PRILOZI

Osvrti, prikazi, recenzije, letopisne beleke

Maja Solar
Novi Sad

FILOZOFIJA STROGE NAUKE

(Edmund Huserl, Filozofija kao stroga znanost i druge rasprave,

Naklada Ljevak, Zagreb, 2003.)
Moe li se precizno povui linija razdvajanja izmeu nauke i filozofije? Moe li svaki
ovaj poredak samostalno da stoji, ili oni postoje u relaciji moi odnosno nemoi, gospodarenja ili subordinacije, gde bi onda jedan poredak
imao premo nad drugim, bio paradigmatian
za drugi? Da li jedan od ovih poredaka miljenja moe pretendovati na univerzalnost i apsolutno znanje? Ili se ipak radi o preplitanju,
o figuri hijazme, pa ak i onda kada filozofska
hegemonija ne razabire da je zbog fascinacije, zbog dubokog naklona za (prirodno)nauna
postignua, hvata vrtoglavica i opsena? To ne
mora znaiti puko preuzimanje naune metode,
ve potraga za svojevrsnom filozofskom naunou u dobu njenog dekreenda, kao i priznanje plurifikacije istine.
Utoliko i sam Huserlov zahtev za strogonaunim utemeljenjem jeste krik umirue filozofije i velikih metafizikih sistema, govora sub
specie totius. U eri pozitivistikog inauguriranja nauke kao kulminacije ljudskog znanja i
opadanja znaaja filozofije, takva jedna odbrana
apsolutnog umskog znanja, pokuaja sistematskog zasnivanja filozofije na sigurnim principima, podseanje na samo izvorite nauka i njihov dug filozofiji, zaista se ini kao vitetvo. No
i sam Huserl se udi zato se pokuaji ozbiljnog
imanentnog istraivanja osuuju kao sholastiki. Samodiscipliniranost, otvorenost, strpljivost
i mogunost korekture fenomenolokog puteestvija, od samog poetka odreeno je obrisom
vlastitog programa konanosti. Tako i Huserlov
govor o filozofskoj nadmoi, tokom njegove
misli - utihnuo je priznavanjem istoznanog sta-

tusa svih formi naunosti (istoznaje nije jednoznaje, istoznaje podrazumeva razliku). Same
oscilacije fenomenologije onda ne mogu se recipirati kao nekonsekventnosti, jer i ne radi se o
akinetino-logiko-aksiomatsko-egzaktnoj naunosti, ve znanju koje je uvek poetno, usmereno na same stvari kako se one nadaju, sa svim
svojim horizontskim senkama. Fenomenolog je
veiti viator, pokuavajui da opie (in)direktne
neposredne datosti zajedno sa sa-istraivaima,
pribliavajui se zvezdi vodilji u beskonanost.
Takvo mukotrpno istraivanje ne moe imati sizifovsku kob, jer i pored rekursa i diskontinuiteta, ono gradira korak po korak, ne bi li opisalo
(barem u ocrtu) iskustvo kakvo se pojavljuje
samo u granicama u kojima se pojavljuje. Utoliko, zajednika nit vodilja protkana je kroz sve
mnogoobline fenomenoloke studije.
Tkivo hrvatskog izdanja Huserlovih istraivanja ine spisi:
Filozofija kao stroga znanost,
Analiza sadraja, Vilhelma Silaija,
Pogovor njemakom izdanju, Vilhelma
Silaija,
Znanost o realitetu i idealiziranje,
Prirodnoznanstveni i duhovnoznanstveni
stav,
Kriza europskog ljudstva i filozofija,
O izvoru geometrije,
Povijest i sjeanje,
Teleologija u povijesti filozofije i
Pogovor hrvatskom izdanju, Ante Paanina.
Filozofija kao stroga znanost pojavila se
u dobu procvata pozitivizma, antimetafizikog

281

raspoloenja, influence nauka i utnje filozofije.

