AUTORITARNI SISTEM Spada u drutveni sistem u kojem je osnovni nosilac regulacije drutvenih odnosa snaan, centralizovan autoritet vlasti-politiki

sutoritet pre svega-tj.Sistem gde jedni subjekti zapovedaju drugima a ovi se pokoravaju. Takva vlast je obino vezana za sistem jake dravne vlasti, po pravilu usredsreene u jednoj linosti ili u jednoj manjoj grupi ljudi, koja se trudi da je zadri svim sredstvima, a najee otvorenom silom i represijom. Danas se autoritarni sistem najee poistoveuje sa diktatorskim i autokratskim sistemom vlasti, sa drutvenim porecima koji odbacuju demokratiju kao slab i neefikasan sistem voenja drutvenih poslova i upravljanja ljudima, sa ispoljavanjem neprijateljstva prema bilo kakvom obliku kontrole vlasti od strane javnosti i sa nepoverenjem u oveka (npr. Faistiki, nacionalsocijalistiki, staljinistiki tip drutvene organizacije). Autoritarni sistem vrednosti je takav sistem vrednosti koji se namee sredstvima pritiska vlasti, tzv. autoritarnim sredstvima koja trae slepo priznanje vlasti i bezuslovno potinjavanje nekom autoritetu.

AUTORITET Autoritet (lat. Auctoritas ugled, uzor, verodostojnost, dostojanstvo) kao pojam u savremenim jezicima, osobito u francuskom i engleskom, dobija iroku i viesmislenu primenu. esto se tim izrazom obeleava kako sama politika vlast tako i organ kojem ona pripada. U politikolokoj i sociolokoj literaturi upotreba ovog termina nije precizirana i usaglaena i razni autori ga uzimaju u razliitom znaenju. Neki autori upotrebljavaju izraz kao jedan od sinonima za pojam politike vlasti uopte, drugi ga vezuju samo za one oblike vlasti ije je osnovno obeleje legitimnost i dobrovoljno potinjavanje. U najoptijem smislu, pojam autoriteta oznaava uticaj koji neko, ili neto (npr. Delo, princip, institucija, odredba, propis, zakon, izreka, misao, itd.), ima ili vri na drugoga zahvaljujui zasluenom potovanju, linom osvedoenju, uverljivosti, duhovnoj snazi. Autoritet se na stie silom, nasiljem i pretnjom, nego proistie samo iz snage uverenja, umnog uvianja, razlonog argumenta, neposrednog potvrivanja na delu... On nikada nije sam sebi svrha, niti je usmeren na to da drugoga uini od sebe zavisnim ve, naprotiv, da od svakog pojedinca uini samostalnu, originalnu i samosvesnu linost a od drutva zajednicu takvih linosti. Autoritet se ne sme i ne moe osnivati na samovolji nego na opteprihvatljivim naelima. Stoga je nezamislivo vaspitanje bez istinskog autoriteta. Autoritet treba da imaju roditelji, voe naroda, vaspitai i nastavnici, stvaraoci i svi oni koji svojim delom ili inom ukazuju na nove puteve razvitka i otvaraju nove ljudske mogunosti. BIROKRATIJA Birokratija je termin skovan od francuske rei bureau (koja je prvobitno oznaavala zelenu ohu na kancelarijskom stolu, a zatim kancelariju ili ured uopte) i grke rei kratein vladati. Prema tome, u bukvalnom znaenju birokratija je oblik vladanja iji su nosioci ljudi kancelarija, inovnici, odnosno birokrate.smatra se da je sam termin prvi put uao u upotrebu sredinom XVIII veka. Sad on zauzima istaknuto mesto u meunarodnom politikom reniku i

naunoj terminologiji i oznaava: 1) drutveni sloj profesionalnih upravljaa koji nastaje i odrava se po osnovi funkcija koje vri u dravii drugim hijerarhizovanim organizacijama; 2) sistem drutvenih i politikih odnosa u kojem dominira ovaj sloj profesionalnih upravljaa relativno odvojen i nezavistan od drutva i van domaaja demokratske kontrole od stane onih kojima upravlja; 3) ponekad i sam nain delovanja birokratije birokratizam (to je, naravno, pogreno). Birokratija kao poseban drutveni sloj ne zasniva svoju egzistenciju ni na neposrednom ueu u proizvodnji ni na svojini nad sredstvima za proizvodnju ve na funkciji i poloaju u dravi i drugim hijerarhijski ustrojenim organizacijama za upravljanje, iji profesionalni aparat ona sainjava. Prve birokratske dravne maine bile su stvorene ve u starom veku: kinesko, vavilonsko i egipatsko carstvo imala su doba svoje najvee moi vrlo razvijenu birokratsku hijerarhiju. Kasnije izrastajui u svetsku imperiju, rimska drava je takoe dobila izrazito birokratsku strukturu. Birokratski aparati modernih drava formiraju se uglavnom ve u periodu apsolutne monarhijei od tada se, prolazei manje ili vee transformacije, neprekidno dalje razvijaju. Osnovni uslov za razvoj moderne birokratije bio je stvoren time to se dravni aparat organizaciono i personalno jasno izdvojio iz krila vladajue klase i to je njegova samostalna egzistencija dobila ustalje, institucionalizovan vid. Jasno odvajanje funkcije od linosti onoga ko je vri (depersonalizacija) i novani oblik nagraivanja predstavljaju bitne karakteristike moderne birokratije. Prve elemente naunog shvatanja drutvene prirode birokratije dao je Marks ve u svojim ranim radovima osobito u Kritici Hegelove filozofije dravnog prava. Po Marksu, birokratija je poseban drutveni sloj koji pretenduje da izraava i zastupa opte drutvene interese, dok ustvari namee dravi svoje sopstvene interese kao opte. Njen osnovni interes je ustvari ouvanje podeljenosti drutva, jer samo tako ona moe pretendovati da izraava njegovo jedinstvo, zadravajui na toj osnovi svoj privilegovani drutveni poloaj. Od graanskih sociologa najznaajnije doprinose prouavanju birokratije dali su Maks Veber i Roberto Mikels. Veber je posmatrao birokratiju pre svega kao princip raconalne organizacije i istakao karakteristike njene organizacione strukture i naina delovanja. Za razliku od Vebera, Mikels je poao od analize konkretnih procesa birokratizacije savremenih velikih organizacija masovnih politikih partija. Krajem tridesetih godina XX veka i kasnije veliki odjek imale su teorije o birokratiji kao novoj vladajuoj klasi. Najpoznatiji autori ovihh teorija bili su Bruno Rici i Dems Bernhem. BOANSKO PRAVO Boansko pravo ja kategorija politike teorije ili ideologije koja izraava shvatanje da je svaka vlast od boga ili odereeno lice ima pravo da neogranieno vlada s obzirom na njegovo bozansko poreklo ili da na nasledno pravo od predaka koji su bili obasjani ili ovlaeni od sile boanskog znaaja. Teorija o boankom pravu kraljeva ili slinih apsolutnih vlastodraca predstavljala je gotovo opteusvojenu politiku filozofiju i praksu u veini zemalja sveta. Ova je teorija postepeno menjana, i u optem smislunje poetkom XIX veka zamenjna novim ideologijama prirodnog prava, drutvenog ugovora i suvereniteta naroda, na osnovu kojih je negirano boansko pravo vlasti, a pobedilo je shvatanje o narodu kao jedinom osloncu i nosiocu

vlasti. Danas ovu teoriju zastupaju samo zaostali dogmatiari pojedinih religija, a primenjuju je jo samo u najzaostalijim manjimteokratsko-apolutistikim monarhijama u pojedinim krajevima Azije i Afrike. BUDIZAM Budizam je uenje indijskog mudraca Sidarte Gautame iz plemena Sakja, nazvanog Buda (Buddha Probueni) i njegovih sledbenika. Prema tradiciji po kojoj se broje godine budistike ere, buda je iveo u VI veku pre n. e. Slino hrianstvu u evropskoj kulturi, budizam je ne samo u razvoju indijske kulture nego i u kulturnoj istoriji cele Azije postao najira podloga duhovnog razvoja jo u starom veku, a to je ostao do pod kraj srednjeg veka, kad ga je dobrim delom potisnuo islam. Buda na pitanje o postojanju bogova ne daje potvrdan odgovor nego kae da je to stvar sporazuma meu ljudima. On esto zalazi u sr metafizikih problema. Nasuprot teokratskoj tradiciji, Buda se bori za autonomiju misli. Jedna od njegovih najpopularnijih izreka glasi: Svako je sam sebi vodi, a i ko bi drugi mogao to biti?. Budina izvorna nauka polazi od etiri plemenite istine: o patnji, o nastanku patnje, o njenom prestanku i o osmolanom putu koji vodi do tog prestanka, do utrnua. Taj osmolani put sainjavaju: ispravna gledita, ispravne namere, ispravan govor, ispravno delovanje, ispravan nain ivota, ispravan napor, ispravna panja ispravna meditativna sabranost. Prva dva lana se odnose na disciplinu saznanja, sledae tri na etiku disciplinu, a tri poslednja na disciplinu meditacije. Osnov svoje nauke o svetu i ivotu Buda saima u tri osnovna principa, po kojima se bitno razlikuje od ostalih indijskih filozofskih uenja: nepostojanost svih pojava koje su u venom toku zbivanja; patnja ili nezadovoljstvo kao neminovna posledica takvog stanja; nepostojanje sebe ili trajnog nosioca duevne individualnosti. oveka buda definie kao naslednika vlastitih dela, temelji tako nauku o preporaanju due u metafiziki identitet te due ne na veri nego na principu bezline uzronosti. Zbog toga se esto budizam naziva religija bez due. Utrnue (nirvana) Buda definie u ontolokom smislu kao ni bie, ni nebie, ni bie-i-nebie, ni ni-bie-ni-nebie. ivot laikog sledbenika Budinog odreuju pet vrlina: ne ubiti nikoje dahom obdareno bie, ne uzimati ni ta to nam nije dato, kloniti se razvratnog ivota, ne lagati, uzdrati se od opojnih pia. Buda je uivao veliki ugled na dvorovima vladara lokalnih gradskih drava u podruju srednjeg toka reke Gang, gde je boravio, a i sam je bio potomak vladara takve drave. esto daje savete o politikim pitanjima. VLAST Vlast oznaava, u najirem smislu, pravo upravljanja, posedovanja kljunih politikih, pravnih ili ekonomskih moi, mogunost zapovedanja, gazdovanja. Upolitiko-drutvenom smislu posedovanje vlasti odreene klase osnova je itavog dravnopravnog poretka. Otuda je politika vlast osnovni oblik i osnov vlasti u drutvu. Politika vlast se izraava u drutvenom odnosu u kojem jedna strana moe da odreuje ponaanje i aktivnost druge strane. Ono ime se vlast odlikuje i razlikuje od drugih odnosa u kojima jedna strana svesnim uticajem usmerava ponaanje

