Srednja Tehnika kola Sombor

Seminarski rad iz filozofije

Tema :
Mit o Sizifu










Profesor: Uenik:
Milo Rastovi Milan Hajdin

Sombor, Mart 2007.

Apsurdno rasuivanje

Apsurd i samoubistvo

Postoji samo jedan ozbiljan filozofski problem samoubistvo. Suditi o tome
da li ima ili nema smisla iveti, znai odgovoriti na osnovno pitanje
filozofije. Sva ostala pitanja deluju nevano dok se ne odgovori na ovo
pitanje. To moemo slobodno da kaemo jer ovek se odrie svih ideja koje
ga sluajno mogu odvesti u smrt. Prema tome, smisao ivota je sutinsko
pitanje za oveka.
O samoubistvu se uvek raspravljalo kao o drutvenom problemu. Meutim,
tu zapoinje pitanje o odnosu izmeu individualne misli i samoubistva.
ovek poevi da misli o samoubistvu sam sebe potkopava. Ideja o tome
lei u njegovom srcu, tako da drutvo ne igra skoro nikakvu ulogu u
donoenju takve odluke. Meutim, samoubistvo se retko deava na osnovu
razmiljanja. Odluka o tome lei u nekim drugim stvarima kao to je na
primer trenutno raspoloenje oveka i situaciji u kojoj se nalazi.
ovek prevazilazei ovu temu nastavlja da ivi po navici, a ako oseti
podgurljiv znaaj te navike on se odluuje na samoubistvo. ovekova
lienost iluzija i jasnoe nam govori da se on osea kao stranac u svetu u
kome ivi. Ta razdvojenost izmeu oveka i njegovog ivota je upravo taj
oseaj apsurdnosti. Predmet ovog ogleda jeste da se uspostavi odnos izmeu
apsurda i samoubistva, tano merilo po kome je samoubistvo reenje
apsurda. Jasno postavljen problem moe izgledati istovremeno i jednostavan
i nereiv. On je, s jedne strane, jednostavan jer se do ideje za samoubistvo
lako dolazi, ali je i nereiv zato to ovek ne moe da se odlui kako da sebi
donese tu odluku i uvek trai u sebi nadu ne bi li uvideo smisao ivota i izlaz
iz ovog problema.


