legende

o nestanku
Mirjana Deteli

Mirjana Deteli

Legende
o nestanku

Tardis
Beograd, 2012

dorkasi
Consume my heart away and gather me
Into the artifice of eternity.
W. B. Yeats, Sailing to Byzantium, 1928

i
sluaj dorkas

antiko vreme pre Platona, u doba koje je iako pismeno

prednost davalo usmenoj tradiciji, obrazovni sistem je poivao
na tri kategorije didakta: hironima, dorkasima i homerima. Hironi
i homeri bili su davaoci sekularnog obrazovanja, nisu imali posebne
kole i uglavnom su poduavali na otvorenom, u senkama drvea,
kraj potoka, u maslinjacima, ili u hladu kolonada na agorama. Oni su
sa acima bili od prvog do poslednjeg stepena kolovanja homeri
malo krae nego hironi koji su, osim o nauci, vodili rauna i o telesnim
vetinama i borbenim tehnikama svojih aka, pa su morali poeti malo
ranije nego homeri koji su se bavili uglavnom filozofijom i poezijom.
kolovanje je pod takvim uslovima trajalo prema dogovoru, a prava i
obaveze obe ugovorne strane titio je grad u kome se nastava odvijala.1
Slava izuzetnih pojedinaca meu ovim uiteljima bila je tolika da je u
neobino iskrivljenom vidu doprla i do naih dana. Malo je onih koji
danas ne znaju da je Ahilov uitelj bio kentaur Hiron, i da je autor
uvenih epova Ilijada i Odiseja slepi pesnik Homer. Nauka je odavno
objasnila da je homer zajednika imenica koja postaje vlastita samo kad
se radi o jedinstvenoj linosti, pojavi bez presedana na primer o
Uitelju, kako su se apostoli obraali Hristu. Potpuno isti fenomen
vai i za hirona i za njegov kentaurski lik koji je izveden nesrenom
analogijom po slinosti, jer je simbol njegovog zvanja bio konjanik sa
zapetim lukom, kao to je znak svakog homera bila lira.
Dorkasi su, meutim, bili svet za sebe. Dok su hirone i homere
birali roditelji njihovih pulena po uvenju ili ee po ceni, dorkasi nisu bili birani uopte. Oni su sami izabirali meu decom oba pola
1 Samo se po sebi razume da robovi nisu imali pravo na obrazovanje. Ako su imali
neko znanje, postajali su uitelji, ali privatni, za decu onoga ko je imao sredstava da
ih kupi. Ni ene se nisu kolovale na redovan nain. Ako su dobijale obrazovanje,
esto i vrlo dobro, to je bilo u kui, od posebnih uitelja.

one koji su pokazivali vie ili manje izraene sklonosti ka arkanama,

ezoterinim ili okultnim vetinama. Njihov domen i jeste bila magija
bela i crna, odnosno tajna nauka o prirodi boanskog principa i njenim
skrivenim zakonima, ono to e kasnije tako pogreno biti nazvano
metafizika. Da bi takvu nastavu mogli da izvedu kvalitetno, dorkasi su
morali postii razumnu dozu privatnosti i skrovitosti, to je dovelo do
nove koncepcije kolovanja, potpuno drukije nego u sekularnom obrazovanju. Kako je ona izgledala iznutra moemo samo da nagaamo,
ali zato sigurno znamo da se odvijala u zatvorenom prostoru, u hramu
(lat. Templum, gr. Temenos) ija se dedikacija samo slutila po nekim
spoljanjim znacima, i da roditelje nije kotala nita.2 Zatitni znak
njihovog poziva bila je gazela koju su u plitkom reljefu predstavljali
uvek na arhitravu svog sedita, gde god ono bilo. Time su ujedno hteli
da naglase i simbolsku vrednost svog imena (dorkas na grkom upravo
znai gazela), ali se zapravo ni u najstarije vreme nije znalo koja je
tano veza bila meu njima.
I pored svega, roditelji nisu znali da li da se raduju ili da oajavaju
kada bi njihovo dete bilo izabrano. Jedni su naroito, ak i iz velikih
daljina, dovodili decu u sedita dorkasa, smatrajui au da neko njihov bude izdvojen iz gomile. Drugi su, opet, krili obdareno dete ako
bi se desilo da ga imaju zato to je biti izabran osim velike asti
za familiju znailo i ne videti dete nikad vie i zaboraviti da si ga
ikad imao. Jer onom detetu koje ue u kolu arkane dorkasi postaju sve
i brinu o svemu to detetu treba.
Dorkasi su, dakle, bili mistici u pravom smislu rei, uitelji tajnih
nauka i prenosioci tajnih znanja, onoga to se u to vreme zvalo
. Lino obeleje njihovog zvanja bila je kao i kod drugih
srodnih profesija traka koja se nosila oko ela i razlikovala se od
2 Velika je zagonetka bila kako su se dorkasi finansirali, i odakle im prihodi da
izdravaju ake i objekte. Slutilo se da izmeu tajnih znanja dorkasa i opte koliine
bogatstva u poznatom svetu ima neke sprege, ali je bilo nemogue staviti prst bilo na
ta odreeno. Bogati pojedinci, pa ak i varvarski kraljevi i lokalni tirani, sigurno
su bivali donatori i mecene dorkasa s vremena na vreme, ali je bilo jasno da takva
sporadina finansiranja ne mogu odrati ovaj fenomen u ivotu. Stoga je javna tajna
bila da su dorkasi ovladali misterijom nepresunog izvora zemaljskih blaga, do ega
njima oigledno nije bilo naroito stalo jer se nikad ni po emu, kroz mnogo vekova
njihovog postojanja, nain ivota u hramovima ni za dlaku nije promenio. On je uvek
bio krajnje jednostavan i bez ikakvog sjaja, mnogo vie na priliku lakedemonsku nego
razmekanu jonsku ili korintsku varijantu.

slinih samo po boji. Dok su druge bivale najee bele, zlatne ili plave,
dorkasi su nosili iskljuivo tamnocrvene trake bojene biljkom iz porodice Rubiaceae, kod nas poznate kao bro (Rubia peregrina). Kasnije,
u Rimu, ta specifina purpurna boja postala je patricijsko obeleje i
mogla se videti na bordurama tga samo u rangu od senatora navie,
zakljuno sa imperatorom koji je sebi mogao dozvoliti i celu togu u
purpuru. Do vremena Vizantije podaci o dobijanju dorkas purpura
bili su izgubljeni, ali je tradicija njegovog vezivanja za najvii rang
plemenitosti i vlasti (kako duhovne tako i svetovne) preivela i postala
tako jaka, da je inicirala novi tehnoloki proces dobijanja purpura iz
retkih sredozemnih ljuskara, to je zapravo predstavljalo vrhunac
mistifikacije. Interpretatio Christiana vezala je takav purpur (preko
uskrnjih jaja) za misteriju Hristovog vaskrsenja, a njeni dalji tragovi
vode duboko u folklor svih pokrtenih naroda.
Slutilo se jo, upravo zbog te retke boje, da je hram dorkasa morao
imati neke veze sa kultom Hekate Trijadite ili Trivije, ija je predstava
imala tri strane, u crveno obojene glave. Ta je Hekata uvala tajnu
puteva i raskra prema tome i tajnu prelaza, pa se teko moglo
zamisliti boansko bie obavijeno veom misterijom. Ueniji ljudi su
podozrevali, verovatno s pravom, da se u zatvorenim seditima dorkasa
obnavlja potovanje starih enskih demona i s neodobravanjem su vrteli
glavom, bojei se onoga to bi moglo da se desi ako se sile mraka otrgnu
kontroli. Do toga ipak nije dolo, i dorkasi su s vremenom sve vie uivali kod ljudi onu vrstu potovanja koja uvek stoji u obrnutoj proporciji
sa koliinom informacija o predmetu koji se potuje: o njima se tako
rei nita nije znalo, jer se deca koja odu dorkasima nisu vie vraala
u svetovni ivot. Ona su posle prvih sedam godina u hramu postajala
majstori tajnih znanja sa obavezom usavravanja jo dva ciklusa po
sedam godina, pri emu je bilo poeljno da poslednji bude okonan u
atinskom seditu koje je vailo za vrhunac ponude u toj oblasti znanja,
summa theologiae kako se govorilo u vekovima koji e doi.
Meutim, neke tehnike stvari o dorkasima ipak su bile poznate jer
niko nije ni pokuavao da ih krije. Na primer: prisluno osoblje a
tu dolaze kuvari, istai, snabdevai, vodonoe, pralje i ostali nisu
nikad provodili no u temenosima. Kako dorkasi nisu imali robove
niti prostorije za poslugu, uzimali su to im treba obdan i za novac,
koristei najee usluge raspoloivih preduzimaa ako su do njih
9

mogli doi. Osim toga, jedan hram nije mogao imati ni vie ni manje
od 49 stalnih lanova, raunajui tu i uitelje i ake. Taj broj je dobijen
prostim raunom: svaka od sedam glavnih okultnih vetina3 imala je
svog uitelja koji je uzimao uvek i samo po est aka i poduavao ih
sedam godina, tako da je upis u templum dorkasa dolazio svake osme
godine naravno ne uvek istovremeno za maticu i za kolonije, ali
zato uvek u godini olimpijade. Kruei od uitelja do uitelja, studenti

Hekata Triadita (lat. Trivia), kontrolor raskrsnice, vladar donjeg

sveta. Zmija u jednoj od njenih levih ruku savijena je u obliku
poloene osmice, simbola beskonanosti. Raskrsnica u njenoj
vlasti nema oblik krsta ve ravanja Y otuda tri lica koja
gledaju svako na po jednu stranu puta. Njena ivotinja je crni pas.

su imali optimalne uslove da naue sve to treba, ali su uvek znali ko

je od sedmorice zaduen za njihove konkretne probleme i potrebe, ko
im je drugim reima mentor. U svemu ostalom pretpostavlja se
da je ivot temenosa funkcionisao kao to se danas na Zapadu ivi po
kampusima. Stoga nastanak akademija u drevnoj Heladi, mada je uneo
pometnju meu peripatetiare, na dorkase nije uticao ni na koji nain.
3 Ne moe se tano znati koje je nauke templum dorkasa propisivao kao obavezne.
Uporeivanjem sa drugim slinim sluajevima moglo bi se pretpostaviti da su to bile
matematika, muzika, fizika; astronomija, metamorfoze, bestelesni prenos; poezija.
Ipak, ovaj izbor ostaje u sferi nagaanja.

10

Iako su, kao to je reeno, iveli i radili zatieni zidovima svojih

hramova, dorkasi su sa razloga koji su samo njima bili poznati
obavljali inicijaciju neofita na otvorenom, radi ega su odlazili u svete
gajeve izvan grada. U tome je bilo mnogo manje rizika nego to se
ini jer je tabu svetih gajeva bio vrlo jak, i malo je ko ako ikad
iko imao smelosti da ga prekri. Nije zato udo to se o inicijaciji
neofita kod dorkasa ne zna nita, osim da se obavljala u peinama. Nije
bilo mnogo ljudi koji su znali gde su njihove peine, a jo je manje bilo
onih koji su smeli da uu i razgledaju ih dok su bile prazne. Na osnovu
retkih svedoanstava ovih poslednjih, moglo bi se pretpostaviti da je
u inicijaciji bilo dosta krvi. ija je to krv bila neofitova, rtvene
ivotinje ili i jedna i druga nema naina da se sazna, osim da su
primaoci rtve bili veliki, vukoliki psi, ijih je sedam predstava dvadeset vekova stajalo na zidovima atinskog temenosa u dnu Akropolja 4 sa
neobinim propratnim tekstovima. Na alost, i psi i tekstovi zauvek su
izgubljeni prilikom eksplozije turske barutane u Partenonu 1687, kada
je mletaka artiljerija razorila atinski Akropolj i gotovo sve na njemu.
Ostao je samo poetak prvog stiha iz teksta zapisanog ispod treeg psa
koji je kako svedoi jedan turski putopisac bio enka, a glasio
je otprilike ovako: astarthi ahemarot hekate on Osim jasne aluzije na
boginje Itar (Astaroth) i Hekatu, niko do sada nije uspeo da odgonetne
kom jeziku pripada ovaj fragment jer nema dovoljno materijala za iole
pouzdanu rekonstrukciju.
Mnogo vekova pre ovog traginog dogaaja atinski hram je bio
naputen, kao i veina sedita dorkasa u Grkoj. Prema svedoenju
savremenika, izgledalo je kao da se to desilo u jednom istom danu: temenosi su bili prazni i radoznalci su prvi put smeli nesmetano da etaju
po njima i da zadovolje znatielju koja je bila sve pre nego mala.5 Ova
Doraklesova opaska ipak se mora uzeti kao licentia poetica. Temenosi
nisu bili naputeni svi odjednom i u istom danu, naprotiv: naputen je
bio samo atinski hram, a ostali dorkasi bili su zaueni i zateeni tom
novou isto koliko i laici, ak i vie. Atinski temenos nije bio prestian
4 Kada je preduzeo temeljnu rekonstrukciju atinskog Akropolja, Perikle nije dirao
temenos dorkasa koji je na njemu zatekao. Graevina se nalazila u samom dnu, iza
budueg Erehtejona, i bila je sasvim neupadljiva, kao to i odgovara mestu na kome
se ue tajne nauke.
5 /Doracles Atticus/, , Miscelanea fragmenta, s.l., s.a., fr.
21b.

11

samo zbog poloaja na kome se nalazio, ve je i hijerarhijski stajao na

prvom mestu u sistematizaciji dorkasa, tako da su ostali templi poeli
polako da se osipaju i za manje od dve generacije stanje je zaista i bilo
kako ga Dorakles opisuje. Ali u prvom trenutku, samo je jedan temenos
bio prazan.
Bilo je mnogo nagaanja kako se i zato to desilo. Prva pomisao
na pljaku i razbojnitvo odmah je odbaena jer niko nije verovao da
bi svetenici okultnih vetina mogli biti zateeni na tako trivijalan
nain. Osim toga, na samom mestu nije bilo ni mrtvih ni ranjenih,
a koliko je moglo da se proveri, nita nije bilo ni odneto (sudei po
tekim zlatnim aama i drugim obrednim predmetima naenim u
savrenom redu tamo gde im je oigledno bilo mesto). S druge strane,
teko je bilo pretpostaviti da etrdesetdevetoro ljudi moe tek tako
da nestane kao da ih nikad nije bilo, da se provue neopaeno pored
gradske none strae i uopte da iezne u malom i dobro uvanom
mestu sa zidinama i kapijama6, gde se svi poznaju ak i kad ne znaju
jedni o drugima koliko bi hteli.
Dramatian nestanak atinskih dorkasa vrlo je dugo bio prva vest
dana, ali je postepeno padao u zaborav. Tamo bi zauvek i ostao da u
IV veku nije na kratko obnovljeno zanimanje za njega. Antiki svet se
tada suoavao sa nadolazeom propau Rima i prevagom hriana
kojima se malo ko radovao. Tajnoviti misticizam dorkasa izgledao je
prefinjeno i elegantno u poreenju sa primitivnom surovou razapetog
boga koji pati i duom i telom. Istanani hedonistiki duh starog sveta
oseao je prirodno gnuanje pred tom stranom slikom, okretao lice
od nje i preputao se romantinim zanosima oko raznih tajni: potonule
Atlantide, eleusinskih misterija, krvavih ali uzvienih kultova Kibele
i Mitre. I pored toga to je Konstantin prebacio centar sveta na Istok,
blie njima, Heleni su vie voleli Julijana Apostatu koji je 50 godina
posle Konstantina makar probao, ako ne i uspeo jer je umro mlad, da
vrati stare bogove tamo gde im je bilo mesto. Ali jedna je druga stvar
naroito smetala ljudima da prihvate hrianstvo, a to je institucionalizovanje smrti, javnost detalja za koje se dotad smatralo pristojnim
da ostanu u porodinom krugu, izgradnja itavih gradova mrtvih na
teritoriji gde je grad bio drava ak i za vreme Avgustovog Rima. Grad
6 To je bilo u doba najveeg grkog straha od persijske invazije. Antiki gradovi, u
naelu, nisu bili opasivani zatitnim zidinama.

12

mrtvih, odmah izvan zidina grada u kome se ivi, bio je za Helene

pojava iz najstranije none more, isto to i otpeaen ulaz u Had,
otvaranje bezdana donjeg sveta odmah tu, ispred kunog praga.
U tom trenutku, zato to nisu imali distancu prema dogaajima koji
teku, oni nisu mogli da shvate da su sami sebi zadali taj teak udarac.
Hriani su dizali svoje nekropole van grada zato to im je gradska
vlast to nareivala u brizi da sauva istotu kulta predaka kakav je
nasleen iz davnina. Varvarski sjaj prvih hrianskih martirijuma posle
Milanskog edikta, divljatvo obreda, udesna isceljenja, egzorcizam i
drugi pitoreskni dogaaji na grobljima pretili su da ozbiljno razljute
predake due, ali su neoekivano dobili privlanu mo za lakomislene
i ugroene savremenike, koji su zajedno sa hrianima poeli da trae
leka svojim telesnim i duevnim bolestima na grobovima mirotoivih
svetaca. U toj atmosferi, u uskom krugu atinskih ljudi od knjige, ponovo je oivljeno seanje na tajanstveni nestanak dorkasa, na nepostojanje
telesnog traga njihovog na zemlji i na nemogunost da se dokae bilo
njihovo prisustvo, bilo odsustvo iz ivota. Tada se prvi put pomenula i
besmrtnost kao mogue reenje ove zagonetke.
Kategorija besmrtnosti bila je tom svetu, uenom i otmenom,
prihvatljivija od opteg dizanja iz mrtvih, vaskrsavanja, sudnjeg dana
i drugih sumanutih vizija mistika sa Levanta. Ona je imala izvesnu
eleganciju jer se jednako opirala i dokazivanju i pobijanju, kako i prilii silogistikim igrama istog idealizma, to e kasnije bravurozno
pokazati Imanuel Kant. Dva su miljenja uglavnom bila u opticaju:
akcionistiko i metaforiko7. Akcionisti su smatrali da su dorkasi, posle
vekova traganja za konanom mudrou, najzad otkrili filozofski kamen i, meu prvim stvarima, poeleli i osvojili veni ivot. Pitagorejska
frakcija meu njima jako se bunila protiv filozofskog kamena i vie je
bila za tajnu formulu izbalansiranog univerzuma, pri emu se pozivala
na zapanjujua iskustva svetenika AmonaRa u Egiptu. Predstavnici
aleksandrijske grupe, sastavljene od bivih stipendista koji su odreeno
vreme proveli na specijalistikim studijama u aleksandrijskoj biblioteci,
nalazili su da je osnovna manjkavost obe teze to to ne daju rauna
o vremenskoprostornim koordinatama dorkasa koji, ak i besmrtni,
moraju negde biti. Oni su reenje videli u tajni putovanja kroz vreme,
7 Od gr. meta forein = preneti, prenositi. Danas se metafora kae i za kolica kojima
se na aerodromima i stanicama prenosi prtljag.

13

pretpostavljajui dosta logino da onom ko ne moe umreti, ni tajne

vremena i prostora nisu nepoznate. (Kulturolozi koji se bave poreklom
popularnih ideja o vremeplovu, kamenu mudrosti, alhemiarima i eliksiru vene mladosti morali bi imati na umu i ove helenistike prototipe.)
Metaforike teorije bile su mnogo manje matovite. One su se
uglavnom iscrpljivale u spekulacijama o imenu i rangu boanstva koje
je prevelo dorkase na Olimp, ili na neko manje oficijelno ali jednako
nedohvatljivo boravite besmrtnika. Jedni su mislili da to mora biti
ostrvo mladih na koje povremeno odlazi i plemeniti Ahil kad mu dotui
boravak u Hadu, drugima je vie odgovaralo neko skriveno mesto u
Arkadiji, dok su najneobuzdaniji lansirali i branili tezu o drugoj Argonautici. Sa razumljivih razloga, aleksandrinci su imali najvie
dodirnih taaka sa metaforiarima i zajedno sa njima izgradili su
teoriju o gazelinom skoku koja je bila suvie komplikovana da bi
ostvarila trajniji uticaj na ostale grupe.
U najoptijim crtama, ona je pretpostavljala da tekui svet na planeti Zemlji, koine 8 za sve ljude koji u sva tri glagolska vremena mogu
pokuati da ive na njoj, nije jedini oblik postojanja ni za njih, ni za
samu planetu. Oni su, voeni eljom da protivniku (tj. hriansku)
strategiju okrenu u svoju korist, pretpostavili da ako aneli mogu
u neizmerljivom mnotvu igrati na vrhu srebrne igle nema razloga
da se ista mogunost uskrati svetu koji je delo istog tvorakog principa.
Po njima, u paralelnim dimenzijama i svetovi mogu postojati na istom
prostoru u isto vreme, takoe u neogranienim koliinama. U tome
im je od velike pomoi bio Platon ija im je teorija o metempsihozi
donela gotovo reenje kada je iz mnotva trebalo izdvojiti i imenovati
onaj jedan neophodan paralelni svet na koji se odavde moe otii sa
najveom moguom verovatnoom. Tako su dorkasi, u ovoj originalnoj
i kasnije esto preraivanoj teoriji, posebnim vetinama i sredstvima
savladali tehniku skakanja iz jednog sveta u drugi, iz sveta fizikih
tela u svet iz kojeg dolaze due da se ovaplote u naem hronotopu. Nije
8 U dananjoj upotrebi, ime za grki jezik iz doba helenizma, prelazni oblik izmeu
klasinog i modernog grkog. Tim jezikom je napisana Septuaginta (prvi oficielni
prevod Biblije na grki), a njime se govorilo od Crnog mora do Atlantika, svuda gde
su osnivane grke kolonije. Bio je meavina jonskih govora i atikog dijalekta. Sama
re znai trg, zborno mesto, zajedniko ognjite otuda i jezik koji se tamo govori.
U tom smislu imala je i metonimijsku upotrebu npr. Zemlja je koine univerzuma,
Atina je koine Grke, i sl.

14

bilo precizirano i to su im ostali najvie zamerali da li tokom

preskakanja iz jednog u drugi svet dorkasi zadravaju uvek isto telo,
ono koje su imali u trenutku prelaska u besmrtnost, ili se i sutinom
i formom prilagoavaju svetu u kome borave. U tom drugom sluaju,
meu duama bi morali biti bestelesni, formirani od iste svetlosti ili
od neke jo finije tvari (Platon tu nije ulazio u detalje), pa je veini
izgledalo lako mogue da niko pametan ne moe eleti da se ponovo
materijalizuje kad je jednom osetio sve ari nematerijalne egzistencije.
Drugim reima, niko nije ni pomiljao da a priori odbaci hipotezu po
kojoj su dorkasi svojevoljno ostali u drugom svetu, oarani njegovom
sublimnom lepotom i svojim novim stanjem. U beskonanoj i zapravo
detinjastoj zaljubljenosti u sopstveni nain ivota i model sveta koji nudi
njihova kultura, njima nijednom nije palo na pamet da su koristei
nova znanja i moi dorkasi mogli otii u neku drugu zemlju, drugi
grad, meu druge ljude: tako je nezamislivo njima bilo da se igde moe
iveti sem meu civilizacijskim tekovinama Grke i Rima.
No, takav stav nije nuno bio frivolan. Svet je u ono vreme izgledao
drukije od onog to prosean ovek danas zamilja: grko govorno
podruje prostiralo se od dananjeg Azova (a tadanje grke kolonije Tane) do Sicilije, Korzike i panije, odnosno od Crnog mora do
Atlantskog okeana. Latinsko se, istina, povlailo od prethodnih irokih granica koje su na severu ile od Germanije a na jugu do sredine
Afrikog kontinenta, ali je svejedno to jo uvek bio ogroman prostor. A
gde god su se govorili grki i latinski, ovek je zapravo bio svedok i korisnik njihove kulture. Ipak su velike daljine veoma oteavale efikasnu
komunikaciju meu delovima poznatoga sveta, pa je tako hersonski9
rat na primer imao vremena i da pone i da se zavri i grka
kolonija da se rasturi dok je do Atine stigla tek prva vest o njemu. Ne
samo teorijski ve i praktino, nije uopte bila neophodna besmrtnost
da se ovek sakrije u tome svetu po kome se putovalo u karavanima,
a njihova je trasa odreivana ne po duini ve po isplativosti puta.
Brzina definitivno nije bila roba na ceni u to vreme iji su dani ionako
bili izbrojani.
Huni, Vandali, Avari, Tatari, Mongoli i Sloveni radili su predano
na degradaciji antikog sveta, sabijali njegove dimenzije i usitnjavali
9 Herson, Hersonesos grka kolonija iz koje je nastao dananji Sevastopolj,
crnomorska luka nekad u Rusiji, danas u Ukrajini (prim. prev.).

15

civilizaciju kojom su se ne tako davno pre toga ponosile mnoge generacije. U VI i VII veku Rim vie ne postoji kao prestonica velikog
carstva, Vizantija dobija nove susede (Bugare, Srbe, Turke), raa se
islam nova religija i hrianski novi neprijatelj. Na Istoku caruje
vasilevs pred kojim se pada u proskinezu, a Zapadom haraju horde
razbojnika i verskih fanatika koje je papa sve proglasio jereticima. Od
VI do XI veka ulogu utvrenog grada po modelu atinskog akropolja
u zapadnim zemljama preuzimaju manastiri, ne vie kao mesto podvizanja i dobrovoljne izolacije, ve kao utoite i jedini nain da se
kakotako sauva kontinuitet pismenosti. U Vizantiji, meutim, sve do
XIII veka vladaju sigurnost i blagostanje, kojeg njeni itelji nisu svesni
i troe ga s jedne strane po stadionima na panem et circenses, a sa
druge na beskonane, ponekad i krvave teoloke rasprave. One najzad u
XI veku dovode do velike izme koja, po strukturi, spada u pojave istog
reda kao i ikonoboraki sukobi, nastanak isihistije i brojni vaseljenski
sabori, ali po ozbiljnosti i dugotrajnosti posledica nema ni presedana
ni premca. Iako i dalje govore koine, Vizantinci vie nisu Heleni ni po
sutini ni po imenu. Spajajui mnoge narode i mnoge rase u ono to e
se kasnije zvati levantinski duh, oni su sebe u punoj meri doivljavali
kao naslednike jedinog, velikog i svetog Rimskog Carstva i smatrali su
da im zaslueno pripada novi etnonim: Romeji. Sve u svemu, dorkasi
su u Vizantiji mogli lepo iveti, pod uslovom da su bili besmrtni i da su
tako hteli, ali za ivot prie o njima nije bilo uslova.
Potpuno neoekivano, ona se u tragovima javlja tamo gde je niko
ne bi traio, ali gde je kad se bolje razmisli imalo neke logike da
se nae: u hodoasnikim priama iz perioda organizovanih odlazaka
u Svetu Zemlju, dakle ve od IV veka nadalje, ali naroito izmeu XI
i XIII, odnosno u vreme krstakih ratova.10 Dok je bilo mogue, hodoae u Svetu Zemlju bilo je vrlo dobro organizovan posao, u punom
smislu i obimu pretea dananjeg verskog turizma. Ono je imalo uvek
isti smer: od Zapada ka Istoku i natrag, kruno kretanje sa dva putna
pravca (odlazak i povratak) koja se nisu preklapala. Time je putnicima
bilo omogueno da jednom trajektorijom pokriju najvei mogui broj
svetih mesta rasutih po obalama Mediterana, da svuda stignu u pravo
10 Kasnije, naroito posle Saladinove uspene antikrstake kampanje, postalo je
potpuno nemogue stii do Svete Zemlje, pa su se hodoaa prilagodila suenoj
geografiji i ograniila na dostupne delove Evrope, pre svega na Santjago da Kompostelu i, mnogo kasnije, na Lurd, uz neodreeni (ali veliki) broj lokalnih svetih mesta.

16

vreme (po ritualnom kalendaru), i da ne misle na zemaljske stvari kao

to je red vonje, presedanje, smetaj, bezbednost itd. Jedna takva ruta
bila je u odlasku kopnena a u povratku i kopnena i morska; skupljajui grupe iz Iberije, Armorike, Overnje, iz Engleske posle prelaska
Kanala, iz germanskih zemalja i Skandinavije, ona je ila od obale
Atlantika na Milano, Sirmium, Carigrad i dalje kopnom do Jerusalima, sa povratkom laama preko Valone do enove pa kopnom na Rim,
i posle opet kopnom prema krajnjem odreditu. Ova stara ruta bila je
koriena na samom poetku hodoaenja, koliko se danas zna prvi
put 333. godine (Itinerarium Burdigalense).
Kasnije, kada je Venecija postala glavna mediteranska sila, a naroito posle razaranja Konstantinopolja koje su krstai izveli za raun
Mletaka 1203, organizacija hodoaa je bila u potpunosti njena privilegija, a na evropskim itinererima pojavljuju se neka nova geografska
imena. Da bi iskoristili povoljan severozapadni vetar, hodoasnici su se
od juna do septembra ukrcavali u Veneciji na redovne linijske brodove
za Palestinu koji su od 1227. godine drani pod strogom kontrolom:
brod se nije smeo pretovariti, a kapetan je bio obavezan da odvede hodoasnike kud oni ele da idu i nije mu bilo dozvoljeno da se usput bavi
trgovakim poslovima, osim ako je tako ugovorom predvieno. Sedam
nedelja je trebalo takvom brodu da oplovi Istru, Dalmaciju i jonska
ostrva, da napravi pauzu u Modonu, i da zatim nastavi za Cerigo11,
Kandiju12 , Rodos, Kipar i, najzad, Jafu. Posle posete Palestini, hodoasnici su esto kopnenim putem odlazili do manastira sv. Katarine
na Sinaju i zatim u Egipat, odakle bi iz Aleksandrije otplovili nazad
u Veneciju.
Kruei tako po Mediteranu, hodoasnici su u srednjem veku bili
retki privilegovani globtroteri i jedini koji su mogli uti i kui doneti
udne, nove, drukije prie od onih koje su sluali kao deca i koje se
oduvek priaju u njihovom zaviaju. U skladu sa razlogom i ciljem
hodoasnikog putovanja, te su prie po pravilu bile o nekom novom,
dotad nepominjanom ili bar zapadnom putniku nepoznatom
svecu, kakvih je po levantinskim gradovima, kolevci hrianstva, bilo
u zavidno velikom broju. Tako je u XI veku meu engleskim povratnicima iz Svete Zemlje kruila pria o Svetom Doraksu (St. Dorax) i
11 Kitera.
12 Krit.

17

49 atinskih muenika koji su za vreme Domicijana svi bili osueni na

smrt u vatri, ali ih je Aneo Gospodnji podigao sa kolektivne lomae
i vazneo ive i nepovreene na nebo. Nekoliko vekova kasnije, kada
odlazaka u Svetu Zemlju nije vie moglo biti zbog stalnog ratnog stanja, Domicijana su zamenili Turci i Saraceni, ali je pria u glavnim
crtama ostala ista. U italijanskoj varijanti, meutim, Doraks gubi
svoj saksonski oblik i pretvara se u Doracija (Doracius, u renesansnoj
varijanti Doraccio), koji vie nije ak ni svetac ve gnusni arobnjak i
mag koga Aneo Boji gromom spaljuje zajedno sa njegovih 49 sledbenika, sve samih pagana i vetaca. U poznom srednjem veku, kada
obilazak svetih mesta dobija izrazito regionalni karakter, i prie za
prigodne potrebe lokalizuju se i meaju sa folklorom, pa se i motiv o
DoraksuDoracijuDorau preklapa sa donetim ili nasleenim sieima
o avolu i njegovom ueniku, o demonskoj pratnji lokalnih svetaca, ak
i o kalueru i acimasamoucima. Zanimljivo je da se na ovu strukturu
nikad nije nakalemila tradicija svetacavojnika, recimo 40 sevastijskih
muenika, sv. Sisina i Mihaila, i mnogih slinih. To samo sobom govori
o snazi i postojanosti magijskog motiva i njegovoj neraskidivoj vezi sa
imenom Doraks (permutacijom od dorkas), u kojoj god varijanti da je
zateen pre konane lokalne obrade.
Na Balkanu, koji pod dugotrajnom turskom vlau nije vie imao
precizne pojmove i tana seanja na starinska znanja i dogaaje, pria
o atinskim dorkasima prela je u mitologem o sv. Todoru i njegovoj
demonskoj pratnji koju ine todorci i todorke (to dorkas). U tom kontekstu ona se ipak ne moe odvajati od prethodne tradicije o trakom
konjaniku, nasleene jo iz vremena Kelta.
Tako se pria vratila tamo odakle je i pola, ali promenjena do
neprepoznavanja i samim tim zaboravljena. Jer ako se ne pria kakva
jeste, ono to uspe da bude ispriano, zapravo je pria o neem drugom.
Sama po sebi, pria meutim nikad ne umire.

18

ii
zemun

osle aneksije Austrije 1939, Geopolitika kancelarija Rajha ponovo

je ula u Beki dravni arhiv. Ne treba posebno naglaavati od
kolikog je to znaaja bilo za nemake planove u jugoistonoj Evropi, posebno s obzirom na rukopis pronaen u zbirci princa Eugena Savojskog
(evs XVI/1zr Band 2). Dokument je zaveden pod zaglavljem Setijev
iskaz (Seti Erzhlung) koje stoji i na rukopisu samom, a dodato je bez
ikakve sumnje naknadno.13 Osim naslova, rukopis je u celini napisan
na persijskom, a autor je izvesni Seti za koga se zna samo da je posle
pada Beograda 1521. neko vreme iveo u Zemunu. Tu se njegovo ime
javlja vie puta u razliitim administrativnim dokumentima (menicama, kupoprodajnim ugovorima, poreskim prijavama) iz kojih se moe
zakljuiti da je Seti bio bogat i cenjen trgovac i da nije imao nikakvog
drugog imena. Njegov iskaz je, kako se naglaava u slubenom opisu
dokumenta, bio sastavni deo testamenta koji je naen u njegovoj kui na
dan njegove smrti 1. aprila 1545. Ovo je njegov jedini dostupan prevod.
***

Ja, trgovac iz Persije, po ocu enovljanin iz Tane14 , po majci

Egipanki Set, u Savskoj varoi poznat kao Seti, piem ovo da steknem oprost jer nikome ne smem da se ispovedim do Njemu, koji mi
je podario ivot i razum. Ako mi je poslao Neastivog da me iskuava,
On sam najbolje zna zato. A ako uzrok mog nemira nije Neastivi,
i ako je svaka njegova re iva istina, onda sam ja grenik upoznao
najnesrenijeg oveka na Boijem svetu, kakav god on bio.
13 Zbirka Princa Eugena formirana je posle njegovog uspenog pohoda na Beograd
1717. i nesrene smrti u Zemunu sledee godine, znai najranije izmeu 1720. i 1725.
godine. Zanimljivo je da je tada u bekoj administraciji postojao najmanje jedan
inovnik koji je mogao da ita srednjovekovni persijski, budui da je dokument u
originalu bio bez zaglavlja i bez ikakvih naznaka o onome to u njemu pie.
14 Dananji Azov.

19

Za sluaj da stradam, onaj ko bude itao neka zna da sam ovo pisao
pri istoj svesti, da nisam uzimao nikakve beneluke niti peurke i
trave, da nisam bacao ini niti bio pod njima, kao to isto tako nisam
bio pod dejstvom opojnih pia. To je vano zbog onog to sledi.
Tog oveka sam prvi put sreo na ulici onog dana kad su se trgovci
svilom potukli oko cene damasta za enu naeg kastelana. Jedna zalutala kamenica pogodila me je u cevanicu od ega sam pao i mogao sam
lako proi jo gore da mi se on nije naao i podigao me na vreme da me
ostali ne pogaze. Posle mi je pomogao da doem do kue, a ja sam ga
zadrao na ruku jer sam imao potrebu da mu nekako zahvalim. Bio je
to jako zanimljiv ovek, prijatnog izgleda i lepog dranja. Jeo je i pio
s merom a govorio pametno i odmereno, tako da sam bio presrean to
mi je sluaj doneo ovog dobrog druga. Kad sam ga pitao za ime, rekao
mi je da se zove Dorkas, to me je zaudilo jer nikada pre toga nisam
uo da se mukarac zove po gazeli.
Na moje veliko zadovoljstvo, Dorkas je nastavio da dolazi i posle
tog naeg prvog susreta. esto smo zajedno etali pored Save i vodili
prijatne razgovore, ponekad i vrlo uene, i nije bilo nijedne teme na
koju moj sagovornik nije mogao govoriti mnogo bolje od mene. S vremenom mi je palo u oi da, iako smo ve podue bili prijatelji, on mene
nikada nije pozvao svojoj kui ve smo se uvek sastajali ili napolju, ili
kod mene. tednja i nematina nikako nisu mogle biti razlog, u to sam
se lino uverio vie puta. U dvatri navrata pokuao sam ak i da ga
okolino navedem da mi oda svoju adresu, ali je on to svaki put veto
izbegao. Na kraju sam prestao da insistiram, a bio sam siguran da je
on toga svestan i da mu je nelagodno. Kako ipak nita nije preduzeo
da to stanje promeni, zakljuio sam da je imao neku tajnu koju nije
mogao ili nije hteo da podeli sa mnom.
Od toga doba on me je iznenaivao i drugim stvarima: jelima za
koja nikad ranije nisam uo, ni ja ni iko od mojih, vinima koja golicaju
jezik i slade vie nego proek a ne opijaju, muzikom koja ga je pratila u
stopu iako se nigde nije videlo ko svira, staklom koje se ne moe razbiti
i drugim udesima. Govorio mi je jo da e jednog dana svuda biti te
nevidljive muzike, da e ulice nou svetleti kao po danu, da e preko
Save, tamo gde su movare, iznii grad sa kuama kao brda, da e preko
reke vile napraviti most kojim e est koija moi istovremeno da ide i
jo kojeta. Takoe mi je najozbiljnije savetovao da se preselim u Zemun
20

dok jo mogu jer nee proi ni est meseci a Beograd e biti pod Turcima.
To sam mu verovao isto koliko i ono drugo jer su Turci bili na Avali ve
sto godina pa nijednom nisu uspeli da uzmu jaku beogradsku tvravu.
Ali sam ga ipak posluao jer se Turaka nikad ne moe suvie plaiti, a
i on je mogao biti neki pijun, koliko sam ja znao o njemu, sa izvorima
svakako boljim od mojih. Ve mi je i tada padalo na pamet da je moda
i avo umeao tu svoje prste, ali nisam mogao biti siguran. Kada je,
meutim, Sulejman poeo opsadu Beograda samo mesec dana po mom
preseljenju u Zemun odakle sam svojim oima video kako se na Gospoin dan15 na tvravi podie turska zastava, upalio sam sveu zahvalnosti
to sam posluao mudar savet, ali me je svejedno grizla tiha zebnja.

Osvajanje Beograda 1521. godine pogled iz Zemuna

Zato sam uz pomo jedne vete ene napravio zapis od avola tako
moan da bi se odmah raspao samo da ga vidi, i pozvao svog druga
Dorkasa na veeru. Zapis sam stavio na sto, da mu bude na pogledu im
ue. Kad ga je video, nasmejao se i rekao da bi avo svakako pukao na
licu mesta, ali njemu nita nije niti e mu biti jer on nije avo. Samo
mu je ao jer je mislio da smo prijatelji, i ako me neto brine u vezi sa
njim, zar ne bi bolje bilo da ga lepo pitam. U tom momentu jako sam
se postideo i najlepe sam ga zamolio da me ne stavlja vie na muke,
nego da mi objasni ta on to radi. I on je mislio da je tako najbolje, pa
smo seli za sto i on je poeo da pria.
15 Beograd je pao 21. avgusta, to znai 6 dana posle Uspenja Bogorodice po katolikom kalendaru, ili 7 dana pre Male Gospojine po pravoslavnom.

21

Dorkas, prijatelju, nije moje ime ve moje zanimanje. Dorkasi su

nekad bili moni magovi sa ogromnim znanjem koje je iz generacije u
generaciju bivalo sve vee, a sluilo je samo jednom cilju: traganju za
filozofskim kamenom ili kamenom mudrosti. Taj je kamen bio jai i
od ive vode i od eliksira mladosti jer su u njemu bile sjedinjene moi
Aristotelovog petog elementa i Pitagorine harmonije sfera. Posle dugih vekova traganja za njim, atinski dorkasi su uspeli da otkriju pravu
formulu, a ja sam u tom trenutku bio jedan od njih. Ne znam da li e ti
ita znaiti ako ti kaem da je to nae otkrie u stvari bilo formula za
dobijanje kristala sa pet simetrala, ali e svakako razumeti koliku je
mo on mogao da nam da. On ukida zakone materijalnog sveta: njegova
snaga je tako velika da savija vreme i obustavlja trajanje.
Ovo prenosim onako kako je on govorio i kako sam se dobro potrudio da zapamtim, ali nisam siguran da je tano jer nisam sve razumeo.
kole u Aleksandriji nisu me ostavile u potpunom nepoznavanju Platona i Pitagore, ali on je govorio i neke druge stvari koje od svojih uitelja
nikad nisam uo. Sledee to je rekao shvatio sam mnogo lake, ali me
je uplailo vie nego ono pre.
Postaje vean i besmrtan, u kombinaciji sa drugim formulama u
stanju si da otvara beskonaan broj vremenskoprostornih tunela i da
kao gazela skae iz sveta u svet, iz jednog oblika postojanja u drugi.
Tvoj um se iri do krajnjih granica svemira, a kristal titi tvoje telo tako
da ti sva zadovoljstva ostaju netaknuta. Pomisli, sva blaga ovog sveta,
sva znanja, mo ravna bogovima, a ti je dri u ruci!
Govorei to sa arom koji kod njega ranije nisam mogao ni zamisliti, ustao je i na dlanu ispruene ruke pokazao mi mali plavi kamen koji
je u dodiru s njim prigueno svetlucao. Gledao sam ga kao opinjen, to
sam verovatno i bio. Bog mi je svedok da ne laem i da ne ludim, ali se
mogu zakleti da je taj kamen meni pevao i izgovarao moje ime, da me
je mamio najlepim obeanjima vene sree i sladostraa koje nijedan
ovek nije iskusio. I glas moga prijatelja govorio je neto od ega su se
moji tanki ivci zategli kao strune.
Evo ga, izvor venog ivota i sree! Moe biti tvoj ako ima hrabrosti da ga uzme, ali me pre toga mora ubiti jer ga ja iv nikome ne dam.
Sad je prilika, hajde, govorile su njegove uagrene oi i on se sav
silno tresao kao ovek u groznici i u stranom gru. A ja sam, nesrenik,
posluao taj zov i zario no duboko u stomak svoga druga da bih mu oteo
22

njegovo blago! Kada se savio pod silinom tog udarca, Dorkas je ispustio
plavi kamen koji se otkotrljao pod sto. Ja sam se u magnovenju bacio za
njim, uhvatio ga i stegao svom snagom. U trenu kratkom kao udarac
groma osetio sam svu njegovu vrelinu, sve tajne i obeanja koje je mogao
da otkrije i ispuni, bio sam jedno sa tim izvorom iz kojeg je Bog napravio
sve svoje svetove a onda se kamen najednom ugasio, ohladio i postao
obian komad stene. Zakovan sam bio za pod gore nego da sam stvarno
zgromljen, ja koji sam izgubio duu i ubio prijatelja radi venog ivota,
prevaren i baen u jamu bezdanicu.
Nisi ti tu nita mogao, dopro je do mene Dorkasov glas. Strana
je mo kristala. A zamisli da si joj izloen petnaest vekova!
Teko mi je bilo da priznam da iko osim Boga moe biti besmrtan,
ali je dokaz stajao iv preda mnom, bez krvi, ak i bez rane, samo sa rupom u koulji tamo gde je no proao kroz nju. Pomogao mi je da ustanem i uzeo svoj kamen koji je odmah poeo da svetli u dodiru sa njim.
Oprosti, brate, rekao je, i ne ali za ovom igrakom. Kad smo
je pronali i usavrili nain njene upotrebe, i mi smo, nas 49, podlegli
njenom stranom dejstvu isto kao ti. Reili smo da nikom ne odamo svoju
tajnu, ak ni brai iz drugih hramova, jer smo svu sreu sveta eleli samo
za sebe. Pripremili smo ta je trebalo, obavili ritual, i u bljesku trenutno
nestali iz atinskog hrama da se vie nikad u njega ne vratimo. Formulom
gazelinog skoka otvarali smo prolaze jedan za drugim i leteli ka sve
lepim i blistavijim svetovima, ali ni u jedan nismo mogli ui. Na kapiji
svakog sveta, osim jednog, stajali su strani straari i terali nas dalje od
sebe i od cilja naega puta. Nita nije moglo biti strano kao to. Pa ipak,
mi jo nismo shvatali ta se deava, mislili smo da je neka greka u pitanju
i traili smo kome da se alimo. Najzad smo se nali u svetu u koji nam
je bilo dozvoljeno da uemo i odmah smo znali, a da nam to niko nije
rekao, da je to svet u koji bismo doli i da nismo besmrtni, u koji dolazi
svaka dua kad napusti zemaljsko boravite na putu ka novim oblicima i
ivotima. Niko, veruj mi, nikada nije bio tako prevaren kao mi.
U tom svetu senki postoji jedno Visoko Bie koje sebe zove Supervizor i mi smo mislili da je to neki bog kad smo stali pred njega da
iznesemo svoju stvar. Rekli smo mu da nismo imali nameru da osvajamo
svet, niti da gomilamo ogromna bogatstva, da nismo eleli vlast nad
drugima. Bilo nam je jasno da smo, stekavi mo, postali nakaze, ive
iluzije kao duhovi i vampiri i da je bilo pitanje vremena kad emo pre23

stati da pijemo i jedemo i da imamo stalni oblik, a ipak nismo eleli

da se odreknemo mogunosti da ivimo veno. Ali ako nam se brani
pristup u svetove isto je kao da smo u zatvoru iako bi kamen mudrosti
morao biti zalog najvee slobode.
Supervizor je gledao u nas sa zanimanjem i rekao:
Moj rang nije dovoljno visok da odluujem o tome, ali
ispravite me ako greim niste valjda mislili da vas filosofski kamen
oslobaa odgovornosti prema drugima? Zar vam filosofi nisu objasnili
da nije moralno ostvarivati nad drugima prednost zahvaljujui magiji
i tajnim znanjima?
A mi smo stvarno mislili da je velika naa zasluga i da nam pripada
ast to smo otkrili kristal i gazelin skok. Supervizor se zbog toga ak
i nasmejao.
Zar vi zaista mislite da je u tome bilo neke zasluge? Da li ozbiljno mislite da ste zbog toga bolji od drugih i da vam pripada vie nego
njima? Osvrnite se oko sebe, jadni dorkasi. ivotna iskra, dua svakog
oveka na Zemlji pola je odavde i ovde se vraa. Ima li razlike meu
njima? Da li je neka bolja od neke druge?
Svuda oko nas bile su neke svetlucave senke, sposobne da budu na
mnogo mesta u isto vreme jer tamo nema ni prostora ni vremena nego
je sve kao da ivi u sebi samom. Za nas je bilo neshvatljivo udo da
stojimo tu, meu njima, tvrdi i nezgrapni, ni ivi ni mrtvi, kao osueni.
Jadni smo mi dorkasi. Izabrali smo stranu sudbinu jer ono emu smo
se nadali nismo mogli dobiti ni preko reda, niti ikada. Sad moemo
samo da lutamo po ovom i onom svetu, ni ljudi ni bogovi, i sve bismo
dali za malo smrti, ak i filozofski kamen, jer je venost, brate moj,
tako dugaka!
I to ti je, prijatelju, istina o bednoj sudbini prvih zemaljskih besmrtnika, nas koji smo u svemu bili ravni bogovima, osim to smo bili ljudi.
Ja, koji sam toga dana ve bio izgubio svoju besmrtnu duu, plakao
sam nad nesreom ovog oveka sa kojom se zaista nita nije moglo
meriti. Sve bih tad bio dao da mu pomognem, samo da je bilo ko od nas
dvojice znao kako. Ovako smo utali u mraku i ekali da se neto desi.
Ja sam znao da je ovo bio na poslednji susret i nisam smeo da dignem
pogled sa vrhova svojih cipela, kao da e to biti poslednje to mogu da
uradim u ovom ivotu. Hteo sam ipak da ga pitam za ime, ali kad sam
najzad podigao oi, njega vie nije bilo.
24

iii
kotor

ria o Katarini Kaboga Koen poinje 1662. kada su Dubrovani,

tano 40 godina posle prethodnog pogroma, ponovo krenuli
hajku na domae Jevreje. Ovaj put Dubrovnik je zazirao od prolivanja
krvi iz kojeg na kraju izau jevrejski muenici i zastoj u trgovini sa
Levantom. Veliko vee se dralo po strani a dominikanci, od kojih
je obino sve poinjalo, bili su umereni toliko da su u poreenju sa
njima ak i dosadna teoloka predavanja senatora Nikole Goce sa poetka veka delovala kao vatrena antijevrejska propaganda. Muka je,
meutim, bila to je incident izazvan izvan geta, pa su pobornici tvrde
linije svi do jednog iz treeg stalea histerino vikali po ulicama
i prizivali strani sud, a odatle do opte pomame ne treba mnogo: clerus
i nobiles su se drali po strani sve gadosti je izveo populus.
Mnogi su u toj masi jedva ekali da rade Jevrejima ono to su u
prethodnoj generaciji njima inili nonici, za koje su svi znali da su
u stvari besni vlasteoski sinovi. Dugo gutani jed provaljivao je iz njih
utoliko slae to je bilo jasno da Jevreje niko ne titi, i da i najprezreniji
hrianin moe da im radi ta god hoe a da za to ne bude kanjen sve
dok traje uzbuna. Gradska straa, i da je htela, nije mogla stii do svih
ugroenih punktova od Lapada do Ploa, pa je po odluci Velikog
vea obezbeivala samo kapije geta, donju na Placi i gornju na Prijeku. Videi to, oni Jevreji koji jo nisu bili doli na red pomiljali su u
strahu da bi moda bar ene bile sigurnije u getu. Zaobilaznim putem,
mranim ulicama uz zidine gde su kue, za potrebe odbrane, graene
bez vrata i prozora ka spoljanjoj strani, male grupe ena u pratnji
onoliko mukaraca koliko se moglo rtvovati na raun odbrane imanja i
kua, kretale su se bez svee ka Prijeku, da uu u geto na kapiju sa manje
vidljive strane. Jednu takvu grupu inila je Judita Koen, rabinova najmlaa unuka i ljubimica, sa sluavkom Jevrejkom i slugom. Napredovali
25

su brzo i sigurno ali su ih pod zidinama, u visini Male brae, presrela

tri pijana i razdraena hajkaa koje je njihova druina sa Place poslala
u patrolu. Jedan sluga, i sam prepadnut, bio je slaba odbrana i odmah
je savladan, a ene su poele da bee nazad, u mrak, iako tamo nije bilo
sklonita: ishod se inio izvestan. Na njihovu sreu, zidine su te noi bile
prometnije nego inae. Kako je stanje u gradu bilo kritino i moglo se
svaki as pretvoriti u opti haos, jedan broj mlaih plemia dobrovoljno
je davao strau na mestima koja su se smatrala najosetljivijim. Tako
je sluaj hteo da rabinova unuka, beei od potere koja joj je bila za
petama i svakako bi je uskoro stigla, u punom trku naleti na vlastelina
Marina Buu i njegovog druga Serafina Kabogu. Gde su oekivali bele i
mekane jevrejske ene sa skupim nakitom u boama, zlatom na rukama
i dukatima oko vrata, napadai u ijim je glavama ve ionako bilo
mutno od loeg pia naili su na dva otra maa i pobegli.
Judita Koen nije bila naroito lepa, svakako ne onako kako se od
dubrovakih lepotica oekivalo. Sva je bila iz kontrasta, crna i bela
i spolja i iznutra, u telu slaba a voljom i duhom jaka i odvana. Od
roenja su je mazili i ispunjavali joj svaku elju u bogatoj rabinovoj
kui, i mada je imala 16 godina jo nisu ni pomiljali da je udaju
govorei da je nenog zdravlja i da je rano, dok im je u stvari bilo teko
da se odvoje od nje. Te noi u Prijeku, u uzbuenju i optoj zbrci od
glasova artikulisanih i neartikulisanih, u svetlosti fenjera koji nikako
da se umiri, pred njom je stajao jedan od najprobirljivijih Dubrovana iz
mone kue Kaboga, aneo izbavitelj i serafim u vatrenom znaku. Pod
drukijim okolnostima, Serafino na nju verovatno ne bi obratio panju,
jedno to je bila sitna i niska, a drugo to je bila Jevrejka. Ova uzbuna,
meutim, nije gospodi bila po volji i, to za inat to kao stvar dobrog
ukusa, inilo se koliko se moglo protiv svetine i njenog nakaznog huka.
Za Kaboge je ovo vailo tim vie to su ve imali skandal u porodici sa
Marojicom u zatvoru, pa su morali da skupljaju poene i paze ta rade,
kao da ive u staklenoj kui, svakom na oima. Oni, dakle, uopte nisu
bili par, ali su se prilike poigrale s njima.
Kada je uzbuna prola i ivot opet postao kolikotoliko normalan, rabin je u palatu Serafina Kaboge na Placi poslao balu najfinijeg
damasta i kanije za no od crvenog persijskog safijana kao bedni znak
svoje ponizne zahvalnosti za viteki in kojim je spasen ivot i obraz
jedinice keri, bisera njegove emerne starosti. Niti je Judita bila rabi26

novo jedino unue a ker mu ve nikako nije mogla biti niti mu je

starost bila emerna, ali je utivost nalagala ove biblijske obrasce, pa su
oni tako i shvaeni. Serafino je uzvratio istom merom i, da bi naglasio
jo jednom kako meu finim i obrazovanim svetom ne treba traiti
krivce za nedavne ispade, lino je otiao u rabinovu kuu i Juditi odneo
na poklon tene bosanskog hrta. Bio je primljen kako dolikuje. Rabin
zapravo nije znao da li je to dobro ili loe za Jevreje, ali mu se inilo da
treba imati jednog Kabogu na svojoj strani u danima koji dolaze i koji
e sigurno biti ispunjeni munim i dugotrajnim parnicama oko tete
nanesene ljudstvu i imovini. Od hriana niko nije reagovao, svi su se
stideli i oseali neprijatno pri pomenu ili pogledu na Jevreje.
Tako je ono to je tada poelo kao galantna epizoda i avantura,
bilo osueno da traje mimo svakog oekivanja. Jevrejka i vlastelin,
u neka druga vremena nemogua kombinacija opasna po ivot za
obe strane, mogli su se na javnim mestima videti zajedno ukoliko su
prilike to dozvoljavale i ako je okolo bilo puno sveta, kao to obino
biva na Placi, o pokladama na karnevalu, na pozorinim predstavama,
na privatnim zabavama u getu i u bogatim jevrejskim kuama izvan
njega. Ali je prava priroda njihove veze drana kao stroga tajna u koju
je bio upuen samo Marino Bua. Da nije bila toliko zabranjena i tako
teko ostvarljiva, da su vremena ostala mirna i dosadna, ova bi se ljubav
moda brzo ugasila i sama od sebe. Prilika, meutim, ini lopova, pa
je i njima uspelo da se kriju pune dve godine. Bilo je pravo udo da
ih i ranije nisu otkrili, to bi im se verovatno ipak desilo da hriani
nisu bili obuzeti aferom Marojice Kaboge i Kandijskim ratom, a Jevreji

Grb porodice Kaboga, Dubrovnik

uvanjem i sakrivanjem talmudskih knjiga ije je unitenje traila crkva na osnovu odluke koncila u Trentu. Uz sve mere opreza, pred kraj
druge godine tajna je postala javna, pa su obe porodice bile prisiljene
27

da preduzmu neto. Rabin je reio da uda ljubimicu unuku za mladog

i perspektivnog roaka, i poslednjeg dana 1664. objavio je u sinagogi
njihovu veridbu. Tada je Serafino Kaboga odluio da sa Juditom pobegne u Kotor.
Pod maskom trgovakog posla i naplate duga, Serafino je iz Dubrovnika poao javno, ne izazivajui niije podozrenje, ali tog dana nije
otiao dalje od Lopuda. Iste noi Judita Koen se iskrala iz roditeljske
kue koja nije bila u getu ije se kapije zakljuavaju i, u pratnji Marina
Bue, ujutru je stigla na Lopud.
U Kotoru ih je Marino odveo svome stricu, biskupu Viencu Bui,
kod koga nisu mogli doi u bolje vreme. Uvuen u skup i osetljiv rad na
unijaenju, sprovodei propaganda fide uglavnom o svom troku i bez
velikog uinka, biskup je ve bio nauio da ceni i male darove. Jedno
pokrtavanje, i u tako velikoj porodici, bilo je vie nego nita, svakako
poen u izvetaju za Rim, mada ne veliki jer Kotor nije znao za jevrejsko
pitanje: ono je bilo reeno. Sa zadovoljstvom je pristao da vena Juditu
i Serafina, a glas o velikom novcu Kaboga pomogao je da se proces
znatno skrati, pa je sve obavljeno o istom troku, bez velikog protokola
i dvomesenog staa za pokrtene. Kupili su kuu blizu Koleate i tu
im se u decembru 1665. rodila ki. Na krtenju su joj dali ime Katarina
Estera Kaboga Koen, izaavi ususret prkosnoj elji njene majke da
kad ve ne moe imati pravo na plemstvo nikako, pa ni u imenu svog
potomstva, ne prikriva svoje pravo poreklo.