druge strane u smislu svojih ciljeva jeste sposobnost organizovane primene sankcija kao sredstva kojim se u krajnjoj liniji iznuuje potinjavanje. Iz ovakve definicije vlasti proizlaze dva vana zakljuka za jasnije razumevanje samog pojma i njegove drutvene sutine. Prvo, vlast postoji samo u sloenim, organizovanim drutvenim grupama, u organizacijama, jer samo u njima odnosi nadreenosti i podreenosti, odnosno vlasti, mogu dobiti ustaljen institucionalizovan oblik i biti osigurani i uvreni mogunou organizovane primene sankcija. Postoje bezbrojni odnosi u kojima korienjem moralnog prestia ili intelektualnog uticaja, nasiljem ili pretnjom jedna strana postie da se druga ponaa u skladu s njenim eljama i ciljevima. Drugo, po prirodi odnosa vlastodraca i podvlaenih, onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja, i po karakteru sankcija kojima se vrenje vlasti obezbeuje, razlikujemo politiku vlast i druge vidove vlasti. Iskljuivi nosilac politike vlasti jeste drava. Politika vlast moe biti u rukama razliitih dravnih subjekata (kraljeva i vojskovoa, politiara i dravnika, politikih partija), ali samo ukoliko oni upravljaju dravom: imati politiku vlast znai drati komandne pozivije u sklopu dravne organizacije. Platon i Aristotel smatrali su da su ljudi po prirodi nejednaki i otuda je sasvim prirodno da se rob potinjava gospodaru. Tako su robovi po prirodi predodreeni da se potinjavaju i pokoravaju. Takav odnos potinjavanja i gospodarenja za ove mislioce bio je sasvim normalan odnos. Od savremenih teoretiara na ovom stanovitu su tvorci teologije elita Mocka i Pareto. Moska istie da javnim poslovima u jednoj zemlji upravlja u vek manjina uticajnih linosti, iju vladavinu podnosi veina. Pareto smatra da svakisociolokopolitiki pokret vodi manjina elite, od egane izuzima ni pokrete masa. Prema Paretu, istorija jednog ili vie naroda istorija je veitog ritma elita, jer se u drutvu neprekidno diu na povrinu nove stvaralake elite, koje potiskuju one koje su ranije bile na vasti. Po marksistikom tumaenju politika vlast nastaje onda kad, zbog objektivnosti protivrenosti drutvenog ivota, upravljanje optim poslovima drutva dobije vid vladanja nad ljudima. VREDNOST Vrednost ima dva osnovna znaenja: politiko-ekonomsko i folozofsko. Upolitikoekonomskom smislu vrednost je svojstvo koje se jednom dobru pripisuje s obzirom na njegovu sposobnost da zadovolji neku potrebu. Svi redmeti od vrednosti istovremeno su i korisni, ali svi korisni predmeti nemaju i vrednost. U svakom ekonomskom dobru treba razlikovati njegovu upotrebu i njegovu prometnu vrednost: dok je upotrebna vrednost jednog dobra odreena njegovim svojstvima da zadovolji odreena ljudske potrebe, dotle je prometna vrednost tog istog dobra izraena cenom koju dobija na tritu. Po Adamu Smitu, vrednost dobra odreena je vrednou sirovine, kapitalom i radom utroenim za njegovu proizvodnju. David Rikardo je izgradio radnu teoriju vrednosti, prema kojoj se dva dobra meusobno razmenjuju srazmerno trokovima rada uloenim u njih. Usvajajui ta dostignua klasine politike ekonomije, Marks je u radu video jedini izvor vrednosti, tako da se vrednost svakog dobra odreuje ukupnim radom koji je potreban za njegovu proizvodnju, bez obzira na vrednosti drugih dobara. Marksova teorija odreuje vrednost dobra objektivno, tj. Na osnovu drutveno-potrebnog radnog vremena za njegovu proizvodnju u datim uslovima proizvodnje. U filozofskom smislu vrednost je oznaka za

ona svojstva lica, stvari, dogaaja, stanja, shvatanja itd, koja zbog svojih podobnosti da zadovolje izvesne svrhe, postaju predmeti ljudskih elja, pa se zbog toga cene pozitivno kao prijatna, lepa, plemenita itd. Vrednosti su ili individualno-subjektivne ( vae za jedno lice) ili opte- objektivne (zajednice). Postoje uobraene i prave vrednosti, u zavisnosti od toga da li su zasnovane na trenutnim impulsima ili na objektivnim odnosima prema svrsi. Akt pridavanja vr esnost neemu naziva se vrednovanje ili vrednosni sud. Vrednosni sud neto priznaje i postavlja kao vredno, odnosno ocenjuje kao vrednije od neeg drugog iste vrste. Postoje razne vrste vrednosti: estetike, etike i logike, zatim socijalne, politike, ekonomske i druge vrednosti.nevrednost je negativna vrednost, a ne odvustvo vrednosti. GLOBALNO DRUTVO Globalno (lat. Globosus okrugao, okruen, celovit) drutvo je multifunkcionalno i najire, za razliku od uih grupacija ljudi. Globalno drutvo je i samodovoljno u odnosu na ue njegove segmente, jer predstavlja totalitet drutvenih delatnosti i odnosa, sredstava i organizacije, svega to spada u primarne uslove za drutveni ivot ljudi i njihovu reprodukciju. Globalno drutvo odrava kontinuitet instorij skog razvitka time to, s jedne strane, proizvod stalne ljudske aktivnosti i stvaralatva (svaka generacija poneto dodaje izgradnji drutva) i, s druge strane, ono je proizvoa raznih dobara i ljudi. Postojanje globalnog drutva je vezano za date epohe civilizacije. GRAANSKO DRUTVO Za graansko drutvo karakteristina je individualna sloboda, opta konkurencija, vladavina privatne svojine i privatnog interesa. Graansko frutvo je postojbina liberalnog kapitalizma, privatnog (graanskog) prava, klasne podvojenosti i formalnih politikih sloboda i prava graana. DARVINIZAM Darvinizam je uenje belikog engleskog biologa arlsa Darvina (1809-1882) o evoluciji ivih bia. Darvinizam je prva teorija evolucije ivih bia koja nauno i dosledno materijalistiki objanjava evoluciju organskog sveta i faktore te evolucije. Evolucija se, prema Darvinu, ostvaruje na temelju tri faktora: prilagodljivosti, nasleivanja i prirodne selekcije. Promene ivih bia u prirodi nastaju zbog neposrednog uticaja fizikih uslova, zbog upotrebe ili neupotrebe organa i zbog korelativnog rasta, tj. pojave da se i drugi delovi menjaju kada se jedan deo promeni. Kad morfoloke i fizioloke razlike postanu dovoljno znaajne, nastupa odvajanje odreenih ogranaka vrste, meu kojima onda prestaje ukrtanje, javlja se rasplodna izolacija, zauzima se odreeno obitavalite, a esto i geografski izolovana oblast. Tako nastaju nove vrste.Socijal-darvinizam, podrazumeva shvatanja u politikoj teoriji i sociologiji koja inae pripadaju tzv. biolokim teorijama, a koja, na osnovu nekih kategorija iz Darvinova uenja, pokuavaju da objasne razvitak ljudskog drutva i neke znaajne drutvene pojave. Faistika rasna teorija direktno se nadovezala nasocijal-darvinistiko uenje o viim i niim klasama,

