U ovo vreme Venecijanci su uništili i Novi grad koji se zove Heraklijana.

Zatim su gore pomenute vojvode poslale

flotu da opustoši oblast Dalmatinaca. A olviolsko sedište, lišeno svog pastira, dodeljeno je dakonu Jovanu koga je
izabrao narod.
Posle nekog vremena patrijarh Fortunat vratio se iz Franacke sa episkopom Kristoforom. Pošto im nije dopušteno da
udu u Veneciju, primljeni su i zadržali su se neko vreme u crkvi svetog Kiprijana, u parohiji (župi ?) koja pripada
altinskoj episkopiji, i nalazi se kod Mistrine. Saznavši, potom, da je dakon Jovan nepravedno uzurpirao stolicu
episkopa Kristofora, gospodin Fortunat je žalio i poceo je veoma predano da istražuje šta da uradi da bi mogao da ga
vrati na njegovu stolicu. Dok je pomenuti dakon Jovan jednog dana bezbrižno šetao, patrijarh Fortunat ga je zarobio i
dugo držao. Kad je shvatio šta namerava da uradi sa njim, Jovan je nocu pobegao i smesta otišao kod vojvode
Obelijerija. Pošto mu je redom ispricano šta je sve (Jovan) pretrpeo od Fortunata, vojvodin duh je bio podstaknut na
još vecu mržnju prema patrijarhu nego ranije. Kristofor je ipak na kraju dobio natrag svoju stolicu uz pomoc patrijarha,
a dakon Jovan je vracen u svoj dom. Pošto je, dakle, neko vreme proveo kao izgnanik sa svoje stolice, patrijarh
Fortunat je naredio da se vrati u Gradeški grad. Buduci da je veoma strahovao od dolaska patrikija Nikete, koji je tada,
poslat od cara, sa vojskom došao u dalmatinske i venecijanske krajeve, Fortunat se, ostavivši stolicu i sopstveni grad,
po drugi put zaputio u Franacku, a za patrijarha je rukopoložen dakon Jovan, koji je bio izabran za olviolskog
episkopa.

U to vreme u Veneciju je došao poslanik iz Konstantinopolja po imenu Ebersapije, i pomocu skupštine Venecijanaca i
svoje umešnosti, postigao da se obojica vojvoda odreknu vlasti i otaxbine. Jedan, tj. Obelijerije, otišao je u
Konstantinopolj, a drugi u Jateru (tj. Zadar) (oko 810)

Otprilike u to vreme poslanik Slovena sa neretvljanskog ostrva, stigavši pred gospodina vojvodu Jovana, od ovoga je
pokršten; sa njim je ugovorio i mir, koji je, istina, kratko trajao. (posle 822 – do 827).

Otprilike u to vreme neretljanski Sloveni zarobili su Venecijance koji su se vracali iz Beneventa sa pregovora i gotovo
sve ih pobili. (verovatno oko 830).
Nasledio ga je neki plemic po imenu Petar koji je želeo da svog sina Jovana uzme za savladara. On je u trecoj godini
svoje vladavine pošao da osvoji Sklaveniju sa ratnim brodovima. Ali kada je došao do mesta koje se zove dvor Sv.
Martina potvrdio je mir sa njihovim prvakom koji se zvao Mislav. Prešavši potom na neretljanska ostrva, sklopio je
slican, ali, istina, manje važan savez sa Družakom, sudijom Marijana i posle toga se vratio u Veneciju. Nije mu se
dopadalo da se tu dugo zadržava, pa je ponovo spremio vojsku protiv LJudevita Slovena; kada je pobijeno više od sto
Venecijanaca, vratio se bez pobede.(oko 840)

Otprilike u to vreme, Sloveni su, došavši da osvoje venecijanska mesta, opustošili samo tvrdavu Kaprul. (841)

Pomenuti vojvoda Urso požurio je sa brodovima protiv Domagoja, prvaka Slovena, a ovaj je, videvši mnoštvo
Venecijanaca, odbio bitku i zatražio mir. Pošto je primio taoce vojvoda se potom vratio u Veneciju. (oko 865)

Tako su Saraceni sledece godine, meseca maja, krenuvši sa ostrva Krita, opustošili neke dalmatinske gradove, i takode
napali grad Brac u istoj oblasti. Kada je to javljeno gospodinu vojvodi Ursu, on se pobrinuo da hitno pošalje mali brod
sa 14 ljudi u Istru buduci da Venecijanci nisu želeli da Saraceni dodu u Veneciju i hteli su da ispitaju dokle dopire
njihova snaga. Kada su izašli iz Gradeškog grada da bi otišli u Istru, njihov brod su brzo napali slovenski razbojnici
koji su bili skriveni u luci Silvoklis. Iako su se obe strane hrabro borile i mnogi Sloveni su pomrli probodeni,
naposletku su isti Sloveni ipak zarobili venecijanski brodic, a svi Venecijanci koji su bili na njemu su pobijeni. A
pomenuti Saraceni, opustošivši gradove koje smo naveli, vratili su se u svoju zemlju sa neprocenjivim plenom.(maj
872).

U to vreme gospodin vojvoda Urso ucinio je savladarem svoga sina Jovana. Tada su najgori slovenski pagani poceli da
pustoše provincije Dalmaciju i Istru. Tu su opljackali cetiri grada: Umag, Novigrad, Sipar i Rovinj. Zatim je gospodinu
vojvodi Ursu javljeno da hoce da predu do Gradeškog grada; on je do pomenutog grada došao sa trideset brodova.
Prešavši odatle u Istru, hrabro navaljujuci na Slovene, uništio ih je u takvoj bici da niko od njih nije pobegao, a zatim
je mogao da se vrati u otaxbinu. Pošto je zadobio pobedu, isti nebeski vladar je oslobodio Slovene koje je zarobio u
tom boju, vratio je crkveno blago koje je u pomenutoj provinciji bilo opljackano i tako se uz pobednicku slavu vratio u

file:///C|/Users/Vedran/Desktop/Prevod%20vesti%20o%20Slovenima%20kod%20Djakona.txt[12/12/2008 10:38:17 AM]

 palatu. Zbog toga je raskinut savez koji je ranije postojao izmedu Slovena i Venecijanaca ( oko 874/875).

Zatim, pošto je umro Domagoj, najgori vojvoda Slovena, gospodin vojvoda Urso i njegov sin Jovan sklopili su mir i
slogu sa Slovenima. Ipak je poslao vojsku protiv Neretljana sa kojima je bio u sukobu (876).

Tih dana je Zdeslav od Trpimirovog roda, dolazeci iz Carigrada sa carskom pratnjom, oteo slovensko vojvodstvo i
prognao Domagojeve sinove (878).

Tih dana, neki Sloven po imenu Branimir uzurpirao je vojvodstvo pošto je ubio Zdeslava. (maj 879).

Pošto je tako primio vojvodsku vlast, vojvoda Petar vladao je dosta casno sa svojim rodakom gospodinom vojvodom
Jovanom. Smesta je poslao vojsku protiv neretljanskih Slovena. Kada se vratila bez uspeha, sam je u mesecu avgustu
isplovio na more sa 12 brodova i, došavši do slovenske planine, iskrcao se sa malo vojske na mestu koje zovu
Mukules. Slovene, koji su mu se odupirali, nagnao je u bekstvo. Pobivši mnoge od njih, sekirama je razbio pet njihovih
brodova koji su bili tu. Pošto su ih Sloveni napali, tamo je ubijen sa još sedmoricom, osamnaestog dana meseca
septembra, a ostali su se zdravi vratili kuci. ... Tribun Andrea je njegovo telo, tajno odneto od Slovena, poslao u
Gradeški grad i tamo je sahranjeno u dvorištu crkve. (887).

U vladarskoj casti nasledio ga je gospodin Urso, zvani Particijak. cim je postao vojvoda, poslao je svoga sina, po
imenu Petra, caru Lavu u Konstantinopolj. Primajuci ga sa pocastima, car ga je ucinio protospatarom i uz mnoge
darove dopustio da se vrati u otaxbinu. Kad je, vracajuci se, hteo da prede hrvatske krajeve, prevario ga je vojvoda
Slovena Mihailo; lišen imovine, pod kaznom progonstva poslat je bugarskom kralju koji se zvao Simeon. žestoko
žaleci jer je bio izgubljen, otac nije mogao da ga vrati, ali ga je, i pored svega, posredstvom Dominika, metamauškog
arhidakona, koji je posle toga postao episkop, otkupio svojim darovima. (910).

Dakle, vojvoda Petar Kandijan, koga smo ranije pomenuli, poslao je u šestoj godini svoje vlade, 33 broda koje
Venecijanci nazivaju gum(b)arama protiv neretljanskih Slovena. NJima su zapovedali Urso Badovarije i Petar
Rouseolo koji su se vratili bez uspeha. Drugi put se pobrinuo da protiv njih pošalje isto toliko brodova koji su se,
pošto je savez utvrden, vratili u otaxbinu. (948).

Isti vojvoda je, naime, svoje podanike silovito oslobodio pritiska hrvatskih Slovena i prvi je zabranio da im se daje
uobicajeni danak. (Petar II Kandijano 991).

Naime, otprilike u to vreme sudija (tj. vojvoda) Hrvata pokušao je da zlostavlja Venecijance zbog toga što mu je
vojvoda ukinuo porez. Stoga je gospodin vojvoda tamo poslao šest pripremljenih brodova kojima je zapovedao
Badovarije, zvani Bragadin. Pošto je osvojio jedan od njihovih gradova koji se naziva Isa, u Veneciju je odveo
zarobljenike oba pola. Iz toga je nastao vrhunac mržnje izmedu Venecijanaca i Slovena, pa su ponovo bezobzirno
poceli da traže porez od vojvode. Vojvoda je, zbog njihovog bezobrazluka, zahtevao: “Ne marim da ga pošaljem preko
nekog od poslanika, ali necu odbiti da tu dažbinu platim vojvodi, ako licno dode.” (posle 992 i pre 999).

U to vreme su se u dalmatinskom kraju još samo gradani Zadra pokorovali vlasti venecijanskog vojvode. Prvaci
(principes) Hrvata i Neretljana pokušavali su toliko cesto da ih pokore, da su Neretljani zarobili cetrdeset njih i odveli
ih sa sobom u okovima. Zatim su se skupili skoro svi dalmatski narodi i preko svojih zastupnika od venecijanskog
vojvode Petra zatražili da ili sam dode ili, ako tako želi, pošalje vojsku da ih oslobodi surovosti Slovena, a oni sami i
njihovi gradovi ostace stalno i postojano pod njegovom vlašcu ili vlašcu njegovih naslednika. Pošto je to cuo, vojvoda
Petar je bez ikakvog odlaganja, uz savet svojih podanika, poceo da priprema pomorsku ekspediciju. U sedmoj godini
svoje vlade nameravao je da se sa svojima okupi u crkvi sv. Petra Olviolskog na dan Uspenja Gospodnjeg da prime
pricest za vreme mise ?. Episkop tog mesta, Dominik, dao mu je trijumfalni steg, pa su se zajedno popeli na brod i tog
dana prošli kroz Ekvilejsku kapiju. Zatim su razapetih jedara, uz zapadni vetar, pristali u Gradeškom gradu. Docekao
ih je gospodin patrijarh Vitalis sa sveštenickom svitom, dok je narod išao ispred njega, i svom gospodaru je iskazao
dužno poštovanje. NJegovu desnicu ukrasio je pobednickim pecatnim prstenom svetog Hemahore. Odatle su, brodeci
morem, prešli u oblast Istriju, i sklopivši jedra odlucili da prenoce u gradu Parentini blizu ostrva. Izlazeci pred njih,
precasni episkop Andrea je vojvodi Petru dodelio mnoštvo slugu. Ponizno ga je molio da ne odbije da ode u kapelicu
sv. Mavra. Slažuci se sa njegovom molbom, ušao je u grad sa mnoštvom vojnika i ispunio svete službe u crkvi sv.

file:///C|/Users/Vedran/Desktop/Prevod%20vesti%20o%20Slovenima%20kod%20Djakona.txt[12/12/2008 10:38:17 AM]

 Mavra. Odatle je nastavio put, dok su mornari veslali, jer su želeli da im se ukaže gostprimstvo na ostrvu manastira sv.
Andrije koji se nalazi blizu grada Pole. Tamo im je, sa mnoštvom sveštenika i gradana, žurno došao Bertald, ugledni
episkop Pole, i vojvodi ukazao obe pocasti. Zatim su razapeli jedra na pucini i doneti su do grada Absare. Tu su se
sakupili ne samo gradani, nego i svi ljudi iz obližnjih, kako rimskih tako i slovenskih, kastela. Radovalo ih je da
preteknu dolazak gostiju, pa su, položivši zakletve, svi odlucili da ostanu pod vlašcu ovog vladara. Pošto je to uradeno,
dok su svecano proslavljali sveti dan Uskrsa, pevali su pesmu hvale pomenutom vladaru. Tada je svima koji su bili
punoletni naredio da podu sa njim i, pošto je primio danak, poceli su da plove odabranim putem. Pre nego što su se
sledeceg dana približili gradu Jateri, svog gospodara je sa radošcu primio prior istog grada sa episkopom i ostalima;
pošto su ušli u grad, tu su se sjatili svi prvaci ove oblasti jer su želeli da se pokore vlasti istog vladara. Medu njima su
bili i episkopi Vekle i Arbe sa priorima svojih gradova i jednako su zakleli nad pomenutim svetinjama jevandelista da
ce ubuduce biti dužni da budu verni gospodinu vojvodi Petru, kako znaju i mogu. Povrh toga, episkopi su se istim
svetinjama zakleli da ce u danima praznika, kada su u crkvi obicno iznose dragocenosti, slaviti ime istog vladara posle
carevog. Hrvatski kralj, koji je znao da vojvoda dolazi da istrebi njegov narod, nastojao je da ga umiri mirnim recima
preko svojih poslanika. Ne mareci uopšte za to, gospodin vojvoda je iste glasnike pustio da se vrate i da se, kada on
napadne sa vojskom drugog naroda, ponašaju kao da su došli neprijatelji da bi on iz tog razloga mogao nepovrecen da
osvoji njihova utvrdena mesta. Tada je, prema pripovedanju nekih, saznao da cestrdeset neretljanskih plemica želi da
se vrati u otaxbinu pošto su završili trgovinu u apulskim krajevima. Hitno je poslao deset brodova, opremljenih
ljudstvom, do ostrva koje se naziva Kaza. Dok su išli, lako su ih povatali u bici, i nameravali da požure do grada
Traora. Naime, gospodin vojvoda bio je okružen dalmatinskim i venecijanskim vojnicima i šestog dana je, ostavljajuci
pomenuti grad, otišao na neko ostrvo blizu grada Beograda, sa kojeg je odlucio da gradanima uputi ovakvo poslanstvo:
“Ako žele da mu ucine dobrovoljnu uslugu ? (da mu se dobrovoljno pokore ?) i da mu se zakunu na vernost, moci ce
da budu poštedeni. Bez sumnje znaju šta ce biti ako budu zarobljeni u boju.” Kada su to culi, uplašili su se da ce se
nameriti na opasnost od njihovog gospodara, slovenskog kralja, i da nece moci da se odupru takvom vladaru. Stavljeni
pred dve odluke, uopšte nisu znali šta da rade. Napokon su, ophrvani strahom od gospodina vojvode i pomognuti od
strane vojnika istoga kralja, dali i zakletve i poslušnost. Pošto je otišao odatle, casnog vojvodu su na ostrvu Levigradu
susreli stanovnici i smesta mu se zakleli na vernost. Kad je došao u grad Traor, ojacan je zakletvama episkopa i
gradana. Upravo tu je opet kao pobednike našao svoje ljude koje je ranije, kako smo rekli, poslao iz grada Jatere.
Došao je i brat hrvatskog kralja po imenu Surinja. On je nedavno, obmanut bratovim lukavstvom, izgubio kraljevsku
krunu. Ne samo da se sa istim vojvodom povezao zakletvom, nego mu je kao taoca predao i decacica Stefana, svog
najdražeg sina. Pomenuti vladar je odatle otišao u Split, slavan i silan grad, koji je bio metropola (metropola = crkveno
sedište ?) citave Dalmacije. Docekao ga je arhiepiskop, ovencan svetim zvanjem, sa mnoštvom gradana, kako
sveštenika tako i laika. Dok je služio svecanu misu, svi su nastojali ga umire zakletvom. A vladar Neretljana je
pokušao da oslobodi cetrdeset svojih ljudi koji su držani u zarobljeništvu. Neprekidno je preko svojih poslanika
preklinjao gospodina vojvodu da mu ih vrati, tako da je ugovoreno da ce se, pre nego što sam vojvoda ode iz ovih
zemalja, kako vladar Neretljana, tako i svi prvaci koji su se kod njega sakupili da se opravdaju zbog svojih zaveta,
obavezati da ni na koji nacin nece tražiti pomenuti danak niti zlostavljati bilo kog Venecijanca koji putuje. Tada je
vojvoda naredio da se zarobljenici vrate, ali je ipak zadržao šestoricu kako ovaj ne bi prekršio mir. Kada je tako
odlucio, pošao je da pokori i ostale u toj oblasti. Kada je hteo da dobije gostoprimstvo u crkvi sv. Maksima, stanovnici
ostrva Kursule nisu hteli da se pokore njegovim naredbama, a on ih je cvrstom rukom umirio i podvrgnuo svojoj
vlasti. Osim toga, štagod je istom vojvodi bilo na srcu, to je ispunjavao uz Božju pomoc. Odlucio je da napadne opake
stanovnike ostrva Ladestine. Venecijanci koji su tuda plovili bežali su nagi, jer su ih ovi svojim besom lišavali
imovine. A to ostrvo je bilo krševito i okruženo liticama. Onima koji su dolazili nije zabranjivan pristup. Hvalili su se
visinom brda, a jedno od njih bilo je utvrdeno zidinama i kulama i svi su verovali da je neosvojivo. Sakupivši potom
mnoštvo brodova, pomenuti vojvoda prodro je u jednu luku ostrva i naložio gradanima da se ostave tvrdoglavosti i
dodu kod njega, ili neka znaju da ce pohrliti u bitku. Obuzeti strahom, dali su miran odgovor. Potom je sa njima
dogovoreno da nece moci da postignu mir sa vojvodom ako sami ne razore grad i ako ga razorenog ne ostave
nepopravljenog i nenastanjenog. Pošto je zajednicki odluceno da se to ne uradi, stali su da se opiru tolikoj vojsci. Tada
je isti vladar naredio da se njegovi ljudi spreme za boj i žestoko navale na njih. Pošto strmo mesto nije pružalo lak
pristup onima koji su se približavali, neko vreme su uspevali da zaustave neprijatelje hicima kopalja, hrabro koliko su
mogli. Pod vodstvom svemoguceg Boga veci deo vojske se, ipak, od tog mesta, odakle su se videla vrata u bedemu,
napadajuci zaobilaznim putem, popeo na brdo i osvojio kule u kojima su se cuvale posude s vodom. Tu su se utvrdili i
s takvim naporom borili, sve dok nisu, umornog duha i položenog oružja, na kolenima tražili ništa više do da izbegnu
mrsku smrt. Tako je vojvoda, ljubitelj pobožnosti, naredio da svi ostanu živi, ali da se grad razori. Pošto je to uradeno,
vladar pobednik otišao je u crkvu sv. Maksima. Tu je sa svojima došao arhiepiskop Raguze i svi su se zakleli istom

file:///C|/Users/Vedran/Desktop/Prevod%20vesti%20o%20Slovenima%20kod%20Djakona.txt[12/12/2008 10:38:17 AM]

 vladaru i predali mu mnoge darove. Potom se, vracajuci se u pomenute gradove, napokon vratio u Veneciju sa velikim
trijumfom. (1000).

Najboljem ocu ostale su i cetiri cerke. Prva od njih, po imenu Hikela, bila je casno vezana brakom sa Stefanom, sinom
kralja Slovena, o kojem sam ranije govorio. (kceri Petra II Kandijana, 1007)

file:///C|/Users/Vedran/Desktop/Prevod%20vesti%20o%20Slovenima%20kod%20Djakona.txt[12/12/2008 10:38:17 AM]