Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29.

мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
АЛЕКСАНДРА СМИРНОВ-БРКИЋ
Филозофски факултет
Нови Сад

СВ. АМБРОСИЈЕ МИЛАНСКИ У СИРМИЈУМУ – ПРИЛОГ
ПРОУЧАВАЊУ АРИЈАНСТВА У СРЕМУ

Апстракт: У раду се истражује податак о посети Св. Амвросија црквеном сабору
одржаном у Сирмијуму на ком је усвојене проглашење тзв. Пете сирмијске формуле и
уклоњено шест проаријанских епископа. Овај податак је од значаја за истраживање
аријанства у Срему у другој половини 4. века, јер на основу анализе релевантних
писаних извора из тог периода, с нагласком на преписци самог св. Амвросија, стиче се
утисак да је наведени догађај имао знатно сложенију верско-политичку позадину и да
се подаци Амвросијевог биографа Паулина, морају узети са резервом.

Кључне речи: Св. Амвросије, Сирмијске формуле, аријанство, Сирмијум, црквена
историја

Непостојање одговарајућег појма у Светом писму којим би се изразио однос
између чланова св. Тројства, довео је до једне од најзвучнијих и најистрајнијих
теолошких расправа у раној хришћанској цркви, која је изнедрила бројна
опречна христолошка учења, захваљујући којима је на крају хришћанство
утврдило границу између правоверја и кривоверја. У литератури, како страној
тако и домаћој, аријанство је дефинисано као сложен историјски појам који не
обухвата једно хронолошки, географски ни теолошки јасно дефинисано учење.
Његово порекло се везује за доктрину александријског свештеника Арија, који
је говорио о подређености Бога Сина Богу Оцу и на Никејском сабору 325.
године одбио да прихвати да је однос између Оца и Сина „једнакосушан“ (грч.

Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29. мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
хомоусиос). Од времена Првог васељенског сабора настаје теолошко-политичка
борба између оних који су прихватили овај термин, отуд хомоусијанци или
никејци, и оних који су сматрали да термин треба заменити изразом „сличне
суштине“ (грч. хомоиусос) или „сличан“ (грч. хомоиос),1 отуда за њих назив
хомоиусијанци или хомејци,2 или радикалније решење да је Син „различит“ (грч.
аномоиос), отуд аномејци или пак оних који су сматрали да сваки термин треба
потпуно одбацити. Тако се првобитно Аријево гледиште расплињује у више
независних праваца, од којих се многи нису сматрали аријанцима већ
правовернима.3
Посебну

важност

у

црквеним

питањима

читавог

царства,

добија

административни центар провинције Доње Паноније, Сирмијум, у време цара
Констанција II (337-361), који је отворено бранио аријанство. За време
Констанцијевог боравка у Сирмијуму одржана су у том граду четири црквена
сабора (351, 355, 356. и 357. године), на којима су усвојене проаријанске
формуле, познате као прве четири Сирмијске формуле,4 а одбачен никејски
симбол вере. Ову формулу је прихватио и цар Констанције, а потврдили су је
паралелни сабори у Аримину и Селеукији (358), затим сабор у Ники (359) и
Цариградски сабор (360). 5 Да ли је изгнанство Арија и његових присталица у
Илирик утицало на ширење аријанства у Панонији, представља сложено питање
на које наука тек треба да да одговор.
Главни протагонисти аријанског учења у Другој Панонији били су тројица
епископа: Валенс из Мурсе, Урсакије из Сингидунума и Герминије из
Сирмијума. У Сирмијуму се јавља и једно оригинално теолошко гледиште
везано за изузетно ученог епископа Фотина из Сирмијума, зачетника нове
јереси, која је осуђена на сва четири поменута сирмијумска сабора.6 Међутим,
1