preuzimajui i sve implikacije koje je istakla socijal-darvinistika teorija: da se podela drutva na izabranu manjinu i nesposobnu veinu mora prihvatiti; isto tako podela na vie i nie rase iz ega dalje proizilazi da organizacija drutva ne sme biti demokratska; i da je nejednakost meu ljudima prirodna jer je zasnovana na prirodnim nejednakostima. Cela ova teorija je samo zloupotrebljavanje Darvinovih naunih otkria i njihovo izvrtanje u preudonaune svrhe. DEMAGOGIJA Demagogija (gr. Demos narod; agein voditi) jedan od metoda saobraanja (komunikacije) izmeu politikih voa i naroda, koji je u antici oznaavao voenje naroda, a danas se upotrebljava u pejorativnom znaenju zavoenje naroda, obmanjivanje naroda. Demagogija se sastoji u vie ili manje izraenom sistematski korienom obmanjivanju masa, isticanju nerealnih obeanja, povlaivanju neracionalnim tenjama koje u narodu nastaju, prividnom prihvatanju i zadovoljavanju narodnih interesa. U savremenoj politikoj terminologiji svi ovi izrazi imaju uglavnom negativno znaenje. U staroj Grkoj demagozima su zvali ljude koji su govornikom vetinom odravali uticaj u masama. Demagoki karakter moe imati pismeni ili usmeni govor, ali i dela i postupci. Demagogija moe biti svesno i planski organizovana, ali se ponekad javlja i spontano. Uvek izaziva negativne posledice, jer rtvuje ili bar potiskuje na drugo mesto stvarnu drutvenu odgovornost. Za demagogiju su potrebna dva osnovna preduslova. Prvo, optekulturni nivo masa mora biti relativno nizak i uz to mora im nedostajati potrebna politika zrelost. Gde je narod kulturan i politiki zreo, voe ne mogu raunati na neki uspeh svoje demagogije. Demagogija zloupotrebljava neznanje, neobavetenost i neraspoloenje masa. Drugo, politike voe imaju negativne line osobine, oni su neprincipijelni, neiskreni, beskrupulozni i bezobzirni u nastojanju da privuku i odobrovolje mase. DEMOKRATIJA Demokratija (gr. Demos narod; krateo vladam) kao obeleje politikog sistema nalazi se ve dva veka u centru politike prakse, javnog ivota i mislioveanstva. Sve velike revolucije, od kraja XVIII veka do naih dana, nastojale su da ostvare demokratiju ili viu i stvarniju demokratiju od one koju je svet poznavao.posleratni period izgleda kao doba kojem, za razliku od svih ranijih perioda, demokratija nikada nije imala toliko privrenika, bar u reima. Nema nijedne zemlje koja sebe ne smatra demokratskom, a mnoge drugima negiraju demokratizam s gledita svoje demokratije. Najvei broj teoretiara s pravnom kulturom smatra da je demokratija vladavina veine uz obezbeivanje linih i politikih prava graana i prava manjine. Od starih grkih pisaca do modernih istie se da je demokratija dvosmislen izraz, ali da je ona ipak po optoj saglasnosti vladavina naroda u njegovom sopstvenom interesu. A. Linkoln: Demokratija je vladavina naroda od naroda za narod. Ali u praksi ona moe biti ua i ira, to je u zavisnosti od irine uea naroda u vlasti i sadrine politikih odluka. Prva je okrenuta prema politikoj jednakosti i metodu izbora koji dovodi bar nominalnu veinu na vlast, a druga trai stvarniju vlast veine i odluke u korist masa, veine. DETERMINIZAM

Determinizam (lat. Determinare oznaiti, odrediti) znai filozofsku doktrinu po kojoj su sve pojave u svetu tako meusobno povezane da stanje nekog sistema u jednom trenutku nuno odreuje stanje tog sistema u datom kasnijem trenutku. Iz tog proizlazi mogunost predvianja buduih dogaaja, kao i mogunost zakljuivanja o prolim stanjima prirode i drutva, kao i mogunost zakljuivanja o prolim stanjima prirode i drutva na osnovu sadanjih znanja. Prema tome kako se shvata nunost s kojom kasniji dogaaji slede iz prethodnih, moemo razlikovati klasini i dijalektiki determinizam. Oslanjajui se na dijalektike ideje Hegela, Marks i Engels su razvili koncepciju nunosti koja ne iskljuuje objektivno postojanje sluajnosti i koja omoguava da se ovek shvati kao relativno slobodno, aktivno bie, koje samo stvara svoju istoriju. Savremena nauna saznanja potvruju ovakvo shvatanje determinizma i omoguavaju njegovo dalje razvijanje. DRAVA Drava je osnovni i najvaniji oblik politikog organizovanja svakog klasnog drutva. U srpskom jeziku re drava dolazi id starolovenskog drati, to ukauje na potrimonajalno shvatanje u poreklu samog naziva: drava je teritorija sa stanovnitvom koju vladar dri pod svojom vlau, kao svoj posed, kao batinu. U ovom smislu se re drava upotrebljava i u Duanovom zakoniku. U veem broju drugih jezika naziv za dravu je izveden od latinskog status. Postojale su i postoje patrijarhalne teorije koje dravu posmatraju kao kvantitativno narastanje i proirenje prvobitne porodine i plemenske organizacije. Teorije o boanskom poreklu dravne vlasti bile su osobito rasprostranjene u srednjem veku. Biologistiko-organistike teorije posmatraju i objanjavaju dravu kao organizam vieg reda, iji organi imaju funkcije i meusobne odnose analogne onima koji postoje kod oveka i drugih ivih bia. Danas u graanskoj soviologiji rasprostranjene funkcionalistike teorije tretiraju dravu kao organizaciju vrenja jedne odreene funkcije u okviru socijalnog sistema koji sam predstavlja sistem komplementarnih, meusobno uslovljenih funkcija. Termin drava upotrebljava se u vie razliitih znaenja. U uem smislu, pod dravom se podrazumeva sam dravni aparat hijerarhijska organizacija sastavljena od individualnih i kolektivnih nosilaca dravne vlasti i svih inovnika i slubenika koji ulaze u sastav njenih razliitih organa. Drava je i osnovni subjekat meunarodnih odnosa. Istupa kao sila koja spolja obuhvata drutvo i stoji iznad njega, ona je u krajnjoj liniji samo oblik konstruisanja odreenog klasnog drutva, od njega neodvojiv. U irem smislu, pod dravom se podrazumeva celokupno drutvo obuhvaeno dravnom organizacijo, dakle ne samo dravni aparet nego i teritorija i stanovnitvo koji su pod istom dravnom vlau. DRUTVENA MO Drutvena mo oznaava mo pojedinca ili skupine da utie na drutvo u celini ili pojedine njegove delove i lanove, tj. da izaziva onakvo njihovo ponaanje kakvo eli. Vrste dru. moi su raznovrsne. To mogu biti line osobine pojedinca (snaga, pamet, lepota, snalaljivost, poreklo, ugled, hrabrost itd.) ili osobine grupe (brojnost, vrstina, snaga i sl.), bogatstvo, drutveni poloaj ili funkcija, vlast (dravna ili druga). Dru. mo je vaan dru. inilac, jer od nje u velikoj meri

zavisi ureenje drutva i njegovo kretanje, poloaj i sudbina ljudi. Nosioci drutvene moi su esto skloni da svoju mo i zloupotrebe, pa nastaju i drutveni sukobi i borbe. DRUTVENA POKRETLJIVOST Pod drutvenom pokretljivou podrazumeva se kretanje, izmena poloaja pojedinca i drutvenih grupa u tzv. drutvenom prostoru. Ima vie vrsta dru. pokretljivosti, ali se obino razlikuju dva osnovna tipa: vertikalna i horizontalna dru. pokretljivost. Vertikalna dru. pokretljivost predstavlja kretanje, prelaenje iz jedne klase, odnosno sloja u drugi dru. sloj. Ako je u pitanju prelaz iz jednog sloja u drugi, tada je to povezano i sa vrednovanjem ovih slojeva kao niih i viih. Postoji nekoliko osnovnih kanala i puteva verikalne dru. pokretljivosti. Prvi kanal je svakako najznaajniji jer predstavlja uslov za svaku trajnu i sistematsku dru. pokretljivost. U savremenom dru. takve su ustanove kole raznog tipa. Drugi kanal dru. pokretljivosti je pre svega politike sadrine i predstavlja mogunost uticaja na kljune politike ustanove, bilo neposrednim ueem u njihovom radu, bilo uticajem na njihov rad. Trei kanal, udaja ili enidba, presvega se odnosi na pojavu da veliki broj ena sklapanjem braka ostvaruje vertikalnu dru. pokretljivost. U sluaju mukaraca ovaj kanal moe da omogui vre i neformalno ukljuivanje u sloj do koga se dolo nekim drugim kanalom. etvrti kanal pretpostavlja unekoliko izuzetnu situaciju kad se trae izuzetne ili specijalne sposobnosti (ratno stanje). Pod horizontalnom pokretljivou podrazumeva se promena poloaja u horizontalnoj ravni dru. podele rada prelaenjem pojedinaca ili porodica iz jedne oblasti, grane ili vrste delatnosti u drugu. Horizontalna pokretljivost se ostvaruje npr. prelaenjem iz upravnu u privrednu delatnost. Neki smatraju da u horizontalnu pokretljivost treba ukljuiti i teritorijalnu pokretljivost migraciju.

DRUTVENA SVEST Pored individualne svesti ne postoji neka posebna drutvena svest, jer ne postoji drutveni mozak ili drutveni nervni sistem koji bi bili njeni materijalni nosioci. Ljudska svest je istovremeno drutvena, i to u dva osnovna smisla, koji se meusobno proimaju i dopunjavaju: prvo, time to se ona razvila u drutvu, tj. na osnovu uzajamnog socijalnog delovanja ljudi, kako u odnosu na prirodu tako i meusobno; i drugo, to se javlja u obliku zajednikih psihikih sadraja, koji su nastali upravo kao proizvod uzajamnog socijalnog delovanja i koji kao takvi, obratno, omoguuju ovo delovanje neposredno utiui na socijalne aktivnosti ljudi i njihovo ponaanje u drutvu uopte. Drutveni karakter ovekove svesti moe se videti ba primeru jezika. On je, s jedne strane, nastao kao proizvod socijalne interakcije i komunikacije izmeu ljudi, a s druge strane, jezik je jedno od osnovnih sredstava ljudske komunikacije. DRUTVENA STRATIFIKACIJA