Apsurdni zidovi

Apsurdnost se moe nai u svakom od nas i ona nas u tom smislu moe
iznenaditi. Ona u sebi poinje da otkriva ono neshvatljivo do tada. Iz tog
razloga zasluuje da se o njoj razmilja jer u oveku ima neto nedostino
to stalno izmie ljudskom umu.
Sve ima svoj osmiljeni poetak pa tako i apsurdnost koja dolazi do izraaja
kada ovek prestane da radi po svojim svakodnevnim navikama, dolazi do
pitanja ,,zato i poinje da traga za nekim novim poecima i pitanjem
smisla ivljenja. Sama pomisao na pitanja: ta e biti sutra ili koliko je ivot
teak, oveka udaljava od sopstvenog ivota. Zato moemo rei da veliki
broj ivotnih elemenata moe dati danak apsurdnosti (ljubav, neovenost,
nelagodnost, vreme) i ubrzati taj proces opte zbunjenosti oveka u vei
stepen.
Prvi korak duha jeste razlika izmeu onoga to je istina i onoga to je lano
ne trudei se da govori uverljivo jer niko ve vekovima dosada nije dao
jasniji i elegantniji dokaz o toj stvari od Aristotela koji kae: ,,Posledica
ovih miljenja je da ona sama sebe unitava jer tvrdei da je sve istinito, mi
potvrujemo istinu suprotnog tvrenja i netanost nae vlastite tee (jer
suprotno tvrenje ne dozvoljava da ono bude istina). Ako kaemo da je sve
lano i ovo tvrenje je takoe netano. Ako izjavimo da je jedino lano
tvrenje koje je suprotno naem ili da je jedino nae tvrenje istinito,
videemo da smo primorani da prihvatimo beskonaan broj istina ili lanih
miljenja. Onaj ko izlae istinito tvrenje istovremeno izgovara da je ono
istinito i tako redom u beskraj.
Ovaj zaarani krug je samo jedan u nizu koji se gubi u vrtlonom obrtanju i
kojeg ovek eli da se oslobodi. Ali, u sluaju da doemo u dodir sa drugim
zaaranim krugom u kome se deava da ovek u svojim tvrdnjama nalazi
razliku i raznolikost koju je nameravao da rei, dolazi do zaguenja njegovih
nada. To su i dalje oevidne stvari koje nisu zanimljive same po sebi nego
po posledicama koje mogu iz njih proizai.
Posledicu toga moemo videti u ogledu izmeu onoga to razmiljamo da
znamo i onoga to stvarno znamo. Posmatrajui ovaj ogled shvatamo
potpunu razdvojenost izmeu nas i naih vlastitih tvorevina. To to mi
mislimo da znamo je u stvari odraz nae slabosti, dok znanje mi moemo
stvarno da osetimo svim naim ulima, ali nas ono nee uveriti da je ovaj
svet na. to pre shvatimo ovu injenicu bre emo uvideti da je svet apsurd
i da apsurd zavisi koliko od oveka toliko i od sveta.
Ve znamo da je misao ula u ove pustinje u kojoj pronalazi svoju hranu. Od
trenutka kada je priznata (ula u ovekovo razmiljanje i proirila mu svest),
apsurdnost je postala strast najbolnija od svih. Ali, treba znati da li se moe
iveti sa svojim strastima i da li se mogu prihvatiti svi njihovi unutranji
zakoni koji pale i veliaju srce u isto vreme. Apsurd zapravo stoji izmeu
dva stava oveka koji je razapet izmeu svog poziva ka jedinstvu
(sabranosti) i jasnog sagledavanja zidova koji ga opkoljavaju.


Filozofsko samoubistvo

Oseaj apsurdnosti nije isto to i pojam apsurdnosti (oseaj je samo jedan
mali detalj koji se savija ispred pojma apsurdnosti koji oznaava jednu
veliku celinu). Apsurdnost, kao takva, najee nastaje iz poreenja, to nam
daje osnovu da kaemo da se oseanje apsurdnosti ne raa iz prostog
ispitivanja nekih injenica ili utisaka nego da ono izvire iz poreenja nekog
injeninog stanja i izvesne stvarnosti, izmeu akcije i sveta koji je
prevazilazi. Prema tome, moemo rei da apsurd nije u oveku, ni u svetu,
nego u njihovoj zajednikoj prisutnosti. Mi moemo da uvidimo obe strane
apsurdnosti koje nam daju konanu stvarnost, kao to moemo i da se
uhvatimo u kotac sa jednim problemom, ali u tom sluaju zamemarujemo
drugi problem koji je isto tako vaan za izlazak iz apsurdnosti. Problem je u
tome da znamo kako da iz njega izaemo i da li se samoubistvo mora izvesti
iz ovog apsurda. Mi ak moemo da pokuamo da pobegnemo od istine, ali
kada se zna da je ovek rtva svoje istine on ne moe vie da je se oslobodi.
Kao primer ovoga estov nam daje do znanja da je apsurd jednostavno naa
nemo da mu se suprotstavimo i zato mu on daje jednakost sa bogom.
estov posle svih svojih analiza otkriva temelje apsurda. On ne kae ,,evo
apsurda , ve kae ,,evo boga to znai da treba da mu se prepustimo i ako
to ne odgovara naoj racionalnoj kategoriji.
Isto i veliki pisac Kjerkegor u svojim delima pravi veliki skok tako to se on
oslanja na hrianstvo i na treu rtvu ili rtvu uma: ,,U svom porazu vernik
nalazi svoj triumph.
Huserl takoe govori ,,o vanvremenkim sutinama u kojima ne objanjava
sve stvari jednom jedinom nego svima. Razum kod Huserla nije ni
racionalan, ni iracionalan u nekoj meri. Razum je nerazuman i samo to.
Oevidno, to je apsurd. To je ona razdvojenost izmeu duha koji eli i sveta
koji obmanjuje, to je nostalgija za jedinstvom, a ovaj raspreni svet je
protivrenost koja ih povezuje.


