Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29.

мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
АЛЕКСАНДРА СМИРНОВ-БРКИЋ
Филозофски факултет
Нови Сад

СВ. АМБРОСИЈЕ МИЛАНСКИ У СИРМИЈУМУ – ПРИЛОГ
ПРОУЧАВАЊУ АРИЈАНСТВА У СРЕМУ

Апстракт: У раду се истражује податак о посети Св. Амвросија црквеном сабору
одржаном у Сирмијуму на ком је усвојене проглашење тзв. Пете сирмијске формуле и
уклоњено шест проаријанских епископа. Овај податак је од значаја за истраживање
аријанства у Срему у другој половини 4. века, јер на основу анализе релевантних
писаних извора из тог периода, с нагласком на преписци самог св. Амвросија, стиче се
утисак да је наведени догађај имао знатно сложенију верско-политичку позадину и да
се подаци Амвросијевог биографа Паулина, морају узети са резервом.

Кључне речи: Св. Амвросије, Сирмијске формуле, аријанство, Сирмијум, црквена
историја

Непостојање одговарајућег појма у Светом писму којим би се изразио однос
између чланова св. Тројства, довео је до једне од најзвучнијих и најистрајнијих
теолошких расправа у раној хришћанској цркви, која је изнедрила бројна
опречна христолошка учења, захваљујући којима је на крају хришћанство
утврдило границу између правоверја и кривоверја. У литератури, како страној
тако и домаћој, аријанство је дефинисано као сложен историјски појам који не
обухвата једно хронолошки, географски ни теолошки јасно дефинисано учење.
Његово порекло се везује за доктрину александријског свештеника Арија, који
је говорио о подређености Бога Сина Богу Оцу и на Никејском сабору 325.
године одбио да прихвати да је однос између Оца и Сина „једнакосушан“ (грч.

Сремска Митровица 2004. C. а потврдили су је паралелни сабори у Аримину и Селеукији (358). и 357.Српска теологија данас. M. 4 О сирмијумским саборима и формулама в. cit. Сирмијум. уп.. 79-157. Београд 2011. Sirmium. хомоусиос). 6 M. 2 . стр. Сандо. зачетника нове јереси. хомоиусос) или „сличан“ (грч. 355.. 31-36. стр 147-157.1 отуда за њих назив хомоиусијанци или хомејци. а коју је предложио Акакије из Цезареје. London 1994. а утемељио његов наследник Еусоније. стр. од којих се многи нису сматрали аријанцима већ правовернима. Хришћански сабори у Сирмијуму IV века.). године). 5 N. стр. која је осуђена на сва четири поменута сирмијумска сабора. 557f. 356. 28-29. Oxford 1988. стр. За време Констанцијевог боравка у Сирмијуму одржана су у том граду четири црквена сабора (351. 3 R. отуд аномејци или пак оних који су сматрали да сваки термин треба потпуно одбацити.3 Посебну важност у црквеним питањима читавог царства. хомоиос). затим сабор у Ники (359) и Цариградски сабор (360). 122-124. Други годишњи симпосион. 122. Mirković. op. P. Mirković. у време цара Констанција II (337-361). C. Ambrose of Milan: Church and Court in a Christian Capital. на којима су усвојене проаријанске формуле. даје потпуно другачију и интерпретацију поменутих сабора. Hanson. McLynn. Урсакије из Сингидунума и Герминије из Сирмијума. op. мај 2010. P. Од времена Првог васељенског сабора настаје теолошко-политичка борба између оних који су прихватили овај термин. Sremska Mitrovica 2006. Главни протагонисти аријанског учења у Другој Панонији били су тројица епископа: Валенс из Мурсе. Istorija rimskog grada od I do kraja VI veka. Зборник радова. Hanson. познате као прве четири Сирмијске формуле. стр.2 или радикалније решење да је Син „различит“ (грч. cit. О термину неоаријанци в. који је отворено бранио аријанство. стр. R. представља сложено питање на које наука тек треба да да одговор. на пример. аномоиос).4 а одбачен никејски симбол вере. отуд хомоусијанци или никејци. The Search for the Christian Doctrine of God. У Сирмијуму се јавља и једно оригинално теолошко гледиште везано за изузетно ученог епископа Фотина из Сирмијума. године. у: Д. 5 Да ли је изгнанство Арија и његових присталица у Илирик утицало на ширење аријанства у Панонији. Познановић (ур. 1 Термин хомоиусиос је први пут потврђен у Другој сирмијској формули из 357. Хомејци је модеран назив за оне који су прихватили теолошку формулу да је Син „сличан“ Оцу. и оних који су сматрали да термин треба заменити изразом „сличне суштине“ (грч. добија административни центар провинције Доње Паноније. Ову формулу је прихватио и цар Констанције. Тако се првобитно Аријево гледиште расплињује у више независних праваца. Д.6 Међутим. Сандо. 598f. Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика). За све оне који су били спремни на компромис у погледу сличности Оца и Сина јавља се још назив семиаријанци или полуаријанци.

