Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29.

мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
АЛЕКСАНДРА СМИРНОВ-БРКИЋ
Филозофски факултет
Нови Сад

СВ. АМБРОСИЈЕ МИЛАНСКИ У СИРМИЈУМУ – ПРИЛОГ
ПРОУЧАВАЊУ АРИЈАНСТВА У СРЕМУ

Апстракт: У раду се истражује податак о посети Св. Амвросија црквеном сабору
одржаном у Сирмијуму на ком је усвојене проглашење тзв. Пете сирмијске формуле и
уклоњено шест проаријанских епископа. Овај податак је од значаја за истраживање
аријанства у Срему у другој половини 4. века, јер на основу анализе релевантних
писаних извора из тог периода, с нагласком на преписци самог св. Амвросија, стиче се
утисак да је наведени догађај имао знатно сложенију верско-политичку позадину и да
се подаци Амвросијевог биографа Паулина, морају узети са резервом.

Кључне речи: Св. Амвросије, Сирмијске формуле, аријанство, Сирмијум, црквена
историја

Непостојање одговарајућег појма у Светом писму којим би се изразио однос
између чланова св. Тројства, довео је до једне од најзвучнијих и најистрајнијих
теолошких расправа у раној хришћанској цркви, која је изнедрила бројна
опречна христолошка учења, захваљујући којима је на крају хришћанство
утврдило границу између правоверја и кривоверја. У литератури, како страној
тако и домаћој, аријанство је дефинисано као сложен историјски појам који не
обухвата једно хронолошки, географски ни теолошки јасно дефинисано учење.
Његово порекло се везује за доктрину александријског свештеника Арија, који
је говорио о подређености Бога Сина Богу Оцу и на Никејском сабору 325.
године одбио да прихвати да је однос између Оца и Сина „једнакосушан“ (грч.

а потврдили су је паралелни сабори у Аримину и Селеукији (358). У Сирмијуму се јавља и једно оригинално теолошко гледиште везано за изузетно ученог епископа Фотина из Сирмијума. која је осуђена на сва четири поменута сирмијумска сабора. Д. аномоиос). и оних који су сматрали да термин треба заменити изразом „сличне суштине“ (грч. а коју је предложио Акакије из Цезареје. отуд аномејци или пак оних који су сматрали да сваки термин треба потпуно одбацити. 5 N. Тако се првобитно Аријево гледиште расплињује у више независних праваца. 557f.2 или радикалније решење да је Син „различит“ (грч. од којих се многи нису сматрали аријанцима већ правовернима. 4 О сирмијумским саборима и формулама в. хомоусиос). M. 79-157. 2 .. зачетника нове јереси. 1 Термин хомоиусиос је први пут потврђен у Другој сирмијској формули из 357. op. P. Sremska Mitrovica 2006. Istorija rimskog grada od I do kraja VI veka. The Search for the Christian Doctrine of God.1 отуда за њих назив хомоиусијанци или хомејци. стр. Зборник радова.6 Међутим. стр. познате као прве четири Сирмијске формуле. Урсакије из Сингидунума и Герминије из Сирмијума. О термину неоаријанци в. мај 2010. године. Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика). стр. даје потпуно другачију и интерпретацију поменутих сабора. стр. затим сабор у Ники (359) и Цариградски сабор (360).3 Посебну важност у црквеним питањима читавог царства. 6 M. Ambrose of Milan: Church and Court in a Christian Capital. Хомејци је модеран назив за оне који су прихватили теолошку формулу да је Син „сличан“ Оцу. 28-29. C. cit. Mirković. добија административни центар провинције Доње Паноније. P. 31-36. Hanson. који је отворено бранио аријанство. стр. Сандо. Sirmium. Главни протагонисти аријанског учења у Другој Панонији били су тројица епископа: Валенс из Мурсе. стр. а утемељио његов наследник Еусоније. 598f. Сремска Митровица 2004. cit. и 357. на пример. London 1994. McLynn. представља сложено питање на које наука тек треба да да одговор. Други годишњи симпосион. Од времена Првог васељенског сабора настаје теолошко-политичка борба између оних који су прихватили овај термин. хомоиос). 122-124. Београд 2011. стр 147-157. на којима су усвојене проаријанске формуле. Хришћански сабори у Сирмијуму IV века. у: Д. године). Сирмијум. хомоиусос) или „сличан“ (грч. op. 356. За време Констанцијевог боравка у Сирмијуму одржана су у том граду четири црквена сабора (351. отуд хомоусијанци или никејци. C.Српска теологија данас. Ову формулу је прихватио и цар Констанције. 3 R.). 355. Mirković. Сандо. у време цара Констанција II (337-361). R. 5 Да ли је изгнанство Арија и његових присталица у Илирик утицало на ширење аријанства у Панонији. Hanson. уп. Oxford 1988. 122. За све оне који су били спремни на компромис у погледу сличности Оца и Сина јавља се још назив семиаријанци или полуаријанци..4 а одбачен никејски симбол вере. Познановић (ур.