Apsurdna sloboda


Do sada smo dobili nekoliko oiglednosti od kojih ne moemo da se
odvojimo: ono to znamo, ono to je sigurno, ono to ne moemo da
negiramo, ono to ne moemo da odbacimo. ta za nas znai smisao van
naeg ivota. Mi moemo da shvatimo samo ljudskim pojmovima ono to
nas dotie ili ono to nam se opire.
ovek esto treba da prihvati ono to je oigledno, pa ak i ako je protiv
njega, on treba pravilno da postupi i da podri oigledno. Ako se pitamo ta
je osnov ovog sukoba izmeu sveta i naeg duha to je naa svest. Beei od
apsurda ovek neshvata da se od njega ne moe tako lako pobei imajui u
vidu da e ga morati prihvatiti u svoj ivot vraajui apsurd u svoju
otadbinu.
Apsurd u oveku ne trai nita posebno nego samo da ivi sa onim to zna,
da se zadovolji onim to jeste i da se u nita ne uplie to nije izvesno.
Posle svih dobijenih injenica moemo da pristupimo poimanju samoubistva
poto se utvrdilo kakvo reenje je mogue dati na osnovu svega izloenog.
Pre se radilo o tome da znamo da li ivot treba da ima smisao da bi bio
proivljen, dok se ovde, naprotiv, pokazuje da e on biti bolje proivljen
ukoliko ne bude imao smisla. To nam daje razlog da prihvatimo apsurd i da
ga uvamo od potencionalnog revolta koji bi mogao da nam stvori probleme
i baci nas u svet zablude.
Iz ovog stanja ne prihvatanja apsurda moemo izai samoubistvom ili dalje
iveti i biti osueni na smrt. Takoe, pojam ,,sloboda sama po sebi nema
smisla jer je vezuju sa bogom. Sloboda nas upuuje na pitanje: Da li smo mi
zaista slobodni? Ako smo slobodni onda smo greni i moramo iveti sa tim,
a ako nismo slobodni onda smo u zajednici koja nam oprata grehe i prima u
svoj svet.
No, ta znai ivot u takvom svetu apsurda iz koga moemo da izvuemo tri
zakljuka: revolt, slobodu i strast.


Apsurdni ovek


Apsurdni ovek je onaj koji ne negirajui venost ne ini nita za nju.
Uveren u svoju ogranienu slobodu, u svoj revolt bez budunosti i u svoju
prolaznu svest on produava svoju avanturu u vremenu svog ivota.





Don Huanizam


Kad bi bilo dovoljno samo voleti stvari sve bi bilo isuvie jednostavno. to
vie volimo, apsurd postaje sve jai.
Don uan ne ide od ene do ene zbog nedostatka ljubavi nego to ih voli
jednakim zanosom.
Don uan ne zna za tugu . Ali, kada malo bolje sagleda svoj svet u kome se
nalazi shvata da je bio tuan dok se nadao. On u stvari zahteva zasienje jer
ako napusti lepu enu to nije zato jer je on vie ne eli, lepa ena je uvek
poeljna, nego zato to on sad eli neku drugu.
Don uana moemo dobro shvatiti samo ako imamo u vidu da je on obian
zavodnik i enskaro. On kao takav je svestan svih mana i zbog toga je
apsurdan.
Prema ovome zakljuujemo da neverovati je jedan od svojstava apsurdnog
oveka. Don uanu dolazi starost od koje on ne skriva ni jedan prezir, ni
gaenje. Njegova sama sudbina je kazna.


Gluma


,,Pozorite, kae Hamlet, eto zamke u koju u uhvatiti kraljevu svest.
Uhvatiti to je dobra re jer svest ide brzo ili izmie. Treba je uhvatiti u letu,
onom neodreenom trenutku kada baca na sebe letimian pogled. Zbog toga
i postoji u oveku ta ljubav ka pozoritu.
Glumac vlada u prolazu. Njegova slava je najkratkotrajnija jer za razliku od
pesnika iza koga ostaju mnogobrojna dela koja govore o njemu, iza glumca
ne ostaje nita jer na bilo kakav nain on ne prenosi nita u venost. Ti
glumci oivljavaju neke apsurdne likove dajui im svoje telo. Oponaajui
njihove pokrete i ponaajui se kao to su ti likovi, glumac pomou svog
talenta predstavlja jednog junaka koji e prolazei iveti naredna 3 sata, a za
kojeg oveku iz publike treba da proivi itav svoj ivot da bi ga proao.
Meutim, glumac se usavrava samo prividno.
Crkva protiv ove umetnosti je imala straan stav, a pogotovo protiv samih
glumaca jer je smatrala da je to jeretiko umnoavanje dua i neobuzdanost
emocija. Glumac je tada znao kakva ga kazna oekuje i on tu kaznu osea i
prihvata u njenoj celini.

Osvajanje


ovek je vie ovek po stvarima koje preuti nego po onima koje kae.
Stari narodi, pre ove nae mainske ere, uporeivali su vreme drutva i
jedinke, da bi saznali koji od njih treba da slui drugoj. To je bilo raeno
zahvaljujui upornoj zabludi i ljudskom srcu.
Uvek doe vreme kada treba izabrati izmeu razmiljanja i akcije. To se
naziva postati ovek jer je ovo razdiranje za oveka strano, ali za ponosno
srce ne moe u tome biti sredine.
Osvajai znaju da je akcija sama po sebi nekorisna. Postoji samo jedna
korisna akcija, ona koja bi popravila oveka i zemlju (mi nikada neemo
popraviti ljude jer mi inimo nae ljudsko telo iako ponieno ono je naa
jedina izvesnost: mi od njega moemo samo da ivimo jer nam je ono jedina
otadbina).
Do sada je veliina jednog osvajaa bila geografska. Ta re je sada
promenila smisao i obino se nalazi u protestu i rtvi bez budunosti. Sad
isuvie dobro znamo da ovek ako eli biti neto onda je to u ovom ivotu.
Osvajai govore ponekad o elji da pobede i nadvladaju to znai -
,,nadvladati sebe. Oni pri tome ne znaju da ta njihova uzvienost dolazi od
toga to oni oseaju svoju snagu i zbog toga smatraju da oni mogu najvie.
Ali, problem je u tome to oni ne mogu vie od samoga sebe kada to oni
hoe i zbog toga se oni bacaju u duevnu revoluciju.
Na kraju svega toga, uprkos svemu, je smrt. Smrt sve okonava. Mi zato
ulepavamo samo ono to volimo, ali i smrt treba da osvajamo i ako je ona
odvratna.


Apsurdno stvaranje


Filozofija i roman


Svi ovi ivoti koji su odravani u irokom vazduhu apsurda ne bih se mogli
odrati bez neke duboke i postojane misli koja ih svom snagom podstie.
Zbog toga ne sme nita da se izbegne ili izostavi.
Iako, ovek zna sve ove injenice koje prati (beskrajna ljubav, apsurdni
revolt), one su potovanje koje ovek odaje dostojanstvu na jednom popritu
gde je unapred pobeen. Ali, znajui za to da e biti unapred pobeen ovek
treba biti veran pravilu borbe.
Ovi ljudi imaju za cilj da preu, uveaju i obogate ostrvo bez budunosti na
kojem su se upravo iskrcali (ulazak u apsurdni svet). Za apsurdnog oveka
ne radi se vie o tome da objasni i da rei nego da iskua i da opie. Ne moe
se dovoljno insistirati na proizvoljnosti starog suprotstavljanja usmenosti
filozofije. Ako elimo da shvatimo u suvie preciznom smislu tada je ona
sigurno pogrena. Ako elimo da kaemo da ove dve discipline (filozofija i
roman) imaju svaka svoje posebno podneblje tada je to bez sumnje tano. Na
kraju ne postoje granice izmeu disciplina koje ovek sebi postavlja da bi
shvatio i voleo. Ove dve stvari se uzajamno proimaju i ista teskoba ih
zbunjuje.
Nuno je rei na poetku da bi jedno apsurdno delo bilo mogue ako je
potrebno da u njemu bude umeana i misao u svom najlucidnijem obliku.
Ali, apsurd istovremeno treba da se pojavi samo kao inteligencija koja
ureuje. Ovaj podatak ujedno nam odaje objanjenje apsurda. U ovom se
istovremeno moe videti i pravilo estetike koje govori o tome da je delo
uvek pravljeno po ljudskoj meri pri emu se odrie ljudske inteligencije.
Misliti, znai, pre svega, hteti stvoriti svet (ili ograniiti svoj). To znai poi
od osnovnog nesklada koje deli oveka od njegovog iskustva. Po tome
filozofija jeste varalica. Ona poseduje svoju linost, simbole i skrivenu
akciju. Ona ima svoj rasplet .
Do sad su nas porazi apsurdnog zahteva najbolje nauili tome ta je on.
Njegova konsekvencija e nas nauiti da ako apsurd nije u nama dovoljno,
znaemo pomou kakvog se okolienja uvlai u nas obmana.



Kirilov


Svi junaci Dostojevskog pitaju se o smislu ivota. U njegovim romanima
pitanje je postavljeno sa tolikom snagom da trae samo krajnja reenja, a
egzistencija je lana i vena. Dostojevski nam daje objanjenje posledica
koje ove duhovne igre mogu da imaju u ljudskom ivotu i po tome je on
umetnik, a ne filozof.
Dostojevski je pristalica logikog samoubistva. Ininjer Kirilov iz Zlih
Duhova izjavljuje da eli da sebi oduzme ivot zato to je to njegova ideja
zbog koje se priprema za smrt.
Idui postepeno kroz sve scene u kojima se maska Kirilova malo po malo
osvetljava, iskazana nam je smrtonosna misao koja ga podstie. On osea da
je bog neophodan i da je potrebno svakako da postoji .Ali, on zna da ne
postoji i da ne moe postojati to mu daje dovoljno razloga za samoubistvo.
Ovaj stav kod njega povlai neke od apsurdnih posledica.
On priprema svoj in sa oseanjem u kome se meaju revolt i sloboda. On u
stvari u svojoj smrtonosnoj logici dodaje svoju neobinu ambiciju zbog
koje on eli da se ubije da bi postao bog. Razmiljanje je klasino jasno: ako
nema boga, Kirilov je bog. Time Kirilov nam pomae da ga malo bolje
shvatimo. Na jedno pitanje koje mu biva postavljeno, on precizira da ne
govori o bogu-oveku gde nam na pomisao pada da je to zbog nastojanja da
se razlikuje od Hrista. Naprotiv, radi se o tome da ga on sebi pritaji jer
zamilja da Isus umirui se nije naao u raju i shvata da je njegova muka bila
nekorisna. Kirilov je smatrao ako postane bog to znai samo biti slobodan
na ovoj zemlji, ne sluiti besmrtno bie.
Kirilov eli da pokae ostalim ljudima put i zato on izvrava ubistvo i
pokazuje kraljevski i mukotrpan put na kome e on biti prvi. Kirilov je
rtva pedagokog samoubistva.
Sada moemo slobodno da kaemo da niko bez sumnje bolje nije nalazio
tekoe i niko nije znao da apsurdnom svetu da tako bliske i tako mune
stvari kao Dostojevski.
Dostojevski znajui toliko mnogo o ljudima i njihovim mukama zakljuuje:
,, Ako je vera u besmrtnost tako potrebna ljudskom biu (da zbog nje dolazi
do samoubistva ), tada je, dakle, ona nornalno stanje oveanstva.

Stvaranje bez sutranjice


Zapaamo da ljudska nada ne moe biti otklonjena i da napada ak i one koji
su je se eleli osloboditi.
Ali, svemu je potreban poetak. Predmet ovog istraivanja je izvesna
vrednost (crkva je bila tako surova prema jereticima samo zbog toga to je
smatrala da nema goreg neprijatelja od zabludele dece). Uzevi sve injenice
do sada i pregledavi i protumaivi mnogo dela dolazimo do injenice da
je to apsurdno delo za koje nismo sigurno da li ono uopte ima neku
primenu u svojoj bliskosti ili dalekoj budunosti. U ovom problemu veliki
udeo pripada i ljudskoj volji koja nema drugi zadatak nego da podstie svest.
Ta volja podstie da uspostavljamo vlast nad samim sobom. Ustvari mi od
apsurdnog stvaranja traimo ono to smo zahtevali od misli: revolt, slobodu i
raznovrsnost.
Stvarati to u stvari znai dati neki oblik svojoj sudbini. ovek u stvari jeste
gospodar svog sveta, ali ono to ga ometa je iluzija o drugom svetu.



Mit o Sizifu


Bogovi su osudili Sizifa da neprestalno kotrlja veliki kamen do vrha jedne
planine odakle mu se taj kamen vraao usled svoje sopstvene teine. Taj
zadatak su mu dali zato to su smatrali da nema stranije kazne od uzaludnog
i beznadnog rada. Po verovanju Homera, Sizif je bio najrazboritiji i
najmudriji smrtnik.
On je bio osuen zbog toga to je bio lakouman prema bogovima i odavao
njihove tajne zbog ega je i bio baen u pakao. Pria poinje tako to je
Eginu, Azapovu erku, ukrao Jupiter. Azap se potui Sizifu za iznenadni
nestanak njegove erke, a Sizif poto je znao za otmicu, ponudi se Azapu da
ga obavesti o tome, a Azap zauzvrat treba da da vodu Korinskoj tvravi.
Nebeskim munjama on je iskoristio blagoslov vode i zbog toga je bio osuen
u paklu. On je pre smrti iskuao ljubav svoje ene rekavi joj da posle
njegove smrti ostavi njegovo telo na jednom javnom trgu. Zbog toga je
ponovo zavrio u paklu, ali tamo se nije dugo zadrao poto je poslat nazad
na zemlju da bi kaznio svoju enu. Meutim, videvi svu tu zemaljsku
lepotu ponovo, on nije eleo vie da se vrati u pakao. Poziv, opomena i sav
taj gnev nisu pomogli njegovom povratku. Potrebna je bila odluka bogova
koji poslae Merkura da uhvati drznika i vrati ga silom u pakao gde je
njegov kamen ve bio spreman.
Time shvatamo da je junak apsurdan koliko po svojim strastima toliko i po
svojoj muci. Prezir prema bogovima, njegova mrnja prema smrti i strast za
ivotom doneli su mu ovu kaznu gde se celo bie ulae nita ne donevi.
Sizif gurajui taj kamen po stotine puta uz breg sa kog se on kotrljao u
podnoije, saznajemo da je Sizif bio iznad svoje sudbine i jai od kamena .
Ako je ovaj mit tragian, to je zbog toga to je njegov junak svestan svoje
tragedije. Pitanje je u stvari: Gde bi bila njegova muka kada bi ga nada u
uspeh na svakom koraku podravala? Na taj nain moemo shvatiti
pronicljivost koja treba da mu donese muku i istovremeno da dopunje
njegovu pobedu.
Ova kazna, za njega, u stvari nije nesrea ve jedan zadatak ijim
ispunjavanjem on postaje srean.


LITERATURA:

Alber Kami Mit o Sizifu, Mono & Manana, Beograd, 2000.