Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29.

мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
АЛЕКСАНДРА СМИРНОВ-БРКИЋ
Филозофски факултет
Нови Сад

СВ. АМБРОСИЈЕ МИЛАНСКИ У СИРМИЈУМУ – ПРИЛОГ
ПРОУЧАВАЊУ АРИЈАНСТВА У СРЕМУ

Апстракт: У раду се истражује податак о посети Св. Амвросија црквеном сабору
одржаном у Сирмијуму на ком је усвојене проглашење тзв. Пете сирмијске формуле и
уклоњено шест проаријанских епископа. Овај податак је од значаја за истраживање
аријанства у Срему у другој половини 4. века, јер на основу анализе релевантних
писаних извора из тог периода, с нагласком на преписци самог св. Амвросија, стиче се
утисак да је наведени догађај имао знатно сложенију верско-политичку позадину и да
се подаци Амвросијевог биографа Паулина, морају узети са резервом.

Кључне речи: Св. Амвросије, Сирмијске формуле, аријанство, Сирмијум, црквена
историја

Непостојање одговарајућег појма у Светом писму којим би се изразио однос
између чланова св. Тројства, довео је до једне од најзвучнијих и најистрајнијих
теолошких расправа у раној хришћанској цркви, која је изнедрила бројна
опречна христолошка учења, захваљујући којима је на крају хришћанство
утврдило границу између правоверја и кривоверја. У литератури, како страној
тако и домаћој, аријанство је дефинисано као сложен историјски појам који не
обухвата једно хронолошки, географски ни теолошки јасно дефинисано учење.
Његово порекло се везује за доктрину александријског свештеника Арија, који
је говорио о подређености Бога Сина Богу Оцу и на Никејском сабору 325.
године одбио да прихвати да је однос између Оца и Сина „једнакосушан“ (грч.

5 N. Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика). у време цара Констанција II (337-361). За време Констанцијевог боравка у Сирмијуму одржана су у том граду четири црквена сабора (351. Други годишњи симпосион. која је осуђена на сва четири поменута сирмијумска сабора. P. 1 Термин хомоиусиос је први пут потврђен у Другој сирмијској формули из 357. познате као прве четири Сирмијске формуле. стр. Од времена Првог васељенског сабора настаје теолошко-политичка борба између оних који су прихватили овај термин. Сандо. стр. Hanson. Mirković. Д. cit. 5 Да ли је изгнанство Арија и његових присталица у Илирик утицало на ширење аријанства у Панонији. стр. стр. У Сирмијуму се јавља и једно оригинално теолошко гледиште везано за изузетно ученог епископа Фотина из Сирмијума. 122-124. године). Тако се првобитно Аријево гледиште расплињује у више независних праваца. затим сабор у Ники (359) и Цариградски сабор (360). 2 . хомоиусос) или „сличан“ (грч. Сирмијум. уп. Хришћански сабори у Сирмијуму IV века. Hanson. зачетника нове јереси. M. Oxford 1988. од којих се многи нису сматрали аријанцима већ правовернима. представља сложено питање на које наука тек треба да да одговор. О термину неоаријанци в. који је отворено бранио аријанство. 122. Сандо.6 Међутим. у: Д. године. 557f. стр. отуд аномејци или пак оних који су сматрали да сваки термин треба потпуно одбацити. Mirković. 3 R. а коју је предложио Акакије из Цезареје. 28-29. P.). стр 147-157.. а потврдили су је паралелни сабори у Аримину и Селеукији (358). стр. Sremska Mitrovica 2006. аномоиос). London 1994. Ову формулу је прихватио и цар Констанције.1 отуда за њих назив хомоиусијанци или хомејци. McLynn. C.3 Посебну важност у црквеним питањима читавог царства. За све оне који су били спремни на компромис у погледу сличности Оца и Сина јавља се још назив семиаријанци или полуаријанци. 79-157. на којима су усвојене проаријанске формуле. Istorija rimskog grada od I do kraja VI veka. 598f. cit. Sirmium. Главни протагонисти аријанског учења у Другој Панонији били су тројица епископа: Валенс из Мурсе. 6 M. Хомејци је модеран назив за оне који су прихватили теолошку формулу да је Син „сличан“ Оцу. Сремска Митровица 2004. на пример. хомоусиос).2 или радикалније решење да је Син „различит“ (грч. op. The Search for the Christian Doctrine of God. отуд хомоусијанци или никејци. мај 2010. добија административни центар провинције Доње Паноније. даје потпуно другачију и интерпретацију поменутих сабора. R. 31-36.Српска теологија данас. Ambrose of Milan: Church and Court in a Christian Capital. C.. Урсакије из Сингидунума и Герминије из Сирмијума. и 357. Познановић (ур. Зборник радова.4 а одбачен никејски симбол вере. 355. op. хомоиос). а утемељио његов наследник Еусоније. 4 О сирмијумским саборима и формулама в. Београд 2011. и оних који су сматрали да термин треба заменити изразом „сличне суштине“ (грч. 356.

s.v. J. доводе у питање поузданост ове славне епизоде из живота св. quae a muliere excitabantur. даје објашњење „high level sanctuary“. при избору сирмијумског епископа Анемија. sed ab haereticis arianus episcopus in eadem ecclesia ordinaretur: essetque constitutus in tribunali. vol. према сведочанству црквених аутора. мај 2010. главни и једини извор који екслицитно помиње Амбросијев долазак у Сирмијум ради избора новог епископа. 28-29. Текст на латинском према J. Зборник радова. који гласи: Међутим. 14. Други годишњи симпосион. века. Фрагментарност извора. када је дошао у Сирмијум због постављања Анемија за епископа. tamen te non convenit vel professionem tuam in qualemcumque sacerdotem manus injicere. ibique Justinae tunc temporis reginae potentia et multitudine coadunata de ecclesia pelleretur. Паулин. умало је био избачен из цркве. владарке у то време. услед моћи Јустине. већ јеретици поставили аријанског епископа у овој цркви. гомилу је 7 8 Paul. 27-46C. ne tibi aliquid mali eveniret. јесте његов биограф. а као кључна личност у овим променама наводи се интервенција епископа Милана. tribunal conscendens. ut non ab ipso. Quod dictum exitus confirmavit. gratiam pro contumelia rependens. Leiden 1976. Migne.7 Како је ово главни извор о догађају који се у раду анализира. крајем 60-тих година 4. али се из контекста види да је у питању део цркве за високо свештенство. nihil curans eorum. стр 147-157. pacemque magnam Ecclesiae catholicae in ordinando episcopo tribuit. ut ipse solitus erat referre: Etsi ego indignus tanto sacerdotio sum. И док је он припреман у епископској ложи. Vita 11. Амбросија. col. који у глави једанаестој каже: Sirmium vero cum ad ordinandum episcopum Anemium perrexisset. Београд 2011. Mediae latinitatis lexicon minor. Наиме. Амбросија. да не би он. Patrologia Latina. Niermeyer. ut ab ipsis caesus de ecclesia pelleretur. F. проблем датирања догађаја о којима је реч. cum illum attrahere vellet ad partem mulierum. и окупљене гомиле. unde deberes vereri Dei judicum. Et hoc factum non levem adversariis incussit metum. nam alio die mortuam ad sepulcrum usque deduxit. дајемо и превод овог дела Паулиновог Живота светог Амбросија (Vita Sancti Ambrosii). Тribunal. P. односно хагиограф. као и њихова провенијенција. una de virginibus Arianorum impudentior caeteris. где . apprehenso vestimento sacerdotis. у овој антиникејској средини долази до заокрета ка никејском учењу.8 ни не обраћајући пажњу на њих.Српска теологија данас. ait ei.