Dru. stratifikacija (lat. stratificatio) ili dru. slojevitost oznaava pojavu nejedinstvenih, razliitih slojeva u sastavu drutva, u dru. strukturi. Teorija stratifikacije pokazuje ta je drutveni sloj, koje su njegove vrste, kao i uzroke dru. raslojavanja. Sloj je dru. grupa iji lanovi imaju neke zajednike odlike, nastale iz zajednikog polaja u drutvu. Taj poloaj je odreen mestom koje pripadnici sloja imaju u drutvenoj proizvodnji i raspodeli dru. bogatstva i vlasti; i drugim elementima kao to su: profesija, dru. ugled, dru. svest, obrazovanje, verska pripadnost itd., tj. slian nain ivota i slinosti u nizu kulturnih karakteristika. DRUTVO Re drutvo (lat. societas) ima vieznani smisao. Najpre se upotrebljava da bi oznaila drutveni ivot vie jedinki , u tom smislu se tazliku ljudsko drutvo od ivotinjskog. Drutvo znai svaku zajednicu unutar ljudskog drutva. Drutvo znai jedu posebnu vrstu zajednica. Najoptije znaenje rei drutvo jeste drutveno kao neto specifino, kao pojava koja ne postoji nigde do u ljudskom drutvu. Bitna karakteristika po emu se ljudsko drutvo razlikuje od ivotinjskog jeste svesna proizvodnja i svesna podela rada. Drutvo je u toku svog istorijskog razvoja doivelo veoma krupne preobraaje poev od prvobitnih malih rodovskih zajednica do sav remenih, tehniki i kulturno vrlo razvijenih oblika. U neposrednoj ili posrednoj vezi s tehnikim razvitkom bitno se menjala struktura drutva . ali i prored velike raznovrsnosti, postoje neke opte odlike svakog drutva koje izraavaju uslove njegovog postojanja. Tako npr., u svakom drutvu je zajedniki ivot njegovihlanova manje ili vie organizovan i regulisan. Svaki drutveni sistem koji nije u stanju da se organizuje, nuno propada. Nema drutva u kojem bi svi njegovi lani zauzimali potpuno jednake drutvene poloaje. Ne postoji nijedno drutvo u kome nema onoga to obino nazivamo dru. sveu. Pored individualne svesti svakog pojedinca, u svakom drutvu postoji zajedniki jezik i niz zajednikih shvatanja, stavova, normi i pravila koje je ovek kao lan drutva, odnosno odreene ue grupe, manje ili vie svesno usvojio i u skladu s kojima orijentie svoju drutvenu aktivnost i ponaanje u celini. EVOLUCIJA Evolucija (lat. evolvere izvaljati, razmotati, razviti) oznaava jedan od oblika kretanja u prirodi i u drutvu neprekidnu, postepenu kvantitativnu promenu, ra razliku od revolucije. Termin evolucija najee se upotrebljava u prirodnim naukama, naroito u biologiji. Evolutivni period u razvojnom kretanju jednog drutvenog sistema obuhvata, dakle, sve one postepene promene koje manje ili vie menjaju materijalne ili druge uslove ivota ljudi, ali ne dovode jo do korenitih izmena proizvodnih i drugih bitnih drutvenih odnosa i institucija u datom socijalnom sistemu. EGALITARIZAM Egalitarizam (franc. egalite jednakost) oznaava ideju o optoj ljudskoj jednakosti. Osnovna misao o jednakosti svih ljudi izraena je ve u uenjima sofista, da bi u stoikoj filozofiji dobila

potpuni sadraj. Hrianska religija je ovu misao izrazila kao jednakost svih ljudi pred bogom. Suprotstavljajui se privilegovanim staleima, buroazija je istupala s parolom o politikoj jednakosti svih ljudi. Najrevolucionarniji slojevi treeg stalea su ve za vreme francuske revolucije pojam egalitarizma proirili i na ekonomsku jednakost. ELITA Elita (lat. eligere izabrati) u najoptijem smislu rei predstavlja neto to ja odabrano po odreenom vrednosnom kriterijumu kao ono to tu izabranu vrednost poseduje u natprosenoj meri. U popularnom znaenju pod elitom se podrazumeva odabrani sloj ljudi, cvet nekog drutva, drutveni krem, izabranici, najbolji, najotmeniji, pripadnici probranih vojnih jedinica. U sociolokom smislu elita se vezuje za pojavu dru. stratifikacije to su vii dru. slojevi koji pripadaju jednoj klasi ili veem broju dru. kala. Po osnovi dru. poloaja, bogatstva, uloge u proizvodnji, vlasti, poloaja u institucijama kao to su drava, crkva, vojska, privredne korporacije i dr. ti drutveni slojevi imaju u drutvu komandne pozicije koje im omoguuju pribavljanje privilegija i uivanje u njima, donoenje odluka od znaaja za sve ili za veinulanova drutva... u politikolokom smislu pojam elite je neto ui i odreeniji: pod elitom se podrazumevaju ljudi koji u jednom drutvu igraju rukovodeu ulogu, koji imaju vlast, odnosno mo da svoju volju ostvaruju uprkos otporu drugih. Sociologija mu prilazi kao pojmu drutvene strukture, politikologija kao pojmu drutvene moi. ETIKA Etika (gr. Ethos obiaj, navika, ud) oznaava filozofsku disciplinu koja istrauje ciljeve i smisao moralnih pobuda i postupaka, kao i zasnovanost i izvor morala uopte. Etika je, dakle, nauka o moralu. Etika ne ukazuje samo na sva razliita gledanja ljudi nego na vri i vrednosnu ocenu, ukazujui na prave i istinske vrednosti. Etika treba da pokae i kakve moralne sudove ljudi donose, ali i kakve treba da donose o odreenim karakteristikama i postupcima. Etika ima dvostruk zadatak, pa se otuda i deli na teorijsku i normativnu (praktinu) etiku. Dok nam prva pokazuje, na primer, ta je to moralni sud, druga moralno sudi. Prva ubeuje ta je moralni stav, a druga ga zauzima. Prva ispituje koja je i kakva uloga karaktera, zatim pobude, namere, cilja, motiva i postupaka oveka pri donoenju moralnog suda, dok druga odreuje moralni karakter, kakva pobuda, namera, cilj, motiv i postupak je moralno pozitivan a kakav moralno negativan. Pod etikom u najoptijem smislu podrazumevaju se norme koje izraavaju odreene odnose, ponaanja i dranja jedne drutvene klase, profesije i sl., njihov stav o tzv. dobrom, ispravnom, ljudskom, ili odnose koji tome odgovaraju i koji su moralni. ZAKON Zakon, uopte uzev, jeste konstantno pravilo koje izraava postojan odnos izmeu dve ili vie pojava; to je postojana nuna veza koja nastaje uzajamnim delovanjem jedne pojave na drugu. Prirodni zakoni se ostvaruju nezavisno od ljudske volje. Prirodni zakoni, kao kauzalna veza izmeu dve ili vie pojava, ne mogu se voljom ljudi menjati, kriti (smrt se ne moe izbei), dok

se drutveni zakoni, kao pravila, stvoreni voljom ljudi u uslovima delovanja prirodnih zakona i zakona drutvenog razvitka, mogu menjati i naruavati, i tada trpe pravnu i dru. sankciju. Zakoni, koji u uslovima odreenih proizvodnih odnosa nekog drutva izdaje drava,predstavljaju pravna pravila stvorena voljom ljudi saglasno volji vladajue klase. Zakoni su, kao pravni akti, obavezna pravila ponaanja ljudi, uspostavljajui i uvrujui odreene odnose meu ljudima. Sa gledita organa koji izadaje zakon i sadrine koju on ima, razlikuje se pojam zakona u formalnom i pojam zakona u materijalnom smislu. Pod zakonom u formalnom smislu podrazumeva se opti pravni akt najvieg dravnog organa koji je oznaen kao zakonodavni, donesen po formi i po postupku predvienom za donoenje zakona radi razrade ustava i u skladu s njim. Iz toga proizlaze i njegove karakteristike. Pod zakonom u materijalnom smislu podrazumeva se svaki pravni akt koji sadri optu pravnu normu, opte pravilo ponaanja, bez obzira ko ga je doneo i da li je donet u obliku zakona ili u obliku akta nekog drugog organa. IDEALIZAM Idealizam (gr. Idea pojava, lik, svojstvo, nain) predstavlja filozofski pravac koji ima nekoliko karakteristika: 1) svet je u sutini idealan; 2) sve pojave stvarnosti mogu se u krajnjoj liniji objasniti pojavama duhovne prirode; 3) vrednosti vae po sebi, nezavisno od konkretnih predmeta, od ljudske delatnosti, od normi drutvenog ponaanja i merila ocenjivanja. Pod idealizmom u politikom i svakodnevnom govornom reniku podrazumeva se i: 4) nerealna i neostvarljiva gledita: 5)uporno i naivno ali isto verovanje u ideje koje su, ostvarljive ili ne, obavezno suprotne realnosti; 6) sinonim za utopizam ili istu idejnost. Termin idealizam se pojavio tek u XVII veku. Platon je smatrao da su ulno opaljive materijalne stvari samo bleda slika odgovarajuih optih ideja venih nepromenljivih uzora koji postoje u jednom savrenom svetu, nezavisno od oveka i ivota na zemlji. Ovo uenje je klasina forma objektivnog idealizma. Vrhunac razvitka doivao je idealizam u nemakoj klasinoj filozofiji. Kant, Fihte, eling i Hegel razvili su jedno dinamiko, aktivistiko shvatanje sveta i oveka, po kojoj je ovek slobodno, kreativno bie, ija praksa tei da prevazie postojeu stvarnost i da ostvari svoje moralne i druge ideale. IDEOLOGIJA Re ideologija (gr. Idea predstava + logia uenje) znai nauka o idejama. Prvi put su je upotrebili krajem XVIII veka, francuski filozofi i naunici svoje uenje su nazvali ideologijom, a sebe ideolozima. Pod tim su mislili na nauku o opaajima, ijim se kombinovanjem obrazuje nae saznanje u celini. Iz sukoba Napoleona sa ideolozima nastaje novi smisao rei ideologija oznaava gledite koje je negativno ne samo u politikom nego i u irem, naunom i filozofskom znaenju. Postoji i jedno ire znaenje ideologije, po kojem ona oznaava ceo idejni sistem miljenja jedne klase ili itave epohe. U tom smislu sadraj pojma ideologija skoro se izjednaava s pojmom drutvena svest. Politika aktivnost je po pravilu manje ili vie udruena sa ideolokom sveu, sa stavosima i pogledom na svet jedne klase, sloja, profesije, ili veeg, odnosno manjeg dela drutva.