col. Patrologia Latina. ut ab ipsis caesus de ecclesia pelleretur. дајемо и превод овог дела Паулиновог Живота светог Амбросија (Vita Sancti Ambrosii). гомилу је 7 8 Paul.Српска теологија данас. да не би он. Quod dictum exitus confirmavit. Et hoc factum non levem adversariis incussit metum. 14. доводе у питање поузданост ове славне епизоде из живота св. una de virginibus Arianorum impudentior caeteris. Наиме. где . cum illum attrahere vellet ad partem mulierum. мај 2010.v. tribunal conscendens. односно хагиограф. владарке у то време. sed ab haereticis arianus episcopus in eadem ecclesia ordinaretur: essetque constitutus in tribunali. 28-29. apprehenso vestimento sacerdotis. ait ei. умало је био избачен из цркве. nam alio die mortuam ad sepulcrum usque deduxit. F. који гласи: Међутим. Паулин. Зборник радова. крајем 60-тих година 4. И док је он припреман у епископској ложи. tamen te non convenit vel professionem tuam in qualemcumque sacerdotem manus injicere. s. Текст на латинском према J. 27-46C. unde deberes vereri Dei judicum. Београд 2011. Тribunal. јесте његов биограф. P. Migne. nihil curans eorum. у овој антиникејској средини долази до заокрета ка никејском учењу. ut non ab ipso. услед моћи Јустине. Фрагментарност извора. gratiam pro contumelia rependens. Амбросија. Амбросија. quae a muliere excitabantur. Други годишњи симпосион. даје објашњење „high level sanctuary“. али се из контекста види да је у питању део цркве за високо свештенство. Niermeyer. ne tibi aliquid mali eveniret. проблем датирања догађаја о којима је реч. а као кључна личност у овим променама наводи се интервенција епископа Милана. J.7 Како је ово главни извор о догађају који се у раду анализира. и окупљене гомиле. Mediae latinitatis lexicon minor. стр 147-157.8 ни не обраћајући пажњу на њих. при избору сирмијумског епископа Анемија. Leiden 1976. pacemque magnam Ecclesiae catholicae in ordinando episcopo tribuit. vol. Vita 11. ibique Justinae tunc temporis reginae potentia et multitudine coadunata de ecclesia pelleretur. главни и једини извор који екслицитно помиње Амбросијев долазак у Сирмијум ради избора новог епископа. када је дошао у Сирмијум због постављања Анемија за епископа. као и њихова провенијенција. према сведочанству црквених аутора. века. ut ipse solitus erat referre: Etsi ego indignus tanto sacerdotio sum. који у глави једанаестој каже: Sirmium vero cum ad ordinandum episcopum Anemium perrexisset. већ јеретици поставили аријанског епископа у овој цркви.

