu boja oigledan je umetniki realizam Homerov, kojim se postie upeatljivost i slikovitost dogaaja (a to se vidi i po tom to pesnik unosi mnotvo detalja iz svakodnevnog ivota i takvi su npr. opisi gozbe kod Feaana ili goenje kod svinjara). Kategorija vremena je dijahroniska (obuhvata i prolost i sadanjost i budunost), dok je u Ilijadi sinhronijska (dogaaji se iznose u hronolokom redu, bez osvrta na ono to je prolo ili ono to e se tek dogoditi). Odiseja je okrenuta svakodnevnim, stvarnim dogaajima (uobiajni opisi likova (sluavke, svinjar, pas). Eshatoloke predstave (o zagrobnom ivotu) date su u epizodi Odisejevog silaska u podzemni svet. Ova epizoda ima svoje etiki, gnoseoloki, filozofski pa ak i geografski znaaj. Podzemni svet je dole (jer se mrtvi zakopavaju). U njega stie preko reke Stiks (vatrene reke), preko koje due umrlih prevozi laar Haron. Na ulasku u Had je Kerber (troglavi pas sa repovima na ijem su kraju zmijske glave), a zatim i vladar podzemnog sveta, Had i njegova ena Persefona (Demetrina erka). U podzemnom svetu Odisej sree due umrlih-onih za koje se ve zna da su mrti (mitoloki likovi-Tezej, Herakle, Fedra, Medeja, Hipolit) i one koji su na izvestan nain bili Odisejevi savremenici (Ajant sa kojim se Odisej borio oko Ahilejevog oruja, Ahilej, Patroklo i njegova majka).Susret Odiseja sa majkom naroito je dirljiv-Antiklija, za koju sin nije znao da je umrla, pokuava da prie sinu, ali on joj to ne dozvoljava, da mu ne bi popila krv. Stari narodi su verovali u besmrtnost due-posle smrti ona je i dalje iva, ali je njeno postojanje u podzemnom svetu nitavno (dua tu postoji samo kao senka, provodi jednolian ivot, slaba i bleda ni srena ni nesrena). Za razliku od smrti ivot je ono to je lepo i svetlo-sva ostvarenja postiu se u ovozemaljskom ivotu (Ahilejeva dua kae Odiseju da bi radije bio i nadniar drugima, nego vladar nad pokojnicima). i situacija). Likovi u njoj nisu uzvieni heroji, ve obini ljudi iz nieg stalea

19

Likovi Homerovih epova svesni su injenice da je ivot kratak i prolazan, da zavisi od sudbine i bogova (to ga ini jo neizvesnijim) i da je smrt jedino sigurna sa kojom sve prestaje. A smrt nastupa onda kada tri pletilje sudbine preseku nit koja deli ovozemaljsko i onostrano. Iz motiva Odisejevog silaska u Had, razvile su se samostalne eshatoloke predstave (sreemo ih jo u epu o Gilgameu i Knjizi o Jovu (Jov ne sme da zna ta je to s one strane), u Vergilijevoj Eneidi, Aristofanovim abama, Danteovoj Boanstvenoj komediji, gde su okupljena sva prethodna znanja o putu, koji dua ima kad pree na onozemaljskim svetu, u NJegoevoj Lui mikrokozmi, Miltonovom Izgubljenom raju, Bodlerovoj zbirci Cvee zla i Remboovom Pijanom brodu), motiv smti obrauje se u knji. svih vremena, a preko njega se osvetljavaju i razliite filozofske misli o ivotu i njegovoj sutini..

Grka tragedija
Grka tragedija predstavlja najvei umetniki domet kulture staroog sveta i kao takva, ona ima ogroman znaaj za istoriju kulture i civilizacije uopte. Antika tragedija ima veliki broj prouavalaca (u 20. veku njome su se bavili> Frojd (uveo je naziv Edipov kompleks, za odreenu psiholoku pojavu)< Jung (teorija arhetipova), Levi Stros). Promiljanjem antike tragedije bavili su se i Platon (Drava)< Aristotel (Poetika)< Horacije (Poslanica Pizonima) ali i rimski stvaraoci (Seneka koji prerauje Euripidova dela, klasicistiki pisci (Rasin)< romantiari (Gete) i pisci 20. veka (kada se pojavljuju razliite redakcije Antigone). Antika tragedija je iva i danas-svojim oblikom i sadrajem dala je obrasce dramske umetnosti i odredila budunost drame kao knji. vrste. Drama je predstavljaka (a ne pripvedaka) umetnost, koja je po svojoj prirodi sinkretina (ostvaruje se zvukom, slikom i govorom), a vezuje se za obredni nain ponaanja (podrazumeva niz radnji koje se izvode namenski).

20

Najstarije podatke o tragediji nalazimo u Aristotelovij Poetici. Nastala je od ditiramba (strastvene pesme pevane u ast boga Dionisa, boga vina i plodnosti, koju je pevao hor, a uz to i plesao).

Kult Dionisa sjedinjavao je u sebi i tune elemente i beskrajno veselje, pa su se iz njega razvile tragedija i komedija. Sveanosti u ast Dionisa odravale su se u vreme tzv. velikih Dionizija (gradskih igara koje je utemeljio Pizistrat u 6 v. pre n.e.) za vreme praznika Leneja (kad su se prikazivale samo komedije) i vreme Malih Dionizija (seoskih igara). Iz tih sveanosti i pesama koje su na njima pevane, usavravanjem je nastala antika drama. Ona je uspon doivela na Atikom poluostrvu, mada joj je poreklo sa Peloponeza (tamo su se u gradu Eleusini izvodile eleusinske misterije i druge umetnike forme). Za osnivaa tragedije smatra se Tespid, koji je prvi u ditiramb uveo stvarnu dramsku radnju i iz hora izdvojio jednog glumca. To vie nisu bila samo predanja o Dionisu, ve se obrauju i mitovi o herojima. Ali to jo uvek nije bila prava tragedija-vie je bila horska pesma (lirski element je preovlaivao nad dijalogom i radnjom). Poetak tragedije vezuje se za predstavljake delatnosti, kada su se uesnici obreda oblaili u jaree koe (tzv. satiri) i pevali ditiramb. Uvoenje prvog glumca, koji se odvojio od hora satira (tragos-jarac), nastala je satirska drama, ali ona jo uvek nije bila tragedija. Maske koje su satiri nosili bile su ivotinjske, nakazne i imale su naglaene simoble raanja(foluse), to je bilo povezano sa kultom plodnosti. Iz satirske drame koja je bila veselog karaktera, razvila se tragedija tako to je naputen smean govor i poele da se prikazuju i prie koje nisu bile u vezi sa Dionisom (otuda poslovica_Kakve to veze ima sa Dionisom$). Pevanje poinje da biva zamenjeno govorom, ali se zadravaju horske partije, dijalog postaje glavni oblik optenja meu uesnicima u drami. Da se ne bi izgubila veza s prvobitnom prirodom ditiramba, satiri su se i dalje zadrali, pa se u pozoritima prikazivala trilogija (tri tragedije) i satirska igra-to je davalo tetralogiju.

21

O prvoj tragediji moe se govoriti tek sa pojavom Eshila (uveo je drugog glumca i stvorio celinu od tri drame (organsku trilogiju), umanjio je horske partije). Sofokle uvodi 3 glumca, poveava broj uesnika u horu i menja scenografiju, pie i neorganski povezane tragedije (nisu se nadovezivale jedna na drugu). Grka tragedija vrhunac dostie u 5 v. pre n.e (posle Persijskih ratova, Atina postaje lider trgovine na itavom mediteranu, i centar kulturnog ivota. U dravi se uspostavlja demokratija (vladavina naroda) i u kulturnim zbivanjima uestvuju svi slobodni graani (oni materijalno podravaju izvoenje predstava). Posete pozoritu bile su dozovoljene svim graanima (osim robovima)< pozorite je bilo optenarodnog karaktera, to je u skladu sa demokratskim principima Atine. Predstave su se izvodile u Dionizijevom hramu, pod otvorenim nebom. Centralna figura bilo je lice koje je istovremeno bilo i protagonista (glavni glumac) i reditelj, i organizator. Glumili su samo mukarci i esto su pojedini glumci igrali vie uloga, a obavezan glumaki element bile su maske i kostimi. Bitnu ulogu igrao je i hor, koji je govorio primedbe ili odgovarao junacima-hor je bio neka vrsta obeleja narodne mase. Sa razvojem drame (Sofokle), hor uzima sve manje uea u dramskoj radnji. Grka tragedija imala je ove delove> 1)prolog (deo pre ulaska hora, mogao se sastojati od monologa ili dijaloga)< 2)parod (pesmu koju je pevao hor ulazei na pozornici)< 3)epizodiji (razgovor glumaca i hora, dijaloke partije)< 4)stazimi (stajae pesme hora izmeu epizodija)< 5)eksod (zavrni deo drame). Aristotel deli tragedije po spoljanjim i unutranjim naelima. Spoljanje merilo je formalna strana tragedije (podela na inove, prolog i eksod)- ova merila su podlona promenama i nisu stalna. Unutranja naela tragedije su stalna i podrazumevaju poetak, sredinu i kraj radnje koji su logiki povezani (putem dogaaja). Svaka drama mora poeti zapletom (iznoenjem sutinskog problema, sukob izmeu oprenih sila), zatim sledi razrada, pa peripetija (preokret, najee dat u vidu prepoznavanja, kada nosilac radnje postaje svestan svoje krivice-npr. Car Edip), kulminacija ili klimaks (vrhunac dramske napetosti) i rasplet.