INDUSTRIJSKO DRUTVO Ind. dru. poinje se oblikovati sredinom XVIII veka, nakon tzv. ind. revolucije u Engleskoj. Nauni pronalazak parne maine pokrenue epohalne promene udrutveno-ekonomskom ivotu modernog oveka. Ind. revolucija je neodvojiva do graanske revolucije, od urbane revolucije, od naune revolucije, od filozofije racionalizma i prosvetiteljstva, od ideje slobode, bratstva i jednakosti i od novovekovnog pogleda na svet. Industrijalizacija destruie harmonini, vekovima graeni, jo od antike profilirani, svet klasine kulture, na ijim ruevinama izrasta moderna civilizacija, s tim to taj katastrofalni pad iz kulture u civilizaciju oznaava propast Zapada. Mentalitet urbanog oveka kao tipinog predstavnika ind. civilizacije surovo je racionalan, hladno objektivan. To je spodoba koja je potisnula sve svoje ljudske emocije, strasti, matu, zanose, i sposobna je da reaguje unutar stereotipnih shema i fomralizovanih odnosa. Ind. revolucija ne moe se tretirati kao fenomen po sebi, nego se u njoj krije i praktino neogranien potencijal oslobodilake i emancipatorske upotrebe, ali i mogunost otuujue i zastraujue antihumane zloupotrebe. Futuroloke vizije o postindustrijskom drutvu, novoj ind. dravi , drutvu obilja, dobu kraja ideologije, konvergenciji sistema, koje razvijaju savremeni teoretiari industrijskog drutva, su vrstom su kontinuitetu sa klasinim optimistikim pogledima na budunost ind. drutva. JAVNO MNJENJE Javno mnjenje oznaava miljenje dru. skupine o vanim pojavama i pitanjima koja nju kao skupinu interesuju. Javno miljenje se najee javno i izraava, ali ono postoji i deluje i ako se uvek javno ne izrazi ili ne moe izraziti. Javno mnjenje ne predstavlja zbir izolov anih, pojedinanih miljenja, ve ono miljenje koje izraavaju pojedinci kao predstavnici odreenih drutvenih i politikih grupa iji su lanovi ili kojima idealno pripadaju. Jedna od sutinskih karakteristika javnog mnjenja jeste da to nije miljenje uske specijalnosti ili struke, ve miljenje irokih masa dotine grupe. Javno mnjenje je vaan faktor u dru. i politikom ivotu zajednice. Najpoznatiji nain ispitivanja javnog mnjenja je anketa. JUDAIZAM Judaizam (hebr. Jehuda cenjeni, odvani; etvrti sin biblijskog Jakova; po njemu naziv Judeja za Izrael, odnosno Judejci za Jevreje) u savremenoj sociolokoj literaturi oznaava jedan konglomerat nacionalnih, etikih, kulturnih i religioznih manifestacija pripadnika jevrejske zajednice. U uem smislu, judaizam je najstarija monoteistika religija, nastala na temelju bliskoistonih mitova. Judaizam je bio ne samo istorijska pretea ve i izvor hrianstva i islama. Za razliku od hrianstva i islama, judaizam je oduvek bio vezan za sudbinu samo jednoh naroda. Prva jevrejska drava u Palestini osnovana je oko 1200. g. pre n. e. U VII veku p. n. e. Vavilonci razaraju Jerusalim, a jevreje odvode u ropstvo. Mojsijevi zakoni slue ureenju i ouvanju jevrejske zajednice. Tako nastao kult knjige (obavezna pismenost) postaje osnovno sredstvo u funkciji odranja judaizma kroz istoriju. Sve do XIX veka judaizame kao religija biti nosilac

pripadnosti jevrejskoj zajednici, pre svega preko kulta uenja knjige, i na taj nain e odrati jevrejstvo uprkos pokoljima, progonima, raznim zabranama i pokuajima nasilnog pokrtavanja ili islamizacije. U Drugom cvetkom ratu dolazi do genocida svropskih Jevreja. KATOLICIZAM Katolicizam (gr. katholikos opti, univerzalni) predstavlja jednu od tri velike hrianske religije, organizovanu u katolikoj crkvi. Posle rascepa hrianskih crkava (1054) formirala se katolika crkva sa verom u primat rimskog pape, sa centralizacijom i monarhijskohijerarhijskim ureenjem: na celu crkve stoji papa (po legendi naslednik apostola sv. Petra), a od pape, kardinala, episkopa zavisi nie svetenstvo. U katolikoj crkvi postoji clibat za svetenika. Katolicizam je svojim boanstvenim oreolom okruio feudalno drutvo i bio ideoloka nadgradnja zapadnog feudalnog ureenja. Manastiri i kaluerski redovi igrali su veliku ulogu u ivotu katolike crkve. U XIX veku katolicizam postaje buroaska religija. Katolika crkva je najjaa svetska hrianska crkva i raspolae najveom moi. Glavne drave sa katolikim stanovnitvom su panija, Irska, Luksemburg, Belgija, Portugal, Italija, Austrija, Poljska, Francuska. KRITIKA TEORIJA DRUTVA Kritika (gr. krino sudim, ocenjujem) teorija drutva je misaona orijentacija nastala tridesetih godina XX veka, koja marksistike pojmove obogauje novim sadrajem razvijenog ind. dru. nastala je kao nuna potreba da kapitalistiko drutvo u svom modernom ustrojstvu bude analizirano empirijski na nivou filozofksih kategorija. Glavni predstavnici ove misaone orijentacije su Herbert Markuze, Teodor Adorno, Marks Horkhajmer, Erin From i drugi. Jedan od ciljeva kritike teorije drutva jeste da se istrae koreni velike efikasnosti i porasta ivotnog standarda, kao i sve vei razmer dominacije drutva nad pojedincem, koji je vei nego ikad ranije. Ona moderno visoko razvijeno ind. dru. analizira s obzirom na njegove upotrebljene i neupotrebljene mogunosti za poboljanje bitnih ljudskih okolnosti. S obzirom na to da kritika teorija implicira vrednosne sudove, ona je od samog poetka konfrontirana s problemom istorijske objektivnosti. Njena dva uporita, prema Markuzeu, jesu: 1) Sud da se ljudski ivot vredan ivljenja; 2) Sud da u datom drutvu postoje odreene mogunosti za poboljanje ljudskog ivota i odreeni putevi i sredstva za realizovanje tih mogunosti. Razvijeno ind. dru. nije manje iracionalno i podlono kritici zato to ga ogromna veina drutva prihvata i to joj je nametnuto da ga prihvata. Kritika teorija se kritiki odnosi i prema pokuaju preobraanja miljenja u spekulaciju, a politike ekonomije u filozofiju. KULTURA Termin kultura (lat. cultura, colere gajiti, negovati) podrazumeva vie znaenja: 1) skup svih promena i tvorevina koje su nastale u prirodi, drutvu i ljudskom miljenu kao posledica ljudsek delatnosti, iji je cilj lake odranje, produenje i napredak ljudske vrste (u sastav kulture ovako

ire shvaene, ulaze: orua, instrumenti posue, odea, ornamenti; obiaji, dru. i politike institucije, religija, umetnost, jezik, igre, nauka...); 2)nduhovna kultura; 3) razvitak ili rezultati razvitka odreenih sposobnosti duha ili tela odgovarajuim vebanjem, negovanjem, odgajanjem (fizika, muzika, matematika kultura), pa i karakter linosti formirane tim procesom obrazovanja. Kultura je istorijski promenljiva i razvojna pojava. Veoma je usko povezana sa napretkom i progresom u drutvu. Ona u celini predstavlja i istovremeno obezbeuje vezu izmeu razliitih generacija oveanstva. S toga su u kulturi najvre povezani elementi tradicije i inovacija. ovek kulturu jednog drutva usvaja procesom obrazovanja, socijalizacije u datom drutvu (preko porodice, kole, grupa kojima pripada). Pravo na kulturnu samostalnos izvesne politike ili dru. grupe naziva se kulturna autonomija. LEGITIMNOST Legitimnost (lat. ligitimus zakonit, opravdan, pravilan) oznaava prihvatanje odreenih institucija vlasti, tj. nosilaca vlasti od strane pripadnika jednog politikog tela, odnosno drutva zato to su ove institucije u saglasnosti sa nekim viim principima ili proceduralnim pravilima o vrenju vlasti. Od osnovnog je znaaja to to su legitimne politike institucije bliske izvesnim viim politikim i filozofksim vrednostima i zakonima. Nijedna vlast zasnovana samo na goloj sili nije dugovena i jednostavna. Ba zato svaka vlast tei da bude legitimna, prihvaena od strane irih ili uih dru. krugova. Osnovi ili izvori legitimnosti vlasti tokom politike istorije menjaju se: u srednjem veku osnov legitimnosti vlasti je bio u boanskom pravu kraljeva, tj. u saglasnosti crkve; u modernim demokratskim politikim reimima on je u saglasnosti, pristanku veine graana. Klasifikacija legitimnosti, tj. legitimne vlasti, izneta je u delu Maksa Vebera. Veber na osnovu ovog shvatanja sociologije i socioloke kategorije i legetimnu vlast deli u tri vrste, prema motivima koji proimaju ponaanje pojedinaca koje se pokoravaju vlasti. Veber dri da je vlast racionalna ukoliko poiva na optim pravilima koja vae za svelanove zajednice, ukljuujui tu i vrioce vlasti sa najviim ovlaenjima. Tradicionalna vlast se zasniva na veri u svetost oduvek postojeeg poretka i najvie vlasti. Harizmatska vlast ne poznaje nikakva pravila, ni racionalno uspostavljena ni tradicionalna, i ini prelaznu pojavu koja se obino javlja u periodima kriza; najistiji primer ove vlasti jeste vlast poroka, heroja ili demagoga. U najnovijim naunim radovima legitimnost se sve vie svodi na pozitivne stavove javnog mnjenja prema institucijama vlasti i vladajuoj grupi. LINOST Linost je pojam koji ima filozofsko, psiholoko, antropoloko, socioloko, politiko, pravno, istorijsko, etiko znaenje, a moe imati i druga znaenja. Zavisno od stanovnitva mogu se davati i razliite definicije linosti. Linost je pojam koji se postepeno razvijao uporedo s tim kako je ovek postojao linost. U tom smislu linost je proizvod drutvenoistorijskog razvitka oveka kao generikog bia, koje karakterie svest, stvaralake sposobnosti, drutvenost, rad

