ALBERT AJNTAJN - PRIRODNA NAUKA I RELIGIJA Albert Ajntajn 1.

(1939) U poslednjem veku, a delimicno vec i u prethodnom, iroko je bilo raireno shvatanje da su znanje i vera u medusobnom neizgladljivom sukobu. Medu naprednim duhovima vladalo je ubedenje da je doao cas da veru u to vecoj meri zameni znanje; vera koja sama nije pocivala na znanju bila je praznoverje, pa je kao takvu trebalo suzbijati. Po tom shvatanju, jedina funkcija vaspitanja sastojala se u tome da otvori put ka miljenju i znanju, a kola, kao glavni organ narodnog vaspitanja, morala je da slui iskljucivo toj svrsi. Verovatno cemo to racionalisticko shvatanje samo retko, ako tako neto uopte i budemo cinili, da izrazimo u tako grubom vidu, jer svaki razborit covek odmah ce uvideti jednostranost tako izraenog stava. Uvek je, medutim, dobro tezu malo zaotriti; samo tada obelodanjuje se njena prava priroda. Tacno je da se ubedenja mogu najbolje podupreti iskustvom i jasnim miljenjem. U tom pogledu mi cemo se bezuslovno sloiti i s najstroim racionalistom. Medutim, slaba strana njegovog shvatanja jeste to da se ona ubedenja koja su merodavna i potrebna za nae postupanje i vrednovanje nikako ne mogu steci samo tim pouzdanim naucnim putem. Jer, naucni metod moe da nas nauci jedino da shvatimo cinjenice u njihovoj uzajamnoj uslovljenosti. Tenja ka takvom objektivnom saznanju spada u ono najuzvienije za ta je covek sposoban, i vi sigurno necete sumnjati da mi je namera da potcenim dostignuca i herojske napore ljudskog duha u toj oblasti. Ali isto je tako jasno da od saznanja onog to jeste ne vodi put ka onom to treba da bude. Ni iz najjasnijeg i najpotpunijeg saznanja o onom to jeste ne moe da se izvede cilj naeg stremljenja. Objektivno saznanje daje nam mocna oruda za postizanje datih ciljeva. Ali poslednji cilj i nastojanje da

se on postigne poticu iz drugog izvora. I nema potrebe da se posebno obrazlae tvrdnja da tek postavljanje takvog jednog cilja i odgovarajucih vrednosti osmiljava na ivot i rad. Saznanje istine je divno, ali kao vod ono je tako nemocno da ne moe da dokae ni opravdanost i vrednost nae tenje ka istini. Tu smo, dakle, suoceni s granicama cisto racionalnog shvatanja naeg postojanja. Medutim, nije tacno da um nema nikakvu ulogu u postavljanju ciljeva i donoenju etickih sudova. Kad neko uvidi da su za postizanje nekog cilja izvesna sredstva korisna, tada sama ta sredstva postaju cilj. Razum nam objanjava vezu izmedu sredstva i cilja. Ali cisto miljenje ne moe da nam d? smisao poslednjih i osnovnih ciljeva. Postavljanje tih osnovnih ciljeva i vrednosti i njihovo ucvrcivanje u svakodnevnom ivotu pojedinca - to je, cini mi se, najvanija funkcija religije u drutvenom ivotu ljudi. Ako se sada postavi pitanje otkud autoritet tim osnovnim ciljevima, ukoliko ih ne postavlja i ne obrazlae um, jedini odgovor bice: oni postoje u zdravom drutvu kao jaka tradicija, koja deluje na ponaanje, tenje i sudove pojedinca, oni su, dakle, delatni kao sile cije postojanje ne treba da se obrazlae. Da oni postoje, to se ne dokazuje vec se objavljuje otkrivenjem, delovanjem jakih licnosti. Mi ne treba da pokuavamo da ih obrazloimo vec da prosto i jasno shvatimo njihovu sutinu. Najvia nacela naeg stremljenja i naih sudova data su nam u jevrejsko-hricanskoj religijskoj tradiciji. Ona otelotvoruju visok cilj, i njega svojim slabim snagama moemo samo donekle da postignemo, ali on naem stremljenju i vrednovanju daje pouzdanu osnovu. Ako taj cilj odvojimo od njegove religijske forme pa pogledamo samo njegovu cisto ljudsku stranu, onda moemo na sledeci nacin da je izrazimo: slobodan i odgovoran razvoj pojedinca, da bi on svoje snage slobodno i radosno stavio u slubu citavom covecanstvu. Tu nema mesta oboavanju nacije, klase, pa ni pojedinca. Zar svi mi nismo deca jednog oca, kao to se to kae jezikom religije? Cak ni oboavanje covecanstva kao apstraktne celine ne bi bilo u duhu tog ideala.