Crkva sv. Marije Koleate, Kotor

28

Serafino i Judita imali su sree. Kada je u Dubrovniku Marino Bua

izvestio obe porodice ta se desilo, Jevreji su odluili da ute i ekaju, a
Kaboge da se prave ludi. Rabin nije smeo da dovede zajednicu u novu
opasnost pa se odrekao svog deteta i ponaao se kao da ga nikad nije
bilo, a Kabogama nije ilo u raun da skandal oko Serafinove enidbe,
koju uostalom nisu uzimali ozbiljno, nakodi njihovom radu na Marojiinom pomilovanju. Za njih je Serafino do daljnjeg bio u Kotoru da
titi trgovake i bankarske interese svoje porodice.
Veliki ugled porodice Bua i biskup kao zatitnik obezbedili su
Saru i Judi kako su ih Kotorani zvali dobar prijem u drutvu i
lagodan ivot. Ako je na njemu bilo senke, ona je padala iz Dubrovnika
u koji vie nikad nisu smeli da se vrate i muila ih enjom za prijateljima, rodbinom i zaviajem. Povrh svega, Serafino je dobro znao
da je njihov mir na klimavim nogama i da ni takav, privremen, ne bi
bio mogu da ludi Maroje nije u tamnici. On bi ih naao gde god da
se sklone, a ta bi tada bilo, bolje je ni ne misliti. Poetkom 1667. iz
Dubrovnika je stigao glas da e Veliko vee, pod udruenim pritiskom
franjevaca i Kaboga, na Uskrs raspravljati o pomilovanju i verovatno
odluiti da Maroju oprosti kaznu. Zabrinut i uplaen, Serafino je reio
da ne eka strica u Kotoru ve da mu ode na noge, sam, i da ako
bude mogao iskoristi slavljeniku atmosferu za svoju stvar. etvrtog
aprila stigao je u Dubrovnik, a estog poginuo u velikoj trenji. Judita u
Kotoru pune dve nedelje nije ni znala da je postala udovica.
Kotor se takoe tresao, ali manje i sa blaim posledicama nego
Dubrovnik. Kua kraj Koleate napukla je i vie se u njoj nije moglo
stanovati, pa su Judita i Katarina privremeno prele kod biskupovog
roaka i Sarovog poslovnog partnera Nikole Pime, u njegovu novu
palatu blizu vrata od Gurdia gde su sve graevine ostale neoteene.
Nikola Pima je bio neenja i osobenjak. Bio je poznat po prstenu sa
plavim kamenom od koga se nikad nije rastavljao i za koji je sam jednom rekao da bi mu se mogao oteti samo zajedno sa prstom na kome
je, iako je bilo jasno da je kamen obian i da nema nikakvu vrednost.
Povremeno se zatvarao u kuu i danima potpuno izostajao iz kotorskog
ivota, a kad se ponovo pojavi nastavljao je tamo gde je stao, kao da
nita u meuvremenu nije bilo. S vremenom se ak to poelo smatrati
posebnim znakom otmenosti pa su i drugi probali, ali im je nedostajao
peat autentinosti, ona posebna musca di Pima koja se nije mogla
29

Glavna palata porodice Pima, XVII vek

imitirati. U drugim okolnostima Nikola Pima ne bi primio na stan ni

majku (koju je voleo kao roenu, mada je bio samo usvojeni sin), ali
su prilike bile sasvim izvanredne i niti su njega mnogo pitali, niti se
pak on setio da prui otpor. Kada su veze sa Dubrovnikom napokon
uspostavljene i kad je stigla strana vest da je zajedno sa pet hiljada ljudi
poginuo i Serafino Kaboga, Judita je pala u bolest, a nevoljni Pima se
naao u udu sa malim detetom i gotovo nepoznatom enom. Tada je
u njegovu kuu prvi put stupila enska posluga.
U Juditinom ivotu to je bila ve druga stvar koja je iz privremene
prerasla u trajnu. Punih godinu dana bila je vezana za postelju, a kada
je to prolo, vie niko nije ozbiljno pomiljao na seobu niti pominjao
ita slino. Iako je bila dobro obezbeena jer je Serafino svoje trgovake
poslove ostavio u Nikolinim sigurnim rukama, Judita je znala da sa detetom ne bi lako opstala u Kotoru koji ni godinu dana posle zemljotresa
jo nije mogao pomiljati na normalan ivot. I Pimi je odgovaralo da
sve ostane kako jeste: iako je bio blizu etrdesete, on je tokom prethodne
godine otkrio da voli decu, ili bar dete Katarinu. Protivno svojoj naravi
i poreklu, Judita stoga nikad nije zatraila raun o stanju svoje imovine
i bila je zadovoljna to u novoj kui ima status partnera a ne siromane
roake u nevolji. Umrla je u tridesetprvoj godini od neke bolesti krvi
koju lekari nisu umeli ni da imenuju ni da lee.
Katarina je od svoje sedme godine, a pogotovu od dvanaeste kad je
ostala siroe, bila upuena na domae uitelje, slukinje i Nikolu koji,
30

ak i da je hteo, nije umeo da je vaspita strogo i da je naui stvarima koje

devojka iz dobre kue treba da zna. Kao ekscentrik, on je i inae radio
to drugi plemii nisu. Kad god je mogao, odlazio je u ribanje emu je
bio izuzetno vet i vraao se uvek pun uzbudljivih pria u koje niko nije
verovao, ali su mu na njima mnogi zavideli. Zajedno sa posadom i robom
plovio je po trgovakim poslovima iako je vreme bilo nesigurno. O tome,
meutim, nije hteo da pria, a tajanstvenost njegovog poslovnog ivota
bivala je tim vea. Drao je konje i pse s kojima je lovio po brdima gde
je i ptici bilo teko da sleti, voleo je da pliva i plivao svoju dugu turu
od Dobrote do Mua svaki dan, i leti i zimi, kad nije bio na putu i
jo svata inio to kotorska varo nije primala s odobravanjem, ali je u
samoj stvari bila nemona pred njegovim ugledom i bogatstvom. Kud
god je iao, s njim je bila i Katarina likom i ponaanjem sasvim kao
deak, muki odvana, a preka i besna ee nego to bi bilo poeljno.
Sve je to bilo na oima sveta koji se prvo zgraao, posle udio a na
kraju smejao i, digavi ruke, nije vie obraao panju na Pimu i malu
Piminu. Skriveno od tih oiju, Pima je Katarinu uio i svemu drugom
to je znao o navigaciji, trgovini, bankarskim poslovima, obiajima i
ivotu velikih gradova Levanta, o Turcima i Jevrejima, politici prema
Mlecima i Turskoj Carevini o svemu onom, zapravo, emu uitelji
nisu ni pomiljali da je ue jer gospoicama to ne treba. Priao joj je
o Dubrovniku drukije nego to bi od drugih mogla uti, ne kao o gradu
suparniku, turskom ulizici i pljakau koga je najzad stigla pravedna
kazna, nego kao o domovini njenih roditelja gde je nekad stajao i opet
e stajati Orlandov stub i gde je jedan veliki tui kralj, Riard Lavljeg
Srca, podigao zavetnu crkvu. Priao joj je to je znao o Kabogama i Koenima ne krijui nita od nje, kao to nikad i nije; nabavio joj je uitelja
za ladino i hebrejski i knjige koje, uz njegovu pomo, treba da proita.
Sve u svemu, bila je to muka idila u jednom sasvim mukom domainstvu. to se Pime tie, ona je mogla trajati itavu venost, ali kad
je Katarina napunila 15 godina i ula u esnaestu, kotorske gospoe i
kontee odluile su da je bilo dosta i da devojka vie ne moe sluiti
za sprdnju gradskom ljamu ve se mora znati ta prilii i ta je red.
Kotorske udavae se upisuju u zlatnu knjigu mletakoga plemstva i
ovakva nakarada rui ugled svima, to se vie ne moe trpeti bili oni
Pime ili ne, pa ak ni da biskup lino postane papa. Katarinu su odveli
kod franjevki Gospe od Anela gde inae idu mlade vlastelinke, a kada
31

se godinu dana kasnije vratila kui, nita u Piminom ivotu nije vie
bilo kao pre.
Pojavila se u haljinama od somota i svile, sa dobrotskim ipkama
i dubrovakim vezom, u nekim malim i tankim cipelama koje uopte
nisu bile za hodanje, sa bisernom mreom u kosi i dubokim izrezom
oko vrata. Za njom su stigli sanduci i korpe puni njemu nepoznatih
stvari za koje su mu rekli da su neophodne svakoj kotorskoj gospoici.
A gospoica je i bila: crna i bela na majku ali zdrava i stasita na oca,
prava, utljiva i tihoga hoda kao da je jo uvek u manastiru. Od stare
Katarine ostao je osmeh za koji se ne zna da li je podrugljiv ili nije
i navika da u hladnom besu izvije samo jednu obrvu ipak je bila
Kaboga.
Nije prolo mnogo, a ve su mu one iste gospoe poruivale da
kua koja ima devojku za udaju ne moe stajati stalno zatvorena i da se
od njega oekuje da priredi sveani prijem na kome e svoju tienicu
predstaviti drutvu. Prvi put posle mnogo godina Nikola Pima je imao
razloga da brine i da se duboko zamisli. Dva puna dana proveo je u
brdima razmiljajui ta da radi i lomei se, a kad se vratio naredio je
da se bal spremi za nedelju dana otad i da pozivari na vreme krenu po
Kotoru. Dan uoi, Pima i Katarina su proveli zatvoreni u velikoj sobi
za uenje i niko od slugu nije ih video sve do veere. Iza tih zatvorenih
vrata Katarina je saznala ono to u Kotoru niko nije pouzdano znao,
mada su mnogi slutili i bili spremni dobro da plate samo da doznaju.
Bilo joj je reeno i pokazano kako nastaje i odakle dolazi bogatstvo u
kome ona i Pima uivaju.

Grb porodice Pima, na portalu palate u Kotoru

32

Pima je dobro procenio da Katarina nee ni trepnuti kad shvati da

sav njihov kapital, ono u ta je njen otac ulagao i od ega su proteklih
godina svi oni iveli, dolazi od gusarenja to na vodi, to na suvu.
Bila je uzbuena ali se nije zbunila kad joj je pokazao skriveni prolaz
koji vodi u podrume sa izlazom na vodu i odlino se drala dok je
upoznavala Radovana i njegovu pratnju, neretljanske gusare sa kojima
je Pima poslovao i sastajao se na ovom mestu redovno i po potrebi.
Tada je shvatila i ta je tano znailo kad Pima nestane iz Kotora na
nekoliko dana, i zato nema ena u kui, i zbog ega je opasno da kua
bude otvorena za goste i za prijeme. Shvatila je takoe i da joj, na svoj
ljubazni i ekscentrini nain, stari Pima ovime priznaje zrelost i pravo
da odluuje o sebi i svojoj sudbini, pravo da ostane ili se povue dok jo
nije kasno, da vodi normalan ivot ako hoe, da se uda, gaji decu i uva
mua, ili da se svega toga lii i bavi se ovim rizinim poslom, usled ega
e Kotor i nju smatrati udnom i nastranom.
Pima u dubini due nije ni sumnjao kakvu e odluku Katarina
doneti. Mogli su je obui u suknje i u smeno tanke cipele, mogla je da
pravi komplikovane frizure i da se posipa biserom koliko hoe, u toj je
glavi bila muka pamet i narav ije je muice on znao do tanina na
kraju, za veinu je i sam bio zasluan. Ona je bila za brod i za lov, vetija
s orujem i bolji navigator od svakog kotorskog mladoenje. Ali pre
svega drugog, plaila se dosade.
Onaj isti gen koji joj je dao crnu kosu i crne oi sa tekim kapcima,
nazalni alt i svetlu kou, preneo je na Katarinu kroz hiljadu generacija
steeno znanje o moi novca i njegovom znaaju. On joj je govorio da
je zlato ozbiljna stvar jer se njime kupuju obraz, sloboda i ivot ako
zatreba i da u poretku stvari kakve jesu pripadnost plemenu moe i da
se sakrije, ali siromatvo i beda nikako i nikad. Arogantnost Kaboga,
gordost i posebnost koje su oni doivljavali kao svoje prirodno pravo,
dali su joj sigurnost i izgled voe, bezobzirnost i ravnodunost prema
svetu i njegovim oekivanjima. Bila je spremna, samo je ekala priliku.
Vie od svega, to je bila tajna, opasna, uzbudljiva i strana tajna, izazov
za obe njene prirode. Te veeri, Pima je Katarini odao i tajnu plavog
kamena.
Sutradan na balu, u raskono osvetljenoj kui gde je svaka stvar
blistala kako nikad nije i gde se skupilo sveta da Kotor ne pamti, itav
sat iza poslednje pristiglih gostiju, Katarina je uetala meu ljude
33

onako kako e je otad pa nadalje jedino pamtiti: sama, odevena u crno

i sa Nikolinim plavim kamenom o vratu, okruena hrtovima, dignute
obrve i s poluosmehom koji kao da se ruga. Svata se po Kotoru o njoj
prialo da je bogata, da je lepa ali s manom, da je preka i nevaspitana, da je mukobanja, da se tue u dvobojima samo niko nije
oekivao ovo to je u potpunoj tiini pred njima stajalo: bie nadmono,
samo sebi dovoljno, mirno i nedodirljivo. Nikola Pima je likovao.
Svi usedeliki i provodadijski planovi o srenim branim kombinacijama propali su u tom jednom danu. Kua nije bila zatvorena
naprotiv, svako je mogao ui i etati po njoj kako voli jer je sutradan posle velikog bala osvanula prazna. Tada su se otkrili podzemni
hodnici sa izlazom na more i krijumarski tuneli i putevi, ali je bilo
kasno nije se imalo koga goniti. I Nikola i Katarina su netragom
nestali, ponevi sa sobom sve to je bilo vredno. Temeljno su zameli
trag, toliko dobro da su ih godinama viali na raznim mestima, mada
niko, zapravo, nije ni pokuao da ih stvarno nae: vie su voleli da od
njihovog nestanka prave priu, stalno novu i sve razueniju.
A da su ozbiljno poeleli da krenu za njima, trag bi ih sigurno
poveo ka Veneciji gde su kotorski i dubrovaki plemii oduvek imali
svoje ljude i razgranate interese u trgovini robljem. Pima i Katarinin
otac imali su na Riva degli Schiavoni palatu o kojoj je brinuo trei lan
njihovog poslovnog udruenja Enco di Zena, potomak stare venecijanske porodice i uvenog mletakog ambasadora u Kotoru, Grbljiia
Zana, o kome su i guslari pevali pesme. U poslovnim krugovima Enco
je bio poznat kao Il Dotor, po imenu maske koju je, uvek istu, nosio
svake godine u doba karnevala.
Koliko su tano ostali u kui na Slovenskoj obali, ta su ekali i
koje su transakcije u meuvremenu obavljali ne moe se tano znati.
Poslednji nedvosmislen trag o Nikoli Pimi i Katarini Kaboga Koen
ostao je u venecijanskom Arsenalu, gde u brodskom dnevniku galije
Loredano stoji da su putnici pod tim imenima rezervisali i zakupili
dve najbolje kabine na luksuznoj gornjoj palubi da ih koriste tokom 10
nedelja dugog putovanja u Svetu Zemlju. Posle toga njihova se imena
vie nigde ne pominju ni u Veneciji, niti igde na Jadranu.
Tek mnogo godina kasnije, jedan kotorski trgovac, po povratku
sa slinog puta, tvrdio je da je prepoznao Katarinu u Damasku i platio
za nju 20 dukata na ime otkupa iz zatvora. Po njegovim reima, ona je
34

tamo dospela kao odbegla robinja, a u ropstvo ju je prevarom prodao

Rade sa Neretve sa kojim su ona i Pima imali dugogodinje poslovne
odnose. Za Pimu mu je rekla da je otiao. Kada je trgovac pitao da li
moda hoe da kae umro, jer bi u tom trenutku morao imati blizu
sto godina, samo se osmehnula i nije rekla nita. Poznavaoci lokalnih
prilika kazali su ovom Kotoraninu da je Kat opasna osoba, voa ozloglaene bande koja operie u Alepu, na moru, a u Damasku joj ivi
ki sa kojom provodi zimu. Otkad je u Siriji, sa njom nikad niko nije
video nikakvog starijeg mukarca, ali je javna tajna da njena gusarska
grupa tesno sarauje sa jednom pustinjskom bandom koja se pojavila
otprilike u isto vreme, i za koju neki smatraju da je zapravo nova sekta.
Na njenom elu bio je, kako su oni rekli, jedan Katin zemljak, ali ne
stariji od etrdesetak godina. Nomadi su ga zvali AlGhazal Gazi, to
znai junakgazela.

35

iv
palmira

vreme svoga najveeg znaaja Dubrovnik i Kotor su bili zapravo

levantinski gradovi. Sudbine su im bile do detalja iste u svemu
osim u jednoj stvari: Dubrovnik se uzdigao najvie zahvaljujui Turcima
zbog kojih je Kotor propao. Posle se kotorska mornarica oporavila plovei pod tuim zastavama zapadnim pomorskim putevima, zbog kojih
je Dubrovnik izaao iz mode. Dubrovnik se sa Turskom povezao preko
Jevreja koji su tamo bili povlaena trgovaka nacija; Kotor uopte nije
imao jevrejsku zajednicu. Jevreji su, dakle, pretegli u korist Dubrovnika
tokom veitog rivalstva izmeu ova dva grada, i to zato to su bili dobro
vieni meu Turcima. Bolje rei, meu Levantincima. Otkud to?
Levantinci ive ili u velikim gradovima ili u pustinji jer tree ne
postoji, i sve to je god ikad ivelo po gradovima Levanta, jednom je
moralo doi iz pustinje.
Levantinske pustinje nisu mrtve u njima jedino nema dovoljno
vode. One su beskonani ravni platoi oivieni planinama do kojih se ne
moe stii jer su uvek jednako daleko, ma kako dugo da im se prilazi. Pa
ak i kad stane na sam vrh bilo kojeg brda u lancu, sva ostala izmiu
unedogled, iako sve govori a i sam zna da su jako blizu. To nije
optika varka ve stvar odnosa izmeu neba i zemlje. Zemlja je plitka
tepsija, tanka linija na horizontu koji poinje odmah tu, ispod nogu.
Ako ne pazi, moe pasti u nebo jer te ono odasvud obavija i pokriva,
savija se po ivicama i podvlai pod planine zajedno sa oblacima, kad
ih ima. Beduini moda i mrze pustinju ali ostaju u njoj. Pustinja im je
dala sve njihovo bogatstvo stada ovaca i koza, dugake crne atore
i pse, dinovske divlje ivotinje koje se ne igraju sa decom.
Po takvim nekim pustinjama, starozavetni Jevreji su ili za stadima, susretali se sa stubovima peska, ognja i soli, enili se kerima
idolopoklonika i verovali u Jednog Boga. Samo je u takvoj pustinji
37

Jakov mogao sanjati lestvice koje vode u nebo jer je samo tamo nebo
dovoljno blizu da se oas uspne do njega i da se, u jednom istom snu,
sa njega vrati. Tamo gde pasu nae ovce, u nebo se uvek gleda sa dna
dubokog bunara, pa se ak i sa vrha brda uvek vidi jo vie brdo, jo
jedna planina, a iza nje nove i iste, stalno sve vee gromade. Nae je
nebo daleko i visoko, do njega se stie u etapama, i zato kad nai
pastiri sanjaju lestvice vode najdalje u ardak ni na nebu ni na zemlji.
A o zemlji, ljudi koji ive u pustinji ne znaju nita. U njihovim
predstavama o svetu, voda, biljka i ivotinja nemaju nikakve veze sa
tlom na kojem provode svoj vek. Oni travu nikad nisu sejali ve uvek
zaticali na licu mesta i verovatno misle da ito nie na isti nain. Zemlja
koja raa obiljem za njih je neto nepristojno i neprilino, a ljudi koji
gaze po blatu i ubretu nastrani preverznjaci koji vole da budu prljavi
i smrdljivi jer je to verovatno deo neke njihove rune i izvitoperene
magije. Bar su tako Jevreji nekada davno doivljavali izobilni, feminizirani Egipat, udesnu crnu Keme. Ljudi pustinje, kad god je mogue,
sahranjuju svoje mrtve u steni da se ne bi meali sa crvima i svakojakim
gadom iz zemlje, one prljave enske tvari kojom se posipa kad te snae
velika nesrea.
U udesnim levantinskim gradovima, ako ima para a one se
nabavljaju trgovinom koja je ljudima pustinje u krvi uvek moe
biti ist, dokon i dostojanstven. Tu je hram da se moli svome bogu,
da trguje i da sree ljude po svom izboru, tu su kole za tvoju decu
i mesto za tvoju kuu. Za beduine je kua morala biti ator od tvrdog
materijala: spolja neugledna, neprovidna, ograena visokim zidom
bez prozora, bez znakova raspoznavanja, a unutra voda, biljke, ptice,
hladovina i mir koji se niim ne mogu platiti, rasko neupadljivih a
skupih i probranih stvari koje se ne pokazuju ali se koriste. Tako se
grad osvaja bez oruja, prostim ueem u njegovom bogatstvu koje se
taloi vekovima, radom mnogih civilizacija iji su tragovi na svakom
koraku, deformisani, promenjene namene, rastureni pa prezidani u
groteskne nove celine, ali upotrebljivi do poslednjeg atoma i sve
dok traju nikome na smetnji. Ti ljudi, ve posle druge generacije,
ne umeju da budu nita drugo nego graani. Posao od koga ive obavlja
se izvan njihove kue, stvari kojima trguju prave neki drugi, uglavnom
zanemarljivi i nitavni ljudi, a ono to je vano deava se u malo pokreta
i jo manje rei, na mestima sklonjenim i od drugih i od sunca.
38

Biti bogat trgovac u nekom od velikih gradova Levanta bilo je

dostian cilj za koji se vredelo truditi jer nije zavisio od porekla i vere
nego od vetine i sree. Novac, oko koga se sve vrtelo, ipak je bio samo
prva i najvanija faza u linom usponu. Na njoj se moglo i ostati, ali
Levantinci su uvek eleli da idu dalje ka osvajanju ugleda, uenosti
i, na kraju, vlasti. Za vlast je, meutim, bilo potrebno jo poneto.
To jo poneto Jevreji obino nisu imali od momenta kad su
izgubili sopstvenu dravu. Kuda god da su potom ili, nosili su sa sobom novac, znanje i vetinu da stiu oboje stalno i sve vie. Kad se na
Levantu pojavio islam, njemu Jevreji nisu smetali jer su, kao i hriani,
verovali u jednog boga i itali molitve iz knjige. Taj model lagodnog
prosperiteta u ijoj osnovi lee novac i tolerancija, Evropa je upoznala
samo u paniji iz doba kalifata i, sudei po estini s kojom ga je unitila
im joj se ukazala prilika, nije za njega imala razumevanja.
U odgovor na propagandu rasno i verski iste Evrope, islamski
Istok je poeo da progoni hriane, ali Jevreje nije dirao. Zna se da
ih, prema nasleenom obrascu, nisu kasnije dirali ni Turci iako su na
svom terenu bili mladi narod koji se nikom nije sviao. Hladna omraza
prema njima, i danas iva na Istoku, nije dala da se vidi ak ni ono to
je, u drugim prilikama i sa drugim narodima, sluilo kao osnova za
razgovor i zajedniki znak raspoznavanja. Izmeu ostalog, i netrpeljivost prema seljacima. Do doba kad su porasli dovoljno da osvoje celu
Vizantiju, Egipat i osrednji komad Evrope, Turci su ve postali gradski
ljudi za koje je rad na zemlji bio neist i bezvredan, vaan samo ukoliko
je donosio prihod i novac. Dok nisu krenuli u osvajanja, Turci graani
verovatno uopte nisu ni znali ta je i kako izgleda selo.
Od sve raje, Turci su samo Jevreje prepoznali kao gradsko stanovnitvo i Semite koji ne jedu svinjetinu, iji je jezik slian arapskom
i sekularne navike univerzalne. Mogli su se podneti jer su dravi bili
potrebni. to se Jevreja tie, njima je samo jedna drava bila vana, a
od nje nita nije ostalo. Ako im se ne dira u veru, ene i posao, njima
je ba kao i danas svuda bilo isto: ne sasvim loe, ali daleko
od dobrog jer je dobro samo u Jerusalimu. Iz generacije u generaciju,
Jevreji u dijaspori pozdravljali su se sa: Dogodine u Jeralaimu.
Jerusalim, meutim, nije bio pravi pustinjski grad iako je, kao i
Damask, okruen pustinjom. Solomon je u njemu podigao hram, i od
tog momenta on nije mogao biti nita drugo do sveti grad, a kako je
39

vreme napredovalo o njega su poele da se otimaju ak tri svetske

religije. Zato to je bio mudar, Solomon graditelj hrama nije
nikad sasvim poverovao da je za sve kriv samo jedan bog. U privatnosti
svoje palate on je prinosio rtve mnozima, a u dubini sirijske pustinje
podigao je pravi pustinjski grad oko starog, monumentalnog hrama
boga Bela ili Baala, koga je interpretatio Christiana slikovito predstavljala kao Belzebuba. Taj se grad u svetim knjigama (Stari zavet,
Talmud, Midra) pominje kao Tadmor, Tarmod, Tamar ili Tomor, a
kod Josifa Flavija i tako i pod grkim imenom Palmira.
Palmira je pre svega bila trgovaki grad na putu izmeu Mesopotamije i severne Sirije i vrlo brzo je privukla trgovce iz Petre, Damaska,
Bagdada sa svih strana i od svih rasa. Kad su u nju tokom I veka pre
nove ere stigli Rimljani, ona je ve bila stara blizu dve hiljade godina.
Sve do zarobljavanja njihove poslednje kraljice Zenobije, graani Palmire napredovali su u svakom pogledu i uspeli da od svog gradadrave
naprave najbogatije mesto Bliskog Istoka. Imali su svoje luke i brodove
svuda po Sredozemlju, naroito u dananjoj Italiji, kontrolisali su
puteve soli i svile, odravali trgovake veze izmeu Persije, Indije,
Kine i Rimske imperije. Hadrijan im je 129. potvrdio nezavisnost i
preimenovao njihov grad u Palmyra Hadriana. Tajna uspeha Palmire
u Rimu bila je igra murke koju su graani uspeno igrali sa imperijom:
samo su se pravili Rimljani, kako bi mogli da ive na miru, a zapravo su
uvali svako svoje obiaje i klanjali se svako svojim bogovima.
Smrt grada poela je podizanjem odbrambenih zidina oko njega.
Isprva je svima bilo lake na srcu jer vremena nisu bila sigurna kao
pre i vojska, naroito rimska, mogla je znaiti bezbednost ljudi, robe i
gotovine. Ubrzo je, meutim, postalo jasno da civilna i vojna uprava nisu
nikad ravnopravne i da vojska guta vie nego to joj se moe prineti. Nije
prolo mnogo, a bogati civilni grad postao je neprijatna vojna tvrava:
dolina oko grada pretvorena je u poligon za vojnu obuku, najlepe i najprostranije javne zgrade rekvirirane su za vojne potrebe, u zelenilu oaze
kretanje je bilo restriktivno a etnje svedene na treinu iz bezbednosnih
razloga. Cene su porasle jer su, po nareenju iz Rima, vojne liferacije
bile gotovo besplatne. Ljudi su poeli da se iseljavaju iz Palmire i nisu
prestali da odlaze ni poto je Rim propao, ni poto je iza njega dola
Vizantija sa bazilikama, i nekoliko vekova kasnije islam sa damijama.
Krajem VIII veka u njoj vie nije bilo gradskog stanovnitva.
40

U mastabama oko Palmire taj se prekid nije osetio. Nevidljivi spolja, markirani gomilicama peska ali samo za izvebano oko, rimski
hipogeumi, izmeani sa nekropolama stanovnitva starijeg od osnivaa
grada Tadmora, bili su povezani meu sobom i inili su poseban, potpuno autonoman podzemni grad. U poetku je njegova svrha bila da se
Tadmorani sakriju od najezde varvara, recimo Parana, ili od neke jo
jae vojske. Stari sarkofazi i grobna obeleja, od kojih su neka otkrivena
u najnovijim arheolokim iskopavanjima,16 bila su vie elegantna nego
strana pa nisu ometala ovakvu upotrebu nekropola. Sami graani
sahranjivali su svoje drage na drugim mestima ili u posebnim, jasno
obeleenim grobnicama.
U doba najveeg prosperiteta Palmire, podzemni grad nije sasvim
zapusteo, ali je promenio namenu. U njemu su tada bila delimino
skladita, naroito za robu koju nije trebalo prikazivati pred strancima
(plemeniti metali, voda, so), a delimino oltari i rtvenici nezvaninih
boanstava ili onih kojima se moralo prisluivati u tajnosti.
Meu njima, najdublje zavuen, u poslednjem rukavcu glavnog
hodnika tako da udara u golu stenu, bio je jedan poseban kultni prostor bez ikakve sadrine osim para dugakih i otrih rogova gazele
16 Upor. Takayasu HIGUCHI & Kiyohide SAITO, Tomb F: Tomb of BWLH and
BWRF. Southeast Necropolis, Palmyra, Syria, Publication of Research Center for
Silk Roadology, Vol. 2(2001), XXIX + 229 pp.

41

na zidu naspram ulaza. Ulaz je uvalo sedam ogromnih pasa, moda

vukova, isklesanih iz crne stene sa oima od sivkastoplavog kamena.17
U lokalnim legendama o starom stanovnitvu, za taj se kult prialo da
je verovatno ostao od naroda Mara (valjda zato to su oi tih pasa bile
velike i irom otvorene). On se inio tajanstveniji od drugih kultova
jer se govorilo da se oko njega sve obavljalo nou, da niko ne vidi kako
se pravi magija oivljavanja pasa na ulazu u peinu, kao da nije bilo

Palmira: nadzemni deo hipogeuma

Palmira: hipogeum (rekonstrukcija)

dovoljno to se ionako sve deava u mraku i pod zemljom. Tvrdilo se

ak da svake noi i oni rogovi oive i pretvore se u pravu gazelu koja
17 Ovaj opis je preuzet iz jednog vizantijskog putopisa koji se datira u XIV vek. Tada
je oigledno jo moglo da se ue u podzemni grad. U XX veku vie puta je bilo takvih
pokuaja ali su svi ulazi temeljno zatrpani pustinjskim peskom.

42

se rtvuje kamenim zverima. Osim toga, vladalo je opte uverenje

da je i u Solomonovoj palati ovaj kult imao svoj oltar, ali da mu nisu
prinoene rtve kao ostalim bogovima ve se samo vodilo rauna da
njegov kruni prostor uvek bude ist i prazan. Ljude je, meutim, od
svih sujevernih nedoumica najvie muilo to na tom mestu nisu videli
nikad nijednog ivog oveka, a nisu prihvatali mogunost da se kult
jednostavno ugasio.
Srazmerno opadanju nadzemnog grada, podzemni je dobijao na
znaaju kao sklonite pobunjenika i lopova, svakoga ko je imao potrebu
da se krije od progona bilo koje vrste. Sa nestankom gradskog stanovnitva, cela oblast je postala ozloglaena kao nesigurna i ak opasna
po ivot. Tuda, uostalom, ve vrlo dugo nije vie prolazio nijedan trgovaki karavan, a kako su se rute na putu svile menjale slinu
sudbinu je u dogledno vreme doivela i Petra koja je mnogo due uspela
da se odri u poslu.
Poetkom XVII veka u njemu se krila, a u ruevinama Palmire
javno nastanila, razbojnika druina koja je samu sebe nazivala Bahr
AlGhazal (Gazelina reka).18 Ova zapustela pustinjska oblast bila je
vrlo dobra baza za pohode na prometne trgovake puteve koji su sa
raznih strana vodili u Damask na jug i u Alep na sever. U tom je poslu
banda oigledno bila uspena, jer je ubrzo postala nona mora sirijskih
trgovaca. Veliko bogatstvo koje su morali stei pljakom karavana,
naroito sa tovarima svilenog brokata iz Indije i Kine, nije dovelo
razbojnike u iskuenje da napuste pustinjsku Palmiru. Oni su, naravno,
imali svoja isturena odeljenja u velikim gradovima (osim Damaska i
Alepa, jo i u Antiohiji, Bagdadu, Emesi, DuraEuroposu i drugima),
spavae koji su koristei nagomilano blago gradili sebi ugledno
mesto u drutvu, uestvovali u ivotu gradova u kojima su bili, i uredno
dojavljivali svaku unosnu i inae vanu vest jezgru stacioniranom u
Palmiri. Kako im sredstava nikad nije nedostajalo, kad god je trebalo
obezbeivali su obavetenja mitom i direktnom kupovinom, naroito
kad je bilo potrebno reagovati bre od konkurencije. U svom delu sveta,
uostalom, oni su ubrzo postali opasnost bez premca.
18 Ovaj udan obiaj nazivanja rodovskih ili drukije strukturiranih ljudskih grupa
imenom za reku ili rekom samom, nije zabeleen samo ovde. Kod muslimana u okolini
Buima (Bosna) sauvano je predanje o plemenu Alikasova rijeka koje je nastalo od
devetog osnivaa grada Buima, Ciganina Alikasa.

43

U krajnjoj liniji, to im je najzad dolo glave. Pod stalnim pritiskom

bogatih trgovaca i monih ljudi, emir Fahradin al Mani je konano bio
prinuen da neto preduzme u vezi sa Gazelinom rekom. On moda
nije imao dara za velikog vojskovou, ali je svakako bio prepredeni sin
pustinje i znao je da na svojoj strani nema nita osim iznenaenja. Ako
to ne uspe da obezbedi, mogao je sa jednakim izgledima ostati i kod
kue. Stoga je emir nekoliko godina potroio na otkrivanje i identifikaciju Gazelinih dojavnika u Damasku. Kada je to bilo uraeno i pijuni
izolovani, naao je vodie koji su dobro poznavali nekropole i pokupio
je malu ali dobro opremljenu grupu vinu borbi po mraku. Kada su
udarili na Palmiru, ene, decu i starce koji su iveli u nadzemnom
delu nisu ni pogledali, ve su odmah ili tano na odreena, unapred
dogovorena mesta pod zemljom. Lavirint podzemnih hodnika bio je,
meutim, mnogo sloeniji i vei nego to su njihovi vodii poznavali,
pa uinak odabrane ete nije bio onako dobar kako se emir nadao. Ipak,
pobeda je nesumnjivo bila njihova jer su uspeli da izdvoje i lokalizuju
glavnog vou bande, ovekaeponima AlGhazal Gazija. Gonili su
ga glavnim hodnikom do kraja i saterali ga do samih kamenih pasa,
odakle nije nikud mogao otii osim u samo stenovito brdo. Ipak, kad su
stigli do stene, njega tamo vie nije bilo ni njega niti ikoga drugog, a
jasno je bilo da pored emirovih vojnika nije proao. U svakom sluaju,
nikad ga vie niko nije video.
Da bi bio siguran da se slino nee skoro ponoviti, a i da bi imao
bolju kontrolu nad svojom teritorijom, Fahradin je na brdu iznad Palmire podigao tvravu koja i danas stoji tamo i nosi ponosno ime Zamak
vladara oblasti Man. Gazelina reka se vie nikad nije obnovila.

Palmira: povrinski izgled nekropolisa i tvrava na brdu u daljini

44

v
dubrovnik

iko u Dubrovniku nita nije znao o Ursuli d'Orso ni gde se,

ni kada, ni pod kojim uslovima rodila, ni u kojoj porodici, ni
kom je narodu pripadala dok se zvala samo Draginja bez prezimena, ni
kako je dospela u tursko ropstvo, pa u Veneciju, odakle je otkupljena.
Samo je jednog dana dola sa ostalom robom nekog Dobrivoja, detto
Mrkich kako se njegovo ime vie puta javlja u Liber Viridis, koji
je u vanim ali ne i javnim stvarima bio glavni dobavlja porodice
d'Orso. U zapisniku sanitarne komisije u Lazaretu, koja je obavezno
pregledala uvoz iz Mletaka jer je postojala opasnost od kuge, stajalo
je za nju: ancilla, komada 1, gente enska. Bila je tada oiana do glave
(verovatno zbog vaiju, iz predostronosti), mrava, vie uvijena nego
odevena u neke dronjke pritegnute uzicom na ijem je kraju visio jedan
neugledni plavi kameni. Oko vrata, suvie teka i prevelika, bila joj je
robovska ogrlica. Naoko je imala dvadesetak godina, ali kad se uzmu
u obzir mravost i gola koa na glavi koji su joj davali skoro detinji
izgled, moda zapravo i koju vie. O sebi nita nije znala, ili nije htela
da kae, sem kako se zove.
U palati d'Orso prvo su je okupali (opet iz predostronosti), skinuli
joj robovsko obeleje i dali siromaku ali istu odeu. Iako je porodica
drala do pojavnosti svojih mlaih, ipak je i tu bilo neke hijerarhije, a
novonabavljeno roblje bilo je na samom njenom dnu. Meutim, kada
su hteli da spale one prnje koje su sa nje skinuli, dolo je do pravog
okraja oko uzice sa plavim kamenom. To izanalo i prljavo pare koe
bilo je za nju zbog neeg toliko znaajno, da je i batine i kaznu mogla
podneti pre nego da se od njega rastane. Ve se tada, prvog dana u
novoj kui, moglo videti da u neuglednoj maloj robinji ima neoekivano
mnogo i telesne i duhovne snage. Ostavili su joj uzicu sa kamenom
(ionako je bila bezvredna), pretpostavljajui da joj je to uspomena na
45

nekog ko joj je tamo, odakle je dola, bio drag, na brata, na oca, ili
moda na momka. U godinama koje e doi, i kad je postala lina
slukinja Nikole d'Orsa, i kad je napredovala do domoupraviteljice
palate d'Orso, i kad je najzad postala njena gospodarica, niko
nikad nije video DraginjuUrsulu bez onog kamenia. Umesto kone
uzice jednog dana pojavio se prvo na srebrnom pa potom na zlatnom
lancu, zavisno od faze u napredovanju njegove gospodarice, da bi na
kraju dospeo u uplju sferu od zlata i bisera koja se otvarala preko
sredine na nevidljivim arkama i nosila se duboko oko vrata. Svi njeni
portreti iz toga doba pokazuju taj lepi i neobini nakit ija je sadrina
celom Dubrovniku bila dobro poznata. Mislili su tada da to mora biti
deo njene rodne grude, kameni kao grumen koji se nosi sa sobom
kada se odlazi u daleki svet.
Prvih nekoliko meseci Nikola d'Orso nije ni znao da je dobio jo
jedna usta da hrani, a toliko je otprilike bilo potrebno da Draginji
poraste kosa i da joj se nakupi malo mesa oko kostiju. Stoga, kad je
poetkom zime prvi put otila da potpali mangal u gospodarevoj sobi,
to vie nije bila ona ista divljakua, ve zgouna devojka na kojoj se
oko moglo zadrati sa zadovoljstvom. Nikola d'Orso je znao kako treba
gledati ene i Draginja je vrlo brzo iz kuhinje premetena na prvi sprat,
u gospodarevu linu slubu. To, naravno, nije ostalo nezapaeno i bez
posledica.
U porodici d'Orso situacija je i inae bila napeta. Posle smrti starog
Bernardina d'Orsa, imanje je prirodno prelo na starijeg sina Nikolu,
a mlai Arduino d'Orso otiao je na more kao kapetan duge
plovidbe na jednoj od velikih trgovakih laa Republike. Tako je za
relativno kratko vreme stekao veliko lino bogatstvo kupujui roblje
izmeu Akermana i Azova i prodajui ga potom u Veneciji i Dubrovniku. Nastanio se na Lapadu u raskonoj vili sa ribnjakom i fontanama i
imao je jednog sina, Zena, koji je u svemu iao oevim stopama. Arduino
je paljivo birao enu za svoga jedinca koji je rano ostao bez majke i
izrastao u prilino divljeg momka preke naravi. Izabrao mu je, najzad,
lepu i nenu Katarinu di Bona, iz dobre kue i bogatog miraza, ali je od
nje doiveo gorko razoaranje: ona nije bila neplodna, naprotiv, ali joj
se deca nisu drala. Rodila ih je etvoro i nijedno nije doekalo treu
godinu ivota. U to vreme, koje nije imalo predstavu o rezusfaktoru
i krvnim grupama, to je bio dovoljan razlog za razvod na tetu ene,
46

a u Zenovom sluaju do njega nije dolo samo zato to bi sa enom

trebalo vratiti i miraz, koji je meutim bio veliki i uglavnom ve
potroen. Tako se na Lapadu ivelo muno i neveselo, sa povremenim
runim ispadima o kojima je posluga nadugo i nairoko priala, pa je
porodica izlazila na lo glas u celom gradu. Nikola to nikako nije voleo
i s vremenom se potpuno otuio od brata koga, kao zakleti neenja, ni
u jednom stavu nije mogao razumeti.
Do konanog razlaza meu njima dolo je nekoliko godina posle
onog dana kada se Arduino vratio iz Azova vodei sa sobom kosooku robinju erkeskinju. To nije bila prva takva akvizicija u njihovoj
kui i u poetku niko nije obraao panju na ovu kupovinu za koju
se pretpostavljalo da e proi kao i druge pre nje. Problemi su poeli
kada je erkeskinja ostala trudna, jedanput pa drugi put, i kad su deca
poela da rastu nesmetano i bez znakova bolesti. Tada su i otac i sin
d'Orso priznali tu decu za svoju i tako izazvali skandal dotad nevienih
razmera. Ne zato to su ozakonili vanbranu decu, nego zato to im
je majka bila uta i kosooka robinja. Dubrovnik je imao razne vrline,
ali rasna i verska tolerancija nisu bile meu njima. Nikola je iskoristio
tu priliku da sa ovom granom svoje porodice javno i zvanino prekine
svaku vezu.
Jednu deceniju kasnije, kad su deaci imali po 15 i 17 godina, Arduino i Zeno d'Orso potonuli su na svome brodu za prevoz roblja negde
kod Otrantskih vrata. Pretpostavlja se da su ih napali gusari, budui da
u to doba nije bilo znaajnijeg nevremena na ulazu u Jadransko more.
Katarina di Bona iskoristila je priliku da se rei erkeskinje poslavi
je na porodino imanje na Koloepu da ivi sa ribarima i da obrauje
zemlju, ali njenim sinovima nije mogla nita jer je akt o usvajanju ve
odavno bio pravosnaan. U godinama koje e doi, poto su postali
punoletni i izvukli se ispod Nikolinog strogog tutorstva, mladii su se
pokazali dosta loe i izali su na zao glas po kocki, tuama i nepotenim
radnjama. Na Katarinin zahtev, porodica di Bona je uspela da fiziki
odvoji njenu imovinu od onoga to je pripadalo deci, posle ega je njoj
ostalo ili da se ponovo uda ili da ode u manastir. erkeskinjini sinovi,
od kojih joj je jedan bio dever a drugi pastorak, ostali su u lapadskoj vili
da neposredno raspolau velikim i raznovrsnim bogatstvom. Ne treba
uopte sumnjati da su vrlo brzo ostali bez iega osim vile same. Tada
su se njihovi pogledi uprli u glavninu porodinog imanja na Pilama
47

jer je zakon bio jasan: posle Nikoline smrti, za sluaj da on ostane bez
dece, imanje je odlazilo naslednicima njegovog brata. A kako se Nikola
nikad nije ni enio, to dva mlada kosooka medveda nisu imala nijedan
razlog da brinu. tavie, ve su se unapred zaduivali na raun budueg
nasledstva i to ak nisu ni krili. Naravno, imali su u palati d'Orso svoje
pijune i dobro su vodili rauna da se tamo ne desi neto to bi moglo
da ih iznenadi.
Kada se Draginja poela ee pojavljivati u Nikolinim odajama i
sa sve veim zakanjenjem izlaziti iz njih, oni su to na vreme saznali.
Vest je bila alarmantna jer je liila na ponavljanje ve vienog i zato se
na Lapadu ivelo pod vanrednim stanjem. Braa su celih godinu dana
budno motrila razvoj dogaaja, u strahu da bi se moda mogao pojaviti
neki nezakoniti plod Nikolinog slatkog ivota u poznim godinama,
troei pozamane sume na potkupljivanje osoblja u palati i na aavanje spletkaa od kojih se oekivalo da zagoraju Draginji ivot i da
je tako uine bezopasnom. Na kraju te godine i tolikog truda nita se,
meutim, nije desilo, pa su i roaci posustali i opustili se, raunajui da
e i ova epizoda proi kao mnoge pre nje. Jer njihov stric i dedastric
Nikola, mada je zazirao od braka, nije nimalo zazirao od ena, pa je u
tom smislu imao u Dubrovniku zavidnu reputaciju.
U meuvremenu Draginja je ivela kao da toga nieg nema, i kao
da nema bolje sudbine nego biti nalonica nekom ko bi mogao deda
da joj bude. Nikola je, najzad, bio dobrog zdravlja i jo u formi, a to
nije mogao da postigne snagom nadoknaivao je iskustvom, sladostrasnim ukusom za izazivanje i zadovoljavanje enje, vetinom i matom
koja se graniila sa perverzijama. Uostalom, niko ovim neskladnim
ljubavnicima nije drao sveu da bi mogao rei kako je to sve teklo i
ta se deavalo iza zatvorenih vrata palate d'Orso. Ono to se moglo
videti i to nikome nije promaklo jesu promene na nekadanjoj robinji,
njen sve bolji izgled, sve lepe i izazovnije haljine, sve bogatiji nakit
na njoj. Jednoga dana samo je objavljeno da se njen kvartir premeta
vizavi gospodarevih odaja i da joj se poveravaju kljuevi od kue i podruma. Ljudi iz palate dotad su se ve toliko bili navikli na Draginjin
napredak, da se nisu pravo ni zaudili. U sebi su, naravno, mislili kako
je kurva sve dobila na podignute noge, ali su pametniji meu njima
slutili da tu mora biti jo neto jer se toliko nogu i do sada dizalo, pa
nije ovog uda bilo.
48

ime je, zaista, pitao se u to vreme i aristokratski Dubrovnik,

bedna robinja sa samog dna ivota mogla zavrteti glavu jednom od
najbogatijih i najmonijih ljudi one drave u ono doba? Mnogo se toga
d postii podgrevanjem poude jednog starca svesnog da prolazi kroz
svoje poslednje miholjsko leto, ali ak i njemu mora biti jasno da za tu
stvar nije potrebno robinji menjati status, ve naprotiv. Mora, dakle,
biti da je Draginja imala neke skrivene ari koje su se Nikoli otkrivale
a drugima nisu, a koje su one bile svet je saznao koju godinu kasnije,
kad je kao grom iz vedra neba u Dubrovniku objavljeno da je zvanino
i legalno, sve po zakonu, Draginja postala Nikolina usvojena erka i
da je u crkvi krtena kao Ursula d'Orso.
Prefinjenost ovog projekta bila je upravo savrena: ak ni beskrupulozni roaci nisu slutili da je tako neto mogue jer su svi oekivali
udarac sa druge strane. Niko se ne bi iznenadio najavi venanja za koje
su bili spremljeni razliiti scenariji ometanja, ukljuujui i podbunjivanje javnog mnjenja, skandale na javnim mestima i slino.
Usvajanje, zavreno u miru, bez prisustva Draginje kao zainteresovane strane, i crkveno krtenje kao finalni potez pravog umetnika
govorili su da je neka pamet finija od prosene smiljala i celinu i detalje. Nova Ursula bila je tema razgovora u svakoj kui, kao to je do tada
vrlo esto bivala i kontroverzna sudbina robinje Draginje. Zato je bilo
izvesno da niko nee izostati sa prijema koji je Nikola d'Orso zakazao
i priredio u njenu ast etrdeset dana posle krtenja, to je palo na 15.
april 1740. godine. I sam sastav zvanica je bio neobian. Ne pamti se u
Dubrovniku da je neka od velikih porodica i zvanino pozivala Jevreje,
Turke i Arape na privatne sveanosti, ako ve Republika jeste, zbog
obaveze da pazi na protokol iz politikih razloga. Nikola d'Orso je
uradio upravo to: na njegovom prijemu pojavili su se rabin Koen, voa
jevrejske zajednice u Dubrovniku, Hadi Mehmedbeg Karaspahi,
turski poreski organ na redovnom obilasku radi skupljanja carskog
bira, MakramIl Akad sa teolokog fakulteta u Bejrutu, zateen u
Dubrovniku na proputovanju za Bolonju, anPjetro Pikolomini, brat
uvenog italijanskog filozofa i sam pesnik na glasu, ali po profesiji zapravo bankar, i osim njih jo uobiajen krem dubrovake aristokratske
ponude, ukljuujui i dva odbaena roaka na loem glasu. Tu su bili jo
i jedan misteriozni Grk iz Carigrada, jedan jezuitski svetenik poznat
kao dobar latinista i, najzad, veliki matematiar i astronom Ruer
49

Jedini sauvan portret Ursule d'Orso, nepotpisan

Bokovi, takoe na odlasku u Bolonju posle kratkog odmora u domovini, za koji se u stilu javne tajne znalo da je u stvari bio diplomatska
misija manjeg znaaja. Svi su oni zapravo bili dekor za trijumfalni
ulazak Ursule d'Orso u svet i na scenu njenog novog ivota u sjaju. Na
njoj su bile najbolje dubrovake ipke, najfinija svilena kadifa iz Bruse,
najtanji muslin sa belim vezom iz Kordobe, zlato i biseri oko vrata i
po kosi, na nogama saten, na rukama jedan prsten u obliku zmije sa
zelenim dijamantom u eljustima i narukvica u obliku gazele u skoku
obavijena oko Ursuline leve podlaktice. Niko ni pre toga nije sumnjao
u Nikolin ukus za ene, niti je pomiljao da ne prizna Draginjinu lepotu
koja je ujedno bila i jedino slovesno objanjenje za srean zaokret njene
sudbine. Ali to nije bilo dovoljno da objasni samo postojanje Ursule
50

d'Orso, njen uspon i status, razlog da se ona uopte dogodi. ak ni

najbolji Nikolini prijatelji nisu shvatali ta ovu novu nalonicu ini
tako naroitom i drukijom od ostalih.
A onda je Nikola poeo da izvodi ono radi ega ih je sve sakupio da pokazuje svoju akviziciju i njene skrivene vrline o kojima
niko u Dubrovniku nije mogao nita ni da sluti. Ispostavilo se da nova
Ursula odlino govori jezike od turskog, preko grkog i latinskog,
do aramejskog, arapskog, ladina, ivrita i panskog, i da to je jo
vanije moe na njima sa smislom i poznavanjem stvari da raspravlja
o bankarskim poslovima i matematici, teolokim temama i uporednoj
religiji, o istoriji i knjievnosti, o umetnostima i filozofiji, ak i o politici koja se oduvek smatrala iskljuivo mukom temom. Ursula d'Orso
nije umela da plee ono to je dubrovaka omladina u to vreme najvie
volela, ali je znala i sa velikom gracijom izvela neke stare, otmene i
strasne igre ija imena auditorijumu nita nisu znaila. Imala je lep alt
i umela je da svira na lauti eznutljive arije za koje je govorila da su u
eolskom modusu, o emu niko u tom skupu nije bio obaveten. I kao da
to nije bilo dosta, znala je i pokazala im neke zabavne maioniarske
trikove, gledala im je u dlan i dosta veto pravila ad hoc natalne karte
i obeavala horoskope svakome koga interesuje, ali kasnije, kad bude
mira i nasamo.
Ljudima uopte nije bilo jasno ko je to. Mislili su da im je d'Orso
podmetnuo neku orijentalnu princezu, neko udo koje niko ranije nije
video, bilo ta samo ne obinu robinju kupljenu na Piaza Schiavona za
deset dukata. Tu, na licu mesta, izmiljena je i u svet putena pria da
je to zapravo Nikolina prava, bioloka erka, vanbrana naravno, ali
zato milija nego to bi neka prava bila. Nekoliko je majki bilo uzimano
u obzir, ali zapravo nikoga nije stvarno zanimalo ko je to mogao biti
i kakva joj je bila sudbina: prava zvezda je bila devojka sama i svi su
drali da je bila uvana u tajnosti i davana na velike kole kao to i
prilii jedinom direktnom nasledniku d'Orsa, pa makar on bio i ensko.
Kada je prijem proao, u danima koji su iza njega doli, konfabulacija
je ila i dalje, spajajui onu staru, sada podgrejanu priu o Arduinovoj
robinji, sa novom, Nikolinom: govorilo se da je Ursula upravo dola
iz Venecije i da Draginja robinja nema nikakve veze sa njom nego da
samo lie; drugi su dodavali da tolika slinost nije bez razloga i da je
Draginja u stvari Ursulina sestra bliznakinja, ona koju je robinjamajka
51

zadrala kod sebe i za koju Nikola nita nije znao, pa da e sad kad
zna i nju obui u lepe haljine i dati je na neke kole. Bilo je i onih
koji su tvrdili da Draginja robinja uopte i ne postoji i da su Nikola i
njegova erka izmislili tu aradu zbog ona dva pokvarena roaka, da
njih ismeju i nasamare. Najzad, najromantiniju od svih varijanata irili
su ljubitelji opere govorei da to mora biti sama Barbara Stroci, koja
je ba u to vreme bila netragom nestala iz Venecije posle smrti svoga
pooima, a sad se evo zna i zato: Nikola d'Orso je najzad spojio
obe svoje ljubavi, muziku i ene, u samo jednoj linosti.
U samoj palati d'Orso, posle ovog prijema, ivot se bitno promenio.
Od posetilaca, to domaih to stranaca, nije se moglo iveti na miru,
iako je na kui ostala senka jer niko od dubrovakih prvaka nije porodino uestvovao u tome. I devojka i postupak sa njom bili su suvie
originalni i nekonvencionalni za ukus gosparskih ena, mada bi sami
gospari imali prema tome sasvim drukiji stav da im je bilo dato. Zato
je mlaa populacija bila u celini privuena kao magnetom u blizinu
ove nove dubrovake atrakcije, koju je samo status odvajao od ulaska
u kategoriju hetere. A ko zna kako bi se sve to zavrilo da su osetljive
damske due mogle zaviriti u ivot palate iza zatvorenih vrata, kad svi
odu i otac i erka ostanu sami. Ko je dobro poznavao Nikolu d'Orsa,
taj je mogao znati da njemu kerinski status Draginjin nee nimalo
smetati da nastavi kao i dotad, onoliko raspusno i sa istom nasladom
kao i pre. DraginjaUrsula takoe nije videla nijedan razlog da menja
ita u nainu svoga linog ivota, koji ionako nije ni postojao izvan
zidova Nikolinih privatnih soba. Kada je odnos meu njima poeo da
se menja, to dakle nije bilo ni njihovom voljom niti iz obzira, ve
po sili jednog vieg zakona: biolokog. Nikola d'Orso je ostario. Nije
dugo prolo, a on je i preminuo u svojoj palati na Pilama.
Kada je posluga toga jutra ula u gospodske spavae kvartire,
Nikola je leao mrtav u krevetu, a Ursule nigde nije bilo. Sve su njene
stvari i dalje bile na mestu, sav nakit osim plavog kamena, sve skupocene haljine, knjige, lauta sve do ega je posluga dobro znala da joj
je naroito stalo. Ursula se vie nikada nije pojavila u Dubrovniku i
nikad niko nije saznao zato je i kuda tako iznenada otila. Ali je zato
nagaanja bilo mnogo!
Kada je i to prolo, u palati na Pilama pojavili su se novi naslednici,
zadovoljno likujui jer su doekali svoju sreu iako su ve digli ruke
52

od nje. Radost je, meutim, bila kratkog veka: nita osim same kue,
ak ni jedna plata za poslugu, nije preteklo iza Ursulinog nestanka.
Ispostavilo se, posle opirnog razgovora sa bankarima i notarima, da
je veliko imanje d'Orsovih bilo u tajnosti sistematski rasprodavano i
do poslednjeg, najsitnijeg dela pedantno unoveno. Osim kamena, nije
ostalo nita to bi braa mogla podeliti. Tek se mnogo kasnije ispostavilo i povezalo da je na dan Nikoline smrti u unutranjem dvoritu
samostana urulinki, koje brinu o naputenoj deci, osvanuo up zlata
neprocenjive vrednosti, na kome je umesto poruke stajao crte medveda
i gazele u skoku.