11 R. тако је судбина потврдила. несмотренија од других. P. . št. уп. Милин. исто тако не доликује ни теби ни некоме твога положаја да руке полажеш на било ког свештеника. која је пришла епископској ложи и зграбила (његову) свештеничку мантију. П. Старинар. 9 R.10 У погледу датума постављања православног епископа у Сирмијуму. века.9 Паулинов текст јасно сведочи и о постојању саборне цркве у Сирмијуму. узбунила жена. Bratož. и да ће те неко зло задесити?' Како је речено. 1971. Хронолошки и историјски контекст ове драматичне епизоде из живота св. стр 147-157. 667. op. бр. друге дијацезе и штавише друге префектуре. И овај догађај је унео не безначајан страх код његових противника. Zgodovinski časopis 37. 20 (1999). стр. cit. 10 В. опроштајем узвраћајући на њену увреду. Cerkvenopolitični in kulturnozgodovinski odnosi med Sirmijem in Akvilejo. век. али је пронађена базилика која је касније могла служити као саборна црква. 257. Међутим. М. уп. Археолошка ископавања нису дефинитивно потврдила постојање такве грађевине.). 144. 4. Брукнер. мај 2010. иако нова истраживања показују да се већ код њега јавља тежња за помирењем са се налази епископска столица. мишљења варирају између 375 до 378. и донео велики спокој правоверној Цркви у постављању епископа. Нови Сад 2001. који је био проаријански настројен. јер наредног дана мртву је испратио до гроба. 105-111. представља кључ за разумевање политичко-црквених прилика у Илирику у другој половини 4. Поповић (ур. Археологија и историја Сирмијума.11 Личност која је постављена за епископа. 259-272. Други годишњи симпосион. Грађа за проучавање споменика културе Војводине. стр. чини се свакако необичним. стр. 1983. како би га оне саме тамо савладале и избациле из цркве. без сумње је Анемије. Београд 2011. 50 (2000). Зборник радова. која би се могла датирати у 4. који ће представљати Илирик на предстојећем сабору у Аквилеји (381). 28-29. Претходни епископ Сирмијума је био Герминије. C. године. Hanson. бр. Амбросија. Прилози познавању хришћанства у Сирмију. како се често тога сећао: 'Иако ја можда нисам достојан такве светости. Зар ниси дужна да се плашиш Божје осуде. нарочито у погледу надлежности у црквеним питањима друге епископије. Милошевић. једна од аријанских девица. јер је желела да га одвуче у женски одељак.Српска теологија данас. скоро деветсто километара далеко од своје епископије. стр. ни погледу историјске позадине овог догађаја. Sirmium I. Он јој рече. Присуство миланског епископа на сабору у Сирмијуму. ни данас не постоји сагласност ауторитета ни у погледу датирања.. О.

никејцима. cit. године. стр. што упућује да је издат између 367-375. а сачувана нам је и преписка између Амбросија и Гратијана. црквеног писца из 5. године. 16 C. Markschies. Милин. године проглашен за августа) и малолетног Валентинијана II. 47. Ambrose of Milan and the End of the Nicene-Arian Conflict. чиме је Гратијан de facto постао самостални владар Царства. обично се потврђује наводом код Теодорета. Vict. 17 Theod.Српска теологија данас. по његовом мишљењу.. од које је добијао обавештења о верским приликама. Oxford 1995. McLynn. Liverpool 2005. 253-259. 45-56. 429. западни август. W. Ambrosius von Mailand und die Trinitätsthelogie. Прво.12 У овом периоду је дошло до значајних промена и на царском престолу. G. J. Epit. 15 Neil B. Tübingen 1995. Aur. стр. стр. Цар Гратијан је рођен у Сирмијуму13 или његовој непосредној близини у време када је на овим просторима тријумфовало аријанство Валенса и Урсакија. али је утврђено да је као адвокат са својим братом Сатиром у периоду 365/368. источни август. уп. године радио као адвокат у канцеларији преторијанског префекта у Сирмијуму. cit. Зборник радова. op. који говори о „Илирском сабору“ на ком је усвојен правоверни симбол вере. у којој се види да су се они раније те године срели. царски едикт издат у име Валентинијана.. стр. оставивши за собом младог сина Гратијана (који је још од 367.14 Мек Лин наводи интересантан податак да је Амбросије имао политичке везе у Сирмијуму. 88. A. тачније са цивилном и војном управом. Saint Ambrose: his life and times. После царског 12 О томе Герминијевим верским погледима више говори М. која се датира у 378. те је врло вероватно да му је било блиско хомојанско становиште. Едикт је упућен епископима провинција у Малој Азији да неодложно треба да прихвате никејски симбол вере. 148153. је неочекивано преминуо од можданог удара. Валенса и Гратијана.17 Теодорет наводи три документа везана. 13 . За Амбросијеву преписку в. HE IV 7. H. 14 D.16 У модерној науци Паулинов податак о Амбросијевој посети Сирмијуму је општеприхваћен. и спада у ред података који се углавном без проверавања преузимају од ранијих аутора. H. до 371/373. Његов брат Валенс (374-378). Notre Dame 1964. за овај сабор. op. нема много података. Paredi.9. Liebeschuetz). погинуо је у бици код Хадријанопоља августа 378. Београд 2011. Ambrose of Milan: Political Letters and Speeches (transl. стр 147-157. Williams.6-9. годину. Извори потврђују да је уочи битке код Хадријанопоља цар Гратијан стигао из двора у Тријеру у Сирмијум. 28-29. Други годишњи симпосион.15 О Амбросијевом кретању пре доласка на епископски престо. века. мај 2010.1. Цар Валентинијан I (364-375). стр. Аутентичност Паулиновог податка.