Термин хомоиусиос је први пут потврђен у Другој сирмијској формули из 357. године.
За све оне који су били спремни на компромис у погледу сличности Оца и Сина јавља се још
назив семиаријанци или полуаријанци. Хомејци је модеран назив за оне који су прихватили
теолошку формулу да је Син „сличан“ Оцу, а коју је предложио Акакије из Цезареје, а
утемељио његов наследник Еусоније. О термину неоаријанци в. R. P. C. Hanson, The Search for
the Christian Doctrine of God, Oxford 1988, стр. 598f.
3
R. P. C. Hanson, op. cit., стр. 557f.
4
О сирмијумским саборима и формулама в. M. Mirković, Sirmium. Istorija rimskog grada od I do
kraja VI veka, Sremska Mitrovica 2006, стр. 122-124; Сандо, на пример, даје потпуно другачију и
интерпретацију поменутих сабора, уп. Д. Сандо, Хришћански сабори у Сирмијуму IV века, у: Д.
Познановић (ур.), Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских
мученика), Сремска Митровица 2004, стр. 31-36.
5
N. McLynn, Ambrose of Milan: Church and Court in a Christian Capital, London 1994, стр. 79-157.
6
M. Mirković, op. cit., стр. 122.
2

Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29. мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
крајем 60-тих година 4. века, према сведочанству црквених аутора, у овој
антиникејској средини долази до заокрета ка никејском учењу, а као кључна
личност у овим променама наводи се интервенција епископа Милана,
Амбросија, при избору сирмијумског епископа Анемија.
Фрагментарност извора, као и њихова провенијенција, проблем датирања
догађаја о којима је реч, доводе у питање поузданост ове славне епизоде из
живота св. Амбросија. Наиме, главни и једини извор који екслицитно помиње
Амбросијев долазак у Сирмијум ради избора новог епископа, јесте његов
биограф, односно хагиограф, Паулин, који у глави једанаестој каже:
Sirmium vero cum ad ordinandum episcopum Anemium perrexisset,
ibique Justinae tunc temporis reginae potentia et multitudine coadunata de
ecclesia pelleretur; ut non ab ipso, sed ab haereticis arianus episcopus in
eadem ecclesia ordinaretur: essetque constitutus in tribunali, nihil curans
eorum, quae a muliere excitabantur; una de virginibus Arianorum
impudentior caeteris, tribunal conscendens, apprehenso vestimento
sacerdotis, cum illum attrahere vellet ad partem mulierum, ut ab ipsis
caesus de ecclesia pelleretur; ait ei, ut ipse solitus erat referre: Etsi ego
indignus tanto sacerdotio sum, tamen te non convenit vel professionem
tuam in qualemcumque sacerdotem manus injicere; unde deberes vereri
Dei judicum, ne tibi aliquid mali eveniret. Quod dictum exitus
confirmavit; nam alio die mortuam ad sepulcrum usque deduxit, gratiam
pro contumelia rependens. Et hoc factum non levem adversariis incussit
metum, pacemque magnam Ecclesiae catholicae in ordinando episcopo
tribuit.7

Како је ово главни извор о догађају који се у раду анализира, дајемо и превод
овог дела Паулиновог Живота светог Амбросија (Vita Sancti Ambrosii), који
гласи:
Међутим, када је дошао у Сирмијум због постављања Анемија за
епископа, умало је био избачен из цркве, услед моћи Јустине,
владарке у то време, и окупљене гомиле, да не би он, већ јеретици
поставили аријанског епископа у овој цркви. И док је он припреман у
епископској ложи,8 ни не обраћајући пажњу на њих, гомилу је

7
8

Paul. Vita 11. Текст на латинском према J. P. Migne, Patrologia Latina, vol. 14, col. 27-46C.
J. F. Niermeyer, Mediae latinitatis lexicon minor, Leiden 1976, s.v. Тribunal, даје објашњење „high
level sanctuary“, али се из контекста види да је у питању део цркве за високо свештенство, где

Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29. мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
узбунила жена, једна од аријанских девица, несмотренија од других,
која је пришла епископској ложи и зграбила (његову) свештеничку
мантију, јер је желела да га одвуче у женски одељак, како би га оне
саме тамо савладале и избациле из цркве. Он јој рече, како се често
тога сећао: 'Иако ја можда нисам достојан такве светости, исто тако
не доликује ни теби ни некоме твога положаја да руке полажеш на
било ког свештеника. Зар ниси дужна да се плашиш Божје осуде, и да
ће те неко зло задесити?' Како је речено, тако је судбина потврдила,
јер наредног дана мртву је испратио до гроба, опроштајем
узвраћајући на њену увреду. И овај догађај је унео не безначајан
страх код његових противника, и донео велики спокој правоверној
Цркви у постављању епископа.