53

vi
beograd

rva kajzerpanorama stigla je u Beograd 1896, a poslednja je iz

njega otila 1906. U tih deset godina Beograd je iz devetnaestog
veka izaao nosei jednog vladara na dui,19 a u dvadeseti uao preko
tela jednog kralja i njegove morganatske supruge.20 Za sve to vreme
kajzerpanorama bila je jedina zabava te vrste u beogradskoj varoi
i niko nije slutio da se njeno vreme ispunilo onog trenutka kada su
krunisanu glavu kralja Petra Prvog snimile filmske kamere.

Srbija jo uvek nita nije znala o filmu kada je Karl ulc 1896. doao
iz Berlina, preko Bea, Pete i Vrca, i na Cvetnom trgu u Beogradu postavio svoj fotoplastikum sa mainom koja govori na svim jezicima,21
na kome se za malo para moglo videti dete sa dve glave (zapravo sijamski
blizanci Vong, tada uveni u celom svetu), Koloseum u Rimu i verni
19 Knez Mihailo je ubijen 1868. u Topideru.
20 Misli se na majski prevrat 1903. tj. na nasilnu smrt kralja Aleksandra Obrenovia
i kraljice Drage.
21 Pretea dananjeg gramofona.

55

portret Napoleona Bonaparte. U skladu sa svojom ahaverokom prirodom, gospodin ulc nije verovao u duge boravke na jednom mestu:
posle samo est nedelja sklopio je svoju lepu panoramu od tamnosmeeg
drveta sa gotskim ukrasima i otiao dalje, nosei sa sobom na mestu br.
13 perorezom ugreban potpis FRANZ KAFKA, koji Beograanima
nita nije znaio, ak ni onim retkima koji su znali latinicu.
Posle ulcove panorame, jedno vreme u Beogradu niega slinog
nije bilo, sve dok se 1900. nije pojavila firma Jovo Peut i Rajkovi iz
Bosne sa prvim domaim fotoplastikumom koji je proradio na Terazijama. Njegovo radno vreme bilo je od 10 do 22, a cene preko dana 30 i
uvee 50 para (deca, aci i vojska 30 para u svako doba). Ova domaa
varijanta nije se od stranih razlikovala ni po emu osim po slikama koje
su bile izrazito patriotske prirode: pokazivale su izmeu ostalog
kosovske junake na vatrenim konjima (u sluaju Kraljevia Marka malo
vie nalik na areno govee), turskog cara Murata proburaenog na
Kosovu na najbrutalniji nain, kneza Miloa i traginu figuru kneza
Mihaila, Istanbul i u njemu Saraj, prizore iz sultanovog harema i tome
slino. Kada se sledee godine panorama premestila u KnezMihailovu ulicu, u zgradu drutva Njujork (prekoputa dananjeg Ruskog
cara), u gradu se ovaj kvalitativni skok tumaio tajnim nonim programom za probranu gospodu, koji se nije prikazivao po redovnoj ceni.
Ovo, naravno, nije moglo da se dokae.
Dve godine kasnije dobro razraen posao sa panoramom otkupljuju
za solidnu cenu zakupac hotela Balkan gospodin ore Popara i
njegov partner Dimitrije Janji, a prethodni vlasnici odlaze Dunavom u
Be, gde im se gubi svaki trag. Novi ortaci rade pune dve godine zajedno, sve dok se 1904. Dimitrije Janji nije odvojio i zapoeo samostalni
posao u lokalu izmeu gostionica Novi i Stari Majdan, u ulici Kneginje
Ljubice, vie klasne lutrije (danas Zmaj Jovina 15). Dva fotoplastikuma
bila su ipak previe za malu beogradsku varo, pa je nova firma morala
povremeno da gostuje po unutranjosti ne bi li osveila kapital, tim
pre to je zbog konkurencije i cene ve bila smanjila na 30 i 20 para. Sa
jednog od takvih gostovanja gospodin Janji se vratio sa pomonikom.
Pomonik se zvao Grujica Novakovi, ali mu to nije bilo pravo
ime. Sam je sebe prozvao tako po ugledu na junaka iz uvenih epskih
pesama koje je u velikom broju znao napamet i bio u stanju da ih govori,
peva ili gusla im mu neko zatrai. Svoje pravo ime nastojao je i sam da
56

Hotel Balkan na Terazijama

zaboravi jer je bilo vezano za jezivi sluaj masovnog ubistva trovanjem

po kome su se uprija i njena okolina bile proule u godinama izmeu
1865. i 1875. Kada je suenje trovaicama bilo zavreno, Grujici je bilo
malo vie od pet godina.
Sluaj je zapamen po prvooptuenoj Kadivki koja je najpre otrovala svog mua i erku, a potom napravila ili dobavila otrov za jo
osamnaest ena koje su tim nainom poubijale razne ljude, naroito
mueve sa kojima nisu dobro ivele. Glavni otrov je bio beli sian,
zapravo arsenik u vidu bezbojnog vodenog rastvora. Davao se tako to
bi se tom vodom zamesio hleb, i sudije su smatrale posebno perfidnom
upravo ovu zloupotrebu osnovne ljudske hrane koja, kao liturgijski
hleb nasuni, treba da odrava ivot a ne da ga ukida. Optuene su u
poetku sve poricale i odbijale optube sa indignacijom, sve dok Stanika i Ubavka iz sela Sedlara nisu popustile i priznale pod pritiskom
policijskog islednika. Kasnije su porekle ta priznanja kao iznuena,
navodei da ih je islednik muio i napadao sekirom dok nisu priznale
ono to im je rekao da kau. Slino su se branile i ostale, naroito
Nasta, Milka i Julka iz Svilajnca, dok Jelenu Kuzmanovu iz sela Dublja
i Ilinku Mijalkovu iz Svilajnca nije ni imao ko da brani jer su bile jako
siromane. Odbrana po slubenoj dunosti nije dala dobre rezultate.22
22 Podaci o toku suenja i svedoenju optuenih prikazani su u: ,
18151865, , 1991.

57

Lepa Jela Kuzmanova je bila najtuniji sluaj od svih i poslednji

isleen. Kuzman je u selu bio poznat kao pijanica i nasilnik i niko nije
sumnjao da je tukao svoju mladu enu svaki put kad iz kafane doe
kui. Nije prestao sa tom praksom ni kad je Jela ostala trudna pa je
postojala stvarna opasnost da sledei put ubije i dete i nju. Tek tada je
Jela pribegla belom sianu, to ona nikad nije priznala, i niko je nije
ozbiljno osuivao zbog toga. Dete se rodilo kao posmre, a dve godine
kasnije Jela je zatvorena i vie nikad nije ni izala na slobodu; umrla je
u zatvoru nekoliko godina potom.
Njeno dete, kome je majka ubila oca a drava majku, raslo je u
upriji kod tetke po majci, ne mnogo veselo. Tetka mu je bila nerotkinja i volela ga je, ali mu uprija nije dala da zaboravi iji je sin, zbog
ega mu se inilo da svi upiru prstom u njega kao da ih je on pobio sve, i
oca i majku, i sve one mueve koje nikad nije upoznao. Zbog toga je, im
mu se ukazala prilika, preao u Smederevo gde ga niko nije poznavao,
i tamo dobio dokumenta na ime svog omiljenog epskog junaka Grujice
Novakovia.
Nije zapravo bilo nieg sluajnog u Grujiinom izboru eponimnog
lika koji je rastao u mukom okruenju (sa ocem i stricem), a kad se
oenio ena ga je bezduno i gnusno izdala Turcima, zajedno sa
jedinim sinom koga je sa njim imala. Pa ipak, kad god bi pesma dospela
do kanjavanja neverne ene i majke, on nije u sebi nalazio opravdanje
za toliku i stranu surovost, i bilo mu je sasvim jasno da bi on na mestu
svog junaka ugasio vatru pod nevernicom im bi ona prvi put zakukala.
To svejedno nije bilo dovoljno da ga oslobodi naelnog straha od ena
te je on sa trideset i kusur godina jo uvek bio momak, ak i po cenu da
ga okolina smatra udakom sa nekom, mora biti, skrivenom manom. U
njegovom sluaju to ipak nije znailo da ga ene ne privlae naprotiv, ali umesto da im prie, da naini prvi korak ka pravom poznanstvu,
on je vie voleo da ih posmatra sa strane, uglavnom kriom, uoavajui
i analizirajui sitne i krupne razlike izmeu sebe i njih, izmeu starih
i mladih ena, izmeu onih koje je poznavao i onih njemu potpuno
nepoznatih. U tome je bio diskretan pa ga drugi nisu dirali.
Posao u panorami bio je idealan za njega. Radno mesto mu je bilo
unutar krunog paravana, zaklonjeno od oiju publike koju je on
mogao lako da posmatra zahvaljujui sistemu ogledala instaliranih
za posebne, zatvorene none projekcije. Imao je dunost da pazi na
58

rolne slika koje je satni mehanizam svakog minuta pomerao za jedno

mesto u pravcu kazaljke na satu, i na svetlost u fenjerima ispred svakog
sedita koja je morala biti uvek jednako jasna. To je iziskivalo vrlo malo
njegovog vremena i koncentracije, a ostalo je u celini mogao provesti
u posmatranju muterija i njihovih navika. Tako je ve pri prvom njenom dolasku uoio gospou u belom, lica i vrata pokrivenih gustom
svetlosivom ipkom od koje su joj bile i rukavice. Zauzela je poziciju
broj 7 i kad god je dalje dolazila, uvek je sedela na istom mestu, koje je
zaudo svaki put bilo slobodno.
Ona se razlikovala od svih drugih po svemu, pre svega po tome to
se nije savijala napred i nije naslanjala elo na zid panorame. Samo bi
se malo nagnula ka okularima i nije bilo uopte izvesno da je ita mogla
videti iz toga poloaja. Gledajui je sa unutranje strane, Grujica je od
prvog dana imao utisak da i ona vidi njega i da mu se obraa, mada
nikad nijednu re nije izgovorila i nije se nikad nikome obratila ni na
koji nain. Takoe mu se inilo da ona u stvari ne vidi ono to se vrti
na rolnama, sve te Dubrovnike, Vezuve i Parize, ve da gleda neku
unutranju, samo njoj poznatu projekciju koja je ini vrlo tunom. Ne
jednom, gledajui je pomno u ogledalu, bio je gotovo uveren da ona
gorko plae. Kada je prvi put postao siguran u to, obuzela ga je tako
potpuna empatija, da je na trenutak samo i on video prizor koji
je bela ena gledala, i otad pa nadalje mogao je da se ukljui u njega
istog trenutka kad i ona. To ga je uinilo tako savreno srenim da nije
ni pokuavao da shvati kako i zato, a poto nita nije znao o ljubavi,
enama i slinom, mogao je lako pomisliti da je to normalan sled dogaaja kad se neko zaljubi. Mislei na nju svakodnevno, prelazio je u
glavi svaki detalj slike koju su zajedno gledali i ponovo preivljavao
tugu bele ene. Iako nije imao nikakvih tekoa da sauestvuje sa njom,
bilo mu je ipak udno jer je slika sama po sebi bila lepa. Prikazivala
je divno plavo more i iznad njega divno plavo nebo, a po sredini malo
zeleno ostrvo i na njemu lepu belu kuicu. Zamiljao je kako belom
barkom stie do male luke pred kuicom i da ga na obali eka bela ena
pod velom, da je uzima za ruku i odlazi sa njom u belu kuicu, ali je
nikako nije mogao zamisliti kako skida veo. Unutranjim oima gledao
je i zamiljao razna njena lica pod raznim uglovima, ucelo i deo po deo,
iz profila i spreda i s lea, ali nijedno nije bilo njeno jer nijednim nije
bio sasvim zadovoljan.
59

Grujiina ljubav sa belom enom trajala je svega mesec dana,

onoliko dugo koliko je ona dolazila u njegov fotoplastikum, to je
istovremeno bilo i mnogo i malo. Kada je jednog dana prosto prestala
da dolazi, tugovao je za njom bezmerno i nije gubio nadu da e se moda jednom ipak vratiti. Pod raznim izgovorima, dugo je uvao mesto
broj 7 nezauzetim, sve dok najzad nije odustao i prepustio ga sudbini.
Za udo, malo je kad iko sedeo na njemu. Posle izvesnog vremena sa
uasom je shvatio da vie nije u stanju da istog trena, im zamuri, u
seanje prizove sve prevoje njenog tela, sve detalje na sivoj ipki njenih
rukavica, sve pokrete koje je pravila ustajui i sedajui. Mislio je da
poinje da je zaboravlja.
U meuvremenu, kajzer panorama je bankrotirala i potpuno se
zatvorila, a Grujica je ostavi bez posla preao u vojnu slubu,
to je za njega bilo vrlo dobro reenje poto u Beogradu nije imao ni
stan ni platu niti ikog svoga. Bio je vredan i dobro se oseao u mukom
okruenju pa je brzo napredovao radei iskljuivo civilne poslove
kada je uao u vojsku, bio je suvie star da pravi vojniku karijeru. Veliki
rat 1914. zatekao ga je u ulozi ordonansa jednog od generaltabnih
oficira Njegovog velianstva.
Delei u svemu sudbinu srpske vojske i njenog generalnog taba,
Grujica je na svoj mirni nain proao rat uzdu i popreko: bio je na
svim popritima i uestvovao u svim bitkama u kojima i njegovi oficiri,
prelazio od jednog drugome kad bi koji od njih poginuo, trpeo je glad
i zimu i povlaio se sa tabom ka moru i Albaniji. Kroz Albaniju je
podnosio iptarske napade, gledao mrtve posejane uz put, stiskao ui
da ne uje deji pla, a posle nekog vremena oguglao je na sve i samo
mehaniki hodao jer je znao da nee ustati ako jednom stane. U tom
stanju je stigao do obale i trudio se jako da se ne opusti sasvim jer je bio
gladan i bolestan, gotov da padne u slatko nitavilo. Zajedno sa jednom
grupom preivelih bio je odreen za bolnicu na ostrvu Vido. Njemu
to ime nita nije znailo, ali kad su ih ukrcali na belu barku i krenuli
put malog zelenog ostrva sa malom belom kuom u maloj luci, njegova
napaena dua se u magnovenju vratila sa ruba nirvane. Oblila ga je
milost prepoznavanja i sve mu je bilo jasno pred oima kao kada je prvi
put video njenu kosu pod velom od sive ipke, njen hod i liniju njenog
tela, njene suze. Zato je, znai, plakala. Zbog ovih stranih smrti, zbog
grobova koji e ovde nii, zbog uasa.
60

Grujica se dobro ali dugo oporavljao od iskuenja koja je proao

kroz Albaniju. Lekari su bili vie nego zadovoljni njegovim stanjem i,
kad je za to dolo vreme, otpustili su ga iz bolnice sa preporukom za
dalji oporavak u Francuskoj. Smiren, srean i potpuno nezainteresovan
za nastavak ratovanja, Grujica se 1917. ukrcao na brod Posejdon
i krenuo put Francuske, proavi na samo nekoliko nautikih milja
daleko od broda kojim se Vladislav Petkovi Dis vraao iz Francuske
kui. Da je bio samo malo blie drugom brodu, i Grujica je mogao lako
zavriti kao utopljena dua, kao rtva nemake podmornice koja je
torpedovala Disov brod. Ali nije, i posle mesec dana stigao je bezbedno
u Pariz. Tamo je naao posao u studiju brae Limjer i vie se nikad
nije vratio u Srbiju. Bio je, meutim, vrlo dobar domain svima koji su
odande dolazili u Pariz u potrazi za uzbuenjima i sreom. Svakome
ko je hteo da slua, priao je o svojoj prvoj i jedinoj ljubavi za koju je
posle tolikih godina bio siguran da je bila gospoa Smrt lino i da ga je
volela dovoljno da ga sauva od pogibije i na kopnu i na moru. Samo u
snovima, pa i to ne esto, on je tek posle mnogo godina mirnog ivota
povremeno uspevao da skine veo od sive ipke i da u trenutku iste sree
uiva u licu svoje majke, potpuno drukijem od onoga to je varljivo
pamenje moglo da mu prui. Majka u snovima imala je oi anela,
milovala ga je rukom u rukavici od najfinije sive ipke i samo njemu,
svom posebnom mladunetu, govorila tiho i neno: Sve e biti dobro.

61

vii
kraj plemenitih vetina
sam dorkas Auriga. Kada smo birali imena koja emo nositi kroz
J avenost,
u mojoj dui prevagnula je tatina i ja sam odluio da sa
sobom ponesem trenutak svoje zemaljske slave olimpijsku pobedu u
trci dvoprega; otuda ime. Tokom mnogih vekova ove nae privremene
venosti nikad nisam imao ni elju ni potrebu da to promenim, da se
nazovem drukije ili da svome imenu dodam jo neko. Iako je poela
kao uivanje u sebi samom, plemenita vozarska vetina dobijala je tokom
vremena mnoga i nova znaenja za mene i ja sam najzad poeo da sebe
sameravam svom izabranom imenu, da se trudim u njegovu korist i da
od njega gradim svoj konkretni ali visoko postavljeni cilj. Biti vozar,
vladati silama veim od svoje, upravljati njima sigurnom i vrstom rukom, biti superioran sve je to vekovima ispunjavalo svaki moj dan,
svaki poduhvat i svaku misao. Imao sam jasnu viziju onoga to treba da
postignem na taj nain, velikog dobra koje mogu da uinim kad mi je
ve dato da trajem veno, gomile prepreka koje na tom putu treba da
savladam. Sve je to inilo da mi se venost ukae kao dar bogova, to
ona i jeste, i ja sam za razliku od veine svojih drugova iskreno bio
zahvalan na njoj. Sve dok bogovi nisu reili da tome doe kraj, da 2012.
bude naa poslednja godina u ovom stanju i liku. Tada sam neoekivano
bolno shvatio ta se sve ne moe kad nema vie vremena, kolika je tatina
uopte poinjati i kakva iluzija misliti da neim vlada od poetka do
kraja, ako postoji mogunost da te neko u tome sprei. Samo onaj nad
kime niko i nita nema vlast moe sa pravom misliti da neim vlada.
Bogovi to znaju i zato nikad ne prave planove tako velike i zahtevne kao
to su moji bili. Suoen sa krajem venosti ja, koji sam od kada pamtim
bio samo dorkas jer uopte nita drugo ne znam o sebi, osetio sam kao
svoju najpreu potrebu da nastavim da postojim i posle 2012, da ostavim
trag kad ve ne mogu prisustvo.
63

Tokom mnogih vekova mi smo jako dobro uvali tajnu o sebi i

skrivenim znanjima dorkasa i bili smo jako ponosni na to. Sada je,
mislim, pravi as da neto od toga otkrijemo, da pustimo u svet priu
o sebi, kako bi se znalo da smo nekad i mi bili tu. Iako smo se za sve
ovo vreme objavljivali mnogima, nisu svi imali elju da se to zna, a
jo manje da se obelodani ili stavi na papir. Veina je utala jer je bila
svesna neeljenih posledica i moguih komplikacija ako samo pomenu
da mi uopte postojimo, i kako postojimo, a kamo li da nas poznaju i
da imaju neto sa nama. Ipak su nae pojave bile zabeleene na razne
naine: zavisno od toga koje je vreme bilo u pitanju, ljudi su videli u
nama lutajue Jevreje,23 etiri i vie jahaa apokalipse, vampire, razne
vrste ukletih besmrtnika, vece i vetice. Zar ne bi dobro bilo da ostane
trag i o tome kako smo mi videli njih? Audiatur et altera ars.
Moja prvobitna zamisao je bila da svako od nas 49 dobije po jednu priu, bilo da je napiem ja ili neko drugi. Pokazalo se, meutim,
da moji drugovi ne misle kako bi to bilo dobro i pametno zato to je
skopano sa mnogim nedoumicama, a moda i opasnostima. Koja bi
pria od mnogih bila reprezentativna i za koga, po kom kriterijumu
bi se birala, koga bi kompromitovala, od koga bi trebalo traiti saglasnost za njeno objavljivanje? Tokom mnogih vekova ra zni su ljudi i
dogaaji bili upleteni u nae ivote i, mada smo pazili najvie to smo
mogli, nije iskljueno da smo ponegde prelazili granicu. Veina je stoga
odluila da se ne oglaava ni na koji nain. Samo smo ja i moja draga
prijateljica Afrodita koja s pravom nosi boginjino ime izdvojili
miljenje, te nam je doputeno da piemo o sebi samima ta god elimo,
ukoliko uspemo da ne upletemo nikoga od ostalih bez njihove izriite
dozvole. Tako je nastala ova kratka istorija naih izabranih doivljaja,
delimino autobiografska, a delimino iz pera malog broja ljudi koji
su nam poklonili poverenje i imali poseban znaaj u naim seobama
kroz venost.
Prva pria je teorijski rad koji sam tako rei nanovo napisao ja,
ali pod imenom doktora Aribalda Krajsa, neobinog oveka i dobrog
poznavaoca klasine starine. Krajs je bio istoriar i bavio se istorijom
mistikih redova naroito isihastijom, a kasnije posebno templarima,
23 Taj se lik u celini formirao po naem drugu Irancu/Persijancu Kaajari, koji je
prvo pomenut u Bibliji, a posle u varvarskoj Evropi ranog srednjeg veka preimenovan
u Ahasfera ili Ahaveroa.

64

hospitalcima, maltekim vitezovima i joanitima. Pao je u nemilost naune javnosti kada se oglasio kao simpatizer nacionalsocijalistikog
pokreta u Nemakoj, pa je zato krajem 1938. napustio Britaniju zauvek
i stalno se naselio u Berlinu. Po posebnom Gebelsovom nalogu premeten je u Beograd poetkom septembra 1941. i tu je 1944. poginuo
zatrpan ruevinama tokom saveznikog bombardovanja u aprilu. Posle
Drugog svetskog rata njegov nauni rad prekrila je potpuna tiina.
Krajs je na sluaj dorkas naleteo dok je prouavao jednu sasvim
drukiju temu, i nije se smirio dok nije istraio sve to je mogao nai o
njemu. I pored toga njegova slika o nama imala je mnoga prazna polja
i zasnivala se na potpuno pogrenim pretpostavkama te je prava srea
to nije bila objavljena za njegova ivota. Ja sam do nje doao igrom
sluaja (koji smrtnici i besmrtnici ne shvataju na isti nain) i preradio
sam je tako da ima smisla pustiti je u javnost. Ona, naravno, i dalje nije
puna istina o nama, ali bar nita od onog to u njoj pie nije neistina.
Kao probni balon, objavljena je 2004. u asopisu Mokranjac i prola
je bez odjeka, sasvim nezapaeno.24 Na istom mestu kao prilog je tampana i Setijeva ispovest jer je nju zaista otkrio Krajs lino. Kratak uvod
o poreklu dokumenta i mestu na kome je otkriven takoe je Krajsov
i bio je zabeleen na poleini prve strane slubenog prevoda koji je
pronaen u zaostavtini ge Karle Manhajm iz Palmotieve ulice u
Beogradu, keri Isidore Manhajm koja je bila ljubavnica ser Arnolda
od njegovog dolaska u Berlin do smrti u Beogradu.
Ja, zapravo, uopte nisam znao da je Seti ostavio beleku o naem
susretu, mada sam se mogao setiti da sam ikad razmiljao o tome
koliki je utisak ceo taj dogaaj morao ostaviti na njega. I za mene je to
bio period sumnji i kolebanja, vreme koje sam provodio u dva paralelna
ivota kao katoliki redovnik i kao austrijski pijun na Balkanu. Kao
i svi dorkasi, i ja sam povremeno padao u krizu i upravo sam tada, kad
se deavalo ovo sa Setijem, imao jaku elju da promenim svoju sudbinu
24 Ne ba sasvim. Nekoliko godina kasnije pojavila se knjiga M. Jovanovia pod naslovom Kraj igre (Anagraf, Beograd, 2008). Tu, od strane 145 pa sve do 160, itava
trea glava knjige posveena je Krajsu, a rasprava o njemu poinje pomenomlanka
objavljenog u Mokranjcu 2004. Ja ne poznajem gospodina Jovanovia i ao mi je
to sad vie nemam ni volje ni vremena da saraujem s njim, jer znam da bi njemu s
obzirom na ono to pie u svojoj knjizi mnogo znailo moje neposredno iskustvo sa
arkanama. Pretpostavljam da je u nekoj vezi sa porodicom Manhajm ukoliko je tana
njegova tvrdnja da je doao u posed, ili makar dobio na uvid, Krajsovu zaostavtinu.

65

ili da je prenesem na nekog drugog. Smrt nije bila reenje, to sam znao,
ali sam morao probati da se liim kamena bez svoje volje. Taj mit, koji je
meu dorkasima kruio neko vreme, nije meutim imao nikakve osnove: kamen nije bio odluujui faktor nae sudbine. Naravno, njegovo
plavo svetlucanje bilo je proizvod Setijeve mate: on nikad nije imao
takva svojstva iako je bio i jo uvek je iv.
Bez obzira na sve, mislim da se Seti dosta dobro snalazio i na ovom
mestu moram priznati da se stidim to sam ga dovodio u iskuenje jeftinim trikovima kao to su kokakola, tranzistor i ostalo. To je bila
zloupotreba za koju sam bio kanjen, a njemu nikad nisam zamerio to
je zario svoj no u mene.
Pria o Nikoli Pimi i njegovoj usvojenici Katarini i epilog njihovih
avantura u sirijskoj pustinji nastali su u Damasku, a zapisala ih je Katarinina ki Tamara. Ovu priu sam izdvojio zato to mi je sve u ivotu
koji sam proveo pod imenom Pima predstavljalo veliko zadovoljstvo.
U Kotoru je vladalo sasvim pogreno uverenje da sam ja odnosno
Nikola bio Katarinin pravi otac, to je besmisleno jer dorkasi (iako
to niko od neupuenih nije znao) ne mogu imati potomstvo. Njen
je otac stvarno bio onaj Kaboga, ali je zato bilo istine u glasinama
da se iza gotovo svega drugog u vezi s njom krio Rade sa Neretve.
Nije, meutim, tano da je on bio i tajanstveni razbojnik AlGhazal.
Meni je oduvek bilo posebno zanimljivo to nikome nije palo u oi
koliko dugo AlGhazal vlada Palmirom, kao da je sinovima pustinje
savreno normalno bilo da njihovi prvaci doive biblijsku starost. Za
nas je AlGhazal bio vie kao uloga ili nametenje u koje uskae ko
kada i kako hoe, i ja pouzdano znam da su bar etiri razliita dorkasa
bila u toj ulozi tokom nekih stotinak godina, pri emu je jedan od
njih bila ena!
Prvi se AlGhazala setio na drug Egipanin Pepi (pominjem ga
uz njegovo izriito odobrenje) koji je od svih nas najozbiljnije shvatao
red gazele i oseao najdublju nostalgiju za njim. On je postavio kameno
svetilite pod zemljom i nazvao ga Bahr AlGhazal, po glavnoj pritoci
Belog Nila, sputenoj sa neba da oznai sve to je lepo i vredno na oba
sveta. Na je kult slavio ivotodavnu snagu Reke, dok se za Plavi Nil
nije ni znalo odakle izvire. Govorei metaforino, Gazelina reka je
dugo tekla Egiptom dok se nije pretoila u Grku. Ono to se posle
deavalo dosta je dobro opisano u prvom apokrifu.
66

Dubrovaku priu o Ursuli dOrso naoj drugarici Afroditi

koja s pravom nosi boginjino ime napisala je ona sama tokom okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu, poto su joj u tom ivotu
mua ve 1942. ubili u logoru na Banjici. Prisne veze sa lanovima
porodice njenog pokojnika, Jevrejima ija joj sudbina nije mogla biti
tajna, nisu joj dale da ode iz tog vremena. Delei njihovu tragediju po
sopstvenoj elji, ona je duge dane sakrivanja po tavanima prekraivala
zapisivanjem svoje line prie iz jednog boljeg i zabavnijeg vremena.
Tako joj je u poreenju sa epohom reavanja jevrejskog pitanja
izgledala dubrovaka epizoda iako je u nju upala kao robinja prodata na pijaci roblja. Posle rata, ovaj rukopis je zateen u poslednjem
skrovitu njene porodice, na tavanu kue pored pote u Vasinoj ulici i
zajedno sa gomilom knjiga i drugih rukopisa baen u kontejner kada
je poetkom devedesetih jedan od stanara uzeo da adaptira potkrovlje.
Gomila knjiga u kontejneru i pored njega stajala je na ulici nekoliko
dana i ljudi su neprekidno prebirali po njima, sve dok nije nestalo sve
osim knjiga o samoupravljanju i rukopisa. Tada mi je jedan od njih
zapao za oko jer je bio na klasinom grkom. Ovde je donet u mom
prevodu. Afrodita je po sopstvenoj odluci otila u gasnu komoru sa
porodicom koju je volela. Ne verujem da je iko od osoblja primetio da
njenog lea nije bilo meu onima koje su iz komore izvukli i odneli u
krematorijum.
esti apokrif je pria o samilosti. Dobio sam je kao poseban dar
od Here, nae koleginice koja je ovo ime izabrala zbog svoje velike a
nezadovoljive potrebe za decom. Sudbina onog deaka, ije je pravo ime
bilo Milan Kuzmanovi, dirnula je toliko da je zaista bdela nad njim do
kraja njegovog ivota. S obzirom na dogaaje koji su ga pratili, to nije
bilo jednostavno. Mislim da su i snovi bili njeno delo, ali nisam siguran
i ne smem da tvrdim jer je i to jedna od stvari koje nam nisu dozvoljene.
Meu malobrojnim stvarima koje nam nisu zabranjene bila je i sloboda kretanja po vremenskoj osi, ali nam Supervizor nije nita rekao o
njenim granicama. Mi smo tokom vremena utvrdili da unazad moemo
samo do trenutka skoka na onaj svet (to je za nas postalo nulta taka
vremena, neto kao drugo roenje), a unapred sve do 2012. godine
po gregorijanskom kalendaru. Dalje nikako nije moglo, kao da posle
toga nieg nema, isto kao to se i kalendar naroda Maja zavrava u toj
godini, kako je sa sigurnou utvreno. Supervizor nije dao nikakvo
67

objanjenje za to, samo je rekao da emo znati kad doe as naeg

iskupljenja,25 ta god to bilo. Moja je ideja, a drugi se dorkasi ne slau
sa mnom, da emo se odvezati od zemaljskog sveta onda kad on prestane da postoji, ili bar kad prestane da postoji njegova istorija, odnosno
kad doe kraj njegovog vremena. Posle njega moe doi neto drugo,
moda gore moda bolje, ali za nas to vie nee imati znaaja jer e
kontinuitet hronotopa biti prekinut. To je naa jedina ansa da se odlepimo i krenemo dalje, za ime u ovom asu svi podjednako eznemo.
S obzirom na broj ivota koje smo na ovom svetu iveli, na dogaaje
kojima smo prisustvovali, na koje smo uticali, na ljude koje smo sretali
i putali u svoju blizinu, ao bi mi bilo da se pre kraja ne sazna da smo
i mi bili tu, da smo pronali filozofski kamen, da nam je on dao eliksir
mladosti i venog ivota, i da smo ga na ovaj nain potroili. Sad, kad
nema sumnje da se nae vreme istanjilo, ako treba da smislim poruku
koju elim da ostavim za sobom, ne bih znao ta da kaem. Umesto bilo
kakve jedne izjave, koja bi bez sumnje bila netana i patetina, odluio
sam da svom imaginarnom itaocu ostavim reenje jednog pitanja koje
je jako muilo doktora Krajsa i na koje u ono vreme namerno nisam hteo
da dam odgovor. Arkane, predmeti koji su se predavali u hramovima
antikih dorkasa, nisu naravno bili oni koje je on ustanovio na
osnovu predloene rekonstrukcije. Njih je doista bilo sedam i, kad sam
birao prie kojima u ostaviti trag o nama, ja sam gledao da svaka od
njih bude ilustracija za jedan od tih predmeta. Svaki je tekst, dakle, naslovljen po jednom predmetu i u njemu jo dodatno postoji po jedna re
ili fraza, najee obeleena masnim slovima, koja stavlja taj predmet
u kontekst prie. Ovde dajem njihovu ifru u vidu spiska, po redosledu
kojim se javljaju u ovoj zbirci i koji nije nuno identian originalnom:
25 On je, zapravo, rekao tano ovo: O jadni, jadni dorkasi. Izabrali ste stranu
sudbinu. Ono emu ste se nadali ne moete dobiti, ne preko reda. Ostavi veno u ovom
obliku, ostajete zauvek u istom stadijumu razvoja i ne moete ii dalje, po redu. Ali mi
ne elimo da patite vie nego to mora biti i daemo vam mnoge utehe. Va kristal je
udesan za uslove u kojima je nastao, ali je zapravo primitivan. Mi emo mu poveati
mogunosti ali vam neemo rei kako. Tako ete imati ta da istraujete sve ove duge
i duge cikluse dok ne doe as vaeg iskupljenja. Dotle, sve vam je doputeno sem da
se mnoite. Atinski dorkasi ne smeju praviti porodice: 49 sluajeva je dovoljno, nije
nam potreban nijedan vie! Tako su oni nas videli, kao problem, i posle svih ovih
godina vie ne mogu rei da ne razumem. Danas, za dva milenijuma pametniji, mislim
da smo jo dobro proli.

68

I / EPISTEMOLOGIJA
II / BESTELESNI PRENOS
(telepatija, telekineza, teleportacija)
III / LOGIKA BINARNOG KODIRANJA
(nauka o paradoksu kao spoju suprotnosti)
IV / ASTRALNA GEOGRAFIJA
(nauka o odnosu izmeu neba i zemlje)
V / METAMORFOZE
VI / EMPATIJA
VII / PLEMENITE VETINE

Jo od poetaka naeg kulta u plemenskim ritualima oko Gazeline

reke26 u dananjem Sudanu, preko njegovog uoblienja kod Solomona
koji se na taj nain dodvoravao kraljici od Sabe, kroz fazu crne magije u
Egiptu i Hekatinog kulta u Trakiji, sve do perioda racionalne harmonije u klasinoj Grkoj, na je red uvek bio vezan za uenje i poveanje
opte koliine znanja u svetu. Kad smo se nali zarobljeni izmeu neba
i zemlje, nita nam drugo nije moglo razbiti dosadu tako dobro kao
sticanje znanja: svaki novi ivot davao nam je pogled na istu stvar iz
neznatno drukijeg ugla, sve dok na kraju ne bismo sastavili pun krug
i kao da gledamo kajzer panoramu znali precizno svaku sliku sa
kalema. Pa ipak, sad kada je naa venost dovedena do kraja, kad nas
od prelaska na novo deli samo nekoliko godina to ne traje due od
proplamsaja iskre u potpunom mraku, ja sa ogromnim iznenaenjem
shvatam da nismo stigli da obavimo sve to treba, da nam nedostaje jo
samo malo vremena. Ova zbirka pria je moj nain da to nadoknadim,
da stvorim iluziju kako je i na samom kraju mogue poeti iz poetka.
Jer je i na poetak bio nastavak jednog kraja.

26 Bahr alGhazal, izgovara se i Bahr elGhazal, eng. Gazelle River srp. Gazelina
reka, Sudan, glavna zapadna pritoka reke Nila. Dugaka je 445 milja (716 km) i uliva
se u gornji tok Nila (Bahr alJabal) kroz jezero No, iz kojeg istie na istok kao Beli
Nil (Bahr alAbyad). Maglovito poznata starogrkim geografima. Na kartu sveta
postavio ju je 1772. francuski geograf an Batist Burginjon d'Anvil.

69

***

Dvehiljadedvanaesta je dola i prola i nita se naroito nije desilo.

Mnogi su ostali razoarani to se kalendar Maja zavrio bez posledica,
to nije dolo do smaka sveta, to se magnetni polovi nisu dramatino
obrnuli, to se nivo svetskog mora nije popeo za 12 metara kao posledica efekta staklene bate i topljenja leda na polovima, to Zemlja nije
stala i to veliko nepoznato nebesko telo iz svemira nije udarilo u nju.
Potovaoci lika i dela Zaharije Siina sa aljenjem su konstatovali da
je Dvanaesta planeta nastavila da postoji samo u knjigama i starim
epovima, to znai da nije ula u perihel koji bi Zemlju doveo do ivice
propasti i strani Nibiruanci nisu pokorili ljudsku vrstu.
S druge strane, tumai Nostradamusove knjige u slikama, naroito
zagovornici poruke one male na engleskom jeziku, nisu gubili nadu
da se obeana osoba mukog pola jo uvek moe pojaviti, bilo kao
spasitelj ili kao antihrist. Nisu se dali ometati injenicom da tekst na
slici 67 glasi: Non puo lo offere altri nec due malefatti di un Papus
neanche, da je napisan ne engleskim ve meavinom italijanskog
i iskvarenog latinskog kako se govorilo u starini meu narodima
romanske grupe, i da u slobodnom prevodu glasi otprilike ovako:
Ne mogu im ponuditi drugo nego dva nedela jednog Pape, ak ni.
Apokalipsa je ipak odloena do daljeg.
uda su se, meutim, dogaala, mada proroci sa tim nisu imali
mnogo veze. etrdesetdevetoro atinskih dorkasa jeste nestalo sa lica
Zemlje ali svet nije imao prilike da se oprosti od njih. Samo je mali broj
ljudi upuenih u njihovu tajnu slutio da se desilo tako jer se zapravo jo
uvek nita nije zavrilo i da ono to sledi predstavlja buenje, nastavak
prie u drugom okruenju i na drugom nivou. Zato to je dobra pria
kao ptica feniks, sklona da se uzdigne nova i snana iz pepela sopstvene
lomae.

70

umetnute
strane

altera pars
ili kako je susret sa dorkasima delovao na neke obine ljude

1. magnum opus
Moj deda je uvek govorio: Pametnom oveku potreban je samo
poetni kapital, ali se on najtee nalazi. A ti bi, duo, htela da zna
otkud meni poetni kapital. Pa to svi moji znaju: igrala sam LOTO i
dobila sam premiju! Milion i esto hiljada evra! Naravno da ti nisi znala, to se krije, da te ne opljakaju ili jo gore. Zna se u krugu familije.
Ali da pita bilo koga od mojih, svi bi ti rekli da to prosto nije mogue
jer je notorna injenica da ja nikad nita nisam dobila na lutriji, ni ulog.
Potpuni antitalenat. Nego to Bog kad hoe da ti da, on ti za sve one
godine nadoknadi. Ne mora sto puta, dovoljno je jednom ali u pravo
vreme! Mada nisam sigurna da je Bog imao s tim mnogo veze.
Da li mi je bio problem da savladam tolike pare? Pa vidi da nije.
Imala sam taan plan ta u s njima. I kad su dole, samo sam ih rasporedila. Kao kad dugo eka stan i ima vremena da ga nameta u glavi,
pa kad se useli, ti samo porea stvari na njihovo mesto. Godinama
sam zamiljala svaki detalj u mom buduem salonu za debele dame, ma
kakve dame za debele ene kao to sam ja. Ono to si tad imao da
nae za trudnice i puniji stas bilo je tako tuno, nikad da ga
ne obue. Svi su se oni pozatvarali kad se pojavila moja radnja. Kod
mene si mogla da ue u dronjcima, a da izae kao gospoa u svemu
o emu svaka debela ena sanja: seksi ve u tvojoj veliini, najfinije
arape koliko hoe velike, svaki hit model ima tvoj broj, kao da si
u raju. Ma ne da je ilo, nego sam i sopstvene modele napravila, uzela
mlade dizajnere, otvorila sam i fabriku, sve svoje. Sad ima Magnum
u celoj Evropi. MOJ brend zato si i dola po intervju, zar ne. A ne
zna da to nije sve. Tu su ti i radnje sa kuvanom zdravom hranom za
poneti, i piljarnice sa voem i povrem od kojeg ti se na licu mesta
pravi salata, ako hoe, pa ili jedi ili nosi. Sve moje stare opsesije kako
pomoi zaposlenoj eni i ostalo. Jeste, to se pretvorilo u veliki biznis
kojim se ja vie i ne bavim. Drugi rade. Nee verovati, ja sad najvie
volim da idem po belom svetu na aukcije, i ne na velike kao Sotbi i
slini, nego na male, provincijske, ali po Evropi, ne ovde. Ovde ni
nema. ta sve tamo nae!
73

Da li sam vernik? Nisam. Zato misli zbog premije? Ma ja

kad kaem Bog, mislim na neto sasvim drugo. Taj sam LOTO ja
zaradila i, ako ba hoe, mogu da ti ispriam kako, samo da ti odmah
kaem nee to moi da upotrebi ni za ta. Ne, ne branim ti ja,
naprotiv, nego bie te strah da te ne ismeju. Urednik ti nee primiti. A
pria nije loa i, tako mi dece, sve je istina. Evo ovako.
To ti je bilo 2000, dok su jo postojale nemake marke. Tada
sam radila kao prodavaica u Ateksu njega vie nema, ti nisi ni
zapamtila Ateks u KnezMihailovoj. Prodavali smo konfekciju
i galanteriju. Nije to uopte bila loa roba, i jo radnja na dobrom
mestu, ali nije ilo, narod nije imao para. Tad sam se i setila za debelu
radnju, kad ti uu platene muterije, a ne mogu nita da kupe jer
nema njihov broj.
Pauzu za ruak uvek sam koristila da pogledam tue izloge, i to
krenem ka Terazijama pa se obrnem kod Igumanova i nazad. Radila
sam to godinama, ne ba svaki dan, ali esto. Naroito kad je bilo lepo
vreme. U septembru 2000. prvi put sam primetila neto neobino na
raskrsnici Kneza i ZmajJovine. Nisam videla nego ula. Moda mi
se deavalo i ranije pa nisam obraala panju. Taj put jesam jer sam
glasno i razgovetno, stojei ispred Progresove galerije pogleda uprtog
u golog Hermesa, ula kako zvoni tramvaj. Najblii tramvaj je, kao
to zna, kod Kalemegdana, nema anse da ga uje ni preko razglasa.
KnezMihailova i sama ima svoj um, naroito u 2 popodne, i njega
sam imala u uima kao i svi oko mene. Ali ja sam u glavi ula i tramvaj,
i neki drugi ulini um, i slian i drukiji. Dodue, samo na kratko. Ne
bih ni primetila da nije u pitanju bio tramvaj. To ja sad znam da je bio
poetak moje prie, ali tada nisam uopte razmiljala, samo mi je bilo
udno i odmah sam zaboravila. Do sutradan, kada se ista stvar ponovila
na istom mestu. Ovaj put sam se osvrnula da vidim uje li to iko osim
mene, da neko ne zvidi, ili puta reklame, ta ja znam. Nita nisam
primetila, svi su izgledali kao uvek. Krenem malo napred nita.
Vratim se na isto mesto nita. Trei dan sam izala na pauzu malo
ranije i ba sam htela da vidim hou li opet uti tramvaj, ali nita, sve
je bilo normalno. Nekoliko dana nisam ni izlazila jer je padala kia, a
onda sam opet krenula i zvonio je tramvaj. Ali je sad jo i neko vikao:
Hej, hej, stani! I stala sam, mada mi je posle bilo smeno. Niti je ko
dotrao, niti je bilo ko u blizini vikao nita.
74

Sutradan krenem ja na pauzu namerno malo kasnije, da vidim hoe

li biti ega, i nije bilo nita. Neko pametniji bi se odmah setio da se to
deava na odreenom mestu uvek u isto vreme, ali ja sam malo sporija.
Od momenta kad sam shvatila, to mi je bila glavna zabava. Jedva sam
ekala pauzu da krenem do Progresa da se igram fenomena. Probala
sam da mu merim vreme, da vidim kad tano poinje da zvoni, i sva su se
vremena uklapala u nekih 15 minuta, izmeu dva i pola tri. Definitivno
niko drugi nije nita primeivao niti ta video, niti ta uo.
Sve u svemu, trajalo je to jedno dvadesetak dana, raunajui od
onog prvog puta na koji nisam obratila panju. Ja sam tada mislila da
se tu otvorio neki dep, vremenski, i da ja imam dobru talasnu duinu
da ujem ta se u njemu deava. Ne znam zato nisam mogla nita da
vidim, moda za to treba bolji mozak od mog. Raspitala sam se i ljudi
su mi rekli da je nekad Knezom prolazio tramvaj, ali jako davno, jo
u XIX veku.
Dep nije uvek bio isti. Uz zvono i ulini um, redovno su poeli da stiu i delovi reenica. Prvo je bilo ono hej, stani!, a posle je
izgledalo kao da upadam nekome u razgovor. Jednom sam ula: Ne
mogu da naem kamen!, drugi put: Treba mi plavi kamen!, pa onda:
Ukrali su mi kamen! a jednom i: Da li me uje? Javi se! i jo nekoliko varijanata na tu temu. Glas je bio uvek isti, kao da ne govori neki pravi
ovek, ve vie kao da meni odzvanja u glavi. Poelo je da me intrigira
to stalno pominje plavi kamen, i ta e mu on uopte. Moda je nekad
na mestu dananjeg Progresa bila radnja sa poljoprivrednom opremom.
Zato to je glas opsesivno ponavljao jednu istu reenicu, sve sam
vie verovala da se vraam uvek u isti trenutak, u jedan zaleen, kruan
dogaaj, u koji se ukljuujem na zvonjavu tramvaja. U trenutku kad
je taj neko uao da trai plavi kamen za neke svoje potrebe, tramvaj
je mora biti proao pored radnje i zazvonio. Na taj znak oni na
kratko upadnu u moje vreme i tada ih ujem. Kao Mebijusova traka, o
emu sam itala u jednoj SF prii.
to se ee ponavljao taj dogaaj, to sam vie detalja uspevala da
primetim u njemu. Na primer: u pozadini glavne reenice o plavom
kamenu na mahove sam ula glas koji daje informacije tipa: ovaj terminal se otvara ili ovaj terminal se zatvara i slino. Iz toga sam
zakljuila da je u blizini morala biti neka stanica ili biletarnica, moda i
kladionica, ali niko nije umeo da mi kae koje bi to bilo na ovom mestu.
75

Sledei put sam malo bolje obratila panju i shvatila sam gde greim:
obavetenje je glasilo ovaj portal a ne terminal. Portal mi je jo
manje govorio, osim ako nije bila re o nekom hotelu, ili nadletvu o
kome vie niko nita ne zna.
I taman kad sam sve to lepo iskonstruisala, mom fenomenu je
doao kraj. Tog dana sam, kao i pre, bila na pravom mestu u pravo
vreme. Tramvaj je zazvonio, uo se gradski um, ali nije bilo oveka sa
plavim kamenom. Umesto njega, u prvom planu, glasno i jasno govorio
je mehaniki glas altera za informacije: Ovaj portal se zatvara za
pet sekundi. etiri, tri i u tom trenutku neto me bolno zveknu po
glavi. To neto je odskoilo i ja sam automatski pola za njim, da ga
ne izgubm iz vida, jer nisam znala ta je. U meuvremenu je brojanje
prestalo, a zajedno sa njim i um, i dep, sve.
To to je palo, bila je obina kutija ibica ali marke Lucifer27, i
bez ibica. Umesto njih bilo je unutra pare papira i na njemu sledea
poruka: Izgubio plavi kamen. Zaglavljen ovde. Portal lo. Bolji portal
Zemun, kej. Utorkom 1617. Doi. Naravno da sam otila u prvi
utorak. Na zemunskom keju nisam ula nikakav tramvaj. Pojavio se
samo glas oveka sa plavim kamenom i rekao ovo: Nemam mnogo
vremena. Iako je ovo bolji portal, i on se zatvara za trideset sekundi.
Zato molim zapamti ovu adresu ja znam koja je ali tebi neu da
kaem, iznenadila bi se! i odmah poi tamo. Kai mu samo da te
alje dorkas izgubljen u 1903. ekau ovde, na zemunskom keju. I tu
se iskljuio. Nikad vie njegov glas nisam ula na taj nain.
Imala sam muke da doprem do oveka iju mi je adresu dao. Velika
zverka, uvali su ga kao Fort noks. Jedva sam ubedila onu budalu na
vratima da mu pomene dorkasa. Iskreno se nadam da je dobio otkaz!
Dorkas je oigledno bio prava ifra. ovek se pojavio glavom i bradom,
odveo me u kancelariju, sve druge isterao napolje i traio da ponovim
tano ta sam ula. Imala sam muke da se uzdrim i da nita ne pitam,
gorela sam od radoznalosti ko su oni svi, ko to sa mnom razgovara i
kako i jo sto stvari. Ali sam izdrala.
Onda mi se on najlepe zahvalio i otpratio me do vrata. Verovatno
je tada naredio nekom svom keru da me prati, jer je kasnije znao moju
27 ibice ove marke nisu se nikada proizvodile u Srbiji, ni u XX veku ni kasnije.
Marka je bila britanska i ako je 1903. neko imao takve ibice, verovatno ih je odnekuid
doneo sa sobom. U Beogradu sigurno nije imao gde da ih kupi.