22

Stih tragedije je dvojak-horske partije najee su u dorskom dijalektu i nestalnog su stiha (spondej, trohej, retko jamb), dijaloke partije su najee u jambskom dvanaestercu ( tetrametru)-njime je svoje drame pisao Laza Kosti. Sutinu tragedije ini mit- o bogovima i o drevnim herojima koji su prikazani kao uzviena bia (boanstva, dostojanstvenici, vladari). Razumljivo je onda to je i sam dogaaj u tragediji prikazan kao uzvien i dostojanstven. Kako mit nije kanonski ustanovljen, njegova se sadrina mogla menjati. Tragedija pripoveda o nesrenim i tunim dogaajima. Predmet njenog ispitivanja je ljudska sudbina, ugroenost oveka na ovom svetu i nestalnost ljudske sree. Naroita panja posveena je etikim vrednostima i ontolokim pitanjima motivacija greha i kazne. Antika tragedija insistira na tome da ovek nikad ne pati bez razloga, ve je ili kriv on sam, ili su se na njega svalili gresi predaka koje on mora da okaje. Tu se povezuju dve strane ovekove prirode> oseajnost (ili po Aristotelu-saaljenje) i racionalnost (racio). Sukob izmeu dve snage u oveku antike tragedije jeste univerzalni motiv i zato su tragedije iz tog vremena i danas aktuelne. Glumci u pozorinim predstavama mogli su biti samo slobodni graani. Od glumaca se traio jak glas, i odlina dikcija, ali osim toga morao je da zna i da peva, plee i gestikulira (pantomima, mimika bile su obavezni deo glumakog repertoara). Glumci su bili veoma uvaeni i imali su velike povlastice (osloboeni su od poreza i ratne slube, a bila im je zagarantovana lina i imovinska sigurnost). Publika je prisustvovala predstavama kao religioznom obredu, jer se prikazivanje tragedija smatralo bogougodnim inom. Za predstave se brinula drava, koja je narodu ak plaala ulaznice. Kostimi su bili u skladu sa ulogama glumaca (koturne-cipele sa tiklom), i dugake toge, na glavi se nosio onkos (vrsta krune kojom se podie frizura), a na licu su nosili maske koje odgovaraju ulozi. Predstave su se organizovale u vidu takmienja. Ako je hteo uestvovati u takmienju pesnik je javljao arhontu (lanu atinske vlade, Aeopaga), predavao mu svoje drame i traio hor. Arhont je meu prijavljenim pesnicima birao one

23

ije su mu se drame inile najbolje, pa im je rebom odreivao hor i glumce. Predstave je ocenjivala komisija sainjena od deset atinskih graana, koja je dodeljivala nagrade najboljima (prva nagrada bila je lovorov venac, Eshil je pobedio ak 28 puta, od toga nekoliko puta posle svoje smrti).

Eshil-stvaralatvo
Eshil je jedan od najuvenijih pisaca svih vremena, rodonaelnik tragedije. iveo je u zlatnom Periklovom dobu (5. v. pre n.e.), i esto se dovodi u hronoloku vezu sa druga dva velika antika tragiara (Eshil je uestvovao u uvenoj bici kod Salamine, Sofokle je kao 17-godinji deak pevao na elu hora pesmu u ast pobede, a Euripid se rodio na dan bitke). Eshil se rodio u Eleusini na Peloponezu (grad uven po eleusinskim misterijama koje su negovale kult boga Dionisa). iveo je u ono vreme kada je Atina prelazila iz tiranije (autokratizma) u demokratiju-bio je aktivan uesnik vanih istorijskih zbivanja kroz koja prolazi njegov narod. Bio je u dravnoj slubi, uestvovao u bitkama, kod Solamine i Maratona u kojima je njegov narod odbranio slobodu i nezavisnost od persijskog osvajaa. Putem likova svojih tragedija Eshil otkriva istorijski sadraj tog presudnog razdoblja-on je pesnik atinske demokratije. Pre svoje smrti insistirao je da se epitaf koji e biti isklesan na njegovoj nadgrobnoj ploi odnosi na njegove ratnike, a ne knji. uspehe. Na polju dramske umetosti Eshil je uinio veliki napredak-usavrio je dramsku tehniku, uveo je drugog glumca (a kasnije od Sofokla preuzeo i treeg), pojaao je dramski elemenat tragedije jer je proirio dijalog, a smanjio broj horskih partija-o tome govori Aristotel u Poetici. Eshilov stvaralaki vek je oko 70 god.napisao je 100-nak tragedija. Od kojih je sauvano samo 7 (meu njima i jedna organska trilogija Orest i niz fragmenata (citati sauvani u kasnijim delima). Sauvane su tragedije Perisjanci, Sedmorica protiv Tebe, Okovani Prometej, Orestija, i Hikertide (Pribeglice), najstarije sauvana tragedija. Grau za svoje tragedije on uzima iz mitologije (iz pria o bogovima i herojima). Predmet tih trag. je ljudska sudbina nad kojom lebde srea i nesrea-njima upravlja naelo 24

boanske pravde koja patnjama upuuje ljude da se pokore venim zakonima. Volja bogova predstavlja neku vrstu etikog merila, prema kome treba da se upravljaju pravednici. Na primerima iz herojskog vremena Eshil je svom narodu objasnio krupna pitanja o bogu i oveku, o sudbini i slobodi, o ovekovom ivotu i njegovom smislu. Osnovna Eshilova pretpostavka je teodikeja-on je nastojao, za razliku od Homera da bogove oisti od suvie ljudskih crta i da ih prikae kao moralno savrene. Vrhovni bog je Div (Zevs), a svi drugi bogovi (Apolon, Atena, Pravda), Zevsove su personifikacije. Eshil izgrauje etika shvatanja, prikazivanjem motiva greha i pokajanja. Krivica se zasniva na ovekovoj teomahiji, tj. pobuni protiv naroitih bojih zakona.:ovek, ne vodei rauna o snazi objektivnog poretka, gazi u utvreni sistem ravnotee nastojei da ga srui. Tim on postaje borac protiv bogova i njihove pravde i na sebe izaziva boanski gnev. Dramatino postavljanje takve krivice i nunost njenog ispatanja predmet je svih Eshilovih tragedija. On govori i o nasleenoj teomahiskoj krivici predaka (Orestija)-greh predaka se prenosi na potomke, ali ne kao neki besmislen sluaj-uvek postoji i lina krivica koja pokree nasleenu, a to izaziva nesreu kao ispatanje. Dakle, ovek sam sebi stvara nesrenu sudbinu (da Agamemnon nije rtvovao svoju ker Ifigeniju, po volji boginje Artemide, on ne bi stradao bez obzira na grehe svojih predaka, Atrejia). Intervencija bogova ne pojavljuje se dok god je ovek moralno istosveti bogova on se izlae tek svojim teomahijskim delovanjem. Uvek je ovek taj koji izaziva krivicu, dok je bogovi samo podupiru i privode kraju, Eshil propoveda naelo niega previe, nita preko mere-ovek treba da je zadovoljan onim to mu je sudbina namenila, pregne li da gospodari onim to je u bojoj, a ne u njegovoj nadlenosti, on postaje antikosmian i time razara svoju sreu. Patnja kroz koju grenik prolazi ima za cilj da naui mudrosti i razboritosti (patnjama se mudrost stie). Delanjem ovek uini krivicu, svaka krivica otklanja se patnjom, a plod te patnje je saznanje granica, proiavanje od samovolje i nasilnitva (u skladu sa Aristotelovim pojmom katarze). Struktura Eshilovih trag. je veoma jednostavna. Radnja je koncentrisana oko jednog lika ili dogaaja, i tei raspletu koji je uvek snaan i sugestivan. Likovi su

25

jednostavni, dati u nekoliko poteza. Horske pesme imaju veliki znaaj-u njima pesnik otkriva svoje duboke filozofske misli. Okovani prometej To je prvi savani deo trilogije o titanu Prometeju (ostala dva dela su Osloboeni Prometej i Prometej Vatronoa). Nosioci dramske radnje su mitska boanska bia. Mit o Prometeju pre Eshila obradio je Hesiod u Teogoniji ( on pie o izmenama vlasti na nebu. Kron je silom svrgnuo s vlasti oca Urana, a Zevs svog oca Krona. Tako je Zevs postao suvereni vladar celog sveta, potedevi svog oca Krona i oprostivi Titanima njihovu pobunu. Zevs je postao simbol pravdeuei se na vlasti tim grekama on je shvatio da nad drugima moe vladati samo onaj ko je sposoban da bude gospodar svojih strasti). Poto je uzeo vlast u svoje ruke, Div je sve bogove obdario nekom slubom, samo se nije obazreo na ljude (ne savreni ljudski rod, on je hteo da uniti i da stvori savrenije ljude koji e odgovarati njegovom poretku u svetu. Toj Zevsovoj odluci otro se suprostavlja Prometej i spasava ljudski rod darujui mu vatru, izvor zanatstva i blagostanja. Svojim prekomernim ovekoljubljem, samovoljom i prkosom protiv vrhovnog boga, Prometej na sebe navlai teku i sramotnu kaznu- u pustom kraju biva prikovan za stenu. Eshil je svome junaku pripisao i poznavanje vane tajne-on zna ko e Zevsa sruiti sa vlasti (sin koga Zevs dobije sa Tetidom). Ali, Prometeja nikakve pretnje ne mogu prisiliti da popusti i otkrije tajnu. Slobodoljubivi Prometej je predstavnik neobuzdane ovekove tenje za napretkom, tenje koja ne prepoznaje prepreke i ne plai se nikakvih stradanja. On je borac protiv svake sile koja hoe da zarobi ljudski duh. Mit o Prometeju ima mnotvo interpretacija u svim knji. (naroito u delima Karla Marksa). U Prometejevoj drami uestvuje ceo kosmos i bogovi i ljudi. Taj kosmos ima svoju vertikalnu strukturu> vrh (sedite bogova) i nizinu (mesto izgnanstva i kazne), u sredini je Zemlja, na kojoj se odigrava radnja. Takva vertikalna struktura sveta ima svoju simboliku i jedan od optih arhetipova.

26

Ija je jedina smrtna osoba od svih uesnika tragedije. Ona je rtva Zevsove ljubavne strasti, erka Imahova (kamenitog potoka pored Arga). Kada je ljubomorna Hera otkrila da je Ija bila Zevsova ljubavnica, pretvara je u kravu i nareuje udovitu Argu da je uva. Zevs alje Hermesa da svojim sviranjem na flauti uspava Arka i da ga potom ubije. Ija je bila slobodna, ali je Hera poslala ljutog oboda koji Iju nemilosrdno bode i progoni je iz mesta u mesto. U tom lutanju ona stie do okovanog Prometeja, koji joj objanjava ta je eka, sve do poslednjeg mesta na kome e se zavriti njeno lutanje (u Egiptu, gde e joj Zevs vratiti ljudsko telo. Ona e mu roditi sina Herakla, koji e ubiti orla koji Prometeju kljuca plua i koji e Zevsa zbaciti s prestola. Ija mrzi Zevsa i za nju je jedina nada to to je ula od Prometeja. Hor Okeanida (keri Okeana) gine zajedno sa Prometejem, kada Zevs uz munje i gromove rui stenu i zajedno s Prometejem survava u Tartar. Hor je najpre savetovao pobunjenika da se se povinuje volji Zevsa< ali Prometej postepeno otkriva gorku istinu o Zevsu i zato se hor povinuje Titanu. Orestija To je jedina sauvana organska trilogija u antikoj trag. Sastoji se iz trag. Agamemnon, Hoefore (Pokojnice) i Erinije (Eumenide). Naziv Orestija nije izvorni, pridodat je kasnije, a odnosi se na mit vezan za Agamemnonovog sina Oresta (re je o kobnoj sudbini Tanatalovih potomaka, o tragediji porodice Atrejia. NJihova legendarna istorija, povezana je nizom stranih zloina, koji su izazvali samo nove zloine. O njihovoj sudbini govorio je jo Homer). Orestija je najpre imala i satirsku igru (zvala se Pratej, po mitol. biu koje stalno menja svoj oblik), ali ona nije sauvana. U svojoj trilogiji Eshil razmatra problem nasledne teomahijske krivice (pobune protiv boanskog poretka i izazivanja boanskog gneva). Graa za trag. preuzeta je iz mita o Agamemnonu, ali Eshil taj mit proiruje-Agamemnon je potomak porodice Atrejia, koja sa sobom vue nasleenu krivicu predaka. :ovek nije kadar da sam prekine lanac zloina, ve to moe uiniti samo bog

