Pie: Dimitrij Sokolov Mitri

Voleli smo Ameriku. Jasno se seam da smo voleli Ameriku. Kada smo
odrastali, ranih 90-tih, veina mojih prijatelja nije imala sumnje kako da se
odnosimo prema zapadnoj civilizaciji. Dobro. Zar je moglo drugaije?

Za razliku od naih dedova ili ak oeva, mi najveu geopolitiku katastrofu

HH veka uopte nismo smatrali katastrofom. Za nas je to bio poetak velikog
novog puta. Konano smo izvirivali iz svoje sovjetske aure u veliki, stvarni i
sjajni svet. Konano smo mogli da utolimo glad svojih ula. Rodili smo se
moda ne na pravom mestu, ali sigurno u pravo vreme tako smo mislili.

Danas je teko poverovati, ali tada je i oslobaanje Crkve od komunistikog

nadzora bilo u istoj semantikoj ravni sa trijumfom zapadnih vrednosti.
Proslava hiljadugodinjice Krtenja Rusije i prvi koncert Skorpionsa na kojem
se pevalo Wind of Change za nas je to bilo isto.

Ratovi u Iraku i Jugoslaviji nekako su proli mimo nas. Ne samo zato to smo
bili mladi i bezbrini. Ja sam, na primer, ve stairao u Komsomolki [1], u
meunarodnom odeljenju. Gledao sam telekse na engleskom koji su stalno
spominjali Izetbegovia, Mladia i Karadia, ali nisam tim dogaajima
pridavao ozbiljan znaaj. To se deavalo tamo negde, daleko, ne u naem
kraju. Naposletku, rat na Balkanu se meni nije uklapao u nekakvu
antizapadnu logiku. Kakve veze je to imalo sa Amerikom?

Devedesetih smo glasali za Jabloko, ili pred Beli dom da podrimo

demokratske snage, gledali novostvorenu NTV i sluali radio Eho Moskve. [2]
U svojim prvim novinarskim zadacima svakim povodom smo spominjali
nekakav civilizovani svet i verovali kako je on zaista civilizovan. Sredinom
90-tih u naim redovima su se pojavili prvi evroskeptici, ali smo ih smatrali za
divljake. Proveo sam godinu dana u studentskom domu sa komunistom
Petjom i monarhistom Arsenijem. Drugovi iz drugih soba bi se opratali od
mene predvee sa saaljenjem: A ti se vraa u svoju ludnicu.

KOSOVO, PRVI UDARAC

Prvi ozbiljan udarac naoj prozapadnoj ivotnoj orijentaciji bilo je Kosovo. Bio
je to ok, koji je razbio nae ruiaste naoari. Bombardovanje Beograda je
mojoj generaciji bilo isto kao Amerikancima napad na kule-bliznakinje. Naa
spoznaja se okrenula za 180 stepeni, skupa sa avionom tadanjeg premijera
Evgenija Primakova, koji je, uvi za ameriku agresiju, dok je nad Atlantikom
leteo iz Irske za SAD, naredio zaokret i povratak u Rusiju.

U to vreme nije bilo nikakve antizapadne propagande. Naa vlastita NTV nam
je objanjavala svakodnevno da, iako je bombardovanje evropskog grada bilo
malice preterano, Miloevi je bio gad kakvog u svetu nema, i zato je trebalo
da trpimo. Satirini program Lutke karikirao je sukob kao obini spor u jednoj
od naih stambenih zgrada, gde pijani sused mui graanku Kosovu i niko
ne moe nita da uradi osim njenog ljubavnika, krnog momka sa licem Bila
Klintona.

Gledali smo, ali nismo verovali. Nije nam vie bilo smeno. Tada smo ve bili
svesni da je Jugoslavija demonstracija onoga to bi i nama moglo da se desi u
blioj budunosti.

Drugi iraki rat, Avganistan, zavretak odvajanja Kosova, Arapsko prolee,

Libija, Sirija sve to nas je iznenadilo, ali nas vie nije okiralo. Iluzija vie nije
bilo: manje-vie smo znali s kim ivimo na istoj planeti. Ali, uprkos tome, sve
to vreme mi smo nastavili da se kreemo u zapadnoj orbiti.

Nastavili smo da verujemo u mit o zloj Americi, ali dobroj Evropi, kosovski
strah je postepeno otupeo, a na kompromis je zvuao nekako ovako: moda
ne treba da se s tim momcima druimo, ali, na kraju krajeva, moemo da
igramo istu igru. S kim drugo da se igramo?

ak i parada obojenih revolucija donedavno se inila kao red malih pakosti.

Ali onda je doao Evromajdan i za njim estoki graanski rat, koji su na
oigled svih pokazali: krenje svih procedura i pravila i upotreba
demokratskog procesa na teritoriji protivnika to vie nisu bile geopolitike
igre, ve pravo oruje masovnog unitenja. Jedini oblik oruja koje moe da se
primeni protiv drave sa nuklearnim titom.

Sve je vrlo prosto: kad pritisnete dugme i poaljete raketu preko mora,
dobijete istu raketu kao odgovor. Ali, kad na teritoriji protivnika izazovete
lananu reakciju haosa, ne morate nita da dokazujete ili se pravdate.
Agresija? Kakva agresija? To je samo prirodni demokratski proces. Vekovno
stremljenje naroda slobodi.

Mi vidimo krv i ratne zloine, vidimo leeve ena i dece, vidimo celu zemlju
kako se vraa u 1940-te a zapadni svet, koji smo voleli od detinjstva, govori
nam da sve to izmiljamo. Ne vide to ljudi koji su svetu dali Dima Morisona,
Marka Noflera i raznobojne Bitlse. Ne ele da to vide deca uesnika Vudstoka
ili sami uesnici Vudstoka, stari hipici koji su hiljadu puta pevali All you need
is love. Ne vide to ni zamiljeni Nemci iz generacije posleratnog bejbi-buma,
koji su razbijali glave da okaju grehe svojih oeva.

KRAJ MITA O CIVILIZOVANOM SVETU

Ovo je ok vei od kosovskog. Za mene i mnoge hiljade 30-godinjaka koji su

u svet poli sa amerikim snom mit o civilizovanom svetu je zauvek nestao.
Od uasa mi zvoni u uima. Nema vie nikakvog civilizovanog sveta. Nije
ovo samo trenutak samosaaljenja, ve ozbiljna opasnost. Izgubivi svoje
vrednosti, oveanstvo se pretvara u opor grabljivaca. Veliki rat je samo
pitanje vremena.

Pre dvadeset godina nismo bili pobeeni, ve osvojeni. Pobedili su nas ne u

ratu, ve u kulturi. Prosto smo hteli da budemo kao oni. Rokenrol je uspeo
tamo gde nuklearne bojeve glave nisu. Holivud je bio moniji od pretnji i
ultimatuma. Grmljavima harli-dejvidsona tokom Hladnog rata pokazala se
monijom od grmljavine lovaca i bombardera.

Ameriko, kako si glupa! Da si saekala dvadeset godina, bili bismo

bespovratno tvoji. Dvadeset godina vegetarijanstva i nai politiari bi ti
sami predali nae nuklearno oruje i dugo ti ljubili ruke to pristaje da ga
primi. Kakav je blagoslov to to si se pokazala tako glupom, Ameriko!

Ti nas vie ne poznaje! To su, izmeu ostalog, rei koje smo pre dve godine
uzvikivali pod Kremljom. Od tada, i zbog tebe, Ameriko, sve manje nas izlazi
na trgove. Ti o nama govori gluposti, misli gluposti, i kao rezultat pravi
greku za grekom. Nekada si bila kul, Ameriko. Posle Prvog svetskog rata
moralno si se uzdigla iznad Evrope, a posle Drugog jo vie ojaala.

Jeste da si imala Hiroimu, Vijetnam, Kju-kluks-klan i pun ormar kostura, kao i

svaka imperija. Ali sve to nije dostizalo kritinu masu koja bi vino pretvorila u
sire. Pokazala si celom svetu kako je mogue iveti radi stvaralatva i
kreativne slobode. Stvorila si na planeti mnogo uda razvoja: SR Nemaku,
Japan, Junu Koreju, Singapur.

Ali veoma si se od tad promenila. Odavno ne pie vie pesme koje bi pevao
ceo svet. Protraila si svoj glavni kapital moralni. A on ima jednu veoma lou
karakteristiku: kad se potroi, teko se vraa.

Ti poinje polako da umire, Ameriko. I, ako misli da sam zlurad, grei.

Velike promene svakog doba prati veliko krvoprolie, a ja krv ne volim.

Mi, koji smo sami proli kroz propast svoje imperije, mogli bismo da ti
objasnimo u emu grei ali neemo.

Snai se sama.