76

adresu i telefon i broj cipela verovatno. Ja to, naravno, nisam znala i

otila sam kui jako razoarana. Valjda sam mislila da e mi rei bar
neto, kao nagradu za toliku uzdranost. Nita nisam postigla.
Tri dana kasnije, u gluvo doba (oko tri izjutra), posetila su me dva
gospodina sa dva do tri obezbeenja. Jedan je bio uvani ovek, a
drugi nije mogao biti niko drugi do onaj njegov dorkas, onaj izgubljeni
u 1903. Doli su da se zahvale na ogromnoj usluzi koju sam im uinila,
a gluvo doba su izabrali iz bezbednosnih razloga. Vie me je zanimala
usluga nego bezbednost i ovog puta sam reila da ih ne pustim bez
objanjenja.
Ispriali su mi kratku ali sumanutu priu koju u ti preneti u par
reenica. Oni nisu ni NASA ni CIA, ni tajna organizacija, ni sekta,
nita od poznatih zemaljskih lepota. Rekli su za sebe da su prokletnici,
osueni da veno lutaju izmeu ovog i onog sveta, neto kao lutajui
Jevreji i ukleti Holanani. Samo to se zovu dorkasi, to znai gazele.
Dok su ovde, izgledaju kao ivi, a kad su tamo, ne izgledaju kao mrtvi.
Nije to ba bilo jasno, ali sam shvatila ono to mi se inilo bitno, a
to je da mogu da putuju kroz vreme. Oni su tome dodali jo i da na
ovom svetu ne mogu umreti, a na onom ne mogu iveti, pa stalno skau
iz jednog u drugi jer ni na jednom mestu ne mogu dovoljno dugo da
ostanu. Zalog njihovog drutva i njihov znak raspoznavanja, jeste jedan
naroiti plavi kamen koji svaki od njih nosi u prstenu. Moj septembarski
sagovornik iao je u 1903. da prisustvuje prevratu i krunisanju kralja
Petra I, ali su mu u guvi ukrali prsten mislei da je u njemu dragi
kamen. Ostali dorkasi su locirali prsten i nisu imali muke da ga vrate,
ali oveka nisu uspeli da nau jer bez prstena on ne alje nikakav signal
budui da nije ni mrtav ni iv.
Portali su mesta sa kojih putnici kroz vreme mogu da komuniciraju
telepatski sa svakim ko je u stanju da primi poruku. Postavila su ih
neka druga bia o kojima dorkasi ili nisu umeli ili nisu hteli nita da mi
kau. Oni su imali dozvolu da se koriste njima, ali bez plavog kamena
nisu bili jako uspeni. Zato je moj sagovornik molio boga da naleti na
osetljivu duu koja e moi da ga uje. U potpunom oajanju, kako je
komunikacija bila slaba a vreme isticalo, napisao mi je onu poruku i
ubacio je kroz portal u poslednjem trenutku jer to nije smelo da se radi
i portal bi, da je bio bolji ili da je imao vie vremena, uinio sve da to
sprei. Posle je sve ilo kako treba i oni e obojica uskoro krenuti nazad,
77

samo da doekaju prevrat 2000. kao to su od poetka planirali. (Za

taj prevrat nisam morala da pitam ta je svi smo znali. Jedino mi je
prijalo to su ga tako zvali jer je to znailo da e uspeti.)
Na kraju, rekli su, imaju elju da uine za mene neto lepo i znaajno, ali su im mogunosti ograniene. Nije im dozvoljeno da odaju tajne,
niti da donose iz drugih vremena materijalne predmete, dragocene ili
ne, osim onih koje ljudi bace. Dakle, ubre su smeli da uzimaju ako
nije bilo unapred obeleeno kao znaajno ubre nuklearni otpad,
na primer. I zato su oni meni doneli jedno budue ubre, da ih se setim
kad god ga pogledam. Ti sad misli da je to bilo bog zna ta, a nije,
nego jedne obine novine. Jedna Politika, evo ova ovde. Pogledaj
godinu datum sam prekrila, treba i ti neto da radi. Vidi ta stoji:
2005. A sad vidi ovu stranu, ovde gde je uokvireno crvenim. Dobitna
kombinacija LOTO-a, sedmica, prodata u Kragujevcu. A vidi ovaj
tiket? E, ja sam ga lino kupila u Kragujevcu, i to je bio jedini moj
odlazak tamo.
I ta ti sad ovde ima? Jedne novine stare dve godine, jedan tiket
star isto toliko, i moju re da sam te novine dobila 3. oktobra 2000.
Eto zato ti kaem da nee nita uraditi sa mojom priom. Ali je jasno
da sam imala pet godina da smislim kako da potroim pare, zar ne? I
kad sam izgubila posao zbog privatizacije nisam se nita sekirala jer
ovek moe svata da istrpi na odreen rok. I kad igra na sigurno. To
je jedina hazardna igra koju volim.

78

2. ovek bez o
Kako sam se zavoleo s vilu? Ovako. Od bruku.
Pre jedno dvaestinu godine, na svetog Jovana Biljobera, krenem
ti ja rano u planinu da berem travke. U Ozren krenem, tam su travke
ponajbolje. Ono, ima i na Rtanj, ama tam planina bez vodu, travke gu
sitne i ilave, a na Ozren voda di pomisli. Ovdi otkupljuju tija travke,
lepu paru mo da uzne, al ja prvo na seb ostavim ponajbolje, pa posle
i na nji dam.
Tako ti ja berem travke i sve gledam u podne da budem na jedno
livae di su poubave jagode. Cela livada samo da pase. Stignem ja,
zvezda upekla, da pogine od e, kad tamo jedno devoje, i ono si
bere jagodu. Iiii, mislim se ja u seb, di ga nae ba tu da doe. Al nita,
ta e, osmotrim gu ja malo bolje. Ono vie golo nego obueno: neke
kratke akirice obuklo, gole gu ruke, gole gu noge, na glavu imae
neko kape, kee li je, s krilca majke mi, prava pravcata, ama ne od
perje neg onako, vetaka. Na lea nosi neki torbuljak, rane gu vikau,
klei na onu zemju i pase. Ama zgodno.
Kako u sad ja, sramota me da jem pred devojku, kamoli da pasem,
a edan, boe, ne pitaj. Dobar dan, vikam gu ja, ta u. I tebi dobar
dan, kae ona i ne ustaje. Ja si priem malko poblie, unem kao,
i ja u da berem pa je pitam: Jel ima vruina?, tek da neto prozborim, a ono sam to se ne poprimo na sunce. Ima, kae devoje,
al nije strano. Ja poglenem, a ono stvarno, devoje se ni oznojilo
nije. Da ne veruje, a ja gola voda.
Kad sam tako napravio pristup, ja se jo vie odvaim pa u da
kaem: Menme vikau Vue iz Porunicu, a pravo mi ime Vukoje.
Ti, koja si? A ona men kae: Ja se vikam Dorkas. Kako se vika?,
pitam ja jope, mislim nisam dobro uo. Dorkas, kae devoje, po
grki. Ki gazela. To ona koza iz Afriku, kaem ja da se pravim pametan, a ona se samo smeje. Pa odakle si, jesi iz Grku dola? pitam
i pruim gu malko jagode to sam nabrao onako ueke. Nisam, to
mi je samo ime grko, a ja sam naa, kae devojka i ponudi ona men
s jagode.
79

Tu sad ve mi bog zna kako priamo. Gledam ja nju, primiem se

pomalo, ona se ne odmie, vidim ja mo svata da bidne. I taman kad
sam ve reio da se okuraim na gradsku ubavinju, pone da pada kia.
Pomislim ja, nije ovo ni tako loo, sad u ja kao nju da zatitim pa
jedno, drugo da vidimo gdi e da se zavri, kad poee i gromovi
da pucau. Lele, menme mnogo stra od gromovi. A u Ozren ti je tako:
izgleda kao nita nee bidne, pa kad se stuti salaukovina odjedared,
glavu da izgubi. Vidim ja da nita nema od aikovanje, nego da se
skupljamo da pa begamo dok nije kasno, al me sramota od devojku da
ispadnem kukavica. A ona pet pare ne daje, i se ne potrie. E, bre,
devoje, kaem gu ja, glaj si posla da begamo, nema si mnogo vreme,
sad e da ljuljne potop, udo ima da bidne. Aj da begamo.
Ma ne stigo ni re da zavrim, poklopi nas vodurina, to sa nebo to
po zemlju, a ona livada loo postavljena, kad krene voda, ima te odnese
kad si na put. Ja poe da se krstim, gotovo mislim se u seb, kad ona
meni kae: ta ti je, bre Vukoje, ta si se tako uplaio, kae, nisi od
eker pa da se istopi. ekaj, sad e ti pomognem. Men ivi sram izede,
al ta da gu kaem to jes, jes. A ona ti poe da se izuva. Kuku, reko,
ova poludela naisto. Gromovi pucau u planinu, nigdi zaklon nema, a
ona mesto da tri to je noge nose da begamo ona se izuva, ko ao
joj na cipelke, valjda. Da gi ne pokvari. ensko, mislim se ja, kad ona
pod one cipelke imae si krilca ko na kapu, jo vezana za noge s kaiii
neki. E, svata sum video, al ovo udo mislim se ja, a ona kia lije,
mi skroz mokri, ladno, ne pitaj.
U to ono devoje poe rukom u ono rane, izvadi odonud jednu
ipku ki oklagija, tako od metar, i kae na men: Vukoje, kae, prii
do men i cvrsto me zagrli. Idi bre, enska glavo, nije mi sad do tova
kaem gu ja, al ona sam ponavlja: prii, zagrli, dri se vrsto, nita se
ne plai. Ma u ti dam ja koj se plai, kaem ja u seb, pa priem i zagrlim
gu, a ono poubavo lele nije loo nimalo. Ona sastavi ruke oko men
i zagradi me s onu ipku pa e jope: Vukoje, dri se vrsto, ne putaj
ni za ivu glavu. I cimnu onu ipku a mi ti se, brajko moj, digomo u
vazdu, ihaj, poletimo uvis, samo tako. Ja da mrem od stra. Poe da
bogoradim, majice mila ta me snae, a ono leti, leti, sam zvidi kroz
vazdu. Ja ne smem ni da gledam, oi ne otvaram, samo prikukavam i
mislim se dal u u gae da se ulitam od sramotu, sam to da mi se ne
desi. A da je strano strano, ne mo da zamisli, pobratime, kako
80

je kad leti a oko tebe gromovi pucau! Ona leti sve ukoso i pobrzo, kad
u jedan ma naomo se nas dvoje ponad oblaci, sunce sija, milina, sam
zubi cvokou i toliko. Ja kreto da se prekrstim a ona viknu: ta sam ti
rekla, Vukoje, ne puaj ni za ivu glavu, e da padne.
O, bre brate, ta se to s men deava, kukam je iza glas, koj si ti,
vetice jedna letea. Ne boj se, kae ona, Vukoje, neu ja da te pustim da se potika, nego di oe da te spustim? Sputaj di zna, vikam
ja, samo nemoj u moje selo, ima da me zatvoru u ludnicu, nikad da ne
izaem za moj vek. Pa dobro, ako nee pred kuu da te nosim, ti kai
di e, menme svejedno kae ona, a ja samo bogoradim i grdim je:
avole jedan, duu riansku da uzne, jel to oe, e evo ti ga na, znam
ja ta neastivi oe evo ti, i jope putam ruke da se krstim, a ona
me cimnu i brecnu se na men da ne puam. Mnogo si, bre kukavica,
ti Vukoje, a Hrist tvoj nije bio, on je voleo da leti, kae ona na men.
Auuuuuuu, mislim se, puaj, odma puaj di zna, samo me ostavljaj
na zem, i odlazi od mene neista silo.
I ona ti mene spusti tamo na Mikailovu livadu gdi obino niki
nema, samo krave ako pasu, a u taj ma zbog nevreme nemae ni krave.
Spusti ona mene tamo pa e da kae: Treba li ti neto, Vukoje, il da
idem ja? a ja joj manem da ide, ni da govorim ne mog od stra, i mislim
se daleko ti lepa kua. Ona prnu i ode.
Ja ostado da sedim u onu livadu. Kia stala, sunce izalo, a ja si
sedim, sedim, i mislim ta me snae. Da nisam sanjao? ene koje letu,
paz da nee. Ali aljine mi mokre i u podne sam bio na Ozren, i jagode
mi ostale u torbu sa travke, a sad sam sto metri od kuu mora da
nisam sanjao. E, budalo, kaem ja samom sebi, pa ene nemau krila i
ne letu, to je bila vila, konju jedan glupi, prava, letea vila iz oblaci, a
ti se prepao ko ena pa kuka i cmizdri ki balavac. Hristu Spasitelju
je bila dobra, a ti je otera, mamlaze nedotupavni! A kolko esto ljudi
sreu vile na ovaj svet? Koliko put ih vila pita ta bi teo, Vukoje?
Kae jope da sretne vilu, Vukoje, vukovi te zaneli za izvanjske gore,
u dupe te straljivo
Bee tu jedan povei kamen, te ti ja njega uznem pa sve sa njim u
glavu se bijem i govorim sebi najruniji reovi to gi se mog setim. I
bijem se tako, bijem, al ne vredi. Onda dignem ruke i od kamen, ustanem i kaem sam sebi: I ti si mi, Vukoje, isto neki dorkas, ama bez o.

81

3. forensica
Ali ja jesam antropolog i radim ovaj posao ve vrlo dugo. Ja vam
tvrdim da taj dogaaj ima presedan, da nije jedinstven. Ve se desilo
neto slino pre mnogo godina u Smederevu, Leontije Pavlovi je pisao
o tome, on se inae bavio Smederevom. Javnost je bila uzrujana, novine
su pisale, dizala se velika praina. Evo, donela sam novine da vidite
novosadska Zastava broj 55. Pogledajte datum, 8. april 1892, itajte.
Ja u, dajte ovamo:
Artiljerijski podnarednik Ilija 30/III zovne redova Petra
i kae mu kako mu due vremena dolazi u san nekakav
starac i kako mu taj starac kazuje da na tom mestu onde u
Smederevskom gradu ima zakopano blago; nego veli: hajde
da kopamo! Tako se njih dvojica oko 9 sati uvee krenu da
kopaju blago i Petar po Ilijinoj naredbi ponese jedno ebe,
jedan budak i jedan aov. Kad dou na mesto, ponu obojica
kopati i poto su iskopali za jedan metar dubine, Ilija dobije
jo jae uverenje da e doista naii na blago, poto su dotle
nali jednu gvozdenu ipku, za koju mu je, veli, starac kazao
da e prvo na nju naii pa onda na pare. Spazivi, dakle,
ipku, Ilija kae Petru i to kako mu je starac kazao u snu da
se ono mesto mora prvo politi krvlju iz njegova (Ilijina) srca.
Rekavi to on prui Petru jedan no i prema snu lee na
ebe da ga zakolje. Zatim mu ree: izvadie mi srce i doneti
ga u ovu rupu i nacediti krvi. Kad to uini, izai e iz rupe
jedno staklence ivotne vode kojom e me posle politi i ja
u oiveti. Sa staklencetom polie se i kazan s novcem, koji
emo bratski podeliti. Kazavi to, Ilija legne na ebe i Petar
ga lepo zakolje; potom ga raspori i izvadi mu srce da krvlju
iz njega zalije iskopanu rupu. Ali ni staklenceta sa ivotnom
vodom niti kazana s novcima. Kad je Petar iznosio Ilijino
srce da krvlju iz njega zalije rupu, Ilija je ve odavno bio
onamo odakle se niko ne vraa.
82

Vlast je odmah preduzela istragu i Petar sve ovo tako

hladnokrvno ispria kao da nita nije bilo. Doista udnovat
i zagonetan sluaj.
Eto vidite. To se desilo pre 110 godina i jo uvek se pamti toliko
je to sve zajedno bilo neuveno. Ali ja vam sve vreme upravo to i
priam. Ljudi su u stanju svata da urade ne bi li otkopali sakriveno
blago. Najrairenije verovanje je ovo iz Zastave. Starac koji dolazi
u san obino je mali i sedokos, u folkloru poznat kao pedalj starca
lakat brade. Obino ide u pratnji malog deaka. Ili se u vreme
dugodnevice gleda gde zemlja nou sija pa se tu kopa, ali rtva je
uvek obavezna inae blago bei i ne da se u ruke. Dakle, nema mesta
u Srbiji gde se ne veruje u ovo to sam vam ispriala. A u jugoistonoj
Srbiji najvie. I zato smo mi sada ovde na terenu, drugi krajevi nisu
toliko zanimljivi.
Kad je dola ta ena, sva uplakana, meni je bilo jasno da se neto
ozbiljno desilo. Stalno je govorila da je neki on to uradio, da je samog
sebe zaklao, i da voda nije prava, nema dejstva. To za vas moda nema
smisla, ali ja sam prepoznala o emu se radi i smirila sam je dovoljno
da mi ispria sve po redu. Izgleda da je njen momak proverenim metodama otkrio mesto na kome se nalazi zakopano blago i da je preduzeo
sve to treba da ga iskopa. Taj je ovek bio dobro obaveten i njegova
je teorija bila da je onaj stariji pokuaj propao zato to u rupi nije bilo
ive vode, te je on za sebe nabavio ivu vodu od hode. Trebala mu je
verenica da ga polije ivom vodom, i pobratim da ga ubije. Rekao bi
ovek da je jedno od to dvoje viak, ali zapravo nije bio: u odsudnom
trenutku pobratim nije mogao da skupi hrabrost jer, kao vernik, nije
smeo da preuzme na sebe tako straan greh, pa je ovek morao sam sebe
da zakolje. Nesrena ena je svemu tome prisustvovala i nije joj bilo
lako. Polila je mrtvog vodom, ali se naravno nita nije desilo.
Pobratim je pobegao jo pre klanja, a ona je dotrala do mene jer je
znala da sam iz grada i da se bavim folklorom sigurno je mislila da
sam vetica ili bajalica, da mogu da vratim njenog oveka nekim basmama. Najmanje to sam mogla bilo je da odem sa njom na lice mesta.
Mislila sam da moda nije ba sve tako dramatino kako je ispriala.
Otile smo u tu peinu na Rtnju blago se uvek tamo kopa, ne
znam zato. Iskreno. Svi misle da tamo ima upova punih zlata, da su
83

ih zakopavali jo Rimljani, pa feudalni gospodari, pa Turci, pa hajduci,

i niko ne uspeva da ih razuveri iako niko nita nije iskopao najmanje sto
godina. Uostalom, i ako jeste, ne bi o tome mnogo priao.
U peini sam zatekla sve upravo onako kako je ena opisala. ovek
je bio vrlo ubedljivo mrtav poteno se razrezao od uva do uva. Pored
njega stajala je flaa sa ostacima neke mutne vode. Na zemlji je bilo
krvi koliko vam dua ite, i jo se malo blata napravilo od silne vode
koju je verenica izlivala ne bi li dozvala svoga oveka nazad. Baeno
bez reda stajalo je u kraju i orue za kopanje lopata, aov, budak.
Sve je potvrivalo priu koju sam upravo bila ula. Ali bilo je jo neto
to ona nije pominjala: pored mrtvog je na zemlji lealo njegovo srce,
to je i trebalo oekivati jer se iz srca cede kapi u jamu sa blagom, a u
grudima mu je zjapila crna rupa. Sama jama koju su kopali nalazila se
udesno od lea, i u njoj je stvarno bilo krvi. ena je odluno poricala da
je izvadila to srce i tako je iskreno bila zgroena, da sam joj poverovala.
Nije, uostalom, nemogue da je neko u meuvremenu dolazio i bavio
se time. Niko nije straario u peini do naeg dolaska.
Poto je bilo jasno da se amaterski ne moe nita pomoi, pozvala
sam policiju i sela da ekam zajedno sa enom koja nije ni prestajala da
plae. Nekih pola sata kasnije pogled mi je po inerciji pao na mrtvaca
mada sam izbegavala da gledam u tom pravcu. Bilo je neto neobino
na njemu, nije izgledao isto kao u poetku. Kad sam zagledala malo
bolje, videla sam da vie nema ranu na vratu. Prila sam blie, sasvim
blizu u stvari, pozvala sam i enu da vidi i ona stvarno je ovekov
vrat bio zaceljen.
Vi sad mislite da je neko od nas lud, ali ja vam tvrdim da rane nije
bilo i ovek vie nije izgledao mrtav nego kao da spava. Na nae oi
kapci su poeli da mu se migolje i nije prolo mnogo, a on je progledao
isprva mutno i zbunjeno, a potom jasno i bistro, i onda je ustao. I
znate ta je prvo rekao? Majku mu poljubim, pa to je prevara!
Onda je uzeo svoje srce i vratio ga u grudni ko. iveu veno kad tada
nisam na mestu pala mrtva!
U silnom uzbuenju nisam se setila da ga pitam ni kako se zove.
Ona ena ga je zvala neto kao Darkos, Dorkos, ne znam zvualo
je strano. I sad vi meni tvrdite da ona mutljavina u flai nije bila prava,
efikasna i dragocena iva voda, koju su vai razbili u paramparad
istom nepanjom! Zato sam napala vaeg policajca. Pa znate li vi ta
84

ste uinili, a nisam se setila da pitam ni kojem je hodi onaj iao po tu

vodu.
Ne, nisam nita pila i ne drogiram se. Ja sam ostala da vas saekam,
red je kad se zove policija, a oni su otili svojim putem. Kakav zloin?
Samoubistvo? Pa niko nije mrtav. Sve mi se ini da je trebalo i ja da
poem s njima.

85

4. nevolje od pameti
Nije bilo nikakvog leteeg tanjira, niti NLO-a, i nemojte da u
zapisniku stoji kako sam ja to rekao. Jer nisam. A vanzemaljaca je bilo.
Ne znam otkud su doli, imao sam utisak da su se stvorili niotkud, iz
vazduha.
Uostalom, bila je mrkla no i ja sam stvarno vozio malo bre nego
to je trebalo, ali nisam nita pio, moete opet da proverite, znate i sami
da je nalaz bio negativan. Tu, uz reku, ima jedna otra krivina koju
znam napamet, vozio sam tuda hiljadu puta, u normalnim uslovima
mogu da je proem murei. Ali sino je pred mene odjednom iskoio
vanzemaljac. Kako je izgledao? Kao motociklista: imao je kono odelo
pripijeno uz telo, kacigu sa tamnim vizirom, motociklistiki pojas i
visoke izme. Na kacigi je imao zlatna krila. Pojas mu je takoe bio
zlatan, a izme su imale zlatne kaieve, ukrtene, i opet krila na strani.
Za pojasom je nosio neki zlatan pendrek. Da se razumemo, ja ne znam
da li je to stvarno bilo zlato, ali je svakako izgledalo tako.
Ja sam, naravno, poeo da koim, videli ste trag, ima bar trideset
metara, i tada sam izgubio kontrolu nad volanom. Zabio sam se u drvo
i to je poslednje ega se svesno seam. Sledee to sam video bio sam
ja kako gorim u automobilu, nesvestan i zaglavljen za volanom. Tad
sam shvatio da sam umro. Kao, ja lebdim u visini i sve vidim jasno kao
na danu iako je no, a to to vidim je u stvari moja agonija u vatri iz
koje pokuavaju da me izvuku troje vanzemaljskih motociklista. Ja sve
hou da siem, da im pomognem, da iupamo onog zapaljenog mene
dole, ali neto mi ne da, mogu samo da lebdim i da se sekiram, a vatra
stalno raste.
U tom momentu jedno od onih vanzemaljskih stvorova izvadi
onaj zlatni pendrek i uperi ga u pravcu mojih kola. Kola se podigoe u
vazduh kao plamtea buktinja bez teine, i onaj ih ne pomerajui se
s mesta premesti u reku i potopi u vodu. Onda, kad se vatra ugasila,
isto tako lako izvue kola iz vode i postavi ih paljivo na obalu. Evo,
ovde imate drvo u koje sam udario, tamo vam je reka, a ovde, na obali,
su i kola. Nita ne izmiljam, nemam ja toliko mate.
86

Sad ono troje, uz pomo sve istih onih pendreka, prioe kolima i
poee da me vade odande, ali ja ve znam da nema svrhe jer sam mrtav
i samo se pitam kad e i oni to da shvate. Oni se, meutim, uopte ne
obaziru: vade iz onih zlatnih pojaseva neke igrake koje ne mogu dobro
da vidim i u tom trenutku ja koji lebdim prestajem da postojim, padam
u neki crni ambis iz kojeg me izvlae uadima s omom. Probudim se sa
vriskom, otvorim oi i vidim tri crna vizira i tri egipatska anka uperena
u mene irom stranom, to jest omom.
Znai iv sam, pomislim, i u tom trenutku ponem da jauem
jer me sve boli: imam jake opekotine po rukama i nogama, rebra su
mi slomljena, kima mi se slepila sa stomakom, svaka mi je koska u
pariima i sve me boli jer sam iv, a trebalo bi da sam mrtav sa tolikim
povredama. Ono troje baju sa onim ankovima i uporno prelaze njima po
meni, jedan gore, drugi u sredini, trei dole. Dok sam bio mrtav, bilo
mi je mnogo bolje, nita me nije bolelo, samo sam lebdeo u praznini, a
ivot mi, eto, ispade prava agonija.
S vremenom su se ti bolovi smirili, a oni i dalje rade i ute. Ja kolutam oima i mislim se ta li se sad deava. Vidim da opekotine vie
nemam, opipam se rukom po glavi, a ono kosa bujna nisam vie
elav, pipnem se po rebrima nita me ne boli, ukratko shvatim
da su me ba naisto popravili, ak i vie nego to je bilo potrebe. Na
kraju su i oni sami bili zadovoljni, te sklopie one ankove i gurnue ih
negde u pojas pa stadoe iznad mene i gledaju me utke. Jedno je meu
njima bila ena, verovatno glavna, i ona mi ree ne skidajui kacigu
da sam sada zdrav i da vie nemam onaj rak u poodmaklom stadijumu.
Tek sam se tu prenerazio jer nisam ni slutio da bih mogao biti tako
ozbiljno bolestan moda neki gastritis, ili pritisak, tako neto, ali
rak! Ona opet ree da ne brinem, da sam kao nov i da mogu poeti ivot
ispoetka, kao da sam opet roen.
Tada sam se konano uverio da su u pitanju vanzemaljci. Ko bi
drugi mogao da ima tako naprednu tehnologiju!? I shvatim odjednom
da mi je to prilika koju ne smem da propustim. Njih sad malo grize
savest to sam poginuo zbog njih i kad su ve u ofisu, mogli bi jo neto
da mi uine. To je kao sa zlatnom ribicom: uvek sam mislio da bi moje
tri elje morale biti ivot, zdravlje i dobar seks, ta drugo ovek da
poeli. Mislim, mir u svetu i takve stvari, to je vaka za mis univerzum
i za politiare. Budimo realni, ovakvu priliku neu imati nikad vie.
87

Tako ja stegnem petlju i obratim se toj glavnoj eni lepo, utivo,

kako dolikuje kad ima da moli takvu stvar. I kaem ja njoj: kad ste
ve bili tako dobri da me vratite u ivot i unapredite moj izgled i moje
zdravlje, da li bi vam bilo previe teko, ili biste moda smatrali nedolinim, da unapredite i moj seksualni ivot tako to biste mi poveali
mika koji nikad nije bio neka zverka. U toj stvari majka priroda je u
meni videla pastore, kaem ja njoj, a sad kad imam kosu, i kad sam
inae zdrav i prav, tako beznaajan ekstremitet bio bi ista nepravda. Ja
bih molio, ako biste mogli, da mi date jedan povei, onako tribalistiki,
pa da svima bude lepo sa njim, i meni i gospoicama.
Ne znate ta znai tribalistiki? Tribali su bili jedno staro pleme
na Balkanu koje svi dananji narodi ovde svojataju jer su vaili za glavne bade na seksualnom planu: imali su po tri muda umesto po dva. To
je verovatno izmiljotina, ali ja sam to rekao vie da se pravim vaan i
da napravim poentu, a to je bila velika greka, kako se posle ispostavilo.
Ona me ena pogleda pa pouti malo, a onda na kraju ree: u redu,
dobiete i vie nego to ste traili, pa uperi onaj svoj ank prema meni,
probaja neto i posle dade znak ostalima da krenu. Te oni nestadoe u
vazduhu i u mraku, uopte ne znam ni kako ni gde. Ja odmah krenem
da proverim ta je ank napravio, kad imam ta da vidim: ona kuka mi
umesto jednog velikog napravila tri mala. Evo, mogu da vam pokaem
dokazni materijal. Pa mi sad opet recite da to nisu bili vanzemaljci!

88

5. uspomeni na
rejmona kenoa

PRVA VEBA: BURIDANOV MAGARAC

Zato ona mene gleda? Stojim u autobusu i ni na ta drugo ne mogu
da mislim osim na to: zato ona mene gleda. Brzo, koliko je mogue
diskretno, proverim da li mi je lic zakopan jeste. Nonalantno
proem rukom po kosi u strahu da mi nije nec ostao na glavi (to mi se
ve jednom desilo) nije. Bacim pogled niz sebe, proverim dugmad
sve u redu. Leerno i nezainteresovano osvrnem se oko sebe samo
sam ja na putanji njenog pogleda, nikog drugog nema da stoji iza mene.
A ona me gleda, oi sa mene ne skida, skoro i da ne trepe, mala ena na
zadnjoj platformi, uspravljena pored ipke za koju se dri bez velikog
napora iako nas voza treska kao vreu s krompirima.
Postaje mi neprijatno. Kad bi na tom licu bilo bar neke promene,
kad bi se osmehnula, ili namignula, ili bilo ta. Samo gleda, ozbiljno,
koncentrisano, kao da e mi sad naplatiti kaznu za pogreno parkiranje. Pomiljam da siem na sledeoj stanici ali do Zemuna ih ima
jo deset, a onda treba vaditi novu kartu, na stanicama nema kioska,
sve je to maltretiranje. Utom autobus stane, a devojci sa oima prie
momak, uhvati je za ruku i povede vratima nosei pod levim pazuhom
beli slepaki tap.
Gde mi je pamet bila! I kako nisam video tog momka, u stvari
jesam, ali mi je bio okrenut leima i nisam mogao videti ta dri u ruci.
Oseao sam se grozno, imao sam utisak kad bi me neko neto zapitao
da ne bih normalno govorio nego bih jedino mogao da njaem. Ali
kako je mogue da me je taj slepi pogled tako potpuno fascinirao? Ona
mene, u stvari, nije videla ali ja sam oseao kao da me skrozira, da
svrdla po meni kao da sam proziran.

89

Nije ona svrdlala po tebi nego ja, i ja te, za razliku od nje, i vidim,
uo sam tihi glas kako mi govori u uvo.
Okrenem se zabezeknut i ugledam visoku, tamnokosu enu kao
izvajanu iz jednog komada, sa najneverovatnijim utim oima koje se
uopte mogu zamisliti i pogledom koji moe da progori ono to posmatra. Pruala mi je vizitkartu govorei:
Ja dosta dobro proriem sudbinu. Javi mi se, imam neto vrlo
vano da ti kaem.
Sila je na sledeoj stanici i ja sam dugo gledao za njom bez rei.
Na posetnici je pisalo: Sibila Dorkas i deset cifara njenog mobilnog
telefona.
Pitao sam se ta to sve ima da znai. Kakva proroica! Ali da li da
se javim ili ne. ta ako stvarno jeste? ta ako mi da tip za sedmicu na
LOTO-u? A ta ako ona tako skuplja lakoverne mukarce seksa radi?
Utoliko bolje. Ali ko tako izgleda ne mora time da se bavi. A ta ako
tamo vreba neki snagator pa mlati i pljaka ili neto jo gore? Kurve,
ipak, ne gledaju u dlan. A ako je ona stvarno to to kae? Ali ja ne
verujem u te stvari, to je glupost, neka prevara sigurno. A zamisli ako
je prava i kae mi da sam na smrt bolestan ta bi inae moglo da
bude vanije od toga. Ili, jo gore, ako mi kae kad u umreti. Da li
bih voleo da imam takav podatak? Sauvaj boe, nikako. A da li, ne
stvarno da li postoji neto vanije od toga? Ne. Ako to hoe da mi
kae, to je glupo, nita mi to ne treba. Ma ene su ti vraje. Ako se s
njima spetlja Posle je uvek drugi kriv. Pa dobro, mogu li ja tu neto
da izgubim? A ako je to neka skrivena kamera, neka sprdnja, pa posle
ceo svet ima da se smeje na moj raun!?
Stigao sam na svoju desetu stanicu. Izaao sam i pravo pred sobom
ugledao kontejner. Ubacio sam posetnicu gospoe Sibile pravo unutra.
Dva koraka kasnije pokajao sam se, ali ba da se vratim i preturam
po kontejneru, ne ide. Krenuo sam kui nezadovoljan sobom, mislei
stalno da sam propustio neto neverovatno bitno. Moda bih konano
dobio na LOTO-u.

90

DRUGA VEBA: SEDIM I EKAM

Ja stalno neto ekam, celog ivota. To mi je sueno. Ne, nije mi
sueno nego namenjeno. Kad sam bila mala, ako sam htela da vozim
auto, govorili su mi ekaj dok poraste. Kad sam htela da nosim
visoke tikle i da izlazim s momcima, govorili su ekaj dok zavri
kole. Kad sam traila posao, rekli su ekaj dok kolega ode u penziju. Kad sam zaelela da imam decu, reeno je ekaj dok stekne
stan. Kad sam dobila stan, rekli su ta ste ekali do sad! Oko mene
oni drugi, koji nisu bili iz tako dobrih kua, gde se red nije potovao
tako bezuslovno, nisu ekali nita i sve su dobijali na vreme.
U poetku, to ekanje je bilo praeno malom linom enjom,
posebnim oseajem tajnog uzbuenja pred onim to e doi na kraju
kao nagrada to sam strpljivo ekala kad mi je reeno. Bila je dovoljna
i obina pesma, ak i najtrivijalniji lager, da me baci za trenutak u
ispunjenu budunost koja se kroz ekanje oblikuje samo za mene. Posle
je za to bio potreban makar pogled na Veneciju i Firencu, godinama
kasnije traio se jo i vidik na morsku puinu, a posle vie decenija ve
nita nije pomagalo. Ne bih ni mogla tano da kaem kad se to desilo,
kada je mala lina enja prestala da postoji, ali je zato ekanje ostalo.
Bez iega.
I sad sedim i ekam, u svom omiljenom kafiu sa pogledom na ak
etiri institucije nauke, prosvete i kulture, ekam da mi proe vreme
izmeu dva sastanka. Ni etvrt sata nema kako sam nala prazno
mesto, a za moj sto je ve doao neki visok ovek i uljudno zapitao da
li je slobodno. Naruio je isto to i ja, kapuino i kiselu vodu, i odmah
izvadio ajped. Ja imam sasvim odreeno miljenje o mukarcima iji
je najbolji drug neko elektronsko pomagalo i zato sam ve sledeeg
momenta potpuno prestala da obraam panju na suseda za stolom.
Mislila sam o onome to me eka posle naunog vea, o raspodeli
projektnih zadataka, o nedovoljnim sredstvima, istroenim tonerima,
starim kompjuterima, radu bez para
Ja, u stvari, najbolje radim sama. Navikla sam da me ne plaaju,
samoj sebi ne moram da obanjavam zato je vano raditi uprkos svemu,
ja i tako znam da se ovekov trag u njegovm vremenu ne meri koliinom
robe koju je mogao da kupi za svoju platu ve knjigama koje je za sobom
ostavio, ako su uopte uspele da ga nadive.
91

Vas nee pamtiti po knjigama koje ste napisali, rekao je neki glas
i trebalo mi je par sekundi da shvatim kako on ne postoji samo u mojoj
glavi. U krajnjoj neverici sam podigla oi ka oveku za mojim stolom
i susrela njegov otar, usredsreen pogled.
Ja sad dolazim sa vae sahrane, nastavio je taj gospodin, i moram vam rei da nijedan govornik a bilo ih je dosta nije pridavao
mnogo panje vaim knjigama. Jesu bile pomenute, kao i sve u vezi
sa vaom biografijom i bibliografijom, ali vi ste trag u svom vremenu
ostavili potpuno drukijim radom. Knjigama bogami ne.
Opte uzev, ovaj moj komija nije izgledao toliko lud koliko je
ludo bilo ono to je govorio. inio se bezopasan, a i uspeo je da me
zainteresuje, pa sam reila da prihvatim razgovor u njegovom maniru
i da ne pravim problem bez velike potrebe.
A ta sam radila, da li su rekli?, odgovorila sam mu novim pitanjem.
Rekli su da ste bili najbolji prorok svih vremena, balkanski Nostradamus i vie od toga. Izgleda da ste postigli svetsku slavu.
Moram priznati da me je ostavio bez rei. On je uutao jer je valjda
oekivao da u postaviti brdo pitanja, ali ja jednostavno nisam mogla
da se snaem. Situacija je bila odvie nastrana.
I meni je to bilo neobino, nastavio je ovek sa ajpedom, pogotovu u poreenju sa prvom polovinom vaeg ivota, pa sam zato reio
da vas malo guglam i svata sam tamo naao: va sajt, knjige, kritike,
kompletnu biobibliografiju i, to je najvanije, izvetaj o dogaaju koji
je u vaoj sudbini znaio preokret. Vai biografi su snimak tog znaajnog
trenutka iskopali iz arhiva na jutjubu i ja ga imam ovde na ajpedu.
Izgleda da ste vi grekom bili pogoeni rikoetiranim metkom u toku
neke uline pucnjave, da ste pali u komu i, kad ste se iz nje probudili
posle godinu dana, poeli ste svoju novu karijeru. Evo, pogledajte sami.
Rekavi sve to, ovek mi je gurnuo ajped u ruke i startovao snimak na jutjubu. Na njemu su se smeili neki mlad mukarac i dete u
kolicima. Iza njih, na scenu su stupila dva mukarca obrijanih glava i
sa crnim naoarima. Mladi mukarac sa detetom je hodao gore dole
ispred kamere i pokazivao prstom na mamu koja snima. Odjednom se
zauo pucanj, mama je vrisnula i okrenula kameru tako naglo da se
nije dobro videlo ta se deava. U zadnjem planu neko je pao i iz ruke,

92

u padu, je tom nekom izletelo neto belo. Neki mladi je beao dalje
od kamere.
To je snimak pucnjave u kojoj ste vi bili pogoeni, rekao je ovek
i spremao se da krene.
Kad se to sve desilo?, bilo je jedino to sam ja uspela da kaem,
a on je odgovorio:
Kroz tano esnaestipo minuta, i poao ka izlazu iz bate.
Zateena onim to mi je rekao, umesto desetina pitanja koja sam
htela da mu postavim, uspela sam samo da ga pitam kako se zove.
Dorkas Isakrod, odgovorio je i zbog neeg se slatko nasmejao.
Pratei ga pogledom, tada sam prvi put ugledala mladu enu
kako sa kamerom krui oko mukarca koji dri bebu. Uskoro su u njen
objektiv ula i dva do glave obrijana mladia sa crnim naoarima. Seli
su za prvi slobodan sto i naruili pie. Na ajpedu koji mi je g. Isakrod
ostavio stajao je zaleen snimak mog pada sa metkom u telu, to je bilo
vie nego sigurno, a mojih esnaest ipo minuta curilo je sporo i neumitno. Naravno, mogla sam da ustanem i odem, ali mala lina enja
mi nije dala i zato sad sedim ovde i ekam, i dok ekam zapisujem sve
ovo u ajped jer ipak nita ne ostavlja tako pouzdan trag za sobom kao
zapisan tekst. Sedim i ekam. ekam pucanj.

93

TREA VEBA: A SMILE WITHOUT A CAT

Rukopisi moda ne gore. Ali, koliko pouzdan trag ostavljaju?
Dorkasi, pretpostavka je, mogu da se etkaju kroz vreme. I tako
jedan od njih, Isakrod, recimo, sleti u neku prostorvreme taku A,
obrne se, okrene i upozna zanimljivu, u zrelim godinama, ali dobodreu balkansku proroicu Ispostavi se da je ona draga osoba, zblie
se oni, zavole i venaju. Tako nekoliko godina, a onda ona umre. On je
sahrani i poeli da vidi kakva je bila kad je bila mlada. Skoi unazad,
u neku taku B i obre se u kafeu kraj dame koja razmilja o slavi koju
e joj doneti knjige Porazgovara malo s njom, ona ga, naravno, ne
prepozna to bi? sree ga ponovo tek za deset ili koliko ve
godina
Pod kojim uslovima? Pre svega, pod uslovom da je Isakrod shapeshifter, jer bi ga neko mogao uslikati i jer bi se proroica morala seati
neobinog susreta i lika Sem ako je za esnaestipo minuta od susreta
s njim ne zgodi rikoet u glavu, pa padne u komu i sve iz svog preanjeg
ivota zaboravi to se, ipak, retko deava iliti ne moe se ceo
svet izrikoetirati da bi se spasla tajna dorkasa
Uslov br. 2: Iskarod iz take B rei da skoi u taku C, koja je na
vremenskoj osi izmeu take A i smrti balkanske proroice, ali na neki
drugi kontinent. To bi onda znailo da u isto vreme moe biti na dva
mesta, kao bog, otprilike, to jeste fantastina, ali sasvim OK dodatna
pretpostavka. Ali ako iz take B skoi u taku C na isto mesto, u ivot
dotine dame, onda ili mora da uzme ono staro oblije jer je u tom
vremenu s njom ve bio i iveo, i da radi iste stvari koje je radio, ili moe
da uzme novi oblik i postane njen ljubavnik, recimo. I tada nesrena
proroica, svoj vidovitosti uprkos, ivi u iluziji da voli dva oveka, ili
da vara dva oveka, ili da iskoriava dva oveka
Mogunost br. 2: Gospodin Isakrod najpre boravi u pedesetim, pa
onda etrdesetim, pa onda tridesetim godinama balkanske proroice, u
tri razliita oblika ( jer u istom bi bio Dorijan Grej), i onda je nesrena
ena opet u zabludi da je volela tri razliita oveka u svom veku (pod
uslovom da nije volela i neke druge osim Isakroda). Ali to vie nije ista
pria

94

drugi odlazak
Surely some revelation is at hand;
Surely the Second Coming is at hand.
W. B. Yeats, The Second Coming, 1921

i
dolazi teofil
1.
Jednoga dana u poznu jesen 2011. Jovan Dobri iz Beograda,
Vinjieva 3 u pasau, prao je zube i spremao se da krene na spavanje,
kad je na njegovim vratima neko zazvonio. Kako je bilo ve 11 i nikoga
nije oekivao te noi, Jovan je pretpostavio da mu maak stoji pred
vratima i da kominica zvoni umesto njega. Sa etkicom u ustima i
penom od kalodonta na njima, otvorio je vrata gledajui nanie, ali je
umesto maka na otirau video velike muke noge. Iste su bile obuvene
u crne cipele i sive pantalone, a iznad njih nalazio se i uredni ostatak
posetioca, to jest sivi mantil, crne rukavice, lice i crni eir. Iza svega
toga pojavio se naravno i maak, utrao u kuu i stao da se trlja
o Jovanovu desnu nogu.
Dobro vee, rekao je nepoznati ovek. Da li ste vi moda Jovan
Dobri?
Jovan iz razumljivih razloga nije bio u stanju da odgovara razgovetno i suvislo, pa je samo klimnuo glavom, na ta je ovek nastavio:
Mogu li da uem? Imam neto vano da vam kaem.
I dalje u nemogunosti da govori sa ustima punim kalodonta koji
je ve poeo da ga pee, Jovan se izmakao u stranu da posetilac proe
i, promumlavi neto (nadao se, ljubazno), otrao do kupatila da ispere
usta. Kasnije, kad je razmiljao o tome, nikako nije mogao da razume
sopstvene postupke, ali u tom trenutku sve je izgledalo bezbedno i na
mestu, nije ak bilo neobino ni to to se stranac svojevoljno legitimisao
i odmah pokazao sve svoje dokumente linu kartu, paso, zdravstvenu knjiicu. Uostalom, delovao je krajnje ozbiljno, uljudno i rafinirano,
lepo se videlo da je gospodin ovek. Jovanu je zato bilo neprijatno i
dokumenta je tek okrznuo pogledom, pa ve sledeeg trenutka uopte
97

ne bi mogao da kae ta je u njima pisalo. Ponudio je gostu da skine

kaput i eir, i onda su seli jedan naspram drugog sa makom na stolu
izmeu njih.
Zavladala je kratka tiina koju je prvi prekinuo Jovan pitanjem:
Izvinite, kako ste rekli da se zovete?
Teofil, dorkas Teofil.
Neobino, odgovori Jovan. Mislio sam da je Dorkas ensko ime.
U mom sluaju to i nije ime ve zanimanje. Ja sam dorkas po profesiji, a ime mi je Teofil. Skraeno od Teofilakt. I da, ja sam besmrtan.
Jovan jo nije stigao ni da se iznenadi, a Teofil je ve skinuo sako i iz
depa izvadio ne mnogo veliki, ali zato otar i ubojit no. Lica potpuno
mirnog, ak bezizraznog, zavrnuo je rukave na koulji, uhvatio no
obema rukama i, okrenuvi se ka Jovanu kao da kae: pazi sad, svom
snagom zario no sebi u stomak.
Da nije ve sedeo, nesreni Jovan bi sigurno pao toliko se snano
trgao unazad i tako je glasno jauknuo kad je video ta Teofil radi. Kad
je izaao iz prvog oka, skoio je ka svom presamienom gostu ija se
bela koulja zloslutno bojila u crveno sve irim krugovima, i kroz ije
je prste krv kapala izobilno. Teofil se nije uspravljao ali nije ni padao,
tiho je stenjao i drao no vrsto u rani.
Ne vadi taj no nikako, vikao je Jovan pogleda uprtog u ranjenika, dok je s druge strane pruao ruku ka telefonu u nameri da zove
hitnu pomo.
Teofil, meutim, uini sasvim suprotno i snanim zamahom izvadi
no iz stomaka. Krv suknu napolje ali odmah i stade, a Teofil se polako
uspravi i pogleda Jovana zamagljenim mada prisebnim oima.
Nema potrebe da zove bilo koga, rekao je, sve je u najboljem
redu.
Onda je polako otkopao koulju. Duboka rana je bila vidljiva, ali
je na Jovanove oi postajala sve manja dok se u nekoliko sekundi
nije sasvim zatvorila. Koulja je bila krvava, koa oko rane takoe,
ali nikakvih drugih vidljivih posledica nije bilo, ak ni najmanjeg,
najnevinijeg oiljka.
Kakva gnjavaa!, mrmljao je Teofil sebi u bradu dok je sputao
rukave i zakopavao manetne. Mrzim oiglednu nastavu: neuredno,
dramatino, boli Da li bih mogao da dobijem au vode?, obratio se
na kraju Jovanu obinim glasom.
98

I dalje zapanjen, Jovan je posluno otiao u kujnu na nogama koje

kao da su bile od pamuka. Ruke su mu se jo uvek tresle i voda se pomalo
prosipala na putu do onog kome je bila namenjena. Teofil je popio pola,
a u drugu polovinu istresao sadrinu jedne male fiole koju je drao u
ruci kad se Jovan vratio iz kujne. Onda je vodu prolio po koi i otvorenoj
koulji pazei da zahvati celu krvavu fleku. Koulja je poela da se pui
i u nekoliko sekundi sve je bilo belo, i koa i platno, kao da nikad nije
ni bilo drukije.
Ali rupe ostaju, rekao je Teofil sa aljenjem, proturivi ak dva
prsta leve ruke kroz posekotinu koju je no napravio na koulji. Kako
se nikad ne setim da obuem neto staro!
I ne primetivi da je sa nepoznatim preao na ti (pokuaj samo/
ubistva u kui moe da ima takvo dejstvo), Jovan je postavio oekivano
pitanje:
Ali ZATO si to uradio?
Sa izrazom lica koji je mogao da znai otprilike uvek svi pitaju
isto, Teofil koji je konano uredio svoju toaletu ree razlono:
Zato to se tako tedi vreme.
Jasno je bilo da Jovan to ne shvata kao odgovor, pa je Teofil nastavio:
Kad ti neko nepoznat u 11 uvee doe u kuu i kae da je besmrtan, ta ti prvo padne na pamet da je lud, naravno. Onda pone da
misli koga pre da zove policiju, hitnu pomo, ludnicu, sve ega
se seti, i ne slua ta ti se govori, pravi paniku, i gde to vodi? Ovako
odmah privuem tvoju panju, i kad ti posle kaem da sam ja u stvari
tvoj daleki predak, to vie ne zvui tako sumanuto, zar ne?
Moj predak!? Koliko daleki? Po ocu, il po majci?, pitao je Jovan
sa zanimanjem i u glavi automatski poeo da rea pretke po seanju,
ali nije otiao dalje od ukundede na obe strane jer vie od toga niko
od njegovih nije ni znao. S razlogom je smatrao da bi mu ve rekli ako
je neko u porodici bio besmrtan.
I jedno i drugo i jako daleki, tanije 2499 godina daleki predak,
odgovorio je Teofil.
Nemogue!, otelo se Jovanu koji je oito bio impresioniran
cifrom. Niko nije tako star. Jo od antike!?
Tanije, od petog veka pre nove ere mada se onda to brojalo
sasvim drukije, ionako ne bi uspeo da prati. Mogao bih da ti ispriam
99

celu priu ako te zanima, ali u tom sluaju moram neto da pojedem
od umiranja brzo ogladni.
Jovan nije u kui imao bogznata, ali se nalo hleba, sira i vina
(sasvim antiki, prolo mu je kroz glavu). Seli su za sto i Teofil je poeo
da pria.
Mi smo potomci jedne jako stare civilizacije (o tome, moda, drugi put), ti, ja i jo mnogo drugih koji i ne slute. Ona je propala u stranoj
kataklizmi i broj preivelih je bio mali u prvom trenutku mislilo se
samo 49, ali se kasnije ispostavilo da je i drugih bilo tu i tamo ratrkanih po svetu. Onih 49, mislei da su jedini, krenuli su dalje i posvetili
se traganju za kamenom mudrosti. S vremenom su od toga napravili
poziv, pa sveteniki red, pa na kraju ezoterijski kult zatvorenog tipa
u ijim je elijama bilo uvek samo 49 lanova na jednom mestu u jedno
vreme. To je trajalo toliko dugo, toliko mnogo godina, da se svest o
poreklu sasvim izgubila i ostao je samo cilj, sticanje tajnog znanja koje
treba podeliti sa ostalima ako se nekom posrei da ga dostigne. Mi,
naa elija u Temistoklovoj Atini, uspeli smo ni sami ne znajui kako.
I ta se onda desilo? Da li smo podelili svoje znanje sa ostalima? Nismo.
Reili smo da ga zadrimo za sebe, da prvo sami vidimo ta se sve s tim
moe, pa posle kako bude.
Jovana je, meutim, vie zanimalo kako izgleda kamen mudrosti
i od ega je napravljen
Kakav mu je bio oblik?, pitao je. Nigde u knjigama ne pie ta
je to tano.
Zato to su u knjigama uglavnom alhemiarske bajke. Kamen mudrosti nije predmet, nije uopte materijalan, ako tako mogu da kaem.
On je formula koja, uz odreeni obred znai niz radnji iji redosled
ne sme da se menja otvara prolaz u druge dimenzije. Ili paralelne
svetove, ako ti to bolje zvui. Ima li predstavu kako to izgleda?
Kad bih se jako potrudio ali ne, nemam.
A stvar je prilino jednostavna. Zamisli jednu visoku kuu od
mnogo spratova koji nisu meusobno povezani niim nego jednim spoljanjim staklenim liftom. Stanari na spratovima ne mogu ni da vide
ni da uju niti na neki drugi nain da racionalno definiu nita osim
svoga sprata, na njemu ionako imaju sve to im treba, ali neki meu
njima slute da negde i nekako mora biti i vie od toga. To, meutim, ne
vredi mnogo jer je za ulazak u lift potrebna ifra i uz ifru klju, a kako
100

e to imati kad nisi svestan ni da lift postoji. E, pa, mi smo teorijski

doli do pretpostavke o liftu, a na osnovu starog, nasleenog znanja i
do kljua i ifre.
I, na koliko ste spratova bili?
Ni na jednom. Odnosno samo na jednom.
to? ta se desilo?
Nisu nam dali. Ispred svakog sprata stoji uvar. Oni iznutra ga
ne vide, nita ne znaju o njemu, ali spolja ko doe, mora imati dobar
razlog da ue inae ga vrlo grubo odbiju. Mi, osim sujete i radoznalosti,
nismo imali nijedan drugi razlog i zato su nas odbili. Na svakom spratu
osim prvog sledeeg, onog na koji bismo stigli kadtad, po normalnom
toku stvari.
Znai, ima taj drugi sprat?, sa oaranjem ree Jovan, grabei
punu aku maslina.
Zar si sumnjao?
Pa, kako da ti kaem A ta ima tamo?
Kad ode, videe. Nas su tamo zadrali neko vreme, ko zna koliko, dok vide ta e s nama. Da nas puste dalje, to ne moe. Da nas vrate
nazad, pa da i druge zarazimo, ni to ne moe. Odrali su nam dobru
pridiku, ali im je u stvari bilo ao naeg truda i entuzijazma. A i bili su
malo impresionirani jer niko drugi nije uspeo nita slino. I onda su
reili da nas vrate, ali da nau formulu deaktiviraju da nam, drugim
reima, uzmu i klju i ifru a kao utenu nagradu dobili smo besmrtnost ogranienog tipa i slobodu kretanja po prostornovremenskoj osi,
takoe ogranienog tipa. to znai: 2500 godina zemaljskog ivota bez
ogranienja u vremenu i prostoru, a to se navrava idue godine, i bez
starenja, ali i bez reprodukcije. Svi dorkasi su jalovi.
Pa kako si ti onda moj daleki predak?
Pa lako: prvo sam imao potomstvo, a posle kamen mudrosti.
Pa da, uvek je stvar u tajmingu!, ree Jovan iskapivi poslednju
au vina. Hajde da za sada ne ulazimo u te pretke i potomke, mada
jednom mora to detaljno da mi ispria naroito ono za rod na obe
strane. Drugo neto mene mui. ta si ekao do sada? Zato si sada
doao, a ranije nisi nikad, ni meni ni bilo kom drugom. Da jesi, ja bih
to ve znao.
Zbog Rtanjskih tablica. Da su bile otkrivene ranije, doao bih
tada.
101