27

(ovde je to Apolon). Krivica Atrejia poinje time to je Tantal svog sina Pelopa skuvanog ponudio za ruak bogovima. Tantalova krivica se onda prenela na Pelopove sinove, Atreja i Tijesta-Atrej ubija decu svog brata, tako to ih je ispekao, a onda ih dao Tijestu da ih pojede. Tijestov sin je Egist, Klitemestrin ljubavnik. Atrejevi sinovi, Agamemnon i Menelaj, ispataju grehe-Agamemnona ubija ena Klitemestra, a Menelaj ostaje bez poroda sa svojom enom Helenom, Klitemestrinom sestrom. Agamemnon je uinio jo jedan greh da bi Artemida poslala povoljan vetar ahejskoj vojsci koja je trebala da krene ka Troji, on je rtvovao svoju ker Ilfigeniju (devicu), tako to je zaklao na oltaru (druga verzija ovog mita je da je Artemida u poslednjem trenutku spasla Ifigeniju i umesto nje na oltar stavila koutu (motiv slian onome iz Biblije, kada Avram rtvuje sina Isaka)). Agamemnon je imao izbora-on nije morao da rtvuje ker (u krajnjoj liniji, nije morao da uestvuje u Trojanskom ratu) i tu lei njegova krivica zbog koje e kasnije biti kanjen. Agamemnon je izabrao svoju sudbinu. U prvom delu Agamemnonu Klimetestra uz pomo ljubavnika Egista ubija mua kada se on vratio iz Troje. To je najdui i najupeatljiviji deo ove trilogije, koji nas uvodi u sr dramske radnje i otkriva dogaaje koji su neposredno vezani i za preostala dva dela. Odmah na poetku stvara se atmosfera, puna nekakve zloudnosti i strave (argejski starac koji oekije vesti iz Troje, on ve zna za Klimnetestrinu nameru, zna da je ona poinila preljubu i da je suvereno zavladala na dvoru). Hor sainjavaju argejske stareine (oni promiljaju dogaaje koji e se zbivati na sceni i upuuju publiku na razumevanje sadraja drame, predstavljaju neku vrstu zdravog razuma< horske pesme se sastoje iz strofe (argumenta) i antistrofe (protivargumenta) koje stvaraju odreeni logiki poredak i dovode do zakljuka). Ve na poetku, hor upuuje na odnos greha i kazne-greh je nasledan, ali svako ko ga poini mora da ga prelomi i kroz sopstvenu volju. Iako bogovi determiniu oveka da poini greh, ipak ga ovek ini sam, voljom svog izbora-boja volja i ovekovo htenje su isprepletani, ali kaznu izaziva sam ovek, a bogovi samo guraju njeno izvrenje. Kroz patnju dolazi se do saznanja, do svesti o tome ta je dobro, a ta je loe, i time se krivac oslobaa greha. O svemu tome govori hor u 1. stasimonu (stajaoj

28

pesmi) i time se otkriva sutina, problem u tragediji. Atmosfera strave razvija se kulminacijski. Prolog sadri izvestan misaoni moralizam i nagovetava ono to e se desiti. Dok glasnik razgovara sa horom, pojavljuje se Klimetestra, koja je ve smislila krvoloni plan (za razliku od verne Penelope, ona je ena preljubnica-slinost sa Hamletovom majkom i ledi Makbet, krvoednom suprugom). Za njen plan saznajemo iz dijaloga sa horom i glasnikom. Glasnik donosi vesti o propasti Troje i njenom razorenju -Agamemnonov greh se time jo vie pojaava. Agamemnon se vraa i vodi sa sobom mladu robinjicu nalonicu, proproicu Kasandru (Prijamovu ker). Klimetestra je uvreena i kao majka i kao ena. Kasandrin dolazak poveava njen bes i elju za ubistvom mua. Pred njega ona prostire purpurni tepih (simbol kraljevske vlasti). On se dvoumi da li da stane na tepih, jer misli da ga nije dostojan. Kasandra sve vreme uti (tzv. reito utanje kojim Kasandra nosi svoju tragiku). Ona progovara tek kada Klitemestra i Agamemnon uu u dvor-Kasandra vidi ta e se desiti i poinje da jadikuje. NJenu tragiku poveava tragedija mlade ene koja i sama mora da ide u smrt (proklinje svoj proroki dar). Ona svesno odlazi u smrt. Agamemnon i Kasandra ubijeni su u dvoru. Klimetestra svoj zloin opravdava svojim moranjem da ubije mua jer je on kriv za smrt njihove keri Ifigenije. Ali na kraju, ona kae Egistu> A sada je naa vlast to otkriva tenju za vlastoljubljem kao jedan od motiva njenog zloina. U Hoeforama Orest prema Apolonovom nareenju osveuje oca ubistvom majke i Egista. Devojke pokajnice izlivaju svoju rtvu na Agamemnonovom grobu (poslala ih Klimetestra poto je sanjala staan san> ognjeni zmaj isisava krv iz njene dojke). Elektra je meu devojkama< ona prepoznaje Orestov uvojak kose i otisak stopala (tehnika prepoznavanja dovodi do preokreta). Pojavljuje se Orest i dogovara se sa sestrom ta da uradi. Sa njim je i njegov drug Pilad (koji na sceni progovara samo onda kada treba Oresta da podri u njegovoj odluci da ubije majku). Trenutak Orestove nedoumice je jedan od kljunih moralnih elemenata trag. Na dvoru se Orest predstavlja kao glasnik koji donosi vesti o Orestovoj smrti. Dok dadilja iskreno jadikuje nad Orestovom sudbinom, majka

29

proliva lane suze. Orestovu nedoumicu prekida Pilad, Orest najpre ubija Egista, a zatim i majku. Gonjen griom savesti on odlazi iz dvora. U Erminijama Oresta progone boginje osvete, Erminije. Od krivca ga oslobaa vrhovni atinski sud_Aeropag. Tu se pria o tome kako je Orest izaao iz svog greha i kako je prekinuo lanac naslednog greha. Gonjen od Erinija, Orest se sakriva u Apolonov hram, ali samo privremeno. Apolon ga vodi u Atinu, da mu presudi Aeropag (skuptina koju ine slobodni atinski graani). Sukobljavaju se stara i nova religija (erminije zastupaju krvno naelo, kome se suprostavljaju Apolon i Atina (ona je roena samo od oca, a ne od majke). Orestija prikazuje borbu izmeu matrinskog prava (materijarhata) koje nastaje i oinskog prava (paterjarhata) koji se javlja. Orest se poziva na to da je Klitemestra izvrila dvostruki zloin-ubila svog mua i njegovog oca. Ali Erminije smatraju da Klimetestra nije bila u krvnom srodstvu sa Agamemnonom i da se zato njen greh moe okajati, ali Orestov zloin se ne moe oprostiti, jer je on ubijo majku. Kad se glasanje sudija zavrilo, na svakoj strani je bio podjednak broj glasova. Atena kao presednik suda glasa za Oresta, i on je osloboen. Ona miri tamna boanstva, Erminije sasvetlim boanstvom, Apolonom i Zevsom. Erminijama je obeano svetilite, pa se one pokoravaju dravi kao nosiocu i izvriocu pravde i svoju osvetniku ulogu predaju Aeropagu. Svetenice se pretvaraju u milostive zatitnice pojedinih oblasti dravnog i drutvenog ivota Atine (zemljoradnje, stoarstva, ratarstva). Orestija je istorijska, religiozna i politika tragedija (u to vreme, Atina trai saveznike za rat sa Spartom, kada je drava oistila Oresta od greha, ona je raunala na njegovu obavezu da e Arg biti saveznik Atine u svim ratovima sa Spartom). Temeljna problematika koju Eshil razvija u prikazivanju ljudske sudbine i patnje> sastoji se u tanom utvrivanju odnosa izmeu krivice i kazne, izmeu boanske osvete i slobodne ljudske volje. Eshil veruje u neogranienu mo boanskih sila i u putu zavisnosti oveka od sudbine. Bogovi koji nisu uvek dobri i pravedni mogu usporiti, ali ne i spreiti ono to je odreeno sudbinom. U

30

trilogiji Eshil analitiki preko mita, razmatra kako se od krivice putem patnje dolazi do spoznaje.

Sofokle-stvaralatvo
Kao lan bogate porodice, Sofokle je stekao dobro gimnatiko i muziko obrazovanje. Mada nije bio pravi politiar, obavljao je neke dravne slube (iao je u mirovne misije i bio upravnik dravne blagajne). U svoju kuu je primio kip Asklepija ( simbol medicine) i bio je svetenik nekog boanstva povezanog s tim. Umro je 406. god< Atinjani su ga slavili kao heroja i prinosili mu svake godine rtve. Sofokle je bio pesnik koji je odgovarao duhu atinskog naroda, o emu svedoe njegove brojne pobede na dramskim takmienjima (oko 20 prvih nagrada). Napisao je preko 100 dela (nisu svima utvreni nazivi)< do danas je sauvano 7, a sredinom 20. veka otkrivena je i jedna satirska igra. Lovaki psi. Najstarija sauvana tragedija je Ajant u kojoj se obrauje tragina sudbina surovog i iskrenog ratnika Ajanta. Nakon Ahilejeve smrti Agamemnon i Menelaj njegovo oruje dodeljuju Odiseju. Uvreen i ogoren, Ajant hoe da ih ubije, ali mu Atena pomuti pamet, pa on pokolje ovce mislei da su ratnici. Doavi svesti, uvideo je da se osramotio, pa se postien i oajan ubija.Ako ne mogu dostojanstveno da ivim, onda bar mogu dostojno da umrem. Smrt je jedini nain da spasi svoju ast. Tahivanke nose naziv po enama iz Tahina koje ine hor. Trag. sadri priu o Dejaniri i Heraklu. Ona je verna i nena ena koja nehotice unitava voljenog mua i sebe, a Heraklit je mu koji se prepustio strastima divljeg nagona i razorio branu sreu. U elji da sauva ljubav nevernog mua, ona mu alje arobnu koulju koja unitava Herakla. Oba lika su rtve slepe i bolne sudbine. Elektra ima istu tematiku kao Eshilve Hoefore (Orestovu osvetu), ali je obrada drugaija. Glavni lik je Elektra, koja uestvuje u ubistvu majke. Uvodi se i lik koji se kod Eshila ne spominje-Orestova i Elektrina sestra (lik suprotan Elektri). Filoktet je trag. o junaku koga su Grci polazei na Troju, zbog smrada njegove rane, ostavili na ostvu Leinu. On ima Heraklov luk i strele, bez kojih se ne moe

