ARHAJSKI PERIOD

Arhajski stil je period procvata umetnosti, ne samo u grncariji, vec i u monumentalnoj arhitekturi i
vajarstvu. Ovaj stil je bio vii po rangu od geometrijskog. Iako mu nedostaju glavne odlike klasicnog
stila uravnoteenost i osecanje savrenog, odlikuje se sveinom. Arhajske vaze su manje od svojih
prethodnica (grncarija nije vie sluila za nadgrobne spomenike). Mnogo je jace isticanje teme, a
prikazani su prizori iz mitologije, legendi i ivota. Narocito visok umetnicki nivo uocavamo medu
atinskim vazama (atinski stil crne figure na crvenoj podlozi VI vek p.n.e.). Na posudu iz sredine
estog veka se nalazio potpis umetnika. Neke od arhajskih vaza poseduju tako karakteristican stil da se
njihov umetnicki rukopis moe poznati i bez potpisa. Arhajsko slikarstvo nije bilo ograniceno samo na
vaze. Radeno je i zidno slikarstvo i slike na plocama. Za arhajsko slikarstvo je karakteristicna jasna
ravnomerna boja, pa prema tome zidne slike se nisu razlikovale od slika na posudu. U V veku p.n.e.
grcko zidno slikarstvo dolazi do punog izraza, a dolazi do opadanja slikanja grncarije. stil crnih figura
(kompozicije sa crnim siluetama na crvenkastoj podlozi, detalji urezani iglom, bele dodato preko crnog
da se istaknu delovi) VI vek p.n.e.. Ovakva procedura favorizuje dekorativni i dimenzionalni efekat. U
V veku p.n.e. crne figure na crvenoj podlozi postaju crvene figure na crnoj podlozi (figure se ostavljaju
crvene, pozadina se boji). Arhajska skulptura. Grci su radili skulpturu u mermeru, bronzi, slonovaci i
zlatu. Skulptura je monumentalna, slobodna ili vezana za arhitekturu. Veza izmedu arhitekture i
skulpture je tacno odredena bez improvizacija. Rane grcke statue (650-625 godina p.n.e.) su tretirane
ukoceno, frizure nalik na periku i pripijene odece (enska skulptura). Grcke statue devojke (Kore)
obucene i mladica (Kurosa) nagog, su zaista slobodne skulpture. Njihovi preci su egipatske statue, ali
na egipatskim figurama nikada nema upljina. Dotle se Grcki vajar ne boji upljina ni najmanje, pa
stoga odvaja ruke od rupa i noge jednu od druge. Dok egipatske skulpture izgledaju smirene, Grcke su
napete i pune skrivenoga ivota. Direktan pogled njihovih ogromnih ociju prua najrecitiji kontrast
nenom izgubljenom pogledu Egipatskih figura. Grcka statua je cudno neizdiferencirana, one nisu ni
bogovi ni ljudi, vec neto izmedu kao ideal fizickog savrenstva i ivotnosti koji pripada i smrtnima i
besmrtnima. Tempo razvoja grcke statue je ocigledan i tako Kuros umesto otro uokvirenih apstraktih
povrina dobija zaobljene krivine. Celo telo pokazuje vecu svesnost masivnih zapremina, ali i jednu
novu elasticnost i bezbroj anatomskih detalja koji su dati mnogo funkcionalnije nego ranije. Tip kore je
neto promenjiviji nego tip Kurosa, mada i taj razvoj ide po istoj emi. Dok se ranija Kora ponavlja kao
odjek povrine cetvorougaone ploce, nova tzv. Hera izgleda kao oiveli stub. Isto tako nov je i mnogo
organskiji nacin obrada kose koja pada na ramena u nekim kovrdavim pramenovima, za razliku od

predanje masivne krute perike. Hera ima mnogo prirodniji i neniji osmeh od svih do tada videnih.
Poslednja Kora gubi svoju krutost, a dobija na kitnjastoj, preterano prefinjenoj ljupkosti, tome
doprinosi i boja. Paralelno sa gradnjom hramova javlja se i plastika vezana za arhitekturu u vidu
skulpture reljefa. Pored zabata koji je sadrao narativne scene nije bilo jos puno mesta za koje su Grci
smatrali pogodnim za plastiku na arhitekturi. Eventualno su stavljali slobodne skulpture na vrh i
krajeve zabata, a reljef ispod zabata. Od raskonog plastinog dekora najjaci utisak ostavlja friz. Neto
kasnije reljef na zabatima se naputa, a na njegovo mesto dolaze pojedinacne staute , slobodne,
komponovane da se uklope u zabat. Radene su kao slobodne skulpture, ali ne stoje slobodno moemo
ih zvati super reljef. Izraena je plemenitost duha. Visoki reljef i duboko zasecene figure docaravaju
prostor u dubinu, blie figure su dublje izvajane.

GEOMETRIJSKI PERIOD
Geometrijski stil je najstariji karakteristicno grcki stil u umetnosti. Mi ga poznajemo samo sa bojene
grncarije i sitne skulpture. Grncarija je najpre bila ukraena apstraktnilm arama (trouglovi, ahovski
ornament, koncentricni krugovi), ali oko 800-te godine p.n.e. u okviru tog geometrijskog ornamenta
javljaju se ivotinjske i ljudske figure. Dela su slobodna, nisu vezana za arhitekturu. Radene su figurine
malih dimenzija, oblici su ematski, ksoane skulpture od drvenog debla cija je primarna forma forma
debla. Skulpture su svedene i geometrijske, glava je predstavljena kao krug, torzo kao trougao, noge su
paralelne, a ruke su uz telo. Sve je radeno bez detalja i neskladno. Oko 700 godine p.n.e. grcka
umetnost ulazi u novi period orijentalizujuci stil , koji je pod snanim uticajem Egipta i Bliskog Istoka.
Razvoju ovog stila je doprineo razvoj trgovine. Geometrijski ornament je jo uvek prisutan, ali je
ogranicen na periferne zone amfora i vaza, a zapaamo i spiralne preplete i rozete kao nove motive.
Najvece partije odredene su za narativne scene, tj. figure su jasnije i dominiraju u odnosu na
dekorativne elemente.
Delo

godina

1.

Dionis u cunu

540 g.p.n.e.

2.

Kora

650 g.p.n.e.

3.

Kuros

600 g.p.n.e.

4.

Moskoforos

570 g.p.n.e.

KLASINI PERIOD
Grcka klasika pocinje 461 g.p.n.e.. Posle pada Tiranida probija se cvrsti Dorski stil koji dovodi do
stvaranja klasike V veka novog pravca. Grcko persijski ratovi zaustavljaju arhaiku, a posle vladavine
Tiranida Perikle uvodi demokratiju 510 g.p.n.e. u Atini. Istice se duh i telo iz cijeg odnosa proizilazi
stav o lepom. Tei se ravnotei duha i tela, spoljne manifestacije i unutranje sadrine. Klasika ne
prikazuje coveka onakvim kakvim jeste, vec prikazuje ideal coveka koji je uskladio sebe spolja i
iznutra, tj. svoj duh i telo. U arhaici je bila prisutna fantazija, a u klasici je panja usresredena na
ljudsku figuru koja se analizira kroz proporciju, poloaj u mirovanju, pokret i kompoziciju. Za sklad
proporcija, besprekornu anatomsku cistotu, jasnocu figure kroz odreden stav - kontrapost i pokret
moemo reci da su osnovne karakteristike klasike. Umetnost ide ka optem tipu, univerzalnom tipu
lepote, nema licnog izraza. Skulptura se ne zanima za portretnu umetnost, ali se javlja i specifican
nacin oblikovanja glave i lica. Lepota tela iskazuje i duhovnu lepotu. Za klasicnu Grcku umetnost je
karakteristican prikaz patnje (patos) koja je plemenita i uzdrana, a ne uasavajuca. Klasika tei
neporemecenom miru. Hagelad koji je pripadao strogom stilu je bio ucitelj Mirona, Polikleta i Fidije.
POLIKLET je pomerio stopala, prebacio teite na desnu nogu, usavrio kontraposto, utvrdio ljudske
proporcije ( glava: telo=1:7 ). Napisao je delo o proporcijama Kanon. Do detalja razradio anatomiju
tela. Dela: Doriforos (koplonoa), 450-440 g.p.n.e., uzor otelovljenja klasicnog ideala ljudske lepote
MIRON istraivao figure u naglaenom pokretu. Delo: Diskobol FIDIJA, radio enske figure koje su
pokrivene draperijom kroz koju se pokazuje anatomija tela. Haljina je pripijena uz telo. Radio je u
slonovaci i zlatu, kao i nacrte za Partenonski friz i skulpture Partenona urasle u pozadinu. Fidijin stil
dominirao je do kraja V v.p.n.e..