 to sve ini oveka biem prakse i, kao ukupan proizvod tih inilaca, daje civilizaciju ili kulturu. Linost i nije nita drugo do rezultat slobodnog individualnog razvitka onih generikih osobina koje ovek kao vrsta poseduje. Linost je kompleksan pojam i moe se definisati na razliitim nivoima. Osnovna pretpostavka jedne opte valjane definicije linosti da uzme u obzir da je linost sloeni bio-psiho-socijalni fenomen. Linost je najvii rezultat istorijskog procesa u kojem se formiraju drutvo i ovek.dok se za svakog pojedinanog oveka moe rei da je individua, pa i za novoroene, jer je pojedinani predstavnik bioloke vrste homo sapiens, samo se za najrazvijeniju individuu, kod koje su se formirale i visoko razvile odreene karakteristike, moe rei da je postala linost. ovek postaje linost u procesu socijalizacije i formiranja svoje osobenosti, dok se individua kao jedinka raa. MAKIJAVELIZAM Pod makijavelizmom se podrazumeva metod u voenju politike, koji se sastoji u kultu sile, verolomstvu, cininoj amoralnosti, ideji da su sva sredstva, ak i ona najpodlija i najnehumanija, ipak doputena ako se njihovom primenom mogu ostvariti krupniji, esto i "uzviseni" ciljevi. Termin je nastao od imena Nikole Makijavelija.Zakone i politike i istorije izvlai iz iskustva i razuma i, uduhu naprednog italijanskog graanstva, odbacuje religiju i hriscanski moral; odvojivsi teorijsko razmatranje politike od morala, postavio je temelje, izucavanju politike kao oblasti realnih drustvenih odnosa u kojoj dominira sila i beskrupulozna borba za vlast. MALOGRAANIN Malogradjanin je u socijalnom smislu sinonim za pripanika srednjih drustvenih slojea, posebno gradskog sloja sitne burzoazije .Oni su u izvesnoj suprotnosti prema krupnoj burzoaziji utoliko sto konkurencija krupne industrijske proizvodnje razbija njihovu sitnu robnu proizvodnju i stitno vlasnistvo, a krupna burzoazija ih i politicki ogranicava. Gradjanska revolucija i reforme politickog sistema koje su dosle za revolucijom,najvecim delom su izvojevane zalaganjem srednje i nize burzoazije /malogradjana/ mada u vlastitom interesu. U moralono- psiholoskom i politickom znacenju izrazu malogradjanin se pridaje pejorativno zancenje,on oznacava onaj tip vrednovanja i politickog ponasanja koji pre svega nastoji da uracuna odredjene uze i licne egoisticke interese. Karakteristika malogradjanina je halapljivost,gramzivost, stras za sticanje imovine, posedovanje po svaku cenu. Tako se izraz malogradjanin upotrebljava u vise zanacenja. Jedno je istovetno sa pojmom sitna burzoazija. Drugo znacenje se odnosi na odredjeni tip ponasana. METODA Rec metoda oznacava: 1.Nacin ostvarivanja nekog cilja, postupke koje primenjujemo radi postizanja odredjenog cilja. 2. Nacin utvrdjivanja naucne istine, posto je to cilj svake nauke, i prirodne i drustvene.Naucna metoda je, najpre sam postupak kojim se dolazi do naucnog saznanja, zatim samo predhodno znanje o predmetu , i potom sredstva pomocu kojih se dolazi do

naucnog saznanja. Naucne metode se medjusobno razlikuju ( na primer, eksperimentalno posmatranje, postavljanje pitanja usmeno ili pismenim putem). U tom pogledu postoji bitna metodoloska razlika izmedju prirodnih i drustvenih nauka. Razlikujemo vise metoda: analiticku,induktivnu,deduktivnu,komparativnu deskriptivnu geneticku. MORAL MOral oznacava oblik covekovog odnosenja prema svetu, drugim ljudim, kao i prema sebi samom. To je sistem normi, skup pravila ponasanja ljudi u zajednici, izgradjenih na shvatanju zajednice, grupe, klase o pitanjima sta je "dobro" a sta "zlo", sta je coveka dostojno asta nije. Moral se manifestuje u motivaciji samih postupaka, prakticnom ponasanju i procenjivanju moralnih relativnih cinova, dobrih i zlih. Moral je razlicit u razlicitim istorijskim razdobljima, u razlicitim plemenima, naroda, klasa, grupa, slojea, a cesto i pojedine profesija imaju svoj moral. Moral je jedan od oblika drustvene svesti coveka. U dosadasnjoj istoriji su pojedinacne grupe, redovi i narodi primenjivali vrlo razlicite principe i pogotovu vrlo rzlicita drzanja prema sebi i prema drugome. NACIJA Nacija oznacava etnicku zajednicu velikih grupa ljudi koji su povezani jedinstvom teritorije, ekonomskog zivota, jedinstvom kulture i jedinstvenim jezikom, na osnovu cega de razvijaju i razne druge zajednicke osobine. Kao najvisi nivo etnicke zajednice nacija nastaje iz naroda sa nastankom kapitalistickog drustva. Radja se teznja za formiranjem nacionalnih drzava po principu jena nacija jedna drzava. Ta borba za sopstvenu nacionalnu drzavu i za oslobadjanje od drzavne vlasi i drugih nacija karakterisala je XIX vek, danas se u medjunarodnom pravu priznaje pravo svake nacije na samoopredeljenje ukljucujuci i odcepljenje, Sustina ovog prava je u tome da svaka nacija ima pravo da slobodno odredi kojoj ce drzavi pripadati, hoce li sa nekom drugom nacijom imati zajednicku drzavu, hoce li se od neke drzavne celine otcepiti i kako ce uopste organizovati svoj drzavni i drustveni sistem. NAROD Je etnicka zajednica koja nastaje sa pojavom klasnog drustva.Narodi us velike skupine ljudi za koje je karakteristicna izvesna teritorijalna, ekonomska, kulturna i jezicka povezanost, mada ona nije tako homogena i cvrasta kao kod nacija. U ovo doba nastaju velike drzave pojedinih naroda. Razvija se tzv. narodna svest na osnovi pripadnistva jednom narodu. Izvesne drzave obuhvataju vise naroda, kao sto se i izvasni narodi nalaze u vese drzavnih zajednica. NAUCNI ZAKON Naucni zakon oznacava potvrdjeni hipoteticki opsti stav, koji se odnosi na klasnu pojavu. Tako je Njutn, posto je matematicki dokazao identitet ubrzanja Zemljine teze na Zemljinoj povrsini i

centripetane sile Mesecevog kruzenja oko Zemlje, potvrdio hipotezu o Gravitacionoj sili, i na taj nacin raniju hipotezu pretvorio u zakon gravitacije. Naucni zakon je iskaz o objektivnim, nuznim i sustinskim vezama izmedju pojava, karakteris se opstoscu, satalnoscu, to jes nepromenljivoscu, i na osnovu toga omogucava predvidjanje kretanja pojavana koje se odnosi. U oblasti prirodnih nauka deluju tvz.prirodni zakoni, koji se odnose i na coveka kao i na prirodno biolosko bice, dok u oblasti drustvenih pojava deluju zakoni cije se ispoljavanje karakterise manjim stepenom egzaknosti. Nemoguce je predvidjati covekova ponasanjai tok zbivanja, pa je zato i zakonitost u oblasti drustvenih nauka problematicna. NORMA Norma (lat. norma - pravilo, merilo) u opstem smislu reci oznacava tip, model, standard, na osnovu kojeg postavljamo odredjene zahteve i zakljucke. Ono sto odgovara normi smatra se normalnim, dok je sbnormalno ono sto joj protivreci. U filozofiji norma oznacava pravilo, zahtev. Pojam norme povezan je s pojmom trebati (sollen). Normativne nauke predstavljaju zajednicko odredjenje svih naucnih disciplina koje ispituju prakticno ljudsko odnosenje ikoje se temelje na primatu prakticnog uma nad teorijskim, duhovnog nad prirodnim, nadmoci onoga sto treba da bude (Sollen) nad onim sto jeste (Sein). Prema njima se prosudjuje i ceni, vrednuje, prihvata ili odbacuje svaki konkretni ljudski cin. Normativne nauke: logika, etika, estetika, filozofija prava i sociologija. OBIAJ Obicaj je drustvena naorma koja nastaje dugim i stihijskim ponavljanjem nekog ponasanja od strane neorganizovane, difuzne mase. Ponavljanje ponasanja ljudi u odredjenim situacijama dovodi do navika, te se takvo ponasanje postepeno pocinje smatrati obaveznim -stvara se svest o njegovoj obaveznosti- i postaje obicaj. Da bi obicaj nastao, potrebna je stabilna drustvena kultura, posto je jedino u tim uslovima mogucno relevantno jednako i konstantno ponasanje difuzne mase ljudi. Obicaj se stvara u svim oblastima drustvenog zivota ukoliko su odnosi u toj oblasti zivota ukoliko su odnosi u toj oblasti relativno trajni i stabilni. Zato obicajne norme mogu biti veoma raznovsne. POSTINDUSTRIJSKO DRUSTVO Je novi tip najrazvijenijih drustava, koje po misljenju nekih teoreticara drustva nastaje zahvaljujuci novoj naucno-tehnoloskoj revoluciji jer ona fundamentalna naucna saznanja cini kljucnim ciniocem drustvenog razvoja. to su drustva visokog nivoa blagostanja; u njima je u osnovi prevladana oskudica; u njima su, zahvaljujuci naucnim dostignucima, stvorene mogucnosti za racionalno upravljanje drus. razvojem. Americki sociolog D. Bel smatra se rodonacelnikom teorije o postind. drus. Postinind. drustvo karakterise primena odlucivanja zasnovanog na tzv. "intelektualnoj tehnologiji", tj. tehnologiji racionalnog odlucivanja, cime se potiskuje svaki oblik odlucivanja zasnovan na intuiciji, ukljucujuci takco odlucivanje i u politici.