31

osvojiti Troja. Poto je 10 god. proveo sam na ostrvu, Filoktet je podivljao pun mrnje-ni prevara, ni sila, ni uveravanje ne mogu ga navesti da poe pod Troju. Zato alju Odiseja i Neoptolona da ga po svaku cenu dovedu pod Troju. Zato se deuh eh machina u ovoj drami izvanredno slae sa situacijom (Herakle posreduje izmeu njih). Edip na Kolonu nastavak je Kralja Edipa- o Edipovoj smrti i njegovom preobraaju heroja. U pratnji Antogone on dolazi na Kolon, gde je putem patnje doiveo proienje i naao smirenje. Na udnovat nain nestaje. Antika trag. pripisuje Sofoklu tri novine koje se tiu tehnike strane trag> poveao se broj horeuta sa 12 na 15 (tako se hor mogao podeliti u dva poluhora od 6 horeuta, svako sa po jednim pomonikom, koji je mogao intenzivnije uestvovatio u dijalogu sa glumcima), uveo je treeg glumca (to je drami dalo veu raznolikost i omoguavalo sloeniji razvoj radnje, kasnije je treeg glumca preuzeo i Eshil-Orestija), prvi je poeo sastavljati trilogije i to neorganske. Sofokove trag. pune su jakih kontrasta a radnja se koncentrie oko jednog lika, kako bi se istakao njegov karakter. Naruito se razvija psiholoka struktura likova i problem njihove tragine krivice. Struktura trag. je takva da se u poetku drame vidi tano izgraen plan ponaanja glavnog junaka koji vrstom voljom jami da e do kraja izvriti svoj zadatak. Da bi to jae istakao glavnog junaka< Sofokle mu suprostavlja lice suprotnog karaktera (Antigona Ismena, Edip-Kreont). Dogaaji menjaju svoj tok, tako da se stie utisak da e se glavni junak ipak spasti propasti, a onda se radnja vraa na predhodni tok (npr. Jokasta hoe da umiri Edipa, ali kada on uje kako je Laj poginuo, njegova sumnja se samo poveava). Posebnu panju Sofokle posveuje enskim likovima (to je tipino i za Euripida). On svesno idealizuje svoje likove (Aristiotel je rekao da Sofokle prikazuje ljude kakvi treba da budu, a ne kakvi jesu). Horske pesme hvale oveka (a ne bogove, kao kod Eshila). Sofokle je ostao veran religiji koja poiva na mitovima, ali vie nego Eshil nastoji da ta stara helenska predanja povee sa ovekom i njegovim karakterom. NJegove tragedije sputene su iz sveta boanskog u svet ljudskog (ali jo uvek

32

ne u toj meri kao kod Euripida). Kao i Eshil, Sofokle smatra da se ljudi ne smeju otimati bojim nareenjima. Da bi svoj ivot obezbedili od posrtanja i propadanja, oni svoj ivot (svoju autonomiju) moraju da usklauju sa teonomijom (boanskim principima koji imaju vrhoni moralni i etiki znaaj) i sa ontonomijom (zakonima bia)-tj. treba da bude svestan granice svoje veliine i svojih mogunosti i da pazi da ne potcenjuje i da ne precenjuje snagu ontologije, koja je jaa od njegove autonomije. Remeenje i gaenje ontonomije (a ona je istovremeno i teonomija) je prekoraivanje odreenih granica, to je hibris (osionost, bezuslovna gordost), koja vodi da bude i nesree. Sofokle sledi gnoseoloku parolu spoznaj samog sebe jer je poznavanje sopstvenih mogunosti temelj za sreu (gnoseologija-filozofska disciplina, nauka o saznanju, iji su utemeljivai Anaksagora i Anaksimandar). Mesto gde je Sofokle najsaetije izneo svoje shvatanje ljudskog ivota je prva stajaa pesma-Antigone-u slavu ljudske kulture i civilizacije (niu se sve pobede oveanstva< ovek plovi, ore, lovi, dobar je govornik i graditelj, on je umno bie, humano i sposobno, ali i pred njim postoji neprekoraiva granica -smrt). Sofokle se divi oveku kao gospodaru prirode, savlaivanju mora i zemlje i uopte njegovom razvitku i napretku. Po njemu, ovek je u svojoj istoriji postepeno postajao sve savreniji, razvijao se od animalnosti do humanosti i neprestano se usavravao. Sofokle se divi kulturi, koju ovek moe izgraivati i unapreivati samo ako se pridrava-nepisanih bojih zakona i boje pravde. Na taj nain drutveni poredak se odrava, razvija i unapreuje. Meutim, ba je u tome to je ovek umom obdareno bie, lei njegova najvea veliina i snaga, ali i najvea opasnost za njega. Sofokle za osnovu svojih trag. nije uzimao bogove, nego je boanskoj funkciji smanjio znaaj i u prvi plan istakao oveka i ono to njemu pripada. Dok se kod Eshila bogovi pojavljuju kao glavni inioci radnje i vrhovni gospodari, kod Sofokla je njihova vlast slabija, tako da je tragika radnja sasvim ljudska, a bogovi uestvuju samo u njenom raspletu.

33

Osnova Sofoklove trag. radnje je slobodna ljudska volja i svedena je na dogaaje koji koji se razvijaju iz same due junaka, iz sukoba u njima samima (nastojanje da se odgonetne sutina ovekove due). Edipovo stradanje, npr. nije posledica nasleenog porkletstva, nego posledica njegove jake i strasne ispitivake volje (na kraju, krivca i tekog grenika otkriva u sebi). Ono to obeleava njegovu dramu jeste karakter, i njega pesnik obrauje psiholoki (ali ne onako realistiki kako je to inio Euripid). Sofokle ponire u tajne ljudske volje kao osnove na kojoj se vri sudbina i psiholoka motivacija. Sofokle je stvarao u mirnom periodu, onda kada je Atina cvetala, pa je on, u odnosu na Eshila, u prouavanju svojih junaka pokazao vie analitinosti i tehnikih detalja. U slikanju svojih likova Sofokle se usmeravao prema idealnim normama, pa su njegovi junaci nosioci najviih vrlina. LJudska dua postaje ishodite svog etikog ponaanja (vrlina kao duevna uoblienost)-dua je izvorite svog ovekovog delovanja i ponaanja.

Car Edip
Jedna od najpopularnijih drama svih vremena (Aristotel u Poetici joj pridaje najvie panje, preraivao ju je i Seneka, a njome su se bavili i Volter, iler, Gete, openhauer, Nie, Frojd (edipov kompleks), etnolozi, istoriari, psiholozi). Tema trag. je iz mita o Edipu, koji pripada ciklusu tebanskih mitova. Rodonaelnik u Tebi bio je izvesni Labdak, ija se krivica prenosi sa generacije u generaciju. Pre Edipa, Tebom je vladao Laj. On se zamerio bogu svetlosti Apolonu, tako to je u njegovom svetilitu ubio koutu (simbol udnje za bogom, poznat i u hrianskoj tradiciji). Kao kaznu, Apolon prorie Laju da e ga njegov potomak ubiti. Sa Jokastom dobija sina Edipa, ali ga zbog proroanstva predaje jednom pastiru da ga odnese u umu i ubije. Pastir se saali na dete, i daje ga drugom pastiru pa ga ovaj odnese u Korint, gde ga odgaji tadanji vladar. Edip e posumnjati u svoj indentitet (na jednoj gozbi sluga ga nazove kopiletom) i krene u Delfe. Istovremeno tamo kree i Laj i sretnu se na putu, pa kako nijedan

34

nije hteo da se skloni, izbija sukob, Laj biem udara Edipa, ovaj se razbesni, pobije Lajeve pratioce a zatim i Laja. Uspeva da pobegne samo jedan Lajev sluga, Edip odlazi u Tebu, reava Sfinginu zagonetku i postaje vladar u Tebi, eni se svojom majkom i sa njom izrodi decu> Antigonu, Ismenu, Eteokla i Polinika. Time se i obistinilo Apolonovo proroanstvo. U Kralju Edipu, i nema tragine radnje, jer se ona dogodila ranije, cilj trag. nije dogaanje same tragine radnje, nego prikazivanje njenih posledica, a to su preokret i prepoznavanje razvija se iz samog junakovog karaktera. Sofokle majstorski prikazuje kako postepeno izlazi na videlo uasna istina-Edipovo oceubistvo i uzimanje roene majke za enu. Iako je pritisnut dubokom patnjom i stranom m oralnom nevoljom Edip hrabro prima gorku sudbinu, izbode svoje oi i ode u hodoasnike, a Jokasta se obesi. Radnja tragedije poinje scenom kada graani Tebe dolaze kod vladara Edipa i sa lovorovim granicama u rukama mole ga da ponovo spase Tebu-ovaj put od kuge-kuga je istorijska injenica, jer je zaista zahvatila Tebu u vreme Peloponeskog rata. Edip je ve poslao Kreonta, svog uraka u Delfe da pita kako bi se grad mogao osloboditi od kuge. Kreont se vraa sa odgovorom. Apolon prorokuje da e Teba biti spasena ako se pronae i kazni ubica predhodnog vladara Laja. Edip ranije nita nije znao o Lajevoj smrti, ali odluuje da pomogne gradu. Dolazi slepi vra Tiresija-on zna ubicu, ali nee da ga oda iz saaljenja prema Edipu. Ali Edip navaljuje, pa Tiresija na kraju otkriva sve> da je on ubio oca, oenio se majkom i da je u nevolji. Edip nije razumeo Tiresijeve rei, koje su ustvari bile opomena. On misli da je Tiresija protiv njega spremio neku zaveru. Jokasta, da bi umirila Edipa govori da proroite lae (tu se vidi njena nerelegioznost)-proroite je Laju proreklo da e ga ubiti sin, a njega su ustvari, navodno na putu ubili razbojnici. Umesto da ga njene rei smire, on tada poinje da sumnja (preokret radnje). Setio se davnog susreta sa jednim starcem, koga je ubio i sve mu postaje jasno (da je ubio oca). Kada je doao pastir iz Korinta (igra vie uloga-on je Edipa odneo korintskom kralju kao bebu i bio je svedok Lajevog ubistva) i poslednja Edipova nada se ugasila. Stie vest da je Polib, korintski kralj umro.

35

Vrhunac tragine ironije je kada glasnik saoptava Edipu da on nije Polibov sin, nego da je kao beba donet. Glasnik je eleo da umiri Edipa (kao i Jokasta) a desilo se suprotno. Jokasta prva shvata nesreu i odlazi u kuu da se smru spase sramote. I Edip sve shvata pa i on utrava u kuu. Za to vreme hor peva pesmu o nitavnosti ljudskog ivota, o Edipu koji je sa visine najvie sree pao u ponor najvee sramote. Jokasta se obesila, a Edip izbode sebi oi (simbolino>da ni od tada ne vide nita kad nisu videle ni sa ooma istinu). Slepi vra Tiresija video je jasnije nego otrovidi Edip. Nesreni kralj moli da bude prognan, i sa erkom Antigonom naputa Tebu. Sva radnja u drami svedena je na prepoznavanje-Edip prepoznaje samog sebe kao ubicu oca i mua svoje majke. U samoj trag. on skoro da ne ini nita ime bi zasluio ovako stranu kaznu-on je to uinio nehotice. Ali car Edip ipak nije tzv. tragedija sudbine, jer se Edip ipak ogreio o nepisane boje zakone, koji su istovremeno i najvii moralni zakoni. On je bez premiljanja ubio putnika i njegove pratioce, a zatim se mirno prepustio vladarskom poloaju, i ne pomislivi vie na svoj zloin. Ko to je bio osion u susretu sa Lajem. Edip je traio i krivca. Car Edip prikazuje traginost velike mudrosti, koja se usmerava na svog nosioca, i dovodi ga do saznanja da su ljudska snaga i zemaljska srea potpuno nitavni i nesigurni. Drama je izgraena na kontrastu i ukrtanju stvarnosti i obmane, sree i ironije. To je prava analitika trag. koja pokazuje kako se ovek zbog svog karaktera najironiniju provaliju. Za Edipa kazna je samospoznaja, saznanje o grehu. Jokasta strada, ne zato to je napustila dete, nego to ga je uopte rodila, a znala je za Apolonovo proroanstvo. Ona ne veruje u boiju promisao, lakoverna je (tim svojim osobinama kontrast je Edipu koji je principijalan). Edipu je njegova mudrostkazna (zbog osionosti, gordosti i neizdrljivosti u traganju za istinom, Edip rui moralna naela, saznaje ono to ne eli i to ga poraava). moe strmoglaviti s najvieg trona u

Antigona

36

Jedna od najpopularnijih trag. svih vremena. Obrauje motiv naslednog (porodinog) greha, ali drugaije od Eshila. Sofokle pie o Edipovoj i Jokastinoj deci_Eteokle i Polinik se zavade oko prestola u Tebi (trebalo je da vladaju naizmenino). Edip ih proklinje zbog njihove nezajaljljivosti. Polinik naputa Tebu i odlazi u Arg ( na Peloponezu), a zatim sa vojskom iz Arga i jo sedam gradova napada Tebu (motiv obraen u Eshilovoj Sedmorici protiv Tebe). Braa stradaju u meusobnom okraju. Kreont hoe da kazni one koji su napali Tebu, izdaje surovo nareenje-da se Eteoklo sveano sahrani,a le Polinika da se ostavi kao plen pticama i psima. Posmrtni obiaji kod Grka imali su posebni znaaj (onaj ko se ne sahrani osuen je na veno prokletstvo-dua mu nesmirena luta po onom svetu< npr. Odisej u Hadu sree svog saborca Elpenora, ija dua ne moe da pree reku Aheront, jer mu telo nije sahranjeno). Od Edipovog roda ostale su jo Antigona i Ismena. Antigona je svesna ta znai bratovo upokojenje, bez obzira na Kreontovu zabranu i naredbu da onaj ko sahrani Polinika e biti kanjen smru. Antigona simbolino sahranjuje brata (umiva ga miriljavim uljima i posipa prah po njegovom telu). Pre nego to e to uiniti, Antigona razgovara sa Ismenom (suprotnost Antigoniplaljiva i neodluna savetuje sestru da se povinuje jaem-Kreontu). Pojavom Ismene kao suprotnog karaktera jo vie se pojaava doivljaj Antigonine hrabrosti, ali i njene usamljenosti u odluci da dostojno sahrani Polinika. Na pozornici se pojavljuje Kreont, a zatim i glasnik koji donosi vest o prekrenoj naredbi. Gnevan Kreont nalae straaru da se krivac pronae. Nasluujui tragediju hor, u prvoj stajaoj pesmi peva o moi i veliini, ali i o slabosti i opasnosti ovekove prosvete (mudrost je ovekova i vrlina i mana, ona mu daje ali i sve uzima). Straar dovodi Antigonu, koju je uhvatio da sahranjuje brata. Dijalog izmeu Antigone i Kreonta. Svako od njih zastupa svoj pogled na svet i oboje su usamljeni u svojim ubeenjima. Kad Kreont pita Antigonu kako se usudila da pogazi njegovo nareenje, ona mu odgovara da je ona svoje delo izvrila po bojem nareenju, koje je vanije od ljudskog nareenja. Ona iznosi svoju trvdnju i veru u to da bogovi zahtevaju da sestra voli brata i da ona to vie potuje nego Kreontove vladarske naredbe.

37

Sukob Antigone i Kreonta je sukob obiaja i dravnog prava-u toj raspravi su oboje u pravu, ali su i oboje krivi (Antigona se suprostavlja dravnim, a Kreont etikim principima). Kad ne moe dokazati da je Antigona pogreila Kreont se poziva na svoju silu i vlast, pa izrie smrtnu presudu ne samo Antigoni nego i nevinoj Ismeni. Iz ljubavi prema sestri, Isimena hoe s njom da podeli stranu sudbinu, ali je Antigona otro odboja. Znajui kakva je strana smrt eka (bie iva zazidana u grobnicu). Antigona u monologu ali za svim onim to nee proiveti, za udajom i decom-ona nije osetila nita o ivota, a ve ide u smrt. Obraajui se mrtvom bratu, ona objanjava zato se ogluila o vladarsku naredbu (mu je zamenljiv, deca se mogu ponovo roditi ali kako su joj roditelji umrli, ne moe dobiti drugog brata)krvno srodstvo kao primarni princip starih Grka, bitniji i od brane povezanosti i od materinstva. Dok Antigonu vode u tamnicu pojavljuje se Hemon, Kreontov sin i Antigonin verenik. On moli za Antigonin ivot istiui da Kreont jedini misli da je Antigona zgreila, a da cela Teba oplakuje Antigonu to zbog svog plemenitog dela mora da strada. Ali Kreont je neumoljiv, pa Hemon odlazi s reima da ga otac vie nee videti. Dolazi i vra Tiresija, da Kreonta u ime boje pravde, opomene da ini strani greh (rtvena znamenja su rava, ptice raznose Polinikov le po Tebi-bogovi protestuju protiv Kreontove naredbe da se Antigona lii ivota). :ak i hor moli Kreonta da potedi Antigonu. Uplaen Tiresijevim reima da e i Hemon stradati, Kreont povlai nareenje, ali ve je sve prekasno. Antigona se obesila, Hemon se probo maem, Euridika utke odlazi u dvor i ubija se, poto je pre toga proklela mua. Kreont ostaje sam, moralno poraen saznanjem ta je uinio i da je neposredno odgovoran za svoju tragediju. Drama se zavrava pesmom hora, razboritost je prvi uslov sree, svi moraju da slede zakon morala i mere, da ne pokazuju obest i oholost, jer e ih za to stii kazna koja e ih u starosti nauiti da budu trezveni. Kreont je radikalno individualan, tvrdoglav i samovoljan, jer svoju veliinu i vrednost vidi samo u svojoj autokratskoj moi kao jedinom merilu drave i svih

38

stvari, i sve druge odnose priznaje samo ako slue toj moi. On brani dravu i zakone koje drava uspostavlja radi svoje koristi. Ali naredba koju on izdaje nije zakon nego suvie otra mera koju on proizvoljno na svoju ruku propisuje i koja nije izraz opte narodne volje zato on nije pravi branilac dravnog principa. Svojim ponaanjem on otkriva da mu je najvie stalo do toga da pokae graanima s kim imaju posla i da ispita da li e se graani i njemu pokoravati onako kao prema njegovom predhodniku (Edipu). NJegov postupak, dakle, pokrenut je linim razlozima i u toj subjektivnosti i lei poreklo njegove tragine krivice. Niko od graana se ne slae sa Kreontovom odlukom, jer je ona protivrena starim i optim helenskim obiajima koji se tie sahranjivanja mrtvih. Time Kreont postaje borac, protiv bogova (teomahos) dok Antigona celim biem ostaje borac, za boanske zakone (promohos teon). Odbacivanjem religioznih institucija iz drave, Kreont ne samo to dravu ne unapreuje, nego postaje njen neprijatelj i rui je. Antigona odbacuje proizvoljnu i prolaznu naredbu dravnog poglavara i u vreme svetog obreda nad mrtvim bratom poziva se na Diva i Pravdu (na objektivne religiozno-etike norme, na nepisane boje zakone). Te zakone ona potvruje rtvovanjem svoga ivota za njih, a Kreont, koji ih je gazio, potpunim duhovinim stradanjem, pred kojim telesno postojanje ne znai nita. To pokazuje da je ona prava graanka i pravi predstavnik dravnog naela, a ne Kreont. Tu se ne sukobljavaju dve najvie moralne moi (kao to je smatrao Hegel u Estetici), nego autokratska umnazaslepljenost (Kreont) i sveobuhvatni boanski princip (Antigona). Sofoklovo etiko uenje sastoji se u sledeem> ovek ispunjava smisao svog ivota ako svoju mo i precenjuje i ako svoje postojanje shvata kao zadatak da odaje pravdu svim zakonima na koje ima pravo ovek zajednice, bio mrtav ili iv. Sofokle razmatra problem odnosa izmeu politike i etike> oni koji uvaju drutvenu zajednicu moraju budno bditi nad potovanjem socijalnih normi koji obavezuju svakog pojedinca, i moraju strogo voditi rauna o tome da li se graani pridravaju dravnih naredbi.

39

Ali istovremeno moraju biti paziti da te naredbe ne sadre nita to bi vrealo ljudsko dostojanstvo i da nikad ne protivree iskonskim etikim i moralnim normama oveanstva uopte. Zakoni se moraju potovati, ali oni mogu zastareti i time vreati pravno oseanje drutva (kao to je nareenje koje je izdao Kreont na osnovu obiaja iz drevnih vremena). U takvim prilikama nije merodavno ono to nareuje zakon, nego to pravno oseaju napredniji graani (Platon, Aristotel).