ibique Justinae tunc temporis reginae potentia et multitudine coadunata de ecclesia pelleretur. vol. ut non ab ipso.v. главни и једини извор који екслицитно помиње Амбросијев долазак у Сирмијум ради избора новог епископа. крајем 60-тих година 4. И док је он припреман у епископској ложи. J. Други годишњи симпосион. гомилу је 7 8 Paul. Текст на латинском према J. али се из контекста види да је у питању део цркве за високо свештенство. мај 2010. col. проблем датирања догађаја о којима је реч. када је дошао у Сирмијум због постављања Анемија за епископа. дајемо и превод овог дела Паулиновог Живота светог Амбросија (Vita Sancti Ambrosii). ut ipse solitus erat referre: Etsi ego indignus tanto sacerdotio sum. cum illum attrahere vellet ad partem mulierum. apprehenso vestimento sacerdotis. даје објашњење „high level sanctuary“. s.Српска теологија данас. gratiam pro contumelia rependens. tribunal conscendens. ait ei. 27-46C. una de virginibus Arianorum impudentior caeteris. Patrologia Latina. Тribunal. односно хагиограф. tamen te non convenit vel professionem tuam in qualemcumque sacerdotem manus injicere. доводе у питање поузданост ове славне епизоде из живота св. века. F. умало је био избачен из цркве. стр 147-157. quae a muliere excitabantur. unde deberes vereri Dei judicum. владарке у то време. који у глави једанаестој каже: Sirmium vero cum ad ordinandum episcopum Anemium perrexisset. Quod dictum exitus confirmavit. услед моћи Јустине.8 ни не обраћајући пажњу на њих. Наиме. nihil curans eorum. а као кључна личност у овим променама наводи се интервенција епископа Милана. Mediae latinitatis lexicon minor. где . sed ab haereticis arianus episcopus in eadem ecclesia ordinaretur: essetque constitutus in tribunali. Migne. Leiden 1976. да не би он. pacemque magnam Ecclesiae catholicae in ordinando episcopo tribuit. 14. 28-29. Паулин. Београд 2011. ut ab ipsis caesus de ecclesia pelleretur. Амбросија. према сведочанству црквених аутора. Niermeyer. јесте његов биограф. Фрагментарност извора. као и њихова провенијенција.7 Како је ово главни извор о догађају који се у раду анализира. већ јеретици поставили аријанског епископа у овој цркви. Амбросија. ne tibi aliquid mali eveniret. при избору сирмијумског епископа Анемија. у овој антиникејској средини долази до заокрета ка никејском учењу. Зборник радова. nam alio die mortuam ad sepulcrum usque deduxit. Et hoc factum non levem adversariis incussit metum. Vita 11. и окупљене гомиле. P. који гласи: Међутим.

Зар ниси дужна да се плашиш Божје осуде. cit. стр. 257. Нови Сад 2001. op. И овај догађај је унео не безначајан страх код његових противника. Милошевић. М. 50 (2000). 144. 667. скоро деветсто километара далеко од своје епископије.10 У погледу датума постављања православног епископа у Сирмијуму. Присуство миланског епископа на сабору у Сирмијуму. Археологија и историја Сирмијума. стр 147-157. века. Hanson. 20 (1999). стр. 10 В. век. уп. Београд 2011. Милин. . 28-29. како би га оне саме тамо савладале и избациле из цркве. št. Амбросија. ни данас не постоји сагласност ауторитета ни у погледу датирања. и донео велики спокој правоверној Цркви у постављању епископа. тако је судбина потврдила. Зборник радова. 1983. како се често тога сећао: 'Иако ја можда нисам достојан такве светости. опроштајем узвраћајући на њену увреду. која је пришла епископској ложи и зграбила (његову) свештеничку мантију. бр. Међутим.. који ће представљати Илирик на предстојећем сабору у Аквилеји (381). године. 9 R. без сумње је Анемије. стр. Bratož. која би се могла датирати у 4. јер наредног дана мртву је испратио до гроба. Поповић (ур. О. нарочито у погледу надлежности у црквеним питањима друге епископије. чини се свакако необичним. C. ни погледу историјске позадине овог догађаја. 1971. иако нова истраживања показују да се већ код њега јавља тежња за помирењем са се налази епископска столица. Он јој рече. мај 2010. П. и да ће те неко зло задесити?' Како је речено. Хронолошки и историјски контекст ове драматичне епизоде из живота св. Старинар. али је пронађена базилика која је касније могла служити као саборна црква. 11 R. стр. јер је желела да га одвуче у женски одељак. Zgodovinski časopis 37.9 Паулинов текст јасно сведочи и о постојању саборне цркве у Сирмијуму. мишљења варирају између 375 до 378. Други годишњи симпосион. 105-111. представља кључ за разумевање политичко-црквених прилика у Илирику у другој половини 4. једна од аријанских девица.). 4. Cerkvenopolitični in kulturnozgodovinski odnosi med Sirmijem in Akvilejo. Прилози познавању хришћанства у Сирмију. друге дијацезе и штавише друге префектуре. Претходни епископ Сирмијума је био Герминије. Sirmium I. Грађа за проучавање споменика културе Војводине. исто тако не доликује ни теби ни некоме твога положаја да руке полажеш на било ког свештеника. који је био проаријански настројен. узбунила жена. Брукнер. уп. Археолошка ископавања нису дефинитивно потврдила постојање такве грађевине. P. несмотренија од других. 259-272. бр.Српска теологија данас.11 Личност која је постављена за епископа.

A. стр. уп. оставивши за собом младог сина Гратијана (који је још од 367. стр. McLynn. Едикт је упућен епископима провинција у Малој Азији да неодложно треба да прихвате никејски симбол вере. Liverpool 2005. После царског 12 О томе Герминијевим верским погледима више говори М. царски едикт издат у име Валентинијана.15 О Амбросијевом кретању пре доласка на епископски престо. Ambrosius von Mailand und die Trinitätsthelogie. Markschies. Liebeschuetz). W. године проглашен за августа) и малолетног Валентинијана II. 45-56.12 У овом периоду је дошло до значајних промена и на царском престолу. 16 C. стр. Vict. cit. За Амбросијеву преписку в. G. стр 147-157. H. 429. cit. Београд 2011. а сачувана нам је и преписка између Амбросија и Гратијана. годину. источни август. је неочекивано преминуо од можданог удара. чиме је Гратијан de facto постао самостални владар Царства. op. 47. 88. H. Saint Ambrose: his life and times. који говори о „Илирском сабору“ на ком је усвојен правоверни симбол вере. Други годишњи симпосион.9.16 У модерној науци Паулинов податак о Амбросијевој посети Сирмијуму је општеприхваћен. нема много података.14 Мек Лин наводи интересантан податак да је Амбросије имао политичке везе у Сирмијуму. Aur. Epit.. од које је добијао обавештења о верским приликама.. Прво. мај 2010. стр. до 371/373. J. у којој се види да су се они раније те године срели. 148153. Његов брат Валенс (374-378). века.Српска теологија данас. Валенса и Гратијана. Цар Валентинијан I (364-375). op. црквеног писца из 5. 15 Neil B. године. за овај сабор. али је утврђено да је као адвокат са својим братом Сатиром у периоду 365/368. Tübingen 1995. Notre Dame 1964. погинуо је у бици код Хадријанопоља августа 378. тачније са цивилном и војном управом. Цар Гратијан је рођен у Сирмијуму13 или његовој непосредној близини у време када је на овим просторима тријумфовало аријанство Валенса и Урсакија. стр. те је врло вероватно да му је било блиско хомојанско становиште. Аутентичност Паулиновог податка. Милин. Извори потврђују да је уочи битке код Хадријанопоља цар Гратијан стигао из двора у Тријеру у Сирмијум. 13 .1.17 Теодорет наводи три документа везана. Ambrose of Milan and the End of the Nicene-Arian Conflict. 14 D. 253-259. никејцима. године. обично се потврђује наводом код Теодорета. по његовом мишљењу. која се датира у 378. Зборник радова. Oxford 1995. Paredi. године радио као адвокат у канцеларији преторијанског префекта у Сирмијуму. и спада у ред података који се углавном без проверавања преузимају од ранијих аутора. западни август. Ambrose of Milan: Political Letters and Speeches (transl. 28-29. Williams. HE IV 7.6-9. што упућује да је издат између 367-375. 17 Theod.

