2

Claude Lvi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955)

Prevela s francuskog: Slavica Mileti
Zepter Book World, Beograd, 1999; 2011.
Na koricama ovog izdanja: motiv sa korica izdanja Claude Lvi-Strauss, Tuni tropi, Zora, Zagreb,
1960. Opremio Lujo Lozica.
Ovaj fajl je prireen na osnovu izdanja iz 1999, s nekim manjima izmenama. Fajl je pronaen na webu
kao skenirani dokument. Hvala Ivanu M. na pomoi u pripremi ove verzije.
Prevod Levi-Strosovog osvrta na dva boravka u Brazilu, u periodu 193539, Saudades do Brasil (Plon,
1994), sa izborom fotografija, nalazi se na stranci Porodine biblioteke, anarhija-blok45.net1zen.com.
Na fotografiji: Levi-Stros, autoportret, 1938. Claude Lvi-Strauss, Saudades do Brasil: A Photographic
Memoir (University of Washington Press, 1995). (AG)

SADRAJ

Prvi deo
KRAJ PUTOVANJA
I Polazak

II Na brodu

III ANTILI

16

IV Traenje moi

21

Drugi deo
BELEKE S PUTOVANJA
V Osvrtanja

28

VI Kako se postaje etnograf

31

VII Zalazak sunca

38

Trei deo
NOVI SVET
VIII Zona ekvatorijalnih kia

45

IX Gvanabara

50

X Prolazak kroz trope

57

XI Sao Paulo

61

etvrti deo
ZEMLJA I LJUDI
XII Gradovi i sela

70

XIII Pionirska zona

77

XIV Letei ilim

82

XV Gomile

88

XVI Pijace

94

Peti deo
KADUVEO
XVII Parana

99

XVIII Pantanal

102

XIX Nalike

111

XX Jedno uroeniko drutvo i njegov stil

118

esti deo
BORORO
XXI Zlato i dijamanti

135

XXII Dobri divljaci

145

XXIII ivi i mrtvi

155

Sedmi deo
NAMBIKVARA
XXIV Iezli svet

168

XXV U Sertaou

177

XXVI Na liniji

186

XXVII Porodini ivot

193

XXVIII as pisanja

202

XXIX Mukarci, ene, poglavice

210

Osmi deo
TUPI-KAVAHIB
XXX U pirogi

221

XXXI Robinzon

228

XXXII U umi

234

XXXIII Selo zrikavaca

240

XXXIV Farsa o apimu

245

XXXV Amazonija
XXXVI Seringal

250
255

Deveti deo
POVRATAK
XXXVII Avgustova apoteoza

260

XXXVIII aica ruma

265

XXXIX Taksila

273

XL Poseta Kjongu

281

BIBLIOGRAFIJA

290

Za Lorana
Nec minus ergo ante haec quam tu cecidere, cadentque.
LUCRETIUS
De Rerum natura, III, 969

Prvi deo
KRAJ PUTOVANJA
I
Polazak
Mrzim putovanja i istraivae. A upravo se, evo, spremam da priam o svojim
ekspedicijama. Koliko mi je vremena bilo potrebno da se na to odluim! Prolo je
petnaest godina otkad sam poslednji put napustio Brazil, i tokom svih tih godina esto
sam pomiljao da se posvetim pisanju ove knjige; svaki put bi me u tome spreili neka
vrsta stida i gaenja. emu? Treba li potanko prepriavati sve te suvoparne
pojedinosti i beznaajne dogaaje? U poslu etnologa nema mesta za pustolovine; one
samo optereuju efektivan rad teinom nedelja ili meseci provedenih u putu; dokoni
sati ekanja da izvor informacija postane pristupaan; glad, umor, ponekad i bolest; i
neprestani sitni i jalovi poslovi koji jedu dane i svode opasan ivot u srcu praume na
imitaciju sluenja vojske... injenica da je potrebno toliko napora i zaludnih trokova
da bi se dolo do predmeta prouavanja ne daje nikakvu vrednost onome to bi pre
trebalo smatrati negativnom stranom naeg zanata. Istine koje traimo tako daleko,
dobijaju vrednost tek kad se oslobode te jalovine. Naravno, moemo provesti est
meseci putovanja, liavanja i munog naprezanja da bismo doli do jednog jedinog
neobjavljenog mita, svadbenog obiaja, potpune liste klanova (beleenje nekad traje
nekoliko dana, a nekad jedva nekoliko sati); vredi li, meutim, podii pero da bi se
ovekoveio ovakav otpad seanja: U pet i trideset ujutru uli smo u luku Resife, dok
su galebovi kretali a jato prodavaa egzotinog voa se tiskalo du naeg broda?
injenica je, meutim, da taj pripovedaki stil nailazi na blagonaklonost koja mi je
neshvatljiva. Amazonija, Tibet i Afrika zaposedaju knjiare upakovani u putopise,
izvetaje o ekspedicijama i albume fotografija, koji u tolikoj meri tee da ostave
utisak da italac na kraju nije u stanju da proceni vrednost svedoanstava sadranih u
njima. Takvo tivo ne samo to ne razbuuje njegov kritiki duh, ve ga navikava da
sve vie udi za tom vrstom hrane i daje neumereno guta. Danas je zanat biti
istraiva; zanat koji se ne sastoji, kao to bismo mogli pomisliti, u otkrivanju
nepoznatih injenica nakon godina ozbiljnog prouavanja, ve u optravanju znatnog
broja kilometara i gomilanju fotografija ili filmova, po mogunosti u boji, kako bi se,
vie dana zaredom, neka sala popunila mnogobrojnom publikom koja e u triarijama
i banalnostima videti otkrovenja naprosto zato to ih autor nije sklopio u njenom
gradu, ve ih je osvetao putovanjem od dvadeset hiljada kilometara.
O emu sluamo na tim predavanjima i o emu itamo u tim knjigama? O
pojedinostima ponsenog prtljaga, o nestalucima malog psa na brodu, a dobijamo i
mrvice bledih informacija, protkane anegdotama, podatke koji ve pola veka ame u

8
svim prirunicima i koji se s nesvakidanjom bestidnou, srazmernom naivnosti
publike, smelo predstavljaju kao svedoanstvo, ma ta kaem, kao originalno otkrie.
Ima, naravno, izuzetaka, i u svakom vremenu se nae poneki poten putnik; rado u
pomenuti jednog ili dvojicu meu onima koji danas uivaju naklonost publike.
Nemam nameru da raskrinkavam mistifikatore niti da dodeljujem diplome; eleobih,
zapravo, da shvatim jednu drutvenu i moralnu pojavu vrlo svojstvenu Francuskoj, ali
ak ni u njoj ne tako staru.
Pre dvadesetak godina gotovo niko nije putovao, niti su se Plejelove sale pet-est puta
punile ljudima eljnim da uju pripovedae pustolovnih doivljaja; jedino mesto u
Parizu za tu vrstu priredbi bio je mali, slabo osvetljen, leden i oronuo amfiteatar u
starom paviljonu u dnu Botanike bate. Tu je Drutvo prijatelja muzeja jednom
nedeljno organizovalo a moda to i danas ini predavanja iz prirodnih nauka.
Projektor sa odve slabim lampama slao je mutne senke na preveliki ekran; nosa
pribijenog uz zid, predava se upinjao da razazna obrise, a publika nije videla ni
toliko, jer je zid bio iaran mrljama od vlage. etrvt sata posle najavljenog vremena,
ljudi su jo strepeli da predavanja nee biti, da nee biti slualaca, osim retkih
redovnih posetilaca ije su siluete tu i tamo ispunjavale stepenasti auditorijum. I ba
kad bi izgubili svaku nadu, sala se napola punila decom u pratnji majki ili sluavki, od
kojih su neke bile eljne besplatne promene, a druge zamorene bukom i prainom
napolju. Pred tim meovitim skupom od umoljanih utvara i nestrpljive deurlije
najviom nagradom za sve napore, brige i rad predava je koristio svoje pravo da
otvori riznicu uspomena koja e se tom prilikom zauvek zamrznuti; dok je govorio u
polumraku, moglo se osetiti kako se te uspomene od njega kidaju i jedna po jedna,
poput oblutaka, padaju na dno nekakvog bunara.
Takav je bio povratak, jedva neto zlokobniji od ispraajnog banketa koji je priredio
Francusko-ameriki odbor u jednoj nenastanjenoj javnoj zgradi na aveniji koja se
danas zove Franklin-Ruzveltova; dva sata pre poetka sveanosti, ovek zaduen za
posluenje postavio je reoe i sudove, kao u kakvom kampu, a u itavoj prostoriji, na
brzinu provetrenoj, oseao se miris zaputenosti i ustajalosti.
Nenaviknuti na dostojanstvo i pranjavu dosadu takvog mesta, sedeli smo oko
nesrazmerno malog stola u tom velikom salonu. Na brzu ruku je oien samo taj deo
prostorije g de je bio postavljen sto. Tu smo se prvi put sreli, kao mladi profesori koji
su tek otpoeli slubu u provincijskim gimnazijama i koje je or Dima, voen
pomalo nastranim hirom, naglo prebacio iz vlanog zimovnika okrunih samakih
hotela, proetih mirisom groga, podruma i rashlaenog vina, na tropska mora i
luksuzne brodove; sva ta iskustva su, uostalom, bila u nekoj dalekoj vezi s naom
neminovno pogrenom predstavom o putovanjima.
or Dima je bio moj profesor u vreme kad su se pojavili Osnovi psihologije. Jednom
nedeljno, ne znam da li je to bilo etvrtkom ili nedeljom ujutru, okupljao je studente
filozofije u sali bolnice Sveta Ana, gde je zid naspram prozora bio prekriven veselim

9
crteima umobolnika. Ve smo tu oseali neku naroitu egzotiku; Dima bi smestio na
podijum svoje snano, grubo isklesano telo, krunisano kvrgavom glavom nalik na
kakvu veliku krtolu izbledelu i oguljenu usled dugog boravka na dnu mora. Naime,
njegova votana put objedinjavala je lice, kratku, sedu kosu nalik na etku i jednako
sedu bradicu koja je rasla u svim pravcima. Ta udnovata biljna naplavina, jo
nakostreenih korenia, najednom bi poprimala ljudski izgled zahvaljujui kao
ugljen crnom pogledu koji je isticao belinu glave; kontrast se nastavljao belom
kouljom s krutom, presavijenom kragnom, i uvek crnim eirom irokog oboda,
leptir kravatom i odelom.
Na njegovim predavanjima nismo bogzna ta nauili; on se nikad nije pripremao jer je
bio svestan da je na sluaoce delovao snaan fiziki arm njegovih izraajnih usana,
koje su se uvek izvijale u grimasu, a naroito njegovog promuklog, melodinog glasa:
bio je to pravi sirenski glas, s neobinim prelivima koji nisu evocirali samo regionalne
posebnosti njegovog rodnog Langdoka, ve jo vie vrlo stare modalitete govornog
francuskog jezika; tu su glas i lice evocirali u dva ulna podruja isti stil, u isti mah
naivan i zajedljiv, stil humanista XVI veka, lekara i filozofa, soja ije je naslee on
nosio u svom telu i duhu.
Drugi, a ponekad i trei as bili su posveeni predstavljanju bolesnika; tad bismo
prisustvovali izvanrednim takama koje su izvodili prepredeni praktiar i njegovi
glumci, uvebani tokom godina provedenih u azilu za sve vrste takvih predstava;
znajui dobro ta se od njih oekuje, na dati znak bi proizvodili poremeaje ili bi se
ukrotitelju opirali tek toliko da mu prue priliku za kakvu bravuru. Iako se nisu dali
obmanuti, sluaoci su rado doputali da ih opine te virtuozne predstave. Kad bi
zasluili panju profesora, bili su nagraeni njegovim poverenjem: dobijali su jednog
bolesnika za poseban razgovor. Nijedan dodir s divljim Indijancima nije me uplaio
koliko jutra provedena s jednom starom enom u debelom puloveru, nalik na
pokvarenu haringu usred ledenog bloka: naizgled netaknuta, ali bi se mogla raspasti
im se otopi zatitni oklop.
Taj naunik, pomalo mistifikator, zaetnik obimnih sinteza koje su ostale u slubi
prilino obmanjivog kritikog pozitivizma, bio je veoma plemenit ovek; to mi je
pokazao kasnije, sutradan po primirju i malo pre svoje smrti, kad je, gotovo slep,
osetio potrebu da mi iz svog utoita u rodnom Ledinjanu napie paljivo i diskretno
pismo s jednim jedinim ciljem da potvrdi svoju solidarnost s prvim rtvama
tadanjih dogaaja.
Uvek mi je bilo ao to ga nisam poznavao kad je bio mlad, kad je, sme i preplanuo
poput konkvistadora i ustreptao od naunih perspektiva na koje je ukazala psihologija
XIX veka, poao u duhovno osvajanje Novog sveta. U svojevrsnoj ljubavi na prvi
pogled izmeu njega i brazilskog drutva izvesno se iskazala jedna tajanstvena
pojava: tu su se susrela, prepoznala i gotovo ponovo spojila dva fragmenta Evrope
stare 400 godina, iji su se sutinski sastojci sauvali, sjedne strane u protestantskoj

10
junjakoj porodici, a s druge u prefinjenoj i pomalo dekadentnoj graanskoj sredini,
usporenoj tropskim podnebljem. teta je to or Dima nikad nije bio svestan uistinu
arheoloke prirode tog spoja. On je umeo da oara samo Brazil veleposednika koji su
postepeno prebacivali svoj kapital u industrijske investicije sa stranim ueem i koji
su se ideoloki pokrivali parlamentarizmom dobre druine (injenica da su oni kratko
vreme bili na vlasti stvorila je iluziju da je to pravi Brazil); upravo su pripadnika tih
krugova nai studenti iz redova skoranje imigracije ili sitnog seoskog plemstva
unitenog promenljivou svetskog trita, sarkastino nazivali granfino, veliki
gospodin, ili krem drutva. udnovata stvar: osnivanje univerziteta u Sao Paulu,
ivotno delo ora Dime, trebalo je da omogui tim skromnim klasama da otponu
svoj uspon u drutvu sticanjem diploma, koje su im pruale priliku da dobiju radna
mesta u dravnoj upravi, tako da je naa univerzitetska misija potpomogla stvaranje
nove elite; ona se, pak, udaljavala od nas u meri u kojoj su or Dima, a potom Ke
d'Orsej, odbijali da shvate da je to naa najdragocenija tvorevina, iako se posvetila
zadatku da skri feudalizam koji nas je, nesumnjivo, doveo u Brazil, ali samo zato da
bi sebi pruio izvesno jemstvo i razonodu.
Ali te veeri na banketu Francusko-amerikog odbora, moje kolege i ja i nae ene,
koje su takode bile prisutne nismo bili kadri da procenimo nesvesnu ulogu koju
emo odigrati u razvoju brazilskog drutva. Suvie smo brinuli o tome da ne
napravimo kakav pogrean korak; naime or Dima nas je upozorio da se moramo
prilagoditi ivotu svojih novih gospodara, to jest da moramo poseivati auto-klub,
kockarnice i hipodrome. Mladim profesorima je to izgledalo krajnje neobino, s
obzirom na njihovu nastavniku platu od dvadesetest hiljada franaka godinje, iako
je ona sad bila utrostruena zbog malog broja kandidata za ekspatrijaciju.
Naroito je vano biti dobro odeven, rekao nam je Dima; u elji da nas ohrabri,
dodao je s dirljivom otvorenou da se to moe prilino jevtino postii u robnoj kui
A la croix de Jeannette, koja se nalazi nedaleko od Hala i kojom se on uvek mogao
pohvaliti u mladosti, kad je studirao medicinu u Parizu.

II
Na brodu
Nije nam bilo ni na kraj pameti da e, tokom etiri ili pet godina, lanovi nae male
grupe biti uz retke izuzetke jedini putnici u prvoj klasi meovitih parobroda
Kompanije za pomorski prevoz koja je odravala vezu s Junom Amerikom. Mogli
smo da biramo izmeu druge klase na jedinom luksuznom brodu koji je plovio tim
putem i prve na skromnijim laama. Karijeristi su se odluili za prvu ponudu,
doplaujui razliku iz sopstvenog depa; nadali su se da e tako dobiti priliku da se
oeu o ambasadore i izvuku problematine koristi. Mi drugi smo, pak, uzeli meovite

11
parobrode kojima je trebalo est dana vie da preu taj put, jer su pristajali u mnogim
lukama; ali na njima smo mi bili gospodari.
Danas alim to pre dvadeset godina nisam umeo dovoljno da cenim tu neuvenu
rasko, tu kraljevsku privilegiju: osam do deset putnika imalo je na potpunom
raspolaganju palubu, kabine, salon za puenje i trpezariju prve klase na brodu koji je
mogao primiti sto pedeset osoba. Tokom devetnaest dana putovanja, taj gotovo
neogranien prostor jer nije bilo nikog drugog postao je za nas gotovo nekakva
pokrajina; sav na prtljag putovao je s nama. Posle dva-tri putovanja, ponovo smo
nalazili svoje brodove i svoje navike; i po imenu smo poznavali, ak pre no to bismo
stupili na brod, sve one izvrsne marsejske stjuarde, brkate, u glomaznim cipelama,
koji su odisali snanim mirisom belog luka dok su polagali u nae tanjire najbolje
komade piletine i filete iverka. Obroci, koji su i inae bili pantagruelovski planirani,
postajali su to u jo veoj meri zbog malog broja uivalaca brodske kuhinje.
Kraj jedne civilizacije, poetak druge, iznenadno otkrie da je na svet moda
premalen za sve ljude koji ga nastanjuju te istine mi nisu predoile brojke, statistike
i revolucije, ve obavetenje koje sam pre nekoliko nedelja dobio telefonom dok sam
se poigravao idejom da, petnaest godina kasnije, oivim svoju mladost putovanjem u
Brazil: rekli su mi da, kako stvari stoje, moram rezervisati mesto na brodu etiri
meseca unapred.
A ja sam zamiljao da od uspostavljanja avionskih linija izmeu Evrope i June
Amerike samo retki osobenjaci putuju brodom! Avaj, puka je iluzija verovanje da
zaposedanje jednog elementa oslobaa drugi. Postojanje avionskih kompanija ne
vraa moru njegov mir, ba kao to ni serijske vikendice na Azurnoj obali ne vraaju
spokojan seoski lik okolini Pariza.
Ali, izmeu udesnih plovidbi iz 1935. godine i te koje sam morao da se odreknem,
bila je jo jedna, 1941; nisam mogao ni slutiti koliko e ona simbolizovati budunost.
Sutradan po primirju, dobio sam, zahvaljujui prijateljskoj panji koju su mojim
etnografskim radovima posvetili Rober H. Louvi i A. Metro, kao i brizi svojih roaka
nastanjenih u Sjedinjenim Amerikim Dravama, poziv da predajem na New School
for Social Research u Njujorku; takvi pozivi bili su deo programa Rokfelerove
fondacije, smiljenog da bi se spasli evropski naunici ugroeni nemakom
okupacijom. Valjalo je krenuti na put, ali kako? U prvi mah mi je palo na um da
kaem da idem u Brazil, s namerom da nastavim istraivanja na kojima sam tamo
radio pre rata. U malom viijskom prizemlju gde je bila smetena brazilska ambasada
odigrala se kratka i za mene tragina scena kad sam zatraio obnovu svoje vize.
Ambasador Luis de Susa-Dantu, koji bi tako postupio ak i da ga nisam dobro
poznavao, ve je podigao peat da mi overi vizu, ali ga je neki kruti i ledeni savetnik
zadrao primetivi da su mu novi zakonski propisi oduzeli to pravo. Ruka s peatom
je nekoliko trenutaka ostala u vazduhu. Pogledom punim strepnje, gotovo moleivim,
ambasador je pokuao da privoli savetnika da okrene glavu dok se peat ne spusti na

12
stranicu pasoa i omogui mi da barem napustim Francusku, ako ne i da uem u
Brazil. Zaludu savetnikov pogled ostao je prikovan za ruku koja se mahinalno
ponovo spustila pored dokumenta. Ne mogu dobiti vizu, paso mi je pruen sa
izrazom aljenja i nelagode.
Vratio sam se u svoju kuu u Sevenolu; pri povlaenju sam bio demobilisan nedaleko
odatle i malo sam prolunjao po Marseju; iz razgovora u luci saznao sam da jedan brod
treba uskoro da isplovi prema Martiniku. Raspitao sam se po dokovima i agencijama i
konano saznao da taj brod pripada onoj istoj Kompaniji za prekomorski prevoz iju
je vernu i veoma ekskluzivnu klijentelu sainjavala francuska univerzitetska misija u
Brazilu tokom prethodnih godina. Po zimskom severcu, februara 1941, u nezagrejanoj
kancelariji s odkrinutim vratima pronaoh inovnika koji je nekad dolazio da nas
pozdravi u ime Kompanije. Da, brod zaista postoji, da, uskoro e isploviti; ali ja neu
moi njime da putujem. Zato? Nije mi bilo jasno; nije umeo da mi objasni, stvari su
se promenile. Ali kako? O, to je duga pria, vrlo muna, ne moe ak ni da me zamisli
na brodu.
Nevoljnik je u meni jo video nekakvog manjeg ambasadora francuske kulture; ja sam
se, meutim, ve oseao kao plen koncentracionog logora. Uz to, dve prethodne
godine proveo sam prvo u neprohodnoj praumi, a zatim u haotinom povlaenju od
logora do logora, od linije Maino, preko Sarta Koreca i Avejrona, do Bezijea, u
stonom vozu nalik toru; obziri mog sagovornika izgledali su mi besmisleni. Video
sam sebe kako se ponovo odajem skitakom ivotu na okeanu, gde mi je doputeno da
uestvujem u svim poslovima, da s nekolicinom mornara koji su se upustili u avanturu
na tajnom brodu delim skromne obroke, da spavam na palubi izloen blagotvornoj
samoi i blizini mora tokom mnogih dana.
Konano dobih kartu na brodu Kapetan Pol-Lemerlalu, ali ta to znai shvatio sam
tek na dan ukrcavanja poto sam se probio kroz redove vojnika pokretne garde sa
lemovima i mainkama; oni su se rasporedili oko pristanita i onemoguavali
putnicima svaki dodir s rodbinom ili prijateljima koji su doli da ih isprate skraujui
pozdrave ukanjem i psovkama: bila je to samotnjaka pustolovina, veoma slina
ispraaju robijaa. Broj putnika zaprepastio me je jo vie nego nain na koji se s
nama postupalo. Naime, na mali parobrod koji je, kao to sam ubrzo ustanovio, imao
samo dve kabine sa ukupno sedam leajeva, natrpano je vie od trista pedeset osoba.
Jednu kabinu su dobile tri ene, drugu su delila etvorica mukaraca, meu njima i ja;
to sam dugovao dragocenoj brizi MB. (ovde mu se toplo zahvaljujem), kome je
izgledalo neprihvatljivo da jednog od svojih putnika iz vremena luksuza prevozi kao
stoku. Naime, svi ostali moji saputnici, mukarci, ene i deca, tiskali su se u
potpalublju bez vazduha i svetlosti, gde su brodski stolari na brzinu sklepali krevete
na sprat i snabdeli ih slamaricama. Jedan od etvorice povlaenih mukaraca bio je
Austrijanac, trgovac metalima, iji je dep svakako znao cenu te privilegije; drugi je
bio mladi beke bogati kreolac koga je rat odvojio od njegovog rodnog
Martinika, i koji je zasluio poseban tretman na brodu time to se jedino za njega nije

13
moglo posumnjati da je Jevrejin, stranac ili anarhista; i, na kraju, poslednji, neobian
severnoafrikanac koji je tvrdio da putuje u Njujork na nekoliko dana (krajnje
udnovat projekat kad se ima u vidu da je putovanje do tamo trebalo da traje tri
meseca) i da u koferu nosi jednu Degaovu sliku; mada Jevrejin koliko i ja, on je bio
persona grata za sve policije, obezbedenja, andarmerije i slube bezbednosti u
kolonijama i protektoratima, to je u tim okolnostima bila prava pravcata misterija
koju nikad nisam odgonetnuo.
Meu tim oloem, kako su govorili andarmi, nalazili su se i Andre Breton i Viktor
Ser. Andre Breton, kome je bilo krajnje neprijatno na galiji, etkao se uzdu i
popreko po retkim nezakrenim delovima palube; odeven u somot, liio je na kakvog
plavog medveda. Izmeu nas je poinjalo vrsto prijateljstvo zahvaljujui tome to
smo, tokom beskrajnog putovanja, razmenjivali pisma u kojima smo raspravljali o
odnosu izmeu estetske lepote i apsolutne originalnosti.
to se tie Viktora Sera, njegovo nekadanje drugovanje s Lenjinom me je
zastraivalo, ali mi je istovremeno bilo veoma teko da tu injenicu dovedem u vezu s
njegovim karakterom koji bi uveliko priliio kakvoj usedelici s vrstim naelima. To
osavo lice nenih crta, jasan glas udruen s krutim i opreznim ponaanjejn odavali su
onaj gotovo bespolni karakter koji u kasnije prepoznati kod budistikih monaha na
burmanskoj granici, izrazito razliit od muevnog temperamenta i obilja ivotne snage
koje francuska tradicija povezuje s takozvanim subverzivnim aktivnostima. Naime,
svako drutvo ima prilino sline kulturne tipove, jer se oni razvijaju poev od vrlo
jednostavnih suprotnosti, ali ih svaka grupa koristi za ispunjavanje razliitih
drutvenih funkcija. Serova funkcija se mogla ostvariti kao revolucionarna karijera u
Rusiji; ta bi od nje bilo negde drugde? Izvesno je da bi odnosi izmeu dva drutva
bili laki da se mogao, pomou nekakve reetke, ustanoviti sistem ekvivalentnosti
izmeu naina na koje svako koristi sline ljudske tipove za ispunjavanje razliitih
drutvenih funkcija. Umesto da se ograniimo, kao to to danas inimo, na suoavanje
lekara s lekarima, industrijalaca sa industrijalcima, profesora s profesorima, moda
bismo uoili da postoje suptilnije veze izmeu pojedinaca i njihovih uloga.
Pored ljudskog tovara, brod je prevozio jo ne znam kakvu tajnu robu; na
Sredozemlju i uz zapadnu obalu Afrike, izgubili smo silno vreme prelazei iz luke u
luku da bismo tako nam se inilo umakli kontroli engleske flote. Vlasnicima
francuskih pasoa ponekad je bilo dozvoljeno da izau na kopno, dok su drugi ostajali
zatvoreni na nekoliko desetina kvadratnih centimentara, koliko je svako mogao dobiti,
na palubi koju je vruina sve vea s pribliavanjem tropskih predela i sve nesnosnija
u potpalublju postepeno preobraavala u neku vrstu vienamenskog prostora:
trpezariju, spavau sobu, deju sobu, veernicu i solarijum. Najneprijatnije je,
meutim, bilo ono to se u vojsci naziva briga za linu higijenu; du ivice broda,
posada je od dasaka sklepala dva simetrina para zaguljivih i mranih baraka, s leve
strane za ene, s desne za mukarce; u jednoj od njih bilo je nekoliko tueva koji su
radili samo ujutru; nije teko pogoditi emu je sluila druga, s dugakom drvenom

14
gredom grubo obloenom limom i sa otvorom prema okeanu; neprijatelji prevelikog
promiskuiteta, kojima je bilo odvratno zajedniko uanje, uostalom vrlo nestabilno
usled ljuljanja broda, morali su da ustanu vrlo rano i tokom itavog putovanja trajalo
je takmienje meu preosetljivima, te se na kraju ovek mogao nadati relativnoj
samoi samo u tri sata izjutra. Zbog toga mnogi nisu vie ni legali. Neto ranije ili
neto kasnije, zavladala bi ista situacija u kabini s tuevima; tu moda nije bila
presudna stidljivost, ve nastojanje da se izbori mesto u guvi, gde se inilo da i inae
oskudna voda isparava u dodiru s tolikim pregrejanim telima i gotovo ne dopire do
koe. U oba sluaja, ljudima se urilo da to pre obave stvar i izau jer su te
neprovetravane barake bile napravljene od svee i smolaste jelovine koja je,
natopljena prljavom vodom, mokraom i morskim vazduhom, lagano fermentirala na
suncu odajui mlak, sladunjav i muan vonj; pomean s drugim mirisima, on je brzo
postajao nepodnoljiv, naroito kad bi se more uzburkalo.
Kad smo, posle mesec dana putovanja, usred noi opazili svetionik For-de-Fransa,
naa srca se nisu ispunila nadom da emo konano dobiti jestiv obrok i krevet s
aravima, i provesti jednu mirnu no. Svi ti ljudi koji su pre ukrcavanja bolje
poznavali ono to Englezi ljupko zovu ari civilizacije nego glad, umor, nesanicu,
promiskuitet i ponienje, patili su od prinudne prljavtine, oteane vruinom, u kojoj
su proveli etiri nedelje. Na brodu je bilo mladih i lepih ena; poeli su flertovi i
zbliavanja. elja da se pre rastanka pokau u boljem svetlu za njih nije bila puka
koketerija: valjalo je isplatiti barem deo duga, opravdati ukazano poverenje, pruiti
dokaz da panja nije ukazana nedostojnima; naime, dirljivo osetljive, te ene su
smatrale da su im ukazane panje date samo na veresiju. Dakle, uzvik koji se oteo iz
svih grudi nije bio puka lakrdija, ve je izraavao i izvesnu diskretnost i patetiku:
umesto tradicionalnog mornarskog Kopno! kopno! sa svih strana se istovremeno
zaorilo Kupanje! Najzad! Sutra emo na kupanje!, a zatim je usledilo grozniavo
traenje poslednjeg komada sapuna, istog pekira, bluze ili koulje koja je pomno
uvana za tu veliku priliku.
Na stranu to je taj hidroterapijski san i inae bio obojen odve optimistikim
gledanjem na civilizatorsko dejstvo etiri veka kolonizacije (u For-de-Fransu kupatila
su retka), putnici su se ubrzo uverili da je njihov upljuvani i pretrpani brod bio
idilino boravite u poredenju s doekom koji im je priredila, odmah po stupanju u
luku, soldateska zahvaena kolektivnim modanim poremeajem koji je zavreivao
panju etnologa, ako on ve nije uposlio sve svoje intelektualne moi da izbegne
nepoeljne posledice tog dogaaja.
Veina Francuza doivela je udni rat; ali, ratovanje oficira garnizona na Martiniku
ne moe se precizno opisati ak ni superlativom. Njihov jedini zadatak, uvanje zlata
Francuske banke, rasplinuo se u nekakvoj nonoj mori koju je samo delimino
izazvalo neumereno uivanje puna; zahvaljujui njihovom ostrvskom poloaju,
udaljenosti od metropole i istorijskoj tradiciji bogatoj seanjima na gusare, zapala im
je podmuklija, ali ne manje vana uloga jer su severnoameriki nadzor i tajne misije

15
nemake podmornike flote bez tekoa zamenili protagoniste sa zlatnom minuom
u uhu, povezom na oku i drvenom nogom. Na taj nain se razvila opsadna groznica,
koja je bez ikakvog angaovanja i bez neprijatelja na vidiku ipak kod veine izazvala
oseanje potpune sluenosti. to se tie ostrvljana, njihovi razgovori su na prozainiji
nain otkrivali sline intelektualne procedure: esto su se ule rei Nije vie bilo
bakalara, ostrvo je otilo doavola, dok su drugi objanjavali da je Hitler zapravo
Isus Hrist koji je ponovo siao na zemlju da kazni belu rasu zato to je, tokom
protekle dve hiljade godina, ravo sledila njegovo uenje.
Po sklapanju primirja, i ne pomiljajui da bi mogli stati uz Slobodnu Francusku, vii
oficiri odmah su se slizali s reimom u metropoli. Tako su i dalje ostali po strani;
mesecima razjedana, njihova moralna i fizika otpornost nije vie bila dorasla
borbenom stanju, ako su se ikad njime i mogli podiiti; njihov bolesni duh je naao
neku vrstu sigurnosti u tome to je stvarnog, ali udaljenog, nevidljivog i stoga gotovo
apstraktnog neprijatelja Nemce zamenio izmiljenim, ali zato bliskim i opipljivim
neprijateljem: Amerikancima. Uostalom, dva ratna broda SAD neprestano su krstarila
ispred luke. Jedan snalaljiv autant glavnog komandanta francuskih snaga svakog
dana je ruao na jednom od njih, dok je njegov pretpostavljeni raspirivao u svojim
trupama ogorenje i mrnju prema Anglosaksoncima.
Kivnost nagomilavanu tokom meseci valjalo je iskaliti na neprijatelju, na
odgovornima za poraz koji oni, dodue, nisu doivljavali kao svoj, budui da su ostali
po strani od bitaka, ali za koji su se, u izvesnom smislu, ipak oseali krivima (zar nisu
dali najpotpuniji primer, najoigledniju sliku nemara, iluzija i malodunosti koji su,
barem delimino, doveli do pada zemlje?), i na brod im je doneo pravu zbirku
potencijalnih meta. Kao da su vlasti iz Viija, dopustivi nae isplovljavanje ka
Martiniku, uputile ovoj gospodi tovar rtvenih jaraca ne bi li im malo umirili u.
Izgledalo je da odredu u kratkim pantalonama, sa lemovima i naoruanjem, koji se
smestio u komandantovoj kancelariji, nije bilo toliko stalo da nas ispita o razlozima
iskrcavanja, koliko da nas, dok smo jedan po jedan pred njega stupali, podvrgne
pogrdama i uvredama koje nismo mogli da uzvratimo. Prema onima koji nisu bili
Francuzi postupalo se kao prema neprijateljima; Francuzima je, pak, grubo
osporavana njihova nacionalna pripadnost, a istovremeno su bili optuivani da su
kukaviki napustili zemlju; ti prigovori nisu bili samo protivreni ve i neobino
neumesni jer su dolazili iz usta ljudi koji su, od objave rata, iveli pod zatitom
Monroove doktrine...
Zbogom kupatila! Odlueno je da svi budu zadrani u logoru koji se zvao Lazaret, na
drugoj strani zaliva. Samo tri putnika su dobila dozvolu da se iskrcaju na kopno:
beke, koji je bio potpuno izvan itave stvari, tajanstveni Tunianin, koji je pokazao
nekakav dokument, i ja, zahvaljujui posebnoj usluzi koju je komandantu uinio
predstavnik Pomorske kontrole: on je bio drugi oficir na jednom brodu kojim sam
putovao pre rata i sad mi je pritekao u pomo kao stari poznanik.

16

III
Antili
Kad bi otkucala dva sata po podne, For-de-Frans je bio mrtav grad; ovek bi pomislio
da niko ne ivi u ruevnim kuama oko dugakog trga s palmama i samoniklim
rastinjem, koji je liio na prazan prostor sa zaboravljenom pozelenelom statuom
ozefin Taer de la Paeri, kasnije Boarne. Tek to smo se smestili u pustom hotelu,
Tunianin i ja, jo uzbueni od prepodnevnih dogaaja, krenusmo iznajmljenim
kolima u pravcu Lazareta da bismo umirili svoje saputnike, a naroito dve mlade
Nemice koje su nam tokom putovanja nagovestile da bi bez oklevanja prevarile svoje
mueve kad bi samo mogle da se okupaju. Lazaret je, u tom pogledu, samo pojaao
nae razoaranje.
Dok je stari ford brektao u prvoj brzini po dombastom putu, i dok sam sa
oduevljenjem prepoznavao mnoge biljne vrste koje sam prvi put video u Amazoniji,
ali ija u nova imena ovde nauiti: kajmit umesto fruta do conde nalik artioki
zatvorenoj u kruku korosol, a ne vie gravila, papaja umesto mammo, sapotija
umesto mangabeira, pred oi su mi navirali skoranji muni prizori i pokuavao sam
da ih uporedim s drugim slinim iskustvima. Naime, mnogi moji saputnici krenuli su
u ovu nepredvienu pustolovinu iz luke spokojnog ivota, i meavina podlosti i
gluposti na koju su ovde naili izgledala im je kao neto neuveno, besprimerno i
izuzetno, neto lino izmeu svakog od njih pojedinano i njihovih tamniara u
jedinstvenoj meunarodnoj katastrofi. Ali meni, budui da sam video sveta i da sam,
tokom prethodnih godina, dospevao u ne ba svakodnevne situacije, ta vrsta iskustava
nije bila sasvim tua. Znao sam da ona lagano i postepeno izbijaju poput kakvog
podmuklog znoja oveanstva zasienog sopstvenom brojnou i sve veom
sloenou sopstvenih problema, iz koe nadraene neprestanim trenjem materijalnih
i duhovnih razmena umnoenih intenzivnim saobraanjem. Na ovoj francuskoj zemlji,
rat i poraz samo su ubrzali jedan opti proces, stvorili plodno tlo za trajnu infekciju
koja vie nikad nee potpuno nestati s lica zemlje, jer e uvek izbijati u nekoj novoj
taki im bude pobeena u drugoj. Nisam se prvi put ovde sreo sa svim tim glupim,
odvratnim i lakomislenim pojavama koje drutvene grupe lue poput gnoja kad god
izgube distancu.
Koliko jue, nekoliko meseci pre objave rata, prilikom povratka u Francusku, etao
sam centrom Baije, od jedne do druge crkve; a kau da ih u tom gradu ima trista
ezdeset pet, to jest, po jedna za svaki dan u godini, i da svaka po stilu i unutranjoj
dekoraciji odgovara odreenom danu i godinjem dobu. Bio sam potpuno zaokupljen
fotografisanjem arhitektonskih detalja, a svuda me je pratila grupa polugole crne
deurlije uz povike ara o retrato! tira o retrato! Slikaj nas! Dirnut tako ljupkom
dejom pronjom radije bi fotografiju, koju moda nikad nee videti, nego nekoliko
novia pristajem da napravim jedan snimak kako bih im udovoljio. Nisam
odmakao ni sto metara kad mi se neija ruka spustila na rame: dva inspektora u civilu,

17
koja su me sledila u stopu od poetka moje etnje, obavestie me da sam upravo
neprijateljski postupio prema Brazilu; ta fotografija, upotrebljena u Evropi,
nesumnjivo e potvrditi legendu da ima Brazilaca crne boje koe i da deaci u Baiji
idu bosonogi. Pritvorili su me, sreom nakratko, jer je brod trebalo da isplovi.
Taj brod mi je izvesno donosio nesreu; jedva nekoliko dana ranije doiveo sam
slinu pustolovinu, tog puta pri ukrcavanju na doku luke Santos: tek to sam kroio na
brod, jedan komandant brazilske mornarice u raskonoj uniformi, koga su pratila dva
vojnika pomorske peadije s bajonetom na pukama, sproveo me je kao zarobljenika u
moju kabinu. Bilo je potrebno etiri do pet sati da bi se objasnio taj udnovati
postupak: francusko-brazilska ekspedicija koju sam predvodio godinu dana morala je,
po novom propisu, da deli sve zbirke izmeu dve zemlje. Podela se obavljala pod
nadzorom Nacionalnog muzeja Rio de aneira, koji je o tom propisu odmah obavestio
sve luke u zemlji: ako bih pokuao da ostvarim neke mrane planove i pobegnem iz
zemlje s tovarom lukova, strela i perjanica veim od onog koji pripada Francuskoj,
morali su sve uiniti da me u tome spree. Meutim, po povratku ekspedicije, muzej
iz Rija je odluio da ustupi brazilski deo jednom naunom institutu iz Sao Paola;
savesno su me obavestili da zbog toga izvoz francuskog dela mora da se obavi preko
Santosa, a ne preko Rija, ali su pri tom izgubili iz vida da je za to merodavan drugi
pravilnik, donet pre godinu dana, pa sam proglaen kriminalcem na osnovu propisa
koji su zaboravili njegovi autori, ali ne i izvritelji.
Sreom, u to vreme je u srcu svakog brazilskog inovnika dremao anarhista, koji se
hranio duhovnim mrvicama izvaenim iz Voltera i Anatola Fransa oni su, naime,
opstali kao deo nacionalne kulture ak i u najveoj zabiti (O, gospodine, vi ste
Francuz! O, Francuska! Anatol, Anatol!, uzvikivao je uzbueno, dok me je stezao u
zagrljaj, jedan starac iz neke provincijske varoice koji nikad ranije nije sreo nijednog
mog zemljaka.) Uz to, pouen iskustvom, odvojio sam neophodno vreme da iskaem
svoje oseanje divljenja prema brazilskoj dravi, a posebno prema pomorskim
vlastima, ime sam veto dotakao neke osetljive ice; posle nekoliko sati hladnog
znojenja (poto sam konano odlazio iz Brazila, etnografske zbirke su bile pomeane
u koferima s mojim linim stvarima i knjigama, te sam na mahove strahovao da e sve
to ostati razbacano na doku kad brod digne sidro) izdiktirao sam svom sagovorniku
otrouman izvetaj koji je njemu pripisivao slavu da je, doputajui mi da odem s
prtljagom, potedeo svoju zemlju meunarodnog sukoba i s njim povezanog
ponienja.
Dodue, moda ne bih bio toliko hrabar da nisam bio pod utiskom jedne uspomene
koja je junoamerikoj policiji oduzimala svaku ozbiljnost. Dva meseca ranije, proveo
sam nekoliko dana u jednom velikom selu u Donjoj Boliviji, u drutvu doktora . A.
Velara, ekajui avion koji je trebalo da nam donese potu. Godine 1938. avijacija nije
mnogo liila na dananju. Preskaui izvesne etape progresa, ona je u zabaenim
krajevima June Amerike svesrdno obavljala ulogu taljiga za seljake, koji su dotad
gubili vie dana putujui do oblinjeg vaara na konju ili peke. Sad im je let od

18
nekoliko minuta (ali, istini za volju, esto sa zakanjenjem od vie dana) omoguavao
da putuju, najee u ueem poloaju meu kokokama i patkama, jer su ti
avionii bili pretrpani udnovatom meavinom bosonogih seljaka, ivine i sanduka
koji su bili preteki i preveliki da bi se mogli preneti umskim stazama.
Dakle, dokono smo tumarali ulicama Santa Kruza de la Sijera; one su se u kinoj
sezoni pretvorile u blatnjave bujice i mogle su se prelaziti samo zahvaljujui krupnom
kamenju, poredanom u pravilnim razmacima poput klinova koji prepreuju put
vozilima na neprohodnim deonicama puta, kad je jedna patrola primetila naa
nepoznata lica, to je bio dovoljan razlog da nas privede i zadri u nekakvoj
luksuznoj, slabo korienoj prostoriji da tu saekamo as razjanjenja: bila je to biva
palata provincijskog guvernera, sa zidovima prekrivenim izrezbarenim i zastakljenim
policama koje su bile ispunjene bogato uvezanim debelim knjigama; redovi knjiga bili
su prekinuti samo jednom ploom, takoe zastakljenom, s krajnje neoekivanim
kaligrafskim zapisom koji ovde prevodim sa panskog: Pod pretnjom otrih kazni,
najstroe je zabranjeno cepati stranice arhiva i upotrebljavati ih za neke line ili
higijenske namene. Bie kanjen svako ko prekri ovu zabranu.
Istini za volju, moj poloaj na Martiniku popravio se zahvaljujui intervenciji jednog
visokog inovnika Ministarstva saobraaja, koji je iza pomalo hladne uzdranosti
skrivao oseanja veoma razliita od onih u zvaninim krugovima; tome su moda bile
uzrok i moje este posete jednom verskom listu u ijim su kancelarijama oci ne znam
kog reda nagomilali sanduke krcate arheolokim materijalom iz vremena indijanske
vladavine; u slobodno vreme sam pravio inventar te grae.
Jednog dana sam uao u dvoranu Okrunog suda za vreme nekog suenja; bila je to
moja prva i poslednja poseta sudnici. Sudilo se nekom seljaku koji je u tui odgrizao
komad uha svom protivniku. Optueni, tuilac i svedoci govorili su ivahnim
kreolskim jezikom ija je kristalna sveina unosila u itav prizor neto neprirodno.
Njihovi iskazi su bili prevoeni trojici sudija; ovi su zbog vruine teko podnosili
svoje crvene toge obrubljene krznom, kojima je vlaga u vazduhu oduzela svaki sjaj,
pa su sad padale niz njihova tela kao okrvavljeni zavoji. Tano posle pet minuta,
prekom crncu je izreena kazna od osam godina zatvora. U mojim oima, pravda je
uvek bila, i uvek e biti, povezana s preispitivanjem, opreznou, potovanjem.
Zaprepastila me je lakomislenost s kojom se ovde tako brzo odluivalo o sudbini
jednog ljudskog bia. Nisam mogao da shvatim da sam prisustvovao realnom
dogaaju. Do danas me ni najfantastiniji ni nagroteskniji san nije proeo tolikom
nevericom.
Moji saputnici s broda duguju svoje osloboenje sukobu izmeu pomorskih vlasti i
trgovaca. Dok su ih jedni smatrali pijunima i izdajnicima, drugi su u njima videli
izvor profita koji se nije mogao dobro iskoristiti dok je bio zatvoren u Lazaretu, iako
je i tu boravak bio plaen. Ovi drugi razlozi su na kraju prevagnuli i, tokom
petnaestak dana, svi su bili slobodni da potroe preostale francuske novanice, pod

19
budnom prismotrom policije koja je oko svakog, a naroito oko ena, plela mreu
iskuenja, provokacija, zavoenja i kazni. Istovremeno, svi su moljakali vize u
dominikanskom konzulatu, oslukivali glasine o dolasku hipotetinih brodova koji bi
nas odatle mogli izbaviti. Situacija se ponovo promenila kad su seoski trgovci,
ljubomorni na prefekturu, istakli svoje pravo na jedan deo izbeglica. Preko noi su svi
bili prisilno smeteni po selima u unutranjosti; i tog puta sam se izvukao, ali kako
sam bio oran da poem za svojim lepim prijateljicama do njihovog novog boravita u
podnoju planine Pele, toj poslednjoj policijskoj mahinaciji imam da zahvalim za
nezaboravne etnje po ostrvu ija je egzotinost mnogo klasinije prirode nego
junoamerika: tamni agat obrastao travom i uokviren oreolom plaa od crnog peska
proaranog srebrnim odsjajima i doline uronjene u mlenobelu maglu koja jedva
nagovetava pre svega svojim stalnim kapanjem, dakle, vie uhu nego oku
dinovsku, paperjastu i nenu penu razgranate paprati nad ivim fosilima njenih
stabala.
Iako sam dotad bio u boljem poloaju nego moji saputnici, nita manje nisam bio
zaokupljen jednim problemom koji u pomenuti zato to je pisanje ove knjige zavisilo
od njegovog reenja, a ono, kao to emo videti, nije dolo bez tekoa. Kao jedino
blago nosio sam sa sobom sanduk pun dokumenata sa ekspedicije: jezika i
tehnoloka kartoteka, putni dnevnik, terenske beleke, mape, planovi i fotografski
negativi hiljade listova, fascikli i kliea. Tako sumnjiva zbirka prela je
demarkacionu liniju po cenu znatne opasnosti za svog prenosioca. Po tome kako smo
doekani na Martiniku, zakljuio sam da ne smem dopustiti carini, policiji i Drugoj
kancelariji Admiraliteta da makar samo i zaviri u neto to bi im svakako izgledalo
kao ifrovana uputstva (na primer, renici uroenikih jezika) i kao katalog strateke
opreme ili planovi za invaziju (mape, sheme i fotografije sa ekspedicije). Odluio
sam, dakle, da taj sanduk proglasim tranzitnim, te je on zapeaen i smeten u carinski
magacin. Prema obavetenjima koja sam kasnije dobio, trebalo je da napustim
Martinik na nekom stranom brodu u koji bi moj sanduk bio natovaren ne proavi
carinski pregled (nisam se lako izborio za taj kompromis). Ako sam nameravao da se
vratim u Njujork na palubi Omala (pravog sablasnog broda koji su moji saputnici
iekivali mesec dana pre no to se zaista pojavio jednog lepog jutra, svee obojen i
nalik kakvoj velikoj igraki iz nekog drugog veka), sanduk je prvo morao ponovo da
ue na Martinik i da tek onda s njega isplovi. To nije dolazilo u obzir, i zato sam
isplovio za Portoriko jednim besprekorno belim vedskim brodom za prevoz banana;
tokom etiri dana putovanja, uivao sam u mirnoj i gotovo usamljenikoj plovidbi
na brodu nas je bilo samo osmoro kao u kakvoj naknadno doivljenoj ari proteklih
vremena. Dobro je to sam iskoristio taj predah.
Posle francuske policije dola je amerika. Tek to sam kroio u Portoriko, otkrio sam
dve stvari: tokom nekoliko meseci koji su proli od odlaska iz Marseja, u Sjedinjenim
Dravama se promenio zakon o imigraciji, i dokumenti koje mi je poslala Nova kola
za drutvena istraivanja (New School for Social Research) nisu odgovarali novim

20
propisima; jo je ozbiljnije bilo to to su sumnje koje sam pobudio kod policije
Martinika svojim etnografskim materijalom, i koje sam tako mudro otklonio, ponovo
iskrsle kod amerike policije, i to u jo veoj meri. Naime, dok su me u For-de-Fransu
smatrali jevrejskim masonom, plaenikom Amerikanaca, u SAD sam dobio prilino
gorku satisfakciju kad sam ustanovio da sam, s njihovog stanovita, po svoj prilici
emisar Viija, ako ne i Nemaca. Iekujui da Nova kola (kojoj sam smesta
telegrafisao) udovolji zahtevima novog zakona, i posebno da u Portoriko pristigne
neki specijalista FBI kadar da ita francuski (svestan da tri etvrtine izraza u mojim
kartotekama nisu francuski, ve potiu iz gotovo nepoznatih dijalekata centralnog
Brazila, drhtao sam od pomisli na vreme potrebno da se i za to pronae strunjak),
imigraciona sluba odluila je da me zadri, i to o troku brodske kompanije, u
jednom neprivlanom hotelu koji je potpuno odgovarao panskoj tradiciji i gde sam se
hranio kuvanom govedinom i leblebijama, dok su dva vrlo prljava i neobrijana
domorodaka policajca i danju i nou dredala ispred mojih vrata.
Dobro se seam da mi je u predvorju tog hotela Bernard Goldmit, koji je doputovao
istim brodom i odmah postao direktor Komesarijata za atomsku energiju, objasnio
jedne veeri princip atomske bombe i otkrio mi (bio je to maj 1941.) da su najmonije
zemlje otpoele naunu trku koja e najbroj zajamiti pobedu u ratu.
Posle nekoliko dana, moji poslednji saputnici ve su reili svoje line tekoe i krenuli
u Njujork. Ja sam ostao u San Huanu, s dvojicom neizbenih policajaca; oni su me
revnosno pratili kad god bih poeleo da odem na neko od tri mesta koja su mi bila
dozvoljena: u francuski konzulat, banku i imigracionu slubu. Za svako drugo
odredite morao sam da traim posebnu dozvolu. Jednog dana mi je odobreno da
odem na univerzitet; moj slubeni uvar je tom prilikom pokazao izvesnu obzirnost i
nije uao sa mnom: ekao je na ulazu da bi me potedeo ponienja. A poto su se on i
njegov drugar dosaivali, ponekad bi prekrili propis i dozvolili mi da ih, na njihovu
inicijativu, povedem u bioskop. Izmeu mog osloboenja i ukrcavanja proteklo je
samo etrdeset i osam sati; imao sam samo toliko vremena za razgledanje ostrva pod
ljubaznim vostvom g. Kristijana Bela, tada generalnog konzula, u kome sam u tim
neobinim okolnostima na svoje veliko iznenaenje pronaao kolegu amerikanistu
punog pria o plovidbi na jedrenjaku du junoamerikih obala. Nedugo pre toga, iz
jutarnje tampe saznao sam za dolazak aka Sustela; on je obilazio Antile nastojei da
Francuze koji su tu bili nastanjeni pridobije za generala De Gola. I za susret s njim
morao sam traiti odobrenje.
U Portoriku sam, dakle, stupio u kontakt sa Sjedinjenim Dravama. Udisao sam, prvi
put u ivotu, mlaki miris firnajsa i wintergreen-a (drukije nazvanog kanadski aj),
mirisnih krajnosti izmeu kojih se prostire ameriki komfor: od automobila do toaleta,
preko radio-aparata, slatkia i paste za zube; pokuavao sam da odgonetnem ta se, iza
maske od pudera, krije u glavi crvenokosih gospoica u dragstorima, odevenih u
svetloljubiaste radne uniforme. Tu sam takoe, iz prilino neobine perspektive
Velikih Antila, prvi put uoio tipine aspekte amerikog grada: po lakoi gradnje, po

21
posebnom nastojanju da se ostavi utisak i primame prolaznici, on lii na neprestanu
Svetsku izlobu, samo to se ovde ovek oseao kao u panskom paviljonu.
Nepredvidljivost putovanja esto donosi takve obrte. injenica da sam prve nedelje na
tlu Sjedinjenih Drava proveo u Portoriku omoguila mi je da ubudue ponovo
otkrivam Ameriku u paniji. Kao to me je, uostalom, mnogo godina kasnije, prva
poseta jednom engleskom univerzitetu u kampusu s neogotskim graevinama u Daki,
u istonom Bengalu, navela da Oksford vidim kao Indiju koja se otarasila blata,
trulei i neobuzdanog rastinja.
Inspektor FBI stie tri nedelje po mom iskrcavanju u San Huanu. Trim na carinu,
otvaram sanduk, to je svean trenutak. Utivi mladi kree ka meni, izvlai nasumice
jednu fasciklu, oi mu dobijaju tvrd i strog izraz, ljutito mi se obraa: Ovo je
nemaki! Posredi je, zapravo, referenca na jedno klasino delo fon den tajnena,
mog slavnog i dalekog prethodnika u centralnom Mato Grosu, Unter den
Naturvlkern Zentral-Brasiliens, Berlin, 1894. Trenutno umiren tim objanjenjem,
toliko iekivani strunjak prestaje da se zanima za itavu tu stvar. Sve je u redu,
O.K., primljen sam na ameriko tlo, slobodan sam.
Treba se zaustaviti. Svaka od tih sitnih pustolovina budi seanje na neku drugu. Neke
od njih, poput ovih o kojima sam upravo govorio, vezane su za rat, a druge, poput
onih s poetka, zbile su se pre njega. Mogao bih dodati i neke skoranje, ako bih
posegnuo za doivljajima sa azijskih putovanja koja se proteu do ovih poslednjih
godina. to se pak mog ljubaznog inspektora FBI tie, danas ga ne bi bilo tako lako
zadovoljiti. Vazduh je svuda postao jednako teak.

IV
Traenje moi
Te sumnjive mirise i uskovitlane vetrove, pretee dubljih poremeaja, nagovestio mi
je jedan beznaajan dogaaj koji mi se urezao u svest kao kakvo predskazanje. Poto
sam odustao od obnavljanja ugovora na univerzitetu Sao Paola da bih se posvetio
dugom pohodu po unutranjosti zemlje, preduhitrio sam svoje kolege i ukrcao se,
nekoliko nedelja pre njih, na brod koji je trebalo da me odvede u Brazil; prvi put posle
etiri godine bio sam jedini univerzitetski profesor na brodu; prvi put je bilo mnogo
putnika: poslovni ljudi iz inostranstva i itavo ljudstvo jedne vojne misije koja se
zaputila u Paragvaj. To putovanje se veoma razlikovalo od onih koja sam poznavao i
nije bilo ni traga od nekadanje vedre atmosfere na brodu. Oficiri i njihove supruge
shvatili su transatlantsko putovanje kao kolonijalnu ekspediciju, a svoju slubu
instruktora u jednoj, sve u svemu, prilino skromnoj vojsci kao predstojeu okupaciju
pobeene zemlje, za koju su se, barem moralno, pripremali na palubi pretvorenoj u

22
vojni poligon, pri emu je uloga domorodaca pripala civilnim putnicima. Ovi vie
nisu znali kud da pobegnu od bune bahatosti ije se neprijatno dejstvo osealo ak i
na pasareli. Dranje komandanta misije bilo je suprotno dranju njegovih podreenih;
njega i njegovu enu krasile su diskretnost i predusretljivost; jednog dana su mi se
pridruili u slabo poseenom kutku, gde sam se sklonio od buke, i stali da se raspituju
o mojim prolim radovima i cilju moje misije; nekolikim aluzijama nagovestili su mi
da su oni samo nemoni i trezveni svedoci zbivanja na brodu. Suprotnost je bila
veoma upadljiva i, reklo bi se, skrivala neku tajnu; tri-etiri godine kasnije, setio sam
se tog dogaaja kad sam u novinama video ime tog oficira iji je lini poloaj bio
zaista paradoksalan.
Da li sam tada prvi put shvatio da su me tako obeshrabrujue okolnosti u drugim
krajevima sveta konano neem nauile? Putovanja, arobni koveg pun divnih nada i
snova, nikad vam vie nee izruiti svoje neokrnjeno blago. Jedna pomahnitala
civilizacija, koja se odve brzo umnoava, zauvek je unitila morske tiine. Miris
tropa i sveinu ivih bia zagadilo je neko vrenje sumnjivih zadaha, koje umrtvljuje
nae elje i tera nas da sakupljamo plesnive uspomene.
Kako bismo danas, kad se polineanska ostrva, preobraena u nosae aviona vrsto
usidrene na dnu Junih mora, dave pod betonom, kad itava Azija poprima izgled
bolesne zone, kad sirotinjska naselja podignuta od lima izjedaju Afriku, kad trgovaka
i vojna avijacija skrnavi istotu amerikih ili melaneanskih uma, mogli oekivati da
putovanje kao bekstvo od te civilizacije vodi neem drugom do suoavanju s
najnesrenijim oblicima nae istorijske egzistencije? Ova velika zapadna civilizacija
uspela je da proizvede uda u kojima uivamo, ali je njihova cena visoka. Kao svoje
najslavnije delo, stub na kojem se uzdiu gradevine neuvene sloenosti, zapadnjaki
red i harmonija iziskuju unitenje ogromne mase zloudnih uzgrednih proizvoda koji
zagauju zemlju. Putovanja nam danas, pre svega, pokazuju nae smee baeno u lice
oveanstva.
Sad razumem strast, ludilo i neverodostojnost putnikih kazivanja. Ona donose privid
onog to vie ne postoji, a to je neophodno da bi se izbegla muna izvesnost o
dvadeset hiljada prokockanih godina istorije. Tu se vie nita ne moe: civilizacija
vie nije onaj osetljivi cvetak koji se uvao i mukotrpno gajio u nekoliko zatienih
kutaka teritorije bogate rustinim vrstama, opasnim zbog njihove vitalnosti, ali i
dragocenim jer omoguavaju raznovrsnost i ojaavanje semena. oveanstvo se
ugnezdilo u monokulturu i posvetilo proizvodnji masovne civilizacije kao repe. Na
njegovom jelovniku e se ubudue nalaziti samo to jelo.
Nekad su ljudi rtvovali ivot u Indiji ili na oba amerika kontinenta da bi doneli robu
koja nam danas izgleda smena: drvo za ugalj (bois de brais), po kojem je Brazil
dobio ime, crveni pigment ili biber, za kojim je, u doba Anrija IV, dvor toliko ludovao
da su se njegova zrna grickala ak i u bombonama. Ti podsticaji za ula vida i mirisa,
ta vesela toplina za oi, to izvrsno peckanje na jeziku pridodati su novom registru

23
ulne klavijature jedne civilizacije koja nije ni slutila koliko je bljutava. Treba li stvar
jo jednom obrnuti i rei da moderni naslednici Marka Pola donose iz tih istih
zemalja, ovog puta u obliku fotografija, knjiga i kazivanja, moralne zaine koji su jo
potrebniji naem drutvu uronjenom u dosadu?
Sledee poreenje mi izgleda znaajnije. Naime, moderni zaini su, svialo se to
nama ili ne, falsifikovani, i to ne zbog njihove isto psiholoke prirode, ve zato to
pripoveda, koliko god bio poten, ne moe, ili vie ne moe da nam ih donese u
njihovom autentinom obliku. Da bismo ih svarili, moramo, pomou jedne
manipulacije koja je nesvesna samo kod najprostodunijih, probrati i prosejati
uspomene, i ono to je puka imitacija zameniti pravim doivljajem. Ovako izgledaju
te istraivake prie: to i to pleme, opisano kao divlje i do dan-danas verno obiajima
ne znam kog primitivnog oveanstva karikiranog u nekoliko povrnih poglavlja,
prouavao sam kao student mnogo nedelja na osnovu radova koje su mu, pre pedeset
godina, ili ak sasvim nedavno, posvetili naunici, pre no to su ga dodir s belcima i
epidemije svele na aicu bednih izroda. Ta druga grupa koju je, kako kau, otkrio i za
etrdeset i osam sati prouio jedan vrlo mlad putnik, uoena je (to nije beznaajno)
dok je prelazila sa svoje teritorije u privremeni logor, koji je taj mladi naivno
smatrao njihovim stalnim prebivalitem. Pri tom su se briljivo zabaurivali naini
pristupa toj grupi kako bi se prikrilo postojanje misionarske stanice koja ve dvadeset
godina odrava neprestane veze sa uroenicima i malog motornog broda koji plovi
duboko u unutranjost tog podruja; meutim, vino oko je na fotografijama odmah
uoavalo njihovo prisustvo po izdajnikim detaljima: u poneki kadar je, uprkos
briljivosti, dospelo kakvo zaralo bure koje je u tom devianskom svetu sluilo kao
lonac.
Ispraznost tih pretenzija, naivna lakovernost koja ih prihvata pa ak i podstie,
zasluga kojom se pravdaju toliki zaludni napori (na stranu injenica da oni doprinose
daljem propadanju, iako to briljivo prikrivaju) sve to ukazuje na snane psiholoke
pobude aktera i njihove publike, ijem osvetljavanju bi moglo pomoi prouavanje
nekih uroenikih institucija. Etnografija, naime, mora dati svoj doprinos
razumevanju mode koja ka njoj usmerava sve te medvee usluge.
U mnogim severnoamerikim plemenima, drutveni ugled svakog pojedinca odreen
je okolnostima ispita kojem se podvrgavaju deaci kad stupe u pubertet. Neki moraju
da provedu odreeno vreme sami na splavu bez hrane; drugi se osamljuju u planini,
izloeni divljim zverima, hladnoi i kii. Danima, nedeljama ili mesecima liavaju se
hrane: jedu samo proste namirnice, ili gladuju tokom dugih perioda, a njihovo
fizioloko propadanje jo se i ubrzava sredstvima za povraanje. Koriste se sva
mogua sredstva za prekoraivanje obinog ljudskog iskustva: dugotrajne ledene
kupke, svojevoljna odsecanja jednog ili vie zglavaka, kidanje tetiva tako to se pod
lene miie umetnu metalni klinovi privezani za teak tovar koji valja vui. A kad
nisu izloeni takvim krajnostima, moraju se iscrpljivati besmislenim trudom: upaju

24
dlaku po dlaku s tela, ili iglicu po iglicu s jelovih grana, dok ih potpuno ne ogole, ili
izdubljuju kamene blokove.
Oni se nadaju da e u stanju potpune zatupljenosti, slabosti ili sumanutosti, u kakvo ih
dovode ta iskuenja, uspeti da stupe u dodir s natprirodnim svetom. Dirnuta jainom
njihovih patnji i molitvi, magijska ivotinja morae da im se odazove; ukazae im se
njihov budui duh zatitnik, ime koje e otad nositi i posebna mo, svojstvena
zatitniku, koja e im u njihovoj drutvenoj grupi obezbediti odreene privilegije i
drutveni poloaj.
Imamo li utisak da ti uroenici ne mogu nita oekivati od drutva? Institucije i
obiaji izgledaju im slini kakvom mehanizmu ije jednolino funkcionisanje nita ne
preputa sluaju, srei ili talentu. Oni mogu uticati na sudbinu samo ako se odvae da
odu u opasne granine predele gde drutvene norme gube smisao i gde, u isti mah,
nestaju sigurnost i zahtevi grupe: da odu, dakle, do samih granica ustanovljenog
poretka, fizike izdrljivosti i psihike i moralne patnje. Naime, upravo na toj
nepostojanoj ivici ovek se izlae ili opasnosti da se prevali na drugu stranu i da se
vie nikad ne vrati ili, naprotiv, da stekne, u ogromnom okeanu neiskorienih
ljudskih snaga koji okruuje oveanstvo podvrgunto strogim pravilima, jednu linu
zalihu moi koja na mesto drutvenog poretka, inae nepromenljivog, stavlja igru u
kojoj se moe sve izgubiti.
U svakom sluaju, i takvo tumaenje moglo bi biti povrno. Naime, u tim plemenima
amerikih ravnica ili visoravni jo nema individualnog verovanja koje bi se
suprotstavilo kolektivnoj doktrini. Tu sva dijalektika poiva na obiajima i filozofiji
grupe. Pojedinac ui od grupe; verovanje u duhove zatitnike je grupni in, i itavo
drutvo ui svoje lanove da se u okviru drutvenog poretka nemaju emu nadati,
osim po cenu besmislenog i oajnikog pokuaja da iz njega izau.
Moe li se prevideti do koje je mere to traganje za moi ponovo istaknuto kao
vrednost u naivnom odnosu izmeu publike i njenih istraivaa u savremenom
francuskom drutvu. I tu, od puberteta, deaci trae dozvolu da se odazovu
podsticajima koji im se nameu od najranijeg detinjstva, i da se to bre ukljue, na
ovaj ili onaj nain, u svoju civilizaciju. To se moe postii visinom, penjanjem na
nekoliko planina, ili dubinom, sputanjem u ponore, ali i horizontalno, odlaskom u
srce dalekih krajeva. Konano, to traeno preterivanje moe pripadati moralnom
poretku, kao kod onih to sami sebe dovode u najtee situacije koje se, prema
postojeim saznanjima, ne mogu preiveti.
Drutvo je potpuno ravnoduno prema takozvanim racionalnim rezultatima tih
pustolovina. Ta svedoanstva nisu ni nauna otkria ni prilog poeziji i knjievnosti:
ona su najee zapanjujue siromana. Vana je injenica da se pokualo, a ne
predmet pokuaja. Kao u naem urodenikom primeru, mladi koji se tokom nekoliko
nedelja ili meseci odvojio od grupe da bi se izloio jednom krajnje tekom stanju
(nekad sa ubeenjem i iskrenom eljom, nekad, naprotiv, oprezno i prepredeno

25
uroenika drutva poznaju te nijanse), vraa se kao posednik odreene moi, koja se
kod nas izraava lancima u novinama, velikim tiraima i predavanjima s rasprodatim
ulaznicama, ali iji magijski karakter potvruje proces automistifikacije same grupe,
to objanjava tu pojavu u svim sluajevima. Naime, ti primitivci koje je dovoljno
posetiti da bismo se vratili posveeni, ti vrhovi pod ledom, te peine i duboke ume,
hramovi uzvienih i korisnih otkrovenja su, zapravo, sa razliitih razloga, neprijatelji
jednog drutva koje samo za sebe izvodi komediju njihovog oplemenjivanja im mu
poe za rukom da ih uniti, ali koje bi prema njima osealo samo uasavanje i
odvratnost kad bi moralo da ih posmatra kao istinske neprijatelje. Jadna lovino
uhvaena u zamku mehanike civilizacije, vi divljaci amazonskih prauma, vi slabe i
bespomone rtve, mogu rezignirano da prihvatim udes koji vas unitava, ali me ne
moe prevariti bajanje istraivaa, neuverljivije od vaeg, koji pred nezasitom
publikom mae albumima kodahroma kao to vi maete svojim maskama. Veruje li on
da e se pomou njih domoi vaih ini? I nije mu dosta to vas unitava, nije toga
ak ni svestan, potrebno mu je da vaim senima grozniavo utai nostalgini
kanibalizam istorije kojoj ste vi ve podlegli.
Zar u ja, otpisani prethodnik tih trkaa kroz praumu, biti jedini kome je u rukama
ostao samo pepeo? Zar e jedino moj glas svedoiti o neuspehu tog bekstva u
nepoznato? Poput mitskog Inidjanca, otiao sam onoliko daleko koliko zemlja
doputa, i kad sam stigao na kraj sveta, ispitivao sam iva bia i stvari i uvek nailazio
na razoaranje: Ostao je tu u suzama, molitvama i jecajima. A ipak nije uo nikakav
tajanstveni um, niti je mogao zaspati kako bi u snu bio prenet u hram magijskih
ivotinja. Nije mu preostala ni najmanja nada: niko mu nije dao nikakvu mo...
San, bog divljaka, kako su govorili stari misionari, uvek bi mi skliznuo kroz prste
poput neuhvatljive kuglice ive. Gde mi je ostavio nekoliko sjajnih komadia? U
Kujabi, gde je nekad iz tla izviralo zlatno grumenje? U Ubatubi, danas opusteloj luci,
gde su pre dvesta godina tovarili galije? U preletu nad pustinjama Arabije, ruiastim
i zelenim poput koljkinog sedefa? Moda u Americi ili u Aziji? Na sprudovima Nove
Zemlje, na bolivijskim visoravnima ili na breuljcima burmanske granice? Biram
jedno ime kojem legenda i dalje poklanja poverenje i ugled: Lahor.
Teren za avijaciju u nekom malom predgrau; beskrajne avenije s dva reda drvea i
vila; na ograenom prostoru hotel koji podsea na normansku ergelu, sastavljen od
nekoliko istovetnih zgrada ija vrata u ravnom nizu, kao na malim konjunicama,
vode u identine apartmane: napred salon, pozadi kupatilo, a u sredini spavaa soba.
Kilometar duga avenija vodi na trg potprefekture, odakle polaze druge avenije; du
njih se nalaze retke prodavnice i zanatske radnje: apoteka, fotograf, knjiara,
asovniar. Kao zatoeniku tog besmislenog prostranstva, cilj mi ve izgleda izvan
domaaja. Gde je onaj stari, pravi Lahor? Da bi se do njega dolo na kraju tog neveto
nasaenog i ve oronulog predgraa, valja prei jo kilometar bazara; tu je jedna
zlatarska radnja dostupna plitkom depu, gde se mehanikom testerom zlato rastee u
listove debljine lima, a u njenom neposrednom susedstvu nalaze se kozmetiari,

26
prodavnice lekovitog bilja i uvozne robe od plastike. Da li u konano doi do njega
tim senovitim uliicama, gde se pribijam uza zidove da bih propustio stada ovaca s
runom obojenim u plavo ili ruiasto, bivole svaki je veliki kao tri krave koji vas
prijateljski gurkaju ili, ee, kamione? Ispred ovih tronih drvenih kua, na kojima je
zub vremena ostavio svoj trag? Mogao bih da nazrem njihova ipkasta i izrezbarena
proelja kad moj pogled ne bi ometala metalna pauina koja se protee preko celog
grada, od zida do zida. S vremena na vreme, naravno, na nekoliko asaka, na nekoliko
metara, izroni iz dubina vremena pokoja slika ili odjek. U uliici s kovnicama zlata i
srebra razlegne se spokojan i jasan zveket, kao da kakav kuni duh s hiljadu ruku
rasejano udara po ksilofonu. Izlazim otud i odmah upadam u iroke trake avenija koje
otro razdvajaju ruevine kua starih petsto godina (posledica nedavnih nereda), ali
tako esto unitavanih i obnavljanih da njihova nepojmljiva oronulost vie ne zna za
godine. Takav sam ja bio putnik, arheolog prostora koji se uzalud trudi da ponovo
otkrije egzotiku pomou paria i krhotina.
Na taj nain iluzija podmuklo plete svoje zamke. Voleo bih da sam iveo u doba
pravih putovanja, kad se pred putnikom u punom sjaju pruao prizor koji jo nije bio
iskvaren, zagaen i uklet; da to podruje nisam pohodio u sopstvenoj koi, ve kao
Bernije, Tavernije i Manui... Kad igra pretpostavki jednom otpone, nema joj kraja.
Kada je trebalo videti Indiju, u koje je doba prouavanje brazilskih divljaka moglo
doneti najistije zadovoljstvo, kad smo ih mogli upoznati u najmanje iskrivljenom
obliku? Da li je bilo bolje doi u Rio u XVIII veku s Bugenvilom ili u XVI veku s
Letijem i Teveom? Svakih pet godina unazad omoguavaju mi da spasem neki obiaj,
da upoznam jo neku svetkovinu ili verovanje. Ali odve dobro poznajem tekstove da
ne bih znao da se vraanjem sto godina unazad u isti mah liavam informacija i
zanimljivosti koje mogu obogatiti moje razmiljanje. Nalazim se pred krugom u koji
ne mogu zakoraiti: to su manje ljudske kulture bile kadre da meusobno
komuniciraju i kvare jedna drugu, to su manje njihovi emisari mogli da uoe
bogatstvo i znaaj te raznovrsnosti. Na kraju krajeva, ja sam zatoenik jedne
alternative: as starinski putnik, suoen s udesnim prizorom koji mu itav ili gotovo
itav izmie jo gore, koji u njemu izaziva podsmeh i odvratnost a as savremeni
putnik u poteri za tragovima jedne iezle realnosti. U oba ta sluaja sam na gubitku, i
to veem no to se na prvi pogled ini: zar nisam ja, sa svojim uzdisanjem zbog senki,
neprijemiv za pravi prizor koji se uobliuje u ovom trenutku i za ije mi opaanje, na
ovom stupnju ljudskosti, nedostaje odgovarajue ulo? Za nekoliko stotina godina, na
istom mestu, neki drugi, jednako oajan putnik, oplakivae nestanak onoga to sam ja
mogao videti, a to mi je promaklo. Kao rtvu dvostruke nemoi, povreuje me sve
to opaam i neprestano sebe prekorevam da nisam dovoljno paljivo gledao.
Dugo sam bio paralisan tom dilemom, ali mi se sad ini da fluidni nemir postepeno
nestaje. Neuhvatljivi oblici postaju jasniji, zbrka se lagano raspruje. emu to treba da
zahvalim ako ne proticanju godina? Uranjajui moje uspomene u svoju reku, zaborav
ih nije samo istroio i progutao. vrsta graevina koju je podigao od tih delia, daje

27
mojim koracima bolju ravnoteu, a mom pogledu jasniji vidik. Novi red je zamenio
stari. Izmeu te dve sad razmaknute obale: mog pogleda i njegovog predmeta, godine
koje su ih unitavale u isti mah su gradile gaz od krhotina. Prepreke su sve manje,
obruavaju se itavi zidovi; vremena i mesta se sudaraju, staju jedno kraj drugog ili
zamenjuju mesta, kao sedimenti koje je pomerio zemljotres stare kore. Poneki siuan
i drevan detalj pomalja se kao vrh, a itavi slojevi moje prolosti netragom nestaju.
Naizgled nepovezani dogaaji iz raznorodnih perioda i podruja klize jedni preko
drugih, a onda iznenada zastanu, poput kakve tvrave koju je projektovao arhitekta
mudriji od moje istorije. Svaki ovek, pie atobrijan, nosi u sebi sloen svet
sainjen od onoga to je video i voleo, kojem se neprestano vraa, ak i onda kad
naizgled pohodi neki strani svet i u njemu se nastanjuje.1 Sad je prelaz mogu. Na
neoekivan nain, vreme je prostrlo prevlaku izmeu ivota i mene; bilo je potrebno
dvadeset godina zaborava da bih se suoio s jednim starim iskustvom; upravo to to
sam za njim tragao po itavom svetu uskraivalo mi je ranije njegov smisao i
onemoguavalo mi da se s njim srodim.

Putovanja po Italiji, 11. decembar.

28

Drugi deo
BELEKE S PUTOVANJA

V
Osvrtanja
Za moju karijeru bio je presudan jedan telefonski poziv, u devet sati ujutru, u nedelju,
u jesen 1934. Javio mi se Selesten Bugle, tada direktor Ecole normale suprieure; on
je ve nekoliko godina prema meni pokazivao izvesnu blagonaklonost, dodue,
pomalo hladnu i uzdranu: prvo, ja nisam pohaao njegovu kolu, i drugo vanije
ak i da jesam, izvesno ne bih pripadao grupi njegovih miljenika, prema kojima je
gajio vrlo ekskluzivna oseanja. Po svoj prilici, nije imao bolji izbor, i zato mi se
odseno obratio: elite li jo da se bavite etnografijom? Naravno! Onda se
odmah javite za mesto profesora sociologije na Univerzitetu Sao Paola. Predgraa su
puna Indijanaca; njima ete moi da se bavite u slobodnom vremenu. Ali, svoju
konanu odluku morate saoptiti profesoru Dimi najkasnije u podne.
Brazil i Juna Amerika nisu mi tada mnogo znaili. Ipak, i danas mi s kristalnom
jasnoom pred oi izlaze slike koje je u meni pobudio taj neoekivani predlog.
Egzotini krajevi pojavie mi se kao suta suprotnost naima, a re antipodi dobi u
mojoj uobrazilji bogatije i naivnije znaenje od doslovnog. Zapanjio bih se da sam
uo kako neka ivotinjska ili biljna vrsta moe imati isti izgled na obe strane globusa.
Svako drvo, svaka ivotinja, svaka vlat trave morali su biti potpuno razliiti i na prvi
pogled odavati svoju tropsku prirodu. Moja mata je naslikala Brazil kao zatalasane
kronje palmi koje skrivaju neobinu arhitekturu, a sve zajedno se kupa u egzotinim
mirisima; taj olfaktivni detalj se, izgleda, dounjao kroz nesvesnu homofoniju rei
Brazil i grsiller1, ali on objanjava, bolje od svakog steenog iskustva, to to i
danas s Brazilom najpre povezujem miris neeg nagorelog.
Iz dananje perspektive te slike mi ne izgledaju sasvim proizvoljne. Nauio sam da se
do istine o nekoj situaciji ne dolazi svakodnevnim posmatranjem, ve onim strpljivim
i neravnomernim destilovanjem; Brazilu me je moda ve tad privukla dvosmislenost
mirisa koja je proizvela spontani kalambur kao prenosioca jedne simbolike pouke
koju nisam uspeo jasno da izrazim reima. Istraivanje je manje putovanje, a vie
prebiranje: samo prizor koji izmie, deli predela i misao uhvaena u letu omoguuju
nam da razumemo inae jalove horizonte.
U ovom trenutku, ekstravagantna Bugleova napomena o Indijancima navodi me da
razmiljam o neem drugom. Kako je doao na pomisao da je Sao Paulo, makar i u
njegovim predgraima, urodeniki grad? Svakako ga je pobrkao s Meksikom ili
Tegusigalpom. Filozof koji je nekad napisao delo Kastinski sistem u Indiji, a da se ni u
1

Cvrati prim.prev.

29
jednom asu nije zapitao ne bi li bilo bolje da najpre tamo ode i neto vidi sopstvenim
oima (u bujici dogaaja samo institucije ostaju na povrini izjavio je oholo u svom
predgovoru iz 1927) nije ni pomislio da bi kvalifikacija uroenik mogla uticati na
etnografsko istraivanje. Znamo, uostalom, da on nije bio jedini zvanini sociolog
koji je pokazao takav nemar: ima mnogo slinih primera.
Kako god bilo, ni sam u to vreme nisam bio dovoljno upuen da bih mogao da
odbacim iluzije koje su odgovarale mojim planovima, utoliko pre to je i or Dima
imao mutne predstave o tamonjoj situaciji: on je upoznao juni Brazil u doba kad
istrebljivanje uroenike populacije jo nije bilo dovreno, a drutvo diktatora,
feudalaca i mecena, u kojem se dobro oseao, nije mu ni najmanje pomoglo da bolje
razume to pitanje.
Bio sam, dakle, zapanjen kad sam tokom jednog ruka, na koji me je poveo Viktor
Margerit, iz usta brazilskog ambasadora u Parizu uo zvuk zvaninog zvona:
Indijanci? Avaj, dragi gospodine, oni su potpuno nestali pre vie decenija. To vam je
jedna vrlo tuna, rekao bih sramna stranica u istoriji moje zemlje. Ali portugalski
kolonisti XVI veka bili su gramzivi i surovi ljudi. Moemo li im zameriti to su se
priklonili optoj okrutnosti obiaja? Hvatali su Indijance, vezivali ih za otvore
topovskih cevi i ive raznosili topovskom uladi. Tako su ih istrebili, do poslednjeg.
Kao sociolog, otkriete u Brazilu udesne stvari, ali ne pomiljajte na Indijance,
neete nai ni jednog jedinog...
Danas mi te rei izgledaju neverovatne, ak i iz usta jednog gran fino iz 1934; one mi
doaravaju u kojoj meri se tadanja brazilska elita (na sreu, i ona se u meuvremenu
promenila) uasavala svih aluzija na uroenike i, optije, na primitivne uslove u
unutranjosti, osim kad je trebalo priznati pa ak i sugerisati da neija gotovo
neprimetno egzotina fizionomija potie od indijanske prababe, a ne od nekoliko kapi
ili litara crne krvi, koja je, po bontonu, morala biti izbrisana iz seanja (za razliku od
predaka iz imperijalistikog doba). A kod Luisa de Suza-Dantaa indijansko poreklo
bilo je izvan svake sumnje i on se njime lako mogao hvaliti. Meutim, kao
eksportovani Brazilac koji je jo u ranoj mladosti prihvatio Francusku domovinu, on
je izgubio svaku predstavu o realnom stanju u svojoj zemlji i zamenio je, u svom
seanju, nekom vrstom zvaninog i otmenog kliea. Imam utisak da je, polazei od
ono malo sauvanih uspomena, rado ocrnjivao Brazilce XVI veka ne bi li skrenuo
panju sa zabave koja je bila naroito omiljena u generaciji njegovih roditelja, ali nije
nestala ni u vreme njegove mladosti: tada se, naime iz bolnica uzimala zaraena odea
obolelih od boginja i kaila, s drugim poklonima, du puteva kojima su jo prolazila
uroenika plemena. To je dovelo do sjajnog rezultata: kad sam 1935. doao u Sao
Paulo, dravu veliine Francuske, na ijim je mapama iz 1918. bilo oznaeno da tri
etvrtine zemlje ine nepoznate teritorije nastanjene iskljuivo Indijancima, u njoj
vie nije bilo ni jednog jedinog uroenika, ako se ne rauna grupa od nekoliko
porodica nastanjenih na obali, koje su na plaama Santosa nedeljom prodavale

30
takozvane retkosti. Na sreu, iako ih zaista nije bilo u predgraima Sao Paula,
Indijanci su jo iveli u unutranjosti, na tri hiljade kilometara odatle.
Ne mogu da preem preko tog perioda a da ne zaustavim prijateljski pogled na
jednom drukijem svetu; zahvalan sam Viktoru Margeritu (koji me je uveo u brazilsku
ambasadu) to mi je omoguio da taj svet nazrem; on je sauvao naklonost prema
meni otkad sam, tokom poslednjih godina studija, radio kao njegov sekretar. Zadatak
mi je bio da se pobrinem oko objavljivanja njegove knjige ovekova domovina.
Trebalo je da posetim stotinak parikih vienijih ljudi i da svakom od njih odnesem
primerak koji im je posvetio Uitelj (drao je do te titule); pored toga, pisao sam
prikaze i tobonje odjeke ne bih li kritiare naveo na povoljne komentare. Viktora
Margerita uvam u seanju ne samo zbog njegove obzirnosti prema meni ve i zbog
protivrenosti izmeu njegove linosti i dela, kakvu nalazim kod svih onih koji su na
mene ostavili trajan utisak. Koliko god delo, i pored svoje velikodunosti, moglo
izgledati pojednostavljeno i nezgrapno, toliko ovek zasluuje trajno seanje. Lice mu
je imalo pomalo ensku ljupkost i tananost gotskog anela, a pokreti su mu odisali
prirodnom otmenou, tako da njegove mane, meu kojima tatina nije bila najmanja,
nisu ni zaprepaivale ni ljutile, ve su pre izgledale kao dodatno obeleje privilegije
dobijene poreklom ili steene duhom.
Stanovao je u XVII kvartu, u velikom i pustom graanskom stanu; gotovo slep, bio je
okruen aktivnom panjom svoje ene, ije godine nisu doputale brkanje, mogue
samo u mladosti, fizikih i moralnih kvaliteta: vreme je preobratilo u runou i
ivahnost ono emu su se ljudi nekad divili kao pikantnosti.
Primao je malo koga, ne samo zato to je smatrao da ga nove generacije slabo poznaju
i priznaju, i da su ga zvanini krugovi zaboravili, ve naroito zato to je sebe
postavio na odve visoko postolje s kojeg je teko pronalazio sagovornike. Spontano
ili promiljeno to nisam uspeo da saznam doprineo je, s nekolicinom drugih,
uspostavljanju meunarodnog bratstva nadljudi, sastavljenog od pet-est osoba: njega,
Kajzerlinga, Ladislasa Remona, Romena Rolana, a neko vreme, ako se ne varam, i
Ajntajna. Sistem je poivao na pravilu da svaki put kad jedan od njih objavi knjigu,
svi ostali, raspreni po svetu, pohitaju da je pozdrave kao jednu od najveih
manifestacija ljudskog duha.
Meutim, kod Viktora Margerita najdirljivija je bila jednostavnost s kojom je sebe
povezivao s itavom istorijom francuske knjievnosti. To mu je bilo utoliko lake to
je poticao iz knjievne sredine: majka mu je pripadala Malarmeovoj nemakoj
rodbini; brojne anegdote i uspomene potkrepljivale su njegovu afektaciju. Kod njega
se prisnim tonom govorilo i o Zoli, brai Gonkur, Balzaku i Igou, kao o ujacima i
pradedama koji su ga zaduili da brine o njihovoj ostavtini. Kad bi nestrpljivo
uzviknuo: Kau da nemam stila! A Balzak, je li on imao stila?, ovek bi pomislio da
se nalazi pred kraljevskim potomkom koji pravda neki svoj hir vatrenim
temperamentom svog pretka, slavnim temperamentom koji smrtnici najee poznaju

31
ne kao osobinu te linosti, ve kao zvanino objanjenje nekog velikog potresa
savremene istorije, te ustrepte od zadovoljstva kad ga vide ponovo olienog. Drugi
pisci su imali vie dara; ali je, svakako, malo onih koji su s toliko otmenosti izgradili
tako aristokratsku predstavu o svom zanatu.

VI
Kako se postaje etnograf
Spremao sam se za profesorski ispit iz filozofije, manje iz ubeenja da je to moj pravi
poziv, a vie iz odbojnosti prema drugim studijama u kojima sam se dotad ogledao.
Kad sam doao na odsek filozofije, bio sam mutno proet monistikim racionalizmom
i spreman da ga opravdam i uvrstim; zato sam kopao i rukama i nogama da dospem
kod profesora koga je bio glas da je najnapredniji. Gistav Rodriges je zaista bio
aktivista Francuske sekcije radnike internacionale; meutim, na filozofskom planu,
njegova doktrina bila je nekakva meavina bergsonizma i neokantovstva koja je grubo
izneverila moja oekivanja. U svoje sluenje dogmatskoj suvoparnosti unosio je ar
koji se tokom itavog kursa ispoljavao vrlo ivahnom gestikulacijom. Nikad nisam
video toliko iskrenog ubeenja u sprezi s tako slabanom refleksijom. Izvrio je
samoubistvo 1940, kad su Nemci uli u Pariz.
Tu sam poeo da saznajem da se sa svakim problemom, ozbiljnim ili beznaajnim,
moe izai na kraj primenom svagda iste metode koja se sastoji u suprotstavljanju dva
tradicionalna miljenja o datom pitanju; najpre se pretpostavi prvo, zasnovano na
zdravom razumu, a onda se ono pobije drugim; na kraju se oba odbace pomou
treeg, koje otkriva njihovu nepotpunost i jezikim obrtima ih svodi na
komplementarne vidove jedne te iste realnosti: forma i sutina, obim i sadraj, bie i
pojava, kontinuitet i diskontinuitet, esencija i egzistencija, itd. sve te vebe ubrzo
poprimaju karakter blagoglagoljivosti zasnovane na vetoj igri rei koja zamenjuje
razmiljanje, na zvunom podudaranju izraza, homofonijama i dvosmislenostima koje
postepeno daju grai neoekivane i domiljate spekulativne obrte, probni kamen
dobrih filozofskih radova.
Pet godina na Sorboni svele su se na uenje te gimnastike ije su opasnosti, meutim,
bile oigledne. Pre svega zato to je opruga tih vratolomija tako jednostavna da ne
postoji problem kojem se ne moe pristupiti na taj nain. Da bismo se spremili za ispit
i krajnji dokaz zrelosti: predavanje (zapravo, raspravu o jednom nasumice izvuenom
pitanju nakon nekoliko sati pripreme), moji prijatelji i ja smiljali smo krajnje
ekstravagantne teme. Izvetio sam se da za deset minuta pripremim jednoasovno
predavanje, na primer o prednostima autobusa nad tramvajem i obrnuto, i da ga
postavim na vrste dijalektike osnove. Ta metoda nije samo pruala reenja za sve

32
probleme ve nas je navodila da u bogatom izboru tema za razmiljanje vidimo tek
jedinstvenu, vazda istu formu u koju samo treba uneti nekoliko jednostavnih izmena:
kao kad bi se muzika svela na jednu jedinu melodiju zato to se ova moe itati as u
sol as u fa kljuu. Tako shvaeno filozofsko obrazovanje vebalo je inteligenciju
i istovremeno isuivalo duh.
Jo veu opasnost vidim u brkanju napretka saznanja sa sve veom sloenou
konstrukcija duha. Od nas se trailo da obavljamo dinamiku sintezu polazei od
najneadekvatnijih teorija kako bismo se uzdigli do najsuptilnijih; ali je, u isti mah
(zbog istorijskih obzira kojima su bili opsednuti svi nai profesori) trebalo da
objasnimo kako su se ove druge postepeno raale iz prvih. U osnovi, nije bilo toliko
vano otkriti ta je istinito a ta lano koliko shvatiti kako su ljudi malo-pomalo
prevladavali protivrenosti. Filozofija nije bila ancilla scientiarum, sluavka i
pomonica naunog istraivanja, ve neka vrsta estetskog samoposmatranja svesti.
Videli smo kako ona tokom vekova gradi sve lake i smelije konstrukcije, reava
probleme ravnotee i dosega, izumeva logike finese, a sve je to bilo utoliko vrednije
hvale ukoliko su tehniko savrenstvo ili doslednost bili vei; nastava filozofije mogla
se uporediti s nastavom jedne istorije umetnosti koja bi tvrdila da je gotika nuno
bolja od romanike i da je, po pravu prvenstva, cvetna gotika savrenija od primitivne,
ali u kojoj se niko ne pita ta je lepo a ta nije. Oznaitelj se nije odnosio ni na kakvo
oznaeno, nije upuivao ni na ta. Vetina je zamenjivala sklonost ka istini. Posle vie
godina posveenih takvim vebama, ponovo sam se suoio s nekim seljakim
shvatanjima koja se nisu mnogo razlikovala od onih iz moje petnaeste godine. Moda
sam bolje opaao nedovoljnost takvih sredstava; shvatao sam da ona imaju izvesnu
instrumentalnu vrednost koja ih ini pogodnima za odreene svrhe; nije bilo opasnosti
da e me obmanuti njihova unutranja sloenost, niti da u zaboraviti njihovu
praktinu namenu i izgubiti se u kontemplaciji njihovog udesnog ustrojstva.
Ipak, nasluujem one linije uzroke nagle odvratnosti koja me je udaljila od filozofije
i privukla etnografiji kao amcu za spaavanje. Poto sam u liceju Mon-de-Marsan
proveo jednu srenu godinu pripremajui svoj kurs i predajui, u Laonu, gde sam bio
rasporeen za narednu kolsku godinu, otkrih, na svoj uas, da u to isto morati da
ponavljam do kraja ivota. A usled jednog svojstva mog duha, koje je nesumnjivo
slabost, meni je teko da se dva puta usredsredim na isti predmet. Obino se smatra da
je profesorski ispit neoveno teka proba i da manjina koja ga poloi zasluuje
doivotni odmor. Za mene je bilo obrnuto. Kad sam isprve poloio ispit kao najmlai
kandidat, odmah sam, jer nisam bio umoran, prionuo na ispitivanje tih uenja, teorija i
hipoteza. Moje muke su tek tad poele: shvatio sam da neu biti u stanju da
izgovaram svoja predavanja ako svake godine ne pripremim novi kurs. Ta
nesposobnost je na jo neprijatniji nain dolazila do izraaja kad bih se naao u ulozi
ispitivaa: izvlaei nasumice ispitna pitanja, nisam vie znao ta bi kandidat na njih
trebalo da odgovori. inilo mi se da je najnesposobniji meu studentima ve rekao

33
sve to ima da se kae. Kao da se predmet raspadao na moje oi zato to sam mu ve
jednom posvetio svoje misli.
Danas se ponekad pitam nije li me etnografija nesvesno privukla zbog strukturne
srodnosti izmeu civilizacija koje ona prouava i moje sopstvene misli. Nedostaje mi
sposobnost da mudro obraujem jedno podruje i da iz godine u godinu ubiram
plodove tog rada: moja je inteligencija neolitska. Poput uroenikog krenja vatrom,
ona ponekad zahvata neispitana podruja; moda je kadra da na brzinu obavi etvu,
ali potom za sobom ostavlja opustoeno tle. Tada, meutim, nisam bio svestan tih
dubokih pobuda. Nisam znao nita o etnologiji, nisam iao ni na kakva predavanja,
nije mi ak palo na pamet ni da prisustvujem znaajnom predavanju sera Dejmsa
Frejzera prilikom njegove poslednje posete Sorboni ako se ne varam, 1928. godine.
Izvesno je da sam se od najranijeg detinjstva posveivao sakupljanju egzotinih
retkosti. Ali to je bilo antikvarsko zanimanje, usmereno prema onim podrujima gde
je poneto bilo dostupno mom depu. U ranoj mladosti, moja orijentacija je i dalje
bila tako neodluna da je njen prvi dijagnostiar, moj profesor filozofije u prvom
razredu liceja, Andre Kreson, smatrao da bi mom temperamentu najvie odgovarale
studije prava; i danas ga se seam sa zahvalnou zbog poluistine koju je prikrivala ta
zabluda.
Odustao sam, dakle, od Ecole normale i upisao se na prava; istovremeno sam
pripremao diplomski ispit iz filozofije, prosto zato to mi je to bilo lako. Studije prava
optereuje neka udnovata kob. Razapete izmeu teologije, kojoj su u to vreme bile
srodne po duhu, i novinarstva, kojem su ih pribliile nedavne reforme, one, reklo bi
se, nisu uspele da pronau vrsto i u isti mah objektivno tle: im bi pokuale da
zadobiju jednu vrlinu, gubile su drugu. Kao predmet naunog posmatranja, pravnik
me je podseao na neku ivotinju koja pokuava da pokae zoologu arobnu svetiljku.
U to vreme su se, sreom, ispiti prava spremali za petnaest dana zahvaljujui
prirunicima koji su se mogli nauiti napamet. Jo vie nego jalovost tih studija
odbijala me je njihova klijentela. Postoji li i danas jasna razlika? Sumnjam. Ali 1928.
studenti prve godine razliitih odseka delili su se u dve grupe, gotovo bi se moglo rei
dve zasebne rase: pravo i medicina s jedne strane, drutvene i prirodne nauke s druge.
Izrazi introvertnost i ekstravertnost, koliko god bili neprivlani, najbolje opisuju tu
suprotnost. Na jednoj strani omladina (u znaenju koje toj rei pridaje tradicionalno
predanje da bi oznailo jednu ivotnu dob), buna, agresivna, eljna da se potvrdi
makar i po cenu najgoreg prostatva, politiki usmerena ka krajnjoj desnici (toga
doba); na drugoj, starmali deaci, tihi, povueni, obino na levici, koji uveliko rade
na tome da se to pre svrstaju meu odrasle.
Ta razlika moe se lako objasniti. Prvi, koji se pripremaju da obavljaju jednu
profesiju, proslavljaju svojim ponaanjem osloboenje od kole i zauzimanje poloaja
u sistemu drutvenih funkcija. Na pola puta izmeu gimnazijske neodreenosti i
specijalizovanih aktivnosti kojima su odluili da se posvete, oni imaju utisak da se

34
nalaze na margini i trae protivrene privilegije svog prolog i budueg poloaja. to
se tie humanistikih i prirodnih nauka, put je utaban. Profesura, istraivanje i poneka
neodreena karijera drukije su prirode. Student koji ih je odabrao ne oprata se od
detinjstva ve se pre za njega vezuje. Zar profesura nije jedini nain da odrasla osoba i
dalje ostane u koli? Student neke drutvene ili prirodne nauke odlikuje se
svojevrsnim odbijanjem da odgovori zahtevima grupe. Jedna gotovo monaka reakcija
podstie ga da se privremeno ili trajnije povue u svoje studije, da uva i dalje prenosi
jedno naslee nezavisno od trenutaka koji protiu, jer se predmet budueg naunika
moe meriti samo s trajanjem univerzuma. Nema, dakle, nieg pogrenijeg od
ubeivanja takvih studenata da se angauju; ak i kad veruju da to ine, njihovo
angaovanje ne sastoji se od prihvatanja datog stanja, poistoveivanja s nekom od
njegovih funkcija i preuzimanja line odgovornosti za njen uspeh ili neuspeh; oni o
tom stanju sude spolja, kao da mu ne pripadaju; njihovo angaovanje je samo jo
jedan nain da ostanu po strani. S tog gledita, nastava i istraivaki rad bitno su
razliiti od uenja nekog zanata. Njihova veliina i njihova beda su upravo u tome to
su oni ili ivotno utoite ili ivotna misija.
Iako na jednu stranu stavlja zanat, a na suprotnu neizvestan poduhvat koji oscilira
izmeu utoita i misije, ta antinomija nije sasvim ista jer svaka od strana sadri i
poneto od one druge ostajui, pri tom, ono to jeste. Etnografija tu zauzima
povlaeno mesto. Ona je najekstremnija forma drugog izbora. Koliko god eleo da
bude human, etnograf nastoji da upozna oveka i da o njemu sudi s jednog gledita
koje je dovoljno uzdignuto i udaljeno da bi mu omoguilo apstrahovanje posebnih i
sluajnih okolnosti nekog drutva ili civilizacije. ivotni i radni uslovi fiziki ga
odvajaju od njegove grupe tokom dugih perioda; zbog drastinih promena kojima se
izlae, hronino je lien svojih korena: nikad vie nigde nee biti kod kue, ostae
psiholoki osakaen. Poput matematike ili muzike, etnografija je jedan od retkih
autentinih poziva. Moete je otkriti u sebi ak i ako vas niko nije pouavao.
Individualnim osobenostima i drutvenim stavovima treba dodati i isto intelektualnu
motivaciju. Period 19201930. bio je u Francuskoj obeleen prodorom
psihoanalitikih teorija. Od njih sam saznao da se sve statike antinomije na kojima je
trebalo da gradimo svoje filozofske disertacije, a kasnije i predavanja racionalno i
iracionalno, intelektualno i afektivno, logiko i prelogiko svode na proizvoljnu
igru. Prvo, iznad racionalnog postoji vanija i plodnija kategorija oznaitelja; on je
najvii nain postojanja racionalnog, ali mu nai profesori (svakako vie zaokupljeni
promiljanjem Ogleda o neposrednim injenicama svesti nego Sosirovom Optom
lingvistikom) nisu ni ime pomenuli. Zatim, Frojdovo delo mi je otkrilo da unutar tih
parova kategorija nema suprotnosti, jer su naizgled najafektivnija ponaanja,
najracionalnije radnje i prelogike pojave zapravo u najveoj meri oznaiteljske.
Umesto bergsonovskih inova vere ili zakljuivanja na osnovu onoga to tek treba
dokazati, kojima se bia i stvari svode na besmislicu da bi se istakla njihova
neizreciva priroda, uverio sam se da bia i stvari mogu sauvati sebi svojstvene

35
vrednosti a da pri tom ne izgube jasnou obrisa koji ih razgraniavaju jedne od drugih
i svakom daju suvislu strukturu. Saznanje ne poiva na odricanju ili trampi; ono je
odabiranje istinitih aspekata, to jest onih koji se podudaraju sa svojstvima mog
miljenja. Tu nikako nije re o neokantovskom stanovitu, gde miljenje neizbeno
namee ogranienja stvarima, ve o tome da je i samo moje miljenje zapravo objekt.
Budui da pripada ovom svetu, miljenje ima istu prirodu kao i on.
Taj intelektualni razvoj delio sam s jo nekoliko ljudi iz moje generacije, ali ga je, u
mom sluaju, obojila posebna nijansa potekla iz snane radoznalosti koja me je jo u
detinjstvu povukla ka geologiji; i danas meu svoje najdrae uspomene ne svrstavam
toliko neku ekspediciju u nepoznate predele Brazila koliko traganje po obroncima
langdokog kra za linijom koja spaja dva geoloka sloja. Tu nije posredi etnja ili
puko ispitivanje prostora ve neto sasvim drukije: to nepovezano traganje
nepristrasnog posmatraa bilo je u mojim oima suta slika saznanja, tekoa koje
iskrsavaju na njegovom putu i radosti kojima se od njega moemo nadati.
Svaki predeo nam u poetku izgleda kao ogroman nered, to nam ostavlja punu
slobodu da mu damo smer koji hoemo. Ali, zar nije najvii upravo onaj smer koji,
mimo ratarskih spekulacija, geografskih sluajnosti, istorijskih i preistorijskih mena,
prethodi svim drugim smerovima, upravlja njima i u velikoj meri ih objanjava? Ta
bleda i mutna linija, ta esto neprimetna razlika u obliku i vrstini stena, svedoi o
tome da su ovde, gde ja danas vidim neplodno zemljite, postojala nekad, jedan za
drugim, dva okeana. Dok idemo tragom dokaza o njihovoj hiljadugodinjoj stagnaciji
i savlaujemo prepreke strme litice, odrone, ipraje, kulture ne obazirui se ni na
staze ni na prepreke, imamo utisak da se kreemo u protivsmeru. Ta nepokornost ima
samo jedan cilj: otkrivanje glavnog smera, bez sumnje nejasnog, ali takvog da su svi
drugi tek njegove delimine ili iskrivljene transpozicije.
Desi li se udo, kao to ponekad biva; izbiju li na dve strane skrivene pukotine jedna
uz drugu dve zelene biljke razliitih vrsta, svaka na svom najpodesnijem zemljitu;
uoe li se u steni, u istom trenutku, dve koljke s nejednakim zavojima koje, na svoj
nain, svedoe o rasponu od nekoliko desetina hiljadugodita prostor i vreme e se
iznenada pobrkati, a ivahna raznovrsnost trenutka stavie velika razdoblja jedno
pored drugog i time ih ovekoveiti. Misao i oseajnost osvajaju novu dimenziju, u
kojoj svaka kap znoja, svako izvijanje miia, svako ubrzavanje daha postaju simboli
jedne istorije, dok moje telo proizvodi njoj svojstvene pokrete a moja misao obuhvata
njeno znaenje. Oseam kako se kupam u jednom guem smislu, u kojem se vekovi i
prostori podudaraju i konano razgovaraju izmirenim jezicima.
Kad sam se sreo s Frojdovim teorijama, one su mi sasvim prirodno izgledale kao
primena na pojedinca one metode koja je svoj kanon nala u geologiji. U oba sluaja
istraiva se postavlja pred pojave koje u poetku izgledaju sasvim nedostupne; u oba
sluaja, da bi popisao i ocenio elemente jedne sloene situacije, on se mora posluiti
vrlo istananim osobinama: osetljivou, njuhom i ukusom. Red koji se uvodi u

36
celinu, na prvi pogled nepovezanu, nije ni sluajan ni proizvoljan. Za razliku od
istorije istoriara, istorija geologa, kao i ona psihoanalitiara, tei da u vreme
projektuje izvesna osnovna svojstva fizikog ili psihikog sveta; taj postupak je
donekle nalik ivim slikama. Kaem, ive slike; u stvari, igra oivljavanja poslovica
prua naivnu predstavu nastojanja da se svaki pokret protumai kao odvijanje nekih
venih istina u konanom vremenu, istina kojima poslovice pokuavaju da daju
konkretan lik na moralnom planu, ali koje se u drugim domenima nazivaju zakonima.
U svim tim sluajevima, estetska radoznalost omoguuje da se neposredno pristupi
saznavanju.
Kad mi je bilo oko sedamnaest godina, u marksizam me je uputio jedan mladi
belgijski socijalista koga sam sreo na letovanju; danas je on ambasador svoje zemlje u
inostranstvu. itanje Marksa je za mene bilo veoma uzdudljivo, pogotovo zato to
sam kroz tu veliku misao prvi put doao u dodir s filozofskom strujom koja ide od
Kanta do Hegela: otkrio mi se itav jedan svet. Taj zanos nikad nije prestao i retko
prionem na rasplitanje nekog sociolokog ili etnolokog problema a da prethodno ne
podstaknem svoju mo razmiljanja itanjem nekoliko stranica Osamnaestog brimera
Luja Bonaparte ili Kritike politike ekonomije. Nije vano da li je Marks tano
predvideo ovaj ili onaj istorijski tok. Idui za Rusoom, on je, u obliku koji mi se ini
presudnim, uio da se drutvena nauka ne gradi u ravni dogaaja, ba kao to ni fizika
ne polazi od ulnih datosti: njihov cilj je izgradnja modela, prouavanje njegovih
svojstava i razliitih naina reagovanja u laboratoriji, a zatim primena tih posmatranja
na tumaenje empirijskih dogaaja, koji mogu uveliko odstupati od predvianja.
Izgledalo mi je da, na jednom drukijem nivou stvarnosti, marksizam postupa na isti
nain kao i geologija i psihoanaliza shvaena u smislu koji joj je dao njen osniva: sva
tri naina miljenja pokazuju da je razumevanje, u krajnjoj liniji, svoenje jedne vrste
realnosti na neku drugu; da istinska realnost nikad nije ona koja se u najveoj meri
ispoljava; da se priroda istinitog nazire ve u njegovom nastojanju da se od nas
sakrije. U sva tri sluaja postavlja se isti problem odnosa ulnog i racionalnog, a isti je
i eljeni cilj: neka vrsta nadracionalizma koji tei da prvo ukljui u drugo ne rtvujui
nijedno njegovo svojstvo.
Pobunio sam se, dakle, protiv novih struja metafizikog miljenja koje su upravo
poinjale da se ocrtavaju. Od fenomenologije me je odbijala njena pretpostavka o
kontinuitetu doivljenog i realnog. Mogao sam se sloiti s tvrenjem da doivljeno
obuhvata i objanjava realno, ali su me moja tri uitelja nauila da je prelaz izmeu ta
dva reda diskontinuiran: da bih dospeo do stvarnog moram najpre odbaciti realno,
makar ih kasnije ponovo sjedinio u objektivnoj sintezi lienoj svake sentimentalnosti.
Kretanje miljenja koje se rasplinjavalo u egzistencijalizmu izgledalo mi je, zbog
njegove preterane sklonosti ka iluzijama subjektivnosti, kao suprotnost valjanoj
refleksiji. Davanje filozofskog dostojanstva linim problemima lako se moe izroditi
u ipariku metafiziku, to je opravdano kao didaktiki postupak, ali je vrlo opasno
kad ometa zadatak koji e pripadati filozofiji sve dok nauka dovoljno ne ojaa da je

37
zameni: razumevanje bia u odnosu na njega samog, a ne u odnosu na sopstvo.
Umesto da ukinu metafiziku, fenomenologija i egzistencijalizam uveli su dve metode
koje je opravdavaju.
Izmeu marksizma i psihoanalize, humanistikih nauka sa socijalnom, odnosno
individualnom perspektivom, i geologije, fizike nauke ali, po metodi i predmetu, i
majke i hraniteljke istorije etnografija spontano vlada u svom carstvu; naime, ta
humanistika disciplina, kojoj pripisujemo samo prostorna ogranienja, daje novi
smisao onim promenama zemaljske kugle koje nam je zavetala geoloka istorija:
neunitivim proizvodima viemilenijskog rada drutava bezimenih poput teleurikih
sila i miljenjima pojedinaca, koji nude panji psihologa bezbroj pojedinanih
sluajeva. Etnografija mi donosi intelektualno zadovoljstvo: poput istorije, koja
povezuje dve krajnosti, svet i mene, ona je istovremeno i njihov zajedniki osnov.
Predlaui mi da prouavam oveka, ona me oslobaa sumnje, jer u njemu posmatra
razlike i promene koje imaju odreen smisao za sve ljude, a iskljuuje one svojstvene
samo jednoj civilizaciji, koje bi se rasplinule kad bi se posmatrale spolja. Na kraju,
ona utauje pomenutu nemirnu i razornu glad tako to mom miljenju obezbeuje
gotovo neiscrpnu grau koja potie iz raznovrsnosti obiaja, navika i institucija. Ona
izmiruje moj karakter s mojim ivotom.
Posle svega ovoga moe izgledati neobino to to sam tako dugo bio gluv za poruku
koju su mi ve na odseku filozofije prenela dela velikana francuske socioloke kole.
Otkrovenje je, zapravo, nastupilo tek 1933. ili 1934, dok sam itao ve staru knjigu
Roberta H. Louvija Primitive sociology, koja mi je sluajno dola do ruku. Umesto s
pojmovima preuzetim iz knjiga i trenutno preobraenim u filozofske pojmove, suoio
sam se sa autentinim doivljajem urodenikih drutava ije je znaenje bilo ouvano
zahvaljujui angaovanom prisustvu posmatraa. Moja misao se ratosiljala
preznojavanja pod staklenim zvonom koje joj je dosudila filozofska refleksija. im se
domogla sveeg vazduha, osetila je sveinu novog povetarca. Kao kakav stanovnik
grada koji otkriva slobodu planinskog predela, opijao sam se prostranstvom dok su
moje zaslepljene oi odmeravale bogatstvo i raznovrsnost predmeta.
Tako je otpoela dugotrajna prisnost sa anglo-amerikom etnologijom, zaeta na
daljinu, itanjem, a kasnije odravana i linim kontaktima koji su morali dovesti do
ozbiljnih nesporazuma. Najpre u Brazilu, gde su profesori univerziteta od mene
oekivali da doprinesem nastavi dirkemovske sociologije ka kojoj ih je gurnula vrlo
iva junoamerika pozitivistika tradicija i nastojanje da filozofski utemelje umereni
liberalizam, uobiajeno oruje oligarhija u borbi protiv line vlasti. A ja sam se u to
vreme ve bio otvoreno pobunio protiv Dirkema i svih pokuaja da se sociologija
stavi u slubu metafizikih ciljeva. U trenutku kad sam svim snagama nastojao da
proirim svoj horizont, nije mi bilo ni na kraj pameti da pripomognem podizanju
starih zidova. Otad su mi esto prebacivali da sam potpao pod uticaj anglosaksonske
misli. Kakva budalatina! Pored toga to sam u ovom trenutku verniji dirkemovskoj
tradiciji nego bilo ko drugi u tom pogledu se u inostranstvu ne varaju autori

38
kojima elim da priznam svoj dug, Louvi, Kreber i Boas, izgledaju mi u najveoj
moguoj meri udaljeni od davno zastarele amerike filozofije u duhu Dejmsa ili
Djuija (i dananjeg takozvanog logikog pozitivizma). Evropljani po roenju,
obrazovani u Evropi ili od evropskih uitelja, oni su predstavljali neto sasvim
drukije: saznajni vid sinteze koju je Kolumbo objektivno omoguio pre etiri veka,
to jest spoj stroge naune metode i jedinstvenog eksperimentalnog terena kakav je
Novi svet, u trenutku kad su se stekla dva uslova: s jedne strane, najbolje biblioteke, s
druge, mogunost da se napusti univerzitet i ode u uroeniku sredinu jednako lako
kao to se ilo u Baskiju ili na Azurnu obalu. Ovim ne iskazujem poast
intelektualistikoj tradiciji, ve jednoj istorijskoj situaciji. Teko je zamisliti tu
privilegiju: mogli smo da dopremo do populacija koje nikakvo ozbiljno istraivanje
nije dotaklo, a koje su jo bile ouvane jer je njihovo istrebljivanje relativno nedavno
otpoelo. To e najbolje razjasniti jedna anegdota: neki Indijanac je pukim udom
preiveo istrebljenje jo divljih kalifornijskih plemena i godinama se potucao u blizini
velikih gradova, pravei od kamena vrhove za strele i lovei, a da za njega niko nije
znao. Ali, divljai je bilo sve manje; Indijanca su jednog dana nali na prilazu nekom
predgrau, golog i polumrtvog od gladi. Ostatak ivota je mirno proiveo kao
nastojnik Kalifornijskog univerziteta.

VII
Zalazak sunca
Prethodna opirna i nekorisna razmatranja dovela su najzad do svog odredita, to jest
do onog februarskog jutra 1935. kad sam stigao u Marsej, spreman da se ukrcam na
brod koji je plovio za Santos. Posle ovog polaska doiveo sam i druge, i svi su se oni
stopili u mom seanju koje je sauvalo tek nekoliko slika: najpre ona posebna zimska
veselost na jugu Francuske, pod vrlo svetlim plavim nebom, jo nematerijalnijim nego
obino, i vazduh koji tipa svojom sveinom, pruajui gotovo nepodnoljivo
zadovoljstvo kakvo osea edan ovek kad prebrzo ispije au ledene gazirane vode.
A onda, nasuprot tome, teak vonj koji se vue po hodnicima nepokretnog i
pregrejanog parobroda, nekakva meavina mornarskih zadaha, kuhinjskih isparenja i
nedavno koriene uljane boje. Najzad, pamtim zadovoljstvo i spokojstvo, gotovo bih
rekao tihu sreu koju po noi pruaju prigueno brujanje maina i voda to zapljuskuje
bokove broda, kao da je kretanje stvorilo ravnoteu sutinski savreniju od
nepokretnosti, ali povremeno naruavanu nonim pristajanjem, koje kod naglo
probuenog spavaa izaziva oseanje nesigurnosti i muninu: razdrauje ga iznenadni
poremeaj toka koji je postao prirodan.
Nai brodovi su esto pristajali. Prva nedelja putovanja nam je, zapravo, gotovo cela
prola na kopnu, dok su trajali utovar i istovar; plovilo se nou. Svako buenje

39
zaticalo nas je na doku neke druge luke: nekad su to bili Barselona, Taragona,
Valensija, Alikante, Malaga, Kadiz, a nekad Alir, Oran, Gibraltar, pre najdue etape
koja je vodila u Kazablanku i na kraju u Dakar. Tek tada je poinjala velika plovidba,
bilo direktno do Rija i Santosa ili, neto ree, s novim usporavanjem pri kraju puta
zbog utovara i istovara robe du brazilske obale u lukama Resife, Baije i Viktorije.
Vazduh je postepeno postajao topliji, panske sijere lagano su klizile po horizontu, a
privienja u obliku litica produavala su taj prizor u danima kad smo plovili vodama
Afrike, koja je s te strane odve niska i movarna da bi se mogla videti. Bila je to
suta suprotnost putovanju. Brod nam nije izgledao kao prevozno sredstvo, ve kao
boravite i dom pred ijim bi vratima zarotirani disk sveta svakog dana zaustavio novi
predeo.
Meutim, etnografski duh mi je jo bio toliko stran da nisam ni pomiljao da
iskoristim te prilike. Kasnije sam nauio da su ti letimini pogledi na gradove,
podruja ili kulture korisna veba za mo zapaanja i da nam ponekad omoguuju
zahvaljujui jakoj usredsreenosti kakvu iziskuju kratki trenuci kojima raspolaemo
da uoimo neke osobine predmeta koje bi nam u drukijim okolnostima dugo ostale
skrivene. Vie su me privlaili drugi prizori i, s naivnou poetnika, strasno sam
posmatrao s puste palube one natprirodne kataklizme iji su roenje, tok i kraj
prikazivani svakog dana, tokom nekoliko trenutaka, izlaskom i zalaskom sunca na sve
etiri strane najireg horizonta koji sam ikad posmatrao. Da sam naao neki jezik
kadar da oznai te pojave koje su buntovno izmicale svakom pokuaju opisivanja, da
sam mogao da saoptim drugima tok i sklop tog jedinstvenog dogaaja koji se nikad
nee ponoviti na sasvim isti nain, odjednom bih dosegnuo sve arkane svog zanata:
bio bih kadar da shvatim smisao i znaaj najneobinijih i najposebnijih iskustava do
kojih mogu dovesti etnografska istraivanja.
Da li u posle tolikih godina dospeti u to stanje milosti? Da li u umeti da oivim te
grozniave trenutke u kojima, s notesom u rukama, beleim iz trena u tren izraz koji
e mi moda omoguiti da opiem te oblike to mi neprestano izmiu i obnavljaju se?
Ta igra me jo opinjava i esto sam u iskuenju da joj se ponovo predam.
Zapisano na brodu
Za naunike su svitanje i sumrak jedna te ista pojava, kao i za Grke, koji su jutro i
vee oznaavali istom rei s dva razliita izgovora. To ukazuje na davanje prvenstva
teorijskim spekulacijama i na neobino zanemarivanje konkretnog vida stvari. Takvo
gledanje bilo bi prihvatljivo kad bi se jedna taka na zemlji neprestano kretala
izmeu upadne i izlazne zone sunevih zraka. Ali, u stvarnosti nita se toliko ne
razlikuje kao jutro od veeri. Raanje dana je preludij, a njegov smiraj uvertira, koja
se, kao u starim operama, izvodi na kraju umesto na poetku. Sunevo lice najavljuje
trenutke koji e uslediti: kad je tmurno i sivkasto, prvi jutarnji sati sigurno e biti
kioviti; kad je rumeno, svetio, penasto, uskoro e zablistati jasna svetlost. Ali zora ne
sudi o ostatku dana. Ona samo otpoinje meteoroloku aktivnost i kae: padae kia,

40
bie vedro. Zalazak sunca je druga stvar; tu imamo itavu predstavu s poetkom,
sredinom i krajem; saet prikaz bitaka, pobeda i poraza koji su se tokom prethodnih
dvanaest sati smenjivali na opipljiviji, ali usporeniji nain. Osvit je samo poetak
dana, suton je njegovo saeto ponavljanje.
Zbog toga ljudi poklanjaju veu panju zalasku nego izlasku sunca; svitanje samo
upotpunjuje podatke koje im daju termometar, barometar i kod manje civilizovanih
meseeve mene, ptiji let i smenjivanje plime i oseke. A zalazak sunca ih uzdie,
objedinjujui u tajanstvene sklopove one vijugave puteve kojima su tumarali vetar,
hladnoa, toplota ili kia. Iz tih pramenastih konstelacija mogu se iitavati i igre
svesti. Kad nebo pone da blista od svetlosti sunca na zalasku (kao to u nekim
pozoritima poetak predstave najavljuje naglo osvetljavanje rampe, a ne tri
tradicionalna udarca o gong), seljak zastane na stazi, ribar zaustavi svoju barku, a
divljak zatrepe kraj vatre to se ve lagano gasi. Seanje je za oveka veliko
uivanje, ali ne kad doslovno reprodukuje dogaaje, jer bi malo ko pristao da ponovo
proivi napore i patnje kojih se tako rado sea. Seanje je sam ivot, ali drukijeg
kvaliteta. A kad se sunce spusti na uglaanu povrinu mirne vode, kao kakav obol
krtog neba, ili kad njegov disk ocrta vrh neke planine kao krut izreckan list, ovek
doivi, u kratkoj fantazmagoriji, otkrovenje u pravom smislu te rei: ukau mu se
tajanstvene sile, magle i munje ije je mrane sudare nasluivao itavog dana u
dubini svoje due.
U duama su se, dakle, morale voditi opake bitke, jer beznaajnost spoljanjih
dogaaja nije mogla opravdati atmosfersku razuzdanost. Nita nije nagovetavalo da
e dan biti izuzetan. Oko etiri sata po podne upravo u onom trenutku dana kad je
sunce na pola puta i gubi jasnost svog obrisa, mada ne i sjaj, kad se sve stapa u
gustoj zlatnoj svetlosti, namerno nagomilanoj, reklo bi se, da prikrije pripreme
Mendosa je promenila pravac puta. Pri svakom naginjanju izazvanom slabim
talasima sve jae smo oseali toplotu, ali je kriva putanja koju je brod opisivao bila
jedva primetna, tako da smo promenu pravca doivljavali kao slabaan dodatni efekat
ljuljanja broda. Uostalom, niko na to nije ni obratio panju, jer nita toliko ne lii na
pravolinijsku putanju kao plovidba po otvorenom moru. Tu nema predela da upozore
na lagano prelaenje iz jedne irine u drugu, na izoterme i pluviometrijske dijagrame.
Posle pedeset kilometara kopnenog putovanja moe nam se uiniti da smo promenili
planetu, ali pet hiljada kilometara okeanske plovidbe prua nepromenljiv prizor,
barem neizvebanom oku. Nikakvo zanimanje za pravac puta i orijentaciju, nikakvo
znanje o nevidljivim zemljama iza zaobljenog horizonta, nita od svega toga nije
uznemiravalo duh putnika. inilo im se da su zatvoreni izmeu tesnih zidova, na
unapred odreen broj dana, ne zato to je valjalo savladati veliko rastojanje, ve pre
da bi ispatali za privilegiju to prelaze s kraja na kraj zemlje bez i najmanjeg
naprezanja svojih udova; postali su odve tromi od dokonih prepodneva i lenjih
obeda, koji ve dugo nisu donosili nikakvo ulno uivanje, ve nestrpljivo oekivanu

41
zanimaciju (naroito kad bi se otegli preko svake mere) kojom su putnici popunjavali
svoje prazne dane.
tovie, tu nita nije ukazivalo na napor. Svi su znali da se na dnu te velike kutije
nalaze maine i ljudi koji njima upravljaju. Ali tim ljudima nije bilo stalo do poseta,
kao uostalom ni putnicima, a oficiri se nisu trudili da ih predstave jedne drugima.
Preostale su samo dokone etnje po brodskom skeletu, posmatranje ponekog mornara
kako dodaje malo boje na cev za dovod vazduha i tedljivih pokreta stjuarda u plavim
uniformama od gumiranog platna dok vuku mokru krpu po hodnicima prve klase: to
su bili jedini dokazi o pravilnom odmicanju milja ije je brujanje do nas slabano
dopiralo iz dubine zaralog brodskog trupa.
U pet i etrdeset istog popodneva, nebo na zapadnoj strani izgledalo je zakreno
nekakvom komplikovanom graevinom, pri dnu savreno horizontalnom poput mora
od kojeg se, naizgled, odlepila ili tako to se na neki neshvatljiv nain izdigla iznad
horizonta ili tako to se izmeu njih umetnula debela i nevidljiva kristalna ploa. Za
njen vrh bile su zakaene nekakve nesigurne skele, naduvane piramide, nekakvo
kipljenje zgusnuto u gipsane ukrase koji su se izdavali za oblake, iako oblaci, sa svoje
strane, s njima imaju veze samo utoliko to asociraju na uglaanost i zaobljenost
pozlaenih drvenih figura; i inilo se da sve to, pod dejstvom neke naopake sile tee,
visi u pravcu zenita. Ta haotina gomila koja je zaklanjala sunce raspadala se u
tamne mrlje s retkim odsjajima, a prema nebu su uzletali plameni pramici.
Gore, jo vie ka nebu, zlataste pruge su se rasplitale u nemarne vijuge koje su
izgledale bestelesne, sainjene od iste svetlosti.
Ka severu, na horizontu se tanjio glavni motiv, peo se usled stezanja oblaka iza kojih
se, vrlo daleko, izdizao jedan stub zapenuanog vrha; na strani blioj suncu koje je,
meutim, jo bilo nevidljivo svetlostje oiviavala te reljefe snanim obrubom. Jo
severnije, oblici su iezli i ostao je samo stub, taman i poravnat, koji se gubio u
moru.
Na jugu se jo pomaljao isti takav stub, ali su nad njim lebdele velike ploe oblaka
koje su poivale na nazubljenim postoljima, poput kakvih kosmolokih dolmena.
Konano, kad se sasvim okrenu lea suncu i kad se pogleda ka istoku, vide se, jedna
nad drugom, dve grupe oblaka, uzduno razvuenih i istaknutih kao u protivsvetlu
usled padanja sunevih zraka na pozadinu koju ini bedem u obliku dojke i isturenog
stomaka, ali sav vazduast i sedefast od ruiastih, ljubiastih i srebrnastih preliva.
Za to vreme se sunce lagano kretalo iza nebeskih litica koje su zaklanjale zapad; na
svakoj stepenici njegovog silaska, poneki zrak se probijao kroz tamnu masu ili krio
prolaz stvarajui puteve ije su trase, u trenutku kad bi zrak izbio, sekleprepreku na
mnotvo kolutova razliite debljine i sjaja. Svetlost se na mahove uvijala poput ake
koja se zatvara, a rukav od oblaka proputao je tek jedan ili dva blistava ispravljena

42
prsta. Ili bi uarena hobotnica pruala pipke izvan maglovitih peina, a zatim ih opet
naglo uvlaila.
Postoje dve vrlo razliite faze u zalasku sunca. Zvezda je u poetku arhitekt. U slikara
se pretvara tek kasnije, kad zraci vie nisu direktni nego odbijeni. im nestane iza
horizonta, svetlost slabi i pomaljaju se ravni koje su iz asa u as sve sloenije. Jarka
svetlost je neprijatelj perspektive, ali je prostor izmeu dana i noi pogodno tlo za tu
fantastinu privremenu arhitekturu. Tama sve ponovo vraa u dve dimenzije, kao
kakvu udesno obojenu papirnu igraku.
Tano u sedamnaest i etrdest pet ocrtala se prva faza. Sunce je ve bilo nisko, ali
nije dodirivalo horizont. U trenutku kad se, nalik razlivenom umancetu, pomolilo
ispod graevine od oblaka, zamazalo je svetlou oblike koje je jo doticalo. Posle
tog izliva svetlosti naglo je nastupilo uzmicanje; sve u okolini je ugaslo i u toj
praznini, u razmaku izmeu gornje granice okeana i donje granice oblaka, mogao se
videti nekakav planinski venac od magle, jo maloas blistav i nerazaznatljiv, a sad
ve otar i taman. U poetku ravan, sad je dobio zapreminu. Mali i vrsti crni
predmeti etali su dokono po velikoj crvenkastoj ravni koja se otpoinjui fazu boja
lagano uspinjala od horizonta ka nebu.
Malo-pomalo, duboke graevine veeri se povukoe. Masa koja je itavog dana
zauzimala zapadno nebo istanjila se u metalni list, otpozadi osvetljen vatrom koja je
od zlatnoute prelazila u narandastu i jarko crvenu. U njoj su se ve otapali,
odvajali i vrtlono uzdizali komadi, izuvijani oblaci koji su lagano nestajali.
Na nebu se pojavie bezbrojne mree od magle; izgledalo je da se proteu u svim
pravcima: vodoravno, koso, uspravno pa ak i spiralno. Sunevi zraci su se
postepeno sputali poput gudala to se naginjalo ili uspravljalo da dotakne razliite
ice; as bi bljesnuo jedan, as drugi, svaki u svojoj iskljuivoj i proizvoljnoj gami
boja. U trenutku kad bi se pojavila, svaka mrea je bila ista, jasno ocrtana i tanano
kruta poput stakla razvuenog u niti, ali se malo-pomalo rasplinjavala, kao da se
njena materija, pregrejana usled izlaganja rasplamsalom nebu, gubei boje i
individualnost, razvlaila u sve tanji sloj, da bi na kraju potpuno nestala s pozornice i
ustupila mesto novoj, tek istkanoj mrei. Najzad su ostale samo nejasne mrlje; one su
se stapale jedne s drugima, kao kad se u jednoj ai postepeno meaju tenosti
razliitih boja i gustina, koje su u poetku obrazovale zasebne slojeve, i prelaze jedna
u drugu, uprkos svojoj prividnoj postojanosti.
Posle toga je postalo vrlo teko pratiti prizor koji se ponavljao svakog minuta, ili ak
svake sekunde na udaljenim takama neba. Na istoku su se, im je sunev disk okrnjio
naspramni horizont, najednom materijalizovali dotad skriveni oblaci, vrlo visoki i
otrovnoljubiasti. Ta pojava se brzo razvijala, bogatila detaljima i nijansama, a onda
je sve poelo bono da iezava, zdesna nalevo, kao obrisano sigurnim i sporim
potezima krpe. Posle nekoliko asaka ostala je samo ista tabla neba nad bedemom
od oblaka, koji je postajao beliast i sivkast naspram okolnog rumenila.

43
Na strani gde je zalazilo sunce, uzdizao se i plamteo novi stub, iza prethodnog koji je
poprimio mutnu jednolinu boju betona. im je oslabilo njegovo crveno arenje, are
zenita, koje jo nisu odigrale svoju ulogu, poele su da dobijaju zapreminu. Njihova
donja povrina oboji se zlatastim prelivom i bijesnu, a vrhovi, dotad iskriavi,
predoe u kestenjaste i ljubiaste tonove. U isti mah, njihov sastav se video jasno kao
pod mikroskopom: otkrismo da su, poput kakvog skeleta, sainjene od mnotva
tanunih niti koje podravaju njihove zaobljene delove.
Sad vie nije bilo direktnih sunevih zraka. Na nebu su se zadrale samo ruiasta i
uta boja raia, lososa, lana i slame; a i to nenapadno bogatstvo lagano se osipalo.
Nebeski pejza ponovo se raao u gami belih, plavih i zelenih tonova. Ali delii
horizonta jo su uivali u svom kratkotrajnom i nezavisnom ivotu. Sleva se iznenada
razvio jedan dotad neopaen veo zahvaljujui hiru tajanstvenih i pomeanih zelenih
nijansi; on je lagano prelazio najpre u jarko crvene tonove, zatim u tamnije, pa u
ljubiaste i ugljenaste, da bi na kraju za sobom ostavio samo nepravilan crte
ugljenom po hrapavom papiru. Pozadi je nebo bilo alpski uto-zeleno, a neprozirni
stub je zadrao vrste obrise. Na zapadnom nebu su jo nekoliko asaka iskriile
tanke horizontalne crtice, ali je na severu gotovo pala no: vimenasti bedem pretvorio
se u beliasta ispupenja pod nebom od krea.
Nema nieg tajanstvenijeg od tog skupa procedura, uvek istovetnih ali
nepredvidljivih, kojima no smenjuje dan. Njihov znak, koji se naglo pojavljuje na
nebu, prate neizvesnost i strepnja. Niko ne moe da predvidi koji e neponovljiv oblik
upravo ovog puta poprimiti to izbijanje noi. Nekom nedokuivom alhemijom, svaka
boja uspeva da se preobrazi u svoju komplementarnu boju, iako dobro znamo da na
paleti ne moemo postii taj rezultat ako ne otvorimo drugu tubu. Ali za no nema
ogranienja u meanju boja, jer ona zapoinje jednu lanu predstavu: nebo prelazi iz
ruiastog u zeleno, ali samo zato to nisam obratio panju na to da su neki oblaci
postali jarko crveni i stoga, usled kontrasta, sad izgleda zeleno ono nebo koje je
maloas bilo ruiasto, ali tako bledo da se nije moglo boriti s nadmonom vrednou
nove boje, koju nisam primetio zato to prelazak iz zlatnog u crveno manje iznenauje
od onog iz ruiastog u zeleno. No, dakle, nastupa kao prevarant.
No je tako stala da zamenjuje zlatni i purpurni prizor njegovim negativom u kojem
su na mesto toplih tonova doli beli i sivi. Tabla noi lagano je otkrivala morski
pejza iznad mora, ogroman ekran od oblaka koji su se protezali pred okeanskim
nebom kao paralelna poluostrva, nalik na ravnu i peskovitu obalu vienu iz aviona
to nisko leti nagnut po krilu i iji odblesci dopiru sve do mora. Iluziju su pojaali
poslednji zraci dnevne svetlosti; oni su koso padali na vrhove oblaka dajui im izgled
reljefa koji samo podsea na vrste stene i one, dodue u nekom drugom asu,
isklesane od senki i svetlosti kao da zvezda vie nije mogla da uposli svoja iskriava
dieta na porfiru i granitu, ve samo na mekim i poroznim supstancama, ali je i u svom
opadanju sauvala isti stil.

44
Kako se nebo lagano raiavalo, na toj pozadini od oblaka slinoj priobalnom
predela pomaljale su se plae, lagune, mnotvo ostrvaca i peanih sprudova koje je
otimao tromi okean neba dubei fjordove i unutranja jezera u sve rasplinutijem
prekrivau horizonta. Kako je nebo oko tih oblanih vrhova liilo na okean, i kako
more obino odraava boju neba, ta nebeska slika reprodukovalaje daleki pejza na
koji e se sunce ponovo spustiti. Da bi se prekinula iluzija bilo je dovoljno spustiti
pogled znatno nie, ka pravom moru: ono vie nije bilo usijana podnevna ploa, ni
ljupka i namrekana povrina. Zraci dana padali su gotovo horizontalno i obasjavali
su jo samo onu stranu talasia koja je bila okrenuta njima, dok je druga ostajala
sasvim tamna. Voda je tako dobila reljef koji kao da je bio izraen u metalu, s jasnim
istaknutim i udubljenim senkama. Sva prozirnost je nestala.
Tada je nastupio sasvim obian, ali, kao uvek, nevidljiv i trenutan prelaz iz veeri u
no. Sve se promenilo. Po nebu, koje je ka horizontu bilo tamno, iznad njega
bledouto a ka zenitu prelazilo u plavo, rasprili su se poslednji oblaci stvoreni
smirajem dana. Od njih vrlo brzo nije ostalo nita osim mravih i boleljivih senki
nalik na kulise koje nam posle predstave, kad se pogase svetla, iznenada otkrivaju
svoje siromatvo, krhkost i nedovrenost i pokazuju nam da stvarnost iju su iluziju
uspele da stvore ne ishodi iz njihove prirode, ve iz vetog poigravanja svetlou i
perspektivom. Koliko god su maloas bile ive i promenljive iz asa u as, toliko sad
izgledaju ovrsle u nekakav nepomian i bolan oblik posred sve tamnijeg neba koje e
ih uskoro progutati.

45

Trei deo
NOVI SVET

VIII
Zona ekvatorijalnih kia
U Dakaru smo se oprostili sa Starim svetom i, ne videvi ostrva Zelenog rta, stigli
smo do sudbonosnog sedmog stepena severne geografske irine, gde je Kolumbo
1498, na svom treem putovanju kad je bio na dobrom putu da otkrije Brazil, skrenuo
ka severozapadu i pukim udom uspeo da ne promai, petnaest dana kasnije, Trinidad
i obalu Venecuele.
Bliili smo se zoni ekvatorijalnih kia od koje su moreplovci ranije zazirali. Vetrovi
obe hemisfere zaustavljali su se na granicama te zone, gde su jedra nedeljama mlitavo
visila jer nije bilo ni daka vetra da ih pokrene. Vazduh je tako nepomian da ovek
pomilja kako se nalazi u zatvorenoj prostoriji, a ne na puini; tamni oblaci iju
ravnoteu ne remeti nikakav povetarac, osetljivi samo na silu tee, lagano se sputaju
na morsku povrinu i tu se raspadaju. Da nisu toliko tromi, istili bi uglaanu povrinu
svojim oklembeenim krajevima. Posredno osvetljen zracima nevidljivog sunca,
okean daje uljast i jednolian odsjaj, jai od onog koji alje mastiljavo nebo, i
izokree uobiajene odnose svetlosnih snaga izmeu vazduha i vode. Kad mae
glavom, ovek dobija jednu verodostojniju sliku morskog pejzaa, na kojoj su nebo i
more zamenili mesta. Preko tog horizonta, koji je postao skuen i blizak zato to su
elementi tako pasivni a svetlost smanjena, lenjo lutaju neko zrnevlje i kratki,
magliasti stubovi, jo smanjuju prividno rastojanje mora od oblanog svoda. Izmeu
tih susednih povrina, brod klizi s nespokojnom urbom, kao da se plai skorog
guenja. Ponekad se neko zrno priblii, izgubi svoje obrise, istegne se i oine palubu
svojim vlanim repovima. Zatim na drugoj strani ponovo nae svoj vidljivi oblik im
izgubi svoje zvuno bie.
Svaki ivot je napustio more. Ispred broda, vrstog i ritminog u poreenju s
nasrtajima pene na njegov kljun, moglo se videti samo pljuskanje tamnih jata delfina
koji su ljupko prestizali talase u bekstvu. Nijedan trag pare nije vie presecao
horizont; intenzivno plavo more vie nije naseljavala flota nenih opnastih jedara,
svetloljubiastih i ruiastih, morskih mekuaca nautila.
Da li e nas s druge strane ovog zamrlog bazena doekati neko od onih uda koja su
viali moreplovci u stara vremena? Dok su prolazili ovim netaknutim prostranstvima,
oni su manje udeli da otkriju novi svet, a vie da utemelje prolost starog. Potvrdila
im se verodostojnost pria o Adamu i Odiseju. Kad je na svom prvom putovanju
pristao uz obalu Antila, Kolumbo je bio uveren da je stigao u Japan, ali jo vie da je
naao Zemaljski raj. etiristo godina koje su otad protekle nisu mogle izbrisati

46
tragove velikog razdvajanja kontinenata, zaslunog to je Novi svet, tokom deset ili
dvadeset milenija, ostao po strani od istorijskih preokreta. On ih je zamenio neim
drugim, u drukijoj ravni. Ubrzo sam shvatio da je Juna Amerika, upravo
zahvaljujui tom tajanstvenom dogaaju, ako vie i nije bila Rajski vrt pre pada, i
dalje ostala u zlatnom dobu, barem za one koji su imali para. Ta njena srea sad se
topila kao sneg na suncu. ta je od nje danas ostalo? Svedena na skupu banju do koje
mogu stii samo privilegovani, ona je iz osnova promenila svoju prirodu: nije vie
vena, ve istorijska, nije vie metafizika, ve drutvena. Ljudski raj koji je ugledao
Kolumbo nastavlja da traje u slatkom ivotu rezervisanom za bogatae, ali u njemu i
propada.
aavo nebo i teka atmosfera kine zone nisu samo vidljivi znaci linije ekvatora. Oni
su sr podneblja pod kojim se susreu dva sveta. Taj sumorni element koji ih razdvaja,
ta bonaca u kojoj opake sile samo obnavljaju svoju energiju, poslednje su tajanstvene
barijere izmeu onoga to su, koliko jue, bile dve planete, suprotstavljene tako
razliitim uslovima ivota da prvi oevici nisu mogli da veruju da su oni na obema
jednako ljudski. Kontinent koji je ovek jedva dotakao ponudio se ljudima iju
gramzivost njihov rodni kontinent vie nije mogao da zadovolji. Ovaj drugi greh bi
morao sve ponovo dovesti u pitanje: Boga, moral i zakone. Sve bi moralo,
istovremeno, i na protivrean nain, da bude potvreno injenicama i osporeno
pravom. Proveriti treba biblijski Rajski vrt, antiko Zlatno doba, Vrelo vene
mladosti, Atlantidu, Hesperide, pastorale i Ostrva izobilja; ali treba prepustiti sumnji,
pred prizorom jednog srenijeg oveanstva (koje to nije uistinu bilo, ali ga je potajna
gria savesti takvim proglasila) i otkrovenje, spasenje, obiaje i prava. Nikad
oveanstvo nije bilo na tako munoj probi, niti e ikada biti, osim moda ako mu se
jednog dana otkrije neka druga, milionima kilometara udaljena planeta nastanjena
ivim biima. Mi, pri tom, znamo da su takva rastojanja teorijski savladiva, dok su
prvi moreplovci strahovali da e se suoiti s nitavilom.
Da bismo odmerili apsolutni, sveobuhvatni, nepomirljivi karakter dileme u koju je, po
njegovom sopstvenom oseanju, bilo zatvoreno oveanstvo XVI veka, moramo se
prisetiti nekoliko dogaaja. U onu Hispaniolu (danas Haiti i San Domingo) gde je
populacija uroenika, koja je 1492. brojala oko sto hiljada, za samo jedan vek
smanjena na dve stotine a umirali su od uasa i gaenja nad evropskom
civilizacijom jo vie nego od boginja i batina kolonizatori su neprestano slali
komisije da ispitaju prirodu lokalnog stanovnitva. Jesu li oni zaista ljudi, treba li u
njima videti potomke onih deset plemena koja su se izgubila u Izraelu? Ili Mongole
koji su tu doli na slonovima? Ili kotlanane koje je pre nekoliko stolea tu doveo
knez Modok? Da li su oni oduvek pagani ili bivi katolici koje su pokrstili sveti Toma
i jeretici? Nisu ak bili sigurni jesu li to uopte ljudi ili nekakva avolja stvorenja ili
ivotinje. Tako je mislio kralj Ferdinand kad je 1512. slao bele robinje u zapadnu
Indiju elei da sprei pance da se ene uroenikim enama koje ni izdaleka nisu
razumna stvorenja. Napori Las Kasasa da ukine prisilni rad nisu izazivali samo

47
zgraavanje nego jo vie nevericu doseljenika: Znai li to, galamili su oni, da
ovek vie ne moe da se slui ni tegleom marvom?
Meu svim tim komisijama, najopravdanija slava pripada onoj koju su inili monasi
svetog Jeronima; ona zadivljuje koliko skrupuloznou, na koju su kolonijalni pohodi
zaboravili jo 1517, toliko i osvetljavanjem mentalnih stavova toga vremena. Monasi
su sproveli pravu psiho-socioloku anketu slinu najmodernijim kanonima; kolonisti
su morali da odgovaraju na upitnik smiljen da utvrdi da li su, po njima, Indijanci
sposobni da ive samostalno, kao kastiljanski seljaci. Svi odgovori su bili negativni:
U najboljem sluaju, moda e to moi njihovi unuci; ali, Indijanci su tako duboko
pokvareni da se i u to moe sumnjati; na primer: oni bee od panaca, odbijaju da
rade bez nadoknade i u izopaenosti idu dotle da poklanjaju svoja dobra; nee da se
odreknu svojih drugova kojima su panci odsekli ui. Zakljuak je jednoduan: Za
Indijance je bolje da postanu ljudi-robovi nego da ostanu slobodne ivotinje...
Nekoliko godina kasnije, jedno svedoanstvo upotpunjuje te optube: Oni jedu
ljudsko meso, nemaju nikakvog sudstva; idu sasvim goli, jedu presne buve, paukove i
crve... Nemaju bradu, a ako im nekim sluajem i izraste, poure da je oupaju. (Oric
pred savetom Indije, 1525).
Uostalom, u tom istom trenutku, na susednom ostrvu (prema Ovijedovom svedoenju)
Indijanci su hvatali belce i davili ih u moru, a zatim su vie nedelja budno motrili tela
utopljenika da bi videli jesu li podlona truljenju. Poreenje ta dva istraivanja
namee dva zakljuka: belci su se pozivali na drutvene nauke, a Indijanci su imali
vie poverenja u prirodne; dok su belci izjavljivali da su Indijanci ivotinje, ovi su se
zadovoljavali pretpostavkom da su belci bogovi. Pri jednakom neznanju, postupanje
Indijanaca je svakako bilo dostojnije oveka.
Intelektualna iskuenja dodaju moralnom nemiru i neto patetike. Za nae putnike sve
je bilo tajna; Slika sveta Pjera d'Eija govori o novootkrivenom i krajnje srenom
oveanstvu, gens beatissima, sastavljenom od pigmeja, prastarih, pa ak i
bezglavih stvorenja. Pjer Mrtir opisuje udovine ivotinje: zmije sline
krokodilima; ivotinje s telom goveeta i slonovskom surlom; etvoronone ribe s
kravljom glavom, s leima iaranim mnotvom bradavica i s kornjainim oklopom. A
to su zapravo udavi, tapiri, morske krave, nilski konji i morski psi (na portugalskom
tubarao). S druge strane, ono to je zaista bilo tajanstveno nije izazivalo nikakvo
uenje. Zar Kolumbo u svojim slubenim izvetajima ne pominje, da bi opravdao
naglo skretanje s puta zbog kojeg je za dlaku promaio Brazil, krajnje neobine
okolnosti, koje se od tada vie nikad nisu ponovile, naroito u toj veito vlanoj zoni:
paklenu egu koja je onemoguavala da se ode do skladita namirnica, burad s vodom
i vinom koja su se rasprskavala, ito koje se samo od sebe zapalilo, slaninu i suvo
meso koji su se za nedelju dana pretvorili u peenje, sunce koje je tako estoko peklo
da je posada strahovala da e biti iva spaljena. Blaeno stolee u kojem je sve jo
bilo mogue, kao to je moda i danas zahvaljujui leteim tanjirima.

48
Zar Kolumbo nije susreo sirene upravo ovde, u vodama kojima mi sad plovimo?
Video ih je, zapravo, na kraju prvog putovanja, u Karipskom moru, ali to nije bilo
daleko od amazonske delte. Tri sirene, pria on, izdigle su tela iznad povrine
mora, i premda nisu bile onako lepe kao to ih slikari predstavljaju, njihova okrugla
lica izvesno su imala ljudski oblik. Morske krave imaju okruglu glavu i vimena na
grudima; kad doje mladune, enke ih pridravaju nogom, pa takvo prepoznavanje
nije bilo neobino u doba kad su ljudi bili spremni da opiu (pa ak i nacrtaju)
stabljike pamuka u cvetu kao ovije drvo: stablo s kojeg kao plodovi vise itave
ovce okaene za lea, i treba ih samo oiati.
Tako isto, kad Rabie u etvrtoj knjizi o Pantagruelu, oslanjajui se, bez sumnje na
izvetaje moreplovaca koji su se vratili iz Amerike, iscrtava prvu karikaturu onoga to
etnolozi danas nazivaju sistemom srodstva, on slobodno veze po retkom platnu, jer je
teko zamisliv sistem srodstva u kojem starac moe zvati unuku moj otac. U svim
tim sluajevima vidimo da je u svesti XVI veka nedostajao jedan element vaniji od
znanja, jedna osobina bez koje nema naunog miljenja. Ljudi toga doba nisu oseali
stil univerzuma; kao to bi i danas, na planu likovnih umetnosti, neki seljak koji je
uoio izvesne spoljne osobine italijanskog slikarstva ili crnake skulpture, a ne njihov
znaenjski sklad, bio nesposoban da razlikuje plagijat od autentinog Botielija, ili
neki predmet s pijace od fanske figurice. Sirene i ovije drvo su druga stvar, oni nisu
samo objektivne greke: na intelektualnom planu, to su pre zablude proizale iz
uroenog nedostatka umova koji su, uprkos svojoj genijalnosti i prefmjenosti u
drugim oblastima, imali slabu mo zapaanja. Zbog tih greaka ih ne osuujemo, ve
im pre odajemo priznanje za sve to su postigli uprkos svom nesavrenstvu.
Paluba broda koji plovi ka Americi prua modemom oveku bolju akropolu za
molitvu od one atinske. Vie te neemo potovati, anemina boginjo, uiteljico
ustajale civilizacije! Vinuvi se iznad onih junaka moreplovaca, istraivaa i
osvajaa Novog sveta, uesnika u jedinoj potpunoj pustolovini datoj oveanstvu
(putovanje na mesec jo ekamo), moja misao se uzdie ka vama, preivelim
pripadnicima zalea ljudskog roda koji je platio tako surovu cenu za ast da pridrava
vrata: Indijanci, vi koji ste svojim primerom, preko Montenja, Voltera, Rusoa i Didroa
obogatili materiju kojom me je hranila kola, Huroni, Irokezi, Karaibi, Tupi, evo me!
Prva svetlost koju je Kolumbo opazio i ponadao se da dolazi sa obale, iako se kopno
jo nije videlo, poticala je od jedne morske vrste svitaca koji bacaju svoja jajaca
izmeu zalaska sunca i izlaska meseca. Upravo tu istu svetlost ja sada nazirem, tokom
ove besane noi na palubi, dok ekam da se ukae Amerika.
Jo od jue. Novi svet je tu; ne na vidiku, obala je odve udaljena, mada brod polako
skree ka jugu da bi se postavio na osu koja, od Kabo Sao-Agostina do Rija, ide
paralelno sa obalom. Najmanje dva-tri dana putovaemo du Amerike. Ni velike
morske ptice jo ne najavljuju kraj putovanja: kretave dugorepe igre i tiranske
burnice koje primoravaju pelikane da u letu ispuste plen; naime, te ptice se otiskuju

49
daleko od kopna, to je Kolumbo, na svoju veliku alost saznao tek nakon to je, na
debeloj puini, pozdravio njihov let kao svoju veliku pobedu. to se tie leteih riba,
koje se odbacuju uvis udarcem repa o vodu, a zatim rairenih peraja kroz vazduh
prevaljuju znatna rastojanja dok srebrne varnice prte u svim pravcima nad plavim
kotlom mora, one su se prilino proredile poslednjih dana. Putniku koji mu se
pribliava, Novi svet se prvo predstavlja kao miris, vrlo razliit od onog kakav smo
zamiljali u Parizu na osnovu jedne verbalne asonance; taj miris je teko opisati
nekome ko ga nije udahnuo.
U poetku izgleda kao da morski mirisi iz prethodnih nedelja vie ne krue slobodno,
kao da udaraju o neki nevidljiv zid; tako nepokretni, oni vie ne pobuuju panju, te
se ona oslobaa za drukije mirise, neodredive na osnovu prethodnog iskustva;
umski povetarac koji se smenjuje s mirisima staklene bate, kvintesencijom biljnog
carstva ija je specifina sveina tako koncentrisana da se ispoljava kao mirisna
opojnost, poslednja nota snanog akorda, razloenog tako kao da istovremeno treba da
razdvoji i spoji uzastopne trenutke aroma razliitog porekla. To e razumeti samo oni
koji su uronili nos u srce tek rasporene egzotine paprike, nakon to su u nekom
botequinu brazilskog serto udahnuli slatkasti crni smotuljak fumo de rlo,
fermentisane listove duvana uvijene kao uad i duge nekoliko metara; samo oni koji u
spoju tih srodnih mirisa nalaze Ameriku, jedino mesto na svetu gde je poznata tajna
njihovog pripremanja.
Meutim, kad se sledeeg dana, u etiri sata ujutru, ukazao Novi svet, njegova
vidljiva slika bila je dostojna njegovog mirisa. Dva dana i dve noi otkriva nam se
ogroman planinski venac; ogromnim ga ne ini njegova visina, ve to to se stalno
ponavlja, jednak sebi, tako da je nemogue razaznati gde poinju a gde se zavravaju
planinski vrhovi u tom nizu. Na vie stotina metara iznad talasa, planine izdiu svoje
zidine od uglaanog kamena, naslage izazovnih i sumanutih oblika kakve ponekad
moemo videti na peanim zamkovima koje su naeli talasi, ali za kakve nismo ni
slutili da mogu postojati u tolikim razmerama, barem ne na naoj planeti.
Taj utisak ogromnosti svojstven je Americi; ovek se s njim sree svuda, u gradovima
i u prirodi; doiveo sam ga i na obali i na visoravnima centralnog Brazila, u
bolivijskim Andima i Stenovitim planinama Kolorada, u predgraima Rija i ikaga i
na ulicama Njujorka. Svuda nas obuzima isto zaprepaenje; ovi prizori podseaju na
druge, ove ulice su ulice, ove planine su planine, ove reke su reke: otkud oseanje
tuine? Naprosto otud to je odnos izmeu veliine oveka i veliine stvari toliko
poremeen da uobiajene mere vie ne vae. Kasnije, kad se srodi sa Amerikom,
ovekovo oko se gotovo automatski prilagoava i uspostavlja normalan odnos izmeu
krajnosti; taj rad je postao neprimetan, o njemu svedoi tek mentalni trzaj po izlasku
iz aviona. Ali ta uroena nesamerljivost dva sveta proima i deformie nau
sposobnost rasuivanja. Oni koji tvrde da je Njujork ruan samo su rtve jedne
zablude opaanja. Poto jo nisu nauili da promene skalu, uporno sude o Njujorku
kao o gradu i kritikuju avenije, parkove, spomenike. Dodue, Njujork je nesumnjivo i

50
objektivno grad, ali prizor koji prua evropskim ulima pripada drugom redu veliine,
onom kojem pripadaju nai prirodni pejzai, dok nas ameriki pejzai uvlae u jo
ogromniji sistem koji ne moemo ni sa im uporediti. Lepota Njujorka ne proizlazi,
dakle, iz njegove prirode grada, ve iz toga to nae oko neizbeno (ako nije
neprilagodljivo) premeta grad u ravan vetakog pejzaa, gde naela urbanizma vie
ne igraju nikakvu ulogu: tu su jedine znaajne vrednosti barunasto svojstvo svetlosti,
prefinjenost udaljenog, uzvieni ponori u podnoju oblakodera i senovite doline s
raznobojnim automobilima kao cveem. Posle toga, s jo veom nelagodom govorim
o Rio de aneiru, koji me odbija uprkos svojoj toliko slavljenoj lepoti. Kako da
kaem? ini mi se da predeo Rija ne pripada razmeri njegovih sopstvenih dimenzija.
Putniku koji ulazi u zaliv, Glava eera, Korkovado, sve te toliko hvaljene take,
izgledaju kao krnji zubi razbacani u etiri ugla bezubih vilica. Te neplanske
geografske izrasline, gotovo neprestano obavijene prljavom tropskom maglom, ne
uspevaju da popune preveliki horizont. Ako elimo da se pomirimo s tim prizorom,
treba da pristupimo zalivu sa suprotne strane i da ga posmatramo odozgo. S morske
strane, usled iluzije suprotne njujorkoj, ovde se priroda pokazuje kao gradilite.
Ni dimenzije zaliva Rija ne mogu se sagledati pomou vizuelnih odrednica: sporo
kretanje lae, njeno manevrisanje izmeu ostrva, sveina i mirisi to se naglo sputaju
iz uma na brdima, sve to nagovetava neku vrstu fizikog kontakta s cveem i
stenama koji jo ne postoje kao materijalni objekti, ali za putnika unapred uobliuju
fizionomiju kontinenta. I opet pomiljamo na Kolumba: Drvee je bilo toliko visoko
da se inilo da dodiruje nebo; i, ako sam dobro razumeo, ono nikad ne gubi lie: u
novembru, kad sam ga video, bilo je zeleno i svee kao u paniji u maju; neka stabla
su bila u cvetu, a neka su ve nosila plodove... Kud god se okrenem, ujem slavuja, a
prate ga hiljade ptica razliitih vrsta. Evo Amerike, kontinent je na vidiku. On je
sainjen od svih pojava i bia koji su u suton oivljavali oblani horizont zaliva; ali za
pridolicu, ti pokreti, oblici i svetlosti ne ukazuju na pokrajine, zaseoke i gradove, ne
oznaavaju ume, polja, doline i predele, ne doaravaju poduhvate i napore
pojedinaca koji jedni druge ne poznaju, jer je svaki od njih zatvoren u uzak vidokrug
porodice i zanimanja. Sve to ivi jedinstvenim i globalnim ivotom. Ono to me sa
svih strana okruuje i pritiska nije neiscrpna raznovrsnost stvari i bia, ve jedan
jedini udesan entitet: Novi svet.

IX
Gvanabara
Zaliv zadire u samo srce Rija; putnici se iskrcavaju u strogom centru kao da su drugu
polovinu, novi Is, ve progutali talasi. U izvesnom smislu je zaista tako, jer se prvi
grad, obina tvrava, nalazio na stenovitom ostrvcetu koje je brodi zaobiao i koje

51
jo nosi ime osnivaa: Vilgenjon. Pod mojim nogama je Avenida Rio-Branko, gde su
nekad stajala sela tupinamba, a u depu mi je etnoloki brevijar ana de Lerija.
On je ovamo dolazio pre trista sedamdeset i osam godina, iz dana u dan, s
desetoricom drugih enevljana, protestanata koje je Kalvin slao u potragu za
Vilgenjonom, svojim nekadanjim kolskim drugom, kad se ovaj preobratio, jedva
godinu dana po dolasku u zaliv Gvanabara. Taj neobian ovek koji se ogledao,
zaredom, u svim zanatima i dotakao svih problema, borio se protiv Turaka, Arapa,
Italijana, kotlandana (on je oteo Mariju Stjuart da bi omoguio njenu udaju za
Fransoa II) i Engleza. Vien je na Malti, u Aliru i u bici kod Serizola. A gotovo na
kraju svoje pustolovne karijere, kad je izgledalo da se, posle nekog razoaranja u
slubi, konano posvetio vojnoj arhitekturi, odluio je da ode u Brazil. Ali i tu su mu
planovi srazmerni njegovom nemirnom i ambicioznom duhu. ta namerava da radi u
Brazilu? Da osnuje koloniju, ali svakako i da sebi skroji imperiju; a neposredni cilj
bio mu je da izgradi utoite za progonjene protestante koji bi napustili metropolu.
Kao katolik i, verovatno, slobodan mislilac, stie pokroviteljstvo Kolinjija i lorenskog
kardinala. Posle kampanje za pridobijanje vernika obe veroispovesti, koju je vodio i
na javnom trgu meu propalicama i odbeglim robijaima, konano mu polazi za
rukom, 12. jula 1555, da ukrca est stotina ljudi na dva broda: bila je to mesavyia
pionira iz svih stalea i kriminalaca izvuenih iz zatvora. Zaboravio je samo ene i
namirnice.
Polazak je bio teak; dvaput su se vraali u Dijep; kad su konano digli sidro, 14.
avgusta, poele su nevolje: tue na Kanarskim ostrvima, kvarenje vode na brodu,
skorbut. Na kraju se usidrio, 10. novembra, u zalivu Gvanaraba, gde su se Francuzi i
Portugalci ve nekoliko godina borili za naklonost uroenika.
Tadanji povlaen poloaj Francuske na brazilskoj obali postavljao je neobine
probleme. Takva situacija je svakako nastala poetkom veka, kad su zabeleena
mnoga francuska putovanja posebno putovanje iz 1503, kad se Gonvil vratio iz
Brazila kao indijanski zet dakle, gotovo u isto vreme kad je Kabral otkrio Zemlju
svetog krsta 1500. Treba li ii jo dalje? Da li zbog toga to su Francuzi odmah
nazvali novu zemlju Brazil (ta re je sa ljubomorno uvanih razloga od
dvanaestog veka bila poznata kao naziv mitskog kontinenta s kojeg je poticalo drvo za
proizvodnju boja) i to je francuski jezik preuzeo mnogo rei direktno iz urodenikih
dijalekata, bez posredovanja iberijskog: ananas, manioc, tamandu, tapir, jaguar,
sagouin, agouti, ara, caiman, toucan, coati, acajou, itd., treba zakljuiti da se predanje
iz Dijepa, po kojem je an Kuzen otkrio Brazil etiri godine pre Kolumba, temelji na
istini? Kuzen je na brodu imao nekog Penzona, a upravo su Penzoni ohrabrili
Kolumba kad je u Palosu izgledao reen da se okane projekta; uz to, i na Pinti je
tokom prvog putovanja zapovednik bio neki Penzon, i Kolumbo se s njim savetovao
kad god je planirao promenu pravca; konano, Kolumbo je odustao od puta (koji e,
tano godinu dana kasnije, dovesti jednog drugog Penzona sve do Kaba Sao-Agostina

52
i omoguiti mu da prvi zvanino otkrije Brazil) ime je propustio zgodnu priliku da
stekne dodatnu slavu.
Ako se ne dogodi udo, taj problem nikad nee biti reen, jer su arhivi Dijepa, zajedno
s Kuzenovim izvetajem, izgoreli u XVII veku za vreme engleskog bombardovanja.
Ali, dok sam prvi put stupao na brazilsko tlo, nisam mogao da se ne prisetim svih onih
burlesknih i traginih dogaaja koji su jo pre etiristo godina svedoili o prisnosti
Francuza i Indijanaca: normanskih tumaa koji su pokleknuli pred prirodom, oenili
se uroenicama i postali ljudoderi; nesrenog Hansa tadena koj i je godinama
strepeo iekujui svakog dana da bude pojeden, ali bi ga svaki put spasao srean
sluaj, i koji je uveravao Indijance da je Francuz pokazujui svoju riu bradu, nimalo
nalik iberijskoj, pa mu je kralj Konijam Bebe jednom odgovorio: Ve sam zarobio i
pojeo pet Portugalaca koji su tvrdili da su Francuzi; ali, svi su lagali! Pomislio sam i
na to koliko je morala biti razvijena trgovina kad je fregata Plerin mogla 1531.
godine doneti u Francusku tri hiljade leopardovih koa, trista majmuna i esto
papagaja koji su ve znali nekoliko francuskih rei...
Na jednom ostrvu usred zaliva, Vilgenjon osniva tvravu Kolinji; Indijanci je grade i
snabdevaju malu koloniju; ali poto im je brzo dozlogrdilo da daju a da nita ne
dobijaju za uzvrat, spaavaju se naputanjem svojih sela. U tvravi vladaju glad i
boletine. Poinje da se ispoljava Vilgenjonova tiranska ud; pobunjeni robijai bivaju
masakrirani. Epidemija prelazi na kopno: zaraeni su malobrojni Indijanci koji su
ostali verni misiji. Osamsto Indijanaca umire.
Vilgenjon se ne obazire na ovozemaljske tekoe; zaokupljen je duhovnom krizom. U
dodiru s protestantima, preobraa se i moli Kalvina da mu poalje misije koje e ga
izvesti na novi put. Tako 1556. dolazi do putovanja u kojem uestvuje Leri.
Tad ova pria dobija tako neobian obrt da me udi to je ve nije epao neki
romanopisac ili scenarista. Kakav bi to bio film! Izolovani na kontinentu poznatom
koliko i druge planete, u potpunom neznanju o tamonjoj prirodi i ljudima,
nesposobni da obrauju zemlju kako bi preiveli, sasvim zavisni od stanovnitva iji
jezik ne razumeju i koje ih je omrznulo, napadnuti boletinama, ti Francuzi aica
ljudi koji su se izloili svakakvim opasnostima da bi izbegli sukobe na starom
kontinentu i zasnovali ognjite tamo gde, zahvaljujui toleranciji i slobodi, moe
uporedo postojati vie vera, hvataju se u sopstvenu zamku: protestanti pokuavaju da
preobrate katolike, a ovi protestante. Umesto da rade kako bi preiveli, provode
nedelje i nedelje u sumanutim raspravama: kako treba protumaiti Tajnu veeru?
Treba li pomeati vodu i vino za posveenje? Oko euharistije i ina krtenja vode se
pravi teoloki turniri, a Vilgenjon se posle njih as preobraa, a as vraa u staru veru.
Oni ak alju izaslanika u Evropu da se posavetuje s Kalvinom kako bi ovaj razjasnio
sporne take. U meuvremenu se sukobi udvostruavaju. Vilgenjonove duhovne moi
poputaju; Leri kae da su mu se raspoloenje i strogost mogli predvideti po boji
odee koju je nosio. Na kraju se okree protiv protestanata i poinje da ih mori glau;

53
oni prestaju da uestvuju u zajednici i udruuju se sa Indijancima. Idili koja je meu
njima nastala dugujemo remek-delo etnografske literature Putovanje u brazilsku
zemlju ana de Lerija. Kraj pustolovine je tuan: enevljani uspevaju, ne bez muke,
da se ukrcaju na jedan francuski brod; u odlasku, kad su jo bili snani, veselo su
skidali kajmak s brodova koje bi sreli na putu, to jest pljakali ih; sad o tome nema
ni govora: na brodu vlada glad. Jedu majmune i one papagaje koji su bili tako
dragoceni da je jedna Lerijeva indijanska prijateljica odbila da im ustupi svog ako joj
za uzvrat ne daju top. Pacovi i mievi iz utrobe broda, poslednja hrana, dostiu cenu
od etiri zlatnika po komadu. Ponestaje i vode. Godine 1558, posada se iskrcava u
Bretanji, polumrtva od gladi.
Na ostrvu se kolonija raspada u atmosferi pogubljenja i terora; omrznut od svih,
smatran izdajnikom od jednih, otpadnikom od drugih, opasan za Indijance, uplaen od
Portugalaca, Vilgenjon odustaje od svog sna. Tvrava Kolinji, kojom komanduje
njegov neak, Boa-le-Kont, pada u ruke Portugalaca 1560. godine.
U Riju, kojim e se sad neko vreme hraniti moj duh, prvo pokuavam da razaznam
ukus te pustolovine. U stvari, bilo je sueno da ga otkrijem jednog dana u dnu zaliva,
tokom arheolokog izleta koji je organizovao Museu Nacional u ast nekog japanskog
naunika. Izviaki brodi nas je ostavio u nekoj barutini gde je rala stara nasukana
olupina; ona izvesno nije poticala iz XVI veka, ali je ipak unela istorijsku dimenziju u
te prostore u kojima nita nije ukazivalo na proticanje vremena. Pod niskim oblacima,
iza zavese od sitne kie koja je neprestano sipila od jutra, u daljini se nije video grad.
Preko kraba, od kojih je vrveo crni mulj, i barske flore za koju se nikad ne moe rei
da li se iri zato to se razmnoava ili zato to truli, u umi su se kao svetle siluete
razaznavale kolibe od slame neodreene starosti. Jo dalje, planinske padine tonule su
u sivu maglu. Kad smo se pribliili drveu, nali smo se na cilju posete: u peari gde
su seljaci nedavno otkrili komadie grnarije. Opipavam tu grubu keramiku, ija
graa, kao i bela gle oiviena crvenim i sitan splet crnih crtica, nedvosmisleno
ukazuju na Tupi-Indijance, kao i bela gle oiviena crvenim i sitan splet crnih crtica;
taj lavirint, kau, treba da odagna zle duhove koji trae ljudske kosti nekad uvane u
urnama. Objanjavaju mi da smo do nalazita, jedva pedesetak kilometara udaljenog
od centra grada, mogli stii i automobilom, ali su putevi neprohodni zbog kie, pa je
postojala opasnost da ostanemo blokirani nedelju dana. To bi znailo jo vie se
pribliiti jednoj prolosti koja nije uspela da izmeni ovo melanholino mesto, gde je
Leri moda prekraivao ekanje posmatrajui hitre pokrete tamne ruke s lopaticom
namoenom u crni lak, onih hiljadu sitnih ljupkosti, poput isprepletanih ara,
ljubavnih jezera i drugih ludorija, iju zagonetku danas odgonetam na poleini jedne
otkopane glinene krhotine.
Prvi susret s Rijom bio je drukiji. Evo me, prvi put u ivotu, na drugoj strani
ekvatora, u tropima, u novom svetu. Koji e mi znak omoguiti da prepoznam tu
trostruku promenu? Koji e mi je glas potvrditi, koja e dosad nepoznata nota najpre
odjeknuti u mom uhu? Moje prvo zapaanje je jalovo: nalazim se u jednom salonu.

54
Odeven lake no obino, dok gazim po talasastim vijugama obloge od belog i crnog
mozaika, primeujem poseban ambijent u tim uskim i mranim ulicama koje
presecaju glavnu aveniju; prelaz izmeu kua i plonika manje je izrazit nego u
Evropi; uprkos sjaju svojih izloga, prodavnice izlaze na ulicu; ljudima je svejedno da
li su unutra ili napolju. Ulica, zapravo, nije samo mesto kojim se prolazi; tu se ljudi
zadravaju. U isti mah je ivahna i mirna, bunija i bolje zatiena od naih; uspevam
da naem poreenje koje me nadahnjuje. Naime, promena hemisfere, kontinenta i
podneblja, barem za trenutak, samo ini suvinim tanki zastakljeni pokriva koji u
Evropi uspostavlja istovetne uslove: ini se da je Rio na otvorenom izgradio milanske
Gallerias, amsterdamski Galerij, parike Panorame ili hol stanice Sen-Lazar.
Putovanja obino zamiljamo kao premetanje u prostoru. Malo je to. Svako
putovanje se istovremeno upisuje u prostor, u vreme i u drutvenu hijerarhiju. Jedan
utisak se moe definisati samo ako se istovremeno prenese na tri ose, a kako sam
prostor ve ima tri dimenzije, potrebno ih je najmanje pet da bi se putovanje
predstavilo na pravi nain. U to sam se uverio im sam kroio u Brazil. Izvesno je da
se nalazim na drugoj strani Atlantika i ekvatora, sasvim blizu tropa. Mnoge stvari mi
to potvruju: ova spokojna i vlana toplota koja moje telo oslobaa uobiajene teine
vunene odee i ukida suprotnost izmeu kue i ulice (koju sam kasnije prepoznao kao
jednu od konstanti moje civilizacije); uostalom, ubrzo u nauiti da ovde umesto nje
vlada druga suprotnost, ona izmeu oveka i divljine, koje nema u mojim potpuno
humanizovanim pejzaima; tu su i palme, novo cvee i gomile zelenih kokosovih
oraha u batama kafea: poto im odseemo vrh, iz njih isisavamo slatku i svezu
tenost s mirisom podruma.
Ali oseam i druge promene: bio sam siromaan, a sad sam bogat; najpre zato to su
se promenili moji materijalni uslovi, a onda i zato to je cena lokalnih proizvoda
neverovatno niska: ovaj ananas bi me kotao dvadeset sua, ovaj grozd banana dva
franka, ovi pilii koje italijanski bakalin pee na ranju etiri franka. ovek bi
pomislio da je u zamku gospe Tartine.1 Najzad, stanje raspoloivosti koje stvara luka,
velikoduno ponuena mogunost, ali i oseanje obaveze da se ona iskoristi, izazivaju
neodreen stav svojstven obustavljanju uobiajene kontrole i gotovo obrednom
preputanju razuzdanosti. Putovanje nesumnjivo moe delovati i na dijametralno
suprotan nain, kao to sam osetio na svojoj koi kad sam, posle primirja, doao u
Njujork bez novca; meutim, bilo da je posredi promena navie ili nanie, poboljanje
ili pogoranje materijalnih uslova, trebalo bi da se dogodi udo pa da putovanje u tom
smislu nita ne izmeni. Prenosei nas hiljade kilometara dalje, ono nas u isti mah
podie ili sputa nekoliko stepenica na statusnoj lestvici. Ono nas premeta, ali i
izmeta nabolje ili nagore te se boja i ukus razliitih mesta ne mogu odvojiti od
nepredvidljivog drutvenog poloaja u kojem smo ih okusili.
Nekad su putovanja sueljavala putnika s civilizacijama izrazito drukijim od
njegove, koje su ostavljale snaan utisak pre svega svojom neobinou. Ali, u
1

Gospa Tartina je lik iz popularne pesme za decu - prim. prev.

55
poslednjih nekoliko stolea takve prilike su postajale sve ree. Bilo da ode u Indiju ili
u Ameriku, modemi putnik je manje iznenaen no to to eli da prizna. Birajui
odredita i puteve do njih, dajemo sebi slobodu da odluimo kog datuma emo stupiti
u mehaniku civilizaciju i kojim ritmom emo njome ovladavati. Traganje za
egzotikom svodi se na uoavanje preuranjenih ili okasnelih stanja nekog poznatog
razvoja dogaaja. Putnik postaje sakuplja starina, a manjak nekih objekata prisiljava
ga da se okane svoje galerije crnake umetnosti i da se okrene starim suvenirima
kupljenim tokom etnji po buvljim pijacama nastanjenog sveta.
Te razlike se mogu opaziti ve u srcu grada. Kao to svaka biljka cveta u odreeno
doba godine, tako i svaki gradski kvart nosi peat vekova u kojima je izrastao,
dostigao svoj procvat i poeo da opada. U Parizu, Mare je procvetao u XVII veku, a
sad ga nagriza plesan; kasnija vrsta, Deveti kvart, cvetao je u vreme Drugog carstva, a
danas njegove svenule kue zauzima fauna malih ljudi koji, poput insekata, tu nalaze
odgovarajue tlo za svoje skromne aktivnosti. Sedamnaesti kvart se zamrznuo u
svojoj minuloj raskoi poput kakve velike hrizanteme koja otmeno nosi sasuenu
glavu, iako je njeno vreme odavno prolo. esnaesti je koliko jue bio u cvetu; sad se
njegovi blistavi cvetovi gue u umi zgrada koja ga postepeno stapa s pejzaem
predgraa.
Kad uporedimo geografski i istorijski vrlo udaljene gradove, ciklusi postaju jo
sloeniji zbog nejednakih ritmova razvoja. im se udaljimo od centra Rija, koji jo
pripada poetku ovog veka, nailazimo na mirne ulice, dugake avenije s palmama,
stablima manga i potkresanim palisandrima, gde se u batama uzdiu starinske vile. U
seanju mi iskrsavaju (kao i kasnije, u otmenim etvrtima Kalkute) Nica ili Bijaric
pod Napoleonom III. Tropi nisu toliko egzotini koliko demodirani. O njima ne
svedoi toliko vegetacija, koliko arhitektonski detalji i nagovetaj jednog naina
ivota koji nam vie pokazuje da smo neprimetno nazadovali u vremenu nego da smo
preli velika prostranstva.
Rio de aneiro nije izgraen kao obian grad. Zapoet na ravnom i movarnom tlu
oko zaliva, kasnije se uvukao izmeu strmih padina koje ga steu sa svih strana, kao
to tesna rukavica stee prste. Gradski pipci, ponekad dugaki dvadeset ili trideset
kilometara, zadiru u podnoje granitnih formacija tako strmih da uz njih ne prianja
nikakvo rastinje; tu i tamo, na kakvoj izolovanoj terasi ili u dubokom odaku, ipak se
ugnezdilo po koje nepristupano umsko ostrvce, u koje ljudska noga, uprkos
njegovoj blizini, izvesno nije kroila; u avionu nam se inilo da smo okrznuli njegove
grane u onim sveim i tamnim hodnicima, dok smo lebdeli izmeu raskonih tepiha u
ije emo se podnoje spustiti. Ovaj grad prezire svoje mnogobrojne breuljke, to se
donekle moe objasniti nedostatkom vode na njihovim vrhovima. U tom pogledu, Rio
je suta suprotnost itagongu u Bengalskom zalivu: u tamonjoj movarnoj ravnici,
na svakom malom kupastom vrhu od narandaste gline koja svetluca pod zelenom
travom, podignut je usamljeni bungalov, tvrava kojom se neki bogata brani od teke
ege i od sirotinje iz ravnice. U Riju je obrnuto: te zaobljene stene, u kojima su

56
granitni blokovi zarobljeni kao u kalupima, tako snano odbijaju toplotu da povetarac
iz podnoja klanca ne moe da uzleti. Moda su urbanisti sad reili problem, ali se
1935. u Riju ovekov poloaj na drutvenoj lestvici merio visinom: to je nie
smetena kua, to je vii status domaina. Siromasi su iveli zakaeni za padine, u
favelama, gde je crnako stanovnitvo, odeveno u izbledele prnje, smiljalo uz gitaru
one ivahne melodije koje e, u vreme karnevala, silaziti s visina i, zajedno sa svojim
tvorcima, osvajati grad.
im se zaputimo nekim od gradskih puteva koji krivudaju izmeu breuljaka, pred
nama iskrsava slika predgraa. Botafogo, na kraju avenije Rio-Branko, jo izgleda
kao raskoan grad, ali kad preemo Flamengo, uinie nam se da smo u Neiju, a ako
krenemo prema tunelu Kopakabana, moemo poverovati da se nalazimo u Sen-Deniju
ili Bureu, koji su se malo poseljaili; tako su mogla izgledati naa predgraa pre rata
1914. U Kopakabani, koja danas lii na jea od oblakodera, tada sam zatekao samo
provincijski gradi s njegovim svakodnevnim trgovakim i zanatskim aktivnostima.
Poslednja uspomena iz Rija, iz vremena kad sam ga zauvek naputao: hotel na ivici
Korkovada, u kojem sam poseivao amerike kolege; do njega se dolazi iarom
improvizovanom usred odrona, koja delimino lii na garau, delimino na planinsku
kolibu; tim svojevrsnim lunaparkom upravljaju paljivi mladii; Sve to da bi se, posle
uspona du pustih, zaputenih, stenovitih terena koji se esto pribliavaju vertikali,
stiglo na vrh breuljka, do male palate iz imperijalnog vremena, jedne terrea, to jest
prizemne kue boje okera, s gipsanim ukrasima, gde se ruava na platformi
pretvorenoj u terasu iznad haotine meavine betonskih zgrada, straara i gradskih
celina; ovek oekuje da e na kraju takvog meovitog pejzaa videti fabrike
dimnjake, ali se on ovde zavrava blistavim i glatkim tropskim morem koje je odozgo
obasjano nepojamnom meseinom.
Vraam se na brod. On isplovljava, blistav od mnogobrojnih sijalica, i klizi morem
koje se pred njim ugiba: reklo bi se, kljunom zaviruje u pokretni deli slepe ulice.
Predvee poinje oluja i morska puina blista poput stomaka neke dinovske
ivotinje. Mesec se skriva iza razbacanih oblaka koje je vetar razvukao u cik-cak
linije, krstove i trouglove. Te neobine figure izgledaju osvetljene iznutra; kao da na
crnoj pozadini neba svie severna zora prilagoena posebnoj nameni u tropima. S
vremena na vreme, kroz te maglovite pojave uoavamo deli crvenkastog meseca koji
zalazi za oblake, vraa se i nestaje poput zalutale i uplaene svetiljke.

57

Prolazak kroz trope

Obala izmeu Rija i Santosa prua jo tropskih prizora iz snova. Priobalni planinski
venac, koji na jednoj taki prelazi 2000 metara, sputa se do mora i preseca ga
ostrvcima i zalivima; peani sprudovi obrubljeni kokosovim stablima i vlanim
umama prepunim orhideja udaraju o zidove od peanog kamena ili bazalta, te su
dostupni samo s mora. Male luke, meusobno udaljene stotinama kilometara, pruaju
utoite ribarima u kuama iz XVIII veka; nekad su ih od otmeno istesanog kamena
gradili brodograditelji, kapetani i viceguverneri, a sad su pretvorene u ruevine.
Angra-dos-Reis, Ibatuba, Parati, San Sebastijan, Vilja-Bela, mnoge take u koje su
stizali zlato, dijamanti, topazi i hrizoliti iskopani u glavnim rudnicima kraljevstva,
Minas erais, posle vienedeljnog putovanja kroz planine na leima mazgi. Kad
traimo tragove tih staza du linija grebena espigoes teko nam je da zamislimo
gustinu saobraaja koja je omoguavala da se ivi od skupljanja potkovica izgubljenih
u putu.
Bugenvil je pripovedao o merama predostronosti koje su pratile kopanje i prevoz.
Odmah po vaenju iz zemlje, zlato je dopremano u fondacije kojih je bilo u svakom
okrugu: Rio-das-Mortes, Sabara, Sero-Frio. Tu je izdvajan deo za krunu, a drugi deo
vraanje vlasnicima rudnika u polugama na kojima su bili utisnuti teina, finoa, broj
i kraljevski grb. Jo jednu kontrolu obavljala je ispostava smetena na pola puta
izmeu rudnika i obale. Jedan porunik i pedeset vojnika naplaivali su petinu,
putarinu po glavi oveka i stoke. Taj prihod se delio izmeu kralja i odreda; zato nema
nieg neobinog u tome to su karavani koji su dolazili iz rudnika i obavezno prolazili
kroz tu ispostavu bili zaustavljani i krajnje strogo pretraivani.
Zatim su posebni ljudi nosili zlatne poluge u kovnicu Rio-de-aneira i tu za njih
dobijali kovani novac: poludublone u vrednosti osam panskih pjastera; na svakom od
njih kralj je zaraivao jedan pjaster od poreza na leguru i kovani novac. Bugenvil
dodaje: Kovnica je... jedna od najlepih zgrada na svetu; snabdevena je svim
udobnostima potrebnim za brz rad. Kako zlato silazi iz rudnika istim tempom kojim
flota stie iz Portugalije, valja ubrzati posao i novac se tu kuje sa zadivljujuom
hitrinom.
Za dijamante su vaili jo stroi propisi. Prema Bugenvilovom kazivanju, preduzetnici
su morali da navedu taan broj pronaenih dijamanata i da ih predaju u ruke
intendantu kome je kralj lino poverio taj posao. On ih je polagao u krinju s tri brave,
okovanu gvoem. Jedan klju je imao intendant, drugi vicekralj, a trei provador
Haciende Reale. Zatim je krinja, zajedno sa svoja tri kljua, zatvarana u koveg na
koji je svaka od navedenih osoba stavljala svoj peat. Vicekralj nije imao pravo da
otvara koveg. On je samo sve zajedno smetao u sef koji je slao u Lisabon poto bi
na bravu stavio svoj peat. Sef je otvaran u prisustvu kralja; on je odabirao dijamante
koje je eleo da zadri za sebe i za njih plaao preduzetnicima po tarifi utvrenoj
ugovorom.

58
Samo 1762. godine prevezeno je, prekontrolisano, iskovano i otposlato sto devetnaest
zlatnih aroba, to jest vie od tonu i po zlata; od te silne aktivnosti, na obali vraenoj
Raju nije ostalo nita osim nekoliko usamljenih velelepnih fasada u dnu njenih zaliva;
zidove uz koje su nekad pristajale galije danas zapljuskuju samo talasi. Voleli bismo
da zamiljamo da je kroz one velianstvene ume, netaknute uvale i strme litice
prolazio samo po neki bosonogi uroenik koji se sputao s visoravni, a ne da su u
njima bile izgraene radionice u kojima se, jo pre dvesta godina, kovala sudbina
modernog sveta.
Poto se zasitio zlatom, svet je obuzela glad za eerom, ali je sam eer jeo robove.
Iscrpljenost rudnika a njoj je prethodilo pustoenje uma da bi se obezbedilo drvo za
topionice i zahtev da se ukine ropstvo, koji se irio svetom, usmerili su Sao Paulo i
njegovu luku Santos na kafu. U poetku uto, zatim belo, zlato je postalo crno. Ali,
uprkos tim promenama koje su Santos pretvorile u jedno od meunarodnih trgovakih
sredita, ovo mesto je sauvalo neku pritajenu lepotu; dok brod lagano prolazi izmeu
ostrva, ovde doivljavam prvi tropski ok. Okruuje nas zeleni rukavac. Kad bi
ispruio ruku, ovek bi gotovo mogao da dohvati te biljke koje je Rio drao na
odstojanju u svojim visokim vrtovima. Na ovoj skromnijoj pozornici dolazimo u dodir
s prirodom.
Zalee Santosa, poplavljena ravnica ispresecana lagunama i movarama, izbrazdana
rekama, tesnacima i kanalima ije obrise uvek ublaava sedefasti mulj, lii na zemlju
u poetku stvaranja. Prekrivaju ga stabla banana najsveije i najnenije zelene boje
koja se moe zamisliti, otrije od zlatnozelene boje polja jute u delti Bramaputre, s
kojom je moje seanje rado povezuje: ali tananost njene nijanse, njena usplahirena
nenost naspram spokojne raskoi ove druge, doprinose stvaranju iskonskog
ambijenta. Pola sata se vozimo izmeu stabala banana, pre dinovskog nego
patuljastog rasta, sa sonim deblima koja se zavravaju bujnim savitljivim liem nad
stoprstom rukom pruenom iz kestenjastog i ruiastog lotosa. Put se zatim penje do
visine od osamsto metara, do samog vrha nasipa. I tu su strme padine onemoguile
ljudskoj nozi pristup u deviansku umu, tako bogatu da bi se slina mogla nai tek
vie hiljada kilometara na severu, blizu amazonske kotline.
Dok automobil stenje u krivinama koje su toliko spiralne da se ak ne bi mogle
uporediti ni sa zavrtnjem, kroz maglu koja doarava visoke planine u drugim
podnebljima dokono ispitujem drvee i drugo rastinje izloeno mom pogledu poput
muzejskih primeraka.
Ova se uma razlikuje od nae kontrastom izmeu lia i stabala. Lie je tamnije,
njegovi zeleni tonovi vie podseaju na minerale nego na biljke, a meu njima vie na
ad i turmalin nego na smaragd i hrizolit. Stabla su, naprotiv, bela ili sivkasta i
ocrtavaju se kao skelet na tamnoj osnovi lia. Odve blizu da bih mogao videti
celinu, posveujem se detaljima. Biljke bujnije od evropskih uzdiu grane i lie koji
izgledaju kao izrezani od metala, toliko je njihovo dranje samopouzdano, a njihov

59
oblik, ispunjen smislom, kao da odoleva pustoenju vremena. Gledano spolja, ova
priroda pripada drugom poretku; ona pokazuje vii stepen prisustva i postojanosti.
Kao na egzotinim pejzaima Anrija Rusoa, ova bia dostiu dostojanstvo objekata.
Jednom sam ve doiveo slian utisak. Bilo je to prilikom prvog letovanja u Provansi,
posle vie godina posveenih Normandiji i Bretanji. Posle vegetacije koja mi je
izgledala zbrkana i nezanimljiva, dola je jedna drukija; u njoj je svaka vrsta imala za
mene posebno znaenje, kao da sam prenesen iz obinog sela u arheoloko nalazite,
gde nijedan kamen nije vie samo graevinski element ve i svedok. Jurio sam,
zanesen, po kamenjaru i neprestano u sebi ponavljao da se ovde svaka travka zove
majina duica, origano, ruzmarin, bosiljak, lovor, lavanda, planika, kapar, mastika,
da je njeno otmeno poreklo napismeno posvedoeno i da je prihvatila obaveze koje
proistiu iz povlaenog poloaja. Teak, smolast miris bio mi je istovremeno dokaz
postojanja jednog plemenitijeg biljnog carstva i njegovo opravdanje. To to mi je
provansalska flora dala svojim mirisom, tropska mi je sad obeavala svojim oblikom.
Ovo vie nije svet aroma i korisnosti, bilja koje se upotrebljava u kulinarstvu i
praznovernim obredima, ve biljna trupa slina ansamblu velikih balerina, gde je
svaka zastala u najizraajnijoj pozi, kao da eli da pokae jedan oblik koji se bolje
ispoljava kad ne mora da strahuje od ivota; nepomian balet, uznemiravan jedino
mineralnim komeanjem izvora.
Kad se stigne na vrh, jo jednom se sve menja. Nestaju vlana tropska vruina i
herojski splet lijana i stena. Umesto ogromne svetlucave panorame, na koju se na
pogled poslednji put spustio do mora s vidikovca na nasipu, posmatramo, na suprotnoj
strani, neravnu i ogoljenu visoravan koja prostire svoje vrhove i klisure pod
zlovoljnim nebom. Po njoj sipi bretonska kia. Naime, mi smo na visini od gotovo
1000 metara, iako je more jo blizu. Na vrhu ove hridine poinje obradiva planinska
zemlja, niz stepenastih bati; njegov prvi i najtee savladiv stepenik ini priobalni
lanac. To tlo se na severnoj strani neosetno sputa. Sve do amazonske kotline, u koju
se sunovrauje velikim pukotinama udaljenim odavde tri hiljade kilometara, njeno
sputanje se prekida samo u dva maha nizom litica: Sera de Botukatu, oko 500
kilometara od obale, i Capada u Mato Grosu, udaljena od obale 1500 kilometara.
Prei u obe pre no to pronaem, oko velikih amazonskih reka, umu slinu ovoj
koja se prikaila uz priobalni bedem; najvei deo Brazila, smeten izmeu Atlantika,
Amazona i Paragvaja, izgleda kao nagnut to sa izdignutom stranom prema moru:
tobogan naikan ikarom i okruen vlanim prstenom dungle i movare.
Svuda oko mene, erozija je opustoila plodnu zemlju nedovrenog reljefa, ali je ovek
najodgovorniji za haotian izgled pejzaa. Najpre je krio tlo da bi ga obraivao; ali,
posle nekoliko godina, iscrpljena, kiama isprana zemlja, poela je da izmie
proizvoaima kafe. Plantae su premetene dalje, tamo gde je tlo jo bilo netaknuto i
plodno. Nikad se izmeu oveka i zemlje nije uspostavila ona paljiva uzajamnost na
kojoj se, u Starom svetu, zasniva hiljadugodinja bliskost i uzajamno oblikovanje.
Ovde je tlo nasilno iskoriavano i upropaavano. Pljakaka poljoprivreda zgrabila

60
je bogatstvo koje je pred njom lealo, izvukla profit i otila dalje. Upravo zato se
pionirska delatnost opisuje kao pravljenje resa. Naime, pustoei tlo tako brzo, gotovo
odmah poto bi ga iskrili, oni su bili osueni da uvek zauzimaju samo jednu pokretnu
traku: s jedne strane su zadirali u deviansko tlo, a s druge ostavljali ugare. Poput
poara u ikari, koji neprestano napreduje da mu se supstanca ne bi iscrpla,
poljoprivredni plamen je za sto godina proao s kraja na kraj drave Sao Paulo.
Sredinom XIX veka zapalili su ga mineiros koji su naputali presahle ice, a on se
zatim irio na zapad; uskoro u na njega ponovo naii s druge strane Parane, gde sebi
kri prolaz kroz zbrkanu gomilu oborenih stabala i raseljenih porodica.
Teritorija kojom vodi put od Santosa do Sao Paula jedna je od najranije eksploatisanih
u zemlji; ona je, reklo bi se, i arheoloko nalazite posveeno preminuloj
poljoprivredi. Na obroncima breuljaka koji su nekad bili obrasli umom, sad se s
vrha moe videti njen kostur pod tankim pokrovom od ilave trave. Tu i tamo tre
mala uzvienja koja su obeleavala osmatranice proizvoaa kafe; ona se izdiu na
travnatim padinama kao sasuena vimena. U dolinama je rastinje ponovo osvojilo tlo,
ali tu vie nema plemenite arhitekture prvobitne ume: capoeira, to jest sekundarna
uma, izbija kao neprekidna ikara tankih stabala. S vremena na vreme se moe videti
koliba nekog japanskog emigranta koji pokuava da drevnim metodama obnovi kutak
tla kako bi na njemu uzgajao batenske kulture.
Evropskog putnika zbunjuje ovaj predeo, jer ne odgovara nijednoj od njegovih
tradicionalnih kategorija. Nama je nepoznata netaknuta priroda, na naem pejzau se
vidi da je podreen oveku; on nam ponekad izgleda divalj, ne zato to je uistinu
takav, ve zato to su se razmene zbivale sporijim ritmom (kao u umi) ili, pak, zato
to su postavljeni problemi (u planinama) bili odve sloeni, te je ovek, umesto da ih
sistematino reava, stoleima na njih odgovarao mnotvom sitnih poduhvata; nikad
nije jasno promiljao niti traio celovita reenja, pa mu sad takva mesta spolja
izgledaju primitivna. On ih vidi kao autentinu divljinu pejzaa, a ona su, zapravo,
posledica niza nedoslednih inicijativa i odluka.
Ali, ak i nasiroviji predeli Evrope pokazuju onu ureenost koju je neuporedivo
doarao Pusen. Poite u planine: osmotrite kontrast izmeu ogoljenih uma i padina
koje se stepenasto uzdiu nad poljima; obratite panju na raznovrsnost nijansi koja
nastaje preovladavanjem ove ili one biljne vrste, u zavisnosti od toga da li je padina
izloena suncu potrebno je otputovati u Ameriku da bi se shvatilo da taj uzvieni
sklad nikako nije spontan izraz prirode; on je posledica saglasja izmeu predela i
oveka, graenog tokom njihove dugotrajne saradnje. Tu se ovek naivno divi
tragovima svojih nekadanjih poduhvata.
U nastanjenoj Americi, na severu kao i na jugu (izuzetak su visoravni Anda, Meksika i
Centralne Amerike, koje gua i postojanija naseljenost pribliava evropskoj situaciji)
moemo da biramo samo izmeu nemilosrdno ukroene prirode, vie fabrika na
otvorenom nego seoskog predela (mislim na polja eerne trske na Antilima i polja

61
kukuruza u pojasu zvanom corn-belt) i one druge poput ove predamnom u kojoj se
ovek zadrao dovoljno dugo da je opljaka, ali ne i da je svojim laganim i
postojanim prisustvom uzdigne do pejzaa. U okolini Sao Paula, kao i kasnije u
dravama Njujork i Konektikat, pa ak i u Stenovitim planinama, postepeno sam se
navikao na prirodu suroviju od nae, a ipak lienu prave sveine: ne divlju, ve
zaputenu.
Neobraeni prostori veliine itavih pokrajina, koje su ljudi nekad nakratko bili
zaposeli, a zatim otili dalje. Za sobom su ostavili izrovan predeo, prepun njihovih
tragova. A na tim poljima koja su tokom nekoliko decenija bila poprita njihovih
bitaka s nepoznatom zemljom, polako je izniklo jednolino rastinje, u prividnom
neredu koji pod maskom nevinosti uva seanje na borbe i njihove uesnike.

XI
Sao Paulo
Jedan pakostan duh definisao je Ameriku kao zemlju koja je prela iz varvarstva u
dekadenciju, a da nije prola kroz civilizaciju. Tom formulom bi se tanije mogli
opisati gradovi Novog sveta: oni prelaze iz sveine u oronulost preskaui starost.
Jedna brazilska studentkinja dola je kod mene uplakana posle svog prvog putovanja
u Francusku: Pariz joj se uinio prljav, sa svim onim pocrnelim zgradama. Belina i
istoa su bile njena jedina merila za ocenjivanje grada. Ali do onog raspusta izvan
vremena, na koji poziva monumentalni anr, do onog ivota bez odreene starosti,
svojstvenog najlepim gradovima koji nisu ostali puka sredstava urbanih funkcija, ve
su se uzdigli do predmeta kontemplacije i razmiljanja do toga ameriki gradovi
nikad nee dopreti. U gradovima Novog sveta, bilo da su to Njujork, ikago ili Sao
Paulo, koji se s njima esto uporeuje, ne zapanjuje me nedostatak tragova: to
odsustvo je jedan element njihovog znaenja. Za razliku od onih evropskih turista koji
gunaju zato to svojoj zbirci trofeja ne mogu dodati jo koju katedralu iz XIII veka, s
radou se prilagoavam sistemu bez vremenske dimenzije kako bih pokuao da
protumaim jedan drukiji oblik civilizacije. Ali pravim suprotnu greku: zato to su
ovi gradovi novi i to iz te novine izvlae svoje bie i svoje opravdanje, teko im
opratam to takvi i ne ostaju. Prolaenje vekova je za evropske gradove dobitak; za
amerike je porazno ve prolaenje godina. Oni, naime, nisu samo netom izgraeni
ve su graeni na takav nain da se moraju obnavljati istom brzinom kojom su i
stvarani, a to znai loe. U trenutku svog nastanka, nove etvrti malo lie na gradske
elemente: odve su blistave, odve nove, odve vesele. Pre bi se pomislilo sajam,
meunarodna izloba izgraena za nekoliko meseci. Kad taj rok proe, nema vie
slavlja i velike privremene konstrukcije preputene su propadanju: proelja se ljute,
brazdaju ih kia i gare, njihov stil zastareva, prvobitni projekat se rui pod naletima

62
novog nestrpljenja. To nisu novi gradovi naspram starih gradova; to su gradovi s vrlo
kratkim razvojnim ciklusom naspram gradova sa sporim ciklusom. Neki gradovi
Evrope se lagano uspavljuju i neosetno tonu u smrt; gradovi Novog sveta ive
grozniavo, hronino bolesni; veito su mladi, ali nikad zdravi.
Dakle, kad sam doao u Njujork ili ikago 1941, kad sam doao u Sao Paulo 1935,
nije me najpre iznenadila novina, ve preuranjenost vremenskog pustoenja. Nije me
iznenadilo to to ovim gradovima nedostaje deset vekova, nego to to mnoge njihove
etvrti imaju ve pedeset godina, to bestidno pokazuju svoju uvelost kad je za njih,
ba kao i za iva bia, mladost jedini ukras kojim se mogu podiiti. Gvourija, crveni
tramvaji nalik na vatrogasna kola, barovi od mahagonija s mesinganim ogradama;
gomile cigala u zabaenim uliicama gde jedino vetar mete otpatke; rustine crkve tik
uz kancelarije i berzanske sale u stilu katedrala; lavirinti pozelenelih zgrada nad
klisurama ispresecanim podzemnim prolazima, saobraajnim petljama i pasarelama,
grad to neprestano raste u visinu usled nagomilavanja sopstvenih ruevina na kojima
poivaju nove graevine: ikago, sliko obeju Amerika, nije neobino to u tebi Novi
svet neno uva uspomenu na osamdesete godine devetnaestog veka; naime, jedina
starina na koju on moe polagati pravo u svojoj ei za obnavljanjem jeste taj skromni
razmak od pola veka, odve kratak za naa hiljadugodinja drutva, ali za njega, koji
ne misli na vreme, jedina tanuna ansa da se raznei nad svojom prolaznom
mladou.
Godine 1935, itelji Sao Paula hvalili su se da u njihovom gradu, u proseku, nie
jedna zgrada na sat. Tad su to bile vile; tvrde mi da je ritam ostao isti, iako se danas
podiu velike zgrade. Grad se razvija takvom brzinom da je nemogue nai njegov
plan: moralo bi se svake nedelje tampati novo izdanje. Moglo bi se, izgleda, dogoditi
ak i to da, kad krenemo taksijem na sastanak zakazan pre nekoliko nedelja, stignemo
dan ranije u eljenu etvrt. U tim uslovima, oivljavanje uspomena starih gotovo
dvadeset godina lii na posmatranje izbledele fotografije. Ali, u najmanju ruku, ono
moe imati dokumentarnu vrednost; istresam fond svojih uspomena u optinske
arhive.
Tada su Sao Paulo opisivali kao ruan grad. Zgrade u centru su, bez sumnje, bile
pompezne i staromodne; pretencioznu oskudnost ornamentike jo je oteavalo
siromatvo glavnih zidova: statue i venci nisu bili od kamena, ve od gipsa
premazanog utom bojom da bi se stvorio privid patine. Sve u svemu, grad je imao
one usiljene i proizvoljne tonove, karakteristine za lou gradnju, gde arhitekta mora
da pribegne vajarskom materijalu da bi zatitio i prikrio njegovu sutinu.
Kad je re o graevinama od kamena, ekstravagantnost stila iz 1890. moe se
delimino opravdati teinom i gustinom materijala: ona je, zapravo, sporedna. Ovde,
pak, ta muna nadmenost podsea samo na proizvoljne are koje guba pravi na koi.
Pod lanim bojama, senke ispadaju jo crnje; uske uliice ne dozvoljavaju odve
tankom sloju vazduha da napravi atmosferu, i otud potie oseanje nestvarnosti, kao

63
da sve to i nije grad, ve na brzinu napravljene kulise zgrada za potrebe nekog filma
ili pozorine predstave.
Ipak, Sao Paulo mi nikad nije izgledao ruan: bio je to divlji grad, kao i svi ameriki
gradovi osim, moda, Vaingtona; on nije ni divalj, ni pripitomljen, ve pre zatoenik
koji umire od dosade u zvezdolikom kavezu od avenija u koji ga je zatvorio Lanfan.
Sao Paulo je, pak, tada bio nepripitomljen. Prvobitno je sagraen na terasi u obliku
mamuze s kracima prema severu, na uu dveju malih reka, Anjangabahu i
Tamanduatehi, koje se neto nie ulivaju u Rio Tiete, pritoku Parane; tada je izgledao
kao obino indijansko naselje: misionarski centar oko kojeg su portugalski jezuiti,
jo od XVI veka, nastojali da okupe divljake i upoznaju ih s vrlinama civilizacije. Na
padini koja se sputa ka Tamanduatehi i koja dominira narodnim etvrtima Bras i
Penja, jo 1935. je postojalo nekoliko provincijskih uliica i largosa: etvrtastih
trgova obraslih travom, okruenih niskim kuama omalanim ivim kreom, s krovom
od crepa i malim prozorima s reetkama; na jednom kraju se nalazila skromna
parohijska crkva, ukraena samo dvostrukom akoladom koja je odvajala barokni
nadvratnik od gornjeg dela proelja. Vrlo daleko na severu, Tiete je produavala svoje
srebronosne meandre u varzeas poto su se movare polako preobraavale u naselja
okruena nepravilnim lancem predgraa i parcela. Tik iza njih nalazio se poslovni
centar, veran stilu i tenjama Svetske izlobe iz 1889: Prasa da Se, Trg katedrale, na
pola puta izmeu gradilita i ruevine. Jo dalje je stajao uveni Trougao, kojim se
Sao Paulo ponosio kao ikago svojom Petljom: trgovaka zona u preseku ulica
Direita, Sao-Bento i 15. novembra: ulice zakrene tablama sa oznakama firmi, gomila
uurbanih trgovaca i slubenika u tamnim odelima koja nagovetavaju njihovu
privrenost evropskim ili severnoamerikim vrednostima i, u isti mah, ponos zbog
toga to ih osamsto metara visine deli od tropske ame (koja, meutim, prolazi usred
grada).
U Sao Paulu, u januaru, kia ne stie, ve se raa iz okolne vlage; kao da se
sveproimna vodena para materijalizovala u vodene bisere to padaju pljutimice, ali
kao da ih koi srodnost sa isparenjima kroz koja prolaze. To nisu kine niti, kao u
Evropi, ve bledo svetlucanje mnotva sitnih kuglica vode koje se kotrljaju kroz
natopljen vazduh: vodopad bistre supe sa zrncima tapioke. I ta kia ne prestaje kad
proe oblak ve kad se na tom mestu vazduh dovoljno rastereti od vika vlage koji se
pretvorio u kine takice. Onda se nebo razvedri, izmeu zlatnih oblaka se nazire vrlo
svetio plavetnilo, a niz ulice se slivaju planinski potoci.
Na severnoj strani terase zapoinjalo je ogromno gradilite: to je Avenida Sao-oao,
arterija duga vie kilometara, koja je poela da se gradi paralelno s Tietom i pratila
stari put sa severa ka Itu, Sorokabi i bogatim plantaama Kampinaa. Zapoeta u
krajnjoj taki mamuze, Avenija se zatim sputala ka ruevinama starih etvrti. Najpre
je sa svoje desne strane ostavljala ulicu Florensio-de-Abreu; ona je vodila na stanicu
izmeu sirijskih bazara koji su itavu unutranjost snabdevali jevtinom robom, i tihih
sarakih i ilimarskih radnji gde su se, za potrebe plantaera i peona iz oblinje ikare,

64
i dalje proizvodili ali, dokle e to trajati? visoka sedla od izrezbarene koe,
prekrivai za konje od velikih pramenova pamuka, orme ukraene otpacima srebra.
Avenija je zatim prolazila pored jednog oblakodera tad jo usamljenog i
nedovrenog ruiastog Predio Martineli, i izbijala na Kampos-Eliseos, nekadanje
boravite bogatih, gde su vile od obojenog drveta propadale u vrtovima eukaliptusa i
manga, i na popularnu Santa-Ifigeniju, okruenu kvartom tronih kuerina s visokim
prizemljem, iz kojih su javne ene s prozora dozivale muterije. Konano, na
krajevima grada su izrastale malograanske etvrti Perdizes i Agua-Branka koje su se
na jugozapadu stapale sa zelenim i aristokratskijim Pakaembuom.
Na jugu se terasa neprestano uzdie; uz nju se penju skromne avenije koje na vrhu, na
samoj kimi grebena, povezuje Avenida Paulista, s nekad raskonim kuama
milionera iz proteklih pedesetak godina, graenih u stilu kockarnica i banjskih vila.
Na samom kraju, ka istoku, avenija prolazi iznad ravnice s novom etvrti Pakaembu,
gde se kockaste vile bez reda uzdiu du krivudavih avenija posutih plavoljubiastim
akarandama meu padinama travnjaka i nasipa. Ali milioneri su napustili Avenidu
Paulistu. Pratei irenje grada, sili su s njim na jug breuljka, ka mirnim etvrtima sa
krunim ulicama. Njihovi domovi nadahnuti kalifornijskim stilom, od liskunskog
betona i sa ogradama od kovanog gvoza, naziru se u dnu parkova useenih u
umarke u kojima su izgraena ta bogataka naselja.
Panjaci za krave prostiru se u podnoju betonskih zgrada, jedna etvrt naglo se
pojavljuje kao fatamorgana, avenije s luksuznim vilama ispresecane su tu i tamo
jarugama; jedan muljevit potok krui izmeu zasada banana i slui u isto vreme kao
izvor i kao odvodni kanal straarama od zemlje i slame, na plotu od bambusovine, u
kojima ponovo nalazimo ono crno stanovnitvo koje u Riju ivi na vrhovima
breuljaka. Koze trkaraju po padinama. Neki privilegovani delovi grada uspevaju da
saberu sve te strane. Tako, na kraju dveju ulica koje se udaljavaju jedna od druge na
svom putu ka moru, dospevamo u udolinu reke Anhangabahu; njene strane su
povezane mostom, jednom od glavnih arterija grada. U dnu se nalazi park po
engleskom ukusu: travnjak ukraen statuama i kioscima, dok se na strminama izdiu
glavne zgrade: gradsko pozorite, hotel Esplanada, Automobilski klub, sedite
Kanadske kompanije koja se stara za gradsku rasvetu i saobraaj. Njihove nepravilne
mase spajaju se u ukoeni nered. Te zgrade u bojnom poretku lie na veliko meovito
stado sisara okupljeno sveeri oko nekog pojilita; ivotinje su zastale, kratko
oklevaju, ali potreba jaa od straha tera neprijateljske vrste da se privremeno
pomeaju. ivotinjska evolucija se zbiva u sporijim fazama nego gradska; kad bih
danas posmatrao to mesto, moda bih utvrdio da je hibridno stado iezlo pred
naletom snanije i homogenije rase solitera ukopanih u ove obale koje je autoput
fosilizovao asfaltom.
Zatiena tom kamenom faunom, elita Sao Paula je, poput svojih omiljenih orhideja,
obrazovala neku vrstu nehajne flore, egzotinije no to je i sama mislila. Botaniari
nam kau da se tropske vrste odlikuju veom raznovrsnou od onih iz umerenih

65
podruja, ali da je, s druge strane, svaka od njih predstavljena nekad vrlo malim
brojem jedinki. Lokalni gran fino je tu specijalizaciju doterao do krajnosti.
Jedan vrlo uzak drutveni krug podelio je meu sobom uloge. Tu se mogu nai sva
zanimanja, sve sklonosti, svi kurioziteti koje odobrava savremena civilizacija, ali je
svaki od njih olien jednim jedinim predstavnikom. Nai prijatelji zapravo nisu bili
linosti, ve funkcije; u toj podeli su se nali vie zbog unutranjeg znaaja tih
funkcija nego zbog svojih sposobnosti. Tu su bili katolik, liberal, legitimista,
komunista ili, na drugom planu, gastronom, bibliofil, ljubitelj rasnih pasa (ili konja),
starog slikarstva i modernog slikarstva; i jo lokalni erudita, nadrealistiki pesnik,
muzikolog, slikar. U osnovi tih poziva nije bilo prave elje da se produbi odreeno
podruje saznanja; ako bi dva pojedinca, usled kakvog pogrenog manevra ili iz
zavisti, zauzela isto podruje ili razliita ali odve bliska podruja, jedina im je briga
bila da jedan drugog unite, i u to su unosili zadivljujuu upornost i estinu. Naprotiv,
posednici jasno razgranienih susednih imanja ili su jedan drugom u intelektualne
posete i iskazivali potovanje klanjanjem: svako je bio zainteresovan ne samo za
odbranu sopstvene uloge, ve i za usavravanje tog sociolokog menueta ije je
izvoenje priinjavalo neiscrpno zadovoljstvo drutvu Sao Paula.
Valja priznati da su neke uloge igrane sa izvanrednim poletom zahvaljujui spoju
nasledenog bogatstva, uroenog arma i steene prevejanosti, koji je poseivanje
salona inio tako prijatnim i, u isti mah, razoaravajuim. Ali potreba, koja je nalagala
da se popune sve uloge kako bi se izgradio mikrokosmos i igrala velika predstava
civilizacije, povlaila je i nekoliko paradoksa: ispostavilo se da je komunista bogati
naslednik lokalnog feudalnog sloja, i da jedno vrlo gordo i kruto drutvo ipak doputa
jednom od svojih lanova, ali samo njemu jer valja imati i avangardnog pesnika u
svojim redovima da izlazi na javna mesta sa svojom mladom ljubavnicom. Za neke
poloaje nije bilo vie kandidata, te su popunjeni na najgori mogui nain: kriminolog
je bio zubar koji je promenio sistem identifikacije u sudskoj policiji tako to je umesto
otisaka prstiju uveo otiske zuba; a monarhista je posvetio ivot sakupljanju primeraka
posua svih kraljevskih porodica u svetu: zidovi njegovog salona bili su prekriveni
tanjirima; ostavljeno je samo mesto za sef, gde je uvao pisma kojima su poasne
dame raznih kraljica iskazivale svoje zanimanje za njegove molbe da mu se pomogne
u upotpunjavanju kolekcije.
Ta specijalizacija visokog drutva ila je ukorak sa enciklopedijskom strau.
Obrazovani Brazil gutao je prirunike i popularizatorska dela. Umesto da se die jo
nadmonim ugledom Francuske u inostranstvu, nai ministri bi bolje uinili da su
pokuali da ga razumeju; ve tada on, avaj, nije toliko poivao na bogatstvu i
originalnosti naunog stvaralatva, jer je ono bilo u opadanju, koliko na talentu, kojim
su jo bili obdareni mnogi nai naunici, da se uine pristupanima teki problemi
ijem se reavanju tek skromno doprinelo. U tom smislu, ljubav koju je Juna
Amerika poklanjala Francuskoj odravala se zbog tajnog sporazuma zasnovanog na
istoj sklonosti da se potronja pretpostavi proizvodnji. Velika imena koja su tamo

66
oboavali: Paster, Kiri, Dirkem, sva su pripadala prolosti, dodue, dovoljno bliskoj
da opravda dugoroan kredit; ali kamatu od tog kredita dobijali smo samo u sitniu, i
to samo onda kad je rasipna klijentela vie volela da troi nego da ulae. Mi smo joj
samo priteivali trud da proizvodi.
alosna je konstatacija to to je Francuskoj, po svemu sudei, ak i ta uloga
intelektualnog meetara danas preteka. Zar smo u toj meri zatoenici jedne naune
perspektive nasleene iz XIX veka, gde je svako podruje misli dovoljno ogranieno
da jedan ovek opremljen tradicionalnim francuskim kvalitetima: optom kulturom,
ivahnou i sposobnou jasnog izraavanja, logikim duhom i knjievnim darom,
uspeva da ga obuhvati u celosti i, radei potpuno sam, da ga iznova promisli i izgradi
sintezu? Bilo da nas to raduje ili rastuuje, moderna nauka vie ne doputa takav
zanatski pristup. Nekad je zemlju mogao predstavljati jedan specijalista, a danas je
potrebna itava armija, koju mi nemamo; line biblioteke su postale muzejske
retkosti, ali nae javne biblioteke, bez prostora, bez sredstava, bez dokumentalistikog
osoblja, pa ak i bez dovoljno sedita za itaoce, vie odbijaju istraivae nego to im
pomau. Najzad, nauno stvaralatvo je danas timski, u velikoj meri anoniman rad, za
ta smo mi sasvim nepripremljeni jer smo odve zaokupljeni nastojanjem da
nastavimo lake uspehe naih starih virtuoza, iako se vreme promenilo. Da li e oni jo
dugo verovati da stil uvek moe nadomestiti odsustvo partiture?
Mlae zemlje su shvatile pouku. U ovom Brazilu koji je imao nekoliko blistavih
individualnih uspeha, dodue retkih: Euklida da Kunju, Osvalda Krusa, Cagasa, ViljaLobosa, kultura je doskora bila igraka za bogate. I zato to je toj oligarhiji bilo
potrebno javno mnenje graanskog i laikog nadahnua kako bi se suprotstavila
tradicionalnom uticaju crkve i vojske, kao i linoj moi, ona je stvorila univerzitet Sao
Paula i time kulturu uinila pristupanom irem krugu korisnika.
Kad sam doao u Brazil da bih uestvovao u radu te ustanove to dobro pamtim
gledao sam sa izvesnim nadmenim saaljenjem na poniavajue uslove u kojima su
radile moje tamonje kolege. Dok sam posmatrao svoje bedno plaene kolege,
prinuene da se bave raznim mutnim poslovima zarad golog opstanka, oseao sam
ponos to pripadam jednoj zemlji stare kulture, u kojoj su slobodne profesije bile
okruene jemstvima i ugledom. Nisam ni slutio da e, dvadeset godina kasnije, moji
siromani studenti zauzimati univerzitetske katedre, ponekad brojnije i bolje
opremljene od naih, i da e im na raspolaganju stajati biblioteke kakve bismo i mi
eleli da imamo.
A oni su doli izdaleka, ti ljudi i ene svih godita koji su se sa sumnjivom revnou
gurali na naim predavanjima: mladi ljudi u poteri za poloajima dostupnim samo s
diplomama koje im mi moemo uruiti; ili advokati, inenjeri, uspeni politiari koji
su se uplaili budue konkurencije ljudi sa univerzitetskim zvanjima i pourili da im
doskoe. Svi su bili nagrizeni nekakvim bulevarskim i destruktivnim duhom,
delimino nadahnutim otrcanom francuskom tradicijom parikog ivota iz prolog

67
veka, koju je uvelo nekoliko brazilskih roaka Mejaka i Halevija, ali jo vie to je
simptomatina crta drutvenog razvoja kakav je bio pariki u XIX veku, a kakav su
Sao Paulo i Rio de aneiro tada ponavljali za svoj raun ubrzanim ritmom
diferencijacije grada i sela; grad se razvijao na raun sela, a odatle je, za novopeene
graane, proizlazio zadatak da se otarase seljake naivnosti, koju u Brazilu XX veka
simbolizuje caipira to jest geak kao to su je u naem bulevarskom pozoritu
predstavljali itelji Arpaona ili Sarentonoa. Pamtim jedan primer tog sumnjivog
humora.
Na sredini jedne od tih ulica koje su bile gotovo seoske uprkos svojoj duini od trietiri kilometra i poetku u centru Sao Paula, italijanska kolonija postavila je
Avgustovu statuu. Bila je to bronzana reprodukcija, u prirodnoj veliini, antike
mermerne statue, zapravo ne naroito vredne, ali koja je zasluivala izvesno
potovanje u gradu gde nita drugo nije podsealo na istoriju stariju od prolog
stolea. itelji Sao Paula su, meutim, shvatili da ruka ispruena u znak rimskog
pozdrava znai: Ovde stanuje Karlito. U pravcu koji je pokazivala imperatorova
ruka, Karlos Pereira de Suza, bivi ministar i uticajan politiar, posedovao je jednu od
onih prostranih prizemnih kua, sagraenih od cigle i erpia i pokrivenu slojem
sivkastog krea koji se ljutio ve dvadeset godina, ali sa ukrasima u obliku spirala i
rua kojima je graditelj eleo da doara sjaj kolonijalnog doba.
Sloili su se i da Avgust nosi kratke pantalone, to je samo napola bila duhovitost, jer
veina prolaznika nije znala za kratku rimsku togu. Te prostodune ale irile su se
gradom sat posle otkrivanja spomenika i ponavljale su se istog dana uz tapkanje po
leima na otmenoj veernjoj predstavi bioskopa Odeon. Na taj nain se
buroazija Sao Paula (koja je uvela jednu bioskopsku predstavu nedeljno sa skupljim
ulaznicama, kako bi se zatitila od dodira s plebejcima) svetila to je, iz nehata,
omoguila stvaranje aristokratije italijanskih doseljenika, koji su pre pola veka doli
da na ulicama prodaju kravate, a danas su posedovali najupadljivije kue u Avenidi,
i koji su sponzorisali toliko komentarisanu bronzanu statuu.
Nai studenti su eleli sve da saznaju; ali, o kojem god podruju da je bilo rei,
smatrali su da samo najnovija teorija zavreuje da bude zapamena. Prezasieni svim
intelektualnim gozbama prolosti, koje su, dodue, poznavali samo iz uvenja jer
izvorna dela nisu itali, bili su uvek spremni da se odueve novim delima. U njihovom
sluaju, prikladnije je govoriti o modi nego o kulinarstvu: u njihovim oima, ideje i
doktrine nisu bile zanimljive po sebi, ve kao instrumenti prestia kojih se trebalo
doepati pre drugih. Deliti neku teoriju s drugima bilo je isto to i nositi ve vienu
haljinu; ovek je tako mogao izgubiti obraz. S druge strane, vladala je estoka
konkurencija i prava pomama za popularizatorskim i senzacionalistikim asopisima i
prirunicima, kako bi se obezbedili najekskluzivniji i najnoviji modeli iz podruja
ideja. Kao odabrani primerci akademskih ergela, moje kolege i ja esto smo bili u
neprilici: obueni da potujemo samo zrele ideje, ovde smo bili izvrgnuti napadima
studenata koji nisu imali pojma o prolosti, ali su uvek bili malo bolje obaveteni od

68
nas. Nisu imali prave sklonosti za erudiciju, niti su poznavali njenu metodu, ali su je
shvatali kao dunost; stoga su sve njihove disertacije, ta god da im je bila tema,
evocirale optu istoriju oveanstva, poinjui od antropoidnih majmuna i dotiui se
Platona, Aristotela i Konta, da bi se zavrile parafrazom nekog otunog svatopisca
ije je delo bilo utoliko vie cenjeno ukoliko je svojom nejasnoom dralo na
odstojanju druge plagijatore.
Univerzitet im je izgledao kao primamljiva ali otrovna voka. Tim mladim ljudima
koji nisu videli sveta i kojima uslovi, esto vrlo skromni, nisu davali nade da e
upoznati Evropu, doveli su nas, kao egzotine arobnjake, dvostruko omraeni sinovi
bogatih porodica: oni su, prvo, predstavljali vladajuu klasu, i drugo, svojim
kosmopolitskim stilom uzdigli su se iznad onih koji su ostali u selu, ali su se, u isti
mah, odvojili od nacionalnog ivota i nacionalnih tenji. Mi smo bili sumnjivi iz istih
razloga kao i oni; ali mi smo u svojim rukama donosili plodove znanja, pa su nas
studenti naizmenino izbegavali i dodvoravali nam se, as kao poklonici, as kao
pobunjenici. Svako od nas merio je svoj uticaj po znaaju male svite koja ga je
okruivala. Te grupe su meu sobom vodile rat za presti, a omiljeni profesori su bili
simboli, dobitnici ili rtve. To su pokazivale homenagens, to jest manifestacije u ast
uitelja, koje su se sastojale od rukova ili ajanki, utoliko dirljivijih to su za
prireivae podrazumevali znatna liavanja. Tokom tih sveanosti linosti i discipline
menjali su vrednost kao berzanske akcije, u zavisnosti od mesta na kojem su se one
odravale, broja uesnika i statusa prisutnih mondenskih i zvaninih linosti. A kako
je svaka velika zemlja imala u Sao Paulu ambasadu u obliku ugostiteljske radnje:
engleska ajdinica, beka ili parika poslastiarnica, nemaka pivara, prikrivene
namere izraavalesu se i izborom jedne od njih.
Divni studenti, a danas cenjene kolege, ako neki meu vama budu itali ove redove,
neka se ne osete uvredenima. Nazivajui vas u mislima, po vaem obiaju, linim
imenima, tako baroknim evropskom uhu, imenima to svojom raznovrsnou ukazuju
na privilegiju koju su jo imali vai oevi, da od svih cvetova hiljadugodinjeg
oveanstva sastave buket po svojoj elji: Anita, Kodna, Zenaida, Lavinija, Tais,
okonda, Dilda, Oneida, Lusila, Zenit, Sesilija, i vi, Egone, Mario-Vagneru,
Nikanore, Rij, Livijo, Dejmse, Azoru, Ahile, Deco, Euklide, Miltone, bez imalo
ironije se seam tog mucavog perioda. tavie, seam ga se sa zahvalnou jer me je
neem nauio: prednosti koje daje vreme vrlo su nepostojane. Razmiljajui o tome
ta je tada bila Evropa, a ta je danas, nauio sam, posmatrajui kako vi za nekoliko
godina prevaljujete intelektualno rastojanje za koje se moglo misliti da iziskuje vie
decenija, kako nestaju i kako se raaju drutva; nauio sam i to da se oni veliki
istorijski preokreti koji se u knjigama predstavljaju kao rezultat delovanja neznanih
sila u srcu tame, mogu ostvariti, u jednom svetlom trenutku, i smelom odlunou
aice nadarene dece.

69

etvrti deo
ZEMLJA I LJUDI

XII
Gradovi i sela
U Sao Paulu se ovek mogao baviti nedeljnom etnografijom. Dodue, ne Indijancima
u predgraima to je bilo obeanje bez pokria, jer su predgraa bila sirijska i
italijanska, a najblii izazov za etnologa, na pedesetak kilometara odatle, bilo je jedno
primitivno selo, iji su odrpani itelji svojom svetlom kosom i plavim oima odavali
skorije nemako poreklo; naime, oko 1820, grupe nemakih kolonista dole su u ovu
zemlju i nastanile se u njenim najmanje tropskim delovima. Tu su se oni nekako
stopili sa siromanim lokalnim seljatvom i u njemu izgubili, ali junije, u dravi
Santa Katarina, mala sela Johanvil i Blumenau uvala su pod araukarijama ambijent iz
prolog veka: kue s vrlo strmim krovovima nizale su se u ulicama koje su nosile
nemaka imena i govorio se samo nemaki jezik. Na terasama pivara, starci sa
zulufima i brkovima puili su dugake lule s porcelanskom glavom.
U okolini Sao Paula bilo je i mnogo Japanaca, kojima se nije moglo tako lako prii.
Ovamo su stizali nakon to bi ih regrutovala preduzea koja su zapoljavala
imigrante; ona su im obezbeivala putovanje i privremeni smetaj po dolasku, a zatim
su ih rasporeivala po farmama u unutranjosti, koje su bile neto izmeu sela i
vojnog logora. Tu se nalazilo sve to im je bilo potrebno: kola, radionice, ambulanta,
prodavnice, mesta za zabavu. Emigranti su provodili duge periode u delimino
dobrovoljnoj i sistematski podsticanoj izolaciji vraajui dug kompaniji i polaui
zaradu u njene blagajne. Posle mnogo godina, kompanija je uzimala na sebe da ih
vrati u zemlju predaka da tamo umru ili, kad bi je malarija preduhitrila, da tamo budu
sahranjeni. Sve je bilo organizovano tako da uesnici u toj velikoj pustolovini uopte
nemaju oseaj da su napustili Japan. Ne moe se, meutim, tvrditi da su interesi
preduzetnika bili prosto finansijske, ekonomske ili humanitarne prirode. Paljivo
ispitivanje geografskih karata otkrilo je potajne strateke zamisli koje su mogle
podstai stvaranje farmi. Izuzetno teak pristup kancelarijama preduzea Kaigai-IjuKumiai i Brazil-Tokahoka-Kumiai, i jo vee tekoe koje je trebalo savladati da
bi se prodrlo u mree gotovo tajnih hotela, bolnica, ciglana i pilana, koje su
omoguavale emigraciji da bude sama sebi dovoljna, i konano, u poljoprivredne
centre, zaklanjali su tajne namere; izolacija doseljenika na briljivo odabranim
mestima i arheoloka istraivanja (metodino obavljana uporedo s poljoprivrednim
radovima, s ciljem da se istaknu izvesne slinosti izmeu arheolokih tragova
ovdanjih uroenika i nalaza iz japanskog neolita) bili su, zapravo, tek sitne karike tih
vanih planova.

70
U srcu grada, neke pijace u narodnim etvrtima drali su iskljuivo crnci. Ili tanije
poto ta re nema nikakvog znaenja u zemlji u kojoj je velika rasna raznovrsnost
praena barem je tako bilo nekad odsustvom predrasuda, omoguila sve vrste
meavina: ovek se mogao vebati da razlikuje meance crnaca i belaca (mestios),
belaca i Indijanaca (caboclos) i Indijanaca i crnaca (cafusos). Proizvodi koji su se
nudili na prodaju ouvali su istiji stil: penetras, sita za brano od manioke, tipino
indijanske izrade, od labave bambusove osnove razapete na kruni drveni okvir;
abanicos, lepeze za raspirivanje vatre, takoe nasleene iz indijanske tradicije, koje je
prijatno prouavati jer svaka vrsta predstavlja domiljato reenje postavljenog zadatka
da se popustljiva i rastresita struktura palminog lia preobrazi u krutu i neprekidnu
povrinu, kadru da zahvata i pomera vazduh kad se njom snano razmahuje. Poto
ima vie naina da se taj problem rei, i vie vrsta palminog lia, mogu se praviti
kombinacije i odrediti svi zamislivi oblici, a zatim sakupljati primerci koji ilustruju te
male tehnoloke teoreme.
Postoje dve osnovne vrste palmi: kod jednih su listovi simetrino rasporeeni na obe
strane sredinje grane, a kod drugih se ire u lepezu. Prva vrsta namee dve metode:
ili se pokidaju listovi sa iste strane i zajedno upletu, ili se pak svaka grupa plete
zasebno, tako to se listovi saviju pod pravim uglom i vrhovi jednih prodenu kroz
donji deo drugih, i obrnuto. Tako se dobijaju dve vrste lepeza: nalik krilu i nalik
leptiru. Druga vrsta nudi vie mogunosti koje su uvek, iako u razliitim stepenima,
kombinacije dveju prethodnih, a rezultat ima oblik kaike, palete ili rue, i svojom
strukturom podsea na spljotenu punu.
Jo jedan naroito privlaan predmet na ulicama Sao Paula bio je figa. Figom,
smokvom, naziva se drevni mediteranski talisman u obliku nadlaktice koja se
zavrava akom stisnutom u pesnicu na takav nain da vrh palca izviruje izmeu prvih
zglavaka kaiprsta i srednjeg prsta. Posredi je, nesumnjivo, simbolika predstava
koitusa. Fige koje smo nali na pijaci bile su ukrasni privesci od ebonovine ili srebra,
ili predmeti veliki kao reklamne table, naivno oblikovani i ivopisno obojeni. Okaio
sam ih kao kakve vesele vrteke na plafon svoje kue, vile oker boje, u rimskom stilu
s poetka dvadesetog veka, smetene u gornjem delu grada. U nju se ulazilo kroz
hodnik od jasmina, a pozadi je bio stari vrt; zamolio sam vlasnika da na njegovom
kraju zasadi stabla banane, koja bi me uverila da se zaista nalazim pod tropskim
nebom. Nekoliko godina kasnije, simbolino bananite izraslo jeu malu umu iz koje
sam ubirao rod.
U okolini Sao Paula najzad su se mogli razgledati i sakupljati rustini obiaji:
prolene svetkovine, kad se sela ukraavaju zelenim palminim liem i
komemorativne borbe izmeu mourosa i cristosa, verne portugalskoj tradiciji;
povorke s kartonskom laom papirnih jedara nau catarineta; hodoaa u udaljene
parohije koje pruaju utoite gubavcima i gde u terevenkama teku potoci pinge,
alkohola od eerne trske koji se veoma razlikuje od ruma i pije se ist ili kao batida,
to jest pomean sa sokom od limuna, dok meleski bardi u izmama i ljatavim

71
odelima, strahovito pijani, uz zvuk bubnjeva izazivaju jedni druge na dvoboj u kojem
su oruje satirine pesme. Bilo je i drugih verovanja i praznoverja koja bi valjalo
pomenuti: leenje mika pomou zlatne alke; podela svih namirnica u dve nespojive
grupe: comida quente, comida fria, topla hrana i hladna hrana, a ima i drugih
kodljivih spojeva: riba i meso, mango i alkohol, banana i mleko.
Meutim, u unutranjosti drave zanimljivije je baviti se jedinstvenim oblicima koje
je podsticalo jedno drutvo u nastajanju nego tragovima mediteranskih tradicija. Tema
je uvek ista: prolost i sadanjost, ali za razliku od klasinog etnografskog
istraivanja, koje nastoji da sadanjost objasni pomou prolosti, ovde je, izgleda,
fluidna sadanjost rekonstruisala vrlo stare etape evropske evolucije. Kao u vreme
merovinke Francuske, moglo se videti kako se komunalni, urbani ivot raa u
latifundijskim selima.
Velika naselja koja su tad nastajala nisu liila na dananje gradove, toliko istroene da
je u njima teko otkriti tragove njihove posebne istorije, i stopljene u jedan sve
homogeniji oblik u kojem se istiu samo administrativne podele. Naprotiv, ovek je
mogao posmatrati gradove kao to botaniar posmatra biljke: po imenu, izgledu i
strukturi svakog od njih mogla se odrediti pripadnost ovoj ili onoj velikoj porodici
carstva koje je ovek dodao prirodi urbanog carstva.
Tokom XIX i XX veka, pokretni izreckani prsten pionirskog napredovanja lagano se
pomerao sa istoka na zapad i s juga na sever. Godine 1836, samo je sever, to jest
podruje izmeu Rija i Sao Paula, bio postojanije naseljen i poinjalo je kretanje ka
sredinjem delu drave. Dvadeset godina kasnije, kolonizacija je na severoistoku
prodirala u Moanu i Paulistu, a 1886. je naela Arakvaru, Alta Sorokabanu i
Noroeste. U tim podrujima se jo 1935. funkcija rasta stanovnitva pela uporedo s
proizvodnjom kafe, dok je u starim oblastima severa osipanje stanovnitva pedeset
godina unapred najavljivalo propadanje zemlje: demografsko opadanje poelo je da se
osea ve 1920, a iscrpljena zemlja je naputena 1854. godine.
Taj ciklus korienja prostora odgovarao je istorijskom razvoju ije je osnovno
obeleje bilo jednako neutemeljeno. Izgleda da je samo u velikim gradovima na obali,
Riju i Sao Paulu, urbano irenje imalo dovoljno vrstu osnovu da bi postalo
nepovratan proces: Sao Paulo je 1900. godine imao 240.000 stanovnika, 1920. njihov
broj je dostigao 580.000 hiljada, osam godina kasnije premaio je milion i do danas se
jo jednom udvostruio. U unutranjosti su se, meutim, urbane vrste raale i
iezavale; provincija se istovremeno naseljavala i raseljavala. Premetajui se s
jednog mesta na drugo, stanovnitvo se nije uvek uveavalo, ali je menjalo drutvenu
vrstu; uporedno postojanje gradova-fosila i gradova koji su tek u zaetku omoguilo
je da se, na ljudskom planu i u krajnje kratkim vremenskim granicama, posmatraju i
prouavaju preobraaji nita manje uzbudljivi od paleontolokih uporeivanja faza
evolucije organizovanih bia koje su, du geolokih slojeva, trajale milionima stolea.

72
im se napusti obala, valja stalno imati na umu da se u poslednjih sto godina Brazil
vie preobraavao no to se razvijao.
U imperijalnoj epohi, ljudi nisu nastanjivali velike povrine, ali su bili dobro
rasporeeni. Da su priobalni ili susedni gradovi ostali mali, oni iz unutranjosti bili bi
danas daleko vitalniji. Usled jednog istorijskog paradoksa koji esto odve olako
zaboravljamo, opta oskudnost saobraajnih sredstava podsticala je razvoj onih
najgorih; kad je konj bio jedino prevozno sredstvo, oseali smo manji otpor prema
protezanju takvih putovanja na itave mesece umesto na dane ili nedelje i prema
odlasku na ona mesta na koja samo mazga sme da se zaputi. Unutranjost Brazila
ivela je nesumnjivo sporim, ali u isti mah i kontinuiranim ivotom; lae su plovile
rekama s precizno utvrenim redom vonje, u malim etapama koje su trajale vie
meseci; a putevi koji su 1935. bili potpuno zaboravljeni, poput onog od Kujabe do
Gojasa, jo pre sto godina su sluili ivom saobraaju karavana od kojih je svaki imao
pedeset do sto mazgi.
Ako se izuzmu najudaljenija podruja, opustelost centralnog Brazila poetkom XX
veka ni u kom sluaju nije odraavala prvobitnu situaciju: to je bila cena intenzivnog
naseljavanja priobalnih podruja i oivljavanja saobraaja u njima, to jest cena
zainjanja modernog ivota; u unutranjosti je razvoj bio vrlo teak; ona je, zapravo,
nazadovala umesto da napreduje sebi svojstvenim usporenim ritmom. Plovidba na
paru je skratila puteve i irom sveta zbrisala nekad slavne luke; moemo se zapitati da
li e avionski saobraaj, navodei nas da preskaemo nekadanje etape kao u igri trule
kobile, izazvati sline promene. Na kraju krajeva, doputeno je sanjati da mehaniki
napredak sam mora da isporui otkupninu u kojoj prebiva naa nada: moda emo ga
naterati da sitnom monetom usamljenosti i zaborava plati za prisnost koje nas je liio.
U manjim razmerama, unutranjost drave Sao Paulo i susednih podruja odslikavala
je te promene. Bez sumnje, nije vie bilo ostataka gradova-tvravica, koji su nekad
podizani da bi se osiguralo vlasnitvo nad jednom provincijom i iz kojih su se zaeli
mnogi brazilski gradovi na obali ili na rekama: Rio de aneiro, Viktorija,
Florijanopolis na svom ostrvu, Baija i Fortaleca na rtu; Manaus i Obidos na obali
Amazona; ili Vilja Bela u Mato Grosu, ije ruevine, povremeno nastanjene
Indijancima iz plemena Nambikvara, jo postoje blizu Gvapore: to je nekad bio slavni
garnizon jednog kapetana ikare capito de mato na bolivijskoj granici, to jest
upravo na onoj liniji koju je papa Aleksandar VI simbolino povukao 1493. da bi, u
jo nepoznatom Novom svetu, razgraniio podruja oko kojih su se otimale panska i
portugalska kruna.
Na severu i na istoku isticalo se nekoliko rudarskih gradova koji su danas naputeni i
iji ruevni spomenici crkve u stilu plamenog baroka iz XVIII veka svojom
raskoi odudaraju od okolne pustoi. Zahuktali u vreme eksploatacije rudnika, danas
umrtvljeni, oni kao da se upinju da u svakoj upljini i svakom nabora svojih izuvijanih
stubova, svojih zabata sa spiralama i statua u draperijama, sauvaju delie bogatstva

73
koje ih je gurnulo u propast: eksploatacija blaga skrivenog u zemlji plaena je
pustoenjem prirode, naroito uma koje su snabdevale topionice gorivom. Rudarski
gradovi su se gasili gotovo trenutno, poput umskog poara koji nema vie ime da se
hrani.
Drava Sao Paulo doziva u seanje i druge dogaaje: borbu jezuita i plantaera u XVI
veku, kad su se te dve grupe zalagale svaka za svoju verziju naseljavanja. Stvaranjem
indijanskih naselja, prvi su eleli da otrgnu Indijance od divljatva i da ih, pod svojom
upravom, okupe u neku vrstu komunalnog ivota. U nekim zabitim oblastima, ta prva
brazilska sela mogu se prepoznati po imenima aldeia ili misso, a jo lake po
irokom i funkcionalnom planu gradnje: u sreditu je crkva koja dominira etvrtastim
trgom od nabijene zemlje, obraslim travom (largo de matriz); oko njega se ulice seku
pod pravim uglom, a u njima su niske kue zamenile nekadanje indijanske kolibe.
Kivni na svetovnu vlast misija koja je zauzdavala njihovu otimainu i liavala ih
ropske radne snage, planteeri fazendeiros su kretali u kaznene ekspedicije da bi
rasterali svetenike i Indijance. Time se moe objasniti jedna posebna osobina
brazilske demografije: ivot u selima koja su nasledila aldeias odravao se u
najsiromanijim podrujima, dok drugde, tamo gde je vladala estoka otimaina oko
plodne zemlje, stanovnitvu nije preostalo nita drugo do da se zbije oko gospodareve
kue, u kolibama od slame i erpia, koje su sve bile jedna drugoj nalik kao jaje jajetu
i gde je vlasnik mogao drati na oku sve svoje kolone. Du nekih eleznikih linija,
gde su graditelji, u odsustvu komunalnog ivota, bili prinueni da proizvoljno postave
stanice u pravilnim razmacima i da im daju imena abecednim redom: Buarkina,
Felisidade, Limao, Marilija (oko 1935, kompanija Paulista stigla je do slova P), i
danas se dogaa da na pruzi od vie stotina kilometara voz zastaje samo po kljuu,
to jest na stanicama koje opsluuju jednu fazendu i na kojima se okuplja itavo
stanovnitvo tog kraja: Cave Bananal, Cave Konseisao, Cave Elisa...
Ponekad su, pak, plantaeri, rukovoeni verskim pobudama, odluivali da deo plodne
zemlje prepuste parohiji. Tako je nastajao patrimonio, naselje stavljeno pod zatitu
nekog sveca. Druga takva naselja imala su svetovni karakter; vlasnik bi odluio da
postane povoador ili akplantador de cidade: uzgajiva, ali ne poljoprivrednih
proizvoda, nego grada. On bi gradu dao svoje ime: Paulopolis, Orlandija, ili bi ga, iz
politike raunice, stavio pod zatitu neke slavne linosti: Presidente-Prudente,
Kornelio-Prokopio, Epitako-Pesoa... Naime, ak i tokom svog kratkog ivota, ta
naselja su nalazila naina da vie puta promene ime, a svaka od etapa podjednako je
otkrivala njihov nastanak i razvoj. U poetku je to bio obian lokalitet nazvan po
nekoj kulturi koja se gajila usred ikare: Batatis, Krompir, ili po nedostatku goriva za
zagrevanje kazana na kakvom pustom mestu: Feijo-Cru, Prean Pasulj, ili po tome
to je nekom koje krenuo na dug put ba tu ponestalo zaliha: Arroz-sem-Sal, Pirina
bez soli. A onda bi neki pukovnik zvanje tedro deljeno velikim posednicima i
politiarima poeleo da stekne izvestan uticaj, te bi, na nekoliko hiljada hektara
dobijenih u koncesiju, okupio, unajmio, zavrbovao ljude bez stalnog mesta boravka i

74
Prean Pasulj bi postao Leopoldina ili Fernandopolis. Gradi nastao iz hira i
slavoljubivosti kasnije bi zakrljao i nestao: ostalo bi samo ime za nekolicinu ruevnih
kua u kojima se gasilo stanovnitvo napadnuto malarijom i ankilostomijazom. Ili bi
se, pak, razvio grad koji bi stekao kolektivnu svest i zaboravio da je nastao kao neija
igraka i sredstvo: stanovnitvo nedavno doseljeno iz Italije, Nemake i drugih
krajeva osetilo bi potrebu za korenima i stalo da trai u renicima elemente nekog
uroenikog imena, obino iz jezika plemena Tupi, koje bi mu, u njegovim oima,
dalo prekolumbovski ugled: Tanabi, Votupuranga, Tupao ili Ejmore...
Mrtve varoice na rekama, rtve eleznice u kojima ipak tu i tamo opstaju tragovi
jednog promaenog ciklusa: u poetku krme i hangari na obali, koji su vodiima
piroga pruali zatitu od indijanskih napada, a zatim, s nailaskom malih parobroda,
portos de lenha, gde su na svakih tridesetak kilometara pristajali brodovi s lopaticama
i kotlom da bi se snabdeli drvetom; i najzad, rene luke na dva kraja plovne deonice i
na mestima gde plovidbu onemoguuju brzaci ili vodopadi centri za pretovar.
Godine 1935. postojale su dve vrste gradova koji su jo uspevali da ostanu u ivotu i
da, u isti mah, sauvaju tradicionalni izgled: pousos, gradovi na raskrima, i bocas
de serto, drela ikare, na krajevima puteva. Kamioni su ve poinjali da
zamenjuju stara prevozna sredstva, karavane mazgi i zaprena kola; oni su koristili
iste rave puteve, to ih je prisiljavalo da stotinama kilometara voze u prvoj ili drugoj
brzini, ritmom teglee marve, i da se zaustavljaju na istim mestima; na tim stanicama
su se okupljali oferi u zamaenim odelima i tropeirosi odeveni u kou.
Putevi nisu opravdali naa oekivanja. Njihovo poreklo je bilo aroliko: stari
karavanski putevi nekad su sluili za prevoz kafe, alkohola od eerne trske i eera u
jednom smeru, i soli, suenog povra i brana u drugom; tu i tamo bi na njima
iskrsnuo kakav registro usred ikare: drvena prepreka okruena kolibama, gde je
nekakva sumnjiva vlast u liku odrpanog seljaka naplaivala putarinu; a time se mogu
objasniti i druge, skrivenije mree: estradas francos, na kojima se izbegavalo
plaanje; i najzad, estradas mulados, to jest putevi mazgi, i estradas boiadas, putevi
za kola s volovskom zapregom. Na ovima se esto moglo uti, tokom dva-tri sata,
jednolino i muno kripanje da nesviknut ovek poludi koje je proizvodilo trenje
osovine kola to su se lagano pribliavala. Taj drevni model zaprenih kola, uvezen u
XVI veku iz sredozemnog sveta gde se nije nimalo promenio od preistorijskih
vremena, sastojao se od jednog tekog sanduka s rudom, iji su pleteni zidovi bili
poloeni direktno na vrstu osovinu s punim tokovima bez paoca. Teglee ivotinje
vie je iscrpljivao piskavi otpor koji je osovina pruala sanduku nego vuenje svega
toga zajedno.
I staze su uglavnom nastale neplanski, neprestanim prolaenjem ivotinja, kola i
kamiona koji su se kretali u priblino istom pravcu i koji su uvek bili izloeni udima
kie, odrona i bujne vegetacije, te su nastojali da prokre put najbolje prilagoen
okolnostima: zamren splet jaraka i golih padina, nekad spojenih i irokih stotinak

75
metara, poput kakvog bulevara u srcu ikare slinog cevenolskim putevima kojima se
stoka vraa sa ispae, a nekad rasprenih na sve etiri strane horizonta, tako da ovek
nije mogao znati koju od tih Arijadninih niti treba da prati ako ne eli da se, posle
tridesetak kilometara preenih tokom vie sati pogibeljnog napredovanja, izgubi usred
peska ili movare. U sezoni kia te su se staze pretvarale u movarne kanale pune
gustog blata, i njima se nije moglo proi; a onda bi prvi kamion koji bi uspeo da se
provue napravio u glini duboke brazde kojima bi sua za tri dana podarila
postojanost i vrstinu betona. Vozila koja bi pola za njim nisu imala drugog izbora do
da postave svoje tokove u te lebove i da ih se dalje dre, to je bilo mogue pod
uslovom da su imala isti razmak tokova i istu visinu poda kao i njihov prethodnik.
Ako je razmak bio isti a asija nia, sredina staze bi se uskoro izdigla i vozilo bi se
nalo nasukano na vrstoj zemlji koja se morala razbijati pijucima. A ako se razmak
razlikovao, vozilo se danima moralo kotrljati s tokovima na razliitim visinama: s
jedne strane upalim u leb, a s druge izdignutim, te bi mu stalno pretila opasnost da se
prevrne.
Jo se seam jednog putovanja na kojem se Rene Kurten oprostio od svog novog
forda. an Mogije i ja smo predloili da idemo sve dok kola budu mogla da prou.
Izlet se zavrio na hiljadu petsto kilometara od Sao Paula, u kolibi jedne porodice iz
indijanskog plemena Karaja, na obalama Aragvaje; u povratku su pukle prednje
opruge i vozili smo se sto kilometara s motorom postavljenim na samu osovinu, a
tokom narednih esto smo ga poduprli gvozdenom ploom koju nam je iskovao jedan
seoski zanatlija. Ali pre svega pamtim one sate paljive vonje po noi sela su,
naime, bila retka na prilazima Sao Paulu i Gojasu kad nas je u svakom trenutku
mogao izdati usek izabran meu desetak koji su nam bili na raspolaganju. Najednom
je u tami izreetanoj treperavim zvezdama iskrsnuo pouso: njegove elektrine sijalice
napajale su se malim motorom ije bismo brektanje razaznali vie sati ranije da nije, u
naem uhu, bilo pomeano s nonim zvucima ikare. Krma nam je ponudila svoje
gvozdene krevete ili mree za spavanje, a u zoru smo preli rua direita etapnog grada,
cidade viajante, s njegovim kuama, prodavnicama i trgom na kojem su se nalazili
regates i mascates: trgovci, lekari, zubari, pa ak i putujui belenici.
U dane sajma tu vlada velika ivost: na stotine seljaka iz zabitih mesta naputaju tom
prilikom svoje kolibe zajedno s itavim porodicama i kreu na put od vie dana koji
e im omoguiti da, jednom godinje, prodaju tele, mazgu, kou od tapira ili pume,
nekoliko vrea kukuruza, pirina ili kafe, i da u zamenu za to ponesu kui komad
pamune tkanine, malo soli, neto gasa za lampu, i poneki metak za puku.
U pozadini se pruala visoravan obrasla iprajem i retkim grmljem. Bila je malo
proreena skoranjom erozijom krenje ume je poelo tek pre pola veka koja kao
da se pri tom poslu oprezno sluila lakom sekirom. Razlike od nekoliko metara u
nivou tla ukazuju na poetak terasa i na puteve planinskih bujica. Nedaleko od jednog
irokog ali plitkog vodenog toka pre udljive poplave nego reke sa stalnim koritom
dve-tri paralelne avenije oiviavaju bujne posede oko ranerskih kua od erpia,

76
pokrivenih crepom i iskriavih od penaste beline krenog premaza, koju jo vie istiu
smei prozorski okviri i odsjaj purpurnog tla. Ve od prvih kua, koje zbog svojih
proelja izreetanih velikim nezastakljenim, gotovo uvek irom otvorenim prozorima
lie na zasvodene pijace, poinju livade obrasle otrom travom koju je stoka popasla
do korena. Spremajui se za sajam, organizatori su obezbedili zalihe stone hrane:
suvo lie eerne trske ili mlade palme uvezane granjem i vlatima trave. Posetioci
logoruju izmeu tih kockastih blokova, uz svoja kola s punim tokovima, okovana
ekserima po obodu. Novi pleteni zidovi i krov od volovske koe zategnute uadima
pruali su tokom putovanja zaklon koji je ovde dopunjen strehom od palminog lia
ili atorom od belog platna u produetku kola. Napolju, na otvorenom, kuvaju se
pirina, crni pasulj i suvo meso; goliava deca trkaraju izmeu nogu volova dok ovi
vau trsku ije im ilavo lie tri iz usta poput zelenkastih mlazeva vode.
Nekoliko dana kasnije svi odlaze; putnici su se razili po ikari; pouso spava pod
suncem; godinu dana seoski ivot e predstavljati samo nedeljno komeanje vilas de
domingo, koje su radnim danima zatvorene; kavaljeri se tu susreu nedeljom na
raskru puteva, gde se nalaze jedna krma i nekoliko koliba.

XIII
Pionirska zona
U unutranjosti Brazila, takvi prizori se pruaju unedogled im se udaljimo od obale
ka severu ili zapadu, tamo gde se ikara protee sve do paragvajskih movara ili do
uma nalik tunelima oko pritoka Amazona. Sela postaju sve reda a prostori koji ih
razdvajaju sve iri: as su ogoljeni, i to je campo limpo, ista savana, a as obrasli
bunjem i zbog toga nazvani camposujo, prljava savana, ili jo cerrado i caatinga,
to su dve vrste makije.
U pravcu juga, to jest drave Parane, postepeno udaljavanje od tropa, uzdizanje
zemlje i vulkansko poreklo dubljih slojeva tla stvorili su, na razliite naine, drukije
predele i drukije oblike ivota. Tu nalazimo, jedne kraj drugih, ostatke uroenikog
stanovnitva u blizini civilizovanih sredita i najmodernije oblike unutranje
kolonizacije. Upravo u toj zoni severne Parane preduzimao sam svoja prva
istraivaka putovanja.
Dvadeset i etiri sata putovanja bila su uveliko dovoljna da se dospe, s one strane
granice drave Sao Paulo obeleene rekom Paranom, do velike umerene i vlane
zimzelene ume koja se tako dugo suprotstavljala nadiranju plantaera; ljudi su je
potedeli svog prisustva otprilike do 1930, ako se izuzmu indijanske druine koje su i
tada po njoj lutale i nekoliko usamljenih pionira, uglavnom siromanih seljaka koji su
na malim krevinama uzgajali kukuruz.

77
Kad sam doao u Brazil, taj region se upravo otvarao, pre svega pod uticajem jednog
britanskog preduzea koje je od vlade dobilo prvu koncesiju od milion i po hektara,
poto se obavezalo da izgradi puteve i eleznicu. Englezi su nameravali da tu teritoriju
isparceliu i da je prodaju emigrantima koji su uglavnom dolazili iz srednje i istone
Evrope, i da zadre vlasnitvo nad eleznicom koja bi se izdravala prevozom
poljoprivrednih proizvoda. Taj eksperiment je 1935. bio u toku; pruga je redovnim
tempom napredovala kroz umu: 50 km na poetku 1930, 125 na kraju, 200 u 1932,
250 u 1936. Otprilike na svakih petnaestak kilometara postavljana je stanica okruena
jednim kvadratnim kilometrom zemlje na kojem bi nicao grad. On se s vremenom
naseljavao, te bi ovek, idui tim putem, prolazio kroz Londrinu, najstariji grad s ve
3000 stanovnika, Novi Dancig s 90, Rolandiju sa 60 i najnoviji, Araponhas, koji je
1935. imao jednu kuu i jednog jedinog itelja: nekog Francuza, pekulanta u zrelim
godinama, sa iradom i vojnikim izmama iz rata 19141918. Od Pjera Monbega,
velikog poznavaoca te pionirske pruge, uo sam da je Araponhas 1950. imao 10.000
stanovnika.
Kad se tim krajem prolazi na konju ili kamionom, novoizgraenim putevima koji
vijugaju du vrhova planinskih venaca kao rimski putevi u Galiji, nemogue je
primetiti da je nastanjen: izduene parcele prostiru se, s jedne strane, do puta, a s
druge do potoka koji postoji u dnu svake doline; tek dole, blizu vode, poinju ljudska
naselja; derrubada krevina lagano se penje uz obronke, dok je sam put, simbol
civilizacije, obavijen gustim umskim pokrivaem koji e jo nekoliko meseci ili
godina prekrivati vrhove breuljaka. Ali, u dolinama su se prve etve, uvek
basnoslovne na toj ljubiastoj i neispoenoj zemlji zvanoj terra roxa, ubirale izmeu
poloenih debala velikog drvea i panjeva. Zimske kie su preuzele na sebe da ih
rastvore u plodan humus, a njega su zatim, gotovo trenutno, razvlaile du padina
zajedno sa onim koji je hranio iezlu umu i koji je samo njeno korenje moglo
zadrati na mestu. Koliko e godina proi deset, dvadeset ili trideset? dok ova
hananska zemlja ne dobije izgled jalovog i pustog predela?
U tom asu, emigranti su se predavali radosnom zanosu izobilja; pomeranijske ili
ukrajinske porodice koje jo nisu imale vremena da za sebe naprave kuu, te su s
domaim ivotinjama delile sklonite od dasaka na obali potoka pevale su
hvalopojke toj udotvornoj grudi iju su estinu najpre morale ukrotiti kao kakvog
divljeg konja da bi kukuruz i pamuk nosili plodove umesto da se izgube u bujnom
rastinju. Jedan nemaki ratar plakao je od radosti dok nam je pokazivao umarak
limunovih stabala nikao iz nekoliko semenki. Naime, te ljude sa severa nije zbunjivala
samo plodnost zemlje, ve i neobinost kultura koje su poznavali samo iz bajki. Kako
se ta zemlja nalazi na granici izmeu tropske i umerene zone, neznatna visinska
razlika proizvodi osetne klimatske promene: sve se moglo uzgajati jedno kraj drugog,
biljke iz zaviaja i one amerike; opinjeni agrarnom raznovrsnou, oni su, jedno uz
drugo, gajili penicu i eernu trsku, lan i kafu...

78
Mladi gradovi bili su potpuno nordijski; nova imigracija pridruivala se staroj:
nemaka, poljska, ruska, u manjem stepenu italijanska, koja se jedva sto godina ranije
okupila na jugu drave oko Kuritibe. Kue od dasaka ili etvrtasto otesanih debala
podseale su na srednju i istonu Evropu. Dugaka kola, koja su imala etiri toka s
paocima i konjsku zapregu, zamenila su iberijske volovske dvokolice. I tu su ljude
vie zaokupljali obrisi budunosti koja se uobliavala ubrzanim ritmom nego ti
neoekivani ostaci prolosti. Bezoblian prostor poprimao je, iz dana u dan, gradsku
strukturu; on se diferencirao kao embrion delei se u elije koje su se grupisale prema
posebnim funkcijama. Londrina je ve bila ureen grad s glavnom ulicom, poslovnim
centrom, zanatskim kvartom i stambenom zonom. Ali koji su tajanstveni formativni
inioci dejstvovali na pustim terenima kakvi su bili Rolandija, i jo vie Araponhas,
ta je to gurnulo odreene vrste stanovnika u jednom pravcu, a neke druge u drugom,
ukalupljujui svaku zonu u jednu funkciju i nameui joj odreen poziv? U
proizvoljno iskrenim pravougaonicima u srcu ume, ulice pod pravim uglom u
poetku sve lie jedna na drugu: geometrijske trase, liene osobenosti. A ipak, jedne
su centralne, druge periferijske; neke su paralelne s prugom ili putem, a neke su
upravne u odnosu na njih; tako se prve nalaze na pravcu kojim se odvija saobraaj, a
druge ga presecaju i koe. Trgovina i poslovi opredelie se za prve koje su izvesno
privlanije za muterije i klijente; a iz suprotnog razloga, privatne stambene kue i
neke javne slube vie e voleti druge u koje e i biti odbaene. Te dve suprotnosti:
izmeu centralnog i perifernog, s jedne strane, i paralelnog i upravnog s druge,
odreuju svojim kombinovanjem etiri razliita naina gradskog ivota koji e, kao
generatori uspeha i neuspeha, oblikovati budue stanovnike privilegujui jedne i
obeshrabrujui druge. A to nije sve; pokazuje se da stanovnika ima dve vrste: jedni su
skloni ivotu u masi i za njih e neka zona biti utoliko privlanija ukoliko je u njoj
izraenija urbanizacija; drugi su usamljenici koji najvie dre do slobode; tako e
nastati nova suprotnost koja e onu prvu uiniti jo sloenijom.
Na kraju, treba imati na umu i tajanstvene inioce koji deluju u svim gradovima tako
to ih guraju ka zapadu i osuuju njihove istone etvrti na bedu ili propadanje. To je
moda jednostavan izraz onog kosmikog ritma koji je od samih poetaka proimao
oveanstvo nesvesnim verovanjem da je smer kretanja sunca pozitivan, a obrnuti
smer negativan; da prvi odaje red, a drugi nered. Ve dugo ne oboavamo sunce i
prestali smo da povezujemo glavne strane sveta s magijskim svojstvima: bojama i
vrlinama. Ali, iako se na euklidski duh pobunio protiv kvalitativnog shvatanja
prostora, velike astronomske pa ak i meteoroloke pojave deluju, nezavisno od nas,
na regione jednim neprimetnim ali neizbrisivim koeficijentom; za sve ljude pravac
istok-zapad oznaava uspeh; a za stanovnike umerenih podruja severne polulopte,
sever je sedite hladnoe i tame, a jug toplote i svetlosti. Nita od svega toga ne
ispoljava se u racionalnom ponaanju svakog pojedinca. Ali gradski ivot prua
neobian kontrast. Iako predstavlja najsloeniji i najistananiji oblik civilizacije
zahvaljujui tome to, tokom svog ivotnog ciklusa, ostvaruje izuzetnu ljudsku

79
koncentraciju na malom prostoru, on u svoj lonac sruuje nesvesne stavove koji su,
svaki za sebe, beskrajno mali, ali zbog broja pojedinaca koji ih sa istog razloga i na
isti nain iskazuju postaju kadri da proizvedu krupna dejstva. Stoga bi irenje gradova
sa istoka na zapad i polarizacija raskoi i bede prema toj osi ostali neshvatljivi kad ne
bismo priznali tu privilegiju ili kob gradova da, poput mikroskopa, zahvaljujui
poveavanju koje im je svojstveno, istisnu na otricu kolektivne svesti mikrobsko
komeanje naih drevnih i jo ivih predrasuda.
Uostalom, jesu li to uopte predrasude? U takvim sklonostima vie vidim znak
mudrosti po kojoj su se divlji narodi spontano upravljali i naspram koje je moderna
pobuna istinsko ludilo. Oni su esto umeli da postignu duhovnu harmoniju po
najmanjoj ceni. Kojih bismo mrcvarenja i nepotrebnih nerviranja mogli sebe potedeti
kad bismo priznali realne uslove svog ljudskog iskustva i injenicu da potpuno
oslobaanje od njegovih okvira i ritma nije u naoj moi? Prostor ima svoje osobene
vrednosti, kao to i zvuci i mirisi imaju boje, a oseanja teinu. To traganje za
korespondencijama nije pesnika igra niti mistifikacija (kao to se neko odvaio da
napie povodom soneta o samoglasnicima, danas klasinog primera za lingvistu koji
poznaje osnovu ne boja fonema jer su one razliite za svakog pojedinca ve
odnosa koji ih povezuju i koji doputaju ogranien raspon mogunosti); ono znalcu
pokazuje najnovije podruje ije mu istraivanje moe doneti bogata otkria. Ako
ribe, poput estete, razlikuju svetle i tamne mirise, i ako pele prevode svetlosne
intenzitete u teinu tama je za njih teka a svetlost laka dela slikara, pesnika ili
muziara, mitovi i simboli divljaka moraju nam izgledati, ako ne kao vii, ono bar kao
najtemeljniji, jedini uistinu zajedniki oblik saznanja iji je zaotreni vrh, i nita vie
od toga, nauna misao: ona je prodornija zato to je izbruena injenicama, ali po
cenu gubitka sutine, a njena delotvornost poiva na njenoj moi da prodre dovoljno
duboko kako bi njen instrumentarij mogao potpuno da prati glavu.
Sociolog moe da potpomogne taj razvoj globalnog i konkretnog humanizma. Naime,
velikim manifestacijama drutvenog ivota i umetnikim delima zajedniko je to to
se raaju u ravni nesvesnog ivota, u prvom sluaju zato to su kolektivne, a u
drugom uprkos tome to su individualne; ali ta razlika ima drugorazredni znaaj, ona
je ak prividna, jer je prve proizvela sama javnost, a drugi su proizvedeni za javnost, i
jer upravo javnost i jednima i drugima daje zajedniki imenilac i odreuje uslove
njihovog stvaranja.
Nije, dakle, samo re o tome da imamo prava na metaforiko poreenje veoma esto
pravljeno izmeu jednog grada i jedne simfonije ili pesme; ti objekti imaju istu
prirodu. Moda jo artificijelniji, grad se smeta tamo gde se susreu prirodno i
vetako. Poput neke zajednice ivotinja koje zatvaraju svoju bioloku istoriju u svoje
granice i istovremeno je oblikuju svim svojim namerama misleih bia, grad svojim
postankom i oblikom u isti mah pripada biolokom produavanju vrste, organskoj
evoluciji i estetskom stvaralatvu. On je istovremeno objekt prirode i subjekt kulture;
pojedinac i grupa; doivljeno i sanjano: ljudska stvar u pravom smislu.

80
U tim sintetizovanim gradovima junog Brazila, tajna i nepopustljiva volja koja se
objavila razmetajem kua, specijalizacijom saobraajnih arterija i novim stilom
kvartova izgledala je utoliko znaajnija to je protivreila hiru iz kojeg je nastao itav
poduhvat. Londrina, Novi Dancig, Rolandija i Araponhas roeni iz odluke tima
inenjera i finansijera stupali su polako u konkretnu raznovrsnost jednog istinskog
poretka, kao Kuritiba sto godina ranije i kao, moda, Gojana danas.
Kuritiba, glavni grad drave Parana, pojavila se na karti onog dana kad je vlada
odluila da podigne grad: zemljite kupljeno od vlasnika podeljeno je na parcele
dovoljno jevtine da privuku talas stanovnitva. Isti sistem je primenjen i kasnije, kad
je dravi Minas trebalo podariti njen glavni grad Belo-Orizonte. S Gojanijom se vie
rizikovalo, zato to je prvobitni cilj bio da se, poev od nule, napravi savezna
prestonica Brazila.
Otprilike na treini rastojanja koje, u vazdunoj liniji, deli junu obalu od toka
Amazona, prostiru se ogromne visoravni koje su bile zaboravljene tokom itava dva
veka. U doba karavana i rene plovidbe one su se mogle prei za nekoliko nedelja da
bi se stiglo do rudnika na severu; tako se dolazilo do obala Aragvaje, a zatim se
brodom sputalo do Belema. Jedini svedok tog drevnog provincijskog ivota, mali
glavni grad drave Gojas po kojem je ona i dobila ime, dremao je na hiljadu
kilometara od obale, gotovo odseen od nje. U zelenom predelu kojim je dominirao
hiroviti obris brda s perjanicama palmi, ulice s niskim kuama sputale su se niz
obronke izmeu bati i trgova, gde su konji prolazili ispred crkava sa ukraenim
prozorima, napola ambara, napola zvonika. Kolonade, gipsani ukrasi, zabati, uvek
svee premazani penastim slojem nalik na ulupano belance s primesom be, oker,
plave ili ruiaste boje, podseali su na barokni stil iberijskih pastorala. Jedna reka je
tekla izmeu obala obraslih mahovinom, tu i tamo odronjenih od teine lijana, banana
i palmi koje su zaklanjale naputene kue; ali to bujno rastinje nije toliko davalo
kuama izgled oronulosti koliko je njihovim propalim proeljima darovalo tiho
dostojanstvo.
Ne znam da li zbog tog besmisla treba aliti ili mu se treba radovati: vlasti su odluile
da zaborave Gojas, njegovu okolinu, njegove strmeni i njegovu zastarelu ar. Sve je to
bilo odve malo, odve staro. Dinovski poduhvat o kojem se sanjalo trebalo je da
pone od nule, na neispisanoj tabli. Ona je pronaena sto kilometara istono odatle u
obliku visoravni koju su pokrivale samo otra trava i trnovito bunje, kao da je bila
pogoena maljem reenim da uniti svaku faunu i da se obrauna s rastinjem. Nikakve
pruge, nikakvog puta kojim bi se ovek tamo odvezao; staze su bile pogodne samo za
dvokolice. Simboliki kvadrat sa stranicama od sto kilometara upisan je na kartu kao
sedite savezne oblasti u ijem e se centru izgraditi budua prestonica. Poto nikakva
prirodna prepreka nije ometala arhitekte, ovi su mogli da rade na licu mesta umesto na
nacrtu. Obrisi grada iscrtani su na zemlji; prvo je beleen opseg, a onda su u njega
upisivane razne zone: stambena, administrativna, trgovaka, industrijska i ona
posveena zabavi. Zabava je uvek vana u pionirskom gradu; zar nije postojalo

81
vreme, oko 1925, kad je Marilija, roena iz slinog poduhvata, na esto kua imala
gotovo stotinu bordela, koje su uglavnom nastanjivale Francesinhas u XIX veku
one i asne sestre inile su dva udarna krila naeg uticaja u inostranstvu; Kej d'Orsej
je to dobro znao, te je 1939. namenio znatan deo svojih tajnih fondova propagiranju
takozvanih lakih revija. Neki od mojih bivih kolega nee me demantovati ako
podsetim da su osnivanje univerziteta u Riju Grande do Sul, najjunijoj brazilskoj
dravi, i prvenstvo francuskih profesora na njemu poivali na naklonosti prema naoj
knjievnosti i naoj slobodi koju je jednom mladom buduem diktatoru tokom
njegovog boravka u Parizu usadila izvesna ne odve vrla gospoica.
Iz dana u dan, itave stranice novina bile su prekrivene oglasima. Objavljivano je
osnivanje Gojanije; oko plana tako podrobnog kao da je posredi bio stogodinji grad,
nabrajane su prednosti obeane stanovnitvu; putevi, eleznica, vodovod, kanalizacija
i bioskopi. Ako se ne varam, u poetku je ak neko vreme, godine 19351936,
zemljite nueno besplatno onim kupcima koji su pristajali da plate trokove prenosa.
Naime, belenici i trgovci nekretninama bili su prvi vlasnici.
Otiao sam u Gojaniju 1937. Na beskrajnoj ravnici koja je liila na pusto zemljite i
bojno polje naikano elektrinim stubovima i zemljomerskim koevima moglo se
videti stotinak novih kua razbacanih na sve etiri strane sveta. Najvaniji je bio hotel,
etvrtasto zdanje od betona koje je, usred te pustoi podsealo na aerodromsku zgradu
ili kakvo malo utvrenje; ovek bi ga rado nazvao tvravom civilizacije u jednom
ne vie prenosnom ve direktnom znaenju, koje je od takve upotrebe poprimilo
izrazito ironinu vrednost. Naime, po varvarstvu i nehumanosti nita nije moglo biti
ravno tom pustinjskom zatvoru. Ta graevina bez ikakvih ari bila je suta suprotnost
Gojasu; nikakva istorija, nikakvo trajanje, nikakva navika nisu ispunjavali njenu
pusto niti ublaavali njenu krutost; ovek se tu oseao kao na stanici ili u bolnici,
uvek kao prolaznik, nikad kao gost ili stanovnik. Samo strah od kataklizme mogao bi
opravdati izgradnju takvog kazamata. Jedna kataklizma se zapravo ve dogodila, a
utanje i nepokretnost koji su je okruivali produavali su opasnost. Civilizator
Kadmo bee posejao zmajeve zube. Sad se oekivalo da iz te zemlje, koju je
izranjavio i sprio dah udovita, niknu ljudi.

XIV
Letei ilim
Seanju na veliki hotel iz Gojanije danas se pridruuju druga, koja svedoe o
krajnostima raskoi i bede, o besmislu ovekovih dobrovoljnih, ili tanije, sve vie
nametnutih odnosa sa svetom. Ponovo sam naao hotel iz Gojanije, ali uvean mimo
svih proporcija, u jednom drugom gradu koji nije bio nita manje proizvoljan, jer su
politike raunice i neprestani priliv stanovnitva uinili da Karai za tri godine, do

82
1950, uvea broj itelja s 300.000 na 1.200.000; i on se nalazi usred pustinje: na
istonom kraju neplodne ravnice koja se protee od Egipta do Indije liavajui
ogromnu povrinu nae planete njenog ivog epiderma.
U poetku ribarsko selo, a zatim, sa engleskom kolonizacijom, mala luka i trgovaki
grad, Karai je 1947. unapreden u rang prestonice. U dugim avenijama nekadanjeg
logora s redovima zajednikih ili individualnih kasarni ove druge su bile privatni
stanovi inovnika ili oficira horde izbeglica, svaka izolovana u sopstvenoj enklavi
od pranjavog rastinja, spavale su na otvorenom i provodile bedan ivot na ploniku
uprljanom ispljuvcima betela, dok su persijski milioneri podizali za zapadne poslovne
ljude vavilonske palate. Mesecima su od jutra do mraka prolazile povorke mukaraca i
ena u dronjcima (u muslimanskim zemljama segregacija ena je manje verski obiaj
a vie znak buroaskog prestia, te najsiromaniji i nemaju pravo na pol), svako
natovaren korpom sveeg betona koju e izruiti u kameni sanduk, a zatim se vratiti
do mealice da je ponovo napuni i napravi novi krug, bez i najmanjeg predaha. Svako
netom zavreno krilo stavljano je na raspolaganje klijenteli, jer je soba s punim
pansionom dnevno kotala vie nego to je iznosila mesena radnika plata; tako je za
devet meseci amortizovana cena gradnje luksuznog hotela. Valjalo je, dakle, raditi
brzo i preduzimai nisu mnogo lupali glavu oko toga to blokovi nisu dobro
usklaeni. Oigledno se nita nije promenilo od doba kad su satrapi terali robove da
odnose blato i nagomilavaju cigle za izgradnju klimavih palata ukraenih frizom za
koji je uvek mogla posluiti kao model povorka nosaa korpi iji su se obrisi ocrtavali
naspram neba na vrhu skela.
Iako je trgovaka, indistrijska i diplomatska klijentela bila tek nekoliko kilometara
udaljena od uroenikog ivota (koji je u toj pustinji i sam bio vetaka tvorevina
civilizacije), to rastojanje je za nju bilo nepremostivo zbog nepodnoljive vlage
monsuna koji se stalno spremao, a nikad nije dolazio, i jo vie zbog opasnosti od
dizenterije Karachi tummy", kako su je zvali Englezi te je smalaksavala od
vruine i dosade u betonskim kotlovima zvanim sobe. Izgledalo je da su pri izgradnji
hotela preduzimai manje brinuli o ekonomiji a vie o tome kako da dezinfikuju eliju
svaki put kad je napusti ljudska jedinka koja je u njoj, u stadijumu larve, provela
nekoliko nedelja ili meseci. Moje pamenje je odmah prevalilo tri hiljade kilometara
da bi tu sliku uporedilo sa onom iz hrama boginje Kali, najstarijeg i najposeenijeg
svetilita u Kalkuti. Tamo se, pored smrdljive bare, u atmosferi dvorca uda i surove
trgovake eksploatacije u kojoj se odvijao indijski narodni verski ivot, pored bazara
pretrpanih pobonim litografijama u boji i boanstvima od oslikanog gipsa, uzdizao
moderan karavanseraj koji su izgradili verski preduzimai za smetaj hodoasnika: to
je rest-house, dugaak hodnik od betona podeljen na dva dela, za mukarce i za ene;
du njega se niu postolja koja slue kao kreveti, i ona od golog betona; ponosno mi
skreu panju na slivnike i dovod tekue vode: kad se taj ljudski tovar probudi i kad
ga poalju da se klanja i moli za izleenje ankira i ireva, gnojnih i otvorenih rana,
sve se to spere jakim mlazom vode iz mrka, i osveene tezge su spremne da prime

83
novu isporuku; izvesno je da se nikad osim u koncentracionim logorima s ljudima
nije do te mere postupalo kao s mesom u klanicama.
A to je tek prolazno mesto. Malo dalje, u Narajanganju, preraivai jute rade u
dinovskoj paukovoj mrei, meu beliastim nitima koje vise niz zidove i lebde u
vazduhu; odatle odlaze u coolie lines, korita od cigala, bez svetla i bez poda, u kojima
ivi est do osam osoba u pregracima omeenim odvodima, pod vedrim nebom; sve
se to ispira triput dnevno da bi se uklonila neistoa. Drutveni napredak tei da
umesto te formule uvede workers' quarters, zatvore u kojima dva ili tri radnika dele
elije veliine tri sa etiri metra. Svuda uokolo su zidovi, a naoruana policija uva
kapije; kuhinja i trpezarija su zajednike: korita od golog betona, koja se mogu prati
mrkovima, gde svako pali svoju vatru i jede uei u mraku.
Kad sam stupio u svoju prvu profesorsku slubu u Landesu, pokazali su mi jednog
dana ivinarnike posebno ureene za tovljenje gusaka: svaka ivotinja je bila
zatvorena u tesnu eliju i svedena na kanal za varenje. Ovde sam video to isto, uz
dvostruku razliku: nisam posmatrao guske, nego mukarce i ene, i njih nisu tovili
nego su ih izgladnjivali. Ali, u oba sluaja je odgajiva priznavao samo jednu
aktivnost svojih pitomaca, tamo poeljnu, ovde neizbenu: tamni, neprovetreni
pregraci nisu bili pogodni ni za odmor, ni za dokolicu, ni za voenje ljubavi. Obini
prikljuci na gradski slivnik ta zamisao je proistekla iz shvatanja da se ljudski ivot
moe svesti na funkciju izluivanja.
Jadni Istok! U tajnoj Daki imao sam prilike da vidim graanske kue: neke od njih su
bile raskone i podseale su na njujorke prodavnice starina iz Tree avenije; druge su
bile imune, opremljene stoiima od ratana, stolnjacima s resama i porcelanskim
posuem L. u staraki dom u Boa-Kolombu. Neke su bile u starinskom stilu, nalik
naim siromanijim vikendicama; u njimaje kuhinju zamenjivalo ognjite od nabijene
zemlje u dnu blatnjavog dvorita; a tu su bili i trosobni stanovi za imunije mlade
brane parove u zgradama koje su kao jaje jajetu nalikovale onima to ih servisi za
obnovu tedljivo podiu u atijonu-na-Seni ili u ivoru, samo to su u Daki sobe bile
od golog betona, kao i kupatilo, s prostim dovodom vode, a nametaj je bio majuniji
nego u sobi neke devojice. uei na betonskom podu, pri svetlosti slabe sijalice
koja je visila s plafona o goloj ici, o, Hiljadu i jedna noi, prstima sam ubacivao u
usta veeru punu drevne slasti: najpre khichuri, pirina i sitno soivo koje se na
engleskom zove pulse, i koje se na pijacama prodaje u vreama punim viebojnih
zrna; zatim nimkormu, ivinu spremljenu u sosu; changri can, jako zauljen i zainjen
ragu od krupnih raia i onaj s tvrdo kuvanim jajima, dimer tak, sa sosom od
krastavaca zvanim shosha; na kraju, desert, firni, sutlija.
Bio sam gost jednog mladog profesora; tu su bili i njegov zet, koji nas je posluivao
za stolom, jedna sluavka i jedna beba, kao i ena mog domaina, koja se
emancipovala od pardaha: utljiva i plaljiva kao srna, krotko je podnosila sarkazme
kojima je njen mu potvrivao njeno skoranje osloboenje i zbog ije sam grubosti

84
patio koliko i ona; uporno je traio od nje da mi, kao etnografu, pokae svoje donje
rublje; na kraju je posluala, izvadila rublje iz ormana i pruila mi ga. Malo je
nedostajalo da je i svue, toliko mu je bilo stalo da se dodvori Zapadu o kojem nije
nita znao.
Video sam, dakle, kako se pred mojim oima pojavljuje lik sutranje Azije radnikih
gradova i jevtinih stanova, Azije koja proteruje svaku egzotiku i pridruuje se, posle
pomraenja od pet hiljada godina, onom stilu modernog i efikasnog ivota koji je
moda izmislila u treem milenijumu, i koji se zatim rairio po zemljinoj kori da bi, u
savremeno doba, zastao u Novom svetu, te ga jo poistoveujemo sa Amerikom iako
je 1850. nastavio svoj hod ka zapadu i dospeo do Japana, a danas, poto je obiao oko
sveta, i do svog rodnog mesta.
U dolini Inda, lutao sam meu onim oskudnim tragovima najstarije kulture Istoka koje
su potedeli vekovi, pesak, poplave, salitra i arijske najezde: Mohenjo-Daro, Harapa,
otvrdla ispupenja od cigala i krhotina. Kako uznemiruje taj prizor antikih aidarskih
baraka! Besprekorno trasirane ulice koje se seku pod pravim uglom; radnike etvrti
sa istovetnim stanovima; industrijske radionice za mlevenje brana, za taljenje i
seenje metala i za proizvodnju glinenih pehara iji su parii i danas rasuti po tlu;
optinski ambari koji zauzimaju (kako bismo rado rekli, prebacujui se kroz vreme i
prostor) vie blokova; javna kupatila, kanalizacija i septike jame; stambene etvrti,
prilino udobne ali liene svake ari. Nema spomenika, nema velikih skulptura; samo
sitni ukrasi i dragoceno kamenje ukazuju na jednu umetnost bez tajanstva i bez velike
dubine, namenjenu bogatakim potrebama za razmetanjem i ulnim zadovoljstvom.
Sve zajedno podsea posetioca na prednosti i mane kakvog velikog modernog grada i
najavljuje napadnije oblike zapadne civilizacije koji se danas ugledaju, ak i u Evropi,
na Sjedinjene Amerike Drave.
Godi nam pomisao da je posle etiri-pet hiljada godina istorije jedan ciklus obiao pun
krug; da se gradska, industrijska, graanska civilizacija, zaeta u gradovima na Indu,
nije tako mnogo razlikovala po svom dubokom nadahnuu od one kojoj je bilo sueno
da, posle dugog evropskog mirovanja u stadijumu larve, dostigne svoj najpotpuniji
oblik na drugoj strani Atlantika. U svojoj mladosti, Najstariji svet je ve iscrtavao lik
Novog.
Zazirem od povrnih kontrasta i olake ivopisnosti; njihova re ne traje dugo. Ono to
nazivamo egzotikom odaje nejednakost ritma; posle nekoliko vekova, taj raskorak
postaje vaan i privremeno zaklanja sudbinu koja je mogla biti i zajednika da su se
ostvarile tenje Aleksandra Velikog i grkih kraljeva sa obala Jumne, skitskog i
partskog carstva, rimskih pomorskih ekspedicija do obala Vijetnama i kosmopolitskih
pohoda mongolskih careva. Kad avion preleti Sredozemno more i doe do Egipta, oko
je u prvi mah iznenaeno ozbiljnom simfonijom zeleno-smeih palmi i zelene vode
za koju najzad oseamo da je opravdano zovemo Nil svetlog peska i ljubiastog
mulja; a sela viena iz vazduha iznenauju jo vie nego prirodni predeo: rasplinutih

85
granica, ona izgledaju kao sloen nered kua i uliica koji nam potvruje da smo na
Istoku. Nije li to suta suprotnost Novom svetu, panskom kao i anglosaksonskom,
koji je u XVI kao i u XX veku jasno pokazao sklonost prema geometrijskim
planovima?
Posle Egipta, pogled na Arabijsko poluostrvo prua niz varijacija na jednu temu:
pustinju. Najpre se iz opalnog peska uzdiu stene nalik sruenim zamkovima od
crvene cigle, a zatim se pojavljuju sloeni motivi u obliku poloenih stabala ili
tanije, algi ili kristala iscrtani paradoksalnim vijuganjem pustinjskih ponornica:
umesto da udrue svoje vode, one ih rasipaju u tanke ogranke. Jo dalje, zemlju kao
da je izrovala neka udovina ivotinja u oajnikom pokuaju da besnim udarcima
pete iz nje istera malo vode.
Kako su nene boje tog peska! Reklo bi se da je pustinja nainjena od ive puti: boje
breskve, sedefa, presne ribe. Voda u Akabi, inae prava blagodet, presijava se
nemilosrdnim tvrdim plavetnilom, dok se stenoviti masivi, nepogodni za bilo kakav
ivot, prelivaju u mekim, golubijim tonovima.
Krajem popodneva, pesak se postepeno gubi u magli: kao kakav nebeski pesak, ona
vie pripada zemlji nego plavo-zelenoj prozranosti neba. Pustinja gubi svoje vijuge i
neravnine, i stapa se sa sutonom kao ogromna, jednolina ruiasta masa, jedva neto
gua od vazduha. Pustinja je samoj sebi postala pusta. Malo-pomalo, magla
pobeuje: nema vie nieg osim noi.
Posle sletanja u Karaiju, dan svie nad lunarnom i nepojmljivom pustinjom Thar;
pomaljaju se grupice polja, jo sasvim opkoljene velikim pustinjskim prostranstvom.
Pri punoj dnevnoj svetlosti, kulture se spajaju i pokazuju neprekidnu povrinu
ruiastih i zelenih tonova, nalik plemenitim, izbledelim bojama kakvog drevnog
tkanja izlizanog od duge upotrebe i neumorno krpljenog. To je Indija.
Iako nepravilne, parcele nisu nimalo neuredne po obliku i boji. Kako god da ih
grupiemo, one ine skladnu celinu, kao da je neko dugo razmiljao pre no to je
povukao mee: neto poput Kleovih geografskih sanjarija. Sve je to tako neobino,
tako izvanredno i proizvoljno doterano, uprkos ponavljanju trojne teme koja povezuje
sela, prugasta polja i movare okruene umarcima.
Pri sletanju u Delhi moe se posmatrati saet prikaz romaneskne Indije: ruevine
hramova sred jarkozelenog bunja. Zatim poinju poplave. Voda izgleda tako
nepokretna, gusta i muljevita da pre podsea na naftu to je isplivala na povrinu
nekakve vode koja je, zapravo, jedino tlo. Nadleemo Bihor s njegovim stenovitim
breuljcima i umama, a onda poinje delta: obraen je svaki pedalj zemlje, i svako
polje izgleda kao medaljon od zelenog zlata, svetlucavo i bledo pod vodom koja ga
natapa, savreno uokvireno tamnom ivom ogradom. Nigde otrog ugla, sve su strane
zaobljene, a ipak se uklapaju jedna u drugu kao elije ivog tkiva. Kako se
pribliavamo Kalkuti, sve je vie malih sela: kolibe su nabacane poput mravljih jaja u

86
aurama od zelenila iju jarku boju jo pojaavaju tamnocrveni crepovi na nekim
krovovima. Pri sletanju opaamo da pljuti kia.
Posle Kalkute letimo nad deltom Bramaputre: reno udovite, ija je masa tako
izuvijana da lii na kakvu ivotinju. Svuda uokolo, u nedogled, polja su iezla pod
vodom; ostala su samo polja jute; ona iz aviona izgledaju kao kvadrati mahovine koji
svojom sveinom pomrauju zelenilo. Sela okruena drveem pomaljaju se iz vode
kao buketi. Primeujemo da po vodenoj povrini vrve amci.
Smetena izmeu peska bez ljudskih stvorenja i ljudi bez tla, Indija, zemlja ljudi,
pokazuje svoje dvostruko lice. Slika koju o njoj mogu da steknem tokom osam sati,
koliko traje put od Karaija do Kalkute, konano razdvaja Indiju od Novog sveta. Tu
nema strogih etvorougaonika Srednjeg zapada ili Kanade, istovetnih jedinica
dopunjenih, uvek na istom kraju, preciznim obrisima farmi; a pogotovo nema tamnog
baruna tropske ume koju su jedva naeli drski upadi pionirskih oblasti. Evropljaninu
na prvi pogled izgleda bliska ova zemlja izdeljena na bezbroj parcela i zasejana do
poslednjeg pedlja. Ali ti razliveni tonovi, nepravilni obrisi njiva i pirinanih polja koji
se neprestano ponavljaju u razliitim pravcima, te nejasne, kao vie puta prepeglane
ivice, deo su istog ilima koji nam kad se uporedi s jasnije razgranienim oblicima i
bojama evropskog seoskog predela ovde izgleda kao nalije.
Jednostavna slika; ali ona prilino dobro objanjava poloaje koje Evropa i Azija
zauzimaju naspram zajednike civilizacije (i poloaj te civilizacije naspram njenog
amerikog izdanka). U najmanju ruku, ako se posmatraju materijalni aspekti, jedna
izgleda kao nalije druge; jedna je uvek dobijala, druga gubila; kao da je, iz istog
poduhvata, jedna izvukla sve prednosti i ostavila drugoj da poanje bedu. U jednom
sluaju (ali koliko e to potrajati?) postojan rast stanovnitva omoguio je
poljoprivredni i industrijski napredak, a sredstva su se mnoila bre nego potroai; u
drugom je ista takva revolucija, poev od XVIII veka, vodila stalnom smanjivanju
pojedinanih zahvatanja iz mase dobara koja je ostajala relativno nepromenjena. Zar
Evropa, Indija, Severna i Juna Amerika ne iscrpljuju sve mogue kombinacije
geografskog okvira i naseljenosti? Naspram amazonske Amerike, tropskog podruja
koje je siromano ali nenaseljeno (drugo ublaava prvo) stoji Juna Azija, jednako
tropska i siromana, ali i prenaseljena (drugo oteava prvo), kao to u kategoriji
umerenih zemalja Severna Amerika, sa ogromnim prirodnim bogatstvom i relativno
malom naseljenou, stoji naspram Evrope, koja raspolae relativno malim
bogatstvom, ali vrlo velikim brojem stanovnika. Kako god da posmatramo te
injenice, Juna Azija uvek ostaje rtvovani kontinent.

87

XV
Gomile
Bilo da su posredi mumificirani gradovi Starog sveta ili fetalni gradovi Novog, navikli
smo da za gradski ivot vezujemo najvie materijalne i duhovne vrednosti. Veliki
gradovi Indije su jedna zona; ali ono ega se stidimo kao kakve ljage, to smatramo
gubom, ovde predstavlja gradsku injenicu dovedenu do njenog krajnjeg izraza:
nagomilavanje miliona pojedinaca koje je samo sebi cilj, bez obzira na realne uslove.
Smee, nered, promiskuitet, stenjenost; ruevine, straare, blato, prljavtina;
isparenja, balega, mokraa, vake, izmet, organski glib: sve ono od ega bi grad
trebalo da nas zatiti, sve to mrzimo, sve od ega se obezbeujemo po visokoj ceni,
svi nusproizvodi zajednikog ivota ovde nikad ne ograniavaju naseljavanje ljudi.
Oni su ovde pre prirodna sredina neophodna da bi grad napredovao. Ulica, uliica i
sokae svakom pojedincu su dom u kojem sedi, spava, nabavlja hranu uprkos
gnjecavom ubretu. Ono ga ne odbija ve, naprotiv, stie domainski status time to
su ga toliki ljudi izluili, istisnuli, izgazili i izgnjeili.
Kad god izaem iz svog hotela u Kalkuti, opsednutog kravama, s prozorima koji
kukama slue kao legla, postajem sredite baleta koji bih smatrao smenim kad on u
meni ne bi izazivao toliko saaljenja. U njemu se moe uoiti nekoliko prizora, a
svakom da je peat jedna velika uloga:
ista cipela, koji se baca pred moje noge;
deai koji juri ka meni unjkajui: one anna, papu, one annal
bogalj, gotovo go da bi mu se bolje videli patrljci;
podvoda: British girls, very nice;
prodava klarineta;
nosa iz Nju-Marketa koji me preklinje da sve kupim;
iako nije neposredno zainteresovan, anasi koje bi zaradio pratei me omoguili bi mu
da neto pojede. Podrobno navodi ta se sve tamo moe kupiti, sladei kao da je sva ta
roba namenjena njemu: Suit-cases? Shirts? Hose?...
I na kraju, itav odred malih odrpanaca, koji nude da pozovu riku, gari, taksi. Taksija
ima na svaka tri metra du plonika. Ali, ko zna? Moda sam ja neka visoka linost
koja ih nee udostojiti pogleda... Da i ne pominjem povorku piljara, vlasnika radnji,
ulinih prodavaa sitne robe kojima prolazak stranca najavljuje raj: moda e neto
prodati.
Neka onaj ko bi hteo da ismeva ili da se ljuti dobro pripazi da ne poini svetogre.
Zaludno je osuivati te groteskne pokrete, to preklinjanje praeno mnotvom grimasa,
zloinaki je ismejavati ih; u njima treba videti klinike simptome agonije. Jedna
jedina napast, glad, kriva je za to oajniko ponaanje; ona goni i seoske gomile
prema Kalkuti koja je zbog toga za nekoliko godina uveala broj stanovnika od dva na
pet miliona; ona nagomilava begunce u hodnicima stanica, gde ih vidimo iz voza,

88
nou, kako spavaju na peronima umotani u belo platno koje im je danas odea, a sutra
e im biti pokrov; ona daje traginu snagu pogledu prosjaka koji se ukrta s vaim
kroz metalne reetke kupea prve klase, postavljene tu sa istim zadatkom kao i
naoruani vojnik koji ui na stepenicama da vas zatiti od nemute molbe jednog
jedinog stvorenja, jer bi se ona mogla preobratiti u gromoglasan mete ako bi vaa
samilost nadjaala opreznost i pruila ukletima nadu na milostinju.
Evropljanin koji ivi u tropskoj Americi postavlja sebi mnoga pitanja. On posmatra
prvobitne odnose izmeu oveka i geografske sredine; sami oblici ljudskog ivota
neprestano mu nude teme za razmiljanje. Ali odnosi meu ljudima su mu poznati jer
pripadaju onom istom poretku koji ga je i ranije okruivao. U Junoj Aziji mu se,
naprotiv, ini da je dospeo u podruje gde ovekovo pravo da neto zahteva od sveta i
ljudi vie nema nikakvog smisla.
Svakodnevni ivot neprestano pobija sve predstave o ljudskim odnosima. Nudi vam
se sve, sve se preduzima, ljudi izjavljuju da su sposobni za sve, a ne znaju nita. Tako
ste odmah primorani da drugom poreknete ljudske osobine istinoljubivosti, potovanja
ugovora i sposobnosti da se on ispuni. Rickshaw boys vam nude da vas odvedu gde
god hoete, iako ne znaju put nita bolje nego vi. Kako da se obuzdate i da ih ne
posmatrate kao ivotinje koliki god bili vai ljudski obziri i ustruavanje dok ste se
peli u nosiljku kad vas oni sami na to navode svojim nerazumnim ponaanjem?
Opte prosjaenje je jo vea nevolja. Vie se ne usuujete da nekom pogledate u oi
iz istog poriva da uspostavite dodir s drugim ljudskim biem, jer e se najmanje
zaustavljanje protumaiti kao slabost, kao pristajanje na neije molbe. Ton prosjaka
koji doziva sa-HIB! neobino lii na onaj kojim opominjemo dete haj-DEE!,
pojaavajui glas i sputajui ga na poslednjem slogu, kao da kaemo: Ama, zar ne
vidi, zar ti ne bode oi da sam ovde, da prosim pred tobom i da neto od tebe
oekujem? ta se pravi lud? Gde ti je pamet? Uverenje da je situacija jasna kao dan
tako je potpuno da u njemu iezava element preklinjanja. Moe se samo prihvatiti
objektivno stanje stvari, prirodan odnos izmeu njega i mene iz kojeg bi milostinja
morala proistei sa istom nunou koja, u fizikom svetu, povezuje uzroke i
posledice.
Tu nas partner ponovo primorava da mu osporimo ljudskost koju bismo toliko eleli
da mu priznamo. Sve polazne situacije koje definiu odnose izmeu dve osobe su
pogrene, pravila drutvene igre su naruena, ne postoji nain da se neto zapone.
Naime, ak i kad bismo hteli da se ponaamo prema tim nesrenicima kao prema sebi
ravnima, oni bi se pobunili protiv te nepravde: oni ne ele jednakost s nama; oni mole,
preklinju da ih zgnjeite svojim dostojanstvom, jer od poveanja razmaka koji vas deli
oekuju neku mrvicu (engleski to tano iskazuje: bribery), utoliko veu ukoliko je
vee rastojanje izmeu vas; to je vii poloaj na koji su vas postavili, to se vie
nadaju da e to nita koje od vas trae postati neto. Oni ne zahtevaju pravo na ivot;

89
sama injenica da preivljavaju izgleda im kao nezasluena milostinja koja se jedva
moe opravdati time to e se monima ukazati poast.
Oni, dakle, i ne pomiljaju na ravnopravnost. Ali, ak ni ljudska bia ne mogu podneti
taj neprestani pritisak, tu domiljatost uvek spremnu da vas prevari, da vas obradi,
kako bi od vas neto izvukla lukavstvom, laima ili kraom. Kako da ovek na to
ogugla? Naime, bezizlaznost se sastoji upravo u tome to su svi ti postupci razliiti
naini moljenja. I upravo zato to je osnovni stav prema vama molba, ak i kad vas
pokradu, ta situacija je potpuno nepodnoljiva, i nisam u stanju, koliko god me je
zbog toga stid, da odagnam poreenje izmeu izbeglica koje s prozora svoje palate
ujem po itav dan kako stenju i plau pred vratima premijera umesto da nas isteraju
iz naih soba, dovoljno prostranih za nekoliko porodica i crnih gavranova sa sivim
vratovima to bez prestanka graku po drveu Karaija.
Taj poremeaj ljudskih odnosa Evropljaninu u prvi mah izgleda nepojmljiv. Mi
suprotnost meu klasama zamiljamo kao borbu ili napetost, kao da je polazna ili
idealna situacija pruala reenje tih antagonizama. Ali ovde re napetost nema
nikakvog smisla. Nita nije napeto, odavno je puklo sve to je moglo biti napeto.
Rascep je odvajkada tu, i to odsustvo dobrih starih vremena, iji bi se ostaci mogli
traiti i za ijim bi se povratkom moglo udeti, ostavlja oveka na milost i nemilost
jednom jedinom ubeenju: svi ljudi koje susreemo na ulici upravo propadaju. Da li
bismo ih mogli naas zadrati na toj strmini ako bismo im dali i sopstvenu kou s
leda?
A ako bismo ba hteli da i tu vidimo napetost, slika koju bismo dobili ne bi bila nita
manje turobna. Onda bismo, naime, morali priznati da tolika napetost onemoguava
ravnoteu: u okvirima datog sistema ako se ne zapone s njegovim ruenjem
stanje stvari se ne moe preokrenuti. Istog trena gubite ravnoteu naspram molitelja
koje treba odbiti ne iz prezira, ve zato to vas poniavaju svojim oboavanjem, to
ele da vam podare jo vie velianstva, jo vie moi, u udnovatom uverenju da
svako, makar i neznatno poboljanje njihove sudbine moe proistei samo iz stostruko
veeg poboljanja vae. Kako nam postaje jasno poreklo takozvane azijske surovosti!
Da nisu sve one lomae, pogubljenja i muenja, oni hirurki instrumenti smiljeni da
nanesu nezaceljive rane, posledica jedne stravine igre, ulepavanja gnusnih odnosa u
kojima vas ponizni pretvaraju u stvar time to sami hoe da budu stvar, i obrnuto?
Razmak izmeu krajnje raskoi i krajnje bede razbija ljudske dimenzije. Preostaje
samo drutvo u kojem oni to ni za ta nisu sposobni preivljavaju nadajui se svemu
(kako je san o duhu iz Hiljadu i jedne noi tipino istonjaki!), i u kojem oni to na
sve polau pravo ne nude nita.
U takvim uslovima nije neobino to nam ti ljudski odnosi, neuporedivi sa onima koji
po naem (odve esto iluzornom) uverenju definiu zapadnu civilizaciju, izgledaju
as neljudski, as nedovoljno ljudski, poput odnosa koje uoavamo u dejim
aktivnostima. Taj tragini narod nam, barem po nekim aspektima, izgleda detinjast: za

90
poetak, po ljubaznosti svog pogleda i osmeha. Tu je i ravnodunost prema linom
izgledu, dostojanstvu i dranju, krajnje neobina kod svih tih ljudi koji sede ili lee u
bilo kom poloaju; sklonost prema drangulijama i svemu to sija; naivno i
predusretljivo ponaanje ljudi koji etaju ulicama drei se za ruke, javno mokre
uei i usisavaju sladunjavi dim iz svojih ilama; magian presti raznih potvrda i
svedoanstava i zajedniko uverenje da je sve mogue, koje koijai (i optije, svi oni
ije usluge koristimo) odaju svojim neumerenim potraivanjem i brzom spremnou
da se zadovolje etvrtinom ili desetinom onoga to su traili. Na ta se vi uopte
moete poaliti?, upitao je jednom, preko svog prevodioca, guverner istonog
Bengala uroenike iz brda Citagonga, koje su izjedali boletine, oskudna ishrana,
siromatvo i muki progoni muslimana; oni su odgovorili: Na hladnou...
Hteone hteo, svaki Evropljanin u Indiji nae se okruen zavidnim brojem mukih
slugu, momaka za sve, koje nazivaju bearers. Treba li njihovu udnju da budu na
usluzi tumaiti sistemom kasta, tradicionalnom drutvenom nejednakou ili
zahtevima kolonizatora? Ne znam, ali njihova preterana uslunost brzo stvara
atmosferu u kojoj se ne moe disati. Oni bi se prostrli po zemlji kako vi ne biste
morali da napravite jedan korak po podu; deset puta na dan vam predlau da spreme
kupku: kad se useknete, kad pojedete neko voe, kad umrljate prst... Neprestano se
vrte oko vas preklinjui da im neto naredite. Ima neeg erotinog u toj mori
potinjavanja. A ako vae ponaanje ne odgovara njihovim oekivanjima, ako ne
postupate u svim okolnostima kao njihovi bivi britanski gospodari, njihov svet se
rui: neete puding? Okupaete se posle, a ne pre veere? Nema, dakle, vie dobrog
Boga... Pometenost im se ocrtava na licu; brzo se povlaim, odustajem od svojih
navika ili se bar najee pokoravam. Pojeu kruku tvrdu kao kamen i gnjecav krem
zato to odustajanjem od ananasa koji sam eleo moram da platim moralni spas
jednog ljudskog bia.
Nekoliko dana sam stanovao u Circuit House u Citagongu: drvena palata u stilu
vajcarskih planinskih kua, u kojoj sam zauzimao sobu dugaku devet, iroku pet i
visoku est metara. U njoj je bilo nita manje no dvanaest prekidaa: za plafonjeru,
zidne lampe, indirektno svetio, kupatilo, dressing-room, ogledalo, ventilatore itd. Zar
to nije bila zemlja bengalskih vatri? Tim rasipanjem struje neki maharada je sebi
prireivao svakodnevno uivanje u kunom vatrometu.
Jednog dana, u donjem gradu sam zaustavio kola koja mi je stavio na raspolaganje
naelnik okruga ispred radnje primamljivog izgleda: Royal Hair Dresser, High class
cutting, itd. ofer me je zgranuto pogledao: How can you sit there! Kako e se to
odraziti na njegov ugled u oima njegove okpline ako se Master sroza dotle, i time
sroza i njega, da sedne pored ljudi njegove rase?... Obeshrabren, preputam mu da
sam organizuje obred ianja kakav prilii jednom viem biu. Reultat: sat ekanja u
kolima da muki frizer uslui muterije i prikupi pribor; zajedniki povratak
evroletom u Circuit House. Tek to smo stigli u moju sobu s dvanaest prekidaa,

91
bearer je poeo da puni kadu kako bih, im se zavri ianje, mogao da sperem
prljavtinu od ropskih ruku koje su mi dodirivale kosu.
Takvi stavovi su uvreeni u jednoj zemlji ija tradicionalna kultura svakog podstie da
se prema drugom odnosi kao kralj, im mu poe za rukom da otkrije ili da sebi stvori
nekog podreenog. Onako kako eli da ja postupam s njim, bearer e sam postupati s
ovekom za koga se jedva moe rei da je pripadnik scheduled castes, to jest najniih,
registrovanih, kako ih je zvala engleska uprava da bi naglasila da i oni imaju prava
na njenu zatitu, iako im obiaji gotovo odriu ljudska svojstva; a to su, zapravo i te
kako ljudi, ti istai i raznosai nonih posuda, koji zbog svoje dvostruke uloge
moraju da provedu itav dan trei zgureni preko dvorita poput rakova i uei, bilo
u hodnicima, gde na dlan skupljaju prainu pometenu ispred soba metlicom bez drke,
bilo pred nunicima, gde odsenim udarcima pesnice o vrata opominju korisnika da
brzo zavri s tim udovinim predmetom koji Englezi nazivaju commode, kao da
time to od gospodara otimaju njegovu supstancu uspevaju da potvrde svoje iskljuivo
pravo i zadobiju odreen status.
Da bi se izbrisala ta servilnost potrebno je jo tota pored nezavisnosti i vremena. To
sam shvatio jedne noi u Kalkuti dok sam izlazio iz teatra Start, gde sam gledao
izvoenje bengalskog komada Urboschi, nadahnutog mitolokom temom. Pomalo
izgubljen u toj periferijskoj etvrti grada u koji sam stigao tek prethodne veeri,
dopustio sam da me u zaustavljanju jedinog taksija pretekne jedna imunija lokalna
porodica. Ali taksista to nije tako razumeo: u ivom razgovoru u kojem je neprestano
iskrsavala re Sahib, on je, po svemu sudei, prekorevao svoje muterije zbog
neprilinog nadmetanja s jednim belcem. Prikrivajui zlovolju, porodica je otila
peke u no, a taksista je povezao mene; moda je raunao da u mu ja dati veu
napojnicu; ali koliko mi je moj oskudni bengalski omoguio da razumam, prepirka se
ticala neeg drugog: tradicionalnog poretka koji se mora potovati.
Bio sam utoliko vie zbunjen to mi je to vee pruilo iluziju da sam preskoio
nekoliko prepreka. U ogromnoj pohabanoj dvorani, koja je liila na hangar koliko i na
pozorite, bio sam jedini stranac, ali ipak pomean sa lokalnim drutvom. Ti prodavci,
trgovci, nametenici, inovnici, savreno dostojanstveni i esto u pratnji svojih ena
ija je ljupka otealost moda svedoila o tome da nisu navikle na este izlaske,
pokazivali su prema meni ravnodunost koja mi se inila blagotvornom posle
iskustava od tog dana; koliko god bilo negativno i moda upravo zato to je bilo
takvo njihovo ponaanje je meu nama uspostavilo nekakvo preutno bratstvo.
Komad je bio meavina Brodveja, atlea i Lepe Jelene; razumeo sam tek po koju
mrvicu. U njemu su se nale komine scene i zgode sa sluavkama, patetine ljubavne
scene, Himalaji, jedan razoarani ljubavnik koji je tu iveo kao pustinjak i koga je od
zlog generala s velikim brkovima titio bog s trozupcem i pogledom iz kojeg su sevale
munje; na kraju, bila je tu i trupa chorus girls, od kojih su neke liile na garnizonske
devojke a neke na dragocene tibetanske idole. Izmeu inova su slueni aj i
limunada u glinenim aama koje se posle upotrebe bacaju kao to se radilo pre

92
etiri hiljade godina u Harapi gde se i danas mogu nai njihove krhotine dok je iz
zvunika dopirala jevtina i poletna muzika, neto izmeu kineskih arija i pao doble.
Posmatrajui razvoj igre mladog prvaka u laganom kostimu koji je isticao njegove
uvojke, podvaljak i debeljukaste oblike, prisetio sam se reenice proitane nekoliko
dana ranije na knjievnoj stranici jednog lokalnog lista; ovde je navodim bez prevoda
da se ne bi izgubila neopisiva sonost anglo-indijskog: ...and the young girls who sigh
as they gaze into the vast blueness of the sky, of what are they thinking? Of fat,
prosperous suitors... To pominjanje debelih udvaraa me je zapanjilo, ali dok sam
posmatrao pristalog junaka kome su na sceni podrhtavali prevoji stomaka i pomiljao
na izgladnele prosjake koje u susresti na izlazu, postala mi je jasnija poetska
vrednost ugojenosti u jednom drutvu koje ivi u tako bolnoj prisnosti sa oskudicom.
Englezi su, uostalom, dobro shvatili da e se ovde najlake izdavati za nadljude ako
uvere domoroce da je njima, Englezima, potrebno mnogo vie hrane nego obinom
oveku.
Dok sam putovao breuljcima itagonga, du burmanske granice, s bratom jednog
rade, inae visokim inovnikom, udio sam se njegovom insistiranju da me sluge
neprestano nutkaju hranom: ujuim palancha, to jest aj u krevetu (ako je to
prikladna re za savitljive daske od rastresite bambusovine na kojima smo spavali u
domorodakim kolibama); dva sata kasnije, obilan breakfast; potom ruak; raskoan
aj u pet; na kraju veera. Sve to u malim selima iji su itelji jeli samo dvaput na dan
pirina i kuvanu bundevu, a najbogatiji i malo sosa od ukiseljene ribe. To nisam dugo
mogao da izdrim, to iz fiziolokih to iz moralnih razloga. Moj saputnik, budistiki
aristokrata vaspitan u jednom indoengleskom koledu i ponosan na svoj rodoslov od
etrdeset i est generacija (on je svoj vrlo skroman bungalov zvao moja palata zato
to je u koli nauio da ta re oznaava dom prineva) bio je zapanjen i pomalo
okiran mojom uzdrljivou: Don't you take five times a day? Ne, ne uzimam pet
puta dnevno, naroito ne u okruenju koje umire od gladi. Na usta tog oveka koji nije
video druge belce osim Engleza navree pitanja: ta se jede u Francuskoj? Od ega se
sastoje obroci? Koliko su esti? Pokuao sam da ga obavestim kao kakav savestan
domorodac koji odgovara na pitanja etnografa i odmeravao sam nemir koji je u
njegovom duhu proizvodila svaka moja re. Video sam kako se menja itav njegov
svet: na kraju krajeva, i belac moe biti samo obino ljudsko bie.
A ovde bi tako malo bilo dovoljno za pristojan ljudski ivot! Jedan usamljeni zanatlija
rasporedio je po ploniku nekoliko komada metala i svoj alat. Bavi se svojim
neznatnim poslom koji njemu i njegovoj porodici omoguava da preive. Kakvo je to
preivljavanje? U dvorinoj kuhinji, komadii mesa pobodeni na tapi peku se na
aru; jela s mlekom krkaju se u kupastim loncima; u spiralne smotuljke od listova
zavija se betel; zlatna zrnca grama peku se u vrelom pesku. Jedno dete eta s inijom
nudei malo leblebije, neki ovek kupuje kaiku zrnevlja i odmah tu une da ga
pojede, jednako ravnoduan prema prolaznicima kao i neto kasnije dok mokri. U
malim krmama od dasaka dokon svet provodi sate ispijajui aj s mlekom.

93
Tako je malo potrebno za ivot: malo prostora, malo hrane, malo radosti, malo pribora
ili alata; to je ivot u depnoj maramici. S druge strane, izgleda da tu ima mnogo due.
To se osea po ivosti na ulici, po intenzitetu pogleda, po estini koja se unosi ak i u
najneznatniji razgovor, po utivim osmesima pri prolasku stranaca, esto praenim, u
muslimanskim zemljama, pozdravom salaam, s rukom podignutom ka elu. Kako
bi se inae mogla protumaiti lakoa s kojom taj svet zauzima svoje mesto u
kosmosu? To je civilizacija malog molitvenog ilima koji predstavlja itav svet ili
kvadrata iscrtanog na tlu koji oznaava kultno mesto. Oni su tu, nasred ulice, svako se
spokojno bavi sopstvenim poslom u svetu svoje male tezge okruene muvama,
prolaznicima i bukom: berberi, pisari, frizeri, zanatlije. Da bi se opstalo, potrebna je
vrlo jaka, vrlo lina veza s natprirodnim; jedna od tajni islama i drugih kultova iz
ovog dela sveta sastoji se moda upravo u tome to svako neprestano osea prisustvo
svog boga.
Pamtim jednu etnju po Klifton Biu blizu Karaija, na obali Indijskog okeana. Kad
se pree kilometar duna i movara izbija se na dugaku plau od tamnog peska, sad
pustu, ali gde u praznine dane pristie gomila ljudi u kolima koje vuku kamile jo
kitnjastije odevene nego njihovi gospodari. Okean je bledozelenkast. Sunce je zalo;
ini se da svetlost dolazi iz peska i iz mora; nebo je tamno. Starac s turbanom
napravio je za sebe malu linu damiju pomou dve gvozdene stolice pozajmljene iz
krme u kojoj se pekao kebab. Potpuno sam na plai, predao se molitvi.

XVI
Pijace
Iako to nisam planirao, neka vrsta mentalnog putovanja odvela me je iz centralnog
Brazila u Junu Aziju; iz krajeva koji su otkriveni meu poslednjima u one gde se
civilizacija najranije pojavila; iz najpraznijih u najpunije, ako je tano da je Bengal tri
hiljade puta naseljeniji nego Mato Groso ili Gojas. Dok itam ovo to sam napisao,
opaam da je razlika jo dublja. U Americi sam najpre posmatrao prirodne ili gradske
predele; u oba sluaja, objekte definisane njihovim oblicima, bojama i posebnim
strukturama, to im je darovalo egzistenciju nezavisnu od ivih bia koja su ih
nastanjivala. U Indiji su ti veliki objekti iezli; istorija ih je sruila i pretvorila u
fiziki ili ljudski prah koji je postao jedina stvarnost. Tamo sam najpre video stvari,
ovde vie ne vidim nita drugo do iva bia. Jedna sociologija nagrizena delovanjem
milenijuma se rui i ustupa mesto mnotvu odnosa meu ljudima, u tolikoj meri se
ljudska gustina umee izmeu posmatraa i objekta koji se raspada. Izraz kojim se
tamo obino opisuje ovaj deo sveta: potkontinent, dobija novo znaenje. On vie ne
oznaava prosto deo azijskog kontinenta, ve se, izgleda, primenjuje na svet koji ne
zasluuje potpuno da bude nazvan kontinentom, jer je dezintegracija stigla do krajnje

94
take svog ciklusa i unitila strukturu koja je nekad odravala nekoliko stotina miliona
estica u organizovanim okvirima: ti ljudi danas su preputeni nitavilu proisteklom iz
istorije i uzrujano se kreu u svim pravcima voeni najelementarnijim pokretaima,
strahom, patnjom i glau.
U tropskoj Americi, oveka najpre prikriva njegova retkost; ali ak i tamo gde su
grupisani u gue formacije, pojedinci su, ako se tako moe rei, zarobljeni u jo
odve istaknutom reljefu svog nedavnog nagomilavanja. Koliko god bilo siromatvo
ivotnog nivoa u unutranjosti, pa ak i u gradovima, ono se retko sputa do take gde
odjekuju krici ivih bia; tako je lako preiveti s malo stvari na tlu koje je ovek
odluio da opljaka pre samo etiristo pedeset godina i do sada u tome uspeo tek na
nekim mestima. A Indija se bavi poljoprivredom i manufakturom ve pet ili deset
hiljada godina, i tu se same osnove osipaju: ume su nestale; poto nema drveta, kao
gorivo za kuvanje hrane koristi se ubrivo koje se uskrauje poljima; obradiva zemlja,
isprana kiama, bei u more; izgladnela stoka se razmnoava sporije od ljudi i svoj
opstanak duguje samo tome to je ljudima zabranjeno da se njom hrane.
Ta radikalna suprotnost izmeu praznih i pretrpanih tropa najbolje se moe ilustrovati
poreenjem njihovih sajmova i pijaca. U Brazilu, kao i u Boliviji i Paragvaju, ti veliki
dogaaji kolektivnog ivota pokazuju da je tamo nain proizvodnje ostao
individualan; svaka izloena roba odslikava originalnost svog proizvoaa: kao i u
Africi, prodavac nudi kupcu vikove svoje domae radinosti. Dva jajeta, aka zaina,
sveanj povra ili cvea, dve-tri ogrlice napravljene od divljih semenki crvenih
kozjih oiju proaranih crnim takicama, sivih i sjajnih deviinih suza
sakupljenih i nanizanih u trenucima odmora; jedna korpa ili glinena posuda, delo
prodavaice, i poneki stari talisman; oko svega toga se vode zamrena pogaanja. Ti
siuni predmeti, kao za lutke, ta skromna umetnika dela, pokazuju raznovrsnost
ukusa i aktivnosti, i svaka rukotvorina ima svoju specifinu ravnoteu, to svedoi o
tome da je ouvana sloboda pojedinca. Kad prodavci pozovu prolaznika, oni to ne
ine da bi ga ganuli prizorom nekog izmravelog ili osakaenog tela, niti da bi ga
zamolili da nekog spase od sigurne smrti, ve da bi mu ponudili tomar a barboleta,
uzmite leptira ili nekog drugog stvora u lutriji koja se zove bicho, i u kojoj su
brojevi udrueni s likovima ljupkih ivotinja.
O istonjakom bazaru ovek zna sve i pre nego to ga je video, osim dve stvari:
kolika je gustina ljudskih bia i kolika prljavtina tu vlada. I jedno i drugo je
nezamislivo, mora se lino iskusiti. A to iskustvo trenutno uspostavlja jednu
fundamentalnu dimenziju. U vazduhu proaranom crnim takicama muva, u toj vrevi,
prepoznajemo okvir koji je oveku prirodan i u kojem se lagano, od Ura u Haldeji,
preko carskog Rima, do Pariza Filipa Lepog, luilo ono to nazivamo civilizacijom.
Obiao sam sve pijace Kalkute, nove i stare; Bombay bazaru Karaiju; pijace Delhija i
Agre: Sadar i Kunari; aku, sainjenu od niza duana u kojima porodice ive zbijene
izmeu radionice i prodavnice; Riazuddin bazar i Khatunganj u itagongu; sve luke

95
pijace Lahora: Anarkali bazar, Delhi, Shah, Almi, Akkari, kao i Sadr, Dabgari, Sirki,
Bajori, Ganj i Kalan u Peavaru. Na seoskim vaarima od prelaza Kajber do
avganistanske granice, i u Rangamatiju, na vratima Burme, obiao sam pijace s voem
i povrem, gomilama patlidana, ruiastog luka i raspuklih narova, natopljene
zanosnim mirisom gojave; cvetne pijace na kojima su rue i jasmin upleteni u vence
zajedno sa sjajnim trakama i vilinom kosom; tezge prodavaa suvog voa, smee i
rie gomile na srebrnastom papiru; gledao sam, udisao mirise zaina i karija, piramida
crvenog, narandastog i utog praha; brda paprike koja su isputala otar miris suvih
kajsija i lavande, da se oveku zavrti u glavi od poude; video sam peenjare i one
koji su pravili kiselo mleko ili hleb u obliku palainki: nan ili apati; prodavce aja i
limunade, trgovce koji su na veliko prodavali urme slepljene u slatka brda i orahe
nalik na brabonjke dinosaurusa; poslastiare za koje bi se pre reklo da prodaju muve
zalepljene po vitrinama s kolaima; kazandije koje nae uho otkriva sto metara pre
oka po gromkom zveketu njihove robe; korpare i uare sa svetloutim i zelenim
pruem i eirdije koje reaju, izmeu marama za turbane, zlataste kupe svojih
kallas-a slinih mitrama sasanidskih kraljeva; tekstilne radnje u kojima lepraju
komadi tkanine svee obojene u plavo ili uto, i narandaste i ruiaste marame od
vetake svile u bunarskom stilu; drvorese, skulptore i lakirere drvenarije za krevete;
otrae koji vuku kaieve svojih toila; neurednu gomilu starog gvoza po strani;
prodavce duvana s gomilama utih listova meu kojima izviruje rii lepljivi tombak, i
kraj njih snopie od cevi ilama; prodavce sandala nareanih na stotine poput boca u
vinskom podrumu; prodavce narukvica bangles creva od plavih i ruiastih
staklenih kuglica koja vise na sve strane kao da su ispala iz nekog rasporenog tela;
grnarske barake u kojima su naredane duguljaste gleosane posude za ilam;
grnariju iaranu srebrnastim, smeim, belim i crvenim bojama na podlozi od
narandaste zemlje; lule za ilam nanizane u grozdove, poput brojanica; prodavce koji
po itav dan prosejavaju brano; zlatare koji na svojim terazijama mere siune delove
dragocenog gajtana na tezgama koje su manje sjajne od susednih limarskih; tampare
tkanina koji udaraju po belom platnu lakim i jednolinim pokretima ostavljajui na
njemu nean obojeni otisak; kovae koji rade napolju: uskomean i ureen svet nad
kojim trepere, poput lia na povetarcu, tapovi naikani raznobojnim papirnim
vetrenjaama namenjenim deci.
ak i u seoskim podrujima pijani prizor moe biti vrlo upeatljiv. Putovao sam
motornim brodom po rekama Bengala. Usred Buligange okruene stablima banana i
palmi, s damijama od belog fajansa u sreditu, koje izgledaju kao da plove po
povrini vode, pristali smo uz jedno ostrvce da bismo obili hat, seoski vaar, na koji
su nam skrenule panju hiljade usidrenih barki i sampana. Iako nismo primetili
nijednu kuu, bio je to pravi grad za jedan dan ispunjen masom ljudi koji su se
uanili u blatu, s jasno razgranienim poslovnim etvrtima: pirina, stoka, amci,
tapovi od bambusa, daske, grnarija, tekstil, voe, betelovi orasi, vre. Gust saobraaj

96
je rene rukavce pretvorio u ulice od vode. Kupljene krave su u stojeem poloaju
prevozili barkama i one su promicale ispred predela koji ih je posmatrao.
itava ta zemlja je izvanredno krotka. U zelenilu proaranom zumbulima, u vodi
movara i reka po kojoj klize sampani ima neeg to uliva spokojstvo i uspavljuje;
ovek je spreman da se prepusti truljenju poput starih zidova od crvene cigle koji su
se raspadali pod pritiskom banjana.
Ali, u isti mah, ta krotkost uznemiruje: predeo nije normalan, suvie je vode.
Sezonske poplave stvaraju vanredne ivotne uslove jer izazivaju pad proizvodnje
povra i ulova ribe: vreme poplava je vreme oskudice. ak i stoka se pretvara u kostur
i crkava, jer sunerasti vodeni hijacinti nisu dovoljna hrana. Neobino oveanstvo
koje je okrueno vodom vie nego vazduhom i ija deca naue da se slue svojim
malim amcima gotovo im prohodaju; mesto gde se tokom kine sezone, u
nedostatku drugog goriva, dvesta stabljika suene jute, prethodno potopljene i
oljutene, kupuje po ceni od 250 franaka, dok mesena zarada iznosi jedva 3000.
Ipak, trebalo je ui u sela da bi se shvatio tragian poloaj tih ljudi koje obiaj, navika
i nain ivota pribliavaju najprimitivnijima, a koji ipak odravaju pijace po
sloenosti sline kakvoj velikoj robnoj kui. Jedva da je prolo sto godina otkako su
njihove posmrtne ostatke pokrivala polja; uglavnom tkai, bili su osueni na glad i
umiranje kad su im kolonizatori, elei da stvore trite za manestersku platnarsku
industriju, zabranili da se bave svojim tradicionalnim zanatom. Iako je obradiva
zemlja tokom pola godine pokrivena vodom, danas je svaki njen pedalj zasejan jutom
koja posle namakanja odlazi u fabrike Narajanganja i Kalkute ili ak direktno u
Evropu i Ameriku, tako da na drugi nain, nita manje proizvoljan od prethodnog,
svakodnevna ishrana tih nepismenih i polugolih seljaka zavisi od fluktuacija svetskog
trita. Ribu pecaju, ali je gotovo sav pirina kojim se hrane uvezen; da bi dopunili
mrave poljoprivredne prinose a tek manjina poseduje neto zemlje provode svoje
dane bavei se mukotrpnim runim radom.
Demra je gotovo sojenini zaselak, toliko su retke izboine vrstog tla na kojima su
zbijene kolibe i umarci. Video sam njene stanovnike, ak i malu decu, kako od zore
runo tkaju one muslinske velove po kojima je nekad aka bila uvena. Malo dalje, u
Langalbundu, itav region se bavi proizvodnjom dugmeta od sedefa kakva se kod nas
stavljaju na muko rublje. Pripadnici kaste amdija, Bidaje ili Badiji, neprestano ive
u slamenim kabinama svojih sampana, skupljajui i prodajui rene koljke od kojih
se pravi sedef; zbog gomila blatnjavih koljki sela izgledaju kao placers. Poto se
isperu kiselinom, koljke se ekiem razbijaju u komadie koji se zatim glaaju i
zaobljavaju tocilom. Onda se svaki disk stavlja na stalak i obraduje pomou krnjeg
pareta turpije umetnutog u drvenu ruku oblikovanu u luk. Slinom alatkom, ali sa
iljatim vrhom, bue se na kraju etiri rupe. Deca priivaju gotovu dugmad, po tuce na
jedan karton pokriven metalnom folijom; u takvom pakovanju se dugmad kupuje u
naim provincijskim prodavnicama.

97
Pre velikih politikih preobraaja koji su doveli do nezavisnosti azijskih zemalja, ta
skromna radinost je, snabdevajui indijsko trite i pacifika ostrva, omoguavala
radnicima da preive, iako ih je i tada izrabljivala klasa zelenaa i posrednika,
mahajana, koji imaju posla samo sa sirovinama i gotovim proizvodima. Cena koju su
naplaivali ovi drugi uveala se pet-est puta jer je, zbog zatvaranja trita, regionalna
proizvodnja opala sa ezdeset hiljada grosova nedeljno na manje od pedeset hiljada
meseno; istovremeno, proizvoai su dobijali 75% manje nego ranije. Takorei, od
danas do sutra se i inae smean prihod gotovo pedeset hiljada ljudi sveo na stoti deo
dotadanjeg. Meutim, uprkos primitivnim oblicima ivota, broj stanovnika, obim
proizvodnje i izgled finalnih proizvoda pokazuju da se ovde ne moe govoriti o
zanatstvu u veka neprestano se iri, i bilo bi licemerno i nesavesno pripisati taj
problem trenutnoj zarazi.
U Aziji me, zapravo, uasava slika nae budunosti koju je ona anticipirala. Indijanska
Amerika prua mi drag odraz tamo moda sve blei jednog doba i jedne vrste koji
su bili sazdani po meri sopstvenog sveta i u kojima je postojao pravi odnos izmeu
uivanja slobode i njenih znakova.

98

Peti deo
KADUVEO

XVII
Parana
Kamperi, kampujte u Parani. Ili bolje nemojte: uzdrite se. Ostavite svoje zamaene
papire, neunitive flae i prazne konzerve na poslednjim evropskim terenima. Tu
posejte ru svojih atora. Ali, sa one strane pionirske granice, tokom kratkog vremena
koje nas deli od konanog pustoenja tih predela, potujte bujice zamuene od ute
pene koje poskakujui padaju niz vrtove useene u ljubiaste bazaltne padine. Ne
gazite po vulkanskoj peni ija je kiselina osveavajua; razmislite pre no to
zakoraite u nenastanjene livade i veliku vlanu umu etinara koji se probijaju kroz
splet lijana i paprati da bi podigli ka nebu svoje oblike nalik naim jelkama
postavljenim naopake: te kupe se ne istanjuju ka vrhu, ve obrnuto geometrijska
vegetacija koja bi oarala Bodlera slau oko stabla sve ire estougaone ravni svojih
grana tako da poslednja lii na dinovski tit. Reklo bi se da je taj devianski i svean
predeo tokom vie miliona vekova sauvao lice karbona i da su ga nadmorska visina i
udaljenost od tropa odmakli od amazonske zbrke i dali mu nepojamno velianstvo i
ureenost, osim ako u svemu tome ne vidimo tragove delovanja jedne iskonske rase
koja je bila mudrija i monija od nae i iji nestanak nam je omoguio da prodremo u
taj uzvieni park, danas tih i preputen zaboravu.
Na toj zemlji to se uzdie nad obalama reke Tabagi, na oko 1000 metara nadmorske
visine, prvi put sam se sreo s divljacima dok sam pratio jednog oblasnog naelnika
Slube za zatitu Indijanaca.
U vreme otkria, itavu junu zonu Brazila nastanjivale su grupe srodnih jezika i
kulture koje su kasnije sve obuhvaene imenom Ge. Njih su, po svoj prilici, potisnuli
nedavni osvajai iz grupe tupi jezika, koji su ve zauzimali itav priobalni pojas i s
kojima su oni bili u sukobu. Zahvaljujui tome to su se povukli u teko pristupana
podruja, pripadnici plemena Ge s juga Brazila nadiveli su za nekoliko vekova
Tupije, koje su kolonizatori brzo istrebili. U umama dveju junih drava, Parane i
Santa Katarine, male skupine divljaka odrale su se sve do XX veka; neke od njih su
moda postojale jo 1935, ali su tokom poslednjih sto godina bile tako surovo
proganjane da su postale nevidljive; meutim, oko 1914, brazilska vlada je veinu
saterala u nekoliko centara i tu ih nastanila. U poetku je bilo pokuaja da se oni
integriu u moderni ivot. U selu Sao eronimo, koje mi je sluilo kao baza, postojale
su bravarska radionica, pilana, kola i biblioteka. Alat je redovno dopreman u naselje:
sekire, noevi, ekseri; deljeni su odea i ebad. Dvadeset godina kasnije odustalo se
od tih pokuaja. Sluba zatite je ostavila Indijance da se sami snalaze kako znaju i

99
umeju i time pokazala onu istu ravnodunost s kojom su se prema njoj odnosile vlasti
(u meuvremenu je, dodue, povratila neto od ugleda) i pribegla je, protiv svoje
elje, drugoj metodi, to jest podsticanju uroenika da sami neto preduzmu i da sami
sobom upravljaju.
Od svog kratkotrajnog susreta s civilizacijom, uroenici su zadrali samo brazilsko
odelo, sekiru, no i iglu za ivenje. Sve ostalo je bio ist promaaj. Izgraene su im
kue, a oni su iveli napolju. Pokuaj njihovog stalnog nastanjivanja u selima je
propao i oni su ostali nomadi. Krevete su iscepali za vatru i spavali su na zemlji. Stada
krava koja su im poslale vlasti skitala su po svojoj volji jer su uroenici s gaenjem
odbijali njihovo meso i mleko. Drvene stupe, koje su se mehaniki pokretale
naizmeninim punjenjem i pranjenjem posude privrene za jedan krak poluge
(sprava esta u Brazilu, gde je poznata pod imenom monjolo, koju su verovatno
Portugalci doneli sa istoka), trunule su od neupotrebe, jer su uroenici i dalje runo
drobili kukuruz.
Na moje veliko razoaranje, Indijanci Tibagija nisu, dakle, bili pravi Indijanci, a jo
manje su bili divljaci. Ali oni su naivnu predstavu etnografa-poetnika o njegovim
buduim iskustvima liili poezije i time ga pouili opreznosti i objektivnosti. Naavi
ih manje netaknutima no to sam oekivao, ubrzo sam otkrio da su tajanstveniji no
to izgledaju. Oni su potpuno ilustrovali onu socioloku situaciju primitivnih koja
se posmatrau iz druge polovine XX veka prikazuje kao jedina mogua: naime, da je
njima civilizacija surovo nametnuta i da je njihovo interesovanje za nju prestalo im
je vie nisu doivljavali kao opasnost. Njihova kultura, jednim delom sainjena od
drevnih tradicija koje su se oduprle uticaju belaca (na primer, turpijanje i ukraavanje
zuba, i danas esto meu njima), a drugim od onog to je prihvatila od moderne
civilizacije, bila je originalna celina; koliko god lieno ivopisnosti, njeno
prouavanje za mene nije bilo nita manje pouno od posmatranja istih Indijanaca s
kojima sam se kasnije sreo.
Ali, naroito otkad su ti Indijanci bili preputeni sami sebi, mogli smo posmatrati
udan poremeaj povrne ravnotee izmeu moderne i primitivne kulture. Ponovo su
na povrinu izbili stari naini ivota i tradicionalne tehnike, proistekli iz jedne
prolosti iju ivu bliskost ne bismo smeli zaboraviti. Odakle potiu one divno
uglaane kamene stupe koje sam pronaao u indijanskim kuama meu emajliranim
tanjirima, kaikama kupljenim na pijaci i ponekad posmrtnim ostacima neke
ivae maine? Iz trgovanja u tihim umama sa stanovnitvom iste rase koje je ostalo
divlje i ija ratobornost jo brani neka podruja Parane od krilaca? Da bi se
odgovorilo na to pitanje, valjalo bi precizno poznavati odiseju onog starog
indijanskog pustolova koji se kasnije penzionisao u jednoj vladinoj koloniji.
Ti predmeti koji navode na razmiljanje opstaju u plemenima kao svedoci vremena
kad Indijanci nisu znali ni za kuu, ni za odeu, ni za metalne alatke. A u napola
svesnim ljudskim uspomenama uvaju se i stare tehnike. Poznatim, ali skupim i teko

100
dostupnim ibicama, Indijanac pretpostavlja obrtanje ili trenje dva meka komada
palminog drveta. A na zidovima naputenih kua esto nalazimo stare puke i pitolje
koje su nekad delile vlasti, dok ljudi love u umi pomou luka i strele, jednako veto i
pouzdano kao i oni narodi koji nikad nisu videli vatreno oruje. Na taj nain, drevni
oblici ivota, povrno prekriveni zvaninim nastojanjima, ponovo sebi kre put, s
jednakom sporou i izvesnou kao i one kolone Indijanaca koje sam susretao u umi
i koje su svojim kretanjem pravile jedva primetne staze dok su se u naputenim selima
ruili krovovi.
Tokom petnaestak dana putovali smo na konjima neprimetnim stazama kroz umska
prostranstva tako ogromna da smo esto morali zai u no kako bismo stigli do kolibe
u kojoj je trebalo da otpoinemo. Ne znam kako su konji uspevali da kopitima nau
tlo u pomrini sasvim neprozirnoj od rastinja koje je gradilo krov trideset metara
iznad naih glava. Pamtim samo sate i sate jednolinog konjskog kasa. Katkad bismo,
zbog neke rupe ili kosine, naglo poleteli napred i, da bismo izbegli padove, ruke su
uvek morale biti spremne da zgrabe visoki luni rub seljakog sedla; po sveini koja
se dizala s tla i po pljuskanju znali smo da prelazimo nekakav gaz. A onda bi
klackalica krenula na drugu stranu kad bi konj poao uzbrdo; po njegovim neskladnim
pokretima, koje u pomrini nismo uspevali da protumaimo, inilo nam se da eli da
zbaci sedlo i jahaa. Kad bi ravnotea ponovo bila uspostavljena, valjalo nam je da
ostanemo budni kako ne bismo izgubili onaj poseban predoseaj koji nam je, bar
svaki drugi put, omoguavao da izbegnemo neku nevidljivu nisku granu uvlaei
glavu meu ramena.
Uskoro se u daljini izdvaja jedan jasan zvuk; to vie nije rika jaguara koje smo naas
uli u sumrak. Sad je to psei lave, to znai da je konaite blizu. Nekoliko minuta
kasnije na vodi menja pravac; pratei ga, prodiremo na mali ugar gde ograda od
prepolovljenih debala obeleava tor; ispred kolibe od palminih dasaka s krovom od
slame kreu se dva oblija odevena u tanko belo platno: nai domaini, mu esto
portugalskog porekla, ena Indijanka. Pri svetlosti fitilja zamoenog u petrolej, brzo
obuhvatamo pogledom sve to tu ima da se vidi: pod od nabijene zemlje, sto, leaj od
dasaka, nekoliko sanduka koji slue kao stolice i, na ognjitu od stvrdnute gline,
kuhinjsko posue, to jest kante za benzin i prazne konzerve. Zurimo da razapnemo
mree za spavanje provlaei konopce kroz pukotine u zidovima; ili se smetamo
upaiol, ija streha titi kukuruz od kie. Koliko god to izgledalo udno, gomila suvih
klipova kukuruza jo obavijenih liem moe posluiti kao udoban leaj; ti vretenasti
plodovi klizaju jedni preko drugih i celina se prilagoava obliku i poloaju
spavaevog tela. Nean miris suvog kukuruza, slatkast, slian mirisu trave, ima
udesno umirujue dejstvo. Ipak, u sitne sate oveka razbude hladnoa i vlaga; s
proplanka se die mlena magla; urno se vraamo u kolibu gde ognjite blista u
veitom polumraku tog doma bez prozora, iji zidovi lie na zbijenu ogradu.
Domaica sprema kafu koju je prethodno isprila na tankom sloju eera sve dok ova
nije postala sjajna i crna, i zrna kukuruza razvaljana u pahuljice s komadiima slanine,

101
to se zove pipoca; okupljamo konje, sedlamo ih i nastavljamo put. Za nekoliko
trenutaka, oroena uma e se sklopiti nad zaboravljenom kolibom.
Rezervat Sao eronimo prua se na oko sto hiljada hektara; u njemu ive etiristo
pedeset uroenika rasporeenih u pet-est zaselaka. Na osnovu statistikih podataka
koje sam pre polaska pregledao u stanici, mogao sam da procenim pustoenja
izazvana malarijom, tuberkulozom i alkoholizmom. Ve deset godina ukupan broj
novoroenadi nije premaio sto sedamdeset, dok se samo deji mortalitet peo i do sto
etrdeset osoba.
Obili smo drvene kue koje je izgradila savezna vlada, grupisane u sela od pet do
deset ognjita na obalama vodenih tokova; videli smo i zabaene kue koje su
ponekad gradili sami Indijanci: etvrtasta ograda od palminih debala povezanih
lijanama, s krovom od lia koji je uz zidove privren samo na okovima. Zavirili
smo, na kraju, i pod strehe od granja, gde nekad itava porodica ivi pored
neiskoriene kue.
Stanovnici su okupljeni oko vatre koja gori i danju i nou. Mukarci uglavnom nose
pocepanu koulju i stare pantalone, a ene platnenu haljinu na golo telo, a ponekad i
obian arav zavrnut ispod pazuha; deca su savim gola. Svi nose, kao i mi tokom
putovanja, velike eire od trske, koji su njihov jedini proizvod i jedini izvor zarade.
Kod oba pola u svim uzrastima izraen je mongolski tip: mali rast, iroko i ravno lice,
istaknute jagodice, kose oi, uta koa, crna i ravna kosa koja kod ena moe biti
dugaka ili kratka slaba ili nikakva maljavost. ivi se samo u jednoj prostoriji. Tu se
u svako doba dana jede slatki krompir, koji se pee u pepelu i hvata dugim maicama
od bambusa; spava se na tankom sloju paprati ili na prostirci od kukuruzovine, s
nogama okrenutim vatri; tokom noi, malo preostale eravice i zid od slabo spojenih
debala jedina su odbrana od mraza na hiljadu metara nadmorske visine.
Kue koje su izgradili Indijanci imaju samo tu jednu prostoriju; ali, i u onima koje je
podigla vlada samo se ona koristi. Tu su po podu razastrta sva blaga Indijanca, u
neredu koji je skandalizovao nae vodie, caboclos iz susednog serto; predmeti
brazilskog porekla teko se mogu razlikovati od onih lokalne izrade. Meu prvima se
obino nalaze sekira, no, emajlirani tanjir i metalni sudovi, krpe, konac i igla za
ivenje, katkad neka flaa, pa ak i kiobran. I nametaj je krajnje oskudan: nekoliko
niskih drvenih stolaca poreklom iz plemena Gvarani, kojima se slue i caboclos;
korpe svih veliina i namena, koje ilustruju tehniku unakrsnih ara, tako estu u
Junoj Americi; sito za brano, drveni avan, tukovi od drveta ili kamena, neto
grnarije i, na kraju, mnotvo sudova razliitih oblika i namena, napravljenih od
abobre, ispranjene i osuene tikve. Kako je teko domoi se tih jadnih predmeta!
Ponekad nam ni poklanjanje prstenova, ogrlica i broeva itavoj porodici nije bilo
dovoljno da uspostavimo neophodan prijateljski kontakt. ak je i znatna koliina
novanica od hiljadu reisa, udovino nesrazmerna siromatvu eljenog predmeta,
ostavljala domaina ravnodunim. Ne moe. Da je on sam izradio taj predmet,

102
rado bi ga dao, ali on ga je davno nabavio od jedne starice koja jedina zna da pravi
takve stvari. Ako nam ga da, kako e nai drugi? Starica, naravno, nikad nije tu. Gde
je? Ne zna neodreen pokret rukom u umi... Uostalom, ta svi nai milreisi
znae starom Indijancu koji se trese od groznice, na sto kilometara od najblie
prodavnice koju dre belci? oveka je stid da tim ljudima oduzme kakvu malu alatku
iji nenadoknadivi gubitak bi ih bacio u jo veu oskudicu...
Ali biva i sasvim drukije. Da li bi mi ova Indijanka prodala ovaj lonac? Bi, drage
volje. Naalost, nije njen. A iji je? utanje. Njenog mua? Ne. Njenog brata? Ni
njegov. Njenog sina? Ne, nikako. Lonac pripada njenoj unuci. Unuci pripadaju svi
predmeti koje bismo eleli da kupimo. Posmatramo tu devojicu od tri-etiri godine
koja ui kraj ognjita zaokupljena prstenom koji sam joj maloas stavio na prst.
Moramo se, dakle, pogaati s gospoicom, a roditelji u tome ni na koji nain ne
uestvuju. Prsten i petsto reisa ne ostavljaju na nju nikakav utisak. Ali prihvata bro i
etiristo reisa.
Pleme Kaingang pomalo obrauje zemlju, ali su njegova osnovna zanimanja lov,
ribolov i sakupljanje divljih plodova. Njihov ribolov je loa imitacija tehnike belaca,
te uinak mora biti slab: savitljiv prut, brazilska udica privrena na kraju konca s
malo smole, ponekad komad krpe zamenjuje konac. Lov i sakupljanje upravljaju tim
nomadskim ivotom u umi po kojoj itave porodice lutaju vie nedelja a niko ne zna
njihova tajna skrovita i zamrene puteve. Ponekad bismo, na okuci neke staze, naili
na njihovu malu trupu kako izlazi iz ume da bi odmah ponovo u njoj nestala; na elu
su ili mukarci, naoruani prakom za lov na ptice bodoque koja izbacuje
kuglice; preko ramena su nosili pleteni tobolac s municijom od ilovae. Pratile su ih
ene; one su na leima teglile sve porodino blago u korpi koja je trakom od platna ili
kore drveta bila privrena za elo. Tako putuju i deca i kune potreptine. Oni bi
jedva usporili hod, mi bismo zadrali konje i, posle nekoliko izmenjenih rei, uma bi
ponovo zamukla. Znamo jedino to da e sledea kua kao i tolike druge biti
prazna. Koliko dugo?
Taj nomadski ivot moe potrajati danima i nedeljama. Sezona lova i sezona plodova
jaboticaba, pomorandi i lima izazivaju masovna kretanja itavog stanovnitva.
Kakav zaklon nalaze oni u gustoj umi? U kojim skrovitima uvaju lukove i strele?
Tek ponekad u uglu kakve kue moe se videti pokoji zaboravljeni primerak. Kakvim
tradicijama, obredima i verovanjima obnavljaju veze?
I povrtarstvo ima svoje mesto u toj primitivnoj privredi. Ponekad usred ume
nailazimo na uroenike krevine. Oskudan zeleni zauzima nekoliko desetina
kvadratnih metara okruenih umskim zidinama: banane, slatki krompir, manioka,
kukuruz. Zrno se najpre sui na vatri, a onda ga u avanu tucaju jedna ili dve ene.
Brano se jede takvo kakvo je ili zameano s masnoom u vrstu pogau; tome se
dodaje crni pasulj; jede se i meso divljai i napola pripitomljenih svinja. Ono se uvek
pee na ranju iznad vatre.

103
Treba pomenuti i koro, blede larve od kojih vrve neka trula stabla. Uvreeni ruganjem
belaca, Indijanci energino poriu svoju sklonost prema tim ivuljkama i tvrde da ih
ne jedu. Ali, dovoljno je proi umom da bi se na tlu opazio dvadeset-trideset metara
dugaak trag koji je ostavio veliki, potpuno oguljeni pinheiro oboren olujom. Tuda su
proli oni to trae koro. A kad se bane u kakvu indijansku kuu, moe se u
magnovenju, pre no to je sakrije neka brza ruka, opaziti inija u kojoj gamiu te
dragocene poslastice.
Nije lako prisustvovati vaenju koroa. Poput zaverenika, dugo smiljamo kako da to
izvedemo. Jedan Indijanac koga mui groznica, sam u naputenom selu, izgleda nam
kao lak plen. Stavljamo mu sekiru u ruku, drmusamo ga i podstiemo. Zaludu, izgleda
da on nema pojma ta traimo od njega. Da li e to biti jo jedan neuspeh? Utoliko
gore! Poteemo svoj poslednji argument: hteli bismo da jedemo koro. Uspevamo da
dovuemo rtvu do jednog debla. Udarac sekirom oslobaa mnotvo kanala u dubini
debla. U svakom od njih nalazi se velika beliasta ivotinjka, prilino slina svilenoj
bubi. Sad se valja pokazati. Pod nedokuivim pogledom Indijanca, obezglavljujem
svoj plen; iz njegovog tela izbija masna beliasta masa koju, posle izvesnog
oklevanja, prinosim ustima: po gustini i mekoi lii na puter, a po ukusu na kokosovo
mleko.

XVIII
Pantanal
Posle ovog krtenja spreman sam za prave avanture. Prilika e mi se ukazati za vreme
univerzitetskog raspusta, koji u Brazilu traje od novembra do marta, to jest u sezoni
kia. Uprkos toj nepogodnosti, isplanirao sam da stupim u dodir sa dve grupe
uroenika; jedna od njih je bila slabo prouena; od nje je, u najboljem sluaju, opstala
jedna etvrtina: to je Kaduveo, s paragvajske granice; druga je bila bolje poznata ali
jo puna obeanja: Bororo, u centralnom Mato Grosu. Stavie, Nacionalni muzej Rio
de aneira preporuio mi je da uz put obiem i jedno arheoloko nalazite o kojem je
bilo neto podataka u pranjavim arhivama, ali jo niko nije stigao da se njime
pozabavi.
Od tog vremena sam esto putovao izmeu Sao Paula i Mato Grosa, as avionom, as
kamionom, as vozom i brodom. Tim poslednjim prevoznim sredstvima koristio sam
se 193536; zapravo, pomenuti poloaj nalazio se u blizini eleznike pruge, nedaleko
od poslednje stanice u Porto Esperansi, na levoj obali reke Paragvaj.
O tom zamornom putovanju nema bogzna ta da se kae; eleznika kompanija
Noroeste vodi vas najpre u Bauru, usred pionirske zone; odatle se do Mato Grosa ide
nonim, koji prolazi kroz severni deo drave. Sve u svemu, tri dana putovanja

104
sporim vozom koji se greje na drva i esto dugo zastaje da bi se snabdeo gorivom. I
vagoni su bili od drveta i podnoljivo razglavljeni: po buenju su nam lica bila
prekrivena skramom od stvrdnute ilovae, jer nam je sitna crvena praina, tipina za
serto, ulazila u svaki nabor i svaku poru. Vagon-restoran se ve priklonio
kulinarskom stilu unutranjosti: svee ili sueno meso, prema prilici, pirina, crni
pasulj i, da upije sok, farinha: ljuteno zrno kukuruza ili svee manioke, isueno na
toploti i zdrobljeno u krupnije brano; na kraju, veiti brazilski desert, krika
ukuvanih dunja ili gojave s komadiem sira. Na svakoj stanici, deaci su putnicima
prodavali za nekoliko sua sone ananase ija uta jezgra pruaju blagotvorno
osveenje.
Ulazimo u dravu Mato Groso malo pre stanice Tres-Lagaos, prelazei reku Paranu,
ije je korito tako plitko da se, iako su kie ve otpoele, jo ponegde moe videti dno.
Zatim poinje predeo koji e mi postati u isti mah blizak, nepodnoljiv i neophodan
tokom godina putovanja po unutranjosti, jer je on svojstven srednjem Brazilu od
Parane do doline Amazona: ravne ili blago talasaste visoravni; udaljeni horizonti,
bunasto rastinje s ponekim stadom zebua koje se razbei kad naie voz. Mnogi
putnici prevode Mato Groso kao velika uma, to je upravo suprotno njegovom
znaenju: umu oznaava imenica enskog roda mata, dok muki rod oznaava
dopunski aspekt junoamerikog pejzaa. Mato Groso je, dakle, velika ikara; i
nema rei koja bi bolje opisala taj divalj i tuan predeo, ija jednolinost ipak sadri
neto velianstveno i uzvieno.
Tano je da i serto prevodim reju ikara, iako on ima neto drukije znaenje.
Mato se odnosi na objektivan karakter pejzaa: na ikaru u suprotnosti prema umi;
serto, pak, oznaava njegov subjektivan aspekt: pejzau odnosu prema oveku. I
serto je, dakle, ikara, ali kao suprotnost nastanjenom i obraenom zemljitu: to su
podruja u kojima nema tragova trajnijeg ljudskog truda. Kolonijalni argon daje
moda njegov taan ekvivalent izrazom bled, pustara.
Ponekad se visoravan prekida i ustupa mesto dolini, poumljenoj, travnatoj, gotovo
vedroj pod svetlim nebom. Izmeu Kampo Grandea i Akidauane, jedan dublji procep
otkriva plamene vrhove venca Marakau ije gudure, ve u Korijentesu, kriju jedan
garimpo, to jest centar tragaa za dijamantima. I sve se menja. Tek to smo proli
Akidauanu, ulazimo u pantanal: najveu movaru na svetu, koja obuhvata srednji deo
renog basena Paragvaja.
Posmatrana iz aviona, ta oblast reka to vijugaju po ravnicama prua prizor lukova i
meandara u kojima voda stoji. I samo reno korito izgleda obrubljeno bledim
vijugavim linijama, kao da je priroda oklevala pre no to je iscrtala njegovu
privremenu dananju putanju. Na tlu, movarni predeo postaje pejza iz snova, gde se
stada zebua sklanjaju na vrhove breuljaka kao na plovee kovege; bare pruaju
stanite jatima velikih ptica: flamingosi, bele i sive aplje obrazuju prava ostrva, beta i

105
ruiasta, manje pernata od lepezastog lia palmi carand koje lue dragocen vosak i
iji su proreeni umarci jedina mrlja na lano vedroj perspektivi te vodene pustinje.
Sumorna Porto Esperansa, kojoj njeno ime tako slabo pristaje, ostala mi je u seanju
kao najudnovatije mesto na zemljinoj kugli, sa izuzetkom, moda, Fajer Ajlenda u
dravi Njujork, predela s kojim je sad rado uporeujem; njihova slinost se sastoji u
tome to i jedan i drugi spajaju u sebi najprotivrenije injenice, ali po razliitom
kljuu. Isti geografski i ljudski besmisao se pokazuje u oba, tamo komian a ovde
tragian.
Je li Svift izmislio Fajer Ajlend, peanu strelu potpuno lienu rastinja, koja se protee
du Long Ajlenda? To je duina bez irine: prva, osamdeset kilometara, druga, dve-tri
stotine metara. Teren do dublje vode je lak, ali je more tako uzburkano da se niko ne
usuuje da se okupa u njemu; prema kopnu je uvek mirno, ali tako plitko da se ovek
ne moe zagnjuriti. Provodimo, tako, vreme pecajui nejestivu ribu; table postavljene
du plae u pravilnim razmacima opominju ribare da svoj ulov bez odlaganja
zakopaju u pesak kako se ne bi usmrdeo. Dune Fajer Ajlenda tako su nestalne, a
njihova pobeda nad vodom tako je nesigurna da druge table zabranjuju da se po njima
hoda, jer postoji opasnost da se srue u vodu. Kao u kakvoj izokrenutoj Veneciji, tlo je
teno a kanali su vrsti: da bi se mogli tuda kretati, stanovnici Ceri Grouva, seoceta na
srednjem delu ostrva, moraju se sluiti mreom drvenih pasarela, pravim
saobraajnim petljama na stubovima.
Da upotpunim sliku, Ceri Grouv je uglavnom nastanjen mukim parovima, koje je
verovatno privuklo opte izokretanje uobiajenih odnosa. Kako u pesku ne raste nita
osim irokih ploa otrovnog brljana, ostrvljani se svakodnevno snabdevaju
namirnicama u jedinoj prodavnici koja se nalazi kod pristanita. U viim i stabilnijim
uliicama, mogu se videti jalovi parovi kako se vraaju u svoje kolibe gurajui deja
kolica (jedina vozila pogodna za uske puteve) ispunjena samo bocama trajnog mleka
koje nijedno odoje nee piti.
Fajer Ajlend ostavlja utisak vesele farse, dok je Porto Esperansa njegova kopija
namenjena manje srenom stanovnitvu. Njegovo postojanje na tom mestu moe
objasniti jedino nasip sa eleznikom prugom, koji se protee uz reku u duini od
hiljadu petsto kilometara kroz zemlju ija je samo jedna etvrtina nastanjena; odatle
se saobraaj sa unutranjou obavlja samo brodom, jer se ine prekidaju iznad jedne
blatnjave padine slabo uvrene daskama koje malim renim parobrodima slue kao
pristanite.
Nema drugih stanovnika osim radnika i inovnika eleznikog preduzea; nema
drugih kua osim njihovih. To su drvene barake izgraene usred movare. Do njih se
dolazi po klimavim daskama kojima je izbrazdana nastanjena zona. Smestili smo se u
jednoj kolibi koju nam je kompanija stavila na raspolaganje, kockastoj kutiji s jednom
sobom, navorenoj na stub; do nje se penje lestvama. Vrata se otvaraju u prazninu;
ispod je depo; u zoru nas budi zviduk lokomotive koja ne vue vagone i koja e nam

106
posluiti kao osobno vozilo. Noi su mune: vlana toplota, veliki movarski komarci
koji juriaju na nae sklonite, pa i same zatitne mree, promiljeno postavljene pre
polaska, ali ipak nedovoljne, onemoguavaju san. U pet ujutru lokomotiva nas natopi
parom koja bez muke prolazi kroz porozan pod najavljujui nam dnevnu egu. I pored
vlage, nema magle; okruuju nas olovno nebo i teka atmosfera kao da je vazduhu
dodat jo jedan element koji ga ini nepogodnim za udisanje. Na sreu, lokomotiva je
brza; izloeni povetarcu, s nogama koje se klate nad branikom, stresamo sa sebe
nonu malaksalost.
Jedina pruga, kojom prolaze dva voza nedeljno, ne izgleda naroito pouzdano; ona lii
na krhku pasarelu s koje bi lokomotiva mogla svakog asa skliznuti. Sa obe strane
ina, blatnjava i odvratna voda iri bljutav smrad. Tu vodu mi pijemo ve vie nedelja.
Zdesna i sleva uzdiu se stabla, proreena kao u vonjaku; im se udaljimo, ona se
spajaju u tamne mase, a pod njihovim kronjama odrazi neba u vodi lie na svetlucave
mrlje. Kao da se sve krka na mlakoj temperaturi koja pogoduje sporom sazrevanju.
Kad bi neko mogao boraviti vie hiljada godina u ovom preistorijskom pejzau i
posmatrati njegove promene, svakako bi prisustvovao preobraavanju organske
materije u treset, ugalj i naftu. ak mi se uinilo da nafta izbija na povrinu i boji
vodu nenim prelivima duge; naim pomonicima nije ilo u glavu da sebi i njima
nameemo sav taj trud zbog nekoliko krhotina. Podstaknuti simbolinom vrednou
koju su pridavali naim lemovima od plute, amblemom inenjera, oni su izveli
zakljuak da je arheologija samo izgovor za mnogo ozbiljnije izvianje terena.
Tiinu su ponekad naruavale ivotinje koje se nisu mnogo plaile ljudi: veado,
zaueni srnda belog repa; stada emua, malih nojeva, ili bela jata aplji nad samom
povrinom vode.
Tokom putovanja, radnici prilaze lokomotivi i penju se do nas. Zastoj: dvanaesti
kilometar; sporedni kolosek se prekida, dalje emo morati peke. U daljini opaamo
arheoloko nalazite koje lii na capo.
Iako se to ne vidi, voda pantanala lagano tee i povlai koljke i mulj koji se gomilaju
na onim mestima gde je rastinje pustilo korenje. Movara je posejana jeevima od
zelenila zvanim capes; na njima su nekad Indijanci podizali svoje bivake i jo se
mogu otkriti tragovi njihovog boravka.
Stizali smo, dakle, svakog dana do svog ostrvceta jednom umovitom stazom koju
smo napravili od eleznikih pragova nagomilanih uz prugu; tu smo provodili
zamorne dane teko diui i pijui vodu iz movare smlaenu na suncu. U sumrak je
lokomotiva dolazila po nas, a ponekad bi je zamenilo jedno od onih vozila zvanih
avoli: radnici koji su stajali u uglovima gurali su ga opiranjem akije o prepreke,
poput gondolijera. Iznureni i oedneli, vraali smo se u pustinju Porto Esperanse da tu
provedemo jo jednu besanu no.

107
Stotinak kilometara odatle nalazi se jedno poljoprivredno dobro koje smo izabrali kao
polaznu bazu za izlet do plemena Kaduveo. To imanje je na eleznikoj liniji bilo
oznaeno kao Fazenda francesa i zauzimalo je pojas od oko 50 000 hektara po kojem
je voz prolazio 120 kilometara. Po tom prostranstvu pokrivenom bunjem i sprenom
travom lunjalo je stado od 7000 grla (u tropskim oblastima, pet do deset hektara su
jedva dovoljni za jednu ivotinju), koja su povremeno eleznicom prevoena u Sao
Paulo; voz je na imanju zastajao dva-tri puta. Naziv stanice koja je opsluivala
naselje, Gvajkurus, podseao je na ime velikih ratobornih plemena koja su nekad
vladala ovim krajevima; od njih je na brazilskoj teritoriji preivelo jedino pleme
Kaduveo.
Dva Francuza upravljala su imanjem s nekoliko stoarskih porodica. Ime mlaeg sam
zaboravio; drugi, koji se bliio etrdesetim, zvao se Feliks R. za prijatelje Don
Feliks. Njega je pre nekoliko godina ubio neki Indijanac.
Nai domaini su odrastali za vreme Prvog svetskog rata ili su u njemu uestvovali;
njihov temperament i njihove sposobnosti predodredile su ih da postanu marokanski
kolonisti. Ne znam kakve su ih to spekulacije mogle uvui u manje izvesnu
pustolovinu u tom nesrenom delu Brazila. ta god bilo posredi, deset godina po
svom osnivanju, Fazenda francesa je poela da se osipa zbog nedostatka poetnog
kapitala, koji je sav utroen na kupovinu zemlje, te se nita nije moglo uloiti u
unapreenje stoarstva i nabavku opreme. U ogromnom bungalovu engleskog stila,
nai domaini, stoari i piljari, iveli su oskudnim ivotom. Njihova tezga bila je
jedino mesto za snabdevanje u krugu od oko stotinu kilometara. Empregados, to jest
nametenici: radnici ili peoni, tu su jednom rukom davali novac koji su primali
drugom; vetim ispisivanjem rauna, njihova veresija pretvarana je u stalan dug i, s te
take gledanja, itavo preduzee funkcionisalo je takorei bez novca. Kako su cene
robe obino bile dva-tri puta vie od normalnih, posao je mogao biti unosan da ta
trgovaka strana nije stavljena u drugi plan. Bilo je neeg potresnog u sledeem
prizoru: subotom bi radnici doneli malo eerne trske i odmah bi je gurnuli u engenho
spravu napravljenu od grubo otesanih debala u kojoj se, obrtanjem tri drvena
cilindra, gnjee stabljike trske; zatim bi je preneli u velike plehane kotlove gde je sok
isparavao nad vatrom, a odatle u kalupe u kojima se zgunjavala u zrnastu crvenkastu
masu zvanu rapadura; na kraju bi gotov proizvod odneli u radnju koja se nalazila
odmah tu, pored maina; iste veeri, pretvoreni u kupce, skupo su plaali u toj istoj
radnji tu jedinstvenu poslasticu pustare da bi obradovali svoju decu.
Nai domaini su filozofski gledali na to izrabljivanje, i nisu stupali ni u kakav dodir s
radnicima mimo onog neophodnog za obavljanje posla; kako nisu imali suseda iz
svoje klase (izmeu njih i najbliih plantaa na paragvajskoj granici prostirao se
indijanski rezervat), dosledno su se pridravali strogog ivota koji su sebi nametnuli,
to ih je, bez sumnje, najbolje titilo od malodunosti. Njihovi jedini ustupci
kontinentu na kojem su iveli ticali su se odee i pia: u tom pograninom podruju, u
kojem su se meale brazilska, paragvajska, bolivijska i argentinska tradicija, prihvatili

108
su nonju pampasa: bolivijski eir od levkaste fino upletene slame, sa irokim
zavrnutim obodom i visokom kalotom; chirip, neka vrsta pelene za odrasle od platna
pastelnih boja, s narandastim, ruiastim ili plavim prugama, koja ostavlja bedra i
noge gole iznad belih izama od grubog platna to seu do listova. Po hladnijem
vremenu chiripu zamenjuje bombacha: iroke pantalone u stilu zuava, sa strane
ukraene raskonim vezom.
Gotovo itavi dani su im prolazili u radu sa stokom, to jest u nadziranju stoke i
izdvajanju grla za prodaju na povremenim sajmovim. U oblaku praine, ivotinje
kojima su upravljali grleni povici capataza defilovale su pred oima gospodara, a ovaj
ih je razvrstavao u nekoliko obora. Zebui s dugakim rogovima, debele krave,
prestravljena telad tiskali su se u prolazima od dasaka u koje poneki bik nije hteo da
ue. Tada bi se etrdeset metara fino upredenog kanapa zakovitlalo iznad glave
lacoeira i ivotinja bi se u istom trenutku, ili je bar tako izgledalo, ruila na tlo dok se
konj pobedniki propinjao.
Ali, dva puta dnevno u 11 i 30 ujutru i u 7 sati uvee svi bi se okupili pod
pergolom koja je okruivala stambene jedinice da obave obred chimarro, to jest da
popiju mate na slamku. Znamo da mate pripada istoj porodici kao i na zimzeleni
hrast; njegove grane, lako ispeene na dimu podzemnog ognjita, melju se u krupan
prah svetlozelene boje koji se dugo uva u buriima. Tako se dobija pravi mate, dok
su proizvodi koji su pod tim imenom prodaju u Evropi obino izloeni tako
bezobzirnim promenama da nemaju vie nikakve slinosti sa originalom.
Mate se pije na vie naina. Za vreme ekspedicije, kad zbog umora suvie nestrpljivo
oekujemo trnutno okrepljenje koje on donosi, samo bacimo punu aku praha u
hladnu vodu koju zatim brzo zagrejemo do kljuanja; ali najvanije je skloniti mate s
vatre im baci prvi klju, inae gubi svaki ukus. Pripremljen na taj nain, suprotan
spremanju obinog aja, naziva se ch de mate, ima tamnozelenu boju i gotovo je
uljast kao jaka kafa. Kad nemamo vremena, pravimo terere, to jest kroz cevicu
usisavamo hladnu vodu posutu akom praha. Onaj kome smeta gorak ukus, vie e
voleti mate doce kakav piju lepe Paragvajke; prah matea zagreva se sa eerom dok se
ovaj ne istopi i ne dobije smeu boju, a zatim se meavina prelije kljualom vodom i
procedi. Ali ne znam nijednog ljubitelja matea koji svim tim receptima ne
pretpostavlja chimarro; onako kako se upranjava nafazendi, to je u isti mah
drutveni obred i lini porok.
Svi posedaju u krug; u njegovoj sredini je devojica, china, koja nosi sud za kuvanje
vode, greja i ponekad tikvu s grliem optoenim srebrom cuia a ponekad, kao u
Gvajakurusu, zebuov rog koji je izrezbario neki stoar. Dve treine te posude
napunjene su prahom koji devojica lagano natapa vrelom vodom; kad na taj nain
dobije gustu smesu, ona u nju uvlai srebrnu cev iji se donji kraj zavrava kuglom s
mnogo rupa, napravljenu tako da pipeta lei na dnu, kao u kakvoj maloj peini u kojoj
e se skupljati tenost, dok u cevi mora da bude tek toliko soka da se ne poremeti

109
osetljiva ravnotea guste smese ako bi ga bilo suvie, voda se ne bi s njom meala.
Tako pripremljen chimarro treba samo zaliti vodom i posluiti domaina; poto on
dva-tri puta srkne i vrati sud devojici, isti postupak se ponavlja za svakog uesnika u
obredu; najpre piju mukarci, a za njima ene. Zatim sve ide ispoetka, dok se ne
isprazni lonac s vodom.
Prvi gutljaji pruaju izuzetno prijatan oseaj, barem onom ko je naviknut poetnik
se esto opee; pomalo mastan dodir vrelog srebra, uskomeana voda bogata
hranljivom penom: gorko i mirisno u isti mah, kao da je u nekoliko kapljica
koncentrisana itava uma. Mate sadri jedan alkaloid slian onom u kafi, aju i
okoladi, ali njegova koliina (i polusirovost) objanjava, moda, istovremeno
umirujue i okrepljujue dejstvo ovog napitka. Posle nekoliko krugova, mate izgubi
mnogo od svog ukusa, ali se upornim pomeranjem sisaljke mogu pronai jo
neiskorieni delovi smese, to produava zadovoljstvo za jo nekoliko talasa gorine.
Mate, izvesno, zasluuje da se stavi daleko iznad amazonske gvarane, o kojoj u
govoriti na drugom mestu, a pogotovo iznad tune koke s bolivijske visoravni: to
vakanje bljutavog suvog lia koje se ubrzo pretvara u ilave kuglice sa ukusom
domaeg aja ini sluzokou neosetljivom, a jezik pretvara u vakaa stranog tela. Ne
vidim nita drugo to je dostojno da se s njim uporedi osim pogolemog komada betela
napunjenog zainima, iako on zapanji nesviknuto nepce zastraujuom paljbom ukusa
i mirisa.
Indijanci iz plemena Kaduveo iveli su u niziji leve obale Paragvaja: od Fazende
francese razdvajali su ih breuljci Sera-Bodokene. Nai domaini su ih smatrali
lenjivcima i pokvarenjacima, lopovima i pijancima i grubo su ih terali s panjaka kad
bi ovi pokuali da se na njih uunjaju. Naa ekspedicija izgledala im je unapred
osuena na propast i, uprkos velikodunoj pomoi koju su nam pruali i bez koje ne
bismo mogli da ostvarimo svoj naum, s neodobravanjem su gledali na nae planove.
Koliko su morali biti zaprepaeni nekoliko nedelja kasnije kad su nas videli kako se
vraamo s natovarenim volovima kao kakav karavani veliki glineni upovi,
izrezbareni i obojeni, srnee koe ukraene ivopisnim arabeskama, drvene skulpture
iezlog panteona... To otkrie je kod njih izazvalo neobinu promenu: kad me je dvetri godine kasnije Don Feliks posetio u Sao Paulu, mislim da se nisam prevario u
proceni da su on i njegov ortak, nekad tako puni prezira prema lokalnom stanovnitvu,
gone native, kako to kau Englezi; mali graanski salon fazende sad je bio prekriven
bojenim koama i ispunjen indijanskom grnarijom; nai prijatelji su se igrali
sudanskog ili marokanskog bazara kao pravi kolonijalni inovnici (bolje bi im bilo da
su to doista i postali u vreme kad su mogli da biraju). Indijanci, unapredeni u njihove
stalne snabdevae, rado su primani nnfazendi, gde su smetani i goeni s itavim
porodicama u zamenu za svoje proizvode. Dokle je ila ta bliskost? Teko je
poverovati da su tamonji momci, posle perioda upoznavanja, ostali ravnoduni prema
mladim indijanskim devojkama koje su u dane vaara ile polugole, s telom briljivo
ukraenim ljupkim crnim ili plavim arama stopljenim s njihovom koom kao

110
pripijena haljina od raskone ipke. Kako god bilo, negde 1944. ili 1945, Don Feliksa
je ubio jedan od njegovih novih prijatelja; on je moda manje bio rtva Indijanaca a
vie nemira u koji ga je pre deset godina bacila poseta etnografa poetnika.
Namirnicama smo se snabdeli u radnji fazende: suvo meso, pirina, crni pasulj,
brano od manioke, mate, kafa i rapadura. Tu su nam iznajmili i konje za ljude i
volove za prtljag, jer smo sa sobom nosili robu koju smo menjali za indijanske
proizvode: deje igrake, staklene ogrlice, ogledala, narukvice, prstenje i parfeme, kao
i komade tkanina, ebad, odeu i alat. Radnici s fazende su nam sluili kao vodii,
dodue preko volje, jer smo ih odvojili od porodica za vreme boinih praznika.
U selima su nas oekivali; im smo stigli na fazendu, indijanski vaqueiros pourili su
da najave poseru stranaca koji donose poklone. Takvi izgledi su kod Indijanaca
izazvali razliite vrste uznemirenosti, a meu njima je preovladavao strah da je cilj
nae posete tomar konta: to jest, preotimanje njihove zemlje.

XIX
Nalike
Kaduveoska prestonice Nalike udaljena je od Gvajakurusa oko sto pedeset kilometara
ili tri dana jahanja. Teretnu marvu slali smo ranije zbog njenog sporog hoda. Planirali
smo da se u prvoj etapi popnemo uz padine Sera Bodokene i da provedemo no na
visoravni, na poslednjoj stanici imanja. Vrlo brzo smo zali u uske doline pune visoke
trave kroz koju su se konji jedva probijali. Hod je oteavalo i blato movare. Konj bi
se okliznuo, batrgao da povrati ravnoteu, domogao se vrste zemlje kako je znao i
umeo, a onda bismo se nali okrueni rastinjem; valjalo je jo paziti da neki list
bezazlenog izgleda ne izrui na nas jaje koje je na njegovom naliju obrazovao roj
karapata; mnotvo narandastih ivotinjica uvlai se pod odeu, prekriva telo kao
kakvo teno platno i zabada se u kou: rtvi preostaje samo da to pre sjae s konja i
brzo se oslobodi odee, potamani ivotinjice i prepusti nekom od drugova da mu
pregleda kou. Veliki pojedinani paraziti, sive boje, manje su opasni; oni se bezbolno
prikae uz kou, a posle nekoliko sati ili dana, ovek napipa oteklinu koja se mora
odstraniti noem.
Najzad ikara postaje rea i pred nama je kameniti put koji vodi preko blage strmine
do sparuene ume od drvea i kaktusa. Dok zaobilazimo uku naikanu stubastim
kaktusima, konano izbija oluja koja se sprema od jutros. Silazimo s konja i traimo
zaklon u jednoj pukotini; to je, zapravo, vlana peina, ali nas dobro titi. Ulazei u
nju, uznemiravamo slepe mieve koji prekrivaju zidove, morcegos, i zvuk njihovog
lepranja ispunjava peinu.

111
im stane kia, nastavljamo put kroz zbijenu i tamnu umu punu sveih mirisa i
divljeg voa: genipapo, teko svarljiv i oporog ukusa; guavira, za koju kau da
putnicima gasi e svojom uvek hladnom sri; aju, koji ukazuje na nekadanje
uroenike njive.
Na visoravni ponovo nalazimo karakteristian izgled Mato Grosa: visoka trava
proarana drveem. Pribliavamo se konaitu kroz movarnu zonu; po blatu koje je
isuio i izbrazdao povetarac trkaraju mali pacovi; na stanici Largon, koja se sastoji
od jednog tora i jedne kolibe, zatiemo jednu porodicu zaokupljenu ereenjem
bezzara, mladog bika; dva-tri deteta cie od zadovoljstva dok se valjaju i ljuljaju na
krvavom kosturu koji im slui kao igralite. Iznad vatre pod vedrim nebom, koja
plamti u sumraku, pee se churrasco i s njega curi mast dok se stotine urubu-kondora,
leinara privuenih mirisom strvine, otimaju s psima za krv i otpatke.
Kad napustimo Largon, nastaviemo putem Indijanaca; dok silazimo, planina nam
izgleda vrlo strma; moramo da peaimo vodei konje razdraene neravnim
zemljitem. Pod stazom ujemo bujicu: voda pada sa stene na stenu, ali je ne moemo
videti; klizamo se po vlanom kamenju ili po blatnjavim barama zaostalim od
poslednje kie. Konano, u podnoju planine stiemo do raskrenog kruga zvanog
campo des Indios, gde zastajemo da predahnemo i odmorimo konje pre no to
nastavimo put kroz movaru.
U etiri po podne poinjemo da traimo pogodno mesto za konak. Uoavamo
nekoliko stabala i izmeu njih razapinjemo mree za spavanje i komarnike; vodii
potpaljuju vatru i pripremaju obed od pirina i suvog mesa. Toliko smo edni da bez
gaenja gutamo litre bukuria od zemlje, vode i hipermangana, jedinog pia kojim
raspolaemo. Dan se gasi. Iza prljave mree koja nas titi od komaraca posmatramo
na trenutak plameno nebo. Tek to smo zaspali, valja nam ponovo krenuti; poto su
ve osedlali konje, vodii nas bude u pono. U ovo vrelo doba godine, treba tedeti
ivotinje i koristiti nonu sveinu. Po meseini nastavljamo stazom bunovni od sna,
ukoeni i drhtavi; konji posru; do svitanja je ostalo jo vie sati. Oko etiri ujutru
stiemo u Pitoko gde je Sluba za zatitu Indijanaca nekad imala vanu stanicu. Sad
su tu samo tri poruene kue, jedva dovoljne da se izmeu njih razapnu mree za
spavanje. Pitoko tiho tee; on izvire iz movare i nekoliko kilometara dalje ponovo
ponire. U tim barskim ponornicama, bez izvora i ua, ivi mnotvo pirana, koje su
opasne za neoprezne, ali ne spreavaju paljive Indijance u movari ima jo
nekoliko ratrkanih porodica da se u njima kupaju i iz njih zahvataju vodu.
Sad se nalazimo usred pantanala: as poplavljene kotline izmeu umovitih uzviica,
as velika blatnjava prostranstva bez drvea. Osedlani vo sluio bi bolje od konja: kad
se kree polako, teka ivotinja, kojom se upravlja pomou konopca provuenog kroz
prsten na gubici, bolje podnosi naporan put kroz baru gde joj voda esto dopire do
grudi.

112
Dok smo prolazili kroz niziju koja se moda prostire sve do Rio Paragvaja i tako je
ravna da voda ne uspeva da otie, izbila je najstranija oluja koju sam ikad doiveo.
Nikakvog zaklona, nikakvog drveta na vidiku; preostalo nam je samo da nastavimo
kretanje, jednako mokri kao i konji, dok su gromovi udarali svuda oko nas poput
granata pri baranoj paljbi. Posle dva sata muenja, kia je prestala; preko horizonta
su lagano prelazili oblaci i sruivali tu i tamo svoj vodeni tovar, kao to biva na
otvorenom moru. Ali na kraju nizije ve se mogla videti terasa od ilovae visoka
nekoliko metara; na njoj se desetak koliba ocrtavalo naspram neba. Bili smo u
Enhenju, u blizini Nalikea, ali smo odluili da boravimo tu, a ne u staroj prestonici,
koja se 1935. sastojala od pet koliba.
Nepaljivom oku ti su zaseoci izgledali gotovo isti kao najblia seoca brazilskih
seljaka, kojima su uroenici bili slini po odei a esto i po fizikom tipu jer je bilo
mnogo meleza. Njihovi jezici su se, meutim, razlikovali; fonetika gvaikurua prijatna
je uhu: brz izgovor i dugake rei, u kojima se jasni samoglasnici smenjuju sa
dentalima, guturalima i mnotvom umekanih ili tenih fonema ostavljaju utisak
potoka koji ubori preko ljunka. Dananje ime caduveo (koje se inae izgovara
cadiueu) nastalo je kvarenjem rei kojom su uroenici nazivali sami sebe:
Cadiguegodi. Za vreme tako kratkog boravka nikako nismo mogli nauiti jezik, iako
je portugalski naih novih domaina bio vrlo siromaan.
Osnovna konstrukcija koliba sastojala se od oljutenih debala pobodenih u zemlju;
ona su nosila grede od stabala koja su tek poela da se granaju i koje je drvosea
ostavljao na stranu za tu svrhu. Krov na dve vode bio je napravljen od mladih palmi;
ali za razliku od brazilskih koliba, ovde nije bilo zidova; ova gradnja je bila nekakav
kompromis izmeu kua belaca (od kojih je preuzet oblik krova) i starih uroenikih
nastrenica s ravnim krovom pokrivenim upletenom slamom.
Dimenzije tih krajnje jednostavnih kua nisu bile tako skromne: malo je bilo koliba u
kojima je ivela samo jedna porodica; neke su liile na izduene hangare i u njima je
stanovalo do est porodica; svaka od njih raspolagala je jednim odeljenjem omeenim
gredama osnovne konstrukcije i leajem od dasaka jednim za itavu porodicu; tu su
domaini provodili vreme sedei, leei ili uei meu jelenskim koama, komadima
platna, tikvama, mreama, gomilicama slame, rasporeenim, nabacanim, okaenim
svuda pomalo. U okovima su se mogle videti velike ukraene posude za vodu na
postolju ponekad izrezbarenom u obliku trokrake viljuke ija je drka zabijena u
zemlju.

113

SI. 1 up za vodu ukraen arama svetlocrvene boje i lakom od crne smole.

Nekad su to bile dugake kue u irokeskom stilu; bilo ih je jo koje su svojim

izgledom zasluivale to ime, ali razlozi za okupljanje vie porodica u jednoj radnoj
zajednici postali su nevani; to vie nije bila, kao nekad, matrilokalna kua u kojoj su
se zetovi sa svojim porodicama okupljali oko ognjita tate i tasta.
Uostalom, u tom bednom seocetu ovek nije oseao blizinu prolosti, jer je netragom
nestala i sama uspomena na ivahan razvoj kakav je tu, pre etrdeset godina, zatekao
slikar i istraiva Gvido Bodani; on je u seocetu boravio u dva navrata, 1892. i 1897, i
ostavio je znaajna etnografska svedoanstva sa svojih putovanja, jednu zbirku koja
se uva u Rimu i jedan divan putopis. U sva tri zaseoka ivelo je jedva dvesta osoba,
uglavnom od lova, sakupljanja divljih plodova, uzgajanja malobrojne stoke i ivine i
obraivanja nekoliko njivica zasejanih maniokom, koje su se mogle videti iza jedinog
izvora u podnoju terase, gde smo naizmenino odlazili da se umijemo usred jata
komaraca i da zahvatimo malo mutne, sladunjave vode.

114

SI. 2 Kaduveoska grnarija.

Pored pletenja slame, tkanja pamunih pojaseva koje nose mukarci i prekivanja
novia ee niklenih nego srebrnih da bi se tako dobijene ploice i cevice
nanizale u ogrlice, glavna delatnost je izrada keramike. ene meaju glinu Rio Pitoka
sa istucanim crepom i valjaju masu u trake koje zatim spiralno slau i tapkaju sve dok
ne dobiju eljeni oblik; jo svezu posudu ukraavaju utiskivanjem kanapa, a onda je
bojadiu oksidom gvozda, do kojeg se lako dolazi u tom planinskom podruju. Zatim
peku gotove proizvode pod vedrim nebom; preostaje im samo da jo vrue posude
ukrase pomou dva laka od topljene smole: crni pau santo, providna uta angica;
ohlaena grnarija se na kraju zaspe belim prahom kredom ili pepelom da bi se
reljefne are jo jae istakle.
Za decu su ene pravile figure ljudi ili ivotinja od svega to bi im dopalo ruku: gline,
voska, suvih mahuna kojima bi samo malo promenile oblik.

115

SI. 3 Dve drvene figurice: levo, Stari; desno: Majka blizanaca.

U dejim rukama smo viali i figurice od drveta, obino odevene u krpice; one su im
sluile kao lutke, dok su neke druge, iako njima vrlo sline, starice uvale kao
dragocenost na dnu svojih korpi. Jesu li to bile igrake? Statue boanstava? Likovi
predaka? Protivrene upotrebe skrivale su njihovu prirodu, utoliko pre stoje esto
jedna ista figurica koriena na oba naina. Neke koje se danas nalaze u Muzeju
oveka nesumnjivo imaju religijsko znaenje, jer se meu njima mogu prepoznati
Majka blizanaca, Mali starac i bog koji kanjava ljude zato to su ga zlostavljali kad
je siao na zemlju, potedevi samo jednu porodicu koja ga je zatitila. S druge strane,
ne smemo olako shvatiti preputanje santosa deci kao simptom opadanja kulta; tu
situaciju, koja nama izgleda privremena i nepostojana, opisao je istim reima Bodani
etrdeset godina ranije, a zatim i Fri deset godina posle njega; posmatranja koja su
obavljena deset godina posle mojih pokazuju da se ona ni tada nije promenila; stanje
koje traje pedeset godina bez promena mora biti, u izvesnom smislu, normalno, i ne bi
ga trebalo tumaiti opadanjem uostalom, nesumnjivim religijskih vrednosti, jer
ono ima optiji smisao nego to smo skloni da verujemo i tie se odnosa izmeu
svetog i profanog. Suprotnost izmeu to dvoje nije ni tako potpuna ni tako postojana
kao to smo esto olako tvrdili.
U kolibi do moje bio je jedan vra-iscelitelj ija se oprema sastojala od okrugle
stolice, slamene krune, zveke od tikve prekrivene mreom s perlama i nojevog pera
koje je sluilo za hvatanje ivotinja bichos zapravo, zlih duhova, uzronika bolesti
koje je vra leio isterivanjem zahvaljujui antagonistikoj moi svog bicha, duha
zatitnika, ali i uvara imovine, jer je upravo on zabranio svom tieniku da mi ustupi
te dragocene predmete na koje se, kako mi je reeno, navikao.

116
Tokom naeg boravka prireena je svetkovima kojom je proslavljeno stupanje u
pubertet jedne devojice iz neke druge kolibe; prvo su je odenuli na stari nain: njena
pamuna haljina bila je zamenjena etvrtastim komadom tkanine koji joj je obavijao
telo ispod pazuha. Ramena, ruke i lice ukrasili su joj raskonim crteima, a oko vrata
su joj okaili sve ogrlice koje su se mogle nai. Uostalom, to moda nije bilo toliko
pokoravanje obiajima koliko pokuaj da nas zasene. Mlade etnografe ue da se
uroenici plae fotografisanja, da ih treba umiriti i obetetiti poklonom, nekim
predmetom ili novcem. Indijanci plemena Kaduveo su usavrili sistem: ne samo to su
traili da im platim fotografisanje, ve su me terali da ih fotografiem kako bih im
platio; teko da je bilo dana kad mi ne bi prila neka ena u izuzetnoj nonji traei da
joj, milom ili silom, odam potu jednim snimkom i nekolicinom milreisa. Da bih
pritedeo film, esto sam se samo pretvarao da fotografiem i plaao.
Ipak, bio bih lo etnograf kad bih se zgraavao nad tim lukavstvima, pa ak i kad bih
u njima video dokaze dekadencije ili proraunatosti. Tu su naime, u transponovanom
obliku, izbijala specifina obeleja uroenikog drutva: nezavisnost i autoritet ena
visokog roda; razmetljivost pred strancem; zahtev da se njihova zajednica potuje.
Nonja je mogla biti fantastina ili improvizovana: ono to je nadahnjivalo njeno
pokazivanje nije zbog toga bilo nita manje znaajno; na meni je bilo da to postavim u
kontekst tradicionalnih institucija.
Tako je bilo i s manifestacijama koje su pratile oblaenje gospoice u uroeniku
odeu: po podne je poinjala da se pije pinga, to jest alkohol od eerne trske;
mukarci su sedeli u krugu, hvaliui se buno inovima preuzetim iz nie vojne
hijerarhije (jedine koju su poznavali): kaplar, zastavnik, porunik ili kapetan. Bila je
to jedna od onih sveanih pijanki kakve su ve opisali autori iz XVIII veka, gde
poglavice sede prema rangu, a slue ih konjuari, dok glasnici pozivaju po inu onoga
na koga je red da potegne iz ae i nabrajaju njegove podvige. Indijanci plemena
Kaduveo neobino reaguju na pie: posle kratkog uzbuenja, zapadaju u turobno
utanje, a onda poinju da jecaju. Tada dva manje pijana mukarca dohvate oajnika
za ruke i etaju s njim tamoamo mrmljajui utene, prijateljske rei sve dok se ovaj ne
odlui da povraa. Zatim se sva trojica vraaju na svoja mesta i pijanka se nastavlja.

117

SI. 4 Dve figurice, leva od kamena, druga od drveta, predstavljaju mitske linosti.

Za to vreme ene beskonano ponavljaju jedan napev od tri tona, a nekoliko starica,
koje piju pored njih, bacaju se povremeno na tlo mlatarajui rukama i buncajui,
praene smehom i aljivim dobacivanjem. I tu bismo pogreili kad bismo njihovo
ponaanje protumaili kao obinu brljivost starica koje su se napile i malo zaboravile;
naime, stari autori potvruju da su svetkovine, pre svega one kojima se proslavljaju
najvaniji trenuci odrastanja enskog deteta plemenitog roda, obeleene enskim
transvestitskim egzibicijama: ratnikim povorkama, igrama i takmienjima. Ovi
dronjavi seljaci, izgubljeni usred svoje movare, pruali su prilino alostan prizor; ali
njihovo propadanje je inilo jo dirljivijom upornost s kojom su uvali neke davnanje
obiaje.

XX
Jedno uroeniko drutvo i njegov stil
Skup obiaja jednog naroda uvekje obeleen njegovim stilom; obiaji obrazuju
sisteme. Uveren sam da ne postoji neogranien broj tih sistema, i da ljudska drutva,
kao i pojedinci u svojim igrama, snovima i buncanjima nikad ne stvaraju na
apsolutan nain, ve se ograniavaju na to da izaberu izvesne spojeve iz nekog
zamiljenog idealnog repertoara. Kad bismo pobrojali sve posmatrane obiaje, sve
obiaje prikazane u mitovima i one o kojima svedoe igre dece i odraslih, snovi
zdravih ili bolesnih ljudi i psihopatoloka ponaanja, dobili bismo nekakav periodian
prikaz, slian tabeli hemijskih elemenata, gde bi se svi stvarni ili tek mogui obiaji
pojavili svrstani u porodice, i gde bi trebalo prepoznati one koje su drutva zaista
usvojila.
Takva razmiljanja su posebno umesna u sluaju plemena Mbaja-Gvaikuru iji su
poslednji predstavnici Kaduveo Indijanci, uz Tobe i Pilage iz Paragvaja. Njihova

118
civilizacija neodoljivo podsea na onu o kojoj je nae drutvo rado sanjalo u svojim
tradicionalnim igrama i iji je model tako dobro prikazala mata Luisa Kerola: ti
indijanski vitezovi slini su slikama na kartama za igru. To se opaa ve na njihovoj
nonji: tunike i ogrtai od koe to proiruju plea i padaju u krutim naborima,
ukraeni crnim i crvenim crteima koje su stari autori uporeivali s turskim tepisima i
na kojima se javljaju motivi pika, srca, karoa i trefa.
Oni su imali kraljeve i kraljice; a ove su, poput kraljice iz Alise, navie volele da se
igraju odrubljenim glavama koje su im donosili ratnici. Plemeniti mukarci i ene
uivali su u turnirima; oni su bili osloboeni mukotrpnog rada koji su obavljali
pripadnici jedne populacije, razliite po jeziku i kulturi, koja se tu nastanila pre njih:
Gvane. Tereno, njihovi poslednji predstavnici, ive u jednom vladinom rezervatu,
nedaleko od malog grada Mirande u kojem sam se s njima sreo. Ti pripadnici Gvana
obraivali su zemlju i plaali su gospodarima Mbajama doprinos u poljoprivrednim
proizvodima kao nadoknadu za zatitu koju su im ovi pruali da ih sauvaju od pljaki
i otimaina bandi naoruanih konjanika. Jedan Nemac iz XVI veka, koji se zaputio u
ove krajeve, uporedio je te odnose sa onima koji su u njegovo vreme vladali u
srednjoj Evropi izmeu feudalaca i njihovih kmetova.
Indijanci plemena Mbaja bili su organizovani u kaste: na vrhu drutvene lestvice
nalazilo se plemstvo podeljeno u dva reda, veliko nasledno plemstvo i plemii po
zasluzi, koji su to postajali uglavnom iz potrebe da se opravda podudarnost njihovog
roenja s roenjem nekog deteta plemenitog porekla. Veliko plemstvo je jo imalo
starije i mlae grane. Zatim su dolazili ratnici; najbolji od njih su, nakon inicijacije,
stupali u bratstvo to je davalo pravo na noenje posebnih imena i na upotrebu
vetakog jezika dobijenog dodavanjem sufiksa svakoj rei, kao u nekim argonima.
Robovi Camakoko ili drugog porekla i kmetovi Gvana sainjavali su plebs, mada su
ovi drugi za svoje potrebe uveli podelu na tri kaste, po uzoru na gospodare.

119

Plemii su pokazivali svoj poloaj crteima slinim grbu koji su na telo utiskivani
nekom vrstom peata ili tetoviranjem. Oni su uklanjali sve malje s lica, ukljuujuu i
obrve i trepavice, i s gaenjem su govorili o evropskoj nojevskoj brai s dlakavim
oima. Mukarci i ene su se pojavljivali na javnim mestima praeni svitom robova i
tienika koji su trkarali oko njih nastojei da ih potede svakog napora. Jo 1935,
najbolje crtaice, stare nakaze namazane bojama i nakinurene svakojakim
drangulijama, objanjavale su svoje odricanje od te dopadljive umetnosti injenicom
da su bile liene robinja cativas koje su im nekad dodeljivane kao pomo. U

120
Nalikeu je bilo jo nekoliko starih robova iz plemena Cimakoko; iako su oni sad
pripadali grupi, ostali su ih nipodatavali.
Oholost tih velikaa ostavila je utisak ak i na panske i portugalske osvajae, koji su
im dodelili tutule don i dona. Pria se da bela ena nije imala ega da se plai ako bi
dopala aka Mbajama jer nijednom ratniku ne bi palo na pamet da ukalja svoju krv
takvim sjedinjavanjem. Neke gospoe Mbaja odbile su da se sretnu sa suprugom
vicekralja zato to su smatrale da je samo kraljica Portugalije dostojna njihovog
drutva; jedna veoma mlada devojka, gotovo devojica, poznata pod imenom Dona
Katarina, odbilaje da ode u Kujabu na poziv guvernera Mato Grosa; postoje bila
dorasla za udaju, mislila je da e je taj gospodin zaprositi, a nije elela ni da se uda za
njega ni da ga uvredi odbijanjem.
Nai Indijanci su bili monogamni; ipak, devojke su ponekad vie volele da prate
ratnike u njihovim pustolovinama i da im slue kao konjuari, paevi i ljubavnice. to
se tie plemenitih gospi, one su imale stalne pratioce koji su im esto bili i ljubavnici;
muevi nisu smeli da ih udostoje otvorenom ljubomorom da ne bi izgubili obraz. To
drutvo je bilo izrazito neprijateljski nastrojeno prema oseanjima koja mi smatramo
prirodnim; ono je, na primer, osealo jaku odvratnost prema prokreaciji. Pobaaj i
deteubistvo smatrani su gotovo normalnim postupcima; produenje grupe se
obezbedivalo manje raanjem a vie usvajanjem dece, to je bio jedan od glavnih
ciljeva ratnih pohoda. Procenjuje se da je poetkom XIX veka jedva 10% pripadnika
jedne grupe Gvaikurua pripadalo plemenu po krvi.
Kad bi se dete ipak rodilo, nisu ga odgajali roditelji ve je poveravano nekoj drugoj
porodici koju su roditelji samo retko poseivali; dete je bilo od glave do pete
prekriveno crnom bojom i nazivano imenom koje su Indijanci dali crncima kad su ih
upoznali sve do svoje etrnaeste godine, kad je podvrgavano inicijaciji, pranju i
odsecanju jedne od dve pletenice kojima mu je dotad bila obavijena glava.
Roenje deteta visokog roda bilo je, meutim, povod za svetkovinu koja se ponavljala
u svakoj etapi njegovog odrastanja: odbijanje od dojke, prvi koraci, poetak
uestvovanja u dejim igrama itd. Glasnici su u tim prilikama izvikivali titule detetove
porodice i predskazivali detetu slavnu budunost; drugo dete, roeno u isti as,
imenovano je za njegovog brata po oruju; prireivane su pijanke na kojima se
medovina sluila u peharima od rogova ili lobanja; preobuene u ratniku opremu,
ene su simulirale borbu. Plemii su sedeli prema svom drutvenom poloaju, a sluili
su ih robovi koji nisu smeli da piju kako bi, ako ustreba, mogli da pomognu svojim
gospodarima pri povraanju i da o njima brinu sve dok ovi ne utonu u san u
oekivanju prijatnih vizija koje prua pijanstvo.

121

Dostojanstvo svih tih Davida, Aleksandara, Cezara, Karla, svih tih Rahela, Judita,
Palada i Arina, tih Hektora, Oijea, Lanselota i Lahira temeljilo se na izvesnosti da
su predodreeni za upravljanje ljudskim rodom. Tu izvesnost im je pruao jedan mit
koji danas poznajemo samo u fragmentima; proien vekovima, on blista udesnom

122
jednostavnou; u najsaetijem, najzgusnutijem obliku, ukazae mi se kao kristalno
jasna, nepobitna istina tokom mog putovanja po Istoku: naime, stepen ropstva je
funkcija zatvorenosti jednog drutva. Evo tog mita: kad je veliki tvorac Gonoenhodi
odluio da stvori ljude, najpre je iz zemlje izvukao Gvane, a potom ostala plemena;
prvima je dao poljoprivredu, a drugima lov. Prevarant, drugo boanstvo uroenikog
panteona, primetio je da su Mbaje zaboravljene na dnu rupe i izvukao ih je; ali, kako
za njih nita nije preostalo, oni su dobili pravo na jedinu ulogu koja se jo mogla
dodeliti, naime da tlae i izrabljuju druge. Da li je ikad postojao dublji drutveni
ugovor od ovoga?
Te linosti iz vitekih romana, zaokupljene svojom surovom igrom drutvenog ugleda
i dominacije u srcu jednog drutva koje dvostruko zasluuje da se opie kao bradvom
deljano, stvorile su grafiku umetnost iji se stil ne moe uporediti ni sa im to je
sauvano od pretkolumbovske Amerike i koji nam ne lii ni na ta poznato, osim
moda na crtee s naih karata za igru. To sam maloas ve pomenuo, ali sad bih
eleo da opiem to izvanredno obeleje kaduveovske kulture.

SI. 9-12 Jo neki uzorci crtea za telo.

U naem plemenu, mukarci su skulptori a ene slikari. Od tvrdog i plavkastog drveta

gajaka mukarci oblikuju figure o kojima sam ranije govorio; pored toga, oni
ukraavaju rogove zebua, koji slue kao ae, reljefnim crteima ljudi, nojeva i konja;

123
ponekad crtaju i ljude i ivotinje, ali uvek kao listove. ene se bave ukraavanjem
keramike i koe, kao i crtanjem po telu, u emu su neke pravi virtuozi.

SI. 13 Crtei jednog kaduveovskog deaka.

Njihova lica, a ponekad i itava tela, prekrivena su spletom asimetrinih arabeski koje
se smenjuju s prefinjenim geometrijskim crteima. Prvi ih je opisao jezuitski misionar
Sanes Labrador koji je meu Indijancima iveo od 1760. do 1770. godine; ali na
njihove tane reprodukcije valjalo je saekati jedan vek i Bodanija. Godine 1935, i
sam sam sakupio stotinak motiva postupajui na sledei nain: najpre sam planirao da
fotografiem njihova lica, ali su finansijski zahtevi plemenskih lepotica ubrzo iscrpli
moja novana sredstva. Onda sam pokuao da skiciram lica na papiru i da nagovorim
ene da ih iscrtaju na isti nain kao i njihova sopstvena; uspeh je bio takav da sam
ubrzo odustao od svojih nevetih skica. Crtaice nije nimalo zbunjivao prazan list, to
jasno pokazuje da je njihova umetnost nezavisna od prirodne arhitekture ljudskog lica.
Samo nekoliko vrlo starih ena uspelo je da sauva staru virtuoznost; dugo sam bio
ubeen da je moja zbirka sakupljena u poslednjem trenutku. Koliko sam se iznenadio
kad sam pre dve godine video ilustrovan prikaz jedne sasvim svee zbirke koju je,
petnaest godina posle mene, sakupio jedan moj brazilski kolega! Ne samo to su crtei
bili jednako sigurno izvedeni kao i moji ve su i motivi esto bili istovetni. Stil,
tehnika i nadahnue nisu se nimalo promenili tokom svih tih godina, kao to se nisu
promenili ni tokom etrdeset godina koje su protekle izmeu Boanijeve i moje
posete. Taj konzervativizam je utoliko znaajniji to se ne protee i na grnariju, koja

124
se, sudei prema poslednjim prikupljenim i objavljenim primercima, potpuno izrodila.
U tome se moe videti dokaz da crtei na telu a naroito na licu imaju izuzetan znaaj
u uroenikoj kulturi.

SI. 14 Drugi crtei istog autora.

Nekad su motivi bili tetovirani ili bojeni; samo je druga tehnika opstala do danas.
ene slikaju po licu i telu neke drugarice, ponekad i nekog deaka. Mukarci bre
naputaju taj obiaj. Tankom lopaticom od bambusa umoenom u sok biljke genipapo
u poetku bezbojan, kasnije usled oksidacije plavkasto-crn umetnica improvizuje
na ivom telu, bez modela, skice ili plana. Ona prvo ukraava gornju usnu motivom
luka koji se na oba kraja zavrava spiralama. Zatim deli lice na dva dela vertikalnom
linijom koju ponekad preseca i horizontalnom. Tako podeljeno na etiri dela katkad
jo i dijagonalno preseeno lice se slobodno ukraava arabeskama i pri tom se ne
vodi rauna o poloaju oiju, nosa, obraza, ela i brade, ve se itava povrina shvata
kao kontinuirano polje. Te veste, asimetrine, a ipak uravnoteene kompozicije,
poinju u jednoj taki i izvode se do kraja bez oklevanja i bez greaka. One se sastoje
od relativno jednostavnih motiva kao to su spirale, kukice, krstii, paralelne prave
linije, meandri i zavijuci, ali kombinovanih tako da svako delo ima originalan
karakter; od etiristo crtea sakupljenih 1935. ni dva nisu bila slina; meutim,
suprotnu stvar sam primetio kad sam svoju zbirku uporedio s jednom kasnijom:
izvanredno irok repertoar umetnica ipak je utvren tradicijom. Na alost, ni meni ni
mojim sledbenicima nije polo za rukom da dopremo do teorije na kojoj poiva ta
urodenika stilistika: informatori nam poneto kau o elementarnim motivima, ali kad
im postavimo pitanje o sloenijim arama tvrde da ne znaju nita ili da su zaboravili.
Ili se postupak zasniva na empirijskoj vetini koja se prenosi iz narataja u narataj; ili
je uroenicima stalo da sauvaju tajnu o arkanama svoje umetnosti.

125
Danas Indijanci plemena Kaduveo slikaju svoja lica i tela samo iz zadovoljstva, ali
nekad je taj obiaj imao dublje znaenje. Prema svedoenju Sanesa Labradora,
pripadnici plemenitih kasta slikali su samo elo, a obini ljudi su ukraavali itavo
lice; pored toga, danas samo mlade ene dre do te mode: Starice retko gube vreme
na ukraavanje tim crteima, kae on. One se zadovoljavaju linijama koje im je
vreme iscrtalo po licu. Misionara uznemirava taj prezir prema Tvorevom delu; zato
uroenici kvare izgled ljudskog lica? On pokuava da nae objanjenje: troe li oni
sate i sate na svoje arabeske da bi zavarali glad? Ili da ih neprijatelji ne bi prepoznali?
U osnovi svakog objanjenja je neka prevara. Zato? Koliko god ga ti crtei odbijali,
ovaj misionar je ipak svestan da oni za uroenike imaju prvorazredan znaaj i da su, u
izvesnom smislu, sami sebi svrha.
On kritikuje te ljude i zato to na slikanje lica i tela gube itave dane zanemarujui
lov, ribolov i porodicu. Zato ste tako glupi? , pitali su oni misionare. A zato
mislite da smo glupi?, odgovorili su ovi drugim pitanjem. Zato to se ne ukraavate
kao Ejigvajegvi. Ko hoe da bude ovek, mora se ukrasiti crteima: onaj koji ostane
u prirodnom stanju ne razlikuje se od ivotinje.
Upornost s kojom se ene i danas pridravaju tog obiaja moe se bez sumnje
objasniti razlozima erotske prirode. Ugled ena iz plemena Kaduveo je vrsto
utemeljen sa obe strane Rio Paragvaja. Mnogi melezi i Indijanci iz drugih plemena
doli su da se nastane i oene u Nalikeu. Tu privlanost moda objanjavaju upravo
crtei na telu i licu; u svakom sluaju, oni je pojaavaju i simbolizuju. Nene i
prefinjene linije, jednako osetljive kao i crte lica koje ponekad istiu a ponekad
prikrivaju, ine enu udesno izazovnom. Ta slikarska hirurgija nakalemljuje
umetnost na ljudsko telo. I kad zabrinuti Sanes Labrador prigovara da je tu arima
prirode suprotstavljena vetaka runoa, on sam sebi protivrei; naime, nekoliko
redaka kasnije, priznaje da ni najlepe tkanine ne mogu da se takmie s tim slikama.
Izvesno je da erotsko dejstvo minke nikad nije bilo tako sistematino i svesno
korieno.
Erotskim ukraavanjem lica crteima i upranjavanjem pobaaja i deteubistva Mbaje
izraavaju jedno isto gnuanje nad prirodom. Uroenika umetnost otkriva najvei
prezir prema glini od koje smo zameeni; u tom smislu se ona dodiruje s grehom. Sa
svog jezuitskog i misionarskog stanovita, Sanes Labrador je izvanredno pronicljiv
kad u tome nasluuje demona. On sam istie prometejsku stranu te divlje umetnosti
kad opisuje tehnike kojima se slue Indijanci da bi prekrili telo motivima u obliku
zvezda: Tako svaki Ejigvajegi u sebi vidi drugog Atlasa koji ne samo ramenima i
rukama ve i itavom povrinom svog tela podupire ravo uoblien svet. Je li to
objanjenje izuzetnog karaktera kaduveovske umetnosti da ona zapravo izraava
ovekovo nepristajanje da bude odraz boanskog lika?

126

127

SI. 16 Ukras od obojene koe.

Kad posmatramo motive u obliku poluga, spirala i pletenica kojima je ta umetnost

posebno sklona, nuno pomiljamo na panski barok, na njegove ukrase od kovanog
gvoza i gipsa. Da se ne nalazimo pred naivnom verzijom stila osvajaa? Izvesno je
da su uroenici preuzeli neke teme; o tome svedoe mnogi primeri. Kad su uroenici
prvi put doli na jedan zapadnjaki ratni brod, koji je 1857. plovio Paragvajem,
mornari sa Marakane videli su ih sutradan s telima prekrivenim motivima sidra;
jedan Indijanac je ak preko itavog poprsja besprekorno prekopirao oficirsku
uniformu, s dugmiima, trakama, pojasom i skutovima ispod njega. To dokazuje da su
ve tada Mbaje imale obiaj da slikaju po telu i da je njihova umetnost dostigla veliku
virtuoznost. tavie, koliko god bio redak u pretkolumbovskoj Americi, njihov stil
krivudavih linija pokazuje izvesne slinosti sa arheolokim dokumentima iskopanim
na razliitim takama kontinenta; neki od tih dokumenata stariji su vie vekova od
otkria Amerike: Houpvel u dolini Ohaja i nedavno naena caddo grnarija u dolini
Misisipija; Santarem i Marao na uu Amazona i aven u Peruu. Upravo ta
rasprenost znak je velike starosti.
Pravi problem se nalazi na drugoj strani. Kad prouavamo kaduveovske crtee
namee nam se zakljuak: njihova originalnost ne lei u elementarnim motivima, tako
jednostavnim da je verovatnija pretpostavka o njihovom nezavisnom nastanku nego o
preuzimanju (a moda su oba procesa postojala paralelno); ona proizlazi iz naina na

128
koji se ti motivi povezuju, to jest, treba je traiti u ravni rezultata, dovrenog dela.
Meutim, svojom prefmjenou i sistematinou, postupci komponovanja daleko
prevazilaze odgovarajue sugestije koje je Indijancima mogla dati evropska umetnost
iz doba renesanse. Dakle, ta god bilo njegovo polazite, taj izuzetan razvoj moe se
objasniti samo sopstvenim razlozima.
Jednom sam pokuao da izdvojim neke od tih razloga, uporeujui kaduveovsku
umetnost s drugima, koje su joj donekle sline: drevna Kina, zapadna obala Kanade i
Aljaska, Novi Zeland.1 Hipoteza koju ovde izlaem prilino se razlikuje od
prethodnog tumaenja, ali mu ne protivrei, ve ga dopunjuje.
Kao to sam tada primetio, kaduveovsku umetnost karakterie dualizam: mukaraca i
ena, skulptora i slikarki; uz prve se, uprkos stilizacijama, vezuje reprezentativan i
naturalistiki stil, a umetnost drugih je nereprezentativna. Ograniavajui se na
razmatranje enske umetnosti, eleo bih da naglasim da se tu dualizam nastavlja na
vie ravni.
ene koriste dva stila, oba jednako nadahnuta dekorativnim duhom i apstrakcijom.
Jedan je uglast i geometrijski, drugi vijugav i slobodan. Kompozicije najee nastaju
pravilnim kombinovanjem oba stila. Na primer, jedan se koristi za obod ili okvir, a
drugi za glavni crte; grnarija je neobinija jer tu uglavnom nalazimo geometrijski
dekor na grliu, a krivolinijski na zaobljenom delu suda, ili obrnuto. Krivolinijski stil
se radije koristi za slikanje lica, a geometrijski za slikanje tela, osim kad postoji i
dodatna podela i kad je svaka oblast ukraena kombinacijom oba stila.
U svakom sluaju, zavren rad pokazuje da se briljivo vodi rauna o ravnotei
izmeu drugih naela koja takoe idu u parovima: neka ara koja je u poetku
linearna jo jednom se preuzima na kraju, ovog puta delimino preobraena u
povrine (popunjavanjem nekih sektora, kao to svi inimo kad mahinalno crtamo);
veina dela zasniva se na smenjivanju dve teme; figura i pozadina gotovo uvek
zauzimaju priblino istu povrinu, te se kompozicija moe itati na dva naina, tako
to e se uloge preokrenuti: svaki motiv se moe posmatrati kao pozitiv ili negativ. I
na kraju, ukras esto potuje dvostruko naelo simetrije i asimetrije, istovremeno
primenjenih, to se iskazuje u formi uzajamno suprotstavljenih registara, retko
izdeljenih na sektore ili preseenih, ee obrubljenih, podeljenih na etiri polja ili
zaokruenih. Sluim se heraldikim izrazima da opiem te crtee zato to sva pravila
neodoljivo podseaju na naela izrade grbova.
Analizu emo nastaviti na jednom primeru: evo naizgled jednostavnog crtea na telu
(Sl. 1718). On se satoji od kratkih talasastih linija koje se dodiruju i omeavaju
pravilna vretenasta polja s jednim malim nepovezanim elementom u sredini. Ali ovaj
opis je varljiv: pogledajmo paljivije. On moda dobro objanjava opti izgled
1

Le Dedoublement de la representation dans les arts de l'Asie et de 1 Amerique, Renaissance, sv.

II i III, Njujork, str. 168-186, 20 figura. Preneseno a Anthropologiestructurale, Pln, 1958, pogl.
XIII.

129
dovrenog crtea. Meutim, crtaica nije poela povlaenjem tih talasastih trakadabi
ih na kraju ukrasila umetanjem nepovezanog elementa u svaku prazninu. Njena je
metoda bila drukija i mnogo sloenija. Ona je radila kao da poploava ulicu, pravei
redove od istovetnih elemenata koje je redala jedan za drugim. Svaki element je
sloen na sledei nain: jedan sektor trake, sastavljen od konkavnog dela jednog luka i
konveksnog dela luka koji se s njim dodiruje na krajevima; tako je dobijeno
vretenasto polje, a zatim je u sredite tog polja ucrtan nepovezani element. Ti delovi
se dodaju jedni na druge i slika tek na kraju dobija vrstinu, koja u isti mah potvruje
i porie dinamiki postupak kojim je izvedena.

Kaduveoski stil nas, dakle, sueljava sa itavim nizom sloenosti. Tu je najpre jedan
dualizam koji se projektuje na sukcesivne ravni, kao u sobi sa ogledalima: mukarci i
ene, slikarstvo i skulptura, figuracija i apstrakcija, ugao i kriva linija, geometrija i
arabeska, grlo i trbuh, simetrija i asimetrija, linija i povrina, obod i motiv, element i
polje, figura i osnova. Te suprotnosti se, meutim, opaaju naknadno; one imaju
statian karakter; dinamika umetnosti, to jest nain na koji se motivi smiljaju i
izvode, preseca to osnovno dvojstvo u svim ravnima; naime, prvobitne teme se u

130
poetku ralanjavaju, a zatim se povezuju u sekundarne teme koje u privremeno
jedinstvo uvode fragmente preuzete iz prethodnih, postavljenih naspram njih na takav
nain da se prvobitno jedinstvo pojavljuje kao maioniarski zahvat. Konano,
sloene are dobijene tim postupkom ponovo se dele na etiri polja i stavljaju jedna
naspram druge; taj postupak koji je slian onom pri izradi grbova, gde se dva motiva
rasporeuju u etiri polja kao dva suprotstavljena para koji se jednostavno ponavljaju
ili odraavaju jedni u drugima.
Tako postaje jasno zato taj stil podsea na karte za igranje, mada je daleko suptilniji.
Svaki lik na kartama zadovoljava dve potrebe. On ima dvostruku ulogu: da bude
predmet, da slui dijalogu ili duelu izmeu dva sueljena partnera; pored toga, on
mora da ima i posebnu ulogu odreene karte kao predmeta jedne sloene celine: igre.
Iz tog njegovog sloenog zadatka proizlaze dva zahteva: jedan je simetrija, koja
pripada optoj funkciji, a drugi asimetrija, koja pripada posebnoj ulozi. Problem je
reen prihvatanjem simetrine kompozicije, ali u odnosu na dijagonalu, ime se
izbegava potpuno asimetrina formula, koja bi odgovarala ulozi ali bi protivreila
funkciji; obrnuta, potpuno simetrina formula imala bi suprotan efekat. I ovde imamo
sloenu situaciju koja odgovara dvema protivrenim formama dvojstva i reava se
kompromisom ostvarenim sekundarnom suprotnou izmeu idealne ose objekta i ose
lika koji on predstavlja. Da bismo dospeli do ovog zakljuka, morali smo da
napustimo okvire stilistike analize. Ako elimo da razumemo stil karata za igranje,
ne smemo se zadovoljiti posmatranjem njihovog crtea, moramo se upitati emu one
slue. emu, dakle, slui kaduveovska umetnost?
Delimino smo odgovorili na to pitanje ili, tanije, uroenici su to uinili za nas.
Crtei na licu pre svega podaruju pojedincu dostojanstvo ljudskog bia; pomou njih
se prelazi iz prirode u kulturu, iz glupe ivotinje u civilizovanog oveka. Zatim,
razliiti po stilu i kompoziciji za svaku kastu, oni u jednom sloenom drutvu
izraavaju hijerarhiju statusa, to znai da imaju socioloku funkciju.
Koliko god ta konstatacija bila vana, ona nije dovoljna da objasni originalne osobine
uroenike umetnosti; u najboljem sluaju, ona objanjava njeno postojanje.
Nastavimo, dakle, analizu drutvene strukture. Mbaje su podeljene u tri kaste; svaka
od njih je zaokupljena potovanjem etikete. Za plemie, donekle i za ratnike, kljuno
pitanje je ouvanje ugleda. Stari opisi nam ih prikazuju paralisane brigom da sauvaju
obraz, da ne okrnje svoj ugled, a naroito da ne sklope neprilian brak. Takvom
drutvu je pretila segregacija. Svojom voljom ili iz nude, svaka kasta je teila da se
zatvori u sebe na utrb kohezije drutvene grupe kao celine. Kastinska endogamija i
umnoavanje sitnih hijerarhijskih razlika posebno su ugroavale mogunosti
udruivanja kakvo iziskuje ivot u zajednici. Samo se time moe objasniti paradoks
jednog drutva nesklonog prokreaciji koje, da bi se zatitilo od opasnosti unutranjih
neprilinih brakova, pribegava izokrenutom rasizmu sistematskom usvajanju
neprijatelja ili stranaca.

131

U tim okolnostima, posebno znaenje ima injenica da smo na severoistonim i

jugozapadnim graninim delovima teritorije koju zaposedaju Mbaje sreli oblike
drutvene organizacije koji su meu sobom gotovo istovetni uprkos geografskom
rastojanju. Pleme Gvana iz Paragvaja i pleme Bororo iz Mato Grosa imali su (a ovi
drugi jo imaju) hijerarhijsku strukturu slinu onoj koju smo nali kod Mbaja: oni su
bili podeljeni (ili su to jo) u tri klase koje su, barem u prolosti, podrazumevale
razliite drutvene statuse. Klase su bile nasledne i endogamne. Meutim, pomenuta
opasnost koja je pretila Mbajama, kod oba druga plemena bila je delimino otklonjena
podelom grupe u dve polovine; u plemenu Bororo ta linija podele je presecala klase.
lanovima razliitih klasa bilo je zabranjeno da stupaju u brak, ali je meu
polovinama drutva postojala suprotna obaveza: mukarac iz jedne polovine morao se
oeniti enom iz druge. Moe se, dakle, rei da je klasna asimetrija u izvesnom smislu
uravnoteena simetrijom polovina.

132

SI. 21 Crte na licu

Treba li tu sloenu strukturu smatrati povezanim sistemom sainjenim od tri

hijerarhijske klase i dve uravnoteene polovine? To je mogue. Meutim, dolazimo i u
iskuenje da razlikujemo te dve podele i da jednu smatramo starijom od druge. U tom
sluaju, lako emo nai argumente u prilog prvenstvu klasa, ali i one u prilog starijem
poreklu polovina.
Pitanje koje nas ovde zanima drukije je prirode. Iako sam veoma saeto opisao
drutveni sistem plemena Gvana i Bororo (vratiu mu se kad budem govorio o svojoj
poseti Bororu), jasno je da taj sistem u sociolokoj ravni pokazuje strukturu slinu
onoj koju sam otkrio u stilistikom aspektu kaduveovske umetnosti. I ovde je posredi
dvostruka suprotnost. U umetnosti je to, pre svega, suprotnost trojne, asimetrine i
dvojne, simetrine organizacije; a u drutvenom sistemu postoji suprotnost drutvenih
mehanizama: jedni su zasnovani na uzajamnosti a drugi na hijerarhiji. Nastojanje da
se ouvaju dva protivrena naela vodi podelama i potpodelama drutvene grupe u
povezane i suprotstavljene podgrupe. Drutvo je skrojeno, preseeno i podeljeno
poput grba koji u svom polju objedinjuje prerogative vie loza. Dovoljno je razmotriti
plan jednog sela Bororo Indijanaca (kao to u kasnije uiniti) da bi se opazila slinost
njegovog ustrojstva i kaduveovskog crtea.
Sve se, dakle, dogaa kao da su plemena Gvana i Bororo, uspela da razree (ili
prikriju) protivrenost svoje drutvene strukture pravim sociolokim metodama.
Moda su kod njih polovine postojale pre no to su dospeli u sferu mbajskog uticaja,

133
pa su tako ve raspolagali tim sredstvom; moda su ih kasnije izumeli ili preuzeli od
drugih jer su kao provincijalci manje patili od aristokratske oholosti; a mogu su
zamisliti i drukije hipoteze. Kod Indijanaca iz plemena Mbaja to reenje nije uspelo,
bilo zato to oni za njega nisu znali (to je malo verovatno) bilo zato to se ono nije
moglo spojiti s njihovim fanatizmom. Zbog toga oni nisu mogli da razree svoje
protivrenosti niti da ih prikriju vetakim institucijama. Ali to sredstvo koje im je
nedostajalo ili koje im je bilo zabranjeno na drutvenom planu, ipak ih nije potpuno
zaobilo. Ono ih je izokola uznemiravalo. I poto nisu mogli svesno da ga prihvate i
unesu u svoj ivot, poeli su da ga sanjaju, ne direktno, jer se to kosilo s njihovim
predrasudama, ve u transponovanom i naizgled bezazlenom obliku: u svojoj
umetnosti. Ako je ova analiza tana, grafika umetnost kaduveovskih ena, njena
tajanstvena zavodljivost i, na prvi pogled, bezrazlona zamrenost definitivno e
morati da se protumae kao fantazam jednog drutva koje s nezasitom strau trai
sredstva da simboliki izrazi institucije koje je moglo imati da ga u tome nisu spreili
njegovi interesi i praznoverice. Divna civilizacija u kojoj kraljice uokviruju snove
svojom minkom: hijeroglifima to opisuju nedoseno zlatno doba koje one, u
nedostatku zvaninog koda, slave svojim ukraavanjem skrivajui na taj nain
istovremeno njegovu tajnu i svoju golotinju.

134

esti deo
BORORO

XXI
Zlato i dijamanti
Preko puta Porto Esperanse, na reci Paragvaj, nalazi se Korumba, kapija Bolivije, koja
izgleda kao poruena za ila Verna. Grad se nalazi na vrhu krenjakog grebena koji
dominira rekom. Okruena pirogama, dva mala parobroda s tokom, s dva sprata
kabina nad niskim trupom i s vitkim dimnjakom na vrhu, usidrena su na doku, gde
poinje put koji vodi uzbrdo. Tu se odmah izdiu dve posebno znaajne zgrade:
carinarnica i arsenal; one uvaju uspomenu na vreme kad je Rio Paragvaj bio
nesigurna granica izmeu drava koje su nedavno dobile nezavisnost i koje su
kljuale od novih ambicija; renim putem se obavljao iv saobraaj izmeu Rio de la
Plate i unutranjosti.
Kad doe do vrha, put se nastavlja po grebenu jo oko dvesta metara, a onda skree
pod pravim uglom i ulazi u grad: dugaka ulica, niske kue s ravnim krovovima,
okreene u belo ili be. Ulica vodi do etvrtastog trga gde izmeu cvetnog bunja
jarko narandaste i zelene boje raste trava; odatle do breuljaka koji zatvaraju
horizont protee se pust, stenovit predeo.
U gradu postoji samo jedan hotel, koji je uvek pun; ima i nekoliko prizemnih soba za
iznajmljivanje, gde se sakuplja movarska vlaga i gde none more sline stvarnosti
preobraavaju spavaa u hrianskog muenika novog soja, baenog u zaguljivu
jamu na milost i nemilost stenicama; hrana je odvratna jer siromano ili neobraeno
okolno zemljite ne moe da podmiri potrebe dve-tri hiljade stalnih stanovnika i
putnika koji ine populaciju Korumbe. Sve je veoma skupo i prividna ivost, koja
odudara od ravnog i pustog predela s one strane reke prua se neto nalik smeem
suneru ostavlja utisak ivota i radosti slian, moda, onome iz pionirskih gradova
Kalifornije i Divljeg zapada pre stotinak godina. Uvee se itavo stanovnitvo skuplja
na vrhu grebena. Pred utljivim mladiima koji sede na ogradi i klate nogama,
devojke se etkaju u grupama od tri-etiri i neto jedna drugoj doaptavaju. ovek bi
pomislio da posmatra neki sveani obred; nema nieg neobinijeg od te ozbiljne
udvarake parade pri treperavoj elektrinoj svetlosti, na obodu movare dugake
petsto kilometara po kojoj, sve do gradskih vrata, vrljaju nojevi i udavi.
Korumba je udaljena od Kujabe jedva etiristo kilometara vazdunom linijom;
prisustvovao sam razvoju avijacije izmeu dva grada, poev od malih letelica s etiri
sedita, koje su prelazile to rastojanje za dva-tri sata estoko se drmusajui, do
Dankera s dvanaest sedita iz 193839. godine. Ali, 1935. do Kujabe se moglo doi
samo vodenim putem, a reni meandri su udvostruavali etiristo vazdunih

135
kilometara. U sezoni kia, do glavnog grada drave putovalo se osam dana, a u sunoj
sezoni ponekad i itave tri nedelje, jer bi se laa, uprkos plitkom gazu, nasukala na
kakav sprud; ponekad joj je bilo potrebno vie dana da bi se vratila u maticu uz
pomo kabla prikaenog za neko veliko i jako drvo na obali i uz besno roptanje
motora. U kancelariji Kompanije epurio se zavodljiv plakat. Ovde ga doslovno
prevodim potujui stil i, koliko je mogue, tipografiju. Nema potrebe da kaem da je
stvarnost znatno odudarala od tog opisa.

HOE LI VAA VISOST DA PUTUJE?

Neka svakako zahteva da putuje sjajnim

N/M SIDADE DE KORUMBA

Preduzea rene plovidbe M... Cie, parobrodom koji je opremljen izvanrednim udobnostima,
izvrsnim kupatilima, elektrinom svetlou, tekuom vodom u svim kabinama i odlinom mukom
poslugom.1
Najbri i najudobniji brod na liniji Kujaba-Korumba-Porto Esperansa.
Ako uzme N/M SIDADE DE KORUMBA u tom gradu Korumba ili u Porto-Esperansi, Vaa Visost e
stii na odredite 3 ili vie dana ranije nego bilo kojim drugim brodom, i kako je problem Vremena
znaajan inilac u poslovnim stvarima, vama e, dakle, najvie odgovarati najbri i najudobniji brod.

PAROBROD "GVAPORE"
Da bi bolje usluilo Gospodu Putnike, Preduzee je renoviralo divni parobrod Gvapore; trpezarija je
premetena na gornji nivo i tako je parobrod dobio udesnu Trpezariju i veliki prostor za kretanje
uvaenih putnika.
Dakle, svakako treba da se odluite za brze parobrode N/M SIDADE DE KORUMBA i GVAPORE

Bilo je to, ipak, divno putovanje. Malo putnika: uzgajivai stoke putovali su s
porodicama da se pridrue svojim stadima; libanski trgovaki putnici; vojnici iz
garnizona i provincijski inovnici. Tek to su se nali na brodu, svi ti ljudi iz
unutranjosti navukli su ono to smatraju prikladnom odeom za plau, to jest neto
nalik prugastoj piami u elegantnijoj varijanti od svile, koja je slabo skrivala maljavo
telo i iznoene papue; dvaput na dan bi prionuli na uvek isti obed, sastavljen od
pirina, crnog pasulja, suvog brana manioke i konzervisane ili svee govedine. To se
naziva feijoada, od feijo, pasulj. S prodrljivou mojih saputnika mogla se meriti
samo sposobnost uoavanja razlika izmeu tih jednolinih obeda. Feijoada je
ocenjivana kao muito boa ili muito ruim, to jest sjajna ili odvratna; i za opisivanje
deserta masnog sira i kitnkesa, koji se jede iz zajednike posude tako to se
komadii nabadaju na vrh noa postojala su dva izraza: on je mogao biti ili ne biti
bem doce, to jest dovoljno ili nedovoljno sladak.
1

U tekstu na francuskom - Garconiere - i upravo tako napisano.

136
Na svakih tridesetak kilometara brod je zastajao da se snabde drvima iz skladita; a
kad je to bilo neophodno, ekali smo dva-tri sata, vreme potrebno da nadzornik u
preriji lasom uhvati kravu, zakolje je i odere uz asistenciju posade; zatim bi trup
preneli na brod i tako obezbedili svee meso za nekoliko dana.
Ostalo vreme parobrod je sporo klizio niz uske rukavce; takva plovidba se oznaavala
izrazom nadmudrivati estiroes, to jest prelaziti redom plovne jedinice, rene
deonice izmeu dve okuke koje su toliko velike da se iz njih ne moe sagledati
nastavak toka. Ponekad se estires, zahvaljujui kakvom meandru, toliko pribliavaju
jedan drugom da se uvee naemo tek nekoliko metara od mesta na kojem smo bili
tog jutra. Brod se esto oee o grane poplavljene ume na obali; buka motora budi
bezbrojan ptiji narod: are, s krilima koja kao da su prevuena plavim, crvenim ili
zlatnim lakom; kormorane-gnjurce iji izuvijani vratovi podseaju na krilate zmije;
papagaje, enke i mujake, koji ispunjavaju vazduh svojim kretanjem dovoljno
slinim ovekovom glasu da ga moemo s njim uporediti i opisati kao neljudsko.
Svojom blizinom i jednolinou, taj prizor prikiva panju i izaziva neku vrstu
obamrlosti. S vremena na vreme, kakav nesvakidanji dogaaj trgne putnike: par
jelena ili tapira preplivava reku; cascuvel zvearka ili giboya piton, sklupani na
povrini vode, laki poput slamke; gmizavi opor mirnih krokodila jacares koje
ubijamo metkom iz karabina u oko, ali ubrzo prestajemo. Pecanje pirana je
uzbudljivije. Negde na reci nalazi se velika suionica mesa saladeiro nalik
vealima: meu ostacima ivotinjskih tela koji lee po tlu, na paralelnim ipkama vise
ljubiasti komadi mesa a iznad njih lebdi tamno jato leinara. Stotinama metara reka
se crveni od krvi iz klanice. im se tu baci gola udica, na nju se, pre no to uroni, sjati
mnotvo pirana opijenih krvlju, a neka od njih i zakai svoje romboidno telo. Ribaru
ostaje da oprezno skine ulov: jedan kljocaj piraninih zuba moe mu odneti prst.
Poto smo proli pritoku Sao Laurenso na njenom gornjem toku emo kopnom
nastaviti put ka plemenu Bororo pantanal je nestao; na obe strane reke prostiru se
travnate savane campos gde ee nailazimo na kue i stada.
Putniku koji dolazi rekom malo toga najavljuje Kujabu: poploana obala koju kupa
reka i nad njom obris starog arsenala. Odatle ulica dugaka dva kilometra, sa seoskim
kuama na obe strane, vodi do trga s katedralom, belom i ruiastom, koja se uzdie
izmeu dve aleje raskonih palmi. Levo od nje je biskupska palata a desno
guvernerova; na uglu glavne ulice je krma u to vreme jedina koju dri debeli
Libanac.
Poto sam ve opisao Gojas, samo bih se ponavljao ako bih se due zadrao na
Kujabi. Poloaj ovog grada nije tako lep, ali on ima istu dra sa svojim strogim
kuama koje su neto izmeu palata i koliba. Kako se nalazi na talasastom terenu, sa
prozora na viem spratu uvek se moe videti samo jedan deo grada: bele kue s
krovovima od narandastog crepa takva je i boja tla i izmeu njih kronje drvea
iz malih vrtova zvanih quintaes. Oko glavnog trga u obliku slova L, mrea uliica

137
podsea na kolononijalni grad iz XVIII veka; one izbijaju na prazne terene koji slue
kao karavan-seraji, na nepravilne aleje obrubljene stablima manga i banana koja
zaklanjaju kolibe od trske; zatim naglo poinju polja kojima prolaze stada goveda tek
pristigla iz pustare ili na putu ka njoj.
Kujabaje osnovana sredinom XVIII veka. Godine 1720, u ovaj predeo stigli su prvi
istraivai iz Sao Paula, zvani bandeirantes; na nekoliko kilometara od dananjeg
grada podigli su privremeno naselje i nastanili ga kolonistima. Neki Indijanci plemena
Kuksipo, koje je ivelo u toj oblasti, pristali su da pomognu pri krenju. Jednog dana
je kolonista Migel Sutil poslao nekoliko uroenika da trae med divljih pela. Kad su
se oni te veeri vratili, ruke su im bile pune grumenja zlata koje su pokupili s tla. Ne
asei ni asa, Sutil i njegov prijatelj zvani Barbudo Bradonja pooe sa
Indijancima do mesta gde su ovi nali zlato: bilo ga je svuda. Za mesec dana sakupili
su pet tona grumenja.
Ne treba se, dakle, uditi to predeo oko Kujabe ponegde lii na bojno polje; humke
zarasle u travu i bunje svedoe o nekadanjoj groznici. I danas se dogaa da neki
itelj Kujabe nae grumen dok radi u povrtnjaku. A zrnaca zlata jo ima u znatnim
koliinama. U Kujabi, prosjaci su tragai za zlatom: moemo ih videti na poslu u
koritu reice koja prolazi kroz donji grad. Za jedan dan mogu zaraditi dovoljno za
hranu; mnogi trgovci jo imaju precizne male vage koje im omoguuju da izmere
prstohvat zlatne praine i razmene ga za meso ili pirina. im prestane pljusak, dok se
voda jo sliva niz padine, deca se sjure ka potocima nosei loptice od sveeg voska
koje uranjaju u vodu kako bi se za njih zalepila mala sjajna zrnca. itelji Kujabe
veruju da se ispod njihovog grada, na nekoliko metara dubine, nalazi zlatna ica; ona
lei, kau, ispod skromne kancelarije Brazilske banke i mnogo je vrednija od svota
koje se uvaju u starinskom sefu.
Kao ostatak nekadanje slave, Kujabaje zadrala usporen i ceremonijalan stil ivota.
Strancu prvi dan u gradu protie u prelaenju trga koji razdvaja hotel od guvernerove
palate: tu odmah po dolasku preda svoju posetnicu; sat kasnije, autant, brkati
andarm, uzvraa utivost; posle sijeste koja zaustavi itav grad od podne do etiri
sata, kao kakva svakodnevna privremena smrt, odlazi da iskae potovanje guverneru
(tada posredniku) koji etnografa prima utivo i s dosadom; to se Indijanaca tie,
bio bi sreniji da ih tu nema; nita mu ne znae, samo ga podseaju na injenicu da je
zapao u politiku nemilost, a to ga nervira; zato bi inae bio u toj zabiti? Kod
biskupa, ista stvar: Indijanci, objanjava mi on, nisu tako divlji i glupi kao to bi se
moglo pomisliti; zamislite, jedna Bororo Indijanka je ak pristupila veri. Zamislite,
braa iz Dijamantina su uspela dodue, uz ogromne napore! da od trojice Paresija
naprave podnoljive stolare. A na naunom planu, misionari su zaista sakupili sve to
zavreuje da bude sauvano. Zamislite, nepismena Sluba za zatitu pie re Bororo
sa akcentom na poslednjem slogu iako je Taj-i-Taj otac jo pre dvadeset godina
utvrdio da se akcenat nalazi u sredini. to se tie legendi, Indijanci poznaju onu o
potopu, to dokazuje da Gospod ne eli da ostanu ukleti. Hou da idem meu njih?

138
Neka. Ali se moram naroito uvati da ne pokvarim ono to su oci postigli: nikakvih
nekorisnih poklona, ogledala ili ogrlica. Nita osim sekira; te lenjivce treba neprestano
opominjati da je rad svetinja.
Poto preturi formalnosti preko glave, ovek moe da pree na ozbiljne stvari. Dani
protiu u sobicama iza radnji libanskih trgovaca zvanih turcos: napola trgovci
naveliko, napola lihvari, koji snabdevaju sitnom gvourijom, tkaninama i lekovima
na desetine roaka, muterija i tienika; s robom kupljenom na kredit i natovarenom
na volove ili u pirogu, oni zatim kreu da iscede poslednje novanice skrivene u dnu
ikare ili du reke (posle dve-tri decenije takvog ivota, jednako surovog za njega kao
i za njegove rtve, trgovac e se konano negde skrasiti i poeti da uiva u svojim
milionima); kod pekara koji priprema vree okruglih beskvasnih hlebova od brana i
masnoe bolachas: tvrdi kao kamen, oni omekaju na vatri, a zatim izmrvljeni
truckanjem i natopljeni znojem volova postaju bezoblina hrana, jednako uegla kao i
suvo meso koje se moe kupiti kod mesara. Mesar iz Kujabe bio je melanholian;
imao je samo jednu elju i malo izgleda da e se ona ikad ostvariti: kad bi samo neki
cirkus doao u Kujabu! Toliko bi voleo da vidi slona: ta je tu mesa!...
Tu su i braa B; Francuzi, rodom s Korzike, odavno su se nastanili u Kujabi, a zato
to mi nisu rekli. Govorili su maternji jezik glasom koji kao da je dolazio izdaleka,
pevuei i oteui. Dok nisu otvorili garau, bavili su se lovom na bele aplje i opisali
su mi svoju tehniku: po tlu bi rasporedili fieke od belog papira, i velike ptice,
opinjene tom besprekorno istom bojom nalik sopstvenoj, dolazile su da je kljucnu;
obnevidele, nisu pruale otpor kad bi im namakli tu papirnu kapuljau. Lepo perje
treba oerupati sa ive ptice u vreme parenja. U Kujabi je bilo mnogo ormana
napunjenih perjem belih aplji; moda ga je prezrela i ono se vie nije moglo prodati.
Braa B. su zatim postali lovci na dijamante. Danas su specijalisti za opremanje
kamiona, koje zatim alju, kao to su se nekad brodovi otpremali u nepoznata mora,
na staze gde teretu i vozilu preti opasnost da se survaju u neku provaliju ili reku. Ali
kad stignu u svoju luku, dobit od 400% nadoknauje preanje gubitke.
esto sam kamionom putovao po zemlji Kujabi. Uoi polaska, natovarili bismo vie
kanti benzina; valjalo je predvideti koliinu potrebnu za odlazak i povratak, i voditi
rauna o tome da se kamion gotovo sve vreme kree prvom ili drugom brzinom; nosili
smo i zalihu namirnica i pribor za kampovanje koji nam je omoguavao da
predahnemo zaklonjeni od kie. Sa strane smo morali okaiti ekrke i alat, kao i
dovoljno uadi i daski za popravku poruenih mostova. U zoru sledeeg dana,
uzverali bismo se na vrh tog tovara kao na kamilu i kamion je poinjao svoje truckavo
kretanje; ve oko podne iskrsle bi tekoe: poplavljeno ili movarno tle koje smo
moral i pokrivati drvetom; jednom sam proveo tri dana pravei tepih dva puta dui od
kamiona kako bismo se izvukli iz gliba: oblice preko kojih je kamion ve preao
premetao sam ispred njega; ili bismo zapali u pesak, pa smo morali da kopamo ispod
tokova i da rupe popunjavamo liem. ak i kad su mostovi bili neoteeni, morali
smo da istovarimo sav teret kako bismo olakali vozilo, i da ga ponovo natovarimo

139
kad preemo preko klimavih dasaka; kad bismo naili na ostatke mosta koji je bio
zahvaen poarom u ikari, zastajali smo da ga popravimo, a po prelasku bismo ga
demontirali jer bi nam daske mogle jo zatrebati; a bilo je i velikih reka, koje su se
mogle prei samo na skelama od tri bono sastavljene piroge koje su, pod teinom
kamiona naravno, rastereenog uranjale u vodu do same ivice, i prenosile kamion
na drugu obalu, ponekad tako strmu ili muljevitu da se uz nju nije mogao uspeti; tad
nam je preostajalo samo da napravimo privremenu stazu do boljeg pristanita ili
pliaka, ponekad dugaku vie stotina metara.
Profesionalni vozai kamiona bili su naviknuti da provode vie nedelja ili meseci
najednom putovanju. Obino su ila dvojica, i ponaali su se kao tim: ofer i njegov
pomonik, jedan za volanom, drugi na papuici motri na eventualne prepreke, poput
mornara koji stoji na pramcu i pomae pilotu da se provue kroz tesnac. Karabin im je
uvek bio na dohvat ruke, jer se esto dogaalo da ispred kamiona zastane neki tapir ili
srnda, vie radoznao nego uplaen. Pucali su im bi ga spazili, a ako bi ga pogodili,
kamion se zaustavljao: trebalo je odrati ivotinju, oistiti je i isei meso na listove,
kao kad se krompir spiralno ljuti sve do samog srca. Odreske bi zatim istrljali uvek
spremnom meavinom soli, bibera i isitnjenog belog luka. Ostavili bi ih nekoliko sati
na suncu, a narednih nekoliko dana bi ponavljali postupak. Na taj nain se dobija
came de sol, meso manje ukusno ali i manje kvarljivo nego carne de vento, ono koje
se, kad nema sunca, sui na vetru okaeno o motku.
Neobian je ivot tih sjajnih vozaa, uvek spremnih da poprave najsloenije kvarove,
da prave privremene staze i da ih uklanjaju za sobom, da ostanu vie nedelja u ikari
na mestu gde se kamion nepopravljivo pokvario ekajui da naie kakvo vozilo koje
e podii uzbunu u Kujabi, gde e neko naruiti neophodan deo iz Sao Paula ili Rija.
Za to vreme se logoruje, lovi, pere ve, spava i dangubi. Moj najbolji ofer je umakao
pravdi postoje poinio zloin koji nikad nije pominjao; u Kujabi se to znalo, ali su svi
utali, svesni da je on nezamenljiv. U njihovim oima, plaao je dovoljnu cenu za
ivot koji je oduzeo time to je svakodnevno izlagao pogibelji sopstvenu glavu.
Kad smo polazili iz Kujabe, oko etiri sata ujutru, jo je bila no. Mogli smo nazreti
nekoliko crkava s gipsanim ukrasima od osnove do zvonika; kamion je poskakivao
dok je prolazio perifernim ulicama poploanim krupnim renim ljunkom i oivienim
stablima manga s kruno orezanim kronjama. Savana izgleda kao vonjak zbog
prirodne proredenosti drvea to stvara iluziju ureenog pejzaa; ipak, ubrzo
postajemo svesni da se nalazimo u divljini: jedva prohodna staza penje se iznad reke u
kamenitim zavojima isprekidanim planinskim potocima i blatnjavim gazovima koje
prekriva capoeira. im dospemo malo vie, uoavamo bledu ruiastu prugu, suvie
nepominu da bismo je mogli pobrkati sa svitanjem. Dugo ostajemo u nedoumici u
pogledu njene prirode, pa ak i njene realnosti. Ali, poto posle tri-etiri sata
putovanja stignemo na vrh litice, nae oi obuhvataju iri horizont i vie nema
sumnje: u pravcu sever-jug, dvesta-trista metara nad zelenim breuljcima die se
crvena ploa, koja se ka severu lagano sputa sve dok se ne stopi s visoravni. Na

140
blioj, junoj strani poinjemo da razaznajemo pojedinosti. Na zidu koji nam je
maloas izledao kao neprekidna povrina pojavljuju se brazde, izdvojeni grebeni nalik
osmatranicama, balkonima i platformama. Pored toga, kameno zdanje je proarano
usecima i klancima. Kamionu e biti potrebno vie sati da se popne uz tu strmen,
jedva taknutu ljudskom rukom, koja e nas odvesti do vieg kraja chapade Mato
Grosa i omoguiti nam da dospemo na hiljadu kilometara dugaku visoravan koja se
lagano sputa prema severu sve do sliva Amazona: chapado.
Tu poinje drugi svet. Otra, mlenozelena trava jedva skriva pesak bele, ruiaste ili
oker boje, nastao povrinskim raspadanjem podloge od peanika. Od rastinja je
ostalo samo proreeno vornovato drvee, zatieno od sue koja vlada sedam meseci
godinje debelom korom, glatkim, sjajnim liem i trnjem. Dovoljno je, meutim,
nekoliko kinih dana pa da se ova pustinjska savana pretvori u vrt, da se trava zazeleni
i drvee prekrije belim i svetloljubiastim cvetovima. Ali uvek pretee utisak
ogromnosti. Tlo je tako ujednaeno, strmine tako blage da se horizont protee na
desetine kilometara, bez prepreka: itavo pre podne prolazimo predelom koji smo
mogli videti ve tog jutra i koji je precizna kopija onog predenog jue, te se opaanje i
seanje stapaju u nekakvu opsesiju nepokretnosti. Koliko god bila udaljena, zemlja je
tako jednolina, tako liena iznenaenja da daleki horizont vidimo visoko na nebu kao
oblake. Predeo je odve fantastian da bi bio dosadan. S vremena na vreme, kamion
prelazi gaz nekog vodenog toka bez obala koji vie plavi visoravan no to kroz nju
prolazi, kao da je ovo tlo jedno od najstarijih na svetu, jo netaknut deo kontinenta
Gondvana koji je u mezozoiku objedinjavao Brazil i Afriku suvie mlado, te reke jo
nisu stigle da u njemu izdube korita.
Evropa pokazuje jasne oblike pod rasprenom svetlou. Tradicionalistima se ini da
nebo i zemlja ovde zamenjuju uloge. Nad mlenim putem campa, oblaci grade
najekstravagantnija zdanja. Nebo je podruje oblika i volumena; zemlja uva
viskoznu mekunost svoje najranije mladosti.
Jednog dana smo se zaustavili nedaleko od kolonije tragaa za dijamantima, koja se
ovde zove garimpo. Oko nae vatre ubrzo su se pojavile senke: nekoliko garimpeira
izvukli su iz bisaga ili iz depova svoje odrpane odee male tube od bambusa iji su
sadraj sasuli u nae ake; nadaju se da e nam prodati te neobraene dijamante. Ali
od brae B. sam se nasluao o obiajima garimpa, pa sam znao da nita od toga nije
zaista vredno. Garimpo, naime, ima svoje nepisane zakone kojih se strogo pridrava.
Ti ljudi se dele u dve kategorije: pustolovi i begunci; druga grupa je brojnija, to
objanjava pravilo da onaj ko ue u garimpo teko iz njega izlazi. Male reke, u ijem
se pesku nalaze dijamanti, kontrolie onaj ko je prvi do njih doao. Skromna sredstva
ne omoguavaju tim ljudima da spokojno ekaju veliku priliku, koja se ne ukazuje
esto. Zato se oni okupljaju u bande; svakom zapoveda voa koji se dii zvanjem
kapetana ili inenjera; njemu je potreban kapital da bi mogao da naorua svoje
ljude, da im podeli neophodnu opremu kalajisanu gvozdenu kantu u kojoj se donosi

141
ljunak, sito, leb za ispiranje dijamanata, ponekad i ronilaku masku kako bi mogli
da zarone u dubinu i, pre svega, da ih snabdeva hranom. Za uzvrat, oni se obavezuju
da e sve to nau prodavati samo odreenim kupcima (koji su povezani s velikim
holandskim ili engleskim brusionicama) i da e dobit deliti sa voom.
Dobro su naoruani i to ne samo zbog estog suparnitva meu bandama. To je
doskora dralo policiju podalje od garimpa, a tako je ponegde i dan-danas. Stoga je
podruje bogato dijamantima bilo drava u dravi, a prva je esto bila u otvorenom
ratu s drugom. Godine 1935. jo se prialo o malom ratu koji su tokom vie godina
vodili engenheiro Morbek i njegove delije, valentes, protiv policije drave Mato
Groso, i koji je okonan kompromisom. U odbranu odmetnika treba rei i to da su
nesrenici koje bi policija uhvatila u blizini garimpa retko stizali u Kujabu. Jedan
uveni voa bande, capito Arnaldo, zarobljen je sa svojim porunikom. Vezali su im
oko vrata kanap koji je drugim krajem bio zakaen za debelu granu drveta i namestili
ih tako da se nogama oslanjaju na tanku granu; kad su od umora izgubili ravnoteu,
pali su, oma se zategla i ostali su tu zaboravljeni.
Zakon bande se tako strogo potuje da se u centrima garimpa, Legeadu ili Poksoreu,
neretko moe videti kafanski sto pokriven dijamantima koje su njihovi vlasnici tu na
trenutak ostavili. im se nae neki kamen, odmah se opiu njegov oblik, veliina i
boja. Te pojedinosti su tako precizne i tako nabijene emocionalnom vrednou da se
nalaza godinama kasnije sea kako je izgledao svaki njegov kamen: Dok sam ga
gledao, rekao mi je jedan moj posetilac, mislio sam da je Sveta Devica pustila jednu
suzu na dlan moje ruke... Ali nije svaki kamen tako ist: mnogi su obavijeni ljuskom
od jalovine i nije im lako odmah proceniti vrednost. Ovlaeni kupac predlae svoju
cenu (to se zove merenje dijamanta) i nalazau ne ostaje nita drugo do da je
prihvati, poto ga zakon bande obavezuje da sve proda njemu. Kad prodavev
pomonik ovla izbrusi kamen, svima se pokae kako je ko proao u toj trgovini.
Pitao sam ima li pokuaja prevare; naravno, ali to se ne isplati. Dijamant koji se
ponudi drugom kupcu, ili bez znanja voe bande, bie spaljen, queimado: to znai
da e prodavac za njega ponuditi smenu cenu i da e je pri svakoj daljoj trgovini jo
sputati. Tako su neki nepoteni garimpejrosi umrli od gladi, iako su imali pune ake
dijamanata.
Ono to se s kamenom zbiva kasnije druga je pria. Sirijac Fozi se, izgleda, obogatio
kupujui po niskoj ceni neiste dijamante koje je zatim grejao na primusu i umakao u
neku vrstu obojene tenosti; taj postupak je utom dijamantu davao privlaniju boju i
ime pintado obojeni dijamant.
Postoji i druga podvala, na viem nivou: pri izvozu, da bi se izbeglo plaanje dabina
brazilskoj dravi; u Kujabi i u Kampo-Grandu upoznao sam profesionalne vercere,
zvane capangueiros, to znai ljudi spretne ruke. I oni su bili puni pria: skrivali su
dijamante u lanim paklicama cigareta koje su, kad bi ih policija uhvatila, nemarno

142
bacali u bun kao da su prazne, da bi ih po oslobaanju traili, moe se zamisliti s
kakvom strepnjom.
Ali te veeri se oko nae logorske vatre vodio razgovor o svakodnevnim
dogodovtinama naih posetilaca. Tako sam upoznao slikoviti jezik pustare, u kojem
je bilo vie naina da se izrazi neodreeni glagolski oblik: o hrnern, ovek; o
camarada, drug, ili o collega, kolega; o negro, crnac, o tal, taj-i-taj, o fulano, tip, itd.
Imali su, dakle, peh da nau zlato u koritima za ispiranje: loe znamenje za lovca na
dijamante; preostaje jedino da se ono odmah vrati u reku; onaj ko ga sauva
nedeljama nita nee nai; neko drugi je zahvatao ljunak golim rukama i otrovna raa
ga je oinula repom. Te ozlede teko zarastaju. Treba nai enu koja e pristati da se
razgoliti i pomokri na ranu. Kako u garimpu nema drugih ena osim seoskih
prostitutki, taj naivni nain vidanja esto ima za posledicu posebno opak oblik sifilisa.
Prostitutke su tu namamljene priama o basnoslovnim srenim sluajevima. Poto se
preko noi obogatio, traga za dijamantima kome nad glavom visi sudska kazna
najee se potrudi da sve spiska na licu mesta. Otud toliki kamioni natovareni
nepotrebnom robom. im stignu u garimpo sa svojim teretom, sve se rasproda, bez
obzira na cenu; ljudi ne kupuju toliko iz stvarne potrebe koliko iz elje da se pokau.
U sitne sate, pre no to smo nastavili put, svratio sam do kolibe jednog kamarada na
obali reke, prepune komaraca i druge gamadi. On je ve eprkao po dnu, sa
starinskom ronilakom maskom na glavi. Unutranjost kolibe bila je jednako bedna i
sumorna kao i njena okolina; ali mi je tragaeva prijateljica s ponosom pokazala jedan
kutak s dvanaest odela njenog oveka i s njenim svilenim haljinama koje su nagrizli
termiti.
No nam je prola u pevanju i askanju. Svako je pozvan da izvede svoju taku,
pozajmljenu iz nekog kafanskog programa, u spomen na stare dane. Takve priredbe
sam ponovo video u graninim predelima Indije, na banketima koje su prireivali sitni
inovnici. I tamo su, kao i ovde, izvoeni monolozi ili ono to se u Indiji naziva
karikaturama, to jest imitacije: kloparanje pisae maine, brundanje motorcikla koji
savlauje prepreku na putu, praeno kakav izvanredan kontrast! brujanjem to
podsea na vilinski ples, a potom zvunom slikom konjskog galopa. I na kraju, pod
istim imenom kao i u Francuskoj, grimase.
Kao uspomenu na vee provedeno s garimpejrosima, sauvao sam u svojoj belenici
odlomak tubalice sainjene prema tradicionalnom uzoru. Re je o vojniku koji,
nezadovoljan ishranom, pie albu kaplaru; ovaj je dostavlja naredniku, koji je dalje
prosleduje kapetanu, i tako dalje, preko majora, pukovnika i generala, do cara. Caru
preostaje samo da se obrati Isusu Hristu, koji ne prosleduje albu Bogu-Ocu, ve
uzima pero u ruku i sve ih alje u pakao. Evo tog malog uzorka poezije iz pustare:
O Soldado...
O Oferece...
O Sargento que era un homem pertinente

143
Peg na penna, escreveu pro seu Tenente
O Tenente que era homem muito bo
Peg na penna, escreveu pro Capito
O Capito que era hrnern dos melhor
Peg na perina, escreveu pro Major
O Major que era hrnern como e
Peg na penna, escreveu pro Corone
O Corone que era hrnern sem igual
Peg na penna, escreveu pro General
O General que era hrnern superior
Peg na penna, escreveu pro Imperador
O imperador...
Peg na penna, escreveu pro Jesu' Christo
Jesu' Christo que efilho do Padre Eterno
Peg la penna e mundo tudos pelo inferno.
Pravog veselja tu, meutim, nije bilo. Odavno je ve iscrpljen ak i dijamantski pesak;
podrujem haraju malarija, limanijaza i ankilostomijaza. Pre nekoliko godina
pojavila se i umska uta groznica. Nekad su dolazila etiri kamiona nedeljno, a sad
tek dva-tri meseno.
Staza kojom je trebalo na nastavimo putovanje naputena je otkad je poar u ikari
unitio mostove. Ve tri godine njom nije proao nijedan kamion. Nisu nam mogli rei
u kakvom je stanju; ali ako uspemo da se dokotrljamo do Sau Laurensa biemo na
konju. Na obali reke nalazi se veliki garimpo u kojem emo dobiti sve to nam je
potrebno: namirnice, ljude i piroge koji e nam omoguiti da stignemo do sela Bororo
Indijanaca na reci Vermeljo, pritoci Sao Laurensa.
Ne bih znao da kaem kako smo proli; to putovanje mi je ostalo u uspomeni kao
zbrkani komar: beskrajna logorovanja da bi se savladalo nekoliko metara prepreke,
tovarenje i rastovarivanje kamiona, deonice na kojima nas je premetanje oblica svaki
put kad bi kamion preao jednu svoju duinu toliko iscrpljivalo da bismo se sruili na
tle i trenutno potonuli u san iz kojeg nas je, usred noi, budila podzemna tutnjava:
termiti su kretali u pohod na nau odeu i ve su prekrivali kabanice od kauuka koje
su nam sluile kao prostirka i zatita od vlage. Jednog jutra je, najzad, na kamion
poeo da se sputa ka Sao Laurensu koji nam je najavila gusta magla iz doline. Sa
oseanjem da smo izveli pravi podvig zatrubili smo nekoliko puta. Meutim, niko se
nije pojavio, ak ni neko radoznalo dete. Izbili smo na obalu izmeu etiri-pet koliba.
Mukla tiina; nigde ive due: seoce je bilo naputeno.
Na kraju nerava posle napora od prethodnih dana, stali smo da oajavamo. Treba li
odustati? Odluili smo da jo jednom pokuamo pre no to krenemo natrag. Svako se
zaputio u jednom pravcu da istrai okolinu. Predvee smo se svi vratili pokunjeni,
osim ofera koji je otkrio jednu porodicu ribara i doveo sa sobom njenog najstarijeg

144
mukog lana. Zarastao u bradu i nezdravo beo kao da je dugo boravio u vodi, ovek
nam je ispriao da je tu pre est meseci izbila epidemija ute groznice; preiveli su se
razbeali. Uzvodno emo nai jo nekoliko ljudi i jednu pirogu. Da li bi i on poao sa
nama? Naravno; ve mesecima on i njegova porodica ive samo od ribe koju ulove u
reci. Kod Indijanaca bi mogao da se snabde maniokom, povrem i duvanom, a mi
emo mu dati malo novca. Uveravao nas je da e te uslove prihvatiti i drugi vlasnik
piroge na koga emo naii uzvodno odatle.
Opisau druga putovanja pirogom koja su mi ostala u boljem seanju od ovoga. Brzo,
dakle, preleem tih osam dana plovidbe uz reku nabujalu od svakodnevnih kia.
Jednom smo zauli utanje dok smo ruali na malom sprudu: na razgovor je
probudio udava dugakog sedam metara. Morali smo da ispalimo vie metaka da
bismo ga dotukli, jer tim ivotinjama rane na telu ne znae nita: trebalo je pogoditi
glavu; oistili smo ga na to nam je otilo pola dana i u njegovoj utrobi pronali
vie od deset mladunaca ve ivih i spremnih da se rode; ali sunce ih je ubrzo ubilo. A
onda smo jednog dana, upravo poto smo pogodili neku vrstu jazavca irara opazili
na obali dve nage prilike u pokretu: bili su to nai prvi Indijanci iz plemena Bororo.
Prili smo im i pokuali da se sporazumemo; znali su samo jednu portugalsku re
fumo duvan koju su izgovarali sumo; zar nisu stari misionari govorili da Indijanci
ive bez vere (foi), bez zakona (lois) i bez kralja (roi) zato to u svojoj fonetici nemaju
f, r i l. Iako su i sami gajili tu biljku, njihovi proizvodi nisu imali jainu fermentisanog
duvana zavijenog poput ueta, kakav smo mi nosili sa sobom; tedro smo ih snabdeli.
Pokretima su nam pokazali kako da doemo do njihovog sela; razumeli smo da emo
tamo stii jo iste veeri; oni e pouriti danas najave; i potom su iezli u umi.
Nekoliko sati kasnije pristali smo uz glinovitu obalu nad kojom smo opazili kolibe.
Pet-est golih mukaraca, obojenih crvenom bojom urukua od nonih palaca do
vrhova kose, doekalo nas je glasnim smehom i pomoglo nam da se iskrcamo i
prenesemo prtljag. Obreli smo se u velikoj kolibi u kojoj je ivelo nekoliko porodica;
seoski stareina oslobodio nam je u njoj jedan oak; on sam e tokom naeg boravka
stanovati na drugoj obali reke.

XXII
Dobri divljaci
Kojim redom opisati duboke i zbrkane utiske koji se sruuju na nas kad stupimo u
selo nekog indijanskog plemena s relativno netaknutom civilizacijom? Kod
Kainganga, kao i kod Kaduvea, ije kolibe, sline kolibama susednih seljaka, naroito
padaju u oi krajnjom bedom, prva reakcija je klonulost i malodunost. U susretu s
jednim jo ivim drutvom koje je verno svojim tradicijama, zaprepaenje je toliko
da ovek ne moe da se snae: koju nit slediti i rasplitati u tom klupku s bezbroj boja?

145
Kad pomislim na posetu plemenu Bororo, moje prvo iskustvo te vrste, ponovo
proivljavam ista ona oseanja koja su me preplavila nedavno, kad sam stigao ujedno
selo plemena Kuki na vrhu brda na burmanskoj granici, posle mnogo sati uspinjanja i
puzanja uz strminu koju su neprestane monsunske kie pretvorile u klizavo blato:
fizika iscrpenost, glad, ed, a svakako i mentalne tegobe; ali ta vrtoglavica organskog
porekla obasjana je opaajima oblika i boja: naselja koja su po svom ustrojstvu
velianstvena, uprkos krhkosti, sagraena pomou materijala i tehnika koji su nam
znani samo u svojim sitnim primenama: naime, ta naselja nisu toliko zidana koliko
kukiana, pletena, tkana, vezena i patinirana upotrebom; umesto da svog stanara
prignjee ravnodunom masom kamena, ona se povinuju njegovom prisustvu i
njegovim pokretima; za razliku od naih, ona su uvek podreena oveku. Selo se
uzdie oko svojih itelja poput kakvog lakog i elastinog oklopa; slinije eirima
naih ena nego naim gradovima, monumentalne odore to uvaju neto ivota u
malim lukovima i lisnatim ukrasima, onoliko koliko je vetina graditelja bila kadra da
izmiri prirodnu lakou sa zahtevnim planom.
Golotinja itelja kao da je zatiena travnatim somotom zidova i resama palminog
lia: oni se izvlae iz svojih domova kao da svlae ogromne kune haljine od
nojevog perja. Okiena tim niskama od paperjastih dragulja, tela imaju prefinjene
oblike i boje istaknute sjajem minke i crtea koji, reklo bi se, kao kakva pozadina
istiu sjajnije ukrase: guste i blistave ogrlice od ivotinjskih zuba i kljova, protkane
perjem i cveem. Kao da se itava civilizacija zavetovala istoj nenoj strasti prema
oblicima, materijalima i bojama ivota; i da bi oko ljudskog tela zadrala svoju
najbogatiju sutinu, okrenula se meu svim svojim proizvodima onima koji su
najtrajniji ili najprolazniji, ali koji su, udrueni na udesan nain, njene najbolje
riznice.
Dok smo se useljavali u oak jedne prostrane kolibe, vie sam putao da me te slike
promu nego to sam se trudio da ih razumem. Neke stvari su dolazile na svoje mesto.
Premda su obitavalita sauvala tradicionalni raspored i dimenzije, njihova arhitektura
je pretrpela neobrazilski uticaj: plan je sad bio etvrtast a ne ovalan; i premda se
materijali za krov i zidove nisu promenili granje na kojem poiva prekriva od
palmi ta dva dela su se jasno razlikovala jedan od drugog, a krov je pravljen na dve
vode, a ne vie kao polulopta koja se sputa gotovo do tla. A ipak, selo plemena
Keara u koje smo stigli, uz jo dva iz grupe Rio Vermeljo: Pobori i arudori, bilo je
meu poslednjima u kojima salezijanci nisu previe delovali. Naime, ti misionari koji
su zajedno sa Slubom zatite uspeli da zaustave sukobe izmeu Indijanaca i
doseljenika, vodili su istovremeno odline etnografske ankete (uz starije studije Karla
fon den tajnena, to su bili nai najbolji izvori) i metodino su radili na iskorenjivanju
domorodake kulture. Dve injenice su pokazivale da su Keare jedna od poslednjih
tvrava nezavisnosti: prvo, obitavalite takozvanog stareine svih sela na reci
Vermeljo, nadmenog i zagonetnog oveka koji nije znao portugalski ili se pretvarao da
ga ne zna; on je vodio rauna o naim potrebama i procenjivao moguu korist od

146
naeg prisustva, ali, koliko iz jezikih toliko iz statusnih razloga, sa mnom je
razgovarao posredno, preko lanova svog saveta, s kojima je donosio sve odluke.
Drugo, jedan itelj Keare trebalo je da bude moj prevodilac i glavni informator. Bilo
mu je oko trideset pet godina i prilino dobro je govorio portugalski. Ako mu se moe
verovati, nekad je znao (ali je zaboravio) da ita i pie, to je bilo plod obrazovanja u
misiji. Ponosni na svoj uspeh, oci su ga bili poslali u Rim, gde ga je primio papa. Kad
se vratio, naumili su, izgleda, da ga oene po hrianskim obiajima, ne vodei rauna
o tradicionalnim pravilima. Taj pokuaj je kod njega izazvao duhovnu krizu iz koje je
izaao definitivno odan starom idealu Bororoa: nastanio se u Keari, gde je ve deset
ili petnaest godina vodio uzoran ivot divljaka. Potpuno nag, premazan crvenom
bojom, s nosom i donjom usnom probuenim iglom odnosno labretom, papin
Indijanac se pokazao kao divan profesor sociologije Bororoa.
Okruivalo nas je nekoliko desetina uroenika koji su razgovarali meu sobom
grohotom se smejui i udarajui se po butinama. Pripadnici plemena Bororo su najvii
i najbolje graeni Indijanci Brazila. Okrugla glava, izdueno lice pravilnih i snanih
crta i atletska plea podseaju na neke tipove Patagonaca s kojima moda imaju rasnih
slinosti. Ta skladnost se retko via kod ena, koje su uglavnom male, krljave i
nepravilnih crta lica. Od samog poetkaje veselost mukaraca izrazito odudarala od
natmurenog dranja drugog pola. Uprkos epidemijama koje su pustoile to podruje,
stanovnitvo je izgledalo neobino zdravo. Ipak, u selu je iveo i jedan gubavac.
Mukarci su bili potpuno nagi ako se izuzme slameni kornet koji je pokrivao vrh uda i
koji je stajao na mestu zahvaljujui prepucijumu provuenom kroz otvor. Veina je
bila obojena u crveno od glave do pete pomou istucanog zrnevlja urukua rastvorenog
u masti. Ta masa je pokrivala ak i kosu, koja je padala na ramena ili bila kruno
odseena u visini uiju, to joj je davalo izgled kape. Na toj pozadini nizale su se are:
potkovica od sjajne crne smole koja je prekrivala elo i zavravala se na obrazima u
visini usta; snopii belog paperja nalepljeni po ramenima i miicama; sloj istucanog
sedefa na ramenima i pleima. ene su nosile pamunu urodeniku pregau
natopljenu urukuom; nju je pridravao krut pojas od kore drveta, za koji je bila
zakaena i neto meka traka od bele tuene kore, provuena izmeu nogu. Preko
grudi su nosile dvostruki remen od fino upletenog pamuka. Tu nonju su
upotpunjavale pamune trake stegnute oko miia i lanaka nogu i ruku.
Malo-pomalo, svi su se razili; kolibu ije su dimenzije bile otprilike dvanaest sa pet
metara delili smo sa utljivim i negostoljubivim domainstvom jednog vraa i s
jednom starom udovicom koja je ivela od milostinje nekoliko roaka iz susednih
koliba; esto preputena sama sebi, satima je pevuila tubalice o svojih pet
uzastopnih mueva i o srenom vremenu kad nije oskudevala u manioki, kukuruzu,
divljai i ribi.
Napolju je ve poinjao napev niskih, zvunih i grlenih tonova, s jasno izraenom
artikulacijom. Pevali su samo mukarci; spoj njihovih glasova, jednostavna, sto puta

147
ponovljena melodija, kontrast izmeu soliste i pratnje, muevan i tragian stil, sve to
podsea na nekakav nemaki Mnnerbund koji peva ratnike horove. emu te pesme?
Da se primiri irara, objasnie mi. Doneli smo lovinu; da bismo mogli da je pojedemo,
moramo obaviti zamren obred primirivanja njenog duha i osveivanja lova. Suvie
iscrpljen da bih bio dobar etnograf, im se spustila no pao sam u san ometan umorom
i pevanjem koje je trajalo do zore. Tako je, uostalom, bilo sve do kraja nae posete:
noi su posveene verskom ivotu, uroenici spavaju od izlaska sunca do podneva.
Pored nekoliko duvakih instrumenata, koji se oglaavaju u odreenim trenucima
obreda, glasove prate jedino zveke od tikava ispunjenih ljunkom; one su u rukama
horovoe. S divljenjem smo posmatrali kako on jednim jedinim udarom pokree ili
zaustavlja glasove; kako prekida tiinu zveckanjem svog instrumenta uoblienim u
duga kreenda ili dekreenda; kako upravlja igraima pomou naizmeninih pauza i
zvukova ije su se trajanje, intenzitet i kvalitet toliko meusobno razlikovali da ni
dirigent nekog naeg velikog orkestra ne bi uspeo bolje da objasni izvoaima ta eli
od njih. Nema nieg neobinog u tome to su nekad uroenici, pa i sami misionari,
verovali da su, u nekim drugim plemenima, uli kako kroz zveke govore demoni.
Znamo, uostalom, i to da, iako su rasprene nekadanje iluzije u pogledu tobonjih
bubnjarskih jezika, ostaje verovatno da su, barem kod nekih naroda, oni zasnovani
na pravom jezikom kodiranju, svedenom na nekoliko simboliki izraenih
znaenjskih kontura.
U zoru ustajem da bih otiao u selo; na vratima se spotiem o ivinu jadnog izgleda:
to su pripitomljene are koje su Indijanci namamili u selo da bi ih ive erupali i na taj
nain obezbedivali sirovinu za svoje ukrase na glavi. Oerupane i nesposobne da lete,
te ptice lie na kokoke pripremljene za raanj i nagrene kljunom koji izgleda jo
ogromniji na njihovom upola manjem telu. Na krovovima ue druge are kojima je
perje ve ponovo niklo, ozbiljne poput heraldikih simbola ukraenih kljunovima i
plavetnilom.
Nalazim se usred istine koja je s jedne strane omeena rekom a sa svih drugih strana
umarcima u kojima se kriju vrtovi; pri tlu se kroz granje naziru breuljci. Po obodu
se niu kolibe sline mojoj ima ih tano dvadeset est kruno rasporeene, u
jednom jedinom redu. U sreditu je koliba dugaka otprilike dvadeset i iroka osam
metara, to znai mnogo vea od ostalih. To je baitema mageo, kua mukaraca u
kojoj spavaju neenje i gde muki deo stanovnitva provodi dane kad nije zauzet
lovom i ribolovom ili nekom sveanou na prostoru za ples: ovalnom terenu
omeenom koevima koji se nalazi pored kue mukaraca, s njene zapadne strane.
enama je strogo zabranjen pristup u tu kuu; njihove se kolibe nalaze sa strane, i
muevi vie puta na dan idu tamo-amo izmeu svog kluba i branog domainstva
stazom koja vodi kroz bunje na istinu. Posmatrano s vrha drveta ili s krova, selo
plemena Bororo slino je kolskom toku; porodine kue opisuju kruni obod toka,
staze su paoci, a muka kua u sreditu predstavlja osovinu.

148
Nekad su sva sela imala taj karakteristian raspored, osim u sluaju kad je broj
njihovih itelja znatno premaao dananji prosek (u Keari je ivelo oko sto pedeset
ljudi); tada su porodine kue bile rasporeene u vie koncentrinih krugova.
Uostalom, pleme Bororo nije jedino koje ima kruna sela; s malim razlikama, taj plan
je svojstven svim plemenima jezike grupe ge na sredinjoj brazilskoj visoravni,
izmeu Aragvaje i Sao Fransiska; pleme Bororo je moda njihov najjuniji
predstavnik. Ali znamo da njegovi najblii severni susedi, Kajape, koji ive na desnoj
obali Reke Mrtvih i do kojih smo dospeli tek pre desetak godina, podiu svoja sela na
slian nain, kao i Apinaje, erente i Kanele.
Kruni raspored koliba oko kue mukaraca toliko je vaan za drutveni ivot i
obavljanje kulta da su salezijanski misionari s podruja reke Garsas brzo shvatili da e
najbre preobratiti Borore ako ih izvuku iz njihovih sela i premeste u druga, u kojima
su kue rasporeene u paralelne redove. Dezorijentisani u odnosu na strane sveta,
lieni plana na kojem se zasniva njihovo znanje, uroenici brzo gube smisao tradicija,
kao da su njihov drutveni i verski sistem (a videemo da su oni nerazluni) odve
sloeni da bi mogli funkcionisati bez obrasca olienog u planu sela, ije obrise
neprestano oivljavaju njihovi svakodnevni pokreti i postupci.

SI. 22 Plan sela Keara.

U prilog salezijancima valja rei da su oni uinili krajnji napor da shvate tu teku
strukturu i da sauvaju seanje na nju. Onaj ko ide kod Bororoa treba prvo da se
nahrani njihovim radovima. Ali, u isti mah, valjalo je hitno suoiti njihove zakljuke s
drugim, dobijenim u podruju u koje oni jo nisu prodrli i gde je sistem sauvao
vitalnost. Voen ve objavljenim dokumentima, pokuavam, dakle, da od svojih
obavetaa dobijem analizu strukture njihovog sela. Provodili smo dane idui od kue
do kue, popisujui stanovnike, utvrujui njihovo brano stanje i iscrtavajui tapom

149
po tlu proplanka idealne granice sektora uz koje su se vezivale sloene mree
privilegija, tradicija, hijerarhijskih stepena, prava i obaveza. Da bih pojednostavio
svoje izlaganje, postaviu ako se tako moe rei neke orijentire: naime,
uroeniko vienje prostornih pravaca nikad se ne podudara s onim to se moe
proitati na busoli.
Kruno selo Keara dotie levu obalu Rio Vermelja. Ta reka tee priblino u pravcu
istok-zapad. Jedan prenik sela, teorijski paralelan s rekom, deli stanovnitvo u dve
grupe: na severu je Cera, na jugu Tugare. Izgleda ali to nije potpuno sigurno da
prva re znai slab, a druga jak. Kako god bilo, ta podela ima sutinski znaaj iz
dva razloga: prvo, pojedinac uvek pripada onoj polovini kojoj i njegova majka; drugo,
on moe uzeti enu samo iz druge polovine. Ako mi je majka Cera, to u biti i ja, a
ena e mi biti Tugare.
ene ive u svojoj rodnoj kui i nasleuju je. Dakle, kad se udaju, jedan uroenik
prelazi na drugi kraj proplanka, prekorauje zamiljeni prenik koji razdvaja polovine
i nastanjuje se s druge strane. Kua mukaraca ublaava to odvajanje od korena jer,
zahvaljujui svom poloaju u sredini, zahvata obe teritorije. Ali pravila kue nalau da
se vrata koja izlaze na teritoriju Cera zovu Tugare, a ona koja izlaze na teritoriju
Tugare nose ime Cera. Njima se mogu koristiti samo mukarci, a svi koji ive u
jednom delu poreklom su iz drugog.
U porodinoj kui, oenjen ovek nikad se ne osea kao u svom domu; kua u kojoj je
roen i za koju su vezana njegova seanja iz detinjstva nalazi se s druge strane: to je
kua njegove majke i njegovih sestara i u njoj danas ive njihovi muevi. Ipak, on
moe svratiti kad god poeli: sigurno je da e biti dobro doekan. A kad mu atmosfera
u branom domainstvu postane odve teka (recimo, kad u posetu dou uraci), on
moe spavati u kui mukaraca, gde e pronai uspomene na detinjstvo, muko
drugarstvo i versku atmosferu koja ni najmanje ne iskljuuje pustolovine s neudatim
devojkama.
Polovine ne ureuju samo brakove, ve i druge vidove drutvenog ivota. Kad god
lan jedne polovine stekne neko pravo ili dobije neki zadatak, to se zbiva na tetu
druge polovine ili uz njenu pomo. Pogreb jednog Cere obavie Tugare i obrnuto.
Dakle, dve polovine sela su partneri, i svaki drutveni ili verski in podrazumeva
uee druge strane koja ima komplementarnu ulogu u zadatku. Ta saradnja ne
iskljuuje suparnitvo: svaka polovina ima svoj ponos i postoji uzajamna surevnjivost.
Zamislimo drutveni ivot organizovan po uzoru na dva fudbalska tima koji, umesto
da suprotstavljaju svoje strategije, slue jedan drugom i odmeravaju prednosti
stepenom savrenstva i velikodunosti koji svaki tim uspeva da postigne.
Preimo sad na jedan novi aspekt: drugi prenik, normalan na prvi, preseca polovine
po osi sever-zapad. Stanovnitvo roeno sa istone strane te ose naziva se uzvodno, a
ono roeno sa zapadne nizvodno. Umesto dve polovine imamo, dakle, etiri dela;
Cere i Tugare su u jednoj podeli sa iste strane, a u drugoj sa razliitih strana. Naalost,

150
nijedan posmatra jo nije uspeo precizno da protumai ulogu ove druge podele; ak
je i samo njeno postojanje donekle sporno.
Pored toga, stanovnitvo je podeljeno u klanove. To su grupe porodica koje smatraju
da su u srodstvu po enskoj liniji, poev od nekog davnog zajednikog pretka.
Njegova priroda je mitoloka, ponekad i zaboravljena. lanovi klana se prepoznaju po
istom prezimenu. U prolosti je verovatno bilo osam klanova: etiri Cere i etiri
Tugare. Ali su se neki s vremenom ugasili, dok su drugi nastavili da se dele.
Empirijsko stanje je, dakle, prilino zbrkano. Kako god bilo, injenica je da lanovi
jednog klana stanuju u istoj ili susednim kolibama; izuzetak su samo oenjeni
mukarci. Svaki klan ima svoj poloaj na krunoj liniji po kojoj su rasporeene kue:
on je Cera ili Tugare, uzvodan ili nizvodan a moda jo i podeljen u dve podgrupe
poslednjom podelom koja, na obe strane, prolazi kroz obitavalita odreenog klana.
Kao da sve to nije dovoljno sloeno, svaki klan obuhvata i nasledne podgrupe, takoe
po enskoj liniji. Tako u svakom klanu ima crvenih i crnih porodica. Uz to,
izgleda da je nekad svaki klan bio podeljen na tri stepena: vii, srednji i nii; moda je
posredi odjek ili prenos hijerarhizovanih kasti plemena Mbaja-Kaduveo; kasnije u se
tome vratiti. Tu pretpostavku ini verovatnom injenica da su stepeni, po svemu
sudei, nekad bili endogamni: jedan pripadnik vieg stepena mogao se oeniti samo
pripadnicom vieg stepena (iz druge polovine); srednji srednjom, a nii niom. Zbog
demografskog osipanja sela plemena Bororo, ne moemo otii dalje od pretpostavki.
Kako ona danas imaju sto do dvesta itelja, umesto hiljadu ili vie, nije ostalo
dovoljno porodica da se popune sve kategorije. Jedino se pravilo polovina strogo
potuje (mada su i iz njega moda izuzeti neki gospodski klanovi); to se svega
ostalog tie, uroenici se dovijaju prema mogunostima.
Od svih tih podela, pripadnici drutva Bororo nesumnjivo najvie vole podelu u
klanove. U okviru opteg sistema enidbe izmeu polovina, klanovi su nekad bili
ujedinjeni posebnim sklonostima: jedan klan Cera najradije se udruivao s jednim,
dva ili tri klana Tugare i obrnuto. tavie, svi klanovi ne uivaju isti status. Poglavar
sela obavezno se bira iz odreenog klana polovine Cera; zvanje je nasledno i prenosi
se po enskoj liniji, sa ujaka na sestria. Ima bogatih i siromanih klanova. Kakve
su te razlike u bogatstvu? Zastanimo malo na tome.
Na pojam bogatstva je pre svega ekonomske prirode; koliko god bio skroman ivotni
nivo Bororoa, ni kod njih, kao ni kod nas, on nije jednak za sve. Neki su bolji lovci ili
ribari, imaju vie sree ili su vredniji od drugih. U Keari su se mogli uoiti znaci
profesionalne specijalizacije. Jedan uroenik je bio strunjak za proizvodnju kamenih
tocila; razmenjivao ih je za namirnice i od toga, reklo bi se, udobno iveo. To su,
meutim, individualne, dakle, prolazne razlike. Jedini izuzetak je poglavar koji od
svih klanova dobija darove u vidu namirnica i rukotvorina. Ali on time preuzima
odreenu obavezu, te je uvek u situaciji blagajnika: kroz ruke mu prolazi veliko
bogatstvo koje nije njegovo. Moje zbirke religijskih predmeta uglavnom su nastale

151
tako to su trenutno uzvraeni moji darovi koje je poglavar odmah podelio meu
klanovima i koji su mu pomogli da popravi svoj trgovinski bilans.
Statusno bogatstvo klanova drukije je prirode. Svaki od njih poseduje jedan kapital
mitova, tradicija, plesova, drutvenihi religijskih uloga. Mitovi, sa svoje strane,
utemeljuju tehnike privilegije, koje su jedna od najneobinijig crta kulture Bororoa.
Gotovo svaki predmet nosi posebnu oznaku koja omoguuje identifikaciju klana i
potklana vlasnika. Te privilegije sastoje se u korienju odreenih pera ili boja pera; u
nainu na koji se ona seku ili kroje; u rasporedu pera razliitih vrsta i boja; u
izvoenju nekih ukrasnih radova: pletenica od slame ili mozaika od perja; u
korienju posebnih tema, itd. Recimo, sveani lukovi ukraeni su perjem ili
prstenjem od kore drveta prema kanonima propisanim za svaki klan; na krajevima
strela nalazi se, izmeu perja, poseban ukras; sedefasti elementi sloenih labreta
iseeni su u figure: ovalne, ribolike, etvrtaste, razliite za svaki klan; razlikuju se i
boje resa; perjani ukrasi za glavu koji se nose tokom plesa takoe imaju oznaku
(obino ploicu od drveta pokrivenu mozaikom od zalepljenih komadia pera)
karakeristinu za klan svog vlasnika. U dane svetkovina, ak i navlaka za ud ukraena
je krutom trakom od slame koja svojim oblikom ili bojom ukazuje na pripadnost
odreenom klanu, kao kakav barjak na neobinom mestu.

Sl. 23 Lukovi ukraeni

prstenovima od kore iji
raspored oznaava
vlasnikov klan.

SI. 24 Pera za strelu s grbom.

152

Sve te privilegije (o kojima se, uostalom, moe pregovarati) predmet su ljubomorne i

svadljive panje. Nezamislivo je, kau, da se jedan klan doepa prava drugog: odmah
bi otpoela bratoubilaka borba. A s tog stanovita, razlike meu klanovima su
ogromne: neki su raskoni, drugi jadni; dovoljno je razgledati stvari u kolibama da
bismo se u to uverili. Pre nego na bogate i siromane, podelili bismo ih na priproste i
prefinjene.
Materijalnu opremu Bororoa odlikuje jednostavnost udruena s retkim savrenstvom
izrade. Alatke su arhaine, uprkos sekirama i noevima koje je nekad delila Sluba za
zatitu. Iako za velike radove koriste metalno orue, uroenici se i dalje slue
maljevima da dotuku ribu, lukovima i strelama od tvrdog drveta, fino izrezbarenog
pomou alatke koja lii na seka ili dleto i koju koriste u svim prilikama, kao mi
depni noi: ona se sastoji od povijenog sekutia capivare, glodara renih obala,
bono vezanog za kraj drke. Pored prostirki i pletenih korpi, kotanih ili drvenih
oruja i alatki koje upotrebljavaju mukarci i motki kojima ene zaduene za
poljoprivredu riljaju zemlju, opremu jedne kolibe ini jo mali broj stvari: sudovi od
tikve i oni od crne gline: poluloptasti lavori i zdele koje se na jednoj strani
produavaju u drku, poput kutlae. Ti predmeti imaju vrlo iste oblike istaknute
jednostavnou materijala. Neobina stvar: izgleda da je grnarija Bororoa nekad bila
ukraavana i da je relativno skoranja verska zabrana ukinula tu tehniku. Moda na
isti nain treba objasniti i to to uroenici vie ne prave crtee u peinama, kakve jo
nalazimo u kamenitim skrovitima chapade i u kojima prepoznajemo mnoge teme
njihove kulture. Da bih se u to uverio, zamolio sam ih jednom da za mene ispune
crteima veliki list papira. Jedan uroenik se dao na posao sa svojom smesom od
urukua i smole; i premda su pripadnici plemena Bororo zaboravili vreme kad su crtali
po zidovima peina i nisu vie poseivali obronke na kojima su se one nalazile,
njegov crte je na kraju izgledao kao umanjena peinska slika.
Od stroge jednostavnosti upotrebnih predmeta odudara odea ili, u najmanju ruku,
pojedinosti koju uz nju idu, jer je sama odea krajnje oskudna; tu Borore daju oduka

153
mati i raskoi. ene poseduju pravi nakit koji se prenosi s majke na ker: to su ukrasi
od majmunskih zuba ili jaguarovih onjaka nanizanih na prut i privrenih finim
vlaknima. One polau pravo na svoj deo ulova, ali istovremeno pristaju da im
mukarci oupaju vlasi oko slepoonica kako bi za sebe napravili, od kose svojih
supruga, dugake pletenice koje obmotavaju oko glave kao kakav turban. Pored toga,
u sveane dane mukarci nose i priveske u obliku polumeseca napravljene od para
kandi velikog tatua rovca veeg od metar, koji jedva da se promenio od tercijara
ukraene umecima od sedefa i perjanih ili pamunih resa. Kljunovi tukana privreni
na prutove okiene perjem, kitnjaste ube aplji, dugaka pera iz repa ara prikaena
na kraj bambusovih cevastih stabljika prekrivenih nalepljenim belim paperjem,
ukraavaju njihove pune prirodne ili vetake kao kakve ukrasne ukosnice koje
pozadi pridravaju perjane dijademe to uokviruju elo. Ponekad se ti ukrasi spajaju u
sloenu periku ija izrada iziskuje vie sati rada na ulepavanju plesaeve glave.
Jednu od njih sam uspeo da nabavim za Muzej oveka, u zamenu za puku, posle
osmodnevnog pogaanja. Ona je bila neophodna za obred i uroenici su se mogli nje
liiti tek poto su lovom obezbedili sva propisana pera, kako bi mogli napraviti istu
takvu. Taj ukras se sastoji od dijademe u obliku lepeze, perjanog vizira koji skriva
gornji deo lica, visokog cevastog venca oko glave napravljenog od tapia u koje su
pobodena pera orla-grabljivca, i diska od pletene trske u koji je pobodena prava uma
granica ukraenih perjem i paperjem. itava perika visoka je gotovo dva metra.
ak i kad nije posredi obredna nonja, sklonost ka kienju je tako ivo izraena da
mukarci neprestano improvizuju najraznovrsniji nakit. Mnogi nose vence: trake od
krzna ukraene perjem, obrue od upletene trske, takoe ukraene perjem, krune od
jaguarovih kandi pobodenih u drveni prsten. Ali se zadovoljavaju i mnogo manjim:
traka od slame pokupljene sa tla, na brzinu savijene u krug i obojene, predstavlja
lagan ukras na glavi iji e se vlasnik jednako gordo etkati uokolo sve dok ne poeli
kakvu novu fantaziju nadahnutu nekim drugim predmetom na koji je nabasao;
ponekad e radi toga pokidati sve cvee s kakvog drveta. Komadi kore i nekoliko
pera slue neumornim modistima kao povod za fantastine kreacije privezaka za ui.
Treba proboraviti u kui mukaraca da bi se videlo koliko truda ti krni momci
posveuju ulepavanju: u svim okovima se see, oblikuje, rezbari, lepi; rene
koljke se razbijaju na komadie i snano glaaju pomou tocila da bi se od njih
napravile ogrlice i labrete; grade se fantastina zdanja od bambusa i perja. S revnou
kakve kaiperke, mukarci s ramenima nosaa preobraavaju jedan drugog u pilie
lepei paperje ak i po goloj koi. Ali kua mukaraca nije samo radionica. Mladii tu
spavaju; oenjeni mukarci koji trenutno nemaju nikakvog posla dremaju, askaju i
pue svoje ogromne cigarete zavijene u suvu kukuruzovinu. Tu ponekad i obeduju, jer
precizan sistem dunosti obavezuje sve klanove da redom opsluuju baitemannageo.
Otprilike na svaka dva sata, jedan od mukaraca odlazi u svoju porodinu kolibu po
punu iniju variva od kukuruza; ono se naziva mingo, a pripremaju ga ene. Njegov
povratak propraen je radosnim povicima au, au, koji prekidaju dnevnu tiinu. Po

154
utvrenom ceremonijalu, nudilac poziva est ili osam mukaraca i dovodi ih pred
zdelu iz koje oni zahvataju kau manjim inijama od gline ili koljki. Ve sam rekao
da je enama zabranjen pristup u kuu. Ali to vai samo za udate ene; neudate
devojke spontano izbegavaju da se zadravaju u blizini jer dobro znaju ta bi ih moglo
snai. Ako bi koja iz nehata ili iz elje da skrene panju na sebe prila suvie blizu,
moglo bi se dogoditi da je uhvate i iskoriste. Uostalom, svaka od njih e jednom u
ivotu dobrovoljno stupiti u kuu mukaraca da bi zaprosila svog budueg mua.

XXIII
ivi i mrtvi
Radionica, klub, spavaonica i kua za provod, baitemannageo je na kraju i hram. Tu
se igrai pripremaju za verske plesove, tu se obavljaju neki obredi koji iskljuuju
prisustvo ena; na tom mestu se izrauju i obru rombovi. To su drveni muziki
instrumenti, raskono obojeni, koji svojim oblikom podseaju na spljotenu ribu, a
veliina im se moe kretati od trideset centimentara do metar i po. Kad se vrte na
kraju uzice, oni proizvode potmulo zujanje, koje se pripisuje duhovima-posetiocima i
kojeg se ene plae. Teko onoj koja bi videla romb: i danas bi joj se moglo dogoditi
da je ubiju. Kad sam prvi put prisustvovao njihovoj izradi, pokuali su da me ubede da
je posredi kuhinjski pribor. Krajnje oklevanje da mi povere jedan komad nije se toliko
moglo objasniti time to bi ga ponovo morali napraviti koliko strahom da ne odam
tajnu. Trebalo je da doem u kuu mukaraca usred noi i da donesem sanduk.
Upakovani rombovi poloeni su u sanduk koji je zatim zatvoren katancem. Morao
sam da obeam da ga neu otvoriti pre Kujabe.
Po merilima evropskog posmatraa, aktivnosti u kui mukaraca, koje se u njegovim
oima teko mogu pomiriti jedne s drugima, usklaene su na gotovo sablanjiv nain.
Malo je naroda koji su tako duboko religiozni kao Bororo, malo ih je koji imaju tako
izgraen metafiziki sistem. Ali duhovna verovanja i svakodnevne navike tesno se
prepliu i reklo bi se da uroenici nisu svesni kad prelaze iz jednih u druge. Tu
prostodunu religioznost video sam i u budistikim hramovima na burmanskoj
granici, gde svetenici bonze ive i spavaju u dvorani koja je namenjena vrenju
verskih obreda, i ispred oltara razmetaju svoje kutijice s pomadom i svoje line
apoteke, ne ustruavajui se da pomiluju svoje pitomce izmeu dva asa itanja i
pisanja.
To spokojno suoavanje s natprirodnim udilo me je utoliko vie to moj jedini lini
dodir s religijom potie iz doba detinjstva lienog vere, kad sam, tokom Prvog
svetskog rata, iveo kod dede, rabina u Versaju. Njegova kua se nalazila uz sinagogu
i bila je s njom povezana dugakim unutranjim hodnikom u koji nikad nisam stupio
bez strepnje i koji je sam po sebi predstavljao nepremostivu granicu izmeu profanog

155
sveta i onog drugog, kojem je nedostajala ljudska toplina, neophodan uslov da bismo
ga smatrali svetim. U sate kad nije bilo slube, sinagoga je ostajala prazna; povremeni
boravci u njoj nisu bili ni dovoljno dugi ni dovoljno proeti verskim arom da bi
ispunili pusto koja joj je, reko bi se, bila svojstvena, i koju su slube neredovno
remetile. Porodini obredi patili su od iste suvoparnosti. Osim dedine neme molitve
na poetku svakog obeda, deci nita nije ukazivalo na to da su podreeni nekom
viem poretku; moda jedino papirna traka okaena poput zastavice na zid trpezarije
na kojoj je pisalo: Dobro vaite hranu, to potpomae varenje.

To ne znai da religija kod Bororoa uiva veliki ugled; naprotiv, ona je neto to se
podrazumeva. U kui mukaraca, obredne radnje obavljale su se sa istom
neusiljenou kao i sve druge, kao da su i tu posredi utilitarni postupci koji e
proizvesti odreen praktian rezultat i koji ne iziskuju skruen stav kakav kod nas
poprimaju ak i nevernici kad stupe u svetilite. Tog popodneva, u kui mukaraca
pevale su se pesme koje predstavljaju pripremu za javni veernji obred. U jednom
oku deaci su hrkali ili brbljali; dva-tri mukarca pevuila su uz pratnju zveki, ali
kad bi neko od njih poeleo da zapali cigaretu, ili kad bi na njega doao red da zahvati
iz inije s kukuruznom kaom, on bi dodao instrument svom susedu i ovaj bi spremno
preuzeo njegovu ulogu nastavljajui da se ee slobodnom rukom. Kad se neki plesa
posebno kooperi ne bi li zadivio ostale svojom novom kreacijom, svi zastaju i

156
komentariu i, reklo bi se, potpuno zaboravljaju slubu, sve dok se u nekom drugom
oku ne nastavi pevanje, tano tamo gde je bilo prekunuto.
Meutim, kua mukaraca nije samo sredite drutvenog i verskog ivota; ona ima iri
znaaj od ovog koji sam pokuao da opiem. Struktura sela ne slui samo prefinjenoj
igri institucija: ona odslikava i osigurava odnose izmeu oveka i univerzuma, izmeu
drutva i natprirodnog sveta, izmeu ivih i mrtvih.
Pre no to preem na taj novi aspekt kulture Bororoa, potrebno je da kaem nekoliko
rei o odnosima izmeu ivih i mrtvih. Bez toga bi bilo teko razumeti poseban nain
na koji misao Bororoa reava jedan univerzalan problem; njihovo reenje upadljivo je
slino onom koje nalazimo na drugom kraju zapadne polulopte, kod stanovnika uma
i prerija na severoistoku Severne Amerike, recimo u plemenima Odibve, Menomini i
Vinebago.
Verovatno ne postoji nijedno drutvo koje se prema svojim mrtvima ne odnosi s
potovanjem. Na samim poecima ljudske vrste, neandertalci su pokopavali svoje
pokojnike u nezgrapno iskopane grobove. Pogrebni obiaji se, bez sumnje, razlikuju
od grupe do grupe. Moemo li rei da je ta raznolikost zanemarljiva budui da se u
njenoj osnovi nalazi jedno te isto oseanje? ak i ako se potrudimo da do kraja
pojednostavimo stavove prema mrtvima zabeleene u razliitim ljudskim drutvima,
ne moemo zanemariti jednu veliku podelu izmeu ijih se krajnosti protee niz
razliitih obiaja.
Neka drutva ostavljaju svoje mrtve da poivaju u miru; povremeno im ukazuju
poasti a ovi se, za uzvrat, uzdravaju od uznemiravanja ivih; ako i dou da ih vide,
to se zbiva samo povremeno, u predvienim prilikama. Njihova poseta e biti
blagotvorna jer mrtvi svojom zatitom obezbeuju redovno smenjivanje godinjih
doba i plodnost vrtova. Sve se zbiva kao da je izmeu mrtvih i ivih zakljuen
ugovor: u zamenu za razumno potovanje koje im se odaje, mrtvi ostaju u svojim
boravitima, a povremeni susreti dveju grupa uvek su podreeni interesima ivih.
Univerzalna folklorna tema zahvalnih pokojnika dobro iskazuje tu formulu. Bogati
junak otkupljuje telo od poverilaca koji se protive njegovom pokopavanju i prireuje
mu dolian pogreb. Mrtvac se u snu pojavljuje svom dobroinitelju i obeava mu
uspeh pod uslovom da sve to stekne s njim podeli na ravne asti. Junak ubrzo
zadobija ljubav princeze koju uspeva da spase zahvaljujui pomoi svog natprirodnog
zatitnika. Mora li tu ljubav da deli s mrtvacem? Ali princeza je zaarana: poluena,
poluzmaj ili zmija. Mrtvac trai svoje pravo; junak se povinuje i mrtvac, zadovoljan
njegovom odanou, pristaje da za sebe uzme neastivi deo princeze, a junaku
ostavlja suprugu koja je postala pravo ljudsko bie.
Naspram te koncepcije stoji druga, takoe oliena folklornom temom koju u nazvati
preduzimljivi vitez. Junak ovde nije bogat, ve siromaan: nema nieg osim jednog
zrna penice koje e, sluei se lukavstvom, trampiti prvo za petla, pa za svinju, pa za
govee, a zatim za mrtvaca koga na kraju razmenjuje za ivu princezu. Vidimo da je

157
mrtvac tu objekt, a ne subjekt. On nije partner s kojim se sklapa savez, ve predmet
pogaanja u kojem la i podvala imaju vanu ulogu. Neka drutva se tako odnose
prema svojim pokojnicima. Ne ostavljaju ih na miru, ve ih teraju da im slue:
ponekad doslovno, kao u sluaju kanibalizma i nekrofagije, koji su zasnovani na
tenji da se prisvoje vrline i moi pokojnika; ponekad, pak, simboliki, u drutvima
gde postoji suparnitvo u pogledu drutvenog ugleda, i gde se, ako moemo tako da
kaemo, mrtvi stalno pozivaju u pomo, ne bi li se podseanjem ne pretke i
genealokim podvalama opravdale odreene povlastice. Drutva koja
zloupotrebljavaju mrtve u veoj meri oseaju da ih ovi ugroavaju. Ona misle da im
se pokojnici svete tako to ih progone: a mrtvaci su utoliko zahtevniji i kivniji ukoliko
ih ivi vie koriste za svoje svrhe. Meutim, bilo da je re o ravnopravnoj raspodeli,
kao u prvom sluaju, ili o nesrazmernoj trampi, kao u drugom, preovladava zamisao
da se u odnosima izmeu mrtvih i ivih ne moe izbei deoba.
Izmeu ta dva krajnja stava ima mnogo prelaznih oblika ponaanja: Indijanci sa
zapadne obale Kanade i Melaneani prizivaju pretke tokom razliitih obreda i teraju
ih da svedoe u korist potomaka; u nekim kineskim i afrikim kultovima predaka,
mrtvi zadravaju svoj lini identitet, ali samo tokom nekoliko narataja; kod
pripadnika plemena Pueblo na jugozapadu Sjedinjenih Drava, oni se trenutno
depersonalizuju, ali meu sobom dele izvestan broj posebnih funkcija. ak i u Evropi,
gde su mrtvi postali apatini i anonimni, narodno predanje uva tragove drugih
mogunosti u verovanju da postoje dve vrste mrtvaca: oni koji su umrli prirodnom
smru i koji ine etu predaka-zatitnika, i samoubice, rtve nasilja i zlih ini, koji se
pretvaraju u pakosne i zavidljive duhove.
Ako se ograniimo na razvoj zapadne civilizacije, nema sumnje da se spekulativni
stav postepeno povlaio u korist ugovorne koncepcije o odnosima izmeu mrtvih i
ivih; nju je zatim potisnula ravnodunost koju moda najavljuje sledea preporuka iz
Jevanelja: pustite mrtve da pokopaju svoje mrtve. Nema, meutim, nikakvog razloga
za pretpostavku da taj razvoj predstavlja sveopti model. Pre bismo rekli da su sve
kulture bile mutno svesne obeju formula, da su naglaavale jednu od njih nastojei, u
isti mah, da se sujevernim radnjama obezbede i s druge strane (kao to, uostalom, i mi
danas inimo, bez obzira na izjave o verovanju ili neverovanju). Originalnost Bororoa
i drugih naroda koje sam naveo kao primer sastoji se u tome to su jasno iskazali obe
mogunosti, to su za svaku od njih izgradili odgovarajui sistem verovanja i obreda i
to su, na kraju, nali mehanizme koji omoguuju prelaenje iz jedne u drugu, sa
izgledima na izmirenje.
Sve ovo to sam rekao ne znai da za Borore nema prirodne smrti: ovek za njih nije
pojedinac, ve osoba. On je deo socijalnog univerzuma: sela koje postoji otkad je
sveta i veka, uporedo s fizikim univerzumom koji je i sam sastavljen od bia s
duom: nebeskih tela i meteorolokih pojava. Ta koncepcija postoji uprkos
privremenom karakteru konkretnih sela koja (zbog iscrpljivanja obradive zemlje)
retko ostaju na istom mestu due od trideset godina. Selo, dakle, ne ine ni njegova

158
teritorija ni njegove kolibe, ve gore opisana struktura koja se ponavlja u svim selima.
Zbog toga su misionari, kad bi promenili tradicionalni raspored sela, zapravo
unitavali sve.
to se tie ivotinja, neke od njih, naroito ribe i ptice, pripadaju svetu ljudi, dok neke
kopnene ivotinje pripadaju fizikom univerzumu. Bororo-Indijanci, na primer,
smatraju da je njihov ljudski oblik privremen: prelaz izmeu ribe (ijim se imenom
nazivaju) i are (oblika u kojem e zavriti svoj ciklus seobe dua).
Milju Bororoa (koja je u tom pogledu slina etnografskoj misli) vlada osnovna
suprotnost izmeu prirode i kulture, iz koje sledi zakljuak u veoj meri socioloki
od Dirkemovih i Kontovih da ljudski ivot pripada poretku kulture. Tvrenje da je
smrt prirodna i neprirodna gubi svaki smisao. U svakom sluaju, smrt je u isti mah
prirodna i antikulturna. To znai, kad bilo koji uroenik umre, nisu pogoeni samo
njegovi srodnici ve itavo drutvo. Smatra se da je priroda kriva prema drutvu za tu
tetu i to joj se upisuje u dug; ta re prilino verno prenosi jedan sutinski pojam
Bororoa, mori. Kad neki uroenik umre, selo organizuje kolektivni lov; on pada u
dunost onoj polovini kojoj nije pripadao pokojnik: to je pohod protiv prirode, a cilj
mu je da se ubije neka velika ivotinja, ako je mogue jaguar, ija e koa, kande i
onjaci biti mori umrlog.
U trenutku kad sam doao u Kearu upravo je umro jedan uroenik, naalost u
drugom selu. Nisam, dakle, video dvostruki pogreb koji se sastoji, prvo, u polaganju
tela u jarugu pokrivenu granama usred sela, sve dok se meso ne raspadne, zatim u
pranju kostura u reci, njegovom bojenju i ukraavanju mozaicima od nalepljenog
perja i, na kraju, u polaganju u korpu i sputanju na dno jezera ili reke. Sve druge
ceremonije kojima sam prisustvovao odigravale su se u skladu s tradicijom,
ukljuujui i obredno zasecanje sopstvene koe koje obavljaju srodnici na mestu gde
je iskopan privremeni grob. Na moje aljenje, kolektivni lov je prireen dan uoi mog
dolaska ili moda upravo tog istog popodneva, ne znam; ali pouzdano znam da nisu
nita ubili. Za pogrebni ples upotrebljena je jedna stara koa jaguara. ak
pretpostavljam da je naa irara na brzinu prisvojena da zameni izostali plen. teta je
to nikad nosu pristali da mi to kau: ako je uistinu bilo tako, imao sam pravo da
postanem voa lova koji predstavlja duu umrlog. Mogao sam od njegove porodice
dobiti traku od ljudske kose ipoari, tajanstvenu frulu: to je mala tikva oblepljena
perjem i pobodena poput barjaka na pisak od bambusove trske, kojom se svira nad
plenom i koja se zatim privruje uz njegovu kou. Mogao sam, kao to je propisano,
da razdelim meso, kou, zube i kande pokojnikovim roacima, a oni bi mi za uzvrat
dali ceremonijalni luk i strele, drugu frulu koja obeleava moju funkciju i ogrlicu od
koljki. Morao bih se, svakako, obojiti u crno, kako me ne bi prepoznala zla dua koja
je odgovorna za smrt; ona je, po zakonu mori, ovaploena u ubijenoj ivotinji i
predstavlja obeteenje za pokojnika, ali je puna osvetnike mrnje prema izvriocu
obreda. Naime, ta ubilaka priroda je, u izvesnom smislu, ljudska. Ona deluje preko
posebne vrste dua koje joj neposredno pripadaju i koje nisu dotaknute drutvom.

159
Ranije sam pomenuo da sam kolibu delio s jednim vraem. Vra bari predstavlja
posebnu kategoriju ljudskih bia, koja ne pripadaju potpuno ni fizikom univerzumu
ni drutvenom svetu, ve imaju ulogu posrednika izmeu te dve sfere. Nije pouzdano
utvreno, ali je mogue da se svi vraevi raaju u polovini Tugare; moj je izvesno bio
poreklom Tugare, poto je naa koliba bila Cera, a on je iveo, kao to treba, kod
svoje ene. Bari se postaje po pozivu, esto nakon otkrovenja iji je osnovni motiv
savez izmeu nekih lanova jedne vrlo sloene zajednice zlih ili prosto stranih
duhova, delimino nebeskih (dakle, onih koji upravljaju astronomskim i
meteorolokim pojavama), delimino ivotinjskih, a delimino podzemnih. Ta bia,
iji se ukupni broj redovno uveava duama umrlih vraeva, odgovorna su za kretanje
zvezda, vetra i kie, za bolest i za smrt. Njihovi opisi su razliiti, ali uvek zastraujui:
pokriveni gustom dlakom, imaju rupe na glavi kroz koje izlazi dim kad pue;
vazduna udovita nesrazmerno dugake kose i noktiju koja isputaju kiu kroz oi i
nozdrve; jednonogi stvorovi s ogromnim stomacima i dlakavim telima slepih mieva.
Bari je asocijalna linost. Line veze s jednim ili nekolicinom duhova daju mu neke
posebne povlastice: pomo natprirodnih sila kad sam krene u lovaki pohod,
sposobnost da se preobrazi u ivotinju, poznavanje bolesti i dar proricanja. Lovina i
prvi plodovi iz vrtova ne smeju se jesti pre no to vra dobije svoj deo. Taj deo je
zapravo mori koji ivi duguju duhovima umrlih; on u sistemu ima simetrinu i
obrnutu ulogu od pogrebnog lova o kojem sam maloas govorio.
Ali bari je u vlasti jednog ili vie duhova-zatitnika. Oni se njime slue da bi se
otelovili; kad duh ue u njega, bari doivljava transeve i grenja. U zamenu za zatitu
koju mu prua, duh sve vreme nadgleda vraa, i on je pravi vlasnik ne samo njegovih
dobara, ve i njegovog tela. Vra odgovara pred duhom kad polomi strelu ili neki sud
i kad oteti ili odsee nokte ili kosu. Nita od svega toga ne sme se unititi niti baciti,
te bari stalno za sobom vue krhotine svog prolog ivota. Stara pravnika izreka:
mrtav dri ivog, ovde nalazi jedno strano i nepredvieno znaenje. Veza izmeu
vraa i duha toliko je puna ljubomore da jedan od ta dva ugovorna partnera nikad se
ne zna koji postaje na kraju sluga, a drugi gospodar.
Vidimo, dakle, da se za Borore fiziki svet sastoji od sloene hijerarhije individualnih
moi. Njihova lina priroda je jasno izraena, ali ostali atributi nisu: naime, te moi
su, u isti mah, stvari i bia, ivi i mrtvi. U drutvu su vraevi ona karika koja povezuje
ljude i taj vieznani svet zlih dua, u isti mah osoba i predmeta.
Socioloki univerzum ima sasvim drukije osobine od fizikog. Due obinih ljudi (to
jest, onih koji nisu vraevi) ne poistoveuju se s prirodnim silama, ve opstaju kao
drutvo; ali, s druge strane, one gube svoj lini identitet da bi se stopile u kolektivno
bie, aroe; tu re, kao i staru bretonsku re anaon treba svakako prevesti izrazom
drutvo dua. To drutvo se, zapravo, sastoji iz dva dela jer se due posle pogreba
rasporeuju u dva sela, jedno na istoku, drugo na zapadu; nad svakim od njih bdi
jedan obogotvoreni junak bororovskog panteona: na zapadu, stariji Bakororo, a na

160
istoku, mlai Itubore. Treba napomenuti da osa istok-zapad odgovara toku Rio
Vermelja. Verovatno je, dakle, da postoji veza, dodue jo nejasna, izmeu dvojnosti
sela mrtvih i sekundarne podele sela na uzvodnu i nizvodnu polovinu.
Dok je bari posrednik izmeu ljudskog drutva i zlih dua, individualnih i kosmikih
(videli smo da su due mrtvih vraeva sve to istovremeno), postoji i posrednik izmeu
drutva ivih i drutva mrtvih, koje je blagonaklono, kolektivno i antropomorfno. To
je Gospodar puta dua ili aroettowaraare. On se razlikuje od vraa po svom
antitetikom karakteru. Te dve vrste posrednika plae se jedna druge i uzajamno se
mrze. Gospodar puta nema prava da prima darove; on se mora strogo pridravati
odreenih pravila: nekih zabrana u ishrani i velike skromnosti u odevanju. Zabranjeni
su mu ukrasi i odea ivih boja. S druge strane, ne postoji nikakav savez izmeu njega
i dua: one su uvek s njim i u izvesnom smislu su mu imanentne. Umesto da ga
zaposedaju tokom transa, one mu se javljaju u snovima; ponekad ih on priziva, ali
samo za dobrobit druge osobe.

Dok bari predvia bolest i smrt, Gospodar puta se stara o bolesniku i lei ga. Kau da
se bari, izraz fizike nunosti, ponekad postara da ubrza ispunjenje svojih zlokobnih
predvianja i prekrauje ivot bolesnicima koji su odve oklevali da ih potvrde. Ali
nikako ne treba smetnuti s uma da pripadnici plemena Bororo zamiljaju odnose
izmeu smrti i ivota drukije nego mi. Za jednu enu koja je drhtala u groznici u
uglu svoje kolibe rekli su mi da je mrtva, to je svakako znailo da je smatraju
izgubljenom. Najzad, to veoma podsea na nain gledanja naih vojskovoa, koji
reju gubici oznaavaju i mrtve i ranjene. Sa stanovita neposredne sposobnosti za
delovanje, to izlazi na isto, iako ranjenik smatra nesumnjivom prednou injenicu da
nije na spisku pokojnika.
Konano, premda i Gospodar, kao i bari, moe da se preobrazi u ivotinju, on nikad
ne uzima oblik jaguara, ljudodera koji dok ga ne ubiju naplauje od ivih mori
koji ovi duguju mrtvima. On bira ivotinje-hraniteljke: aru koji skuplja plodove, orla-

161
grabljivca koji lovi ribu, tapira ijim e se mesom pleme pogostiti. Bari je opsednut
duhovima, aroettowaraare se rtvuje za spas ljudi. Neprijatno je ak i otkrovenje koje
mu obelodanjuje njegovu misiju: on saznaje da je izabranik po smradu koji ga svuda
prati i koji nesumnjivo podsea na onaj to proima itavo selo tokom nedelja
privremenog pokopavanja lea tik ispod povrine, usred prostora za ples, ali koji se
dovodi u vezu i s jednim mitskim biem, aije. To je udovite vodenih dubina,
odvratno i smrdljivo, ali srdano; ono se pojavljuje izabraniku koji mora da trpi
njegova milovanja. Tokom pogreba, mladii premazani blatom podraavaju taj prizor
tako to grle maskiranu osobu koja predstavlja mladu duu izabranika. Uroenici
zamiljaju aije dovoljno precizno da ga mogu predstaviti crteom, i njegovim imenom
oznaavaju rombove koji svojim zujanjem najavljuju pojavu udovita i podraavaju
njegove krike.

Posle svega toga, ne udi nas to pogrebne ceremonije traju vie nedelja: njihove su
funkcije, naime, veoma raznovrsne. One se, najpre, smetaju na dva plana o kojima
smo govorili. S gledita pojedinca, svaka smrt je prilika za rasplitanje odnosa izmeu
fizikog sveta i drutva. Neprijateljske sile koje sainjavaju prirodni univerzum
prouzrokovale su tetu drutvu i ona se mora nekako nadoknaditi: to je uloga
pogrebnog lova. Poto ga je kolektiv lovaca osvetio i iskupio, mrtvac sad mora da se

162
uklopi u drutvo dua. Taj zadatak obavlja roiakuriluo, velika pogrebna pesma ijem
sam izvoenju imao sreu da prisustvujem.
U selu Bororoa poseban znaaj se pridaje jednoj svakodnevnoj radnji: veernjoj
prozivci. im padne no, upali se velika vatra na prostoru za ples, gde su se upravo
okupile stareine klanova; jedan glasnik snanim glasom proziva svaku grupu:
Badeeba, poglavice; o Cera, ibisovi ljudi; Ki, tapirovi ljudi; Bokodori, ljudi
velikog tatua; Bakoro (po imenu junaka Bakororo); Boro ljudi labreta; Evagudu,
ljudi palme buriti; Arore, ljudi gusenice; Paive, ljudi bodljikavog praseta;
Apibore (neizvesno znaenje)1... Prozvani se odazivaju i redom im se saoptavaju
nareenja za sutranji dan, i dalje povienim tonom koji dopire i do najudaljenijih
koliba. Uostalom, u taj as, sve, ili gotovo sve kolibe su prazne. Kad nastupanje noi
otera komarce, svi mukarci izlaze iz svojih porodinih koliba u kojima su proboravili
oko est sati. Svaki pod pazuhom nosi asuru koju e prostreti po utabanoj zemlji
velikog krunog trga smetenog pored kue mukaraca, s njene zapadne strane. Tu e
lei, umotan u pamuno ebe, koje je od trajnog dodira s telom premazanim urukuom
dobilo narandastu boju i u kojem bi Sluba zatite teko prepoznala jedan od svojih
poklona. Na vee asure polee pet-est mukaraca, koji jedva razmene po koju re;
neki su sami na svojim prostirkama. Kreemo se zaobilazei opruena tela. Dok traje
prozivka, stareine prozvanih porodica ustaju jedan za drugim, primaju uputstva i
ponovo leu s licem prema zvezdama. I ene su izale iz koliba i u grupicama stoje
ispred svojih vrata. Razgovor polako zamire, i u kui mukaraca, a zatim i na trgu,
postepeno poinju pesme, recitacije i horovi koji e trajati ele noi; u poetku ih
izvode dva-tri svetenika, a zatim se polako ukljuuju i drugi mukarci koji pristiu na
mesto obreda.
Pokojnik je pripadao polovini Cera; obred su, dakle, vrili stanovnici Tugare. Gomila
lia nasred trga predstavljala je odsutni grob, a s njegove leve i desne strane bili su
rasporeeni snopovi strela i ispred njih inije s hranom. Bilo je dvanaestak svetenika
i pevaa; veina je na glavi imala ogromne ukrase od perja ivih boja, kakve su drugi
nosili na zadnjici ili iznad etvorougaone lepeze od upletene trske koja je, trakom
privrena oko vrata, pokrivala ramena. Neki su bili potpuno goli i premazani
crvenom ili crnom bojom, ravnomerno ili u linijama, ili su pak bili pokriveni trakama
od belog paperja; drugi su na sebi imali dugake suknje od slame. Glavni lik, koji je
predstavljao mladu duu, pojavljivao se u dve razliite nonje, u zavisnosti od
trenutka obreda: as odeven u zeleno lie, s ogromnim ukrasom na glavi koji sam ve
opisao i s prebaenom jaguarovom koom koju je, kao na dvoru, iza njega pridravao
pa; as potpuno go, obojen u crno, s jednim jedinim ukrasom slamenim predmetom
nalik na velike prazne naoari. Ta pojedinost je posebno zanimljiva zato to se po
slinom motivu prepoznaje Tlalok, staromeksiko boanstvo kie. Klju zagonetke
moda dri pleme Pueblo iz Arizone i Novog Meksika; kod njih se due mrtvih
1

Poznavaoci jezika bororo osporili bi ili barem precizirali ove prevode; oslanjao sam se samo na
uroenika objanjenja.

163
preobraavaju u bogove kie; pored toga, oni imaju razna verovanja povezana s
arobnim predmetima koji tite oi i omoguuju svom nosiocu da postane nevidljiv.
Vie puta sam primetio da naoari jako privlae junoamerike Indijance; kad sam
krenuo u svoju poslednju ekspediciju, poneo sam gomilu okvira bez stakala, koji su
imali ogroman uspeh kod Nambikvara, kao da su tradicionalna verovanja pripremila
uroenike da sa zadovoljstvom prime tako neupotrebljive stvarice. Niko nije uspeo
da objasni slamene naoari kod Bororoa, ali je verovatno da naoari, kao i u mitovima
plemena Pueblo1, imaju istu ulogu kao i crna boja, koja ini nevidljivim onog ko se
njom premaze. Konano, butarico, duhovi koje Borore smatraju odgovornim za kiu,
opisani su kao stvorenja zastraujueg izgleda, sa istaknutim onjacima i dugim
zgrenim prstima, kao i boginja voda kod Maja.
Tokom prvih noi prisustvovali smo plesovima raznih klanova iz polovine Tugare:
ewoddo, igra ljudi palmi; paiwe, igra ljudi bodljikavog praseta. U oba sluaja, igrai
su bili od glave do pete pokriveni liem, i kako im nismo videli lice, zamiljali smo
da se ono nalazi na veoj visini, negde u ravni perjanog ukrasa koji je dominirao
nonjom; zbog toga smo nehotice likovima pridavali preterano visok stas. U rukama
su drali palmine grane ili tapove okiene liem. Izvoene su dve vrste plesova.
Prvo su plesai plesali sami, podeljeni u dva kadrila na krajevima trga; trali su jedni
prema drugima viui ho! ho! i vrtei se oko sebe sve dok ne bi zamenili poetne
poloaje. Kasnije su se mukim plesaima pridruile ene i nastalo je beskrajno kolo;
ono se kretalo u krug ili poskakivalo u mestu, predvoeno golim kolovoama koji su
se kretali natrake tresui zvekama dok su drugi mukarci pevali uei.
Posle tri dana, obredi se prekidaju da bi se pripremio drugi in: ples mariddo. Grupe
mukaraca odlaze u umu da potrae zelene grane palmi: najpre e s njih poupati
lie, a zatim e ih isei na prutie od tridesetak centimetara. Pomou grubo
nainjenih traka od lia, uroenici povezuju te prutie i prave dva predmeta nalik
savitljivim lestvama dugakim vie metara. Zatim i jedne i druge lestve umotavaju
oko njihove ose i postavljaju na bok; tako dobijaju dva puna kotura, prvi visok oko
metar i po, drugi oko metar i trideset centimetara. Njihove strane se ukraavaju liem
zakaenim mreom uzica od upletene kose. Ta dva kotura se zatim sveano
postavljaju na sredinu trga, jedan do drugog. To su muki i enski mariddo, za iju je
izradu zaduen klan Evagudu.
Predvee su se obrazovale dve grupe od po pet-est mukaraca i jedna je pola ka
zapadu a druga ka istoku. Pratio sam prvu grupu i prisustvovao, na pedesetak metara
od sela, njenim pripremama koje je skrivao zid od drvea. Uesnici su se okitili
liem isto onako kao i plesai, i privrstili ukrase za kosu. Ali, u ovom sluaju,
tajnost priprema mogla se objasniti njihovom ulogom: kao i mukarci iz druge grupe,
oni su predstavljali due mrtvih koje su dole u njihovo selo sa istoka i sa zapada da
prihvate novog pokojnika. Kad je sve bilo spremno, uputili su se zvidei ka trgu, gde
1

Po objavljivanju ove knjige, salezijanci su osporili moje tumaenje. Prema njihovim izvorima,
slameni krugovi predstavljaju oi neke grabljivice.

164
se ve nalazila druga grupa (zapravo, jedni su se simboliki peli uz reni tok, dok su
se drugi sputali, te su zato bili bri).
Bojaljivim, kolebljivim hodom udesno su izraavali svoju prirodu seni; pomislio
sam na Homera, na Odiseja kako s mukom dri na odstojanju sablasti koje je prizvala
prolivena krv. Ali odmah potom ceremonija je postala ivahnija: mukarci su grabili
jedan ili drugi marido (a oni su bili napravljeni od sveeg lia, dakle, prilino teki),
podizali ga uvis i plesali pod tim teretom sve dok ga, iscrpljeni, ne bi prepustili nekom
drugom. Prizor je izgubio poetni mistini karakter: bio je to vaar, gde je omladina
prikazivala snagu svojih miia u atmosferi znoja, gurkanja i aljivog dobacivanja. A
ipak, ta igra ije smo profane varijante upoznali kod drugih srodnih populacija na
primer trke na tulama kod plemena Ge na brazilskoj visoravni ovde ima najpunije
religijsko znaenje: u veselom meteu, uroenici veruju da se igraju s mrtvima i da na
taj nain zadobijaju pravo da ostanu u ivotu.
Ta velika suprotnost izmeu mrtvih i ivih ogleda se najpre u podeli itelja sela,
tokom obreda, na izvoae i gledaoce. Izvoai su po pravilu mukarci, zatieni
tajnom svoje zajednike kue. U planu sela valja, dakle, videti jedno jo dublje
znaenje od onog koje smo mu pripisali na sociolokom planu. Kad neko umre,
polovine naizmenino igraju ulogu ivih i mrtvih, ali u toj igri terazija odraava se
jedna druga, s ulogama koje su raspodeljene jednom za svagda: naime, mukarci koji
ine bratstvo u kui mukaraca zapravo su simbol drutva dua, dok okolne kolibe,
vlasnitvo ena iskljuenih iz najsvetijih obreda i, ako tako moemo rei,
predodreenih da budu gledaoci, ine skup ivih gledalaca i njihovo boravite.
Videli smo da je i sam natprirodni svet dvostruk jer obuhvata oblast svetenika i
oblast vraa. Ovaj drugi je gospodar nebeskih i podzemnih sila, poev od desetog
neba (Borere veruju u mnotvo neba koja se nalaze jedna iznad drugih) sve do
zemljinih dubina; sile kojima on upravlja i od kojih zavisi rasporeene su, dakle,
po vertikalnoj osi, dok svetenik, gospodar puta dua, upravlja horizontalnom osom
koja spaja istok i zapad i na kojoj su smetena dva sela mrtvih. A mnogi znaci koji
ukazuju na to da bari uvek potie iz polovine Tugare, a aroettowaraare iz polovine
Cera, nagovetavaju da i podela na polovine odslikava tu dvojnost. Znaajna je i
injenica da svi mitovi Bororoa prikazuju junake iz Tugare kao tvorce i demiurge, a
junake iz Cere kao izmiritelje i uvare postojeeg poretka. Prvi su zasluni za
postojanje stvari: vode, reka, riba, biljaka i proizvedenih predmeta; drugi su doveli u
red stvoreni svet; oni su oveanstvo oslobodili udovita i dodelili svakoj ivotinji
njenu specifinu hranu. Postoji ak i mit koji kazuje da je najvia mo nekad pripadala
iteljima Tugare, koji su je se doepali na tetu Cera, kao da je urodenika misao
suprotstavljanjem polovina elela da iskae prelazak iz haotine prirode u ureeno
drutvo.

165

Klasina shema Bororo sela

Stvarna situacija

SI. 29 Shema pojavne i stvarne drutvene strukture Bororo sela

Sad nam je jasan prividni paradoks koji doputa da se Cere, nosioci politike i verske
moi nazovu slabima, a Tugare jakima. Ovi drugi su blii fizikom svetu, dok su
prvi blii ljudskom, koji ipak nije jai od ta dva sveta. Drutveni poredak ne moe se
u punoj meri nositi s kosmikom hijerarhijom. ak i kod Bororoa, priroda se moe
pobediti samo na taj nain to e se priznati njena vlast i potovati njene fatalnosti.
Uostalom, u sociolokom sistemu kakav je njihov zapravo i nema izbora: mukarac ne
moe pripadati istoj polovini kao i njegov otac i njegov sin (jer je ovaj poreklom iz
polovine svoje majke): on je po poreklu jednak samo dedi i unucima. Ako Cere ele
da opravdaju svoju mo svojim iskljuivim srodstvom sa osnivakim junacima, oni u
isti mah prihvataju da se od njih odele dodatnim razmakom od jedne generacije. U
odnosu prema velikim precima, oni su unuci, dok su Tugare sinovi.
Da li su uroenici zavedeni samo logikom svog sistema, ili jo neim drugim? Posle
svega, ne uspevam da se otmem utisku da se sjajan metafiziki ples kojem sam
prisustvovao svodi na jednu prilino alosnu lakrdiju. Muko bratstvo se pravi da
predstavlja mrtve kako bi ivima stvorilo iluziju da im due dolaze u posetu; ene su
iskljuene iz obreda i obmanute u pogledu njihove prave prirode, bez sumnje zato da
bi se opravdala podela koja njima dodeljuje prvenstvo na osnovu branog stanja i
mesta boravka, dok religijske tajne preputa iskljuivo mukarcima. Meutim, njihova
realna ili tek pretpostavljena lakovernost ima i jednu psiholoku funkciju: da podari, u
korist oba pola, emotivni i intelektualni sadraj tim marionetama ije konce mukarci
inae moda ne bi tako revnosno vukli. Ne odravamo verovanje u Deda Mraza samo
zato da bismo obmanuli svoju decu: njihovo oduevljenje i nas greje, pomae nam da
sami sebe zavaramo i da poverujemo, zato to oni u to veruju, kako postoji jedan
potpuno velikoduan svet koji nije sasvim nespojiv s realnou. A ipak, ljudi umiru i

166
nikad se ne vraaju; i svaki drutveni poredak nalik je smrti utoliko to nam oduzima
neto to nije u stanju da nam nadoknadi.
Drutvo Bororo Indijanaca moe neem pouiti moralistu; potrebno je samo da on
paljivo slua svoje uroenike obavetae: oni e mu opisati, onako kako su opisali i
meni, taj balet u kojem se dve polovine sela obavezuju da ive i diu jedna kroz
drugu; da razmenjuju ene, dobra i usluge pomno vodei rauna o uzajamnosti; da
ene i udaju decu meu sobom, da uzajamno sahranjuju svoje mrtve, da jedna drugoj
pruaju jemstvo da je ivot vean, da je svet spreman da pritekne u pomo i da je
drutvo pravedno. Da bi potkrepili te istine i odrali ta uverenja, njihovi mudraci su
izgradili velianstvenu kosmologiju, koju su oni upisali u plan svojih sela i podelu
stanovnitva. Neprestano su se sudarali s protivrenostima i neku suprotnost su
prihvatali samo zato da bi je porekli u korist neke druge, presecajui i delei grupe,
povezujui ih i sueljavajui, pravei od itavog svog drutvenog ivota grb na kojem
su uravnoteene simetrija i asimetrija, kao na vetim crteima kojima neka lepotica iz
plemena Kaduveo, na prikriveniji nain muena istom brigom, ukraava svoje lice.
Ali ta ostaje od svega toga, ta preostaje od polovina, protivpolovina, klanova,
potklanovapred onim tvrenjem koje nam, izgleda, nameu novija istraivanja? U
jednom do mile volje sloenom drutvu, svaki klan podeljen je u tri grupe: viu,
srednju i niu, i nad svim pravilima lebdi ono koje obavezuje pripadnika vie grupe iz
jedne polovine da se oeni pripadnicom vie grupe iz druge polovine, pripadnika
srednje grupe da potrai enu u srednjoj grupi i pripadnika nie da svoj brak zasnuje u
nioj; to znai da se, pod maskom bratskih institucija, selo Bororoa u krajnjoj liniji
deli u tri grupe koje se uvek ene meu sobom. Tri drutva koja e, i ne znajui to,
zauvek ostati razdvojena i izolovana, svako zarobljeno gordou koju ak i od
njegovih sopstvenih oiju skrivaju laljive institucije, tako da svako ostaje nesvesna
rtva lukavstva iju svrhu nije u stanju da otkrije. Iako su razvili svoj sistem kao
varljivu prozopopeju, pripadnici plemena Bororo nisu uspeli, nita vie od drugih, da
prikriju sledeu istinu: predstava koju jedno drutvo stvara o odnosima izmeu ivih i
mrtvih zapravo je nastojanje da se, na planu religijske misli, sakriju, ulepaju ili
opravdaju stvarni odnosi koji vladaju meu ivima.

167

Sedmi deo
NAMBIKVARA

XXIV
Iezli svet
Etnografska ekspedicija u srednji Brazil priprema se na raskru ulica Reomir i
Sevastopol. Tu nalazimo na okupu prodavce odevnih i modnih predmeta na veliko;
moemo se ponadati da emo otkriti stvari koje e zadovoljiti zahtevan ukus
Indijanaca.
Godinu dana posle posete plemenu Bororo, ispunili su se svi uslovi da postanem
etnograf: naknadno dobijen blagoslov Levi-Brila, Mosa i Rivea; izloba mojih zbirki
u jednoj galeriji u predgrau Sen-Onore; predavanja i lanci. Zahvaljujui Anriju
Loijeu, koji je bio na elu omladine okupljene u Slubi naunih istraivanja, dobio
sam dovoljno sredstava za neto vei poduhvat. Valjalo se najpre opremiti; tri meseca
bliskog dodira sa uroenicima omoguila su mi da steknem predstavu o njihovim
zahtevima, koji su, zaudo, bili slini na itavom junoamerikom kontinentu.
U jednom parikom kvartu koji mi dotad nije bio nita bolje poznat nego Amazonija,
odao sam se udnoj trgovini pod budnim nadzorom ehoslovakih uvoznika. Budui
da o njihovoj robi nisam nita znao, nedostajali su mi tehniki termini kojima bih
precizno opisao svoje potrebe. Mogao sam jedino da primenim indijanska merila. Dao
sam se na biranje najsitnijih perlica za vez, zvanih ljunak, ije su teke niske
ispunjavale police. Grizao sam ih zubima da bih proverio njihovu vrstinu; sisao sam
ih da proverim postojanost njihove boje jer ne bi valjalo da se ona skine pri prvom
kupanju u reci; poveavao sam vrednost svoje robe dozirajui boje prema indijanskom
kanonu: prvo bela i crna; zatim crvena; daleko posle nje, uta; i za umirenje savesti,
malo plave i zelene, koje e verovatno biti prezrene.
Te posebne sklonosti lako se mogu objasniti. Izraujui runo sopstvene perlice,
Indijanci ih utoliko vie cene ukoliko su one manje, to jest ukoliko iziskuju vie rada i
vetine; kao sirovine koriste crnu ljusku palminih oraha i mlenobeli sedef renih
koljki, i nastoje da postignu eljeno dejstvo smenjivanjem tih dveju boja. Kao i svi
ljudi, i oni najvie cene ono to poznaju; imau, dakle, uspeha s crnim i belim. uto i
crveno se kod njih esto oznaavaju istom rei zbog promenljivosti boje urukua koja,
prema kvalitetu i stepenu zrelosti zrna, varira od utonarandaste do jarkocrvene;
crvena, ipak, uiva vei ugled zbog svog intenziteta i zato to je to boja nekih
poznatih i cenjenih zrna i pera. to se tie plave i zelene, te hladne boje su u prirodi
predstavljene pre svega kratkovenim rastinjem; time se moe objasniti ravnodunost
uroenika prema njima i nepreciznost jezikog izraavanja tih nijansi: u nekim
jezicima, plavo je poistoveeno s crnim, a u nekima sa zelenim.

168
Igle su morale biti prilino debele kako bi se mogao udenuti jak konac, ali ne suvie
jer su perlice bile male. to se tie konca, traio sam onaj jarko obojen, pre svega
crven (Indijanci svoj boje urukuom), i grubo upreden, tako da se moe opaziti
zanatska izrada. Sve u svemu, nauio sam da se klonim robe slabog kvaliteta: boravak
kod Borora me je proeo dubokim potovanjem prema urodenikim tehnikama. ivot
u divljini podvrgava predmete estokim probama; koliko god to izgledalo
paradoksalno, da ne bih izgubio poverenje primitivaca, morao sam nabaviti najbolje
prekaljen elik, staklo bojeno u masi i konac koji ne bi bio ispod asti ni sedlaru na
engleskom dvoru.
Ponekad sam nailazio na trgovce koje je oduevljavala ta egzotika po meri njihovog
znanja. Pored kanala Sen-Marten, jedan proizvoa udica ustupio mi je po niskoj ceni
sve najbolje primerke koji su mu preostali iz serija. Godinu dana sam nosao kroz
ikaru vie kilograma udica koje niko nije eleo jer su bile premalene za ribe dostojne
amazonskih ribara. Konano sam ih se otarasio na bolivijskoj granici. Sva ta roba
imala je dvostruku namenu: da slui kao poklon i kao predmet razmene sa
Indijancima, ali i da obezbedi namirnice i usluge u zabitim podrujima u koja trgovci
retko zalaze. Kad sam pri kraju ekspedicije ostao bez sredstava, uspeo sam da
produim boravak za nekoliko nedelja tako to sam otvorio prodavnicu u jednom
seocetu sakupljaa kauuka. Lokalne prostitutke kupovale su od mene ogrlicu za dva
jajeta, i to ne bez cenkanja.
Nameravao sam da provedem punu godinu dana u ikari i dugo sam birao oblast. Ne
slutei da bi rezultat mogao biti suprotan mom naumu, vie eljan da razumem
Ameriku nego da produbim znanje o ljudskoj prirodi na osnovu prouavanja nekog
posebnog sluaja, odluio sam se za neku vrstu preseka kroz brazilsku etnografiju i
geografiju tojest da prokrstarim zapadni deo visoravni, od Kujabe do Rio Madeire.
To je doskora bilo najneistraenije podruje Brazila. Istraivai iz Sao Paula iz XVIII
veka nisu zalazili dalje od Kujabe, jer su strahovali od pustoi predela i divljatva
Indijanaca. Poetkom XX veka, hiljadu i petsto kilometara koji su razdvajali Kujabu
od Amazona i dalje su bili zabranjena zemlja, te je najjednostavniji put od Kujabe do
Manausa ili Belema na Amazonu vodio kroz Rio de aneiro, a zatim na sever, preko
mora i ua reke. Tek 1907. godine, general (tada pukovnik) Kandido Marijano da
Silva Rondon otpoeo je prodor na koji je utroio osam godina ispunjenih
istraivanjima i postavljanjem telegrafske linije od stratekog znaaja koja je prvi put,
preko Kujabe, povezala saveznu prestonicu s graninim seditima na severozapadu.
Izvetaji Rondonove komisije, koji jo nisu objavljeni u celosti, nekoliko generalovih
predavanja, uspomene Teodora Ruzvelta koji ga je pratio na jednoj od ekspedicija i,
na kraju, ljupka knjiga mnogo aljenog Roket-Pintoa (tada direktora Nacionalnog
muzeja) naslovljena Rondonija (1912) pruali su oskudna obavetenja o primitivnom
stanovnitvu otkrivenom u tom podruju. Ali, posle Rondonovog poduhvata na
visoravan se vratilo staro prokletstvo. Nijedan profesionalni etnograf nije tamo zaao.
Zbog toga je izgledalo tako izazovno pratiti telegrafsku liniju, ili ono to je od nje

169
ostalo, saznati ko su zapravo Nambikvare i, dalje ka severu, one zagonetne populacije
koje je Rondon tek pomenuo, a koje posle njega niko nije video.
Godine 1939, interesovanje koje je dotad bilo ogranieno na primorska plemena i na
velike gradove pored reka, tojest na tradicionalne puteve prodiranja u unutranjost
Brazila, poelo je da se pomera ka Indijancima sa visoravni. Boravei u plemenu
Bororo, uverio sam se u izuzetan stepen prefinjenosti, na sociolokom i religijskom
planu, onih plemena ija je kultura nekad smatrana vrlo grubom. Postali su dostupni i
prvi rezultati istraivanja jednog Nemca koga vie nema: KurtaUnkela, koji je
prihvatio uroeniko ime Nimuendaju i koji je, posle vie godina boravka u selima iz
grupe Ge srednjeg Brazila, potvrdio da Bororo nije usamljena pojava ve pre
varijacija na osnovnu temu zajedniku svim tamonjim populacijama. Savane
srednjeg Brazila su, dakle, gotovo dve hiljade kilometara ka unutranjosti nastanjene
preivelim ostacima jedne izrazito jednorodne kulture; ona se odlikuje zjednikim
jezikom izdeljenim na dijalekte i relativno niskim nivoom materijalnog ivota koji
odudara od vrlo razvijenog-drutvenog ureenja i religijske misli. Moda bi u njima
trebalo videti prve stanovnike Brazila, koji su bili zaboravljeni u svojoj ikari ili koje
su, malo pre no to su otkriveni, potisnule u najsiromanije predele neke ratoborne
grupe neznanog porekla tokom svojih osvajakih pohoda na obalu i rene doline?
Putnici iz XVI veka su svuda uz obalu nailazili na predstavnike velike kulture TupiGvaranija, koji su nastanjivali i gotovo itav Paragvaj i tok Amazona ocrtavajui
isprekidan prsten prenika tri hiljade kilometara koji se prekidao tek na paragvajskobolivijskoj granici. Ti Tupiji, maglovito srodni Astecima, to jest narodima koji su se
kasno nastanili u dolini Meksika, i sami su bili skoranje pridolice; oni su se
rasporeivali po dolinama u unutranjosti Brazila sve do XIX veka. Moda su poeli
da se doseljavaju nekoliko vekova pre otkria Amerike, podstaknuti verovanjem da
negde postoji zemlja bez smrti i zla. U to su jo verovali pri kraju svojih seoba, kad su
u malim grupama izbili na obalu Sao Paula; napredovali su predvoeni svojim
vraevima igrajui i pevajui slavopojke zemlji u kojoj se ne umire i postei tokom
dugih perioda da bi je zasluili. U svakom sluaju, u XVI veku su silom otimali obalu
od njenih ranijih stanovnika, o kojima malo znamo, ali koji bi mogli biti naa plemena
iz grupe Ge.
Na severozapadu Brazila, Tupiji su iveli u susedstvu drugih naroda: Karaiba, ili
Kariba, koji su imali veoma slinu kulturu, uprkos razliitom jeziku, i koji su krenuli
u osvajanje Antila. Tu je ivela i prilino tajanstvena grupa Aravak: starija i
prefinjenija od drugih, ona je inila veinu antilskog stanovnitva i protezala se sve do
Floride; razliita od grupe Ge po visokoj materijalnoh kulturi, naroito keramici i
rezbarenom drvetu, ona joj je bila bliska po drutvenom ureenju koje je, po svemu
sudei, pripadalo istoj vrsti. Karibi i Aravaci su izgleda prodrli na kontinent pre
Tupija: u XVI veku bili su gusto naseljeni u Gijani, na uu Amazona i na Antilima.
Ali, male kolonije su do danas opstale u unutranjosti na pritokama desne obale
Amazona, rekama ingu i Gvapore. Potomke Aravaka nalazimo ak i u visokoj

170
Boliviji. Oni su verovatno doneli keramiku vetinu plemenu Mbaja-Kaduveo: znamo
da Gvane, koje su ovi porobili, govore jednim dijalektom Aravaka.
Dok sam prelazio najslabije poznat deo visoravni, nadao sam se da u u savani nai
najzapadnije predstavnike grupe Ge i da u u dolini Madeire moi da prouavam
neistraene tragove tri druge jezike porodice na granicama njihovog velikog
migracionog prodora: u Amazoniji.
Moja nada se samo delimino ispunila zbog nae pojednostavljene predstave o
prekolumbovskoj istoriji Amerike. Danas, posle nedavnih otkria i godina koje sam
posvetio prouavanju severnoamerike etnografije, shvatam da se zapadna hemisfera
mora posmatrati kao jedna celina. Drutveno ureenje i religijska verovanja grupe Ge
ponavljaju se kod svih plemena u umama i prerijama Severne Amerike; uostalom,
ve odavno su uoene slinosti izmeu grupe plemena Cako (poput Gvajakurua) i
ravniarskih plemena Sjedinjenih Drava i Kanade, ali iz toga nisu izvedeni zakljuci.
Civilizacije Meksika i Perua su svakako komunicirale vie puta u svojoj istoriji
zahvaljujui plovidbi du obala Tihog okeana. Sve to je bilo pomalo zanemareno zato
to je amerikim prouavanjima dugo dominiralo uverenje da se prodiranje na
kontinent zbilo u novije doba, u najboljem sluaju pet-est hiljada godina pre nae ere,
i da su njegovi akteri bile iskljuivo azijske populacije koje su pristigle kroz Beringov
moreuz.
Morali smo, dakle, da objasnimo kako su ti nomadi za samo nekoliko hiljada godina
uspeli da preu s jednog kraja zapadne hemisfere na drugi i da se prilagode
klimatskim razlikama; kako su otkrili, a zatim i oplemenili i rasprostrli po ogromnim
podrujima divlje sorte koje su u njihovim rukama postale duvan, pasulj, manioka,
slatki krompir, krompir, kikiriki, pamuk i, pre svega, kukuruz; i na kraju, kako su
nastale i kako su se razvijale uzastopne civilizacije u Meksiku, Centralnoj Americi i
Andima, iji su daleki naslednici bili Asteci, Maje i Inke. Da bismo to postigli, morali
smo umanjiti svako otkrie tako da stane u interval od nekoliko stotina godina:
prekolumbovska istorija Amerike postala je niz kaleidoskopskih slika u koji je hir
teoretiara svaki as umetao nove prizore. Kao da su specijalisti s one strane Atlantika
teili da nametnu urodenikoj Americi ono odsustvo dubine kojim se odlikuje
savremena istorija Novog sveta.
Te perspektive su uzdrmala otkria koja su pomerila znatno unazad datum ovekovog
prodiranja na kontinent. Znamo da je ovek tad poznavao i lovio faunu koje tu danas
vie nema: kopnenog lenjivca, mamuta, kamilu, konja, drevnog bizona i antilopu; uz
njihove kosti pronaeni su oruje i kamene alatke. Prisustvo nekih ivotinja na
mestima kakvo je dolina Meksika podrazumevalo je klimatske uslove veoma razliite
od dananjih; za takvu promenu bilo je potrebno vie hiljada godina. Korienje
radioaktivnosti za odreivanje datuma arheolokih ostataka dovelo je do istog
zakljuka. Treba, dakle, priznati da je ovek bio u Americi pre najmanje 20.000
godina; na nekim mestima gajio je kukuruz pre tri hiljade godina. irom Severne

171
Amerike razbacani su ostaci stari deset do dvanaest hiljada godina. Istovremeno,
merenjem radioaktivnosti ugljenih naslaga ustanovljeno je da su najvaniji arheoloki
ostaci na kontinentu za 500 do 1500 godina stariji nego to se pretpostavljalo. Poput
japanskog cvea od sabijenog papira koje se rascvetava kad ga stavimo u vodu,
prekolumbovska istorija Amerike dobija zapreminu koja joj je nedostajala.
Meutim, ta injenica nas suoava s tekoom obrnutom od one s kojom su se sreli
nai prethodnici: kako potpuniti te ogromne periode? Jasno nam je da se kretanje
stanovnitva koje sam upravo pokuao da opiem nalazi na povrini zbivanja, i da je
velikim civilizacijama Meksika i Anda prethodilo neto drugo. U Peruu i u razliitim
podrujima Severne Amerike ve su otkriveni ostaci prvih stanovnika: plemena koja
se nisu bavila poljoprivredom; za njima su dola seoska i povrtarska drutva koja jo
nisu poznavala ni kukuruz ni grnariju; zatim se pojavljuju grupe koje teu kamen i
obrauju dragocene metale u slobodnijem i nadahnutijem stilu od svih kasnijih.
Verovali smo da se itava amerika istorija rascvetala i iscrpla sa Inkama iz Perua i
Astecima iz Meksika; meutim, oni su od tih ivih izvora jednako daleko kao to je
na stil ampir daleko od Egipta i Rima koje je toliko podraavao: u sva tri sluaja
posredi su totalitarne umetnosti, lakome na ogromna dostignua ostvarena
zahvaljujui surovosti i siromaenju, izraz drave koja tei da potvrdi svoju mo i
koja ne koristi sredstva za sopsrveno kulturno uzdizanje, ve za neto drugo (rat ili
administraciju). ak i spomenici Maja izgledaju kao raskona dekadencija jedne
umetnosti koja je svoj vrhunac dostigla hiljadu godina ranije.

Sl. 30-31 Nekadanji Meksikanci. Levo; jugoistoni Meksiko (Ameriki prirodnjaki muzej); desno:
Meksiki zaliv (Izloba meksike umetnosti, Pariz 1952).

Odakle su doli osnivai? Poueni krahom nekadanjih izvesnosti, moramo priznati da

o tome ne znamo nita. Kretanje stanovnitva u podruju Beringovog moreuza bilo je
veoma sloeno: Eskimi su u njemu uestvovali u novije vreme; oko hiljadu godina
ranije prethodili su im paleo-Eskimi, ija kultura podsea na drevnu Kinu i Skite; a
tokom vrlo dugog perioda, moda od osmog milenijuma do poetka hrianske ere, tu
su ivele razliite populacije. Po skulpturama koje dopiru do prvog milenijuma pre

172
nae ere znamo da su stari stanovnici Meksika pripadali fizikim tipovima vrlo
razliitim od onih koje nalazimo meu dananjim Indijancima: debeli orijentalci
osavih, neizraajnih lica i bradati mukarci orlovskih crta koje podseaju na
renesansne profile. Radei s drukijim
materijalima, genetiari potvruju da najmanje etrdeset biljnih vrsta, koje su u
prekolumbovskoj Americi sakupljane u divljem stanju ili oplemenjene, imaju isti
hromozomski sastav kao i odgovarajue vrste u Aziji, ili pak sastav koji je iz njih
izveden. Trebali iz toga zakljuiti da je kukuruz, koji se nalazi na toj listi, doao iz
jugoistone Azije? Ali, kako je to mogue ako su ga Amerikanci gajili ve pre etiri
hiljade godina, u vreme kad je vetina plovidbe izvesno bila tek u povoju?
ak i ako ne prihvatimo smele Hejerdalove hipoteze o nastanjivanju amerikih
uroenika u Polineziji, posle putovanja Kon-Tikija moramo priznati da su
prekopacifiki kontakti mogli da se dogaaju, i to esto. Ali u vreme kad su u Americi
ve cvetale visoke civilizacije, poetkom prvog milenijuma pre nae ere, pacifika
ostrva bila su nenastanjena; u najmanju ruku, nismo pronali nita to bi bilo tako
staro. S one strane Polinezije, valjalo bi, dakle, usmeriti pogled ka Melaneziji, moda
ve nastanjenoj, i ka itavoj azijskoj obali. Danas smo sigurni da se nikad nisu
prekidale veze izmeu Aljaske i Aleuta, na jednoj strani, i Sibira na drugoj. Iako nisu
poznavali metalurgiju, stanovnici Aljaske upotrebljavali su gvozdena orua poetkom
hrianske ere; ista keramika nalazi se od podruja velikih amerikih jezera do
srednjeg Sibira, kao i iste legende, isti obredi i isti mitovi. Dok je Zapad iveo okrenut
sebi, sve druge severne populacije, od Skandinavije do Labradora, preko Sibira i
Kanade, odravale su izgleda najtenje dodire. Ako utvrdimo da su Kelti preuzeli neke
od svojih mitova od te subarktike civilizacije o kojoj ne znamo gotovo nita, moi
emo da objasnimo injenicu da je mitovima Indijanaca iz severnoamerikih uma
srodniji ciklus o Gralu nego bilo koji drugi mitoloki sistem. A verovatno nije
sluajno ni to to Laponci uvek podiu kupaste atore istovetne indijanskim.
Na jugu azijskog kontinenta, amerike civilizacije bude drukije odjeke. Grupe
stanovnitva s junih granica Kine, koje su Kinezi smatrali varvarima, a jo vie
primitivna plemena Indonezije pokazuju izvanredne slinosti sa Amerikancima. U
unutranjosti Bornea prikupili smo mitove koji se ne mogu razlikovati od nekih
najrasprostranjenijih mitova Severne Amerike. A strunjaci su odavno skrenuli panju
na slinosti izmeu arheolokih dokumenata koji potiu iz jugoistone Azije i onih
koji pripadaju protoistoriji Skandinavije. Postoje, dakle, tri podruja: Indonezija,
ameriki severoistok i skandinavske zemlje, koja obrazuju neku vrstu
trigonometrijskih taaka prekolumbovske istorije Novog sveta.
Zar ne bismo mogli zamisliti da je taj presudni dogaaj u ivotu oveanstva, to jest
pojava neolitske civilizacije sa irenjem grnarstva i tkanja, poetkom obraivanja
zemlje i uzgajanja ivotinja i prvim pokuajima u metalurgiji koja je u poetku bila
ograniena na Stari svet izmeu Dunava i Inda, delovao kao podsticaj na manje

173
razvijene narode Azije i Amerike? Teko je razumeti poreklo amerikih civilizacija
ako se ne prihvati hipoteza o intenzivnoj aktivnosti na svim pacifikim obalama
azijskim i amerikim koja se rasprostirala zahvaljujui plovidbi du obala tokom
vie milenijuma. Nekad smo prekolumbovskoj Americi odricali istorijsku dimenziju
zato to je postkolumbovska Amerika nije imala. Ostaje nam, moda, da ispravimo jo
jednu greku, to jest verovanje da je Amerika tokom dvadeset hiljada godina bila
odseena od itavog sveta (zato to nije bila u dodiru sa zapadnom Evropom). Sve,
naime, ukazuje na to da je velikoj atlantskoj tiini odgovaralo, du celog oboda Tihog
okeana, zujanje nalik onom u konici.

SI. 32-33 Levo: Cavin, sever Perua (prema Telou); desno: Monte Alban, jug Meksika (bareljef zvani
plesai").

Kako god bilo, izgleda da je tokom prvog milenijuma pre nae ere jedan ameriki
hibrid ve pustio tri mladice vrsto nakalemljene na mnotvo problematinih vrsta
nastalih tokom jedne starije evolucije: u domenu sela, kultura Hopvela koja je
zaposela ili zarazila Sjedinjene Drave istono od ravnica, odgovara kulturi avina sa
severa Perua (a Parakas je njen odjek na jugu); dok Cavini, sa svoje strane, podseaju
na prva ispoljavanja takozvane olmeke civilizacije i najavljuju razvoj Maja. U sva tri
sluaja, nalazimo se pred umetnou koja izrazito brzo napreduje i ija gipkost,
sloboda i intelektualna sklonost ka dvosmislenosti (kod Hopvela, kao i kod avina,
neki motivi se itaju na drukiji nain kad se okrenu naopake) tek poinju da naginju
geometrijskoj krutosti i nepokretnosti koje obino pripisujemo prekolumbovskoj
umetnosti. Ponekad pokuavam da sam sebe ubedim kako kaduveovski crtei
ponavljaju tu daleku tradiciju. Da li su u toj epohi amerike civilizacije poele da se
razilaze, te su Meksiko i Peru preuzeli inicijativu i napredovali dinovskim koracima
dok su ostali igrali ulogu posrednika ili ak, zaostajui na putu, zapali u
poludivljatvo? Nikad neemo precizno utvrditi ta se dogodilo u tropskoj Americi jer

174
su tamonji klimatski uslovi nepovoljni za uvanje arheolokih tragova; ali
uznemirava injenica da drutveno ureenje grupe Ge kao i plan sela plemena Bororo
lie na one elemente tih iezlih civilizacija koje moemo rekonstruisati na osnovu
prouavanja nekih iskopina iz vremena pre Inka, kakva je Tiahuanako u visokoj
Boliviji.

SI. 34 Cavin, sever Perua (prema Telou).

Mnogo sam se udaljio od opisa priprema za jednu ekspediciju u zapadni Mato Groso;
to je, meutim, bilo neophodno da bi italac udahnuo strasnu atmosferu koja proima
sva amerikanistika istraivanja, kako na arheolokom tako i na etnografskom planu.
Problem je tako veliki, tragovi kojima raspolaemo tako su krhki i nepouzdani,
prolost u ogromnim rasponima tako nepovratno unitena, osnova naih
spekulacija tako nesigurna da i najmanje istraivanje na terenu dovodi istraivaa u
stanje nestabilnosti, u kojem je razapet izmeu najskromnije rezignacije i najluih
ambicija: zna da je sutina izgubljena i da se svi napori svode na grebanje po povrini;
ipak, moda e naii na neki trag, udesno ouvan, iz kojeg e pokuljati svetlost?

175
Nita nije sigurno, dakle, sve je mogue. No po kojoj se tapka odve je mrana da
bismo se usudili da o njoj ita kaemo: ak ni to da e veito trajati.

SI. 35 Hopvel, jug Sjedinjenih Drava (prema Ch. C. Villoughbiju, The Turner Group of Earthworks,
Muzej Pibodi,Harvardski univerzitet, tom VIII, broj 3,1922).

SI. 36 Hopvel, istok Sjedinjenih Drava (prema V. K. Murheadu, The Hopewell mound. Muzej Fild,
ikago, Antropoloke sveske, tom VI broj 5, 1922).

176

XXV
U Sertaou
U Kujabi, u koju sam se vratio posle dve godine, pokuavam da saznam u kakvom je
stanju telegrafska linija na petsto-esto kilometara od grada.
U Kujabi mrze tu liniju iz vie razloga. Od osnivanja grada u XVIII veku, retki
kontakti sa severom zbivali su se u pravcu srednjeg toka Amazona, renim putem. Da
bi doli do svog omiljenog stimulativnog sredstva, gvarane, itelji Kujabe slali su
piroge rekom Tapaos u pohode koji su trajali vie od est meseci. Gvarana je vrsta
masa smee boje, koju gotovo iskljuivo pripremaju Indijanci Maue od zdrobljenog
ploda lijane Paullinia sorbilis. Zbijena kobasica od te mase nosi se u torbi od jelenske
koe i strue pomou koatog jezika ribe pirarucu. Te pojedinosti su vane zato to
bi upotreba metalne trenice ili neke druge koe liila dragocenu supstancu vrednih
svojstava. U istom duhu, itelji Kujabe smatraju da upleten duvan mora da se kida i
mrvi rukom, jer bi prilikom seenja noem mogao izvetriti. Prah gvarane sipa se u
zaeerenu vodu u kojoj pliva ne rastvarajui se: zatim se pije ta meavina s blagim
okoladnim ukusom. Nikad nisam osetio nikakvo njeno dejstvo, ali kod stanovnika
srednjeg i severnog Mato Grosa, uloga gvarane se moe uporediti sa onom koju na
jugu ima mate.
Svojstva gvarane opravdavala su veliki trud i napore da se do nje doe. Pre no to se
zae u brzake, na obali se ostavlja nekoliko ljudi sa zadatkom da iskre deli ume i
zaseju kukuruz i manioku. Tako je ekspedicija u povratku nalazila svee namirnice.
Ali otkako se razvila parna plovidba, gvarana je bre i u veim koliinama stizala u
Kujabu iz Rio de aneira, odakle su je priobalni trgovci od Manausa i Belema
prevozili morem. Ekspedicije du Tapaosa pripadale su, dakle, junakoj, napola
zaboravljenoj prolosti.
Ipak, kad je Rondon najavio da e otvoriti severozapadnozapadnu oblast za
civilizaciju, te uspomene su oivele. Bila su donekle poznata dva pristupa visoravni
gde su dva stara naselja, Rosario i Dijamantino, smetena na sto, odnosno sto
sedamdeset kilometara severno od Kujabe, vodila uspavan ivot otkad su presuile
zlatne ice i zlatonosni ljunak. Dalje je valjalo putovati kopnom, presecajui jedno za
drugim gornje tokove pritoka Amazona, umesto da se niz njih sputa u pirogama:
opasan poduhvat na tako dugakom putu. Oko 1900. severna visoravan jo je bila
mitska oblast i ak se tvrdilo da se tu nalazi planinski venac Sera do Norte, koji veina
geografskih karata i danas pominje.
To neznanje, udrueno s jo sveim priama o osvajanju, amerikom Dalekom zapadu
i potrazi za zlatom, ispunilo je ludim nadama stanovnike Mato Grosa, pa ak i one sa
obale. Nakon to su Rondonovi ljudi postavili telegrafsku icu, emigranti su pohrlili
na teritorije s nesluenim blagom sa eljom da tu podignu neku vrstu brazilskog
ikaga. ekalo ih je razoaranje: pokazalo se da je Sera do Norte napola pusta savana

177
i jedno od najnezahvalnijih podruja na kontinentu, slino severoistonim ukletim
zemljama Brazila koje je opisao Euklides da Kunja u svom delu Os Sertes. tavie,
godine 1922. otkrie radiotelegrafije podudarilo se s krajem radova na liniji i ovu
uinilo sasvim nezanimljivom, dodelivi joj odmah ulogu arheolokog ostatka u
razvijenom naunom dobu. Ona je, ipak, doivela svoj trenutak slave 1924. godine,
kad je pobuna drave Sao Paulo odsekla federalnu vladu od unutranjosti.
Zahvaljujui telegrafu, Rio je sauvao vezu s Kujabom preko Belema i Manausa.
Tome je ubrzo doao kraj: nekolicina entuzijasta koji su se tamo zaputili u potrazi za
poslom, napustili su liniju ili su pali u zaborav. U vreme kad sam tuda proao, oni koji
su ostali ve nekoliko godina iveli su bez ikakve pomoi. Niko se nije usuivao da
zatvori liniju iako ona vie nikog nije zanimala. Telegrafski stubovi su bili skloni
padu, ice su zarale; oni koji su jo preostali na stanicama, bez hrabrosti i sredstava
da odatle odu, lagano su se gasili izjedani boleu, glau i usamljenou.
Takvo stanje je utoliko vie titalo savest itelja Kujabe to su izneverene nade ipak
proizvele neki rezultat, skroman ali opipljiv: izrabljivanje osoblja linije. Svaki
nametenik je, pre odlaska na poloaj, morao da izabere u Kujabi jednog
procuradora, to jest opunomoenika koji e podizati njegovu platu i troiti je prema
njegovim uputstvima. Ta uputstva su se uglavnom svodila na nabavku puanih
metaka, petroleja, soli, ivaih igala i tkanine. Sva ta roba nabavljana je po visokim
cenama jer su se procuradores urotili kako meu sobom tako i s libanskim trgovcima i
organizatorima prevoza. Nesrenici izgubljeni u pustari nisu mogli da pomiljanju na
povratak jer su se posle nekoliko godina zaglibili u neotplative dugove. Liniju je,
oigledno, trebalo zaboraviti; brzo sam odustao sam od namere da je koristim kao
bazu. Trudio sam se da pronaem penzionisane podoficire koji su bili u Rondonovoj
druini, ali iz njih sam uspevao da izvuem samo turobnu jadikovku: unpais ruim,
muito ruim, mais ruim que qualquer outro... kuna zemlja, sasvim kuna, kunija no
ijedna druga. Bolje bi mi bilo da je zaobiem.
A tu je bilo i pitanje Indijanaca. Godine 1931. telegrafsku stanicu Paresis, smetenu u
relativno prometnom podruju, trista kilometara severno od Kujabe i samo osamdeset
kilometara od Dijamantina, napali su i unitili nepoznati Indijanci; oni su doli iz
doline Rio do Sangve, koja je smatrana nenastanjenom. Ti divljaci su bili nazvani
Beicos de pau, drvene njuke, zbog okruglih ploica koje su kaili na donju usnu i na
ui. Otad se njihovo pojavljivanje ponavljalo u neredovnim vremenskim razmacima,
tako da je staza morala da se pomeri osamdesetak kilometara junije. to se tie
Nambikvara, nomada koji su povremeno poseivali stanicu od 1909, njihovi odnosi s
belcima odlikovali su se promenljivom sreom. U poetku prilino dobri, postepeno
su se pogoravali do 1925, kad su uroenici pozvali sedmoricu radnika da ih posete u
njihovom selu, a ovi se otud nisu vratili. Od tada su se Nambikvare i osoblje linije
izbegavali. Godine 1933, jedna protestantska misija smestila se nedaleko od stanice
uruena; odnosi su se vrlo brzo zaotrili, po svemu sudei zato to su Indijanci bili
nezadovoljni poklonima izgleda, nedovoljnim kojima su ih misionari nagradili za

178
pomo pri izgradnji kue i zasaivanju vrta. Nekoliko meseci kasnije, jedan Indijanac
u groznici doao je u misiju, gde su mu naoigled svih dali dve tablete aspirina koje je
on progutao; posle toga okupao se u reci, dobio modani udar i umro. Kako se
Nambikvare izvrsno razumeju u otrove, zakljuili su da je njihov drug ubijen: izvrili
su osvetniki napad u kojem je masakrirano est lanova misije, meu njima i jedno
dvogodinje dete. Ekspedicija koja je krenula u pomo iz Kujabe nala je u ivotu
samo jednu enu. Njena pria, onako kako su mi je ponovili, potpuno se podudara sa
onom koju sam uo od napadaa, mojih pratilaca i obavetaa tokom vie nedelja.
Posle tog incidenta usledili su jo neki i atmosfera du linije ostala je zategnuta. im
bih u Potanskoj direkciji Kujabe uspeo da stupim u kontakt s glavnim stanicama (a
za to je svaki put bilo potrebno vie dana), dobijali smo najneprijatnije vesti: ovde su
Indijanci zapretili; tamo ih nisu videli ve tri meseca, to je rav znak; na nekom
drugom mestu, gde su nekad radili, odmetnuli su se i postali bravos, divlji, itd. Samo
jedan znak davao je malo ohrabrenja ili mi je barem tako predstavljen: tri jezuitska
oca pokuala su da se nastane u urueni, na granici zemlje Nambikvara, esto
kilometara severno od Kujabe. Uvek sam mogao tamo da odem, da od njih dobijem
obavetenja i da zatim konano odluim ta u i kako u.
Proveo sam, dakle, mesec dana u Kujabi pripremajui se za ekspediciju; poto su mi
odobrili da poem, odluio sam da idem do kraja: est meseci putovanja u sunoj
sezoni, preko visoravni koju su mi opisali kao pustu, bez ispae i bez divljai; trebalo
se, dakle, snabdeti svim namirnicama, ne samo za ljude, ve i za mazge na kojima
emo jahati do doline Madeire, odakle emo moi da nastavimo u pirogama: naime,
mazga koja se ne hrani kukuruzom nee biti dovoljno jaka da izdri putovanje. Za
prenos namirnica bili su nam potrebni volovi, koji su otporniji i zadovoljavaju se
onim to nau: suvom travom i liem. Ipak, morao sam raunati s tim da e neki od
mojih volova uginuti od gladi i umora, dakle, valjalo je obezbediti i rezervne. A kako
su za njihovo voenje, tovarenje i rastovarivanje bili potrebni govedari, moju trupu su
uveali i oni, kao i broj kamila i koliina namirnica koje su iziskivali dodatni volovi...
Bio je to zaarani krug. Konano, posle savetovanja sa strunjacima, bivim osobljem
linije i vodiima karavana, zaustavio sam se na broju od petnaestak ljudi, isto toliko
mazgi i tridesetak volova. to se tie mazgi, nisam imao izbora: u krugu od pedeset
kilometara oko Kujabe nije bilo vie od petnaest mazgi na prodaju i ja sam ih sve
kupio po ceni koja se godine 1938. kretala od 150 do 1000 franaka po grlu, u
zavisnosti od njihove lepote. Kao voa ekspedicije, za sebe sam zadrao
najvelianstveniju ivotinju: veliku belu mazgu kupljenu od nostalginog mesara,
ljubitelja slonova o kome sam govorio.
Pravi problemi poeli su sa odabiranjem ljudi: ekspedicija se u poetku sastojala od
etiri osobe koje su inile nauno osoblje, i svima nam je bilo potpuno jasno da e na
uspeh, naa sigurnost, pa ak i na ivot zavisiti od vernosti i sposobnosti ekipe koju
budem unajmio. Po itav dan sam morao da odbacujem olo Kujabe: rave momke i
pustolove. Najzad mi je jedan stari pukovnik iz okoline preporuio jednog od svojih

179
bivih govedara koji se bio povukao u neko zabaeno seoce; opisao mi ga je kao
siromanog, razboritog i dobrog. Kad sam otiao da ga posetim, osvojio me je
prirodnom plemenitou, estom kod seljaka iz unutranjosti. Umesto da me poput
drugih preklinje da mu dam posao i obezbedim neuvenu priliku da godinu dana
redovno prima platu, postavio mi je uslove: da sam odluuje o izboru ljudi i volova i
da mu dozvolim da povede i nekoliko konja, koje je nameravao dobro da proda na
severu. Ve sam kupio stado od deset volova od jednog vodia karavana iz Kujabe,
zaveden njihovim rastom i jo vie njihovim samarima i opremom od tapirove koe
izraenom u starinskom stilu. Pored toga, biskup iz Kujabe nametnuo mi je jednog od
svojih tienika za kuvara: posle nekoliko etapa, otkrili smo da je to jedan veado
branco, beli jarac, to jest pederast koga su hemoroidi toliko muili da nije bio u stanju
da se dri na konju. Bio je presrean to moe da nas napusti. Ali divni volovi (koji su
upravo bili prevalili petsto kilometara, to nisam znao kad sam ih kupio) nisu vie
imali ni trunke sala na telu. Jednog za drugim poinjao je uasno da mui samar koji
im je gulio kou s lea. Uprkos vetini arreierosa, koa oko kime im je nestajala i
otvarale su se velike krvave rane po kojima su gmizali crvi i kroz koje se mogao
videti kimeni stub. Ti gnojavi kosturi bili su nai prvi gubici.
Na sreu, voa ekipe, ije se ime pisalo Fulgencio a izgovaralo Frugensio, znalaki je
popunio stado ivotinjama koje su naoko bile neugledne, ali ih je veina izdrala do
kraja. to se tie ljudi, izabrao je u svom selu i okolini mladie koje je poznavao od
roenja i koji su potovali njegovo umee. Oni su uglavnom poticali iz starih
portugalskih porodica nastanjenih u Mato Grosu sto ili dvesta godina i privrenih
strogim tradicijama.
Koliko god da su bili siromani, svaki je imao vezeni pekir ukraen ipkom poklon
od majke, sestre ili verenice i do kraja putovanja niim drugim nije brisao lice. A
kad sam im prvi put ponudio eer da ga stave u kafu, gordo su mi odgovorili da nisu
viciados, iskvareni. Imao sam s njima izvesnih tekoa jer su o svim problemima
imali jednako vrsto i nepopustljivo miljenje kao i ja. Jednom sam jedva izbegao
pobunu zbog sastava zalihe namirnica za put: ljudi su smatrali da e pomreti od gladi
ako se sav koristan teret ne bude sastojao od pirina i pasulja. Na suvo meso su jo i
mogli pristati, uprkos uverenju da nam divljai nikad nee nedostajati. Ali eer, suvo
voe i konzerve izazvali su pravo zgraavanje. Bili su spremni da poginu za nas, ali su
nam se grubo obraali na ti i nisu hteli da operu nijednu maramicu koja nije bila
njihova jer je pranje rublja enski posao. Na ugovor je izgledao ovako: tokom
ekspedicije, svako od njih e dobiti na zajam ivotinju na kojoj e jahati i puku;
dobijae jo i hranu i pet franaka na dan tokom 1938. Poto nisu hteli da im se novac
isplauje tokom putovanja, uteenih 1500 do 2000 franaka za svakog od njih su
predstavljali kapital koji im je omoguavao da se oene ili da otponu sa uzgajanjem
stoke... Bilo je dogovoreno da Frugensio uzme i nekoliko polucivilizovanih mladih
Indijanaca iz plemena Paresi dok budemo prolazili njihovom starom teritorijom; oni

180
su sad sainjavali najvei deo osoblja koje je radilo na odravanju telegrafske linije,
po obodima nambikvarske zemlje.
Na taj nain su ekspediciju polako pripremale grupice od dva-tri oveka koji su,
rasejani u seocima oko Kujabe, brinuli o nekoliko ivotinja. Trebalo je da se okupimo
jednog junskog dana 1938. na izlasku iz grada, odakle bi volovi i jahai krenuli na put
predvoeni Frugensiom; oni bi nosili i deo prtljaga. Jedan teretni vo moe da ponese
od 60 do 120 kilograma, u zavisnosti od svoje snage, rasporeenih s leve i desne
strane u dva jednako teka tovara pomou drvenog samara podloenog slamom; sve
zajedno se prekriva osuenom koom. Dnevno se moe prelaziti oko 25 kilometara,
ali se ivotinje moraju odmarati nekoliko dana posle svakih sedam dana hoda.
Odluili smo, dakle, da ivotinje poaljemo na put ranije, to manje optereene; ja u
putovati velikim kamionom dok god to staza bude dozvoljavala, to jest do Utjartija
udaljenog od Kujabe 500 kilometara na sever: to je stanica telegrafske linije na obali
Rio Papagajo, ve na teritoriji Nambikvara, gde je skela odve slaba da bi se njom
prevezao kamion. A onda e poeti pustolovina.
Osam dana po odlasku trupe volovski karavan se naziva tropa krenuo je i na
kamion sa svojim tovarom. Nismo bili preli ni 50 kilometara kad smo sustigli svoje
ljude i ivotinje; oni su spokojno logorovali u savani dok sam ja verovao da su ve u
Utjaritiju, ili barem u njegovoj blizini. Tad sam se razgnevio prvi, ali ne i poslednji
put. Bilo je potrebno da doivim i druga razoaranja kako bih shvatio da moja
predstava o vremenu nema nikavo znaenje u svetu u koji sam stupio. Ekspedicijom
nismo upravljali ni ja ni Frugensio, ve volovi. Te teke ivotinje pretvarale su se u
vojvotkinje o ijem se dahu, hirovima i zamoru moralo strogo voditi rauna. Vo vam
ne daje na znanje da je umoran ili da mu je teret preteak: on postojano ide napred, a
onda se najednom skljoka mrtav ili toliko iscrpljen da mu je potrebno est meseci da
bi se oporavio; u tom sluaju moete ga samo ostaviti. Govedari, dakle, sluaju svoju
stoku. Svaki vo ima svoje ime, koje odgovara njegovoj boji, dranju ili udi. Moje
ivotinje su se zvale: Piano (muziki instrument), Massa-Barro (blatogaz), Salino
(slanojed), Chicolate (moji ljudi, koji nikad nisu jeli okoladu, tako su nazivali
meavinu zaeerenog toplog mleka i umanceta), Taruma (palmino drvo), Galo
(veliki petao), Lavrado (cigla-crven), Ramalhete (buket), Rochedo (crvenkasti),
Lambari (jedna vrsta ribe), Acanhaco (jedna ptica plave boje), Carbonate (neisti
dijamant), Galal (?), Mourinho (meanac), Mansinho (malia), Correto (ispravni),
Duque (vojvoda), Motor (zato to, kako mi je objasnio njegov vodi, vrlo dobro
hoda), Paulista, Navegante (moreplovac), Moreno (smei), Figurino (uzorni),
Brioso (ivahni), Barroso (zemljasti), Pai deMel (pela), Araca (jedan divlji plod),
Bonito (lepi), Brinquedo (igraka), Pretinho (garavi).
im vodi volova proceni da je to potrebno, itava trupa se zaustavlja. ivotinje se
jedna po jedna rastovaruju, podie se logor. Ako je zemlja bezbedna, doputamo
volovima da se raspre po polju; u suprotnom, ivotinje se moraju pastorear, to jest
voditi na pau pod strogom prismotrom. Svakog jutra nekoliko ljudi obilazi okolinu u

181
krugu od vie kilometara, traei smetaj za svako grlo. To se naziva compear.
Vaqueiros pripisuju svojim ivotinjama naopake namere: one esto bee iz iste zlobe,
sakrivaju se, nemogue ih je pronai po nekoliko dana. Zar nismo jednom stajali u
mestu itavu nedelju dana zato to je jedna od naih mazgi, kako su mi rekli, otila u
campo, kreui se najpre bono, a zatim natrake, na takav nain da se njeni tragovi,
rastos, nisu mogli odgonetnuti?
Kad se ivotinje okupe, valja pregledati njihove ozlede, namazati ih lekovitom mau
i podestiti samare da tovar ne bi pritiskao rane. Zatim ih treba upregnuti i natovariti.
Onda poinje nova drama: etiri-pet dana odmora dovoljni su da se volovi odviknu od
slube; neki ponu da se ritaju i propinju tek to osete samar, i razbacuju na sve strane
briljivo uravnoteen tovar; sve se mora poeti ispoetka. tavie, smatramo da smo
imali sree kad neki tako osloboeni vo ne zadi kasom preko polja. U takvom
sluaju, valja ponovo postaviti logor, rastovariti, pastorear, campear, itd, pre no to se
sva marva ponovo okupi i ne otpone se s tovarenjem, koje se ponekad ponavlja petest puta sve dok najednom vrag bi ga znao zato ne zavlada jednoduna
poslunost.
Jo nestrpljivijem od volova, bilo mi je potrebno mnogo nedeljada se pomirim s tim
udljivim napredovanjem. Ostavljajui ivotinje iza sebe, stigli smo u Rosario Oeste,
selendru od priblino hiljadu stanovnika, veinom crnih, patuljastog rasta i guavih,
nastanjenih u straarama od jarkocrvene cigle, sa svetlim krovovima od palminog
drveta, zvanih casebres, rasporeenim oko pravolinijskih avenija po kojima raste
korov.
Seam se batice mog domaina: liila je na sobu za stanovanje, tako je briljivo bila
ureena. Zemlja je bila nabijena i redovno iena, a biljke su bile rasporeene kao da
je posredi nametaj u kakvom salonu: dva drveta pomorande, jedno drvo limuna,
stabljika paprike, deset stopa manioke, dva-tri chiabosa (nae bamije, neka vrsta
jestivog hibiskusa), isto toliko stopa biljne svile, dva bokora rua, jedan bun banana i
jedan eerne trske. Tu su, najzad, bili i mali papagaj u kavezu i tri pileta privezana za
noge o jedno stablo.
U tom gradiu, sveana kuhinja sastoji se od polutki: sluili su nam jednu polovinu
pileta peenu, drugu hladnu s jako zainjenim sosom; jednu polovinu ribe prenu,
drugu kuvanu. Na kraju, alkoholno pie od trske, cachaca, koje se pije uz obrednu
formulu: cemiterio, cadeia, cachaca no e feito para uma so pessoa, to jest groblje,
zatvor i rakija (tri c) nisu nainjeni za jednu te istu osobu. Rosario se nalazi usred
ikare; njegovi itelji su nekadanji tragai za kauukom, zlatom i dijamantima, koji
su bili u stanju da mi daju korisna obavetenja o nastavku putovanja. U nadi da u tu i
tamo upecati neku korisnu informaciju, sluao sam kako se moji posetioci priseaju
svojih pustolovina; u tim priama nerazmrsivo su se preplitali legenda i iskustvo.

182
Nikako nisam uspevao da poverujem da na severu postoje gatos valentes, hrabre
make nastale ukrtanjem domaih maaka i jaguara. Ali moda vredi zabeleiti neto
od prie jednog sagovornika, makar to, na kraju krajeva, bio samo stil, duh pustare:
U palanci Bara dos Burges, u zapadnom Mato Grosu, u gornjem Paragvaju, iveoje
neki curandeiro, iscelitelj koji je leio od zmijskog ujeda; prvo bi bolesnikovu
podlakticu ubo zubima boe (sucuri). Zatim bi na tlu barutom iscrtao krst i zapalio ga,
a bolesnik je morao da dri ruku u dimu. Onda bi iz artificia (upaljaa s kremenom,
iji je trud napravljen od iseckane arpije nabijene u rog) izvadio suvi pamuk i natopio
ga rakijom od trske, koju bi bolesnik popio. Leenje je time bilo zavreno.
Jednog dana, voa jedne turma de poaieros (grupe skupljaa lekovite biljke
hipekakuane) prisustvovao je tom leenju i zamolio je iscelitelja da saeka nekoliko
nedelja dok ne stignu njegovi ljudi koji e svakako svi eleti da se vakciniu (pet
milreisa, ili pet franaka iz 1938, po oveku). Iscelitelj je pristao. U subotu ujutru
zauli su zavijanje nekog psa ispred kolektivne kolibe (barraco). Voa turme poslao
je jednog camarada da vidi o emu se radi: tamo se nalazila razjarena zvearka,
cascavel. Naredio je iscelitelju da uhvati gmizavca, to je ovaj odbio. Voa se naljutio
i izjavio da odustaje od vakcinacije. Ranarnik se na to ipak odluio da ga poslua i
pruio ruku ka zmiji; ova ga je ujela i on je umro.
ovek koji mi je ispriao tu priu rekao mi je da je njega curandeiro vakcinisao i da
je posle toga namerno pustio da ga ujede zmija kako bi proverio delotvornost
tretmana; pokazalo se da je ovaj potpuno uspean. Tano je, dodao je on, da izabrana
zmija nije bila otrovnica.
Prenosim ovu priu zato to ona dobro ilustruje meavinu zluradosti i prostodunosti
povodom traginih sluajeva koji se shvataju kao neznatni dogaaji svakidanjeg
ivota svojstvenu narodnom miljenju u unutranjosti Brazila. Ne treba brzopleto
suditi o njenom kraju: on je samo prividno besmislen. Pripoveda razmilja na isti
nain kao i poglavar neomuslimanske sekte Ahmadi, koga sam kasnije imao prilike da
ujem, tokom veere na koju me je pozvao u Lahoreu. Ahmadi su se udaljili od
pravoverja naroito tvrenjem da su svi koji su se tokom istorije proglasili za mesije
(meu njih ubrajaju i Sokrata i Budu) to zaista i bili: inae bi bog kaznio njihovu
drskost. Na isti nainje, nesumnjivo, razmiljao i moj sagovornik iz Rosarija: da
isceliteljeva magija nije bila stvarna, natprirodne sile koje je izazivao potrudile bi se
da ga demantuju i pretvorile bi u otrovnicu zmiju koja to inae nije bila. Leenje se
smatra magijskim, ali se ipak proverava na eksperimentalan nain, dodue, takoe na
magijskom planu.
Uveravali su me da nam put do Utjartija nee prirediti nikakvih iznenaenja: u
svakom sluaju, nita nalik pustolovinama koje smo doiveli pre dve godine na putu
za Sao Laurensio. Meutim, tek to smo stigli na vrh planine Sera do Tombador u
mesto zvano Kaiksa Furada, buna kasa, slomio nam se jedan zupanik na poluzi za
prenos. Nalazili smo se na tridesetak kilometara od Dijamantina; nai oferi su do

183
tamo otili peice da bi telegrafisali u Kujabu; odatle je iz Rija naruen potreban deo,
koji je trebalo da stigne avionom do Kujabe, i da nam zatim odmah bude dopremljen
kamionom. Ako sve bude ilo kako treba, operacije e trajati osam dana i volovi e
imati vremena da nas prestignu.
Ulogorili smo se, dakle, na vrhu Tombadora; tom stenovitom mamuzom, koja s trista
metara visine dominira dolinom Paragvaja, zavrava se chapada; s druge strane,
potoci ve snabdevaju vodom pritoke Amazona. ta da radimo u toj trnovitoj savani
nakon to smo pronali nekoliko drveta da o njih veemo lealjke i komarnike ako ne
da spavamo, sanjamo i lovimo? Suva sezona je poela pre mesec dana; bili smo u
junu; osim nekoliko slabanih padavina u avgustu, chovas de caju (koje su te godine
izostale), do septembra nee biti ni kapi kie. Savana je ve poprimila svoj zimski lik:
svenule i sasuene biljke, ponekad i spaljene poarima, i izmeu njih velike povrine
peska pod krtim granicama. U to doba godine, retka divlja koja luta po visoravni
okuplja se u nepristupanim umarcima, capoes, iji zaobljeni vrhovi najavljuju
izvore; u njima su se mogli nai mali, jo zeleni panjaci.
Tokom sezone kia, od oktobra do marta, kad su padavine gotovo svakodnevne,
temperatura raste: 42 do 44 danju, a nou sveije s naglim i kratkotrajnim padom
pred zoru. S druge strane, sunoj sezoni svojstvene su velike promene temperature. U
ovo doba, neretko se prelazi s dnevnog maksimuma od 40 na noni minimum od 810.
Pijui mate oko logorske vatre, sluali smo kako dva brata u naoj slubi i vozai
evociraju uspomene na pustolovine u ikari. Objanjavaju nam zastoje veliki
mravojed, tamandua, bezopasan u ravnici: on tu ne moe da se uspravi i odri
ravnoteu. U umi se repom oslanja na drvo i prednjim apama davi sve to mu pride.
Ne plai se ni nonih napada jer spava s glavom pribijenom uz telo, tako da ak ni
jaguar ne uspeva da je nae. U sezoni kia, treba uvek oslukivati divlje svinje koje
krue u krdima od pedesetak i vie; krgut njihovih vilica uje se na vie kilometara
(njihovo ime, queixada, izvedeno je iz reci queixo, podvaljak). Lovcu koji zauje taj
zvuk ne preostaje nita drugo do da pobegne; ako ubije ili rani jednu ivotinju, sve
druge e slono krenuti u napad. Najbolje mu je da se popne na drvo ili na cupim,
mravinjak.
Neki ovek pria kako je jedne noi, dok je putovao sa svojim bratom, zauo
zapomaganje. Oklevao je da pohita u pomo jer se plaio Indijanaca. Obojica su
odluili da saekaju dan, a krici su se nastavljali. U zoru su nali lovca koji je uao
na stablu, okruen svinjama; puka mu je bila na zemlji.
Ta pustolovina je manje tragina od udesa nekog drugog lovca koji je izdaleka uo a
queixada i sklonio se na cupim. Svinje su ga opkolile. Pucao je sve dok mu nije
ponestalo municije, a kasnije se branio maem za klanje stoke, zvanim yco.
Sutradan su krenuli da ga trae i brzo su ga otkrili zahvaljujui urubusima (orlovima-

184
leinarima) koji su kruili nad njim. Na tlu su ostale samo njegova lobanja i svinje
kojima su leinari pojeli utrobu.
Prelazimo na aljive prie: o jednom tragau za kauukom (seringueiro) koji je sreo
izgladnelog jaguara; kruili su jedan iza drugog oko umske gustare sve dok se, usled
ovekovog pogrenog manevra, nisu iznenada nali licem u lice. Nijedan ni drugi se
nisu usuivali da mrdnu, ovek ak nije smeo ni da vikne: Tek posle pola sata, kad
ga je uhvatio gr, nehotice se pokrenuo, rukom udario o kundak puke i shvatio da je
naoruan.
Mesto je na nesreu vrvelo od insekata: osa maribondo, komaraca, piuma i
borrachuda, siunih muica koje lete u rojevima i sisaju krv; bilo je i pais-de-mel,
oeva meda, to jest pela. Junoamerike vrste nisu otrovne, ali kinje na drugi nain;
pohlepne na znoj, one se otimaju za najpogodnija mesta, uglove usana, oi i nozdrve,
gde postaju lak plen, kao da su ih opile izluevine njihove rtve; umesto da polete,
mirno primaju udarac, a njihova smrvljena tela neprestano privlae nove gladnice.
Otud njihov nadimak lambe-olhos, brii-oi. To je prava napast tropske ikare, gora
od infekcije koju izazivaju komarci i muice i na koju se, posle nekoliko nedelja,
organizam navikne.
Ali, pela znai med; njegovom sakupljanju moe se pristupiti bez opasnosti tako to
e se otvoriti sklonita onih vrsta koje ive u zemlji ili to e se u kakvom upljem
drvetu pronai sae s loptastim elijama velikim poput jaja. Svaka vrsta proizvodi
med razliitog ukusa ja sam ih popisao trinaest ali su svi tako jaki da smo se ubrzo
ugledali na Nambikvare i poeli da ih razblaujemo u vodi. Ti teki mirisi razlazu se
postepeno, poput burgundijskih vina a njihova neobinost zbunjuje ula. Pronaao
sam neto slino u jednom zainu iz jugoistone Azije koji lue lezde bubavaba i
koji se plaa suvim zlatom. Trunica tog zaina dovoljna je da ispuni miomirisom
itavu iniju. Vrlo mu je srodan i miris koji izluuje jedan francuski opnokrilac tamne
boje, nazvan oaloeni prokrust.
Konano, stie spasonosni kamion s novim delom i mehaniarem koji e ga postaviti.
Kreemo, prolazimo polusruenim Dijamantinom, smetenim u dolini koja se otvara
prema Rio Paragvaju, ponovo se uspinjemo na visoravan ovog puta bez neprilika
dotiemo se Rio Arinjosa, ije se vode ulivaju u Tapaos, a zatim u Amazon, i
skreemo prema zapadu, prema talasastim dolinama reka Sakre i Papagajo, koje se
survavaju u Tapaos s visine od ezdeset metara. U Paresi zastajemo da pregledamo
oruje koje su tu ostavili pripadnici plemena Beisos de Pau, ponovo primeeni u
okolini. Malo dalje, provodimo besanu no na movarnom terenu, uznemireni
uroenikim logorskim vatrama na nekoliko kilometara od nas, iji se dim uspinje
pravo uvis ka prozirnom nebu sune sezone. Provodimo jo jedan dan razgledajui
vodopade i prikupljajui obavetenja u jednom selu Paresi Indijanaca. Zatim izbijamo
na reku Rio Papagajo, iroku stotinak metara, koja po povrini zemlje valja svoje
vode, duboke ali tako bistre da se kroz njih providi stenovito korito. Na drugoj strani,

185
tuce koliba od slame i crepa: telegrafska stanica Utjarti. Istovarujemo kamion,
prenosimo prtljag i namirnice na skelu. Opratamo se od vozaa. Na drugoj obali ve
vidimo gola tela: Nambikvare.

XXVI
Na liniji
ovek koji ivi na Rondonovoj liniji moe mirne due smatrati da je na Mesecu.
Zamislite teritoriju veliku kao Francuska ije su tri etvrtine neistraene, kojom
krstare samo male druine nomadskih uroenika (meu najprimitivnijima na svetu) i
kojom s kraja na kraj prolazi telegrafska linija. Liniju prati ovla iskrena staza,
picada, jedini putokaz na sedam stotina kilometara: ako izuzmemo nekoliko izvianja
koja je preduzela Rondonova komisija prema severu i jugu, nepoznati predeli poinju
na obe strane pikade, pod pretpostavkom da se ona sama nije mestimino stopila sa
ikarom. Tu je, dodue, ica; ali je ona postala izlina tek to je postavljena, te njene
stubove niko ne zamenjuje kad padnu i istrunu kao rtve termita ili Indijanaca koji
karakteristian zvuk telegrafske linije brkaju sa zujanjem konice marljivih pela. Na
nekim mestima ica se vue po zemlji ili je nemarno okaena na okolno bunje.
Koliko god to izgledalo neobino, linija vie naglaava pusto te oblasti nego to je
naruava.
Potpuno devianski predeli odlikuju se jednolinou koja njihovu divljinu potpuno
liava zanimljivosti. Oni oveku ne upuuju nikakav izazov, ve se pred njim
zatvaraju, uruavaju se pred njegovim pogledom. A u pustari to se protee u beskraj,
traka pikade, zgreni obrisi stubova i izokrenuti lukovi ica izmeu njih lie na
nepovezane predmete koji lebde u bezljudnom predelu kao na platnima Iva Tangija.
Svedoei o prolasku oveka i o uzaludnosti njegovog truda, oni jasno ocrtavaju
krajnju granicu koju je ovaj pokuao da pree. Nepromiljenost poduhvata i njegova
propast koja je usledila kao kazna daju ubedljivu vrednost okolnoj pustoi.
Stanovnitvo linije sastoji se od stotinak osoba: s jedne strane, Indijanci Paresi, koje je
nekad na licu mesta regrutovala telegrafska komisija i koje je vojska obuila da
odravaju icu i rukuju aparatima (a da pri tom nisu prestali da love pomou luka i
strele); i ostali, Brazilci, koje je nekad u ove nove predele privukla nada da e u njima
nai ili Eldorado ili novi Divlji zapad. Jalova nada: to su dublje zalazili, forme
dijamanata postajale su sve ree.
Formama se naziva malo kamenje koje se izdvaja po boji ili strukturi i koje
najavljuje prisustvo dijamanata kao to tragovi najvaljuju ivotinju: Kad ih naemo,
znamo da je dijamant tuda proao. To su emburradas, upavi obluci; pretinhas,
male crnkinje; amarelinhas, dukati; figados-de-gallinha, pilea jetra; sangues-de-

186
boi, bivolja krv; feijoes-reluzentes, svetlucavi pasulj; dentes-de-cao, psei zubi;
erragens, alatke; i carbonates, lucres, friscas de ouro, faceiras, chiconas, itd.
Pored toga to nije bilo dijamanata, na toj peskovitoj zemlji koju est meseci ibaju
kie, a drugih est meseci mimoilaze i najmanje padavine, ne raste nita osim
vornovatog i trnovitog bunja; nema ni divljai. Danas naputeni ostaci jednog od
onih migracionih talasa, tako estih u istoriji Brazila, koje ka unutranjosti vodi
oduevljena aica poletnih pustolova, vetropira i siromaha da bi ih tu ubrzo i
zaboravila, odseeni od svakog dodira sa civilizovanim mestima, ti nesrenici se,
svako svojim posebnim ludilom, prilagoavaju usamljenosti na malim stanicama s
nekoliko slamenih koliba, meusobno udaljenim osamdeset do sto kilometara koji se
mogu prei samo peice.
Svakog jutra telegraf naas oivi: razmenjuju se novosti, neka stanica je videla
logorske vatre jedne grupe neprijateljski raspoloenih Indijanaca koji se spremaju da
je unite, u nekoj drugoj su pre vie dana nestala dva Paresija, i oni rtve Nambikvara
koji imaju utvrenu reputaciju na liniji i koji su ih, bez sumnje, poslali na ivernada do
ceu, u nebeski zimovnik.... S crnim humorom se oivljavaju seanja na misionare
pobijene 1933. ili na onog telegrafistu koga su nali pokopanog do struka, s grudima
punim strela i s manipulatorom na glavi. Naime, osoblje linije je na morbidan nain
opinjeno Indijancima: oni oliavaju svakodnevnu opasnost, koju lokalna uobrazilja
jo i preuveliava; u isti mah, posete njihovih malih nomadskih grupa jedina su
razonoda, tavie, jedina prilika da se uspostavi neki ljudski odnos. Kad do njih doe,
jednom ili dvaput godinje, nema kraja razmeni ala izmeu potencijalnih ubica i
kandidata za rtve u neverovatnom argonu linije sastavljenom, sve u svemu, od
etrdeset rei, polunambikvarskih-poluportugalskih.
Mimo tih zadovoljstava, od kojih se ponekad ljudi pomalo najee, svaki stareina
stanice razvija sopstveni stil. Tu je zanesenjak iji ena i deca umiru od gladi jer on,
kad god skine odeu da se okupa u reci, ispali pet metaka iz vinesterke da bi
zastraio uroeniku zasedu spremnu da ga zakolje, koja mu se privia na obali; tako
on troi dragocenu municiju: to se zove quebrar bala, razbijati metak. Tu je i mladi
kico koji je napustio Rio kao student farmacije, te nastavlja da se ruga svojoj nauci
na Largu do Uvidor; ali kako vie nema ta da kae, njegov razgovor se svodi na
mimiku, puckanje jezikom i prstima, znaajne poglede: u nemom filmu bi dobro
predstavljao aknutog. Njima treba dodati i mudraca: taj je uspeo da odri porodicu
u biolokoj ravnotei zahvaljujui jednom oporu srna koji je redovno dolazio na
oblinji izvor; svake nedelje je ubijao jednu, i samo jednu ivotinju; divlja se
odrala, stanica takoe, ali ve osam godina (otkad su volovski karavani prestali da
dolaze, to jest otkad je obustavljeno godinje snabdevanje stanica namirnicama) oni
jedu samo srnetinu.
Jezuitski oci, njih trojica, pretekli su nas za nekoliko nedelja i smestili se u blizini
stanice uruena, na pedesetak kilometara od Utjartija: oni su slici dodali ivopisnost

187
drukije vrste. Holananin se molio Bogu, Brazilac je naumio da civilizuje Indijance,
a Maaru, bivem plemiu i velikom lovcu, poveren je zadatak da obezbeuje divlja
za misiju. Ubrzo po njihovom dolasku, posetio ih je stareina, jedan stari Francuz koji
je ukao pri govoru i izgledao kao da dolazi iz vremena Luja XIV; po ozbiljnosti s
kojom je govorio o divljacima nikad nije drukije nazivao Indijance moglo se
pomisliti da se iskrcao negde u Kanadi, na obali Kartijea ili Samplena.
Tek to je stigao, Maar koji je, izgleda, pristupio redu da bi okajao ludovanja svoje
burne mladosti zapade u jednu od onih kriza koje nai kolonisti nazivaju bambusov
udarac. Kroz zidove misije uli su ga kako vrea svog stareinu koji je, verniji nego
ikad svojoj ulozi, vrio nad njim obred isterivanja avola pravei nebrojeno puta znak
krsta i ponavljajui formulu: Vade retro, Satanas! Kad je konano osloboen demona,
Maaru je naloeno da provede petnaest dana na hlebu i vodi, barem simbolino, jer u
urueni nije bilo hleba.
Plemena Kaduveo i Bororo ine, sa razliitih razloga, ono to bismo ne
pribegavajui igri reima nazvali uenim drutvima; Nambikvare su navodile
istraivaa da ih neopravdano smatra detinjstvom oveanstva. Smestili smo se na
obodu seoceta, pod napola sruenim hangarom od slame u koji se sklanjao materijal u
vreme izgradnje linije.
Tako smo se nali na nekoliko metara od indijanskog logora u kojem je bilo okupljeno
dvadesetak osoba podeljenih u est porodica. U toku jednog od svojih pohoda iz
nomadskog perioda, mala druina je tu zastala i ulogorila se nekoliko dana pre naeg
dolaska.
Nambikvarska godina deli se na dva jasno razgraniena perioda. Tokom kine sezone,
od oktobra do marta, svaka grupa boravi na breuljku iznad nekog potoka gde
uroenici podiu grube kolibe od granja ili palmi. Tu paljenjem kre umski pojas u
vlanom dnu doline, sade i gaje poljoprivredne kulture, pre svega manioku (slatku i
gorku), razliite sorte kukuruza, duvan, ponekad pasulj, pamuk, kikiriki i bundevu.
ene struu manioku na daskama u koje je pobodeno trnje nekih palmi; kad su
posredi otrovne vrste, cede sok stiskajui svezu sr komadom savijene kore drveta.
Batovanstvo obezbeuje dovoljno hrane u periodu sedelakog ivota. Nambikvare
uvaju ak i otpatke manioke tako to ih zakopavaju u zemlju, odakle ih, napola trule,
vade posle nekoliko nedelja ili meseci.
Tokom sune sezone naputaju selo i svaka grupa se razbija u vie nomadskih druina.
One e sedam meseci lutati savanom traei divlja pre svega male ivotinje, larve,
pauke, skakavce, glodare, zmije i gutere i samonikle plodove, zrnevlje, korenje ili
divlji med, ukratko sve to e im omoguiti da ne umru od gladi. Njihovi logori, u
kojima e boraviti jedan ili vie dana, ponekad i nekoliko nedelja, sastoje se od
onoliko na brzinu podignutih sklonita koliko ima porodica; ona su napravljena od
palmi ili grana pobodenih u pesak tako da obrazuju polukrug a uvezana su na vrhu.
Tokom dana, palme se premetaju s jedne strane na drugu, tako da uvek pruaju

188
zatitu od sunca ili, ako njega nema, od vetra i kie. U to doba godine, potpuno ih
zaokuplja potraga za hranom. ene se naoruavaju tapom za eprkanje, pomou
kojeg vade korenje iz zemlje i ubijaju sitne ivotinje; mukarci love pomou velikih
drvenih lukova od palmi i strela, kojih ima vie vrsta: za ptice, sa zaobljenim vrhom
kako se ne bi zabadale u grane; za ribolov, due, bez pera, s tri do pet ravastih
vrhova; za srednju divlja, otrovne, s vrhom premazanim kurareom i zatienim
navlakom od bambusa; za veliku divlja jaguara ili tapira s kopljastim vrhom od
velikog bambusovog ivera kako bi ivotinja iskrvarila i uginula i u sluaju da se
koliina otrova pokae nedovoljnom.
Posle sjaja bororovskih palata, ogoljenost u kojoj ive Nambikvare izgleda gotovo
neverovatna. Ni jedan ni drugi pol ne nose nikakvu odeu, a njihov fiziki tip, kao i
siromatvo njihove kulture, izdvajaju ih od susednih plemena. Nambikvare su malog
rasta: mukarci su u proeku visoki oko l,60m, a ene oko l,50m, i mada nemaju
naglaen struk, kao ni tolike druge junoamerike Indijanke, udovi su im neniji, ake
i stopala manji i zglobovi sitniji nego kod veine drugih. Nambikvare imaju tamniju
kou koja je zbog neke kone bolesti kod mnogih prekrivena ljubiastim mrljama; ali
kod zdravih, pesak u kojem vole da se valjaju ostaje na koi poput pudera i daje joj
krajnje zavodljiv barunast izgled, naroito kad su posredi mlade ene. Glava je
izduena, crte esto ljupke i lepo blikovane, pogled iv, maljavost izraenija nego kod
veine mongolskih populacija, kosa je retko sasvim crna i blago je talasasta. Taj
fiziki tip toliko je zaudio prve posetioce da su odmah pomislili na ukrtanje s
crncima koji su odbegli s plantaa i potraili pribeite u kolonijama pobunjenih
robova (quilombos). Ali, ako su Nambikvare dobile crnu krv u novije doba, ne moe
se objasniti proverena injenica da svi pripadaju krvnoj grupi O; to moda ne mora
podrazumevati isto indijansko poreklo, ali svakako ukazuje na vievekovnu
demografsku izolaciju. Danas nam fiziki tip Nambikvara izgleda manje zagonetan;
on podsea na tip jedne stare rase iji je kostur pronaen u Brazilu, u peinama Lagoa
Santa, arheolokom nalazitu u dravi Minas erais. Zapanjio sam se kad sam video
gotovo kavkaska lica kakva nalazimo na nekim figurama i reljefima u oblasti Vera
Kruz i koja se danas pripisuju najstarijim civilizacijama Meksika.
Ta slinost jo vie zbunjuje zbog siromatva materijalne kulture; Nambikvare je
teko dovesti u vezu s najviim kulturama srednje ili severne Amerike; pre bismo ih
proglasili za preivele ostatke iz kamenog doba. ensku nonju ine samo tanke niske
od koljkinih bisera oko struka, vrata i ramena; naunice od sedefa ili perja, narukvice
od skeleta velikog tatua i ponekad tanke trake, koje mukarci prave od pamuka ili
slame, stegnute oko miica ili lanaka. Muka odea je jo oskudnija, ako se izuzme
kianka od slame, koja se ponekad kai o pojas iznad polnih organa.
Pored luka i strela, oruje se sastoji od neke vrste spljotenog koplja koje, pored
ratnike, ima izgleda i magijsku ulogu: video sam kako ga koriste da oteraju uragan ili
da, bacajui ga u eljenom pravcu, ubiju atasue, zle duhove ikare. Uroenici istom

189
rei oznaavaju zvezde i bikove kojih se jako plae (mazge, pak, rado ubijaju i jedu,
iako su ih upoznali u isto vreme kad i bikove). I moj runi sat bio je jedan atasu.
Sva materijalna dobra Nambikvara mogu lako stati u koare koje ene nose u vreme
nomadskog ivota. Te koare su napravljene od rascepljene bambusove trske, od est
ovla ispletenih strukova (dva para pod pravim uglom i jedan ukoso) koji ine mreu
velikih zvezdolikih okaca; gornji kraj im je malo proiren, a na donjem se zavravaju
kao prst rukavice. Mogu biti dugake do metar i po, to je visina ena koje ih nose. Na
dno se stavi nekoliko okruglih hlebova od manioke koji se pokriju liem; preko njih
pokustvo i alat: posude od tikve; noevi od otrog iverja bambusove trske, grubo
otesanog kamena ili komada gvoza dobijenog trampom i privrenog pomou
voska i uzica izmeu dve drvene daice koje ine drku; svrdla napravljena od
drvenog ili gvozdenog iljka uglavljenog na kraj tapa koji se vrti izmeu dlanova.
Uroenici imaju sekire i bradve od metala koje su dobili od Rondonove komisije, a
njihove kamene sekire slue im jo samo kao nakovnji za izradu predmeta od koljki
ili kostiju; i dalje upotrebljavaju kamena tocila i glaala. Istone grupe (kod kojih sam
zapoeo svoje istraivanje) uopte ne poznaju grnarstvo, a na drugim mestima
grnarija je ostala gruba. Nambikvare nemaju piroga i preplivavaju reke pomaui se
ponekad snopovima prua koje koriste kao pojaseve.
Ta priprosta orua gotovo i ne zasluuju da se nazovu rukotvorinama. U
nambikvarskoj koari nalaze se pre svega sirovine od kojih se prema potrebi mogu
proizvesti razliiti predmeti: razne vrste drveta, naroito one koje trenjem proizvode
vatru, grudve voska ili smole, klupka biljnih vlakana, ivotinjske kosti, zubi i nokti,
komadii krzna, pera, jeeve bodlje, ljuske od oraha i rene koljke, kamenje, pamuk i
zrnevlje. Sakuplja se osea obeshrabrenim dok slae tu bezoblinu hrpu koja manje
lii na rezultat ljudskog rada, a vie na proizvode aktivnosti dinovskih mrava
posmatrane kroz lupu. I zaista, Nambikvare podseaju na kolonu mrava kad se u
gujem poretku kreu kroz visoku travu, a ene natovarene koarama lie na mrave
koji na leima nose svoja jaja.
Meu Indijancima tropske Amerike, koji su izumeli mreu za spavanje, nepoznavanje
tog i drugih predmeta za odmor simbol je siromatva. Nambikvare spavaju goli na
zemlji. U sunoj sezoni, kada su noi hladne, greju se tako to se pribijaju jedni uz
druge ili se primiu logorskoj vatri koja se lagano gasi, te se u zoru bude u jo
mlakom pepelu na ognjitu. Zbog toga ih pripadnici plemena Paresi nazivaju
uaikoakore, oni koji spavaju na goloj zemlji.
Kao to sam rekao, grupa u ijem smo se susedstvu nali u Utjartiju, a zatim u
Zurueni, sastojala se od est porodica: poglavica je imao tri ene i ker, odraslu
devojku, a ostalih pet sastojalo se od branog para i jednog ili dva deteta. Svi su meu
sobom bili u srodstvu, poto Nambikvare rado uzimaju za enu sestriinu ili devojku
koja je s njima u srodstvu kakvo etnolozi nazivaju ukrtenim: ker oeve sestre ili
majinog brata. Roaci te vrste od detinjstva se nazivaju jednim imenom koje

190
oznaava supruga ili suprugu, dok se drugi srodnici (potomci dva brata ili dve sestre,
koje etnolozi nazivaju paralelnim srodnicima) meusobno odnose kao braa i sestre i
ne mogu jedni s drugima stupati u brak. Svi uroenici su, naizgled, bili u srdanim
odnosima; meutim, ak i tako mala grupa s decom je bilo ukupno dvadeset i tri
osobe imala je izvesnih tekoa: neki mladi udovac oenio se prilino uobraenom
devojkom koja nije htela da se stara o njegovoj deci iz prvog braka, dvema
devojicama od kojih je jedna imala est, a druga dve ili tri godine. Uprkos brizi
starije, koja joj je zamenjivala majku, mlaa devojica bila je zanemarena. etala je
od jedne do druge porodice, to nije prolazilo bez trzavica. Odrasli su eleli da je
usvojim, ali se deci vie svialo drugo reenje koje im se inilo izvanredno smenim:
dovodila su mi devojicu koja je tek prohodala i nedvosmislenim pokretima me
nagovarala da je uzmem za enu.
Drugu porodicu inili su postariji par i trudna erka koju je nepustio mu (u tom
trenutku odsutan). Na kraju, tu je bila i jedna mlada porodica; ena je dojila i zbog
toga su se ona i njen mu nalazili pod udarom tradicionalnih zabrana: oboje su bili
vrlo prljavi jer im je kupanje u reci bilo zabranjeno, mravi jer im nije bilo dozvoljeno
da jedu veinu namirnica i osueni na dokolicu jer roditelji deteta koje jo sisa ne
mogu da uestvuju u kolektivnom ivotu. Otac porodice ponekad je sam odlazio da
lovi ili bere divlje plodove; mlada majka dobijala je hranu od njega ili od svojih
roditelja.
Koliko god da su pripadnici plemena Nambikvara bili pristupani ravnoduni prema
prisustvu etnografa, kao i prema njegovoj belenici i fotografskom aparatu posao su
oteavale jezike prepreke. Pre svega, kod njih je zabranjena upotreba linih imena;
da bismo razlikovali pojedince morali smo slediti primer ljudi s linije: u dogovoru sa
uroenicima birali smo nadimak za svakog od njih. To su bila ili portugalska imena,
na primer, Hulio, Hose-Marija, Ljujza ili posebno skovani nadimci: Lebre (usna),
Asukar (eer). Poznavao sam ak jednog meu njima koga su Rondon ili njegovi
drugovi krstili Kavenjak zbog bradice koja je kod Indijanaca veoma retka.
Jednog dana, dok sam se igrao s grupom dece, jednu devojicu udarila je njena
drugarica; ona je potrala ka meni da je zatitim i stala da mi apue na uvo neto vrlo
poverljivo; nisam odmah razumeo pa sam je nekoliko puta zamolio da ponovi, njena
protivnica je otkrila nae saaptavanje i, ne krijui ljutnju, pritrala s moje druge
strane da mi poveri vanu tajnu: posle malo oklevanja i nekoliko pitanja, nije vie bilo
nikakve sumnje o emu je re. Prva devojica mi je, iz osvete, rekla ime svoje
neprijateljice, a zatim je druga uinila to isto da bi je kaznila. Od tog trenutka mogao
sam veoma lako da nahukam decu jedne protiv drugih i da na taj nain saznam sva
njihova imena (prilino bezobziran postupak). A kad je stvoreno to malo sauesnitvo,
odali su mi, bez mnogo kolebanja, i imena odraslih. Ali, ovi su uskoro otkrili na tajni
savez i kaznili decu, te je moj izvor informacija presuio.

191
Pored toga, nambikvarski jezik sastoji se od vie potpuno nepoznatih dijalekata. Oni
se razlikuju po zavretku imenica i po nekim glagolskim oblicima. Na liniji se govori
neka vrsta argona koji je samo u poetku mogao biti koristan. Zahvaljujui
predusretljivosti uroenika i ivahnosti njihovog duha, nauio sam osnove
nambikvarskog jezika. Na sreu, u njemu ima arobnih rei na primer, Mtitu u
istonom dijalektu, dige, dage ili tchore u drugima koje samo treba dopuniti
imenicama da bi se one pretvorile u glagole i dodati, u sluaju negacije, odrenu
recu. Na taj nain ovek uspeva sve da kae, iako osnovni nambikvarski ne
omoguuje izraavanje prefinjenijih misli. Uroenici to dobro znaju i prenose taj
postupak u portugalski; na primer uvo i oko znae i uti ili razumeti odnosno
videti, a izraavaju suprotne pojmove kad se kae: orelha acabo ili olho acab, uvo
ili oko zavreno...
Zvunost nambikvarskog malo je priguena, kao da su suglasnici umekani ili
ukavi. ene sa zadovoljstvom istiu tu osobinu i izobliavaju neke rei (na primer, u
njihovim ustima kititu postaje kediutsu); izgovarajui rei vrhom usana, one tepaju
poput dece. U njihovom izgovoru ima potpuno svesnog manirizma, izvetaenosti i
prenemaganja: kad ih ne razumem pa ih zamolim da ponove ono to su rekle, one jo
vie obeenjaki istiu svoj stil. Kad obeshrabren odustanem, one prasnu u smeh, ala
je uspela.
Brzo sam primetio da pored glagolskog nastavka, nambikvarski jezik koristi i desetak
dragih koji razvrstavaju iva bia i stvari u isto toliko kategorija: kosa, dlaka i perje;
iljati i uplji predmeti; izdueni predmeti: kruti ili savitljivi; voe, zrnevlje, zaobljeni
predmeti; stvari koje vise ili trepere; naduvana ili tenou ispunjena tela; kora, koa i
drugi pokrivai, i tako dalje. To zapaanje navelo me je da uporedim nambikvarski s
jednom jezikom porodicom iz srednje Amerike i sa severozapada june Amerike: sa
ipom, jezikom jedne velike civilizacije na teritoriji dananje Kolumbije, koja je
cvetala izmeu meksikanske i peruanske; nambikvarski je verovatno njegov juni
izdanak1. Razlog vie da se uvamo povrnih slinosti. Uprkos svojoj golotinji,
uroenici koji po telesnom sklopu najvie lie na drevne Meksikance, a po strukturi
jezika na kraljevstvo Cipa, teko mogu biti pravi primitivci. Ta prolost o kojoj ne
znamo gotovo nita i grubost njihove dananje geografske sredine objasnie moda
jednog dana sudbinu razmetne dece kojoj je istorijski razvoj uskratio goenje za
punom trpezom.

Istini za volju, takva podela bia i stvari postoji i u mnogim drugim amerikim jezicima, te mi
poreenje s jezikom ipa vie ne izgleda toliko ubedljivo.

192

XXVII
Porodini ivot
Nambikvare se bude u osvit dana, obnavljaju vatru, oporavljaju se koliko-toliko od
none hladnoe, a zatim jedu ono to je ostalo od jue. Neto kasnije, mukarci kreu
u lovaki pohod, u grupama ili svako za sebe. ene ostaju u logoru i posveuju se
kuhinjskim poslovima. Prvi put se kupaju kad sunce krene ka zenitu. ene i deca
esto se kupaju zajedno igre radi, a po izlasku iz vode ponekad upale vatru i unu
kraj nje da se ogreju, aljivo pojaavajui prirodno drhturenje. Bie jo kupanja tokom
dana. Svakodnevne aktivnosti uglavnom su jednoline. Najvie vremena i panje
posveuje se pripremanju hrane: valja nastrugati i izgnjeiti manioku, osuiti i skuvati
njeno jezgro, ili oistiti i obariti orah cumaru koji veini jela daje aromu gorkog
badema. Kad osete glad, ene i deca kreu da sakupljaju i beru plodove. Ako hrane
ima dovoljno, ene pletu uei ili kleei sa zadnjicom oslonjenom na pete. Ili
struu, glaaju i niu perlice od orahovih ljuski i koljki, prave naunice i druge
ukrase. Kad im rad dojadi, bitu jedna drugu, dangube ili spavaju.
U vreme najvee ege logor je tih; njegovi domaini, utljivi ili usnuli, sklanjaju se u
krtu hladovinu zaklona. Inae se svi poslovi obavljaju uz razgovor. Gotovo uvek
veseli i nasmejani, uroenici dobacuju jedan drugom ale, ponekad skaredne i
skatoloke, praene salvama smeha. Posete i pitanja esto prekidaju rad; kad se
domai psi ili ptice pare, svi zastanu i posmatraju, ne krijui opinjenost; zatim
razmene komentare o tom vanom dogaaju i vrate se poslu.
Deca uglavnom dokolie; devojice se na mahove pridrue odraslim enama u poslu,
deaci dangube ili pecaju na obalama reka i potoka. Mukarci koji su ostali u logoru
pletu predmete od trske i granja, izrauju strele i muzike instrumente i ponekad malo
pomognu u kunim poslovima. U domainstvu uglavnom vlada sloga. Oko tri ili etiri
sata, ostali mukarci vraaju se iz lova, logor se uskomea, razgovori postaju ivlji,
ljudi se okupljaju u grupe prema trenutnim sklonostima. Jedu se hlepii od manioke i
ono to je prikupljeno toga dana. Dok se sputa no, nekoliko ena, kojima je taj
zadatak dodeljen tokom dana, kree u oblinju ikaru po drva za nonu vatru. Kroz
sumrak se naziru siluete kako posru s tovarom koji je remenjem privren za elo.
One ga skidaju u ueem poloju, naginjui se malo unazad, oslanjajui koaru od
bambusa o zemlju i smiui remen.
Granje se slae u jednom uglu logora odakle ga svako uzima prema potrebi. Porodice
se okupljaju ispred svojih tek zaloenih vatri. Vee prolazi u razgovorima ili u pesmi i
igri. Ponekad se te zabave protegnu duboko u no, ali se najee, posle kratkog
milovanja i prijateljskog gurkanja, svaki par stisne jedno uz drugo, majke prigrle
usnulu decu, zavlada tiina i u hladnoj noi uje se samo pucketanje kakve cepanice,
lak korak nekog ko se vraa iz potrage za hranom, psei lave ili deji pla.

193
Nambikvare imaju malo dece: kako sam kasnije primetio, parovi bez dece nisu retka
pojava, jedan ili dva potomka su uobiajeni, a samo izuzetno ih u jednom
domainstvu ima vie od troje. Seksualni odnosi meu roditeljima zabranjeni su dok
majka doji najmle dete, a to esto traje do njegove tree godine. Majka nosi dete na
boku privezano pojasom od kore ili pamuka; poto nosi i koaru, za drugo ne bi bilo
mesta. Tekoe nomadskog ivota i siromatvo nameu uroenicima veliku opreznost;
ene ne oklevaju da izazovu pobaaj mehanikim sredstvima ili biljem.
Ipak, uroenici oseaju i pokazuju veliku ljubav prema svojoj deci i ta oseanja su im
uzvraena, ali su ponekad prikrivena razdraljivou i nepostojanou. Neki mali
deak pati od tekoa s varenjem; boli ga glava, povraa i samo u snu prestaje da jei.
Niko na njega ne obraa ni najmanju panju i itav dan je ostavljen potpuno sam.
Uvee mu majka prie, neno ga bite dok spava, daje znak drugima da se ne
pribliavaju i dri ga na rukama kao u kakvoj kolevci.
Ili se neka mlada majka igra s bebom blago je pljeskajui po leima; detence se
zasmeje, ona se toliko zanese igrom da udara sve jae i na kraju ga rasplae. Tada
prestane i tei ga.
Video sam kako onu devojicu bez majke, o kojoj sam ve govorio, doslovno gaze za
vreme nekakvog plesa; u optem ushienju niko nije primetio kad je pala.
Kad se detetu neto zabrani ili uskrati, ono udara majku, a ova se ne protivi. Uroenici
ne kanjavaju decu i nikad nisam video da ih tuku, pa ak ni da im prete batinama,
osim u ali. Ponekad se dete rasplae zato to se udarilo ili s nekim posvaalo, zato
to je gladno ili ne eli da se bite. Ovo poslednje se, dodue, retko dogaa: reklo bi se
da u bitanju podjednako uivaju obe strane; ono se, uz to, smatra znakom panje i
ljubavi. Kad poele da se bitu, dete ili mu stave glavu majci, odnosno eni na
kolena i okreu sad jednu sad drugu stranu. Ona napravi razdeljak ili izdvoji pramen
kose da u njemu potrai vake. Uhvaenog parazita odmah zgnjei noktom. Ako se
tokom bitanja dete rasplae, tei ga neki lan porodice ili neko starije dete.
Prizor majke s detetom odie radou i sveinom. Majka prua detetu neki predmet
kroz zavesu od slame i povlai ga u trenutku kad dete ve misli da ga je zgrabilo:
Uzmi spreda! Uzmi otpozadi! Ili, pak, ona podigne dete i uz glasan smeh se
pretvara da e ga ispustiti na zemlju: amdam non tebu, baciu te! a dete cii nihui,
neu!
Sa svoje strane deca majku okruuju brinom i zahtevnom ljubavlju; ona budno motre
da majka dobije svoj deo lovine. Dete je najpre ivelo pored majke. Na putovanjima
ona ga nosi sve dok ne prohoda, a kasnije ide uz njen skut. Dete ostaje s majkom u
logoru ili selu kad otac ode u lov. Ali, posle nekoliko godina polovi poinju da se
razlikuju. Otac pokazuje vie interesovanja za sina nego za ker jer treba da ga naui
mukim poslovima; a to isto vai i za odnos majke i erke. Ali, i u odnosima izmeu
oca i dece vladaju nenost i panja o kojima sam govorio. Otac se eta s detetom
nosei ga na ramenima i pravi oruje po meri njegovih malih ruku.

194
Pored toga, otac pria deci tradicionalne mitove prilagoavajui ih njihovoj moi
razumevanja: Svi su bili mrtvi! Nije vie bilo nikoga! Nijednog oveka! Niega!
Tako poinje deja verzija junoamerike legende o potopu koji je unitio prvobitno
oveanstvo.
Kad je brak poligaman, postoje posebni odnosi izmeu dece iz prvog braka i njihove
mlade maehe. Oni ive u drugarstvu koje se prenosi i na sve devojice u toj grupi.
Koliko god grupa bila mala, u njoj se jasno izdvaja drutvo devojuraka i mladih ena
koje se zajedno kupaju u reci, zajedno se povlae u grmlje da obave nudu, pue i
odaju se igrama sumnjivog ukusa, na primer uzajamnom pljuvanju u lice. Ti odnosi su
prisni i njima dragoceni, ali lieni utivosti, poput odnosa deaka u naem drutvu.
Oni retko podrazumevaju usluge ili panje, ali iz njih proizlazi jedna neobina stvar:
devojice se osamostaljuju bre nego deaci. One prate mlade ene, uestvuju u
njihovim aktivnostima, dok deaci, preputeni sami sebi, stidljivo nastoje da stvore
sline druine, ali bez veeg uspeha, i radije ostaju, barem u ranom detinjstvu, u
majinoj blizini.
Nambikvarski maliani ne znaju za igru. Ponekad izrauju predmete od uvijene ili
pletene slame, ali jedina razonoda su im tue i uzajamne podvale. U svemu
podraavaju ivot odraslih. Devojice ue da iju, etkaju se po okolini, smeju se i
spavaju; deaci neto kasnije poinju da odapinju strele iz svojih malih lukova i ue se
mukim poslovima (od osme ili desete godine). Ali, svi uskoro postaju svesni
osnovnog i ponekad traginog problema nambikvarskog ivota, obezbeivanja hrane i
zadataka koji ih oekuju. Revnosno uestvuju u pohodima sakupljanja i branja. U
periodu oskudice esto se mogu videti kako trae hranu oko logora, upaju korenje ili
hodaju na prstima po travi i lisnatom granom ubijaju skakavce. Devojice znaju kakva
je uloga ena u ekonomskom ivotu plemena i nestrpljive su da joj dorastu.
Sreo sam jednu devojicu kako neno nosi tene u nosiljci svoje male sestrice, pa sam
joj rekao: Miluje svoju pseu bebu? Odgovorila mi je ozbiljno: Kad budem
velika, ubijau divlje svinje i majmune; sve u ih ubijati kad on bude lajao!
Napravila je, uostalom, gramatiku greku na koju otac ukazuje smejui se: trebalo je
da kae tilondage, kad budem velika, a ne ihondage, to je muki rod. Greka je
zanimljiva zato to izraava ensku elju za uzdizanjem ekonomskih poslova
namenjenih tom polu na nivo onih koji su povlastica mukaraca. Poto je tano
znaenje rei koju je devojica upotrebila ubiti maljem ili tapom, reklo bi se da ona
nesvesno pokuava da poistoveti ensko sakupljanje, branje i hvatanje malih ivotinja
s mukim lovom pomou luka i strele.
Valjalo bi obratiti posebnu panju na odnose izmeu one dece koja su roakim
vezama predodreena da se nazivaju suprug i supruga. Ona se ponekad ponaaju
kao pravi suprunici: uvee naputaju porodino ognjite i prenose ugarke u neki
kutak logora gde pale svoju vatru. Posle toga leu i odaju se, prema svojim

195
mogunostima, istim izlivima naklonosti kao i njihovi roditelji; stariji sa osmehom
posmatraju taj prizor.
Ne mogu da se odvojim od dece a da ne kaem neto i o domaim ivotinjama koje s
njima ive u vrlo prisnim odnosima i prema kojima se postupa kao prema deci; one
uestvuju u obedima, dobijaju iste dokaze nenosti i panje bitanje, igranje,
razgovor, maenje kao i ljudska bia. Nambikvare imaju mnogo domaih ivotinja:
pre svega pse, petlove i kokoke, potomke onih koje je u to podruje donela
Rondonova komisija; majmune, papagaje, razne ptice i, ponekad, svinje, divlje make
i koate. Izgleda da jedino pas ima neku korisnu ulogu jer pomae enama kad love
batinom; mukarci se nikad njim ne slue u lovu lukom i strelom. Ostale ivotinje se
gaje samo iz zabave. Uroenici ne jedu ni njih, ni jaja koja kokoke nose, dodue, u
ikari. Ali nee oklevati da pojedu mladu pticu koja ne preivi pokuaj
pripitomljavanja.
Na putu se itava menaerija nosi s prtljagom, osim ivotinja koje mogu da hodaju.
Majmuni, zakaeni za kosu ena, izgledaju kao kakve ljupke ive kacige produene
repom obmotanim oko vrata nosaice. Papagaji i kokoke ue na ivici koare, druge
ivotinje nose se u rukama. Nijedna ne dobija mnogo hrane, ali svakoj sleduje njen
deo ak i u danima najvee oskudice. Za uzvrat, ivotinje su izvor razbibrige i zabave.
Pogledajmo sad odrasle. Nambikvarski stav prema ljubavnom ivotu moe se svesti
na formulu tamindige mandage, koja u doslovnom, mada ne i elegantnom prevodu,
glasi: Dobro je voditi ljubav. Ve sam pomenuo da erotina atmosfera proima
svakodnevicu. Sve to je povezano s ljubavnim odnosima pobuuje najvee
zanimanje i radoznalost uroenika; uvek su eljni razgovora o toj temi, a primedbe
koje se razmenjuju u logoru pune su nagovetaja i skrivenih znaenja. Seksualni
odnosi obino se obavljaju nou, ponekad blizu logorske vatre; ali, obino partneri
odu stotinak metara dalje u okolnu ikaru. Takav odlazak svi odmah primete i proprate
veseljem; razmenjuju se komentari, dobacuju ale, pa ak i deca uestvuju u optem
uzbuenju iji im je uzrok dobro poznat. Ponekad manja grupa mukaraca, mladih
ena i dece krene za parom i posmatra kroz granje pojedinosti ina, uz doaptavanje i
priguen smeh. Akterima nije po volji to lukavstvo, ali im je ipak bolje da se pomire s
njim, kao i da istrpe zadirkivanja i ruganje koji e ih doekati po povratku u logor.
Dogaa se da drugi par sledi primer prvog i potrai skrovito mesto u ikari.
Te prilike su, meutim, retke, i takvo stanje stvari samo delimino se moe objasniti
zabranama. Izgleda da je za to vie kriv temperament uroenika. Za vreme ljubavnih
igara kojima se parovi tako rado i javno odaju i koje su esto smele, nisam primetio ni
najmanju erekciju. Izgleda da oni manje trae zadovoljstvo u fizikom doivljaju, a
vie u razigranosti i oseanjima. Moda su zbog toga Nambikvare odustale od navlake
za ud koja se moe videti gotovo kod svih populacija srednjeg Brazila. Zapravo, ta
sprava verovatno slui, ako ne tome da sprei erekciju, ono barem da pokae
miroljubivo raspoloenje nosioca. Narodima koji ive potpuno goli nije nepoznato

196
ono to mi nazivamo stidom: i oni mu odreuju granicu. Kod brazilskih Indijanaca,
kao i u nekim podrujima Melanezije, ta granica nije postavljena izmeu pokrivenosti
i otkrivenosti tela, ve pre izmeu mirnog stanja i erekcije.
U svakom sluaju, te sitne razlike mogu izazvati nesporazume izmeu Indijanaca i
nas, za koje se ne moe okriviti nijedna strana. Na primer, teko je ostati ravnoduan
prema prizoru jedne ili dve lepe devojke koje se valjaju u pesku gole kao od majke
roene tik do tvojih nogu i razdragano se smeju. Kad sam odlazio na reku da se
okupam, esto me je dovodila u nepriliku navala pet-est osoba, mladih ili starih, koje
su odluile da mi otmu sapun, predmet njihovog velikog divljenja. Te slobode
protezale su se na sve okolnosti svakodnevnog ivota; neretko sam morao da se
smestim u mreu umrljanu crvenom bojom od urukua u koju je neka svee namazana
uroenica prethodno bila prilegla; a kad sam radio sedei na zemlji okruen
obavetaima, osetio bih ponekad kako mi jedna ruka izvlai kraj od koulje: nekoj od
ena bilo je jednostavnije da se tu umrkne nego da potrai granicu savijenu nadvoje
poput pincete, koja je obino sluila u tu svrhu.
Da bi se dobro shvatio uzajamni odnos polova, mora se imati na umu ogroman znaaj
para u nambikvarskom drutvu: to je ekonomsko i psiholoko jedinstvo najvieg reda.
Meu tim nomadskim druinama koje se neprestano okupljaju i rasturaju, par izgleda
kao postojana realnost (barem teorijski); upravo on omoguuje njenim lanovima da
preive. Nambikvare ive u dvostrukom ekonomskom poretku: s jedne strane, kao
lovci i sitni zemljoradnici, s druge kao tragai i sakupljai. Prve dve delatnosti
obavljaju mukaraci, druge dve ene. Dok muka grupa provodi itav dan u lovu
lukom i strelom, ili u sezoni kia radi u vrtu, ene i deca s batinama u ruci lutaju po
savani i sakupljaju, upaju, ubijaju, hvataju sve to bi moglo posluiti kao hrana:
zrnevlje, voe, bobice, korenje, krtole, razne male ivotinje. Krajem dana par se
sastaje pored vatre. Kad ima zrele manioke, mukarac donosi breme korenja koje ena
strue, gnjei i od njega pravi hlepie, a ako je lov bio uspean, komadi divljai se
zatrpavaju uarenim pepelom porodine vatre i peku. Ali, sedam meseci u godini
manioka se teko nalazi, a u jalovoj peanoj pustari, gde izmravela divlja retko
naputa hladovinu i pau oko izvora izmeu kojih se proteu velika prostranstva
polupustinjske ikare, lov zavisi od sree. enska sakupljaka delatnost odrava
porodicu u ivotu.
esto sam s njima delio te avolje veerice za lutke koje su za Nambikvare tokom
pola godine jedina nada da nee umreti od gladi. Kad se mukarac, utljiv i umoran,
vrati u logor i kraj sebe baci neupotrebljen luk i strele, iz enske koare se vadi
dirljiva zbirka: nekoliko narandastih plodova palme buriti, dva velika otrovna pauka,
nekoliko gutera i njihova siuna jaja, jedan slepi mi, mali orasi palmi bacaiuva ili
uaguassu, aica skakavaca. Sono voe kida se rukama i baca u tikvu napunjenu
vodom, orasi se razbijaju kamenom, ivotinje i larve sve zajedno se peku u pepelu; a
onda se veselo guta taj obed koji ne bi bio dovoljan da utoli glad jednog belca, a koji
ovde nahrani itavu porodicu.

197
Nambikvare imaju jednu re za lep i mlad, i drugu za star i ruan. Njihovi estetski
sudovi su, dakle, bitno zasnovani na ljudskim vrednostima, naroito polnim. Ali,
zanimanje koje polovi pokazuju jedan za drugi sloene je prirode. Mukarci smatraju
da se enski pol u celini malo razlikuje od njihovog i prema njemu se odnose, prema
prilici, s poudom, divljenjem ili nenou; zbrka pojmova koju smo pomenuli
zapravo je odavanje poasti. Meutim, iako podela rada na osnovu pola daje enama
glavnu ulogu (jer opstanak porodice velikim delom zavisi od enske delatnosti
sakupljanja), njihov posao se smatra manje vrednim; idealan ivot zamilja se po
uzoru na poljoprivrednu proizvodnju ili lov: imati mnogo manioke i velike divljai
veiti je san koji se retko ostvaruje. Napabirene namirnice smatraju se
svakodnevnom bedom, a one to zapravo i jesu. U nambikvarskom predanju izraz
jesti skakavce, deju i ensku lovinu, znai isto to i francuski izraz jesti besnu
kravu, to jest biti u velikoj nematini. Uporedo s tim, ena se smatra nenim i
dragocenim, ali drugorazrednim biem. Mukarci izmeu sebe govore o enama sa
saaljivom blagonaklonou, a obraaju im se s pomalo podsmeljivom
popustljivou. Iz mukih usta esto se moe uti: Deca ne znaju, ja znam, ene ne
znaju, a o grupama ena, docu, njihovim zabavama i razgovorima govori se nenim i
podrugljivim tonom. Ali, takav je samo drutveni stav. Kad se mukarac nae sam sa
enom pored logorske vatre, sluae njene albe, pamtiti njene zahteve i traiti njenu
pomo u mnogim sitnim poslovima; muku razmetljivost potiskuje saradnja partnera
koji su svesni da su jedno drugom neophodni.
Naspram te vieznanosti mukog stava prema enama stoji jednako vieznano
ponaanje enske grupe. ene sebe vide kao zajednicu i to pokazuju na vie naina;
ve sam rekao da one imaju svoj poseban nain govora. To posebno vai za mlade
ene koje jo nemaju dece i za konkubine. Majke i ene u godinama znatno manje
istiu razlike, iako i one povremeno govore na taj nain. Pored toga, mlade ene vole
drutvo dece i adolescenata i s njima se ale i igraju. ene brinu o ivotinjama na
ovean nain svojstven nekim junoamerikim Indijancima. Sve to oko ena i unutar
njihove grupe stvara posebnu atmosferu, u isti mah detinjastu, veselu, izvetaenu i
izazovnu, kojoj se mukarci pridruuju po povratku iz lova ili vrta.
Meutim, ene se sasvim drukije odnose prema onim delatnostima koje su im
posebno namenjene. One svoje zanatske poslove obavljaju veto i strpljivo, leima
okrenute jedna drugoj, okupljene u krugove u tihom logoru; za vreme putovanja
neumorno tegle teke koare s namirnicama i svim porodinim dobrima, kao i
snopove strela, dok muevi idu ispred njih s lukom i jednom ili dve strele, s drvenim
kopljem i batinom vrebajui ivotinje i traei pogledom drvee s jestivim plodovima.
Vidimo te ene kako, ela stegnutog trakom za noenje, lea pokrivenih uzanom
koarom u obliku izokrenutog zvona, prelaze kilometre svojim karakteristinim
korakom: stegnuti kukovi, skupljena kolena, razmaknuti lanci, stopala ija je
unutranja strana izdignuta a spoljanja slui kao oslonac, zanjihanih kukova; hrabre,
bodre i vesele.

198
Ta suprotnost izmeu psiholokih stavova i ekonomskih uloga prenosi se i na
filozofski i religijski plan. Za Nambikvare, odnosi izmeu mukaraca i ena
odslikavaju dva pola oko kojih je ustrojena njihova egzistencija: s jedne strane,
sedelaki, zemljoradniki ivot zasnovan na dvostrukoj delatnosti mukaraca,
izgradnji koliba i zemljoradnji; s druge strane, nomadski period, kad opstanak
uglavnom zavisi od onoga to ene sakupe i uhvate; prvi znai sigurnost i obilje
hrane, drugi pustolovinu i oskudicu. Prema ta dva oblika ivota, letnjem i zimskom,
Nambikvare se odnose na razliite naine. O prvom govore sa setom kakva obino
prati svesno prihvatanje ljudskog poloaja i mirenje s njim, dosadno ponavljanje
jednolinih radnji, dok drugi opisuju sa oduevljenjem i zanosom, kao daje re o
kakvom otkriu.
Meutim, u njihovim metafizikim shvatanjima ti odnosi su obrnuti. Posle smrti, due
mukaraca ovaplouju se u jaguarima; ali, due ena i dece prelaze u atmosferu gde se
zauvek raspruju. Tom razlikom moe se objasniti injenica da su ene iskljuene iz
najsvetijih obreda na poetku poljoprivredne sezone: izraivanja bambusovih frulica
koje se hrane rtvenim ponudama i na kojima mukarci sviraju daleko od ena kako
ih one ne bi ule.
Iako nije bilo pravo vreme za to, arko sam eleo da ujem frule i da se neke
domognem. Na moje navaljivanje, grupa mukaraca krenula je u pohod: veliki
bambusi rasli su samo u udaljenoj umi. Tri-etiri dana kasnije probudio sam se usred
noi; putnici su ekali da ene zaspu. Poveli su me stotinak metara dalje gde su se,
skriveni iza granja, dali na proizvodnju frulau koje su zatim zasvirali. etiri izvoaa
duvala su zajedno; ali, kako instrumenti nisu imali savim isti zvuk, dobijao se utisak
naruene harmonije. Melodija se razlikovala od nambikvarskog pevanja na koje sam
navikao i koje po rasponu i intervalima podsea na naa seoska kola; drukiji su bili i
piskavi dozivi koji se izvode na nazalnim okarinama s tri rupe napravljenim od dva
komada tikve spojena voskom. Melodije izvoene na frulama, ograniene na nekoliko
nota, odlikovale su se hromatizmom i promenama ritma koji su mi se uinili neobino
srodnim s nekim mestima Sacre-a, naroito s modulacijama drvenih instrumenata u
delu naslovljenom Obredna radnja predaka. Nije se smelo dogoditi da neka ena
zaluta meu nas. Takva drskost ili neopreznost bila bi kanjena smru. Kao i kod
Bororoa, nad enskim elementom lebdi pravo metafiziko prokletstvo, ali
nambikvarske ene, za razliku od bororskih, nemaju povlaen pravni status (iako se
ini da je nasledivanje i kod Nambikvara matrilinerano). U jednom tako slabo
organizovanom drutvu, te tendencije se podrazumevaju i osnov sinteze uglavnom su
rasprostranjena i nijansirana ponaanja.
Neno, kao da miluju svoje supruge, mukarci govore o nainu ivota koji se odlikuje
privremenim zaklonom i veitom koarom (iz koje se stalno, pohlepno izvlae
najraznovrsnija svakodnevno sakupljana i lovljena sredstva za ivot), izlaganjem
vetru, hladnoi i kii, i time to su u njemu due ena na ijoj aktivnosti poiva
opstanak razvejane vetrom i olujama tako da od njih ne ostane ni traak. A sasvim

199
drukije gledaju na sedelaki ivot o ijoj osobenoj i drevnoj prirodi svedoe izvorne
vrste koje gaje, ali kojem nepromenljivo nizanje zemljoradnikih poslova podaruje
stalnost kakvu imaju i ovaploene muke due, postojana letnja kua i zemlja koja e
nastaviti da ivi i daje roda i kad smrt njenog prethodnog korisnika bude va
zaboravljena...
Treba li na isti nain tumaiti izvanrednu nepostojanost Nambikvara, koji za tren oka
prelaze iz srdanosti u neprijateljstvo? To je zapanjivalo retke posmatrae koji su im
se pribliili. Upravo grupa iz Utijaritija pobila je, pet godina ranije, one misionare.
Moji muki obavetai opisivali su taj napad sa oiglednim zadovoljstvom i prepirali
su se oko toga ko se najbolje pokazao. Zapravo, na tome im nisam zamerao. Upoznao
sam mnoge misionare i potujem ljudsku i naunu vrednost veine tih ljudi. Ali,
amerike protestantske misije koje su nastojale da prodru u srednji Mato Groso
sredinom 1930-ih pripadale su posebnoj vrsti: njihovi lanovi poticali su iz seoskih
porodica Nebraske ili jedne od Dakota, gde je omladina vaspitavana da bezrezervno
veruje u pakao i kotlove s kljualim uljem. Za neke od njih je pristupanje misionarima
znailo ugovor o ivotnom osiguranju. Poto su na taj nain obezbedili svoj spas,
mislili su da ne moraju vie nita da uine kako bi ga zasluili; u obavljanju svog
poziva pokazivali su ogavnu surovost i neovenost.
Kako se mogao odigrati dogaaj koji je izazvao pokolj? To mi je postalo jasno kad
sam napravio jednu nesmotrenost koja me je mogla skupo kotati. Nambikvare se
razumeju u toksikologiju. Oni proizvode kurare za svoje strele tako to u vreloj vodi
natope crvenu opnu kojom je obavijen koren nekih biljaka iz porodice strychnos i
zatim je kuvaju na vatri sve dok ne dobiju smesu gustu i lepljivu kao testo;
upotrebljavaju i druge vrste biljnih otrova u obliku praha koji uvek nose sa sobom u
cevicama od pera ili bambusa obmotanim nitima pamuka ili korom. Tim otrovima se
slue kad se svete iz trgovakih ili ljubavnih razloga; na to u se jo vratiti.
Pored otrova koji se zasnivaju na poznavanju biljaka i koje uroenici spravljaju
otvoreno, bez ikakvih mera opreznosti i magijskih radnji kakve na severu prate
proizvodnju kurarea, Nambikvare imaju i druge vrste otrova ija je priroda
tajanstvena. U cevice istovetne s onima koje sadre prave otrove skupljaju komadie
smole drveta iz porodice bombax, iji je stablo u sredini ispupeno; veruju da e
bacanjem jednog takvog komadia na neprijatelja kod ovog izazvati fiziko stanje
slino stanju drveta, to jest da e se rtva naduti i umreti. I prave otrove i magijske
supstance Nambikvare oznaavaju imenom nande. Ta re ima, dakle, ire znaenje od
onog koje mi pridajemo rei otrov. Ona obuhvata sve vrste-postupaka kojima se
nanosi zlo, kao i proizvode i predmete koji u tome uestvuju.
Morao sam to da objasnim da bi se razumelo ono to sledi. U svom prtljagu poneo
sam nekoliko velikih arenih balona od staniola koji se pune toplim vazduhom tako
to se na njihovu osnovu zakai mala baklja i koji se na stotine putaju u Brazilu na
Ivanjdan; jedne veeri doao sam na nesrenu zamisao da uroenicima priredim

200
spektakl. Prvi balon se upalio na zemlji i izazvao veliko veselje, kao da je publika
znala ta je zapravo trebalo da se dogodi. Putanje drugog je, pak, isuvie dobro
uspelo: brzo se podigao i popeo tako visoko da se njegov plamen pomeao sa
zvezdama, a zatim je dugo lebdeo tamo-amo iznad nas pre no to se izgubio iz vida.
Poetno veselje zamenila su druga oseanja; mukarci su gledali neprijateljski, s
napetom panjom, a ene su se uplaile, zaklonile glavu rukama i zbile se jedna uz
drugu. Re nande ula se sa svih strana. Sutradan ujutru kod mene je dola delegacija
mukaraca traei da pogleda balone i istrai da li se tu nalazi nande. Pregled je
obavljen veoma briljivo; uostalom, zahvaljujui injenici da imaju izrazito pozitivan
duh uprkos ovom to sam upravo ispriao Nambikvare su prihvatili, ako nisu i
razumeli, zamisao da vazduh zagrejan upaljenim komadiima papira moe da podie
predmete uvis. Kao i obino kad treba objasniti neki nesporazum, krivicu su svalili na
ene, koje nita nisu razumele, uplaile su se i odmah pomislile na bezbroj
nesrea.
Nisam se zavaravao: stvar se mogla loe zavriti. Ipak, taj nemili dogaaj, kao i drugi
o kojima u govoriti, nisu nimalo naruili prijateljstvo koje se moglo razviti jedino iz
dugotrajne prisnosti s Nambikvarama. Zato sam bio vrlo uzbuen kad sam nedavno
proitao izvetaj jednog stranog kolege o njegovom susretu sa istom uroenikom
druinom s kojom sam ja, deset godina ranije, delio svakodnevni ivot u Utjaritiju.
Kad ih je on posetio 1949. godine, tamo su bile smetene dve misije: jezuiti, o kojima
sam govorio, i ameriki protestanti. Urodenika druina imala je tada samo osamnaest
lanova o kojima na autor ovako govori:
Ova druina izgledala mi je najsiromanija od svih Indijanaca koje sam video u Mato
Grosu. U njoj je bilo osam mukaraca, jedan je imao sifilis, drugi inficiranu slabinu,
trei ranu na stopalu, etvrti je od glave do pete bio pokriven ljuspama zbog kone
bolesti, a jedan je bio gluvonem. ene i deca su, meutim, izgledali prilino zdravi.
Kako ne spavaju u mreama, ve na tlu, uvek su pokriveni zemljom. Za hladnih noi
rasture vatru i spavaju u toplom pepelu... odeu nose samo kad im je misionari daju i
zatrae da je obuku. Zbog odvratnosti prema kupanju, koa i kosa im nisu prekrivene
samo slojem praine i pepela, ve i trulim komadiima mesa i ribe, iji se zadah mesa
s kiselim mirisom znoja inei njihovu blizinu nepodnoljivom. Izgleda da su zaraeni
crevnim parazitima, eludac im je proiren i neprestano putaju vetrove. Dok sam
radio u zatvorenoj prostoriji punoj uroenika, esto sam morao da prekidam posao
radi provetravanja.
Nambikvare... su svadljivi i neuljudni do grubosti. Dok sam poseivao Hulija u
njegovom logoru, esto sam ga zaticao kako lei blizu vatre; kad bi video da prilazim,
okrenuo bi mi lea pokazujui na taj nain da ne eli da razgovara sa mnom.
Misionari su mi priali da e Nambikvara vie puta traiti da mu se da neki predmet, a
ako mu se ne da, pokuae da ga otme. Da bi spreili Indijance da uu, ponekad su
pravili zastor od lia koji je sluio kao vrata, ali bi ga Nambikvara provalio da
napravi prolaz...

201
ovek ne mora dugo boraviti kod Nambikvara da bi shvatio koliko su duboka
njihova oseanja mrnje, nepoverenja i beznaa koja kod posmatraa izazivaju
potitenost ne sasvim lienu saoseanja.1
Ja sam ih upoznao u vreme kad su ih bolesti dobijene od belaca ve desetkovale, ali
kad posle prilino humanih Rondonovih nastojanja niko nije pokuavao da ih
potini, i eleo bih da zaboravim ovaj alosni opis i da zadrim u seanju samo sliku
koju sam skicirao u svojoj belenici jedne noi pri svetlosti depne lampe:
U mranoj savani sijaju logorske vatre. Oko ognjita, jedine zatite od sve vee
none hladnoe, iza slabanog zaklona od palmi i grana na brzinu pobodenih u zemlju
na onoj strani odakle prete vetar i kia; pored koara napunjenih sirotinjskim
predmetima koji predstavljaju sve zemaljsko blago; polegali po goloj zemlji koju
prieljkuju druge, jednako neprijateljski raspoloene i plaljive druine, suprunici
isprepletenih udova izgledaju kao jedini oslonac i uteha jedno drugom, jedina pomo
u borbi protiv svakidanjih tekoa i sanjarske sete koja, s vremena na vreme, obuzme
nambikvarsku duu. Posetioca koji prvi put logoruje sa Indijancima u ikari
obuzimaju strepnja i saaljenje dok posmatra te ljude potpuno liene najosnovnijih
sredstava za ivot; kao da ih je na tlu te neblagorodne zemlje smrvila neumoljiva
kataklizma; goli, drhte od hladnoe kraj treperavih vatri. Oprezno se kreu kroz
grmlje da ne povrede ruku, miicu, grudi iji se topli odsjaji naziru pri svetlosti
plamena. Ali tu bedu oivljavaju doaptavanja i smeh. Parovi se zbijaju kao da ale za
izgubljenim jedinstvom; ne prekidaju milovanja ni kad naie stranac. U svima njima
nasluujemo ogromnu dobrotu, duboku bezbrinost, bezazleno i oaravajue
ivotinjsko zadovoljstvo i, kao zbir tih razliitih oseanja, neto to izraava
najdirljiviju i najverodostojniju ljudsku nenost.

XXVIII
as pisanja
eleo sam da, barem posrednim putem, saznam priblian broj nambikvarskog ivlja.
Godine 1915, Rondon ga je procenio na dvadeset hiljada, to je verovatno bilo
preterano; ali, tad su skupine imale vie stotina lanova i sva obavetenja sakupljena
na liniji svedoe o brzom opadanju: pre trideset godina, poznati deo grupe Sabane
inilo je vie od hiljadu pojedinaca; kad je grupa posetila telegrafsku stanicu u
Kampos Novosu 1928. godine, u njoj su bili 127 mukaraca, ene i deca. Meutim, u
novembru 1929, dok je grupa logorovala u mestu Espiro, izbila je epidemija gripa.
Bolest se razvila u neki oblik plunog edema i za etrdeset osam sati umrlo je trista
Indijanaca. Grupa se rasprila ostavljajui za sobom bolesnike i samrtnike. Od hiljadu
1

K. Oberg, Indian Tribes of Northern Mato Grosso, Brazil, Institut Smitsonijan, Odsek za socijalnu
antropologiju, br. 15, Vaington, 1953, str. 8485.

202
poznatih Sabanea godine 1938. ostalo je samo devetnaest mukaraca sa enama i
decom. Pored epidemije, tu brojku objanjava i injenica da su Sabanei pre nekoliko
godina zaratili sa istonim susedima. Ali, jednu veliku grupu nastanjenu nedaleko od
mesta Tres Buritis pomorio je grip 1927. godine; ostalo je samo est ili sedam osoba
od kojih su 1938. godine bile ive jo tri. Grupa Traunde, nekad jedna od najveih,
brojala je 1936. dvanaest mukaraca (i njihove ene i decu); tri godine kasnije od te
dvanaestorice ostala su etvorica.
Koliko ih ima danas? Ne vie od dve hiljade uroenika rasprenih po itavoj teritoriji.
Nisam mogao ni da pomiljam na sistematski popis zbog trajnog neprijateljstva nekih
grupa i zbog opte pokretljivosti u nomadskoj sezoni. Ali, pokuao sam da ubedim
svoje prijatelje u Utijaritiju da u svojim selima uprilie sastanak s drugim srodnim ili
saveznikim grupama i da povedu i mene; na taj nain mogao sam da procenim
tadanju brojnost jednog takvog skupa i da je uporedim s onom koja je ranije opaena.
Poglavica je oklevao: nije se mogao pouzdati u svoje zvanice, a ako bismo moji
saputnici i ja nestali u tom podruju u koje belac nije kroio od ubistva sedam radnika
na telegrafskoj liniji 1925. godine, krhki mir bi mogao biti trajnije naruen.
Konano je prihvatio pod uslovom da smanjimo svoju pratnju: poveli bismo samo
etiri vola natovarena poklonima. ak i uz to ogranienje morali smo da odustanemo
od uobiajenih staza koje vode kroz dolinu jer su one bile zakrene rastinjem i
neprohodne za nae tovarne ivotinje. Valjalo je ii preko visoravni i traiti
najpogodniji prolaz u datim okolnostima.
To opasno putovanje danas mi izgleda kao groteskna epizoda. Tek to smo napustili
uruenu, moj brazilski kolega primetio je odsustvo ena i dece: pratili su nas samo
mukarci naoruani lukovima i strelama. U putopisnoj literaturi ta okolnost najavljuje
skori napad. Ili smo, dakle, s pomeanim oseanjima, opipavajui s vremena na
vreme svoje revolvere smit i veson (nai pratioci su izgovarali emit veton) i
karabine. Uzaludno strahovanje: oko podneva smo se sreli sa ostatkom druine koji je
poglavica poslao napred znajui da nae mazge idu bre od ena koje tegle koare i
maliane.
Meutim, malo kasnije Indijanci su zalutali; nova putanja nije bila tako jednostavna
kao to su zamiljali. Predvee smo morali da se zaustavimo u ikari; uvereni da e
biti divljai, uroenici su raunali na nae karabine i nisu poneli nikakvu hranu, a mi
smo imali samo pomone zalihe koje nisu bile dovoljne za sve. Stado srna koje je
paslo kraj jednog izvora razbealo se im smo se pribliili. Sutradan ujutru zavladalo
je opte i neprikriveno nezadovoljstvo upereno na poglavicu koga su smatrali krivim
za na dogovor. Umesto da krenu u lov ili sakupljanje, svi su odluili da poleu u
hladovinu zaklona i da reavanje problema prepuste poglavici. On je nestao zajedno s
jednom od svojih ena; predvee smo ih videli kako se vraaju s tekim koarama
punim skakavaca koje su sakupljali itav dan. Iako pateta od skakavaca nije na

203
velikoj ceni, svi su jeli sa apetitom i dobro raspoloenje se vratilo. Sutradan smo
nastavili put.
Najzad smo stigli na mesto sastanka. To je bila peana terasa nad rekom, oiviena
drveem meu kojim su se uurili urodeniki vrtovi. Grupe Indijanaca pristizale su
u razmacima. Predvee se tu nalazilo sedamdeset pet osoba iz sedamnaest porodica i
grupa rasporeenih u trinaest zaklona jedva neto vrih od onih u logorima.
Objasnili su mi da se u vreme kia svi oni zbiju u pet okruglih koliba koje su
sagraene tako da mogu potrajati nekoliko meseci. Reklo bi se da mnogi od tih
uroenika nikad pre nisu videli belca; njihova namrgoenost i oigledna poglaviina
nervoza svedoili su o tome da ih je on naterao da dou. Nismo bili spokojni, a nisu ni
Indijanci; sputala se hladna no; kako nije bilo stabala izmeu kojih bismo razapeli
mree, morali smo da se opruimo po zemlji na nambikvarski nain. Niko nije
spavao. Proveli smo no utivo nadgledajui jedni druge.
Izgledalo je prilino nerazborito nastavljati tu pustolovinu. Nagovarao sam poglavicu
da bez odlaganja obavimo razmenu. Tada se zbio neobian dogaaj koji me primorava
da se vratim malo unazad. Jasno nam jeda Nambikvarene znaju da piu; ali oni i ne
crtaju, ako se izuzmu takice, crtei ili cikcak linije na tikvama. Kao i kod Kaduvea,
podelio sam listove papira i olovke s kojima oni u poetku nisu nita radili; a onda
sam jednog dana primetio da svi na papiru iscrtavaju vodoravne talasaste linije. ta su
eleli da urade? To je bilo oigledno: pisali su ili, tanije, pokuavali su da se slue
olovkama na isti nain kao i ja jer drugi nisu znali, poto jo nisam pokuao da ih
razonodim crteima. Veina se na tome i zaustavila, ali je poglavica bio dalekovidiji.
On je, nesumnjivo, jedini shvatio smisao pisanja. Zatraio je od mene jedan notes, pa
smo tako bili jednako opremljeni tokom zajednikog rada. Nije mi vie usmeno
saoptavao obavetenja koja sam traio, ve je na svom papiru iscrtavao vijugave
linije i pokazivao mi ih kao da treba da proitam odgovor. On je napola verovao
svojoj komediji; svaki put kad bi njegova ruka dovrila neku liniju, on bi se u nju
upiljio kao da oekuje da odatle izbije neko znaenje, a onda bi mu se na licu
ocrtavalo uvek isto razoaranje. Ali, on to nije hteo da prizna; preutno smo se
dogovorili da njegove vrljotine imaju neko znaenje koje ja treba da odgonetnem;
zatim bi usledio njegov usmeni komentar tako da nisam morao da traim neophodna
razjanjenja.
Tek to je sakupio sve svoje ljude, poglavica je izvadio iz jedne koare list papira
pokriven vijugavim linijama i vesto zastajkujui pretvarao se da ita i spisak predmeta
koje moram da dam za primljene poklone: ovome za luk i strelu jedan kasapski no;
onome od koga sam dobio ogrlice perle... Ta lakrdija se otegla itava dva sata. ta je
oekivao? Moda je hteo da prevari i samog sebe; ali, pre bi se reklo da je eleo da
zadivi svoje drugove, da ih uveri da se roba razmenjuje njegovim posredovanjem, da
je postao saveznik belog oveka i da uestvuje u njegovim tajnama. urilo nam se da
odemo jer nam je bilo jasno da e najopasniji trenutak biti onaj kad sve divote koja

204
sam doneo preu u njihove ruke. Pored toga, nisam eleo da produbljujem taj
dogaaj, te smo krenuli na put, i dalje sa Indijancima kao vodiima.
Boravak je, dakle, propao, a mistifikacija ije sam orue bio stvorila je razdraljivu
atmosferu; tavie, moja mazga je imala vale i patila od bolova u gubici. Nestrpljivo
je hrlila napred i naglo zastajala; neprestano sam se s njom natezao. Tako nisam ni
opazio da sam se odvojio od ostalih i zalutao u ikari.
ta da radim? Odluio sam da postupim kao u knjigama i da hicem iz puke upozorim
svoju druinu. Sjahao sam i opalio. Nita. Posle drugog hica uinilo mi se da ujem
odgovor. Ispalio sam i trei, koji je uplaio mazgu tako da se kasom dala u beg i
zaustavila tek na prilinoj udaljenosti.
Promiljeno sam se oslobodio oruja i fotografskog aparata poloivi ih pod jedno
drvo iji sam poloaj upamtio. Zatim sam pojurio za mazgom; imao sam utisak da se
smirila. Dozvolila mi je da joj se pribliim, ali kad sam pruio ruku da uhvatim
dizgine, ponovo je pobegla. Ponavljajui to nekoliko puta, odvukla me je prilino
daleko. Obuzet oajanjem, skoih i obema rukama je epah za rep. Taj neobian
postupak iznenadi ivotinju te ona odustade od daljeg beanja. Popeh se u sedlo i
krenuh da pokupim svoje stvari. Ali, toliko smo se vrteli dok sam je hvatao da nisam
uspeo da ih naem.
Obeshrabren tim gubitkom pokuah da naem svoju druinu. Ni mazga ni ja nismo
imali pojma kuda je otila. as bih mazgu terao u jednom pravcu, as bih poputao
dizgine i ona je poinjala da se vrti u krug. Sunce se sputalo na obzorje, nisam imao
nikakvog oruja i oekivao sam da e me svakog asa zasuti kia strela. Moda nisam
bio prvi koji je prodro u to neprijateljsko podruje, ali moji prethodnici se iz njega
nisu vratili; ako sebe i zanemarim, moja mazga bila je vrlo poeljan plen ljudima koji
nisu imali bogzna ta da stave u usta. Muen tim crnim mislima ekao sam zalazak
sunca; sreom, imao sam ibica, pa sam naumio da zapalim ikaru. Malo pre no to
sam se na to reio zauo sam glasove: dvojica Nambikvara vratili su se kad su
primetili da me nema i od podneva su pratili moj trag; pronalaenje mojih stvari za
njih je bila deja igra. No se ve bila spustila kad smo stigli u logor gde je ekala
itava druina.
Uznemiren tim smenim dogaajem loe sam spavao i zavaravao sam nesanicu
priseajui se prizora razmene. Pisanje se, dakle, pojavilo meu Nambikvarama, ali
ne, kao to bi se moglo pomisliti, kao rezultat napornog uenja. Njegov simbol je
usvojen, i to vie kao socioloko nego kao intelektualno otkrie, ali je njegova
realnost ostala nepoznata. Nije bilo posredi saznavanje, pamenje ili razumevanje, ve
uveavanje ugleda i autoriteta nekog pojedinca ili funkcije na raun nekog drugog.
Uroenik koji se jo nalazio u kamenom dobu naslutio je da to znaajno sredstvo
razumevanja, iji smisao nije shvatio, moe da iskoristi za druge svrhe. Na kraju
krajeva, tokom vie hiljada godina, a u nekim delovima sveta ak i danas, pismenost
postoji kao drutvena institucija kojom ogromna veina lanova drutva ne zna da se

205
slui. Sela koja sam obiao po brdima Citagonga ili istonog Pakistana bila su
nastanjena nepismenima; svako od njih je, meutim, imalo svog pisara koji je
obavljao poslove za pojedince i zajednicu. Svi su poznavali pismo i sluili se njime po
potrebi, ali nekako spolja, kao s kakvim stranim posrednikom s kojim saobraaju
usmenim putem. A pisar je retko inovnik ili slubenik zajednice: njegovo znanje prati
mo, u tolikoj meri da su funkcije pisara i lihvara esto objedinjene u istoj osobi, ne
samo zato to mu je potrebno da zna da ita i pie kako bi obavljao svoj posao ve i
zato to na taj nain dvostruko dri druge u aci.
Pismenost je udna stvar. Moglo bi se pomisliti da je njena pojava neminovno
izazvala duboke promene u uslovima ivota itavog oveanstva i da je priroda tih
promena pre svega intelektualna. Posedovanje pisma udesno uveava sposobnost
ljudi da sauvaju saznanja. Lako bismo mogli da ga zamislimo kao vetako pamenje
iji razvoj neminovno prati jasnija svest o prolosti, a time i vea sposobnost da se
organizuju sadanjost i budunost. Poto su odbaena sva velika merila za
razlikovanje varvarstva od civilizacije, eleli bismo da zadrimo barem ovo: narodi s
pismom i narodi bez pisma; jedni kadri da gomilaju ranija dostignua i da sve bre
napreduju ka cilju koji su sebi postavili; drugi, nesposobni da sauvaju prolost izvan
granice do koje dopire pamenje pojedinca, lako mogu ostati zatoenici jedne
promenljive istorije kojoj e uvek nedostajati poreklo i trajna svest o zadatom
projektu.
Meutim, nita od onoga to znamo o pismenosti i o njenoj ulozi u evoluciji ne
opravdava takvo verovanje. Jedna od najkreativnijih faza u istoriji oveanstva pada u
vreme pojave neolita: ona je zasluna za razvoj poljoprivrede, pripitomljavanje
ivotinja i druge vetine. Da bi se to postiglo bile je potrebno da, tokom vie
milenijuma, male ljudske zajednice posmatraju, eksperimentiu i prenose plodove
svojih razmiljanja. O nepokolebljivosti i kontinuitetu tog ogromnog poduhvata
svedoi njegov uspeh; a pismo tad jo nije bilo poznato. Ako se ono pojavilo u
etvrtom ili treem milenijumu pre nae ere, u njemu treba videti udaljenu (i
nesumnjivo indirektnu) posledicu neolitske revolucije, a ne njen uslov. S kojim
velikim otkriem je ono povezano? Na polju tehnike ne moemo navesti nita osim
arhitekture. Ali egipatska ili sumerska arhitektura nisu bile savrenije od graevina
nekih Amerikanaca koji nisu poznavali pismo u trenutku otkria Amerike. I obrnuto,
od pojave pisma do roenja moderne nauke, zapadni svet je proiveo razdoblje od oko
pet hiljada godina u kojem su se saznanja vie rasplinjavala nego to su se izotravala.
esto je uoavano da izmeu naina ivota nekog grkog ili rimskog graanina i
naina ivota evropskog graanina iz XVIII veka nema velike razlike. oveanstvo je
u neolitu napravilo divovske korake bez pomoi pisma, dok su istorijske civilizacije
zapada, koje su ga poznavale, dugo tapkale u mestu. Naravno, bez pisma bi se teko
mogli zamisliti procvat koji je nauka doivela u XIX i XX veku. Ali, ono je samo
nuan, ne i dovoljan uslov takvog razvoja.

206
Ako elimo da dovedemo u vezu pojavu pisma i neke osobene crte civilizacije,
potrebno je da tragamo u drugom pravcu. Jedina pojava koja je verno pratila pismo
jeste osnivanje gradova i carstava, to jest uklapanje znatnog broja pojedinaca u
politiki sistem i njihova hijerarhizacija u kaste i klase. Takva je, u svakom sluaju,
tipina evolucija kakvu vidimo od Egipta do Kine u trenutku pojavljivanja pisma:
izgleda da je ono najpre potpomoglo izrabljivanje ljudi a tek potom njihovo
prosvetljenje. To izrabljivanje, koje je omoguavalo da se hiljade ljudi okupe i prisile
na tegoban rad, bolje objanjava nastajanje arhitekture nego ona neposredna veza koju
smo malopre pomenuli. Ako je moja pretpostavka tana, treba priznati da je osnovna
funkcija pisane komunikacije olakavanje porobljavanja. Upotreba pisma za
bezinteresne ciljeve, za postizanje intelektualnih i estetskih zadovoljstava, sekundarni
je rezultat, ak i ako pretpostavimo da se ona najee ne svodi na sredstvo
podupiranja, opravdavanja ili prikrivanja njegove osnovne upotrebe.
To pravilo, meutim, ima nekih izuzetaka: uroenika Afrika imala je carstva koja su
okupljala vie stotina hiljada podanika; u prekolumbovskoj Americi, carstvo Inka
sainjavalo je vie miliona ljudi. Ali, ti pokuaji su na oba kontinenta bili kratkoveni.
Znamo da je carstvo Inka osnovano negde oko XII veka; Pisarovi vojnici ga izvesno
ne bi tako lako savladali da ga, tri veka kasnije, nisu zatekli u potpunom rasulu.
Koliko god malo poznavali istoriju Afrike, nasluujemo da je tamo postojalo slino
stanje: velike politike formacije raale su se i nestajale u razmaku od nekoliko
desetina godina. Mogue je, dakle, da ti primeri ne protivree hipotezi, ve je
potvruju. Ako pismo nije bilo dovoljno za uvrivanje saznanja, ono je, po svemu
sudei, bilo neophodno zajaanje dominacije. Uzmimo jedan blii primer: sistematsko
nastojanje evropskih drava da se uvede obavezno kolovanje tokom XIX veka ide
ukorak sa irenjem vojne obaveze i proleterizacije. Tako se borba protiv nepismenosti
stapa sa veom kontrolom Vlasti nad njenim graanima. Naime, tek kad svi znaju da
itaju, Vlast moe da kae: svako mora poznavati zakon.
Poduhvat je preao s nacionalnog na internacionalni plan zahvaljujui saradnji meu
mladim dravama suoenim s problemima kakve smo mi imali pre sto-dvesta
godina i meunarodnom drutvu bogataa, uznemirenom opasnou koju bi za
njegovu stabilnost mogle predstavljati reakcije naroda nesposobnog da preko pisane
rei usvaja miljenja izraena formulama koje se mogu prilagoditi svakoj prilici i da
se podvrgne naporima izgradnje. Poto su mu znanja nagomilana u bibliotekama
postala pristupana, narod je bio izloen laima koje su tampana dokumenta irila u
jo veim razmerama. Nema sumnje, kocke su baene. Ali, u mom nambikvarskom
selu pametne glave su, ipak, bile mudrije. Oni koji su se razili sa svojim poglavicom
kad je ovaj zaigrao na kartu civilizacije (nakon moje posete napustila ga je veina
njegovih ljudi) naslutili su da pismo kod njih prodire ruku pod ruku s pokvarenou.
Povukli su se dublje u ikaru i na taj nain sauvali od napasti. Ipak, pronicljivost
njihovog poglavice koji je odmah uoio kako bi mu pismo moglo pomoi da ojaa
svoju mo, i koji je prozreo temelj te institucije iako nije znao njom da se slui,

207
zavreuje nae divljenje. U isti mah, ta epizoda me je navela da obratim panju na
jedan novi aspekt nambikvarskog ivota, to jest na politike odnose izmeu
pojedinaca i grupa. Uskoro u se nai u prilici da ih posmatram na neposredniji nain.
Tokom naeg boravka u Utijaritiju meu uroenicima je izbila epidemija gnojne upale
oiju. Sve ih je zahvatila infekcija izazvana gonokokama, praena strahovitim
bolovima, a bolest je ponekad dovodila do trajnog slepila. Vie dana druina je bila
potpuno nepokretna. Uroenici su se leili vodom u koju su potapali koru nekog
drveta i koju su zatim kapali u oi pomou lista zavijenog kao fiek. Bolest se
proirila i na nau grupu: najpre je zahvatila moju enu koja je uetsvovala u svim
ranijim pohodima prouavajui materijalnu kulturu; tako je teko obolela da smo
morali da je evakuiemo; a zatim je to snalo i veinu mukaraca iz grupe i mog
brazilskog kolegu. Stanje je ubrzo postalo takvo da nismo mogli ii dalje; glavninu
ljudstva ostavio sam da se odmori uz naeg lekara koji je pruao neophodnu pomo, a
ja sam se s dva mukarca i nekoliko ivotinja uputio ka stanici Kampos Novos jer
nam je reeno da u njenoj blizini ima nekoliko grupa uroenika. Proveo sam petnaest
dana u poludokolici koju sam ispunio branjem nedozrelih plodova u jednom vonjaku
preputenom divljini: gojava, iji opori miris i zrnasto tkivo zaostaju za mirisom, i
indijskih oraha, arenih poput papagaja, ije suvo jezgro sadri u svojim sunerastim
elijama vrlo ukusan sok koji skuplja usta; za hranu je bilo dovoljno otii do umarka
udaljenog od logora nekoliko stotina metara; tu su se u zoru uvek mogle nai golubice
koje su bile lak plen. U Kampos Novosu sreo sam dve grupe pridole sa severa u nadi
da e od mene dobiti poklone.
One su bile jednako neprijateljski raspoloene jedna prema drugoj kao i prema meni.
Svi su odmah zatraili poklone kao neto to se samo po sebi razume i za ta ne treba
moliti. Prvih dana se tu nalazila samo jedna grupa i jedan uroenik iz Utijaritija, koji
je krenuo pre mene. Da li je on pokazao preveliko zanimanje za jednu od ena iz te
grupe? Verujem da je bilo tako. Odnosi izmeu stranaca i njihovog gosta vrlo brzo su
se pokvarili, te je on poeo da dolazi u moj logor traei srdaniju atmosferu i hranu.
To je odmah primeeno; jednog dana kad je poao u lov, posetila su me etvorica
uroenika koji su bili neka vrsta delegacije. Preteim tonom su zatraili od mene da
umeam neku vrstu otrova u hranu mog posetioca; doneli su sve to je za to bilo
potrebno: etiri cevice povezane pamunim koncem i ispunjene sivkastim prahom.
Uznemirili se: ako glatko odbijem, izloiu se neprijateljstvu itave grupe ije su
zloinake namere bile oigledne. Odluio sam, dakle, da se pravim da je moje znanje
njihovog jezika jo slabije no to je uistinu bilo i da nita ne razumem. Posle vie
pokuaja i neumornog ponavljanja da je moj tienik, kakore, vrlo zao, i da ga valja
to pre ukloniti, delegacija se povukla ne krijui nezadovoljstvo. Upozorio sam ga i on
je odmah iezao; ponovo sam ga video tek posle vie meseci, kad sam se vratio u to
podruje.
Sreom, sutradan je pristigla druga grupa i uroenici su svoja neprijateljska oseanja
upravili ka njoj. Susret se odigrao u mom logoru, koji je bio, u isti mah, neutralan

208
teren i odredite svih tih kretanja. Naao sam se, dakle, u idealnom poloaju za
posmatranje. Mukarci su doli sami; ubrzo je meu poglavicama otpoeo dugaak
razgovor koji mi je izgledao kao nizanje naizmeninih monologa izgovorenih
cmizdravim nazalnim tonom kakav ranije nisam uo. Jako smo ljuti! Vi ste nai
neprijatelji!, tuili su se jedni; na to su drugi odgovarali otprilike ovako: Mi nismo
ljuti! Mi smo vaa braa! Mi smo prijatelji! Prijatelji! Moemo da se sporazumemo!
itd. Kad se zavrila ta razmena provokacija i negodovanja, podignut je zajedniki
logor pored moga. Posle nekoliko pesama i plesova tokom kojih je svaka od grupa
potcenjivaki govorila o svom izvoenju poredei ga sa izvoenjem one druge
Tamainde dobro pevaju! Mi pevamo ravo!" prepirka je ponovo otpoela i ubrzo se
opet govorilo povienim tonom. No jo nije bila mnogo odmakla kad svae izmeane
s pevanjem preoe u nepodnoljivu dreku ije znaenje nisam shvatao. Mogli su se
videti pretei pokreti, tu i tamo je izbijala tua, a neki uroenici su posredovali
pokuavajui da izmire zavaene strane. Sve pretnje su se svodile na pokrete koji su
se ticali seksualnih delova tela. Jedan Nambikvara je iskazao svoje neprijateljstvo
tako to je obema rukama dohvatio ud i uperio ga na protivnika. Tim pokretom je
najavio napad, kao da je hteo da mu otkine kianku od buritijeve slame prikaenu za
pojas iznad polnih organa. Oni su skriveni slamom i cilj borbe je skidanje slame.
To je isto simbolian in jer je pokriva mukog uda tako mali i napravljen od tako
krhkog materijala da ne prua zatitu, pa ak i ne sakriva polne organe. Pored toga,
borac nastoji da se doepa protivnikovog luka i strela i da ih stavi podalje od njega.
Tokom svih tih radnji uroenici su krajnje napeti, kao da se nalaze u stanju estokog
uzdranog besa. arke se na kraju izrode u opti sukob; meutim, ovog puta su se
stiale u zoru. I dalje oigledno razdraeni, protivnici su se uzajamno opipavali
nimalo nenim pokretima, dodirivali naunice, pamune narukvice, male perjane
ukrase i brzo mrmljali: Daj...daj...vidi...ovo je lepo!, dok se vlasnik protivio: To je
runo... staro... pocepano!...
Taj pregled pomirenja oznaava kraj sukoba. Njime, zapravo, zapoinje drukiji
odnos meu grupama: trgovinska razmena. Koliko god da je oskudna materijalna
kultura Nambikvara, proizvodi rukotvorina neke druge grupe na visokoj su ceni.
Istonjacima su potrebni grnarija i semenje; severnjaci smatraju da njihovi juniji
susedi prave naroito dragocene ogrlice. Zbog toga se susret dveju grupa, ako ne doe
do ozbiljne kavge, zavrava nizom uzajamnih poklona; sukob ustupa mesto trgovini.
Istini za volju, razmene se nisu mogle lako uoiti; sutradan nakon svae svako se
bavio svojim poslom i predmeti ili proizvodi su prelazili iz jednih ruku u druge na
takav nain da darodavac nije nikakvim posebnim pokretom pokazivao da poklanja i
da primalac nije obraao nikakvu panju na tek steeno dobro. Tako su razmenjeni
oljuten pamuk i klupka konca; komadi voska i smole; zameeni uruku; koljke,
naunice, narukvice i ogrlice; duvan i seme; perje i bambusove daice od kojih se
prave vrhovi strela; klupka palminih vlakana, bodlje bodljikavog praseta; itavi lonci

209
ili komadi keramike; tikve. To tajanstveno kruenje robe trajalo je pola dana, a potom
su se grupe razdvojile i svaka je otila svojim putem.
Nambikvara se oslanja na velikodunost svog partnera. Pomisao da se moe
procenjivati, raspravljati ili cenjkati, zahtevati ili naplaivati potpuno im je strana.
Obeao sam jednom uroeniku da u mu dati ma za klanje stoke ako odnese moju
poruku do jedne oblinje grupe. Kad se vratio, zaboravio sam da mu odmah dam
dogovorenu nagradu jer sam pretpostavljao da e doi da je zatrai. Nije doao;
sutradan sam ga potraio, ali nisam uspeo da ga naem; otiao je vrlo ljut, kako su mi
rekli njegovi drugovi, i vie ga nisam video. Trebalo je da predam poklon nekom
drugom uroeniku. Zato ne treba da nas udi kad se, po obavljenoj razmeni, jedna od
grupa povue nezadovoljna svojim delom i nedeljama ili mesecima gomila
ozlojeenost pravei popis onoga to je dobila i priseajui se poklona koje je dala.
Vrlo esto rat izbija upravo zbog toga; postoje, naravno, i drugi povodi, na primer
ubistvo, otmica ene i osveta za takve inove; ali izgleda da se grupa ne smatra
kolektivno obaveznom da se osveti za tetu nanetu nekom od svojih lanova. Ipak,
zbog neprijateljstva koje vlada meu grupama ti povodi se rado koriste, naroito onda
kad se grupa osea jakom. Odluku i optube saoptava neki od ratnika istim onim
tonom i stilom kojim su se dve grupe perepirale kad su se srele: Hej! Doite! Hajde!
Ljut sam! Jako sam ljut! Strele! Velike strele!.
Okieni posebnim ukrasima: ubama od slame buritija s crvenim prugama, kapama od
jaguarove koe, mukarci se okupljaju pod vodstvom poglavice i igraju. Na redu je
obred proricanja; poglavica ili arobnjak kad ga grupa ima sakriva jednu strelu
negde u ikari. Sutradan se kree u potragu za njom. Ako je strela umrljana krvlju, ii
e se u rat, ako nije, odustae se. Mnogi tako zapoeti pohodi zavravaju se na
nekoliko kilometara od logora: uzbuenje i oduevljenje splasnu i eta se vraa. Neki
se, pak, zavre krvoproliem. Nambikvare napadaju u zoru poto razmeste zasede po
ikari. Znak za napad se prenosi od jednog do drugog pitaljkom koju uroenici nose
na traci oko vrata. Taj instrument se sastoji od dve bambusove cevice spojene
pamunim koncem, a njegov zvuk podraava zrikavca; zbog toga on nosi ime tog
insekta. Ratnike strele su iste kao i one koje se obino koriste u lovu na velike
ivotinje, jedino im se vrh naree tako da lii na zupce testere. Ne upotrebljavaju se
strele umoene u kurare, koje se redovno koriste u lovu. Pogoeni protivnik bi mogao
iupati strelu pre nego to se otrov razlije.

XXIX

210

Mukarci, ene, poglavice

Dalje od Kampos Novosa, stanica Viljena na najvioj taki visoravni sastojala se
1938. godine od nekoliko koliba okruenih krevinom dugakom i irokom nekoliko
stotina metara koja je obeleavala mesto gde je (po zamisli graditelja linije) trebalo da
se izgradi ikago Mato-Grosa. Izgleda da se tu sad nalazi vojni aerodrom; u moje
vreme stanovnitvo su inile dve porodice koje su ve osam godina ivele bez
ikakvog snabdevanjai koje su, kako sam ve ispriao, jedva uspevale da se odre u
biolokoj ravnotei zahvaljujui malom stadu srna.
Tu sam sreo dve nove grupe; jedna se sastojala od osamnaest osoba i govorila
dijalektom bliskim onom koji sam poinjao da razumem, dok se druga trideset i
etiri osobe sluila meni nepoznatim jezikom, te nisam uspeo da je identifikujem.
Na elu svake grupe bio je poglavica; u prvoj je on, izgleda, imao isto svetovne
nadlenosti, dok se za drugog pokazalo da je nekakav vra. Vea grupa nazivala se
Sabane, a manja Tarunde.
One su se razlikovale samo po jeziku: uroenici su imali istu fiziku grau i kulturu,
to sam ustanovio ve u Kampos Novosu; ali, ove dve grupe iz Viljene nisu jedna
prema drugoj pokazivale neprijateljstvo, ve su, naprotiv, ivele u dobrim odnosima.
Iako su imale zasebne logorske vatre, putovale su zajedno, logorovale jedna pored
druge i izgledalo je da su ujedinile svoje sudbine. Neobian savez kad imamo u vidu
da ti uroenici nisu govorili istim jezikom i da su poglavice mogle da se
sporazumevaju samo posredstvom dve-tri osobe iz svake grupe koje su sluile kao
prevodioci.
Grupe su se, po svemu sudei, nedavno zdruile. Ve sam rekao da su izmeu 1907. i
1930. godine epidemije izazvane dolaskom belaca desetkovale Indijance. Zbog toga
su se mnoge grupe tako smanjile da vie nisu bile u stanju da vode samostalan ivot.
U Kampos Novosu primetio sam unutranje razdore nambikvarskog drutva, video
sam kako deluju sile razjedinjavanja. U Viljeni sam, naprotiv, prisustvovao pokuaju
ujedinjenja. Naime, bilo je sasvim jasno da su uroenici s kojima sam logorovao
postupali vrlo smiljeno. Svi mukarci iz jedne grupe zvali su ene iz druge grupe
sestrama, a ove njih braom. Mukarci su jedni druge oslovljavali, svako na svom
jeziku, imenom koje oznaava srodnika ukrtenog tipa i koje bismo mi preveli reju
zet. S obzirom na nambikvarska brana pravila, to je svu decu jedne grupe stavljalo
u poloaj potencijalnih suprunika dece druge grupe. Zahvaljujui takvom
sklapanju brakova dve grupe su se mogle stopiti ve u sledeoj generaciji.
Ali, bilo je jo prepreka na tom putu. U okolini je kruila trea grupa, neprijateljski
raspoloena prema Tarundama; ponekad su se mogle videti njene logorske vatre i
nikad se nije znalo ta e iz toga proizai. Kako sam pomalo razumeo dijalekt
Tarunda, a nimalo Sabana, vie sam se pribliio toj grupi; druga, s kojom nisam
mogao da se sporazumevam, ukazivala mi je manje poverenja. Nemam, dakle, prava

211
da iznosim njeno gledite. U svakom sluaju, Tarunde nisu bili sigurni da su njihovi
prijatelji stupili u savez bez zadnjih misli. Plaili su se tree grupe, a jo vie su se
pribojavali da e Sabane iznenada prei u protivniki tabor.
Jedan udan dogaaj ubrzo je pokazao da njihov strah nije bio neosnovan. Jednog
jutra kad su mukarci krenuli u lov, poglavica Sabana nije se vratio u uobiajeno
vreme. Niko ga toga dana nije video. Pala je no i oko devet ili deset sati u logoru je
zavladalo zaprepaenje, naroito u domainstvu iezlog poglavice, gde su njegove
dve ene i dete zagrljeni unapred oplakivali smrt mua i oca. U tom trenutku odluio
sam da u pratnji nekoliko uroenika obiem okolinu. Posle jedva dvesta metara hoda
nali smo svog oveka; uao je i drhtao u mraku, potpuno go, to jest bez ogrlice,
narukvica, naunica i trake oko bedara; pri svetlosti moje baterijske lampe videli smo
njegovo alosno i iskrivljeno lice. Nije se protivio kad smo ga podigli i poveli u logor
pridravajui ga ispod miica; tu je sedeo tako nem i utuen da niko nije mogao da
ostane ravnoduan.
Njegovi zabrinuti drugovi jedva su mu iupali priu o tome ta ga je snalo. Objasnio
je da ga je grom, koji Nambikvare zovu anion (istog dana sruila se i oluja, vesnik
kine sezone) odbacio kroz vazduh dvadeset pet kilometara od logora (do Rio
Ananasa), otrgao mu sve ukrase i zatim ga istim putem vratio i spustio tamo gde smo
ga nali. Svi su se uspavali komentariui taj dogaaj, a sutradan ujutru je poglavica
Sabana ne samo povratio svoje uobiajeno dobro raspoloenje, ve je naao i sve
svoje ukrase; niti se iko tome udio, niti je on ita objanjavao. Narednih dana je
meu Tarundama poela da krui sasvim drukija verzija dogaaja. Oni su mislili da
je poglavica, pod izgovorom da je imao posla s onim svetom, stupio u pregovore sa
Indijancima koji su logorovali u blizini. Ta nagaanja, uostalom, nisu dalje razvijali i
javno je prihvaena zvanina verzija. Ipak, u privatnim razgovorima poglavica nije
uspevao da prikrije svoje brige. Obe grupe su nas ubrzo napustile, pa nikad nisam
saznao kraj prie.
Taj dogaaj, zajedno s prethodnim zapaanjima, naveo me je na razmiljanje o prirodi
nambikvarskih druina i o politikom uticaju poglavica na ostale lanove grupe.
Nema krhkije i efemernije drutvene strukture od nambikvarske grupe. Ako se
poglavica pokae suvie zahtevnim, ako trai previe ena za sebe ili ako u vreme
oskudice nije sposoban da rei problem ishrane, izbice nezadovoljstvo. Pojedinci ili
itave porodice odvojie se od grupe i pridruiti se nekoj drugoj koja uiva bolji glas.
Mogue je da ta grupa ima vie hrane zahvaljujui tome to je otkrila nove terene za
lov ili sakupljanje; ili da ima mnogo ukrasa i orua zahvaljujui trgovini sa susednim
grupama, ili ak da je postala monija nakon nekog pobednikog pohoda. Doi e dan
kad e se poglavica nai na elu grupe koja je premalena da bi se izborila sa
svakodnevnim tekoama i da bi zatitila svoje ene od stranaca. U tom sluaju, ostaje
mu samo jedan izlaz: da se odrekne svoje uloge i da se s preostalim drugovima
pridrui nekoj srenijoj grupi. Vidimo, dakle, da je nambikvarska drutvena struktura
nepostojana. Grupa se stvara i raspruje, uveava se i nestaje. Njen sastav, brojno

212
stanje i raspodela mogu se potpuno promeniti za samo nekoliko meseci. Politike
spletke u unutranjosti grupe i sukobi meu susednim grupama nameu tim
promenama svoj ritam, a ugled i propadanje pojedinaca i zajednica esto se smenjuju
na neoekivan nain.
Na kojoj osnovi se zbiva raspodela u grupe? Sa ekonomskog stanovita, oskudnost
prirodnih izvora i velika povrina koja je neophodna za prehranjivanje pojedinca u
nomadskom razdoblju gotovo nuno iziskuju rasprivanje u manje grupe. Nije teko
otkriti zato se ono dogaa, ve kako. U prvobitnoj grupi neki mukarci su priznati
kao poglavice: oni ine jezgro grupe. Znaaj grupe i njena manje ili vie postojana
osobenost u datom razdoblju zavise od umenosti poglavica da sauvaju svoj ugled i
poboljaju svoj poloaj. Politika mo ne proizlazi iz potreba zajednice; sama grupa
prima osobine potencijalnog poglavice oblik, obim, pa ak i poreklo.
Dobro sam upoznao dvojicu poglavica: onog iz Utjaritija, ija se grupa zvala
Vakletosu, i tarundskog. Prvi je bio izrazito pametan, svestan svojih odgovornosti,
aktivan i domiljat. Umeo je da predvidi posledice jedne nove situacije; smislio je
plan puta prilagoen mojim potrebama i objanjavao ga crtajui u pesku geografsku
kartu kad bi se ukazala potreba. Kad smo doli u njegovo selo zatekli smo koeve za
vezivanje stoke: po njegovom nareenju postavili su ih ljudi koje je poslao ispred nas,
iako to nisam zatraio.
Njegova obavetenja su dragocena; razume probleme, uoava tekoe i zanima se za
rad; ali, kad se posveuje svojim dunostima, itave dane provodi u lovu, izvianju i
pregledanju stabala sa zrnevljem ili zrelim plodovima. S druge strane, njegove ene
ga esto pozivaju na ljubavne igre i on im se rado preputa.
Sve u svemu, njegovo dranje odaje logiku i povezanost namera kakve se retko sreu
kod prilino nepostojanih i udljivih Nambikvara. Uprkos tekim uslovima ivota i
smenim sredstvima kojima raspolae, on je valjan organizator, usamljen u svojoj
odgovornosti za sudbinu grupe koju vodi umeno i pomalo lukavo.
Tarundski poglavica koji je, kao i njegov kolega, imao tridesetak godina, bio je
jednako inteligentan, ali na drukiji nain. Poglavica grupe Vakletosu izgledao mi je
kao razborita i domiljata osoba koja uvek prevre po glavi neke politike
kombinacije. Tarundski poglavica nije bio ovek od dela, ve pre sklon razmiljanju,
obdaren zavodljivim i pesnikim duhom i veoma osetljiv. Bio je svestan propadanja
svog naroda i zbog toga su njegove izjave odisale melanholijom: Nekad sam to i ja
radio; sad je svreno..., rekao mi je priseajui se srenijih dana kad se njegova grupa
nije sastojala od aice ljudi nesposobnih da ouvaju svoje obiaje, ve od vie stotina
lanova vernih svim tradicijama nambikvarske kulture. Njegova radoznalost za nae
obiaje i one koje sam video u drugim plemenima nimalo ne zaostaje za mojom. S
njim etnografski rad nikad nije jednostran: on ga shvata kao razmenu obavetenja i
rado slua sve to imam da mu saoptim. ak esto od mene trai i briljivo uva
crtee koji predstavljaju perjane ukrase, ukrase za glavu i oruje, koje sam video kod

213
susednih i udaljenih plemena. Je li on gajio nadu da e, zahvaljujui tim
obavetenjima, poboljati materijalnu i intelektualnu imovinu svoje grupe? Mogue
je, premda ga njegova sanjarska priroda nije podsticala da neto od toga i ostvari.
Ipak, jednog dana kad sam se raspitivao o Panovoj fruli u elji da proverim
rasprostranjenost tog instrumenta, odgovorio mi je da je nikad nije video, ali bi eleo
da mu je nacrtam. Upravljajui se prema mojoj skici, uspeo je da napravi grub, ali
upotrebljiv instrument.
Izuzetne sposobnosti dvojice poglavica zadovoljavale su uslove njihovog zvanja.
Kod Nambikvara politika mo nije nasledna. Kad neki poglavica ostari, razboli se ili
se oseti nesposobnim da i dalje vri svoje teke dunosti, sam izabere svog
naslednika: Ovaj e biti poglavica... Meutim, ta autokratska mo vie je prividna
nego stvarna. Kasnije emo videti koliko je slabaan autoritet poglavice; u tom
sluaju, kao i u svim drugim, konanoj odluci prethodi ispitivanje javnog mnenja:
imenovani naslednik uiva podrku veine. Ali, izbor novog poglavice ne odreuju
samo elja i veto grupe; sa njim mora da je saglasan i predloeni. Neretko se dogaa
da ovaj odbije ponueni poloaj: Neu da budem poglavica. Tada valja ponovo
birati. Izgleda da vlast nije predmet estokog suparnitva; poglavice koje sam
poznavao vie su se alile na teko breme dunosti i na svoje mnoge odgovornosti
nego to su na njih bile ponosne. ta su privilegije, a ta dunosti poglavice?
Kad je oko 1560. godine Montenj u Ruanu sreo tri brazilska Indijanca koje je doveo
neki moreplovac, pitao je jednog od njih kakve privilegije ima polavica (ili, kako je
on rekao, kralj) u njegovoj zemlji; uroenik, i sam poglavica, odgovorio je: ima
pravo da prvi poe u borbu. U uvenom poglavlju Ogleda, Montenj se divi tim
gordim reima. Ali, ja sam se jo vie zaudio i zadivio kad sam, etiri veka kasnije,
dobio isti odgovor. U civilizovanim zemljama nigde ne nalazimo tako postojanu
politiku filozofiju! Koliko god ta formulacija bila udesna, jo je znaajnija injenica
da nambikvarska re koja oznaava poglavicu, Uilikande, po svoj prilici znai onaj
koji ujedinjuje ili onaj koji spaja. Ta etimologija pokazuje da je urodeniki duh
svestan pojave koju sam ve pomenuo, to jest da se poglavica pojavljuje kao proizvod
elje date grupe da se konstituie kao grupa, a ne kao posledica potrebe za centralnom
vlau koju bi oseala ve konstituisana grupa.
Lini ugled i sposobnost da se drugima ulije poverenje osnove su vlasti u
nambikvarskom drutvu. Budui voa pustolovnog poduhvata nomadskog ivota u
sunom razdoblju neizostavno mora imati obe te osobine. Tokom est ili sedam
meseci na poglavici e poivati sva odgovornost za upravljanje grupom. On
organizuje polazak u nomadski ivot, bira puteve kojima e se ii, odluuje gde e se i
koliko grupa odmarati. On odluuje o odlasku u lov, ribolov, sakupljanju i branju i
odreuje politiku grupe prema susedima. Kako je poglavica grupe u isti mah i
poglavar sela (re selo ovde ima specifino znaenje polutrajnog mesta stanovanja
tokom kine sezone), njegove dunosti proteu se jo dalje. On odreuje trenutak u

214
kojem e otpoeti sedelaki ivot i bira mesto; upravlja povrtarstvom i bira kulture
koje e se gajiti; uopte, on usmerava delatnosti u zavisnosti od sezonskih potreba i
mogunosti.
Treba odmah naglasiti da poglavicu u izvravanju njegovih mnogobrojnih dunosti ne
podrava ni neka jasno utvrena vlast ni javno priznati autoritet. Njegova vlast
poinje pristankom i odrava se pristankom. Prekorno dranje (naravno, iz
uroenikog ugla) ili ispoljena zlovolja jednog ili dvojice nezadovoljnika mogu ravo
uticati na poglaviin plan i na dobrobit njegove male zajednice. Meutim, ni u takvim
sluajevima poglavica ne raspolae nikakvim sredstvom prinude. On moe da se
oslobodi nepoeljnih elemenata samo u meri u kojoj je kadar da sve lanove zajednice
pridobije za svoje miljenje. Od njega se, dakle, trai vetina kojom politiar zadrava
neodlunu veinu, a ne umee svemonog vladara. ak nije dovoljno ni da odri
slonost grupe. Iako u nomadskom razdoblju ivi gotovo izolovana, ona je uvek
svesna postojanja susednih grupa. Nije dovoljno da poglavica radi dobro; on mora
pokuati njegova grupa to od njega oekuje da radi bolje od drugih.
Kako poglavica izvrava te obaveze? Prvo i glavno orue vlasti je njegova
velikodunost. Velikodunost je kljuna osobina vlasti kod veine primitivnih naroda,
naroito u Americi; ona igra odreenu ulogu ak i u onim elementarnim kulturama
gde svu imovinu ine grubo izraeni predmeti. Iako se ini da poglavica ne uiva
nikakve povlastice u pogledu materijalnog ivota, on mora da ima kontrolu nad
vikovima hrane, alatki, oruja i ukrasa; a koliko god bili neznatni, oni imaju veliku
vrednost zbog opteg siromatva. Kad pojedinac, porodica ili itava grupa imaju neku
elju ili potrebu, oni se obraaju poglavici da je zadovolji. Zbog toga je velikodunost
sutinska osobina koja se oekuje od poglavice. U tu se icu neprestano udara, i njen
skladan ili neskladan zvuk odreuje stepen sloge. Izvesno je da se u tom pogledu do
kraja iskoriavaju sposobnosti poglavice. Od poglavica sam dobijao najbolja
obavetenja i, svestan njihovog tekog poloaja, eleo sam da ih tedro nagradim, ali
se retko dogaalo da neki od mojih poklona ostane u njihovim rukama due od
nekoliko dana. Kad god bih se opratao od neke grupe posle nekoliko nedelja
zajednikog ivota, video bih da su uroenici imali dovoljno vremena da postanu
sreni vlasnici sekira, noeva, perlica itd. Ali, poglavica je, po pravilu, bio jednako
siromaan kao i u trenutku mog dolaska. Sve to je dobio (a to znai znatno vie od
proseka) ve je prelo u druge ruke. Kolektivna pohlepa esto dovodi poglavicu do
oajanja. U toj primitivnoj demokratiji, uskraivanje poklona ima gotovo isto mesto
kao pitanje poverenja u modernom parlamentu. Kad poglavica dozvoli sebi da kae:
Svreno je s davanjem! Gotovo je s velikodunou! Neka sad neko drugi bude
velikoduan!, to znai da je siguran u svoju mo jer e to sigurno izazvati najveu
krizu u njegovoj vladavini.
Domiljatost je intelektualni oblik velikodunosti. Dobar poglavica pokazivae
inicijativu i spretnost. On priprema otrov za strele. On pravi i loptice od sirovog
kauuka za igre kojima se uroenici povremenu preputaju. Poglavica mora dobro da

215
peva i plee, mora biti aljivdija uvek spreman da zabavi grupu i razbije jednolinost
svakodnevnog ivota. Takve dunosti lako vode u amanizam, pa su neke poglavice i
iscelitelji i vraevi. Meutim, kod Nambikvara mistine radnje uvek ostaju u drugom
planu, a eventualnim magijskim sposobnostima namenjena je drugorazredna uloga u
upravljanju drutvom. Uz to, svetovna i duhovna vlast su obino razdvojene. U tom
pogledu Nambikvare se razlikuju od svojih severozapadnih suseda Tupi-Kavahiba,
kod kojih je poglavica u isti mah i aman obdaren prorokim snovima, vizijama,
transevima i sposobnou udvajanja.
Iako su usmerene u pozitivnijem pravcu, spretnost i domiljatost nambikvarskog
poglavice nita manje ne zadivljuju. On mora savreno poznavati predele po kojima se
kreu njegova grupa i susedne grupe, u lovitima i umarcima s divljim voem mora
se oseati kao na svom terenu, mora znati u kom periodu treba izabrati odreenu
lokaciju; pored toga, on uvek prati kretanja susednih prijateljskih i neprijateljskih
grupa i neprestano izvia i istrauje: pre bi se reklo da oblee oko grupe nego da je
predvodi.
Osim jednog ili dvojice mukaraca koji nemaju stvarnog autoriteta ali su spremni da
sarauju za nagradu, pasivnost grupe neobino odudara od preduzimljivosti njenog
voe. Reklo bi se da ostali, ustupivi poglavici neka preimustva, oekuju da on na
sebe preuzme svu brigu o njihovim interesima i sigurnosti.
O takvom stavu svedoi i ve pomenuta epizoda s putovanja, kad smo zalutali s
nedovoljnim zalihama i kad su uroenici polegali umesto da krenu u lov, preputajui
poglavici i njegovoj eni da se postaraju za sve.
Vie puta sam pomenuo poglaviine ene. Poligamija je zapravo njegova privilegija,
moralna i sentimentalna nagrada za teko breme dunosti i, u isti mah, pomo pri
njihovom obavljanju. Osim retkih izuzetaka, samo poglavica i vra (kad su te uloge
razdvojene) mogu imati vie ena. Ali, re je o jednom prilino udnovatom obliku
poligamije. Umesto mnogoenstva u pravom znaenju te rei, ovde je pre posredi
monogamni brak kojem se dodaju razliite veze. Prva ena igra uobiajenu ulogu
jedine supruge u obinom braku. Ona se priklanja podeli rada meu polovima, brine o
deci, kuva i sakuplja divlje plodove. Kasnije veze su priznate kao brakovi, ali su ipak
drukije vrste. Pridodate ene pripadaju mlaoj generaciji. Prva ena ih naziva
kerima ili neakama. tavie, one nisu obuhvaene podelom rada meu
polovima, ve jednako uestvuju u mukim i enskim poslovima. Kad su u logoru,
preziru kune poslove i preputaju se dokolici, as se igrajui s decom koja su zapravo
njihovi vrnjaci, as milujui mua, dok se prva ena posveuje domainstvu i
kuhinji. Ali kad poglavica krene u lov ili izvianje, ili u kakav drugi muki poduhvat,
sekundarne ene ga prate i pruaju mu fiziku i moralnu pomo. Te devojke deakog
dranja, izabrane meu najlepima i najzdravijima u grupi, vie su poglaviine
ljubavnice nego supruge. On s njima ivi u nekoj vrsti ljubavnog drugarstva koje
neobino odudara od brane atmosfere glavne veze.

216
Iako se mukarci i ene ne kupaju u isto vreme, ponekad se poglavica moe videti
kako se kupa sa svojim mladim enama, to je povod za velike bitke u vodi, s mnogo
podvala i bezbroj ala. Uvee se on s njima igra, bilo ljubavniki tako to se udvoje,
utroje, uetvoro valjaju po pesku ili detinjasto: na primer, poglavica Vakletosua i
njegove dve mlade ene legnu na lea tako da ocrtavaju trokraku zvezdu, podiu noge
i, u pravilnim razmacima, uzajamno se udaraju tabanima.
Poligamna veza je, dakle, vielani drugarsko-ljubavni dodatak monogamnom braku
i, u isti mah, obeleje upravljaa koje ima kako psiholoku tako i ekonomsku
funkcionalnu vrednost. ene obino ive u slozi i mada sudbina prve ene koja radi
sluajui kako se slatko smeju njen mu i njegove male ljubavnice, i neretko
prisustvuje njihovim izlivima nenosti izgleda nezahvalna, ona ne pokazuje nikakvu
ogorenost. Ta podela uloga zapravo nije strogo utvrena i nepromenljiva i dogaa se,
mada ne esto, da se mu igra i s prvom enom; ona ni na koji nain nije iskljuena iz
veselja. tavie, njeno manje uee u odnosima ljubavnog drugarstva nadoknauju
vei ugled i izvestan uticaj na njene mlade drugarice.
Taj sistem ima veliki uticaj na ivot grupe. Izvlaei povremeno mlade ene iz
redovnog ciklusa sklapanja brakova, poglavica naruava ravnoteu izmeu broja
mladia i devojaka koji su dozreli za brak. Mladii su najvee rtve takve situacije i
osueni su ili da vie godina ostanu neenje ili da se oene udovicama ili starijim
enama koje su napustili muevi.
Nambikvare reavaju taj problem na jo jedan nain: homoseksualnim odnosima koje
poetino nazivaju tamindige Jdhadige, to jest Ljubav-varka. Takvi odnosi su esti
meu mladiima i odlikuju se veim stepenom javnosti od normalnih. Partneri se ne
povlae u ikaru kao odrasle osobe razliitih polova. Oni se nameste pored logorske
vatre, okolina ih posmatra i zabavlja se. ale na njihov raun obino su diskretne; ti
odnosi se smatraju detinjastim i ne poklanja im se posebna panja. Neizvesno je da li
se u njima ide do krajnjeg zadovoljstva ili sve ostaje na oseajnim izlivima i erotskim
igrama nalik na one koji najee odlikuju odnose meu suprunicima.
Homoseksualni odnosi dozvoljeni su samo meu mladiima u ukrtenom srodstvu:
jedan od njih treba da se oeni sestrom drugog; brat budue supruge je, zapravo, samo
privremena zamena. Kad se uroenicima postavi pitanje o toj vrsti odnosa, odgovor je
uvek isti: To roaci (ili zetovi) vode ljubav. Zetovi zadravaju prisnost i slobodu u
meusobnim odnosima i kad odrastu. Neretko se mogu videti dvojica-trojica
mukaraca, oenjenih oeva porodice, kako etaju neno zagrljeni.
Meutim, kakve god bile zamene i nadoknade, poligamijska privilegija koja ih
iziskuje znaajan je ustupak grupe poglavici. ta ona znai za poglavicu? Dostupnost
mladih i lepih devojaka donosi mu najpre zadovoljstvo, ne toliko fiziko (sa razloga
koje smo ve pomenuli) koliko sentimentalno. Poligamni brak i njegove specifine
osobine su, zapravo, sredstvo koje grupa stavlja na raspolaganje poglavici kao pomo
u obavljanju njegovih dunosti. Kad bi bio sam, teko bi mogao da uradi vie od

217
drugih. Njegove pridruene ene imaju poseban poloaj koji ih oslobaa ropske uloge
u polnoj podeli rada i pruaju mu pomo i okrepljenje. One su, u isti mah, nagrada za
vlast, i njeno sredstvo. Moe li se rei da je, sa urodenikog stanovita, takva nagrada
dostojna truda? Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo sagledati problem iz ireg
ugla i zapitati se ta nam nambikvarska grupa, kao jedna osnovna drutvena struktura,
kazuje o izvoru i ulozi vlasti.
Ukratko emo analizirati prvo zapaanje. Nambikvarske injenice udruene s jo
nekima pobijaju staru socioloku teoriju, koju je privremeno vaskrsla psihoanaliza, da
je prototip primitivnog poglavice simboliki otac i da su se elementarni oblici drave
postepeno razvili iz porodice. U temelju najgrubljih oblika vlasti razaznali smo
presudan korak koji unosi nov element nezabeleenu biolokim pojavama: to je
pristanak. Pristanak je u isti mah izvor i granica moi. Naizgled jednostrane relacije,
poput gerontokratije, autokratije i svih drugih oblika vladavine, mogu se uspostaviti u
grupama koje ve imaju sloenu strukturu. One su nezamislive u prostim oblicima
drutvene organizacije kakve sam ovde pokuao da opiem. U ovom sluaju se,
naprotiv, politiki odnosi svode na neku vrstu arbitrae izmeu poglaviinih
sposobnosti i autoriteta, s jedne strane, i obima, vrstine i dobre volje grupe, s druge;
svi ti inioci vre i trpe uzajamne uticaje.
Rado bismo pokazali znaajnu potporu koju u tom pogledu savremena etnologija
prua filozofskim tezama XVIII veka. Rusoov obrazac se nesumnjivo razlikuje od
gotovo ugovornih odnosa kakvi vladaju izmeu poglavice i njegovih drugova. Ruso je
imao u vidu jednu sasvim drukiju pojavu, naime odricanje pojedinca od njegove
line autonomije u korist opte volje. Ipak, injenica je da su Ruso i njegovi
savremenici pokazali duboku socioloku intuiciju kad su shvatili da kulturni stavovi i
elementi poput ugovora i pristanka nisu drugorazredne formacije, kao to su
tvrdili njihovi protivnici, a posebno Hjum: oni su sirovina drutvenog ivota i
nemogue je zamisliti oblik politikog ureenja u kojem ne postoje.
Drugo zapaanje proizlazi iz prethodnog razmatranja: pristanak je psiholoka osnova
moi, ali ona se u svakodnevnom ivotu iskazuje igrom ustupaka i protivustupaka
izmeu poglavice i njegovih drugova, ime se pojam uzajamnosti uvodi kao drugo
temeljno obeleje moi. Poglavica ima mo, ali mora da bude velikoduan. On ima
dunosti, ali moe da dobije vie ena. Izmeu njega i grupe uspostavlja se ravnotea
izmeu ustupaka i privilegija, usluga i obaveza, koja se neprestano obnavlja.
Ali, u sluaju braka dogaa se jo neto. Ustupajui poglavici privilegiju poligamije,
grupa razmenjuje elemente individualne sigurnosti, koje jemi monogamni poredak,
za kolektivnu sigurnost, koja se oekuje od vlasti. Svaki mukarac dobija enu od
drugog mukarca, ali poglavica dobija vie ena od grupe. Za uzvrat, on jemi
zadovoljavanje potreba i sigurnost, ne pojedincima ijim sestrama ili kerima se eni,
ne ak ni onima koji su zbog njegovog prava na poligamiju ostali bez ena, ve grupi
kao celini, jer je grupa kao celina odustala od svojih prava u njegovu korist. Ovakva

218
razmiljanja mogu biti zanimljiva za teorijsko prouavanje poligamije, ali nas ona, pre
svega, podseaju da pojam drave kao sistema jemstava, obnovljen raspravama o
nacionalnom ustrojstvu sigurnosti (poput Beveridovog plana i drugih) nije u celini
moderna pojava. To je povratak osnovnoj prirodi drutvenog i politikog ustrojstva.
Tako grupa gleda na vlast. A kako sam poglavica vidi svoju funkciju? Koji motivi ga
navode da prihvati dunost koja nije uvek zabavna? Nambikvarski poglavica smatra
da mu je nametnuta teka uloga; on mora da se troi da bi se odrao na svom poloaju.
tavie, ako ga neprestano ne poboljava izlae se opasnosti da izgubi ono to je
osvajao mesecima ili godinama. Upravo zbog toga mnogi mukarci ne ele da dou
na vlast. Ali zato drugi prihvataju, pa ak i trae tu ulogu? Uvek je teko suditi o
psiholokim motivima, a kad je re o kulturi toliko razliitoj od nae, taj zadatak je
gotovo nemogu. Meutim, moemo rei da poligamna privilegija, kakva god bila
njena seksualna, sentimentalna ili socijalna privlana snaga, ne bi bila dovoljna da
nekog navede na takav poziv. Poligamni brak je tehniki uslov moi; u pogledu
intimnog zadovoljstva, on moe da ima samo dopunsko znaenje. Mora da tu ima jo
neeg; kad pokuam da se prisetim moralnih i psiholokih osobina raznih
nambikvarskih poglavica i kad pokuam da doaram sebi promenljive nijanse
njihovih linosti (koje izmiu naunoj analizi, ali imaju vrednost intuitivnog oseanja
ljudske komunikacije i doivljaja prijateljstva), nuno dolazim do ovog zakljuka:
poglavica postoji zato to u svakoj ljudskoj grupi postoje ljudi koji, za razliku od
ostalih, vole ugled radi ugleda, koje privlae odgovornosti i za koje javni poslovi ne
znae samo teko breme, ve i nagradu. Te individualne razlike svakako su se razvile i
ispoljile u razliitim kulturama u nejednakoj meri. Ali, njihovo postojanje u
nambikvarskom drutvu, koje tako malo dri do takmiarskog duha, ukazuje na to da
one ne proizlaze u celini iz drutva, ve su pre deo sirove psiholoke grae od koje je
sainjeno svako drutvo. Nisu svi ljudi isti; ak i u primitivnim plemenima koja su,
sudei po sociolokim opisima, zgnjeena svemonom tradicijom, individualne
razlike odlikuju se istom tananou i koriste se jednako umeno kao i u naoj
takozvanoj individualistikoj civilizaciji.
U neto drukijem obliku, upravo to je ono udo koje pominje Lajbnic kad govori o
amerikim divljacima iji su ga obiaji, opisani u izvetajima starih putnika, nauili
da hipoteze politike filozofije nikad ne shvata kao dokaze. to se mene tie, otiao
sam na kraj sveta u potrazi za onim to Ruso naziva gotovo neosetnim
napredovanjem poetaka. Iza vela odve mudrih zakona Kaduvea i Bororoa,
nastavio sam svoje traganje za jednim stanjem koje ponovo navodim Rusoa vie
ne postoj i, koje moda nikad nije ni postojalo, ali o kojem moramo imati jasnu
predstavu da bismo dobro rasuivali o svom sadanjem stanju. Pomislio sam da sam
sreniji od njega i da sam to stanje otkrio u jednom drutvu na izdisaju; nije bilo svrhe
da se pitam je li ono nekakav trag: tradicionalno ili izraeno, ono mi je predoilo
jedan od najsiromanijih oblika drutvenog i politikog ustrojstva koji se mogu
zamisliti. Nisam morao da poseem za posebnom istorijom koja ga je zadrala u tom

219
elementarnom stanju ili koja ga je, verovatnije, tu dovela. Bilo je dovoljno da
razmotrim socioloko iskustvo koje se odvijalo pred mojim oima.
Ali, upravo mi se ono izmigoljilo. Traio sam drutvo svedeno na njegov najprostiji
izraz. Nambikvarsko drutvo je u toj meri bilo takvo da sam u njemu naao samo
ljude.

220

Osmi deo
TUPI-KAVAHIB

XXX
U pirogi
Otiao sam iz Kujabe u junu; sad je septembar. Ve tri meseca lutam po visoravni,
logorujem sa Indijancima dok se tovarne ivotinje odmaraju ili idem od konaita do
konaita pitajui se o smislu svog poduhvata, dok mazgin kas ostavlja po mom telu
modrice na koje sam se toliko navikao da su se na neki nain stopile s mojim fizikim
biem i nedostajale bi mi kad ih ujutru ne bih video na sebi. Pustolovina se rasplinula
u dosadi. Ve nedeljama se ista suva savana prua pred mojim oima, tako sparuena
da se ive biljke jedva razlikuju od sprenih stabljika zaostalih tu i tamo u kakvom
naputenom logoru. Pocrneli tragovi vatre u ikari izgledaju kao prirodno dovrenje
tog slonog hoda ka potpunom isuenju.
Iz Utjaritija smo otili u uruenu, a zatim u Juinu, Kampos Novos i Viljenu; sad
idemo ka poslednjim stanicama na visoravni: Tres Buritis i Barao de Melgaso, koji se
nalazi odmah ispod nje. Gotovo na svakoj deonici puta izgubili smo jednog ili dva
vola: ubijali su ih e, umor ili hervao, to jest otrovna paa. Dok smo prelazili neku
reku po trulom mostiu, nekoliko volova palo je u vodu s prtljagom i s velikom
mukom smo spasli tovar. Ali, takvi dogaaji su retki; svakog dana ponavljamo iste
pokrete: pravljenje logora, vezivanje mrea za spavanje i komarnika, sklanjanje
prtljaga i samara na sigurno mesto gde ih nee napasti termiti, pregled, a sutradan
ujutru te iste pripreme u obrnutom smeru. Kad naiemo na neku indijansku grupu,
uspostavlja se druga rutina: popis ljudi, nazivi delova tela, nazivi srodstva,
genealogija, popis predmeta. Oseam da sam postao inovnik u bekstvu.
Kia nije pala ve pet meseci i divlja se razbeala. Sreni smo kad nam poe za
rukom da ubijemo kakavog mravog papagaja ili uhvatimo velikog gutera
tupinambisa kao dodatak pirinu, ili kad ispeemo kopnenu kornjau u oklopu, ili
tatua, ljuskara uljastog i crnog mesa. Najee moramo da se zadovoljimo onim suvim
mesom (xarque) koje nam je pre nekoliko meseci pripremio mesar iz Kujabe i koje
svako jutro odmotavamo i stavljamo na sunce da ga oistimo od crva to gamiu po
debelim odrescima, u nadi da ga neemo i sutradan nai u istom stanju. Jednom je
neko ipak ubio divlju svinju; to krvavo meso izgledalo nam je opojnije od vina;
svakoje slistio vie od pola kilograma i tad sam razumeo navodnu prodrljivost
divljaka koju mnogi putnici pominju kao dokaz njihove prostote. Ali, ko god se
izvesno vreme hranio kao oni upoznao je napade gladi ije utoljenje ne donosi obinu
sitost, ve blaenstvo.

221
Pejza se postepeno menjao. Stare kristalne ili talone terene, od kojih se sastoji
sredinja visoravan, smenila je ilovaa. Posle savane, prolazimo sasuenim umarcima
divljeg kestena (ne naeg, ve brazilskog: Bertholettia excelsa) i kopaiva s velikim
stablima koja lue balzam. Potoci su ranije bili bistri, a sad im je voda uta, smrdljiva
i blatnjava. Svuda se vidi raspadanje: padine izjedene erozijom i u njihovom podnoju
movare iz kojih rastu sapezals (visoka trava) i buritizals (palme). Oko njih su polja
divljeg ananasa po kojima kaskaju mazge: sitno narandastouto voe s tkivom punim
krupnih crnih semenki i s mirisom koji je na pola puta izmeu kultivisanog ananasa i
najbolje maline. Iz tla se die mesecima odsutan miris toplog aja s okoladom, to je
zapravo miris tropskog rastinja i organskog raspadanja. Odmah nam postaje jasno
kako iz ovog tla moe da raste kakao, kao to ponekad u visokoj Provansi mirisi
napola sasuene lavande daju na znanje da je ta zemlja kadra da raa gomoljike.
Poslednja uzviica vodi do ivice prerije koja se okomito sputa do telegrafske stanice
Barao de Melgaso: a dokle dopire pogled prostire se dolina Maada koja zalazi u
amazonsku praumu; ova prestaje tek posle pet hiljada kilometara, na venecuelanskoj
granici.
Barao de Melgaso sastoji se od travnatih livada okruenih vlanom umom; u njoj
odzvanjaju snani zvui trube kojima se oglasava y'aew, ptica-pas. Dovoljno je da
ovek tu provede dva sata da bi se vratio u logor s tovarom divljai. Obuzima nas
pomama za hranom; puna tri dana samo kuvamo i jedemo. Vie nam nita nee
nedostajati. Dragocene rezerve eera i alkohola ponestale su upravo u trenutku kad
smo okusili amazonsku hranu: pre svega tocari, brazilski orah, ije strugano jezgro
zgunjava sosove od masne bele pavlake. U svojoj belenici nalazim pojedinosti
jednog od gastronomskih poduhvata:
kolibriji (na portugalskom beija-flor, ljubicvet) peeni na ranju i flambirani u
viskiju;
krokodilov rep na rotilju;
peeni papagaj preliven viskijem i flambiran;
paprika od ptice-psa u kompotu od plodova palme assai;
gula od neke vrste divlje patke (mutum) i palminih pupoljaka u sosu od brazilskih
oraha i biberu;
peena ptica-pas s uprenim eerom.
Posle prejedanja i jednako neophodnog pranja esto danima nismo skidali
kombinezone koji su s izmama i lemom inili nae odelo poeo sam da pravim
planove za drugi deo ekspedicije. Odsad e nam biti bolje da se kreemo rekama nego
umskim stazama (picadas) koje se gube u rastinju. tavie, od trideset jednog vola
ostalo mi je samo sedamnaest, a i oni su u takvom stanju da jedva hodaju ak i po
lakom terenu. Podeliemo se u tri grupe. Moj voa grupe krenue kopnom s jo
nekoliko ljudi ka prvim naseljima tragaa za kauukom, gde emo moda uspeti da

222
prodamo konje i deo mazgi. Drugi e ostati s volovima u Barau de Melsago kako bi
iznurene ivotinje imale vremena da se okrepe na panjacima masne trave (capimgordura). Njihov stari kuvar Tibursio bie im dobar upravnik jer ga svi vole; o njemu
kau jer u sebi ima mnogo crnake krvi preto nafeiqo, branco na acgo, po boji
crn, po valjanosti beo, to uzgred svedoi o tome da brazilski seljak nije sasvim lien
rasnih predrasuda. U Amazoniji se esto dogaa da bela devojka kojoj se udvara crnac
uzvikne: Liim li ja na nekakvu belu strvinu kad urubu hoe da mi kljuca utrobu?
Ona time evocira estu pojavu na rei: na povrini pluta mrtav krokodil, a leinar
crnog perja danima krui nad strvinom i njom se hrani.
Kad volovi ojaaju, itava grupa e se vratiti u Utijariti, kako smo mislili, bez tekoa
jer e ivotinje biti rastereene, a bliske kie e pustinju pretvoriti u panjak. I najzad,
nauno osoblje ekspedicije i preostali ljudi iz pratnje putovae s prtljagom u pirogi do
nastanjenih predela gde emo se razii. to se mene tie, nameravao sam da se
prebacim u Boliviju preko Madeire, da avionom preletim tu zemlju i vratim se u
Brazil preko Korumbe, da odatle odem u Kujabu i zatim u Utijariti gde e me, u
decembru, saekati moja comitiva ekipa i ivotinje i gde u najzad raspustiti
ljudstvo i okonati ekspediciju.
ef stanice Melgaso pozajmio nam je dva laka amca od dasaka galiote i veslae;
zbogom mazge! Ostaje nam samo da se spustimo niz Rio Maado. Poto smo tokom
sunih meseci postali bezbrini, prve veeri proputamo da zatitimo mree za
spavanje koje smo vezali izmeu stabala na obali. Usred noi poinje oluja iji zvuk
lii na tutnjavu konja u galopu; pre no to smo se razbudili mree su se pretvorile u
kade; pipkajui u mraku razmotavamo ceradu da se zatitimo, ali u sveoptem potopu
ne uspevamo da je razapnemo. Ni govora o spavanju; uei u vodi i pridravajui
platno svojim glavama, neprestano pazimo na depove i iz njih izruujemo vodu.
Ljudi priaju prie da ubiju vreme; zapamtio sam ovu koju je ispriao Emidio.
Emidijeva pria
Neki udovac imao je sina jedinca, ve u momakoj dobi. Jednog dana ga on pozva i
objasni mu da je krajnje vreme da se oeni. ta ovek treba da uradi da bi se
oenio?, upita sin. To je prosto, ree otac. Treba samo da poseti susede i da se
dopadne njihovoj keri. Ali, ne znam ta treba da radim da bih se dopao
devojci. Sviraj gitaru, budi veseo, smej se i pevaj! Sin poe da poslua oca i stie
kod suseda upravo u trenutku kad je devojin otac umro; njegovo dranje ocenie
nedolinim i oterae ga kamenicama. On poe ocu da se poali i ovaj mu objasni
kako se treba ponaati u takvoj prilici. Sin ponovo ode kod suseda upravo kad su ovi
zaklali svinju. I priseajui se oeve pouke, zajeca: Kako je to alosno! Bila je tako
dobra; toliko smo je voleli! Nikad neemo nai bolju! Razljueni susedi ga oterae;
on ocu ispria svoju novu nepodoptinu i ovaj ga uputi kako se treba ponaati. Kad
trei put stie u posetu, zatee susede kako iste batu od gusenica. I ovaj put mladi
zaostade za prilikama i oslanjajui se na staru pouku uzviknu: Kakvo udesno

223
izobilje! Neka bi se ovakve ivotinje razmnoile na vaoj zemlji! Da ih uvek imate u
izobilju! Oterae ga.
Posle treeg neuspeha otac naredi sinu da sagradi kolibu. Ovaj se zaputi u umu da
posee drvo za gradnju. Tuda tokom noi proe vukodlak, mesto mu se uini zgodnim,
te odlui da na njemu podigne kuu i odmah prionu na posao. Sutradan ujutru mladi
se vrati na gradilite i vide da je gradnja dobro odmakla: Bog mi pomae, pomisli
on zadovoljno. Tako su obojica slono gradila, mladi danju a vukodlak nou i koliba
ubrzo bi zavrena.
I mladi i vukodlak su eleli da proslave zavretak posla. Mladi odlui da se poasti
kozjim peenjem, a vukodlak mrtvacem. Jedan po danu donese kozu, drugi po noi
le. Kad sutradan otac doe da se pridrui slavlju, vide na stolu peenog mrtvaca:
Nema sumnje, sine, ti nikad nee biti ni za ta...
Sutradan je kia jo padala i stigosmo do stanice Pimenta Bueno izbacujui vodu iz
amaca. Ta stanica se nalazi na uu istoimene reke u Rio Maado. U njoj je bilo
dvadesetak osoba; nekoliko belaca iz unutranjosti i Indijanci razliitog porekla koji
su radili na odravanju linije: Kabijani iz doline Gvapore i Tupi-Kavahibi s Rio
Maada. Oni su mi dali vana obavetenja. Neka su se ticala jo divljih ogranaka
plemena Tupi-Kavahib koji su, prema starim izvetajima, potpuno iezli; na to u se
vratiti kasnije. Druga su se odnosila na nepoznato pleme koje je, kako mi rekoe,
ivelo na reci Pimenta Bueno i do koga se pirogom moglo stii za nekoliko dana.
Odmah sam odluio da ih upoznam, ali kako? Ukaza se jedna povoljna okolnost; u
stanici je u prolazu boravio crnac po imenu Baija, pomalo pustolovan trgovaki putnik
koji je svake godine prevaljivao neverovatna rastojanja: sputao se do Madeire gde je
u renim skladitima nabavljao robu, a zatim je u pirogi putovao uzvodno rekama
Maado i Pimenta Bueno, ovom drugom dva dana. Tu je poznavao jednu stazu koja
mu je omoguavala da tri dana vue piroge i robu kroz umu, sve do male pritoke reke
Gvapore gde je uspevao da proda svu robu po basnoslovnim cenama, poto u tom
podruju nije bilo redovnog snabdevanja. Baija je bio spreman da se sa mnom zaputi
uz Pimenta Bueno malo dalje nego to je obino iao, pod uslovom da mu platim, i to
ne u novcu, nego u robi. To je bila dobra raunica jer su amazonske veleprodajne cene
vie od onih po kojima sam se ja snabdeo u Sao Paulu. Ustupih mu, dakle, vie
komada crvenog flanela koji mi se smuio kad sam u Viljeni, samo jedan dan nakon
to sam ga poklonio Nambikvarama, video uroenike, njihove pse, majmune i
pripitomljene veprove umotane od glave do pete u crvenu tkaninu; dodue, samo sat
kasnije prola ih je volja za lakrdijom, pa su komadi flanela bili razbacani po ikari i
vie im nije niko poklanjao ni najmanju panju.
Ekipa se sastojala od dve prioge pozajmljene u stanici, etiri veslaa i dva naa
oveka. Bili smo spremni da krenemo u neplaniranu pustolovinu.
Za etnografa nema veeg uzbuenja od onog kad mu se ukae prilika da kao prvi
belac dospe u neku uroeniku zajednicu. Ve 1938. godine taj glavni zgoditak bio je

224
mogu samo u nekoliko podruja na svetu, toliko retkih da su se mogla izbrojati na
prste jedne ruke. Kasnije su takve prilike postale jo ree. Proiveu, dakle, iskustvo
starih putnika, a s njim i onaj kljuni trenutak kad se moderna misao, zahvaljujui
velikim otkriima, nala na prekretnici: to jest, kad je oveanstvo koje se smatralo
potpunim i dovrenim iznenada doivelo neku vrstu protivotkrovenja i nauilo da nije
samo, da je tek deo jednog ireg skupa i da moe upoznati sebe jedino tako to e
najpre dobro osmotriti svoju neznanu sliku u onom ogledalu iji e jedan deli,
vekovima zagubljen, sad baciti svoj prvi i poslednji odsjaj, i to samo za mene.
Ima li takvo oduevljenje ikakvog smisla u XX veku? Koliko god da su Indijanci oko
reke Pimenta Bueno malo poznati, nisam mogao oekivati da u u susretu s njima
doiveti ono zaprepaenje koje su osetili veliki pisci: Leri, taden i Teve pre etiristo
godina, kad su kroili na brazilsko tle. To to su oni tada videli nae oi nikad nee
moi da vide. Civilizacije koje su oni prvi mogli da posmatraju razvile su se u
drukijim pravcima od onih koje je sledila naa, ali nisu dostigle nita manju
potpunost i savrenstvo u skladu sa svojom prirodom, dok su drutva koja danas
moemo da izuavamo u uslovima koje je besmisleno porediti sa onima kakvi su
postojali pre etiri veka samo slabane ljuture i razbijeni kalupi. Uprkos ogromnim
rastojanjima i svakakvim po srednicima (krajnje udnovatim, ovek se prosto zbuni
kad pokua da ih povee u lanac), razvoj zapadne civilizacije, koji je za ogroman i
neduan deo oveanstva znaio udovinu, nepojamnu kataklizmu, pogodio je ta
drutva kao grom; greimo kad zaboravljamo da taj razvoj ima i drugo lice, nita
manje istinito i upeatljivo od prvog.
Ljudi su se promenili, ali su uslovi putovanja ostali isti. Posle ubistvenog jahanja
preko visoravni predao sam se arima plovidbe po blagorodnoj reci; njen tok nije
ucrtan na kartama, ali i najmanja njena pojedinost budi u meni seanja na prie koje
su mi drage.
Najpre je trebalo obnoviti navike steene pre tri godine na reci Sao Laurenso:
poznavanje razliitih vrsta piroga izdubljene u stablu ili napravljene od dasaka i
njihovih prednosti; one se, u zavisnosti od veliine, zovu montara, canoa, ub ili
igarit; naviku da se satima ui u vodi koja prodire kroz pukotine i neprestano se
mora izbacivati malom tikvom; krajnju usporenost i mnogo opreznosti jer utrnulost
udova moe izazvati neoekivan pokret koji e prevrnuti amac: kgua no tem
cabellos, voda nema kose i ako ovek u nju padne, nema za ta da se uhvati; i
najzad, valja strpljivo podnositi sva iznenaenja koja donosi reno korito, iskrcavati
briljivo rasporeene zalihe hrane i grae i prenositi ih po stenovitoj obali, zajedno s
pirogom, nekoliko stotina metara dalje gde e plovidba ponovo otpoeti.
Nezgode mogu biti razliitih vrsta: seceos, presahla korita; cachoeiras, virovi; saltos,
vodopadi. Veslai svakoj brzo naenu ivopisno ime: neka pojedinost predela, kao
castanhal, palmas; neto u vezi s lovom, na primer veado, queixada, araras; ili neto
u emu se ogleda liniji odnos putnika: criminosa, zloinaka; enerenca,

225
neprevodiva imenica koja izraava injenicu daje ovek ukljeten, apertada hora,
poslednji as (sa etimologijom koja izaziva nespokojstvo), vamos ver, videemo...
Ni polazak nije doneo nita novo. Putamo veslae da zamahuju u propisanom ritmu:
najpre niz malih udara: pluf, pluf, pluf... a onda ujednaeno kretanje i dva mala udarca
po pirogi umetnuta izmeu zamaha vesla: tra-pluf, tra; tra-pluf, tra... i na kraju, ritam
putovanja kad veslo jednom zaroni a jednom samo pomiluje povrinu vode, ali je i
tada praeno udarom i odvojeno od sledeeg zamaha: tra-pluf, tra, sh, tra; trapluf, tra,
sh, tra... Tako vesla naizmenino izlau plavo i narandasto lice svojih lopatica, lako
kao odsjaj s kojim ga moemo pobrkati velikih krila papagaja koji preleu reku i
kojima na svakoj krivini zablistaju as zlatni stomaci, as azurnoplava lea. U sunoj
sezoni vazduh je izgubio svoju prozirnost. U zoru je sve stopljeno u gustu ruiastu
penu, jutarnju izmaglicu koja se lagano die s reke. Ve nam je vrue, ali e se ta
neodreena toplota postepeno uobliiti. Ono to je ranije bila rasplinuta temperatura
postae arenje sunca na ovom ili onom delu lica ili ruke. Sad nam je jasno zato se
znojimo. Ruiasta boja dobija nove nijanse. Pomaljaju se plava ostrvca. Izgleda kao
da se magla jo zgunjava, a zapravo se razilazi.
Teko je ploviti uzvodno i veslai moraju da se odmaraju. Jutro provodimo izvlaei
iz vode, na gruboj udici s divljim bobicama kao mamcem, ribu koja je potrebna za
amazonsku riblju orbu zvanu pleixada pacus, ribe ute od masnoe koje se jedu kao
kotleti, tako to se kost dri prstima; srebrnaste piracanjubas ruiastog mesa;
jarkocrvene lovrate; cascudos sa oklopom poput raka, ali crnim; pegzvepiaparas;
mandi, piava, curimbata, jatuarama, matrinchao...; ali, uvamo se otrovne rae i
elektrine ribe purake koja se lovi bez mamca, ali svojom strujom onesveuje
mazgu; a jo vie majunih ribica koje se, kako kau, mogu uspeti uz mlaz i prodreti u
beiku onog ko neoprezno mokri u vodu... Ili, pak, ekamo da se kroz dinovsku
zelenu plesan koja izgleda kao uma na obali iznenada pokrene grupa majmuna sa
sijaset imena: drekavac guariba, coat sa udovima kao u pauka, kapucin ili majmun
sa ekserom, zog-zog koji sat pre svitanja budi umu svojim zovom: s velikim
bademastim oima, ljudskim dranjem, svilenkastim i potklobuenim kaputom lii na
nekog mongolskog kneza; i sva plemena malih majmuna: saguin, koga mi zovemo
veveriasti majmun; macaco de noite, noni majmun s tamnim pihtijastim oima;
macaco de cheiro, namirisani majmun; gog deso, sunevo drelo, itd. Jedan
metak ispaljen u tu skakutavu gomilu gotovo sigurno obara nekog od njih; peeni
majmun izgleda kao mumija deteta zgrenih ruku, a njegovo meso spremljeno kao
gula ima ukus gujeg.
Oko tri sata po podne udara grom, smrauje se i kia sakriva polovinu neba irokim
uspravnim zastorom. Da li e doi do nas? Zastor se brazda i tanji, iza njega se
pomalja svetlost, u poetku zlatasta a potom isprano plava. Kia zauzima jo samo
sredinu horizonta. Ali, oblaci se tope, zastor se skuplja sleva i zdesna i na kraju
iezava. Ostalo je samo izdeljeno nebo sainjeno od plavocrnih masa rasporeenih
po plavoj i beloj osnovi. To je pravi trenutak da se, pre naredne oluje, pristane uz

226
obalu na mestu gde uma izgleda manje gusta. Hitro pravimo malu istinu maem za
klanje stoke: facao ili tercado; zatim pregledamo tako osloboena stabla da vidimo
nalazi li se meu njima pau de novato, poetniko drvo, tako nazvano zato to e
naivina koji za njega vee svoju mreu ubrzo videti na sebi vojsku crvenih mrava; ili
pau d'alho, drvo koje mirie na beli luk; ili cannela merda, ije ime sve kae. A uz
malo sree nai e se i soveira ije stablo, kad se kruno zasee, daje vie mleka nego
krava; mleko je masno i penuavo, ali kad se pije nekuvano, obloi usta nekakvom
skramom koja lii na kauuk; arac iji ljubiasti plodovi veliine trenje miriu na
terpentin i sadre malo neke kiseline, tako da voda u kojoj ih zgnjeimo poinje da
penua; inga s mahunama punim slatkog paperja; bacuri nalik na kruku ukradenu od
rajskih pastira; i na kraju, assa'i, najvea umska poslastica koja, kad se skuva, lii na
gust sirup od malina, a sutradan se zgrua i postane kiselkast voni sir.
Dok se jedni bave pripremanjem hrane, drugi razapinju mree za spavanje pod
gredama od granja pokrivenim lakim krovom od palminog lia. Nastupio je as za
prie oko logorske vatre, prie pune prikaza i sablasti: lobis-homen, vukodlak, konj
bez glave ili starica s mrtvakom lobanjom umesto glave. U grupi se uvek nae neki
bivi garimpeiro koji jo ali za tim bednim ivotom obasjanim svakodnevnim
iekivanjem bogatstva: Upravo sam neto 'pisao' to jest, ispirao je ljunak kad
sam spazio kako se u koritu vrti malo zrno pirinea, ali nalik na pravu svetlost. Que
cousa bounital.1 Ne verujem da postoji cousa mais buonita, lepa stvar... Kad ga
ovek pogleda, kao da mu struja proe telom! Poinje rasprava: Na jednom
breuljku izmeu Rosarija i Laranjala nalazi se kamen koji baca varnice. Vidi se sa
udaljenosti od nekoliko kilometara, naroito nou. Moda je kristal? Ne, kristal ne
sija nou, samo dijamant. Niko ne ide da ga potrai? Eh, kad je takav dijamant
posredi, od davnina se zna ko e ga pronai i kada.
Oni koji ne ele da spavaju ponekad do zore sede na obali gde su spazili tragove vepra
(capivara) ili tapira; pokuavaju bezuspeno da ulove ivotinju postupkom koji se
zove batuque a sastoji se u ravnomernom udaranju tla velikim taporn: pum... pum...
pum. ivotinje pomisle da to padaju plodovi s drvea i dolaze, kako se pria, uvek
istim redom: prvo vepar, zatim jaguar.
Ali, oni esto samo odravaju vatru tokom noi. Poto pretresu sve dogaaje od
prethodnog dana i ispiju mate dodajui ga ukrug, ostaje im samo da se zavuku u
mreu zatienu komarnikom; razapet pomou neobino rasporeenih tapia i uzica,
on lii na neto izmeu aure i zmaja i, kad se smesti u mreu, ovek mora paljivo da
ga podigne kako nijednim krajikom ne bi dodirivao tle i da ga sloi kao dep koji e
zatim privrstiti teinom revolvera, pazei da ovaj ostane nadomak ruke. Uskoro
poinje da pada kia.

XXXI
1

Prema seljakom izgovoru

227

Robinzon
etiri dana smo plovili uzvodno; bilo je toliko brzaka da smo morali da istovarujemo,
prenosimo i ponovo tovarimo i po pet puta u jednom danu. Reka je tekla izmeu
stenovitih obala koje su je delile u vie rukavaca; u sredini su grebeni zadravali
nanesena stabla zajedno s granjem, zemljom i rastinjem koje ih je okruivalo. Na tim
privremenim ostrvcima rastinje se tako brzo vraalo u ivot da se na njemu nisu videli
tragovi haotinog stanja u kojem ga je ostavila poslednja poplava. Drvee je raslo u
svim pravcima, cvee se irilo preko vodopada; ovek vie nije mogao znati slui li
reka za navodnjavanje tog raskonog vrta ili e je zatrpati bujanje biljaka i lijana
kojima su sve dimenzije prostora, a ne samo vertikalna, postale dostupne ukidanjem
uobiajene razlike izmeu zemlje i vode. Nije vie bilo reke, nije vie bilo obala,
ostali su samo lavirint umaraka koje osveava vodena struja i tle koje izranja iz same
vodene pene. To prijateljstvo izmeu elemenata protezalo se i na iva bia.
Uroenikim plemenima su za goli opstanak potrebna velika prostranstva; ali, ovde je
izobilje ivotinjskog ivota pokazivalo da je ovek stoleima bio nesposoban da
poremeti prirodni poredak. Drvee se povijalo pod majmunima kojih je bilo gotovo
vie nego lia; izgledalo je kao da ivi plodovi pleu na njegovim granama. Blizu
stena koje izbijaju iz vode bilo je dovoljno pruiti ruku da bi se pomilovalo sjajno
crno perje velikih mutuma s kljunovima od ilibara ili korala i jakamina s plavkastim
prelivima kao u labradora. Te ptice ne bee od oveka; kao kakvi ivi dragulji to
lutaju izmeu pokretnih lijana i olistalih potoka, one ponovo oivljavaju pred mojim
zabljesnutim oima ona platna iz Brojgelove radionice koja nas, predoavajui raj kao
nenu prisnost izmeu biljaka, ivotinja i oveka, vraaju u doba kad svet ivih bia
jo nije bio izdeljen.
Petog dana po podne, vitka piroga privezana uz obalu najavi nam da smo stigli.
Proreeni umarak pruao je dobro mesto za logor. Indijansko selo bilo je udaljeno od
reke jedan kilometar, a sastojalo se od ovalnog vrta na raskrenoj zemlji, koji je na
najduem delu imao stotinak metara, i tri polukrune zajednike kolibe nad kojima se
sredinja greda uzdizala poput jarbola. Dve glavne kolibe stajale su jedna naspram
druge u najirem delu jajolike istine, na ivici terena za igru od nabijene zemlje. Trea
se nalazila na kraju istine i s trgom je bila povezana stazom koja je prolazila kroz vrt.
Stanovnitvo se sastojalo od dvadeset pet osoba i jednog deaka od dvanaestak godina
koji je govorio nekim drugim jezikom i, kako sam razumeo, bio ratni zarobljenik; s
njim se postupalo isto kao i s drugom decom u grupi. Odea mukaraca i ena bila je
jednako oskudna kao i kod Nambikvara, osim to su ovde svi mukarci nosili navlaku
za ud, slinu onoj kod Bororoa, i to je upotreba slamene kianke iznad polnih organa,
poznata i kod Nambikvara, ovde bila rasprostranjena. Mukarci i ene nosili su na
usnama lbrete od stvrdnute smole koja je liila na ilibar, i ogrlice od krunih ili
izduenih ploica sedefa, ili pak od itavih uglaanih koljki. Miice, listovi i lanci
na rukama i nogama bili su stegnuti pamunim trakama. I na kraju, ene su imale

228
probuenu nosnu pregradu kroz koju je bila provuena ipica sastavljena od belih i
crnih kolutova gusto nanizanih na uvoten konac.
Po telesnoj gradi bili su izrazito razliiti od Nambikvara: nabijen trup, kratke noge i
vrlo svetla koa. Takva put i pomalo mongolske crte lica davali su nekim uroenicima
kavkaski izgled. Ovi Indijanci su briljivo uklanjali malje: trepavice su upali prstima;
obrve su uklanjali voskom koji su na njima ostavljali nekoliko dana da se potpuno
stvrdne. Kosa je spreda bila podseena (ili tanije, spaljena) i kratke ike ostavljale
su elo slobodnim. Sa slepoonica su vlasi uklanjane jednim postupkom koji nikad
ranije nisam video: provuku se kroz petlju uvrnutog ueta iji se jedan kraj nalazi u
zubima osobe koja obavlja postupak; ona jednom rukom dri petlju otvorenom, a
drugom vue slobodan kraj ueta, tako da se dve niti jo jae uvru i upaju kosu.
Ti Indijanci, koji sebe zovu Munde, nikad nisu pomenuti u etnografskoj literaturi. Oni
govore ivahnim jezikom u kojem se rei zavravaju naglaenim slogovima: zip, zep,
pep, zet, tap, kat, poput udara inele. Taj jezik lii na dijalekte donjega Singua, danas
iezle, i na druge koji su nedavno izuavani na desnim pritokama Gvapore; Munde
ive u blizini njihovih izvora. Koliko znam, posle moje posete niko ih nije video, osim
jedne misionarke koja je ih je srela malo pre 1950. kod gornjeg toka Gvapore, gde su
se sklonile tri porodice. Proveo sam kod njih jednu prijatnu nedelju; retko se nailazi
na tako jednostavne, strpljive i srdane domaine. Ponosno su mi pokazivali svoje
vrtove u kojima su rasli kukuruz, manioka, slatki krompir, kikiriki, duvan, tikve i
razne vrste boba i pasulja. Kad kre zemljite, trude se da potede naslage palminog
lia zato to se tu razmnoavaju velike bele larve, njihova omiljena poslastica:
neobian ivinarnik u kojem su spojeni zemljoradnja i gajenje ivotinja.
Okrugle kolibe proputaju rasprenu svetlost, suneva zrnca koja prolaze kroz
pukotine. One su briljivo sagraene, s motkama pobodenim u krug i nagnutim prema
viljuki od ukoso zabijenih greda koje unutra grade potporni luk i izmeu kojih je
okaeno desetak mrea od upredenog pamuka. Sve motke su spojene na priblino
etiri metra od tla i privrene za sredinju gredu koja prolazi du krova.
Horizontalni prstenovi od grana upotpunjuju osnovnu konstrukciju; ona nosi kupolu
od palminog granja ije lie pada na istu stranu preklapajui se poput crepova.
Prenik najvee kolibe je dvanaest metara; u njoj ive etiri porodice i svaka
raspolae jednim odeljkom izmeu dva potporna poluluka. Ima est odeljaka, ali dva
naspram vrata ostaju prazna da bi se omoguilo strujanje vazduha. Tu sam provodio
dane sedei na jednoj od urodenikih drvenih klupica, napravljenoj od izdubljenog
pokapanja palme koji je poloen na tle ravnom stranom. Jeli smo zrna kukuruza
proprena na glinenom tanjiru i pili napitak od kukuruza koji se zove chicha neto
izmeu piva i supe iz tikava ija je unutranjost bila crna od ugljenog taloga, a
spoljanjost ukraena urezanim ili nagorelim cikcak linijama, krugovima i
mnogouglovima.

229
Iako nisam znao jezik i nisam imao prevodioca, trudio sam se da proniknem u neke
aspekte urodenikog miljenja i drutva: sastav grupe, odnose i nazive srodstva, imena
delova tela, renik boja naznaen na jednoj skali od koje se nikad nisam razdvajao.
Rei koje oznaavaju srodstvo, delove tela, boje i oblike (kao i one urezane na
tikvama) esto imaju zajednike osobine koje ih ostavljaju na pola puta izmeu
renika i gramatike: svaka grupa obrazuje jedan sistem, a nain na koji razliiti jezici
odvajaju ili spajaju odnose koji se njima izraavaju daje nam pravo na izvestan broj
pretpostavki, ili makar samo na to da izdvojimo odreene distinktivne osobine ovog
ili onog drutva u tom pogledu.
Meutim, ta pustolovina, zapoeta s oduevljenjem, ostavila je u meni utisak
praznine.
eleo sam da idem do krajnje take divljatva; zar nije trebalo da budem presrean
kod ovih ljubaznih uroenika koje niko pre mene nije video, koje moda niko posle
mene nee videti? Na kraju uzbudljivog putovanja naao sam svoje divljake. Naalost,
oni su to bili u prevelikoj meri. Poto mi se njihovo postojanje otkrilo u poslednjem
trenutku, nisam imao dovoljno vremena da ih upoznam. Ograniena sredstva kojima
sam raspolagao, fizika iscrpljenost u kojoj smo se nali ja i moji saputnici i koja se
pogoravala groznicom posle svake kie nisu mi omoguili da mesecima istraujem,
ve samo da poneto dotaknem. Oni su bili tu, spremni da mi pokau svoje obiaje i
verovanja, a ja nisam znao njihov jezik. Bili su mi blizu kao slika u ogledalu, mogao
sam da ih dotaknem, ali ne i da ih razumem. Bio sam nagraen i kanjen u isti mah.
Naime, zar nismo i ja i moja struka pogreno verovali da ljudi nisu uvek ljudi? Da
neki zasluuju vie zanimanja i vie panje zato to nas boja njihove koe i njihovi
obiaji ude? Tek to uspem da ih naslutim, sva njihova neobinost iezava: mogao
sam mirne due ostati u svom selu. Ili pak, kao ovde, nastavlja da postoji, ali mi
niemu ne slui, jer nisam sposoban da shvatim ta je ini takvom. Izmeu te dve
krajnosti, koje dvosmislene okolnosti nam daju opravdanja s kojima ivimo? Koga je
na kraju zaista obmanula zbrka koju su kod naih italaca izazvala zapaanja dovoljno
detaljna da budu pojmljiva, a ipak prekinuta na pola puta jer zapanjuju bia slina
onima kod kojih se ti oblici ponaanja podrazumevaju? itaoca koji veruje u nas, ili
nas same, koji nemamo nikakva prava da budemo zadovoljni pre no to razjasnimo taj
ostatak, taj povod za nau tatinu?
Kad nema ljudi koji hoe da govore, neka barem govori ova zemlja. Neka mi najzad
ona, mimo ari koje su me osvojile du ove reke, odgovori i nek mi prui formulu
svog devianstva. Gde je ona, zapravo, iza ovih zbrkanih pojava koje su sve i nisu
nita? Putam da se preda mnom odmotavaju prizori, a zatim ih prekidam; je li ona u
ovom drvetu, u ovom cvetu? Oni bi mogli biti i na nekom drugom mestu. Je li i to la,
sve to to me zanosi i iji mi svaki deo, uzet zasebno, izmie? Ako treba da priznam
njenu stvarnost, elim barem daje potpuno dosegnem, do poslednjeg elementa.
Izdvajam ogroman predeo, uokvirujem ga, svodim ga na ovu glinovitu plau i ovu
travku: nita ne pokazuje da moje oko, proirujui prizor, nee prepoznati medonsku

230
umu oko tog beznaajnog pareta zemlje po kojem svakodnevno gaze najistiji
poznati divljaci, ali gde ipak ne nalazimo Petkove stope.
Sputanje je izrazito brzo. I dalje oarani domainima, veslai su s prezirom gledali na
vuenje piroge po kopnu. Na svakom viru uperili bi njen kljun prema uskovitlanoj
vodi. Tokom nekoliko asaka inilo bi nam se da smo se zaustavili i da smo bili
estoko protreseni, dok je predeo izmicao. Najednom bi se sve smirilo: preli smo
brzak, nali se u mirnoj vodi i tek tad bi nas spopala vrtoglavica.
Za dva dana stigli smo u Pimenta-Bueno, gde sam napravio nov plan o kojem se ne
moe suditi bez prethodnih razjanjenja. Pri kraju svog istraivakog pohoda, godine
1915, Rondon je otkrio vie uroenikih grupa koje su govorile jezikom tupi; uspeo je
da stupi u dodir sa tri takve grupe ostale su istrajavale u neprijateljstvu prema
belcima. Najvea od njih nalazila se na gornjem toku Rio Macada, na dva dana hoda
od leve obale, na maloj pritoci Igarape do Lejtao (potok praseeg mleka). Bila je to
grupa ili klan Takvakip, (od bambusa). Moda klan nije prigodna re, zato to su
druine Tupi-Kavahiba obino ivele u jednom selu, posedovale jedno lovite ije su
granice pomno uvale i drale se egzogamije vie iz elje da stupe u savez sa
susednim grupama nego zbog strogog potovanja pravila. Poglavica Takvakipa zvao
se Abaitara. Sa iste strane reke nalazili su se, na severu, jedna nepoznata grupa
(poznato je bilo samo ime njenog poglavice Pitsara), na jugu, na Rio Tamuripi,
Ipotivat (ime jedne lijane), iji se poglavica zvao Kamandara, a izmeu ove poslednje
reke i Igarape du Kakoal, abotifeti (kornjaini ljudi) iji se poglavica zvao Maira.
Na levoj obali Maada, u dolini Rio Muki, iveli su Paranavati (Ljudi reke) koji i
danas postoje, ali na svaki pokuaj pribliavanja odgovaraju odapinjanjem strela, i
malo junije, na Igarape de Itapisi, druga nepoznata grupa. U najmanju ruku, to su
bila obavetenja koja sam uspeo da prikupim 1938. godine od tragaa za kauukom
koji su se nastanili u tom podruju u vreme Rondonovih istraivanja; sam Rondn je
ostavio krajnje tura zapaanja o Tupi-Kavahibima.
Razgovarajui s civilizovanim Tupi-Kavahibima iz stanice Pimenta Bueno, uspeo sam
da sastavim spisak od dvadesetak klanova. I istraivanja Kurta Nimuendahua,
etnografa, ali nita manje i erudite, pomalo su osvetlila prolost tog plemena.
Kavahib podsea na ime jednog starog Tupi-plemena, Kabahida, esto pominjanog
u dokumentima iz XVIII i XIX veka, koje je tada ivelo na gornjem i srednjem toku
Rio Tapaosa. Izgleda da je njega odatle postepeno proterivalo drugo Tupi pleme,
Munduruku, i da se ono tokom svog pomeranja ka zapadu raspalo u vie grupa od
kojih su nam poznate samo Parintintini s donjeg toka Maada i Tupi-Kavahibi,
nastanjeni neto junije. Mogue je, dakle, da su ovi Indijanci potomci velikih Tupigrupacija sa srednjeg i donjeg toka Amazona, a da su ove u srodstvu s priobalnim
plemenima koja su, u doba njihovog procvata, upoznali putnici XVI i XVII veka ije
su prie zaetak savremene etnografske svesti: naime, upravo pod njihovim
nehotinim uticajem politika i etika filozofija renesanse krenulaje putem koji je
nuno vodio do Francuske revolucije. Prodreti u jo potpuno nepoznato selo Tupija

231
znailo je pridruiti se, posle etiristo godina, Leriju, tadenu, Soareu de Suzi,
Teveu, pa i Montenju koji je u Ogledima, u poglavlju o ljudoderima, zapisao svoja
razmiljanja podstaknuta razgovorom s nekim Indijancima iz plemena Tupi koje je
sreo u Ruanu.1 Kakvo iskuenje!
U asu kad se Rondn sreo s Tupi-Kavahibima, Takvatipi, koje je podsticao jedan
ambiciozan i energian poglavica, nametali su svoju hegemoniju mnogim drugim
grupama. Posle mnogo meseci provedenih na visoravni u gotovo pustinjakoj
usamljenosti, Rondonova druina bila je zasenjena kilometrima plantaa (jezik
sertoa rado pribegava hiperbolama) koje su raskrili Abaitarini ljudi u praumi ili na
obalama koje nije plavila voda (igapos); one su omoguavale Indijancima da bez
tekoa snabdevaju hranom istraivae kojima je dotad ozbiljno pretila glad.
Dve godine nakon to ih je sreo, Rondon je ubedio Takvatipe da premeste svoje selo
na desnu obalu Macada, na mesto naspram ua reke Sao Pedro (11 5'J i 62 3'Z)
koje je i danas oznaeno kao aldeia dos Indios na meunarodnoj karti sveta u razmeri
1:1 000 000. To mesto je bilo pogodnije za nadzor, snabdevanje namirnicama i
upoljavanje Indijanaca kao veslaa na pirogama. Naime, na tim rekama punim
virova, vodopada i tesnaca oni su veto upravljali svojim lakim unovima od kore
drveta.
Uspeo sam da naem i opis tog novog sela koje danas vie ne postoji. Kako je
zabeleio Rondn kad je posetio selo u umi, kolibe su bile pravougaonog oblika, bez
zidova; krov na dve vode od palminog lia stajao je na deblima pobodenim u zemlju.
Dvadesetak koliba (otprilike etiri sa est metara) bilo je rasporeeno u krugu, iji je
prenik iznosio dvadeset metara, oko dve prostrane kolibe (osamnaest sa etrnaest); u
jednoj su stanovali Abaitara, njegove ene i njegova mala deca, a u drugoj njegov
najmlai sin koji je bio oenjen. Dva starija sina, neenje, iveli su sa ostalima u
okolnim kolibama i, kao i svi drugi neoenjeni mukarci, dobijali su hranu u
poglaviinom domainstvu. Na slobodnom prostoru izmeu sredinjih i manjih koliba
nalazilo se nekoliko kokoinjaca.
Nisu to bile prostrane kolibe Tupi-Kavahiba, kakve su opisane u XVI veku, ali
dananje stanje jo vie odudara od tadanjeg Abaitarinog sela s pet-est stotina
itelja. Godine 1925. Abaitaraje ubijen. Ubistvom tog cara s gornjeg Maada otpoeo
je period nasilja u selu koje je epidemija gripa 19181920. godine ve svela na
dvadeset pet mukaraca, dvadeset dve ene i dvanaestoro dece. Te iste 1925. godine,
etiri osobe (meu njima i Abaitarin ubica) izgubile su ivot od ruke osvetnika,
uglavnom sa ljubavnih razloga. Malo kasnije, preiveli su odluili da napuste selo i
krenuli su pirogama uzvodno na dva dana odatle, do stanice Pimenta Buono; godine
1938. ostali su samo pet mukaraca, jedna ena i jedna devojica koji su govorili
uproenim portugalskim i meali se s novobrazilskim stanovnitvom tog kraja.
Moglo se pomisliti da je povest Tupi-Kavahiba zavrena, barem na desnoj obali
1

Up. gore, str. 356.

232
Maada. Naime, na levoj obali, u dolini reke Muki, ostalaje jedna neokrnjena grupa
Paranavata.
Ipak, kad sam u oktobru 1938. stigao u stanicu Pimenta Bueno uo sam da se pre tri
godine na reci pojavila nepoznata grupa Tupi-Kavahiba; ponovo su je videli dve
godine kasnije, i poslednji preiveli Abaitarin sin (koji je nosio oevo ime, pa emo ga
dalje u ovoj prii tako i zvati), nastanjen u stanici, otiao je u njihovo selo usred ume,
na dva dana hoda besputnom desnom obalom Maada. Od poglavice je dobio
obeanje da e mu naredne godine poseta biti uzvraena, a godina se navrila upravo
u vreme naeg dolaska. To obeanje je mnogo znailo uroenicima iz stanice jer ih je
muio manjak ena (jedna odrasla ena na pet mukaraca); vrlo paljivo su sasluali
priu mladog Abaitare koji im je saoptio da u nepoznatom selu ima vie ena nego
mukaraca. I sam vie godina udovac, verovao je da e mu uspostavljanje srdanih
odnosa sa srodnim divljacima pomoi da nae suprugu. U tim okolnostima sam ga
nagovorio (ne bez muke jer se bojao posledica) da ubrza sastanak i da mi poslui kao
vodi.
Mesto odakle je trebalo da krenemo u umu, ka selu Tupi-Kavahiba, nalazi se na tri
dana putovanja pirogom nizvodno od stanice Puenta Bueno, na uu Igarape do
Porkinjo, manje pritoke Maada. Nedaleko odatle spazili smo malu prirodnu istinu
zatienu od poplava poto je tu obala bila izdignuta nekoliko metara. Iskrcasmo svoj
materijal: nekoliko sanduka s poklonima za uroenike i zalihe suvog mesa, pasulja i
pirina. Podigosmo logor, neto vri nego obino jer je trebalo da potraje do naeg
povratka. Dan provedosmo u poslu i pripremama za put. Na poloaj je bio prilino
zamren. Kao to sam ve rekao, odvojio sam se od jednog dela svoje druine. Da
nevolja bude vea, Jehan Velar, lekar nae ekspedicije, dobio je napad polenske
groznice i morao je da krene pre nas do malog naselja tragaa za kauukom na tri
dana plovidbe nizvodno (na ovim tekim rekama treba raunati dva-tri puta vie
vremena kad se plovi uzvodno). Grupa se, dakle, svela na mog brazilskog kolegu
Luisa de Kastra Fariju, Abaitaru, mene i jo petoricu mukaraca od kojih su dvojica
ostala da uvaju logor, a trojica krenula s nama u umu. Poto nas je bilo tako malo i
poto je, uz oruje i municiju, svako nosio lealjku, komarnik i ebe, nismo mogli da
se natovarimo namirnicama, te smo poneli samo malo kafe, suvog mesa i brana od
manioke koje se nakvasi u reci (otud njegovo ime farinha d 'agua) i, poto uskisne,
pretvori se u komade tvrde kao ljunak koji imaju soan ukus putera kad se ponovo
natope vodom. Raunali smo i na tocari brazilski orah kojeg u tim krajevima ima
mnogo; samo jedan njegov ourigo, je (ija okrugla i tvrda ljuska moe ubiti
oveka kad padne s grane visoke dvadeset-trideset metara) kad se stegne stopalima i
razbije preciznim udarcem tergada moe da nahrani nekoliko ljudi, jer se u njemu
nalazi trideset do etrdeset krupnih trouglastih oraha mlenog i plavkastog tkiva.
Kreemo pre zore. Najpre prelazimo lageiros, gotovo ogoljene povrine gde jo
mestimino izbija stena visoravni koja se postepeno sputa ispod aluvijalnog tla, a
zatim polja visoke sabljaste trave, sapzals; posle dva sata hoda ulazimo u umu.

233

XXXII
U umi
Jo od detinjstva more je u meni budilo pomeana oseanja. Primorje i nazubljena
stenovita obala koju oseka i plima naizmenino produuju i skrauju osporavajui
oveku njegovo carstvo, privlae me time to upuuju izazov naim stremljenjima, to
prikrivaju jedan zagonetan svet i obeavaju zapaanja i otkria koja laskaju naoj
uobrazilji. Kao Benvenuto elini, prema kome oseam vie naklonosti nego prema
majstorima quatrocenta, volim da lutam po alu s kojeg se povukla plima i da pratim
neoekivane obrise obale kao kakvu nametnutu putanju, sakupljajui probuene
kamenie, koljke iju je geometriju promenila izjedenost, ili korenje trske u obliku
sablasti, i da pravim muzej od svih tih otpadaka: nakratko, on nimalo ne zaostaje za
onima to okupljaju remek-dela proistekla iz napornog rada koji iako se zbiva u
duhu, a ne napolju moda nije sutinski razliit od rada prirode.
Ali kako nisam bio ni moreplovac ni ribar, oseao sam da me ugroava ta voda koja
skriva polovinu mog sveta, pa i vie od toga, jer njeno veliko prisustvo odjekuje
daleko od obale i esto predeo ini manje pitomim. ini mi se da samo more unitava
uobiajenu raznovrsnost zemlje; ono prua oku ogromna prostranstva i novu boju, ali
po cenu nepodnoljive ravne jednolinosti u kojoj nikakva skrivena dolina ne nudi
iznenaenja kojima se hrani moja uobrazilja.
tavie, danas su nam uskraene i one ari koje ja nalazim u moru. Poput ivotinje iji
oklop s godinama postaje sve deblji i stvara oko njenog tela nepropustljivu koru koja
vie ne doputa koi da die, to samo ubrzava starenje, veina evropskih zemalja
dopustila je da njihove obale pretrpaju vile, hoteli i kockarnice. Umesto da nam, kao
nekad, doarava trenutke okeanske usamljenosti, obala je postala nekakav front na
kojem ljudi povremeno mobiliu sve svoje snage da bi juriali u osvajanje slobode
iju ar bi eleli da ugrabe pod uslovom da se ne lie upravo onoga stoje unitava.
Plae na koje je more izruivalo plodove jedne hiljadugodinje aktivnosti, udesna
galerija u kojoj je priroda uvek predstavljala avangardu, izgaene su nogama gomile i
slue jo samo prikazivanju i izlaganju otpada.
Zato vie volim planinu nego more, a ta sklonost je s godinama poprimila oblik
ljubomorne strasti. Mrzeo sam one koji su delili moju ljubav, jer su ugroavali samou
do koje sam toliko drao; a prezirao sam one druge, za koje planina pre svega znai
preterano zamaranje i zakren horizont, dakle, one koji prema njoj ne gaje oseanja
slina mojima. eleo sam da itavo drutvo prizna prednost planina i da, u isti mah, ja
jedini imam prava da u njima uivam. Dodajem i to da moja strast nije obuhvatala
visoke planine; one su me razoarale neodreenom prirodom radosti dodue,
nesumnjivih koje pruaju oveku: fizika, pa ak i organska estina koju
podrazumeva napor; a ipak neto formalno i gotovo apstraktno, jer je tu panja
zaokupljena odve tekim zadacima i, mada se nalazimo usred prirode, ograniena na

234
zanimanja koja pripadaju geometriji i mehanici. Voleo sam takozvane planine za
krave, a nadasve pojas izmeu 1400 i 2200 metara: jo dovoljno umerena da ne
osiromai pejza, ta visina podstie prirodu na otriji i ustriji ivot i, u isti mah,
obeshrabruje ratarstvo. Na tim visokim terasama ona uva prizor jedne manje krotke
zemlje od one u dolinama, kakvu je kako rado i, bez sumnje, pogreno zamiljamo
poznavalo oveanstvo na svojim poecima.
Dok more prua mom pogledu razvuen pejza, planina mi izgleda kao zgusnuti svet.
Ona to zapravo i jeste, jer naborano i izuvijano tle ima veu povrinu nego ravno koje
zaprema jednak prostor. I obeanja tog gueg univerzuma sporije se otkrivaju i
iscrpljuju; promenljiva klima i raznovrsnost koju stvaraju visinske razlike, izloenost
suncu i priroda tla idu na ruku suprotnostima izmeu padina i zaravni i izraenijem
smenjivanju godinjih doba. Za razliku od mnogih ljudi, ja nisam bio potiten kad
sam boravio u uzanoj dolini gde su naspramne padine tako blizu jedna drugoj da
izgledaju kao zidovi, te se izmeu njih vidi samo deli neba koji sunce prede za
nekoliko sati; naprotiv. inilo mi se da je taj uspravni predeo iv. Umesto da me
navede na pasivno posmatranje kao kakva slika ije se pojedinosti mogu obuhvatiti sa
odreenog rastojanja i gde nije potrebno uneti nita svoje, on me je pozivao na neku
vrstu dijaloga u kojem smo obojica morali dati najbolje od sebe. Sa svoje strane,
uloio sam fiziki napor da ga upoznam, a on mi je uzvratio otkrivanjem svog bia.
Buntovan i izazovan u isti mah, taj planinski predeo uvek mi je uskraivao jednu
polovinu sebe, ali je zato drugu obnavljao dopunskom perspektivom koja prati uspon
ili spust i sjedinjavao se sa mnom u nekoj vrsti plesa koji sam, kako mi se inilo,
vodio utoliko slobodnije ukoliko sam bolje uspevao da proniknem u istine koje su ga
nadahnule.
A ipak, danas moram da priznam: iako ne oseam da sam se promenio, ta ljubav
prema planini me naputa poput talasa koji se povlai sa ala. Moje misli su ostale
iste, ali me planina naputa. Postao sam manje osetljiv prema istim radostima zato to
sam ih odve dugo i odve revnosno traio. Na tim putevima kojima sam odve esto
prolazio ak i iznenaenje je postalo poznato i obino; ne pentram se vie kroz paprat
i po stenama, ve kroz privienja svojih uspomena. One, pak dvostruko gube dra:
najpre usled duge upotrebe koja ih je liila novine, a onda i zbog toga naroito zbog
toga to se jedno pomalo razvodnjeno za dovoljstvo dobija po cenu sve veeg
napora. Starim, i na to me ne upozorava nita do te iskrzanosti na uglovima, nekad
tako otrim, mojih zamisli i poduhvata. Jo sam u stanju da ih ponavljam; ali njihovo
ostvarenje ne prua mi ono zadovoljstvo koje mi je tako esto i verno prualo, i tu ne
mogu nita da uinim.
Sad me privlai uma. U njoj nalazim iste ari kao i u planini, ali u mirnijem i
pristupanijem obliku. Mnoga lutanja po pustim savanama Brazila probudila su u
meni osetljivost prema arima te neureene prirode koju su stari voleli: mlada trava,
cvee i vlana sveina estara. Nisam mogao da sauvam neprolaznu ljubav prema
kamenitim Sevenima; shvatio sam da je oduevljenje moje generacije za Provansu

235
bilo lukavstvo koje smo sami smislili da bismo zatim postali njegove rtve. Radi
otkria vrhunske radosti nae civilizacije novini rtvujemo sam predmet koji je
njeno opravdanje. Ta priroda je bila zanemarena dok smo mogli da uivamo u nekoj
drugoj. Lieni one najljupkije, morali smo da svedemo svoje tenje na meru prirode
koja nam je ostala na raspolaganju, da hvalimo njenu suvou i surovost, jer e nam
ubudue samo ti oblici preostati.
Ali, u ovom prisilnom maru zaboravismo umu. Jednako gusta kao i nai gradovi,
bila je nastanjena drukijim biima, a ona su inila drutvo koje smo jo upornije
drali na odstojanju nego pustinje ka kojima smo srljali, bilo da se radilo o visokim
vrhovima ili o osunanim pustarama. Zajednica drvea i bilja udaljava oveka od
sebe, uri da pokrije tragove njegovog prolaska. Kako u nju esto nije lako prodreti,
uma trai od onoga koji joj se priblii iste one ustupke koje planina, na neto grublji
nain, trai od planinara. Ui od vidika s visokih planinskih venaca, njen horizont se
ubrzo zatvara obuhvatajui jedan skuen svet u kojem je ovek jednako usamljen kao
i u pustinjskom bespuu. Svet trave, cvea, peuraka i insekata tu slobodno vodi svoj
nezavisan ivot, a od naeg strpljenja i skromnosti zavisi da li emo moi da mu
pristupimo. Nekoliko desetina metara ume dovoljno je da iskljui spoljanji svet, da
jedan univerzum zameni drugim koji manje godi oku, ali gde zvui i mirisi, ta ula
najblia dui, nalaze svoje zadovoljenje. Uskrsavaju dobra koja smo smatrali
izgubljenima: tiina, sveina i spokojstvo. Prisnost s biljnim svetom daje nam ono to
nam more sad uskrauje i za ta se u planini plaa previsoka cena.
Da bi me uma ubedila, moda je bilo potrebno da mi najpre nametne svoj najopojniji
oblik i da zahvaljujui njemu primetim njene opte osobine. Naime, izmeu ume u
koju sam stupio idui u susret Tupi-Kavahibima i uma naih podneblja razlika je
tolika da se teko moe opisati reima.
Posmatrana spolja, amazonska uma podsea na mnotvo zbijenih mehurova, na
vertikalnu gomilu zelenih ispupenja; reklo bi se da je neki patoloki poremeaj
ravnomerno zahvatio itav predeo. Ali kad probijemo opnu i stupimo u nju, sve se
menja: gledana iznutra, ta zbrkana masa postaje velianstven svet. uma vie nije
zemaljski nered; pomiljamo da je ona novi planetarni svet jednako bogat kao i na
koji bi mogla da zameni.
im se oko privikne da razaznaje te zbijene planove i im duh prevlada prvi utisak
stenjenosti, pomalja se jedan sloen sistem. Razaznajemo spratove na kojima se,
uprkos mestiminoj poremeenosti nivoa, ponavlja ista gradnja: najpre vrhovi rastinja
i trava u visini oveka; nad njima bleda stabla drvea i lijane raspolau nevelikim
slobodnim prostorom; malo vie, stabla nestaju iza lia i granja ili grimiznih cvetova
divljih banana, pacova, a zatim se jo jednom pomaljaju iz te pene da bi se ponovo
izgubila u liu palmi; odatle izlaze na jednoj jo vioj taki gde se odvajaju njihove
prve horizontalne grane bez lia, ali pokrivene epifitnim biljkama orhidejama i
bromelijama kao lae svojom opremom; a gotovo izvan domaaja oka, taj svet se

236
zavrava velikim kupolama, as zelenim, as bezlisnim, ali tada pokrivenim belim,
utim, narandastim ili svetloljubiastim cvetovima; evropski posmatra udi se to tu
prepoznaje sveinu svojih prolea, ali na tako preuvelianoj lestvici da mu se kao
jedino poreenje nameu velianstveno i bujno jesenje plamsanje.
Tim vazdunim spratovima odgovaraju drugi, pod samim nogama putnika. Naime,
vara se onaj ko misli da hoda po tlu prekrivenom nepostojanim spletom korenja,
izdanaka, bunja i mahovine; kad god stopalo izgubi vrst oslonac, ovekupreti
opasnost da padne znatno dublje nego to je oekivao. A i Lusindino prisustvo oteava
hod.
Lusinda je mala enka majmuna sa zavrnutim repom, plavkastim licem i svetlosivim
krznom, vrste Lagothrix, poznatije kao barrigudo zbog osobenog velikog stomaka.
Dobio sam je kad joj je bilo tek nekoliko nedelja od jedne Nambikvarke; ona je
majmune hranila, a ovo je i danju i nou bilo zakaeno za njenu kosu, koja mu je
zamenjivala majino krzno i kimu (majmunice nose svoje mladune na leima).
Boice s kondenzovanim mlekom osobodile su me brige oko hranjenja, a viski koji je
postepeno omamljivao sirotu ivotinju obezbeivao mi je noni mir. Ali, tokom dana s
Lusindom se mogla postii samo jedna nagodba: pristala je da se odrekne moje kose u
korist moje leve izme uz koju je od jutra do mraka bila prikaena, tano iznad
stopala, sa sva etiri uda. Na konju je takav poloaj bio mogu, a u pirogi prihvatljiv.
Ali, hodanje je bilo druga stvar, jer su svaki buni, svaka granica, svaka jaruga bili
povod za Lusindine piskave krike. Svi nagovori da pree na moju miicu, rame ili ak
kosu bili su uzaludni. Njoj je bila potrebna leva izma, jedina zatita i jedino
bezbedno mesto u ovoj umi u kojoj se rodila i u kojoj je ivela, ali koja joj je posle
samo nekoliko meseci provedenih uz ljude postala tua kao da je odrasla u udobnosti
civilizacije. Tako sam, epajui levom nogom, uiju izmuenih prodornim prekorima
pri svakom pogrenom koraku, nastojao da ne izgubim iz vida leda naeg vodia
Abaitare, koji je grabio kroz zelenu polutamu brzim i kratkim koracima, zaobilazei
ogromna stabla i na mahove nestajui iza njih, krei put maem, skreui as levo
as desno po nama nerazumljivom putu i zalazei sve dublje u umu.
Da bih zaboravio umor, putao sam svoje misli da lutaju. U ritmu hoda nastajale su
pesmice; satima sam ih preturao po glavi kao kakav zalogaj koji je obljutaveo od
silnog vakanja, ali koji mi ipak doe kao nekakvo drutvo, te oklevam da ga
ispljunem ili progutam. Iz akvarijumskog ambijenta koji je vladao u umi nastali su
ovi stihovi:
U umi glavononoj
velikoj kosmatoj koljci od blata
na ruiastim stenama koje nagriza
trbuh mesec-riba iz Honolulua.
Ili sam, kontrasta radi, prizivao munu uspomenu na predgraa:
Poiene su prostirke od trava

237
svetlucaju nasapunjani plonici
a stabla na etalitu stoje
kao velike zaboravljene metle.
Sledea strofa mi je nekako uvek izgledala nezavrena, mada je ponikla iz okolnosti
nae pustolovine; i danas mi se vrti po glavi kad god due hodam:
Amazonko, draga Amazonko,
ti to desnu dojku nema,
svata si nam ispriala,
ali su putevi tvoji preuski.
Krajem prepodneva, dok smo zaobilazili jedan grm, iznenada smo se nali licem u lice
s dvojicom uroenika koji su ili u suprotnom smeru. Stariji je imao etrdesetak
godina; nosio je nekakvu dronjavu piamu, a kosa mu je bila do ramena; drugi je imao
kratku kosu i bio potpuno go, ako se izuzme mali slameni titnik na udu; na leima, u
korpi od zelenog palminog lia, nosio je velikog orla-grabljivca; vrsto vezana poput
pileta, ivotinja je izgledala jadno uprkos prugastom sivo-belom perju i glavi sa
snanim utim kljunom i krunom od nakostreenog perja. I jedan i drugi uroenik
nosili su u ruci luk i strele.
Iz njihovog razgovora s Abaitarom saznali smo da je stariji bio seoski poglavica kod
koga smo krenuli, a mlai njegov zamenik; za njima su ili i drugi itelji sela koji su u
tom trenutku lutali po umi; svi su krenuli ka Maadu da uzvrate posetu stanici
Pimenta Bueno i tako ispune obeanje dato pre godinu dana; orao je bio poklon
namenjen domainima. To nam nije odgovaralo jer nismo eleli samo da sretnemo
uroenike, ve i da posetimo njihovo selo. Valjalo je, dakle, mnogobrojnim poklonima
koji su ekali u logoru Porkinjo ubediti nae sagovornike da se s nama vrate u selo i
da nas prime kao goste (to im se nimalo nije svidelo); potom bismo svi zajedno
krenuli prema reci. Kad smo se konano nagodili, upakovani orao nemarno je baen
pored jednog potoka, gde je morao brzo uginuti od gladi ili kao plen mrava. Narednih
petnaest dana pomenut je samo u jednoj kratkoj reenici kojom je ustanovljena
njegova smrt: Orao je mrtav. Dvojica Kavahiba iezoe u umi da svojim
porodicama najave na dolazak, te nastavismo put.
Dogaaj sa orlom navodi na razmiljanje. Veina starih autora tvrdi da Tupi Indijanci
odgajaju orlove i da ih hrane majmunima, jer im je povremeno potrebno njihovo
perje; Rondon je pomenuo taj obiaj kod Tupi-Kavahiba, a drugi autori kod nekih
plemena sa Singua i Aragvaje. Nije, dakle, neobino, to ga je jedna grupa TupiKavahiba sauvala, niti to je orao, njihovo najdragocenije vlasnitvo, ponet kao
poklon, ako su nai uroenici zaista odluili (kao to sam poeo da nasluujem i kao
to se kasnije potvrdilo) da zauvek napuste svoje selo i prikljue se civilizaciji. Ali, to
se nimalo ne slae s njihovom odlukom da prepuste orla alosnoj sudbini. Ipak, itava
istorija kolonizacije u Junoj Americi i drugde mora voditi rauna o radikalnom
odbacivanju tradicionalnih vrednosti, o raspadanju jednog naina ivota, pri emu

238
gubitak nekih elemenata trenutno povlai obezvreivanje svih drugih; moda sam
upravo prisustvovao jednom znaajnom ispoljavanju te pojave.
Jednostavan obed od nekoliko peenih, nerasoljenih komada xarque dopunili su
umski plodovi: orah tocari; plodovi divljeg kakaoa s belim, kiselim i pomalo
penastim jezgrom; bobice drveta parna; plodovi i semenke umskog cajua. itave
noi je padala kia po nadstrenicama od palminog lia koje su titile mree za
spavanje. uma je danju tiha, ali u zoru se na nekoliko trenutaka zaori od kretanja
majmuna i papagaja. Nastavljamo put i svako se trudi da ne izgubi iz vida lea onog
ispred sebe, uveren daje udaljavanje od nekoliko metara dovoljno da ovek zaluta i da
njegovi dozivi ne dopru ni do ijeg uha. Naime, jedna od najudnovatijih osobina
ume je to to ona izgleda kao da je uronjena u neku sredinu guu od vazduha:
svetlost koja se kroz nju probija zelenkasta je i oslabljena, a glas ne dopire daleko.
Moda zato u njoj vlada izvanredna tiina koja bi svakako uticala na putnika da ovaj
ve nije svu svoju panju posvetio putu i uutao se. Njegovo moralno stanje udruilo
se s fizikim i stvorilo oseanje teko podnoljivog pritiska.
S vremena na vreme, na vodi se saginjao da sa ivice svoje nevidljive staze brzim
pokretom podigne neki list i pokae nam pod njim kopljasti bljesak bambusa
pobodenog u tle da bi se na njega nabolo stopalo neprijatelja. Te zamke tite prilaz
selu. Tupi Kavahibi ih nazivaju min; njihovi preci su koristili vee sprave.
Po podne smo stigli do jednog castanhala, grupe kestenova oko koje su uroenici
(metodini u korienju ume) iskrili malu istinu da bi lake sakupljali opale
plodove. Tu su se ulogorili svi itelji sela, nagi mukarci s navlakom na udu kakvu
smo ve videli kod pomonika poglavice, jednako gole ene s malim komadom
pamune tkanine oko krsta, koji je nekad bio crven od boje urukua, ali je od duge
upotrebe postao ri.
Bilo je ukupno est ena, sedam mukaraca (ukljuujui i jednog tek zamomenog) i
tri devojice od jedne, dve i tri godine; to je svakako bila jedna od najmanjih grupa
kojima je polo za rukom da opstanu barem trinaest godina (nakon nestanka
Abaitarinog sela) bez ikakvog dodira sa spoljnim svetom. Meu njima je bilo i dvoje
sa oduzetim nogama: jedna mlada ena koja se oslanjala na dva tapa i jedan
mukarac, takoe mlad, koji se vukao po tlu opirui se rukama. Kolena su mu trcala
nad sasuenim nogama, nateena sa unutranje strane i verovatno puna limfe; prsti
levog stopala bili su oduzeti, dok je desno ostalo pokretljivo. Meutim, dvoje bogalja
uspevali su da se kreu po umi, pa i da prevaljuju velika rastojanja bez vidljivog
napora. Da li je to bio poliomijelitis ili neki drugi virus? Pred to dvoje nesrenika
preputenih samima sebi u najnepovoljnijem prirodnom okruenju s kojim se ovek
suoio, potreslo me je seanje na Teveov izvetaj iz XVI veka, u kojem autor, nakon
posete primorskom ogranku plemena Tupi, izraava divljenje to taj narod, sainjen
od istih elemenata kao i mi... nikad nisu napali guba, paraliza, letargija, rak i irevi,

239
niti druge telesne boletine iji se znaci mogu videti na povrini. Nije ni slutio da su
on i njegovi saputnici bili vesnici tih zala.

XXXIII
Selo zrikavaca
Krajem popodneva stigosmo u selo. Ono se nalazilo na iskrenom zemljitu nad
uskom dolinom planinskog potoka ije sam ime kasnije saznao: Igarape do Lejtao,
desna pritoka Maada, u koji se uliva nekoliko kilometara uzvodno od ua reke
Muki.
Selo se sastojalo od etiri gotovo kockaste kue na liniji paralelnoj s potokom. Dve
vee kue sluile su za stanovanje, to se moglo videti po mreama za spavanje od
upredenog pamuka, razapetim izmeu dva stuba; druge dve (od kojih je jedna bila
umetnuta izmeu dve vee) bile su dugo nenastanjene i liile su na skladite ili
privremeno sklonite. Na prvi pogled, ovek je mogao pomisliti da su kue nalik
uobiajenim brazilskim domovima u tom podruju. Meutim, one su bile sasvim
drukije zamiljenje: ravan stubova koji su pridravali visoki krov na dve vode od
palminog granja bila je upisana u ravan krova i ua od nje, tako da je graevina
izgledala kao kakva etvrtasta peurka. Njena struktura se, meutim, nije videla jer je
bila zaklonjena lanim zidovima koji su se dizali ka krovu, ali ga nisu dodirivali. Te
tarabe bile su napravljene od raspoluenih palminih debala koja su pobodena jedno
kraj drugog i meusobno povezana na takav nain da njihov zaobljeni deo ini spoljni
zid. U glavnoj kui, smetenoj izmeu dva skladita, debla su bila izukrtana i tvorila
su petougaone pukarnice, a spoljni zidovi bili su pokriveni ovlanim crteima u
crvenoj i crnoj boji koje se dobijaju od urukua i jedne vrste smole. Uroenici su mi
objasnili da ti crtei predstavljaju, po redu, neku vanu osobu, ene, orla grabljivca,
decu, predmet u obliku pukarnice, abu krastau, psa, velikog neznano kog
etvroronoca, dve trake s cikcak linijama, dve ribe, dva etvoronoca, jaguara i, na
kraju, simetrian motiv sastavljen od kvadrata, polumeseca i lukova.

240

SI. 37 Detalj crtea na zidu kolibe.

Kue ni po emu nisu liile na uroenika obitavalita susednih plemena, ali su, po
svoj prilici, ponavljale neki tradicionalan oblik. Kad je Rondn otkrio Tupi-Kavahibe,
njihove kue su bile kockaste ili pravougaone s krovom na dve vode. tavie,
peurkasta struktura ne odgovara nijednoj novobrazilskoj tehnici. O tim kuama s
visokim krovom govore, uostalom, mnogi vani arheoloki dokumenti koji se odnose
na mnoge pretkolumbovske civilizacije.
Jo jedna osobenost Tupi-Kavahiba: kao ni njihovi parintintinski roaci, ni oni ne gaje
niti troe duvan. Videvi nas kako razmotavamo svoje zalihe nanizanih listova,
poglavar sela je sarkastino uzviknuo: To je izmet! (ianeapit). Izvetaj Rondonove
komisije ak ukazuje da je u doba prvih dodira s belcima uroenike toliko ljutilo
prisustvo puaa da su im otimali cigare i cigarete iz usta. Ipak, za razliku od
Parintintina, Tupi Kavahibi imaju re za duvan, tabak, to jest istu kao i mnogi
zapadnjaci, izvedenu iz drevnih antilskih urodenikih jezika i, po svoj prilici,
karipskog porekla. Mogua veza su dijalekti Gvapore, u kojima nalazimo istu re, bilo
zato to su je oni preuzeli iz panskog (Portugalci kau fumo), bilo zato to su kulture
Gvapore (kako pokazuju mnogi znaci) najdalja jugoistona taka jedne stare antilskogvajanske civilizacije koja je mogla ostaviti svoje tragove u dolini reke ingu. Valja
dodati i to da su Nambikvare strasni puai cigareta, dok drugi susedi Tupi-Kavahiba,
Kepkirivati i Munde, umrkuju duvan kroz cevice. Dakle, odsustvo duvana kod
jedne grupe plemena u srcu Brazila ne da se lako objasniti, naroito ako imamo u vidu
da su stari Tupiji uveliko upotrebljavali tu biljku.

241

U nedostatku duvana, u selu su nas ponudili onim to su putnici XVI veka nazivali
kauen Tupi-Kavahibi kau kahui to jest napitkom od zrna vie vrsta kukuruza
koje uroenici gaje na obodu sela, na zemljitu koje su raskrili vatrom. Stari autori
opisali su posude visine oveka u kojima se priprema ta tenost i ulogu namenjenu
devicama plemena, naime, da u nju obilno pljuju kako bi se izazvalo vrenje. Da li su
posude Tupi Kavahiba bile premalene ili u selu nije bilo drugih devica? Doveli su tri
devojice i naterali ih da izrue svu pljuvaku u kau od isitnjenih zrna. Kako smo taj
izvrstan, u isti mah hranljiv i osveavajui napitak, popili iste veeri, do vrenja nije ni
dolo.
Pri obilasku vrta, oko velikog drvenog kaveza po kojem su jo bile razbacane orlove
kosti, videli smo kikiriki, pasulj, razne vrste paprika, jam, slatki krompir, manioku i
kukuruz. Uroenici su dopunjavali proizvodnju sakupljanjem divljih plodova. Pored
toga, koristili su i jednu umsku biljku ije vrhove su uvezivali da zrnevlje ne bi
padalo na sve strane, ve u male gomilice na tlu. Ono se zatim zagreva na glinenom
tanjiru sve dok se ne rasprsne poput kokica, kojima je slino i po ukusu.
Dok se priprema kauen sloenim postupkom dodavanja raznih zrna i kljuanja, i dok
ga ene meaju kutlaama od polovine tikava, koristim poslednje sate tog dana da
postavim Indijancima neka pitanja.
Pored pamune pregae ene nose i vrsto stegnute traice oko lanaka na rukama i
nogama i ogrlice od tapirovih zuba ili ploice od jelenskih kostiju. Lica su im
tetovirana crno-plavim sokom biljke genipa: na obrazima iroka kosa crta od usne
koljke do ugla usana, naglaena s etiri vertikalne crtice, a na bradi etiri vodoravne
linije, jedna iznad druge, od kojih je svaka odozdo ukraena resom od crtica. Kosa je
najee kratka i obino zaeljana retkim eljem ili neto guom spravicom od
uvezanih drvenih tapia.

242
Mukarci su imali samo ve pomenute navlake za ud. Jedan uroenik se upravo bavio
izradom tog predmeta. Obe strane sveeg lista pacove odvojio je od sredinje ile,
skinuo tvrdu ivicu i presavio ih po duini. Kad se te polovine (svaka otprilike sedam
puta trideset santimetara) umetnu jednu u drugu pod pravim uglom dobija se neto
nalik estaru iji su kraci sastavljeni od dve, a vrh od etiri debljine lista; taj deo se
onda presavija po dijagonali, a kraci se odsecaju i bacaju; ostaje samo mali ravnokraki
trougao sastavljen od osam debljina. On se zatim zaobli oko palca, vrhovi donjih
uglova se raseku, a bone ivice se zaiju pomou drvene igle i biljnog konca. Navlaka
je gotova; sad je samo treba postaviti na mesto povlaei prepucijum preko otvora da
ne bi spala i da bi zategnutost koe odravala ud u odignutom poloaju. Svi mukarci
nose taj dodatak, a kad ga neko izgubi, odmah istegnuti kraj prepucijuma podvue pod
traku koja mu opasuje krsta.
Kue su bile gotovo prazne. U njima su se videle mree za spavanje od pamunog
prediva; nekoliko zemljanih lonaca i inija za suenje kukuruza ili manioke na vatri;
strugaljke za manioku, to jest, komadi drveta u koje je pobodeno trnje; pletena sita;
dleta od zuba nekog glodara; vretena i nekoliko lukova duine oko 1,70 metara. Bilo
je tu i vie vrsta strela: s vrhom od bambusa kopljasta za lov ili testerasta za rat ili
s vie vrhova, za ribolov. Na kraju, primetili smo i nekoliko muzikih instrumenata:
panove frule s trinaest cevi i flaolete s etiri rupe.
Kad se spustila no, poglavica nam je vrlo sveano doneo kauen i jelo od dinovskog
pasulja i paprika od kojeg su nam gorela usta; ta hrana nam je prijala posle est
meseci provedenih meu Nambikvarama koji ne znaju za so i ljutu papriku i ije
osetljivo nepce zahteva da se jelo razblai i rashladi vodom. U maloj tikvi bila je
indijanska so, braonkasta tenost tako gorkog ukusa da je poglavar, koji je ostao sa
nama za vreme obeda, ali sam nije jeo, osetio potrebu da je okusi kako ne bismo
pomislili da je otrovna. Taj zain se priprema od pepela drveta taori branco. Iako
skroman, obed nam je ponuen tako dostojanstveno da sam se odmah prisetio prie
jednog putnika o tome kako su drevni poglavari Tupija morali uvek da dre postavljen
sto za namernika.
Jo zanimljivija pojedinost: posle noi provedene u skladitu otkrio sam da su moj
koni kai-izgrizli zrikavci. Nikad ranije nisam bio rtva tih insekata, niti sam ih ikad
primetio tokom svog boravka kod raznih plemena: Kaingang, Kaduveo, Bororo,
Paresi, Nambikvara, Munde. Bilo mi je sueno da kod Tupija doivim nevolju s
kojom su se, etiristo godina pre mene, sreli Iv d'Evre i an de Leri: I da na kraju
ukratko opiem te ivotinjice... nimalo vee od naih zrikavaca, koje se nou sjate
pored vatre ako nau neto to mogu da grizu. Ali bi se pre svega okomile na kone
okovratnike i cipele i tako bi im izgrizle povrinu da sam ih ujutru nalazio sasvim bele
i iskrzane... Poto se zrikavci (za razliku od termita i drugih destruktivnih insekata)
zadovoljavaju time da oglou povrinu koe, svoj pojas sam uistinu naao beo i
iskrzan, svedoanstvo o udnoj, iskljuivoj, vievekovnoj povezanosti jedne vrste
insekata i jedne ljudske zajednice.

243
Odmah po izlasku sunca jedan od naih ljudi zaputio se ka umi da ubije nekoliko
golubica koje su leprale po njenom obodu. Malo kasnije uli smo pucanj na koji
nismo obratili panju, ali je uskoro dotrao jedan uroenik, bled kao krpa od jakog
uzbuenja: upinjao se da nam neto objasni; Abaitara nije bio u blizini, te nismo imali
tumaa. Meutim, iz pravca u kojem se nalazila uma dopirali su do nas sve blii krici
i uskoro smo videli onog oveka kako tri preko zasada drei levom rukom desnu
podlakticu s koje je visila smrskana aka: bio se naslonio na puku i ova je opalila.
Luj i ja nismo znali ta da radimo. Tri prsta bila su gotovo odseena, dlan raznesen,
inilo nam se da je amputacija jedino reenje. Ali, nismo imali hrabrosti da je
izvedemo i da osakatimo saputnika koga smo zajedno s njegovim bratom unajmili u
jednom malom selu blizu Kujabe i prema kome smo oseali posebnu odgovornost
zato to je bio mlad i to nas je pridobio svojom seljakom odanou i osetljivou.
Kako se on bavio tegleim ivotinjama i kako tovarenje tereta na lea mazgi i volova
iziskuje veliku manuelnu spretnost, amputacija bi znaila pravu katastrofu. Ne bez
straha, odluili smo da mu namestimo prste kako najbolje znamo i umemo, da ruku
zavijemo onim to imamo pri ruci i da poemo natrag; im stignemo u logor, Luj e
odvestu ranjenika u Urupu, gde se nalazio na lekar, a ako uroenici prihvate moj
plan, ja u ostati s njima u logoru kraj reke i tu saekati petnaest dana da brodi doe
po mene (za nizvodnu plovidbu bila su potrebna tri dana, a za uzvodnu oko sedam).
Indijanci su, po svemu sudei, strahovali da bi taj nesrean sluaj mogao ravo uticati
na nae prijateljstvo, te prihvatie sve predloge; mi krenusmo napred, u umu,
ostavljajui im vremena da se pripreme za put.
Putovanje je liilo na nonu moru i gotovo se nieg ne seam. Ranjenik je sve vreme
buncao i hodao tako brzo da smo ga jedva pratili; iao je na elu kolone, ispred
vodia, ne kolebajui se ni za tren u pogledu pravca, iako je izgledalo da se put za
nama bio zatvorio. Nou smo morali da mu dajemo sredstva za spavanje da bi se malo
odmorio. Na sreu, nije bio naviknut na lekove, te je njihovo dejstvo bilo jako.
Sutradan po podne stigli smo u logor i ustanovili da mu je ruka puna crva i da je to
uzrok strahovitih bolova koji su ga muili. Ali, tri dana kasnije, kad smo ga poverili
lekarskoj brizi, pokazalo se da upravo zahvaljujui crvima, koji su sve vreme jeli
istrulelo tkivo, ruku nije zahvatila gangrena. Amputacija vie nije bila potrebna i
mnogo sitnih hirurkih zahvata, koji su trajali mesec dana i pri kojima je Vejar
iskoristio svoju spretnost vivisektora i entomologa, vratili su Emidiju upotrebljivu
ruku. U decembru smo stigli u Madeiru i odatle sam ga jo slabog poslao avionom u
Kujabu da se oporavi meu svojima. Kad sam se u januaru vratio u te krajeve gde me
je ekala veina saputnika, posetio sam njegove roditelje; oni me obasue prekorima,
ali ne zbog patnji koje je njihov sin pretrpeo na takve dogaaje su gledali kao na
neminovan sastojak ivota u sertou ve zato to sam ga varvarski izloio putovanju
kroz vazduh, avoljoj situaciji u koju se, po njihovom uverenju, nije smeo dovesti
nijedan hrianin.

244

XXXIV
Farsa o apimu
Evo kako je bila sastavljena moja nova porodica. Najpre Taperahi, poglavar sela, i
njegove etiri ene: Maruabai, najstarija, i Kunhacin, njena ki iz prethodnog braka;
Takvame i Janopamoko, mlada paralitiarka. To poligamno domainstvo podizalo je
petoro dece: Kaminija i Puaresu, deake od sedamnaest, odnosno petnaest godina; i tri
mlade devojice: Paerai, Topekeu i Kupekahi.
Poglavarev pomonik, Potjen imao je dvadesetak godina i bio je Maruabain sin iz
prethodnog braka. Bila je tu i jedna starica, Virakaru; njena dva stasala sina, Takvari i
Karamua, prvi momak, drugi oenjen njenom tek zadevojenom neakom, Penhanom;
i na kraju, s njima je iveo i jedan roak, paralitican mladi po imenu Valera.
Za razliku od Nambikvara, Tupi-Kavahibi ne kriju svoja imena koja, uostalom, uvek
imaju neko znaenje, to su uoili ve putnici iz XVI veka: Kao to mi inimo s
psima i drugim ivotinjama, primeuje Leri, oni se ne libe da daju ljudima imena
poznatih stvari, na primer, Sarigoj, jedan etvoronoac; Arinjan, kokoka; Arabuten,
jedno brazilsko drvo; Pindo, velika biljka, i druga slina.
Tako je bilo u svim sluajevima kad su mi uroenici objasnili svoja imena. Taperahi je
mala ptica crnog i belog perja; Kunhacin znai bela ena ili ena svetle koe; imena
Takame i Takvari su izvedena iz rei tahvara koja oznaava jednu vrstu bambusa;
Potjen je slatkovodni rai; Virakuru, mali ovekov parazit (portugalski: bicho de p)
Karamua, jedna biljka; Valera, neka druga vrsta bambusa.
taden, drugi putnik iz XVI veka, kae da ene obino nose imena ptica, riba i
voa, i dodaje da svaki put kad neki oenjen mukarac ubije zarobljenika on i
njegova ena uzmu novo ime. Moji domaini su se drali toga obiaja; tako se
Karamua zove i anaku zato to je, kako mi ree, ve ubio jednog oveka.
Uroenici dobijaju imena i kad preu iz detinjstva u mladost i kad steknu zrelost.
Svako, dakle ima dva, tri ili etiri imena i ne okleva da mi ih kae. Ta imena su
prilino vana, jer svaka loza najradije koristi rei nastale iz istih korena koji su
vezani za klan. Veina stanovnika sela koje sam prouavao pripadala je klanu vepra
(mialaf); ali, selo je nastalo ukrtanjem s drugim klanovima: Paranavat (od reke),
Takvatip (od bambusa) i jo neki. Svi lanovi ovog poslednjeg klana nosili su imena
izvedena iz tog eponima: Takvame, Takvari, Valera (veliki bambus), Topehi (plod iz
iste porodice) i Karamua (takoe biljka, ali nisam saznao koja).
Najneobinija crta drutvene organizacije naih Indijanaca bila je to to je poglavica
gotovo uivao monopol nad enama iz svoje grupe. Od est ena koje su prole
pubertet, etiri su bile njegove supruge. Ako imamo u vidu da su dve preostale bile
Penhana, poglaviina sestra dakle, zabranjena i Virakaru, starica koja nije vie
nikog zanimala, ispada da je Taperahi uzeo za sebe onoliko ena koliko su mu

245
doputale materijalne mogunosti. Glavnu ulogu u njegovom domainstvu imala je
Kunhacin, koja je, ako se zanemari oduzeta Janopamoko, bila najmlaa i tu se
uroenikov i etnografov sud slau veoma lepa. Sa stanovita hijerarhije, Maruabai je
sporedna supruga i njena ki je ispred nje.
Izgleda da glavna ena neposrednije pomae muu nego ostale. Ove se bave kunim
poslovima: kuvanjem, decom koja se zajedniki podiu i ne primeuju kad preu s
jedne dojke na drugu, te nisam mogao pouzdano da utvrdim ko je ija majka. Glavna
ena, meutim, svuda prati mua, pomae mu kad doekuje strance, uva dobijene
poklone i upravlja domainstvom. To je suprotno nambikvarskim obiajima, gde
glavnoj eni pripada uloga uvara ognjita dok su mlae ljubavnice tesno povezane s
mukim poslovima.
Poglavarov povlaen poloaj u pogledu ena poiva pre svega na uverenju da je
njegova priroda superiornija od prirode drugih mukaraca. Priznaje mu se neumerena
vatrenost; on je podloan padanju u trans i ponekad ga treba obuzdavati da nekog ne
ubije (kasnije u izneti jedan primer); on poseduje proroki dar i druge sposobnosti; i
na kraju, njegove seksualne potrebe vee su od uobiajenih i njihovo zadovoljavanje
iziskuje veliki broj supruga. Tokom dve nedelje logorovanja sa ovim uroenicima
esto sam bio zaprepaen ponaanjem poglavice Taperahija, koje je, u poreenju s
ponaanjem njegovih drugova izgledalo nenormalno. Kao da ga je povremeno hvatala
manija menjanja mesta; tri puta u jednom danu premetao bi svoju mreu za spavanje
i zaklon od palmi koji titi od kie, a svaki put su ga pratile njegove ene, pomonik
Potjen i njegova sitna deca. Svakog jutra nestajao je u umi sa enama i decom radi
parenja, kako su mi rekli uroenici. Pola sata ili sat kasnije vratio bi se i otpoeo
pripreme za novu selidbu.
Drugo, poglavar svoju poligamijsku povlasticu donekle ograniava pozajmljivanjem
ena svojim drugovima i strancima. Potjen nije samo pomonik u poslovima vezanim
za ivot u logoru; on uestvuje i u ivotu poglaviine porodice, dobija izdravanje,
povremeno hrani bebe suvom hranom i uiva druge pogodnosti. to se tie stranaca,
svi autori iz XVI veka opirno priaju o slobodama koje su uivali kao gosti
tupinambskih poglavica. Ta obaveza gostoprimstva ispunjena je im smo stigli u selo
u korist Abaitare, koji je dobio na zajam Janopamoko, tada trudnu, i sve do mog
odlaska delio s njom mreu i dobijao od nje hranu.
Kako mi je Abaitara rekao u poverenju, ta velikodunost imala je svoju raunicu.
Taperahi je ponudio Abaitari da mu zauvek ustupi Janopamoko u zamenu za njegovu
ker Tapehi koja je tad imala oko osam godina; karijiraen tuleko ehi nipoka,
poglavica eli da se oeni mojom erkom. Abaitara nije bio oduevljen
paralizovana Janomapoko nije mogla da mu bude prava drubenica u ivotu: Ne
moe da ode ni do reke po vodu. Pored toga, ustupanje zdrave devojice, koja e
uskoro postati lepa devojka, za odraslu enu s telesnom manom nije mu izgledalo kao
pravedna razmena. Abaitara je imao drugi predlog: dao bi Topehi za malu Kupekahi,

246
dvogodinju devojicu, istiui da je ona Takvamina erka, to jest da, kao i on,
pripada klanu Takvatip, to znai da on, kao ujak, ima na nju pravo. Samu Takvame
je, pak, trebalo ustupiti jednom drugom uroeniku iz stanice Pimenta Bueno. Time bi
delimino bila postignuta enidbena ravnotea, jer je mala Kupehaki bila verena s
Takvarijem, i posle obavljene razmene, Tapehari bi izgubio dve od etiri ene, ali bi u
Topehi stekao treu.
Ne znam kakav je bio ishod tih pregovora; ali, tokom petnaest dana zajednikog
ivota oni su stvarali izvesnu napetost meu uesnicima i situacija je ponekad bila
zabrinjavajua. Abaitari je bilo jako stalo do njegove dvogodinje verenice koja mu je,
iako je imao trideset ili trideset pet godina, izgledala kao prava supruga za njega.
Poklanjao joj je razne sitnice i dok bi se ona gegala du obale nije prestajao da se divi
njenim vrstim majunim oblicima i da mi na njih skree panju: kako e to biti lepa
devojka za deset ili dvanaest godina! Iako je godinama bio udovac, dugo ekanje ga
nije plailo; u meuvremenu je raunao na Janopamoko. U nenim oseanj ima prema
devojici nevino su se preplitali erotski snovi okrenuti ka budunosti, oinska
odgovornost prema malom stvorenju i drugarska razneenost velikog brata prema
sestri koju je kasno dobio.
Nejednakost u raspodeli ena donekle je ublaena i leviratom obavezom mukarca
da uzme enu preminulog brata. Tako se Abaitara oenio udovicom svog starijeg
brata; iako mu to nije bilo po volji, popustio je pred oevom naredbom i
navaljivanjem ene koja se neprestano motala oko njega. Pored levirata, TupiKavahibi upranjavaju i bratsku poliandriju. Na primer, malu Penhanu, goljavu i tek
zalu u pubertet, delili su njen mu Karamua i deveri Takvari i Valera; ovaj poslednji,
nebioloki brat druge dvojice, kae: On svoju enu pozajmljuje bratu, jer brat nije
ljubomoran na brata. Deveri i snahe se obino ne izbegavaju, ali je njihovo
meusobno ophoenje prilino uzdrano. Da je ena pozajmljena vidi se po tome to
se tog dana prisnije odnosi prema deveru: aska i smeje se s njim, on joj donosi hranu.
Jednog dana kad je pozajmio Penhanu, Takvari je ruao pored mene. Kad je poeo da
jede, zamolio je svog brata Karamuu da potrai Penhanu da bi i ona jela; Penhana
nije bila gladna postoje ve ruala sa svojim muem; ipak je dola, uzela jedan zalogaj
i odmah se udaljila. ak je i Abaitara naputao moje ognjite, nosio hranu kod
Janomapoko i s njom ruao.
Dakle, kod Tupi-Kavahiba spoj poligamije i poliandrije reava probleme proizale iz
poglaviinih branih povlastica. Prolo je tek nekoliko nedelja od mog rastanka s
Nambikvarama i bio sam zapanjem injenicom da grupe koje su geografski toliko
bliske reavaju jedan problem na tako razliite naine. Naime, videli smo da i kod
Nambikvara poglavica ima pravo na poligamiju i da odatle i kod njih proizlazi
neravnotea izmeu broja mladih mukaraca i raspoloivih supruga. Ali, umesto da
pribegnu poliandriji, Nambikvare mladiima doputaju homoseksualne odnose. TupiKavahibi grde taj obiaj, dakle, osuuju ga. Ali, kako je Leri zlobno primetio o
njihovim precima: Po tome to katkad u svai jedni druge nazivaju Tyvire (Tupi-

247
Kavahibi) kau gotovo isto: teukuruwal, to znai gad, moemo zakljuiti (mada ne
smem da tvrdim) da se odaju tom gnusnom grehu.
Kod Tupi-Kavahiba, uloga poglavice predmet je sloenog ustrojstva koje je nae selo
simboliki prihvatilo kao kad na malim propalim dvorovima neki verni podanik
pristane da igra ulogu komornika da bi spasao kraljevo dostojanstvo. Tako je izgledao
Potjen pored Taperahija; po revnosti s kojom je pomonik sluio svog gospodara,
potovanju koje mu je ukazivao i panji koju su ovom poklanjali ostali lanovi grupe,
ponekad se moglo pomisliti da Taperahi jo vlada, kao nekad Abaitara, hiljadama
podanika ili vazala. U to vreme dvor je imao najmanje etiri stepena: poglavica,
telohranitelji, mladi oficiri i pratioci. Poglavica je polagao pravo na ivot i smrt
podanika. Kao i u XVI veku, pogubljenje se obino izvravalo davljenjem i padalo je
u dunost mladim oficirima. Ali, poglavica i brine o svojim ljudima; on pregovara sa
strancima i to, kao to sam se uverio, vrlo vesto.
Imao sam veliki aluminijumski lonac koji nam je sluio za kuvanje pirina. Jednog
jutra je doao Tapehari sa Abaitarom u ulozi prevodioca da zatrai taj lonac, nudei u
zamenu onoliko kauena koliko moemo da popijemo tokom svog boravka. Pokuao
sam da mu objasnim da nam je taj lonac neophodan, ali dok je Abaitara prevodio,
primetio sam da s Taperahijevog lica ne silazi irok osmeh, kao da sam izaao u susret
svim njegovim eljama. I zaista, kadje Abaitara preveo sve razloge mog odbijanja,
Taperahi je, i dalje veseo, odneo moj lonac meu svoje stvari. Ostalo mije samo da se
s tim pomirim. Uostalom, veransvom obeanju, Taperahi me je tokom itave nedelje
snabdevao najizvrsnijim kauenom, napravljenim od meavine kukuruza i tokarija;
troio sam ga nemilice, obuzdavan jedino brigom zapljuvane lezde one tri
devojice. Taj dogaaj podsetio me je na jedan odlomak iz izvetaja Iva d'Evrea:
Ako neko od njih poeli neto to pripada njegovom blinjem i otvoreno saopti
svoju elju, vlasnik e ga bez oklevanja odbiti samo ako mu je ta stvar vrlo draga; pri
tom, ako molilac ima neto drugo to se vlasniku eljene stvari svia, on e mu to dati
im ovaj zatrai.
Tupi-Kavahibi sasvim drukije vide ulogu poglavice nego Nambikvare. Kad ih
zamolimo da se o tome izjasne, kau: Poglavica je uvek veseo. Izvanredna
dinaminost koju je Taperahi pokazivao u svim prilikama najbolje potkrepljuje taj
iskaz. Ipak, treba dodati da nije re samo o individualnim sposobnostima, jer se kod
Tupi-Kavahiba, nasuprot onome to se zbiva kod Nambikvara, poloaj poglavice
nasleuje po mukoj liniji: Pueresa e naslediti oca, iako izgleda mladi i slabiji od
svog brata Kaminija, a uoio sam da jo poneto ukazuje na njegove manje
sposobnosti. Nekad je jedna od poglaviinih dunosti bila prireivanje svetkovina i
govorilo se da je on njihov gospodar ili vlasnik. Mukarci i ene su bojili telo
(obino ljubiastim sokom lia ije ime nisam saznao, a kojim se bojila i grnarija) i
prireivani su plesovi s pevanjem i muzikom; ona se izvodila na etiri-pet velikih
klarineta, napravljenih od bambusovih trski dugakih 1,20 m, u iji vrh je bila
umetnuta i kudeljom privrena cevica od bambusa s prostim piskom zarezanim sa

248
strane. Gospodar svetkovine naredio bi da se mukarci takmie u noenju sviraa,
to je slino dizanju maridda kod Bororoa i trkama na tulama kod Gea.
Pozivi se upuuju na vreme, kako bi uesnici mogli da sakupe dovoljno sitnih
ivotinja, pacova, majmuna i veverica, da ih osue na dimu i okae oko vrata. Igra s
tokom bi podelila selo na dva tabora; ekipe bi se okupile na najzapadnijem delu
krunog terena, dok bi dva strelca, po jedan iz svakog tabora, zauzimala poloaj na
severu, odnosno jugu. Njihov zadatak je bio da zakotrljaju pun toak, dobijen
poprenim seenjem debla. U trenutku kad ta meta prolazi ispred strelaca, svaki ka
njoj odapinje jednu strelu. Za svaki pogodak, strelac uzima jednu strelu od protivnika.
Ta igra neobino podsea na neke u Severnoj Americi.
Na kraju bi gaali jednu lutku, to nije bilo sasvim bezopasno: onome ija bi se strela
zarila u panj na kojem je lutka sijala pretila je magina zla kob, kao i onome ko bi se
usudio da napravi drvenu lutku po ljudskom obliju umesto majmunolike figure od
slame.
Dani su, dakle, proticali u sakupljanju mrvica jedne kulture koja je oarala Evropu i
koja e moda, na lev oj obali Maada, ieznuti ubrzo po mom odlasku: u asu kad
sam stupio na laicu koja je dola po mene iz Urupe, 7. novembra 1938, uroenici su
krenuli ka stanici Pimenta Bueno da bi se pridruili Abaitarinim drugovima i porodici.
Ipak, pri kraju tog tunog bankrotstva jedne kulture na umoru, bilo mi je sueno da
doivim jedno iznenaenje. Spustila se no, kad svi uivaju u poslednjim trenucima
logorske vatre i spremaju se na poinak. Poglavica Taperahi ve se smestio u svoju
lealjku i pevuio je dalekim, kolebljivim glasom koji je jedva liio na njegov. Dva
mukarca (Valera i Kamini) unue kraj njegovih nogu, a drhtaj uzbuenja prostruja
kroz itavu grupu. Valera povika nekoliko puta, kao da nekog doziva; poglaviino
pevanje postade jasnije, glas mu se uvrsti. Odjednom shvatih emu prisustvujem:
Taperahi je upravo izvodio pozorinu predstavu, ili tanije operetu, neku meavinu
pevanja i govora. On sam je igrao vie od deset uloga, a svaka od njih se mogla
raspoznati po posebnoj boji glasa: prodoran, piskav, grlen, dubok i po muzikoj temi,
pravom lajtmotivu. Melodije su mi se inile neobino nalik na gregorijansko pevanje.
Najpre su me nambikvarske frule podsetile na Sacre, a sad mi se inilo da sluam
Noces u egzotinom izvoenju.
Abaitaru je predstava toliko zanimala da sam jedva uspeo da mu iupam poneko
objanjenje, te sam stekao samo mutnu predstavu o temi. Bila je to farsa, s pticom
japim (grabljivicom crno-utog perja ije modulirano pevanje podsea na ljudski glas)
kao glavnim junakom; ostali likovi su bili ivotinje: kornjaa, jaguar, soko, mravojed,
tapir, guter itd; predmeti: tap, malj, luk; duhovi poput fantoma Maire. Svako se
izraavao na nain saobrazan svojoj prirodi, pa sam vrlo brzo uspevao da utvrdim o
kome je re bez i ije pomoi. Zaplet se vrteo oko pustolovina ptice japim, koju u
poetku ugroavaju druge ivotinje, ali onauspeva da ih prevari i na kraju izlazi kao
pobednik. Predstava koja e se ponoviti (ili nastaviti?) sledee dve veeri traje oko

249
etiri sata. Taperahi je na mahove izgledao potpuno nadahnut i govorio je i pevao bez
prestanka: smeh se razlegao sa svih strana. Ponekad se, pak, inilo da je iscrpljen, glas
mu je postajao slabaan, zapoinjao je razliite teme ne razvijajui nijednu. Onda bi
mu jedan ili oba recitatora priticala u pomo bilo tako to su ponavljali pozive i
omoguavali glavnom glumcu da predahne, bilo tako to su mu predlagali muziku
temu, bilo tako to su preuzimali neku od uloga; tada bismo naas prisustvovali
pravom dijalogu. Poto bi se odmorio, Taperahi bi nastavio da ispreda neku novu
priu.
Kako je no odmicala, postajalo je sve oiglednije da taj poetski in prati gubitak
svesti i da se glumac gubi u linostima koje tumai. Njegovi razliiti glasovi postali su
mu tui, svaki je poprimio tako izraenu osobenost da je bilo teko poverovati da svi
dolaze od iste osobe. Na kraju druge veeri, Taperahi je, i dalje pevajui, naglo ustao
iz svoje mree i ushodao se kao muva bez glave, traei da mu donesu kauen; spopao
ga je duh; najednom je dograbio no i bacio se na Kunhacin, svoju glavnu enu, koja
je jedva uspela da mu umakne i da se sakrije u umi dok su ga drugi mukarci
savladavali i naterali da se vrati u mreu, gde je odmah zaspao. Sutradan je sve bilo u
najboljem redu.

XXXV
Amazonija
Kad sam stigao u Urupu, gde poinje motorna plovidba, naao sam svoje drugove
smetene u jednoj velikoj kolibi od slame na stubovima, podeljenoj pregradama na
vie prostorija. Nismo imali ta da radimo, osim moda da prodamo ostatke svog
materijala lokalnom stanovnitvu ili da ih zamenimo za pilie, jaja i mleko jer je tu
bilo i nekoliko krava da se prepustimo lenstvovanju i okrepimo ekajui da reka
naraste od kia i omogui prvom amcu da doplovi do nas, to je moralo potrajati tri
nedelje. Svakog dana za dorukom, dok smo rastvarali u mleku ostatke naih zaliha
okolade, gledali smo kako Vejar vadi poneki iverak iz Emidijeve ruke i kako joj
postepeno vraa oblik. U tom prizoru je bilo neeg u isti mah odvratnog i udesnog;
on se u mojim mislima spojio sa
prizorom ume, punom oblika i pretnji. Poeh da crtam, uzimajui svoju levu ruku
kao model, predele sainjene od ruku to izbijaju iz iskrivljenih tela isprepletanih
poput lijana. Poto sam napravio desetak skica koje su gotovo sve nestale tokom rata
na kom nemakom tavanu su danas zaturene? osetio sam olakanje i ponovo se
okrenuo posmatranju stvari i ljudi.
Od Urupe do Rio Madeire, stanice telegrafske linije su uklopljene u seoca tragaa za
kauukom koji su jedini razlog stoje taj kraj jo pomalo naseljen. Oni izgledaju manje

250
besmisleno od tragaa s visoravni, a nain ivota koji vode prestaje da lii na nonu
mom. U najmanju ruku, njihov ivot postaje raznovrsniji i nijansira se prema
sredstvima kojima taj kraj raspolae. Tu moemo videti vrtove s lubenicama, mlakim i
ruiastim snegom tropa; uzgajalita kornjaa koje tim porodicama nedeljom
zamenjuju pile na trpezi.
U praznine dane one se ak pojavljuju u obliku gallinha em molho pardo (pile u
smedem sosu), a kao pratnja se slue bolo podre (doslovno: truli kola), cha de burro
(magarei aj, to jest kukuruz s mlekom), i baba de moa (gospodiina pljuvaka:
kiselkasti beli sir zaliven medom). Otrovni sok manioke pretvara se, posle nekoliko
nedelja vrenja sa zainima, u izvrstan kremasti sos. To je izobilje: Aqui s falta o que
no tem, ovde ima svega osim onog ega nema.
Sva ta jela su kolosalno ukusna, jer se jezik Amazonije rado slui superlativima. Po
pravilu, neki lek ili poslastica su avolski dobri ili ravi; vodopad je vrtoglav,
ulovljeni primerak divljai je udovite, a neka situacija je oajnika. U
razgovoru se javlja soan uzorak seljakog izvrtanja rei, na primer inverzije fonema:
percisa umesto precisa; prefeitamente umesto perfeitamente; Tribucio umesto
Tiburcio. U njemu ima i dugih pauza praenih sveanim uzvicima: Sim Senhor! ili
Disparate! koji se odnose na sve vrste zbrkanih i mutnih misli slinih umi.
Retki trgovaki putnici, regato ili mascate obino sirijski ili libijski trgovci u
pirogama donose, posle vie nedelja provedenih u putu, lekove i stare novine, i
jedne i druge izjedene od vlage. Iz primerka ostavljenog u kolibi jednog tragaa za
kauukom saznajem, sa etiri meseca zakanjenja, za Minhenski sporazum i
mobilizaciju. Pored toga, ljudi koji ive u umi imaju bogatiju matu od onih u savani.
Tu ima i pesnika, poput one porodice u kojoj otac i majka, Sandoval i Marija, daju
deci imena koja sadre slogove iz njihovih imena; tako se devojice zovu Valma,
Valmarija i Valmarisa, a deaci Valdomar i Valkimar. Nadri uenjaci daju svojim
sinovima imena Njutn i Aristotel i uzdaju se u omiljene amazonijske lekarije koje se
zovu: Dragocena tinktura, Orijentalni tonik, Prava Gordona, Bristolske pilule,
Engleska vodica i Nebeski balzam. Kad ne uzimaju, s kobnim posledicama, bihlorid
kinina umesto natrijumsulfata, toliko oguglaju da za obinu zubobolju moraju da
srue u sebe itavu kutiju aspirina. U stvari, izgleda da iz malog skladita koje smo
primetili na donjem toku Maada pirogama kreu uzvodno samo dve vrste robe:
reetke od kovanog gvozda za grobnice i korita za pranje, u emu se moe videti
izvesna simbolika.
Pored te naune medicine postoji i druga, narodna, koju ine resguardos, zabrane i
oraes, bajalice. Trudnoj eni nije zabranjena nijedna vrsta hrane. Osam dana
posle poroaja ena sme da jede samo piletinu i meso jarebice. Narednih etrdeset
dana jede jaretinu i neke ribe (pacu, piava, sardinha). Od etrdesetprvog dana
dozvoljeno joj je seksualno optenje, a svojoj ishrani moe da doda veprovinu i belu
ribu. Godinu dana nakon poroaja ne sme da okusi meso tapira, kopnene kornjae,

251
crvenog jelena, mutuma, riba s koom (jatuarama i curimata). To se objanjava
ovako: Isso mandamento da lei de Deus, isso do inicio do mundo, a mulher so
purificada depois de 40 dias. Si no faz, o fim triste. Depois do tempo da
menstruao, a mulher fica immunda, a homem que anda com ela fica immundo
tambm, e a lei de Deu para mulher. I zavrno objanjenje: E uma cousa muita fina, a
mulher.1
Oracao do sappo secco (Bajalica o suvoj abi), koja se moe nai u popularnoj knjizi
Livro de So Cypriano, ve se granii s crnom magijom. Nae se velika aba cururu
ili sapo leiteiro i u petak se zakopa tako da joj viri samo glava; onda joj se daju
komadi peenog mesa koje ona halapljivo proguta. Posle osam dana aba potpuno
iezne, a na tom mestu nikne panj s tri grane od kojih je svaka druge boje. Grana
ljubavi je bela, grana oajanja crvena, a grana alosti za umrlim crna. Ime bajalice
dolazi otud to se aba osui, jer je ne jedu ak ni crvi. Izvrilac obreda ubere granu
koja odgovara njegovoj elji i krije je od svih oiju: e cousa muita occulta. Bajalica se
izgovara dok se aba ukopava:
Eu te interro com palma de cho l dentro
Eu te prende baixo de meus ps at comofr o possvel
Tem que me livras de tudo quanto e perigo
So soltarei voc quando terminar minha misso
Abaixo de So Amaro ser o meu protetor
As undas do mar sero meu livramento
Na plvora de solo ser meu descanso
Anjos da minha guarda sempre me accompanham
E o Satanaz no ter fora de me prender
Na hora chegada na pinga de meio dia
Esta orao ser ouvida
So Amaro voc e supremes senhores dos animaes cruis
Ser o meu protetor Mariterra (?)
Amen.
(Zakopavam te stopu u zemlju,
drim te pod nogama koliko mogu,
mora da me oslobodi svake opasnosti;
ja u tebe osloboditi tek kad obavim svoj zadatak.
Pod zatitom sv. Amara biu bezbedan,
morski talasi e mi doneti osloboenje,
u zemaljskom prahu u otpoinuti.
Pratite me uvek, aneli uvari
1

To je zapovest Bojeg zakona koji postoji od poetka sveta; ena je ista tek etrdesetog
dana. Ako se to ne potuje, ishod je alostan. Posle menstruacije, ena je
neista, mukarac koji joj prie takode je neist, to je Boji zakon za enu. ena
je neto veoma osetljivo.

252
i Satana nee moi da me epa.
Kad sat otkuca tano u podne
ova e molitva biti usliena.
Sveti Amaro, ti i vrhovni gospodari okrutnih ivotinja,
moj zatitnik e biti Maritera (?).
Amin.)
esto se koriste i Orao da fava (bajalica o bobu) i Orao do morcego (o lepom
miu).
U blizini reka koje su plovne za male motorne brodove, to jest tamo gde civilizacija,
iji je simbol Manaus, nije samo gotovo izbrisano seanje, ve stvarnost s kojom je
mogue uspostaviti dodir dva-tri puta tokom jednog ljudskog ivota, nailazimo na
udake i pronalazae, poput onog zapovednika stanice koji za sebe, svoju enu i dvoje
dece kri u umi ogromno zemljite i tu uzgaja razne kulture, pravi gramofone i burad
za rakiju i bori se sa sudbinom koja se urotila protiv njega. Njegovog konja svake noi
napadaju slepi mievi koji pripadaju vrsti zvanoj vampir. On pravi zatitni ogrta od
atorskog platna, ali ga konj pocepa eui se o granje; zatim ga mae paprikom i
plavim kamenom, ali vampiri sve obrisu svojim krilima i nastavljaju da sisaju krv
jadnoj ivotinji. Jedino delotvorno sredstvo bilo bi preruavanje konja u vepra
pomou etiri skrojene i saivene veprovske koe. Njegova bujna mata pomae mu
da zaboravi jedno veliko razoaranje: odlazak u Manaus, gde itavu svoju uteevinu
spiska na gramzive lekare, na hotel u kojem gladuje i na roenu decu koja u dosluhu s
trgovcima pustoe prodavnice.
Voleli bismo da kaemo neto vie o tim jadnim linostima amazonskog ivota koje se
napajaju udatvom i oajanjem. Junaci ili sveci poput Rondona i njegovih saputnika
koji su, sejui po mapi neistraene teritorije imena iz pozitivistikog kalendara, esto
vie voleli da ih Indijanci pokolju nego da se suprotstave napadu. Usijane glave koje
jure u umu na udnovate sastanke sa samo njima znanim plemenima od kojih
uzimaju skroman plen pre no to im strela doe glave. Sanjari koji u zabitim dolinama
grade kratkovena carstva. Manijaci koji u samoi obaljaju delatnosti kakve su
drugima donosile poloaj vicekralja. I na kraju, rtve te opijenosti koju podstiu
moni, ili barem moniji, i iju udnovatu sudbinu na Rio Maadu, po obodima uma
nastanjenih Mundama i Tupi-Kavahibima, najbolje ilustruju lovci na pustolovine.
Ovde prepisujem jednu priu iseenu iz nekog amazonskog lista, neveto isprianu,
ali prilino zanimljivu.
Odlomak iz lanka A Pena Evanglica (1938)
Godine 1920. cena kauuka je pala i veliki zapovednik (pukovnik Rejmundo Pereira
Brazil) napustio je seringaes, koje su ovde, na obali Igarap Sao Tome, ostale gotovo
netaknute. Vreme je proticalo. Otkad sam otiao sa zemlje pukovnika Brazila, seanje
na te plodne ume ostalo je urezano neizbrisivim slovima u mojoj mladikoj dui.

253
Probudio sam se iz tuposti u koju nas je bacio nagli pad cene kauuka i, mada sam se
ve svikao na ivot u Bertoletiji, u seanju mi se javie castanhaes koje sam video u
S. Tome.
U Grand Hotelu u Belemu do Para, sretoh jednog dana svog starog gazdu, pukovnika
Brazila. Na njemu su se jo mogli videti tragovi nekadanjeg bogatstva. Zatraio sam
dozvolu da obraujem njegove keste nove i on se blagonaklono saglasi; rekao mi je:
Sve je to naputeno, ostali su samo oni koji nisu uspeli da odu negde drugde. Ne
znam kako ive, niti me to zanima. Moe da ode.
Prikupih neka skromna sredstva, zatraih aviacao (tako se zove roba uzeta na kredit)
kod preduzea . Adonias, Adelino G. Bastos i Gonsalves Pereira Komp., kupih kartu
za parobrod Amazon River i podn ka Tapaosu. U Itaitubi smo se sreli Rufino Monte
Palma, Melentino Teles de Mendonsaija. Svaki je poveo po pedeset ljudi. Udruili
smo se i uspeli. Ubrzo smo stigli do ua Igarap Sao Tome. Tu smo zatekli zaputeno
i potiteno stanovnitvo: ogrubele starce, polugole ene, paralitinu i plaljivu decu.
im smo izgradili kolibe i u njima se smestili, okupih svoje ljude i itavu onu
porodicu i rekoh im: Ovde ima za svakog po jedna boia municija, so i brano. U
mojoj kolibi nema ni sata ni kalendara; rad poinje kad svetlost dana postane dovoljno
jaka da raspoznamo obrise svojih uljevitih ruku, a zavrava se kad padne no koju
nam alje Bog. Oni kojima se ovo ne svia nee dobijati hranu; morae da se
zadovolje kaom od palminih oraha i solju od pupoljaka glavate anaje (iz pupoljaka te
palme kljuanjem se dobija gorak i slan talog).
Imamo zaliha za ezdeset dana i moramo dobro da ih iskoristimo; ne smemo da
izgubimo ni sat tog dragocenog vremena. Moji saradnici pooe za mojim primerom
i ezdeset dana kasnije imali smo 1.420 buradi kestena (zapremina bureta je otprilike
130 litara). Natovarili smo piroge i spustili se do Itaitube. Rufino Monte Palma,
ostatak grupe i ja ostadosmo da saekamo motorni brod Santelmo, to je potrajalo
dobrih petnaest dana. Kad smo stigli u luku Pimental, utovarismo kesten i sve ostalo
na galeon Sertanejo i u Belemu prodasmo plodove po ceni od 47 milreisa (2,30
dolara) za 500 hektolitara; na nesreu, etvorica su umrla u putu. Ali, danas, u sezoni
193637, s cenama koje idu do 220 milreisa po hektolitru, koliko mi je poznato
najviim do sada, eto ta nam je sve doneo posao s kestenom a to je sigurna i realna
stvar, za razliku od dijamanata koji se kriju pod zemljom i veita su zagonetka! Eto,
prijatelji iz Kujabe, kako se radi s kestenom u Pari, u dravi Mato Groso. (kraj
odlomka)
A tih 150 ili 170 osoba uspeli su svi zajedno da zarade za 60 dana jedva 3.500 dolara.
ta tek da kaemo o tragaima za kauukom ijoj sam agoniji prisustvovao poslednjih
nedelja svog boravka u Brazilu?

XXXVI

254

Seringal
Dve glavne vrste stabala koja lue lateks, havea i castilloa, u lokalnom govoru se
zovu seringa i caucha; prva, znaajnija, raste samo pored reka ije obale ocrtavaju
neodreeno podruje koje je vlada nekom maglovitom odredbom ustupila ne
vlasnicima nego gazdama; ti patres de seringal dre skladita ivotnih namirnica i
raznih drugih potreptina bilo kao nezavisni vlasnici, bilo kao koncesionari nekog
preduzimaa ili nekog malog preduzea za reni saobraaj koje ima monopol na
plovidbu jednom rekom i njenim pritokama. Traga za kauukom je na prvom mestu
klijent i naziva sefreguz; on je klijent oblasnog magacina i obavezuje se da tu
nabavlja svu robu, aviao (ta re nema nikakve veze sa avijacijom), da proda sve to
sakupi i da unapred plati deo sume za alatke i namirnice za jednu sezonu, koje odmah
odnosi u svoju malu radnju; za uzvrat dobija pravo na smetaj (colloca) i na
korienje mnotva puteva, estradas, to kao prepletene niti idu od kolibe na obali do
glavnih proizvodnih stabala koja su u umi pronali drugi gazdini radnici: mateiro i
ajudante.
Svakog jutra pre zore (veruje se da je bolje raditi u mraku) seringueiro pree jedan od
tih puteva opremljen krivim noem (faca) i lampom privrenom za eir (coronga)
kao to to rade rudari. On vrlo paljivo zaseca seringas tehnike su poznate kao
zastava i riblja kost, jer neveto zaseeno drvo moe da se osui ili presahne.
Oko deset ujutru obraeno je 150 do 180 stabala; poto dorukuje, seringuero ponovo
pree isti put i sakupi lateks koji je u meuvremenu iscurio u ae od cinka
privrene za drvo; zatim sadraj sipa u torbu od grubog platna impregniranog
kauukom, koju je sam napravio. Po povratku, oko pet sati, poinje trea faza, to jest
istovremeno maenje kauuka i formiranje grudve; mleko se polako utrljava u masu
nanetu na poprenu pritku koja je postavljena iznad vatre. Masa se na dimu zgunjava
u tanke slojeve koji se poravnavaju okretanjem pritke oko njene ose. Postupak je
zavren kad grudva dostigne standardnu teinu koja varira od 30 do 70 kilograma, u
zavisnosti od podruja. Kad su stabla iscrpljena, izrada jedne grudve moe potrajati
vie nedelja. Zatim se grudve (kojih ima vie vrsta, jer su lateksi i tehnike proizvodnje
razliiti) ostavljaju du reke; svake godine gazda dolazi da ih pokupi i sabije u svoje
skladite, gde izrauje kauukove koe (pelles de borracha) koje zatim tovari na
splav; pri prelazu preko slapova splav e se raspasti i valja ga ponovo strpljivo
povezati kako bi doplovio do Manausa ili Belema.
Dakle, da pojednostavimo prilino komplikovanu situaciju, seringueiro zavisi od
gazde, a ovaj od plovidbene kompanije koja kontrolie glavne vodene puteve. Taj
sistem je posledica opadanja cena poev od 1910, kad je poeo da pristie kauuk sa
azijskih plantaa, veliki konkurent brazilskoj etvi. Eksploatacija u pravom smislu
postajala je sve manje zanimljiva, osim za one koji nisu mogli da nau drugi nain
preivljavanja, a reni prevoz je postajao sve unosniji jer se razna roba na seringalu
prodavala po ceni etiri puta vioj od trine. Oni koji su to sebi mogli da dozvole

255
dizali su ruke od kauuka i iznajmljivali brodove, obezbedujui na taj nain, bez
ikakvog rizika, kontrolu nad sistemom, jer je patro dvostruko zavisan od prevoznika:
ovaj moe poveati cenu ili odbiti da snabdeva svoju muteriju. A gazda iji je
magacin prazan gubi muterije: jedni bee ne plaajui dug, drugi ostaju i umiru od
gladi.
Gazda je u rukama prevoznika; muterija u gazdinim rukama. Godine 1938, kauuk je
vredeo pedeset puta manje nego u vreme velike pomame za njim; uprkos
povremenom rastu cena tokom poslednjeg svetskog rata, stanje ni danas nije sjajno. U
zavisnosti od sezone, na Maadu jedan ovek moe da skupi 200 do 1.200 kilograma
kauuka. U najpovoljnijim okolnostima, za novac dobijen od kauuka on je 1938.
godine mogao da kupi otprilike polovinu robe koja mu je neophodna za goli ivot:
pirinea, crnog pasulja, suvog mesa, soli, metaka, petroleja i platna. Drugu polovinu
obezbedivao je lovom i zaduivanjem koje obino otpoinje pre no to se ovek
upusti u taj posao i raste do kraja ivota.
To se moe ilustrovati mesenim budetom jedne etvorolane porodice za 1938.
godinu:
Jedinina cena u
milreisima
4 kg jestive masti

Ukupna cena u
milreisima

10,500

42

4,500

22,500

3 kg kafe

15

1 l petroleja

4 sapuna

12

3 kg soli (za usoljavanje divljai)

20 metaka, kal. 44

1,200

24

4 funte duvana

8,500

34

5 paketa cig. papira

1,200

10 kutija ibica

0,500

1,500

20

5 kg pirina

3,500

17,500

30 l brana od manioke

2,500

75

48

5 kg eera

100 g bibera (za usoljavanje)

2 glavice belog luka
4 konzerve mleka (kondenzovanog, za bebe)

6 kg suvog mesa (xarque)

UKUPNO:

341

256
Kad je re o godinjem budetu, treba dodati grubo pamuno platno, koje je 1938.
godine kotalo 30 do 120 milreisa po komadu; par cipela, 40 do 60 milreisa; eir, 50
do 60 milreisa; i na kraju igle, dugmad i konac, kao i lekove koji se nemilice troe. A,
na primer, tableta kinina (svaki lan porodice mora da uzima po jednu na dan) ili
aspirina kota jedan milreis. Setimo se da je u to vreme na Maadu jako dobra
sezona (skupljanje kauuka traje od aprila do septembra jer se tokom kinog
razdoblja ne moe ii u umu) donosila 2.400 milreisa (u Manausu, 1936. godine,
prodavala se za 4 milreisa po kilogramu, a proizvoa je dobijao polovinu svote). Ako
seringeiro nema sitne dece, ako jede samo divlja koju sam ulovi i brano od
manioke koje sam proizvede mimo svog sezonskog posla, izuzetno dobra sezona
omoguuje mu da se prehrani.
Bez obzira na svoju raunicu, gazda ivi u strahu od bankrotstva koje ga i snalazi ako
mu se klijenti razbee ne plativi raune. Zato njegov naoruani nadzornik neprestano
deura na reci. Samo nekoliko dana poto smo otili od Tupi-Kavahiba, doiveli smo
neobian susret koji mi se urezao u seanje kao suta slika seringala; prepisujem iz
svog putnog dnevnika beleku od 3. decembra 1938: Sad je oko deset sati, vreme
sivo i vlano. U susret naim pirogama plovi mala montaria, kojom upravljaju jedan
suvonjav ovek, njegova ena i dete od desetak godina. Iscrpljeni su i ena svaku
reenicu zavrava jecajem. Vraaju se iz estodnevnog pohoda na Maadinju,
jedanaest vodopada (cachoeiras); najednom, aburu, ekalo ih je noenje amca (var
ao por terra); bili su u poteri za jednim od njihovih, fregueses koji je pobegao sa
svojom prijateljicom; odvezao je jedan un i u njemu sve svoje stvari, postoje
prethodno uzeo aviao i ostavio pisamce: a mercadoria muito cara e no tem
corragem pagar a conta (roba je suvie skupa i nemam hrabrosti da platim raun).
Ljudi compadrea Gaetana, gonjeni odgovornou, krenuli su u poteru za beguncima
da bi ih uhvatili i predali gazdi. Poneli su rifle.
Rifle je karabin obino vinester kalibra 44 koji slui za lov, a ponekad i za druge
potrebe.
Nekoliko nedelja kasnije video sam ovaj oglas na vratima magacina preduzea
Calama Limitada na mestu gde se spajaju Macado i Madeira:
IZVANREDAN LUKSUZAN PROIZVOD
sadri mast, puter i mleko
prodavae se samo na kredit
po specijalnom gazdinom nareenju.
U suprotnom sluaju,
prodavae se samo za gotovinu!
Za novac ili za neku drugu robu iste vrednosti.

Odmah ispod ovoga mogao se proitati drugi oglas:

GLATKA KOSA
ak i kod ljudi obojene koe!
I najkudravija kosa, ak i kod ljudi

257
obojene koe,
postae glatka posle redovne upotrebe
najnovijeg preparata
Alisante
U prodaji kod Velike boce,
ulica Urugvajana, Manaus.

U stvari, ljudi su se toliko svikli na bolest i bedu da ivot u seringalu nije uvek
grozan. Naravno, daleko je ono vreme kad su visoke cene kauuka omoguavale
graenje daanih gostionica na uima, bunih jazbina u kojima su seringueirosi
ponekad za jednu no gubili godinama sticana bogatstva i sutradan odlazili da sve
ponu ispoetka traei avicao od kakvog gazde punog razumevanja. Video sam jednu
od tih ruevina, koja je tada jo bila poznata pod imenom Vatikan, bedni spomenik
iezloj raskoi. Nedeljom su se ljudi tamo okupljali odeveni u nekakve piame od
prugaste svile, mekane eire i lakovane cipele da sluaju virtuozna solistika
izvoenja raznih melodija na revolverima razliitih kalibara. U seringalu vie niko ne
moe da kupi luksuznu piamu. Ali, mlade ene koje vode neizvestan ivot u
konkubinatu sa seringueirosima i dalje u njega unose neku udnu ar. To se zove
cesar na igreja verde, venati se u zelenoj crkvi. Mulherada, to jest grupa ena
ponekad priredi igranku za koju svaka dobije pet milreisa, ili neto kafe, ili eera, ili
uspe da iznajmi malo vei brodi kao sobicu za noni provod. One dolaze u lakim
haljinama, naminkane i briljivo oeljane i pri ulasku ljube ruku gospodaru kue.
minku ne stavljaju da bi izgledale lepe, ve da bi stvorile privid zdravlja. Pod
rumenilom i puderom one kriju sifilis, tuberkulozu i movarsku groznicu. Dolaze iz
kue u koju su se smestile s ovekom, barraco de seringueiro, i gde tokom godine
ive raupane i u dronjcima; sad su u punom sjaju, ali su u cipelama s visokim
potpeticama i balskim haljinama ipak morale da prevale dva-tri kilometra po
blatnjavoj umskoj stazi. Za ovu priliku okupale su se u prljavom potoku (igaraps),
po kii koja itavog dana nije stala. Dirljiv je taj kontrast izmeu krhkog privida
civilizacije i udovine stvarnosti koja ih eka pred vratima.
Neveto skrojene haljine istiu tipino indijanske oblike: previsoke grudi, gotovo u
ravni pazuha, pritisnute zategnutom tkaninom koja mora da pokrije isturen stomak;
male ruke i mrave, lepo oblikovane noge; neni zglobovi. Mukarac u pantalonama
od belog platna i sakou nalik na piamu dolazi po svoju partnerku. One su
companheiras; as amasiadas, to e rei udomljene, as desocupadas, ne zauzete,
na raspolaganju. On je vodi za alku na sredinu palanque napravljene od slame
babassua, osvetljene treptavom petrolejkom (farol). Tu zastaju nekoliko trenutaka dok
ne odjekne naglaen takt kutije sa ekserima (caracach) koju trese neki nezauzeti
igra; a onda poinju: 1, 2-3, 1, 2-3, itd. Daske na drvenim stupcima odjekuju od
trenja stopala.
Oni pleu korake iz nekog drugog doba. Naroito desfeiteru, sainjenu od mnogo
ponavljanja jedne melodije izmeu kojih se harmonika (koju ponekad prate violo i
cavaquinho) zaustavlja i omoguuje kavaljerima da jedan za drugim improvizuju

258
dvostih pun podrugljivih ili ljubavnih aluzija; zatim dame, jedna po jedna, odgovaraju
na isti nain, dodue ne bez potekoa jer su zbunjene, com vergonha; neke pocrvene i
pobegnu, neke druge zbrzaju nerazumljiv kuplet, kao devojice kad deklamuju
nauenu lekciju. Ovo je jedne veeri u Urupi sklepano na na raun:
Um mdico, outro professor, outro fiscal do Museu,
Escolhe entr 'os tres qual e o seu.
(Jedan je lekar, drugi profesor, trei inspektor Muzeja; izaberi sebi jednog od te
trojice.)
Na sreu, jadna devojka kojoj je kuplet bio namenjen nije imala spreman odgovor.
Kad igranka traje vie dana, ene svake veeri menjaju haljine.
Posle Nambikvara iz kamenog doba, posle Tupi-Kavahiba koji me jo nisu doveli u
XVI vek, ovde je izvesno vladao XVIII, onakav kakav zamiljamo u malim lukama
Antila i priobalju. Proputovao sam kontinent. Ali, kad se kraj mog putovanja ve
sasvim pribliio, postao sam naroito svestan tog uspinjanja iz dubina vremena.

259

Deveti deo
POVRATAK

XXXVII
Avgustova apoteoza
Putovanje do Kampos Novosa posebno nas je obeshrabrilo. Odvojen od svojih
drugova koji su zbog epidemije morali da zaostanu osamdeset kilometara, mogao sam
samo da ekam nadomak stanice gde je desetak osoba umiralo od malarije,
lemanijaze, ankilostomijaze, a pre svega od gladi. Pre no to bi se dala na posao,
Paresijka koju sam unajmio kao pralju traila je ne samo sapun, ve i hranu; inae,
rekla mi je, ne bi imala dovoljno snage zarad, to je bila suta istina: ti ljudi vie nisu
bili sposobni za ivot. Odve slabi i bolesni da bi se borili, oni su smanjivali svoje
aktivnosti i potrebe i zapadali u stanje tuposti koje je od njih trailo najmanje fizikog
troenja i, u isti mah, otupljivalo svest o bedi.
Tom sumornom stanju davali su doprinos i Indijanci. Dve neprijateljske grupe koje su
se srele u Kampos Novosu, uvek na ivici sukoba, nisu prema meni gajile najnenija
oseanja. Morao sam da budem na oprezu, a etnografski rad bio je gotovo nemogu. I
u normalnim uslovima terensko istraivanje veoma je naporno: valja ustati im svane
i ostati budan dok ne zaspi i poslednji uroenik, i ponekad ak nadgledati njegov san;
biti neprimetan, a uvek prisutan; sve videti, sve zapamtiti, sve zabeleiti, pokazati
poniavajuu indiskretnost, moljakati obavetenja od kakvog balavog mangupa,
iskoristiti svaki trenutak oputenosti ili nemara; ili, pak, danima obuzdavati
radoznalost i sauvati rezervisanost koju namee neki hir domainskog plemena.
Radei svoj posao, istraiva se neprestano preispituje: da li je zaista napustio svoju
sredinu, svoje prijatelje i navike, potroio znatne svote novca i energije i ugrozio svoje
zdravlje samo zato da bi se dodvorio grupi od nekoliko desetina bednika osuenih na
skoro istrebljenje, koji provode vreme uglavnom u bitanju i spavanju i od ijih udi
zavisi ishod njegovog poduhvata? Kad uroenici ne kriju svoje loe raspoloenje, kao
u Kampos Novosu, situacija postaje jo gora: Indijanci ne dozvoljavaju ak ni da ih
gledamo; bez ijedne rei, odlaze u viednevni lov ili sakupljaki pohod. Nadajui se
da e ponovo uspeti da im se priblii itav poduhvat je ve skupo platio istraiva
eka, tapka u mestu, vrti se u krug; ponovo iitava stare beleke, prepisuje ih i
tumai; ili pak sebi zadaje neki pipav i zaludan zadatak, puku karikaturu svog posla,
na primer, premeravanje rastojanja izmeu ognjita ili prebrojavanje grana od kojih je
izgraeno neko naputeno sklonite.
ovek se, pre svega, pita: ta uopte radim ovde? ta oekujem? Zato? ta je,
zapravo, etnografsko istraivanje? Obavljanje jednog posla nalik drugima, samo to je
ovde kancelarija ili laboratorija udaljena od kue nekoliko hiljada kilometara? Ili

260
posledica jednog radikalnijeg izbora koji poiva na dovoenju u pitanje sistema u
kojem smo roeni i odrasli? Napustio sam Francusku pre gotovo pet godina, prekinuo
sam svoju univerzitetsku karijeru; za to vreme, moje mudrije kolege uspinjale su se
polako tim lestvama; oni koji su se okrenuli politici, kao i ja nekad, danas su
poslanici, a uskoro e biti i ministri. A ja krstarim pustinjom u potrazi za otpacima
oveanstva. Ko me je naveo ili ta me je nateralo da iskoim iz normalnog toka svog
ivota? Je li to bilo lukavstvo, vest obrt sraunat na to da steknem odreene prednosti
koje e mi kasnije omoguiti jo sjajniju karijeru? Ili je, pak, iza te odluke stajalo
moje duboko neslaganje s drutvenom grupom u kojoj sam iveo i elja da se, po
svaku cenu, to vie udaljim od nje? Neobian je paradoks to to mi moj pustolovni
ivot, zapravo, nije otkrio novi svet, ve je ponovo uspostavio stari, dok mi je onaj
kojem sam teio procurio kroz prste. Mnogi ljudi i predeli koje sam krenuo da
osvojim izgubili su oekivani znaaj kad sam ih naao, mnoge varljive slike bile su
zamenjene drugima koje je sauvala moja prolost i kojima nisam pridavao nikakvu
vrednost u trenutku kad su jo odgovarale stvarnosti koja me je okruivala. Dok sam
putovao predelima koje je malo oiju posmatralo, i delio ivot s narodima ija je beda
bila cena a tu cenu su uglavnom oni platili za vraanje kroz milenijume, nisam
vie video nijedne ni druge, ve su mi u magnovenju dolazile vizije francuskog sela
kojeg sam se bio odrekao ili muziki i pesniki odlomci koji su najkonvencionalniji
izraz one civilizacije protiv koje sam se okrenuo, ili sam barem sebe u to ubeivao
kako ne bih porekao smisao koji sam dao svom ivotu. Na visoravni zapadnog Mato
Grosa, nedeljama sam bio opsednut ne onim to me je okruivalo i to vie nikad neu
videti, ve jednom otrcanom melodijom koju je moje seanje dodatno osiromailo:
onom iz openove tree etide, opus 10; imao sam utisak da je u njoj sadrano sve ono
to sam ostavio iza sebe, i to je bio svojevrstan podsmeh gorini kojoj sam se tako
lako preputao.
Zato ba open, kad njegova muzika nije naroito odgovarala mom ukusu? Odgajen
u vagnerijanskom kultu, tek nedavno sam bio otkrio Debisija, tek nakon to su mi
Noces, ije sam drugo ili tree izvoenje sluao, pokazale u Stravinskom jedan svet
koji mi je izgledao stvarniji i postojaniji od savana centralnog Brazila i sruile moj
prethodni muziki univerzum. Ali, u trenutku kad sam naputao Francusku, Peleas mi
je pruao neophodnu duhovnu hranu; dakle, zato su mi se u pustoi nametnuli open
i njegovo najbanalnije delo? Vie zaokupljen reavanjem tog problema nego
posmatranjem onoga to me je tu dovelo, govorio sam sebi da prelaenje od opena
do Debisija moda bre napreduje kad se ide u suprotnom smeru. Prijatnosti zbog
kojih sam vie voleo Debisija sad sam nalazio kod opena, ali u neiskazanom, jo
neizvesnom obliku, tako neupadljive da ih u poetku nisam ni uoio, te sam najpre
krenuo ka njihovom najizraenijem ispoljavanju. Dvostruko sam napredovao:
produbljujui delo starijeg kompozitora, prepoznao sam u njemu lepote koje bi mi
ostale skrivene da nisam najpre upoznao Debisija. opena sam zavoleo zbog vika, a
ne zbog manjka kao oni iji se muziki razvoj zaustavio na njemu. S druge strane,

261
vie mi nije bio potreban potpuni nadraaj da bih u sebi podstakao pojavu nekih
oseanja: bili su mi dovoljni znak, nagovetaj i slutnja neke forme.
Tokom milja i milja putovanja, u mojoj glavi zvuala je ista muzika fraza koje nisam
uspevao da se otarasim. Neprestano sam u njoj otkrivao nove ari. U poetku vrlo
labava, kasnije je, inilo mi se, postepeno zaplitala svoju nit kao da prikriva i odlae
sopstveni kraj. Klupko je postalo tako nerazmrsivo da sam se pitao kako e se odatle
izvui; a onda bi najednom neka nota sve rasplela i to izmicanje izgledalo je jo
smelije od sumnjivog napredovanja koje mu je prethodilo, koje ga je zahtevalo i
omoguavalo; sad je onaj raniji razvoj bio osvetljen novim smislom: njegovo traganje
nije vie bilo proizvoljno, ono je bilo samo priprema za taj neslueni ishod. Je li to,
dakle, putovanje? Istraivanje pustih predela mog seanja umesto onih koji me
okruuju? Jednog popodneva, dok je sve bilo uspavano od popodnevne ege, uuren
u svojoj mrei i zatien od napasti kako tamo zovu komarce komarnikom od
gustog etamina, koji je oteavao disanje, pomislih da bi tekoe koje me mue mogle
biti dobra graa za pozorini komad. Zamislio sam ga tako jasno kao da je ve
napisan. Indijanci su se negde izgubili: est dana sam pisao od jutra do veeri, na
poleini listova s renicima, skicama i genealogijama. Zatim me je nadahnue
napustilo usred posla i nikad se nije vratilo. Kad sam nedavno ponovo proitao svoje
krabotine uverio sam se da zbog toga ne treba aliti.
Moj komad se zvao Avgustova apoteoza i liio je na neku novu verziju ine. Na sceni
su dva mukarca, prijatelji iz detinjstva; oni se ponovo sreu u kljunoj taki svojih
ivotnih puteva koji se konano razilaze. Jedan je ranije verovao da se opredelio
protiv civilizacije, a onda je otkrio da se, zapravo, na zaobilazan nain u nju vratio, ali
je njegova metoda ponitila smisao i vrednost alternative pred kojom se nekad
nalazio. Drugi je od roenja bio predodreen za drutveni ivot i njegove poasti, a
sad saznaje da su svi njegovi napori ili ka jednom kraju koji ih ponitava; ostrvljujui
se jedan na drugog, obojica oajniki pokuavaju da spasu, ak i po cenu ivota,
smisao svoje prolosti.
Komad poinje u trenutku kad senat, u elji da Avgustu ukae jo veu poast od
carske, glasa za apoteozu i sprema se da ga za ivota postavi meu bogove. U
vrtovima palate, dva straara raspravljaju o tom dogaaju pokuavajui da predvide
njegove posledice sa svog posebnog stanovita. Zar time posao uvara reda nee
postati besmislen? Kako se moe zatiti bog koji ima mo da se preobrazi u insekta ili
da postane nevidljiv i da paralise koga hoe? Pomiljaju na trajk; zakljuuju da u
najmanju ruku zasluuju poviicu.
Nailazi njihov nadreeni i objanjava im da gree. Zadatak policije ne moe biti
odvojen od onih kojima ona slui. Policiju ne zanimaju ciljevi, ona se stapa s linou
i interesima svojih gospodara i blista njihovim sjajem. Policija obogotvorenog
dravnog poglavara i sama e postati boanska. Postae svemogua kao i on. Kad

262
ostvari svoju pravu prirodu o njoj e moi da se kae, u duhu reklama za detektivske
agencije: sve vidi, sve uje, a da to niko i ne sluti.
Scena se puni linostima koje izlaze iz senata razgovarajui o upravo odranoj
sednici. U vie prizora pokazuju se protivrene zamisli o nainu prelaenja iz ljudskog
u boansko stanje; predstavnici krupnih interesa razmatraju nove prilike za bogaenje.
Avgust, kao pravi imperator, razmilja samo o utvrivanju svoje vlasti koja e
ubudue biti zatiena od spletki i raunica. Njegova ena Livija vidi apoteozu kao
vrhunac njegovog napredovanja: On je to zasluio: ukratko, Francuska akademija...
Avgustova mlada sestra Kamila zaljubljena je u inu i najavljuje bratu njegov
povratak posle deset godina pustolovnog ivota. Ona eli da ga Avgust primi jer se
nada da e ta oduvek udljiva i poetina linost odvratiti njenog brata koji se sprema
da neopozivo prekorai granicu prirodnog poretka. Livija se protivi: ina je uvek
unosio samo element nereda u Avgustov uspon; toje usijana glava kojoj prija samo
ivot meu divljacima. Avgust je sklon da se prikloni tom miljenju, ali poinju da ga
uznemiravaju delegacije svetenika, slikara i pesnika. Svi zamiljaju Avgustovo
boansko stanje kao naputanje sveta: svetenici raunaju da e se zahvaljujui
apoteozi ponovo domoi svetovne vlasti kao ovlaeni posrednici izmeu bogova i
ljudi. Umetnici ele da Avgust bude pojam, a ne iv ovek; na zaprepaenje carskog
para, koji zamilja svoje uveliane i ulepane mermerne statue, oni predlau
apstraktne tvorevine u obliku vrtloga ili poliedara. Zbrku uveavaju protivrena
svedoenja lakih ena Leda, Evropa, Alkmena, Danaja koje tvrde da su pomogle
Avgustu svojim iskustvom o odnosima s boanstvom.
Ostavi sam, Avgust se nalazi licem u lice s jednim orlom: neobinom ivotinjom,
atributom boanstva, ve sa toplom i smrdljivom divljom zveri. Ali, to je ipak on,
Jupiterov orao; isti onaj koji je ugrabio Ganimeda posle krvavog boja i deakovog
uzaludnog opiranja. Orao objanjava nepoverljivom Avgustu da e se njegov skori
prelazak u boansko stanje sastojati upravo u tome to vie nee oseati odvratnost
koju osea sad, dok je jo ovek. Avgust nee primetiti da je postao bog ni po kakvom
oseanju sjaja niti po moi da izvodi uda, ve po tome to e bez odvratnosti
podnositi blizinu divlje zveri, to mu nee smetati njen smrad i pogan kojom e ga
zasuti. Strvina, trule i izmet postae mu bliski: Leptiri e doletati da se pare na tvom
temenu i svako tle e ti izgledati dovoljno dobro da na njemu zaspi; nee ti vie
smetati to je kuno, naikano bodljama i to vrvi od gamadi.
U drugom inu, poto su ga orlove rei navele na razmiljanje o odnosima izmeu
prirode i drutva, Avgust odluuje da se ponovo sretne s inom koji je uvek vie
voleo prirodu i izabrao obrnut put od onoga koji je Avgusta doveo na carski presto.
ina je maloduan. Tokom deset godina pustolovina mislio je samo na Kamilu, sestru
svog prijatelja iz detinjstva kojom se mogao oeniti kad god je hteo. Avgust bi mu je
rado dao. Ali, po pravilima drutvenog ivota, on ipak nije mogao da je dobije. Morao
je da dobije Kamilu uprkos poretku, a ne uz njegovu pomo. Zato je traio odmetniki

263
ugled koji bi mu omoguio da od drutva otme ono to je, na kraju krajeva, samo
drutvo bilo spremno da mu da.
A sad kad se vratio prepun udesnih doivljaja kao istraiva o koga se otmeni svet
otima i poziva ga na gozbe, jedino on zna da ta skupo plaena slava poiva na jednoj
lai. Nita od onoga to ljudi misle da je upoznao nije stvarno; putovanje je obina
podvala: izgleda stvarno jedino onome koje video samo senke. Ljubomoran na
sudbinu koja predstoji Avgustu, ina je poeleo carstvo vee od njegovog: Govorio
sam sebi da nijedan ljudski duh, ak ni Platonov, nije kadar da zamisli beskonanu
raznovrsnost cvea i lia koje postoji na svetu, a ja sam je upoznao; da u sebi pruiti
sve one oseaje koje izazivaju strah, hladnoa, glad i umor, a koje niko od vas to
ivite u dobro zatvorenim kuama blizu prepunih itnica ne moe ak ni da zamisli.
Jeo sam gutere, zmije i skakavce; toj hrani od koje se podie eludac prilazio sam sa
oseanjem novopeenog vernika, uveren da u stvoriti novu vezu izmeu sveta i
sebe. Ali, na kraju svih svojih napora ina nije nita naao: Sve sam izgubio, kae
on. ak i ono najljudskije postalo mi je neljudsko. Da bih ispunio prazninu
beskrajnih dana, recitovao sam samom sebi Eshilove i Sofoklove stihove; neki od njih
su me toliko proeli da vie ne primeujem njihovu lepotu kad odem u pozorite.
Svaka replika podsea me na pranjave staze, na sprenu travu, na oi crvene od
peska.
Poslednji prizori drugog ina pokazuju protivrenosti u koje su zatvoreni Avgust, ina
i Kamila. Ona se divi svom istraivau koji uzalud nastoji da joj objasni podvalu
sadranu u sopstvenoj prii: Koliko god da sam svojim kazivanjem isticao prazninu,
beznaajnost svakog od tih dogaaja, im bi se ono pretvorilo u priu zasenjivalo je
ljude i navodilo ih na sanjarenje. Meutim, to nije bilo nita; zemlja je bila slina ovoj
zemlji, a vlati trave sline travi na ovoj livadi. Kamila se buni protiv takvog dranja,
oseajui dobro da je u oima njenog ljubavnika ona rtva jer se njegov opti gubitak
interesovanja odnosi i na nju; on joj nije privren kao osobi, ve kao simbolu jedine
mogue veze izmeu sebe i drutva. Avgust, pak, u ini sa uasavanjem prepoznaje
orlov govor, ali nije u stanju da se vrati unazad: previe politikih interesa vezano je
za njegovu apoteozu, a naroito mu smeta pomisao da za oveka od akcije nema
apsolutnog kraja u kojem e, u isti mah, nai svoju nagradu i svoj poinak.
Trei in poinje u atmosferi krize; dan pre sveanosti Rim je preplavljen boanskim
znacima: ini se da e carska palata pui od bujanja rastinja i najezde ivotinja. Grad
se vraa u prirodno stanje kao da ga je unitila nekakva kataklizma. Kamila je
raskinula s inom, i taj raskid je za njega konani dokaz poraza. On svoj jed
usmerava ka Avgustu. Koliko god mu rasputenost prirode sad izgledala isprazna u
poreenju s bogatijim radostima koje donosi drutvo ljudi, on eli da bude jedini koji
poznaje njenu slast: To nije nita, znam, ali to nita mi je jo drago jer sam ga
izabrao. Nepodnoljiva mu je pomisao da bi Avgust mogao dobiti sve, prirodu i
drutvo, i to prvo kao nagradu od drugog, a ne po cenu odricanja. Odluuje da ubije
Avgusta kako bi dokazao neizbenost izbora.

264
U tom trenutku Avgust poziva inu u pomo. Kako obrnuti tok dogaaja koji vie ne
zavise od njegove volje, a istovremeno ostati veran sopstvenoj linosti? U trenutku
zanosa ukazuje im se jedno reenje: da ina ubije imperatora kao to je i nameravao.
Na taj nain e svaki od njih zadobiti besmrtnost o kojoj je sanjao: Avgust onu
zvaninu, koja e ostati zabeleena u knjigama, statuama, i kultovima; a ina mranu
besmrtnost ubice cara, koja e mu omoguiti da se pridrui drutvu nastavljajui da
mu protivrei.
Vie se ne seam tano kako se sve to rasplelo jer su poslednji prizori ostali
nezavreni. ini mi se da je Kamila nehotice donela rasplet; poto se vratila svojim
prvobitnim oseanjima, ubedila je svog brata da je ravo protumaio situaciju i da je
ina, a ne orao, pravi glasnik bogova. Tad Avgust nazire jedno politiko reenje: ako
uspe da obmane inu, obmanue i bogove. Poto mu je obeao da e povui strau i
prepustiti se bez odbrane udarcima njegovog maa, Avgust potajno udvostruuje broj
straara. ina ak ne uspeva ni da stigne do njega. Utvrujui na taj nain dalji tok
njihovih ivotnih puteva, Avgust e uspeti da izvede svoj poslednji poduhvat: postae
bog, ali u oima ljudi, i oprostie ini, za koga e sve to biti samo jo jedan poraz.

XXXVIII
aica ruma
Prethodna pria ima samo jedno opravdanje: ona ilustruje haotino stanje u koje
dugotrajni nenormalni uslovi ivota bacaju putnikov duh. Meutim, ostaje pitanje:
kako etnograf moe da se izvue iz protivrenosti koje proizvode okolnosti njegovog
izbora? On pred oima, i na raspolaganju, ima jedno drutvo: svoje; zato odluuje da
ga prezre i da drugim drutvima koje bira meu najudaljenijim i najrazliitijim
pokloni strpljenje i predanost koje uskrauje sopstvenim sunarodnicima? Etnograf
retko ima neutralan stav prema sopstvenoj grupi i to nije sluajno. Da je posredi
misionar ili slubenik, zakljuili bismo da se do te mere poistovetio s poretkom da mu
preostaje samo da se posveti njegovom propagiranju; a kad svoj posao obavlja na
naunom i univerzitetskom planu, postoji velika verovatnoa da emo u njegovoj
prolosti otkriti objektivne inioce koji e pokazati da je on slabo prilagoen ili
sasvim neprilagoen drutvu u kojem se rodio. Za njega je prihvatanje te uloge
znailo ili praktian nain da pomiri oseanje pripadnosti grupi sa rezervisanou
prema njoj, ili, naprosto, nain da iskoristi poetno stanje distance prema svom
drutvu, koje mu omoguuje da se lake priblii drukijim drutvima jer se ve nalazi
na pola puta.
Ako je iskren, ne moe izbei ovu tekou: vrednost koju pridaje egzotinim
drutvima koja je, ini se, utoliko vea ukoliko su ova egzotinija nema stvarnu
osnovu; ona je funkcija prezira, a ponekad i neprijateljstva, koje u njemu izazivaju

265
obiaji njegove sredine. Iako etnograf meu svojima igra ulogu nekog ko rado podriva
tradicionalne obiaje i buni se protiv njih, kad je posredi neko drugo, drukije drutvo,
on u potovanju tradicije ide do konzervativizma. Tu nije re o pukom izokretanju;
poznajem i etnografe koji su konformisti. Ali, oni su do toga doli posredno,
zahvaljujui nekoj vrsti naknadnog poistoveivanja svog drutva sa onima koja
posmatraju. Njihova odanost uvek pripada ovim drugim i prestali su da se bune protiv
svoga samo zato to prouavanim drutvima ine dodatni ustupak odnosei se prema
sopstvenom drutvu onako kako bi hteli da se ostali odnose prema drugim drutvima.
Ne moe se izbei dilema: etnograf je ili privren normama sopstvene grupe i tue
norme u njemu mogu pobuditi samo prolaznu radoznalost uvek proetu
neodobravanjem; ili je, pak, kadar da se potpuno preda drugima, i njegova
objektivnost je naruena usled toga to se, hteo ne hteo, mora opirati bar jednom
drutvu ako eli da se preda ostalima. On, dakle, ini isti greh koji prebacuje onima
koji poriu izuzetan smisao njegovog poziva.
Ta sumnja mi se prvi put javila za vreme prinudnog boravka na Antilima, o kojem
sam govorio na poetku ove knjige. Na Martiniku sam posetio proste i zaputene
destilerije ruma; neki delovi opreme i neke metode proizvodnje zaostali su ak iz
XVIII veka. U Portoriku sam, naprotiv, u fabrikama kompanije koja ima neku vrstu
monopola nad ukupnom proizvodnjom eerne trske, video rezervoare od belog
emajla i hromirane esme. Ipak, svaki rum koji smo okusili na Martiniku iz starih
bavi od drveta s naslagama prljavtine bio je blag i mirisan, dok su oni iz Portorika
bili prosti i grubi. Da li to onda znai da prefinjenost prvih potie od neistoe koja se
zadrava zahvaljujui starom nainu proizvodnje? Za mene ta suprotnost ilustruje
paradoks civilizacije: njene ari bitno su povezane s talozima koje ona valja u svom
koritu, a mi ipak ne moemo da se uzdrimo od preiavanja. Dvaput smo u pravu,
ali priznajemo da nismo u pravu. Naime, u pravu smo kad elimo da budemo
racionalni, da poveavamo proizvodnju i smanjujemo proizvodne trokove. Ali, u
pravu smo i kad volimo nesavrenstva koja elimo da uklonimo. Drutveni ivot
sastoji se u unitavanju onoga to mu daje aromu. Izgleda da se ta protivrenost gubi
kad preemo s posmatranja sopstvenog drutva na posmatranje drugih: poto smo i
sami zahvaeni kretanjem svog drutva, mi smo na neki nain deo tog procesa. Ne
moemo da ne elimo ostvarivanje onoga na ta nas obavezuje na poloaj; kad se
radi o drugim drutvima, sve se menja: velikoduno nam je data objektivnost koja
nam je u prvom sluaju uskraena. Poto vie nismo uesnici, ve posmatrai
promena, lake nam je da stavimo na vagu njihovu budunost i njihovu prolost: one
nam se tu pojavljuju kao povod za estetsku kontempalciju i intelektualnu refleksiju, a
ne kao jedan oblik moralnog nespokojstva.
Kada razmiljam na ovaj nain, moda uspevam da razjasnim tu protivrenost; ukazao
sam na njeno poreklo i na to kako joj se mi prilagoavamo. Ali, ni u kom sluaju je
nisam reio. Znai li to da ona ima poslednju re? Ponekad se na to pitanje odgovaralo
potvrdno da bi se odatle izvela osuda naeg poziva. Poto po vokaciji pokazujemo

266
sklonost prema drutvenim i kulturnim formama veoma razliitim od nae koju
potcenjujemo u njihovu korist mi dokazujemo svoju bitnu nedoslednost; kako
moemo da tvrdimo da su ta drutva dostojna potovanja ako se ne oslonimo na
vrednosti drutva koje je podstaklo nau elju za istraivanjem? Nesposobna da
pobegnu od normi koje su ih oblikovale, naa nastojanja da suoimo razliita drutva,
ukljuujui i nae, bila bi, dakle, samo jo jedan sraman nain da se potvrdi
superiornost naeg nad svim ostalim drutvima.
Iza argumentacije tih lanih svetaca nalazi se samo jedna neuspela igra reima: oni bi
da poture mistifikaciju (kojoj se odaju) kao neto suprotno misticizmu (koji nam
pogreno pripisuju). Arheoloko ili etnografsko istraivanje pokazuje da su neke
civilizacije, dananje ili iezle, umele ili jo umeju da ree nae probleme bolje od
nas, iako smo se mi upinjali da doemo do istog rezultata. Zaustaviu se na jednom
primeru: tek pre nekoliko godina saznali smo da eskimsko shvatanje odevanja i
stanovanja poiva na nekim fizikim i fiziolokim principima i da upravo ti nama
nepoznati principi, a ne prilagoenost ili izuzetna telesna graa, omoguuju Eskimima
da preive u surovim klimatskim uslovima. To nam je istovremeno razjasnilo zato su
se navodna poboljanja koja su istraivai uneli u eskimsku nonju pokazala, suprotno
oekivanim razlozima, potpuno nedelotvorna. Uroeniko reenje bilo je savreno;
ali, da bismo se u to uverili, morali smo da upoznamo teoriju na kojoj ono poiva.
Problem, meutim, nije u tome. Ako procenjujemo postignua drutvenih grupa na
osnovu ciljeva koji se mogu uporediti s naima, ponekad emo morati da priznamo
njihovu superiornost, ali emo ujedno stei pravo da ocenjujemo, pa i da osudimo
mnoge ciljeve razliite od onih koje mi prihvatamo. Time preutno dodeljujemo
povlaen poloaj svom drutvu, njegovim obiajima i normama: naime, posmatra iz
neke druge grupe izrekao bi drukiji sud o istim primerima. Kad stvari tako stoje, s
kojim pravom naa izuavanja trae status nauke? Ako elimo da naemo objektivno
stanovite, moramo da se uzdrimo od takvih sudova. Moramo da priznamo da je, u
spektru mogunosti koje su otvorene ljudskim drutvima, svako drutvo napravilo
odreen izbor i da su ti izbori meusobno neuporedivi, to jest da svaki ima svoju
vrednost. Ali, tad iskrsava novi problem; naime, ako nam je u prvom sluaju pretio
opskurantizam u vidu slepog odbijanja svega to nije nae, sad se izlaemo opasnosti
da zapadnemo u eklekticizam koji nam zabranjuje da ita odbacimo iz bilo koje
kulture: na primer, surovost, nepravdu i bedu protiv kojih se ponekad buni upravo ono
drutvo koje ih trpi. A kako te zloupotrebe postoje i meu nama, da li emo imati
prava da se protiv njih borimo u svojoj kui, a da spokojno prihvatamo njihovo
postojanje na nekom drugom mestu?
Suprotnost izmeu dva etnografova stava: kritikog u svojoj kui i konformistikog
izvan nje, prikriva jednu drugu od koje je jo tee umai. Ako eli da doprinese
poboljanju svog drutvenog sistema, on mora da osudi uslove sline onima protiv
kojih se bori u svojoj kui svuda gde ih uoi i time gubi objektivnost i nepristrasnost.
S druge strane, distanca koju mu nameu moralni obziri i nauna strogost spreava ga

267
da kritikuje sopstveno drutvo, poto ne treba da sudi ni o jednom dok ih sva ne
upozna. Ako hoe da deluje u svom drutvu, liava se mogunosti da razume druga, a
ako hoe sve da razume, odrie se mogunosti da ita menja.
Kad bi ta protivrenost bila nerazreiva, etnograf ne bi smeo da okleva pri izboru
jedne od ponuenih mogunosti: on je etnograf, i to po sopstvenoj elji; morada se
pomiri s deformacijom koja proistie iz njegovog poziva. Izabrao je druge i mora da
istrpi posledice tog izbora: njegova uloga bie samo da razume te druge u ije ime ne
moe da deluje jer ga sama injenica da su oni drukiji spreava da misli i eli umesto
njih, to jest da se s njima poistoveti. Pored toga, odrei e se delovanjau sopstvenom
drutvu iz straha da ne zauzme pristrasan stav prema vrednostima koje se mogu nai u
razliitim drutvima i na taj nain unese predrasudu u svoje miljenje. Ostae mu
samo prvobitni izbor koji nee ni pokuavati da opravda: ist, nemotivisan in; ili, ako
je to mogue, in opravdan spoljanjim razlozima koji proistiu iz osobenog karaktera
i ivotnog puta.
Sreom, na poloaj nije takav; poto smo se zagledali u ponor na ijoj se ivici
nalazimo, neka nam sad bude doputeno da potraimo izlaz iz njega. Verujemo da se
izlaz moe nai pod odreenim uslovima, a to su umerenost u rasuivanju i podela
tekoe u dve etape.
Nijedno drutvo nije savreno. Svako po samoj svojoj prirodi sadri neistou
nespojivu s normama koje proklamuje, a ona se konkretno ispoljava u izvesnoj dozi
nepravde, neosetljivosti, surovosti. Kako se ta doza moe izmeriti? Etnografsko
istraivanje kadro je da to uini. Naime, tano je da poreenje malog broja drutava
moe stvoriti utisak da su ona meu sobom veoma razliita, ali se te razlike smanjuju
kad se polje istraivanja proiri. Tada otkrivamo da nijedno drutvo nije sasvim dobro;
ali, i da nijedno nije apsolutno ravo. Svako prua svojim lanovima neke prednosti,
ali i zadrava izvestan ostatak nepravde iji znaaj nam izgleda gotovo konstantan; on
moda odgovara specifinoj inerciji koja se, u ravni drutvenog ivota, suprotstavlja
pokuajima organizacije.
Ovaj stav e iznenaditi ljubitelja putopisnih pria koga uzbuuje podseanje na
varvarske obiaje neke ljudske zajednice. Ali, te povrne reakcije iezavaju pred
dobrom procenom injenica i njihovim postavljanjem u iru perspektivu. Uzmimo
sluaj ljudoderstva, divljakog obiaja koji, bez sumnje, pobuuje nae najvee
uasavanje i gnuanje. Moraemo prvo iz njega da izdvojimo one oblike ija je svrha
prehranjivanje, to jest gde se glad za ljudskim mesom moe objasniti nedostatkom
druge hrane ivotinjskog porekla, kao na nekim polinezijskim ostrvima. Nijedno
drutvo nije moralno zatieno od takvih napada gladi; izgladnelost moe navesti
ljude da jedu bilo ta: o tome svedoi skoranji primer logora za istrebljenje.
Zadraemo se, dakle, na onim oblicima ljudoderstva koje bismo mogli nazvati
pozitivnim, a koji potiu iz nekog mistikog, magijskog ili verskog uzroka: na primer,
jedenje komadia tela nekog pretka ili pareta neprijateljskog lea da bi se omoguilo

268
otelovljenje njegovih vrlina ili, pak, ponitavanje njegove moi; i pored toga to se
takvi obredi najee obavijaju vrlo diskretno, to se uzimaju vrlo male koliine
organske materije zdrobljene ili pomeane s drugim namirnicama, priznaemo da
moralna osuda takvih obiaja, ak i kad oni poprime otvorenije oblike, podrazumeva
verovanje u telesno uskrsnue, koje bi moglo biti dovedeno u pitanje materijalnim
unitavanjem lea, ili potvrivanje veze izmeu due i tela i s njim povezani
dualizam: to su ubeenja iste prirode kao i ona u ime kojih se vri obredno jedenje i
nemamo nikakvog razloga da ih smatramo boljima. Utoliko vie to nepotovanje
uspomene na pokojnika, koje bismo mogli da prebacimo ljudoderstvu, izvesno nije
vee naprotiv od onog koje se zbiva u salama za seciranje i koje ne izaziva nae
zgraavanje.
Ali, pre svega, moramo biti svesni da neki obiaji koje mi smatramo pristojnima,
posmatrau iz nekog drukijeg drutva mogu izgledati slini ljudoderstvu koje je, po
nama, nespojivo s pojmom civilizacije. Mislim na nae sudske i kaznene obiaje.
Neko ko bi ih posmatrao spolja bio bi u iskuenju da suprotstavi dva tipa drutva: ona
koja upranjavaju antropofagiju (ljudoderstvo), to jest, koja u jedenju nekih ljudi
obdarenih opasnim moima vide jedino sredstvo ponitavanja tih moi, pa ak i
njihovog korienja u pozitivne svrhe; i ona koja, poput naeg, upranjavaju neto to
bi se moglo nazvati antopemijom (od grke rei za povraanje); suoena sa istim
problemom, ova druga drutva izabrala su drukije reenje, to jest proterivanje
opasnih bia iz zajednice i njihovo privremeno ili trajno izolovanje od ljudi u
posebnim ustanovama. U veini drutava koje nazivamo primitivnim taj obiaj
pobudio bi duboko uasavanje; on bi nas, u njihovim oima, obeleio istim onim
varvarstvom koje mi pripisujemo njima zbog njihovih simetrinih oblika ponaanja.
Drutva koja nam po nekoj osobini izgledaju surova mogu izgledati ovena i
dobroudna kad ih posmatramo iz nekog drugog ugla. Pogledajmo Indijance iz
severnoamerikih ravnica; oni su ovde dvostruko zanimljivi zato to su upranjavali
neke umerene oblike ljudoderstva i to su jedan od malobrojnih naroda koji je imao
organizovanu policiju. Ta policija (ujedno i nosilac sudske funkcije) nije mogla ni da
zamisli kanjavanje krivca kidanjem njegovih drutvenih veza. Uroenik koji prekri
zakone plemena kanjava se unitavanjem svih njegovih dobara: atora i konja. Ali, u
isti mah, policija ima obavezu da organizuje kolektivno nadoknaivanje tete ija je
rtva, po kazni, bio krivac. Time on postaje dunik grupe i izraava joj svoju
zahvalnost poklonima u ijem prikupljanju pomae itava zajednica, ukljuujui i
policiju, to iznova obre odnose; i tako dalje, sve dok se na kraju itavog niza
poklona i uzvraenih poklona prethodni poremeaj ne poniti i dok se ne povrati
prvobitni poredak. Ti obiaji nisu samo humaniji od naih, ve su i dosledniji, ak i
ako problem izrazimo pojmovima nae moderne psihologije: po zdravoj logici,
infantilizacija krivca sadrana u pojmu kazne iziskuje da mu se prizna i pravo na
nagradu; bez toga bi prvi postupak bio nedelotvoran ili bi ak izazvao rezultat
suprotan onome koji smo eleli. Vrhunac besmisla bio bi, dakle, upravo ono to mi

269
inimo kad se odnosimo prema krivcu istovremeno kao prema detetu to nam daje
pravo da ga kaznimo i kao prema odraslom to nam daje pravo da mu uskratimo
utehu; i kad verujemo da smo time jako napredovali u duhovnom pogledu zato to
vie volimo da fiziki i moralno osakatimo nekog od svojih blinjih nego da okusimo
njegov le.
Kad se sprovedu iskreno i metodino, takve analize dovode do dva rezultata: unose
element odmerenosti i dobronamernosti u procenjivanje obiaja i naina ivota koji su
najudaljeniji od naih, ne pripisujui im pri tom apsolutnu vrednost kojom se ne moe
podiiti nijedno drutvo; i, u isti mah, oduzimaju naim obiajima onu
samorazumljivost koju im podaruje injenica da ne poznajemo druge, ili da ih
poznajemo samo delimino i tendenciozno. Tano je, dakle, da etnoloka analiza
poveava vrednost razliitih drutava i smanjuje vrednost sopstvenog; u tom smislu
ona zaista sadri jednu protivrenost. Ali, ako dobro razmislimo o onome to se
dogaa, videemo da je ta protivrenost vie prividna nego stvarna. Vie puta je
primeeno da je samo zapadno drutvo proizvelo etnografe, da je u tome njegova
veliina i dovoljan razlog da mu druga drutva, koja bez njega zapravo ne bi ni
postojala, priznaju superiornost. Moglo bi se, meutim, tvrditi i suprotno: Zapad je
proizveo etnografe zato to ga gria savesti nagoni da suoi svoju sliku sa slikom
drukijih drutava u nadi da e se na njima pojaviti iste mrlje ili da e mu ona pomoi
da objasni kako su se te mrlje na njemu pojavile. Ali, ak i ako je istina da poreenje
naeg drutva sa svim drugim, savremenim ili iezlim, izaziva osipanje njegovih
temelja, druga e doiveti istu sudbinu. Iz opteg proseka o kojem sam maloas
govorio pomolie se poneki ljudoder: bilo ih je i meu nama, i to nimalo sluajno;
naime, da ih nije bilo i da u tom alosnom takmienju nismo zasluili prvo mesto,
etnografija se kod nas ne bi ni pojavila: ne bismo osetili potrebu za njom. Etnograf
utoliko manje moe da digne ruke od svoje civilizacije i da se distancira od njenih
greaka to je i samo njegovo postojanje razumljivo jedino kao pokuaj iskupljenja:
on je njegov simbol. Ali, i druga drutva su uestvovala u istom prvobitnom grehu;
ona, dodue, nisu mnogobrojna i postaju sve rea kad silazimo niz lestvicu napretka.
Dovoljno je da pomenem Asteke, otvorenu ranu na telu amerikanizma, koje je
manijaka opsednutost krvlju i muenjem (zapravo sveopta, ali kod njih, u poreenju
s drugima, preterano ispoljena) postavila nama uz bok ne kao jedine okrutnike, ve
kao one koji su to bili na na nain, ali u prevelikoj meri; na taj sud ne utie injenica
da bi se njihovo ponaanje moglo objasniti potrebom da se pripitomi smrt.
Ipak, ta osuda koju sami izriemo svom drutvu ne podrazumeva da dajemo odlinu
ocenu ovom ili onom savremenom ili prolom drutvu, smetenom u odreenu taku
prostora i vremena. To bi zaista bila nepravda; time bismo pokazali da nismo svesni
da bi nam to drutvo izgledalo nepodnoljivo kad bismo mu pripadali. Treba li, u tom
sluaju, da stavimo na optueniku klupu svako drutveno stanje, kakvo god ono bilo?
Da veliamo prirodnu dravu koju je drutveni poredak samo izopaio? uvajte se
onih koji dolaze da zavedu red, rekao je Didro, koji je uistinu tako mislio. Po njemu

270
se kratka istorija oveanstva moe ovako izloiti: Nekad je postojao prirodan
ovek; u njega je postavljen vetaki ovek; i u peini je stao da besni neprekidni,
veiti rat. To shvatanje je besmisleno. Ko kae ovek, kae jezik, a ko kae jezik,
kae drutvo. Bugenvilovi Polineani (na njima se zasniva ta teorija jer sam Didro
nije putovao) nisu nita manje nego mi iveli u drutvu. Onaj ko to ne prihvata ide u
suprotnom smeru od etnografske analize, a taj smer nas ovde ne zanima.
Pretresajui te probleme, pribliavao sam se uverenju da je na njih teko odgovoriti
drukije no to je to uinio Ruso: Ruso, toliko izvikan, manje poznat nego ikad, meta
neosnovane i smene optube da je veliao prirodno stanje to moe biti Didroova
zabluda, ali ne i njegova, jer je on govorio upravo suprotno i jedini je pokazao kako
moemo da izaemo iz protivrenosti u koje smo zalutali idui za njegovim
protivnicima; Ruso, najvei etnograf meu filozofima: iako nikad nije putovao u
daleke zemlje, njegova dokumentacije bila je onoliko iscrpna koliko je to u njegovo
vreme bilo mogue i on joj je za razliku od Voltera udahnuo ivot svojom
saoseajnom radoznalou prema obiajima seljaka i miljenju naroda; Ruso, na
uitelj, Ruso, na brat prema kome smo se pokazali tako nezahvalnima, a kome bi
trebalo da bude posveena svaka stranica ove knjige kad ta poast ne bi bila
nedostojna njegove uspomene. Naime, iz velike protivrenosti sadrane u poloaju
etnografa moemo izai samo ako za svoj raun ponovimo njegov put od ruevina
koje je za sobom ostavila Rasprava o poreklu nejednakosti do ogromnog zdanja
Drutvenog ugovora iju tajnu otkriva Emil.
Za razliku od Didroa, Ruso nikad nije pao u zabludu idealizovanja oveka. Nije mu
pretila opasnost da pobrka prirodno s drutvenim stanjem; znao je da je ovo drugo
svojstveno oveku, ali da iz njega proizlaze razna zla: pitanje je bilo samo da li su ta
zla zaista svojstvena daitvenom stanju i od njega nerazdvojiva. Iza zloupotreba i
zloina valja, dakle, traiti postojan temelj ljudskog drutva.
Etnografsko poreenje moe doprineti tom traganju na dva naina. Ono pokazuje da
se taj temelj ne moe pronai u naoj civilizaciji: od svih posmatranih drutava, ona se
najvie udaljila od njega. S druge strane, time to izdvaja zajednike osobine veine
ljudskih drutava poreenje nam omoguuje da izgradimo jedan model u koji se
nijedno drutvo ne uklapa potpuno, ali koji pokazuje pravac istraivanja i pomae
nam da se orijentiemo. Ruso je mislio da najpribliniju eksperimentalnu sliku tog
modela moemo videti u onome to se danas naziva neolitom. Moemo se s njim
sloiti ili ne. Ja sam prilino sklon da mislim da je u pravu. U neolitu je ovek ve
pronaao najvei deo onoga to mu je neophodno za sigurnost. Videli smo zato se
pismo moe iskljuiti iz toga; uverenje da je ono ma sa dve otrice nije izraz
primitivizma; moderni kibernetiari ponovo su otkrili tu istnu. U neolitu se ovek
obezbedio od hladnoe i gladi; stekao je dokolicu koja mu je omoguila da misli; bez
sumnje, jo se loe borio protiv bolesti, ali nije sigurno da je napredak u higijeni
uinio ita vie osim to je prebacio odravanje demografske ravnotee na druge

271
mehanizme periode velike gladi i ratove do istrebljenja; nain na koji su epidemije
tome doprinosile nije nita straniji od drugih.
U tom vremenu mita ovek nije bio slobodniji no to je to danas; ali, tada ga je
porobljavala sama njegova ljudska priroda. Kako je njegovo gospodarenje prirodom
bilo jo slabano, on je bio zatien i u izvesnoj meri osloboen jastukom snova
koji je ublaavao udarce stvarnosti. Kako su se snovi postepeno preobraavali u
znanje, ovekova mo je rasla; ali, ta je zapravo ta mo koja nas je, ako se tako moe
rei, neposredno ukljuila u svemir i na koju smo toliko ponosni ako ne subjektivna
svest o postepenom stapanju oveanstva s fizikim svetom ije velike
predodreenosti od sad nee delovati kao nepoznate opasne sile, ve e nas,
posredstvom samog miljenja, porobljavati u korist jednog nemog sveta na ijem
stvaranju i mi radimo?
Ruso je, svakako, bio u pravu kad je verovao da bi, za nau sreu, bilo bolje da
oveanstvo odri pravu ravnoteu izmeu nepreduzimljivosti primitivnog stanja i
mahnite aktivnosti naeg samoljublja; da je to stanje najbolje za oveka i da nas je
iz njega izveo neki nesrean sluaj u kojem se moe razaznati ona dvostruko
vanredna pojava zato to je jedinstvena i zato to je okasnela koja se sastoji u
nastajanju mehanike civilizacije. Jasno je, meutim, da ta ravnotea nije primitivno
stanje, da ona pretpostavlja i podnosi izvesnu meru napretka; i da nijedno opisano
drutvo ne prua najbolju sliku o njoj, iako se ini da primer divljaka, koje su gotovo
svi nali u toj taki, potvruje da je ljudski rod stvoren da u njoj ostane zauvek.
Prouavanje tih divljaka ne donosi otkrie utopijskog prirodnog stanja ili savrenog
drutva u srcu uma, ve neto drugo; ono nam pomae da izgradimo jedan teorijski
model ljudskog drutva razliit od svake stvarnosti koja se moe opaziti; ali, on nam
omoguuje da razluimo izvorno od vetakog u prirodi dananjeg oveka i da
upoznamo jedno stanje koje vie ne postoji, koje moda nije ni postojalo, koje
verovatno nikad nee postojati, ali o kojem ipak moramo imati jasnu predstavu da
bismo mogli dobro da sudimo o svom dananjem stanju. Ve sam pomenuo ovu
formulu u nastojanju da podarim neki smisao svom istraivanju kod Nambikvara, jer
Ruso uvek ide ispred svog vremena i ne odvaja teorijsku sociologiju od
laboratorijskog ili terenskog istraivanja iji je znaaj shvatio. Prirodni ovek ne
prethodi drutvu, niti dolazi posle njega. Na nama je da naemo onaj njegov oblik koji
je neodvojiv od drutvenog stanja, jer se izvan drutva ne moe zamisliti ljudski ivot;
dakle, da napravimo program eksperimenata koji su neophodni da bi se upoznao
prirodni ovek i da odredimo nain izvoenja tih eksperimenata u okrilju drutva.
Taj model je, prema Rusoovom reenju, vean i univerzalan. Druga drutva moda
nisu bolja od naeg; ak i ako smo skloni da u to poverajemo, ne raspolaemo
nikakvom metodom kojom bismo svoj stav dokazali. Meutim, bolje poznavanje tih
drutava jeste sredstvo da se distanciramo od svog drutva ne zato to bi ono bilo
apsolutno ravo ili jedino ravo, ve zato to je ono jedino od kojeg moramo da se

272
oslobodimo: a to moemo uiniti upoznavanjem stanja drugih drutava. Na taj nain
emo moi da preemo u drugu etapu, u kojoj koristimo sva drutva, ne uzimajui
nita ni iz jednog, da bismo izdvojili naela drutvenog ivota koja bismo kasnije
mogli da primenimo na menjanje sopstvenih, a ne tuih obiaja: zbog privilegije
suprotne prethodnoj, samo ono druvo kojem pripadamo moemo da menjamo bez
opasnosti da ga unitimo, jer te uveene promene takoe dolaze iz njega.
Time to model kojim se nadahnjujemo postavljamo iznad prostora i vremena
svakako se izlaemo opasnosti da potcenimo realnost napretka. Nae stanovite svodi
se na to da su ljudi uvek i svuda preduzimali iste zadatke i dodeljivali sebi isti cilj i da
su se u njihovom razvoju razlikovala samo sredstva. Priznajem da me takav stav ne
uznemirava; on je, po svemu sudei, saglasniji s injenicama koje nam otkrivaju
istorija i geografija; tavie, mislim da je i plodniji. Pobornici napretka izlau se
opasnosti da zanemare ogromna bogatstva koja je oveanstvo nagomilalo diljem
nae planete zato to ih ne poznaju i zato to su pogled uprli samo u jednu usku traku;
potcenjujui znaaj prolih napora, potcenjuju i sve one koji nam predstoje. Ako su se
ljudi uvek bavili samo jednim poslom stvaranjem drutva u kojem je mogue iveti
sile koje su pokretale nae daleke pretke postoje i u nama. Nita nije proigrano; sve
moemo preuzeti. Ono to je pogreno uraeno moe se ponovo uraditi. Zlatno doba
koje je neko slepo sujeverje stavilo iza (ili ispred) nas zapravo je u nama. Ljudsko
bratstvo dobija konkretan smisao kad nam u najsiromanijem plemenu potvruje nau
sliku i iskustvo koje nas, zajedno s mnogim drugim, moe neem pouiti. U njemu
emo ak pronai nekadanju sveinu. Naime, kad shvatimo da se ovek ve
hiljadama godina samo ponavlja, dospeemo do one plemenitosti miljenja koja,
izvan svih ponavljanja, daje polazitu naih razmiljanja beskrajnu veliinu poetaka.
Zato to biti ovek znai, za svakog od nas, pripadati jednoj klasi, jednom drutvu,
jednoj zemlji, jednom kontinentu i jednoj civilizaciji, i to za nas, Evropljane i itelje
Zemlje, pustolovina u srcu Novog sveta znai pre svega da on nije bio na i da na nas
pada zloin njegovog unitenja; i na kraju, da drugog takvog nee biti: poto nas je to
suoavanje uinilo svesnim sebe, budimo barem u stanju da ga iskaemo njegovim
pravim reima na jednom mestu, prenosei se u jedno vreme u kojem je na svet
izgubio ponuenu priliku da izabere svoju pravu misiju meu onima koje su stajale
pred njim.

XXXIX
Taksila
U podnoju kamirskih planina, izmeu Ravalpindija i Peavara, na nekoliko
kilometara od eleznike pruge uzdie se Taksila. Do nje sam doao vozom, nehotice
odgovoran za jednu malu dramu. Naime, popeo sam se u jedini kupe prve klase,

273
starog tipa sleep 4, seat 6 koji se nalazio izmeu stonog vagona, salona i zatvora
(to se moglo zakljuiti po zatitnim reetkama na prozorima). U njemu se bila
smestila jedna muslimanska porodica: mu, ena i dvoje dece. Gospoa je bila
purdah. Uprkos pokuaju da se zakloni: uala je na seditu umotana u burkah,
leima okrenuta ka meni taj promiskuitet bio je ipak odve sablanjiv i valjalo je da
se porodica razdvoji; ena i deca su otili u kupe u kojem su bile samo ene, dok je
mu zadrao rezervisana mesta streljajui me oima. S tim sam se pomirio lake nego
s prizorom koji sam video odmah po dolasku, dok sam ekao neko prevozno sredstvo
u staninoj ekaonici: ova je bila povezana sa salonom obloenim kestenjastim
drvetom du kojeg je bilo postavljeno dvadesetak probuenih stolica kao za sastanak
kakvog enterolokog drutva.
Jedna od onih malih jednoprenih kola zvanih gharry u kojima putnik sedi leima
okrenut koijau i pri svakom potresu mu preti opasnost da ispadne, odvezla su me do
arheolokog nalazita pranjavim putem uz koji su se nizale niske kue od erpia
proarane eukaliptusima, tamarisima, dudovima i biberovim stablima. Vonjaci
limunova i pomorandi prostirali su se u podnoju jednog breuljka od plavkastog
kamena; meu njima su tu i tamo izvirivala stabla divljih maslina. Promicao sam
pored seljakau odei svetlih boja: beloj, ruiastoj, svetloljubiastoj i utoj, s
turbanima u obliku pogae. Najzad sam stigao do paviljona koji su okruivali muzej i
u koje je bila smetena uprava. Po prethodnom dogovoru, trebalo je da se zadrim
kratko, tek koliko je potrebno da se obiu nalazita; ali kako je hitan slubeni'
telegram, poslat dan ranije iz Lahora da obavesti direktora o mom dolasku, stigao s
pet dana zakanjenja zbog velikih poplava u Pandabu, trud oko najavljivanja bio je
izlian.
Taksila, ije je nekadanje ime na sanskritu glasilo Takasila grad kamenorezaca
zauzima dvostruku vrtau duboku desetak kilometara koju su stvorile konvergentne
doline reka Haro i TamraNala, nekad zvanih Tiberio-Potamos. Obe doline i greben
izmeu njih bili su neprekidno nastanjeni tokom deset ili dvanaest vekova: od
osnivanja najstarijeg otkopanog sela u VI veku pre nae ere do najezde belih Huna
koji su sruili budistike manastire dok su zauzimali kuansko i guptansko kraljevstvo
izmeu V i VI veka nae ere. Dok se penjemo uz te doline, silazimo u istoriju. U
podnoju sredinjeg grebena nalazi se najstarije naselje, Bhir Mund; nekoliko
kilometara uzvodno stoji grad Sirkap, koji je doiveo procvat pod Partima, a izvan
njegovih zidina zoroasterski hram Jandial, koji je posetio Apolonije iz Tijane; neto
dalje je kuanski grad Sirsuk, a svuda okolo, po vrhovima, budistike stupe i
manastiri: Mohra Moradu, Jaulian, Dharmarajika, naikani statuama od nekad sirove
gline koje su ostale sauvane zahvaljujui tome to su ih ispekli hunski poari.
Oko V veka pre nae ere tu je bilo selo koje je prikljueno aemenidskom carstvu da
bi kasnije postalo univerzitetski centar. U svom pohodu na Jumnu, godine 326,
Aleksandar se zadrao nekoliko nedelja na mestu gde se danas nalaze ruevine BhirMunda. Sto godina kasnije, carevi dinastije Maurija vladaju na Taksili gde Aoka

274
graditelj najvee stupe podstie irenje budizma. Maurijsko carstvo raspada se posle
njegove smrti 231. godine i zamenjuju ga grki kraljevi iz Baktrije. Oko 80. godine
pre nae ere tu se nastanjuju Skiti; oni su svoje zemlje prepustili Partima ije se
carstvo, oko 30. godine nae ere, protee od Taksile do Dura-Evroposa. U to vreme je
Apolonije posetio Taksilu. Ali, ve dva veka ranije kuanski narod je krenuo u pohod
iz severozapadne Kine, koju je napustio oko 170. godine pre nae ere, u Baktriju,
Oksus, Kabul i na kraju u severnu Indiju, koju su zauzeli oko 60. godine, naavi se
tako neko vreme u susedstvu Parta. Kuani su poeli da propadaju u III veku, a nestali
su pod udarcima Huna dvesta godina kasnije. Kad je kineski hodoasnik Suan Cang
posetio Taksilu (u VII veku), naao je samo tragove nekadanjeg sjaja.
U centru Sirkapa, ije ruevine na povrini zemlje ocrtavaju etvorougaoni plan i
besprekorno prave ulice, jedan spomenik daje Taksili njen pun smisao; to je rtvenik
nazvan dvoglavi orao na ijoj osnovi vidimo tri portika u bareljefu: jedan s
nadvratkom u grko-rimskom stilu, drugi u obliku zvona po bengalskom uzoru, trei
veran drevnom budistikom stilu portala u Barhutu. Ali, Teksilu bismo potcenili kad
bismo u njoj videli samo mesto gde su, tokom tri veka, jedna uz drugu ivele tri velike
duhovne tradicije Starog sveta: helenizam, hinduizam i budizam; naime, tu je bila
prisutna i Zoroastrina Persija, a s dolaskom Parta i Skita civilizacija stepa udruila se s
grkim nadahnuem i stvorila najlepi nakit koji je ikad napravila ruka zlatara; te
uspomene jo nisu bile zaboravljene kad je islam osvojio te krajeve da ih vie ne
napusti. U njima su se sreli svi uticaji osim hrianskog kojima je bila proeta
civilizacija Starog sveta. Tu su meusobno udaljeni izvori pomeali svoje vode. A ja,
evropski posetilac koji meditira nad ruevinama, predstavljam tradiciju koje tu nema.
Gde bi se ovek Starog sveta koji obnavlja veze sa svojom istorijom mogao bolje
preispitati nego na tom mestu koje mu predoava njegov mikrokosmos?
Jedne veeri sam etao po zidinama Bhir-Munda koje su bile omeene nasipima od
iskopane zemlje. To skromno selo, od kojeg su preostali samo temelji, vie ne prelazi
ravan geometrijski iscrtanih uliica po kojima sam hodao. Kao da njegov plan
posmatram iz velike visine ili daljine, i ta iluzija, potpomognuta odsustvom
vegetacije, dodaje istorijskoj dubini jo jednu. U tim kuama su moda iveli grki
vajari iz Aleksandrove pratnje, stvaraoci umetnosti Gandare koji su nadahnuti stare
budiste smelou da oblikuju svog boga. Zaustavio me je snaan odsjaj pod nogama:
srebrni novi s natpisom MENANDR BASILEUS SOTEROS, ispran nedavnim
kiama. ta bi danas bio Zapad da je uspeo pokuaj dugotrajnog ujedinjenja
mediteranskog sveta i Indije? Da li bi postojali hrianstvo i islam? Naroito me je
zbunjivalo prisustvo islama, ne zato to sam prethodnih nekoliko meseci proveo u
muslimanskoj sredini: suoeni s velikim spomenicima grko-budistike umetnosti,
moje oi i moj duh bili su ispunjeni seanjem na mongolske palate kojima sam
posvetio poslednje nedelje u Delhiju, Agri i Lahoru. Kako sam slabo poznavao istoriju
i knjievnost Istoka, ta dela su mi se nametnula kao jedina istaknuta taka za koju sam

275
mogao vezati svoja razmiljanja (kao i za vreme boravka kod primitivnih naroda iji
jezik nisam znao).
Posle Kalkute, njene uskomeane bede i ogavnih predgraa koji kao da su samo
prenosili na ljudski plan plesnivu bujnost tropa, nadao sam se da u u Delhiju nai
spokojstvo istorije. Ve sam video sebe kako iza zatitnog zida nekog oronulog hotela,
slinog onima u Karkasonu i Semiru, sanjarim na meseini; kad mi je reeno da treba
da biram izmeu novog i starog grada, nisam se nimalo dvoumio i nasumice sam
odabrao hotel u ovom drugom. Koliko je bilo moje iznenaenje dok me je taksi vozio
tridesetak kilometara kroz bezoblian pejza nalik kakvom antikom bojnom polju,
gde su izmeu rastinja, u retkim razmacima, provirivale ruevine i po koje naputeno
gradilite. Kad smo najzad stigli u tobonji stari grad, razoarenje se pojaalo: kao i
svuda, zatekli smo engleski kamp. Naredni dani su me uveriili da tu neu nai prolost
zbijenu na malom prostoru, kao u evropskim gradovima: Delhi mi je izgledao kao
ikara izloena svim vetrovima po kojoj su spomenici razbacani kao kockice po
tepihu. U elji da izgradi sopstveni grad, svaki vladar je naputao prethodni i ruio ga
da bi iskoristio materijal. Ne postoji jedan Delhi, ve dvanaest ili trinaest Delhija
meusobno udaljenih vie desetina kilometara, razbacanih po ravnici na kojoj se tu i
tamo naziru humke, spomenici i grobnice. Ve me je islam zbunjivao svojim odnosom
prema istoriji koji je protivrean naem i protivrean u sebi: s jedne strane, nastojanje
da se utemelji tradicija, s druge, razorna udnja za svim prethodnim tradicijama. Svaki
monarh eleo je da stvori neto neunitivo unitavajui ono to traje u vremenu.
Prionuo sam, dakle, kao svaki dobar turista, na prevaljivanje velikih rastojanja kako
bih obiao spomenike, a inilo mi se da je svaki izgraen u pustinji.
Crvena tvrava vie lii na palatu na kojoj se prepliu tragovi renesanse (na primer,
mozaici od pietra dura) i zaeci stila Luja XV (ovde se moemo uveriti da je on
ponikao iz mongolskih uticaja). I pored raskoi materijala i prefinjenosti dekora, ostao
sam nezadovoljan. Nieg arhitektonski vrednog u svemu tome, nieg to bi
potvrivalo utisak palate: pre nekakav skup atora od tvrdog materijala u vrtu koji
izgleda kao idealizovani kamp. Kao da j e sva uobrazilja proistekla iz tekstilnih
vetina: mermerni baldahini nalik naborima zavese, jali koji su stvarno (a ne
metaforino) kamene ipke. Mermerno carsko nebo kopija je pokretnog neba
od drveta obloenog tkaninom; kao i njegov uzor, nespojivo je sa salom za primanja.
ak i Humajunina grobnica, iako drevna, izaziva u posetiocu oseanje nelagode kao
da joj nedostaje sutinski element. Celina je lepa, svaki detalj je izvanredan, ali se ne
vidi organska veza izmeu delova i celine.
Velika damija Jama Majsid iz XVII veka prua zapadnjaku vee zadovoljstvo
zbog dvostrukog odnosa strukture i boje. Spremni smo da priznamo da je zamiljena i
izvedena kao celina. Za etiristo franaka pokazuju mi najstariji primerak Kurana, vlas
iz Prorokove brade privrenu votanom kuglicom za dno jedne kutije ispunjene
ruinim laticama i njegove sandale. Neki siroti vernik prilazi da se divi prizoru, ali ga

276
nadzornik tera sa izrazom gnuanja. Zato to nije platio etiristo franaka ili, pak, zato
to na vernika odve snano deluje mona magija tih relikvija?
Ko eli da shvati veliinu te civilizacije treba da ode u Agru. Moemo da kaemo ta
god hoemo o Tad-Mahalu i njegovoj jevtinoj ljupkosti sa razglednica u boji.
Moemo da ismevamo povorku britanskih mladenaca koji zahvaljujui svojoj
istorijskoj privilegiji provode medeni mesec u desnom hramu od ruiastog peanika,
i stare anglosaksonske gospoice koje e itavog ivota s nenou pamtiti
svetlucanje Tada pod zvezdama i njegovu belu senku na Jumni. To je jedna strana
Indije iz 1900; ali, kad bolje razmislimo, primeujemo da ona vie poiva na dubokoj
privlanosti nego na istorijskoj sluajnosti osvajanja Indije. Bez sumnje, Indija se
evropeizovala oko 1900. i sauvala je u svom reniku trag tog osvajanja i
viktorijanskih obiaja: bonbona se zove lozenge, probuena stolica commode. Ali,
obrnuto, ovde shvatamo da su godine oko 1900. bile hindusko razdoblje Zapada:
raskoan ivot bogataa, ravnodunost prema bedi, sklonost prema malaksalim i
kitnjastim formama, senzualnost, ljubav prema cveu i mirisima, sve do ufitiljenih
brkova, kovrda i ljokica.
Kad sam posetio uveni dainski hram u Kalkuti, koji je u XIX veku sagradio jedan
milijarder u parku prepunom statua od gvozda sa srebrnim mrljama ili od mermera
delo nespretnih italijanskih vajara uinilo mi se da sam u tom mirisima proetom
paviljonu od alabastera u koji je bio umetnut mozaik od ogledala prepoznao
najambiciozniju predstavu naih predaka o tome kako treba da izgleda luksuzna javna
kua. Ali, dok sam razmiljao o tome, nisam krivio Indiju to gradi hramove sline
naim bordelima, ve sam prebacivao nama to u svojoj civilizaciji nismo nali neko
drugo mesto da na njemu potvrujemo svoju slobodu i istraujemo granice svoje
senzualnosti, to i jeste funkcija hrama. U Hindusima sam posmatrao nau egzotinu
sliku koju su odraavala ta naa indoevropska braa ponikla u drugom podneblju, u
dodiru s drukijim civilizacijama, ali ija su unutranja iskuenja toliko slina naima
da u nekim razdobljima, kao u godinama oko 1900, izbijaju i kod nas na povrinu.
Nema nieg nalik tome u Agri gde vladaju druge senke srednjovekovne Persije i
uene Arabije koje mnogi smatraju konvencionalnima. Ipak, ne verujem da ijedan
posetilac koji je sauvao bar malo duevne sveine moe ostati ravnoduan dok eta
zidinama Tada i, u isti mah, prelazi velika rastojanja i doba i zakorauje pravo u svet
Hiljadu i jedne noi; manje prefinjeno, bez sumnje, nego u Itmadud Daulahu, biseru,
dragulju, riznici bele, be i ute boje; ili u ruiastoj Akbarovoj grobnici koju
nastanjuju samo majmuni, papagaji i antilope, na kraju peskovitog polja gde se neno
zelenilo mimoza stapa s nijansama tla: predeo koji sveeri oivi od zelenih papagaja i
tirkiznih sojki, tromog leta paunova i majmunske dreke u podnoju drvea.
Ali, poput Crvene tvrave i grobnice Jehangir u Lahoru, Tad ostaje mermerna
imitacija zastrte skele. Jo naziremo stubove na koje se kace zastori. U Lahoru su i oni
preneti u mozaik. Spratovi se ne usklauju jedan s drugim, nego se ponavljaju. Gde

277
treba traiti duboki razlog tog siromatva u kojem nasluujemo poreklo dananjeg
prezira koji muslimani oseaju prema plastinim umetnostima? Na Lahorskom
univerzitetu sreo sam jednu englesku gospou udatu za muslimana koja je upravljala
Katedrom umetnosti. Njen kurs su mogle da pohaaju samo devojke; skulptura je bila
zabranjena, muzika se uila u tajnosti, a slikarstvo se predavalo kao dekorativna
umetnost. Kako je razdvajanje Indije i Pakistana pratilo versku granicu, ovde se
moglo uoiti oajanje zbog strogosti i puritanizma. Umetnost se, kau, odmetnula u
umu. Nije re samo o vernosti islamu, ve moda jo vie o distanciranju od Indije:
unitavanjem idola ponavlja se Avramov in, ali s potpuno novim politikim i
nacionalnim znaenjem. Gaenjem umetnosti zapravo se odbacuje Indija.
Naime, u Indiji jo nalazimo ivu idolatriju u preciznom znaenju te rei koje
podrazumeva lino prisustvo boga u njegovom simulakrumu. Kako u bazilikama od
armiranog betona u dalekim predgraima Kalkute, posveenim novijim kultovima iji
bosonogi svetenici obrijanih glava, ogrnuti utim plastom, primaju vernike za
pisaim mainama u najmodernijim kancelarijama koje okruuju svetilite, zauzeti
izraunavanjem zarade na poslednjoj kalifornijskoj turneji, tako i u zabaenim
etvrtima u Kali-Ghatu: Manastir iz XVII veka, kau mi business-like svetenicivodii, ali obloga od majolike potie iz XIX. U ovo doba dana svetilite je zatvoreno;
ali, ako navratim ujutru, pokazae mi mesto s kojeg u moi da vidim boginju kroz
otkrinuta vrata. Ovde, kao i u velikom Krininom hramu na obali Ganga, hram je
dom jednog boga koji prima samo u praznine dane i kome se potovanje iskazuje
kampovanjem u hodnicima gde se od njegovih svetih slugu mogu sluati naklapanja o
gospodarevom raspoloenju. Zadovoljavam se lunjanjem po okolini, po uliicama
punim prosjaka koji ekaju as da se nahrane o troku vere; to je opravdanje pohlepne
trgovine litografijama i gipsanim figurama raznih boanstava, povremeno praene
neposrednijim svedoanstvima: onaj trozubac i ono naslagano kamenje koje se oslanja
o stablo, to je iva; onaj crveni rtvenik je Lakmi; u onom drvetu o ije su grane
okaeni bezbrojne rtvene ponude obluci i komadii tkanina stanuje Mamakrina
koji lei nerotkinje; pod onim rtvenikom s mnogo sveca bdi Krina, bog ljubavi.
Toj jevtinoj, ali neverovatno ivoj verskoj umetnosti muslimani suprotstavljaju svog
jedinog i zvaninog slikara: Cagtaj je engleski akvarelista koji se nadahnjuje
rajputskim minijaturama. Zato se muslimanska umetnost tako potpuno srozala im je
sila sa svog vrhunca? Najednom je iz palate prela na pijacu. Nije li to posledica
odbacivanja slika? Lien svakog dodira sa stvarnou, umetnik produava jednu
beskrvnu konvenciju koja se ne moe ni podmladiti ni oploditi. im nije podrana
zlatom, ona se rasipa. U Lahoru, erudita koji me prati ima samo rei prezira za sikske
freske koje ukraavaju tvravu: Too showy, no colourscheme, too crowded; one su
nesumnjivo daleko od fantastine tavanice sa ogledalima iz Si-Mahala koja svetluca
kao zvezdano nebo; ali, one izgledaju kao to esto izgleda savremena Indija kad se
uporedi sa islamom: vulgarno, razmetljivo, pristupano i divno.

278
Ako izuzmemo tvrave, muslimani su u Indiji gradili samo hramove i grobnice.
Tvrave su bile nastanjene, a grobnice i hramovi nenastanjene palate. I ovde se vidi
da je islamu teko da zamisli samou. Za njega je ivot pre svega zajednica; i smrt se
uvek postavlja u okvir zajednice bez uesnika.
Upadljiva je suprotnost izmeu sjaja mauzoleja, njihovih ogromnih dimenzija, i
skromnosti nadgrobnih ploa koje se u njima nalaze. To su sasvim mali grobovi, u
njima je sigurno tesno. emu onda slue sve one sale i hodnici koji ih okruuju i u
kojima uivaju samo posetioci? Evropski grob je napravljen po meri svog stanara:
mauzoleji su retki, pa se umetnost i domiljatost posveuju samom grobu kako bi ga
uinili prijatnim i udobnim za pokojnika.
U islamu grobnicu ine dva dela: velianstven spomenik od kojeg pokojnik nema
nikakve vajde i bedan stani u kojem se osea kao zatvorenik (ovaj drugi je jo
podeljen na vidljivi kenotaf i skriveni grob). Problem poinka na onom svetu reen je
na dvostruko protivrean nain: s jedne strane, preterana i neupotrebljiva udobnost, s
druge stvarna neudobnost; a prvo je nadoknada za drugo. Zar to nije prava slika
muslimanske civilizacije koja udruuje najree prefinjenosti: palate od skupocenog
kamena, fontane s ruinom vodicom, jela posuta listiima zlata, duvan pomean sa
struganim biserom, a sve to slui da se pokrije priprosta jednostavnost obiaja i
bigotnost koja proima etiko i versko miljenje?
Na estetskom planu, islamski puritanizam nije odbacio senzualnost, ali se zadovoljio
da je svede na njene male forme: mirise, ipke, vezove i vrtove. Na moralnom planu
sudaramo se sa istom dvosmislenou: s jedne strane proklamovana tolerancija, s
druge prozelitizam oigledno prisilnog karaktera. Zapravo, dodir s nemuslimanima
izaziva strepnju. Njihov provincijalni nain ivota nastavlja se u nepromenjenom
obliku, ali mu prete drugi naini, slobodniji i fleksibilniji, koji bi ga mogli zaraziti
svojom blizinom.
Umesto da govorimo o toleranciji kao takvoj, trebalo bi da kaemo da je tolerancija
muslimana, u meri u kojoj postoji, neprestana pobeda nad njima samima. Kad im je
preporuio trpeljivost, Prorok ih je doveo u stanje stalne krize iz kojeg je proistekla
protivrenost izmeu opteg vaenja otkrovenja i priznavanja mnotva vera. Taj
poloaj je paradoksalan u Pavlovom smislu jer s jedne strane raa strepnju, a s
druge samozadovoljstvo: vernik smatra da ga islam osposobljuje da prevazie takav
konflikt. Uostalom, vara se: kako je preda mnom jednog dana primetio jedan indijski
filozof, muslimani se die time to propovedaju optu vrednost velikih naela
slobode, jednakosti, tolerancije ali gube svaku verodostojnost kad u isti mah tvrde
da jedino oni postupaju u skladu s tim naelima.
U Karaiju sam se jednog dana naao u drutvu muslimanskih verskih i
univerzitetskih Mudraca. Dok sam ih sluao kako hvale nadmonost svog sistema,
zapanjila me je upornost s kojom su se stalno vraali istom argumentu:
jednostavnosti. Islamsko zakonodavstvo bolje je u pitanjima nasledstva od hinduskog

279
zato to je jednostavnije. elimo li da zaobiemo tradicionalnu zabranu zajma uz
kamatu, dovoljno je da sklopimo ugovor o partnerstvu izmeu ulagaa i bankara i
kamata e se pretvoriti u uee prvog u poslovima drugog. Kad je posredi
poljoprivredna reforma, primenjivaemo muslimanski zakon o nasleivanju obradive
zemlje sve dok se ona dovoljno ne izdeli, a zatim emo prestati da ga primenjujemo
jer taj lan nije dogma da bismo izbegli preterano usitnjavanje poseda: There are so
many ways and means...
Izgleda da je itav islam metoda za razvijanje nerazreivih konflikata u duhu vernika
koji se zatim spaavaju tako to im se predlau veoma jednostavna (ali, zapravo,
previe jednostavna) reenja. Jednom rukom ih gura u bezdan, a drugom zadrava na
njegovoj ivici. Da li ste zabrinuti za ednost svojih supruga i keri dok radite u polju?
Nita jednostavnije, pokrijte ih velom i zatvorite ih u kuu. Tako se dolo do
savremenog burkaha, koji podsea na kakav ortopedski aparat svojim sloenim
krojem, prorezima za oi obrubljenim gajtanima, patentnim dugmiima i trakama,
tekom tkaninom koja prati oblik ljudskog tela, ali ga pri tom najpotpunije skriva. Ali,
time je granica brige samo pomerena: sad je dovoljno da se neko oee o vau enu da
biste bili obeaeni, to vas jo vie mui. Iz iskrenog razgovora s dvojicom mladih
muslimana saznao sam dve stvari: najpre da su opsednuti devianstvom devojke pre
stupanja u brak i potonjom vernou ene; zatim, da je purdah, to jest segregacija
ena, s jedne strane prepreka ljubavnim pustolovinama, ali da ih, s druge strane,
podstie: veruje se da ene ive u sopstvenom svetu ije stramputice samo one
poznaju. Poto su i sami kriom ulazili u hareme dok su bili mladi, kad se oene imaju
jake razloge da se pretvore u uvare svojih ena.
I hindusi i muslimani u Indiji jedu prstima. Prvi otmeno i prefinjeno, s lakoom
zahvatajui hranu komadiem apatija nekom vrstom debelih palainki koje se brzo
peku na unutranjim zidovima upa ukopanog u zemlju i do treine ispunjenog
eravicom. Kod muslimana jedenje prstima postaje sistem: niko ne gloe peeno
mesto drei prstima kost. Jedinom rukom koja se sme upotrebiti (leva je neista jer
se njom peru intimni delovi tela) gnjee se i kidaju komadi mesa; a kad ovek oedni,
masnom rukom hvata au. Posmatrajui to ponaanje za stolom, koje je jednako
vredno kao bilo koje drugo, ali sa zapadnog stanovita izgleda kao razmetljiva
neuljudnost, pitamo se do koje mere obiaji (a ne drevni ostaci) ishode iz Prorokove
reforme: Ne inite kao drugi narodi, koji jedu noem, podstaknute istom,
nesumnjivo nesvesnom, sistematskom infantilizacijom, nametanjem
homoseksualnosti zajednici preko promiskuiteta sadranog u obredu pranja nakon
obeda, kad svi peru ruke, ispiraju i proiavaju grlo i na kraju pljuju u istu posudu,
izraavajui na taj nain, uz strahovito autistinu ravnodunost, isti strah od neistoe
udruen sa istim egzibicionizmom. Ta elja za stapanjem s drugima praena je inae
potrebom izdvajanja grupe; otud institucija purdaha: Neka se vae ene pokriju da bi
se razlikovale od drugih!

280
Islamsko bratstvo poiva na jednoj kulturnoj i verskoj osnovi. Ono nema nikakav
ekonomski ili drutveni karakter. Zato to imamo istog boga, dobar musliman je onaj
koji deli svoj hooka sa istaem ulica. Prosjak je, zapravo, moj brat: pre svega zato to
bratski delimo pristanak na razliitost koja nas odvaja od drugih; iz toga su nastale
dve socioloki izvanredno zanimljive vrste: germanofilski musliman i islamizovani
Nemac; kad bi straarski odred mogao biti religiozan, islam bi bio njegova idealna
religija: strogo potovanje propisa (molitva pet puta na dan, svaki put uz pedeset
klanjanja); voenje rauna o sitnicama i istoi (obredna pranja); muki promiskuitet
u duhovnom ivotu kao i u obavljanju fiziolokih funkcija; i sve to bez ena.
Ti veiti brinici su i ljudi od dela; prikljeteni suprotnim oseanjima, nadoknauju
inferiornost tradicionalnim oblicima sublimacije koji se oduvek dovode u vezu sa
arapskom duom: ljubomorom, ponosom, junatvom. Ali ta elja da se bude meu
svojima, taj duh staklenog zvona udruen s hroninom iskorenjenou (urdu je s
pravom nazvan logorskim jezikom), koji stoji u osnovi stvaranja Pakistana, ne moe
se dobro objasniti verskim zajednitvom i istorijskom tradicijom. To je aktuelna
drutvena injenica i treba je tumaiti kao takvu: drama kolektivne svesti koja je
naterala milione pojedinaca na neopoziv izbor da napuste sopstvenu zemlju, a esto i
imovinu, ponekad sopstvene roditelje, poziv, planove za budunost, tle i grobove
predaka samo zato da bi ostali muslimani i zato to se dobro oseaju samo meu
muslimanima.
Ta velika religija manje se zasniva na svedoanstvu otkrovenja, a vie na nemoi
stvaranja veza izvan verske zajednice. Naspram opte dobroudnosti budizma i
hrianske elje za dijalogom, muslimanska netolerancija poprima nesvestan vid kod
onih koji je iskazuju; naime, iako oni ne tee uvek tome da na surov nain navedu
druge da dele njihovu istinu, ipak su nesposobni (to je jo ozbiljnije) da podnose
postojanje drugih kao drugih. Jedini nain da se zatite od sumnje i ponienja jeste
ponitavanje drugog kao svedoka drukije vere i drukijeg ponaanja. Islamsko
bratstvo je suprotno otvorenom iskljuivanju nevernika: naime, priznata iskljuivost
podrazumeva priznanje da nevernici postoje.

XL
Poseta Kjongu
Odve dobro sam poznavao razloge nelagode koju sam oseao u blizini islama: u
njemu sam naao svet iz kojeg dolazim; islam je Zapad Istoka. Jo tanije, trebalo je
da sretnem islam da bih izmerio opasnost koja danas preti francuskoj misli. Teko mu
pratam to to mi je pokazao nau sliku, to me je naterao da vidim koliko je
Francuska na putu da postane muslimanska zemlja. Kod muslimana kao i kod nas
uoavam isti knjiki stav, isti utopijski duh i tvrdoglavo verovanje da se problemi

281
mogu reiti ako se analiziraju na papiru. Zatieni pravnim i formalistikim
racionalizmom, gradimo sebi jednu sliku sveta i drutva u kojima se sve tekoe mogu
opravdati dovitljivom logikom, a nismo ni svesni da se svet vie ne sastoji od
predmeta o kojima govorimo. Kao to je islam ostao zakoenu svojoj kontemplaciji
jednog drutva koje je stvarno postojalo pre sedam vekova zamiljajui delotvorna
reenja njegovih problema, mi vie ne uspevamo da razmiljamo izvan okvira jednog
doba koje je minulo pre sto pedeset godina, a u kojem smo znali da se uskladimo sa
istorijom, dodue prekratko jer je Napoleon, taj Muhamed Zapada, zatajio tamo gde je
ovaj drugi uspeo. Uporedo sa islamskim svetom, revolucionarna Francuska doivelaje
sudbinu revolucionara-pokajnika, to jest postala je nostalgini uvar stanja stvari do
kojeg je nekad dospela kao do pokreta.
Naspram naroda i kultura koji su jo zavisni od nas, mi smo zatoenici iste
protivrenosti od koje pati islam u prisustvu svojih tienika i ostatka sveta. Ne
shvatamo zato drugi narodi ne oboavaju naa naela tako plodonosna kad je
trebalo obezbediti nau ekspanziju u tolikoj meri da i ne pomiljaju da se i sami
njima poslue: zar ne bi morali da nam budu zahvalni zato to smo ih prvi smislili?
Na isti nain islam, koji je smislio toleranciju na Bliskom istoku, teko prata
nemuslimanima to se nisu odrekli svoje vere u njegovu korist; zar nije on
neuporedivo vii od svih drugih vera ve i samo zato to ih potuje? U naem sluaju,
paradoks se sastoji u tome to veinu naih sagovornika ine muslimani i to molarni
duh koji pokree i njih i nas ima previe zajednikih crta i nuno vodi u
suprotstavljanje. Na meunarodnom planu to je razumljivo; razmirice proizlaze iz
injenice da su se suelile dve buroazije. Politiko ugnjetavanje i ekonomsko
izrabljivanje ne smeju da se izvinjavaju svojim rtvama. Meutim, kad bi Francuska
sa svojih etdeset pet miliona stanovnika irom otvorila vrata na osnovu jednakosti
prava i prihvatila dvadeset pet miliona muslimanskih graana, ak i ako meu njima
preteu nepismeni1, to ne bi bio nita smeliji gest od onoga kojem Amerika treba da
zahvali to nije ostala mala provincija anglosaksonskog sveta. Kad su pre sto godina
graani Nove Engleske odluili da dopuste doseljavanje najsiromanijih slojeva iz
najzaostalijih podruja Evrope i kad ih je taj talas preplavio, dobili su opkladu iji je
ulog bio jednako krupan kao i onaj koji mi ne elimo da stavimo na kocku.
Da li emo ikada moi to da uinimo? Kad bi se dve sile koje vuku unazad udruile,
da li bi se njihov smer obrnuo? Da li bismo se mi sami spasli ili bismo blagoslovili
svoj gubitak kad bismo, ojaavi svoju zabludu onom koja joj je simetrina, pristali da
svedemo batinu Starog sveta na onih deset ili petnaest vekova duhovnog siromaenja
koje je postavljeno na zapadnu polovinu scene? Ovde, u Taksili, u budistikim
manastirima koje je grki duh okitio statuama, suoavam se s mogunou da je Stari
svet imao priliku da ostane jedinstven; njegov raskol jo nije dovren. Mogua je i
drukija sudbina, upravo ona koju je islam onemoguio kad je podigao svoj zid
1

Zastarelo razmiljanje, kao i mnoga druga, ali ne treba zaboraviti da je ova knjiga pisana 1954-55.

282
izmeu Zapada i Istoka koji, bez njega, moda ne bi izgubili privrenost zajednikom
tlu u kojem se nalazi njihovo korenje.
Bez sumnje, islam i budizam su se zajedno suprotstavili tom istonom temelju, svako
na svoj nain i jedan protiv drugog. Ali, ako elimo da razumemo njihove odnose, ne
treba da uporeujemo onaj oblik koji su islam i budizam imali u trenutku kad su doli
u dodir: tada je jedan imao pet vekova za sobom, a drugi gotovo dvadeset. Uprkos toj
starosnoj razlici, treba ih vratiti u doba njihovog procvata koje, kad je re o budizmu,
jo odie mirisom sveine kako svojim prvim spomenicima tako i svojim skromnijim
savremenim delima.
U svom seanju ne uspevam da razdvojim seljake hramove s burmanske granice i
steke iz Barhuta, koji potiu iz II veka pre nae ere i ije razbacane delove treba
traiti u Kalkuti i Delhiju. Ti steci, nastali u vremenu i podruju koji jo nisu osetili
grki uticaj, podarili su mi prvo otkrie; evropskom posmatrau oni izgedaju izvan
prostora i vremena, kao da su njihovi tvorci, opremljeni mainom za sabijanje
vremena, u svom delu koncentrisali tri hiljade godina istorije umetnosti i uspeli da u
jednom asu tano na pola puta izmeu Egipta i Renesanse izraze razvoj koji je
zapoeo u doba koje nisu mogli da upoznaju, a zavrio se na kraju jednog drugog,
koje jo nije ni poelo. Ako postoj i veita umetnost, to je sigurno ova: stara pet
hiljada godina, jueranja, ne znamo. Ona pripada piramidama i naim kuama;
ljudski likovi isklesani u zrnastom ruiastom kamenu mogli bi iz njega izai i
pomeati se s nama. Nijedno vajarstvo nije stvorilo tako duboko oseanje mira i
prisnosti kao ovo, sa svojim edno bestidnim enama i materinskom senzualnou
koju dopunjava suprotnost izmeu majki-ljubavnica i keri-monahinja; ove se, pak,
zajedniki suprotstavljaju kerima-monahinjama nebudistike Indije: ta spokojna
enstvenost kao da se oslobodila sukoba polova; ona nas podsea na svetenike u
hramovima koje, zbog njihove obrijane glave, moemo pobrkati s kaluericama
nekakvog treeg pola, napola parazitskog napola zatvorenikog.
Ako budizam nastoji, kao i islam, da prevlada nedostatak mere u primitivnim
kultovima, on u tome uspeva zahvaljujui ujedinjujuem spokojstvu koje u sebi nosi
obeanje povratka u majino krilo; on time ponovo uspostavlja erotiku, ali
osloboenu mahnitosti i strepnje. Razvoj islama je, naprotiv, orijentisan prema
mukom polu. Zatvarajui ene, on prepreuje pristup materinskom krilu: mukarac je
pretvorio svet ena u zatvoren svet. Nadao se, bez sumnje, da e na taj nain stei
spokojstvo; ali, platio ga je dvostrukim iskljuenjem: ena iz drutvenog ivota i
nevernika iz duhovne zajednice; budizam je, pak, to spokojstvo zamislio kao spajanje:
sa enama, sa oveanstvom, i to u bespolnoj predstavi boanstva.
Ne moe se zamisliti otriji kontrast od onoga izmeu Mudraca i Proroka. Nijedan ni
drugi nisu bogovi, to im je jedina zajednika osobina. U svemu drugom su suprotni:
jedan je edan, drugi potentan sa etiri supruge; jedan androgin, drugi bradat; jedan
miroljubiv, drugi ratoboran; jedan predstavlja samo sebe, drugi ima prorokih

283
ambicija. Ali, njih razdvaja i dvanaest vekova; zapadnjaka savest ima i tu nesreu da
se hrianstvo, koje je roeno kasnije i koje je izvrilo njihovu sintezu, pojavilo pre
slova prerano ne kao naknadno izmirenje dve krajnosti, ve kao prelaz iz jedne u
drugu: kao srednji lan jednog niza predodreen svojom unutranjom logikom,
geografijom i istorijom da se ubudue razvija u pravcu islama, zato to ovaj (tu
muslimani likuju) predstavlja razvijeniji, mada ne i bolji, oblik religijskog miljenja;
ak bih rekao da upravo zbog toga islam izaziva vie nespokojstva nego druge dve
velike religije.
Ljudi su stvorili tri velike religije pokuavajui da se oslobode proganjanja mrtvih,
zlobe onostranih sila i straha od magije. Zamislili su, redom, budizam, hrianstvo i
islam razdvojene intervalom od priblino pet vekova; zaudo, nijedna od etapa ne
moe se smatrati naprednom u odnosu na onu koja joj prethodi, naprotiv, reklo bi se
da druge dve svedoe o nazadovanju. U budizmu nema onostranosti; sve se svodi na
radikalnu kritiku za kakvu se oveanstvo nikad vie nije pokazalo sposobnim; na
njenom kraju mudrac dolazi do saznanja da ni stvari ni iva bia nemaju nikakvog
smisla: ta disciplina ukida svet, a time i sebe kao religiju. Ljudi ponovo podleu
strahu i hrianstvo ponovo uspostavlja onostranost, njene nade, njene pretnje i njen
strani sud. Islamu preostaje samo da toj onostranosti prikljui ovaj svet: tako su se
vremenski svet i duhovni svet nali zdrueni. Drutveni poredak se doepao
natprirodnog, politika je postala teologija. Na kraju su duhovi i sablasti, kojima
praznoverje ipak nije uspelo da udahne ivot, zamenjeni odve stvarnim gospodarima;
a ovima se jo daje i pravo monopola nad onostranou, ime se njegova teina dodaje
teini ovog ivota, koja je ve i sama ubitana.
Ovaj primer opravdava ambiciju koja etnografa uvek podstie da traga za izvorima.
ovek stvara zaista vredna dela samo u poetku; u svakom domenu samo prvi korak
ima integralnu vrednost. Oni koji slede oklevaju, ponavljaju i prelaze, deli po deli,
ve preenu teritoriju. Firenca, koju sam video posle Njujorka, u prvi mah me je
iznenadila: u njenoj arhitekturi i plastinim umetnostima otkrio sam Vol Strit u XV
veku. Kad uporedimo dela primitivnih ljudi s majstorima Renesanse i slikarima iz
Sijene, imamo utisak opadanja: ta su radili ovi drugi ako ne upravo ono to nije
trebalo raditi? A ipak su divni. Veliina koja se povezuje s poecima toliko je
nesumnjiva danas ak i greke, ako su nove, zasenjuju svojom lepotom.
Danas posmatram Indiju preko islama, ali Budinu Indiju, onu pre Muhameda koji
meni Evropljaninu upravo zato to sam Evropljanin izgleda kao zid to se ispreio
izmeu naih razmiljanja i uenja koja su im najsrodnija, kao kakav bahati seoski
momak reen da rasturi kolo tako to e rastaviti ruke koje, kao Istok i Zapad, moraju
vrsto drati jedna drugu. Mogao sam poiniti istu greku kao i oni muslimani koji su
se proglasili hrianima i zapadnjacima, i postavili na svoj Istok granicu izmeu dva
sveta! Ta dva sveta su mnogo blia jedan drugom nego ijedan od njih svojoj prolosti.
Racionalna evolucija ide u suprotnom smeru od istorijske: islam je presekao nadvoje
jedan civilizovaniji svet. Ono to njemu izgleda kao sadanjost potie iz jednog

284
minulog doba, on kasni nekoliko milenijuma. Uspeo je da izvede jedno
revolucionarno delo; ali kako ga je predao okasnelom odseku oveanstva,
oploujui realno ojalovio je mogue: pokrenuo je napredak koji je suprotan projektu.
Neka se Zapad spusti do izvora svoje rascepljenosti: umeui se izmeu budizma i
hrianstva, islam nas je islamizovao; uputajui se u krstake ratove, Zapad mu se
suprotstavio i time mu postao slian, umesto da se prepusti onoj polaganoj osmozi s
budizmom ako je ona uopte postojala koja bi ga povukla dalje ka hrianstvu, u
pravcu koji je utoliko vie hrianski to see dalje u prolost nego samo hrianstvo.
Tada je Zapad izgubio priliku da postane ena.
U tom svetlu bolje razumem dvosmislenost mongolske umetnosti. U oseanju koje
ona nadahnjuje nema nieg arhitektonskog: ona proistie iz poezije i muzike. Ali, zar
nismo upravo pokazali zato je muslimanska umetnost morala ostati fantazmagorina?
Mermerni san, kau o Tad-Mahalu; u toj formuli iz turistikog prirunika krije se
jedna vrlo duboka istina. Mongoli su sanjali svoju umetnost, oni su doslovno stvarali
palate od snova; nisu gradili, ve prenosili iz jedne sredine u drugu. Zato ti spomenici
mogu istovremeno zbunjivati svojim lirizmom i upljinom kakva je svojstvena
kulama od karata ili koljkama. To nisu palate koje vrsto stoje na zemlji, ve makete
koje se uzaludno upinju da dosegnu postojanje korienjem retkih i trajnih materijala.
U hramovima Indije, idol jeste boanstvo; tu on prebiva, njegovo stvarno prisustvo
ini hram dragocenim i stranim i opravdava bogoboj aljivu predostronost: vrata
nisu zabravljena samo u dane kad bog prima.
Na takvu koncepciju islam i budizam razliito reaguju. Prvi iskljuuje idole i unitava
ih, njegove damije su neukraene, oivljava ih samo zajednica vernika. Hrianstvo,
pak, zamenjuje idole slikama i ne libi se da ove umnoava, zato to ni jedna od njih
nije zaista bog, ve samo podseanje na boga, i zato to one ve samim svojim brojem
podstiu rad uobrazilje. Kad se uporedi sa hinduskim svetilitem koje je dom jednog
boga, damija je prazna: u njoj ima samo ljudi; budistiki hram prua utoite
mnotvu likova. Grko-budistiki centri u kojima se ovek jedva kree izmeu statua
kojih ima kao peuraka posle kie, kapela i pagoda najavljuju skromni kjong s
burmanske granice u kojem su postrojene gotovo istovetne figurice serijske izrade.
U septembru 1950. naao sam se u jednom mongolskom selu na teritoriji Citagonga;
posmatrao sam ene koje su svakog dana nosile u hram hranu za svetenike; u vreme
popodnevnog odmora uo sam udarce gonga koji daju takt molitvama i deje glasove
kako pevue burmansku azbuku. Kjong se nalazi na obodu sela, na vrhu malog
poumljenog breuljka, slinom onima koje tibetanski slikari rado prikazuju u daljini.
U njegovom podnoju nalazi se jedi, to jest pagoda: to siromano selo zadovoljilo se
krunom graevinom od zemlje podignutom na sedam stepenastih koncentrinih
platformi, okruenom etvrtastom ogradom od bambusovih stabljika. Izuli smo cipele
dok smo se peli uz breuljak ija je mekana, raskvaena glina milovala bosa stopala.
Tu i tamo su se na uzbrdici videle stabljike ananasa koje su prethodnog dana seljaci

285
iupali iz zemlje, ljuti to njihovi svetenici dozvoljavaju sebi da gaje voe kad se
narod brine za njihove potrebe. Vrh je liio na mali trg okruen s tri strane upama od
slame u kojima su se nalazili veliki predmeti od bambusovine i razapetog raznobojnog
papira slini dejim zmajevima, koji slue za ukraavanje procesije. Na etvrtoj strani
se dizao hram na stubovima poput seoskih koliba od kojih se jedva neto malo
razlikovao svojim veim dimenzijama i kockastim dodatkom sa slamenim krovom,
koji je dominirao glavnom graevinom. Posle penjanja kroz blato, propisano pranje
izgledalo nam je sasvim prirodno i lieno verskog znaenja. Uosmo. Svetlost je
dopirala iz fenjera iznad oltara uz koji su visile zastave od krpa ili pletenice i kroz
zidove od slame. Na oltaru je stajalo pedesetak statuica od mesinga, a kraj njega je bio
okaen gong; na zidovima su se mogle videti obojene litografije pobonog sadraja i
jedna koja je prikazivala pokolj jelena. Pod od velikih rascepljenih i upletenih
bambusovih stabljika, uglaan trenjem bosih stopala, bio je meki od tepiha. Unutra je
bilo mirno kao u ambaru i mirisalo je na seno. Ta jednostavna i prostrana dvorana
nalik praznom mlinu, utivost dvojice svetemka koji su stajali pored svojih slamarica
na podlozi od dasaka, dirljiva usrdnost koja je vladala u vreme okupljanja ili priprema
za svetu slubu uinili su da se vie nego ikad pribliim predstavi o svetilitu. Nema
potrebe da radite isto to i ja, rekao mi je moj pratilac dok se klanjao pred oltarom i
ja sam ga posluao, ali ne iz samoljublja, ve iz obzirnosti: znao je da ne pripadam
njegovoj veri i nisam nikako eleo da zloupotrebim obredne pokrete i da mu time
stavim na znanje kako ih smatram pukim konvencijama: a zapravo je to bila jedina
prilika u kojoj se ne bih ustruavao od molitve. Izmeu tog obreda i mene nije se
ispreio nikakav nesporazum. Tu nije bilo posredi klanjanje idolima niti oboavanje
tobonjeg natprirodnog poretka, ve samo odavanje pote razmiljanju koje jedan
mislilac ili drutvo koje je stvorilo legendu o njemu sledi ve dvadeset pet vekova
i kojem moja civilizacija nema ta da doda, ali moe da potvrdi njegovu ispravnost.
ta sam drugo nauio od uitelja koje sam sluao, filozofa koje sam itao, drutava
koja sam pohodio i od same one nauke kojom se Zapad ponosi ako ne mrvice pouka
koje, kad se stave jedna pored druge, ine meditaciju Mudraca u podnoju drveta? Sav
na trud da razumemo unitava predmet kojem smo bili privreni u korist truda koji
ga unitava u korist neeg treeg i tako dalje, sve dok ne dopremo do jedinog istrajnog
prisustva, onog u kojem se gubi razlika izmeu smisla i odsustva smisla: onog istog
od kojeg smo krenuli. Dve i po hiljade godina je proteklo otkako je ovek otkrio i
iskazao te istine. Otada nismo nali nita osim dok smo posle svih drugih traili
izlazna vrata mnotvo naknadnih dokaza u prilog zakljuku koji smo hteli da
izbegnemo.
Uviam, svakako, i opasnost od olake rezignacije. Ta velika religija odbacivanja
znanja ne temelji se na slabosti nae moi razumevanja. Ona potvruje nau
sposobnost, uzdie nas do take u kojoj otkrivamo istinu kao uzajamno iskljuivanje
bia i znanja. Dodatnom smelou ona jedina uz marksizam svodi metafiziki
problem na problem ljudskog ponaanja. Njen raskol se iskazuje u sociolokoj ravni,

286
jer jedinu razliku izmeu Velikih i Malih kola ini odgovor na pitanje da li spas
jednog oveka zavisi ili ne zavisi od spasa itavog oveanstva.
Meutim, istorijska reenja koja nudi budistiki moral suoavaju nas s ledenom
alternativom: onaj koji na to pitanje odgovori potvrdno, zatvara se u manastir; drugi
se izvlai jevtinim upranjavanjem jedne samoive vrline.
Ali, nepravda, beda i patnja postoje; one su srednji lan te alternative. Nismo sami i
ne odluujemo samo mi o tome da li emo ostati gluvi i slepi za druge ljude, ili emo
priznavati samo oveanstvo u sebi samima. Budizam moe da ostane dosledan i ako
ovek uzme na sebe da odgovori na pozive drugih. Moda je ak, u jednom
ogromnom podruju naeg sveta, upravo on pronaao kariku koja nedostaje. Naime,
ako je zakonit onaj poslednji momenat dijalektike koji vodi do prosvetljenja, onda su
to i svi drugi koji mu prethode i nalikuju. Apsolutno poricanje smisla poslednja je u
nizu etapa od kojih svaka vodi od manjeg ka veem smislu. Za poslednji korak, koji
naknadno opravdava sve ostale, potrebni su drugi. Na svoj nain i u svojoj ravni,
svaki od tih koraka odgovara jednoj istini. Izmeu marksistike kritike koja oslobaa
oveka njegovih prvih lanaca uei ga da se prividni smisao njegovog stanja gubi
im se proiri predmet posmatranja i budistike kritike koja dovrava osloboenje,
nema ni suprotnosti ni protivrenosti. One rade istu stvar na razliitim nivoima. Prelaz
izmeu dve krajnosti obezbeen je napredovanjem saznanja u svakoj od njih, koje je
oveanstvo ostvarilo za dva i po milenijuma zahvaljujui jednom nerazlunom
kretanju miljenja to polazi od Istoka ka Zapadu i premeta se od jednog do drugog
moda samo zato da bi potvrdilo svoje poreklo. Kao to se verovanja i praznoverice
raspruju kad se sagledaju stvarni odnosi meu ljudima, tako i moral ustupa mesto
istoriji, rasplinuti oblici bivaju zamenjeni vrstim strukturama, a stvaranje nitavilom.
im se obrne poetno kretanje otkriva se njegova simetrija; njegovi delovi tano
naleu jedan na drugi; preene etape ne ponitavaju vrednost onih koje su ih
pripremile, ve je overavaju.
Kreui se u svom okviru, ovek sa sobom nosi sve poloaje u kojima je ve bio i u
kojima e tek biti. On je istovremeno svugde, on je gomila koja frontalno napreduje
saimajui u svakom trenutku celokupnost etapa. Mi, naime, ivimo u vie svetova;
svaki od njih je istinitiji od onog koji obuhvata, a manje istinit od onog kojim je
obuhvaen. Jedni sebe upoznaju u delatnosti, drugi ive svoj ivot promiljajui prve,
ali prividna protivrenost koja proistie iz njihove koegzistencije reava se u jednoj
prinudi: moramo da pridamo smisao najbliim svetovima i da ga odreknemo
najudaljenijim; istina, meutim, prebiva u postepenom irenju smisla i to obrnutim
redom koje ide sve do rasprskavanja.
Utoliko kao etnograf nisam jedini koga mui protivrenost koja, zapravo, pripada
itavom oveanstvu i koja u sebi ima svoj razlog. Ta protivrenost istrajava samo kad
zasebno posmatram krajnosti: emu delovanje ako misao koja njime upravlja vodi
otkriu da smisla zapravo nema? Ali, to otkrie nije neposredno dostupno: moram da

287
mislim o njemu i ne mogu da ga zamislim najednom. Bilo da ima dvanaest etapa kao
u Budhiju; bilo da ih je vie ili manje, one sve zajedno postoje i, da bih dospeo do
kraja, moram neprestano da doivljavam situacije koje od mene neto zahtevaju: to
sam duan ljudima, kao i saznanju. Istorija, politika, ekonomski i drutveni svet,
fiziki univerzum, pa i samo nebo opasuju me koncentrinim krugovima iz kojih ne
mogu izmai miljenjem a da pri tom svakom od njih ne dam deli sebe. Kao oblutak
koji udari o povrinu vode i na njoj napravi prstenove, i ja moram prvo da skoim u
vodu da bih dospeo do dna.
Svet je poeo bez oveka i bez njega e se i zavriti. Ustanove, oblici ponaanja i
obiaji koje sam itavog ivota popisivao i pokuavao da razumem tek su kratkotrajno
cvetanje jednog stvorenog sveta u kojem nemaju nikakvog smisla, osim moda
utoliko to omoguuju oveanstvu da u njemu odigra svoju ulogu. Daleko od toga da
ta uloga jemi oveku nezavisnost i da se njegov napor makar i bio osuen na
propast sastoji u besmislenom suprotstavljanju optem propadanju: sam ovek mi
izgleda kao jedna maina, moda savrenija od drugih, koja radi na razbijanju
prvobitnog poretka i ubrzava kretanje jedne mono ustrojene materije ka sve veoj
inerciji koja e jednom konano zavladati. Otkad je ovek poeo da die i da jede do
pronalaska atomskih i termonuklearnih maina, preko otkria vatre, sav njegov rad
osim razmnoavanja zapravo je veselo razgraivanje milijardi struktura i njihovo
svoenje na stanje u kojem ponovno sklapanje vie nije mogue. Svakako, ovek je
podizao gradove i obraivao polja; ali kad bolje razmislimo, i to su maine namenjene
proizvodnji inercije u ritmu i proporcijama koji beskonano nadilaze koliinu
organizacije koja ih odrava. to se tie tvorevina ljudskog duha, one imaju smisla
samo za oveka i utonue u haos im on iezne. Stoga se civilizacija u celini moe
opisati kao udesno sloen mehanizam u kojem bismo rado videli mogunost
opstanka naeg sveta kad njegova funkcija ne bi bila proizvoenje onoga to fiziari
nazivaju entropijom, to jest inercije. Svaka razmenjena re i svaki tampani redak
uspostavljaju komunikaciju izmeu dva sagovornika i time ujednauju ravan koja se
nekad odlikovala razmakom meu informacijama, to jest veom organizacijom.
Disciplini koja se bavi prouavanjem najviih vidova tog procesa dezintegracije vie
bi priliilo ime entropologija nego antropologija.
Ipak, ja postojim. Podrazumeva se, ne kao pojedinac; naime, ta sam ja kao pojedinac
ako ne ulog koji se neprestano stavlja na kocku u borbi izmeu jednog drukijeg
drutva sainjenog od nekoliko milijardi nervnih elija zatienih u mravinjaku
lobanje, i mog tela koje mu slui kao robot? Ni psihologija, ni metafizika, ni umetnost
ne mogu mi sluiti kao utoite; u samu unutranjost tih mitova prodree sociologija
novog kova koja e se roditi jednog dana i koja im nee biti nimalo naklonjenija od
one druge. Sopstvo nije samo dostojno mrnje: za njega, zapravo, nema mesta izmeu
jednog mi i jednog nita. I ako se konano opredeljujem za to mi, mada se ono svodi
na privid, inim to zbog toga to nemam drugog mogueg izbora do onog izmeu tog
privida i niega, osim samounitenja kojim bih ponitio uslove biranja. Dovoljno je,

288
meutim, da izaberem da bih tim izborom bezrezervno prihvatio svoje ljudsko stanje:
time se oslobaam intelektualne oholosti iju ispraznost merim ispraznou njenog
predmeta i pristajem da podredim njene pretenzije objektivnim zahtevima oslobaanja
jednog mnotva kojem su oduvek bila uskraena sredstva potrebna za takav izbor.
Kao to pojedinac nije sam u grupi, i kao to nijedno drutvo nije samo meu drugim
drutvima, ovek nije sam u svetu. Kad duga ljudskih kultura prestane da se
sunovrauje u ponor izdubljen naom mahnitou, dok mi budemo tu i dok svet bude
postojao, postojae i ona krhka barka koja nas povezuje s nedostinim i ona e nam
pokazivati put suprotan putu naeg ropstva; ako ovek ne moe da ga pree, i samo
posmatranje tog puta donee mu jedinu utehu koju ume da zaslui: obustaviti kretanje,
obuzdati poriv koji ga goni da zaobilazi naprsline u bedemu nude i da istovremeno
dovri svoje delo i svoju tamnicu; tu milost prieljkuje svako drutvo kakva god da su
njegova verovanja, njegov politiki sistem i nivo civilizacije; u nju on smeta svoju
dokolicu, svoje zadovoljstvo, svoj odmor i svoju slobodu, kao i onu mogunost da se
otrgne, mogunost od koje zavisi ivot i koja se sastoji zbogom, divljaci, zbogom,
putovanja! u tome da se, tokom kratkih intervala u kojima naa vrsta uspeva da
prekine svoj pelinji rad, ugrabi sutina onoga to je bilo i to nastavlja da postoji
izvan miljenja i izvan drutva: u posmatranju nekog minerala koji je lepi od svih
naih dela; u mirisu udahnutom iz aice ljiljana, koji je ueniji od naih knjiga; ili u
letiminom pogledu preutnog razumevanja, otealom od strpljenja, vedrine i
uzajamnog pratanja, koji ponekad nehotice razmenimo s nekom makom.
1955.

289

BIBLIOGRAFIJA

Deaci iz naroda Kainaua (Cashinaua, peruanski deo Amazonije) prelistavaju Tune trope. Foto:
David Allison. Claude Lvi-Strauss, Saudades do Brasil: A Photographic Memoir (University of
Washington Press, 1995), str. 223. (AG)

1. Handbook of South American Indians, prir. J. Steward, Institut Smit-sonijan, Vaington, 7 tomova,
19461959.
2. P. Gaffarel, Histoire du Brsil franais au XVI sicle, Pariz, 1878.
3. J. de Lerry, Histoire d'un voyagefaict en la terre du Brsil, (izd. P. Gaffarel), 1880, 2 toma.
4. A. Thevet, Le Brsil et les Brsiliens, u: Les classiques de la colonisation, 2; izbor tekstova i
napomene Suzanne Lussagnet, Pariz, 1953.
5. Y. d'Evreux, Voyage dans le Nord du Brsil fait durant les anne 1613-14, Lajpcig i Pariz, 1864.
6. L. A. de Bugainville, Voyage autour du monde, Pariz, 1771.
7. P. Monbeig, Pionniers et planteurs de So Paulo, Pariz, 1952.
8. J. Sanchez Labrador, El Paraguay Catolico, 3 toma, Buenos Ajres, 1910-17.
9. G. Boggiani, Viaggi d'un artista nell'America Mridionale, Rim, 1895.
10. D. Ribeiro, A arte dos indios Kadiueu, Rio de Janeiro (1950).

290
11. K. von den Steinen a) Durch Zentral-Brasilien, Lajpcig, 1886; b) Unter- den Naturvlkern ZentralBrasiliens, Berlin, 1894.
12. A. Colbacchini, I Bororos orientali, Turin, 1925.
13. C. Levy-Strauss, Contribution a l'tude de l'organisation sociale des Indiens Bororo, Journal de
la Socit Des Amricanistes, sv. 28, 1936.
14. C. Nimuendaju, a) The Apinay, Anthropological Series, Catholic University of America, broj 8,
1939; b) The Serent, Los Angeles, 1942.
15. E. Roquette-Pinto, Rondonia, Rio de Janeiro, 1912.
16. C. M. da Silva Rondon, Lectures delivered by... Publications of the Rondon Comission, broj 43, Rio
de Janeiro 1916.
17. Th. Roosevelt, Through the Brazilian Wilderness, Njujork, 1914.
18. C. Levy-Strauss, La Vie familiale et sociale des Indiens Nambikwa-ra, Socit der, Americanistes,
Pariz, 1948.
19.K. Oberg, Indian Tribes of Northern Mato Grosso, Brazil, Institut Smitsoriijan, Odsek za drutvenu
antropologiju, broj 15, Vaington.
20. C. Levy-Strauss, Le syncrtisme religieux d'un village mogh du territoire de Chitagong
(Pakistan), Revue de l'Histoire des religions, 1952.
21. Julio C. Tello, Wira Kocha, Inka, tom 1,1923. Discovery of the Cha-vin culture in Peru,
American Antiquity, tom 9, 1943.