Po misljenju teoreticara o postind. dr. zajedno sa preovladavanjem stanja oskudice i dostizanjem stanja izobilja, stvara uslove za otklanjanje svakog vida drus. sukobljavanja koje bi usporavalo razvoj. POTROSACKO DRUSTVO P. d. da bi se moglo definisati kao onaj stepen ekonomskog i drus. razvoja kada nivo potrosnje prevazidje nivo za zadovoljavanje minimalnih zivotnih potreba. To drus. tada karakterise masovna potrosnja, kojoj su podredjeni svi drugi ekonomski procesi i koja bitno utice na vrednosni sistem, sistem drus. i pojedinacnih ciljeva i na drus. odnose u celini. U osnovne karakteristike potro. drus. spada cinjenica da su proizvodni uslovi dostigli nivo na kojem se mogu zadovoljiti rastuce materijalne potrebe pojedinca i da se svrha drustvenog i ekonomskog razvoja vidi u stvaranju i trosenju materijalnih dobara. Ciljevi drus. i coveka se koncentrisu na potrosnju a ne na razvijanje pravih ljudskih potreba i zelja. U objektivnom smislu, pot. drus. izrazava jedno drustveno, moralno i kulturno stanje savremenog, prvenstveno kapitalistickog drustva; ono nije ni uzrok nastanka tog drus., niti ga u celini moze identifikovati, buduci da je potrosnja samo jedan vid, jedna funkcija tog drustva. Sam pojam potrosacko drustvo otkriva cinjenicu da je savremeno drus. zapleteno u unutrasnje krize koje je samo proizvelo i koje, bez dubljih strukturalnih promena, nije u stanju da kontrolise i resava. PRAVDA Je nacelo prema kojem svakome treba dati ono sto mu pripada. Pravdu je tesko definisati kao pojam, jer spada u najvise apstraktne pojmove, a jos je teze u praksi odrediti sta je pravedno, jer se misljenja o tome razlikuju, tako da ono sto je za jednog pravedno, za drugog nije. U starojgrckoj mitologiji pravda oznacava, uvek, ideju ili simbol poretka, uredjene zajednice. Pravda simbolise drzavu kakva bi trebalo da bude. Zato je svaka politicka filozofija morala da se svede na problem pravde - pravedna drzava je helenski ideal. Iz nacela pravde Prudon izvodi princip slobode i jednakosti. Sloboda je pretpostavka pravde. Prvi uslov pravde u jednom drustvu jeste to da individua bude u njemu potpuno slobodna. Po Marksovom misljenju, burzoaski pojam pravde uslovljen je kapitalistikim nacinom proizvodnje, i ispunjava odredjenu funkciju u drustvu izrazavajuci interese burzoazije. PRIRODNO PRAVO Je pravo koje postoji nezavisno od volje ljudi i od njihovog pozitivnog prava, i vazi za sve ljude i sva vremena jer odgovara samoj nepromenjivoj prirodi coveja i ljudskog drustva. Prirodno pravo treba da se izrazi u pozitivnom pravu. U suprotnom nastaju teski drustveni poremecaju. Ova teorija je nastala u Grckoj i razvili su je sofisti, Aristotel i drugi pisci, a kasnije se razvila u Rimu i kroz ceo srednji vek, sve do danas. Pravda se shvata kao sredstvo za ostvarenje opsteg, zajednickog drustevog dobra svih clanova drustva. Na prelazu iz feudalizma u kapitalizam,

teoreticari burzoazije preuzimaju teoriju prirodnog prava i preradjuju je za svoju potrebu. Njeni glavni teoreticari su Grocius i Zan Zak Ruso. Prirodno pravo nije stvorila drzava, dakle drzava je podnpravom. Kant je definisao pravo kao sistem drustvenih pravila ponasanja, cime se odredjuje sfera slobodne delatnosti svakog pojedinca kako bi se izbegli sukobi izmedju pojedinaca. PROSVETITELJSTVO Oznacava ono razdoblje novovekovne istorije kada nauka konacno i neopozivo obara teolosku zgradu srednjeg veka i proklamuje um vrhovnim nacelom sveta. Covek postaje najvise bice, srz i svrha sveta. Sve sto jeste meri se samo u odnosu na njega, i nista ne moze postojati ako on to nije prihvatio kao istinito.Cist um siri svoju svetlost neodoljivom snagom i ide napred, kritikujuci najpre teologiju u crkvenu dogmatiku, zatim prelazi na hriscanstvo i objavljenu religiju u nazad zavrsava potpunim odricanjem svake religije i proglasenjem svoje apsolutne vladavine. Prosvetiteljstvo uzima siroke razmere i postaje opsti kulturno-politicki pokret evropskog Zapada. Nastaje u Engleskoj, a odatle prelazi u Francusku i zavrsava se u Nemackoj.Svoj vrhunac dostize u Franscuskoj i dominira u filozofiji.Filozofija postaje sinonim za "slobodoumnost" i stoga svi napredni ljudi, oni koji su svoj um oslobodili od predrasuda, sebe nazivaju "filozofima". Prosvetiteljstvo je "najgradjanskiji" politicki pokret novog veka, a kao kulturni i misaoni poduhvat ono u Francuskoj odgovara teoretskoj pripremi gradjanske klase za stupanje na vlast. RAD To je osnovni i najvazniji oblik delatnosti coveka u drustvu. istorijski posmatrajuci, proizvodni rad, proizvodnja, sticanje ranih sposobnosti i navika uticalo je presudno na formiranje coveka kao drustvenog bica. Covekova sposobnost da stvara orudja za rad kojima proizvodi razlicite predmete izdvojila ga je od svih drugih zivih bica i omogucila mu da kroz istoriju razvija i druge ljudske potensijale i kvalitete. Ljudski rad se moze posmatrati sa vise gledista: fizioloskog, psiholoskog, ekonomskog, pravnog i socioloskog. Fizioloski rad je proces trosenja covekoce energije koja se i obnavlja i trosi po odredjenim bioloskim zakonima. Psiholoska strana se sastoji u cinjenici sto je ljudski rad svestran proces. Ispitivanje motiva, percepcija, radnih sposobnosti osecanja zadovoljstva i dosade u toku radnog procesa spada u oblast prihologije rada. Za ekonomsko stanoviste ljudski rad je takav proces koji je usmeren na stvaranje dobara neophodnih za zadovoljavanje ljudskih odnosa i potreba. Sa socioloskog gledista rad je slozena drustvena pojava cija se drustvena priroda manifestuje u nekoliko aspekata:a)kao medjuljudski odnos,b)kao tip radne organizacije,v)kao postojanje niza drustvenih profesija,g)kao odnos ljudskog rada i svih drugih drustvenih i kulturnih aktivnosti i ponasanja ljudi u drustvu.Sa gledista nacina rada mozemo razlikovati fizicki i intelektualni rad, a prema svom rezultatu razlikujemo materijalno produktivan, duhovno produktivan i rad usmeren na vrsenje dustveno korisnih usluga.

RELIGIJA (lat. relidio-poboznost, vera) podrazumeva u najsirem smislu reci formu drustvene svesti, deo ideoloske nadgradnje cija se specificnost sastoji u fantasticnom odrazu odnosa ljudi prema prirodi i njihovih medjusobnih odnosa. Religiozne predstave o svetu manifestuju se u ljudskoj svesti kao ilizije o postojanju "visih" nadljudskih bica ili racionalnih nadljudskih principa koji vladaju celokupnom prirodom i drustvom, ili o postojanju "visih" i "nadljudskih" ciljeva ovekove delatnosti. U primitivnim drustvima ljudi su bili zavisni od prirodnih sila koje su im bile otudjene, strane, nisu ih mogli kontrolisati niti vladati njima. U tom neznanju, nemoci i strahu pred prirodnim silama nalazili su korene religije jos anticki mislioci dajuci joj samim tim karakter ljudske, drustvene, a ne nadzemaljske pojave. Religija kao posebna forma drustvene svesti prosla je kroz razlicite faze u svom razvoju. Najstariji oblik religiozne svesti jeste animizam, tj. verovanje da u prirodi ima mnostvo duhova. S razvojem lovacke privrede nastaje totemizam, verovanje da rodovi i plemena vode poreklo od neke zivotinje u kojoj boravi duh umrlih predaka. S razvojem zemljoradnje razvijaju se naturalisticke religije, vrsi se personifikacija i obogotvorenje prirodnih sila. Nastaju politeistickereligije-verovanje u mnogo bogova. U klasnom drustvu, nastaju monoteisticke religije- verovanje u jednog boga. ROBOVLASNIKO DRUTVO R.d. prva je i po karakteru eksploatacije najsurovija drustveno-ekonomskaformacija, zasnovana na totalnoj eksploataciji rada robova i na njihovoj apsolutnoj podredjenosti svojim gospodarimarobovlasnicima. Ono nastaje s procesom raspadanja prvobitne ljudske zajednice, odnosno pojavom privetne svojine i podelom drustva na antagonisticke klase-eksploatatora i ekspoatisane. Dva tipa robovlasnistva:patrijarhalno i klasicno. Robovlasnistvo se deli na dve osnovne kalse robovlasnike i robove. Pored osnovnih klasa postojale su i izvesne sporedne klase i drustveni slojevi:slobodni gradjani, trgovci i zanatlije i seljaci. Robovi su bili osnovno orudje za rad i smatrani su kao "orudje koje govori". Oni su bili u apsolutnom vlasnistvu robovlasnika koji su ih mogli prodavati i kupovati, kao stoku na trzistu, a ukoliko su bili iznemogli, bolesni i stari, nesposobni za rad, ovi su ih mogli ubijati, samo zato sto su im nepotrebni i nekorisni. Ustanci robova su znacajno doprineli unutrasnjem slabljenju robovlasnickog sistema i prelaska u feudalizam. SLOBODA Rec sloboda predstavlja jedan od najosnovinijih i istovremeno najkontroverznijih pojmova ljdske misli i prakse. U filozofiji i psihologiji problem ljudske slobode najcesce se postavljao kao pitanje da li covek raspolaze slobodnom voljom da cini ono sto cini.Problem ljusdke slobode postavlja se pre svega u obliku pitanja: kako covek postaje slobodan , koji su uslovi ostvarivanja ljudske slobode. Odgovori su razliciti i mnogobrojni: dva su osnovna: antropoloski i socioloski. Prvizastupa "prirodno-pravnu"filozofiju po kojoj je covek slobodan time sto je covek: on se radja slobodan i sloboda je njegovo urodjeno "prirodno" pravo. Drugi odgovor vezuje slobodu za