20 Многи у потпуности одбацују Теодоретов податак R. Теодорет наводи и сам текст усвојен на сабору у коме се тврди да прихвата „једнакосушност“ (еοοÚσιον) Оца и Сина и одбацују „ариоманијаци“. 283–284. 63-2 (1970). 3. Hanson.9.Српска теологија данас.. Све то указује да је Теодоретов податак сумњиве провенијенције и да се не може прихватити као аутентичан. едикт је морао издати источни цар. 19 У коментару 685 Шафовог издања Теодоретове Црквене историје наводе се следеће године као могуће за одржање овог сабора: 367. године. што не одговара претежно латинском утицају у Сирмију тог периода. Штавише. стил царског писма код Теодорета је неуобичајен због низа библијских цитата и теолошке терминологије карактеристичне за црквене писце 5. D. Djakovo 1891. Асклепијад. јер је хронолошки немогуће да је едикт донет у време Валентинијана I и Валенса.5. Historia Ecclesiastica 4. Paris 1918. cit. vol. мај 2010. Arijanstvo u Panoniji Sriemskoj. што је анахронизам. да би помогао стрицу у ратном походу против варвара и да је одсео у Сирмијуму до фебруара 379. J. декрета. ser. II. то не значи да саборски едикт са његовим именом није издат и без његовог присуства. 28-29. Амантије. M. vol. Други годишњи симпосион. 375. године). иако садржи неке историјске податке. Schaff. стр.18 Непосредно пре помена овог сабора. чија се имена наводе: „Полихроније. а његов брат по изразито аријанској афилијацији. читава епизода 18 О аутентичности овог дела код Теодорета и проблемима тумачења в. Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l’Empire Romain. нити када је он одржан. стр 147-157. 373. стр. op. али не помиње да је он повезан са овим сабором. New York 1892. али. 259-328. века. Теодорет спомиње и питање три хипостасе Христа. . јер се учење о тројној хипостаси усвојено тек крајем 4. док га старији истраживачи делом усвајају в. јер је први био познат по доследној верској неутралности. Gilliard. Такође. Theodoretus.19 Поуздано се зна да је Гратијан дошао у Илирик августа 378. Pavić. Београд 2011. неки аутори сматрају да је и редослед царева који Теодорет наводи као потписнике декрета погрешан. Фауст.. P. Клеопатер“.20 Теодоретов credo према стилу и садржају припада грчком религијском миљеу. P. Зборник радова. те сигурно не би осујетио своје истомишљенике. C. Zeiller. Byzantinische Zeitschrift. F. The Nicene and Post-Nicene Fathers. Даље. Теодорет је говорио о избору Амбросија за миланског епископа (374. Телемах. Не може се са сигурношћу тврдити на који сабор у Илирику Теодорет мисли. века. године. Без Теодоретовог податка. што је била уобичајена пракса још од прве тетрархије. в. јер би било ван протокола да Валентинијан I или Гратијан издају едикт поданицима на територији свог савладара у Малој Азији.