Ono na ta je Teofil mislio bila su dva ulomka starih kamenih stela

obraena u tehnici plitkog reljefa tako da ine kompoziciju, odnosno
diptih. O njima su napisani brojni nauni radovi, mnogi istraivai doktorirali su na njima, mnogi su osporavali njihov znaaj i autentinost
i niko ko znai neto u arheologiji nije propustio da o njima da svoje
miljenje. Neko vreme bile su u ii svetske naune javnosti i ba kada
je zanimanje za njih stalo da jenjava, otprilike u doba kad poinje ova
pria, jednostavno su ukradene iz zbirke Zaviajnog muzeja u Zajearu.
Motivaciju za ovu krau bilo je teko shvatiti jer nigde na svetu lopovi
za ovaj plen ne bi mogli dobiti znaajnu sumu, osim u sluaju da rade
za poznatog naruioca.
Tablice su pronaene sasvim sluajno, u jednoj peini podno
Rtnja, kada su lokalni speleolozi vebali u nekoliko jo uvek bezbednih hodnika naputenog rudnika uglja. Tom prilikom pronaen je
skelet nekog svetenog lica, sudei po lancu sa raspeem koji je jo
uvek svetlucao u praini meu rebrima i po onome to je prema
miljenju strunjaka morala svojevremeno biti riza. Ko god da je
bio, pokojnik nije u peinu doao voen nekom namerom, nego je verovatno pao u nju i, sudei po tekim prelomima karlice i nogu, nije vie
imao snage da iz nje izae. Ispitivanja su pokazala da je ovek umro
negde poetkom XIX veka, verovatno tokom Karaorevog ustanka
kada je stari rudnik bio van funkcije, a kraj ispod Rtnja tek je poeo
da se naseljava. Stvari naene uz kostur diptih i psaltir bile su,
meutim, bar dva veka starije.
Nalaz je bio neoekivan i udan. Kameni diptih je, na prvi pogled,
za temu imao Ledu sa labudom. Na levoj ploi, koja se uglavnom tumai kao prethodni dogaaj, centar kompozicije zauzimalo je veliko
jaje. Na njemu je poivala aka Ledine desne ruke potpuno prekrivene
perjem, dok je leva bila zategnuta i ispruena u vis, ka gornjem desnom
uglu, u kojem se mogao videti labud u letu, krila rairenih u punom
zamahu. Ledin poloaj je poluuspravljen sa desnom nogom savijenom duboko u kolenu i rukom jo uvek zatitniki poloenom na
jaje, a levom polovinom tela uspravljenom i zapravo ve u odlasku.
Sama Leda predstavljena je kao metamorf, bie koje se pretvara u
neto drugo, istovremeno ovek, ivotinja i biljka: umesto kose imala
je travu i brljan, noge ljudske, a grudi i ruke ptije. ak ni najsmelije
interpretacije mita do tada poznate nisu ile tako daleko da pretpostave
102

kako bi Zevsov uticaj na Ledu mogao biti takav, mada zapravo nieg
udnog nema u tome to vrhovni bog na ljudskom biu moe i hoe, a
moda i mora, da ostavi trajni trag.
Na desnoj steli veliko jaje je bilo razbijeno, a pored njega su stajali
Kastor i Poluks u punoj visini, novoroeni ali odrasli. Iza njih, u daljini, iljata, visoka planina, koja je podseala na Rtanj, bljuvala je vatru.
Figure su bile zdepaste, kratke i u pogrenoj perspektivi zbog ega se
nametalo datiranje u rani srednji vek, ili bar u manir iz toga doba. I
boanski blizanci su bili udni. Stajali su potpuno mirno, tek roeni
i stoga goli, ali nisu imali polne organe ni enske, ni muke i
nijednu drugu polnu karakteristiku uopte. Najvie su liili na osnovni
model oveka, na onaj crte koji patolozi dobijaju gotov i pripremljen
da u njega unesu vizuelan, znakovni zapis nalaza sa obdukcije. Najudnije se inilo to to klesar, kad je ve dao sebi toliko truda, nije uopte ni
naeo najeu temu kad je Leda u pitanju samu ljubavnu scenu, onu
kojoj niko do tada nije odoleo i koje su pune knjige o mitologiji i istoriji
umetnosti. Na poleini uvezanih ploica bili su tragovi nekog starog,
verovatno antikog crtea koji je u najveoj meri liio na ulomke neke
mape sa inskripcijom, ali materijala nije bilo dovoljno da se pretpostavi
ta bi na njoj moglo biti predstavljeno.
Uz bareljef pronaena je i jedna crna knjiica, tanije mali psaltir,
po ijim je zadnjim, nepopunjenim stranama bila ispisana pria o izvesnom Anselmu sa Korule i nekoj, istoriji nepoznatoj grupi (ili sekti?)
zvanoj uvari, ili kako stoji u rukopisu custodiae.
Kada je rtanjski nalaz objavljen, otvorena su bila mnoga provokativna pitanja. Prvo i osnovno bilo je ko su custodiae? ta su oni
uvali? Kako je mogue da za njih niko nije uo? Zato o njima nikad
nisu zabeleena lokalna predanja, prie, anegdote? Da li postoji veza
izmeu uvara i lokalnog verovanja da je Rtanj demonska planina na
koju sleu vanzemaljci, koja se na radaru vidi kao tamna mrlja, iznad
koje avioni u preletu gube signal sa zemlje i slino. Pitanja su prosto
generisala jedno drugo.
Jovan je o svemu ovome bio ovla obaveten iz novina i jedino to
stvarno nije nikako oekivao bilo je da od Teofila dobije onakav odgovor. Za njega su Rtanjske tablice bile jo jedan od onih dogaaja koji
nikako ne mogu imati uticaja na njega, njegovu porodicu, ivot koji
vodi i koji se nada da e voditi u budunosti. Teofil je jasno video da ga
103

Jovan ne prati i stoga je reio da promeni taktiku i pree na direktnu

informaciju.
Sluaj, rekao je zato, dorkasi uvaju mnoge tajne i ja ih ne
znam sve, ali jednu znam sigurno i poto si ti moj potomak, hou tebi
da je prenesem. Ako sve uradimo kako treba, dobie u ruke veliko
bogatstvo, tako veliko da tvojoj moi nee biti granica ako samo bude
pazio kako ga koristi. Oko tog blaga voeni su krvavi ratovi dok nije
sklonjeno na sigurno mesto i ja u te odvesti tamo jer krv nije voda i
sad, kad se za nas sve zavrava, hou da ti ostavim bar neto od toga.
Kakve tajne?, pitao je Jovan, uzbuen ve i na pomisao da bi
jednom u ivotu i on mogao biti bogat.
Konkretno ova na koju mislim, ima radni naslov Orue bogova.
Neko oruje!?
Ma ne, brate, rekao sam orue, alat
Pa kakve to veze ima sa Rtanjskim tablicama. Na njima su Leda
i labud.
Na poleini nisu. Nego mapa do blaga, samo to to niko nije tako
shvatio.
E, u tom sluaju smo zakasnili, tiho ree Jovan iji je entuzijazam naglo splasnuo. Tablice su ukradene, ili moda nisi znao.
Na to Teofil sa smekom ree: Znao sam!, i iz dubokog unutranjeg depa na kaputu izvadi prvo dve, a zatim jo jednu, duplo veu
kamenu tablicu. Jer sam ih ja i ukrao!
Jovan je ve trei put te veeri ostao bez rei, sablanjen svojim
besmrtnim pretkom lopovom, a moda i neim gorim. Stvarno,
sinulo mu je u trenu, zato bi neko ko jako dugo ivi morao biti stalno
dobar kao svetac? To uopte nije obavezno, usavravanje moe ii i na
drugu stranu. Besmrtnost moe oveku da udari u glavu: nema kazne,
ni straha od smrti, pa ni prave pretnje, a moda ni prave zabave. Doim se zabaviti moe na razne naine. Teofil je sada poeo da mu se
ini drukiji, kao ovek koji uri da neto obavi, a da Jovan zapravo
nije znao je li mu namera dobra ili zla. ak ni srodstvo u iju je
obavezujuu snagu Jovan naelno mogao da poveruje nije moglo
da mu bude zatita u ovom sluaju ako stvar krene po zlu, jer se niim
nije moglo ni potvrditi ni oporei.
Teofil, koji je mogao da nasluti ta se Jovanu vrti po glavi, pravio
se nevet i po stolu je reao svoje kamenje, paljivo, tako da se crte
104

na jednoj nastavljaju na drugoj i treoj ploi. Kad je zavrio, ono to

je dobio liilo je na neki segment Tabule Peutingeriane samo bez inskripcije. Jedna taka na mapi bila je posebno markirana kako bi
drukije nego krstom.
I ti sad na osnovu toga, i tu Jovan stavi prst na oznaeno mesto,
misli da e nai gde se nalazi blago?
To bi trebalo da bude jedna peina, dosta duboka i suva, i pristupana kad zna gde da trai. Inae se ne vidi. Ja sam tamo bio jako
davno, ali sam zapamtio demarkacije i znam kako da naem orijentire.
A kada jednom budemo u njoj, ja dalje znam ta treba.
Jovan nije verovao da se u tom delu sveta ita moe iskopati i odneti
kui, a da niko ne primeti. Seljaci i pastiri su svuda okolo, dokoni i jako
dobro obaveteni. Ako oni ne otmu, ukradu ili neto jo gore ne urade
sa tim blagom ili radi njega, policija e sigurno biti obavetena i jo bi
mogli zavriti u zatvoru.
Ali ne, brate slatki, to ne dolazi u obzir, kategoriki je odricao Teofil. Nita slino se nee desiti jer nae blago ne lii na blago. Ono staje
u jednu oveu najlon kesu i niko u njemu nee prepoznati nita vredno
truda. S te strane budi miran. Problem e biti da naemo pravu peinu.
Ono to je usledilo, bilo je neminovno. Jovan je pretio da e odustati od cele stvari ako ne sazna kakvo je blago u pitanju. Teofil nije
bio raspoloen da o tome pria ve prvo vee, ali Jovan nije mario za
njegova izvinjenja i ostajao je vrsto pri svome. Uto je noni mrak poeo
da se razreuje, ule su se prve ptice, na nebu se ve mogla naslutiti
zora. Uvuen u malopreanju unu argumentaciju, Jovan nije odmah
primetio da se ona svela na monolog i da Teofil ve due vreme uti i
ponaa se drukije nego dotad. Bio je neobino tih, a u licu siv, skoro
bezbojan. I odelo mu je inilo se Jovanu postalo iroko, bez
elegancije koju je imalo prethodne noi i bez tonusa, kao i onaj koji ga
je nosio, i koji je izgledao upravo poput oveka starog 2500 godina.
Ako je uopte mogue zamisliti nekog takvog.
Teofil je u tiini spakovao svoje stvari i tekim korakom krenuo
ka vratima.
Kad nisi ni ovek ni sen, zora ti jako teko pada, rekao je na
rastanku.
Spremajui ostatke pozne veere i pravei red u sobi, Jovan je na
stolici pored one na kojoj je sedeo Teofil naao plastinu fasciklu sa
105

nekoliko papira. Bio je uveren da je tu sluajno zaboravljena, mada se

nije seao da su bilo kad u toku noi vaeni, pominjani ili razgledani
ikakvi papiri. Kada je otvorio fasciklu i pogledao prvi list na vrhu, sve
mu je bilo jasno: ma koliko bio star i kako god loe drugima izgledao,
Teofil je bio na svaki nain izuzetan i nita nije preputao sluaju.
Doao je u Jovanovu kuu pripremljen za svaki razvoj dogaaja. Tekst
u fascikli bio je naslovljen:

SUMMA THEOLOGIAE: ATALANTIS

Poreklo mistinog reda dorkasa dolazi iz krhotina jednog
starog sveta. On je nastao kada su se, na izvoru Belog Nila, okupili, povezali i po celom svetu rasuli preiveli itelji Atalantide,
pogrenom analogijom po zvuanju zamiljane kao ostrvo u
Atlantskom okeanu, a zapravo gradadrave koju je podigla
Atalanta, iji je sveti simbol oduvek bila gazela. Ime toga sveta
bilo je Atalantis.
Pre nego to odbaci ovu ideju kao neverovatnu, zapitaj se
kako je mogue da pria o Atlantidi traje toliko hiljada godina,
a nijedan se bog ne pominje u njoj? Nijedan mit o stvaranju,
nijedna kosmogonija ne moe opstati ako su njeni jedini akteri
ljudi, pa makar i naroiti, makar i besmrtni, makar i divovi.
Sveta pria trai sveto bie, i kad hrianstvo na primer
jednog dana bude staro deset ili dvanaest hiljada godina, mutne
predstave o bogu koji se ne vidi i zapravo ga nema, kao i o njegovom sinu koji i jeste i nije, izgubie smisao i otii u nepovrat,
samo e prie o nekim svecima i anelima jo uvek moi da se
razumeju. Ono to ti, zapravo, govorim, jeste da i ova pria ima
svoje sveto bie: Atalantu, eponimnu boginju, osnivaa Grada.
Govorei u Timeju o udesnom gradu i njegovoj propasti,
Platon je grekom ispustio jedno slovo iz njegovog imena i tako
buduim naratajima u naslee ostavio jednu, obimom malu,
ali po posledicama jako veliku zabludu. Da su kojim sluajem
znali da je pravo ime grada Atalantis, ljudi ne bi vie od dve
hiljade godina uporno nastojali da ga smeste u Atlantski okean,
a verovatno bi drukije gledali i na mitsku trkaicu Atalantu,
106

pa samim tim i na argonautiku, na zlatno runo i ko zna ta sve

jo ne.
U osnovnim crtama Atalantis jeste izgledao priblino onako kako ga je Platon opisao, s tim to nije imao tri ve sedam
koncentrinih prstenova, a ostrvo na kome je podignut nije bilo
u Atlantiku ve u dananjem Viktorijinom jezeru koje domai
zovu Ukereve, a onda se zvalo Oko jednoroga ili Oko Afrike. U
tom oku, Atalantis je bio zenica.
U samoj stvari, jezero je danas centar ogromne raseline koja
ga okruuje i produava se na jug kao slovo ipsilon ili zvuna
viljuka, ispunjena vodom drugih, znatno manjih jezera (Tukane, Albertovog, Edvardovog, Kivu, Tanganjike, Rukve, Merua,
Malavija). Nema sumnje da e Afrika jednog dana ostati bez
svih njih, da e se cela oblast (Rift Valley, u prevodu Rased,
u dananjoj geolokogeografskoj terminologiji) odvojiti od
kopna po toj liniji i otploviti zajedno sa zenicom svoga oka
gde njoj bude drago. To to se ne zna kada e taj dan doi ne
kvalifikuje Ukereve ostrva kao trajno reenje za naseljavanje, i
ona su zato danas pusta kao to je oduvek trebalo da budu i ostanu. Ali, u ona davna vremena, cela je ta ogromna teritorija bila
pod vodom jednog velianstvenog, unutranjeg afrikog mora,
a na najveem i najviem, centralnom ostrvu u tom moru ivo
boanstvo je podiglo grad i pozvalo ljude da ive u njemu. Ko je
god bio pozvan smatrao je sebe ispunjenim boanskom sutinom,
mudrou veom od ljudske i milou koja nema premca. Od
pozvanih niko nije odbio, od onih drugih niko se nije uteio.
Za razliku od onoga to se kasnije, tokom mnogih milenijuma koji e doi, prialo o njoj28, Atalanta nije bila niija ki,
28 Junakinja legendarnog porekla iz Arkadije ili Beotije; bila je ostavljena
u umi i tu je odgajila medvedica. Kad je odrasla, posvetila se lovu. Nije
elela da se uda i zato je izazivala prosce na trku u kojoj je pobeivala, sve
dok je Hipomen (ili Melanion) nije na prevaru dobio. Ime potie iz glagola
talassai nositi, podnositi; moglo bi da znai ona koja odoleva, neumorna, ukoliko se pridev atalantoj shvati kao iste teine, odgovarajui,
sa kopulativnim a, a ne kao ensko ime. Carnoz (DEMGR) misli da je a
privativno i daje prevod ona koja ne podrava (mukarca?). Beck smatra
da se radi o pregrkom imenu. Prema znaenju prideva, verovatnim se ini
prevod neuporediva, bez presedana (preuzeto iz Dizionario Etimologico
della Mitologia Greca, G.R.I.M.M)

107

nije poticala ni iz Beotije ni iz Arkadije i nije bila Artemidina

ipostaza. Atalanta ak nije bila ni ena, uostalom ni mukarac,
nije imala ni pol ni stalan oblik, a naroito nije bila lovac i edna
devica. Ona je, naprotiv, ivela sa zverima isto kao sa ljudima i
niko se u njenom gradu nije usuivao da joj ponudi krvne rtve.
Mora biti da je struktura njenog bia bila fluidna jer se lako i
brzo menjala iz oveka u ivotinju, pa u pticu, pa u vodu i biljku.
To su posle mogli i drugi bogovi, ali je Atalanta to izvodila
javno, na oigled svih, i niko u njenom gradu nije laka srca dizao
ruku na druga bia jer se nikad nije sigurno znalo da neko od njih
sluajno u tom trenutku nije Atalanta. Tokom mnogih godina,
razne su ljudske vlasti donosile uredbe i zakone kojima je svrha
bila da zatite njenu materijalnu pojavu, ali se Atalanta na to
samo smejala i poto je imala smisla za humor odbacivala
ga kao ono to je stvarno i bilo: ankolizanje administracije.
ivot u prisustvu ivog boga nije ljude uinio boljim ve
razmaenim. Iako ih predanje pamti kao izuzetno mudre, tehnoloki napredne i ohole, Atalantiani su od svega bili zapravo
samo ovo poslednje: njihovo boanstvo se brinulo za sve, inilo
im je ivot lakim i jednostavnim, i posle nekog vremena oni su
stvarno poverovali da im to po pravu pripada, da su sami tvorci
svoje sree. Atalanta u stvari uopte nikad nije uspela da shvati
kako radi ljudski mozak, zato njegovo dobro ili loe funkcionisanje nije konstantno, zato su emocije tako komplikovana
pojava i kako to da bia iste vrste reaguju razliito na iste drai.
Bilo joj je lako da shvati mane telesnog sastava ljudske vrste,
nikako joj se na primer nije svialo to se die i jede na
istom mestu, ali su joj se zato neke druge stvari dopale, recimo
hormoni sree i mogunost uivanja u parenju nezavisno od elje
za potomstvom. S druge strane, nestabilnost u regulaciji telesne
temperature i telesne mase smatrala je velikim nedostatkom,
glavnim meu mnogima koji e oteati ovekov put ka zvezdama. Pa iako je njoj, za razliku od ljudi samih, bilo jasno da je
dua boanska iskra koja ju je i privukla na Zemlju samo
privremeno zarobljena u telu, zato to to telo mora redovno da
se hrani i hladi ili greje, Atalanta je od poetka shvatala da je u
tome koren njegove prolaznosti i kad se obraala dui, inila je
108

to na nivou duboko ispod ljudske svesti. Sve u svemu, drala je

da je sistem u naelu razuman, mada ogranienih mogunosti.
Sa istim materijalom moglo se napraviti neto mnogo bolje ali
to nije bilo neophodno.
Ona im je, dakle, davala hranu od koje e napredovati (nektar i ambroziju, kako e se kasnije zvati) i orua koja materijalizuju stvari, savlauju gravitaciju, omoguuju ljudima da lebde i
lete. Mnogo vie od toga zaista nije nikome potrebno. Oekivala
je od njih da sve to upotrebe matovito i nije bila zgroena nad
uvrnutim, mranim, agresivnim primenama njenih darova.
Atalanta je bila bog u pravom smislu, ni strog ni blag, umereno
zainteresovan voa eksperimenta uivo.
Bez obzira na njeno ivo prisustvo, meu ljudima su se
napravile razlike za koje nije bilo drugog razloga do ljudske
prirode po sebi: pojavile su se voe i voeni, muitelji i mueni,
sve vrste polarizacija koje ljudi i danas znaju nastale su tada,
ukljuujui i propovednike, verske fanatike, puriste, isterivae
duhova. Sve bi se u biti odvijalo na slian nain i da se Atalanta
nije pojavila u Oku jednoroga, naroito u sluaju najosetljivijih
socijalnih pitanja kao to su bolest i siromatvo. Ljudi nisu shvatali zato boginja nekog moe da izlei a nekog ne i bili su skloni
da u izboru te vrste vide njen hir i linu odluku. Znali su da ne
smeju prinositi rtve, ali su zato palili svee i doseali se na razne
naine kako da je umilostive, zavidei jako onima koje je boginja
volela vie od drugih. Takve su podmiivali svim i svaim da
odaju tajnu dospevanja u Atalantinu milost, pa ako nisu dobijali
odgovor kojim bi bili zadovoljni, deavalo se da primene silu ili
ak i da ubiju nesrenika. Nikom jedino nije palo na pamet da
i iznad bogova postoji instanca non plus ultra neumitan i
neodloan momenat pohabanosti, istroenosti tela.
Po pitanju siromatva vladao je, meutim, suprotan plus
ultra princip. Boginji je bilo jasno da e inercija pogubno uticati
na njene podanike ako im uskrati potrebu da trguju i takmie se
meu sobom, te je mnogim uredbama ak jako podsticala njihov
poslovni duh i inicijativu. I pored velikog truda nije uspela da ih
lii straha od letenja, pa ih je snabdela dobrim i brzim brodovima
koji nisu zavisili ni od plime ni od vetra i nauila ih je kako da
109

upravljaju njima, a oni nisu ni pitali dalje. Tako se Atalantida,

kao ostrvska zemlja, ubrzo proula po svojoj trgovakoj floti i
po vetini svojih kapetana. Njihovim smelim poduhvatima nije
nedostajalo avanturizma, elje za proverom sopstvene hrabrosti,
umenosti i poznavanja zanata, ali su oni sami od svega najvie
cenili dobit koju su stvarali inokosno, bez Njene pomoi. U
tom procesu pale su mnoge rtve, i u bukvalnom i u socijalnom
smislu, a boginja njima nije htela da se bavi jer je smatrala da su
one u potpunosti ljudska odgovornost.
Paralelno sa ovim drutvenim zbivanjima, nastajale su i verske sekte, pojavljivali su se idoli i slike drugih, manjih bogova, u
srodstvu s Atalantom, njena porodica i prijatelji u interpretaciji
samozvanih svetenika i naravno njihovih sledbenika.
Po liku i ivotopisu mnogo su liili na lokalne afrike idole
kakvi su se mogli nai svuda u okolini Atalantisa, i kakvi su
verovatno preneti u pamenju ljudi koje je boginja pozvala u
svoj grad. Preimenovani i dovedeni u novi kontekst, lieni krvi
i rtava u semenu kakve su im oduvek izobilno bile nuene, idoli
su pokazali svoju grotesknu i smenu stranu koju bi imali i kao
bezopasne igrake.
ivot je bujao u Atalantidi i bilo je svega na pretek, samo
je umetnost bila osrednja: idoli su bili najvii domet, verovatno
zato to su doli iz jednog starijeg, surovijeg vremena, podlonijeg kritici. U Atalantisu nijedan strah, nijedan spor, nijedna
nepravda nisu mogli da traju dovoljno dugo da pokrenu revolt,
prkos, bilo ta to bi isteralo iz ljudi snagu i potrebu da trae svoje
pravo i svoj identitet: niko im nije uskraivao ni jedno ni drugo.
Stoga je umetnost u Gradu bila dovedena do perfekcije ali i dalje
mimetika, lepa i dekorativna, filozofska ak, ali bez udarca.

110

Atalanta je bila vena i za nju vreme nije imalo nikakvu

vrednost. Ljudi su, meutim, dolazili i odlazili brzim tempom
i posle samo nekoliko generacija vie nije bilo nikoga ko je lino
uestvovao ili se mogao seati nastanka grada, niti koga ko je
poznavao nekoga ko je bio prvopozvan da u njemu ivi. Sve udesne alatke Atalantiana, besprekorno funkcionalne i trajne,
inile su deo njihove svakodnevice kao vazduh i voda, okruivale
ih od roenja do smrti. Ljudi su ih prihvatali jednostavnije nego
no i viljuku, i nisu nikad razmiljali o njima ili o nainu na koji
rade, o principu koji ih pokree. Samo je mali broj meu njima
imao elju da to sazna i njih je Atalanta uzimala k sebi da ih poduava, ali ne svemu. Iako nije imala elju da blie upozna svoje
ljude, ona je ipak vodila rauna o beskonanim mogunostima
zloupotrebe znanja i davala im je onoliko koliko je procenila da
je bezbedno. Naunici su, dakle, drani u predsoblju Atalantine
nauke, i ono to su odande mogli da uoe dalo im je razlog da se
trude i saznaju vie, ak i kad su dobro znali da pravu stvar nee
saznati nikad. Ali nisu prestajali da ine pokuaje.
Samo je mali broj zaista nadarenih naslutio da je u osnovi
svih boanskih uda bio kristal neobinih osobina i sposobnosti, materija doneta iz nekog drugog sveta, moda deo nekog
uarenog asteroida, dragoceni plod neke stare meteorske kie.
Oni su pogreno mislili da Atalanta svoje metamorfoze duguje
njemu, i mada su u svemu drugome bili na pravom tragu
zato to su traili supstancu koja e omoguiti istovremeno
dejstvo suprotnih naela, vrstog i fluidnog, vatrenog i vodenog,
metalnog i organskog, oni su izali iz fokusa i kruili oko sutine
na uvek istoj, beznadenoj udaljenosti.
Upravo je iz njihovih krugova, u trenutku koji se mogao
egzaktno izraunati i predvideti da je ikoga zanimalo da to radi,
krenula najvea atalantianska jeres, ono to je u kasnijim interpretacijama propasti Atlantide nazivano pobunom, odnosno
uvredom bogova pomilju da im ljudi mogu biti ravni. Osvojivi
zrnca njenog velikog znanja, i poto su doiveli poetniki
uspeh u primeni onog to su nauili, ljudi su poeli da stvaraju
superiorne automate, poluive robove i kopije Atalantinih alata
namenjujui im upotrebu bez dostojanstva i stvarne koristi. Kad
111

bi ispunili svoju namenu, ivi stvorovi sluili su im po javnim

kuama i u eksperimentima sa podnoenjem bola, za klaenje
na pobednika u borbi do smrti, za usavravanje tehnika muenja.
Nije svima bilo pravo to se to deava i ne bi bilo tano rei da
niko nije reagovao. Ali promene su se deavale sporo, gotovo
neprimetno, ispod povrine i neupadljivo, kao to veinom biva
sa kumulativnim procesima. Grad se u jednom trenutku suoio sa
gotovim stanjem, sa podzemnim pokretom koji je preao granice
podzemlja i prelio se u ivot obinog sveta.
Novi pokret za osloboenje oveka kao da je postojao
neki stari ili bar stariji zastupao je tezu da ljudima treba patnja ne bi li poeli da misle svojom glavom, da ih je dobar ivot
zaglupeo i unazadio, oduzeo im inicijativu, ideje, genijalnost,
sve ono to su pre Atalantine pojave imali. Oni su stvarno verovali da su njihovi preci sami podigli svoj grad i uinili ga udom
poznatog sveta. Sa njihovih tribina grmelo je da ih nikakav bog
nije tome nauio, i da su prema tome sposobni da ive
sami i brinu o sebi bez pomoi sa strane. Dostojanstvo oveka
postalo je glavna tema, parola na svim plakatima, formula na
svim usnama, a niko nije ni primetio da se dostojanstvo ovekovih proizvoda i ostalog ivog sveta uopte i ne pominje. Niko,
uostalom, nije ni mogao rei ta su oni stvarno hteli, zato su bili
tako ljuti i besni, ta su nudili zauzvrat.
S vremenom se iz istupanja nekih umerenijih struja moglo
naslutiti da bi oni, u stvari, hteli da se nagode sa boginjom: da se
odrede dani za metamorfoze, da se odredi kad e se pretvarati u
biljke a kad u ivotinje, kako bi se najzad mogle prinositi rtve
drugim, manje potovanim i zato zapostavljenim bogovima. Oni
su smatrali da Atalanta nema pravo da ih liava slobode izbora
u toj, za oveka najvanijoj stvari duhovnog ivota koga e,
kada i kako oboavati, kome e bogu poveriti svoju sudbinu i svoj
ivot. Sloboda izbora je uvek bila najvia ljudska vrednost, jamac
svih ljudskih sloboda, pokreta najboljih osobina ljudske vrste.
Boginja je njih zaduila velikim dobrom, niko ne osporava, ali
je vreme da se povue i prepusti tle drugima, da skine sa svoga
grada lance diktature. Kavez je kavez i kad je zlatan.

112

Reakcije obinog sveta su bile podeljene. Jedni su se plaili

boanskog gneva i osvete, drugi su bili sreni i uzbueni to ovek preuzima inicijativu, neki su nezainteresovano posmatrali
sa strane ta se deava. Po gradu, koji nikad nije imao nikakve
veze sa obradom zemlje i poljskim radovima uopte, poele su da
krue prie o Ali, boginji plodnosti i smrti, potovanoj supruzi
boga sunca, ijem e strpljenju uskoro doi kraj i straan gnev e
pogoditi Atalantis ako joj se u najskorije vreme ne ukae duno
potovanje klanjem crnog i crvenog petla na polju izvan grada.
Grad je sve zajedno imao tri polja, vetaki stvorena nasipanjem
pliine unutranjeg mora, i na njima se nikad nije gajila nijedna
poljoprivredna kultura, ve su sluila za izlete u vrtove koji su
uistinu bili udesni i nadaleko poznati po svojoj lepoti. Klanje
petlova ili ma ega ili koga drugog u njima bilo je samo po sebi
nezamisliva uvreda za boanstvo koje je stvorilo i samo mesto
i sve na njemu. Drukiju, ali takoe uvredu, predstavljali su i
dokumenti, ak svedoanstva o vekovnom ugnjetavanju ljudske
vrste, koji su se niotkuda i iznenada pojavili u isto vreme. itavi
prstenovi grada odbijali su poslunost boginji koja i nije ba neko
boanstvo, a odnekud su iskrsli i pesnici kojih ranije nije bilo
i poeli da padaju u trans poslan od drugih, monijih i boljih
bogova. Ali su svi, bez razlike, sa zebnjom ekali Atalantin
odgovor.
On je stigao kada mu je dolo vreme. Sa trga na kome je uvek
sudila u sporovima ljudi, Atalanta se jednog jutra podigla u vis,
preobrazila u veliku, snanu pticu, i odletela daleko i visoko da
se vie nikad ne vrati.
Opijeni svojom pobedom i ne samo njom, promukli, u aru
ushienja, aktivisti su danima tumarali, hodali, trali, pevali
po gradu i najzad popadali po njegovim ulicama. Oni drugi su
mislili da je boginja otila njima za kaznu ali da e se vratiti i
bojali su se i dalje njenog gneva kada se to bude desilo. Ni jedni
ni drugi nisu, zapravo, verovali da ih je napustila zauvek zato
to nije u bojoj prirodi da tako radi, ili bar ne bi trebalo tako da
bude. Tek je vrlo, vrlo sporo dopiralo do njihove svesti da je Atalanti bilo svejedno ta oni i kako misle, da joj apsolutno nikada
nije ni na kraj pameti bilo da se bori za njih ili za poloaj meu
113

njima, da takvih kao oni ima na pretek i da su lako zamenljivi

na svaki nain. Prvo nisu verovali, posle su bili uvreeni, najzad
su pokuali da zaborave kako joj je lako bilo da ih odbaci. Ali
su svi bili ubeeni da je njihova glupa pobuna oterala boginju,
mada je u samoj stvari bilo vrlo mnogo osnova za pretpostavku
da ona to nije ni primetila.
Kasnije se prialo da se zemlja rasela i grad potonuo odmah
po njenom odlasku i da je ona, verovatno, znala kad e to biti pa
je pobegla na vreme, ali je injenica da se itave tri generacije
nije nita od toga desilo. U tom periodu nastale su prie koje
su potom obile svet i ugradile se u folklor gotovo svih naroda
koji danas ive na Zemlji. Nije neobino to su se prvo pojavile
one koje se tiu Atalantinog ljubavnog ivota koji je ve sam po
sebi bio udan, a boginja ga je upranjavala bez zazora i na vrlo
matovit nain. Iako se najee pojavljivala kao ena, iako je
nosila ensko ime koje je sama sebi izabrala, Atalanta je birala
pol prema raspoloenju jer joj je u zemaljskom svetu to bilo
mogue, a o svetu iz koga je dola ionako niko nije nita mogao
ni da nasluti. Najpoznatija je pria o njoj kao devojci koja bira
sebi mua utrkujui se sa proscima ona se zaista odrala do
danas, ali je kroz mnoge vekove izgubila sve naroite detalje
koji su je u poetku krasili. Na primer to da je Atalanta najvie
volela da tri utelovljena u gazelu i da je, kad odabere nekoga da
joj bude par, i njega ili nju pretvarala u istu ivotinju. Mukarci
su posle priali da im je najlepe bilo u obliju lava, to je lako
poverovati, ali ene nisu bile tako odreene. Iz istog kruga je
i pria o Atalanti kao meki koja ukrade neopreznog putnika,
odnese ga u peinu i olie mu stopala, pa on ili ona ne moe
nikud i potpuno zavisi od boginje. Ako ga ne nahrani i ne napoji,
mogao bi umreti u peini ali iz nje nije mogao izai tako
je jaka bila mekina magija. Motivi ovih pria razlili su se po
svim meridijanima, ali su pratei Gazelinu reku kroz Egipat
i preko Mediterana najdue i najvre korene pustili na Balkanu, kroz Grku i njenu varvarsku mitologiju koju dorkasi nisu
podgrevali, ali je nisu ni osujeivali. Njima je odgovaralo da se
njihova eponimna boginja stopi sa to veim brojem zateenih
boanskih figura, naroito sa Hekatom i Hestijom, o emu je ve
114

bilo rei. U doba kad su prie nastajale, meutim, u gradu koji se

jo uvek zvao Atalantis, nije vie bilo nikoga ko je boginju video
ivu. Zajedno sa seanjem na nektar i ambroziju, doba kada
je boginja hodala i trala meu ljudima bilo je nazvano
zlatnim, opisano u svetim knjigama, i za sva vremena obavijeno
slatkim bolom zbog izgubljene nevinosti.
Za poslednji dan Atalantide ne moe se rei da je doao
iznenada. Mesecima su po jezeru plutale mrtve ribe, klokotali
mehuri sumpora, cvetale plave i crvene alge, voda rasla i naglo
opadala. Bilo je, naravno, ljudi koji su shvatali ta se sprema i
pokuavali da uzbune narod i preduzmu neto za spas grada, ali
veina nije htela da veruje onome to vidi i ekala je da proe
kao to je vazda prolazilo. Moda ba zato to su znaci dugo
trajali a katastrofe nije bilo, svi su pa i paniari na kraju
pomislili da e na tome i ostati. Kad je ipak doao taj dan, ono to
se desilo moralo je biti tako veliko i mono, da kao opravdanje
za njihovu leernost treba rei kako nikakav trud ne bi nita
promenio na samoj stvari. Iako iz razumljivih razloga
nema neposrednih svedoanstava o obliku, trajanju i silini ovog
izuzetnog dogaaja, promene koje je on izazvao u reljefu Afrike
vidljive su i danas i ve je samo na osnovu njihovog obima mogue zakljuiti kojih je razmera bilo to to se desilo. Lanac planina
koje danas dele Viktorijino jezero od ostalih visok je izmeu 700
i 1100 metara, onoliko koliko je dubok bezdan u koji je potonuo
Atalantis, a vrh planine na kojoj je grad stajao sada je prekriven
vodenim pokrivaem debelim 80 metara. Poetak strmine sa
koje je krenulo survavanje grada i sada se vidi na satelitskim
snimcima Viktorijinog jezera, kao tamnoplava litica iji se donji
kraj gubi u vodenim dubinama. Kanal kojim je Atalanta svojevremeno povezala unutranje more sa Indijskim okeanom, dug
65 km, usled siline pomeranja tla potpuno je iezao i danas mu
nema traga. On je, dodue, posle boginjinog odlaska bio prilino
zaputen, ali se linija vode nije bila bitno promenila sve do ove
erupcije koja je od Oka jednoroga napravila Ukereve i sva ostala
jezera oko njega. Ona je bila tako jaka da je u trenutku isisala
sav kiseonik iz kruga od 20 kilometara, i sve to je imalo plua
umrlo je u njenih prvih deset minuta. Preiveli su samo oni koji
115

fiziki nisu bili tu, jedva pola promila stanovnitva. Tanije,

njih 49.
Jedino bogatstvo preivelih Atalantiana bili su boanski
alati koje su, kao svoju redovnu radnu opremu, poneli sa sobom
kada su, i ne znajui, poslednji put poli iz svoga grada. To je bio
pravi blagoslov, ali slaba uteha za razmere propasti koju u prvo
vreme nisu mogli ni da shvate. Kad su se vratili, mestu na kome
je nekad bio Atalantis nije se moglo prii ni iz daleka, a itava
oblast je izgledala kao kotao materiae primae, ispunjen bujicama, prelivima, leevima ivotinja i ljudi, grotesknim oblicima
unitene arhitekture. Ohlaena lava, ivo blato, crvena ilovaa
meali su se na mahove, haotino, kao da ogromna nevidljiva
kanda dara po ostacima jednog sveta. Nad celim podrujem
u pramenovima ili mestimino u oblacima vukle su se
otrovne magle i isparenja osloboena iz dubine zemlje. Vrela
voda ostavljala je uti trag na odei i plikove na koi, punila
je vazduh smradom i povremeno ikljala po deset metara uvis.
Nita i niko nije mogao to da preivi i, kada su se uverili da
vie nikog osim njih nema, okrenuli su se i otili odatle za sva
vremena. Sputali su se niz Beli Nil i stali su tek na njegovom
spoju sa Gazelinom rekom. To je bilo dovoljno daleko da ih nita
vie ne podsea na Grad, i dovoljno simbolino da ih ponovo, u
mislima, povee sa boginjom.
Tu su osnovali svoju prvu koloniju ije se pravo ime nije
sauvalo. Do naih dana doprlo je u svom arapskom vidu, kao
Bahr alGhazal, ali je kroz antiku proao i ouvao se samo grki
naziv za istu stvar, za red i zemlju porekla dorkas.

116

ORUE BOGOVA
Odlazak boginje i kasnija strana propast Atalantide nisu
samo na mnogo godina zavili ljudski rod u crno, ve su i samu
planetu skupo kotali. Veliki tektonski poremeaji uslovili su
promenu klime na kontinentu to je od neprohodne praume
stvorilo pustinju Saharu, ali ne odmah. Prva vidljiva promena
bila je preraspodela vode koja se iz velikog jezera izlila u postojea rena korita, ostavljajui Ukereve u obliku koji danas
ima. Poslednji dan Atalantide bio je ujedno i poslednji dan Oka
Jednoroga.
Za veinu okolnih naroda preiveli Atalantiani su i sami
bili bogovi, emu je u prilog ilo sve to je spolja moglo da se
vidi i sazna o njima jer mada je dobro pazila da ne pretera
dok je boravila na zemlji, boginja ipak nije odolela izvesnim
manjim intervencijama na ljudskom genomu, najvie u oblasti
dugovenosti i granica rasta. oveanstvo je na razne naine
zapamtilo ove ljude sa kojima je prvi put poelo prisno da ivi tek
posle propasti Grada. Mnogi milenijumi prepriavanja njihove
prie zameli su tragove stvarnih dogaaja ija bi hronika mogla
posluiti kao osnova za pisanje istorije Atalantisa, ali je pria
sama po sebi ostala jer ona, zapravo, nikad ne umire. Dugi ivot
starozavetnih praotaca, besmrtnost antikih giganata i balkanskih divova starinaca, svi germanski i nordijski dinovi sa planine
samo su folklorna, mitska, legendarna reciklaa prvobitne prie
o ljudima koji su se spustili sa Atalantinih visoravni. Ali je najjai
utisak na svakoga ko bi ih sreo ostavljao nain na koji se kreu i
oprema koju sa sobom nose.
Kada im je predavala orua koja e postati standardna
oprema Graana, Atalanta je morala da smisli vrlo jednostavnu
mnemotehniku formulu za ljude koji su, u to doba poetaka,
jo uvek bili nemodifikovana bia skromnih mogunosti. Nije
boginji bilo teko da stvara tehnoloka uda, da pravi neverovatne kombinacije razliitih tehnika i fantastinih mogunosti,
nego je problem uvek bio u krhkosti ljudskog tela i due: trebalo
je uskladiti malu ovekovu izdrljivost sa velikom potencijom
boanskih maina. Moralo je da proe mnogo generacija da bi se
117

dobio konani proizvod kojim je boginja mogla biti zadovoljna,

pri emu je proces prilagoavanja jednako obuhvatao i ljude i
opremu. Jednostavna podela na elemente zemlju, vodu, vatru
i vazduh, ili u svetu simbola
ostala je, meutim,
stalno ista: kako je prvi put bila zapamena, tako je definitivno
usvojena i onda kad su i razumevanje i tehnologija daleko prevazili poetnu fazu.
Kadra da oblik menja po volji, Atalanta je mogla tano da
proceni pravu vrednost letenja i na sve naine je nastojala da
ljudima omili tu vrstu kretanja kroz prostor. Na njenu alost,
oni su se pokazali kao potpuno neprijemivi (a i loe skrojeni)
za orbitalne i meuplanetarne letove, te Atalantida nikada nije
postala uvena po letelicama veeg dometa. Visinska granica
koju su njeni ljudi podnosili dobro i bez straha nije se penjala
iznad 2000 metara, neto i zbog toga to iznad oblaka orijentacija vie nije jednostavna, ali najvie zato to nije uopte
prijatno leteti nezatien u razreenom i hladnom vazduhu.
Stoga je trodelni krilati paket sa simbolom
(vazduh) bio
namenjen pre svega savlaivanju velikih distanci, dugoprugakom putovanju po kopnu, jer je potirao zemljinu teu i sluio se
mlaznicama za usmeravanje. Njegov najpotpuniji prikaz ostao
je sauvan u klasinim statuama boga Hermesa/Merkura iji
su glavni atributi, kao to je poznato, tri krilate stvari: kapa
( petasos), sandale (talaria) i tap (caduceus). U samoj stvari, itav
komplet je bio antigravitaciona maina, a Atalanta je bila vrlo
zadovoljna sobom kad je odluila da mlaznice za odreivanje
smera kretanja budu u obliku stilizovanih krila. Smatrala je to
vrlo poetinom metaforom.
U vekovima koji e doi, poto je tama potpuno prekrila
nastanak, ivot i propast Grada, ljudi su na razne naine pokuavali da ree zagonetku slobodnog letenja, ali su se uglavnom
drali onog to im je bilo dobro poznato: konja i konjanika.
Najjednostavniji nain bio je dodavanje krila: ako se dodaju
konju, dobijali su se mitski krilati konji kao Pegaz i Jabuilo,
ali ako se dodaju konjaniku, konj postaje izlian i javlja se letei
junak, Aneo Gospodnji kako ga opisuju i Stari i Novi zavet,
plemeniti vitez Relja Krilatica ili udesno bie vila sa krilima i
118

okriljem. Za razliku od svih njih, germanske Valkire i njihovi

konji lete bez krila, a neke folklorne junakinje to ine uz pomo
raznih sprava (vetice na metlama, baba Jaga u stupi ili avanu),
ali niko od mitskih likova osim Hermesa ne koristi za to pravu,
specijalno dizajniranu opremu. Kako se desilo da ba ovaj bog
bude uvar VAZDUHA i VATRE iako su se za njega i u grko
i u rimsko doba vezivale potpuno druge i drukije funkcije,
ostaje jedno od onih pitanja kojima se vredi baviti.
Ank, alat sa simbolom (voda), nije bio lino ve porodino dobro. On je stajao u kui, na odreenom, lako dostupnom ali
bezbednom mestu, i sluio je za leenje, kao neka vrsta simbioze
kunog lekara, domae apoteke i specijalistikog konzilijuma.
Boginja je drala da su svi stanovnici Grada, dok su u njemu,
priteaoci njene neprekidne zatite i ank je tu bio vie radi duevnog mira stanovnitva. Tek kad bi polazili na put, dakle kad
bi naputali Grad, svako je dobijao svoj ank i to je, sreom, bio
razlog to se njih 49 uspeno sauvalo od propasti. U svakom
anku ikada stvorenom u Gradu, bez obzira koliko dugo posle
boginjinog odlaska, i dalje je postojao deo njenog boanskog
bia koje nije moralo da se povinuje vremenskoprostornim koordinatama i nije zavisilo od zemaljskih fizikih zakona. Svaki
ank je, dakle, mogao da lei i, tako rei, die iz mrtvih, a pravile
su ga iste nevidljive ruke i maine kao i svu drugu opremu po koju
se odlazilo u Atalantinu kulu.
Jedino etvrti Atalantin alat, pod znakom (zemlja), nije
uopte sauvan ni na jednoj slici i ni u jednom materijalnom vidu,
ali je zato ugraen u tradiciju apsolutno svakog naroda na svetu.
Re je o uvenoj Pandorinoj kutiji, koja je u mitologiju ula kroz
metatezu, to uopte nije neobino. Pandora, zapravo, nije bilo
ime ene, princeze i vlasnice udesnog predmeta, ve predmeta
samog: kutija je bila ta koja se zvala Pandora (u znaenju: obdarena svime) i ne bez razloga, davala je hranu bez ogranienja i
bez prestanka (otuda znak hraniteljice ZEMLJE).
Duboko zapretana u ljudskom genomu, potonula u najnie
slojeve stvaranja starije ak i od boginjinog udesnog prisustva,
lei ovekova veita potreba da kad krene u veliku seobu
119

neprekidno hoda dok ne doe do mora. Sva ljudska pomeranja

grandioznih razmera uvek su se zavravala pred velikom vodom,
odakle su se neki vraali nazad, dublje u kopno, neki ostajali na
obali, a neki kasnije, kad savladaju prvi strah i oaranje, kretali
na drugu obalu, u potragu za novim seobama. Kao da im nema
ivota bez ponavljanja utvrenog obrasca, Atalantini ljudi su
se spustili do obala jednog drugog unutranjeg mora, Sredozemnog, i zaustavili su se u delti Nila, u novom i uzbudljivom
svetu u nastajanju, pokrenutom iz mrtvila zahvaljujui propasti
starog. Odatle su se rasuli na sve strane i svuda su bili primljeni
kao bogovi sa kojima je bila ast stupati u sve vrste odnosa, pogotovu u porodine. Meutim, iz generacije u generaciju, osnovne,
boanske osobine predaka sve manje su mogle da se uoe u potomstvu: vek im se skraivao, visina smanjivala, metabolizam
vraao na polaznu osnovu i posle nekoliko hiljada godina, samo
su izuzetno poneka deca podseala na stare bogove. Potomaka
je, dakle, bilo mnogo, ali je zato boanskog orua bilo uvek
isto za svega 49 ljudi.
Zajedno sa fizikom degradacijom, potomke Atalantiana
sustizalo je i duhovno opadanje, te nije trebalo ekati preterano
dugo da padnu prve rtve sukoba oko vlasti nad boanskim
oruima jer je bilo jasno da onaj ko njih kontrolie, moe da
upravlja svojim delom sveta. Takav voa mogao je da bira ta
e biti: tiranin ili spasilac, hoe li davati iz roga izobilja ili e
ucenjivati, drati u pokornosti i ugnjetavati stranom razornom
moi boanskih alata. Oni nisu nikad bili namenjeni takvim
zloupotrebama, ali boginja ih nije zatitila od toga, a ljudi su
uradili sve ostalo. Uskoro je 49 kompleta bilo usitnjeno na
mnogo delova i njihova funkcionalnost je bila naruena. U rukama manijakalnih ubica kaduceusi su postajali oruje kojim su
unitavani itavi gradovi u jednom danu, pandore su gomilane
u podrumima lokalnih gospodara i njihovih svetenika, a o lekovitim moima ankova nije se znalo vie nita jer su korieni
iskljuivo za oduzimanje ivota. Sedam hiljada godina posle
propasti Grada, svega desetak pasova posle smrti poslednjeg
Atalantianina, svet je pao u divljatvo i samo su tri svetionika
120

u njemu svedoila o postojanju nekada velikog reda i znanja:

Nil, Knosos i Gang.
Tada je u petom milenijumu pre nove ere sazvan savet
predstavnika ove tri grupacije i odlueno je da se osnuje poseban
red posveenika koji e bez obzira na tekoe i prepreke traiti,
pronalaziti i na jedno mesto donositi sve boanske alate ikad
napravljene, pre svega 49 Atalantinih setova za opstanak. U
poetku usput, a kasnije sve vie sa sveu da je to jednako vano kao i ono radi ega su osnovani, ovi su izabrani traili ivu
boansku iskru, one meu mnogima koji su povukli na boginjine
ljude, u kojima njena ika nije jo bila sasvim ugaena. etiri
hiljade godina bilo je potrebno da se to obavi i kad je potraga
zavrena, Knososa vie nije bilo, u dolini Ganga niko se vie nije
ni seao Atalante, ali je po PerAtumovim hramovima u delti
ve vrlo dugo paljivo bila gajena probrana linija boanskih
potomaka Atalantisa. Savet staraca u starom gradu Onu odluio
je tada da se od njih formira red dorkasa koji e se baviti uvanjem boanskog orua i irenjem tajnih znanja. Boginjini alati
poloeni su u riznicu Atumovog hrama u Onu gde su bezbedno
poivali sve dok Egipat nije pao prvo pod grku, a potom i pod
rimsku dominaciju.
Ovo poslednje nije se ekalo. Mnogo pre toga, u atinskom
hramu dorkasa desio se eksces sa filozofskim kamenom. etrdesetdevetoro je zauvek preskoilo uzronoposledini niz
prirodnih zakona i preko reda ulo u besmrtnost. Ispod ruevina
starog grada Ona, na kojem je iznikao varvarski nakien Heliopolis, iskopana su u tajnoj kripti uvana Atalantina orua i, verni
zavetu svojih predaka, dorkasi su se posvetili njihovom uvanju
za sva vremena. Podelili su setove na sedam grupa i sklonili
ih u dubinama sedam planina, strateki rasporeenih tako da
pokriju to vie prostora na tri kontinenta. Tada je dogovoreno
da se orue nee koristiti nikad osim u sluaju krajnje nude, ako
i kada doe do zamiranja ivota na Zemlji usled prirodnih ili
ljudskih greaka, odnosno tek onda kad izgledi da oveanstvo
preivi bez pomoi budu zanemarivi.
Potraga za Atalantinim semenom nije nikad prestala. S
vremena na vreme poneko od izabranih smrtnih upuivan
121

je u tajnu i povremeno kooptiran u uvare, dajui atinskim

dorkasima priliku da rade i neto drugo. Oni su birani meu
onom Atalantinom smrtnom decom ija kreativna mata otvara
prolaze za komunikaciju kroz san. Ako se ikad bude desilo da se
to seme zatre, s boginjom vie niko nee imati direktnog dodira.
etiri kategorije Atalantinih orua dele se, izgledaju i definiu na sledei nain.

1. VAZDUH i VATRA
antigravitaciona maina, letaki komplet
Glavni generator antigravitacione energije smeten je u
sandali samoj (rozeta na tabanu sandale koju pokazuje crte 2),
koja oigledno nije pogodna za peaenje po tvrdoj podlozi. Za
takve potrebe, preko letake navlaila se laka i vrsta, ali obina
obua.

crte 1

crte 2

Krilati tap, meutim, ima nekoliko razliitih upotreba.

Sastavljen je iz pet delova, od ega etiri pokretna. Sklopljen,
lii na palicu oko koje su se obmotale dve zmije i sam za sebe
predstavlja alatku pod simbolom
(vatra) jer, kad mu se doda
122

kugla na vrhu, moe prema potrebi da zagreje i osvetli

poveu povrinu, i da zapali koliku god vatru treba bacajui
varnicu iz kugle. Kada se rasklopi, kaduceus postaje upravljaka
konzola neophodna u periodu kada se neofit ui da leti: zmije su
se ispravljale, uvrivale i razdvajale jednako kao i krila ( jedan
par zmijakrilo je klizio levo a drugi desno), zmije su se ustima
kaile za rozete na sandalama, a ruke su ostajale vrsto postavljene na telo tapa gde su ugraeni klizai na oba kraja aktivirali
leve i desne mlaznice. Iskusni leta moe da upravlja krilatim
stvarima bez tapa, samim telom i, najvie, milju, ali prethodno
mora da naui kako da i jedno i drugo dri pod kontrolom.
Kad potreba za prevozom prestane, tap se zaklapa jednim
potezom i ako ne slui svojoj drugoj, vatrenoj nameni
moe imati vrlo vanu ulogu i u vanrednim okolnostima i u
svakodnevnom ivotu. Bez dodavanja kugle na vrh, sklopljeni
kaduceus je idealna i mona poluga za dizanje i prenoenje tereta
i vertikalno i horizontalno. Koncentracija mlaznica i pogonske
snage na jednom mestu pri vrhu tapa usmerava njegovo dejstvo lako i precizno, po mnogo emu slino dananjem laseru.
Pomou tog nevidljivog vunog snopa, kamena gromada od 30
tona podizala se u vazduh sa istom lakoom i istom brzinom
kao i zrno bibera.
Letaku opremu su Atalantiani dobijali kada im telesne
sposobnosti dostignu nivo dovoljan za odravanje kontrole nad
upravljakom konzolom. Uenje nije moglo da se sprovodi bez
nadzora nekog starijeg, a puno pravo na samostalan let dobijalo
se posle ispita koji je ujedno bio i neka vrsta inicijacije. Jednom
dobijena, oprema je pripadala samo jednom pojedincu i on je
bio slobodan da sa njom radi ta mu se prohte, ali drugu nije
mogao dobiti. Ono to boginja napravi nikad se nije kvarilo,
nisu postojali stari i novi modeli, nisu se pravili mali, srednji i
veliki brojevi. Odlazilo se u Atalantinu kulu (koja se tako zvala i
nakon to je boginja otila), na pultu u centralnom holu neofit je
pritiskao dlan obe ake na stakleno polje, i koji sekund kasnije u
prostoru ispod tog stakla mogao je da ugleda sloen svoj letaki
paket. Bilo je potrebno samo podii staklo. Nijednom vie ta se
radnja nije mogla ponoviti istim akama.
123

2. VODA
ank, uzimanje i davanje ivota

sl. 3: detalj Anubis i Hator doekuju kralja Tuta

i daruju mu ivot koristei ank

Zahvaljujui egipatskim freskama i hijeroglifima, prilino

tano znamo kako su se upotrebljavali Atalantini ankovi. U
rukama bogova, oni su prema egipatskim verovanjima
mogli i davati i uzimati ivot, zavisno od naina na koji su stajali
u ruci: dran za omu (kao to ini Anubis na sl. 3), ank je bio
klju od podzemlja, sveta mrtvih. Ako bi se u tom poloaju
prineo ivom oveku, verovatno bi mu oduzeo ivotni dah, ali
takvih predstava nema u starom Egiptu. Boginja Hator, s druge
strane, daje kralju Tutu veni ivot odnosno dah drei
ank za suprotan kraj, prinoenjem njegove ome kraljevom
nosu i ustima. Dok je boginja bila sa njima, Atalantini ankovi
su mogli samo da lee i inili su to na nain slian opisanom:
prinoenjem ome bolesnikovom licu ili ranjenom mestu. Samo
su ankovi za put imali oba dejstva i u nevolji su sluili kao oruje,
i samo su ti ankovi na kraju preiveli. Zato je njihova upotreba
bila strogo restriktivna i podrazumevala je ozbiljnu obuku. U
Egiptu su kasnije pravljeni i danas se prave mnogi ankovi
od razliitog materijala i ljudi su ih nosili na sebi sa uverenjem
124

da sam oblik ponavlja zatitnu simboliku pravog predmeta (koji

u egipatskim hijeroglifima predstavlja znak za pojam ivot).
Atalantini ankovi su svi bili isti: metalni i crni i jedine ruke u
kojima su oni ikad bili, uivo ili na slici, jesu ruke bogova.

3. ZEMLJA
Pandorina kutija, hraniteljica
Pozne predstave kao na slici 4 prikazuju jedan isti
predmet na vie naina, ali prava Pandora ne izgleda tako ve
ima oblik glatke lopte bez ukrasa, osim to na jednom kraju ima
udubljenje. U to se udubljenje mora pritisnuti prstom i neosetno
za vlasnika vadi se siuna kap krvi. Analizom te male kapi
kutija dobija podatak o vrsti i koliini hrane koja oveku treba,
i ta se hrana u toj koliini tu i materijalizuje.

sl. 4 razliiti prikazi Pandorine kutije

125

Glatka i na oko nigde prekinuta lopta otvara se preko

polovine i veera je posluena. Zbog udesnog naina na
koji se dobija, u tradiciji i mitologiji klasinih naroda ova je
hrana bogova bila poznata, tada kao i danas, pod imenima
nektar i ambrozija. Zapamena je u bajkama kao stoi koji se
sam postavlja, marama iz koje uvek izlazi veera, tanjir koji je
stalno pun. Dobro su je zapamtili svi gladni i potrebiti u svim
vremenima.
***
Bio je uveliko dan kada je Jovan proitao itav rukopis i tek se
tada, prvi put, ozbiljno zamislio nad sobom, Teofilom, i gigantskom
promenom koja je prethodne noi uneta u obe njihove sudbine. Na vie
naina oseao se kao Alisa u zemlji uda jer je uspeo da, pre doruka,
poveruje u est nemoguih stvari.

126

ii
dolazi olaf
1.
Upravo u tom trenutku na beogradski aerodrom u Surinu sletao
je avion iz vedske i u njemu dr Olaf Svenson, u svetu uveni arheolog
klasiar.
U novije vreme niko za arheologiju nije uradio tako mnogo kao
filmovi Stivena Spilberga o Indijani Donsu. Nasuprot nabildovanim
superherojima kod kojih znanje i pamet stoje u obrnutoj srazmeri sa
miinom masom, on je adolescentskom auditorijumu ponudio eruditu
fanatika, oveka jednako i od nauke i od akcije, dinaminog kauboja sa
mozgom koji, poput starih boanstava, privlai ene i ima stalne, prepoznatljive atribute: eir, bi i otrcanu terensku torbu. Ve posle prvog
filma o otimaima izgubljenog kovega broj upisnika na arheologiju
naglo je porastao u celom svetu. Kontraudar, koji je neminovno usledio
kad je preveliki broj kolovanih arheologa posle pet godina stekao diplomu ali ne i posao, ipak nije poljuljao izmenjenu sliku o profesiji koja
definitivno vie nikad nee pasti na nekadanje niske grane dosadnog
zanimanja, dobrog samo za knjike moljce i prainare. Posao arheologa
jednom zauvek dobio je auru adrenalinske okterapije, podjednako
uzbudljive i pogodne i za kune pacove i za avanturiste.
Olaf Svenson se svesno i odlino uklapao u ovaj model. Bio je
visok i plav, dosledno je gajio bradu od dva dana, nosio je somotske
pantalone uvuene u visoke kone izme, kariranu koulju i jaknu od
vetake jelenske koe. Za razliku od Indijane Donsa, voleo je da ide
po svetu gologlav, i nije krio izvesnu slabost prema rukavicama. Bilo je
jasno da je privlaan za ene, ali niko nije tano znao kakvo je njegovo
seksualno opredeljenje.
127

Olaf Svenson se u vedskoj pojavio iznenada kao jedan od najveih strunjaka za stare jezike i kulture, iznikavi preko noi u zvezdu
univerziteta u Upsali iako ga pre toga niko ni u emu nije zapazio.
Razlog je bio u tome to je studirao u Americi i potom uestvovao u
mnogobrojnim iskopavanjima po Bliskom Istoku, te se u vedskoj
pojavio kao gotov naunik sa doktorskom tezom o indoevropskim
korenima paleobalkanskih kultura sedentarnog tipa. Od tog momenta
njegov je uspeh hrlio vrtoglavo uvis i izgledalo je da mu nigde nee
biti kraja. Interesantno je, meutim, bilo da Svenson, tako izuzetan
u poznavanju ne samo grkog i latinskog ve i sanskrita, koptskog,
aramejskog, hijeroglifa i klinastog pisma, nije uopte imao dara za
moderne evropske jezike, ali je vrlo dobro i teno govorio srpski. On
sam je to objanjavao okolnou da je celo detinjstvo u epingu proveo
druei se sa decom gastarbajtera iz Jugoslavije koji su stanovali u kui
do njegovih roditelja. Zli jezici su, meutim, irili neproverenu priu
da je to sve paravan, da je veinu njegovih radova o starim kulturama
napisala grupa talentovanih studenata honorisana parama amerike
dravne bezbednosti i CIA, da su sva iskopavanja na kojima je Svenson
uestvovao bila u zemljama i krajevima u kojima je po njegovom odlasku izbijala pobuna ili pu i da je njegovo pravo obrazovanje vezano
za gerilsko ratovanje i prodaju oruja. Ne treba uopte sumnjati da su
obe varijante imale vatrene pristalice, a ako je neko nekad moda i
imao nameru da istera stvar na istinu, u javnost to nikad nije dospelo.
U Beogradu se Svenson pojavio sa svitom. Doao je u Srbiju na elu
UNESKO tima za Balkan da ispita mogunosti pronalaenja novih
podataka o Rtanjskim tablicama, a moda i novih ulomaka ako uspe da
locira mesto na kome su nastale. To obnovljeno interesovanje za Rtanj
probueno je upravo time to su originalne tablice nestale, a bilo je
mogue zahvaljujui tome to su bile dobro obraene i dokumentovane
kad su pronaene.
Za razliku od veine kolega, Olaf je sve svoje nade polagao u ono
to je pisalo u psaltiru pronaenom uz tablice. Iako je u naunim publikacijama vrlo mnogo diskutovano o tom tekstu, iako je on vie puta
citiran i bar dva puta u celini objavljen pod redakcijom renomiranih
strunjaka, na ovom mestu bi ipak valjalo podsetiti se u optim crtama
o emu je tamo re, jer e jedino tako potezi Olafa Svensona moi
logino da se objasne.
128

Kao to je ve reeno, u pitanju je ivotopis izvesnog fra Anselma

pisan u prvom licu jednine kao neka vrsta nepotpune autobiografije
jer se tok opisanih dogaaja naglo prekida u taki koja oigledno nije
logian kraj autorove pripovesti. Prema onom to je pisalo u knjizi,
Fra Anselmo je bio sa Korule, pre zareenja poznat samo kao Nikola,
jedan iz dugog niza u grehu zaete dece iz plemenite porodice Arneri,
iji su mladi i neobuzdani sinovi bili preterano blagonakloni prema
kunoj posluzi. im je bilo mogue, bio je predat dominikancima u
samostanu sv. Nikole na samoj obali i 3. marta 1645. zareen pod imenom sveca za taj dan svetog Anselma lombardijskog koji je titio
siromahe. Neto kasnije iste godine poeo je strani Kandijski rat koji
je trajao etvrt veka i teko pogodio sve umeane strane, a naroito
stanovnitvo istone jadranske obale. Korulu je tokom rata drala
Venecija i zidine su bile dobro branjene, ali je manastir ostao van njih
i Anselmo je samo dve godine uspeo da provede u njemu kao fratar. U
jesen 1647. zajedno sa celim bratstvom zarobili su ga berberski
gusari koji nisu bili ni na ijoj strani, ali su rat koristili za dobru zaradu
to je podrazumevalo pljaku svih na svakom mestu i u svako vreme.
Roblje je za gusare bilo vrua roba, naroito ono koje nije vredelo
stavljati na otkup: brodovi su bili tesni, na njima jedva da je bilo mesta
za posadu, a roblje je imalo vrednost samo u dobrom stanju, to znai da
ga je trebalo smestiti negde, hraniti, pojiti i oblaiti, to je sve troak za
koji se ne zna hoe li se na kraju isplatiti. S druge strane, ta je roba bila
traena i na ceni, pa je gusarski interes bio jasan: to kraa learina,
to vea zarada. I tako je fra Anselmo ve sedmog dana, u sindiru od
trideset robova, bio prodat prekupcu Turinu na ulazu u ulcinjsku luku
i odatle kopnom poteran ka Skadru, na poklon skadarskom veziru.
Vezir je ovom pridodao jo dva sindira i sve ih pod jakom pratnjom
poslao vojnom zapovedniku u Ni na ime jednog starog neizmirenog
duga.
Ne zna se ta je sa tim dugom na kraju bilo, ali on definitivno
nije izmiren u prvom pokuaju jer su karavan napali razbojnici onog
momenta kad je kroio na stambolski drum. U optem meteu na fra
Anselma je pao jedan od pratilaca i, teko ranjen, vrlo brzo ispustio
duu, a fratar je u padu izgubio svest i, kad se probudio, naao se na
zemlji sam, pritisnut jednim i okruen nekolicinom mrtvih Turaka.
Videvi ta se desilo, fra Anselmo je znao da nema mnogo vremena i
129

da mora to pre da se skloni sa puta. Seraskersko odelo bi mu dobro

dolo, ali su i razbojnici oigledno bili istog miljenja i sa mrtvaca se
bukvalno nita vie nije moglo skinuti, te je Anselmo dalje bekstvo
nastavio u istoj pocepanoj, pranjavoj, nekad beloj a sada jo i krvavoj
dominikanskoj rizi.
Kraj oko Nia bio mu je nepoznat, ali su strane sveta svuda jednake
i on je reio da ide na sever, to dalje od mesta na kom je bio uhvaen,
i to dalje od puta na kome ga opet mogu uhvatiti. Uputio se u planine
i posle mnogo dana i noi, gladan i promrzao jer je poinjala zima,
stigao u Vrmdu, mesto ije ime gotovo da nije mogao izgovoriti. U
to vreme zarobljeni ratnici koji prose otkup za sebe bili su redovna
pojava i ljudi su uglavnom imali razumevanja za njih. Robovska ogrlica
na Anselmovom vratu, jedino robovsko obeleeje koje nije uspeo da
skine, legitimisala ga je kao sunja potucaa i krmar ga je pustio da se
ogreje pored ognjita, na emu mu je Anselmo bio neizmerno zahvalan.
Provienje je htelo da u toj krmi, te veeri, bude i jedan od uvara, u
krugu od stotine kilometara valjda jedini ovek koji je mogao znati ta
je i kakva je nekad bila prosjakova odea. Koliko da vidi da li je u pravu,
uvar je priao ognjitu i tiho, da samo Anselmo moe uti, kazao:
Es tu cannis Domini, frater?29
Anselmo je, da bi preiveo, poslednjih mesec dana ubeivao sebe
da je ivotinja i ve je bio na dobrom putu da poveruje kako ne ume da
govori jer je po planinama nailazio samo na stoare Bugare i Vlahe
koje ni lokalno stanovnitvo nije svaki put moglo da razume. Mislio je
da latinski vie nikad nee uti, ak nije bio siguran ni da tako neto
uopte postoji, da nije samo sanjao neki areni svet kad se najeo loeg
bilja, kao toliko puta u planini, kad je bio srean ako nae ovce u pojati
da se pored njih malo ugreje. ovek u tekom gunju i toplim izmama,
obrastao u bradu i kosu, crn i povijen obraao se njemu, prosjaku, na
latinskom u to nije smeo da sumnja koliko ni u svoj zdravi razum,
iako ni jedan ni drugi nisu inili ast onome to latinski podrazumeva.
Cannis sum, frater, sed in Dominum anima mea speravit30, odgovorio je davno napamet nauenom formulom, i osetio da mu je jezik
zadebljao i suvie tvrd za otmenu muziku govora antikih mudraca i
svetog pisma.
29 Jesi li ti pas Gospodnji, brate? (Igra rei prema Dominicanes cannes
Domini.)
30 Pas jesam, brate, ali se dua moja Bogu nada.

130

Tako je fra Anselmo, budui da se uzdao u najviu instancu, naao

svoj put do rtanjske peine i nije bio ostavljen na cedilu. Nita od onog
to je na Rtnju nauio od drugih uvara nije poljuljalo njegovu veru u
Jedinog i nita ga nije moglo skrenuti sa zadatka koji mu je bio poveren
da uva rtanjsku tajnu i da bude njen zapisniar. On, dakle, nije
dovodio u pitanje svoje poslanje i nije mislio da se mora zahvaljivati
Bogu to ga je spasao jer je bio duboko uveren da je to sve zajedno bilo
Njegova volja, ali je imao potrebu da na zemaljskoj ravni, u okvirima
ljudskih mogunosti, uzvrati dobro delo na isti nain i nije nijednog
momenta sumnjao da e mu njegov tvorac pruiti priliku i za to. Zato
kada je, dve godine kasnije, po najveoj zimi u snegu naao polusmrznutog oveka na izmaku snage, fra Anselmo nije imao nikakvu dilemu
ta treba da ini: uvio je stranca u svoj gunj i na leima ga odneo u
peinu.

Na unutranjoj strani korica malog psaltira stajao je fraAnselmov

ex libris CUSTODIA u vidu psa uvara u vencu od simbolinog bilja

Svi su uvari odmah shvatili kako Anselmo gleda na tu stvar:

naeni je njegov i Boji, poslat na Rtanj ne da bude uvar ve uvani,
da bi Anselmo ispunio svoju meru. ovek se nije seao nieg, pa ni kako
se zove (ili mu je vie odgovaralo tako), to je Anselmo video kao dobar
znak i dao mu novo ime Reperitus (pronaeni), to niko nije hteo
da izgovara celo osim njega, pa je ak i sam imenovani, kad je doao
sebi, skratio to kabasto ime u Rep.
U poetku, izgledalo je da Rep nee biti dugog veka. Koliko god
da se Anselmo trudio oko njega, ovek je sve vie kopneo, kao da mu se
neto vano sledilo i prelomilo tako da se vie ne moe popraviti. Onda
su mu drugi uvari, videi da njihov drug vodi izgubljenu bitku, dali
jedan anker i objasnili kako se koristi, ali je Anselmo i dalje verovao
131

da je sigurniji dok je u Bojoj ruci. Tek kad je postalo sasvim jasno da

je ta ruka zauzeta nekim drugim poslom, pristao je da upotrebi ensku
magiju, i Rep mu se vratio sa mranog puta kojim je ve neko vreme
iao.
Tokom dugih dana borbe za njegov ivot, Rep je u bunilu ponavljao
uvek jedno isto: da mora pronai gnezdo i u njemu zeleno jaje. Ni posle,
svestan, nije odustajao od te ideje, to je svima oko njega govorilo da
ona nije bila proizvod groznice i prolazna nevolja ve trajno stanje, pa
su uvari poeli od njega da zaziru i da ga posmatraju kao umobolnog.
Ono to je govorio samo po sebi nije bilo lieno svakog smisla, ali je
imalo defektnu logiku: sanjao je da duboko pod zemljom, ispod Rtnja,
lei potonulo jaje i da e biti velika nesrea ako ga niko ne nae i ne
otkopa na vreme. Anselmu je to govorilo da u Repu tinja neko jezgro
straha i strepnje, i on ga je titio koliko je mogao, ne dajui da ga iko
dira. Rep je i sam video da odskae pa je govorio sve manje i na kraju
sasvim zautao. Tada je poeo da klee tablice.
Kada je najzad sve bilo gotovo i diptih se pokazao u punom svetlu,
uvari su bili iznenaeni Repovom vetinom i lepotom njegovog dela.
Bilo je udno, nisu razumeli zato je odstupalo od klasinog mita, ali
im se dopalo i prihvatili su objanjenje da je tako video u snu. Oekivali
su da e ga ovaj prvi uspeh ohrabriti da radi vie i dalje, ali Rep vie
nikad nita nije isklesao, ak ni alat vie nikad nije uzeo u ruke i, ako
im je neto od te vrste bilo potrebno, morali su da se snau sami ili da
potrae stvar u selu.
Ovde se fra Anselmov ivotopis prekida i opti je utisak da taj
prekid nije prirodan. Drugom rukom, i drukijim pismom, dopisana
je jo samo jedna reenica: Posle deset godina konano smo se sloili
da Repu podignemo krst. Za nas nema znaaja da li je neko digao ruku
na sebe ili nije. Svakako nema Anselma (RIP) da nas u tome sprei. I
datum koji, kad se prebaci u gregorijanski kalendar (budui je bio napisan na vizantijski nain i nosio godinu 7176), glasi: 13. Januar 1667.
Nekoliko detalja u Anselmovom dugakom monologu privuklo je
Olafovu panju: Vrmda, i danas postojee selo na Rtnju; stanovnici
peine uvari od kojih je bar jedan (a verovatno i vie njih) znao
latinski; udesni predmet, anker, koji vraa bolesne sa puta ka sigurnoj
smrti. I, naravno, peina sama, u kojoj su boravili tajanstveni, ueni,
istoriji potpuno nepoznati uvari i koja je, moda jo uvek, uvala bar
132

neke podatke o njima. Nadajui se, dakle, svetskoj slavi u sluaju da

uspe, Olaf Svenson je prikupio sredstva, nabavio opremu, obratio se
srpskim vlastima za pomo i logistiku i sledeeg leta krenuo na Rtanj.
Sa sobom je, prema uslovima koje mu je nametnuo UNESKO, poveo i
mladu asistentkinju sa katedre za arheologiju starog veka u Beogradu,
Suzanu imon zvanu arli.
2.
Vrmda je neobino staro mesto u kome su Rimljani drali logor da
tite carski put, a Vizantinci utvreni grad kao isturenu karaulu na ivici
carstva. U srednjem veku pripadao je Vidinskoj oblasti jer je granica
izmeu Bugarske i Srbije prolazila tokom reke Moravice, ostavljajui
Bovan na srpskoj, a Vrmdu na bugarskoj strani. Vrmdanski grad je
bio uven po bogatstvu i otmenosti. Osvojio ga je poetkom XV veka
sultan Musa, briui pred sobom sve to mu je smetalo da stigne do
Bovna.

Vrmako jezero i Rtanj u pozadini

U turskim defterima 14551560. pominju se tri Vrmde: Gornja,

Donja i Srednja. To znai da su se ispod utvrenog grada tokom vremena formirale sukcesivno dve varoi, bolje rei dva vrmdanska
podgraa, ijim je spajanjem nastala dananja Vrmda, prevelika za
133

selo pod planinom, premalena za varo u sokobanjskoj kotlini. Poreklo imena nije sasvim jasno, ali postoje pretpostavke da je izvedeno iz
latinskog vermiculus u znaenju crvenkast, to se poklapa sa stvarnom
bojom zemlje u tim krajevima.

Vrmda, sa ostacima Latinskog grada u sredini

Drugo tumaenje, kojim se prvo ne iskljuuje u potpunosti, polazi

od pretpostavke da se gornji, donji i srednji odnose na tok reke, to
zaista i jeste uobiajeno u hidronimiji i hidrologiji, mnogo vie nego u
istoriji gradova. Time bi se Vrmda definisala kao mesto nastalo pored
Vrmake ili Vrmdanske reke koja, kao prirodna pojava, predstavlja
stariji topos i moe da poslui kao davalac imena za naselje kasnijeg
postanka. Veza sa crvenom zemljom ostaje vaea i u tom sluaju.
Vrmaka reka se jo zove i Pakle, verovatno zato to je jednim delom ponornica za koje vreme tee donjim svetom, kao antiki Aheront
i Stiks. Takve se vode ne piju jer se za njih vezuje tabu oneienosti
smru, uz mnoga druga sumorna i teka verovanja. Na mestu gde se
Pakle odvaja od puta i tee dalje od Rtnja, da bi posle nekog vremena
opet nestao, jo uvek stoje jedva prepoznatljivi ostaci srednjovekovnog
Latinskog Grada, nekadanje tvrde gradnje na brdu, danas gotovo u
celini raznete po okolini i ugraene u lokalne staje i obore. Za taj se
grad veruje da ga je sultan Musa osvojio presekavi mu dotok vode, to
bi znailo da Pakle u to vreme jo nije bio ponornica i da je prolazio
134

kroz grad ili bar dolazio do njega. Sada reke na tom mestu vie nema,
ali je ima 500 metara dalje, to bi moglo znaiti da nije sasvim nestala
ve samo zaronila dublje. Ovakvo ponaanje vode ukazuje na postojanje peina, a moda i podzemnih hodnika i tunela. Stoga je tu, pored
grada, postavljen glavni logor koji je nadzirao Olaf lino, a na drugom
kraju ponornice, oko 1 km dalje ka rtanjskoj kupi, manji i pomoni o
kome je brinula arli.
Po standardima o kojima Srbija toliko nita nije znala da nije mogla
ni da sanja o njima, lokalitet kod Vrmde imao je i sopstveno obezbeenje ekipu od sedam momaka koje je Olaf doveo sa sobom i koji su
direktno bili odgovorni samo njemu. Meu sobom su govorili vedski,
a sa svima ostalima engleski. Oni nisu bili arheolozi i iskopavanja ih
uopte nisu zanimala, pa ih je zato struni deo ekipe zvao Olafovi
najamnici. Oni su obezbeivali i jedan i drugi iskop i zbog toga su
postavili atore tako da im oba budu na oima, izabravi za to jednu od
manjih uka sa pogledom na vrmdansko jezero, omanju baru zapadno
od Latinskog grada. Olaf je svoju ekipu zadrao uz sebe, a arli je
unajmila lokalnu radnu snagu (uglavnom planinare i speleologe) i
nije imala nikakve iluzije o tome iji posao Olaf smatra znaajnijim. I
inae sklona da stvara sopstvene svetove u kojima je ivela bolje nego
u stvarnom, arli nije bila povreena ovakvim Olafovim stavom. Njen
nadimak je, uostalom, mnogo toga govorio o njoj.
Dobila ga je po arliju Braunu jer je bilo poznato da je veliki
ljubitelj stripova i poseban Snupijev oboavalac. arli se nije seala
vremena kad nije volela stripove. To je bila njena strast od detinjstva,
njen rezervni i paralelni svet u kome su stvari bile bezazlene, a dogaaji
i likovi logini. U njemu se ona oseala dobro, narotio leti, na terasi
roditeljskog stana na poslednjem spratu, u ligetulu pod suncobranom,
sa gomilom sendvia i termosom ledene kokakole, blaena meu stranicama Mikija u Vodengradu, opinjena vitekim potezima Modesti
Blejz i duhovitim obrtima Talinog Toma, oarana vernim rekonstrukcijama antikog Rima i Olimpije u epizodama sa Asteriksom i
Obeliksom. Lenji dani kolskih raspusta svi su uvek bili obeleeni ovim
istim uivanjem koje nita nije gubilo time to se ponavlja. Ni kasnije,
kada je vremena bivalo sve manje i manje, strast prema stripovima nije
ustupala pred prozainim oblicima zemaljskog ivota, kao to su stan,
plata, zaposlenje Arheologija je za arli bila na pola puta izmeu
135

iracionalne, haotine stvarnosti i ureenog sveta mate. Ona je u njoj

bila dobra zato to je bez muke mogla da vidi sebe kao junaka prie koja
stoji iza fragmenta neke polomljene stvari, i u svojstvu junaka mogla
je istog asa da oivi vreme i mesto na kojem je fragment naen, da
izgradi grad, itnicu, logor, tamnicu ili crkvu do najsitnijih detalja
sve u svojoj glavi. I zbog toga njeni profesori nisu mislili da e daleko
stii bavei se naukom, za koju je potrebno jednako mnogo entuzijazma,
ali daleko vie skepticizma. Za rad na terenu, meutim, nije bilo boljeg
od nje. Naroito zato to je imala beskrajno strpljenje sa stvarima i, kad
je trebalo izmisliti hobi, neto ime e se baviti kad se ne bavi niim,
ona je poela da pravi najneniju trivijalnu stvar na svetu: staklene
kugle ispunjene vodom i prigodnim sliicama, obino sa snegom. Kad
je bila sasvim mala, dobila ih je nekoliko i dve su se nesrenim sluajem
razbile. Tako je sve poelo, shvatila je princip, ali ona u svoje kugle
nije stavljala vodu nego glicerin i njen je sneg u lopti uvek lepe, due
i arobnije padao nego kupovni. Sa velikim entuzijazmom pravila je
male, nene svetove koje e stavljati unutra, kuice, drvee, krave, pse,
make, male ljude i decu sa snekom beliem. Imala je lepu kolekciju
iako je najvei broj pravila za poklon prijateljima.
A onda je osmog dana na terenu arli srela magarca, zapravo nju
Magaricu Micu. Mica je negde oko podne uetala u mali logor sa
samarom natovarenim jednonedeljnim provijantom za estoro ljudi koji
se sastojao iz svega to se moglo nai u vrmdanskoj prodavnici, uz
dodatak pasulja, krompira, luka, voa i zelenog povra koliko se moglo
dobiti od seljaka koji imaju bate i vonjake. Mica je cela bila jako lepa,
ali su joj posebno divne bile ui koje su stalno neto radile, kao oni ljudi
sa zastavicama koji signaliziraju poruke na brodovima i uzletitima
aviona jer im ne vredi da govore kad ih niko ne moe uti. Oi su joj
bile ogromne, crne i avolaste, sa iskrom koja jo uvek nije bila uguena
batinama i tekim radom. Imala je tamnu njuku od najfinijeg somota
i beli stomak, ekinjastu kratku grivu kao grki hoplit i crnu kianku
na kraju repa. arli je oduvek imala slabost prema magarcima i za nju
je susret s Micom znaio ljubav na prvi pogled. Kad su je rastovarili,
njen je vlasnik na kraju otiao kui peice i sam, a Micu je arli uzela
u najam na neodreeno vreme.
Nije ni potrebno rei da Mica vie nikad u ivotu nije ponela gadni,
teki, uljeviti drveni samar. To je pripadalo mrskoj i odbaenoj prolo136

sti, a arli je u Sokobanji za nju nabavila arene bisage od kostreti, vie

zato to su joj lepo stajale nego to je imalo ta u njima da se nosi. Davala
joj je jabuke i argarepe, mazila je na sve naine i ila sa njom u duge
etnje. arli nije imala prigovor savesti zbog toga to je odsustvovala
sa posla. Paradoksalno, ona na svom terenu nije ni imala ta da radi:
peine se ne mogu iskopavati, svakako ne pre nego to budu pronaene,
a traenjem se nisu bavili ak ni speleolozi ve planinari, jedini koji
su se stvarno muili u poetne dve nedelje, krstarei Rtnjem i pravei
karte na kojima je i najmanja pukotina bila tano obeleena za buduu
proveru. Tek posle njih dolazili su na red speleolozi i na kraju, ako
bude sree, arli. Stoga su ona i Mica za svoj raun razgledale Rtanj
i to na dugako i na daleko jer je sada imao ko da nosi hranu i vodu u
svim koliinama, a za nevolju i umornog oveka. U jednoj od takvih
etnji arli je sluajno naila na Skrivenu dolinu.
Tog dana ona i Mica su krenule nizbrdo, ka podnoju rtanjske kupe
na boljevakoj strani. Taj deo planine je izuzetno nepristupaan i krevit i arli se odvaila da tuda krene samo zato to je bila uverena da je sa
Micom bezbedna, budui da je magarei rod od pamtiveka krio puteve
kroz najveu divljinu. U jednom trenutku, Mica je skrenula otro u
desno iako je staza kako god bila uska i beznaajna produavala
pravo nanie. Nita nije moglo pokolebati poverenje koje je arli imala
u Micu, ali se ona svejedno pitala ime je uslovljen takav izbor: i levo
je bilo jednako loe, gusti i koprive na obe strane. Magarcima kopriva
ne smeta, mislila je arli trudei se da izbegne najvee primerke, ali
kako stoje sa zmijama, ba se pitam. Nije se plaila jer je Mica pravila
toliku buku da su sve zmije morale pobei, a i hladno im je valjda da se
zavlae u to mesto praktino bez sunca, ali ipak i u sred tog premiljanja, magare je naglo stalo a arli, koja je gledala iskljuivo u svoje
noge, grudima nalete na njene sive sapi. Taman kad je htela da vikne:
Idi, bre, Mico, ta ti je!?, arli je sve shvatila u trenu: stajali su pred
ogromnim izvorom najlepe, iste i ledene vode koja je mirno klokotala
iz stene, a Mica je pila dugim, ednim, tihim gutljajima.
Rtanj je stvarno udesna planina mislila je arli gledajui obilje
iste vode. Svi kau da je bezvodan, a vidi ovo Skinula je glomazne
patike i zagazila vrelim nogama u izvor, ali se odmah pokajala jer se
setila da magarci ne piju mutnu vodu. Mica se, meutim, nije obazirala.
Ohrabrena, arli je odgacala do drugog kraja bazena koji je u preniku
137

imao oko deset metara. Tek tu je shvatila da stena nije cela i da linija
koja se ocrtavala po sredini padine nije sediment nego prolaz, uzak
dodue ali dovoljan da se ona i Mica tesno provuku. arli je odmah
pomislila da bi to moda mogao biti ulaz u neku peinu, ali nikako nije
bila sigurna da je bezbedno poi tuda, da je dovoljno iroko i da uopte
nekud vodi. Reila je da, kao i dotad, pusti Micu da odlui i, ako Mica
poe, da poe za njom. Mica je pola. Strigala je uima i malo frktala,
ali je ila, to dalje to bodrije i spokojnije.
Klanac je vijugao kroz stenu koja je mestimino bila i po deset
metara visoka. arli se sve vreme pitala odakle je sve to dolo: da li
je klanac izdubila voda, ili se stvorio preko noi, u nekom sumanuto
jakom, praistorijskom zemljotresu. Tu i tamo na tlu bi se pokazala
vlaga u tragovima, kao da je nekad tuda tekla reka, ali to se moglo
desiti i poto je stena pukla, a ako je na kraju bila peina, i voda bi mogla
odatle tei plitko ispod zemlje dok na kraju ne izbije u vidu izvora. Na
kraju klanca, meutim, nije bila peina.
Drei se Mici za rep, arli je iza jedne otre okuke iskoraila na
istinu, na mirisnu, arenu i pitomu livadu koja se blago sputala ka
sredini kao dno davno nestalog gorskog jezera. Tu su pasle dve rie
kobile. Na visokim stenama koje su nekad bile obala nestalog jezera
rasli su gusto visoki etinari. Oblik polja je bio ovalan, u duinu oko
200, u irinu 100 koraka, a u njegovoj sredini stajala je mala bela kua
od atme, sa verandom na drvenim stubovima i vratima ofarbanim u
lavor plavo, kao slika ukradena iz nekog drugog sveta. Pored nje je
bila tala, kraj tale veliki orah i pod orahom sto sa klupama. Malo
dalje odatle video se bunar, a izmeu svega toga, u centru, ognjite
ukopano u zemlju i ozidano kamenom, liilo je na neku staru iskopinu.
Mica je bila oarana travom kroz koju su trali ljutii do kolena i
nije imala nikakav interes za kuu iz koje je dopirao najlepi miris na
svetu miris svee peenog, iz rerne upravo izvaenog hleba. Tek
tada shvativi koliko je i sama gladna, arli ostavi Micu i poe ka kui,
ali nije uspela da stigne do praga.
Tako mi svega, ubiu te!, zaorilo se iz kue, zbog ega je arli
ustuknula malo ispred vrata i nije smela dalje.
Unutra je neto padalo i lomilo se, neke erpe su u veem broju
treskale o pod, kroz vrata je prvo proletela metla, a za njom crni maak
sav posut belim branom, sa velikim kaiem suve slanine u zubima.
138

Onda je kroz vrata istrao i visok momak uvaljan u testo i odeven samo
u gae i kecelju, ali je maak bio bri. arli je stajala bez rei i nije
mogla da veruje svojim oima, a mladi koji u prvi mah nije ni video
da tu ima jo nekog zapanjen ali jo uvek besan, okrenuo se ka njoj
i dreknuo: ta je to, bre!? Tako su se prvi put u ivotu sreli Suzana
imon, zvana arli, i Jovan Dobri.

139

iii
saveznici

1.
Onako kako je Suzana bila arli, Jovan je bio ani i evo kako je
do toga dolo. Jovan Dobri je po vokaciji i obrazovanju bio slikar, ali
nije iveo od toga. Nije, uostalom, ni Van Gog, i Jovan koji je umeo
da ui na tuim primerima nije eleo da eka pedeset godina da vidi
hoe li postati slavan: neke vane stvari bile su mu potrebne odmah,
na primer hrana i odea i novac za stan. Zato je radio ono to je, osim
slikanja, najvie voleo i najbolje znao: kuvao je. To mu je toliko dobro
ilo, da je jednog dana spakovao kofer, otiao u Rim, i odatle se posle
dva meseca vratio sa diplomom Cucchiaio d'argento, kao vrhunski
ef i specijalista za haute cuisine. Niko od njegovih prijatelja nije bio
iznenaen to mu je to polo za rukom, ali su se mnogi pitali zato je
iao ba u Rim, kad je mogao a i oekivalo bi se da izabere Be,
Pariz, Njujork: njegov talenat bi svuda dobro proao. Stvar je bila u
tome to je Jovan voleo Italiju, njenu hranu, klimu, jezik, gradove a
naroito njenu umetnost. Tamo se oseao kao kod kue. Po povratku
je poeo da skuplja pare da otvori sopstveni restoran A casa di Gianni.
To je smatrao svojim ivotnim projektom i uveliko je radio na njemu
kada se one noi na njegovim vratima pojavio Teofil.
Kua u Skrivenoj dolini, za koju je Teofil tvrdio da je vekovima u
njihovoj porodici, posluila je kao logistiki centar za pripremu potrage za peinom, onom istom koju se i Olaf nadao da e nai, za kojom je
tragala arlina planinarska ekipa i koja je, do tog trenutka, uspeno
odolevala svima njima. Jovan se nije naroito trudio da shvati ta oni
tu tano rade i ta i zato ekaju, a i inae je od poetka imao oseaj da
je inicijativa u celosti Teofilova i da on tu ima tek pomonu ulogu. U
140

momentu kad je shvatio da samo u gaama stoji pred osobom suprotnog

pola, upravo je bio ispekao hleb i spremao se da pri luk za prebranac
pasulj sa slaninom koju, meutim, nije uspeo da otme od bezobraznog
maka. Beei od metle, isti je sruio kutiju s branom, koja je pala na
jaja i polomila ih te su iscurila na pod, gde se na njih okliznuo Jovan
koji je oborio flau s mlekom i pao u prosuto brano, povukavi za sobom
jo i erpu sa zejtinom i lonac pun obarenog pasulja. Gore nije moglo
biti, a da objasni ta se desilo, nije imao nikakvog izgleda.
Pokuao je da se opere kinicom koja se skupljala u buretu pored
tale ali nije imao mnogo uspeha. Nekako je ipak uskoio u farmerke
koje su se suile na konopcu iza kue i konano se pojavio na livadi gde je
arli i dalje stajala i udila se. Kad se on diskretno nakaljao, okrenula
se ka njemu sa namerom da pita ta je bilo ono to je upravo videla, ali je
odustala jer je u tom trenutku dolinu potreslo strano Micino njakanje.
I Jovan i arli uspeli su da vide samo kako neto u irokom luku odlee
magarcu iza lea, a neto kasnije pred kuu je stigao izubijani Teofil.
Samo sam hteo da je povedem ka tali, rekao je trljajui lea, dok
je Mica iz daljine jednim kratkim oglaavanjem stavljala taku na i.
Kobile nisu imale nita protiv.
Teofil se predstavio kao Jovanov ujak i arli se iznenadila kad joj je
rekao da zna ko je ona i zato je na Rtnju. Jovan je paljivo sluao i nije
se mnogo meao u razgovor jer nije znao koliko je i ta Teofil nameran
da otkrije pred konkurencijom. On sam nikada ne bi povezao arli sa
tekim fizikim radom na terenu (Jovan je smatrao da ne postoji lako
kopanje), ali je isto tako teko mogao da je zamisli zatvorenu u tesnim
i pranjavim sobama nekog arhiva, depoa ili muzeja. Hendikepiran
svojom grotesknom pojavom sa poetka njihovog susreta, Jovan se
potpuno otkravio tek kad je Teofil kao sluajno naveo razgovor na
temu stripova i odmah tu dobio je elju da crta i nju, i maka, i Micu,
i sebe kao jedinog pravog magarca u onom dogaaju.
U sledeih nekoliko dana viali su se esto i na raznim mestima.
Ili su u Gamzigrad da vide Felix Romuliana (neto kao Holivud srpske
arheologije), posetili Sokobanju i Sokograd, peli se na Ozren, otili
u itluk da vide peinu iz koje izvire Moravica. Za to vreme Teofila
nigde nije bilo i Jovan je sa lakoom zaboravio da su svi na Rtanj doli sa
nekim zadatkom. Vreme je teklo glatko i prijatno, crtei su se mnoili,
arli je pravila smene fotografije na kojima su bili zajedno i ponaosob
141

ona, on i Mica. Uivao je da kuva za nju i tada je, uz jelo i vino, padao
u iskuenje da joj kae celu istinu o sebi i Teofilu ali se bojao da e
misliti da je lud i da e pobei od njega. Ipak nije odoleo da joj ne kae
kako i oni trae istu peinu i laknulo mu je kad se ispostavilo da nju to
uopte ne uzbuuje. Tek kada je, opustivi se vie nego to je trebalo,
pomenuo kako Teofil misli da su u toj peini bili neki dorkasi, primetno
je probudio njenu panju.
Dorkasi?, rekla je nabirui elo u pokuaju da se seti neega.
To sam negde skoro videla, u nekom asopisu. Neka sekta, zar ne?
Jovan se odmah pokajao to je uopte naeo tu temu, ali nazad
vie nije mogao. Nije stvar bila u odavanju tajne, nego on prosto nije
znao kako da joj objasni da je njegov ujak besmrtni atinski dorkas i da
njegovi besmrtni drugovi uvaju blago po peinama to mu vie ne
bi poverovao ni sestri Viktor koji je imao samo tri godine. Na njegovu
sreu, arli uopte nije sluala ta on petlja i kako se dovija da pria
neto ali da ne kae nita.
Sledea dva dana nije nikako uspevao da je sretne, a treeg je dola
sa Micom i donela fotokopije lanaka iz dva asopisa jednog na
srpskom i drugog na engleskom. Srpski je bio iz asopisa Mokranjac iz
2004. sa velikom studijom Aribalda Krajsa o dorkasima u staroj Grkoj, ali je arli vei znaaj pridavala engleskom tekstu u Paleography
& Archeology Today. Tamo je, pod naslovom The Dorcades Ritual
Finally Decoded, stajala vest da je konano raitan opis inicijatikog
obreda jedne davno iezle ezoterijske verske sekte, sauvan kroz vekove samo zato to je u grkom i arapskom (dosta oteenom) prepisu sluajno dospeo meu dokumenta vezana za jednu grupu kamene plastike
iz starog veka. Pronaen je neoekivano, posle pada berlinskog zida,
kada je komisijski popisivan inventar u podrumima berlinske gliptoteke. Sledile su obe originalne varijante neznatno razliite meu sobom i
njihov prevod na engleski. Na srpskom, u arlinoj interpretaciji, opis
rituala glasio je ovako:
Iako je ime za akademije dorkasa bilo hram [templum,
temenos], za obrede novaenja koristili smo peinske hramove
majki Kibele (u azijskim kolonijama) i Hekate. Od ivotinjskih
simbola koje smo morali potovati u tom okruenju izabrali smo
pse a ne zmije jer nismo eleli da se meamo u ofijski simbolizam.
142

Broj kamenih skulptura pasa u peinama nije bio strogo odreen, ali se najee kretao oko sedam zato to je toliki bio broj
tajnih znanja koja smo prenosili uenicima. Majke su preko pasa
traile krvnu rtvu, a ona je prinoena jednom u etiri godine
na sledei nain:
pred [kamenim] psima, koji su uvek postavljani u polukrug,
stajao bi glavni uitelj dorkasa za tu godinu i ispred njega
postavljan je veliki krater [veliki keramiki sud u obliku
plitkog pehara sa dve drke];
novaci su dovoeni do kratera i svakom od njih otvarana
je vena na ruci kako bi malo krvi isteklo u krater; rane su
zatvarane brzo jer nismo eleli da se neko onesvesti ili da se
deca suvie preplae pre glavnog dogaaja;
glavni rtveni in bio je otvaranje velike vratne vene na
glavnom uitelju; to je inio neki od mlaih nastavnika ija
je dunost bila trojaka: prvo da otvori ilu kucavicu spretno,
da ne povredi okolno tkivo na vratu; drugo, da prihvati krv
u zlatni pehar i, tree, da boginjinim ankom odmah zatvori
ranu, im pehar bude pun. Zbog toga je prislunik uvek bio
nastavnik koji se najvie razumeo u anatomiju i fiziologiju;
dok se to sve deava, glavni dorkas je morao da stoji mirno
i pravo kao da se [cela radnja] deava nekom drugom; za to
je bila potrebna velika psihofizika snaga i mi smo smatrali
da je ritual bio ispit ne samo za nove i neuke, ve u jednakoj
meri i za najbolje meu nama.
Na kraju, sakupljenom krvlju polivali smo kamene pse smatrajui da ih time pojimo i aljemo ponudu direktno crnoj i
crvenoj boginji iji prostor uzurpiramo.
Ceo obred nije imao drugi cilj do da nas povee u vrstu celinu kao drutvo privilegovanih jer smo imali jedinstvenu priliku
da posvedoimo snagu nae boginje iji ank i zaklanog vraa
meu ive, koji zaceljuje rane bez oiljka i nadoknauje [litre
krvi] bez napora. Pouzdano znam da je ovo raeno u velikim
centrima: Atini, Efesu, Sirakuzi, Tani, Kolhidi. Za druge ne
mogu da potvrdim.

143

Jovan je bio toliko uzbuen da je hteo smesta da kae arli svaku

pojedinost o oruima i sve ostalo to je od nje krio, ali ona to nije
primetila i progovorila je prva.
Taj ank, to je verovatno onaj anker koji se pominje u rtanjskom
psaltiru. Tvoj je ujak u pravu to se tie dorkasa, i sve mi se ini da je to
pravi Olafov motiv to ovde kopa, a ne arheologija i Ledine tablice. U
sutini, trebalo bi da upoznamo tvog ujaka sa njim, moda bi zajedno
imali vee anse.
Ne zna ti Teofila, odgovorio je Jovan na to. Uopte nisam
siguran da bi on to voleo.
Ali tu se Jovan jako varao. Teofil je bio oaran i Jovan je tek tada
prvi put pomislio da moda sve to zajedno arli, Skrivena dolina,
Rtanjske tablice, psaltir nije prosto koincidencija. Zato to je Jovan,
svaki put kad se zaljubi, postajao pomalo glup: mislio je sporo i bio slep
kod oiju.
2.
Tako su svi troje (Mica je ostala u Skrivenoj dolini gde je bila srena i zadovoljna) krenuli jednog dana prema Vrmdi na sastanak koji je
arli ugovorila sa Olafom. Za razliku od malog logora, Olafov bivak
je bio ozbiljna stvar. inile su ga etiri nevelike, meusobno povezane
montane kue, postavljene tako da formiraju unutranje dvorite u
kojem je bilo nekoliko stolova i dosta cvea. Jedna kua je sluila kao
dnevni boravak, trpezarija i biblioteka; u drugoj je bio mokri vor uz
upotrebu cisterne i hemije, a ostalo su bile spavae sobe za ekipu od
deset ljudi, s tim da je Olaf spavao sam. Za struju su imali agregat, ali se
kuvalo na drva, a nou osim ako je trebalo da se neto ita sedelo
se u romantinoj atmosferi uz svee i vatru. arli je ipak mislila da je
to sve zajedno veliki i nepotreban luksuz, pogotovu to se ne radi o
pravom iskopavanju i to je Vrmda relativno blizu.
Olaf oigledno nije tu stvar video na isti nain. Primio je goste u
bati gde su im dve zgodne devojke koje arli nije poznavala donele
kafu sa ratlukom i kiselu vodu.
Ako sam dobro shvatio, vi niste arheolozi, rekao je Olaf kad su
one otile. A ipak, arli kae, traite istu peinu kao mi i imate neku
neobinu teoriju o tome.
144

Gospodin Teofil misli da su na Rtnju bili dorkasi, umeala se

arli i izvukla svoje dve fotokopije. Olaf ih je uzeo i ovla pogledao
pa vratio.
Znam te tekstove, rekao je bez entuzijazma. Teorija o dorkasima je nedokaziva, a Krajsu ne treba verovati. Ne zato to je bio
nacista bilo je i meu njima sposobnih naunika. Prosto je suvie
romantino, a naune potvrde nema.
Teofil ga je gledao sa zanimanjem.
Vi, znai, mislite da dorkasi ne postoje sada i ovde, ili mislite da
uopte nikad ni nisu postojali na svetu?, pitao je ozaren najblaim
smekom.
Uopte. Nikad. A ovaj opis inicijacije neofita je prosto rubbish!
udi me kako je samo stigao u tako ozbiljan asopis. Sigurno se radi o
mistifikaciji ili jo gore, o falsifikatu. U nekadanjoj Istonoj Nemakoj bilo je mogue svata podmetati.
Moda je rubbish. Ali ako nije, dorkasima se mora priznati makar
to da nisu ubijali ivotinje kad im je trebala krv za inicijaciju. To je tako
environment friendly, dodao je Teofil svojim najprijatnijim glasom.
Sluajte, umeao se Jovan jer je bio zbunjen Teofilovim sve boljim
raspoloenjem. Mi zaista nismo arheolozi, a ni ideologija nam nije
jaa strana. Nas privlai avantura i rado bismo vam se pridruili u
traganju za peinom. Ja lino ne verujem da e se u njoj nai neto
vredno da toga ima, ve bi ga neko odavde odneo ali je sama
potraga uzbudljiva. I, osim toga, mi smo mlada sa mirazom ne
dolazimo praznih ruku.
Olaf je ostao zbunjen metaforom jer, koliko god da je znao srpski,
svadbena terminologija mu je izmicala.
Imamo mapu, objasnio mu je Teofil.
To je bilo iznenaenje i za arli. Mapu ega?, pitala je sa nevericom.
Mapu na kojoj krst oznaava mesto sa blagom peinu, odgovorio je Jovan, nadajui se da Teofil nee iz torbe izvaditi Rtanjske
tablice u svoj njihovoj kamenoj veliini. Jedno je bilo izboriti se za
legitiman status u Olafovoj ekipi i time obezbediti mesto pored arli
u danima koji e doi, a sasvim drugo otii u zatvor zbog krae spomenika kulture.
145

Teofil je mirno podneo poglede koji su se sa punom panjom uperili

u njega. Iz depa na jakni izvadio je komad presavijenog papira i paljivo
ga razvio na stolu. Najvie je bio iznenaen Jovan jer to to je video nije
bila mapa uklesana na poleini tablica. Ova karta je liila na srednjovekovne merkator mape i po njoj je svata bilo ispisano slovima koja
su podseala na goticu iako to nisu bila. Kada su se arli i Olaf nagli
nad stolom ne bi li to bolje osmotrili ta na mapi pie, Teofil je Jovanu
tiho apnuo da odvede arli na stranu i ostavi ga nasamo sa Olafom.
Petnaestak minuta kasnije, sama arli je predloila Jovanu da poe
sa njom do kola gde su bili njeni vrlo korisni ali teki uporedni atlasi.
Sluaj, rekla je kad su malo izmakli. Atlasi nam ne trebaju,
to sam izmislila. Ona karta jeste stara, ali je nautika. Ko zna ta je
na njoj, Rtanj sigurno nije. Iako se time ne bavi, Olaf ipak nije lud,
prepoznae i bie bruke. ta ste vas dvojica to smislili?
Veruj, i ja sam iznenaen isto kao ti. Ali bih se u svako doba kladio
na Teofila, videe da e sve biti u redu. Nemoj da se ljuti.
Ona i nije bila ljuta nego zabrinuta i ve je poela da se pita ta joj je
sve to trebalo. Meutim, Jovan je bio u pravu: kad su se vratili, zatekli
su Olafa i Teofila kako u najveoj ljubavi prave plan da krenu ka peini
koliko sutra. Olaf je predlagao rano jutro, ali je Teofil nepokolebljivo
ostajao pri ranom poslepodnevu jer je trebalo otii po Micu u Skrivenu
dolinu. Tvrdio je da se bez nje nee vratiti ivi jer tamo kuda idu nema
puta i bezbednost e zavisiti od magareeg dara za izbor prave staze.
To je znailo da velika terenska vozila ostaju tamo gde su, pa je Micu
ekalo i noenje vode i minimalne opreme takoe. Osim toga, tvrdio
je Teofil, potrebno je da se na odreenom mestu nau u cik zore kako
bi se orijentisali u skladu sa mapom, a to je znailo polazak posle neto
ranijeg ruka i najmanje jednu no pod vedrim nebom u divljini. Jovanu
je sve to zvualo preterano. Rtanj nije bio toliko veliki i neprohodan,
njegovi pusti panjaci nisu liili na neku naroitu divljinu, usred leta
vukovi i divlje svinje ne diraju nikog, a u poslednjih deset godina u
okolini nisu primeene ak ni besne lisice. Imao je sve jai oseaj da
Teofil i Olaf igraju neku igru i mislio je da zna ta je u njoj ulog.
Kada je kasnije iste veeri uhvatio Teofila samog, direktno ga je
pitao da li je Olafa pridobio rekavi mu za ostala orua osim anka.
Da, naravno, odgovorio je Teofil, ali je on to ve i sam znao.
Nisi valjda mislio da bi se ovoliki ljudi pokretali radi izgubljenih ta146

blica!? Sad kad zna da i ja znam, nee nas isputati iz vida. A to smo i
hteli, je l' tako?
Ako misli na arli, to je moglo i drukije da se rei. ta e nam
uopte Olaf i kompanija? Zar nismo mogli to i sami da zavrimo?
Bez sumnje, ali e ovako biti lake. Niiji znaaj ne treba potcenjivati. Jo e nam Olaf dobro doi, videe.
Na tome je i ostalo. Sutradan su krenuli na put odlaskom u Skrivenu dolinu. Olaf je sa sobom poveo samo najamnike, to Teofila izgleda
uopte nije udilo, a struna ekipa je ostala u bazi. Jovan nije voleo to
e toliki svet saznati za njihovo utoite, ali je podozrevao da Teofil
ima neki plan i nadao se da zna ta radi.
Iz Skrivene doline krenuli su tekim usponom na nii hrbat Rtnja i
po njemu ili dugo i muno sve dok predvee nisu stigli do take u kojoj
se on spaja sa rtanjskom kupom. Tu je Teofil rekao da stanu i ulogore
se na jednom malom platou celom od kamena, sa tamnim mrljama
mestimino po tlu, tamo gde za vreme letnjih oluja najee udaraju
gromovi. Olafovi specijalci, odeveni skroz u crno i natovareni tekim
rancima, povadili su vree za spavanje i hranu koju nisu delili ni sa kim.
Atmosfera oko vatre koju su zapalili jer su noi na Rtnju svee mogla je
biti prijatna da oni nisu, kao zloslutne crne senke, sedeli i utali gotovo
celu no. Koja je, uostalom, bila kratka.
U cik zore, kao to je obeao, Teofil je bio na nogama i sa velikom
panjom posmatrao put kojim su doli. Jovan, koji dan ranije nije verovao da cela ta predstava ima neku stvarnu svrhu, namerno je bio budan
u isto vreme i jako se trudio da i sam neto uoi, ali niega nije bilo na
kilometre uokolo, sve je bilo mirno i bez promena.
Nekad je, meutim, vano ono ega nema, odgovorio je Teofil
na nepostavljeno pitanje i poeo da budi pospalu druinu.
Umesto da se penju ka vrhu Rtnja, drugu polovinu puta zapoeli
su sputanjem ukoso u pravcu rudarskog naselja. Rtanj se pod njihovim
nogama i pred njihovim oima postepeno ali znaajno menjao. Sve
ee su nailazili na crvene stene, sve dok na kraju drukijeg kamena
osim crvenog nigde nije ni bilo. Pojavljivalo se relativno nisko ali staro
drvee, padine su mestimino bile obrasle bunjem, ne mnogo pod
njima zeleneli su se panjaci. To je sad ve bila drukija planina, ali
je verovatnoa da se u njoj nae peina znaajnih gabarita bivala sve
manja. Spust je dugo trajao i ve se slutilo podnoje brda, a nikakvog
147

rezultata nije bilo i ljudi su postajali nervozni. Podozrenje Olafove

pratnje naroito je poraslo kada su u nekoliko navrata presekli sasvim
dobar asfaltni put kroz planinu, to je znailo da su moda mogli prei
dipovima makar jedan deo razdaljine, moda ak i celu, da su prvo
iz Vrmde sili na sokobanjski put i preko okolnih sela doli na isto
mesto, u kom sluaju su sve to mogli zavriti u jednom danu. to su nie
silazili, to je napetost specijalaca bila sve opipljivija.
Teofil ili nije video ili nije hteo da vidi ta se deava i vrlo je sigurno
iao svojim putem vodei Micu za ular, ali Jovan nije mogao da istrpi
pritisak rastueg nezadovoljstva i vrebao je priliku da neupadljivo
dozna u emu je stvar.
Zato si nas izmuio peice, pitao je priavi Mici da bi iz bisaga
izvadio flau sa vodom iako u stvari nije bio edan.
Zato to drukije ne bih znao da li nas neko prati, odgovorio je
Teofil i Jovan je u taj mah shvatio ta je bilo ono ega nema koje su
zajedno osmatrali tog jutra u planini.
Ko da nas prati?, pitao je ispod daha.
ta ja znam CIA, KGB, FBI, OZNA. Onaj ko je Olafa poslao
ovamo.
U tom trenutku Teofil je skrenuo udesno ka jednoj oigledno naputenoj pojati ukopanoj do pola u zemlju, kako se inae u Rtnju pojate
prave da bi izdrale sneg i vetar preko zime. Tu je rastovario Micu i
obesio ular o rasklimani plot, otvorio kripava vrata koja nisu imala
ni bravu ni zasun, stao malo u stranu i teatralnim pokretom pozvao
prisutne da uu.
Izvolite, molim lepo. Peina dorkasa.

148

iv
uvari
1.
Niko se nije ni pomerio. To u ta su gledali bitno se razlikovalo
od onog to su oekivali da e videti kad jednom stignu na cilj i zato
su samo tako stajali, njih desetoro spram samog Teofila, i utali dosta
mrano.
Ko ne ue, kajae se, rekao je najzad Teofil, slegnuo ramenima i
uao prvi. Koji sekund kasnije krenuo je i Olaf, za njim njegovi, i arli
i Jovan na kraju.
U kolibi nije bilo apsolutno nieg, osim velikog ognjita ukopanog
u zemljani zid naspram ulaza. aava, crna lea tog ognjita bila su
zapravo metalna vrata koja je Teofil otvorio i nestao u mraku iza njih.
Olafovi ljudi su povadili iz ranaca jake reflektorke i krenuli prvi za
Teofilom. Kada su na kraju u tunel uli Olaf, arli i Jovan, za vetakim svetlom ve vie nije bilo potrebe jer su zidovi, premazani nekim
fosforescentnim rastvorom, upili svetlost i blago sijali u mraku.
Tunel je vijugao kroz planinu prilino ujednaeno ni mnogo
uzbrdo, ni jako nizbrdo ali je pod zemljom bilo teko sauvati
orijentaciju te uglavnom nisu znali kuda idu. I vremenski reperi su
iezli u podzemnom mraku pa im se inilo da prolazi venost u gluvoj
tiini kroz koju su utoliko jae odzvanjali koraci jedanaestoro ljudi,
njihovo disanje i povremeno zveckanje opreme. Niko nije nita govorio.
Povremeno su se od glavnog hodnika odvajali boni rukavci ali nijedan
nije bio prohodan vie od desetak metara. Kuda god da su vodili, onaj
ko ih je pravio nije eleo da se u njih neovlaeno ulazi.
Tunel se zavrio naglo, proirenjem u neveliku ovalnu sobu pod
zemljom, u koju se osim njihovog ulivalo jo nekoliko verovatno
149

slinih tunela iz razliitih pravaca. U ivoj steni naspram njih stajala

su jedna vrata, ne na sredini kako bi se oekivalo, ve vie udesno od
zamiljenog centra. Na njima su u vertikalnom nizu stajala etiri alhemijska znaka za etiri elementa: ssrr. Teofil je odreenim redosledom
pritisnuo svaki od njih i vrata su se otvorila.
Ostae otvorena trideset sekundi. Posle toga mogu se otvoriti
samo iznutra. Zato pourite rekao je i sklonio se u stranu, ali je
prostor bio mali za sve njih pa je, pravei mesta za druge, mahinalno
zagradio prolaz Jovanu i arli.
Preko njegovog ramena Jovan je video okruglu kamenu prostoriju
u ijem je centru stajao kameni sto i na njemu sedam uredno sloenih
gomilica koje su liile na opremu rimske peadije: kaciga, sandale,
topuz, metalna kugla i, naravno, ank. Prvi je u prostoriju uao glavni
od Olafovih najamnika, za njim ostali njegovi ljudi osim jednog koji je
ostao da uva vrata, i onda Olaf. Jovan i arli su krenuli za njim ali se
ispred njih Teofil o neto spotakao i samo to nije pao. U tom momentu
desilo se nekoliko stvari.
Poslednji komandos je posegao rukom iza lea, izvadio iz ranca
skriveno oruje i istovremeno krenuo da prolazi kroz kamena vrata i da
puca u Jovana, Teofila i arli. Teofil se istoga asa ispravio neoekivano brzo i gipko za tako starog oveka, i punom povrinom primio kratki
rafal sekund pre nego to je najamnik nestao u kamenim vratima. Jovan
je jauknuo i bacio se na arli, Teofil je pao na zemlju, a kamena vrata
su se zatvorila i nestala. Deset sekundi kasnije pojavila su se druga,
slina, ali bez znakova i na drugom mestu levo od zamiljenog
centra i od onih kroz koja su nestali Olaf i njegova pratnja.
Teofil je leao nepomian u velikoj lokvi krvi. arli je bila nepovreena, a Jovan je dobio metak u rame koje je krvarilo i bolelo. Oboje
su se nadneli nad Teofila koji je ukoso preko sredine bio izreetan kao
da mu je neko okaio crvenu lentu preko koulje. arli je bila bleda
i prestravljena, tresla se i govorila nepovezano. Bilo je ve dovoljno
strano gledati jednog mrtvog i jednog ranjenog, ali onda je Teofil seo
iako je bio mrtav, ona se sama uverila da nije imao puls, povadio metke
iz sebe, i odjaukao kako ga sve boli. arli se onesvestila.
ta emo sada s njom?, pitao se Jovan dok je Teofil dovodio u
red svoju stranu pojavu. Ja sam ranjen, ti si mrtav, a ovi zlikovci e
uskoro izai i onda smo gotovi.
150

Prvo, rekao je Teofil na to, ja jesam mrtav bio ali vie nisam i
drugo, na ova vrata niko nee izai nego mi sad ulazimo. To, uostalom,
nisu ista vrata.
Jovan, koji je imao drugog posla kad su vrata nestajala i pojavljivala
se, tek tada primeti razliku u njihovom poloaju i izgledu.
A ta je bilo sa onima? Lana vrata?, pitao je udei se iskreno.
Nisu lana, odgovorio je Teofil ozbiljno. Samo nisu obina.
Kao ni ova druga. To ti je kao sistem spojenih sudova u neku ruku.
Na ova vrata ne moe ui ako nema ta da proturi kroz ona prva.
Zato nam je Olaf bio potreban, a ti si traio da ga se reimo i da idemo
sami. Onda bi neko od nas morao kroz njih da proe, a gde bi zavrio
nikad se ne zna jer kad se ona prva vrata zatvore, proradi neto kao
mala crna rupa, ili crvotoina kroz vremeprostor ovde na Zemlji.
Poenta je u tome to ona ne miruje i nikad ne zna gde e zavriti u
pustinji, na nekom ledu, pod morem, na drvetu. U svakom sluaju,
nemamo mnogo vremena, ako u sledeih nekoliko minuta ne uemo
na prava vrata, moraemo da traimo novu rtvu.
To govorei, Teofil je priao kamenim vratima koja nisu imala
nikakvo obeleje, ak ni bravu, ni kvaku apsolutno nita, osim
jednog malog udubljenja otprilike na sredini. U to udubljenje Teofil je
poloio plaviasti kamen koji je Jovan ve pri prvom susretu uoio na
njegovom prstenu. Vrata su skliznula u stranu i nestala u zidu. Teofil
je podigao arli kao da je krpena lutka i zajedno sa Jovanom uao u
praznu i istu etvrtastu sobu iji su zidovi bili od crvenog uglaanog
kamena. Za njima se vrata beumno zatvorie i nestadoe iz zida. Bili
su sami.
A gde su orua?, pitao je Jovan koji je u uzbuenju zaboravljao
da ga ita boli. Otila sa njima?
E, to je bio mamac, prosta opsena. Mora nekako motivisati ljude
da uu.
2.
Na jednom od crvenih zidova stajala su tri nejednaka plitka udubljenja. Teofil se uputio pravo tamo. Iz torbe koju je nosio preko ramena
izvadio je Rtanjske tablice i zajedno sa veim, treim delom paljivo ih
postavio u otvore linijama ka zidu, tako da se Ledin crte video spolja
151

razdvojen treom kamenom ploom. Zid se beumno digao uvis. Iza

njega palila su se svetla u velikoj, raskonoj sobi obloenoj policama sa
knjigama i debelim, mekim tepisima. Teofil je poloio arli na crveni
somotski leaj i iz jedne od sedam vitrina poreanih du zidova sa
knjigama izvadio ank. Pazei da ga ne okrene na pogrenu stranu,
poloio je petlju na Jovanovo rame. U prvom momentu nije se desilo
nita. A onda je kroz ruku Jovanu krenulo da mili na hiljade mrava koji
su ga tipali, ujedali, pekli. Da je do njega bilo, pobegao bi to dalje od
njih, ali ga je Teofil drao vrsto i nije mu dao da mrdne. Posle nekog
vremena intenzitet bola se smanjio i mravi su polako poeli da odlaze.
Kada je sve sasvim prestalo, Teofil se sklonio zajedno sa ankom, a
Jovanovo rame je ostalo isto, bez rane, bez oiljka, bez traga da mu
se ikad ita desilo.
Sa crvene sofe arli ih je gledala bez razumevanja. Imala je prekid
u seanju i nije mogla da povee udobni, tihi ambijent biblioteke sa polumranom peinom u kojoj se puca na nju i njene prijatelje. I Teofilovo
vaskrsenje, poslednje to je zapamtila pre nesvesti, mogla je nekako da
protumai kao brz oporavak od rane, mada nategnuto, ali dejstvo anka
se odvijalo pred njenim oima i to vie nije mogla biti stara legenda u
izgubljenom pa naenom rukopisu. Jovan je odavno ekao priliku da joj
sve objasni, u najmanju ruku sve to je sam znao, i sad kad se to od njega
oekivalo, kad niko nije imao nita protiv, nije znao odakle da pone.
Sedeo je pored nje, drao je za ruku i hvatao vazduh, a rei niotkuda.
Samo je Teofil, zahvaljujui venosti koju je potroio na skupljanje
iskustava svih vrsta, pravilno prepoznao i protumaio znakove oka
i mirno, kao da samo to radi svaki dan, izvadio dve pandore, stavio
svakom po jednu u krilo, i ovla pritisnuo njihove prste na tastere koji su
za to bili spremni. Neki tren potom, Jovan i arli su, prvi put u ivotu,
jeli i pili nektar i ambroziju u obliku arenih kockica neega to nije
imalo ime i toplog napitka, gustog i mirisnog koji ih je istovremeno i
smirivao i inio srenim. A Teofil ih je gledao sa zanimanjem jer, kako
je rekao, za dve hiljade godina nije vie nego dvatri puta video da dva
oveka iz pandore dobiju potpuno istu hranu.
arli je konano dobila objanjenje onoga emu je prisustvovala i
od obojice je ula priu o dorkasima, o atinskom udu i kamenu mudrosti, o Atalanti i njenom gradu. ula je, ali je imala vrlo velike tekoe
da poveruje: to je bio san svakog arheologa, pronai Atlantidu, ili bar
152

dokaz da je ikad postojala, ali se niko do tada nije suoio sa ispunjenjem toga sna. Orua su, dodue, bila tu ali Atlantida usred Afrike,
unutranje more, iva boginja metamorf arli to nije lako podnela.
Teofil im, meutim, nije dao da se opuste. Govorio je da njegov
taksimetar otkucava, da mu se uri, i insistirao da im pokae ostale
prostorije. Kroz vrata sakrivena u knjigama izali su u veliki hol iz koga
se ilo u razliite vrste privatnih stambenih jedinica. Sve su bile udobne
i nametene kako treba, ali potpuno prazne. Vrata na suprotnom kraju
hodnika vodila su u vrlo neobian prostor najvie nalik na vozni park,
ali su sva vozila njih osam bila ista, samo druge boje. Liila su
na gondole na uspinjaama i stajala su, kao krtice, svako na poetku
svog mranog tunela. arli ih je zagledala sa interesovanjem traei
ta ih pokree, ali nije mogla da vidi ni motor ni tokove.
Maglev, rekao je Teofil znaajno. Levitacija. Kad budete
odlazili odavde, obratio se Jovanu, uzmi crveni, on vodi u Skrivenu
dolinu. Vrata na koja smo uli ne postoje sa ove strane. Po Micu morate
doi spolja.
Zato mi daje takva uputstva?, pitao je Jovan. Ostaje ovde?
Nee nazad sa nama?
Da, ostajem. Ja odavde vie nikud ne odlazim.
Utom su se nali pred jednim naroitim, kamenim vratima koja su
uvali veliki, crni, kameni psi, sa svake strane po tri. Sedmi, kiklopski
pas, bio je urezan plitkim reljefom u vrata sama, i ona su se otvrala
postavljanjem plavog prstena u psee jedino oko. Poto ga je upotrebio,
Teofil je skinuo prsten i pruio ga Jovanu.
Ova vrata postoje sa obe strane. Trebae ti kad budete odlazili
odavde. A sad idemo u gnezdo.
Vrata su se beumno povukla u zid i sve troje su se nali u jako velikoj
i neobinoj sali. Prostorija je zapravo imala oblik pravilne polulopte.
Svud unaokolo, uz donji rub kalote, ila je platforma iroka desetak
metara. Sve ostalo je bilo ispunjeno gustom, tamnom tenou za koju
je Jovan prvo pomislio da je voda, ali kad je bolje zagledao, vie nije bio
siguran to neto je bilo jako tamno i jako gusto. Na sredini tenosti
plivalo je okruglo ostrvo u obliku velikog, zelenog jajeta, prevelikog
ak i za mogunosti mitske ptice dodo. Do njega je vodio most koji je
poinjao tano naspram ulaza u prostoriju. Sa vrha kupole ka jajetu
sputala se glava ogromne vatrene ptice, ija su rairena krila inila luk
153

od jednog do drugog kraja polulopte, glavno rebro koje je nosilo teinu

cele konstrukcije. Ptica se presijavala zlatno i crveno kao da gori. Kljun
joj je bio veliki i otar, stajao je otvoren, a iz njega je delom trao isto
tako zailjen jezik i izgledalo je kao da e se svakog trenutka iz mone
glave zaoriti isto tako moan ptiji vrisak. Oi je ptica imala velike i crvene, nalik rubinima koji su svetlucali mutno i ugaeno, ne obeavajui
nikom nita dobro. Ljuska zelenog jajeta izgledala je tvrda i vrsta kao
od metala, ali to nije mogla biti jer takav metal na Zemlji sigurno ne
postoji. arli je odmah pomislila na zelene maeve stare gospode i na
stogodinju raspravu da li su srednjovekovni kovai imali tajni recept
za zeleni elik, ili je zeleno oruje samo jo jedna epska licentia poetica.
Prvi joj je impuls bio da prie i da proveri, ali se ustezala da uini bilo
ta u strahu da ne bude pogreno. Jednu polovinu zidova kalote inilo
je pticino telo i naroito njen razvijeni rep, a na drugoj polovini su se od
donjih rubova ka njoj pruala tanka i vitka rebra naikana svetiljkama
koje su blistale hladnom belom svetlou, od ega je cela prostorija
izgledala kao da je pod zvezdama. Sve zajedno, kao celina, oduzimalo
je dah svakom posmatrau.
I arli i Jovan imali su utisak da su stigli na kraj puta. Iako je i
pre toga sve za njih bilo potpuno novo, iako su tokom svoje zajednike
avanture ne jednom mogli stati i rei: E, sad je dosta, ovo je kraj,
ipak se nijedan od tih trenutaka nije mogao meriti sa ovim to su oseali
suoeni sa pticom i njenim jajetom. Oboje su mislili na Rtanjske tablice,
na davno nestalog, od sopstvene ruke skonalog Reperitusa koji je
ipak klesao ono to je video, da li oima ili duhom, ali svakako na
ovom istom mestu, a svi su mislili da je lud. Samo je boanstvo moglo
poloiti onakvo jaje i, poto je na tablicama predstavljena Leda, nije
bilo sumnje ta se u njemu krije. A ako se ispostavilo da su poruke na
levoj tablici bile tane, zato bi se sumnjalo u tanost desne, to znai
da e se svakog momenta izlegnuti boanski blizanci i da e se od toga
gora tresti i bljuvati vatru. Sa njima u centru zbivanja.
Pa mi smo peeni!, jeknuo je Jovan setivi se slike Rtnja u plamenu.
arli se namrtila, a i on se sam trgnuo od zvuka rei koje su mu
nekontrolisano izletele. Oboje su se okrenuli ka Teofilu, oekujui da
i ovu situaciju rei kao mnoge do tada. Ali on je samo stajao na ulazu
mraan, visok i koat kao uvek, ali udan, kao ispranjen, kao da je tu
154

samo ljuska od oveka, a sutina negde na drugom mestu. Nije govorio,

nije se micao, ne bi se udili ni da ne die. A opet je iz njega izbijala
teko uhvatljiva, potpuno nematerijalna snaga tako velika i jaka da se
inilo oveku kako e ga smlaviti ako samo malo blie prie, toliko je
bila crna i ubilaka. To moe biti samo mrnja, prolo je Jovanu kroz
glavu i mahinalno se postavio izmeu Teofila i arli. Ali je arli ve
bila u transu. Isti koncentrisan pogled, ista razorna panja fokusirana
na jaje izbijala je iz svega to je radila, ak i iz naina na koji je sporo
koraala prema mostu. Jovan nije razumeo ta se deava ali je oseao
da ne valja.
A onda su iz gustog mraka uz ivicu kalote iskoraile tamne senke
i tiinu je zaparao nepoznat glas: Dalje ne!
Nevidljiva veza izmeu Teofila i arli bila je prekinuta i oni su
oboje skoro pali na pod toliko je pre toga svaki mii i njoj i njemu
bio napet i ukoen.
Ipak si doao, Teofile, govorio je isti glas, a na svetlost belih
zvezda istupio je nizak, tamnokos ovek odeven u hiton. Kou je imao
maslinastu i bio je naoko u dobroj kondiciji, ali je i na njemu bilo mogue opaziti kao to su arli i Jovan ve neko vreme i na Teofilu
primeivali znake istroenosti, kao kod svee koja jo gori, ali samo
to se nije ugasila. Za njim, na svetlost je istupilo jo petoro tri
mukarca i dve ene koji su se svi meu sobom razlikovali i po visini,
i po starosti, po boji koe, i po odei koju su nosili, ali se videlo da su
povezani kao grupa i da Teofil pripada njima. Neko vreme su se samo
gledali, a onda je Teofil, kao ahista koji predaje izgubljenu partiju,
pokazavi i na sebe i na strance, rekao:
Sedmina atinskih dorkasa.
3.
A ostalih est sedmina?, pitala je arli, jo uvek nova u celoj prii
i ne snalazei se ba najbolje.
U ovom trenutku, na jo est mesta u svetu, ispod est visokih
kupastih planina, deava se isto to i ovde, rekla je jedna od dve ene,
ona koja je bez svake sumnje u celoj grupi imala najvei autoritet. S
tim to tamo, nadam se, nema nezvanih posmatraa. Da li tvoji mladi
pratioci znaju zato si ih poveo sa sobom?
155

Pitanje je bilo upueno Teofilu, ali je on samo utao. Umesto njega

odgovorio je Jovan:
Teofil je hteo da nam preda boanska orua.
I nita drugo?
ta bi drugo moglo da bude?
Znaajna ena se sa prekorom ponovo obratila Teofilu:
Rizikovao si njihove ivote, a nisi im rekao kakav prljavi posao
treba da obave za tebe?!
arli je utala i ekala, a Jovan je oseao kako ga postepeno preplavljuje strah.
Kakav prljavi posao?, ponovio je kao da slua eho.
Vasilisa, on je boginjina krv, progovorio je najzad Teofil, obrajui se eni. Nije bio u opasnosti.
Ali nije on krenuo na blizance nego ona, odgovorila je Vasilisa
i priavi do arli uzela obe njene ruke u svoje. Jesi li ikad pogledao
njene ake?, pitala je Teofila i istovremeno ih digla uvis, bridom prema
Teofilu. Vidi li oiljke?
arli nije pruala otpor ve je zbunjeno gledala uokolo.
Mama mi je rekla da sam roena sa est prstiju, ali se ne seam
da sam ikad imala vie od pet. Valjda su me operisali jo dok sam bila
mala.
Jeste, duo, ali imala si dva palca, a to nije isto, rekla je i pogladila njene ruke pre nego to ih je pustila. Boginja je svojima u Gradu
dala dva palca da bi bili spretniji. Videe kad bude probala da leti.
Danas je to anomalija, ali tada nije bilo.
Jovan je refleksno pogledao svoje ake i uoio iste oiljke. On taj
detalj o sebi nije znao, za razliku od arli. Znai mi smo oboje,
pomislio je, i video kako Teofil, iako nita nije naglas reeno, potvrdno
klima glavom u njegovom smeru.
Pa kakav si nam to posao namenio?, pitao je iako se plaio odgovora koji e uti.
Ubistvo! Eto kakav posao, iznenada i sa strau progovorio je
ovek u hitonu.
Unitenje jajeta nije ubistvo nego samoodbrana, bio je Teofilov
odgovor.
Po dranju sedmoro dorkasa, Jovan je imao utisak da se obnavlja
spor koji oni interno odavno vode. On bi i sam rado uo kakav bi ra156

zlog mogao imati bilo ko da uniti jaje, ali oni se time sada oigledno
nee baviti, toliko mora biti da je stara njihova rasprava. Jovan nije
verovao da iz jajeta moe ispasti neto strano, nekakav crni uas, ili
udovite. I iz Ledinog jajeta su se izlegli Kastor i Poluks, zato bi iz
ovog izali neki drukiji blizanci? Osim, moda, ako budu bogovi. U
kom sluaju se nikad ne zna. Ali ako ne budu, sigurno se moe nai
dobar razlog to postoje i to treba saznati. A dorkasi su jedini koji mu
to mogu rei.
Dakle, ta je najzad u tom jajetu?, pitao je naglas i ekao.
Kraj oveanstva, gorko je rekao Teofil, na ta su ostali dorkasi
burno negodovali. Podigavi ruku da ih smiri, Vasilisa se staloeno
obratila Jovanu.
Boginja je elela da ljudima ostavi neto zbog ega e je se seati po dobru. Zato je napravila novog oveka: ovo to je do sada ilo
po zemlji zove se homo sapiens, a ono to e izai iz jajeta bie homo
universalis. Ne samo lepi, vii, pametniji i dugoveniji, nego jo i
metamorf, ejpifter. Deset hiljada godina implozivne evolucije bilo
je potrebno da se proces stvaranja tog novog oveka zavri, ali je ak
i tome doao kraj. Kada se dananji dan okona, Zemljom e hodati
drukiji ljudi. Njih etrnaest.
Kako bi etrnaestoro ljudi moglo da ugrozi itavo oveanstvo?,
pitao je Jovan iskreno zauen.
Muni malo glavom!, viknuo je Teofil izgubivi konano strpljenje. Mnoie se, naravno, a i dugoveni su, mogu da ekaju. Oni
mogu da menjaju pol, izgled i vrstu, da raaju naizmenino. ta su onda
oni svojoj deci? Majke, oevi, kuni ljubimci? Ko e zidati kue, ko e
praviti nametaj kad je jednostavnije biti riba i spavati na dnu mora.
Kome e trebati avioni i vozovi samo leti kao ptica i zaas stigne
gde hoe. Najmanja je muka to nee smeti da jede meso jer bi ti se
moglo desiti da zakolje roenog strica mislei da je prase. Niko se vie
ne bi oblaio, bilo bi smeno troiti pare na to. Uostalom, ni para ne bi
bilo sve bi postalo relativno i nevano. Shvata li, institucije drave i
kulture nestale bi u prvoj generaciji. Nestale bi zemlje i gradovi, svet ne
bi vie bio ono to jeste. Sve bi moralo da pone ispoetka, na potpuno
drukijim osnovama. Samo to kod homo sapiensa to ne ide tako. Prvo
bi se vodili ratovi. Prvo bi krenula apokalipsa.
157

Jovanu nije bilo teko da zamisli to o emu je Teofil govorio. U

onome to je itao o istoriji boanskih orua imao je prototip na koji
se gotovo sa sigurnou moglo raunati. Otimaina o orua nije nita
u poreenju sa moguom otimainom o metamorfe kad svet jednom
sazna za njih, a saznae takvo udo ne moe dugo da se krije. Zloupotreba moe biti koliko hoe, koliko je god izopaen um u stanju
da smisli. Ni u mitsko vreme Kastor i Poluks nisu na Zemlji mogli da
urade bogzna ta, vrlo su se brzo vazneli na nebo. Ovaj novi par najbolje
da sa neba uopte i ne silazi. Jer jedna boginja metamorf je kuriozitet i
zadovoljstvo, a itava populacija sasvim druga svar.
Kad je tako, rekao je najzad, ta si ekao? Zato ga ranije ve
nisi sam unitio? To ne moe biti preterano teko.
Mi ne moemo da unitimo jaje, naa i njegova energija su jedno,
odgovorila je Vasilisa umesto Teofila. Naa misija na Zemlji je da ga
uvamo i da konano umremo za njega. ak i da se jako potrudimo,
da damo sve od sebe, ipak ne bismo mogli ni da ga nanemo tako je
to smiljeno od poetka. to ne znai, dodala je, da tvoj roak nije
pokuao na vie naina.
Teofil je umorno klimnuo glavom.
Jeste. Reperitus. I on je bio rod, Jovane: ovani di Bona. Sa
Korule, i on. Ja sam naao i Anselma i njega. Anselmo nije bio pogodan. Drao se svog boga, nije hteo da zna za enske magije, nije hteo
ni da ue u gnezdo. Anselmo je do smrti verovao da na svetu postoji
samo jedna istina boja, i da je bog katolik. Ali je zato dobri ani bio
neto sasvim drugo, bio je umetnik. Njemu se nije moralo objanjavati
zato metamorfi ne smeju da se rode. On je meni verovao i drao se
dobro sve dok nije stao na most. A onda ga je ptica ugledala i jedva sam
uspeo da ga oborim na zemlju inae bi bio spren istoga asa. Ali je ipak
skrenuo s uma. Nisam mu smeo dozvoliti da klee svoje sliice, naroito
ne po kljuu, ali ta sam mogao, oseao sam se kriv zbog njega. A onda
ih je onaj bednik jo i ukrao, mislei da vode do zakopanog blaga. Sve
to zato to ni Reperitus ni Anselmo nisu bili boginjine krvi. Nju ptica
prepoznaje i ne dira. Ti i arli moete da otvorite jaje pre vremena,
jo nije kasno, ptica na vas nee reagovati.
Ti za arli nisi znao, pred Jovanom su se polako otvarale nove
provalije. Pustio bi da je ptica raznese, uvao si boginjinu krv za kraj.
Za svaki sluaj.
158

U poetku. Ali posle sam joj video ruke i znao sam da nije u
opasnosti.
Nije ptica jedina, javio se prvi put visok momak sa sportskim
lukom i strelama. Ako bismo morali, ubili bismo vas mi sami.
Nije valjda. Nekima od nas ni pet hiljada godina nije dovoljno da
se dozovu pameti!, javio se iz senke Nikodim, sitan starac sa dugom
belom bradom.
Neemo pribegavati tako drastinim merama rekao je ovek u
hitonu. Mnogo puta je pravljena ta greka, dorkasi do pravednog cilja
nee stizati nepravednim sredstvima.
Ali mi ovde jesmo poslani po kazni, skoro je zavapio Teofil koji
je intenzivno oseao da nema vie vremena. ta je pravedno u tome?
Zato je kanjivo pronai kamen mudrosti?
Kanjivo je kad ga ne upotrebi mudro, rekao je na to starac.
Ali da smo bili mudri, kamen nam ne bi ni trebao.
Nikodime, reagovala je Vasilisa, ne radi se ovde o nama. U
pitanju su itav svet i boginjin zavet. Gubi iz vida prioritete.
Je li? A ko je tebe postavio za kraljicu, molim fino? Ili misli da ti
je sve dozvoljeno zbog imena? Nomen non est omen svaki put.
Na ovo su istovremeno reagovali svi dorkasi i inilo se da rasprava umesto da jenjava uzima novi pravac, sasvim neoekivan za
Jovana koji od dorkasa nije oekivao ni da jedu ni da diu, a kamoli da se
na ovaj nain svaaju. Ipak, on ni za trenutak nije gubio iz vida stranu
reenicu miiavog strelca i tu, u polusvetlosti zvezdane dvorane, i sam
je shvatio da je najzad uo pravu pretnju. Ne teorijsku raspravu staraca,
ne jalovu prepirku venih i dokonih, nego stvarnu, razlonu, u krajnjoj
liniji loginu varijantu moguih dogaaja: ako bude potrebno, ubiemo
vas. Cela ta fantastina priredba konano je postala stvarnost.
I sad, usled tog novog obrta, koliko god da se trudio, Jovan Teofilovu borbu nije uspevao da doivi kao svoju. Nije video razlog da gine
za nejasne ciljeve. Moda novi blizanci zaista znae kraj sveta kakav
sada jeste, ali zar se ve godinama ne govori samo o tome kako svet ne
valja, kako treba menjati sve iz osnove? Niko nije spreman na to, naravno, i ovo bi bilo iznueno reenje. Ali to ipak nije, recimo, atomska
bomba od koje e sve otii u prah i pepeo, nego novi ljudi, verovatno
bolji nego stari, to nikako nije teko postii ak i kad nisi bog. I opet
e nam boja deca krojiti kapu, pomislio je sa uasom, jer to nikad nije
159

moglo proi bez mora krvi, pa ni sada nee. I uopte, kako izgleda ivot
sa potpunom empatijom? Mene sve rane moga roda bole nee u tom
sluaju biti metafora ve lino iskustvo. Boe mili!, stresao se Jovan u
sebi, moda je Teofil ipak u pravu.
U tom trenutku, negde u dubini njegove svesti izdvojio se jedan
novi, sasvim drukiji glas. Da li ima mesta kolebanju u ovom asu?,
pitao je on, i Jovan nije bio siguran da zna kome taj glas pripada. I
zmije se izleu iz jajeta, govorio je, pa kad je na tvoje oi mala zmija
u slepoj panici bezglavo vijugala po putu da se skloni sa svetlosti dana,
i kad su ti vikali ubij je, ubij avola, a ti to nisi uinio sea li se
zato nisi?
Zato to je bila mala, odgovorio je Jovan glasu, zato to niko ko
je ve roen ne bi smeo biti lien prava da odraste, bar donekle. Kome
je smetala mala zmija?
Ali ona posle postane velika i ujede nekog ko od toga moda
umre, nekog ko ti je drag, a ti je nisi ubio na vreme, dok si mogao, i
zapravo nosi tog oveka na dui ak i ako ga nikad nisi video, ak i
ako on moda u tom trenutku jo nije bio ni roen. I eto ti zmijskog
paradoksa.
Jovan je oseao da glas dolazi odnekud sa strane, da nije njegov
mada je dogaaj sa zmijom bio taan. Podigao je pogled ka Teofilu
i uoio isti rigidni poloaj lea i iste staklaste oi kao kad je arli u
transu krenula na jaje. Sada je znao ta se deava, ali ne i koliko e
dugo moi da prua otpor. Poslednje to je eleo, sad kada je naao
arli i kad jo samo malo fali da osvoji veliku mo, bilo je da zavri
pod zemljom, negde u utrobi Rtnja, sa strelom u leima. Misli na neto
drugo, govorio je sebi, pevaj ako mora, uhvati se za ui i igraj samo
zatvori pristup glavi, spusti roletne. Ne, nego izazovi sreu. Kao i ranije
u vie navrata, kad ga je neto bolelo u telu ili u dui, kad je u mislima
traio skriveno mesto na kojem ga niko ne moe povrediti, Jovan je
poeo da misli o hrani, zbog ega i jeste postao kuvar, o torti iz snova
prelivenoj okoladom, ispunjenoj marcipanom i kandiranim trenjama, sa bademom i grilijaem, izobilno ukraenoj prasiima, labudima
i ljivama od eera, torti koja plovi na oblaku od mandarina i laga
Negde oko treeg sprata torte uticaj glasa je sasvim nestao. Teofil je
na Jovanove oi dobio auru slinu lagu na kome je lebdela torta samo
svetliju, i ta se aura naoko irila svuda oko njega, prelazei na ostale
160

dorkase, na jednog po jednog, dok svi na kraju nisu bili zahvaeni istim
sjajem. Jovanu je bio potreban koji as da shvati kako nije ba sve to
samo njegovo delo.
I tada se desilo, u sekundi koja je bila i dua i kraa od svega to je
Jovan ikad doiveo i pre i posle toga. Dorkasi su svi, odjednom, nestali
u beloj svetlosti koja je u vidu sedam krecavih, vijugavih, debelih munja,
sa mesta na kojima su dotle stajali, otplivala do glave velike ptice i upila
se u njene crvene oi. U tom trenutku itava dvorana, itavo gnezdo,
palo je u potpuni mrak jer su se ugasile i sve sijalicezvezde ija je
svetlost takoe iscurela u pticu. Stojei sa arli u tami gustoj kao asfalt,
Jovan je mogao da uje kako se jaje blago ljulja na tenosti, kako se
mali talasi odbijaju od ivica platforme na kojoj su stajali, uo je i nju i
sebe kako diu, poslednji ljudi u celom tom ogromnom kompleksu pod
planinom, napeti i preplaeni od onog to su znali da e uskoro doi.
Dolo je odjednom: straan ptiji vrisak i stub crvenog plamena
istovremeno su se iz razjapljenih usta obruili nanie i zapalili crnu
tenost koja je, ispostavilo se, spremno zaplamtela. Iza crvenog doao
je beli plameni ma, tanak i otar kao laser, naciljan precizno na samo
jedno mesto na ljusci koja je smrtnima izgledala svuda ista mada nije
bila. Snana, ravnomerna, bela svetlost je dubila put kroz ljusku dok se
cela nije potroila i ugasila. U tiini koju je remetila samo vatra, kroz
crni tanki dim, iz jajeta koje se otvorilo bez uma niko nije izlazio.
Dugo.
Onda je dogorela sva nafta i peina je ponovo pala u primordijalnu
tamu kosmosa pre Stvaranja, u mesto bez koordinata. arli i Jovan su
u istom trenutku osetili kako se adrenalinska plima u njihovim ilama
povlai pravei mesto za ledenu ruku izneverenog oekivanja. I kada
vie nita nisu mogli da projektuju u tu tamu, iz pravca jajeta, u potpunoj tiini, ka svodu su krenule dve blistave zvezde na elima dobrih
dinova bez spoljanjih obeleja pola.

161

v
odlazak

I tako nestanak atinskih dorkasa sa lica zemlje, spektakl tako veliki da se bar deset hiljada sledeih godina nee ponoviti nita slino,
nije imao ko da isprati osim Jovana i arli, to je malo kako god da se
okrene. Sedam kupastih planina na tri kontinenta jeste bljuvalo vatru
tog lepog dana u oktobru 2012, ali zemljotresa nije bilo, ni tete, a
uzroke niko nije mogao da nae verodostojne, pa je stvar otila ad
acta do daljeg. Podgrejale su se zato vene prie o leteim tanjirima, o
globalnoj zaveri, radioaktivnom otpadu, promeni magnetnih polova. A
bilo je i stvarno neobjanjivih dogaaja, kao kad su pronali poznatog
arheologa Olafa Svensona na Kamatki, odevenog samo u pantalone i
koulju, kako cvokoe i luta besciljno po okolini mislei da je u Srbiji,
na planini Rtanj. Neki veani, njih desetak kako je stajalo u vestima, proli su mnogo gore: gladne, edne i pocepane pronali su ih
osam dana posle Olafa usred Sahare, po prestanku jedne od najjaih
peanih oluja sa poetka XXI veka. Kad su im konano nabavili tumaa jer domai nisu govorili nita osim malo francuskog, ispostavilo
se da i oni pominju Rtanj i Srbiju, to je obnovilo interesovanje sveta
za ovaj deo planete, ali ne za dugo. Vlasti u Srbiji, kao i inae, nisu
preduzele ba nita.
Jovan nije imao porodicu, radio je na crno i iveo je u iznajmljenom
stanu. Kad se nije vratio sa Rtnja, niko nije naroito primetio, kao to
niko uostalom nije opazio ni kad je na Rtanj otiao. arli je,
meutim, bila neto drugo. Njen zvanini boravak na Rtnju pretvorio
se u terenski fijasko i logino je bilo to e morati da poloi o tome neki
raun. Stoga su, odmah po njenom povratku u Beograd, jednoga dana
po nju doli neki agenti koje je ocenila kao velike igrae i to je uopte
nije iznenadilo. Oni, nasuprot ustaljenim predstavama o toj vrsti, nisu
162

bili ni visoki, ni u crnom, ni opasnog izgleda. arli je imala utisak da

su u pitanju inovnici, pravi administrativci, sitni ljudi sa naoarima
u zlatnom okviru, veinom elavi i glatko izbrijani. Njih, uostalom,
ionako nije zanimao Olaf lino, ne naroito ak ni ono to se deavalo
na terenu, ve oprema i specijalci, verovatno i jo poneto to nisu hteli
da imenuju pa arli, i da je htela, nije mogla da im pomogne. Bez obzira
na sve, ona je oseala da postaje gusto jer su agenti, nezavisno od izgleda (koji je trebalo da opusti i zavara rtvu), bili iskusni u svom poslu
i videli su kao na dlanu da arli neto krije. Taman kad je pomislila
da e zavriti ili u ludnici (ako kae istinu) ili na vealima (ako nastavi
da uti), istraga se naglo prekinula jer je sa pronalaskom Olafa i ekipe
postala bespredmetna i arli je putena kui.
Iako je tokom rtanjske avanture bila stavljana na razna iskuenja
(padanje u nesvest i u trans, Teofilovo vaskrsenje, Jovanovo ranjavanje,
nestanak dorkasa, raanje blizanaca), ona sama nije mislila da je iz nje
izala oteena: konani ishod je bio jako dobar. Kad je svela raune,
bila je zadovoljna. ak je mislila da ima odgovore i na neka teka pitanja od kojih je odavno digla ruke na primer, da li je mogue da
sve to radimo u ivotu, svesnom i nesvesnom, slui samo da bismo se
dopali nekom dovoljno da nam bude partner, da produimo vrstu, ako
je mogue vie puta. itavog ivota slutila je da mora postojati jo neto
bilo bi glupo, ak nemogue da sve bude tako pojednostavljeno.
Meutim, koliko god da je gledala oko sebe, ta god da je ulazilo u
njenu vizuru, krajnji ishod je uvek bio taj: kada se sve drugo skine sa
onog glavnog, kao kada se slojevi zemlje struu sa dragocenog starog
artefakta, ono to ostane, ispod ega nieg drugog nema, uvek je ista,
patetina potreba da te neko voli. Jedino to za arli vie u tome nije
bilo patetike, boginja se pobrinula za to. Kao odgovor joj je poslala
blizance za kojima je eznula isto koliko i za Skrivenom dolinom,
za Jovanom i Micom. Ipak je morala da zavri sa administracijom,
da opravda trokove, da uzme sabatikal, da spakuje knjige i stripove.
Spremala se da ode na kratko, ali je u dui znala da se nee vratiti i zato
je sve to trajalo tako dugo.
Na kraju je poela da sanja stalno isti san, pticu koja se otiskuje sa
litice s vriskom, a iza nje u kamenu ostaje otisak ogromne kande sa
njene ptije stope. Postavi jedno sa pticom, arli gleda svet njenim
oima, upija crno mastilo nonog neba i leti sve vie, ka zvezdama koje
163

su dragi prijatelji, prisna i poznata mesta povratka kui. Pod njima

lei Rtanj obrubljen retkim svetlostima, velika crna sfinga sa glavom
zavuenom u utrobu zemlje. I odjednom se glava die, sfinga se budi i
protee, nad Rtnjem nestaju zvezde, nema nieg ni noi, ni dana,
samo vatra i kamenje. I u tu se vatru arliptica sunovrauje nosei u
rucikandi veliko zeleno jaje i pada brzinom svetlosti, s praskom. I
sa tim praskom se budi. Onda sedi u mraku i jo dugo sanja budna kako
iz jajeta izlaze dobri i lepi dinovi ije ake imaju po dva palca, kako u
njihovim licima prepoznaje i Teofila, i Vasilisu, i one bezimene ija je
svetlost otila u pticu, kako fascinirana posmatra zvezdu na njihovom
elu. Roeni iz vatre, kao feniks. Nikad niko nee u neznanju moi da
ubija nove ljude, osim ako bude slep.
Sa zadovoljstvom se seala kako su svi etvoro dugo lutali hodnicima pod Rtnjem, kako su pronalazili hrpe novih, fantastinih stvari,
i kako su blizanci odmah sve znali a da nita nisu morali da ue. Njima
se nije moglo objasniti da homo sapiens sporo shvata. Moda su ipak
bili udovita, onako kako su udovini aneli sa krilima i vatrenim
maevima. Kako je divno biti blagosloven udovitima! Dok jednoga
dana ne odlete u susret sebi slinima.
Kada je te godine stegao prvi mraz, arli je konano bila slobodna.
Iste veeri stajala je na ulazu u procep i po zaleenom izvoru kretala u
Skrivenu dolinu. Za leima je ula tiho dahtanje vukova i oseala toplu
paru na listovima. Bilo je suvie usko da se okrene ali je spustila ruke i
vrhovima prstiju napipala iroka ela i iljate ui. Kastor i Poluks su ili
za njom i niko na svetu joj nije mogao nita. Na istini, pod snegom,
pozdravili su se kao vukovi, a ona ih je molila da bar jedan bude medved
jer celog ivota eli da kui stigne jaui na medvedu. I tako su doli
do praga. U asu kad je otvorila vrata, zaurlao je pravi vuk negde ne
mnogo daleko. Jovanov maak je dotrao i mazno se protrljao o njenu
nogu. Iz tale se ulo kako tiho ru dve rie kobile. Uz njih je lako
mogla da zamisli kako se somotasta Micina njuka izduuje i okree u
njenom smeru, oseajui poznat miris i drago prisustvo. Pitala se koliko
joj je vremena trebalo dok nije nauila da se ne plai divljih ivotinja sa
zvezdom na elu. Sigurno malo.
Jovan je upravo pekao hleb. Ne okreui ka arli nita osim oiju,
koncentrisan na rernu i vreli pleh, postavio je samo jedno pitanje:
Okrajak ili sredinu?
164

Arkadija je sreno mesto, pomislila je arli dok su jo dve make

utravale za njom u kuu, svaka sa belegom na elu. Iz ranca je izvadila
jedino to je iz spoljanjeg sveta ponela sa sobom staklenu kuglu sa
zimskim pejzaem: na snenoj livadi mala kua, visoka jelka, on i ona
sa makom ispred kue gledaju u zvezdu na vrhu jelke.
Boginja sigurno ima neke planove sa nama, ali ko e istraiti
boanske konake. Ovih dana morau da dodam jo ivotinja, rekla je
samoj sebi i promukala kuglu dok je stavljala na prozor gde e zauvek
stajati.
Poeo je da pada sneg.

165

Mirjana Deteli je roena u Beogradu, 27. 12. 1950. Doktorirala

1992. na temi Poetika prostora u srpskoj deseterakoj epici. Jedno vreme
predavala narodnu knjievnost na Filozofskom fakultetu u Niu.
Nauni je savetnik u Balkanolokom institutu SANU.
Kontakt: detelic.mirjana5@gmail.com

mogu turski,
i mogu manovski

njiga Legende o nestanku Mirjane Deteli sastoji se od tri celine.

Prvu ini glavnina njenog prethodnog romana (Dorkasi: legenda
o nestanku, 2009) sedam od osam inicijalno objavljenih poglavlja,
u kojima su opisani doivljaji i sudbine dorkasa, pripadnika okultnog
antikog reda, koji su otkrili kamen mudrosti i tajnu putovanja kroz
vreme i zahvaljujui tome misteriozno, bez traga, nestali iz atinskog
svetilita poetkom petog veka pre nove ere, u doba najveeg grkog
straha od persijske invazije. Sedam pria, ispripovedanih razliitim
tehnikama i stilizacijama, mada, kako e se ispostaviti, u redakciji
jednoga od dorkasa Aurige, date su u hronolokom nizu i prate
pojavljivanja ovih vremenskih nomada na razliitim meridijanima i u
razliitim kulturama i oblijima, od prve polovine XVI (Zemun ili
'Njega vie nije bilo') do druge polovine XX veka (Beograd ili
Milost empatije, Kraj plemenitih vetina), s tim to se interpoliranim predanjima, pisanim po uzoru na usmena, granica iri do vremena
vladavine imperatora Domicijana (I vek nove ere), kada je nastala pria
o svetom Doraksu (st. Dorax) i 49 atinskih muenika, osuenih na smrt
vatrom. Na prvi deo romana (Dorkasi) nadovezuje se serija kratkih
svedoanstava o susretima obinih osoba s ukletim putnicima kroz
vreme, isprianih iz suprotne, ljudske perspektive (Umetnute strane:
Altera pars). Trea celina u ijem se naslovu (Drugi odlazak)
prepoznaje poigravanje biblijskim predanjem o drugom Hristovom dolasku i semantikim implikacijama tog dolaska (uspostavljanje carstva
nebeskog/ kraj vremena i istorije) najira je u vremenskom rasponu i
see od postanka reda dorkasa, koji se vezuje za civilizaciju Atlantide i
propast legendarnog polisa u kataklizmi, do momenta njihovog konanog nestanka poetkom XXI veka i raanja nove, savrenije vrste od
169

ljudske homo universalisa. Priom su, dakle, obuhvaene tri legende

o nestanku: legenda o nestanku dorkasa iz atinskog hrama, kada su
preli u drugu dimezniju postojanja i stekli privilegiju putovanja
kroz vreme, legenda o njihovom konanom nestanku, koji je bio cena
nastanka homo universalisa, i legenda o nestanku Atlantide, koji se
zbio na poetku.
Naslov knjige, preuzet iz podnaslova prethodnog romana, viestruko je zanimljiv. Najpre stoga to formalna inverzija nagovetava
sutinsku: Dorkasima je imenovan samo prvi od tri osnovna dela
novog proznog ostvarenja, a podnaslovom Legenda o nestanku, u
pluralnom obliku novi roman ceo. Druga stvar koja u vezi s naslovom pada u oi jeste poigravanje anrovskim odrednicama: roman
je imenovan legendama, u emu valja detektovati barem dva signala.
S jedne strane, time je ukazano na mozainu strukturiranost knjige
i postupak ciklizacije relativno samostalnih i raznorodnih celina. S
druge strane, hotiminom omakom u odreenju anra nagoveteno
je sutinsko obeleje Legendi o nestanku: njihova anrovska hibridnost
i kompleksnost. Najzad, naslov romana svojevrstan je kontrapunkt
njegovim poetnim stranicama: nakon odrednice legende italac bi
mogao oekivati sve sem nauni diskurs, a upravo e se sa njim sueliti u
prvom poglavlju, strukturiranom po uzoru na stroge akademske radove.
Po svedoenju autorke, ideja o pisanju romana, najpre Dorkasa,
a onda i Legendi o nestanku, javila se u aljivo intoniranoj opkladi s
prijateljem da je mogue napisati fiktivnu prozu koja e u potpunosti
izgledati kao nauna studija:
Pre petest godina u ali sam jednom prijatelju ponudila da, za opkladu, napiem kvazinauni rad u kojem e sve
biti ista izmiljotina, ali koji niko nee moi da prepozna
kao bilo ta drugo osim iste nauke.
Simuliranje naunog diskursa u fiktivnoj prozi nije novina ni u
svetskim ni u srpskim okvirima (M. Pavi, B. Peki, D. Ki). Uverljivost s kojom Mirjana Deteli to ini i istoa naune forme koju
dosee u prvom poglavlju romana ne sreu se, meutim, esto, emu
je, nesumnjivo, doprinelo autorkino dugogodinje bavljenje folklorom
sa strogih semiotikih i strukturalistikih pozicija. Primenjujui
standardnu tehniku pisanja naunog rada, s kritikom aparaturom koju
170

takav rad podrazumeva, Mirjana Deteli stvorila je iluziju naune

pouzdanosti i kompetentnosti i ta iluzija titra i nad onim poglavljima
gde se samo mestimino javljaju ili uopte ne javljaju formalni elementi
naunog diskursa. Nauni stil pastiiziran je objektivnim, distanciranim izlaganjem,31 pozivanjem na proverljive izvore i istoriji poznate
linosti i dogaaje, navoenjem relevantne literature, elemenata realne
topografije, detalja arhitekture, prilaganjem mapa, karti, fotografija,
grbova, terminologijom zasnovanom na starogrkim i latinskim korenima rei, manirom kritikog preispitivanja ranijih naunih stavova,32
navoenjem razliitih naunih frakcija i meusobno oprenih teorija,33
lakuna karakteristinih za znanja o starijim periodima, 34 aluzija na
teoloke rasprave.35
Poznata faktografija kombinovana je, pri tom, s isto fiktivnim
detaljima, s tim to su i oni osmiljeni tako da formom prate one istorijski i kulturno autentine: citiraju se, tako, nepostojei pisani izvori36
i natpisi na ostacima antikih hramova, navode rei zaboravljenih
31 U antiko vreme pre Platona, u doba koje je iako pismeno prednost davalo
usmenoj tradiciji, obrazovni sistem je poivao na tri kategorije didakta: hironima,
dorkasima i homerima. Hironi i homeri bili su davaoci sekularnog obrazovanja, nisu
imali posebne kole i uglavnom su poduavali na otvorenom, u senkama drvea, kraj
potoka, u maslinjacima, ili u hladu kolonada na agorama.
32 Njihov domen i jeste bila magija bela i crna, odnosno tajna nauka o prirodi
boanskog principa i njenim skrivenim zakonima, ono to e kasnije tako pogreno
biti nazvano metafizika.
33 Dva su miljenja uglavnom bila u opticaju: akcionistiko i metaforiko. Akcionisti
su smatrali da su dorkasi, posle vekova traganja za konanom mudrou, najzad otkrili filozofski kamen i, meu prvim stvarima, poeleli i osvojili veni ivot. Pitagorejska
frakcija meu njima jako se bunila protiv filozofskog kamena i vie je bila za tajnu
formulu izbalansiranog univerzuma, pri emu se pozivala na zapanjujua iskustva
AmonRaovih svetenika u Egiptu. Predstavnici aleksandrijske grupe, sastavljene
od bivih stipendista koji su odreeno vreme proveli na specijalistikim studijama
u aleksandrijskoj biblioteci, nalazili su da je osnovna manjkavost obe teze to to ne
daju rauna o vremensko-prostornim koordinatama dorkasa koji, ak i besmrtni,
moraju negde biti.
34 Kako je ona izgledala iznutra moemo samo da nagaamo, ali zato sigurno
znamo da se odvijala u zatvorenom prostoru, u hramu (lat. Templum, gr. Temenos)
ija se dedikacija samo slutila po nekim spoljanjim znacima.
35 () ako aneli mogu u neizmerljivom mnotvu igrati na vrhu srebrne igle
nema razloga da se ista mogunost uskrati svetu koji je delo istog tvorakog principa.
36 /Doracles Atticus/, , Miscelanea fragmenta, s.l., s.a.,
fr. 21b.