odnos coveka i drustva, za drustvene uslove coveka. Resenje problema covekove slobode mora da podje pre svega od ispitivanja svih bitnih uslova i aspekata ostvarivanja covekove mogucnosti i da zadovolji svoje potrebe i ostvaruje svoje kavlitet. Postoje dve najbitnije odredbe za razumevanje ljudske slobode: 1. dijalekticki shvacen, drustveni determinizam ukljucuje u sebe slobodnu ljudsku aktivnost kao jedan od svojih znacajnih faktora, tako da sloboda nije nesto sto se nalazi s one strane stvarnog socijalnog determinizma. 2. problem ljudske slobode treba prouciti , kao problem uslova neophodnih za njeno razvijanje. SOCIOLOGIJA Sociologija (lat.socius-drug + grc.logia-nauka) oznacava nauku o ljudskom drustvu, o njegovoj osnovnoj strukturi, oblicima i zakonima razvoja. Nasuprot istoriji kao opstoj nauci o drustvu, cija je metoda uglavnom konkretno hronoloskam metoda u sociologiji je u sustini tipoloska i sinteticka.Socilogija je nauka koja se bavi proucavanjem zakonitosti stukture, razvitka i funkcionisanja pojedinih drustveno-ekonomskih transformacija, kao i prelaska jednih formacija u druge. Ime socilogije potice od Ogista Konta, kojeg smatraju i njegovim osnivacem.Posle konta nastaju u gradjanskom smeru mnogobrojne skole, koje se mogu svrstati u tri osnovna tipa: naturalisticki tip, psihologisticki i sociologisticki tip.Svaki obiluje raznim varijantama. Medju mnogobrojnim gradjanskim socilozima koji su zasluni za dalji razvitak sociloske misli istaknuto ime je E.DIRKEmu i Maks. Veber.Osnovne kategorije u socilogiji su drustvo, drustvena pojava, struktura drustva i dinamika drustva. Medode za prikupljanje konkretnih podataka, razne vrste komparativnih metoda i logistickih opreacija, i generalna metoda u socilogiji. TEOLOGIJA (grc. theos-bog + logia-nauka, ucenje) u sirem smislu oznacava izucavanje prirode, sustine i pojave najviseg duha i bica, odnosa izmedju njega, sveta i coveka; u uzem smislu, teologija predstavlja hriscansko ucenje o bogu. Ona se zasniva na otkrovenju, tj. na tekstovima Starog i Novog zahteve. Teologija je sasvim suprotna filozofiji. Medjutim, neki filozofi moderne epohe uvode teologiju u red filozofskih nauka. Vec je Kant dokazao da se svi racionalni dokazi teologije za egzistensciju boga ne mogu odrzati, da je realitet bozjeg bica nedokaziv, iako se pretpostavka o njemu ne da potpuno opovrgnuti. TRADICIJA (lat. traditio od tradere-predati, uruciti) oznacava prenosenje duhovnih produkata covecanstva s generaciju na generaciju. Tradicija podrazumeva da je pre postojalo nesto sto se sada dalje prenosi. Socioloski aspekt tradicije podrazumeva pogled na ljude, drustvo, svet, na norme i obrasce misljenja, ponasanja i delovanja-sto sve ukupno svaka generacija preuzima od prethodne. Tradiciju bismo mogli odrediti kao mesto izmedju proslosti i buducnosti. Tradicionalizam je oznaka za stanje u odredjenoj kulturi da se ne tezi sirenju i realizovanju novih mogucnosti nego se ono sto je vec realizovano konzervira i njegova se mera namece novoj industrijskoj stvarnosti.

UTOPIJA (grc. u-ne + topos-mesto, dakle, mesto kojeg nema) prvobitno oznacava naziv zamisljenog ostrva gde je ostvaren idealni poredak, u itoimenom delu Tomasa Mora, ehgl. mislioca XVI veka. To je doba kada je citava plejada pisaca nastojala da protestuje protiv postojecih drustvenih i politickih prilika i da stvara sliku o idealnom drustvenom uredjenju. Zbog idealnizma i iluzionizma kojima se odlikuju, njihova dela su nazvana utopijama, a autori utopistima. Pojam utopije danas ima drugaciji smisao, njem klasicni sadrzaj gotovo da je sasvim promenjen. Utopija je kao osnova citave stvarnosti, nada u realno moguce, kao nadolazeca sreca. Nijedna utopija nije cista iluzija vec odrzavanje ljudskih teznji koje covek nastoji da ostvari u toku svog istorijskoh trajanja.

VLAST Vlast oznaava, u najirem smislu, pravo upravljanja, posedovanja kljunih politikih, pravnih ili ekonomskih moi, mogunost zapovedanja, gazdovanja. U politiko-drutvenom smislu posedovanje vlasti odreene klase osnova jeitavog dravnopravnog poretka. Otuda je politika vlast osnovni oblik i osnov vlasti u drutvu. Politika vlast se izraava u drutvenom odnosu u kojem jedna strana moe da odreuje ponaanje i aktivnost druge strane. Onoime se vlast odlikuje i razlikuje od drugih odnosa u kojima jedna strana svesnim uticajem usmerava ponaanje druge strane u smislu svojih ciljeva jeste sposobnost organizovane primene sankcija kao sredstva kojim se u krajnjoj liniji iznuuje potinjavanje. Iz ovakve definicije vlasti proizlaze dva vana zakljuka za jasnije razumevanje samog pojma i njegove drutvene sutine. Prvo, vlast postoji samo u sloenim, organizovanim drutvenim grupama, u organizacijama, jer samo u njima odnosi nadreenosti i podreenosti, odnosno vlasti, mogu dobiti ustaljen institucionalizovan oblik i biti osigurani i uvreni mogunou organizovane primene sankcija. Postoje bezbrojni odnosi u kojima korienjem moralnog prestia ili intelektualnog uticaja, nasiljem ili pretnjom jedna strana postie da se druga ponaa u skladu s njenim eljama i ciljevima. Drugo, po prirodi odnosa vlastodraca i podvlaenih, onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja, i po karakteru sankcija kojima se vrenje vlasti obezbeuje, razlikujemo politiku vlast i druge vidove vlasti. Iskljuivi nosilac politike vlasti jeste drava. Politika vlast moe biti u rukama razliitih dravnih subjekata (kraljeva i vojskovoa, politiara i dravnika, politikih partija), ali samo ukoliko oni upravljaju dravom: imati politiku vlast znai drati komandne pozivije u sklopu dravne organizacije. Platon i Aristotel smatrali su da su ljudi po prirodi nejednaki i otuda je sasvim prirodno da se rob potinjava gospodaru. Tako su robovi po prirodi predodreeni da se potinjavaju i pokoravaju. Takav odnos potinjavanja i gospodarenja za ove mislioce bio je sasvim normalan odnos. Od savremenih teoretiara na ovom stanovitu su tvorci teologije elita Mocka i Pareto. Moska istie da javnim poslovima u jednoj zemlji upravlja uvek manjina uticajnih linosti, iju vladavinu podnosi veina. Pareto smatra da svaki sociolokopolitiki pokret vodi manjina elite, od egane izuzima ni pokrete masa. Prema Paretu, istorija jednog ili vie naroda istorija je veitog ritma elita, jer se u drutvu neprekidno diu na povrinu nove stvaralake elite, koje potiskuju one koje su ranije bile na vasti. Po marksistikom

tumaenju politika vlast nastaje onda kad, zbog objektivnosti protivrenosti drutvenog ivota, upravljanje optim poslovima drutva dobije vid vladanja nad ljudima.

ZAKON Zakon, uopte uzev, jeste konstantno pravilo koje izraava postojan odnos izmeu dve ili vie pojava; to je postojana nuna veza koja nastaje uzajamnim delovanjem jedne pojave na drugu. Prirodni zakoni se ostvaruju nezavisno od ljudske volje. Prirodni zakoni, kao kauzalna veza izmeu dve ili vie pojava, ne mogu se voljom ljudi menjati, kriti (smrt se ne moe izbei), dok se drutveni zakoni, kao pravila, stvoreni voljom ljudi u uslovima delovanja prirodnih zakona i zakona drutvenog razvitka, mogu menjati i naruavati, i tada trpe pravnu i dru. sank ciju. Zakoni, koji u uslovima odreenih proizvodnih odnosa nekog drutva izdaje drava,predstavljaju pravna pravila stvorena voljom ljudi saglasno volji vladajue klase. Zakoni su, kao pravni akti, obavezna pravila ponaanja ljudi, uspostavljajui i uvrujui odreene odnose meu ljudima. Sa gledita organa koji izadaje zakon i sadrine koju on ima, razlikuje se pojam zakona u formalnom i pojam zakona u materijalnom smislu. Pod zakonom u formalnom smislu podrazumeva se opti pravni akt najvieg dravnog organa koji je oznaen kao zakonodavni, donesen po formi i po postupku predvienom za donoenje zakona radi razrade ustava i u skladu s njim. Iz toga proizlaze i njegove karakteristike. Pod zakonom u materijalnom smislu podrazumeva se svaki pravni akt koji sadri optu pravnu normu, opte pravilo ponaanja, bez obzira ko ga je doneo i da li je donet u obliku zakona ili u obliku akta nekog drugog organa.