arka Svirev

Filoloki fakultet, Beograd

ENSKI KIHOT U PROZI DRAGE GAVRILOVI

Based on the gynocritical model of womans text as "double-voiced discourse, research of the
female Quixote in D. Gavrilovis prose illuminates the dialogue with patriarchal cultural norms and the
"wild zone" of female experience. The subjects of examination are the plots and narrative strategies which
create irony and parody of stereotypes of women's reading, deconstruction of the social identity of a female
intellectual of the 19th century, highlighting the subversion of reading practice. Comparative consideration
of the female Quixote in Gavrilovis and Jane Austins prose, Serbian authoress is placed within the
European tradition of the female Quixote, which she transforms on the semantic field. The analysis of
intertextuality of the story Babadevojka [The Spinster] and M. Stojadinovis diary U Frukoj gori 1854.
[In Fruka gora 1854] reveals a dialogue with maternal heritage that witnesses the continuity of Serbian
women's literary tradition that has not been conceptualized, and whose base is the figure of the female
reader and the defense of the creative feminine identity. The final contours of the resisting reader are
obtained in Devojaki roman [A Novel of a Young Girl] in which the culmination is the unmasking of the
literatures politicality. Alternative reading strategies include dialectic of communication inherent to
feminist reading, which give room to Gavrilovis heroines for the articulation of identity that transcends
the patriarchal norms.
Key words: Draga Gavrilovi, Female Quixote, reading, immasculation, resistance, dialectic of
communication, subversion.

U poslednjem objavljenom tekstu Petao ga dovukao (1900, Sadanjost) Draga Gavrilovi

svedoi o svom spisateljskom iskustvu, ali i svojoj poetikoj doslednosti. Obraajui se uredniku
lista u prvom, epistolarnom delu teksta, odgovarajui na njegovu molbu da mu poalje prilog
nakon dueg vremena, objanjava razloge svog utanja. Napominje da pisati nije prestajala, ali
nije izlazila u javnost jer, kako kae za sebe, laskati nikad nisam ni volela, ni umela nikome, pa
ni italakoj publici ... Ni vreala nisam lino i hotimice nikoga, pa i opet sam imala dosta da
prepatim (...) I moj nain pisanja mi je donosio dosta gorkih asova. (Gavrilovi 1990, str. 98).
Spisateljica, takoe, ima potrebu da odbrani odluku o povlaenju iz knjievne javnosti kao
sostveni izbor, napominjui da ona nije plod pritisaka javnosti jer je u pojedinim krugovima
oznaena kao ishlapela.
Ova ispovest je svedoanstvo koje plastino osvetljava iskustvo srpskih spisateljica
devetnaestog veka, ili bar one struje iji je batinik i Gavrilovieva. ak i ire, iskustvo ena koje
su ulazile u redove modernih drutvenih elita, ne zahvaljujui svom roenju ili udaji, nego svojoj

profesionalnoj ostvarenosti, teei da svojim ponaanjem prue nove modele za delanje.

Negativna kampanja voena protiv romansijerke, ega je ona i sama svesna, uslovljena je
prirodom njene spisateljske aktivnosti, odnosno, idejnom orijentacijom koja je proela njen opus.
ta znai biti spisateljica za prvu srpsku romansijerku? Svetlana Tomi istie da biti spisateljica
za Gavrilovievu znai suprotstaviti se patrijarhalnom stanovitu koje iskljuuje vrednosti
enskog karaktera i ulogama namenjenim enskom identitetu (raanje, negovanje, kuni
poslovi), znai podrati autoritet nove socijalne kategorije (mislea enskinja), neprihvatljive u
patrijarhalnom kontekstu (omi 2008, str. 167). U tu svrhu Gavrilovieva je formirala novu
galeriju likova emancipovanih ena (uiteljice, glumice, spisateljice, sestre), uvela novu vizuru u
sagledavanje drutvene stvarnosti, ali i narativna reenja koja se kose sa strategijama
(kanonskog) realistikog prosedea. Shodno tome, moda i ne treba da iznenauje negatvna
recepcija njene proze koja je nesumnjivo prevazilazilazila horizont oekivanja tadanje
italake publike, provocirajui patrijarhalni poredak stvari i njegovu transpoziciju u
knjievnosti, ali i tipina patrijarhalna strategija upotrebe moi markiranjem enskog intelekta
ludilom. Govor o Gavrilovievoj kao ludoj eni nije samo retoriko nasilje, nego i presuda koja,
identifikujui enu koja misli kao luda, demonstrira odravanje muke hegemonije i moi u
patrijarhalnom drutvu. (Tomi 2008, str. 184185).
Spisateljica ispunjava urednikovu elju i u prilogu alje pripovetku. Pripovetka
korespondira poetikim naelima njene proze, u prvom redu parodizaciji konvencija
sentimentalistikih anrova.1 Farsino uobliavanje jada mlade udavae potvrda je spisateljiine
odluke da ostaje dosledna svom koncepcijkom opredeljenju, da ostaje dosledna odluci da ne
povlauje ukusu ni publike, ni kritike. Ili pak, da ostaje dosledna svojoj italakoj publici. Jer,
1

Dosadanji istraivai dela Drage Gavrilovi (Mirkov 1999; Ahmetagi 2007; Ivani 2008; Garonja Radovanac
2010; ivkovi 2011) propustili su da primete postupke parodizacije, istrajavajui na ideji o autorkinim
sentimentalistikim propustima, negativno vrednujui njene pripovedne strategije. Takoe, autorkin opus jo uvek
nije sagledan unutar srpske humoristiko-satirike devetnaestovekovne tradicije.