Euripid-stvaralatvo
Euripid je roen oko 480. god. pre n.e< bio je izuzetno obrazovan i posedovao je izuzetno vaspitanje (bio je rva i pesniar, kao i slikar, ali je ta interesovanja brzo napustio. Mnogo se bavio starijom knji. (Homer, Solon, Eshil, Sofokle, Hesiod, Pindar), imao je svoju biblioteku i mnogo je itao. On prvi postavlja velika pitanja kulture, govori o etikim naelima, o religiji, o sutini bogova. Surotan vedrom i drueljubivom Sofoklu, Euripida opisuju kao ozbiljnog i namrgoenog oveka, koji je najradije boravio kod svoje kue, ili u usamljenoj peini na Solomini. Nije bio aktivan politiar, ali je zato u svojim delima se zalagao za svoju otawbinu i slavio je Atinu kao utoite prognanih i kao boravite pravde i zakonitosti lepog ponaanja i trezvenosti. Za svog ivota nije dobio zasluno priznanje (u svojim abama Aristofan ga napada kao ruioca starih dobrih obiaja)-iako je napisao vie od 80 drama pobedio je samo pet puta, od toga etiri puta za ivota, i jednom posle smrti. Sauvano je 18 trag. i jedna satirska igra. Euripid je iveo u vreme opadanja moi atinske drave, pa se u njegovim delima oseaju svi potresi krvavog peloponeskog rata, zatim rat izmeu Atine i sparte, kao i unutranja borba aristokratske i demokratske stranke. Euripid je veran tuma revolucionarnih promena koje se dogaaju za vreme rata. On je svedok borbe izmeu starih shvatanja morala, religije i filozofije, i novog duha koji je putem sofistikih ideja u sve unosio kritiku sumnju i negaciju. Kao uenik sofista Protagore i filozofa materjaliste

40

Anaksagore, Euripid se bavi velikim pitanjima morala, etike i kulture. Bio je ogoren zbog politike nesigurnosti i propadanja Atine i umoran od neprekidne borbe koju je ceo ivot vodio za svoju umetnost. U svojim dramama Euripid je zahvatio problematiku koju je tadanji drutveni ivot nametao> pitanje religije i morala, problem ene, braka i porodice, politike i socijalne probleme, odnos meu dravama, pitanje robova i sirotinje. On je pesnik optih ljudskih, psiholokih sukoba u kojima nagon i strasti dolaze u sukob sa svim onim to nalae vera i tradicija. Euripid ima mnogo simpatija za ugroene i podreene za ene i poslugu, za dadilje, robove i vanbranu decu. To se naroito odnosi na enu koju on iznosi u novom svetlu-kao zavodnicu, branog druga kao majku i maehu. Od 18 sauvanih drama, osam njih nose naziv po eni kao glavnoj junakinji, etiri nose ime po enskom horu (Fenianke). ene kao slabiji pol esto su primorane da se slue lukavstvom u svojoj borbi protiv muke svireposti, socijalni poloaj ena krajnje je bedan (o tome govori Medeja-ja bih vie tri put okraj no samo jedan poroaj). Euripidova umetnost ima tri vrste glavne osobine po kojima se i on razlikuje od svojih prethodnika>antropodikeju (umesto reakcije teodikije), psihologiju i realizam. Kao i Sofokle i Euripid se zanima za problem oveka i sudbine ali on te probleme reava u duhu svog vremena. Euripid svojim stvaralatvom vodi borbu protiv konvencionalnih i antro-pomorfnih bogova, koji ljudima nikako ne mogu biti uzor s obzirom da su isami moralno nedosledni i prevrtljivi. Ako ih i prikazuje kao inosti, bogovi nisu naklonjeni ljudima, nego su neprijatelji i predstavljaju razorne sile (npr. Afrodita u Hipolitu), bogovi su retko svetle figure (Artemida na zavretku Hipolita). On bei od tradicionalnih bogova, pa umesto teokolije i teodikije izgrauje antroponomiju i antropodikeju-akcenat je na ovekovoj prirodi, koja determinie ljudsko ponaanje, a bogovi se javljaju samo kao simboli (npr. Afrodita-simbol nevinosti, Artemida - simbol ulnosti). U Eshilovoj i Sofoklovoj trag. protagonista radnje je bog, a u Euripidovoj-ovek. Za Euripida najveu mo ima ljudska priroda koja uvek dolazi do izraaja-ona je istinska nuna, stvarna i nesavladiva i suprostavljena drutvenim i dravnim uredbama kao neemu to je proizvoljno i kratkotrajno. On delovanje svojih

41

junaka povezuje sa njihovom psihologijom (oni su obino rtve svojih nagona i strasti-neista ljubav, strast prema novcu, mrnja prema neprijatelju, ali to nisu moralno loe, nego slabe linosti). Za to je naroito karakteristina Fedra u Hipolitu-nju silna strast tera u zloin, ali ona nema volje ni moralne snage da se protiv te strasti bori (svoje erotskopatoloke naklonosti ona nosi u svojoj krvi jer je erka perverzne Pasifije. Umetniki realizam Euripidov se ogleda u tome to on, prikazuje ljude onakvima kakvi jesu, a ne kakvi treba da budu. Likove iz svojih dela on oblikuje tako da to vie lie na likove iz stvarnosti (npr. Jason vie podsea na nekog atinskog plemia iz Euripidovog vremena, nego na mitski lik). Kao i njegovi predhodnici i Euripid je grau za svoje trag. uzimao iz grkih mitova, ali je mitolokoj grai pristupao mnogo slobodnije. Pod likovima heroja, on otro slika ljude svoje stvarnosti, liene mitske snage i veliine, sa svim manama i vrlinama. Pri uobliavanju mitova on se esto sluio lokalnm predanjima i kombinovao je mitove (npr. motiv edomorstva nigde se ne vezuje za Medeju, nego za Proknu, koja je u neznanju ubila decu da bi povratila mua Tezeja). Pisao je za ljude koji su se oslobodili mitskih iluzija i na svet gledali drugaijim oima nego njihovi preci. Nov stav tih ljudi izgradile su jonska filozofija i sofistika (Ksenofanovo shvatanje o bogovima koji su istiji i savreniji nego Homerovi< Heraklitovo uenje o borbi i antagonizmu suprotnosti u pojavama i stvarima, Protagorino uenje o oveku kao merilu svih stvari). to se tie dramske tehnike, za jedinstvo dramske radnje Euripid najee koristi gradaciju, postepeno i smiljeno voenje radnje do vrhunca. Npr. Medeja prvo nagovetava da e ubiti decu, onda to govori i pred Jasonom, pa na kraju to i uradi. Da bi radnju uiio prividno jedinstvenom on se slui i drugim sredstvima-prolazi i nain raspleta. Prolozi imaju znaajn kompozicionu ulogu< uobino su u vidu monologa ili dijaloga. Prolozi imaju ulogu izvetaja o stanju stvari ( o predmetu drame, o licima ili podaci o promeni mita).

42

Afrodita u Hipolitu npr. izvetava kako e se osvetiti mladiu koji nju odbacuje, a slui samo Artemidi, boginji, devojci). Radnja se esto ne zavrava prirodno, iz logikog sleda dogaaja u drami (kao kod Eshila i Sofokla) nego se zaplet rasplie na mahanian nain, pojavom bogova na sceni (deus eh machina)-npr. Artemida u Hipolitu, Helije u Medej, Euripidu je esto zamerano zbog ovakvog zapleta. Hor je potpuno odvojen od radnje (to je Aristotel zamerao) pa horske partije esto predstavljaju proste umetke u stilu ditiramba. Radnju promiljaju sami junaci, a ne hor. Izrazi su iz svakodnevnog govora, izraz je jednostavan i osloboen suvinih detalja.

Hipolit
Euripid daje psiholoku analizu patoloke strasti koja mui Fedru, drugu enu kralja Tezeja, zaljubljenu u Hipolita, Tezejevog sina iz prvog braka. Hipolit je bio sin Tezeja i Antiope, kraljice Amazonki (Amazonke su bile ene ratnice koje su sebi sekle desnu dojku da bi mogle da nose oruje). Od svoje majke Hipolit je nasledio odanost Artemidi, boginji ednosti i lova. Fedra ki perverzne Pasifije, koa je nakon ljubavne veze sa bikom rodila udovita minotaura. Tezej, sin Egejev odlazi u Iraklion i uz pomo Fedrine sestre Arijadne ubija minotaura i tako Atinu oslobaa tekog danka. Euripid je napisao dva Hipolita u prvom Fedra se usudila da Hipolitu prizna svoju ljubavnu strast, pa je skoro pomahnitala od uzaludnih pokuaja. Na takvu radnju, bez ikakvih moralnih obzira, javno miljenje je estoko reagovalo, smatrajui Euripidovu koncepciju tragedije nemoralnom. U drugoj, prepravljenoj verziji, Fedrine ljubavne muke ocrtane su mnogo sloenije. Ona se bori protiv strasti, ali nema moralne snage jer je slaba, kolebljiva i zavisna od tueg uticaja. Ali ona ima oseaj stida i dostojanstva, pa vodi rauna o svom ugledu i ugledu Tezeja. Reava da se ubije, ali pre toga ona e se osvetiti-ostavlja pismo u kome saoptava Tezeju da je Hipolit silovao (kod Rasina, to ini pokvarena dadilja).

43

Prolog kojim Afrodita zapoinje dramu najavljuje svoju osvetu nad mladiem koji je odluio da slui samo ednoj boginji lova. U razgovoru sa starcem, Hipolit grubo odbija da se pokori boginji Afroditi-njegovo ponaanje predstavlja povredu antike helenske etike, njegova ponosna ednost izaziva nepotovanje jedne velike sile (ljubavi) i tu je Hipolitova tragina krivica. Paralelno sa scenom o Hipolitu odigrava se razgovor izmeu Fedre i dadilje-Fedra pristaje da voli svog pastorka, ali se ona jo uvek odupire toj ljubavi, oseajui koliko je nemoralna. Bolesnu, nju odnose na nosilima (uz pomo spoljanjih simptoma prikazan je unutranji nemir u Fedrinoj dui). Na nagovaranja dadilje ona Hipolitu otkriva svoju ljubav, ali joj on odgovara reima zgraavanja i gaenja. Fedri ostaje samo da se ubije, ali ona eli jo jedno> da skrha samouvereni trijunf oveka koji joj je doneo propast. Ona e se ubiti a Tezej po povratku kui na mrtvom telu svoje ene nalazi pismo u kome ona optuuje Hipolita da je silovao. Gnevan Tezej proklinje sina i priziva na njega Posejdonov bes. Vezan zakletvom koju je dao dadilji Hipolit utke odlazi u progonstvo. Glasnik ubrzo donosi vesti o Hipolitovoj smrti-udovite koje je poslao Posejdon podiglo se iz mora i zaplailo je konje pa je Hipolit stradao. Smrtno ranjenog ga dovode na pozornicu, Artemida otkriva Tezeju istinu, otac i sin se mire, Hipolit umire. Artemida se dirljivo oprata od svog tienika. Hipolit u centar panje ne stavlja sam zloin, nego motivaciju za njegovo izvrenje. Izvoenjem ove trag. Euripid je privukao panju publike na psiholoko, religiozni i moralni problem koji do tada nije obraivan-seksualni problem. On je u seksualnom ponaanju utvrdio etiki problem, ime e se kasnije baviti filozofija i religija. Mit o Fedri i Hipolitu obraivali su i drugi pisci-Seneka i Rasin.