Kao takva predstavlja samu objavu izbavljenja
filozofije iz njene nemogunosti da odri vlastito polje propitivanja i pijedestal umskog samorazumevanja. Zahtev za novim utemeljenjem filozofije na naunim bedrima (a da nije samopotirue dirigovanje egzaktno-naune metodologije), ini se, delovao je kao ponovni gromoglas starice Hekube to prognana je i naputena
iz vlastite slave. Da je to i pored poplave pozitivistikih/psihologijskih/svetonazornih publikacija izazvalo takvu potresenost, kao to belei
Silai, oituje se i razgranatou fenomenolokog manira. A sadnice su baene upravo Huserlovom smelom upitanou, smelom s obzirom
na pozituru filozofije u savremenom diskursu.
Programsko gravitiranje ka novovrsnom fundiranju filozofije provodi se kroz itav Huserlov
rad, iako Silai stie utisak da je pozni Huserl
rezignirao i ustuknuo pred samoimperativom
potrage za prvim principima. U movarama disparatnih filozofija (ili mimikrija filozofije), teko da se mogao dati odgovor o ta-bitku nekadanje kraljice nauka. inilo se da se kantovska slutnja o nemogunosti poduavanja filozofiji, ve samo o mogunosti poduavanja filozofiranju, oprozirila u difuziji samozvanih filozofa, savetnika, reformatora, kateheta, profeta... U
takvoj situaciji nagon za uspostavom stringentne filozofske znanosti je ili doiveo kolaps ili
je falsificiran naivnim naturalistikim i historicistikim soivima. Huserlovo smiono pitanje
glasi, zato se zapravo od filozofije ne bi mogla napraviti neka tako egzaktna znanost kakva
je na primjer fizika; neko podruje znanja koje
sadri openito obavezna naela, unutar kojega
razliita mnijenja, osobna uvjerenja, proizvoljna postavljanja pitanja nemaju mjesta, te koje
podruje prua univerzalno tlo za svaku raspravu s openitim obvezujuim evidencijama. On
je svojom ivotnom zadaom uinio da pronae ovu 'strogu znanost' i da je prikae bar u ocrtu kae Silai. Tendenca filozofije kao stroge
znanosti je uvek i postojala, iako to filozofija
ni u jednoj epohi nije postigla. Huserl govori o
razliitosti nesavrenosti filozofije i nauka. Egzaktne znanosti su spoljanje-nesavrene zbog

otvorenosti beskonanog horizonta problema i

unutranje-nesavrene, zbog ve postojeih nedostataka i upljina u sistemu. Nesavrenost filozofije je, meutim, u tome to ona nema nikakav znanstveni sistem, u njenoj placenti je sve
sporno i sve se moe dovesti u pitanje. No takav deficit ne moe se ukinuti pukim preuzimanjem prirodno-naunog istraivanja, utoliko kritika nauturalizma (prevashodno psiholokog) mora biti pozitivna. Radi se o afinitetu fenomenologije i psihologije, ali ne sme se zaboraviti da psihologija ima posla sa 'empirijskom
svijeu', sa svijeu u iskustvenom stavu, kao
biem u povezanosti s prirodom; fenomenologija naprotiv sa 'istom' svijeu, tj. sa svijeu
u fenomenolokom stavu. Svest nije stvar, no
to nisu ni dva realiteta u aneksu. Jedinstvo psihikog nema nieg zajednikog sa prirodom, sa
prostor-vremenou, supstancijalnou i kauzalnou. Jedinstvo svesti je (Heraklitova) reka,
oblikovana pomou prolaznog intencionalnog
smera. Fenomenologija je znanost o svesti koja
nije naturalizirana, ve je sfera istih fenomena.
Utoliko eksperimentalno-egzaktna psihologija
moe biti statistiki dragocena, ali samo zbiljski
radikalna i sistematska fenomenologija moe
biti istinski put ka naunoj teoriji uma i sami
fundament zadovoljavajuoj psihologiji. Pravo otkrie onog temeljnog, trajnog, fundamenta duha, ne pripada niti istoricizmu. Iako Huserl
priznaje vrednost povesti za samu filozofiju, odbacuje istoricizam i filozofiju pogleda na svet,
koja je edo istoricistikog skepticizma. Ako je
svako saznanje zavisno od motiva i kulture, ne
moe se doi do znanja o istinama koje su bezvremene. Iako se prihvata vaenje oblika kulture, mora se luiti odnos izmeu tekueg vaenja i objektivne valjanosti, izmeu znanosti kao
kulturne pojave i znanosti kao sistema valjane
teorije. Svetonazor je ogranien na personalni ivot (za svako doba vai drugi svetonazor),
a ideja znanosti je nadvremena, impersonalna.
Mudrost, dubokoumnost i svetonazor su habitualna vrsnoa u odnosu na sve mogue smerove ljudskog zauzimanja stava (saznajni, vrednosni, voljni), asimptota ka idealu savrene vrline.
No nauniku nije potrebna mudrost, ve teorij-

 Huserl, Filozofija kao stroga znanost i druge

rasprave, str. 85-86.

Ibid, str. 23.

Ibid, str. 49.