Хронолошки и историјски контекст ове драматичне епизоде из живота св.
Амбросија, представља кључ за разумевање политичко-црквених прилика у
Илирику у другој половини 4. века. Међутим, ни данас не постоји сагласност
ауторитета ни у погледу датирања, ни погледу историјске позадине овог
догађаја. Присуство миланског епископа на сабору у Сирмијуму, скоро деветсто
километара далеко од своје епископије, чини се свакако необичним, нарочито у
погледу надлежности у црквеним питањима друге епископије, друге дијацезе и
штавише друге префектуре.9
Паулинов текст јасно сведочи и о постојању саборне цркве у Сирмијуму.
Археолошка ископавања нису дефинитивно потврдила постојање такве
грађевине, која би се могла датирати у 4. век, али је пронађена базилика која је
касније могла служити као саборна црква.10 У погледу датума постављања
православног епископа у Сирмијуму, мишљења варирају између 375 до 378.
године.11 Личност која је постављена за епископа, без сумње је Анемије, који ће
представљати Илирик на предстојећем сабору у Аквилеји (381). Претходни
епископ Сирмијума је био Герминије, који је био проаријански настројен, иако
нова истраживања показују да се већ код њега јавља тежња за помирењем са

се налази епископска столица; уп. М. Милин, Прилози познавању хришћанства у Сирмију,
Старинар, бр. 50 (2000), стр. 257.
9
R. Bratož, Cerkvenopolitični in kulturnozgodovinski odnosi med Sirmijem in Akvilejo, Zgodovinski
časopis 37, št. 4, 1983, стр. 259-272.
10
В. Поповић (ур.), Sirmium I, 1971, 144; П. Милошевић, Археологија и историја Сирмијума,
Нови Сад 2001; уп. О. Брукнер, Грађа за проучавање споменика културе Војводине, бр. 20
(1999), стр. 105-111.
11
R. P. C. Hanson, op. cit., стр. 667.

Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29. мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
никејцима.12 У овом периоду је дошло до значајних промена и на царском
престолу. Цар Валентинијан I (364-375), западни август, је неочекивано
преминуо од можданог удара, оставивши за собом младог сина Гратијана (који
је још од 367. године проглашен за августа) и малолетног Валентинијана II.
Његов брат Валенс (374-378), источни август, погинуо је у бици код
Хадријанопоља августа 378. године, чиме је Гратијан de facto постао
самостални владар Царства. Цар Гратијан је рођен у Сирмијуму13 или његовој
непосредној близини у време када је на овим просторима тријумфовало
аријанство Валенса и Урсакија, те је врло вероватно да му је било блиско
хомојанско становиште. Извори потврђују да је уочи битке код Хадријанопоља
цар Гратијан стигао из двора у Тријеру у Сирмијум, а сачувана нам је и
преписка између Амбросија и Гратијана, која се датира у 378. годину, у којој се
види да су се они раније те године срели.14 Мек Лин наводи интересантан
податак да је Амбросије имао политичке везе у Сирмијуму, тачније са
цивилном и војном управом, од које је добијао обавештења о верским
приликама.15 О Амбросијевом кретању пре доласка на епископски престо, нема
много података, али је утврђено да је као адвокат са својим братом Сатиром у
периоду 365/368. до 371/373. године радио као адвокат у канцеларији
преторијанског префекта у Сирмијуму.16
У модерној науци Паулинов податак о Амбросијевој посети Сирмијуму је
општеприхваћен, и спада у ред података који се углавном без проверавања
преузимају од ранијих аутора. Аутентичност Паулиновог податка, обично се
потврђује наводом код Теодорета, црквеног писца из 5. века, који говори о
„Илирском сабору“ на ком је усвојен правоверни симбол вере.17 Теодорет
наводи три документа везана, по његовом мишљењу, за овај сабор. Прво,
царски едикт издат у име Валентинијана, Валенса и Гратијана, што упућује да је
издат између 367-375. године. Едикт је упућен епископима провинција у Малој
Азији да неодложно треба да прихвате никејски симбол вере. После царског
12