171

jezika (astarthi ahemarot hekate on) i mistifikovana svedoanstava

savremenika37, starogrkom leksikom (ali po logici narodnog etimologisanja) tumae se nazivi iz domena junoslovenske tradicionalne
kulture (demonska pratnja sv. Todora, todorci i todorke izvode se iz
starogrkog to dorkas gazela) i sl.38 Formalna analogija uinila je da
i dati elementi, iako izmatani, uestvuju u uspostavljanju i odravanju
iluzije naune utemeljenosti, to se moe ilustrovati i kombinovanjem
nauci poznatih antikih termina i pojmova (homeri) i onih graenih po
uzoru na starogrku i latinsku derivaciju (dorkasi). Autorka, pri tom,
veto pravi prelaz od jeziki i kulturno potvrenih leksema i fenomena
ka onima potpuno imaginarnim. Model metonimijskog prenosa zajednike imenice kojom je obeleavana profesija (homeri/ usmeni pevai)
na pojedinca, kakav je zabeleen u sluaju Homera, ili Isusa Hrista
u hrianskoj tradiciji (uitelj Uitelj), preslikan je na Ahilovog
mitskog uitelja, kentaura Hirona, pa su u fiktivni obrazovni sistem iz
vremena pre Platona ukljueni i hironi, ime je jo vie zamagljena
granica izmeu realnog i fiktivnog, a itaocu oteani distanciranje od
lane faktografije i demistifikacija pseudonaunog pristupa:
Malo je onih koji danas ne znaju da je Ahilov uitelj bio
kentaur Hiron, i da je autor uvenih epova Ilijada i Odiseja
slepi pesnik Homer. Nauka je odavno objasnila da je homer
zajednika imenica koja postaje vlastita samo kad se radi
o jedinstvenoj linosti, pojavi bez presedana na primer
o Uitelju, kako su se apostoli obraali Hristu. Potpuno
37 Na osnovu retkih svedoanstava ovih poslednjih, moglo bi se pretpostaviti da
je (); Ostao je samo poetak prvog stiha iz teksta zapisanog ispod treeg psa koji
je kako svedoi jedan turski putopisac bio enka (); Prema svedoenju
savremenika, izgledalo je kao da se to desilo u jednom istom danu () itd.
38 Da bi izmiljotina bila ubedljiva, u njoj mora biti elemenata prave nauke i to na
svim nivoima: u tekstu, u injenicama, u citiranoj literaturi, u izgradnji istorijskog
konteksta. Meni je najlake bilo da krenem od antike jer je tu ve postojala teorija o
'homeru' kao zajednikoj imenici, koja postaje lino ime samo u sluaju izvanrednog
pojedinca (kao to su Isusa apostoli zvali Uitelju). Svako ko je zavrio makar i najmanju kolu, uo je za Homera, a veina i za Hirona, kentaura koji je bio Ahilov uitelj.
Kentaure je u principu lako zamisliti kao realizovanu jeziku metaforu konjanik
srastao sa konjem, pa i to se odmah prepoznaje na nekom nivou. Te dve verovatne
stvari ine da i trea, potpuno izmiljena, deluje verovatno i to je to: publika ne
voli da saznaje, ve da prepoznaje. Dorkasi, naravno, nikad nisu postojali i od poetka
do kraja su moja ista izmiljotina.

172

isti fenomen vai i za hirona i za njegov kentaurski lik koji

je iskonstruisan nesrenom analogijom po slinosti, jer je
simbol njegovog zvanja bio konjanik sa zapetim lukom, kao
to je znak svakog homera bila lira.
Granica izmeu fiktivnog i faktografski zasnovanog uinjena je
poroznom postupkom suprotnim od upravo pomenutog. Dok nekim
elementima prie autorka pribavlja lani nauni kredibilitet, drugima
taj isti kredibilitet oduzima, predstavljajui autentine tehnologije
predanjima i mistifikacijom, kao u sluaju dobijanja purpurne boje iz
lezda i tkiva morskih mekuaca:
Lino obeleje njihovog zvanja bila je kao i kod
drugih srodnih profesija traka koja se nosila oko ela i
razlikovala se od slinih samo po boji. Dok su druge bivale
najee bele, zlatne ili plave, dorkasi su nosili iskljuivo tamnocrvene trake bojene biljkom iz porodice Rubiaceae, kod
nas poznate kao bro (Rubia peregrina). Kasnije, u Rimu,
ta specifina purpurna boja postala je patricijsko obeleje i
mogla se videti na bordurama tga samo u rangu od senatora
navie, zakljuno sa imperatorom koji je sebi mogao dozvoliti i celu togu u purpuru. Do vremena Vizantije podaci o
dobijanju dorkas purpura bili su izgubljeni, ali je tradicija
njegovog vezivanja za najvii rang plemenitosti i vlasti (kako
duhovne tako i svetovne) preivela i postala tako jaka, da
je inicirala novi tehnoloki proces dobijanja purpura iz
retkih sredozemnih ljuskara, to je zapravo predstavljalo
vrhunac mistifikacije. Interpretatio Christiana vezala je
takav purpur (preko uskrnjih jaja) za misteriju Hristovog
vaskrsenja, a njeni dalji tragovi vode duboko u folklor svih
pokrtenih naroda.
Veliki vremenski raspon meu dogaajima obuhvaenih priom
omoguio je autorki da delove romana strukturira u maniru kulturoloke studije, zasnovane na poznavanju istorije drevnih naroda i kultova,
ali i istorije ideja i filozofije. Prate se tektonski civilizacijski pomaci
i smenom religijskih, drutvenih i ideolokih paradigmi na prostoru
drevnog Levanta u irokim potezima tumai istorija civilizacija koje su
to tlo naseljavale. Nije, meutim, re samo o maniru, prepoznatljivoj,
173

tipskoj stilizaciji teksta, ve u izvesnoj meri i o studiji samoj, jer su se

u datom sluaju sreno stopila autorkina profesionalna znanja i njena
literarna imaginacija. Religija koja je u moda najveoj meri obeleila
noviju svetsku istoriju hrianstvo sagledava se u otklonu od
obredne i obiajne prakse antikih kultova i odgovarajueg doivljaja
sveta. S izuzetnim oseajem za simboliku prostora i semantiki potencijal granica, autorka izdvaja one elemente hrianstva koji su mogli
biti u koliziji s tradicionalnim sistemom miljenja i antikom estetikom.
Uprkos nesumnjivoj arhainosti biblijskih predstava, Mirjana Deteli
pokazuje da se verovanje u opte vaskrsavanje mrtvih sa stanovita
drevnih kultura moglo posmatrati i kao ukidanje granice izmeu ovog
i onog sveta, mrtvih i ivih, donjeg i gornjeg, zbog ega je pripadnicima
tih kultura hrianski koncept mogao izgledati kao najstranija nona
mora:
Ali jedna je druga stvar naroito smetala ljudima da
prihvate hrianstvo, a to je institucionalizovanje smrti, javnost detalja za koje se dotad smatralo pristojnim da ostanu
u porodinom krugu, izgradnja itavih gradova mrtvih na
teritoriji gde je grad bio drava ak i za vreme Avgustovog
Rima. Grad mrtvih, odmah izvan zidina grada u kome se
ivi, bio je za Helene pojava iz najstranije none more, isto
to i otpeaen ulaz u Had, otvaranje bezdana donjeg sveta
odmah tu, ispred kunog praga () Kategorija besmrtnosti
bila je tom svetu, uenom i otmenom, prihvatljivija od opteg dizanja iz mrtvih, vaskrsavanja, sudnjeg dana i drugih
sumanutih vizija mistika sa Levanta. Ona je imala izvesnu
eleganciju jer se jednako opirala i dokazivanju i pobijanju,
kako i prilii silogistikim igrama istog idealizma, to e
kasnije bravurozno pokazati Imanuel Kant.
Posmatrajui motive i simbole kao palimpseste, kulturne fenomene
koji amalgamiraju razliite civilizacijske i tradicijske slojeve, Mirjana
Deteli je, kako se ve moglo videti na primeru purpurne boje, veto
preklopila faktografiju (Stari Rim, uskrnje hrianske misterije, drevni obredi) i fikciju (oznaka reda dorkasa). Logika folklora ponudila je
model za uspostavljanje paradigmatskih nizova i povezivanje razliitih
vremenskih ravni i nivoa prie: putem markantnih, prepoznatljivih
174

detalja boginja Atalanta zahvaljujui kojoj je, po romanu, nastao

red dorkasa, a nakon viemilenijumske evolucije i homo universalis
povezana je s grkom Hekatom Trijades ili Trivijom39, s Kibelom
i egipatskom boginjom Itar (Astaroth), a dorkasi s ve pomenutim
todorcima, sv. Todorom i Trakim konjanikom, ali i sa nekim drugim hrianskim svecima. Mirjana Deteli s lakoom ulazi u logiku
usmenog predanja i varira elemente prie onako kako bi ih u razliitim
vremenima i izmenjenim drutvenoistorijskim okolnostima varirali
usmeni kazivai, putnici, hodoasnici, globtroteri srednjeg veka,
kako ih autorka duhovito naziva:
Tako je u XI veku meu engleskim povratnicima iz
Svete Zemlje kruila pria o Svetom Doraksu (St. Dorax) i
49 atinskih muenika koji su za vreme Domicijana svi bili
osueni na smrt u vatri, ali ih je Aneo Gospodnji podigao
sa kolektivne lomae i vazneo ive i nepovreene na nebo.
Nekoliko vekova kasnije, kada odlazaka u Svetu Zemlju
nije vie moglo biti zbog stalnog ratnog stanja, Domicijana
su zamenili Turci i Saraceni, ali je pria u glavnim crtama
ostala ista. U italijanskoj varijanti, meutim, Doraks gubi
svoj saksonski oblik i pretvara se u Doracija (Doracius, u
renesansnoj varijanti Doraccio), koji vie nije ak ni svetac
ve gnusni arobnjak i mag koga Aneo Boji gromom
spaljuje zajedno sa njegovih 49 sledbenika, sve samih
pagana i vetaca. U poznom srednjem veku, kada obilazak
svetih mesta dobija izrazito regionalni karakter, i prie za
prigodne potrebe lokalizuju se i meaju sa folklorom, pa se
i motiv o DoraksuDoracijuDorau preklapa sa donetim
ili nasleenim sieima o avolu i njegovom ueniku, o
demonskoj pratnji lokalnih svetaca, ak i o kalueru i
acimasamoucima.
U (ogranienoj) besmrtnosti dorkasa, koja im je omoguavala
oivljavanje u situacijama koje su za obine ljude bile letalne, autorka je prepoznala formalnu analogiju s udima hrianskih svetaca i
39 Slutilo se jo, upravo zbog te retke boje, da je hram dorkasa morao imati neke
veze sa kultom Hekate Trijadite ili Trivije, ija je predstava imala tri strane, u crveno
obojene glave. Ta je Hekata uvala tajnu puteva i raskra prema tome i tajnu
prelaza, pa se teko moglo zamisliti boansko bie obavijeno veom misterijom.

175

magijom srednjovekovnih arobnjaka i avoljih egrta, ali i generiko

jezgro biblijskog predanja o Hristovom levitiranju i uzoenju na nebo,
to je detalj veto uzglobljen u izrazito humorno intoniranu i u dijalektu ispripovedanu priu ovek bez O iz sredinjeg dela romana.
Opisujui spasavanje Vukoja iz Porunicu od letnje oluje s obronaka
Ozrena, gde se obreo u potrazi za jagodama, Mirjana Deteli preklapa
folklorni model prie o vili ljubovci s priom o dorkasima, putnicima
i putnicama kroz vreme, obdarenim izuzetnim oruem, koje omoguava letenje:
avole jedan, duu riansku da uzne, jel to oe, e
evo ti ga na, znam ja ta neastivi oe evo ti i jope
putam ruke da se krstim, a ona me cimnu i brecnu se na
men da ne puam. Mnogo si, bre kukavica, ti Vukoje, a
Hrist tvoj nije bio, on je voleo da leti kae ona na men.
Auuuuuuu, mislim se, puaj, odma puaj di zna, samo me
ostavljaj na zem, i odlazi od mene neista silo.
S istinskim darom za humor i komiku situacija, i odista retkom
sposobnou uoavanja analogija meu raznorodnim pripovednim
obrascima u tradicionalnom i urbanom folkloru, Mirjana Deteli
napisala je nekoliko urnebesnih pria u kojima se prepoznatljive siejne matrice prelamaju kroz prizmu legende o dorkasima. U njihovim
udesnim moima da se, zahvaljujui sredstvima koje im je podarila
boginja Atalanta (ankovi), brzo regeneriu i vaskrsavaju Mirjana
Deteli videla je fiktivno ishodite predanja o zakopanom blagu i udesnim samortvovanjima radi njega (Forensica), ali i jezgro urbanih
legendi o pojavi vanzemaljaca i duhovima pokojnika koji lebde nad
svojim mrtvim telima i posmatraju sopstvene sahrane, kakvima obiluju
i tvprodukcija (filmska i kavazinauna) i asopisi poput Treeg oka
(Nevolje od pameti):
Ja sam, naravno, poeo da koim, videli ste trag, ima
bar trideset metara, i tada sam izgubio kontrolu nad volanom. Zabio sam se u drvo i to je poslednje ega se svesno
seam. Sledee to sam video bio sam ja kako gorim u automobilu, nesvestan i zaglavljen za volanom. Tad sam shvatio
da sam umro. Kao, ja lebdim u visini i sve vidim jasno kao
na danu iako je no, a to to vidim je u stvari moja agonija u
176

vatri iz koje pokuavaju da me izvuku troje vanzemaljskih

motociklista. Ja sve hou da siem, da im pomognem, da
iupamo onog zapaljenog mene dole, ali neto mi ne da,
mogu samo da lebdim i da se sekiram, a vatra stalno raste.
Epilog date prie izlazi, meutim, i iz okvira tradicionalnih predanja o susretima s natprirodnim biima i iz okvira urbanih legendi o
vanzemaljcima. Drei se same sutine usmene predaje, koja analogiju
po zvuanju prevodi u ekvivalenciju meu pojmovima (Tribali three
ball tri kugle/ testisa), Mirjana Deteli pravi grotesknu studiju
karaktera, dovodei u blizinu stereotipne muke fantazme, povrnu
obavetenost, uenu retoriku i elju za paradom znanjima:
Tako ja stegnem petlju i obratim se toj glavnoj eni
lepo, utivo, kako dolikuje kad ima da moli takvu stvar.
I kaem ja njoj: kad ste ve bili tako dobri da me vratite u
ivot i unapredite moj izgled i moje zdravlje, da li bi vam
bilo previe teko, ili biste moda smatrali nedolinim, da
unapredite i moj seksualni ivot tako to biste mi poveali
mika koji nikad nije bio neka zverka. U toj stvari majka
priroda je u meni videla pastore, kaem ja njoj, a sad kad
imam kosu, i kad sam inae zdrav i prav, tako beznaajan
ekstremitet bio bi ista nepravda. Ja bih molio, ako biste
mogli, da mi date jedan povei, onako tribalistiki, pa da
svima bude lepo sa njim, i meni i gospoicama.
Ne znate ta znai tribalistiki? Tribali su bili jedno
staro pleme na Balkanu koje svi dananji narodi ovde svojataju jer su vaili za glavne bade na seksualnom planu: imali
su po tri muda umesto po dva. To je verovatno izmiljotina,
ali ja sam to rekao vie da se pravim vaan i da napravim
poentu, a to je bila velika greka, kako se posle ispostavilo.
[]
Ona me ena pogleda pa pouti malo, a onda na kraju
ree: u redu, dobiete i vie nego to ste traili, pa uperi
onaj svoj ank prema meni, probaja neto i posle dade znak
ostalima da krenu. Te oni nestadoe u vazduhu i u mraku,
uopte ne znam ni kako ni gde. Ja odmah krenem da proverim ta je ank napravio, kad imam ta da vidim: ona kuka
177

mi umesto jednog velikog napravila tri mala. Evo, mogu da

vam pokaem dokazni materijal. Pa mi sad opet recite da to
nisu bili vanzemaljci!
Prie koje nakon ovih slede ine miniciklus pod nazivom Uspomeni na Rejmona Kenoa. Sve su imenovane vebama, iako se u
stilskoj varijaciji kenoovskog tipa autorka ogleda samo u prvoj od njih.
Povezane su likom Balkanske proroice, s tim to njen status u prve
dve i treoj od pria nije identian. U prvim dvema ona figurira kao lik
(Prva veba: Buridanov magarac), odnosno lik i pripoveda (Druga veba: Sedim i ekam). Trea pria, naslovljena po slici tankog
meseevog srpa na crnom nebu A smile without a cat jeste
oma Kenou na sasvim drugaiji nain. U njoj se ne varira stilizacija
zadate siejne sekvence (ovek u autobusu), niti bilo koje epizode iz
romana, ve se daje niz hipotetinih situacija kojima se dovodi u pitanje logika konzistentnost pria o putovanju kroz vreme. U kratkom,
grotesknohumornom traktatu Mirjana Deteli sueljava iskustva
Balkanske proroice, iji ivot prati uobiajenu vremensku strelu, i
dorkasa Iskaroda, koji moe da pravi skokove unapred i unazad,
svodei na apsurd ideju o dvosmernom kretanju kroz vreme:
[] E, sad, iz take B dorkas rei da skoi u taku C,
koja je na vremenskoj osi izmeu take A i smrti balkanske
proroice, ali na neki drugi kontinent. To bi onda znailo da
u isto vreme moe biti na dva mesta, kao bog, otprilike, to
jeste fantastina, ali sasvim OK dodatna pretpostavka. Ali
ako iz take B skoi u taku C na isto mesto, u ivot dotine
dame, onda ili mora da uzme ono staro oblije jer je u tom
vremenu s njom ve bio i iveo, i da radi iste stvari koje je
radio, ili moe da uzme novi oblik i postane njen ljubavnik,
recimo. I tada nesrena proroica, svoj vidovitosti uprkos,
ivi u iliuziji da voli dva oveka, ili da vara dva oveka, ili
da iskoriava dva oveka, ta god
Trei deo romana Drugi odlazak obuhvata prve i poslednje dogaaje u hronolokom nizu:40 priu o nastanku i propasti
40 Izuzetak su poslednje reenice prvog dela romana (Dorkasi) smetene u neodreenu budunost: Dvehiljadedvanaesta je dola i prola i nita se naroito nije
desilo. Mnogi su ostali razoarani to se kalendar Maja zavrio bez posledica, to nije
dolo do smaka sveta, to se magnetni polovi nisu dramatino obrnuli, to se nivo

178

At(a)lantide i nekolicini At(a)lantiana koji su preiveli kataklizmu

i osnovali red dorkasa (Summa Theologiae: Atalantis), i priu o
konanom nestanku svih predstavnika ovog ezoterinog reda 2012.
godine, koja je i poslednja u kalendaru Maja. Drugi odlazak ne
objedinjuje samo vremenski ve i u stilskom i anrovskom pogledu najudaljenije prie. Dok je kraj romana amalgam avanturistike i (nauno)
fantastine proze, Summa Theologiae: Atalantis jeste duhovita, ali
jetka i razorna parabola u kojoj se, kroz reinterpretaciju Platonove
verzije o propasti drevne civilizacije, pripoveda o dogaajima koji su
prethodili osnivanju okultnog antikog reda i istovremeno otvara niz
pitanja vezanih za same temelje religioznosti i predstave o prirodi boanskog. Ovim poglavljem romana Mirjana Deteli nadovezala se na
onu liniju koju u evropskoj i svetskoj literaturi ocrtavaju Tomas Man
(Zakon), Leek Kolakovski (Klju nebeski, Razgovori sa avolom) i
oze Saramago (Jevanelje po Isusu Hristu), s tim to, za razliku od
pomenutih pisaca i filozofa, ona ne gradi parabolu na fonu biblijske
predaje, ve antikog mita i Platonovih dijaloga.
Radikalan otklon u odnosu na izvornu, Platonovu priu ( jer starije
zabeleene nema), ali i u odnosu na uobiajene mitske i religijske koncepte opaa se u tome to se kreiranje jedne civilizacije opisuje sasvim
atipino. Boanstvo koje je stvorilo Atalantis, i koje je za sebe odabralo
ime Atalanta, ne stvara ni svet, ni zveri, ni bilje, ni prvog oveka i enu,
ve, poput vila u usmenoj poeziji gradi grad. 41 Privuena na Zemlju
iskrom duha, Atalanta odabira najlepe od svih mesta ostrvo na
prostoru dananjeg Viktorijinog jezera i na njemu podie polis u koji
poziva odabrane. Na osnovu analogije po zvuanju prizvan je grki mit
o Atalanti (Atlantida/ Atalanta)42 i stopljen s Platonovim predlokom:
svetskog mora nije popeo za 12 metara kao posledica efekta staklene bate i topljenja
leda na polovima, to Zemlja nije stala i to veliko nepoznato nebesko telo iz svemira
nije udarilo u nju. Potovaoci lika i dela Zaharije Siina sa aljenjem su konstatovali
da je Dvanaesta planeta nastavila da postoji samo u knjigama i starim epovima, to
znai da nije ula u perihel koji bi Zemlju doveo do ivice propasti i strani Nibiruanci
nisu pokorili ljudsku vrstu []
41 Autorka se, inae, vie decenija profesionalno bavi i usmenom formulom (grad
gradila) ( : , 1996) i temom grada (Epski
gradovi: leksikon, 2007).
42 Putem grkog mita asociran je i niz internacionalnih motiva, poznatih i u srpskom
i junoslovenskom usmenom korpusu: Iako se najee pojavljivala kao ena, iako je
nosila ensko ime koje je sama sebi izabrala, Atalanta je birala pol prema raspoloenju

179

Za razliku od onoga to se kasnije, tokom mnogih

milenijuma koji e doi, prialo o njoj, Atalanta nije bila
niija ki, nije poticala ni iz Beotije ni iz Arkadije i nije bila
Artemidina hipostaza. Atalanta ak nije bila ni ena, uostalom ni mukarac, nije imala ni pol ni stalan oblik, a naroito
nije bila lovac i edna devica. Ona je, naprotiv, ivela sa
zverima isto kao sa ljudima i niko se u njenom gradu nije
usuivao da joj ponudi krvne rtve. Mora biti da je struktura
njenog bia bila fluidna jer se lako i brzo menjala iz oveka
u ivotinju, pa u pticu, pa u vodu i biljku. To su posle mogli
i drugi bogovi, ali je Atalanta to izvodila javno, na oigled
svih, i niko u njenom gradu nije laka srca dizao ruku na
druga bia jer se nikad nije sigurno znalo da neko od njih
sluajno u tom trenutku nije Atalanta.
Iako je ve i sama koncepcija boanstva metamorfa, shapeshifter-a,
dovoljno provokativna i (u obliku u kojem je data u romanu) nova, ono
to predstavlja korenito, sutinsko odvajanje od mehanizama na kojima
se temelje religijski sistemi jeste ukidanje rtve, jer na rtvi krvnoj,
beskrvnoj ili molitvi, kao njenom najsublimnijem i najrafiniranijem
vidu poivaju svi kultovi i sve poli i monoteistike religije. U romanu Dorkasi abolirani su i mehanizam dara i uzdarja, na kojem se
temelji koncept rtve, i rtva kao vid komunikacije s bogom. Atalanta
svoje podanike obdaruje najveim tehnikim i ivotnim blagostanjem
ikad vienim, ali nita ne trai za uzvrat:
jer joj je u zemaljskom svetu to bilo mogue, a o svetu iz koga je dola ionako niko nije
nita mogao ni da nasluti. Najpoznatija je pria o njoj kao devojci koja bira sebi mua
utrkujui se sa proscima ona se zaista odrala do danas, ali je kroz mnoge vekove
izgubila sve naroite detalje koji su je u poetku krasili. Na primer to da je Atalanta
najvie volela da tri utelovljena u gazelu i da je, kad odabere nekoga da joj bude par,
i njega ili nju pretvarala u istu ivotinju. Mukarci su posle priali da im je najlepe
bilo u obliju lava, to je lako poverovati, ali ene nisu bile tako odreene. Iz istog
kruga je i pria o Atalanti kao meki koja ukrade neopreznog putnika, odnese ga u
peinu i olie mu stopala, pa on ili ona ne moe nikud i potpuno zavisi od boginje. Ako
ga ne nahrani i ne napoji, mogao bi umreti u peini ali iz nje nije mogao izai tako
je jaka bila mekina magija. Motivi ovih pria razlili su se po svim meridijanima, ali
su pratei Gazelinu reku kroz Egipat i preko Mediterana najdue i najvre
korene pustili na Balkanu, kroz Grku i njenu varvarsku mitologiju koju dorkasi nisu
podgrevali, ali je nisu ni osujeivali.

180

Ona im je, dakle, davala hranu od koje e napredovati

(nektar i ambroziju, kako e se kasnije zvati) i orua koja
materijalizuju stvari, savlauju gravitaciju, omoguuju ljudima da lebde i lete. Mnogo vie od toga zaista nije nikome
potrebno. Oekivala je od njih da sve to upotrebe matovito
i nije bila zgroena nad uvrnutim, mranim, agresivnim
primenama njenih darova. Atalanta je bila bog u pravom
smislu, ni strog ni blag, umereno zainteresovan voa eksperimenta uivo.
Ona, uz to, ne samo da ne trai rtvu, ve ne trai ni da bude
jedino boanstvo, to je detalj koji iz dosta specifinog ugla baca svetlo
na prvu i drugu zapovest hrianskog boga Ja sam Gospod Bog
tvoj [] nemoj imati drugih bogova uza mene; Ne gradi sebi lika
rezana niti kakve slike [] nemoj im se klanjati niti im sluiti, jer sam
ja Gospod Bog tvoj (2 Moj. 20, 25). Dok po biblijskom predanju zbog
ogluenja Mojsijevih sunarodnika o ove zapovesti i tovanja zlatnog
teleta nad celim narodom titra opasnost od Jehovine odmazde (ko
mi je zgrijeio, onoga u izbrisati iz knjige svoje; 2 Moj. 32, 33) to
je Tomas Man bravurozno reinterpretirao u pripoveci Zakon u
Legendama o nestanku Atalanta mirno, bez osvetoljubivosti i ljutnje,
posmatra kako Atalantiani izmiljaju kultove i bogove i grade idole.
Ta dareljivost postaje, meutim, kamen razdora izmeu nje i njenih
podanika, jer se rtva pokazuje neophodnom ljudima, iako je boanstvo ne trai. Time se, u uzvesnoj meri, autorka pribliava teorijskom
konceptu Rene irara (Nasilje i sveto) i ideji da rtvu zahteva globalna
psihologija zajednice, tradicionalne koliko i moderne, koja povremeno zapada u krizu i prevazilazi je rtvovanjem. Istovremeno, ovako
postavljena pria otvorila je prostor da se ljudska priroda sagleda s
pozicije krajnjeg antropolokog pesimizma (to je, inae, jedna od
bitnijih dimenzija poglavlja o Atalanti). U grotesknosatirinom vidu
opisani su pokuaji itelja da boginju Atalantu navedu na dogovor, da
zatite njenu materijalnu pojavu i propiu joj dane za metamorfozu,
kako bi stvorili mogunost za prinoenje rtve, a potom, s dobrom
dozom cinizma, gotovo sarkastino, i nastajanje pokreta za osloboenje oveka od tiranije boga, s retorikom koja dosta jasno upuuje na
savremeni trenutak:
181

Novi pokret za osloboenje oveka kao da je postojao neki stari ili bar stariji zastupao je tezu da ljudima
treba patnja ne bi li poeli da misle svojom glavom, da ih
je dobar ivot zaglupeo i unazadio, oduzeo im inicijativu,
ideje, genijalnost, sve ono to su pre Atalantine pojave imali.
Oni su stvarno verovali da su njihovi preci sami podigli svoj
grad i uinili ga udom poznatog sveta. Sa njihovih tribina
grmelo je da ih nikakav bog nije tome nauio, i da su
prema tome sposobni da ive sami i brinu o sebi bez pomoi sa strane. Dostojanstvo oveka postalo je glavna tema,
parola na svim plakatima, formula na svim usnama, a niko
nije ni primetio da se dostojanstvo ovekovih proizvoda i
ostalog ivog sveta uopte i ne pominje. Niko, uostalom, nije
ni mogao rei ta su oni stvarno hteli, zato su bili tako ljuti
i besni, ta su nudili zauzvrat.
Kulminacija i stiavanje se, meutim, ne ostvaruju putem rtve,
to je dosta jak kontrapunkt u odnosu na hrianstvo i druge religije.
Dok se po biblijskom predanju svet isti Hristovom rtvom, jer ivi bog
prima na sebe ljudske grehe i umire na krstu, u Legendama o nestanku
ivo boanstvo u jednom trenutku poprima oblije dinovske ptice i
gubi se u nebeskim visinama. Odlazak Atalante, barem isprva, izaziva
slian efekat kao i rtvovanje pharmakosa: tenzija poputa, smiruje se
napetost meu ljudima, nastaje veselje. Hepiend je, meutim, prividan,
jer injenica da zbog pobune Atalantiana nije bilo nikakve odmazde
razobliava prirodu odnosa ivog boanstva prema njima i, uopte,
mogunost komunikacije s boanstvom: do Atalante ne dopiru ni rtveni darovi, ni blasfemija. Ona ne nagrauje pravoverne i ne kanjava
grene, to je jo jedna ravan na kojoj se koncept boanstva Atalante
bitno razlikuje i od hrianskog i od drugih religijskih sistema. tavie,
ovaj duboki, sutinski, koreniti komunikacijski prekid izmeu oveka i
boanstva autorka do krajnosti ogoljuje, pa i produbljuje, naznakom da
Atalanta pobunu do koje su Atalantiani toliko drali nije ni primetila.
Time se, najzad, podriva jo jedan od temelja velikih religijskih sistema ideja o bojoj empatiji dovedena u hrianstvu do ekstrema
figurom Bogooveka koji krvari i (fiziki) pati na krstu. Atalanta ne
saosea s ljudima i ljude ne razume, isto kao to ni oni ne razumeju
182

nju. Za nju je ovek sistem s neshvatljivim amplitudama kada je re o

emotivnoj sferi i odreenim termodinamikim ogranienjima, u sluaju
fizikih i fiziolokih dispozicija.
O kako radikalnom konceptu boanstva je re u datom romanu
svedoi injenica da se u savremenim hrianskim tumaenjima prirode boga i porekla zla u svetu, koja nisu mogla prenebrei ni line
ni dvadesetovekovne civilizacijske traume (Auvic), pre odustajalo od
ideje o svemoi boga, nego od aksiomatske empatije s ovekom: Lake
mogu da oboavam Boga koji mrzi patnju ali ne moe da uini da ona
nestane, nego da oboavam Boga koji ini da deca pate i umiru, bez
obzira na bilo kakav uzvieni razlog (Harold Kuner).
injenicom da Atalanta drevni grad ne naputa iz odmazde prema
nepokornoj pastvi razaraju se, pri tom, i tradicionalne matrice i modusi pripovedanja o poljednjem vremenu. Boginjin grad i ljudi u njemu nestaju u kataklizmi koja pogaa ceo jedan deo Afrikog kontinenta
i drastino menja njegovu geoloku strukturu, to je prepoznatljivo
mesto u tradiciji pripovedanja o gaenju civilizacija. Oni, meutim, ne
nestaju zbog boje odmazde, kao u mitovima, eshatolokim predanjima
i epskim pesmama, ve zbog tektonskih poremeaja kojima uzroci nisu
ljudska ogreenja. Svesna topinosti motiva smaka sveta i implikacija
koje proistiu i iz biblijskog i iz drugih arhainih koncepata i narativnih
obrazaca, Mirjana Deteli veto ukazuje na to da se uzonoposledina
veza izmeu greha i kazne uspostavila tek naknadno, u predanju o
propasti Atalantisa, ali da je izvorno nije bilo:
Kasnije se prialo da se zemlja rasela i grad potonuo
odmah po njenom odlasku i da je ona, verovatno, znala kad
e to biti pa je pobegla na vreme, ali je injenica da se itave
tri generacije nije nita od toga desilo. U tom periodu nastale su prie koje su potom obile svet i ugradile se u folklor
gotovo svih naroda koji danas ive na Zemlji.
Time je na neobian nain akcentovana antropocentrinost religijskih sistema, a osnovni postulati religijske svesti same ozbiljno
uzdrmani: svet ne nastaje zbog oveka, niti zbog njega nestaje. Logika zbivanja i ispravnost ili neispravnost ljudskog ponaanja ne stoje u
uzajamnoj vezi. tavie, Atalanta se tek delimino i povremeno uplie
u tok dogaanja i uopte ne pokazuje ambiciju da upravlja ljudskim sve183

tom i ljudskim sudbinama, ime se u izvesnoj meri priziva homerovski

koncept, u kojem iznad Zevsa, Olimpa i ljudi stoji Sudbina:
Sve bi se u biti odvijalo na slian nain i da se Atalanta
nije pojavila u Oku jednoroga, naroito u sluaju najosetljivijih socijalnih pitanja kao to su bolest i siromatvo. Ljudi
nisu shvatali zato boginja nekog moe da izlei a nekog
ne i bili su skloni da u izboru te vrste vide njen hir i linu
odluku. Znali su da ne smeju prinositi rtve, ali su zato palili
svee i doseali se na razne naine kako da je umilostive,
zavidei jako onima koje je boginja volela vie od drugih.
Takve su podmiivali svim i svaim da odaju tajnu dospevanja u Atalantinu milost, pa ako nisu dobijali odgovor
kojim bi bili zadovoljni, deavalo se da primene silu ili ak
i da ubiju nesrenika. Nikom jedino nije palo na pamet da i
iznad bogova postoji instanca non plus ultra neumitan i
neodloan momenat pohabanosti, istroenosti tela.
Odustvo empatije ne znai, meutim, da je Atalanta i manje
humana od hrianskog ili bilo kog drugog boga. Naprotiv: ona je
jedino boanstvo koje bezrezervno i neproraunato daje, nita ne traei za uzvrat, i jedino boanstvo bez sistema sankcija za nepotovanje
sopstvene instance. oveanstvu, kakvim ga Mirjana Deteli (s dosta
osnova) vidi, takvo boanstvo nije, meutim, bilo potrebno. Stoga ono
proteruje Atalantu i ustoliuje druge, sebi slinije bogove. Tek e
duga evolucija, od gotovo dvanaest milenijuma (ako je verovati Platonovim navodima o vremenu kada je nestala Atlantida 9000 godina
pre Solona), iznedriti pokoljenje homo universalis-a, ljudskih potomaka
koji, stvoreni bez polnih specifinosti, nee praviti razlike po polu, i,
kadri da menjaju oblik kao i njihova rodonaelnica, Atalanta nee
diskriminisati druge vrste. O raanju homo universalis-a iz zelenog
jajeta koje je na Zemlji ostavila Boginja u dubinama planine Rtanj i
nestanku dorkasa, koji je bio zalog tome, pripoveda se u poslednjem
poglavlju romana, sastavljenom iz pria Dolazi Teofil, Dolazi
Olaf, Saveznici, uvari i Odlazak.
Iako se i ranije u romanu sreu elementi karakteristini za avanturistiku prozu (doivljaji pirata, pad u ropstvo i oslobaanje iz njega,
nepoznato poreklo junaka, odlazak u daleke zemlje i sl.), takvom
184

bi se prevashodno i u celini najpre mogao smatrati njegov poslednji

deo. Na fonu tradicionalnih i urbanih legendi o Rtnju, za koji su se,
zbog njegovog neobino pravilnog piramidalnog oblika vezale prie
o drevnim civilizacijama, zakopanom blagu, ometanju radara, kruenju vanzemaljaca i sl., autorka gradi klasian avanturistiki zaplet
o traganju vie zainteresovanih strana pod razliitim izgovorima
i na osnovu stare i teko itljive mape, sline Tabuli Peutingeriani za dragocenim Atalantinim oruem pohranjenim u rtanjskoj
peini. Pokazujui jo jednom izuzetan dar za uoavanje analogija
meu modelima pripovedanja, Mirjana Deteli je mone sprave koje
je boginja poklonila Atalantianima da bi im uinila ivot ugodnijim
ankove koji isceljuju, specijalno konstruisane mlaznice, kaduceuse
koji omoguuju let i pomeranje izuzetnih masa i pandore koje proizvode hranu potrebnu u odreenom trenutku kao i intervencije na
njihovom genomu u oblasti dugovenosti i granica rasta, postavila
u jezgro univerzalnih mitskih i folklornih pria o starim pokoljenjima
giganata, leteim biima i junacima, i nepresunim izvorima hrane, o
kojima su matali gladni i potrebiti u svim vremenima. Slino Vladimiru Propu, koji je pronaao strukturni model kadar da obuhvati itav
korpus evropskih bajki, Mirjana Deteli osmislila je bazinu priu u
koju se moe uklopiti, i iz koje se u dijahronoj perspektivi moe
derivirati najvei deo mitskofolklorne batine:
Dugi ivot starozavetnih praotaca, besmrtnost antikih giganata i balkanskih divova starinaca, svi germanski
i nordijski dinovi sa planine samo su folklorna, mitska,
legendarna reciklaa prvobitne prie o ljudima koji su se
spustili sa Atalantinih visoravni.
[]
Njegov najpotpuniji prikaz ostao je sauvan u klasinim
statuama boga Hermesa/Merkura iji su glavni atributi
kao to je poznato tri krilate stvari: kapa (petasos), sandale (talaria) i tap (caduceus). U samoj stvari, itav komplet
je bio antigravitaciona maina, a Atalanta je bila vrlo zadovoljna sobom kad je odluila da mlaznice za odreivanje
smera kretanja budu u obliku stilizovanih krila. Smatrala
je to vrlo poetinom metaforom.
185

U vekovima koji e doi, poto je tama potpuno prekrila

nastanak, ivot i propast Grada, ljudi su na razne naine
pokuavali da ree zagonetku slobodnog letenja, ali su se
uglavnom drali onog to im je bilo dobro poznato: konja
i konjanika. Najjednostavniji nain bio je dodavanje krila:
ako se dodaju konju, dobijali su se mitski krilati konji kao
Pegaz i Jabuilo, ali ako se dodaju konjaniku, konj postaje
izlian i javlja se letei junak, Aneo Gospodnji kako ga
opisuju i Stari i Novi zavet, plemeniti vitez Relja Krilatica
ili udesno bie vila sa 'krilima i okriljem'.
[]
Jedino etvrti Atalantin alat, pod znakom s (zemlja),
nije uopte sauvan ni na jednoj slici i ni u jednom materijalnom vidu, ali je zato ugraen u tradiciju apsolutno svakog
naroda na svetu. Re je o uvenoj Pandorinoj kutiji, koja je
u mitologiju ula kroz metatezu, to uopte nije neobino.
Pandora, zapravo, nije bilo ime ene, princeze i vlasnice
udesnog predmeta, ve predmeta samog: kutija je bila ta
koja se zvala Pandora (u znaenju: obdarena svime) i ne bez
razloga, davala je hranu bez ogranienja i bez prestanka
(otuda znak hraniteljice ZEMLJE).
Potragu dorkasa Teofila za Atalantinim nasleem autorka je
motivisala otkriem Rtanjskih tablica kamenog reljefa s prikazom gigantske labudice i jajeta iz kojeg se izleu blizanci, pogreno
interpretiranog kao slike grke boginje Lede i epizode raanja Kastora
i Poluksa. Putem pronaenog rukopisa, u priu se ukljuuju dve egzotine sudbine iz XVII veka (dominikanca fra Anselma i tvorca tablica
Reperitusa/ Repa) i, u skladu s modernim pripovednim uzusima i toposima anra, jo jedna zainteresovana strana: vedski antropolog Olaf
Svenson (sa svitom tajno naoruanih i u crno odevenih najamnika),
koji poseduje sve prerogative pijuna negativca, ime autorka pravi direktan oma ne samo filmovima o Indijani Donsu, ve i putem igre
s modernim teorijama zavera u kojima je ugovor s avolom zamenjen
podanitvom obavetajnim slubama, a tajna znanja pravovremenom
informacijom i moima politike manipulacije serijalu o Dems
Bondu i ivim urbanim predanjima:
186

Interesantno je, meutim, bilo da Svenson, tako izuzetan u poznavanju ne samo grkog i latinskog ve i sanskrita,
koptskog, aramejskog, hijeroglifa i klinastog pisma, nije
uopte imao dara za moderne evropske jezike, ali je vrlo
dobro i teno govorio srpski. On sam je to objanjavao okolnou da je celo detinjstvo u epingu proveo druei se sa
decom gastarbajtera iz Jugoslavije koji su stanovali u kui do
njegovih roditelja. Zli jezici su, meutim, irili neproverenu
priu da je to sve paravan, da je veinu njegovih radova o
starim kulturama napisala grupa talentovanih studenata
honorisana parama amerike dravne bezbednosti i CIA,
da su sva iskopavanja na kojima je Svenson uestvovao bila
u zemljama i krajevima u kojima je po njegovom odlasku
izbijala pobuna ili pu i da je njegovo pravo obrazovanje
vezano za gerilsko ratovanje i prodaju oruja.
U dinaminoj prii koja prati potragu za blagom variraju se toposi avanturistike literature i filmografije, zameu tragovi, podmeu
lane mape i dokumenta i, u kombinaciji s postupcima popularnim
u modernoj fantastici (otvaranje crvotoina, kanala kroz prostor i
vreme), iznova osmiljava motiv prolaska kroz dobro uvani prolaz/
vrata zahvaljujui poznavanju specijalne ifre ili jedinog ispravnog niza
postupaka. 43 Niu se, pri tom, i klasine komine situacije, zasnovane
na efektu ulanavanja i kumulacije, kao i detalji preuzeti iz literature
koja drai crpi iz formulainosti i prepoznatljivosti slika.
Demonske crte ne poseduje, meutim, samo suprotna, vedska
strana, ve i dorkas Teofil, koji povezuje razliite vremenske ravni i
razliite rukavce prie i zapravo je glavni organizator potrage za blagom. Opisujui Teofila, autorka pravi jasne aluzije na figuru profesora
Volanda iz Bulgakovljevog Majstora i Margarite (besprekorno sivo odelo, pojava maka, ovlano pokazivanje dokumenata, slabo podnoenje
43 Nisu lana, odgovorio je Teofil ozbiljno. Samo nisu obina. Kao ni ova druga.
To ti je kao sistem spojenih sudova u neku ruku. Na ova vrata ne moe ui ako
nema ta da proturi kroz ona prva. Zato nam je Olaf bio potreban, a ti si traio da
ga se reimo i da idemo sami. Onda bi neko od nas morao kroz njih da proe, a gde
bi zavrio nikad se ne zna jer kad se ona prva vrata zatvore, proradi neto kao mala
crna rupa, ili crvotoina kroz vreme-prostor ovde na Zemlji. Poenta je u tome to ona
ne miruje i nikad ne zna gde e zavriti u pustinji, na nekom ledu, pod morem,
na drvetu.

187

svitanja, opaska koju sam u jednom trenutku pravi da Nomen non est
omen svaki put), i ova formalna analogija meu likovima pokazae se
u epilogu sutinskom. Teofil e, jedini od atinskih dorkasa, pokuati da
rtvujui beogradskog mladia Jovana Dobria zvanog ani, slikara
po obrazovanju, a kuvara po profesiji, i asistentkinju sa katedre za arheologiju Suzanu imon, zvanu arli sprei izlazak dva primerka homo
universalis-a iz Atalantinog jajeta, s argumentima da e nova vrsta ne
samo smeniti staro oveanstvo, ve i razoriti sve tekovine civilizacije:
Mnoie se, naravno, a i dugoveni su, mogu da ekaju. Oni mogu da menjaju pol, izgled i vrstu, da raaju
naizmenino. ta su onda oni svojoj deci? Majke, oevi,
kuni ljubimci? Ko e zidati kue, ko e praviti nametaj
kad je jednostavnije biti riba i spavati na dnu mora. Kome e
trebati avioni i vozovi samo leti kao ptica i zaas stigne
gde hoe. Najmanja je muka to nee smeti da jede meso
jer bi ti se moglo desiti da zakolje roenog strica mislei
da je prase. Niko se vie ne bi oblaio, bilo bi smeno troiti
pare na to. Uostalom, ni para ne bi bilo sve bi postalo
relativno i nevano. Shvata li, institucije drave i kulture
nestale bi u prvoj generaciji. Nestale bi zemlje i gradovi,
svet ne bi vie bio ono to jeste. Sve bi moralo da pone
ispoetka, na potpuno drukijim osnovama. Samo to kod
homo sapiensa to ne ide tako. Prvo bi se vodili ratovi. Prvo
bi krenula apokalipsa.
Teofilove rei pokolebae u odsudnom trenutku na kratko Jovana
Dobria, s tim to e Jovanov pravac razmiljanja prizvati raspravu o
ulozi religije i religijskih institucija u ljudskoj istoriji:
'I opet e nam boja deca krojiti kapu' pomislio je
sa uasom jer to nikad nije moglo proi bez mora krvi, pa ni
sada nee. I uopte, kako izgleda ivot sa potpunom empatijom? 'Mene sve rane moga roda bole' nee u tom sluaju
biti metafora ve lino iskustvo. 'Boe mili!' stresao se
Jovan u sebi 'moda je Teofil ipak u pravu.'
Prevladae, ipak, nepatvorena Jovanova humanost i stav da niko
ko je ve roen ne bi smeo biti lien prava da odraste, bar donekle,
188

zmijskom paradoksu uprkos, te e se leta 2012. dve blistave

zvezde na elima dobrih dinova bez spoljanjih obeleja pola pomoliti iz gigantskog zelenog jajeta. Otpoee smak sveta prizvan i motivom poslednje godine u kalendaru drevnih Maja i oitom analogijom
koja se uspostavlja izmeu drugog odlaska dorkasa i biblijskog predanja
o drugom Hristovom dolasku i kraju vremena. Meutim, dok u Jovanovom otkrovenju i svim drugim mitskim, folklornim, knjievnim i
filmskim apokalisama poljednje vrijeme i nestanak ljudske rase
uzrokuje kataklizma kosmikih razmera (potop, sua, steroid koji
udara u Zemlju, virus), u Legendama o nestanku smak sveta je tih
i neprimetan: na scenu stupaju bia mnogo inteligentnija, vitalnija i
dobronamernija od homo sapiensa, i ona e, bez dramatinih dogaaja,
panike i stradanja, smeniti vremenom ljudsku rasu i civilizaciju. Jo
jednom, i to na mestu gde bi se zaista teko moglo oekivati, autorka
izmie zamci antropocentrinosti: kraj ljudske rase nije apsolutni kraj,
ona je samo jedna ni najbolja, ni naznaajnija, ni najdragocenija
u nizu mnogih koje je ve zadesila i koje e zadesiti ista sudbina.
Pripovedajui o izmiljenom okultnom redu i nastanku nove vrste, autorka istovremeno ispisuje dirljivu romansu izmeu nespretnog
kuvara koji trenutke fizikog i duevnog bola prevazilazi matanjem
o torti iz snova, prelivenoj okoladom, ispunjenoj marcipanom i
kandiranim trenjama, sa bademom i grilijaem, izobilno ukraenoj
prasiima, labudima i ljivama od eera, torti koja plovi na oblaku od
mandarina i laga, i zaljubljenice u nene staklene svetove i stripove,
u kojima su stvari bezazlene, a dogaaji i likovi logini. Ovaj par
mladih ljudi po Teofilovom svedoenju, jedan od samo dvatri koji
je u njegovom dvomilenijumskom iskustvu dobio u istom trenutku istu
hranu iz dveju pandora skrasie se u idilinom rtanjskom podbru, u Skrivenoj dolini, s mazgom Micom, dvema kobilama, makom i
dobrim dinovima shapeshifter-ima, ime su junaci, pria i literatura
vraeni u davno naputeni arkadijski ambijent.
anr romana, odavno prepoznat kao amorfan, rastegljiv, bez
kanonskih stega u tematskom i formalnom pogledu, u XX veku
obogaen je implementima iz oblasti filma, slikarstva, fotografije i sl.
Ipak, i sa savremenim italakim iskustvom i modernim (i postmodernim) horizontom oekivanja, susret sa anrovskim i stilskim obiljem
189

Legendi o nestanku jeste neobian i iznenauje: autorka pravi luk od

poglavlja napisanog u maniru krajnje studioznog naunog rada (koji
delimino jeste i studija sama), preko niza pria koje iz vie perspektiva
opisuju dogaaje vezane za dorkase u razliitim vremenima, kulturama i geografskim zonama, stilskih vebi u kojima se ista figura
sukcesivno javlja kao lik, pripoveda i predmet rasprave, traktata
kojim se propituje logika nedoslednost imanentna ideji o putovanju
kroz vreme, urnebesnih varijacija tradicionalnih i urbanih predanja
(o dobitku na LOTO-u, vili ljubovci, zakopanom blagu, susretima
s vanzemaljcima i paranormalnim iskustvima) i izuzetne parabole i
reinterpretacije mita o Atlantidi, do vetog spoja visoke fantastike
s avanturistikom i ljubavnom priom; od naunog diskursa i distancirane naracije u treem licu, preko manira pronaenih rukopisa i
drevnih zapisa, novinskih lanaka i fiktivnih studija (datih izvorno
i u prevodu), linih ispovesti, pisanih standardnim jezikom ili u
specifinom idiomu (dijalektu ili argonu), do jednostavnog i uzbudljivog pripovedanja karakteristinog za trivijalnu knjievnost. Iza ive,
zanimljive, na momente ironine i duhovite prie stoji velika erudicija i
dobro poznavanje istorije naroda i kultura drevnog Levanta: Mirjana
Deteli se s lakoom i nepretenciozno kree u velikom vremenskom
rasponu, od hipotetinog nestanka Atlantide, gotovo 10 000 godina
pre nove ere, preko ranog i poznog srednjeg veka, do velikih ratova u
XX stoleu i ruenja berlinskog zida, i kroz kroz razliite oblasti
filozofiju, istoriju ideja i obiaja, slikarstvo i arhitekturu, fortifikaciju
i, naravno, literaturu (od antikih mitova, dijaloga i kosmogonija i
balkanskog, slovenskog i evropskog folklora, preko srednjovekovnih
teolokih rasprava i putopisa, do Alise u zemlji uda, Bulgakova, Kenoa
i savremenih strip i filmskih ostvarenja), prijemiva podjednako za
najnie i najvie slojeve kulture. U ovom neobino arolikom i kompleksnom romanu, kroz uzbudljivu i dinaminu priu, pripoveda se o
venosti i smrti, o bogu i ljubavi, o deljenju s drugima i ljudskoj prirodi Istovremeno, Legende o nestanku jesu i oma pripovedanju kao
takvom, i prii kao takvoj, kadroj da se u beskonanom nizu varijacija,
isputajui pojedine delove i apsorbujui nove, neprestano obnavlja i
uvek svea i snana uzdie iz pepela sopstvene lomae.
Lakoa i spretnost s kojom se Mirjana Deteli kree kroz anrove,
teme, kulture, vremena i stilizacije, istinskoj zaljubljenici u usmenu
190

epiku, kakva je autorka ovih redova, prosto nameu asocijaciju na rei

neobinog bana Starca Milije, tim pre to igrom sluaja, po homonimiji, prizivaju jednog drugog stvaraoca i eruditu, takoe odanog mitu,
folkloru i literaturi:
Mogu Turski, i mogu Manovski,
I Arapski jezik razumijem,
I na krpat sitno Arnautski
Lidija Deli

191

Mirjana Deteli
LEGENDE O NESTANKU
Mirjana Deteli 2012
Tardis 2012
Izdava




Za izdavaa
Urednik
Priprema
Naslovnica
tampa
Tira
ISBN

Tardis
Ustanika 183/4
11050 Beograd
http://www.tardis.rs
office@tardis.rs
Spomenka Pululu
Spomenka Pululu
arko Milievi
Borivoj Ivanovi
SkriptaPtica International
300
978-86-6099-036-7

CIP
,
821.163.413
821.163.41.093 .
, , 1950
Legenda o nestanku / Mirjana Deteli. Beograd : Tardis, 2012
(Beograd : SkriptaPtica Internacional). - 189 str. : ilustr. ; 24 cm
Tira 300. Napomene uz tekst. Str. 169191: Mogu turski, i mogu
manovski / Lidija Deli.
ISBN 978-86-6099-036-7
a) , (1950) " "
COBISS.SR-ID 192580620

Mirjana Deteli je roena u Beogradu, 27. 12. 1950. Doktorirala

1992. na temi Poetika prostora u srpskoj deseterakoj epici. Jedno vreme
predavala narodnu knjievnost na Filozofskom fakultetu u Niu.
Nauni je savetnik u Balkanolokom institutu SANU.
Knjiga Legende o nestanku sastoji se od tri celine. U prvoj, Dorkasi,
opisani su doivljaji i sudbine dorkasa, pripadnika okultnog antikog
reda poreklom iz mitskog Atalantisa (Atlantide), koji su otkrili kamen
mudrosti i tajnu putovanja kroz vreme. Zahvaljujui tome misteriozno,
bez traga, nestali su iz atinskog svetilita poetkom petog veka pre
nove ere, u doba najveeg grkog straha od persijske invazije. Druga
celina, Umetnute strane, nadovezuje se na Dorkase serijom kratkih
svedoanstava o susretima obinih osoba s ukletim putnicima kroz
vreme, isprianih iz suprotne, ljudske perspektive. Trea celina,
Drugi odlazak, u ijem naslovu prepoznajemo poigravanje biblijskim
predanjem o drugom Hristovom dolasku i semantikim implikacijama
tog dolaska, najira je u vremenskom rasponu i see od postanka reda
mistinog dorkasa, koji se vezuje za civilizaciju Atlantide i propast
legendarnog polisa u kataklizmi, do momenta njihovog konanog nestanka poetkom XXI veka i raanja nove, savrenije vrste od ljudske
homo universalisa. Priom su, dakle, obuhvaene tri legende o nestanku: legenda o nestanku dorkasa iz atinskog hrama, kada su preli u
drugu dimezniju postojanja i stekli privilegiju putovanja kroz vreme,
legenda o njihovom konanom nestanku, koji je bio cena nastanka homo
universalisa, i legenda o nestanku Atlantide, koji se zbio na poetku.

http://www.tardis.rs