373. године. стр. стр 147-157. J. јер је први био познат по доследној верској неутралности. 28-29. II. Асклепијад. године. Zeiller. Historia Ecclesiastica 4. Телемах. стр. Не може се са сигурношћу тврдити на који сабор у Илирику Теодорет мисли. јер је хронолошки немогуће да је едикт донет у време Валентинијана I и Валенса. 63-2 (1970). 20 Многи у потпуности одбацују Теодоретов податак R. нити када је он одржан. што не одговара претежно латинском утицају у Сирмију тог периода. Pavić. Фауст. F. 283–284.Српска теологија данас. 19 У коментару 685 Шафовог издања Теодоретове Црквене историје наводе се следеће године као могуће за одржање овог сабора: 367. vol. те сигурно не би осујетио своје истомишљенике. то не значи да саборски едикт са његовим именом није издат и без његовог присуства. читава епизода 18 О аутентичности овог дела код Теодорета и проблемима тумачења в. док га старији истраживачи делом усвајају в. Теодорет наводи и сам текст усвојен на сабору у коме се тврди да прихвата „једнакосушност“ (еοοÚσιον) Оца и Сина и одбацују „ариоманијаци“. 3. што је била уобичајена пракса још од прве тетрархије. стил царског писма код Теодорета је неуобичајен због низа библијских цитата и теолошке терминологије карактеристичне за црквене писце 5. Byzantinische Zeitschrift. а његов брат по изразито аријанској афилијацији. Све то указује да је Теодоретов податак сумњиве провенијенције и да се не може прихватити као аутентичан. Theodoretus. али. јер се учење о тројној хипостаси усвојено тек крајем 4. Други годишњи симпосион. cit. Paris 1918.20 Теодоретов credo према стилу и садржају припада грчком религијском миљеу. Клеопатер“. . New York 1892. P. Теодорет је говорио о избору Амбросија за миланског епископа (374. Амантије. едикт је морао издати источни цар. C.. The Nicene and Post-Nicene Fathers. декрета. vol. што је анахронизам. чија се имена наводе: „Полихроније. op. 375. мај 2010.. Gilliard. Штавише. јер би било ван протокола да Валентинијан I или Гратијан издају едикт поданицима на територији свог савладара у Малој Азији. иако садржи неке историјске податке. Даље.19 Поуздано се зна да је Гратијан дошао у Илирик августа 378. Schaff. године). неки аутори сматрају да је и редослед царева који Теодорет наводи као потписнике декрета погрешан.5. P. Теодорет спомиње и питање три хипостасе Христа. Такође. да би помогао стрицу у ратном походу против варвара и да је одсео у Сирмијуму до фебруара 379. M. Без Теодоретовог податка. 259-328.18 Непосредно пре помена овог сабора. Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l’Empire Romain.9. Hanson. в. Београд 2011. века. Arijanstvo u Panoniji Sriemskoj. века. Djakovo 1891. Зборник радова. ser. али не помиње да је он повезан са овим сабором. D.