О томе Герминијевим верским погледима више говори М. Милин, op. cit., стр. 253-259.
Aur. Vict. Epit. 47.1.
14
D. H. Williams, Ambrose of Milan and the End of the Nicene-Arian Conflict, Oxford 1995, стр. 148153. За Амбросијеву преписку в. Ambrose of Milan: Political Letters and Speeches (transl. J. H. W.
G. Liebeschuetz), Liverpool 2005.
15
Neil B. McLynn, op. cit., стр. 88.
16
C. Markschies, Ambrosius von Mailand und die Trinitätsthelogie, Tübingen 1995, стр. 45-56; уп. A.
Paredi, Saint Ambrose: his life and times, Notre Dame 1964, стр. 429.
17
Theod. HE IV 7,6-9,9.
13

Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29. мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
декрета, Теодорет наводи и сам текст усвојен на сабору у коме се тврди да
прихвата „једнакосушност“ (еοοÚσιον) Оца и Сина и одбацују „ариоманијаци“,
чија се имена наводе: „Полихроније, Телемах, Фауст, Асклепијад, Амантије,
Клеопатер“.18 Непосредно пре помена овог сабора, Теодорет је говорио о
избору Амбросија за миланског епископа (374. године), али не помиње да је он
повезан са овим сабором.
Не може се са сигурношћу тврдити на који сабор у Илирику Теодорет мисли,
нити када је он одржан.19 Поуздано се зна да је Гратијан дошао у Илирик
августа 378. године, да би помогао стрицу у ратном походу против варвара и да
је одсео у Сирмијуму до фебруара 379. године; али, то не значи да саборски
едикт са његовим именом није издат и без његовог присуства, што је била
уобичајена пракса још од прве тетрархије.
Теодорет спомиње и питање три хипостасе Христа, што је анахронизам, јер се
учење о тројној хипостаси усвојено тек крајем 4. века.20 Теодоретов credo према
стилу и садржају припада грчком религијском миљеу, што не одговара
претежно латинском утицају у Сирмију тог периода. Такође, стил царског
писма код Теодорета је неуобичајен због низа библијских цитата и теолошке
терминологије карактеристичне за црквене писце 5. века. Штавише, неки
аутори сматрају да је и редослед царева који Теодорет наводи као потписнике
декрета погрешан, јер је хронолошки немогуће да је едикт донет у време
Валентинијана I и Валенса, јер је први био познат по доследној верској
неутралности, а његов брат по изразито аријанској афилијацији, те сигурно не
би осујетио своје истомишљенике. Даље, едикт је морао издати источни цар, јер
би било ван протокола да Валентинијан I или Гратијан издају едикт поданицима
на територији свог савладара у Малој Азији. Све то указује да је Теодоретов
податак сумњиве провенијенције и да се не може прихватити као аутентичан,
иако садржи неке историјске податке. Без Теодоретовог податка, читава епизода

18

О аутентичности овог дела код Теодорета и проблемима тумачења в. F. D. Gilliard,
Theodoretus, Historia Ecclesiastica 4.9.5., Byzantinische Zeitschrift, vol. 63-2 (1970), стр. 283–284.
19
У коментару 685 Шафовог издања Теодоретове Црквене историје наводе се следеће године
као могуће за одржање овог сабора: 367, 373, 375; в. P. Schaff, The Nicene and Post-Nicene
Fathers, ser. II, vol. 3, New York 1892.
20
Многи у потпуности одбацују Теодоретов податак R. P. C. Hanson, op. cit., док га старији
истраживачи делом усвајају в. J. Zeiller, Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes
de l’Empire Romain, Paris 1918, стр. 259-328; M. Pavić, Arijanstvo u Panoniji Sriemskoj, Djakovo
1891.

Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29. мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
о повратку Илирика21 у проникејску партију, пада у воду, о чему сведоче и
касније жалбе о укорењености и истрајности аријанства у овом региону.22
Постоји и трактат анонимног аутора под називом Scholia ariana in concilium
Aquileiense: Maximini episcopi dissertatio contra Ambrosium,23 написан у одбрану
осуђених аријанаца на сабору у Аквилеји (381), који је био Амбросијев највећи
успех и заслуга. У одбрану хомојанске струје говори и Паладије, епископ
Ратијарије (данас Арчар у Бугарској), који је био савременик догађаја. Истичем
мишљење Маркшиса да је кључно у решавању проблематике Тедоретовог
илирског синода и приближавања Илирика никејској догми, анализа Паладијеве
Апологије,24 у којој се говори о прихватању „сирмијске бласфемије“, коју аутор
потом оповргава, став по став. Маркшис25 је упоредио ставове наведене у
апологији са никејским симболом, затим Амбросијевим De fide и изузетно
значајним фрагментарним документом познатим као Дамасов том,26 који је
саставио папа Дамас на сабору у Риму (369) и послао источним епископима, а
вероватно и римском цару Гратијану у Сирмијум.27 Поређењем ових
докумената, види се да је садржај Паладијеве „сирмијске бласфемије“ најближи
ставовима Дамасовог тома, што потврђује да је одржан сабор у Сирмијуму,
који је донео правоверну Пету сирмијку формулу.
Сачувани аријански списи побијања Амбросијевог списа De fide јасно сведоче о
снази хомојанске струје на Западу, јер су написани после Аквилејског сабора.28
Веома је необично да велики Амбросијев опус, који убраја и његову
кореспонденцију, уопште не помиње одлазак на неки сабор у Илирику, нити

21

Разлог из ког се верске одлуке везане за Сирмијум могу пренети на читав Илирик, је
чињеница да је крајем 70-их година 4. века, он постао политички и верски центар ове дијацезе,
в. M. Pavić, Arijanstvo u Panoniji Sriemskoj, Djakovo 1891, стр. 90.
22
Niceta Remes., De Spiritus Sancti potentia 1; De ratione fidei 3.
23
Corpus Christianorum Series Latina (скраћено: CCSL), Scripta Arriana Latina I (ed. R. Gryson),
vol. 87 (1982), стр. 149-171.
24
E. Dekker, Clavis Patrum Latinorum (CPL), 3rd ed., vol. 688, Brepols 1995. О значају Паладијеве
Апологије као историјског извора, в. N. Mc Lynn, The Apology of Palladius. Nature and Purpose,
Journal of Theological Studies 42 (1991), стр. 57-66.
25
С. Мarkschies, op. cit., стр. 45.
26
Ecclesiae Occidentalis Monumenta Iuris Antiquissima (скраћено: EOMIA), tom. 1(1913), fasc. 2,
рart 1: Nicene Appendices (Tome of Damasus), стр. 281-368.
27
Хансон сматра да га је можда Амбросије испоручио, в. R. P. C. Hanson, op. cit., стр. 678.
28
R. P. C. Hanson, op. cit., стр. 576.

Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29. мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
тако занимљив и значајан подвиг постављања православног епископа у
Сирмијуму, како га описује његов биограф.29
Ставови царева према христолошким расправама овог периода били су
различити. Док је Валенс био отворено проаијански настројен, Валентинијан и
његов син Гратијан били су знатно умеренији и трудили се да се не мешају у
црквене расправе.30 Ако се сирмијумски сабор догодио за време Гратијанове
самосталне владе, дакле од јесени 378. године, то се не уклапа у цареву верску
неутралност или по некима склоност аријанској страни.31 Први сачувани
државни закон, који забрањује јеретичке скупове датује се у август 379. године,
издали су цареви Гратијан, Валентинијан II (тада малолетан и под туторством
стрица Гратијана) и Теодосије (379-395), и позива се на рескрипт против
јеретика недавно објављеним у Сирмијуму.32 То нас наводи на закључак да је
Гратијан заиста издао некакав верски декрет док је боравио у Сирмијуму, у
другој половини 378. и почетком 379. године.33
Ако се вратимо на Паулинов податак о утицају царице Јустине, жене
Валентинијана I и мајке Валентинијана II, на сирмијумски сабор и заштити
аријанаца, то даје известан кредибилитет Паулиновој причи, јер је Јустина
заиста боравила у Сирмијуму и 378/9. године, а потом преместила двор у
Милано, где ће наставити да подржава аријанску струју у том граду. Више
извора бележи неколико отворених сукоба између ње и миланског епископа.34
По доласку Гратијана у Милано, Амбросије ће добити наређење да преда једну
цркву аријанцима на употребу, што ће он и урадити.35 Овај Гратијанов потез
сведочи о царевој религијској неутралности и покушавању одржања равнотеже
између никејске и аријанске стране.36
Значајан фактор који је утицао на промену мишљења историчара о
Амбросијевој улози у решавању аријанско-никејског сукоба, била су
истраживања односа секуларне и профане сфере западноримског друштва, која
29

М. Simonetti, La politica antiariana di Ambrogio in: G. Lazzati (ed.), Ambrosius Episcopus, Atti del
Congresso internazionale di studi Ambrosiani nel XVI. centenario della elevazione di sant'Ambrogio
alla cattedra episcopale, Milan, 2-7 Dec. 1974, vol. 1, Milan 1976, стр. 273.
30
R. P. C. Hanson, op. cit., стр. 793-794.
31
А. Cameron, Gratian’s Repudiation of the Pontifical Robe, Journal of Roman Studies, vol. 58
(1968), стр. 96-102.
32
CTh XVI 5.5: „... quod apud Sirmium nuper emersit...“.
33
Уп. Socr. HE V 2, Soz. HE VII 1,3; CTh XVI 1,2.
34
Осим Паулина в. Zosim HN IV 9.1, Socr. HE IV 31, Ruf. HE II 15.
35
De Spiritu II 2,1.
36
CTh. ХVI 5.6.

Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29. мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
су се појавила у последњих педесет година.37 Штавише, новија научна
литература о аријанству и свим оним религијским учењима која се везују за
њега, такође показују заокрет од традиционалних погледа на пост-никејско
аријанство.38

Првобитно

аријанство

везано

за

учење

александријског

свештеника Арија, не може се у потпуности идентификовати са сличним
учењима која се јављају широм Царства после Никејског сабора, а посебно са
Амбросијевим супарницима на Аквилејском сабору 381. године, које
„православна“ партија назива аријанцима, а модерна тумачења изразом
хомојанци. Може се приметити, да су више противници Арија и његових
следбеника створили слику о њему као вођи јеретичког покрета, и да се једнако
учење о неједнакости Оца и Сина може наћи и код Еусебија из Цезареје и
Лукијана из Антиохије.
Верска и политичка таласања у Римском царству 4. века била су бурна, што је
имало за последицу несталност ставова власти према разним хришћанским
покретима, који су баш у царском ауторитету тражили потврду своје
правоверности. Зато је било могуће да римски цареви подржавају опречне
струје у хришћанству, али и да вештим политичким потезима те исте струје
утичу на формирање црквеног устројства. Иако Паулинов животопис св.
Амбросија више одише хагиографским, него историјским стилом, он сведочи о
утицају који је овај учени правник и милански епископ имао далеко ван своје
дијацезе, а аријански напади на њега посведочени код историчара тог доба, као
и сачуваним аријанским сколијама, потврђују да је Амбросијево деловање
имало успеха.

37

J. F. Matthews, Western Aristocracies and Imperial Court, A.D. 364-425, Oxford 1975; T. J.
Haarhoff, Schools of Gaul: A Study of Pagan and Christian Education in the Last Century of the
Western Empire. Johannesburg, 1958.
38
M. Simonetti, La crisi ariana nel IV secolo, Roma 1975.

Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29. мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.

Aleksandra Smirnov-Brkić

ST. AMBROSE OF MILAN IN SIRMIUM – A CONTRIBUTION TO THE
STUDY OF ARIANISM IN THE TERRITORY OF SREM

The paper examines historical and archaeological evidence which form the basis of
the assumption that St. Ambrose, the bishop of Milan, visited Sirmium between 375
and 378, and ordained a pro-Nicene bishop Anemius as the new Sirmian bishop, thus
silencing permanently the Arian party there. Thorough analysis of source material
shows that there is no sufficient evidence which proves Ambrose’s presence in
Sirmium nevertheless his intervention in the ecclesiastical development of the region.
Therefore, the notable account of Ambrose’s biographer Paulinus on the episode in
Sirmium ought to be regarded as dubious and prone to hagiographic inclination
towards exaggeration.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful