Српска теологија данас. Други годишњи симпосион, 28-29.

мај 2010,
Зборник радова, Београд 2011, стр 147-157.
АЛЕКСАНДРА СМИРНОВ-БРКИЋ
Филозофски факултет
Нови Сад

СВ. АМБРОСИЈЕ МИЛАНСКИ У СИРМИЈУМУ – ПРИЛОГ
ПРОУЧАВАЊУ АРИЈАНСТВА У СРЕМУ

Апстракт: У раду се истражује податак о посети Св. Амвросија црквеном сабору
одржаном у Сирмијуму на ком је усвојене проглашење тзв. Пете сирмијске формуле и
уклоњено шест проаријанских епископа. Овај податак је од значаја за истраживање
аријанства у Срему у другој половини 4. века, јер на основу анализе релевантних
писаних извора из тог периода, с нагласком на преписци самог св. Амвросија, стиче се
утисак да је наведени догађај имао знатно сложенију верско-политичку позадину и да
се подаци Амвросијевог биографа Паулина, морају узети са резервом.

Кључне речи: Св. Амвросије, Сирмијске формуле, аријанство, Сирмијум, црквена
историја

Непостојање одговарајућег појма у Светом писму којим би се изразио однос
између чланова св. Тројства, довео је до једне од најзвучнијих и најистрајнијих
теолошких расправа у раној хришћанској цркви, која је изнедрила бројна
опречна христолошка учења, захваљујући којима је на крају хришћанство
утврдило границу између правоверја и кривоверја. У литератури, како страној
тако и домаћој, аријанство је дефинисано као сложен историјски појам који не
обухвата једно хронолошки, географски ни теолошки јасно дефинисано учење.
Његово порекло се везује за доктрину александријског свештеника Арија, који
је говорио о подређености Бога Сина Богу Оцу и на Никејском сабору 325.
године одбио да прихвати да је однос између Оца и Сина „једнакосушан“ (грч.

6 Међутим. и оних који су сматрали да термин треба заменити изразом „сличне суштине“ (грч. 122-124. Сандо. London 1994. P. Mirković. Mirković. који је отворено бранио аријанство. 356.3 Посебну важност у црквеним питањима читавог царства. Sirmium и на небу и на земљи (1700 година од страдања хришћанских мученика). затим сабор у Ники (359) и Цариградски сабор (360). мај 2010. О термину неоаријанци в. и 357. стр. Ову формулу је прихватио и цар Констанције. 598f. уп. на пример. The Search for the Christian Doctrine of God. 6 M. даје потпуно другачију и интерпретацију поменутих сабора. R. 355. хомоусиос). хомоиусос) или „сличан“ (грч. стр. Урсакије из Сингидунума и Герминије из Сирмијума. M.2 или радикалније решење да је Син „различит“ (грч. Зборник радова. Други годишњи симпосион. McLynn. која је осуђена на сва четири поменута сирмијумска сабора. 2 . на којима су усвојене проаријанске формуле. C. добија административни центар провинције Доње Паноније. а утемељио његов наследник Еусоније. у: Д. стр.1 отуда за њих назив хомоиусијанци или хомејци. познате као прве четири Сирмијске формуле. Hanson. Хришћански сабори у Сирмијуму IV века. отуд аномејци или пак оних који су сматрали да сваки термин треба потпуно одбацити.4 а одбачен никејски симбол вере. Од времена Првог васељенског сабора настаје теолошко-политичка борба између оних који су прихватили овај термин. 5 Да ли је изгнанство Арија и његових присталица у Илирик утицало на ширење аријанства у Панонији. стр 147-157. Сремска Митровица 2004. Сирмијум. 31-36. а потврдили су је паралелни сабори у Аримину и Селеукији (358). године). 557f. аномоиос). Oxford 1988. Sremska Mitrovica 2006. 28-29. а коју је предложио Акакије из Цезареје. Познановић (ур. стр.Српска теологија данас. стр. Sirmium. 1 Термин хомоиусиос је први пут потврђен у Другој сирмијској формули из 357. op. Hanson. P. C. Београд 2011. Хомејци је модеран назив за оне који су прихватили теолошку формулу да је Син „сличан“ Оцу.. у време цара Констанција II (337-361). хомоиос). године. За све оне који су били спремни на компромис у погледу сличности Оца и Сина јавља се још назив семиаријанци или полуаријанци. 3 R. 4 О сирмијумским саборима и формулама в. Istorija rimskog grada od I do kraja VI veka. Тако се првобитно Аријево гледиште расплињује у више независних праваца. Д. зачетника нове јереси. cit. стр. За време Констанцијевог боравка у Сирмијуму одржана су у том граду четири црквена сабора (351.. представља сложено питање на које наука тек треба да да одговор. cit.). op. отуд хомоусијанци или никејци. 5 N. Ambrose of Milan: Church and Court in a Christian Capital. У Сирмијуму се јавља и једно оригинално теолошко гледиште везано за изузетно ученог епископа Фотина из Сирмијума. Главни протагонисти аријанског учења у Другој Панонији били су тројица епископа: Валенс из Мурсе. од којих се многи нису сматрали аријанцима већ правовернима. 122. Сандо. 79-157.

tribunal conscendens.7 Како је ово главни извор о догађају који се у раду анализира. века. ut non ab ipso. даје објашњење „high level sanctuary“. ut ab ipsis caesus de ecclesia pelleretur. ibique Justinae tunc temporis reginae potentia et multitudine coadunata de ecclesia pelleretur. cum illum attrahere vellet ad partem mulierum. већ јеретици поставили аријанског епископа у овој цркви. Други годишњи симпосион. Mediae latinitatis lexicon minor. да не би он. Амбросија. дајемо и превод овог дела Паулиновог Живота светог Амбросија (Vita Sancti Ambrosii). Et hoc factum non levem adversariis incussit metum. у овој антиникејској средини долази до заокрета ка никејском учењу. col.Српска теологија данас. доводе у питање поузданост ове славне епизоде из живота св. умало је био избачен из цркве. apprehenso vestimento sacerdotis. 28-29. односно хагиограф. F. крајем 60-тих година 4. nihil curans eorum. мај 2010. а као кључна личност у овим променама наводи се интервенција епископа Милана. Тribunal. Београд 2011. Niermeyer. као и њихова провенијенција. али се из контекста види да је у питању део цркве за високо свештенство. nam alio die mortuam ad sepulcrum usque deduxit. услед моћи Јустине. ne tibi aliquid mali eveniret.v. Vita 11. ut ipse solitus erat referre: Etsi ego indignus tanto sacerdotio sum. tamen te non convenit vel professionem tuam in qualemcumque sacerdotem manus injicere. владарке у то време. pacemque magnam Ecclesiae catholicae in ordinando episcopo tribuit. gratiam pro contumelia rependens. према сведочанству црквених аутора. ait ei. vol. s. Фрагментарност извора. стр 147-157. Patrologia Latina. unde deberes vereri Dei judicum. Текст на латинском према J. una de virginibus Arianorum impudentior caeteris. J. који у глави једанаестој каже: Sirmium vero cum ad ordinandum episcopum Anemium perrexisset. 27-46C. где . 14. проблем датирања догађаја о којима је реч. Leiden 1976. Наиме. quae a muliere excitabantur. који гласи: Међутим. главни и једини извор који екслицитно помиње Амбросијев долазак у Сирмијум ради избора новог епископа. када је дошао у Сирмијум због постављања Анемија за епископа.8 ни не обраћајући пажњу на њих. P. Зборник радова. Паулин. И док је он припреман у епископској ложи. при избору сирмијумског епископа Анемија. Амбросија. гомилу је 7 8 Paul. sed ab haereticis arianus episcopus in eadem ecclesia ordinaretur: essetque constitutus in tribunali. Migne. и окупљене гомиле. Quod dictum exitus confirmavit. јесте његов биограф.

Cerkvenopolitični in kulturnozgodovinski odnosi med Sirmijem in Akvilejo. стр. О. која би се могла датирати у 4. Sirmium I. Присуство миланског епископа на сабору у Сирмијуму. несмотренија од других. št. 259-272. И овај догађај је унео не безначајан страх код његових противника. 1983. који је био проаријански настројен. мај 2010. Bratož. и да ће те неко зло задесити?' Како је речено. 4. Археологија и историја Сирмијума. исто тако не доликује ни теби ни некоме твога положаја да руке полажеш на било ког свештеника. уп.11 Личност која је постављена за епископа. Hanson. ни данас не постоји сагласност ауторитета ни у погледу датирања. Други годишњи симпосион. 144. Зборник радова. 28-29. скоро деветсто километара далеко од своје епископије. 1971. мишљења варирају између 375 до 378. јер је желела да га одвуче у женски одељак. уп. 667. стр. Старинар. како би га оне саме тамо савладале и избациле из цркве. P.). бр. 20 (1999). Хронолошки и историјски контекст ове драматичне епизоде из живота св. op.. века. 50 (2000). 9 R.10 У погледу датума постављања православног епископа у Сирмијуму. једна од аријанских девица. 11 R. ни погледу историјске позадине овог догађаја. нарочито у погледу надлежности у црквеним питањима друге епископије.9 Паулинов текст јасно сведочи и о постојању саборне цркве у Сирмијуму. Београд 2011. тако је судбина потврдила. Прилози познавању хришћанства у Сирмију. опроштајем узвраћајући на њену увреду. 10 В. која је пришла епископској ложи и зграбила (његову) свештеничку мантију. Претходни епископ Сирмијума је био Герминије.Српска теологија данас. Брукнер. јер наредног дана мртву је испратио до гроба. Он јој рече. Зар ниси дужна да се плашиш Божје осуде. Амбросија. Милин. Zgodovinski časopis 37. представља кључ за разумевање политичко-црквених прилика у Илирику у другој половини 4. Археолошка ископавања нису дефинитивно потврдила постојање такве грађевине. Нови Сад 2001. чини се свакако необичним. узбунила жена. 257. стр. али је пронађена базилика која је касније могла служити као саборна црква. . C. и донео велики спокој правоверној Цркви у постављању епископа. како се често тога сећао: 'Иако ја можда нисам достојан такве светости. Поповић (ур. који ће представљати Илирик на предстојећем сабору у Аквилеји (381). бр. стр. Међутим. cit. 105-111. век. Милошевић. друге дијацезе и штавише друге префектуре. стр 147-157. М. године. П. Грађа за проучавање споменика културе Војводине. без сумње је Анемије. иако нова истраживања показују да се већ код њега јавља тежња за помирењем са се налази епископска столица.

Зборник радова. 148153. Paredi. W. H. царски едикт издат у име Валентинијана. 14 D. стр. а сачувана нам је и преписка између Амбросија и Гратијана. 15 Neil B. тачније са цивилном и војном управом. године радио као адвокат у канцеларији преторијанског префекта у Сирмијуму. 17 Theod.17 Теодорет наводи три документа везана.16 У модерној науци Паулинов податак о Амбросијевој посети Сирмијуму је општеприхваћен. мај 2010. која се датира у 378. op. века. што упућује да је издат између 367-375. који говори о „Илирском сабору“ на ком је усвојен правоверни симбол вере. 253-259. уп.9. 28-29. Vict. западни август. Извори потврђују да је уочи битке код Хадријанопоља цар Гратијан стигао из двора у Тријеру у Сирмијум. G. Saint Ambrose: his life and times. до 371/373. стр. године. Epit. cit.1. Liebeschuetz). cit. Ambrose of Milan and the End of the Nicene-Arian Conflict. Цар Гратијан је рођен у Сирмијуму13 или његовој непосредној близини у време када је на овим просторима тријумфовало аријанство Валенса и Урсакија. стр. стр. 88. A. Аутентичност Паулиновог податка. чиме је Гратијан de facto постао самостални владар Царства.Српска теологија данас. стр.12 У овом периоду је дошло до значајних промена и на царском престолу. је неочекивано преминуо од можданог удара. никејцима. те је врло вероватно да му је било блиско хомојанско становиште. op. H. За Амбросијеву преписку в. Едикт је упућен епископима провинција у Малој Азији да неодложно треба да прихвате никејски симбол вере. После царског 12 О томе Герминијевим верским погледима више говори М. Tübingen 1995. 429. оставивши за собом младог сина Гратијана (који је још од 367. обично се потврђује наводом код Теодорета. за овај сабор. стр 147-157.. Милин. црквеног писца из 5. нема много података. године. Markschies. HE IV 7.14 Мек Лин наводи интересантан податак да је Амбросије имао политичке везе у Сирмијуму. Oxford 1995. године проглашен за августа) и малолетног Валентинијана II. погинуо је у бици код Хадријанопоља августа 378. годину. Валенса и Гратијана. 47. Прво. али је утврђено да је као адвокат са својим братом Сатиром у периоду 365/368. по његовом мишљењу. Београд 2011. 13 . J. Ambrosius von Mailand und die Trinitätsthelogie. McLynn. Aur.15 О Амбросијевом кретању пре доласка на епископски престо. Williams. Liverpool 2005.6-9. Цар Валентинијан I (364-375). Његов брат Валенс (374-378). 16 C. Ambrose of Milan: Political Letters and Speeches (transl. и спада у ред података који се углавном без проверавања преузимају од ранијих аутора. источни август. Други годишњи симпосион. Notre Dame 1964. у којој се види да су се они раније те године срели.. од које је добијао обавештења о верским приликама. 45-56.

Такође. века. али не помиње да је он повезан са овим сабором. што је била уобичајена пракса још од прве тетрархије.18 Непосредно пре помена овог сабора. Теодорет је говорио о избору Амбросија за миланског епископа (374. мај 2010. Амантије. Клеопатер“. нити када је он одржан. Зборник радова. читава епизода 18 О аутентичности овог дела код Теодорета и проблемима тумачења в. Schaff. стил царског писма код Теодорета је неуобичајен због низа библијских цитата и теолошке терминологије карактеристичне за црквене писце 5. Не може се са сигурношћу тврдити на који сабор у Илирику Теодорет мисли. 283–284. ser. 375. Све то указује да је Теодоретов податак сумњиве провенијенције и да се не може прихватити као аутентичан. Hanson. Djakovo 1891. године. Фауст.. Београд 2011. P. Други годишњи симпосион. Pavić.20 Теодоретов credo према стилу и садржају припада грчком религијском миљеу. D. C.9. 19 У коментару 685 Шафовог издања Теодоретове Црквене историје наводе се следеће године као могуће за одржање овог сабора: 367. јер је хронолошки немогуће да је едикт донет у време Валентинијана I и Валенса. F. . иако садржи неке историјске податке. M. The Nicene and Post-Nicene Fathers. док га старији истраживачи делом усвајају в. а његов брат по изразито аријанској афилијацији. vol. Byzantinische Zeitschrift. године. што је анахронизам. 3. cit. Paris 1918. 20 Многи у потпуности одбацују Теодоретов податак R. Gilliard. vol. Даље. 373.19 Поуздано се зна да је Гратијан дошао у Илирик августа 378. чија се имена наводе: „Полихроније. в. то не значи да саборски едикт са његовим именом није издат и без његовог присуства. Historia Ecclesiastica 4. Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l’Empire Romain. али. II. јер се учење о тројној хипостаси усвојено тек крајем 4. Телемах. Zeiller. Теодорет спомиње и питање три хипостасе Христа. 63-2 (1970). P. декрета. J. века. неки аутори сматрају да је и редослед царева који Теодорет наводи као потписнике декрета погрешан. стр. те сигурно не би осујетио своје истомишљенике.Српска теологија данас. 259-328. године). Штавише.5. јер је први био познат по доследној верској неутралности. јер би било ван протокола да Валентинијан I или Гратијан издају едикт поданицима на територији свог савладара у Малој Азији. Без Теодоретовог податка. op. Теодорет наводи и сам текст усвојен на сабору у коме се тврди да прихвата „једнакосушност“ (еοοÚσιον) Оца и Сина и одбацују „ариоманијаци“. да би помогао стрицу у ратном походу против варвара и да је одсео у Сирмијуму до фебруара 379. New York 1892. стр. Arijanstvo u Panoniji Sriemskoj. едикт је морао издати источни цар. 28-29. Асклепијад. Theodoretus.. што не одговара претежно латинском утицају у Сирмију тог периода. стр 147-157.

Hanson. vol. 24 E. 688. 149-171. De Spiritus Sancti potentia 1. C. стр. C. op.. 87 (1982).22 Постоји и трактат анонимног аутора под називом Scholia ariana in concilium Aquileiense: Maximini episcopi dissertatio contra Ambrosium. У одбрану хомојанске струје говори и Паладије. 22 Niceta Remes. он постао политички и верски центар ове дијацезе. в. Hanson. vol. који је био Амбросијев највећи успех и заслуга. P. стр. уопште не помиње одлазак на неки сабор у Илирику.27 Поређењем ових докумената. који је био савременик догађаја.Српска теологија данас. 28 R. 26 Ecclesiae Occidentalis Monumenta Iuris Antiquissima (скраћено: EOMIA). јер су написани после Аквилејског сабора. Dekker.23 написан у одбрану осуђених аријанаца на сабору у Аквилеји (381). R. Djakovo 1891. затим Амбросијевим De fide и изузетно значајним фрагментарним документом познатим као Дамасов том. Београд 2011. види се да је садржај Паладијеве „сирмијске бласфемије“ најближи ставовима Дамасовог тома. tom. Сачувани аријански списи побијања Амбросијевог списа De fide јасно сведоче о снази хомојанске струје на Западу. cit. што потврђује да је одржан сабор у Сирмијуму. стр. стр. анализа Паладијеве Апологије. M. Gryson). о повратку Илирика21 у проникејску партију. Clavis Patrum Latinorum (CPL). 25 С. Маркшис25 је упоредио ставове наведене у апологији са никејским симболом. 90. о чему сведоче и касније жалбе о укорењености и истрајности аријанства у овом региону. Nature and Purpose. епископ Ратијарије (данас Арчар у Бугарској). fasc. R. Mc Lynn. Arijanstvo u Panoniji Sriemskoj. P. в.. 2. 27 Хансон сматра да га је можда Амбросије испоручио. рart 1: Nicene Appendices (Tome of Damasus).. op. стр. стр.28 Веома је необично да велики Амбросијев опус. N. Journal of Theological Studies 42 (1991). 23 Corpus Christianorum Series Latina (скраћено: CCSL). који убраја и његову кореспонденцију. 3rd ed. op.. Зборник радова. Мarkschies. 281-368. је чињеница да је крајем 70-их година 4. . Други годишњи симпосион. Pavić. 28-29. пада у воду. стр 147-157. 1(1913). cit.26 који је саставио папа Дамас на сабору у Риму (369) и послао источним епископима. став по став. Brepols 1995. в. De ratione fidei 3. The Apology of Palladius. који је донео правоверну Пету сирмијку формулу. 57-66. а вероватно и римском цару Гратијану у Сирмијум. 678. Scripta Arriana Latina I (ed. cit. Истичем мишљење Маркшиса да је кључно у решавању проблематике Тедоретовог илирског синода и приближавања Илирика никејској догми. О значају Паладијеве Апологије као историјског извора. 576. нити 21 Разлог из ког се верске одлуке везане за Сирмијум могу пренети на читав Илирик. 45.24 у којој се говори о прихватању „сирмијске бласфемије“. стр. века. коју аутор потом оповргава.. мај 2010.

33 Уп. стр.32 То нас наводи на закључак да је Гратијан заиста издао некакав верски декрет док је боравио у Сирмијуму. а потом преместила двор у Милано. 36 CTh. Валентинијан и његов син Гратијан били су знатно умеренији и трудили се да се не мешају у црквене расправе. то се не уклапа у цареву верску неутралност или по некима склоност аријанској страни. Валентинијан II (тада малолетан и под туторством стрица Гратијана) и Теодосије (379-395). Socr.). 28-29. Milan. vol. cit. издали су цареви Гратијан. 30 R. Београд 2011.30 Ако се сирмијумски сабор догодио за време Гратијанове самосталне владе.2. Lazzati (ed. стр 147-157. године. који забрањује јеретичке скупове датује се у август 379. 2-7 Dec. CTh XVI 1. 34 Осим Паулина в. 273. HE II 15. Cameron. Ambrosius Episcopus. vol. ХVI 5. Док је Валенс био отворено проаијански настројен. где ће наставити да подржава аријанску струју у том граду.35 Овај Гратијанов потез сведочи о царевој религијској неутралности и покушавању одржања равнотеже између никејске и аријанске стране.1.1. тако занимљив и значајан подвиг постављања православног епископа у Сирмијуму..29 Ставови царева према христолошким расправама овог периода били су различити. 793-794. јер је Јустина заиста боравила у Сирмијуму и 378/9. жене Валентинијана I и мајке Валентинијана II. Други годишњи симпосион. Milan 1976. Више извора бележи неколико отворених сукоба између ње и миланског епископа. 32 CTh XVI 5. Socr. дакле од јесени 378. HE IV 31. стр. године.. Soz. и почетком 379. како га описује његов биограф. и позива се на рескрипт против јеретика недавно објављеним у Сирмијуму. C. HE V 2. Zosim HN IV 9. Simonetti.Српска теологија данас.“. Амбросије ће добити наређење да преда једну цркву аријанцима на употребу. . године. Зборник радова.31 Први сачувани државни закон. 31 А.33 Ако се вратимо на Паулинов податак о утицају царице Јустине. то даје известан кредибилитет Паулиновој причи. 96-102.36 Значајан фактор који је утицао на промену мишљења историчара о Амбросијевој улози у решавању аријанско-никејског сукоба. HE VII 1. P. била су истраживања односа секуларне и профане сфере западноримског друштва. мај 2010.. La politica antiariana di Ambrogio in: G. која 29 М. стр. quod apud Sirmium nuper emersit. у другој половини 378.. 58 (1968). Hanson. што ће он и урадити. centenario della elevazione di sant'Ambrogio alla cattedra episcopale. 35 De Spiritu II 2. на сирмијумски сабор и заштити аријанаца. 1. Ruf. op. Atti del Congresso internazionale di studi Ambrosiani nel XVI.5: „. Journal of Roman Studies.34 По доласку Гратијана у Милано.6..3. Gratian’s Repudiation of the Pontifical Robe. године. 1974.

стр 147-157. такође показују заокрет од традиционалних погледа на пост-никејско аријанство. Верска и политичка таласања у Римском царству 4.Српска теологија данас. мај 2010. које „православна“ партија назива аријанцима. Иако Паулинов животопис св. а посебно са Амбросијевим супарницима на Аквилејском сабору 381. 28-29. . а модерна тумачења изразом хомојанци. Амбросија више одише хагиографским. 364-425. Johannesburg. 37 J. године. Други годишњи симпосион.38 Првобитно аријанство везано за учење александријског свештеника Арија. Може се приметити. века била су бурна. а аријански напади на њега посведочени код историчара тог доба. Roma 1975. Schools of Gaul: A Study of Pagan and Christian Education in the Last Century of the Western Empire. као и сачуваним аријанским сколијама. 1958. који су баш у царском ауторитету тражили потврду своје правоверности. потврђују да је Амбросијево деловање имало успеха. и да се једнако учење о неједнакости Оца и Сина може наћи и код Еусебија из Цезареје и Лукијана из Антиохије. T. Зато је било могуће да римски цареви подржавају опречне струје у хришћанству. J. што је имало за последицу несталност ставова власти према разним хришћанским покретима. новија научна литература о аријанству и свим оним религијским учењима која се везују за њега. Београд 2011. Зборник радова. да су више противници Арија и његових следбеника створили слику о њему као вођи јеретичког покрета.37 Штавише. Simonetti.D. Western Aristocracies and Imperial Court. Oxford 1975. 38 M. La crisi ariana nel IV secolo. су се појавила у последњих педесет година. A. Matthews. не може се у потпуности идентификовати са сличним учењима која се јављају широм Царства после Никејског сабора. али и да вештим политичким потезима те исте струје утичу на формирање црквеног устројства. F. Haarhoff. он сведочи о утицају који је овај учени правник и милански епископ имао далеко ван своје дијацезе. него историјским стилом.

and ordained a pro-Nicene bishop Anemius as the new Sirmian bishop. Therefore. 28-29. the notable account of Ambrose’s biographer Paulinus on the episode in Sirmium ought to be regarded as dubious and prone to hagiographic inclination towards exaggeration. Други годишњи симпосион. thus silencing permanently the Arian party there. AMBROSE OF MILAN IN SIRMIUM – A CONTRIBUTION TO THE STUDY OF ARIANISM IN THE TERRITORY OF SREM The paper examines historical and archaeological evidence which form the basis of the assumption that St.Српска теологија данас. Зборник радова. мај 2010. Thorough analysis of source material shows that there is no sufficient evidence which proves Ambrose’s presence in Sirmium nevertheless his intervention in the ecclesiastical development of the region. стр 147-157. Београд 2011. Ambrose. Aleksandra Smirnov-Brkić ST. the bishop of Milan. . visited Sirmium between 375 and 378.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful