"Bog ubio Brankovia Vuka, on izdade tasta na Kosovu", kae narodna

pesma. Kunu li Srbi ve vekovima nedunog oveka, proglaavajui ga

grobarom srpske srednjovekovne drave?

TREBA LI REHABILITOVATI
NAJVEEG IZDAJNIKA?
VUK NIJE BIO BRANKOVI
pie: Prof. dr
Momilo Spremi

Kada su, u otimanju za naslee nemanjike

drave, Lazarevii pobedili Brankovie, izmeu
ostalog i time to su kneza Lazara i njegovu
rtvu posvetili i digli ak na nivo Hristove rtve,
ostalo je jo da se pronae Juda. Prvi istorijski
izvori koji pominju Vuka Brankovia kao
izdajnika na Kosovu, javljaju se tek krajem 15.
i 16. veka. Da li je izdao? Na to pitanje istorija
jo ne moe da stavi taku. Ali njegova
biografija pokazuje da je bio neprijatelj
Turcima, ak i kad su Lazarevii sa sultanom
sklapali saveze. A smrt je doekao u Bajazitovoj
tamnici

Na osnovu izvora nastalih u vreme Kosovske bitke ne moe se

utvrditi da li je Vuk Brankovi izdao. Ne toliko zbog oskudnosti
tih svedoanstava, koliko zbog njihove prirode. Srednjovekovni
pisci, ljubitelji simbolike, alegorija, poreenja svojih i biblijskih
tekstova, ne mogu se uvek bez tekoa razumeti. Nije lako otkriti
ta kau, jo tee ta preute, jer su u tome bili pravi majstori.
Nedostatak izvetaja savremenika o Vukovom ponaanju na
Kosovu, donekle osvetljavaju mlai izvori. Jo vanije je da se od
nekih injenica iz njegovog ivota moe sastaviti mozaik, koji
dosta govori.
Stara srpska, kosovska gospoda, sa lavom u grbu
Brankovii su bili stara i ugledna porodica, koja je spadala u prvu
srpsku gospodu. Po podacima nastalim u vreme kada su vladali
Srbijom, i kasnijim, navodno su poticali od Nemanjia. NJihova
batinska zemlja bila je Kosovo. Jo 1365. godine isticali su da su
sela u kosovskoj Drenici "batina naih pradedova i dedova i
naih roditelja i naa sve do danas". Mladen, rodonaelnik
Brankovia, bio je upan pod kraljem Milutinom i vojvoda kralja
Stefana Deanskog. NJegov sin Branko, po kome je porodica
dobila ime, bio je sevastokrator, po reima njegove dece, "veliki
sevastokrator" srpskog cara u Ohridu.

Nikola Aleksi, Milo Obili ubija Murata, 1871, iz crkve u

Ostojievu: Samo zahvaljujui energinosti Bajazita zvanog
Munja, Muratova smrt nije znaila kraj bitke za Turke
Tu u Ohridu, provodio je mlade dane i Brankov sin Vuk. U
ohridskoj crkvi Bogorodice Perivlepte, u priprati posveenoj
svetom Grigoriju Bogoslovu, naslikano je est portreta, levo i
desno od poprsja svetog Grigorija. S jedne strane su duhovnici, a
s druge laici: car Uro, Grgur i Vuk Brankovi. Portreti su raeni
pred 1365. godinu, i to je prvo javljanje Vuka i njegovog brata
Grgura. Car Uro je predstavljen frontalno, s vladarskim
insignijama, kao suveren, u ije vreme su slikani portreti. Stariji
od Vuka, Grgur je neto krupniji od njega. Ima guu i
kovrdaviju kosu, dok mu je danas lice skoro uniteno. Levom
podignutom rukom pokazuje, preko cara, prema svetom
Grigoriju, a desnu dri u visini pojasa. Na relativno ouvanoj
odei, naslikani su vertikalni krugovi. U prvom gornjem je, sa
zamahnutim repom, na dve noge propeti lav, simbol porodice
Brankovi.
U vreme raspada srpskog carstva, najmonije vlastelinske
porodice, pre svega Lazarevii, Dejanovii i Brankovii, borili su
se za ktitorstvo nad manastirom Hilandarom. Vuk Brankovi dao
je tada uveni manastir Svetog ora u Skoplju sa itavim
imanjem kao metoh Hilandaru. Ali, crkveni vrhovi stajali su i
dalje uz Lazarevie. Delo kneza Lazara, krunisano muenikom
smru, bilo je veliko i u znaku hristoljubive rtve. U borbi protiv
Brankovievog patrijarha, Lazarevii su prihvatali i obilnu pomo
sultana...

Desno od Grgura, frontalno kao i on, naslikan je Vuk. Otprilike

starosti oko 18 godina, golobrad, sa dugom riom kosom, koja je
razdeljena iznad ela i koja se u dugim uvojcima sputa do
ramena. Iako je lice dosta oteeno, mogu se razaznati neto
krupnije oi i dug nos. Vrlo jak i dobro ouvan vrat odaje utisak
stamene linosti. Ima identinu odeu kao i brat, ali je donji deo
tela potpuno uniten. Levom rukom, takoe, pokazuje, preko
cara, ka poprsju svetog Grigorija Bogoslova, koji je u sreditu
kompozicije i kome se, osim cara, obraaju sve naslikane linosti.
Desna, unitena ruka sigurno je, kao i kod brata, bila podignuta u

visini pojasa.
Kraj glave cara Uroa nalazi se grki natpis u kome se kae da je
car Romeja i Srba. Natpisi uz brau Brankovie su na srpskom
jeziku i irilinim pismom. Uz Vukovu glavu pie:
"Velikorodeni gospodin Vlk sin sevastokratora Branka".
Dakle, natpis potvruje da se sigurno radi o Vuku Brankoviu. To
je ujedno njegov jedini sauvani portret. U vreme slikanja,
sevastokrator Branko, do kraja ivota veran caru Urou, nije bio
iv, u protivnom verovatno bi bio naslikan izmeu cara i sinova.
Sasvim je razlona pretpostavka da su u podizanju i ivopisanju
spoljne priprate Bogorodice Perivlepte uestvovale naslikane
linosti, pa i Brankovii. U vreme izrade portreta, jo uvek su
vladali Ohridom, a Grgur i Vuk, s oreolima oko glave, prikazani
su uz samog cara, kao gospodari grada. Jo uvek su spadali u
najviu srpsku gospodu; inili su itavu malu dinastiju u senci
cara Uroa. Bilo je to vreme kada je suverenitet srpskog cara u
Ohridu bio neosporan.
Kraljevi Marko preotima Teodoru Grguru, bratu Vuka
Brankovia
Meutim, ubrzo posle izrade portreta, Grgur i Vuk su morali da
napuste Ohrid. Povukli su se na sever i ve 11. marta 1365, kada
je car Uro potvrdio njihove priloge Hilandaru, nalazili su se u
kosovskoj Drenici, na svojoj batinskoj zemlji. Po svemu sudei,
povlaili su se pred irenjem i uzurpacijom Vukaina iz susednog
Prilepa. On se ba 1365. proglasio kraljem, dok je njegov brat
Ugljea preuzeo vlast u Serskoj oblasti. Tada su Brankovii
preivljavali teke dane. Najstari-ji sin sevastokratora Branka
Radonja, posle smrti obe keri i ene Jelene, sestre despota
Jovana Ugljee, zamonaio se i ostatak ivota proveo je na Svetoj
Gori. Izgleda da je njegov brat Grgur jedno vreme, u doba kralja
Vukaina, drao Tetovski Polog. Nije poznato da li je uspeo da se
odri, a Vukainov sin Marko kao da mu je preoteo i enu
Teodoru. Iz jednog zapisa sastavljenog "u dane blagovernog
kralja Marka", vidi se da je Marko napustio svoju enu Jelenu,
ker Radoslava Hlapena, i iveo s "Teodorom Grgurovom", koju
je kasnije morao da preda tastu i da uzme "enu svoju
prvovenanu". Ne ostavivi veeg traga, Grgur je izgleda nestao u
vihoru raspada Srpskog carstva i krvavog turskog osvajanja.
NJegov brat Vuk nije. Uspeo je da, zahvaljujui vetini i talentu,
obnovi mo Brankovia i da stvori veliku Oblast.
Prva srpska bitka na Kosovu
Sudei po ohridskom portretu, Vuk je roen pred 1345. godinu.
Posle povlaenja na svoju kosovsku zemlju, oenio se Marom,
najstarijom kerkom kneza Lazara. Bio je to prevashodno
politiki brak, kao to je bio obiaj meu monicima toga
vremena. Vezani za svetorodnu dinastiju Nemanjia, obojica su se
nali u taboru velikaa protivnih kralju Vukainu i njegovim
prijateljima Baliima. Ve 1369. godine, kako pria dosta pozniji

Mavro Orbin, dolo je do bitke na Kosovu izmeu kralja

Vukaina i despota Ugljee protiv cara Uroa, kneza Lazara i
upana Nikole Altomanovia. Car je zarobljen, a plahoviti Nikola
"bee poraen, njegovi ljudi poubijani, te se i sam jedva uspeo
spasti". Kada se zametnula bitka", pria dalje Orbin, "knez Lazar
se povue sa svojim etama i pobee".
Mogue je da je u toj bici uestvovao i Vuk, pogotovo to se
odigrala na Kosovu. Ako ostaje nesigurno njegovo uee, sasvim
je sigurno da je video kako je knez Lazar iskoristio bitku iz koje
je pobegao. Uz to, ve 1371. na Marici su izginuli kralj Vukain i
despot Ugljea, a da im nije pomogao nijedan srpski velika. Bio
je to boj Srba, ali jo vie bitka Mrnjavevia. Nastao je gra-be o
njihove zemlje. Koristio se i knez Lazar, a uz njega i njegov zet
Vuk.
Dok je jo trajala nasilna
deoba oblasti Mrnjavevia,
poeli su sukobi meu
rakim velikaima. Trebalo
je zaustaviti nestrpljivog i
agresivnog Nikolu
Altomanovia. Koristei
svakako i injenicu da je
1369. izgubio vojsku na
Kosovu, 1373. unitili su ga
knez Lazar i bosanski ban
Tvrtko.
Vuk Brankovi osvaja
Skoplje, a prestonicu
zasniva u Pritini

Grb Kneza Lazara: Heraldiki

znak dvoglavog orla i kaciga
bili su obeleje Lazarevia,
upanov "rasap" praen je
a lav i dvoroga kaciga Brankovia. groznim krajem. Po reima
Lazar je stolovao u Kruevcu, letopisca, "rasapa sveti knez
a Vuk u Pritini. Lazareva
Lazar upana Nikolu u
vlast pruala se na sever,
Uicu i oslepi jego".
Brankovii su se irili na jug.
Pobednici su prigrabili
najvei deo njegovih zemalja; korist su izvukli i Lazarevi srodnici Musii i Vuk Brankovi.
Do tada u senci monih velikaa, vie poznat po poreklu nego po
oblasti koju je drao, Vuk je najzad poao putem breg uspona.
irio je svoju dravu istovremeno s tastom, ali da ne bi smetali
jedan drugom, svaki je iao svojim pravcem. Lazar prema severu
ka Mavi, Kuevu i Branievu, a Vuk na jug, prema posedima
Balia i Vukainovih sinova. Od prvih je oduzeo Prizren, a od
kralja Marka Skoplje, vrativi mu tako dug za ranije raune.
Vukovo irenje tokom osme i devete decenije DIV veka
zavreno je stvaranjem velike Oblasti, koja je obuhva-tila Kosovo
i Metohiju, deo Polimlja i Peterske visoravni, sa Skopljem na
jugoistoku. Bio je to sredinji deo srpske srednjovekovne drave,
pod Nemanjiima dugo kultivisan kraj, s najvie vladarskih
zadubina, dosta dobrih utvrenja i razvijenih rudnika. Meu

mnogim bogatim gradovima, Vukova prestonica bila je Pritina.

Uporedo s uspehom Vuka, rasla je i dalje mo kneza Lazara. NJih
dvojica su radili zajedniki i u dogovoru, ili, kako pie u jednom
izvoru iz 1386/1387. godine, napisanom u manastiru Svetih
Arhanela u Prizrenu, "u jedinstvu i ljubavi pobeivali su
neprijatelje svoje". Taj sastav je sainjen "u dane blagovernago i
hristoljubivago i Bogom prosveenago gospodina kneza Lazara i
vzljubljenago njemu sina gospodina Vuka". Dakle, knez Lazar je
smatrao Vuka sinom. Vuk je 1387. isticao da su dubrovaki
poklisari, pre nego to su doli njemu, odlazili "gospodinu mi
knezu". Osim brojnog Vukovog novca, naena je i jedna vrsta
njihove zajednike monete. Kasniji M. Orbin pominje i
poslunost zeta prema tastu. "Mara je, pie on, bila udata za
rakog vlastelina Vuka, sina Branka Mladenova, vrlo valjanog
ratnika, mudrog oveka i veoma poslunog prema svome tastu
Lazaru". Bilo je, dakle, dosta primera njihovog zajednikog rada i
saradnje.
Ipak, Vuk nije bio potinjen knezu Lazaru. Dobro obaveteni
Dubrovani obraali su mu se posebno od 1380. godine, od kada
se uvrstio meu prvu srpsku gospodu. Od njega su dobijali
povelje o trgovakim povlasticama, a preporuke za isplatu tzv.
stonskog dohotka uzimali su posebno od kneza Lazara, Vuka i
ura II Stracimirovia. Inae, Vuk je organizovao svoju upravu
kao i u drugim delovima srpskog carstva. Imao je svoj dvor i
svoje dostojanstvenike. U izvorima se pominju njegovi: vlastela,
vojvode, elnici, dijaci, "milosnici". Knez Lazar nije imao pravo
meanja u njegovu Oblast. Vuk je vodio svoju spoljnu i
unutranju politiku i bio je potpuno samostalan gospodar svoje
drave.
Crkveni sabor za izborpatrijarha u Pei
Zet je, ipak, morao da ustupi prvenstvo monijem tastu. Ali,
razlika meu njima nije bila samo u veliini moi, ve i u
kvalitetu. Knez je imao neto to Vuk nije. Imao je podrku
crkve. Kao najmoniji srpski gospodar posle 1373. godine, Lazar
je mogao vie nego bilo ko drugi da istakne prava vrhovnog
srpskog gospodara, prava na naslee Nemanjia. NJegov rad
obnavljanja ne-manjike vladarske ideologije, poklapao se sa
eljama i potrebama crkve, iji je program bio uspostavljanje
jedinstva u raskomadanoj srpskoj dravi. Kada je 1375. uspeo da
izmiri Srpsku i Vizantijsku crkvu, stekao je jo veu prednost.
Uspeno je zavrio posao koji je prevazilazio okvire jednog
oblasnog gospodara; postigao je uspeh svesrpskog znaaja. Crkva
ga je prigrlila, postao je njen izabranik i miljenik. Podravala ga
je da bude "samodrac svih Srba" i naslednik svetorodne
dinastije.

"Velikorodeni gospodin Vlk, sin sevastokratora Branka, bio je

oenjen Marom, kerkom kneza Lazara i bio je tastu najverniji
saveznik. ak ga opisuju kao "veoma poslunog prema tastu

Lazaru", a na nekim mestima i

kao Lazarevog
"izljubljenago mu sina".
Ipak, Vuk Brankovi bio je
samostalan vladar, irio je
svoje teritorije ka jugu, ba kao
to ih je Lazar irio na sever.
Razlike u moi gotovo nije ni
bilo. Ali, Lazar je uspeo da
pridobije uz sebe Pravoslavnu
crkvu. Nekoliko izbora za
patrijarha, kao da su odrani u
znaku sukoba tasta i zeta: Vuk
je podravao Jefrema, a
Spiridon je bio vezan za
Lazara.

Prema crkvenopolitikoj
ideologiji pravoslavlja, crkva je
slobodna u odnosu na dravnu
vlast, ali je nedeljiva od nje i
nalazi se "u simfoniji" i
"diarhiji", s njom. Ali, kroz
istoriju je bilo odstupanja od
toga. Put do koga je cela
Srpska crkva stala iza kneza
Lazara nije bio ni brz ni lak. U
procesu raspada srpskog
carstva stvoreno je vie
samostalnih oblasti, iji su
gospodari preuzeli obaveze
prema crkvi kao pravi vladari.
Crkveni dostojanstvenici bili su
upueni na saradnju sa
velikaima u ijim su dravama
iveli. Oekivalo se da ih
podravaju i u politikim
potezima. Kako su svetovni
gospodari bili u meusobnim
sukobima, klirici su se, mimo
svoje vo-lje, nali na raznim
stranama. To je slabilo jedinstvo crkve, i, uporedo sa
podelom drave, poela je i
njena deoba. Pogotovo to su
velikai eleli da imaju svoje
ljude u crkvi, a onda je svako
isticao svoga kandidata. To se
lepo moglo videti pri izboru
patrijarha 1375. godine.
Patrijarh Jefrem Hilandarac i

Vukov brat kaluer Gerasim

Posle smrti patrijarha Save, politika podeljenost zemlje, odrazila
se na crkvu. Sabor su sazvali u Pei knez Lazar i ura Bali
"koji tada naelstvovahu". Izgleda da su oblasni gospodari
istupali sa svojim kandidatima. Nije bilo sloge i zato su svi molili
Boga "da utia buru" i pokae pastira i uitelja stadu. Uesnici
sabora, "pokrenuti slavoljubljem i ostalim trima sabornim
strastima", po reima Danilovog nastavljaa, "zatraie da
razbojniki i sa napadanjem ugrabe sveti presto i apostolsko
dostojanstvo, i radi toga biva ne mala beda". Natezanje je,
zvanino i nezvanino, trajalo nekoliko meseci, od 29. aprila
1375, kada je umro patrijarh Sava, do 3. oktobra, kada je, najzad,
za patrijarha izabran Jefrem.

Adam Stefanovi, Kneeva veera, litografija:

Hrianski motiv tajne veere i Judinog izdajstva
ugraen je i u kosovski mit
Jefrem je bio Bugarin. Roen 1311. ili 1312. u "oblasti carstva
bugarskog", zamonaio se sa 23 godine, a potom preao na Svetu
Goru. Najpre je iveo u Hilandaru, zatim u Zografu, a onda na
planini Atosu. "Zbog najezde Agarena" preao je u neki manastir
u okolini Plovdiva, u kome je bio iguman, da bi, za vlade cara
Duana, doao u Srbiju. Najpre je dobio blagoslov od patrijarha
Joanikija da se naseli u nekakvoj isposnici nedaleko od Deana.
Kada su posle Duanove smrti nastupila smutna vremena,
patrijarh Sava premestio ga je na bezbednije mesto, nedaleko od
Peke patrijarije. Znai, to nije bio obian monah, ve ugledan i
obrazovan pustinjak, pisac kanona i stihira, uz to Hilandarac, o
kome su se starali srpski patrijarsi.
U Jefremovom itiju, pekog episkopa Marka, kao to je obiaj u
takvim sastavima, kae se kako je on odbijao da se primi visoke
asti. Ipak, primio se patrijarijskog ina, a njegovom izboru
prisustvovala je delegacija svetogoraca i predstavnici Carigradske
patrijarije.
"I kad je bio patrijarh ovaj preosveeni i bogonosni patrijarh kir
Jefrem", pria Danilov nastavlja, "odmah se utia bura za crkvu i
razrei se svaka veza, i bila je patrijarija Konstantinova grada sa

srpskom patrijarijom u ljubavi i izmirenju i u jedinstvu".

Istraivai su zato uzimali da je Jefrem bio kompromisan
kandidat, "pogodna linost za politike nagodbe". Bavei se
specijalno srpskim patrijarsima srednjega veka, M. Purkovi iao
je i dalje. "Oevidno da je Jefrem", napisao je on, "izabran kao
linost sporazuma onih koji nisu mogli da dovedu svoje
kandidate". Po njemu, rascep na saboru nastao je na pitanju "da li
e novi patrijarh da bude ovek kneza Lazara ili ovek ura
Balia".
Kakav je bio udeo Vuka Brankovia u izboru novog patrijarha,
teko je rei. Da li su i koliku ulogu pri izboru svog biveg
sabrata igrali hi-landarci, meu kojima je bio i Vukov brat
Gerasim, izuzetno snana i uticajna linost? Zna se jedino da je
Gerasim kasnije dolazio patrijarhu Jefremu. Traio je od kneza
Lazara da Crep Vukoslavi vrati crkvu Svete Bogorodice u Letju
pod Petrusom, nedaleko od Paraina. Ne ulazei u spor, knez je
parniare uputio "na zakon" patrijarhu Jefremu. Poto je sasluao
stranke, u dogovoru s mitropolitima, episkopima i patrijarijskim
savetom, Jefrem je odredio da crkvu zadri Crep, kako je
svojevremeno odredio i car Uro. Prema tome, nije presudio u
korist hilandaraca. Isti Vukov brat izlazio je pred kneza Lazara i
zbog drugih stvari; dobio je, na primer, posede za hilandarsku
bolnicu. Bilo je to vreme velikog ugleda Svete Gore, a na njoj je,
zbog sve vee turske opasnosti, sve vie dolazila do izraaja
simbioza istonohrianskih naroda. Pripadnost "rodu
hristijanskome" bila je vanija od pripadnosti narodu. Zato nije
udo to se na elu Srpske crkve naao jedan Bugarin, pogotovo
to je bio prihvatljiv za carigradsku crkvu. Ipak, izbor stranca
pokazuje kao da nije bilo sloge oko nekog srpskog arhijereja.
Dovoenjem neutralne linosti, napravljen je kompromis, a oni su
obino kratko trajali. Tako je bilo i ovoga puta.
Kada je Bajazit pozvao sve svoje vazale u Ser, jedino se Vuk
Brankovi nije odazvao. U Bici na Rovinama poginuli su kralj
Marko i Konstantin Draga, a uestvovao je i Stefan Lazarevi.
Samo Vuka nije bilo. U zgodnom trenutku, ak se proglasio za
venecijanskog vazala, poavi putem pobune protiv sultana. Kad
su ga pobedili, Turci su njegove zemlje dali - Lazareviima.
A Vuk je zarobljen i teko muen, ivot je zavrio u
Bajazitovoj tamnici.
Knez Lazar je saraivao s patrijarhom Jefremom, o emu svedoi
i sluaj s pomenutim Crepom. Ipak, ubrzo posle smrti ura
Balia (1378), sazvao je, oko 1379, sabor na kome je Jefrem
primoran da se povue. Knez Lazar se, dakle, oslobodio Jefrema.
Kao uzroke ostavke, izvori navode samo asketske motive i
starost. Jefrem je, to se tano zna, tada imao oko 67 godina. One,
dakle, nisu bile preteke, a da starost nije razlog njegovog
povlaenja pokazae kasniji dogaaji.

Knez Lazar postavlja Spiridona za patrijarha

Zanimljivo je da se ne zna ni kada je ni gde je odran sabor na
kome se Jefrem povukao. Otkako je proglaena Srpska
patrijarija to je bio prvi sluaj da presto poglavara crkve nije bio
upranjen smru ve ostavkom. Po izriitim navodima izvora,
sabor je sazvao knez Lazar; drugi oblasni gospodari se ne
pominju. Bez sumnje, u meuvremenu je porasla njegova mo.
Inicijativa je bila na njemu. Posle pobede nad Radiem
Brankoviem, Lazar je proirio svoju vlast u Podunavlju i
Branievu. Odmah je podigao manastir Gornjak, u kome je
ivopisan njegov lik. Koristei se situacijom da je Carigradska
patrijarija bila bez svog duhovnika posle zbacivanja patrijarha
Makarija krajem 1378. ili poetkom 1379. godine, ba u to vreme
svrgao je Jefrema. Knez Lazar je uvek nastojao da se jurisdikcija
Srpske crkve poklapa sa granicama srpske drave. Za novog
srpskog patrijarha izabran je Spiridon, koji, najblae reeno, nije
bio po volji Carigradskoj patrijariji. On je odmah potvrdio
kneeve darove manastiru Gornjaku.
Znaajno je da episkop Marko, uenik patrijarha Jefrema, mada
napominje da je novi patrijarh izabran po Jefremovom savetu,
uti o Spiridonu. Mada je o njemu znao mnogo vie, nije eleo da
saopti nita. Zadovoljavajui se izrazom "postavljajut Spiridona
na patrijarki presto", kao da je namerno reio da to vie preuti
o novom patrijarhu. Uoavajui te injenice, istraivai su isticali
njihovu vanost, a M. Purkovi je zakljuio:
"Iz ovog utanja episkopa Marka kao da bi moglo da se ita da
starost i zamor nisu bili jedini razlozi zbog kojih se Jefrem
povukao."
To je, bez sumnje, tano. utanje episkopa Marka, koji je i dalje
ostao uz zbaenog patrijarha Jefrema, imalo je duboke razloge.
Umesno je postaviti pitanje: kako je na sve to gledao Vuk Brankovi? Nije mogao biti ravnoduan niti nezainteresovan, jer se
sve to i te kako ticalo i njega. U tom momentu, meutim, mogao
je samo da posmatra ta radi knez Lazar.
Lazareve povelje pisane patrijarhovim zelenim mastilom
Patrijarh Spiridon je datovao dokumenta u Pei samo na poetku
patrijarijskog sluenja. Ve 3. marta 1382. monah Dorotej i
njegov sin Danilo izdali su povelju u ii o osnivanju manastira u
Dreni. Povelju su sveano izdali u ikom hramu Svetog
Vaznesenja pred "patrijarhom srpskim kir Spiridonom" i pred
celim "zborom velike crkve". Dakle, u ii se nalazio patrijarh
Spirodon i ceo "zbor velike crkve". Neki istraivai su i do sada s
pravom uzimali da je Spiridon stolovao u ii. U svakom sluaju,
u to vreme pitanje stolice srpskog patrijarha mora se posmatrati i
kroz odnose Lazarevia i Brankovia. Tako je, dakle, Spirodon
preao da stoluje u zemlji Lazarevia.
Patrijarh Spirodon je u svojim poveljama uporno i redovno
isticao suverenu vlast kneza Lazara nad svim Srbima, uvek

navodei kneevu titulu samodrca. Pokojni Vladimir Moin je,

sa dosta razloga, smatrao da je arenge u pet Lazarevih povelja
pisao patrijarh Spiridon. Lazareva povelja Obradu Dragosaliu i
Spiridonova potvrda pisane su istom rukom i istim mastilom, i to
zelenim, kojim se, kao to je poznato, sluio patrijarh. Sve je to
navelo V. Moina da zakljui da je Spiridon sve vreme vlade
kneza Lazara bio pokraj njega. Prouavajui specijalno kneeve i
patrijarhove povelje, F. Barii je s pravom konstatovao da je
Spiridon bio Lazarev blizak saradnik. Tako je, u stvari, izborom
Spiridona najzad dolo do zajednikog istupanja i potpune
podudarnosti delovanja kneza i patrijarha. Tim izborom prekinuta
je neutralnost crkve i Lazar je, konano, stekao preimustvo nad
ostalim oblasnim gospodarima. Kao to pokazuju povelje
patrijarha Spiridona crkva ga je priznala za suverenog,
samodravnog vladara svih Srba i on je stekao njen legitimitet. To
je bila najvea pobeda koju je knez Lazar izvojevao u ivotu. To
je, ujedno, bio i naj-vei poraz Vuka Brankovia.
Jefrem prilazi Vuku Brankoviu i seli se u Prizren
ta je u meuvremenu radio zbaeni patrijarh Jefrem? Povukao
se u Oblast Brankovia i iveo u prizrenskom manastiru Svetih
arhanela. Prizren je posle smrti ura Balia doao pod vlast
Vuka Brankovia. Tu je proveo oko deset godina, gde su ga,
navodno, poseivali knez Lazar i Vuk. Izgleda da je delovao sa
linostima koje su podravale i opravdavale Vukove pretenzije.
Na zapisu jednog mineja koji je uvan u manastiru Graanici,
dakle, u Oblasti Brankovia, pie da je pisan "u dane
blagovernago i hristoljubivago kneza Lazara i gospodina Vuka".
Datuje se, dakle, sa oba vladara, a Lazar je bez titule samodrca.
Dokument takve sadrine nije usamljen. Na zapisu u "Letovniku"
Georgija Amartola, pisanom 1386/1387, ba u manastiru Svetih
arhanela, pie da je sastavljen "u dane blagovernago i
hristoljubivago i Bogom prosveenago gospodina kneza Lazara i
vzljubljenago njemu sina gospodina Vuka, sdretima e ima vse
srbskie zemle". Poto je pomenut patrijarh Spiridon, navedeno je
da je knjiga pisana "povelenijem gospodina Vlka... pri gospodine
i uiteli bivim patrijarhe kir Efreme". Ovaj tekst se jo vie
razlikuje od onih pisanih u dravi kneza Lazara. Dok su njegovi
ideolozi isticali da je samodravni vladar svih Srba, a patrijarh
Spiridon nikada nigde nije pominjao Vuka, ideolozi u Oblasti
Brankovia smatrali su da srpske zemlje dre zajedniki Lazar i
Vuk, a uz kneevo ime nisu stavljali titulu samodrca. Priznavali
su patrijarha Spirodona, ali su datovali i bivim patrijarhom
Jefremom.

Pomenuti dokumenti
mogli bi se tumaiti i
tako da je u oblasti
kneza datovano
njegovim imenom, a u
oblasti Vuka i
njegovim i Lazarevim.
Ipak, izriito se kae da
njih dvojica dre svu
srpsku zemlju, a
navoen je, ne
sluajno, i bivi
patrijarh Jefrem.
Oigledno, sticajem
okolnosti, patrijarh u
Zaharije Orfelin, Knez Lazar,
1773. godina: Posle Lazareve smrti, ostavci i Vuk nali su
Vuk Brankovi, na ijim teritorijama se na istoj strani. Meu
se bitka odigrala, opirao se Turcima Vukovim ideolozima
on je zauzimao
jo pune tri godine, ne pristajui
na kompromisnu politiku carice Milice istaknuto, ako ne i prvo
mesto. Budui dogaaji
e to jo vie pokazati.

Da li je Vuk na Kosovu uvao vojsku za dalju borbu

Briljivo prouavajui podatke o srpskim patrijarsima srednjega
veka, i M. Purkovi je uoio da "Moda nije sluajan ni onaj
Jefremov odlazak u oblast Vuka Brankovia", da bi zakljuio
sugestivnim pitanjem: da li je Jefrem sluajno izabrao da ivi u
manastiru "van neposredne vlasti kneza Lazara?" Oigledno da
nije. U Vukovoj dravi igrao je i dalje znaajnu ulogu. Poto vie
nije bio patrijarh, nije rezidirao u Pei, ali se smestio u carski
prizrenski manastir. Vuk nikako nije zanemarivao ni injenicu da
je Pe, sedite srpskih crkvenih poglavara, bilo u njegovoj dravi.
To je, opet, Lazarevie sve vie upuivalo na iu. Dokumenti
koji su izlazili iz Oblasti Brankovia, ipak, pokazuju da je
preimustvo bilo na strani kneza Lazara. Ali, oni isto tako
svedoe da je i Vuk pretendovao da dri svu srpsku zemlju. U
takvoj situaciji dola je Kosovska bitka.
Knez Lazar je doveo svoju vojsku u Oblast zeta Vuka
Brankovia. Osim njih dvojice, stigli su i Bosanci. U to vreme
obino je svako zapovedao svojim ratnicima. Po kasnijim turskim
izvorima, Vuk je, navodno, drao desno krilo. Tadanji izvori ne
pruaju skoro nikakve podatke o toku bitke. To to ute, takoe je
neka injenica. Jedno je sigurno: bitka je bila krvava. U njoj je
izginuo itav jedan narataj. Patrijarh Danilo III, ubrzo posle
boja, u "Slovu o knezu Lazaru", izrekom kae: "kad obe strane
iznemogoe i bitka prestade, i bezbrojno mnotvo obejih
poubijano bee, to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu polju
leae". Drugi kultni spisi o knezu Lazaru pominju da je izginulo
"mnotvo blagorodnih ratnika" ili "bezbrojno mnotvo". Turci
takoe "mnotvo blagorodnih i blagovernih hriana pohvatavi

pogubie". I kasniji pisci istiu velike rtve. Martin Segon,

svetenik iz Novog Brda, zabeleio je krajem DV veka: "Bitka
je bila kobna i krvava i za jednu i za drugu stranu." M. Orbin
istie: "U ovoj bici pale su mnoge linosti iz Rake i Bosne, a
samo malobrojni vratili su se u svoju zemlju." Knez Lazar je
imao astan kraj, poloio je ivot na oltar otadbine.
Za razliku od kneza Lazara, Vuk nije poginuo, a nema podataka
ni da je ranjen, ni da je zarobljen. Bio je najistaknutija linost
koja je preivela krvavi boj. Naravno, mogao je biti kriv i samo
zato to je ostao iv. Iako su Turci sigurno harali i po njegovoj
zemlji, njegova je uloga ostala nerazjanjena. Pokuavajui da je
nekako objasne, istraivai su se dovijali na razne naine. Posle
dugogodinjeg rada na srednjovekovnoj istoriji, V. Moin je
napisao pred kraj ivota: "Na Kosovu je Vuk ostao sa svojim
odredom van bitke." Moda je uvao vojsku za dalju borbu.
Nije bez znaaja ni podatak da se u nekim savremenim izvorima
bitka pominje samo kao "kneev boj". Tako u jednom zapisu pie:
"Bist boj kneza Lazara s Amuratom carem na Kosove poli."
Letopisac slino navodi: "Ovo leto knez Lazar sa-tvori boj na
Kosovu s Amuratom." Ne samo da niko ne navodi Vukov boj, ve
ga uopte ne pominje u vezi s bitkom.
Da li je Vuk izdao i ta je, uopte, zapisano u izvorima o izdaji? U
knjievnim tekstovima, nas-talim samo nekoliko godina posle
bitke, javljaju se uzdrani i bojaljivi nagovetaji izdaje. Pisac
Pekog letopisa, posle prikaza bitke, dodaje:
"I na kraju boja toga, ne znam ta istinito rei o ovom (Lazaru M. S.), da li je izdan od nekog iz njegove druine ili se naprotiv
sud Boji ispunio na njemu."
Neto mlai Studeniki letopis pominje beanje:
"a neki straha li radi ili neverstva svoga pobegoe".
Najmonija srpska linost posle Kosovske bitke
Posle Kosovskog boja Lazarevii su preivljavali teke dane.
Pogibijom kneza, kua je ostala bez oca i mua, a zemlja bez
iskusnog i priznatog vladara. Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, bili su
maloletni, pa je voenje dravnih poslova preuzela udovica
Milica. Zemljom su harali Turci, a sa severa su napadali Ugri.
Kako pie u jednom pohvalnom slovu o knezu, njegovi naslednici
trpeli su "ne samo od inoplemenih, ve i od svojih". Vlastela se
meusobno razraunavala, a neka se i osamostalila. Konstantin
Filozof izriito kae:
"K tome dooe i meusobne borbe onih koji su ovima bili
podruni, dok su drugi bili kao samostalni."
Meu samostalnima, morao je na prvom mestu biti Vuk, jer je bio
najmonija srpska linost.
Zaista, teko bi bilo oekivati da se posle bitke potini tati i

njenim nejakim sinovima. Naprotiv, kako je uoio S. irkovi

"Vuk je nastojao da svojom linou i svojom oblau ispuni onu
prazninu koja je nastala posle pogibije kneza La-zara". Nastojao
je da iskoristi vreme velike ne-izvesnosti. Ostvarenje njegovih
planova moralo je ii na tetu Lazarevia. Oni nisu mogli da mu
se suprotstave, jer je sutradan posle Kosova Vuk bio najmoniji
srpski gospodar. Bitka mu je, u najmanju ruku posredno, donela
korist.
ta se dogodilo odmah posle boja? Odmah je za patrijarha
doveden zbaeni Jefrem. Naime, ubrzo za knezom Lazarom
otiao je i njegov verni saradnik patrijarh Spiridon. Ve 11.
avgusta 1389. bio je mrtav. U tekim vremenima, sabor se, kako
izriito pie u Jefremovom itiju, nije mogao "sa-kupiti".
Zamoljen je Jefrem, kae se dalje u itiju, da pomogne crkvi u
takvoj nudi. I on je po-ziv prihvatio, iako se prvi put, navodno,
zbog sta-rosti povukao. Sada mu ona nije smetala, iako je imao
deset godina vie.
Jefrem je neprekidno iveo u Oblasti Brankovia. NJegov
ponovni dolazak na elo crkve najvie je odgovarao interesima
Vuka Brankovia. Iz Jefremovog itija se vidi da je ponovo doao
na patrijarijski presto bez sabora. Moda su u tome poslu Vuka
podravali arhijereji u njegovoj Oblasti, a verovatno i hilandarci,
meu kojima je bio njegov ugledni brat Gerasim. Vuk se nije
predavao. Borio se i za pozicije na Svetoj Gori, posebno u
Hilandaru. Darovao mu je brojne posede, a 1376/1377. poznati
manastir Svetog ora u Skoplju, s celim metohom i svim
pravima. Bio je to uveni manastir, zadubina kralja Milutina,
koji je na taj nain izgubio samostalnost. Sasvim neuobiajen dar,
ali ne bez razloga.
Otimanje Brankovia, Dejanovia i Lazarevia za ktitorska
prava u Hilandaru
U vreme raspada srpskog carstva, najznaajnije porodice, a pre
svega Lazarevii, Brankovii i Dejanovii, borile su se za
ktitorska prava u Hilandaru, koja su ranije imali Nemanjii. U toj
borbi Vuk je i te kako uestvovao. Darovao je Hilandar i pre i
posle Kosova. Meu srpskim oblasnim gospodarima, prvi je
postao njegov ktitor. Ali, sve je bilo uzalud. Vrhovi Srpske crkve
odluno su stajali uz Lazarevie. Delo kneza Lazara bilo je
isuvie veliko; sada jo krunisano i njegovom muenikom
smru. Crkveni vrhovi, i ne samo oni, prihvatili su maloletnog
kneza Stefana za legitimnog Lazarevog naslednika. Posle
nagodbe sa sultanom, politiki krugovi, i okupljeni oko knjeginje
Milice, omoguili su "mladom knezu" da se koristi pravom koje
je stekao njegov otac, i da sazove dravni sabor. Na njemu se
Jefrem po drugi put povukao, a najkasnije 1392, za patrijarha je
postavljen Danilo III. Tako se mladi knez Stefan oslobodio
Jefrema, kao to je ve jednom to uinio njegov otac.
Posle povlaenja, Jefrem je i dalje iveo u Oblasti Brankovia,
sve do smrti 15. juna 1400. go-dine. Brzo je stvoren njegov kult,
koji se osobito rairio u okolini Pei. Istraivai su ve uoili da

Vladislav Titlbah, kneginja Milica,

kraj 19. veka, Muzej u Kikindi:
Da li su potonji sukobi sa caricom
Milicom bili povod da se Vuku
Brankoviu pripie izdaja na Kosovu?

su ga naroito negovali
i irili Bran-kovii, kao
odgovor na dvorski kult
kneza Lazara. Tako se
zavrio buran ivot
jedne zanimljive
linosti. Bio je to
sasvim neuobiajen
sluaj u istoriji Srpske
patrijarije. Jedan ovek
je dva pu-ta postavljan
u zvanje patrijarha, u
naelu doivotno, ali se
oba puta povlaio. Ma
kako ugledan monah
bio, ovek se ne moe
oteti utisku da je Vuk,
kod tolikih srpskih
arhijereja, podravao
jednog Bugarina.
Lazar postaje Hristos,

ko e biti Juda?
Izborom patrijarha Danila III nastavljeno je Spiridonovo delo.
Zanimljivo je da episkop Marko, pisac Jefremovog itija, koji je
lino znao Danila III, ne kae nita o njemu, kao ni o Spiridonu.
Novi patrijarh, kao i Spiridon, bio je jedan od glavnih nosilaca
dravne i dinastike ideologije Lazarevia. Po njegovom savetu,
preneto je telo kneza Lazara iz Pritine u kneevu zadubinu
Ravanicu. Knez je proglaen za sveca, a Danilo III bio je jedan od
inicijatora i glavnih stvaralaca njegovog kulta, kao svetitelja i
mue-nika. Sam je pisao kultne sastave, meu kojima je naroito
poznato "Slovo o knezu Lazaru". Kao ranije Nemanjie, on i
drugi crkveni pisci, ovenali su kneza svetiteljskim oreolom.
Kako je, uz to, Lazar bio i muenik, o njemu je sastavljeno vie
itija i pohvalnih slova, nego o bilo kom drugom srpskom
srednjovekovnom vladaru. Kao stradalnik, prikazan je kao
Hristos, njegova iva sli-ka na zemlji. Uz tu sliku dobro se
uklapala li-nost Jude - veitog izdajnika.
U skladu s tadanjom doktrinom o srpskoj dravnosti i
vladarskom legitimitetu, kanoni-zacije kneza Lazara, osim isto
verskih, imala je i duboke politike razloge. Digla je ugled
kneevih naslednika. Uz pomo crkvenih vrhova na elu s
patrijarhom Danilom III, Stefan Lazarevi mogao je da produi
oevo delo kao nastavlja nemanjikih tradicija. Kako pie u
"Povesnom slovu o knezu Lazaru", kada je postao punoletan,
primio je oev skiptar blagoslovom, molitvama i rukopoloenjem
patrijarha. Kanonizacija je posluila Lazareviima kao zatita i od
pretenzija Vuka Brankovia. Od toga vremena i Brankovii su
morali da vode rauna o kneevom kul-tu. Razumljivo, i dalje je
bilo podele u crkvi.
Prema Konstantinu Filozofu, tek izmirenjem despota Stefana

Lazarevia i gospodina ura Brankovia 1412. godine

postignuto je jedinstvo u crkvi - "i razdeljene udove crkvene u
jedno sabra". Tek tada je zavren decenijama dug i poguban
period podela meu Srbima. Kada je postignuto dravno
jedinstvo, ostvareno je i crkveno. Kada je u pitanju crkva, te
deobe, dakle, nisu bile male i dosezale su do samog vrha. Vuk je
u njima i te kako uestvovao. Ali, prvim povlaenjem patrijarha
Jefrema izgubio je ideoloku bitku, drugim povlaenjem i
izborom patrijarha Danila III, izgubio je ceo ideoloki rat. A
ideologija je tada, kao i mnogo puta u istoriji, bila najvanija
stvar.
Telo Lazarevo, posla Kosova, lealo je u Pritini, prestonici Vuka
Brankovia. Vuk je uestvovao i u sveanom prenosu motiju
Lazarevih, i u opisu tog dogaaja pominje se pohvalnim i biranim reima - teko da bi se sve to moglo vezati za nekog ko je
bio izdajica na Kosovu. Moda su tek kasnije borbe za premo
Brankovia i Lazarevia, u kojima su se ovi poslednji os-lanjali
na Turke, doveli do svaljivanja krivice za kosovski poraz na Vuka
Brankovia. Najzad, da je Vuk bio izdajnik, zar bi despot Stefan
Lazarevi usinio Vukovog sina uraa i
predao mu svoju despotovinu?
Vuk je, ipak, nastavljao svoje delo, koristei se posledicama
Kosovske bitke. Ve 7. jula 1389, tri nedelje posle boja, ugarski
kralj igmund poslao je u Srbiju mavanskog bana Nikolu
Gorjanskog, Vukovog paenoga, "plemenitom gospodinu Vuku
vojvodi, zetu velmonog mua Lazara, kneza Rake", s
ovlaenjem da pregovara i zakljui neto to e biti "na korist
vau i zemlje Rake".
Vukov pokuaj preotimanja Ulcinja
Ugarski kralj je ve u septembru poeo ratne pripreme, a u
novembru je provalio s vojskom, pre svega, u zemlje Lazarevia.
Napadao ih je i slede-ih godina. Vuk je za to vreme irio svoju
vlast u Polimlju, sigurno uz pomo vojske, koju je, prema
kasnijim izvorima, sauvao na Kosovu. Mada je i sam strahovao
od Ugara, pokuavao je 1390. da od ura II Stracimirovia
preotme neki grad u Primorju, verovatno Ulcinj. Za bolje
upoznavanje Vuka, zanimljivo je na koji je nain eleo da to
postigne. Pre juna 1390, nastojao je da nameru ostvari tajnim
putem, uz pomo pet stotina litara srebra, preko Filipa Barelija,
visokog dostojanstvenika ura II Stracimirovia. im je ura
II, inae Vukov urak, saznao za to, bacio je Barelija u tamnicu.
Nije, prema tome, bez razloga kod M. Orbina podatak da je Vuka
ubio ura II Stra-cimirovi.
Vuk je, osim toga, prisvojio stari nemanjiki vladarski pridevak
Stefan. U jednom zapisu, nastalom neposredno posle Kosovske
bitke, na ru-kopisu Peke patrijarije, stoji da je pisan one godine
kada "kneza Lazara Turci ubie i Amurata cara Srblje... v dni
blagovernago Vlka Stefana". U prizrenskom pomeniku

Bogorodice LJevike, posle pomena kneza Lazara i monahinje

Jevgenije, navodi se "Stefana Vuka i monahinju Marinu". Na
povelji, kojom je, preko brata, ustupio Hilandaru neka sela, Vuk
se potpisao:
"V Hrista Boga blagoverni gospodin Stefan Vlk".
Prema tome, vladarski pridevak Stefan dodavali su Vukovom
imenu i podanici iz njegove drave i on lino. Saoptavajui i
komentariui podatke u vezi s poslednjim Vukovim potpisom, V.
Moin je naveo: "potpis napisan crvenim mastilom, povelja
snabdevena srebrnim peatom na crvenom gajtanu, i nemanjiko
ime Stefan dodato uz Vukovo ime, jasno svedoe o njegovim
pretenzijama na naslee nemanjikog suvereniteta."
Zato je despot Stefan usinio Vukovog sina ura?
I pored svega toga, dok je Vuk bio iv nije bilo otvorenog
neprijateljstva izmeu njega i Lazarevia. Kao dokaz za to obino
se uzima da je knjeginja Milica 1392. boravila u Pritini. Osim
toga, Vuk se pridruio sveanom prenosu motiju kneza Lazara.
Sasvim razumljivo, uz njega je bila supruga Mara, jer je noeno
telo njenog oca. Po izriitim svedoanstvima izvora, s njim su bili
i njegovi "blagorodni", tj. vlastela.
U skladu s navedenim, i do sada su uoavani razlozi koji bi teko
ili u prilog Vukovoj izdaji. Pre svega, posle bitke na Kosovu,
telo kneza lealo je u Pritini, glavnom Vukovom mestu. Pisac
Opisa prenosa Lazarevih motiju naziva Vuka pohvalnim
imenima, to se teko moe rei za izdajicu. Moda su i kasnije
borbe izmeu Brankovia i Lazarevia, u kojima su se prvi sluili
turskom pomoi, uticale na svaljivanje krivice na porodicu
Brankovi. Konano da je Vuk izdao, teko bi bilo shvatiti
despota Stefana Lazarevia, koji je usinio Vukovog sina ura,
predao mu svoju dravu i tako porodicu Brankovi doveo na
srpski presto. Ali, despot Stefan je bio dalekovid politiar i veliki
ovek. On se, pri tome, rukovodio najviim dravnim interesima.
Inae, mo Vuka u godinama posle Kosova bila je i dalje mnogo
vea ne-go Lazarevia. To su osetili dobro obaveteni
Dubrovani, iji je stav prema gospodarima u zaleu verno
odraavao stanje u njemu. Vuku su 1390, ako ustreba, nudili
sklonite u svome gradu, ali su, istovremeno, od njega traili i
dobili potvrdu povelje o trgovini. Meutim, od 1389. do 1395.
nisu traili obnovu starog ugovora o trgovini od Lazarevia.
Knjeginju Milicu oslovljavali su samo kao "potenu gospou", a
njenog sina Stefana kao "potenog gospodina", dok su se Vuku
obraali kao "slavnom i velmonom gospodinu". Nezavisno od
Dubrovana, na slian nain postupali su i Mleani. Nalagali su
1392. svojim providurima koji su preuzimali Dra, da povedu
pregovore "s gospodinom Vukom i ostalima". Jedino su njemu
navodili ime, dok su svi drugi spadali u "ostale". Dve godine
kasnije, dodavali su uz Vukovo ime zvune titule, smatrajui ga
gospodarem Srbije: "Magnificus et potens dominus Volchus de
Brancho, dominus Rassie, Sclavonie et cet". Bez ikakvog

dvoumljenja, moe se tvrditi da su tada i Dubrovani i Mleani

smatrali Vuka za prvu srpsku linost.
Vuk je postupao u skladu sa svojom snagom i poloajem. Traio
je od Dubrovana da mu isplauju "srpski" ili "svetodmitarski"
dohodak, koji je ranije pripadao Nemanjiima. Bio je, meutim,
odbijen, uz obrazloenje da ne gospodari celom Rakom i da ne
moe obezbediti slobodu trgovanja u itavom Duanovom
carstvu, a upravo za to se plaao taj tribut. Ipak, drei dosta do
njega, Dubrovani su 1390. odluili da mu obezbede sklonite,
ako "ne uzmoe gospodin Vuk drati zemlju srpsku". Dakle,
uzimali su da vlada srpskom zemljom.
Stalno treba imati na umu da se sve to dogaalo u vreme kada su
Lazarevii preivljavali teke dane. Sve do Bitke na Rovinama, u
kojoj se istakao mladi knez Stefan na strani Bajazita I. Zato je
Ivan Boi smatrao da "Vukova delatnost posle Kosova, s
gledita drutva u kome se sve odigravalo, i s obzirom na
injenicu da su se Lazarevii odrali, treba da se shvati kao
izneveravanje politike koju je vodio knez Lazar. Ona znai
neverstvo prema onima koji su sebe smatrali, i to ne sa-mo oni,
nosiocima srpske vladarske ideologije, obnavljane u duhu
nemanjikih tradicija".
Porazivi Vuka Brankovia, Turci su njegove zemlje dali
Lazareviima
Vuk se, ipak, lake nosio sa svima nego s Turcima. To nije bio
sluaj samo s njim, ve sa svim tadanjim hrianskim
gospodarima. Poto mu je oduzeo Skoplje, sultan je u njega
smestio svoga zapadnog krajinika. Ono je brzo postalo polazna
taka za dalje provale, sve do Bosne i Jadranskog mora. Kako su
Turci tokom 1392. preduzeli dalje pljake i osvajanja, begunci su
stizali u Primorje, a Dubrovani su od jula do oktobra
zabranjivali trgovcima da odlaze u Srbiju. Kada je u junu 1392.
jedan Drobnjak, ipak, zakljuio ugovor s trojicom Dubrovana o
prenosu robe u Oblast Vuka Brankovia, predviala se opasnost
od napada Turaka. U tom sluaju, ponosnik je bio duan da robu
skloni na sigurno mesto, ili da je ponese sa sobom ako odlui da
bei. Poto je Vuk bio izloen neposrednom turskom pritisku, pre
21. no-vembra 1392. potinio se sultanu i obavezao se da plaa
godinji hara.
Kakav je Vuk bio prema vrhovnom gospodaru, dobro pokazuje
njegov odnos prema sultanu. U zimu 1393/1394. godine Bajazit I
pozvao je svoje vazale u Ser. Stigli su vizantijski car Manojlo II
Paleolog, njegov savladar Jovan VII, despot Teodor Paleolog,
gospodin Konstantin Draga, knez Stefan Lazarevi, ali Vuka nije
bilo. U Bici na Rovinama, maja 1395, uz sultana su se borili kralj
Marko, Konstantin Draga (obojica su poginula), Konstantin
Bali, Stefan Lazarevi, ali Vuka opet nije bilo. Sledee godine,
u Bici kod Nikopolja Stefan Lazarevi je uestvovao i, po
izriitim svedoanstvima izvora, tako se hrabro borio da je
najvie doprineo pobedi svog vrhovnog turskog gospodara. Vuka
opet nije bilo. Kada je procenio da se Bajazit I naao u tekom

poloaju zbog rata na severnim granicama, Vuk je poao putem

otpora. Pribliio se Veneciji, sultanovom suparniku na Levantu i
Balkanskom poluostrvu. Postao je njen vazal, dobivi njena
graanska prava za sebe i potomke. Onda je sultan reio da ga
satre. Dok su mu Turci zauzimali zemlju, prebacio je, u toku
1395, porodino blago u Dubrovnik. Pruao je otpor sigurno do
avgusta 1396, kada se jo pominju njegovi ljudi u Polimlju. Ali, u
toku te godine je satrven. Najvei deo njegove zemlje sultan je
dao Lazareviima, zadravi za sebe samo neke strategijski vane
ta-ke. Kao to je navedeno, prema M. Orbinu, knjeginja Milica
se ak "obratila Turinu, pa je on odu-zeo zemlju Vuku
Brankoviu i predao je njegovim uracima, sinovima kneza
Lazara".
Pao u Bajazitove ruke, umro kao turski suanj
Vuk je pao u sultanove ruke. Poto je izgubio zemlju, nasilno je
odvojen i od porodice, ene i dece, kojima je ostavljeno neto
malo poseda "da bi mogli nekako iveti". Bajazitov suanj ostao
je do kraja ivota. ta je sve preiveo u turskoj tamnici, to je
samo on znao. U njoj je i umro ve 6. oktobra 1397. godine.
Onda je sa Svete Gore doao njegov brat, kaluer Gerasim, odneo
njegovo mrtvo telo i sahranio ga u Hilandaru ili u Svetom Pavlu,
u kome je i sam iveo.
Bez obzira na svoje ponaanje u Kosovskoj bici, Vuk je bio veliki
protivnik Turaka. Ne manji od kneza Lazara. Vukov kraj to
najbolje pokazuje. U stvari, obojici je doao glave isti neprijatelj.
Postoji, ipak, neka razlika. Dok su Lazarevii posle Kosova bili
lojalni turski haraari, Vuk je nastavio da kalkulie kao i u
prethodnim vremenima. Ma kako bio dobar diplomata, on se,
ipak, prevario. S Turcima se nije moglo kalkulisati kao sa
susednim hrianskim gospodarima. Vukova turska politika
pretrpela je neuspeh iz prostog razloga to islamski sveti rat, koji
je mlada osmanlijska imperija tako odluno sprovodila u delo,
nije mogao zaustaviti jedan srpski velika.
Posle smrti Vuka Brankovia nastali su pisani izvori koji svedoe
o njegovoj izdaji na Kosovu. Ali, nisu nastali ni odmah ni brzo.
Despot ura dvojici sinova daje imena brae, a nijednom od
etvorice ime oca Vuka
Posle smrti Vuka, njegovo ime se preutkivalo. Konstantin
Filozof ga ne pominje u ivotu despota Stefana Lazarevia,
moda ba zato to je pisao u vreme vlade Vukovog sina ura.
Pa i sam ura, u povelji koju je 1428. godine dao Dubrovanima, navodi da im je zapisano to su imali "u prve gospode
srpske i u cara Stefana i u gospodina svetoga kneza Lazara i u
svetopoive gospoe kir Efrosine i u svetopoivega gospodina i
roditelja mi despota Stefana", ali ne pominje oca Vuka, iako im je
i on dao povelje. Tek u ispravi koju im je potvrdio 1445. naveo je
i Vuka. Teko je prei i preko injenice da je despot ura, od
etiri sina, dvojici dao imena svoje brae (Grgur i Lazar), a

nijednom ime svoga oca.

Kako je vreme odmicalo, poinjale su i pisane vesti o izdaji na
Kosovu. Neki istraivai su s pravom isticali da su "glasovi o
neverstvu i izdaji kruili ve prvih decenija posle Kosovske
bitke". Sredinom DV veka Jerg iz Nirnberga, pukar hercega
Stefana Vukia, znao je za priu o sukobu dva zeta kneza Lazara
uoi bitke. Ta pria je, oigledno, kolala meu domaim svetom.
Zanimljiva je i njegova opaska da Srbi, iako su ubili cara Murata,
nisu pobedili, jer "kako su se oni svi borili meusobno, Turin
ostade pobednik". Posle njega slede jo podrobniji podaci o
izdaji.
Konstantin Mihailovi, Srbin iz Ostrovice, u svojim "Janiarevim
uspomenama", napisanim u Poljskoj krajem DV veka, najvie
panje posvetio je izdaji. Po njegovom miljenju, knez Lazar pre
bitke nije imao optu podrku, jer "su mu jedni bili naklonjeni, a
drugi ne". U samom boju "gospoda koja je bila naklonjena knezu
Lazaru borila se junaki i verno kraj njega, ali drugi, gledajui
kroz prste, posmatrali su bitku, i zbog ove nevere i nesloge (i
zavisti ravih i nevaljalih ljudi) bitka je izgubljena". Tokom
vremena, javila su se i imena izdajnika. Krajem DV veka
nepoznati prevodilac istorije Vizantinca Duke, koji se sluio i
drugim izvorima, pria da se tokom bitke, posle prvog uspenog
srpskog napada, iznenada "proneo glas po itavom bojitu da se
Dragoslav Probii, kapetan despotov, pobunio i okrenuo protiv
hriana". Kada je za pobudnu saznao Vlatko Vlaevi, koga je
bosanski kralj Tvrtko I poslao u pomo knezu Lazaru, povukao se
s bojnog polja, zajedno sa svojom druinom. Tako je, na kraju,
srpski knez "naputen od svojih vojskovoa, bez borbe, iv
uhvaen sa svim plemiima svoje drave i odveden u logor
Murata". Do sada se obino uzimalo da se nita ne zna o
Dragoslavu Probiiu. Meutim, ipak se neto zna. Naen je
njegov novac, koji je "po nekim svojim numizmatikim odlikama
slian novcu Vuka Brankovia". Oigledno, Dragoslav Probii
bio je vazal Vuka Brankovia.
Tek u 15. veku Vuk Brankovi se pominje kao izdajnik na
Kosovu
Polako su pristizale vesti i o Vuku kao izdajniku. Jo poetkom
DV veka jedan Katalonac, koji je boravio na Istoku, u svojoj
"Istoriji Jakuba elebi", pria da zet kneza Lazara, saznavi za
smrt tasta, nije hteo da nastavi bitku i gubi ljudstvo, ve se vratio
u svoju zemlju da bude gospodar. M. Orbin u svome delu
"Kraljevstvo Slovena", tampanom u Pezaru 1601. godine,
navodi Vuka kao izdajicu. Poto je najpre, po raznim
predlocima, opisao dobar deo Kosovske bitke, on nastavlja:
"Neki zapovednici se poee bojati za ishod stvari i govoriti da ne
vide mogunosti za spasenje. Oni su nagovarali ostale da bi
najbolje bilo izbei borbu i poloiti oruje, te se pokoriti
neprijatelju."
Neto kasnije, dok je knez menjao konja, njegovi ljudi "pomislie

da je pao mrtav na zemlju, te svi uznemireni poee uzmicati i

rastrojavati se. Pa, i pored toga to se Lazar pokazivao i nastojao
da ih povee i sakupi, oni su i dalje beali". Na kraju, Bosanac
"Vukovi je s malo svojih ljudi pobegao posle pomenute bitke".
Poto je sve to ispriao, M. Orbin navodi i podatak o Vukovoj
izdaji:
"Meutim, zet kneza Lazara Vuk Brankovi spasao se gotovo sa
svim svojim ljudima, poto je (kako neki kau) imao tajne
pregovore s Muratom da izda (kako je i uinio) svoga tasta da bi
se dokopao njegove drave."
Podaci o Vukovoj izdaji nisu nastali krajem DVI veka, kada je
M. Orbin pisao svoje delo. Prema S. irkoviu, Orbinova
"stilizacija jasno pokazuje da je raspolagao izvorima koji su o
tome govorili".
Posle M. Orbina, i drugi pisci piu o Vukovoj izdaji. Dubrovanin
Jakov Lukarevi, u svome delu o istoriji Dubrovnika, tampanom
1604. godine, pria kako je car Murat provalio na Kosovo "i ubio
Lazara, kneza Srbije, poto ga je izdao Vuk Brankovi, njegov
zet". Za Lukarevia je Vukova izdaja optepoznata stvar. On je
pominje jo na jednom mestu. Kada je, posle smrti Bale III,
despot Stefan Lazarevi poslao u Zetu Vukovog sina ura,
tamonje stanovnitvo je odbijalo da ga primi "zbog ljage izdaje
njegovog oca". O Vukovoj izdaji piu i drugi pisci. Prema, na
latinskom pisanom, "Brakovievom letopisu", na Kosovu
"vojvode, pak, izneverivi kneza, pobegoe, Vuk Brankovi i
drugi". to su izvori kasniji, lik Vuka Brankovia je sve
negativniji. U "Prii o boju kosovskom" koja je gotovo vek mlaa
od "Kraljevstva Slovena" M. Orbina, Vuk je lukav, neveran,
spletkaro, izdajica. Pre poetka bitke, pozvao je kneza da napusti
bojno polje. Poto je knez ponudu odbio, pobegao je sa sedam
hiljada ratnika. Ostali junaci su mogli Turke pobediti "da ne
izdade Vuk Brankovi sa svom svojom vojskom". I ostali izvori
DVIII veka, sve do Tronokog rodoslova, sastavljenog takorei
pred Prvi srpski ustanak, piu o Vuku kao izdajici. Takvih spisa je
zaista dosta.
Meu piscima koji piu o Kosovskoj bici moe se uoiti jedna
zanimljiva pojava. Oni ueni, ije sastave krase retorski obrti,
misaone alegorije, blistav stil, ne piu o izdaji. Pa i brojni kultni
spisi vie su izvor za vladarsku i dravnu ideologiju nego za
prikazivanje istorijskih dogaaja sa svim njihovim
ovozemaljskim peripetijama. Nasuprot tome, pisci skromnijeg
obrazovanja, ali blii narodu, kao na primer Konstantin
Mihailovi iz Ostrovice, opisuju sa manje umetnike vrednosti,
prostije, zbivanja oko sebe, pa i Kosovsku bitku. Kod njih ima
vie podataka o izdaji.
Izdajnik iz narodnih pesama: kao da Vukov kraj u Bajazitovoj
tamnici nije bio manje tragian od Lazareve smrti na Kosovu
U narodnim pesmama pogotovo. U epskim pesmama kosovskog
ciklusa Vuk je izdao svoga tasta, srpskog cara Lazara, i grobar je

stare srpske drave.

"Bog ubio Vuka Brankovia,
on izdade tasta na Kosovu
I odvede dvanaest hiljada
Pobratime, ljuta oklopnika."
Pominje se jo i dvadest pet hiljada peaka, pa ak i da je Vuk
pomogao Turcima "da nadvlada srpskog car Lazara". Pri tome su
pomeana vremena i linosti, prepliu se istorijska i legendarna
imena, nemogue postaje mogue. Narodni pevai su slobodno
pomerali svoje istorijske junake u prostoru i vremenu, povezujui
ih nemoguim genealokim vezama. Kako je primetio S.
irkovi, doba srpske srednjovekovne drave je "istrgnuto iz
stvarnog vremena i prostora, pretvoreno u jednu idealnu ravan, u
kojoj su svi junaci bili meusobno savremenici i, istovremeno, po
mentalitetu, savremenici narodnog pevaa i njegovih slualaca".
Na kraju, elimo da napomenemo da brojni podaci koji su ovde
izneti o Vuku Brankoviu mogu pomoi da se bolje sagleda
njegova uloga na Kosovu. Ne smatramo da je to pitanje skinuto s
dnevnog reda. U vreme nestanka nemanjike svetorodne
dinastije, meu najkrupnijim srpskim velikakim porodicama
povedena je bespotedna borba za njeno naslee. Meusobno
zakrvljeni gospodari, rukovodili su se, prvenstveno, linim
interesima. Vuk nije bio gori od ostalih. Ni njegov kraj meu
delatima u turskoj tamnici nije bio manje tragian od Lazarevog.