Samo je pojedincu data dua. I velika je sudbina covekova vie da slui nego da vlada ili da se na bilo koji nacin namece. Ako se vie obrati panja na sadraj nego na formu, te reci mogu takode da se shvate kao izraz osnovnog demokratskog stava. Pravi demokrat moe isto tako malo da oboava svoju naciju kao to to moe i religiozan covek u naem smislu reci. Pa kakvu onda funkciju, u svemu tome, imaju vaspitanje i kola? Oni treba da pomognu mladom coveku da odraste u takvom duhu da mu osnovna nacela budu isto tako neto obicno kao to je to vazduh koji udie. Samo poucavanjem to ne moe da se postigne. Ako s tim visokim idealima uporedimo ivot i duh naeg vremena, onda cemo, uasnuti, videti da je civilizovani svet u ozbiljnoj opasnosti. U totalitarnim dravama sami vladari nastoje da unite taj duh humanosti, dok u manje ugroenim zemljama nacionalizam i netrpeljivost, kao i pritiskivanje pojedinca privrednim merama, prete da ugue tu najdragoceniju tradiciju. Ljudi koji misle shvatili su koliko je opasnost velika, pa se svuda vec trae sredstva da se doskoci toj opasnosti - trae se sredstva na podrucju nacionalne i medunarodne politike, zakonodavstva i opte organizacije. Takvi napori sigurno su preko potrebni. Nai preci, medutim, znali su neto to smo mi, izgleda, zaboravili. Svako sredstvo ostaje samo tupo orude ako ivi duh ne zna da ga upotrebi. Jedino ako jako elimo da postignemo cilj, nece nam nedostajati snage da pronademo prava sredstva i da cilj pretvorimo u delo. 2. (1941) Ne bi smelo da bude teko da se sloimo oko toga ta podrazumevamo pod naukom. Ona je vievekovni napor da se sistematskim miljenjem to potpunije poveu primetne pojave ovog sveta. Da se smelije izrazimo: nauka je pokuaj rekonstrukcije postojanja putem pojmovnog shvatanja. Ali ako se upitam ta je religija, ne mogu tako lako da odgovorim. Cak i kada bih naao odgovor koji bi me privremeno zadovoljio, ipak bih bio cvrsto ubeden da se sa mnom ne bi sloili svi koji se

ozbiljno bave tim pitanjem. Zato cu najpre, umesto da postavim pitanje: ta je religija, da postavim pitanje: cime se odlikuje stremljenje coveka koji na mene ostavlja utisak religiozne osobe. Religiozno prosvecen covek jeste, cini mi se, onaj ko se, to je vie mogao, oslobodio svojih sebicnih elja i zaokupljen je mislima, osecanjima i tenjama kojih se dri zbog njihove nadlicne vrednosti. Cini mi se da su tu bitne snaga tog nadlicnog sadraja i cvrsta vera u njegov sveprevladan znacaj, nezavisno od toga da li se pokuava da se taj sadraj povee s nekim boanskim bicem, jer inace ne bismo mogli Budu i Spinozu da ubrojimo medu religiozne ljude. Religiozan covek, dakle, poboan je u smislu da on ne sumnja u znacaj i uzvienost onih nadlicnih predmeta i ciljeva koji ne mogu i ne treba da se racionalno obrazloe. Oni postoje s istom nunocu i prirodnocu kao i on sam. U tom smislu religija je prastaro nastojanje ljudi da imaju jasnu i potpunu svest o tim vrednostima i ciljevima i da stalno jacaju i ire njihov uticaj. Ako se u tom smislu shvate religija i prirodna nauka, onda je sukob medu njima sasvim nemoguc. Jer, prirodna nauka moe samo da utvrdi ono to jeste, ali ne i ono to treba da bude, i izvan njenog podrucja svi vrednosni sudovi i dalje su preko potrebni. S druge strane, religija se bavi samo vrednovanjem covekovog miljenja i delanja: ona nema prava ita da kae o cinjenicama i odnosima medu njima. Po tom shvatanju, dobropoznati sukobi izmedu religije i prirodne nauke u prolosti bili su posledica nepoznavanja opisanog stanja stvari. Primera radi, sukob nastaje kada religijska zajednica insistira na apsolutnoj istinitosti svega to stoji u Bibliji. To je uplitanje religije u oblast nauke; tu spada borba Crkve protiv Galilejevog i Darvinovog ucenja. S druge strane, naucnici su cesto pokuavali da naucnim metodom dodu do osnovnih sudova o vrednostima i ciljevima, pa su tako dolazili u sukob s religijom. Svi ti sukobi uvek su posledica kobnih greaka. Cak i kada su religija i prirodna nauka sasvim jasno odvojene jedna od druge, ipak izmedu njih postoje jake uzajamne veze i

zavisnosti. Iako je religija ta koja postavlja ciljeve, ona je ipak u najirem smislu od nauke naucila koja sredstva doprinose postizanju ciljeva koje je postavila. Nauku, medutim, mogu da stvaraju samo oni ljudi koje potpuno proima tenja ka istini i saznanju. A ta nastrojenost potice iz religijske oblasti. Tu spada i vera u mogucnost da u svetu pojava vae racionalne zakonitosti, to jest da se taj svet moe umom shvatiti. Bez te vere ne mogu da zamislim pravog naucnika. Taj odnos moe slikovito da se prikae: prirodna nauka bez religije sakata je, a religija bez prirodne nauke slepa je. Iako sam gore vec rekao da opravdan sukob izmedu religije i prirodne nauke zaista ne moe da postoji, ipak tu tvrdnju moram ponovo da u jednoj bitnoj tacki ogranicim, i to s obzirom na postojeci sadraj istorijskih religija. To ogranicenje odnosi se na pojam Boga. U mladalackom periodu duhovnog razvoja covecanstva ljudska mata stvarala je bogove po covekovoj slici i prilici, za koje se mislilo da po svojoj volji odreduju dogadaje u svetu ili da bar uticu na te dogadaje. Pomocu magije i molitve covek je pokuavao da te bogove pridobije. Ideja o Bogu u dananjim religijama jeste sublimacija one stare predstave o bogovima. Njena antropoloka priroda vidi se, na primer, u tome da se ljudi u molitvi obracaju boanskom bicu i mole ga da im ispuni elje. Niko, naravno, ne porice da ideja o postojanju svemocnog, pravednog i predobrog licnog Boga moe coveka da utei, da mu pomogne i da ga vodi; a sem toga, zbog svoje jednostavnosti ona je dostupna i duhovno najnerazvijenijem coveku. S druge strane, ta ideja ima velike slabosti, koje su se odiskona bolno osecale. Naime, ako je to bice svemocno, svako zbivanje, ukljucujuci i svaki ljudski postupak, svaku ljudsku misao i svako ljudsko osecanje i stremljenje njegovo je delo. Kako onda da pred takvim svemocnim bicem covek odgovara za svoja dela i misli? U kanjavanju i nagradivanju Bog bi u neku ruku sudio samom sebi. Kako je to spojivo s dobrotom i pravednocu koje mu se pripisuju?