нити 21 Разлог из ког се верске одлуке везане за Сирмијум могу пренети на читав Илирик. vol. op..Српска теологија данас. став по став. који је био савременик догађаја. епископ Ратијарије (данас Арчар у Бугарској). в. 678. Истичем мишљење Маркшиса да је кључно у решавању проблематике Тедоретовог илирског синода и приближавања Илирика никејској догми. Scripta Arriana Latina I (ed. . стр 147-157. 281-368. Brepols 1995. 26 Ecclesiae Occidentalis Monumenta Iuris Antiquissima (скраћено: EOMIA). 28-29. в. а вероватно и римском цару Гратијану у Сирмијум. анализа Паладијеве Апологије. tom. о повратку Илирика21 у проникејску партију. op. Други годишњи симпосион. који је био Амбросијев највећи успех и заслуга. 3rd ed. C.22 Постоји и трактат анонимног аутора под називом Scholia ariana in concilium Aquileiense: Maximini episcopi dissertatio contra Ambrosium. Hanson. Pavić. је чињеница да је крајем 70-их година 4. о чему сведоче и касније жалбе о укорењености и истрајности аријанства у овом региону. 25 С. стр. стр. cit. Clavis Patrum Latinorum (CPL). 57-66.23 написан у одбрану осуђених аријанаца на сабору у Аквилеји (381).28 Веома је необично да велики Амбросијев опус. Journal of Theological Studies 42 (1991). Gryson). M. Маркшис25 је упоредио ставове наведене у апологији са никејским симболом. О значају Паладијеве Апологије као историјског извора. јер су написани после Аквилејског сабора. P. рart 1: Nicene Appendices (Tome of Damasus). vol. De Spiritus Sancti potentia 1. 688. The Apology of Palladius. 24 E. уопште не помиње одлазак на неки сабор у Илирику. 90. што потврђује да је одржан сабор у Сирмијуму. стр.. 1(1913). cit. fasc.. Nature and Purpose.. 149-171. Arijanstvo u Panoniji Sriemskoj. op. 27 Хансон сматра да га је можда Амбросије испоручио.26 који је саставио папа Дамас на сабору у Риму (369) и послао источним епископима. стр. који је донео правоверну Пету сирмијку формулу. 28 R. Сачувани аријански списи побијања Амбросијевог списа De fide јасно сведоче о снази хомојанске струје на Западу. мај 2010. Djakovo 1891. в. 576. Мarkschies. Dekker. Hanson. P. R. види се да је садржај Паладијеве „сирмијске бласфемије“ најближи ставовима Дамасовог тома. 23 Corpus Christianorum Series Latina (скраћено: CCSL). затим Амбросијевим De fide и изузетно значајним фрагментарним документом познатим као Дамасов том. Београд 2011. Mc Lynn. У одбрану хомојанске струје говори и Паладије. пада у воду.27 Поређењем ових докумената. N. који убраја и његову кореспонденцију. коју аутор потом оповргава. стр. он постао политички и верски центар ове дијацезе. De ratione fidei 3. 22 Niceta Remes. cit. 87 (1982). века. R. стр. стр. 45. Зборник радова. C.24 у којој се говори о прихватању „сирмијске бласфемије“.. 2.

године. 96-102.. . стр. Socr. Milan.32 То нас наводи на закључак да је Гратијан заиста издао некакав верски декрет док је боравио у Сирмијуму. Београд 2011. године. мај 2010.. Више извора бележи неколико отворених сукоба између ње и миланског епископа. 793-794. Ambrosius Episcopus. centenario della elevazione di sant'Ambrogio alla cattedra episcopale. Ruf.3. Lazzati (ed. Gratian’s Repudiation of the Pontifical Robe. тако занимљив и значајан подвиг постављања православног епископа у Сирмијуму. La politica antiariana di Ambrogio in: G. Зборник радова. HE VII 1.. 1. P. op. 30 R. стр. 58 (1968). 31 А. Други годишњи симпосион. Валентинијан и његов син Гратијан били су знатно умеренији и трудили се да се не мешају у црквене расправе. Валентинијан II (тада малолетан и под туторством стрица Гратијана) и Теодосије (379-395). године.Српска теологија данас.33 Ако се вратимо на Паулинов податак о утицају царице Јустине. cit. 1974. јер је Јустина заиста боравила у Сирмијуму и 378/9.6. у другој половини 378. HE II 15. HE V 2. издали су цареви Гратијан. 28-29. Journal of Roman Studies. Hanson. то се не уклапа у цареву верску неутралност или по некима склоност аријанској страни.31 Први сачувани државни закон. Socr. била су истраживања односа секуларне и профане сфере западноримског друштва. Milan 1976. CTh XVI 1. који забрањује јеретичке скупове датује се у август 379. а потом преместила двор у Милано. Cameron. дакле од јесени 378.34 По доласку Гратијана у Милано. 36 CTh. стр.30 Ако се сирмијумски сабор догодио за време Гратијанове самосталне владе. 273.36 Значајан фактор који је утицао на промену мишљења историчара о Амбросијевој улози у решавању аријанско-никејског сукоба. 32 CTh XVI 5. quod apud Sirmium nuper emersit. године.5: „.“.2. како га описује његов биограф.1. Simonetti. Atti del Congresso internazionale di studi Ambrosiani nel XVI. Амбросије ће добити наређење да преда једну цркву аријанцима на употребу. и почетком 379. Док је Валенс био отворено проаијански настројен.35 Овај Гратијанов потез сведочи о царевој религијској неутралности и покушавању одржања равнотеже између никејске и аријанске стране. која 29 М. жене Валентинијана I и мајке Валентинијана II. што ће он и урадити. на сирмијумски сабор и заштити аријанаца. Zosim HN IV 9. 33 Уп.29 Ставови царева према христолошким расправама овог периода били су различити.1. Soz. и позива се на рескрипт против јеретика недавно објављеним у Сирмијуму. 35 De Spiritu II 2. 34 Осим Паулина в. 2-7 Dec. HE IV 31. vol. то даје известан кредибилитет Паулиновој причи.). стр 147-157. где ће наставити да подржава аријанску струју у том граду.. ХVI 5. vol. C..