22 Niceta Remes. који убраја и његову кореспонденцију. о чему сведоче и касније жалбе о укорењености и истрајности аријанства у овом региону. 678. Зборник радова. в. епископ Ратијарије (данас Арчар у Бугарској). стр. Clavis Patrum Latinorum (CPL). Pavić. стр. cit. став по став. N. 688.. нити 21 Разлог из ког се верске одлуке везане за Сирмијум могу пренети на читав Илирик. Hanson.24 у којој се говори о прихватању „сирмијске бласфемије“. а вероватно и римском цару Гратијану у Сирмијум. fasc.27 Поређењем ових докумената. 57-66. op. стр. Други годишњи симпосион. 3rd ed. затим Амбросијевим De fide и изузетно значајним фрагментарним документом познатим као Дамасов том. Scripta Arriana Latina I (ed.. стр.Српска теологија данас. 281-368. 26 Ecclesiae Occidentalis Monumenta Iuris Antiquissima (скраћено: EOMIA). који је био Амбросијев највећи успех и заслуга. који је донео правоверну Пету сирмијку формулу. мај 2010. P. op. Arijanstvo u Panoniji Sriemskoj. Сачувани аријански списи побијања Амбросијевог списа De fide јасно сведоче о снази хомојанске струје на Западу. 28 R. пада у воду. 27 Хансон сматра да га је можда Амбросије испоручио. 28-29.. стр. 1(1913). De Spiritus Sancti potentia 1. стр. 23 Corpus Christianorum Series Latina (скраћено: CCSL). Gryson). О значају Паладијеве Апологије као историјског извора. Hanson. 149-171. 90. 87 (1982).26 који је саставио папа Дамас на сабору у Риму (369) и послао источним епископима. У одбрану хомојанске струје говори и Паладије. стр 147-157. Nature and Purpose. о повратку Илирика21 у проникејску партију. cit. в.28 Веома је необично да велики Амбросијев опус.. cit. анализа Паладијеве Апологије. уопште не помиње одлазак на неки сабор у Илирику. tom. јер су написани после Аквилејског сабора. . R. в. De ratione fidei 3. коју аутор потом оповргава. Dekker. који је био савременик догађаја. 25 С. C. Маркшис25 је упоредио ставове наведене у апологији са никејским симболом. vol. рart 1: Nicene Appendices (Tome of Damasus). Journal of Theological Studies 42 (1991). 24 E. 576. R. Brepols 1995. 45. vol. стр. Београд 2011.22 Постоји и трактат анонимног аутора под називом Scholia ariana in concilium Aquileiense: Maximini episcopi dissertatio contra Ambrosium. op.. M. The Apology of Palladius. Мarkschies. он постао политички и верски центар ове дијацезе. 2. Истичем мишљење Маркшиса да је кључно у решавању проблематике Тедоретовог илирског синода и приближавања Илирика никејској догми. Djakovo 1891. је чињеница да је крајем 70-их година 4. Mc Lynn. што потврђује да је одржан сабор у Сирмијуму. види се да је садржај Паладијеве „сирмијске бласфемије“ најближи ставовима Дамасовог тома. века. P.23 написан у одбрану осуђених аријанаца на сабору у Аквилеји (381). C.

. стр.“. 36 CTh. HE VII 1.1.6.35 Овај Гратијанов потез сведочи о царевој религијској неутралности и покушавању одржања равнотеже између никејске и аријанске стране. како га описује његов биограф. . на сирмијумски сабор и заштити аријанаца.34 По доласку Гратијана у Милано. Београд 2011.32 То нас наводи на закључак да је Гратијан заиста издао некакав верски декрет док је боравио у Сирмијуму. јер је Јустина заиста боравила у Сирмијуму и 378/9. који забрањује јеретичке скупове датује се у август 379. Zosim HN IV 9. Hanson. и почетком 379. Други годишњи симпосион. Lazzati (ed. 1974. 32 CTh XVI 5. 35 De Spiritu II 2. Gratian’s Repudiation of the Pontifical Robe.Српска теологија данас. дакле од јесени 378. C. Валентинијан и његов син Гратијан били су знатно умеренији и трудили се да се не мешају у црквене расправе. Soz.2. 1.3.. Амбросије ће добити наређење да преда једну цркву аријанцима на употребу. године. Socr. quod apud Sirmium nuper emersit. стр. Socr. 793-794. 58 (1968)... Док је Валенс био отворено проаијански настројен. Валентинијан II (тада малолетан и под туторством стрица Гратијана) и Теодосије (379-395). P. op.5: „.30 Ако се сирмијумски сабор догодио за време Гратијанове самосталне владе. 96-102. 33 Уп. што ће он и урадити. Simonetti. 31 А. vol. издали су цареви Гратијан.31 Први сачувани државни закон. Cameron. у другој половини 378. 34 Осим Паулина в. где ће наставити да подржава аријанску струју у том граду. која 29 М. мај 2010. vol. године. CTh XVI 1.. cit. стр.36 Значајан фактор који је утицао на промену мишљења историчара о Амбросијевој улози у решавању аријанско-никејског сукоба.29 Ставови царева према христолошким расправама овог периода били су различити. ХVI 5. Milan. centenario della elevazione di sant'Ambrogio alla cattedra episcopale. стр 147-157. и позива се на рескрипт против јеретика недавно објављеним у Сирмијуму. Atti del Congresso internazionale di studi Ambrosiani nel XVI. Зборник радова.). Више извора бележи неколико отворених сукоба између ње и миланског епископа. HE V 2. то даје известан кредибилитет Паулиновој причи. тако занимљив и значајан подвиг постављања православног епископа у Сирмијуму.1. La politica antiariana di Ambrogio in: G.33 Ако се вратимо на Паулинов податак о утицају царице Јустине. 273. 2-7 Dec. 30 R. то се не уклапа у цареву верску неутралност или по некима склоност аријанској страни. Ruf. 28-29. Journal of Roman Studies. HE II 15. године. Milan 1976. Ambrosius Episcopus. HE IV 31. била су истраживања односа секуларне и профане сфере западноримског друштва. године. а потом преместила двор у Милано. жене Валентинијана I и мајке Валентинијана II.

Српска теологија данас. T. што је имало за последицу несталност ставова власти према разним хришћанским покретима. Зборник радова. које „православна“ партија назива аријанцима. Matthews. новија научна литература о аријанству и свим оним религијским учењима која се везују за њега. J. мај 2010. да су више противници Арија и његових следбеника створили слику о њему као вођи јеретичког покрета. Верска и политичка таласања у Римском царству 4. Амбросија више одише хагиографским. 28-29.38 Првобитно аријанство везано за учење александријског свештеника Арија. 38 M. A. Зато је било могуће да римски цареви подржавају опречне струје у хришћанству. који су баш у царском ауторитету тражили потврду своје правоверности. он сведочи о утицају који је овај учени правник и милански епископ имао далеко ван своје дијацезе. Oxford 1975.D. потврђују да је Амбросијево деловање имало успеха. Београд 2011. него историјским стилом. . Haarhoff. а посебно са Амбросијевим супарницима на Аквилејском сабору 381. као и сачуваним аријанским сколијама. Johannesburg. године.37 Штавише. а модерна тумачења изразом хомојанци. Simonetti. La crisi ariana nel IV secolo. су се појавила у последњих педесет година. али и да вештим политичким потезима те исте струје утичу на формирање црквеног устројства. Иако Паулинов животопис св. Може се приметити. а аријански напади на њега посведочени код историчара тог доба. Други годишњи симпосион. 364-425. такође показују заокрет од традиционалних погледа на пост-никејско аријанство. не може се у потпуности идентификовати са сличним учењима која се јављају широм Царства после Никејског сабора. 37 J. и да се једнако учење о неједнакости Оца и Сина може наћи и код Еусебија из Цезареје и Лукијана из Антиохије. F. стр 147-157. Western Aristocracies and Imperial Court. Roma 1975. века била су бурна. Schools of Gaul: A Study of Pagan and Christian Education in the Last Century of the Western Empire. 1958.

Ambrose. and ordained a pro-Nicene bishop Anemius as the new Sirmian bishop. visited Sirmium between 375 and 378. Aleksandra Smirnov-Brkić ST. Зборник радова. Београд 2011. стр 147-157. the notable account of Ambrose’s biographer Paulinus on the episode in Sirmium ought to be regarded as dubious and prone to hagiographic inclination towards exaggeration. . мај 2010. Therefore. the bishop of Milan. AMBROSE OF MILAN IN SIRMIUM – A CONTRIBUTION TO THE STUDY OF ARIANISM IN THE TERRITORY OF SREM The paper examines historical and archaeological evidence which form the basis of the assumption that St. Thorough analysis of source material shows that there is no sufficient evidence which proves Ambrose’s presence in Sirmium nevertheless his intervention in the ecclesiastical development of the region.Српска теологија данас. thus silencing permanently the Arian party there. Други годишњи симпосион. 28-29.