стр. Хронолошки и историјски контекст ове драматичне епизоде из живота св. узбунила жена. Cerkvenopolitični in kulturnozgodovinski odnosi med Sirmijem in Akvilejo. која би се могла датирати у 4. ни данас не постоји сагласност ауторитета ни у погледу датирања. Старинар. стр. мај 2010. Брукнер. št. мишљења варирају између 375 до 378. 50 (2000). И овај догађај је унео не безначајан страх код његових противника. уп. 144. нарочито у погледу надлежности у црквеним питањима друге епископије. Нови Сад 2001. 257. како се често тога сећао: 'Иако ја можда нисам достојан такве светости. P. опроштајем узвраћајући на њену увреду. Поповић (ур. исто тако не доликује ни теби ни некоме твога положаја да руке полажеш на било ког свештеника. уп. без сумње је Анемије. Он јој рече. cit. Археологија и историја Сирмијума. 4. стр. 105-111. П. бр.9 Паулинов текст јасно сведочи и о постојању саборне цркве у Сирмијуму. Прилози познавању хришћанства у Сирмију. једна од аријанских девица.Српска теологија данас. чини се свакако необичним. 1983. . друге дијацезе и штавише друге префектуре. али је пронађена базилика која је касније могла служити као саборна црква. који је био проаријански настројен. Београд 2011. иако нова истраживања показују да се већ код њега јавља тежња за помирењем са се налази епископска столица. Hanson. op.. Грађа за проучавање споменика културе Војводине. Археолошка ископавања нису дефинитивно потврдила постојање такве грађевине. Зборник радова. 10 В. ни погледу историјске позадине овог догађаја. Међутим. како би га оне саме тамо савладале и избациле из цркве. тако је судбина потврдила. Зар ниси дужна да се плашиш Божје осуде. године. стр. 259-272. 28-29. представља кључ за разумевање политичко-црквених прилика у Илирику у другој половини 4. Милошевић. века. C. Милин.11 Личност која је постављена за епископа. О. век. стр 147-157. несмотренија од других. јер наредног дана мртву је испратио до гроба. М. 9 R. Присуство миланског епископа на сабору у Сирмијуму.). јер је желела да га одвуче у женски одељак. Претходни епископ Сирмијума је био Герминије. Bratož. која је пришла епископској ложи и зграбила (његову) свештеничку мантију. и да ће те неко зло задесити?' Како је речено. Амбросија. Sirmium I. Други годишњи симпосион. скоро деветсто километара далеко од своје епископије. 1971.10 У погледу датума постављања православног епископа у Сирмијуму. 667. Zgodovinski časopis 37. 20 (1999). 11 R. који ће представљати Илирик на предстојећем сабору у Аквилеји (381). и донео велики спокој правоверној Цркви у постављању епископа. бр.

Његов брат Валенс (374-378). За Амбросијеву преписку в. Oxford 1995. Цар Валентинијан I (364-375). G. од које је добијао обавештења о верским приликама. J. Liverpool 2005. а сачувана нам је и преписка између Амбросија и Гратијана. века.1. 429. стр. Williams. али је утврђено да је као адвокат са својим братом Сатиром у периоду 365/368. која се датира у 378. Notre Dame 1964. Tübingen 1995.9. чиме је Гратијан de facto постао самостални владар Царства. Други годишњи симпосион. је неочекивано преминуо од можданог удара. cit. 17 Theod.Српска теологија данас. до 371/373. мај 2010. Ambrose of Milan and the End of the Nicene-Arian Conflict. Едикт је упућен епископима провинција у Малој Азији да неодложно треба да прихвате никејски симбол вере. W. Ambrose of Milan: Political Letters and Speeches (transl. 47.15 О Амбросијевом кретању пре доласка на епископски престо. 14 D. Извори потврђују да је уочи битке код Хадријанопоља цар Гратијан стигао из двора у Тријеру у Сирмијум. Београд 2011. Epit. HE IV 7. op. Liebeschuetz). године. H. нема много података. уп. 88. H. Markschies. Ambrosius von Mailand und die Trinitätsthelogie.. 28-29. стр. године. 253-259. године радио као адвокат у канцеларији преторијанског префекта у Сирмијуму. западни август. што упућује да је издат између 367-375. никејцима. стр. A.14 Мек Лин наводи интересантан податак да је Амбросије имао политичке везе у Сирмијуму. обично се потврђује наводом код Теодорета. у којој се види да су се они раније те године срели. Валенса и Гратијана. тачније са цивилном и војном управом. Vict. Цар Гратијан је рођен у Сирмијуму13 или његовој непосредној близини у време када је на овим просторима тријумфовало аријанство Валенса и Урсакија. годину.16 У модерној науци Паулинов податак о Амбросијевој посети Сирмијуму је општеприхваћен. и спада у ред података који се углавном без проверавања преузимају од ранијих аутора.. стр.6-9. op. оставивши за собом младог сина Гратијана (који је још од 367. 13 . cit. године проглашен за августа) и малолетног Валентинијана II. стр 147-157. Аутентичност Паулиновог податка.12 У овом периоду је дошло до значајних промена и на царском престолу. Paredi. по његовом мишљењу. Милин. Зборник радова. 15 Neil B. црквеног писца из 5. Прво. После царског 12 О томе Герминијевим верским погледима више говори М. источни август.17 Теодорет наводи три документа везана. стр. Saint Ambrose: his life and times. 16 C. царски едикт издат у име Валентинијана. McLynn. 45-56. Aur. те је врло вероватно да му је било блиско хомојанско становиште. погинуо је у бици код Хадријанопоља августа 378. који говори о „Илирском сабору“ на ком је усвојен правоверни симбол вере. 148153. за овај сабор.

века. јер је хронолошки немогуће да је едикт донет у време Валентинијана I и Валенса. Theodoretus. 3. Све то указује да је Теодоретов податак сумњиве провенијенције и да се не може прихватити као аутентичан. стр.. али не помиње да је он повезан са овим сабором. Historia Ecclesiastica 4. али.19 Поуздано се зна да је Гратијан дошао у Илирик августа 378. Клеопатер“. године). Byzantinische Zeitschrift. јер је први био познат по доследној верској неутралности.Српска теологија данас. Pavić. едикт је морао издати источни цар. века. године. op.18 Непосредно пре помена овог сабора. Arijanstvo u Panoniji Sriemskoj. vol. D. јер се учење о тројној хипостаси усвојено тек крајем 4. то не значи да саборски едикт са његовим именом није издат и без његовог присуства. Такође. Теодорет је говорио о избору Амбросија за миланског епископа (374. II. 19 У коментару 685 Шафовог издања Теодоретове Црквене историје наводе се следеће године као могуће за одржање овог сабора: 367. Београд 2011. Gilliard. ser. што не одговара претежно латинском утицају у Сирмију тог периода. стил царског писма код Теодорета је неуобичајен због низа библијских цитата и теолошке терминологије карактеристичне за црквене писце 5. 259-328. Schaff. стр. F. иако садржи неке историјске податке. што је анахронизам. јер би било ван протокола да Валентинијан I или Гратијан издају едикт поданицима на територији свог савладара у Малој Азији. cit. Асклепијад. Paris 1918. The Nicene and Post-Nicene Fathers. 283–284. а његов брат по изразито аријанској афилијацији. J. нити када је он одржан. Телемах. New York 1892. P. читава епизода 18 О аутентичности овог дела код Теодорета и проблемима тумачења в. vol. декрета.. чија се имена наводе: „Полихроније. Djakovo 1891. Zeiller. мај 2010. Штавише. стр 147-157. Не може се са сигурношћу тврдити на који сабор у Илирику Теодорет мисли. C.5. 63-2 (1970). Hanson. да би помогао стрицу у ратном походу против варвара и да је одсео у Сирмијуму до фебруара 379. 20 Многи у потпуности одбацују Теодоретов податак R. Даље. док га старији истраживачи делом усвајају в. 375. в. M.20 Теодоретов credo према стилу и садржају припада грчком религијском миљеу. Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l’Empire Romain. . Теодорет наводи и сам текст усвојен на сабору у коме се тврди да прихвата „једнакосушност“ (еοοÚσιον) Оца и Сина и одбацују „ариоманијаци“.9. Амантије. P. Зборник радова. Теодорет спомиње и питање три хипостасе Христа. неки аутори сматрају да је и редослед царева који Теодорет наводи као потписнике декрета погрешан. Други годишњи симпосион. године. што је била уобичајена пракса још од прве тетрархије. те сигурно не би осујетио своје истомишљенике. Фауст. 373. 28-29. Без Теодоретовог податка.

op.Српска теологија данас. затим Амбросијевим De fide и изузетно значајним фрагментарним документом познатим као Дамасов том. он постао политички и верски центар ове дијацезе. 22 Niceta Remes. о чему сведоче и касније жалбе о укорењености и истрајности аријанства у овом региону.28 Веома је необично да велики Амбросијев опус. 24 E. стр. vol. стр. op. 28 R. Зборник радова. .. cit. M. 281-368. op. Scripta Arriana Latina I (ed. стр. став по став. 149-171. cit. Dekker. в. Journal of Theological Studies 42 (1991). 26 Ecclesiae Occidentalis Monumenta Iuris Antiquissima (скраћено: EOMIA). пада у воду.23 написан у одбрану осуђених аријанаца на сабору у Аквилеји (381). 688. P. R. јер су написани после Аквилејског сабора. нити 21 Разлог из ког се верске одлуке везане за Сирмијум могу пренети на читав Илирик. Други годишњи симпосион. 2. о повратку Илирика21 у проникејску партију. мај 2010. tom. 87 (1982). уопште не помиње одлазак на неки сабор у Илирику. N. The Apology of Palladius. анализа Паладијеве Апологије. в.24 у којој се говори о прихватању „сирмијске бласфемије“. 27 Хансон сматра да га је можда Амбросије испоручио.22 Постоји и трактат анонимног аутора под називом Scholia ariana in concilium Aquileiense: Maximini episcopi dissertatio contra Ambrosium. века.27 Поређењем ових докумената. који је био Амбросијев највећи успех и заслуга.. Hanson. 57-66. 28-29. C. види се да је садржај Паладијеве „сирмијске бласфемије“ најближи ставовима Дамасовог тома. епископ Ратијарије (данас Арчар у Бугарској). Pavić. Мarkschies. De Spiritus Sancti potentia 1. стр. Nature and Purpose. Сачувани аријански списи побијања Амбросијевог списа De fide јасно сведоче о снази хомојанске струје на Западу. стр. Истичем мишљење Маркшиса да је кључно у решавању проблематике Тедоретовог илирског синода и приближавања Илирика никејској догми. 1(1913). стр 147-157. а вероватно и римском цару Гратијану у Сирмијум. Београд 2011.26 који је саставио папа Дамас на сабору у Риму (369) и послао источним епископима. vol. Hanson. в.. C. који је донео правоверну Пету сирмијку формулу. fasc. 90. стр. коју аутор потом оповргава. 25 С. који је био савременик догађаја. 23 Corpus Christianorum Series Latina (скраћено: CCSL). 3rd ed. рart 1: Nicene Appendices (Tome of Damasus). P. што потврђује да је одржан сабор у Сирмијуму. стр. Маркшис25 је упоредио ставове наведене у апологији са никејским симболом. Brepols 1995. 678. R. 45. У одбрану хомојанске струје говори и Паладије. Mc Lynn. Djakovo 1891. De ratione fidei 3.. 576. О значају Паладијеве Апологије као историјског извора. је чињеница да је крајем 70-их година 4. Arijanstvo u Panoniji Sriemskoj. Gryson). cit.. Clavis Patrum Latinorum (CPL). који убраја и његову кореспонденцију.

то даје известан кредибилитет Паулиновој причи. 2-7 Dec. 34 Осим Паулина в.. Зборник радова. Milan. vol. године.). cit. што ће он и урадити. 31 А. стр 147-157. HE II 15. стр. Cameron. ХVI 5. жене Валентинијана I и мајке Валентинијана II. 58 (1968). Амбросије ће добити наређење да преда једну цркву аријанцима на употребу. Socr. јер је Јустина заиста боравила у Сирмијуму и 378/9. Zosim HN IV 9. 96-102.2. centenario della elevazione di sant'Ambrogio alla cattedra episcopale.“. дакле од јесени 378. и позива се на рескрипт против јеретика недавно објављеним у Сирмијуму. Lazzati (ed. . у другој половини 378.1. где ће наставити да подржава аријанску струју у том граду. мај 2010. Soz. op. на сирмијумски сабор и заштити аријанаца..1. 36 CTh..34 По доласку Гратијана у Милано. 30 R..5: „.31 Први сачувани државни закон. Ruf. Други годишњи симпосион. издали су цареви Гратијан. HE V 2.36 Значајан фактор који је утицао на промену мишљења историчара о Амбросијевој улози у решавању аријанско-никејског сукоба. 33 Уп. 1. а потом преместила двор у Милано..29 Ставови царева према христолошким расправама овог периода били су различити.Српска теологија данас. године. vol. и почетком 379. која 29 М. године. CTh XVI 1. Ambrosius Episcopus. који забрањује јеретичке скупове датује се у август 379.30 Ако се сирмијумски сабор догодио за време Гратијанове самосталне владе. Више извора бележи неколико отворених сукоба између ње и миланског епископа. 35 De Spiritu II 2. 273.3. тако занимљив и значајан подвиг постављања православног епископа у Сирмијуму. године. 32 CTh XVI 5.6. како га описује његов биограф. P.32 То нас наводи на закључак да је Гратијан заиста издао некакав верски декрет док је боравио у Сирмијуму.35 Овај Гратијанов потез сведочи о царевој религијској неутралности и покушавању одржања равнотеже између никејске и аријанске стране.33 Ако се вратимо на Паулинов податак о утицају царице Јустине. Београд 2011. HE VII 1. то се не уклапа у цареву верску неутралност или по некима склоност аријанској страни. HE IV 31. 28-29. Socr. quod apud Sirmium nuper emersit. Milan 1976. Hanson. 793-794. C. Валентинијан II (тада малолетан и под туторством стрица Гратијана) и Теодосије (379-395). Док је Валенс био отворено проаијански настројен. Simonetti. Journal of Roman Studies. 1974. Gratian’s Repudiation of the Pontifical Robe. стр. La politica antiariana di Ambrogio in: G. била су истраживања односа секуларне и профане сфере западноримског друштва. Валентинијан и његов син Гратијан били су знатно умеренији и трудили се да се не мешају у црквене расправе. стр. Atti del Congresso internazionale di studi Ambrosiani nel XVI.

новија научна литература о аријанству и свим оним религијским учењима која се везују за њега. који су баш у царском ауторитету тражили потврду своје правоверности. као и сачуваним аријанским сколијама. T. а посебно са Амбросијевим супарницима на Аквилејском сабору 381. су се појавила у последњих педесет година. мај 2010.37 Штавише. Oxford 1975. . такође показују заокрет од традиционалних погледа на пост-никејско аријанство. Верска и политичка таласања у Римском царству 4. и да се једнако учење о неједнакости Оца и Сина може наћи и код Еусебија из Цезареје и Лукијана из Антиохије. него историјским стилом.D. које „православна“ партија назива аријанцима. F. Johannesburg. J. он сведочи о утицају који је овај учени правник и милански епископ имао далеко ван своје дијацезе. Simonetti. 28-29. Western Aristocracies and Imperial Court. 37 J. 38 M. а аријански напади на њега посведочени код историчара тог доба. што је имало за последицу несталност ставова власти према разним хришћанским покретима. Haarhoff. Може се приметити. A. Зато је било могуће да римски цареви подржавају опречне струје у хришћанству. потврђују да је Амбросијево деловање имало успеха. 1958. Schools of Gaul: A Study of Pagan and Christian Education in the Last Century of the Western Empire. године. La crisi ariana nel IV secolo. не може се у потпуности идентификовати са сличним учењима која се јављају широм Царства после Никејског сабора. 364-425. Roma 1975. а модерна тумачења изразом хомојанци.38 Првобитно аријанство везано за учење александријског свештеника Арија. Београд 2011. Matthews. али и да вештим политичким потезима те исте струје утичу на формирање црквеног устројства. да су више противници Арија и његових следбеника створили слику о њему као вођи јеретичког покрета. Зборник радова.Српска теологија данас. века била су бурна. стр 147-157. Амбросија више одише хагиографским. Иако Паулинов животопис св. Други годишњи симпосион.

visited Sirmium between 375 and 378. Зборник радова. AMBROSE OF MILAN IN SIRMIUM – A CONTRIBUTION TO THE STUDY OF ARIANISM IN THE TERRITORY OF SREM The paper examines historical and archaeological evidence which form the basis of the assumption that St. . Thorough analysis of source material shows that there is no sufficient evidence which proves Ambrose’s presence in Sirmium nevertheless his intervention in the ecclesiastical development of the region. Therefore. thus silencing permanently the Arian party there. and ordained a pro-Nicene bishop Anemius as the new Sirmian bishop. the notable account of Ambrose’s biographer Paulinus on the episode in Sirmium ought to be regarded as dubious and prone to hagiographic inclination towards exaggeration. стр 147-157. Други годишњи симпосион. Београд 2011. Aleksandra Smirnov-Brkić ST. мај 2010.Српска теологија данас. 28-29. the bishop of Milan. Ambrose.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful