Diavolo in corpo

avo u telu
1999.
2
Realizam je uvek bio grobnica svake utopije, ali i poslednje uporite svih onih koji i
dalje veruju u politiku, rad, trite. Nama koji teimo unitenju svake vlasti, svakog rada,
svakog trita, ostaje da i dalje gradimo kule u vazduhu. Ali i da unitimo sve one na
zemlji.
* * *
Imati avola u telu. Eto jednog izraza koji je, sreom, nadiveo svoje srednjovekovne
korene. Nakon to je i poslednja vetica bila spaljena na lomaama Inkvizicije, avo je
nastavio da se uvlai u tela ljudi i da ih isteruje iz umalosti svakodnevnog ivota. U tom
izrazu jo uvek ima neto sumpora, neeg to mirie na jeres.
Imati avola u telu znai biti u stalnom pokretu, bez predaha, bez trenutka mira ili
pristajanja na uobiajeno. Taj nemir nema nita zajedniko sa uurbanou modernog
ivota. Naprotiv: na ubrzane kontrakcije ovekovog Ja, koje nisu izraz spolja nametnute
urbe, ve iskra koja izmie svim utilitarnim oekivanjima, obino se gleda vrlo sumnjiavo,
kao na oblik patologije.
Posednutost, opsednutost, fanatizam: mnogo je izraza kojima su branioci onoga to jeste
oduvek nastojali da likvidiraju ljubavnike onoga to jo nije. Ali, olako pribegavanje toj
dijagnozi otkriva veliku nelagodnost s kojom se ti dijagnostiari suoavaju s neim to se
nalazi u stalnom pokretu, koji nije plod odluke zasnovane na logici, ve na tenjama srca.
To ne znai da imati avola u telu znai biti bez razuma. Naprotiv, taj razum ne samo da
postoji, ve ima i veoma vrsto uporite. Pruajui se ka budunosti svojih elja, koje vidi
kao ostvarene, taj razum otvara se ka udu ivota u svoj njegovoj neposrednosti.
Svo znanje i razumevanje ne mogu da nam pribave rei koje bi olakale teret onoga
to nedostaje, celog jednog ivota koji treba da ponovo izmisliti. Kao i mnogi pre nas,
mislimo da nijedna mogunost, ma koliko bila nerealna, ne sme biti osuena ili odbaena
unapred, da nita to je ivot ne sme biti osueno na smrt. Kada se otvori ka mestima
koja nisu od ovog sveta, pred pojedincem poinje da se ukazuje jedan drugaiji svet, sav u
pokretu i bez granica, ije istraivanje jedva da je i zapoelo. Sav rizik je pre u tome da se
izbegne da svakog dana kreemo iz poetka. U svakome ko je preao granicu ovo iskustvo
izaziva vrtoglavicu apsolutnog. Ostaje nam samo da izbegnemo pad ili samounitenje,
emu smo skloni usled iskustva sa stvarnou kakvu poznajemo, ali i da ne dozvolimo da
se ta egzistencijalna vrtloglavica ogranii na estetsko uzbuenje.
Tokomvekova strast za nepoznatimje proganjala ljude, ali i traila olakanje u umetnosti
i nauci. ovekova udnja je postala sirovina za malu kunu laboratoriju u kojoj je bivala
izdeljena na doze koje se mogu bezbedno podneti. Bezbednost iznad svega: to je moto sveta
koji penziju stavlja iznad avanture. Svako kome taj komfor satkan od navika nije dovoljan,
primoran je da samstvara neki drugi ambijent: drugaiji nain miljenja i oseanja, drugaiji
nain ivota. To odmah izaziva napade i podsmeh onih koji se hvale time kako stoje vrsto
na zemlji, zato to to iskorauje iz okvira mogueg. A poto smo svi izloeni pritisku da
stalno prilaemo sve mogue dokaze o sopstvenoj uraunljivosti i da vodimo rauna o tome
kako se ponaamo, esto se dogaa da se potraga za slobodom ogranii samo na period
adolescencije. Pobuna je deija bolest, govore nam sa svih strana. Ipak, u svakoj epohi, u
svakoj sredini, tiranija objektivne stvarnosti uvek je stvarala odmetnike koji nisu marili za
taj kalendar. Mnogi pojedinci i ideje koji su govorili o Utopiji, Nemoguem, Nepoznatom
ili udesnom to su sve samo razliiti nazivi za uvek istu udnju koja ih je proganjala
nastojali su da na svaki nain izbegnu (ne)ivi pesak u koji su sa svih strana bili gurani.
Taj (ne)ivi pesak danas vreba na terenu vladajue misli. Njena nepominost ne treba
da zavara; to je nuna posledica ograniavanja na perspektivu sveta u kojem ivimo, u
3
potpunosti podreenog zahtevima vlasti i robe. Da bi oblikovala svet po svojoj slici i
zahtevima prota, vlast mora da postojei poredak prikae kao prirodno stanje stvari.
Postojee drutvene odnose ona mora da prikae i nametne kao vene i obavezne za svako
drutvo, da bi tako svuda uspostavila vladavinu Progresa, Novca, Rada, Demokratije i
Drave, kao da je re o apsolutnim vrednostima. Stvar je u tome da se svuda i u svakome
pojedinano stvori uverenje da je tako oduvek, da e tako i ostati i da tu vie nikada nee
doi do poremeaja, pobune ili revolucije. Svet u kojem ivimo tako nam se predstavlja kao
sreno sazrevanje du linije progresa, koja nas je pravo iz pakla primitivnosti dovela do
raja civilizacije, to nikada ne sme da se dovede u pitanje. Sve alternative toj jednosmernoj
misli odbacuju se kao blede i neuverljive senke. Odatle ograniavanje na pokuaje da se
postojeem da samo drugaiji oblik: leviarska vlada protiv desniarske, 35-asovna radna
nedelja umesto 40-asovne, organski proizvedena roba umesto vetake, itd.
Realizam je uvek bio grobnica svake utopije, ali i poslednje uporite svih onih koji i dalje
veruju u politiku, rad, trite. Nama koji teimo unitenju svake vlasti, svakog rada, svakog
trita, ostaje da i dalje gradimo kule u vazduhu. Ali i da unitimo sve one na zemlji.
Bezbroj puta je reeno da kritika teorija drutva ne raspolae konceptima koji mogu
da premoste jaz izmeu sadanjosti i budunosti, da ne obeava nita, da ne otkriva sve
posledice i da samim tim ostaje isto destruktivna. Zaista, kada bismo pokuali da for-
muliemo neku konkretnu alternativu, to vie i ne bi bila alternativa. Mogunosti jednog
drugaijeg sveta toliko su udaljene i nespojive sa univerzumom postojeeg da se opiru
svakom pokuaju uklapanja u njegove granice.
Zato svi oni koji nas sluaju, dok pokuavamo da raistimo teren na kojem emo sve
dovesti u pitanje, nee uti nita. Ali, nita drugo nije ni mogue. Svi oni koje zagluuje
neprestano brujanje uvek istih dana i znakova koji smenjuju jedni druge, nikada nee moi
da razaberu na apat.
Zadravanje na povrnim, banalnim razmatranjima, samo govori da jo nismo stigli do
najveih dubina. Naizgled opskurne formule koje izgovaramo slue tome da probude de-
mone koji ive u svakome od nas. Ovde emo voditi detaljan izvetaj o njihovoj inkarnaciji.
Ovde emo se obraunati sa svetom privida. Pokuaemo da iz njega iscedimo svu njegovu
snagu i sve njegove razloge.
Redakcija Diavolo in corpo, Torino, 1999.
Anarhistika biblioteka
Anti-Copyright
2. 10. 2012.
Diavolo in corpo
avo u telu
1999.
Preveo Aleksa Golijanin, 2002. http://anarhija-blok45.net1zen.com
Entrate . . . , Diavolo in corpo, no. 1, 1999, Torino, http://www.reocities.com/kk_abacus
http://anarhistica-biblioteka.net