282

ski dar. Dubokoumnost je znak kaosa to ga

prava znanost eli preobraziti u kozmos, u jednostavni, potpuno jasni, razrijeeni poredak.
Nepodnoljivost duhovne nude Huserlovog
doba, neznatna mo filozofije i bolesti skepticizma iziskuju filozofiju kartezijanskog korena
iz kojeg se razgranavaju sva znanja. Potrebna
je znanost o prapoecima, znanost koja poinje
odozdo, temelji se na sigurnim fundamentima
i napreduje prema strogoj metodi. Takva strogonauna smernica za filozofiju ini se jedinim
reenjem u pozitivistiko/skeptikom vremenu,
koje eli verovati samo u realitete i injenice. Sada je njegov najjai realitet znanost, te je
tako filozofska znanost ono to je naem vremenu najpotrebnije. No uvoenjem istorijske dimenzije u diskusioni tok poznijeg Huserla, kao
da su olabavljene (mada ne i naputene) kartezijanske smernice.
U spisu Kriza europskog ljudstva i filozofija
ispituje se kriznost nauke/filozofije/Evrope, saobrazno odreenju naunosti kao grko-evropske naunosti. Evropa je u krizi zbog zaborava njezine istinske umske teleologije i svih implikacija gubitka smisla. Zaborav je zasnovan
pod prirodnonaunom zastavom objektivizma (u njegovim multiplikacijama kao naturalizma, materijalizma, psihologizma, fiziologizma...) Pitanje se postavlja unatrag, gde se pokazuje kako je rodilite uma filozofija. Ona nastaje preinakom prvog, prirodno-spontanog stava,
kao prvog historiciteta. Taj stav se ne transformira u mitsko-praktini, mitsko-religijski stav,
ve u isto theoria kao duhovno gledanje razreeno od svih naivno-nereflektovanih vektora u
svet ivota. Ako je zauzimanje stava radikalna
nuda (jer je sami ivot zauzimanje stava), onda
je vorite stava kao mnogolike habitualnosti
thaumazein, koji po Paaninu treba razumeti i
kao izvor iste teorije, ali i politike i umetnosti.
Poetni teoretski interes kao onaj thaumazein
oito je promjena radoznalosti, koja u prirodnom ivotu ima svoje izvorno mjesto kao prodor u tijek 'ozbiljnog ivota', kao uinkovitost
izvorno izgraenog ivotnog interesa ili kao razigrano promatranje, kada su upravo zadovoljene aktualne ivotne potrebe ili kada je isteklo

profesionalno vrijeme. Novovrsni stav kao teorijski, drugaiji od sve dotadanje prednaune
habitualnosti i njenih situacionih, prolaznih, konanih i verovatnih istina, jeste nastanak filozofije kao svemira idealiteta. Filozofija je i dalje
nad-dimenzija, hegemon u kome se sabiru sve
nauke u pluralu, ona treba stalno vriti svoju
funkciju kao arhontsku funkciju itavog ovjeanstva. To to filozofija kao zdrava evropska
duhovnost pokazuje simptome razorne i opake
bolesti manifestovane kao kriza nauke (filozofije, uma, Evrope) nije poraz njenog logon echon humaniteta,ve poraz zabludelog, izopaenog, pervertiranog uma. A istoriari filozofije to
ne mogu otkriti pukim istoriografskim istraivanjem, ve pitanje-unatrag trasira u latentne
uzroke preobraaja smisla, koji izrasta iz teze
objektivizma. Zadatak razumevanja specifikuma duhovnih znanosti i samoosveenja duha
je alarmantan, postavljen u disjunkciji varvarstva izopaenog uma ili heroizma iskonske umske teleologije.
Amplifikacija problematike u studiji O
izvoru geometrije ogleda se u povlaenju pred
postavkom o filozofskoj suprematiji nad naukama. Ovde pojmovi filozofije, nauke i naunosti nisu mumificirani hijerarhijskom logikom
moi/nemoi, u osnovi su jednakopravni. Kao
egzemplar za ispitivanje povesnosti nauke izabrana je ona koja je najvei krivac za njeno pomeranje u metodski (kao logificirani, tehnificirani, formalizovani, simboliki, aritmetizovani...) smisao. Svako znanje (nauka) kao prevashodno ljudska tvorevina, zasniva se na strukturi horizontnosti, upuivanja, transgredijencije, vidokruga onog moi-videti-dalje-od-najblieg. U tom smislu ono nije petrificirana tekovina, ve jedinstvo dinaminog nastavljanja, kontinuirana sinteza u kojoj sve tekovine formiraju
totalitet, u svakoj sadanjosti totalna steevina
je takorei totalna premisa za stjecanja novog
stupnja. U monumentalnoj duhovnoj graevini nijedan beoug logikog lanca nije samostalan (i ne moe se kao takav neposredno reaktivirati), jer je nauka sinteza smislova, gde svaki raniji smisao prenosi neto kasnijem smislu


Ibid, str. 156.

Ibid, str. 64.

Ibid, str. 160.

Ibid, str. 65.

Ibid, str. 177.

283

i na izvestan nain prelazi u njega. Utoliko je

nauka i tradicija i ono tradirajue, a eksplikacija kao prelaenje u evidentiranje, jeste istorijsko razotkrivanje. Intencionalna struktura svesti, kao iva sadanjost, zapoinje pasivnou.
Ljudska konanost implicira topos Urdoxa-e u
kojoj naunik ve jeste, ali i nemogunost potpunog odmotavanja lanca idealiteta sve do prageometriarevog prazasnivanja, ne bi li se celina reaktivirala. No moderni geometriar moe
prevladati pasivne retencionalne limite i uspostaviti vezu sa dubljim smislom preko sedimentiranih tvorevina (kao jezikih - koje su konstitutivne za idealne tvorevine). Samo reaktiviranje smisla pokazuje se kao svojevrsna dijalektika proimanja izvornog formiranja smisla i
sedimentiranja smisla. ini se da klju problematike figurira u (a)produktivitetu horizontnosti, u, gadamerovskim slovom, Izmeu kao vremenskom odstojanju. No Huserl, iako uviajui
prisnu prepletenost i nerazdruivost smisla istine i njene mogunosti u povesti (kao jezikoj
mogunosti), kao da je ustuknuo pred dvosmislenou jezike koketarije i utoite ipak pronaao u logocentrizmu istorijskog apriorija.
Pokazalo se da dovesti geometriju (bilo
koju nauku ili filozofiju) do evidencije, znai
razotkriti njezinu istorijsku tradiciju. To je jo
pregnantnije izraeno u studiji Teleologija u povijesti filozofije, gde se i dalje razvija problematika rekursa na istorijski apriori kao nepresuno izvorite koje stalno izvire, kao invarijantno
osvedoavanje svih naunih istina, u varijacijama sveta ivota. Povest injenica u sebi nosi
drugu, dublju i znaajniju povest, kao put transcendentalne subjektivne povesnosti kao jedino izvorno prave povesnosti. Utoliko najvei filozofski problem i dalje ostaje problem razjanjenja zbiljske smislenosti filozofije i njene
metode poetka i daljnjeg tijeka kao philosophiae perennis. Povest filozofije ne ini jukstapozicija sistema, koji bi onda filoloko-istorij-

Ibid, str. 271.

284

sko-faktografskom slovu davali za pravo u deskripciji filozofija u pluralu, ve dublje prodiranje i osveenje iznosi na videlo skriveni telos
jedne jedinstvene filozofije. No poto je nemogue obuhvatiti sve filozofske sisteme u kritici,
preferiraju se prekretnice, prelomna mesta u povesti filozofije (poput Dekartovog i Kantovog
prautemeljenja). Takav cilj za filozofa predstavlja osveenje iz unutarnje apodiktike pozvanosti, kategoriki imperativ kao njegov najvlastitiji cilj ivota (u emu se ogleda samoodgovornost i praktiko-emancipatorska relevancija
fenomenologije).
ak i u ovom poznom Huserlovom spisu
(iz 1937. godine) se vidi da i pored istorijskih
metodskih smernica, strogonauno utemeljenje kartezijanske provenijencije se ne naputa.
Iza svih povesno-tradicionalno-kulturalnih aluvija nauke (eo ipso filozofije), radi se o istorijskoj meditaciji koja bi razotkrila i dovela do jasnosti onaj veni, nepomini, apriorni definiens
njene sutine. Naime, nije nuno izriito historijski ii natrag na Descartesa, jer ga mi takorei nosimo u sebi samima a da ne moramo znati.10 Utoliko problem radikalnog utemeljenja
znanosti, ostaje besmrtan problem dokle god
njemu nije naeno primjereno razjanjenje i ispunjenje11. Fenomenologija povesti se u kasnog Huserla ne pokazuje kao genetika fenomenologija, ve je kormilo istraivanja pojam
izvora. Ali to nije ni puko istorijsko-faktografsko istraivanje, gde bi se opisivao hronoloki
redosled onoga kako je bilo, pronalaenje izvorita u pogledu mesta, vremena, okolnosti. To je
istorijska meditacija koja otvara dubinske probleme sasvim strane uobiajenoj istoriji, ne bi li
se dolo do subjektivno-konstituiueg izvorita koji daje smisao. Pitanje izvora jo jednom
se pokazalo u svojoj udovinosti ili kako je to
Hajdeger naslutio - ono oslonivo u osnovu nije
oslonivo, ono je neoslonivo12, nepouzdano, ali
i neuveno, udovino...

10

Ibid, str. 252.

11

Ibid, str. 254.

12 Hajdeger, O izvoru umjetnikog djela, u

Uvod u Hajdegera, Zagreb, str. 30.

DRAGAN PROLE
Filozofski fakultet, Novi Sad

RESPONZIVNOST: FENOMENOLOKI ODGOVOR NA

SAVREMENOST

(Bernhard Valdenfes, Topografija stranog. Studije o fenomenologiji stranog I, Stylos,

Novi Sad 2005, prev. Dragan Prole)
Tematizujui anegdotu o Talesu i trakoj
sluavki u kontekstu istorije filozofije, Hans
Blumenberg je doao do zakljuka da se njeni
sredinji likovi mogu okarakterisati kao sluge
daljine. Nezavisno od toga da li se filozofski
interes usmeravao prvenstveno ka problemima
filozofije prirode ili ka etiko-politikoj sferi, filozofi su veoma ttoga su se radije bavili metafizikim poelima i razlozima koji su od sveta
svakidanje pojavnosti bili razdvojeni itavim
lancom posredovanja. Jedini izuzetak u tom
pogledu predstavljaju filozofi fenomenoloke
orijentacije. Prema Blumenbergu, u njima valja prepoznati vrstu filozofa koja je odustala od
bavljenja najdaljim stvarima, neprestano pokuavajui da bude to blie svakidanjici.
Uprkos svojoj dopadljivosti, interpretativni
domet dihotomija koje diferenciraju orijentacije povesti filozofije prema ovom ili onom kriterijumu mora ostati skroman. Prodor u tradiciju
filozofije na niti vodilji razlike izmeu blieg i
daljeg, spoljanjeg i unutranjeg mora pokazati
znaajna ogranienja, ali ne zato to sa vremensko-povesnom dimenzijom filozofije nastoji da
komunicira oslanjajui se na prostorna odreenja, ve stoga to malo toga objanjava. Razlog
zbog kojeg bismo se danas obraali filozofiji
bio bi krajnje upitan da je ona morala da eka
dve i po hiljade godina da bi na scenu umesto
sluga daljine konano stupile sluge blizine;
odnosno da bi filozofija napokon bila u stanju
da se suoi sa problemima koji su bliski svakidanjem ljudskom postojanju.
Meutim, tek kada se sa Blumenbergovog
tumaenja skine veo smelog istorijsko-filozofskog pristupa i kada se ono posmatra kao metaforini iskaz, pokazuje se da ono nije u pot
Hans

Blumenberg, Das Lacheln der Thrakerin,

Frankfurt am Main 1987.

punosti bez osnova. Zajedniki imenitelj fenomenolokog pokreta, bez obzira na svu njegovu unutranju diferenciranost, mogao bi se pronai upravu u filozofskoj privilegovanosti svakidanjice u odnosu na sve ostale miljee u kojima boravi ovek.
Argumenti sa kojima je fenomenologija
pledirala za potenciranje svakidanjeg bitka-usvetu u najveem delu predstavljaju rezultat filozofskog programa Edmunda Huserla. U njima se moe prepoznati svojevrsno srednje reenje na temelju kojeg je Huserl pokuao da
se suprotstavi dominatnim modelima filozofiranja na kraju devetnaestog i poetku dvadesetog
veka. Suoen sa zamahom pozitivizma i njegovim psihologistikim i antropologistikim varijetetima to su u znaajnoj meri deformisali pojam filozofskog znanja sa jedne strane, i tradicionalne filozofske boljke koja je idealne sklopove miljenja razreivala njihove povezanosti sa datim stanjem stvari, sa druge strane
Huserl je naao reenje u fenomenolokoj analizi intencionalnosti. Noetiku analizu misaonih akata ona e provoditi zajedno sa neomatikom analizom naina datosti na koje se miljenje odnosi.
Okret ka svetu svakidanjice morao je, dakle izbei obe zamke: i bezgranino, nemisaono
poverenje u kojem poslednju re imaju zate Pod objektivnom povezanou koja se ideelno provlai kroz nauno miljenje, moe se razumeti dvostrukost: povezanost stvari na koju se intencionalno odnose doivljaju miljenja (stvarni i mogui)
i na drugoj strani povezanost istina, u kojem stvarno
jedinstvo kao ono, to jeste, dolazi do objektivnog
vaenja. I jedno i drugo je apriorno dato jedno sa
drugim i neodvojivo je jedno od drugog.

Edmund
Husserl, Logische Untersuchungen. Erster Band.
Prolegomena zur reinen Logik, zweite Auflage, Halle, 1913, S. 228.

285

ene datosti, ali i konstruktivni pristup to svetu ivota okree lea u nameri da utvrdi ta je u
njemu istinsko, a ta patvoreno. U svojoj prvobitnoj fenomenolokoj verziji, taj okret je filozofski osnaen sa pojmom kategorijalnog zora
koji omoguuje ideaciju neposredne datosti i
uenjem o horizontskoj uslovljenosti naeg saznanja koje svoj ekvivalent ima u stavu o viku
mnjenja, prema kojem se u predmetnosti uvek
krije neto vie od onoga to smo o njoj spoznali. Negacijski momenat koji proistie iz susreta horizonta same stvari i horizonta naeg obuhvatanja stvari predstavljao je pogonski motiv
fenomenolokog miljenja. On je fenomenologiji jednim potezom osigurao dvostruki uinak:
kako naputanje drske predstave o filozofskom
saznanju koje spoznavanjem ono spoznato stavlja ad acta, tako i unutranju nit vodilju koja pri
celokupnom variranju intencionalnih sadraja
obezbeuje jedinstvo fenomenolokom uvidu.
Preimustvo fenomenolokog susreta sa svakidanjicom sastoji se u upravo u uenju o zrenju
sutina, jer se u njemu ne radi o rascepu izmeu invarijantne sutine u odnosu sa varijabilne
i kontingentne datosti, stoga to se varijacijama na osnovu kojih se dolazi do sutinskog ne
pripisuje sekundarna funkcija, budui da sutina nije nita drugo nego jedinstveni odraz fluidnih raznolikosti onog variranog koji ne naputa
bliskost sa tlom iz kojeg se generisao. Odricanje od hipostaziranja pojedinih saznajnih moi
u korist jedinstvenog praenja fenomenolokih
datosti, to ne naputa vremenitu imanenciju
unutranje svesti - samo je zaokruilo pretpostavke koje je od fenomenologije iziskivala ambicija da do rei dovede svet svakidanjice.
Meutim, bilo bi pogreno verovati da se

Ono to nas interesuje su fenomenoloki podaci... taj kompleks, bilo izvornih, bilo steenih dispozicija nije nita fenomenoloko. Fenomenoloka
sfera je ona istinski datog, adekvatno zateenog i
ona njegovih realnih sastavnih delova. Dispozicija je pojam ije objektiviranje prelazi preko prave
imanentne sfere.

Edmund Husserl, Phantasie und

Bildbewutsein (1904-1905), u: Phantasie, Bildbewutsein, Erinnerung. Zur Phnomenologie der
anschaulichen Vergegenwrtigungen. Husserliana
Band XXIII, Texte aus dem Nachlass (1898-1925),
Hrsg. Eduard Marbach, The Hague/Boston/London
1980, S. 2-3.

286

fenomenoloki okret ka svakidanjici dogodio

preko noi, ili da je ustanovljen nekom vrstom
filozofskog dekreta. Pozicioniranju svakidanjice u sredite filozofskih razmatranja prethodio je proces mukotrpnog sazrevanja u kojem je
odluujuu ulogu imala transformacija filozofskog pojmovnika i njegovog problemskog fokusa koji bi trebao da usledi nakon priznavanja filozofske relevantnosti svakidanjeg sveta.
Taj proces se najpre odigrao u miljenju osnivaa fenomenologije. Fenomenologija saznajnih postignua sa uporitem u istoj logici najpre je obuhvatala ideju nauke uopte, odnosno
filozofsku, strogu pranauku svih nauka. Unutar kritike logikog uma postepeno se stvarao
prostor za sferu primordijalne vlastitosti, odnosno iskustvo sveta kao ovekove prve prirode
prema kojoj on nije usamljeni, solipsistiki ego,
ve se u njoj, kao sakonstituiui, pojavljuju i
sopstva koja su tom iskustvu strana.
I pored injenice da da je Huserl dao znaajne direkcije za potonja istraivanja stranog,
ne moe se porei da se njegov okret ka svakidanjici odvijao u saznajno-teorijskoj nameri, na koju ga je prisililo pitanje o intersubjektivnom objektivitetu principijelno subjektivnih fenomenolokih saznanja. Povlaenje konsekvenci iz njegovih zakljuaka o odnosu vlastitog i stranog, zaviajnog i tueg, svakidanjeg i nesvakidanjeg, koje e biti osloboeno limitiranosti saznajno-teorijskim interesima, bilo je preputeno misliocima koji su sledili osnovne pretpostavke fenomenologije. Istaknuto mesto meu njima svakako pripada Bernhardu Valdenfelsu, profesoru na poslediplomskim studijama na Rur univerzitetu u Bohumu
 Ta prva priroda, ili svet, taj prvi jo ne intersubjektivni objektivitet konstituisan je u mom ego kao
moj vlastiti, ukoliko u sebi jo ne skriva nita strano onom Ja, nita to prekorauje stvarno originarno iskustvo putem konstitutivnog unoenja stranog
Ja. U sferi primordijalne vlastitosti mog transcendentalnog ego mora leati fundament motivacije za
konstituciju pravih transcendencija koje prekorauju vlastitost i koje, pre svega, proistiu kao drugi... i
time posredovani ine moguom konstituciju objektivnog sveta u svakidanjem smislu: sveta Ne-Ja,
stranog samom Ja. Edmund Husserl, Formale und
transzendentale Logik. Versuch einer Kritik der logischen Vernunft. Halle, 1929, S. 213.

i predavau ija delatnost see od univerziteta

u Japanu i Hong-Kongu, do Sjedinjenih Amerikih Drava.
Polazna taka Valdenfelsovog filozofskog
stava predstavlja uvid da konsekventno razvijanje Huserlove deskripcije iskustva stranog
(Fremderfahrung) ne moe biti provedeno uz
pomo povrnih korekcija jer ono zahteva konstituisanje nove vrste fenomenologije - responzivnu fenomenologiju.
Pojam responzivnosti, prema Valdenfelsu,
misli vie od pukog intendiranja ili razumevanja. Njegova osnovna funkcija pokazuje da Valdenfels spada u uzak krug onih mislilaca iji napor se sastojao u reformisanju fenomenologije
s ciljem da ona uspostavi vrstu vezu sa savremenou i bude kadra da odgovori na zahteve
duha vremena na razmei izmeu dva milenijuma. Kljunu re u tom poslu Vladenfels je
pronaao u fenomenu stranog.
Njegovo preimustvo u odnosu na ostale pojmove fenomenolokog vokabulara predstavlja injenica da on omoguava naputanje
jednostranosti intencionalnosti svesti i normativne konceptualizacije. Usmeravajui pogled
ka fenomenu stranog, fenomenologija postaje
svojevrsna ksenologija, budui da njen vodei
cilj vie nije ideja naunog saznanja, niti pojam
sveta, ve istraivanje znaenja, uloge i granica odnosa u kojem se prepliu vlastito i strano.
Fenomenologija koja bi nastojala da poprimi
crte genuine ksenologije morala bi pomou jedne vrste responzivne epoch da prodre u objektivno iskustvo i odreenje stranog i da pokae
kako iskustvo stranog vrhuni u tome, da iskustvo i fenomeni postaju strani. (Topografija
stranog, str. 123-124)
Umreenost ivotnih svetova Valdenfelsa
navodi na kontekstualizaciju stranog mi ne
moemo o njemu jednostavno govoriti, to bi
bio oevidan paradoks. Polazie u iskuavanju
stranog ne moe se dovesti u pitanje, ali to polazite ne znai ni temelj, ni poslednji beoug
poretka, ni prvi fundament. Odluno oponiranje
tradiciji utemeljenja i centriranja ne treba posmatrati kao pomodno pristajanje uz credo postmoderne misli, ve kao konsekventnu posledicu stavljanja stranog u sredite filozofskih istraivanja. Nastojimo li utemeljiti ili stabilno centrirati nae znanje o stranom, onda inimo ono,

to je filozofska tradicija najee inila neutraliemo ga u ovoj ili onoj formi prisvajanja:
U naoj novovekovnoj tradiciji to prisvajanje
krui oko dva pola, oko vlastitog ego i oko jednog sveopteg logosa. Strano je ugroeno putem svoenja na vlastito i putem uklapanja u
jednu celinu, a pritom obe instance, ego i logos,
bivaju razliito povezane.
Imajui u vidu ambiciozna oekivanja od
raskrinkavanja razliitih formi prisvajanja, moglo bi se postaviti pitanje da li iskustvo stranog
moe uspeno odoleti svim zamkama evrocentrizma i logocentrizma? Takav ishod bi ipak prevaziao i Valdenfelsove smele procene. Meutim, povesni novum fenomenologije qua ksenologije ije posledice ne bismo smeli prevideti
ogleda se u novom pristupu pojmu logosa. Valdenfelsovo lucidno itanje Deride pokazalo je
da rastanak od logocentrizma ne znai i definitivno rastakanje logosa, ve naputanje postupka koji u logosu traga za suverenim osloncem i
temeljom. Umesto toga, Valdenfels se odluuje
da osavremeni filozofski pojmovnik unutar interdiskurzivnosti i fukoovski miljenog pojma
poretka. Stoga e Valdenfels rei: Ovde sam
ja fenomenolog: kada se nalazim u ogranienom poretku i o njemu govorim, ja ga moram
na izvesan nain prekoraiti.
Kako je sugerisao jo Alfred ic, stranost
i poznatost nisu ogranieni sa socijalno polje,
ve su opte kategorije naeg izlaganja sveta.
U Valdenfelsovoj reviziji fenomenologije, obavezujui odgovor na zahteve stranog ne vodi
samo ka transformaciji etike i politike misli, ve i ka sugestiji o fiktivnom karakteru puke
 Bernhard Waldenfels, Deutsch-Franzsische
Gedankengnge, Frankfurt am Main 1995, S. 52.


Gespr
ch mit Bernhard Waldenfels, ...jeder
philosophische Satz ist eigentlich in Unordnung, in
Bewegung., objavljeno u: Vernunft im Zeichen des
Fremden, Hg. Matthias Fischer, Hans-Dieter Gondek, Burkhard Liebsch, Frankfurt am Main, 2000,
(408-459) S. 433.
(Razgovor sa Valdenfelsom vodili su Petra Gering i Matijas Fier u Minhenu 21. XII
1999.).