Ta ideja licnog Boga glavni je uzrok sukoba izmedu religijske i naucne oblasti. Prirodna nauka nastoji da postavi opta pravila koja odreduju uzajamni odnos stvari i dogadaja u vremenu i prostoru. Za ta pravila, odnosno prirodne zakone, trai se da vae uvek i svugde - ona se ne dokazuju. Ona predstavljaju program, i vera u njihovu nacelnu sprovodljivost temelji se samo na delimicnim uspesima. Ali jedva da ce se naci neko ko ce da porekne te delimicne uspehe i da ih pripie ljudskoj samoobmani. Cinjenica da smo mi kadri da na osnovu tih zakona predvidimo, s velikom tacnocu i pouzdanocu, vremenski tok pojava u odredenim oblastima ukorenjena je duboko u svesti savremenog coveka, cak i ako je on vrlo malo shvatio sadraj tih zakona. Neka se samo seti da se kretanje planeta u Suncevom sistemu moe s velikom tacnocu unapred izracunati na osnovu ogranicenog broja jednostavnih zakona. Na slican nacin, iako ne s istom tacnocu, moe unapred da se izracuna nacin rada elektromotora, prenosnog sistema ili radio-aparata, cak i kada je rec o novom tipu tih proizvoda. Naravno, ako je broj cinilaca u kompleksu prirodnih pojava prevelik, naucni metod zataji u vecini slucajeva. Setimo se vremenske prognoze - tu je predvidanje nemoguce i za samo nekoliko narednih dana. Pa ipak, mi ne sumnjamo da smo pri tom suoceni s uzrocnom povezanocu, cije su nam komponente uglavnom poznate. Dogadaje u toj oblasti ne moemo tacno da predvidimo samo zbog velikog broja cinilaca koji su u igri, a ne zbog nepostojanja reda u prirodi. Mnogo manje prodrli smo u bioloke zakonitosti, ali smo ipak prodrli dovoljno duboko da bismo bar osetili delovanje krute nunosti. Setimo se samo zakonitosti u nasledivanju ili u delovanju otrova, alkohola na primer, na ponaanje organizama. Tu jo nedostaje razumevanje dubokih optih veza, ali ne nedostaje poznavanje same zakonitosti. to je covek vie proet zakonomernocu svih dogadaja, to je cvrce njegovo ubedenje da pored te zakonomernosti nema mesta za drugacije uzroke. Za njega ne postoji ni ljudska ni

boija volja kao nezavisni uzrok prirodnih dogadaja. Nauka, razume se, nikad ne moe da opovrgne ucenje o licnom Bogu koji se uplice u prirodne dogadaje, jer to ucenje uvek moe da se skloni u oblasti u kojima se naucno saznanje jo nije prihvatilo. Ja sam, medutim, uveren da bi takvo ponaanje predstavnika religije bilo ne samo nedostojno vec i kobno. Jer, ucenje koje ne moe da se odri na jasnoj svetlosti vec samo u mraku nuno ce izgubiti svoj uticaj na ljude, to je nesaglediva teta po napredak covecanstva. U svoj borbi za eticko dobro ucitelji religije moraju da budu dovoljno veliki pa da napuste ucenje o licnom Bogu, to jest da se odreknu onog izvora straha i nade iz kojeg su svetenici u prolosti crpli tako veliku moc. U svom delovanju oni bi trebalo da se oslanjaju na one snage koje mogu da usavre dobrotu, lepotu i istinu u ljudskom rodu. To je, naravno, mnogo tei ali i neuporedivo casniji zadatak. Ta misao ubedljivo je izloena u knjizi Herberta Samjuela Vera i delovanje. Ako ucitelji religije izvedu naznaceno ocicenje, oni ce, nema sumnje, s radocu uvideti da naucno saznanje oplemenjuje i produbljuje pravu religiju. Ako je jedan od ciljeva religije da to vie oslobodi coveka od sebicnih elja, udnji i strahova, naucno miljenje moe religiji da pomogne i u drugom smislu. Dodue, prirodna nauka nastoji da otkrije zakone koji doputaju da se cinjenice poveu i predvide, ali to joj nije jedini cilj. Ona takode tei da otkrivene veze svede na to manji broj pojmovnih elemenata koji ne zavise jedan od drugog. U tom stremljenju ka racionalnom sjedinjavanju mnotva ona belei svoje najvece uspehe, iako je upravo tada u najvecoj opasnosti da bude rtva iluzija. Ko, medutim, snano doivi uspene korake u toj oblasti, osetice duboko potovanje prema racionalnosti koja se ispoljava u stvarnosti. Pomocu saznanja on se uveliko oslobada okova svojih nada i elja i pri tom oseca pogruenost pred uzvienocu uma koji se otelotvoruje u stvarnosti i koji je, kad je rec o njegovim najvecim dubinama, nedostupan coveku. Cini mi se, medutim, da je taj stav religijski u najviem smislu reci. Zato verujem da nauka ne samo da

religijski poriv cisti od antropomorfnih nanosa, vec i da doprinosi religijskom oduhovljenju naeg razumevanja ivota. to vie napreduje duhovni razvoj covecanstva, to je, cini mi se, izvesnije da put ka pravoj religioznosti ne vodi preko egzistencijalnog straha, straha od smrti i slepog verovanja vec preko stremljenja ka racionalnom saznanju. U tom smislu verujem da svetenik mora da bude ucitelj ako eli da izvri svoj uzvieni vaspitni zadatak. (Preveo sa nemackog Boidar Zec)