Medeja
44

To je trag. ene koja je strastveno ljubila, ali je bila prevarena. Pomogla je Jasonu da doe do zlatnog runa, zbog njega je ubila brata, izdala je domovinu i oca, a Jaon je naputa enei se erkom kralja Kreonta. Strastvena ljubav prevarene Medeje pretvara se u osvetniko besnilo, koje joj daje snagu da ubije ne samo novu Jasonovu enu i njenog oca ve i svoju i Jasonovu decu. Medeja prikazuje enu sa svim njenim najintimnijim duevnim ivotom i traginou iji je izvor u njenoj tamnoj i demonskoj priodi. Trag. se zasniva na mitu o zlatnom runu-Kretej, kralj u Jolku, imao je dva sina, Esona i Peliju. Eson dobije presto, ali ga brat Pelija progna, pa on mora svog nejakog sina, Jasona da skloni kod kentaura Hirona. U njegovoj peini odraste mladi junak, i kad mu je bilo 20 god. vrati se u jolk, i od strica zatrai kraljevstvo, koje mu je silom oteto. Pelija mu obea da e se odrei vlasti ako mu Jason donese zlatno runo iz Kohide (na kraju sveta, negde u Crnom moru). Jason daje da se saradi barka, jaka laa (Argonaut) i sa velikim junacima poe na opasan put, posle mnogih pustolovina stigne u Kolhidu, gde je vladao silni kralj Ejet. Uz pomo njegove erke Medeje (arobnice), Jason ubija adaju koja je uvala zlatno runo i s Medejom pobegne u otawbinu. Pre polaska Medeja je ubila svog malog brata i mrtvo telo ponela sa sobom. Da bi zadrala oca koji je za njima krenuo u poteru, ona pred oca baca komad po komad bratovljevog tela. Kupei razbacane komade jadni otac toliko zaostane da su Jason i Medeja umakli i najzad stigli u Jolk. Tu Jason predaje runo Peliji, ali ovaj se i dalje koleba da mu preda presto, Medeja zato nagovara Pelijine keri da oca zakolju i raskomadaju, pa e ga ona kuvanjem podmladiti. One je posluaju i to uine, a to je bila Medejina prevara. Po smrti Pelijinoj, Jason zavlada oevim kraljevstvom, ali ga uskoro progna Akast, Pelijin sin, pa on pobegne sa Medejom u Korint, gde je neko vreme sa enom mirno iveo. Ali tu se on zaljubi u erku korintskog kralja Kreontta i odlui da se njome oeni. Tu poinje radnja Euripidove Medeje.

45

Odmah na poetku drame Euripid nas prenosi u duu Medeje, u njen duevni ivot kao glavni izvor tragike. Odbaena Medeja ne moe da jede od bola , i po ceo dan se gui u suzama. O tome nas izvetava njena dadilja, Kreusa. NJoj se pridruuje pedagog s Medejinom decom i saoptava da e kralj proterati Medeju i decu. Dadilja ga moli da se ne pojavljuje sa decom pred Medejom, jer je ona oajna i gnevna. Hor korintskih ena saosea sa nesrenom Medejom, na njihov poziv ona izlazi iz kue i otkriva im svoj bol-Jason koji je bio njen ivot sad joj je najmrskiji ovek. Medeja nije prikazana kao zloinka da bi se unizio enski rod. Ona ne moe da pree preko svog uvreenog i ponienog dostojanstva, preko pogaenog prava udate ene. Ona horu nagovetava stranu osvetu. Dolazi Kreont i nareuje Medeji da sa decom odmah napusti grad. Vetoj eni polazi za rukom da od kralja izmoli samo jedan dan da ostane, i to kao navodno da smisli, gde e nai utoite, a u stvari da dobije vremena i da smisli osvetu muu i novoj nevesti. U govoru pred horom ona hrabri samu sebe da izvri to je naumila. Neoekivano dolazi Jason, da bi sauvao bar spoljanji ugled, i da eni ponudi potporu u novcu, za nji u decu. Jaon je samoiv-nevernik, cinik i sebinjak (bez ikakve crte nekadanje veliine u argonautskoj prii). NJega ne uzbuuju nikakve strasti, i on je uveren da je sve pametno uradio, i ukoliko se u svojoj samoivosti pokazuje bednijim utom vie rastu gledaoeve simpatije za Medeju. Etiki problem u koji Euripid ulazi svojom dramom i danas je aktuelan-prikazan je sukob bezobzirnog egoizma mukarca sa bezgraninom strau i osvetnikim gnevom prevarene ene. Jason, koji hoe novcem da popravi nepravdu koju je poinio. Medeja odgovara iznosei ta je sve uradila za njega, pomogla mu je da savlada bikove i zmaja u Klhidi, da uzme runo, izvrila je ubistvo brata i izneverila oca i na kraju ubila Peliju da bi Jason mogao mirno da vlada, a on sve te njene rtve zaboravlja i uzima drugu. Ali Medejine optube ne ostavljaju nikakav utisak na Jasona.

46

On pokuava svojom sofistikom retorikom da umanji znaaj Medejinih postupaka, i zato ga ona proklinje. ena koja je za voljenog mukarca u neodoljivoj ljubavnoj strasti prinela sve rtve koje jedna ena moe prineti, ima snage i smelosti da jo bolnije rtve prinese neutoljivoj mrnji i odmazdi. Ona ne moe da se vrati ocu, niti moe da se vrati u Jolk i jedino to joj ostaje je osveta nezahvalnom muu. Ali, ostavljenoj Medeji dolazi pomo od Egeja, atinskog kralja-on se vraa u Atinu putujui iz Delfa gde je pitao boga kako bi dobio dece, Medeja mu saoptava svoju nesreu i moli ga da joj u Atini da utoite, a ona e mu za uzvrat uiniti da ne ostane bez poroda. Egej joj obeava zaklon, ali pod uslovom da je ne vodi u Atinu sada, nego da sama doe, jer ne eli da se svaa sa korintskim prijateljima. Egejeva udnja za podmlatkom jo vie osvetljava Medeji veliinu i znaaj one sree koju ovek uiva kad ima poroda. I zato ona vie ne razmilja o osveti tako to e ubiti Jasona, ve tako to e ubiti decu koju je ona njemu rodila. NJoj, koja nema vie otadzbine odlazak Egeja obezbeuje utoite, i ona tek sada moe da se osveti (time je Euripid izrazio i spoljno-politiki program Periklovog vremena-Atinjani su Tebancima poslali ratnu pomo, a njihove ene i decu primili u svoj grad). Poto Egej ode, Medeja trijunfalno saoptaava horu ta je naumila> pozvae Jasona i rei mu da se pomirila sa sudbinom, zamolie ga da deca ostanu sa njim, a da za to pridobije i nevestu, deca e joj odneti poklone (zlatni venac i tananu haljinu), pokloni e biti zaarani i im ih nevesta stavi odmah e izgoreti. A onda e ubiti svoju decu. Hor je uasnut, ali ne moe da odvrati Medeju od njene odluke. Osveta Jasonu e biti potpuna sa ubistvom dece, njegova loza e biti iskorenjena. Kad je Jason stigao, Medeja igra svoju ulogu, ali kad se pojave deca, ona se seti svoje odluke i gorko zaplae. Jason nita ne shvata-misli da se Medeja zaista predomislila. On odlazi kod svoje neveste da joj saopti vest, a Medeja vodi stranu duevnu borbu sa samom sobom (u monologu, ona otkriva svoju neodlunost, koleba sematerinska ljubav i osvetna strast prepliu se, ali demon osvete odnosi

47

pobedu). Dolazi glasnik i donosi vest o stranoj smrti Jasonove neveste i njenog oca. Za Medeju vie nema okolevanja-u kui ona kolje svoju decu (njihova smrt nije prikazana na pozornici). Jason je zakasnio> od hora saznaje ta se dogodilo, ali Medeja je ve pobegla (na koijama svog dede, boga Helija, ona leti sa mrtvom decom). Oni jedno drugom kazuju stranu istinu, svirepo i oajno. Na kraju Jason moli enu da mu dopusti da decu sahrani ili bar da ih poljubi, ali mu i to uskrauje. Svojom Medejom Euripid je hteo da pokae dokle moe da dovede osvetni bes enu kod koje se ljubav, zbog nezahvalnosti i neverstva njenog mua, pretvorila u nepomirljiv gnev, koji neprestano oivljava njenu osvetnu strast. Da bi ena kao edomorka mogla da bude tragian lik, ona mora da ima izuzetne osobine> razvijenu samosvest, duboko oseanje ponosa, veliku odlunost i jaku volju. Medeja ima sve te osobine, i zato njena osveta nije korak trenutne prenagljenosti, nego delo razmiljanja i tvrde odluke, kao to i celokupna dramska radnja proisitie iz njenih karakternih osobina i njenih odluka. Osnovni etiki znaaj Euripidove drame lei u tvrdnji da brani moral postoji i za mukarca kao i za enu, da je i mukarac obavezan da uva branu vernost, a ne samo ena. Drugi etiki momenat je u naglaavanju beskrajne vrednosti otawbine (pojava Egeja) - u Medejinoj alosti na njeno beskustvo i u njenoj brizi da nae utoite lei ideja cele drame. Otawbina je najbolje to ovek ima. Euripid naglaava ovekovu moralnu autonomiju (borba za sadraj i sreu ivota treba da se izbori ne izvan oveka, nego u njemu samom, u njegovom srcu). To je duh novog vremena, veka prosvete, za koji je ovek pojedinac merilo svih stvari (Protagora). Euripid poznaje one tamne sile koje iz dubine due izbijaju tolikom snagom da im um ne moe odoleti. One mogu toliko da ovladaju ovekom da pred njima i najelementarnije oseanje, kao to je materinska ljuba, ostaje nemono i Medeja zna, kad ubije decu, ta je eka u njenoj dui i da e njen ivot biti razoren, ali njena neobuzdana strast, koja u mrnji ne poznaje

48

granice, pobeuje njen um. Tako Euripid propast tragikog oveka objanjava njegovim sopstvenim strastima, a ne spoljanjom nunou (kao Eshil i Sofokle).

Aristofan-stvaralatvo-abe
I o antikoj komediji najvie podataka nalazimo u Aristotelovoj Poetici. Tamo Aristotel kae da je komedija nastala od improvizovanog poetka, od onih koji su zapoinjali pevati falike pesme (u obredima u kojima se nosio falos-muki polni organ napravljen od drveta i prevuen crvenom koom-kao simbol plodnosti i raanja ljudi i ivotinja. Ti obredi su se u poetku odravali da se zadobije naklonost demona plodnosti, a kasnije su ti demoni postali deo Dionizijeve pratnje. Uz faline pesme, koje su obino bile podrugljivog sadraja, zbijale su se ale i govorile pogrdne rei protiv pojedinih osoba ili skupina ljudi. To se dogaalo najee za vreme ratarskih svetkovina kada je vladalo opte veselje, grdnja i psovanje a to su sredstva koja na magijski nain obeleavaju pobedu svetih sila ivota nad mranim snagama smrti. Pre razvoja komedije u Atini, postojali su drugi komediografski oblici-megarska farsa i dorska komed. (i o tome pie Aristotel). Prikazivai su zasnivali svoju radnju na inprovizatorskom oponaanju hromih, grbavih i sakatih, oponaali su budale, seljake, prodrljivce, svaalice i sl. A efekte su postizali gestom, mimikom, karakteristinim kostimom sa folosom. U takvim farsama smehu je bio izvrgnut i boanski svet. Stajanjem megarskih dramskih i atinskih lirskih elemenata nastala je antika komedija kao nov umetniki oblik. Na njen razvoj uticala je ve razvijena trag. Pa je, prema tome, stara antika komedija nastala od spoja aljivog hora koji je za vreme Dionizijevih sveanosti nastupao u Atici, i megarske (dorske) lakrdije. Grci od samog poetka na komed. nisu gledali ozbiljno, o emu govori injenica da je prvobitno hor komiara sastavljen od dobrovoljaca, a tek kasnije ga je davao arhont. Iz trag. komedija je preuzela prolog i horske partije - prolog je obino dui nego onaj u trag. i u njemu se izlae skica nekakvog plana glavnog junaka.

49

U prvom delu komedije karakteristian je tzv. agon ili nadmetanje (najznaajniji deo dijaloga u kome dva protivnika zastupaju suprotno miljenje-jedno je miljenje samog pesnika koje ini idejnu stranu komedije .Posle agona, sledi najvanija horska pesma (parabaza) koja se sastoji iz dva dela (prvi deo je bila kratka lirska pesma koju je recitovao horovoa iz njegovih rei saznajemo o piscu, o njegovim zaslugama, obraunavanju sa protivnicima i o njegovim pogledima na dravna, politika zbivanja i javne linosti, drugi deo parabaze imao je aljiv karakter-sadri alu i otru porugu, kao i niz lakrdijakih prizora. Iz podrugljivanja gledocima razvila se poitika satira kao vaan elemnt stare antike komedije). Metar u komediji nije stalan jampski trimetar, jampski i trohejski tetrametar, anapestiki tetrametar. Veliku ulogu u izvoenju komedije imala je i muzika. Aristofan je najvei grki komedijograf, iveo je sredinom 5 veka u Atini. Glavni je predstanvik stare gre tragedije, koja obrauje savremeni ivot-javne obiaje, politika zbivanja i ukupna kultura naroda. Brane se stari obiaji, kritikuju sve novine a naroito-otre posledice sofistike prosvete. Napadane osobe spominju se pod punim imenom ili se dovode na pozornicu kao>komina lica i postaju predmet zajedljivosti, grubih ala i aluzija. Predmet komedije uglavnom ima fantastian karakter (najee se izokree neko stvarno drutveno stanje ili javna linost). A sve to izaziva jak komini efekat. O Aristofanovom ivotu sauvano je vrlo malo podataka. Najvei deo svog ivota proveo je za vreme peloponeskog rata. Poeo je rano da stvara, ali u poetku nije prikazivao komedije pod svojim imenom, nego pod imenom drugih komediografa (jer je vladao obiaj da se pred publikom mogu pojaviti samo pesnici koji su ve dokazali svoj talenat. Aistofan je jedini komedijograf stare grke od koga su sauvana celovita dela (ak 11 od 40 koliko ih je napisao)> Pijance, Vitezovi, Mir, Ptice, Lisistrati, abe. NJegove su komedije dragocen istorijski izvor za upoznavanje socijalnog, politikog, ekonomskog i kulturnog ivota Atike pri kraju 5 veka. Od svog dela Aristofan je hteo da napravi sredstvo za narodno vaspitavanje, u svakom smislu.

50

Ali on nije tretirao samo pitanja drutvenog ivota Atine, nego se u svojim komedijama bavio i problemima knji. i naruito dramskog stvaralatva. U svom delu, on je esto razvijao smele i otre polemike na raun drugih pisaca. Naroito je otroj kritici podvrgao uvenog pisca tragedija-Euripida. U tom pogledu najkarakteristinija komedija je abe, napisana neposredno posle Euripidove smrti. Sadraj ove komedije je takmienje izmeu Eshila i Euripida u podzemnom carstvu. Dionis, bog vina, zabrinut zbog sudbine tragedije ide u carstvo mrtvih da Euripida vrati na ovaj svet. Problematika je u onom delu gde se Eshil i Euripid nadmeu citatima iz svojih tragedija. Eshil pobeuje, pa Dionis njega, izvodi na gornji svet. Spor izmeu Eshila i Euripida je obrazac antike knji. kritike, koja je pod uticajem sofista tek poela da se raa. U sporu izmeu dvoje velikih grkih pesnika obeleene su odlike stvaralatva svakog od njih-Euripid optuuje svoga protivnika da je on samo obian hvalisavac koji samo obmanjuje prostu i neobrazovanu publiku. Navodno, Eshilove linosti su udljive, a kada progovore njihov govor je potpuno nejasan, a Euripid je taj koji je trag. usavrio i oslobodio je mnogih suvinih i nejasnih detalja. Euripid suprostavlja jednostavnost i realizam svog stvaralatva simbolizmu i nejasnosti Eshikove trag. Nasuprot tome, Esil smatra da je Euripid svojim izmenama vie oduzeo od vrednosti trag. nego to joj je dao-on je u tragedijama prikazivao razvratne i sramotne scene, a pesnik bi, po Eshilu, trebalo da prikazuje samo ono to je uzvieno i dostojanstveno. Eshilove su rei u stvari, Aristofanove rei-Aristofan optuuje Euripida da je svojim komedijama tetno uticao na masu, naroito na omladinu. Po njegovom miljenju, Euripid je bio uzrok opadanja starinske pobonosti i poslunosti, prouzrokovao je slobodoumne misli i opadanje morala atinskih graana. Aristofan bespotedno izmejava sve strane njegovog ivota (ismejava ak i Dionisa koji i nema ba boanske osobine). On brani stara vremena, ali je i sam nesvesno usvojio mnoge tenje i ideje protiv kojih se bunio. On nemilosrdno

51

kritikuje bezverje i sofistiku filozofiju, poziva se na potovanje stare pobonosti, a u isto vreme i on sam ismeva bogove. Napadajui Euripidovu tragediju, Aristofan u svoje deli i sam unosi dramske izmene, forsiranjem svakodnevne i politike tematike, on se ba time najvie pribliava Euripidu. I pored svog neprijateljskog odnosa prema ovom pesniku Aristofan je u svom stvaralatvu mnogo toga preuzeo ba od Euripida (na samom poetku komada objanjava se njegova fabula i namere junaka, izmena hora, koji se as ne pojavljuje, as se zamenjuje muzikim izvoenjem). Aristofan je prieljkivao sistem stare umerene demokratije i religije i obiaja. NJegov ideal bila je Atina u vreme persijskih ratova-snana i mona drava koja je svojim graanima pruala sigurnost i blagostanje. Meutim, Aristofan nije bio svestan koliko je duh novog vremena zahvatilo i njega samog i koliko je i sam, sa svojom bespotednom karikaturom bogova iao na ruku duhu tog vremena. On nije primeivao novo filozofsko i sofistiko shvatanje iota, a najmanje znaaj Sokrata, koji je najavljivao novo doba atinske drave i razvoja drutva. Po svojim politikim idejama i etikim shvatanjima Aristofan je konzervativan i brani nekadanji ivot, on vie voli stari sistem gde je moral bio vii, politika istija, ljudi bolji i pametniji. To prizivanje prolosti, prikazano na satirian nain, zapravo je korisna opomena da se stari obiaji i vrednosti ne rue dok se ne stvori neto novo to bi zaista bilo bolje. Aristofan smatra Euripida izdankom sofistike i zato ga, kritikuje. Sofisti su bili putujui uitelji koji su naplaivali svoja predavanja, a naroito su se isticali vetinom spretnog dokazivanja. Spretno su se sluili jezikom (govornitvo postaje mono sredstvo za postizanje politikih i kulturnih ciljeva). Aristofan je u sofistima video osnovni razlog to se u narodu izgubilo potovanje prema tradiciji i zato ih kritikuje. Sam naslov komedije nosi parodiju, ismejava sofistiko nadgovaranje i intelektualno blebetanje, iji je nosilac ovde-Euripid. Ako ima u vidu da su abe nastale u sudbonosnom trenutku razvoja atinske drave, tj. u vreme dugogodinjeg peloponeskog rata, onda se Aristofanovo delo moe tumaitikao pokuaj da se u narodu probudi zdrav razum i seanje na one vrednosti koje su postojale u doba procvata atinske drave.

52

Opisujui drutvenu i politiku situaciju u svojoj zemlji, Aristofan na humoristian nain ukazuje na krivce takve sudbine Atine (rat i sofistiku) i propagira ideju da je uslov napretka za prosveeni svet-mir, Zato on napada uzronike teke situacije u zemlji razne politiare, filozofe i knjievnike, a istovremeno se ruga i masi koja slepo veruje njihovim teorijama. Aristofanov humor se zasniva na karikaturi i to politikoj-on uz pomo preterivanja alu pretvara u zbilju (slino Rableu), da bi istakao istinitost i vanost jednog aktuelnog ivotnog problema, prelazi u satiru, a esto i u cinizam, zadirui u etiku svakodnevnog ivota i ljudskih odnosa.

53