Alfred

Schtz, Der Fremde, u: Peter-Ulrich Marz-Benz, Gerhard Wagner (Hrsg.) Der

Fremde als sozialer Typus. Klasische soziologische Texte zu einem aktuellen Phnomen, Konstanz
2002, S. 91.

287

anonimnosti pojavljivanja i neutralnom znanju

o fenomenima, koje se razotkriva kao vetaka
i samodopadljiva naivnost. Za samu fenomenologiju to znai da sve ono to nam se pojavljuje mora biti eksponirano u odnosu na iskoeni
pogled stranog. Podsticajna uloga Topografije

stranog lei u mnogim znaajnim putokazima u

tom pravcu. Oni je preporuuju kao nezaobilazno tivo koje nee biti interesantno samo filozofski orijentisanim itaocima, ve svima onima to u multidisciplinarnosti vide neto vie
od istroene floskule.

PETAR BOJANI
Institut za filozofiju i drutvene nauke, Beograd
Society for the Humanities, Cornell University

OD HUSERLA DO VALDENFELSA: STOGODINJI PUT UVEK

NEIZVESNE FENOMENOLOGIJE PANJE
(Bernhard Waldenfels, Phnomenologie der Aufmerksamkeit, Frankfurt
am Main, Suhrkamp Taschenbuch Wissenschaft, 2004, str. 304)
Knjiga Fenomenologija panje, nedavno penzionisanog profesora Rur-Univerziteta iz Bohuma i jednog od najuticajnijih filozofa danas, objavljena je u poslednjim mesecima 2004 godine. Ona je dvostruko znaajna i obavezujua: i zbog svoje sasvim neizvesne i sloene tematike Huserlova sintagma
Phnomenologie der Aufmerksamkeit obeleava u isti mah stogodinji napor konstituisanja i tematizovanja fenomena panje, i zbog
vrlo neobinog znaaja koji ova knjiga predstavlja u okviru Valdenfelsovih radova posveenih pojmu drugoga i filozofiji-fenomenologiji stranoga i stranca. Ve u svom drugom po
redu objavljenom radu, programskom i habilitacionom spisu iz 1967 godine iji je naslov
Das Zwischenreich des Dialogs, u poglavlju
Otvorenost Ja i njegovog sveta, Bernhard
Valdenfels (roen 1934 u Minhenu gde i danas ivi) otkriva tekou prilikom tematizacije
objekta i razlikovanja interesa i panje, odnosno razlikovanja izmeu panje kao bitno psiholoke pojave i panje kao fenomena koji poseduje transcendentalno znaenje. Dugotrajni

B. Waldenfels, Das Zwischenreich des Dialogs, Sozialphilosophische Untersuchungen in Anschluss an Edmund Husserl, Den Haag, Martinus Nijhoff, 1971. Poglavlje II Offenheit des Ich und seiner Welt, strane 90 i 91. Valdenfelsova prva knjiga

288

Valdenfelsov rad u Huserlovom arhivu u Luvenu koji je prethodio pisanju ove knjige i navoenje poznatog 92 Huserlovih Ideja, trebali bi da odmah uklone jednu vrlo vanu nedoumicu koja se sada pojavljuje prilikom itanja poslednje Valdenfelsove knjige Fenomenologija panje: bez obzira to nigde ne analizira i ne navodi Huserlove spise i predavanja o opaanju i panji, koji se igrom sluaja
pojavljuju u isto vreme kada i nova Valdenfelsova knjiga (Edmund Husserl, Wahrnehmung
und Aufmerksamkeit, Texte aus dem Nachlass /1893-1912/, Husserliana, Band 38, Dordrecht, Springer, 2004, str. 548, u redakciji
R. Bernet i U. Melle), sasvim je sigurno da ih
je on poznavao; bez obzira to nigde u novoj
Das sokratische Fragen. Aporie, Elenchos, Anamnesis, objavljena je 1961 godine kod malog izdavaa
A. Hain-a (Meisenheim am Glan).
 Ideje za jednu istu fenomenologiju i fenomenoloku filozofiju /Ideen zu einer reinen Phnomenologie und phnomenologishen Philosophie/. U pitanju je 92 (Die attentionalen Wandlungen in noetischer und noematischer Hinsicht) prvog toma iji
je naslov Opti uvod u istu fenomenologiju i koji
je objavljen 1913 godine (3. izdanje Halle, Max Niemeyer, 1928, S. 189-193.). Radi se o fusnoti 88 na
strani 90 knjige Das Zwischenreich des Dialogs.


Na to pre svega ukazuju Huserlova detalj-