nije nemogue da je urednikov zahtev bio motivisan eljama italake publike. Odsustvo Drage
Gavrilovi sa knjievne scene stvorilo je potrebu za njenim tekstovima. Idealni ili kompetentni
italac nije ostao upisan samo u strukturi njenih tekstova, nego je naao svoje pandane i u realnoj
italakoj publici. Takoe, njena itateljka (italac) nije samo implicirana u njenom delu, nego
joj je data jedna od centralnih pozicija i neodvojiva je od likova njenih junakinja.
Ispitivanje figure itateljke u stvaralatvu Gavrilovieve smeta se u model enske
kulture koji je eleborirala Ilejn ouvolter [Elaine Showalter]. ensko kulturno iskustvo
obeleava dualitet jer su ene istovremeno pripadnice opte kulture i uesnice u enskoj kulturi
(olter 2001, str. 160). ouvolterova se oslanja na model enske kulture koji su dala dva
antropologa, Edvin i irli Ardener [Edwin, Shirley Ardener]. U njihovom kulturnom modelu dve
grupe, dominantna (muka) i nevidljiva (enska) su predstavljena krugovima koji se delimino
preklapaju. Vei deo kruga kojim je oznaena kultura nevidljivih je smeten unutar opozitnog
kruga, meutim, srp koji izlazi van okvira kruga dominantne kulture Edvin Ardener oznaava
divlji (olter 2001, str. 161). O divljoj zoni enskog iskustva se moe govoriti prostorno
(mesto nedostupno muakrcima), iskustveno (aspekti enskog stila ivota koji se razlikuju od
mukih) i metafiziki jer u smislu svesti nema pandan u mukom prostoru jer je ona unutar kruga
dominantnih uvek struktuirana jezikom, te je divlje uvek imaginarno (olter 2001, str. 161
162). Dualitet koji obeleava ensko kulturno iskustvo evidentan je i u njihovim tekstovima koje
stoga moemo posmatrati kao dvoglasni diskurs koji uvek sadri drutveno, knjievno i
kulturno naslee kako nevidljivih, tako i dominantnih, te se pojedina knjievnica suoava i sa
materinskim i sa oinskim prethodnicima (olter 2001, str. 163, 164). Da bi se ispitala razliitost
enskog stvaralatva, neophodno je uzeti u obzir kulturnu situaciju ene, opisati sile koje
presecaju kulturno polje pojedine knjievnice i koje utiu na formiranje njenog (knjievnog)
identiteta. Dvoglasnost diskrsa se vrlo plastino manifestuje u izgradnji lika mislee enskinje

u prozi Gavrilovieve. A mislee enskinje najpre su itateljke. italaki izbori, strategije i

iskustvo koje oblikuje identitet junakinja u prozi Gvrilovieve podsticajni su za ispitivanje
dvoglasja imanentnog enskim tekstovima.
Pripovedne novine Drage Gavrilovi imaju svoje drutveno-kulturoloke determinante
ije je razumevanje neophodna platforma za ispitivanje narativnih identiteta u njenom opusu.
Sama Gavrilovieva je pripadala socijalnoj kategoriji koju je promovisala i branila u svom
opusu. Romasijerka pripada prvoj generaciji kolovanih ena u Srbiji i uiteljskom staleu, koji
je, kako je to pokazala istoriarka Ana Stoli, formirao zasebni drutveni identitet usled dejstva
zakonskih regulativa, uslova rada i drutvenih oekivanja (Stoli 2001). Lik uiteljice nije novina
u srpskoj knjievnosti. Pre Drage Gavrilovi su ga obradili Laza Lazarevi u kolskoj ikoni i
Stevan B. Popovi u Uiteljici. Meutim, njeno autentino znanje koje je rezultat rodnog
iskustva, kao to je valjano istakla Svetlana Tomi (2008, str. 181), obezbeuje joj epistemoloku
privilegiju koja je sloeno inkorporirana u njene narative, dublji doseg koji nisu ostvarili ni pisci
koji su joj prethodili, ni oni koji su objavljivali nakon nje (Janko Veselinovi Bela vrana i
Svetolik Rankovi Seoska uiteljica). Gavrilovieva je, takoe, ena vremena tek otpoele
(zakasnele) modernizacije, prvog talasa progresivnih i liberalnih ideja u srpskom drutvu i svi
sukobi, neskladi i nedoumice drutvenih kretanja odrazili su se i na idejnoj mapi njenog
stvaralatva. Ovo je posebno znaajno u kontekstu dominantne teme u njenom stvaralatvu
teme obrazovanja ena. Cilj enskog obrazovanja za politiku i drutvenu elitu bilo je odgajanje
dobre domaice, supruge i majke (vaspitaice dece u nacionalnom duhu), odnosno svrha
obrazovanja je bila ouvanje patrijarhalnog poretka. ak i emancipatorski diskurs zagovornika
pokreta Ujedinjene omladine i Svetozara Markovia, za koje se Gavrilovieva poesto vezuje 2,
2

Feminizam Drage Gavrilovi zavreuje posebnu istraivaku panju. Napomenuu samo da on u dosadanjim
ispitivanjima nije bio valjano osvetljavan jer se Gavrilovieva, kao Markovieva simpatizerka, apriorno posmatrala
i kao pristalica njegovih ideja o emancipaciji ena. Meutim, spisateljica ini i znaajan otklon od Markovievog
koncepta.

nije u svojoj sutini bio reformatorski orijentisan prema postojeem rodnom poretku. Generalno,
diskurs obrazovanja je bio u saglasju sa relacionim feminizmom koji je, prema definiciji
istoriarke feminizma Karen Ofen [Karen Offen], insistirao na pravima ena kao ena
(definisanih preteno preko njihovih raajuih i/ili negovateljskih kapaciteta), na enskom
doprinosu kroz ove uloge irem drutvu, te je zahteve za politikom aktivnou ena bazirao na
ovim doprinosima (Offen 1988, str. 136). kolovanje ena je postalo drutveni imperativ koji
nije sprovoen bez otpora, kako sredine (posebno ruralne koja u tome nije nalazila praktinu
korist), tako i elita koje su raspirivale strah od potencijalnog pozapadnaenja. Uopteno
govorei, postignut je konsenzus oko potrebe kolovanja, meutim, razmimoilaenja su postojala
oko sadraja koje e uenice usvajati (Ivanovi 2000).
Praktina korist enskog obrazovno-vaspitnog procesa dominirala je pedagokim
diskursom. ena treba da se osposobi za dobru gazdaricu i da usvoji pravila ponaanja u drutvu.
Ana Stoli istie da su vrlo precizna uputstva bila usmerena i ka struktuiranju enskog slobodnog
vremena i svakodnevice. Dok su jedni esto poricali znaaj samousavravanja, na primer itanja
knjiga, jer su isticali da je za ensku decu vaniji smisao za domae poslove, pa ak i na raun
itanja knjiga, drugi nemaju dileme: ono najbolje to imamo u knjievnosti, to e buditi
krepost i istou, uklanjati svaku fantaziju.... (Stoli 2006, str. 102). Zajednika crta oba
pristupa je potreba za kontrolom: prvi su je predvideli potcenjivanjem znaaja ovladavanja
vetinom itanja i pisanja za ensku decu, ili ako ve mora da se ita, preporukama da se ita
naglas, a drugi pravljenjem liste poeljnih knjiga (Stoli 2006, str. 102103). Paradoksi
emancipatorskog diskursa koje je veina obrazovanih ena prihvatila i koja su shvatana kao
oslobaajue za sve ene problematizovani su u prozi Drage Gavrilovi. Privatna sfera e se
pokazati kao polje mogue subverzije. Jer, pobuna (otpor) otpoinje zanemarivanjem domaih
poslova, itanjem u tiini, kritikom obavezne lektire i kreiranjem sopstvenih italakih izbora

fantazijom koja opseda itateljku. itanje, namesto da odgoji enskinje spremne da se privole
patrijarhalnom redu stvari, postaje vaan inilac u sazrevanju inteligentnih, samosvojnih,
buntovnih ena koji e preispitivati neke od tabu tema patrijarhata.
Teme obrazovanja i enske italake kulture blisko su skopane i u evropskoj
knjievnosti. enski pandan Don Kihota, heroine koja je doivela preokret itajui i percipirajui
svet kroz prizmu fikcionalnog koda, svoje korene ima u 17-ovekovnoj i 18-ovekovnoj francuskoj
i britanskoj knjievnosti. arlota Lenoks [Charlotte Lennox] 1752. u romanu enski Kihot ili
Arabeline avanture [The Femal Quixote; or, The Adventures of Arabella], opisujui mladu
devojku iji je intelekt obuzet monim efektima fikcije, prvi put uvodi i moralnu komponentu
koja je povezana sa vaspitanjem ena. Ovaj postupak fundirae novi pravac enskog kihotizma u
britanskoj knjievnosti 18. veka. Didaktizam Marije ili Nepravde prema eni [Maria; or The
Wrongs of Woman], nedovrenog romana Meri Vulstonkraft [Mary Wollstonecraft], koji
problematizuje enski italaki subjekt razvijajui drutvene i moralne implikacije efekata proze
na ensku imaginaciju, u dosluhu je sa njenim idejama u vezi sa enskim obrazovanjem
razraenim 1792. u Odbrani prava ena [A Vindication of the Rights of Women]. Zanimljivo je
da je i sama autorka svojevrsni transrodni Don Kihot u drutvu svog vemena, kao to je to i naa
prva romansijerka (ishlapela knjievnica) upravo na liniji propagiranja prva ena i potrebe za
obrazovanjem. Obe autorke u prosvetiteljskom duhu izlaz za potlaenost ena vide u
obrazovanju i tom cilju posveuju svoju stvralaku energiju.
Topos enskog Kihota je, takoe, povezan i sa usponom figure romansijerke u britanskoj
knjievnosti, te se kroz njega prelamaju i metapoetiki obrauni sa tradicijom i strategije
formiranja nove (enske) italake publike. Lik enskog Kihota konsolidaciju ostvaruje u prvom
romanu Dejn Ostin [Jane Austin], posthumno objavljenom 1818. godine, Nortengerska opatija
[Northanger Abbey]. Parodija gotskih romana (glavna junakinja Ketrin Morland je opinjena

romanom Misterije Udolfa En Redklif) dvoplanski je razvijena: na narativnoj ravni kao tematska
parodizacija ili parodizacija fabule i na argumentativnoj ravni kroz kozerske digresije i
hipoforiki dijalog sa itaocima. Upravo su to narativni postupci kojima e se u svojoj kritici
sentimentalistiko-romantiarske knjievnosti (i ire socio-kulturolokih normativa) sluiti i
Draga Gavrilovi. Ona eksplicitno kritikuje knjievne norme i drutveno ureenje, i, poput
Dejn Ostin, poentira da enska zatoenost lei u pogrenom vaspitanju i obrazovanju. (Tomi
2012, str. 47). Svetlana Tomi je, takoe, istakla jo jednu znaajnu paralelu izmeu proze
Ostinove i Gavrilovieve stvaranje jakih sestrinstava, biolokih i duhovnih, komplementarno
povezujui inteligenciju i odanost sestara, zamagljujui razlike izmeu ljubavi branih partnera i
ljubavi sestara (Tomi 2012, str. 107). Obe spisateljice su, takoe, bile privrene drutvenoj
kritici i satiri negujui prosvetitelsjke vrednosti, obe su revidirale socijalne uloge ene koje su je
ukalupljivale. Opozicija razum/oseajnost bila je za obe autorke platforma za prevrednovanje
socijalno poeljnog ponaanja ena u ijoj su osnovi esencijalistike pretpostavke. Poigravanje
sa motivima udvaranja i braka obeleilo je, izmeu ostalog, njihov otklon od konvencija
sentimentalistike knjievnosti. Naime, autorke su ih ili parodirale, kritikujui njihovu
artificijelnost i rukovoenje materijalnim interesima, ili su ih, pak modifikovale, koristei ih kao
okvir za emocionalno i intelektualno sazrevanje junakinja. Komparativno ispitivanje dela dveju
spisateljica zahtevalo bi opsenije studijsko istraivanje, a ovom prilikom e se razmatrati
paralela izmeu figuri itateljki u njihovim delima.
Figura itateljke u prozi Gavrilovieve zadrala je izvesne tipoloke srodnosti sa svojim
prethodnicama, ali je naa romansijerka zauzela i kritiki odnos prema tada aktuelnom enskom
Kihotu u evropskoj knjievnosti, fenomenu bovarizma. Kritika sentimentalistikih romana je
prisutna, ali su junakinje te koje kritikuju sentimentalistiko knjievno naslee kao
identifikacioni model i ekskluzivitet enske knjievne kulture. Dominantna osobenost enskog

kihotizma Gavrilovieva zadrava. Njene heroine su, takoe, zanete idealima koje iznedrava
itanje, ali ih one ne stiu itanjem sentimentalistike proze. Poigravajui se sa motivom
tetnosti knjiga, ona pravi inverziju njegovog znaenja i smisla. Sukobljavajui svoje heroine
sa stvarnou, heroine koje su iz perspektive svojih zajednica, takoe, percipirane kao
zanesenjaci (lude), dovodei ih u koliziju sa drutvenim predstavama enskog identiteta,
aktivirajui niz drutvenih oekivanja koja se postavljaju pred itateljke, Gavrilovieva brani
stanovite itateljke, brani njenu spremnost da se bori sa vetrenjaama, koje u ovom sluaju nisu
plod mate.
U prvoj objavljenoj pripoveci Iz uiteljskog ivota (1884, Javor) tematizuje se ivot
uiteljica iz perspektive tri prijateljice. U njihovim priama prelamaju se koncepcije, prilike
(izazovi i nedae) i perspektive ondanjeg ivota uiteljica. Dok dve od njih, Milica i Lenka,
odustaju zbog nevolja i neprilika koji poziv sa sobom donosi i odluuju se za brani ivot,
Darinka (prototip svih buduih heroina) je posveena svom pozivu, eljna da usavrava svoje
profesionalne kompetencije.
Intimni razgovor prijateljica nakon dueg vremena nevianja proet je referencama na
knjige koje su itale. elei da Darinka otkrije pojedinosti svoje intime, prijateljica je zadirkuje
oslovljavajui je imenom supruge njoj dragog pedagoga, opaskom koja plastino karakterie lik
uiteljice koji se moe posmatrati kao autorkin alter-ego: Nego ta ti veli, gospoice
ultesova? Sanja li jo o kakvom Pestalociju, ili e se zadovoljiti obinim ovekom?
(Gavrilovi 1990a, str. 34). Darinka spremno i hrabro brani svoj izbor, ne mislei da je on
neprimeren i nepodoban: On [Pestolaci] je vie hteo nego to je mogao, a vie se muio no to
je uivao, to pokazuje njegovo portvovanje i elinu volju. Ta i ako nije svu mudrost kaikom
pocrpeo i kablom prosipao, opet mi je najmiliji; jer njemu dolaahu misli od srca (Gavrilovi
1990a, str. 34).

Darinkine romantine fantazije o pedagogu, a ne o herojima sentimentalistike

knjievnosti, njeno vrednovanje profesionalne posveenosti i trpeljivosti, njena identifikacija sa
reformatorom narodnog obrazovanja, a ne romanesknom heroinom profilisae njen
donkihotski poduhvat (ponikao iz pedagoke literature) u novoosnovanim kolama i istrajnost u
toj borbi. Darinka predstavlja novi tip ene koja je u vremenu nastanka pripovetke krila sebi
prostor na drutvenoj ( i knjievnoj) pozornici, koja je umna i razumna, obrazovana, a ne povrna
pomodarka podlona manipulacijama. italaki izbori koji ne podrazumevaju literaturu iz
okruja sentimentalizma Darinku, pre svega, ine revolucionarnom.
Pripovetka Babadevojka (1887, Orao) predstavlja (auto)poetiki kredo Gavrilovieve i
meta-tekstualni predloak Devojakom romanu. Pripovetka se, ak, moe posmatrati i kao
manifestni tekst srpske enske stvaralake tradicije. U uvodnoj sceni dobjamo jednu od kljunih
informacija u vezi sa naratorkom najvee zadovoljstvo joj predstavlja itanje. Duhovite
dijaloke sekvence izmeu naratorke i tetkine kuvarice oivljavaju stereotipnu slika itateljke.
Kuvarica joj sugerie da se ne snalazi ba najbolje u svetu jer, em zanemaruje obaveze domaice,
em ita kad je niko ne vidi, to je nepraktino i time smanjuje svoj potncijal udavae. Dakle,
itanje je drutveno poeljna enska aktivnost iskljuivo u dekorativne svrhe. U ovim stavovima
se moe prepoznati jedan od dominantnih modela koje su promovisale elite poslednjih decenija
19. veka predvoene Natalijom Obrenovi, model koji je u sebi spajao tradicionalnu ulogu ene
sa enom delimino obrazovanom po evropskom uzoru (Trgovevi 2002).
Tema itanja se razvija ukrtajui se sa temom enskog autorstva. Naratorka u parku
upoznaje staricu, Stanu Istinievu. Razgovor vode oko literature, konkretno Zastave koju je
naratorka itala i Zmajevoj poeziji koja starici nije poznata. Starica istie da je i ona kao mlada
mnogo itala (Obradovia, Vidakovia, Karadia), zakljuujui: Kamo sree da nisam nita
itala!. Naratorka brani razboritost i plemenitost koje itanje donosi, a starici su upravo to

negativne posledice italakog iskustva. Preciznije, nepoeljni atributi za ene koje nastoje
uspeno funkcionisati u drutvenom miljeu koji ih okruuje.
Epizoda upoznavanja sa staricom vana je i zbog uspostavljanje hijerarhije autoriteta, to
jest uspona enskog autoriteta nasuprot mukom, te generacijskog transfera enskog iskustva.
Zmajevim stihovima koji veliaju venu ljubav, a koji naratorku zanose, starica suprotstavlja
sopstvene stihove propraene (radikalnom) argumentacijom u prilog, sa jedne strane,
postojanosti ljubavi, a, sa druge strane, ideji da se ne mora voleti samo jedna osoba u ivotu.
Naratorka je zapanjena polemikim pristupom kanonskim stihovima i subverzivnim idejama koja
se njegova posledica. ao joj je svojih snova pa ne moe u potpunosti da prihvati stariinu
argumentaciju, iako je svesna njene valjanosti. Vizura stvari koja odudara od poetskog sveta
uzor pesnika, drugaiji govor o ljubavi dovode naratorku u sukob sa dotadanjim iskustvom
determinisanim itanjem. Subverzivni govor o ljubavi, meutim, naratorku samo podstie da
nastavi komunikaciju sa staricom.
Susret dve ene, dve itateljke, ali i spisateljice i itateljke izrodie elju sa prisnou, u
ijoj sri se moe prepoznati ono to su teoretiarke postulirale u okviru feministike teorije
itanja - otkrivanje, artikulisanje i razradu pozitivnih izraza esnke take gledita, velianje
opstanka ove take gledita uprkos ogromnim silama koje joj se suprotstavljaju (vajkart 2001,
str. 169). Ovaj susret iznedrie dijalektiku komunikacije (nasuprot dijalektici kontrole) koja je
svojstvena feministiki profilisanom itanju, koje, reima Patrosinio vajkart [Patrocinio
Schweikart], obeleava poriv za povezivanjem (vajkart 2001, str. 172) i stvaranjem
zajednice feministikih spiateljica i itateljki. enski stvaralaki autoritet i italaku zajednicu
branie i Ostinova u Nortengerskoj opatiji. Britanska romansijerka kritikuje ene zbog
pomodnog itanja Spektatora i Sterna, dok druge romane kriju da itaju izraavajui
ravnodutnost ili stid, jer, naratorka ironino zakljuuje: ,To je samo Sesilija, ili Kamila [romani

Fani Barni], ili Belinda [roman Marije Edvort]. (...) neko delo u kome su izneseni najvei
dometi misli, u kome su najsavrenije poznavanje ljudske prirode, najsreniji opis njenih
varijacija, najivlji izlivi duha i humora, saopteni svetu najbolje izabranim jezikom. (Osten
1969, str. 22). Pod geslom Ne naputajmo jedni druge naratorka Nortengerske opatije
promovie knjievne vrednosti koje se suprotstavljaju kanonskim, a koje su, ustvari, mnogo bolje
za devojke koje izgrauju svoj ukus, dajui time primat enskom stvaralakom autoritetu.
Prilikom posete stariinom domu, naratorka dobija na itanje stariin dnevnik. Starica
objanjava svojoj mladoj sagovornici kako konano ima priliku da razgavora sa nekim ko je
razume (izbor po italakoj srodnosti) i ko je nee ismejati zato to je babadevojka. U poduem
monologu starica problematizuje instutuciju braka koja apriorno legitimie socijalnu vrednost
ene. Kritikujui dvostruke standarde u moralnoj proceni ena, hipokriziju i stigmatizaciju
neudatih ena kao mrtve robe koja ostane u duanu, to nema kupca, ili to je loija od ostale
robe, starica ogoljava mehanizme represije patrijarhata koji enski identitet redukuje na
tradicionalne uloge supruge/majke. Diskurs emancipacije ena pokazuje se restriktivan prema
odreenim socijalnim kategorijama, poput neudate ene, koja se percipira kao disfunkcionalni
lan drutva, jer je nevidljiva u sociopolitikom javnom diskursu koji enu instrumetalistiki
odreuje. Artikulisanje marginalne take gledita neudate ene osvetljavanje je divlje zone
enskog iskustva. Re-konceptualizacija i prevrednovanje socijalne kategorije neudate ene
zauzee centralnu poziciju i u Devojakom romanu.
Centralni deo pripovetke je stariina dnevnika ispovest koju naratorka sa malim
prekidima ita (treba pozavravati kune poslove). Dnevnik, bildungsroman u malom, je
odgovor na (nikad joj upueno) pitanje zato je ostala babadevojka. Stariin dnevnik je
viestruko znaajan. U njemu se po prvi put otvara tabu temu neudate ene iz epistemoloki
povlaene pozicije. Takoe, kroz dnevnik po prvi put u srpskoj knjievnosti jedna spisateljica

intertekstualno komunicira sa svojom prethodnicom. Stariin dnevnik i drugi tekstualni

indikativi u svoje okruje privlae dnevnik U Frukoj gori 1854. Milice Stojadinovi Srpkinje.
Citatne veze sa njenim dnevnikom (i biografijom) mnogostruke su: zaviaj neudate romatiarske
pesnikinje koja za sobom ostavlja dnevnik je Fruka gora, idilino detinjstvo u frukogorskoj
prirodi i skladnoj porodici obeleeno joj je itanjem knjiga, njeno sazrevanje utemeljeno je na
prosvetitelsjkim vrednostima, prevodi sa nemakog i dopisuje se sa dragim mukarcem na
literarne teme, ispoljava tip oseajnosti koji opte pretpostavlja linom, srce potinjava razumu,
iznosi kritike stavove o kaiperstvu, zanemarivanju obrazovanja dece, odnaroivanju i braku
kao prilike za sticanje materijalnog bogatstva/drutvenog statusa i, naposletku, svoje poslednje
dane provodi u siromatvu, zaboravljena. Intertekstualno prisustvo dnevnika Milice Stojadinovi
Srpkinje namee reviziju mita o diskontinuiranom razvoju srpske enske knjievne tradicije i
potvruje odsustvo strepnje od autorstva srpske spisateljice koja je, ipak, imala i materinski
uzor.
Nartorka izraava elju da se dnevnik objavi, a starica odgovara da ne uini to za njena
ivota, konstatujui: I vi piete? ... Nezadovoljni ste onim to vas okruava? Ali sa mojom
pripovetkom ne ete stei glasa. Takih romana malo ete prodati ... (Gavrilovi 1990a, str.
170). Jer, reima starice, junakinja e biti proglaena ekscentrinom biljkom, dok su moderne
junakinje drukijeg soja. Stariino obrazloenje negativnog prijema njenog romana sadri
tipologiju junakinja, lucidnu ginokritiku analizu knjievne produkcije. Sa jedne strane su
emancipovane, samostalne, osloboene predrasuda, obrazovane ene, manje lepe, a, sa druge
strane, naivne lepotice, bezazlene, aneoskog kova. Bez obzira na karakterne razlike, vrednosne
paradigme koje simboliu, nain ivljenja, u oba sluaja se zaljubljuju, bivaju ostavljene i,
voene neobuzdanim strastima i nagonima, postaju auto-destruktivne. Naposletku, mera
egzistencije i vrednosti oba tipa junakinja je mukarac. Stoga starica nije podobna junakinja. Jer,

finale podrazumeva ili samoubistvo ili propadanje u moralnom glibu. Dostojanstven, trpeljiv,
razumom voen, samoportvovan ivot bez mukaraca, prisvajanje moralnog naela nasuprot
naelu pragmatinosti, etikog uma nasuprot zdravorazumskom prosuivanju nespojiva je sa
enskim knjievnim likovima (suptilna aluzija na bovarizam).
Knjievna kritika koju je Gavrilovieva artikulisala kroz lik Stane Istinieve ujedno je i
krenje puteva stvaralatvu o emu je nadahnuto pisao Mihail Eptejn. ivotopiui sebe svim
onim to je proitao, ponekad italac ne naie na svog zavetnog koautora. Ponekad se postaje
pisac samo zato da bi se proitala ta knjiga koju jo niko nije uspeo da napie. Pisac nije
neutoljiv ili razoarani italac: on pie ono to nije uspeo da proita kod drugih. (...) itanje (...)
samo postaje iskustvo stvaranje novog lika i novih siea, jo nepoznatih (Eptejn 2006, str. 9).
Devojaki roman je knjiga ponikla upravo iz italake praznine, knjiga u kojoj ekscentrina
biljka dobija status herioine, sa sieom i narativnim postupcima koji preoblikuju postojee
predstave o enskom iskustvu, reafirmiu spisateljsko i italako iskustvo ene, i ire drutvene i
kulturne zajednice kojoj pripadaju.
Devojaki roman prati sazrevanje i osveivanje glavne junakinje Darinke i formiranje
svetonazora i vrednosne vertikale u opoziciji prema patrijarhalnim standardima. Poput Ostinove
u Emi [Emma], prototipu enskog bildungsromana, ili Razumu i oseajnosti [Sense and
Sensibility], Gavrilovieva uruava ideal sentimenta i daje prednost trezvenom shvatanju
realnosti, insistira na emocionalnoj samokontroli junakinje, njenoj ekonomskoj samostalnosti i
nezavisnosti razuma. Ono to uslonjava problemsku konstelaciju romana jeste injenica da
Gavrilovieva nije neupitno transponovala enski identitet, odnosno socijalnu kategoriju koju je
nastojala afirmisati kao homogenu grupu. Sa podjednakom kritikom otrinom prikazana su
Darinkina sueljavanja sa patrijarhalnim vrednosnim sistemom, odnosno njenim predstavnicima

(otac, obrazovna institucija, javno mnenje), ali i disonancije i trvenja unutar socijalne grupe kojoj
je pripadala (uenice, uiteljice).
Ono to je Darinku od ranog detinjstva odvajalo od druge dece (i odraslih u neposrednoj
okolini) jeste ljubav prema knjigama. Takoe, zaetak onoga to e postati dominantna
Darinkina karakterna crta manifestovala se u detinjstvu, u pitanjima poput kud odu zvezde kad
svane dan?, kolko smokava idu u venac?, kolko jaja snese koja kokoka?, zato vetar
duva? ili pak odbijanju da se igra enskih deijih igara. U njenoj detinjoj radoznalosti lei
zametak naune svesti, racionalnog objanjavanja stvari, koji su njeni blinji tumaili kao
ekscentrino ponaanje. Roditelji e vremenom uvideti da su knjige tetne za njihovu ker.
Najpre e je grditi to nedeljom i svecima ita reima Bolje se igraj s decom ili sviraj to, nego
to tu sedi, kao kaluerica, optuujui sebe da nemaju pameti to joj tolke knjiurine kupuju
jer postaje lentina (Gavrilovi 1990b, str. 120). Percepcija itanja kao beskorisne aktivnosti, ak
tetne, motivisana je zanemarivanjem dunosti, to predstavlja luksuz doputen kaluericama,
enama van socijalnog sistema u koji roditelji nastoje Darinku integrisati. Ona treba da bude
supruga, domaica i majka i itanje je nespojivo sa dunostima koje te uloge nameu. Konflikt
e kulminirati kada otac uje Darinkino shvatanje braka, odnosno da joj je vanija ljubav nego
imetak potencijalnog supruga. itanje joj je zabranjeno.
Na delu je inverzija znaenja koja su pripisivana enskom kihotizmu. Darinka, takoe,
postaje Kihot. Njena mata je rasplamsana lektirom, svet promilja kroz prizmu literature kojoj
je privrena i u kojoj pronalazi uporite za svoje delanje. Zbog svojih ideala se sukobljava sa
stvarnou koja ih negira. Usamljenost, nerazumevanje sredine, nasilno odvajanje od knjiga,
podsmeh, bolna socijalizacija, oblikuju njeno italako i egzistencijalno iskustvo. Meutim,
lek za Darinkin kihotizam nije u otrenjenju i uvianju tetnosti literature po um mlade
devojke, nego, naprotiv, menjanje drutvene stvarnosti i legitimizacija njenih ideja i htenja. Jer,

Darinka ne ita sentimentalistiko-romantiarsku literaturu koja je devojke, tradicionalno,

odvodila na pogrean put. U sukobima sa ocem, u kojima brani svoju elju da se koluje za
uiteljicu, kao i dostojanstvenu egzistenciju neudate ene, ona se poziva na progresivne ideje
koje su se proirile u Americi, Rusiji, Francuskoj i Austro-Ugarskoj, zemljama u kojima ta
praksa postaje normala, posredno ukazujui na svoje italake izvore.
Otklon od sentimentalistiko-romantiarske literature prisutan je na vie romanesknih
ravni. Eksplicitnu kritiku knjievne produkcije, njenog ideolokog dejstva, odnosno politike
prirode, artikulisae Darinka. U razgovoru sa jednim udvaraem ljutito e raskrinkavati
drutveno (muko) licemerje, istiui da mukarci ono to najvie kritikuju, ustvari, najvie ele i
to ne samo u obinom ivotu, nego nas tim vaim trulim ukusom trujete i u knjievnosti, u
spisima vaim. Belo lice, rubin-usne, vrane obrve, viti stas, i to sve u najjaoj nijansi, to su
maije koje zanose i vezuju vae junake. Ba kao i u ivotu (Gavrilovi 1990b, str. 146).
Darinka naposletku konstatuje da nije ni udo to esnkinje padaju u pogreku jer mukom se
dopada vila i lutka, a enskinja osea i vidi da je tek ovek i obina ena, pa kako tek uz
mukoga u drutvu neto vai, trudi se da se ma i majstorijom priblii vaem idealu, vaem
ukusu. (Gavrilovi 1990b, str. 146).
Darinka formulie ono to e u drugoj polovini 20. veka postati teorijski problem
feministikih istraivanja u okviru teorije italakog odgovora na ta je ukazala i Svetlana Tomi
(Tomi 2012, str. 177). U Darinkinom liku prepoznajemo itateljku koja odoleva (Fetreli
2002), koja ne podlee procesu imaskulinizacije, koja odbija da se identifikuje sa predstavama
koje proizvodi knjievni kanon, koja odbija da prisvoji (patrijarhalne) vrednosti i obrazac
ponaanja koji se u knjievnosti favorizuje, i, da parafraziram Dudit Feterli, re-vizionistikim
itanjem egzorcira muki um koji se enama usauje itanjem.
Kritiki stav prema stereotipnoj slici ene u knjievnosti zauzee i glavni lik romana Pod
tuim uticajem [Persuasion] Dejn Ostin, En Eliot. Eliotova je koncepcijski bliska Darinki.

Njeno osveivanje konstituie dramu, te je vie panje posveeno njenom unutranjem ivotu
nego socijalnim interakcijama. En Eliot ita engleske moralistike pisce koji joj daju potporu u
delanju, a polemiki je rezervisana prema fantazmima romantiara. Na prigovor kapetana
Harvila (itaoca bogatog iskustva) da nije otvorio nijednu knjigu u kojoj nije neto reeno o
enskoj nestalnosti, En hitro odgovara: Da, da, molim vas, ne pozivajte se na primere u
knjigama. Mukarci su u povoljnijem poloaju nad nama time to priaju svoju povest.
kolovanje je njima dato u mnogo veem stepenu; pero je u njihovim rukama. (Ostin 1976, str.
310). Obe romansijerke istiu znaaj institucije knjievnosti u modeliranju drutvenih predstava,
kao i diskriminatornu mo tih predstava uslovljenu mukom perspektivom pripovedanja.
Takoe, obe romansijerke u procesu osveivanja svojih junakinja, koje obeleava odbacivanje
socijalnih konvencija i demaskiranje represivnih mehanizama proizvoenja enskog roda,
naglaavaju znaaj polemikog sueljavanja sa znanjem i istinama koje produkuje knjievnost
dominantne grupe.
Ostinova e nekompatibilnost fikcije i realnosti u Nortengerskoj opatiji razviti
deziluzijom sanjarija glavne junakinje, a Gavrilovieva e tetnost i neprirodnost uticaja
sentimentalistiko-romantiarske knjievnosti kritikovati na primeru mukih junaka! Motiv
udvaranja, njegovu artificijelnost, autorka e vrsno ismejati u sceni izuzetnog humoristikog
naboja u kojoj grof Ivan Stanii pokuava da zavede Darinku. Pravila anra diktiraju da mlada,
neiskusna, iz niih drutvenih slojeva devojka mora da podlegne arima iskusnog i bogatog
zavodnika. Nakon patetinih izajava ljubavi, grof u zanosu pada na kolena traei njenu ruku.
Namesto da mu padne u naruje, Darinka mu, smejui se, odgovara da je upropastio lepe akire
koje staju dve uiteljske plate, dodajui: Al ko vam je kriv; nije trebalo da bez nude kleite. Ili
kad vam se ve prohtelo da se ugledate na junake u romanu, trebalo je da imate na umu da ovo
nije pozornica, ve poljana sa bujnom travom, pa je trebalo pod kolena prostrati maramu...

(Gavrilovi 1990b, str. 160). Izvetaenost konvencija udvaranja Darinka raskrinkava kominim
komentarima, banalizacijom, uniavanjem emotivnog registra (pseudo)brigom za isprljane
akire, zdravorazumskim, brinim stavom prema njima. Motiv udvaranja, ustvari, predloak je
kroz koji se testira i potvruje Darinkino sazrevanje, njena privrenost vrednostima koje je
dislociraju iz arene monetarnog procenjivanja brane podobnosti koja podrazumeva koketiranje
sa romantiarskim klieima. Bogato i svestrano italako iskustvo omoguilo je Darinki da
zauzme poziciju lucidne i drutvene i knjievne kritiarke.
Svesna ogranienosti drutvenog poloaja ene i nemogunosti da intenzivnije dela u
javnom prostoru, Gavrilovieva je zapisala : Pouka van kole za sada je pristupana samo
mukom uiteljstvu (...) to [je] za nas ubitano, a za narod tetno, ma da nam neki ba to
preporuuju. Polje je nae, za sad kola, primer i pero (Gavrilovi 1990b, str. 188). Svesna,
takoe, da su radikalne drutvene promene nemogue, svoju delatnost je usmerila ka dostupnom
polju i relativizovala, prevrednovala njegov potencijal. Privatna sfera postaje mesto otpora
patrijarhalnom sistemu, privatna sfera postaje polje gerilskog ratovanja potinjene/nevidljive
grupe. Jer, kako pokazuje Miel de Serto u svojim istraivanjima svakodnevnog, upravo je
svakodnevica, izmiljajui se kroz bezbrojne naine krivolova, polje u kojem se artikuliu otpori
prema subjektima moi i snaga dominacije. Ona je mesto Drugog koji prisvaja ifre drutvenosti
i, preokreui ih, proizvodi sopstvena znaenja, dakle, polje u kojem potinjeni svojim taktikama
potronje artikuliu sopstveno iskustvo i odreuju sopstveni identitet (De Serto 2008).
Svakodnevna praksa koja pokazuje svoj pun potencijala za subverzivno delovanje jeste itanje.
Prisvojivi pero, Draga Gavrilovi je pruila modele drugaijeg itanja, itanja koje re-kreira
odnose dominacije i subordinacije, itanja putem kojeg je mogue se izboriti se opstanak enske
take gledita, enskog iskustva, enske tradicije i enske kulture.
IZVORI
Osten, D. (1969). Nortengerska opatija. Beograd: Rad.

, . (1990). . . : .
, . (1990b). . . : .
, . (1976). . : .
LITERATURA
De Serto, M. (2008). Pronalazak svakodnevnog. U Jelena orevi (ur.), Studije kulture (231246). Beograd:
Slubeni glasnik.
Eptejn, M. (2006). O zaslugama italaca za knjievnost. Zenit, 1, 59.
Feterli, D. (2002). O politikoj prirodi knjievnosti. Genero, 1, 4353.
Ivanovi, N. (2002). Obrazovanje ena: izazov zajednici?. Re, 65, 169192.
Mirkov, N. (1999). Draga Gavrilovi. ProFemina, 1720.
Offen, K. (1988). Defining Feminism: A Comparative Historical Approach. Signs, 1, 119157.
Tomi, S. (2008). Draga Gavrilovi (1854-1917), the First Serbian Female Novelist: Old and New Interpretations.
Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies, 167187.
Tomi, S. (2012). Tipologija junaka i junakinja u prozi srpskog relizma iz rodne perspektive, (Nepublikovana
doktorska disertacija). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Trgovevi, Lj. (2002). ene kao deo elite u Srbiji u 19. veku. Otvaranje pitanja. U H.G. Fleck i I. Graovac (Ur.),
Dijalog povjesniara-istoriara, Herceg Novi 2-4. oujka 2001 (251-268). Zagreb: Friedrich Naumann
Stiftung.vajkart, P. (2001). itati nas same: prilog feministikoj teoriji itanja. ProFemina, 25/26, 167176.
olter, I. (2001). ensko stvaralatvo i enska kultura. ProFemina, 25/26, 159166.
, . (2007). . . , (vii-xvi). :
, .
, . (2010). ( , ,1889).
(3951). : .
, . (2011). : . .
(.), , : V
- . 2 (293-311). : .
, . (2008). . :
, .
, . (2001). 19. . , 3,
205232.
, . (2006). . . . (.),
: (89111).
: Clio.