су се појавила у последњих педесет година. такође показују заокрет од традиционалних погледа на пост-никејско аријанство. Matthews. да су више противници Арија и његових следбеника створили слику о њему као вођи јеретичког покрета. а модерна тумачења изразом хомојанци. века била су бурна. Roma 1975. La crisi ariana nel IV secolo. стр 147-157. Western Aristocracies and Imperial Court.Српска теологија данас. мај 2010. Верска и политичка таласања у Римском царству 4. а посебно са Амбросијевим супарницима на Аквилејском сабору 381. године. потврђују да је Амбросијево деловање имало успеха. Београд 2011. 1958. Simonetti. J. не може се у потпуности идентификовати са сличним учењима која се јављају широм Царства после Никејског сабора. Може се приметити. Зборник радова. 38 M. али и да вештим политичким потезима те исте струје утичу на формирање црквеног устројства. 364-425. Schools of Gaul: A Study of Pagan and Christian Education in the Last Century of the Western Empire. T.D. Иако Паулинов животопис св. него историјским стилом. 37 J. . Други годишњи симпосион. F.38 Првобитно аријанство везано за учење александријског свештеника Арија. који су баш у царском ауторитету тражили потврду своје правоверности. Oxford 1975. а аријански напади на њега посведочени код историчара тог доба. које „православна“ партија назива аријанцима. новија научна литература о аријанству и свим оним религијским учењима која се везују за њега. Haarhoff. A. он сведочи о утицају који је овај учени правник и милански епископ имао далеко ван своје дијацезе.37 Штавише. Амбросија више одише хагиографским. Зато је било могуће да римски цареви подржавају опречне струје у хришћанству. 28-29. као и сачуваним аријанским сколијама. и да се једнако учење о неједнакости Оца и Сина може наћи и код Еусебија из Цезареје и Лукијана из Антиохије. Johannesburg. што је имало за последицу несталност ставова власти према разним хришћанским покретима.

Therefore. Београд 2011. thus silencing permanently the Arian party there. Ambrose. Други годишњи симпосион. and ordained a pro-Nicene bishop Anemius as the new Sirmian bishop. Зборник радова. Thorough analysis of source material shows that there is no sufficient evidence which proves Ambrose’s presence in Sirmium nevertheless his intervention in the ecclesiastical development of the region. стр 147-157. мај 2010.Српска теологија данас. visited Sirmium between 375 and 378. the bishop of Milan. AMBROSE OF MILAN IN SIRMIUM – A CONTRIBUTION TO THE STUDY OF ARIANISM IN THE TERRITORY OF SREM The paper examines historical and archaeological evidence which form the basis of the assumption that St. Aleksandra Smirnov-Brkić ST. 28-29. . the notable account of Ambrose’s biographer Paulinus on the episode in Sirmium ought to be regarded as dubious and prone to hagiographic inclination towards exaggeration.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful