Kob Poglavara Kletnika

1.
Kob poglavara kletnika

Donaldson Stiven
KOB POGLAVARA KLETNIKA Prevod: Jaki Zoran/ivkovi Mirjana
Donaldson Stephen LORD FOUL'S BANE, 1977.
Serija "Letopisi Tomasa Kovenanta Nevernika" (1)
RUNE 1990. 1. ZLATNI DEAK
Izila je iz radnje i ugledala svog malog sina kako se igra nasred trotoara, tano na putu sivom,
ispijenom mukarcu koji je koraao ulicom poput kakve mehanike olupine. Srce joj je na trenutak zadrhtalo.
Onda je skoila napred, epala sina za ruku i uklonila ga s puta zla.
ovek je proao ne osvrui se. Kada mu ugleda lea, ona siknu: "Gubi se! Odlazi odavde! Treba
da se stidi!"
Tomas Kovenant nastavi da koraa, ujednaeno poput satnog mehanizma navijenog do kraja,
kome je to jedina svrha. Sam sebi on odvrati: "Da me bude stid? Stid? Lice mu se potom izoblii u divlju
grimasu. Ne zaboravi! Ti si neist prokaena!
Video je da se ljudi kraj kojih je prolazio, ljudi koji su ga poznavali, ija su mu imena, kue i
rukovanja bili znani - sklanjaju u stranu ostavljajui mu irok prolaz. Neki ak kao da su zadravali dah.
Njegovo unutarnje urlanje prestade. Ovim ljudima nije bio potreban drevni obred upozorenja. Usredsredio se
na obuzdavanje gra koji mu iznenada izoblii lice i pustio prave tokie svoje volje da ga korak po korak
ponesu dalje.
Dok je koraao, neprestano je prelazio pogledom gore-dole po svom telu, proveravao da li su mu
se na odei pojavile kakve neoekivane poderotine ili ispupenja, pregledao ake u potrazi za ogrebotinama,
traio potvrdu da se nita nije dogodilo s oiljkom koji mu se protezao od desnog dlana preko mesta gde su
mu se nekada nalazili mali i domali prst. Mogao je da uje lekare kako govore: "VPE, gospodine Kovenante.
Vizuelni pregled ekstremiteta. Zdravlje vam od toga zavisi. Svi ti mrtvi nervni zavreci nikada vie nee ponovo
oiveti - neete ni biti svesni kada se povredite, ako ne steknete naviku da samog sebe zagledate. Neprestano
to initi - sve vreme samo na to mislite. Narednog puta moda neete imati sree."
VPE. Ta tri slova zaokupila su mu ceo ivot.
Lekari! - pomisli on sarkastino. Ali bez njih moda ne bi ni ovoliko poiveo. Nije imao pojma u
kakvoj se opasnosti naao. Nebriga o samom sebi mogla bi ga stajati glave.
Posmatrajui preneraena, zaplaena ili zaboravna lica - bilo je mnogo zaboravnih, iako je grad bio
mali - koja su prolazila pored njega, alio je to ne moe biti siguran da mu izraz lica odraava odgovarajui
prezir. Ali nervi u njegovim obrazima kao da su bili tek neodreeno ivi, iako su ga lekari uveravali da je to
samo privid osoben za sadanju fazu njegove bolesti, i on nikada nije mogao zaboraviti na barikadu koju je
postavio izmeu sebe i sveta. Poput ena koje su svojevremeno reile da porazgovaraju o njegovom romanu
u svojim knjievnim klubovima i ustuknule od njega kao da su ugledale omanju sablast ili demona, i sada je
osetio iznenadni izdajniki bol usled gubitka. Grubo ga je potisnuo pre no to je ovaj uspeo da ga izbaci iz
ravnotee.
Pribliavao se svom odreditu, cilju potvrivanja ili sveanog proglaenja do koga mu je bilo veoma
stalo. Ve je mogao da vidi natpis dva bloka ispred sebe: Telefonska kompanija Bel. Prepeaio je dve milje
od Nebeske farme do grada u nameri da plati raun za telefon. Mogao je, razume se, novac da poalje
potom, ali poeo je taj in da shvata kao vid predaje, povlaenja pred sve izraenijim liavanjem kome je bio
izloen.
Dok je bio na leenju, njegova ena, Doan, razvela se od njega - uzela njihovog maloletnog sina i
odselila se iz drave. Jedina stvar za koju je on, Tomas Kovenant, bio zainteresovan, a kojom se ona usudila
da rukuje, bila su kola; i njih je uzela. Veinu odee je ostavila. Zatim su njegovi najblii susedi, koji su iveli na
pola milje od njega na obe strane, poeli glasno da izraavaju svoje albe zbog njegovog prisustva meu
njima; a kada je odbio da proda imanje, jedan od njih odselio se iz okruga. Zatim, tri nedelje po njegovom
povratku kui, prodavnica kolonijalne robe - upravo je prolazio pored nje, izlozi su joj bili pretrpani dreavim
oglasima - poela je da mu dostavlja namirnice, bilo da ih je poruio ili ne, i, kako je pretpostavljao, nastavie
to da ini bez obzira na to da li e ih on plaati ili ne.
Sada je koraao pored suda, iji su stari, sivi stubovi izgledali ponosni zbog svog tereta od pravde i
zakona - bila je to zgrada u kojoj je, preko zastupnika, razume se, bio lien porodice. ak je i ulazno
stepenite bilo uglaano kako bi zgradu titilo od mrlja ljudskog taloga koji je puzao uz i niz njega, traei
pravdu. Zahtev za razvod povoljno je reen poto nijedan milosrdni zakon ne moe da natera enu da podie
svoje dete pored oveka kakav je on. Da li je bilo suza? - pitao je uspomenu na Doan. Da li si bila hrabra? Da
li ti je laknulo? Kovenant se odupro elji da pobegne pred opasnou. Pogledavi u pravcu razjapljenih
dinovskih glava na vrhovima stubova suda, uinilo mu se da izraavaju neko udno gaenje, kao da se
spremaju da povrate na njega.
Gradi nije brojao vie od pet hiljada stanovnika i zato nije imao ni veliko poslovno sredite.
Kovenant proe ispred robne kue kroz iji je izlog ugledao nekoliko gimnazijalki koje su se raspitivale za cenu
Page 1
1. Kob poglavara kletnika

biuterije. Oslanjale su se o tezgu u izazovnim poloajima i Kovenant oseti da mu se i protiv njegove volje
steglo grlo. Uhvatio je sebe kako zamera devojkama na tako izazovnim bokovima i grudima - oblinama
namenjenim milovanjima drugih mukaraca, a ne njegovim. On je bio impotentan. Usled propadanja nerava,
njegova seksualna mo postala je samo jo jedan od amputiranih delova. Bila mu je uskraena ak i
mogunost da olaka poudu; mogao je do besvesti u sebi da doarava elje, ali nije bio u stanju nita da
preduzme. Bez ikakvog upozorenja, odjednom se setio svoje ene i seanje na nju gotovo je pomrailo
sunevu svetlost, trotoar i ljude ispred njega. Ugledao ju je u jednom od onih neprozirnih nonih ogrtaa koje
joj je kupio, dok joj se grudi izazovno ocrtavaju ispod tankog materijala. Srce mu je zavritalo: Doan, kako si
to mogla da uini? Zar je bolesno telo vanije od svega ostalog?
Obuhvativi rukama svoja ramena poput davitelja, potisnuo je seanje. Takve misli predstavljale su
slabost koju sebi nije mogao da dopusti; morao ih je izbiti iz glave. Bolje je biti ogoren, pomisli on. Ogorenost
preivljava. Izgleda da je jo samo nju bio u stanju da iskusi.
Obeshrabren, otkri da je prestao da se kree. Stajao je nasred trotoara stisnutih pesnica, dok su mu
se ramena tresla. Grubo natera sebe da se ponovo pokrene. Ve pri prvom koraku sudario se s nekim.
Neist prokaena.
Na trenutak je ugledao neto uto-smee; osoba na koju je naleteo kao da je bila odevena u
prljavu, crvenkasto-smeu odoru. Ipak nije zastao da se izvini. Nastavio je da koraa kako ne bi morao da se
suoi sa strahom i gnuanjem tog graanina. Posle sasvim kratkog vremena, njegovi koraci ponovo postadoe
prazni i mehaniki.
Upravo je prolazio kraj ureda kompanije za elektrodistribuciju - koja je bila poslednja u nizu razloga
zbog kojih je lino doao da plati raun za telefon. Pre dva meseca poslao je ek elektrodistribuciji - suma je
bila zanemarljiva; troio je krajnje malo elektrine energije - ek mu je vraen. U stvari, koverat nije ni bio
otvoren. Na priloenoj cedulji stajalo je da je nepoznata osoba platila njegove trokove za struju za najmanje
godinu dana unapred.
Posle borbe sa samim sobom, shvatio je da ako se ne odupre slinim nastojanjima okoline, uskoro
uopte nee imati razloga da zalazi meu ljude. I zato je danas peke prevalio dve milje do grada kako bi
lino platio raun za telefon - da bi pokazao ostalima kako ne namerava da dopusti da ga lie ljudskosti.
Besan to su ga izoptili, traio je naina da im prkosi, da brani prava svoje obine, smrtne krvi.
I to lino, pomisli on. A ta ako je zakasnio? Ako je raun ve plaen? Zbog ega je onda lino
dolazio?
Na tu pomisao srce mu zadrhta. Na brzinu je ponovio VPE, a zatim vratio pogled na obeeni znak
Telefonske kompanije Bel, udaljene pola bloka od njega. Dok je iao dalje, svestan pritiska da se odupre
teskobi, primetio je da mu kroz um promie melodija koja prati njegove korake. Potom se prisetio i rei:
Zlatni deae sa stopom od pamuka,
Daj da ti pomognem usred tvojih muka.
Ako te poguram stii e k'o san
Ali ba si ti eprtljav deran!
Ta poskoica se podsmeljivo kikotala u njegovom umu, a njen grubi ritam nasrtao je na njega
poput uvreda, praen laganom striptiz muzikom. Pitao se postoji li kakva gojazna boginja negde na
tajanstvenim nebesima vaseljene, koja oblikuje njegovu burlesknu sudbu: Ako te poguram (poruga) stii e
k'o san - ali ba si ti eprtljav deran! (bolno ismevanje). Oh, pa u redu, zlatni deae.
Ipak nije bio u stanju da se podrugivanjem oslobodi ove misli, jer je nekada i on bio neka vrsta
zlatnog deaka. Bio je sreno oenjen. Imao je sina. U ekstazi i neznanju napisao je roman koji se godinu
dana zadrao na svim bestseler listama. On mu je omoguio da sada ne oskudeva u novcu.
Bio bih jo imuniji, pomisli on, da sam bio svestan da piem jednu takvu knjigu.
Ali on to nije znao. U vreme kada je jo pisao knjigu nije ak ni verovao da e za nju pronai
izdavaa - bili su to dani neposredno poto se oenio Doanom. Ni ona ni on nisu razmiljali o novcu ili
uspehu. Njegovu matu zapalila je ista iskra stvaralatva; a topla arolija njenog ponosa i gorljivosti podsticali
su ga da plamti poput elektrinog luka, i to ne nekoliko sekundi ili delia sekundi, ve itavih pet meseci, divlje
isputajui energiju koja je izgleda ni iz ega stvorila taj predeo zemlje pukom silom svoga sjaja - brda i litice,
drvee povijeno pod snanim naletima vetra, ljude mranih strasti, sve je to predala postojanju ona bela munja
koja je zaparala nebesa vinuvi se iz gromobrana njegovog pisanija. Kada je zavrio, oseao se tako isceen i
zadovoljan kao da je celokupnu ivotnu ljubav izrazio tim jednim inom.
Nisu to bila laka vremena. Graenje visina i provalija bilo je veoma muno, tako da je svaka re koju
je napisao poprimala oblik sasuene, crne krvi. A on nije bio ovek koji je voleo visine; nesputani izlivi oseanja
nisu bili osobeni za njega. Ali ovo je bilo velianstveno. Usredsreivanje na takvu estinu bila je jedna od
najistijih stvari koje su mu se ikada dogodile. Stameni jedrenjak njegove due bezbedno je savladao duboki i
opasni okean. Kada je poslao rukopis, uinio je to s nekom vrstom spokojnog poverenja.
Page 2

Za vreme tih meseci dok je pisao, a potom ekao, iveli su od njene plate. Ona, Doana Maht
Kovenant, bila je tiha enica o kojoj su vie izraavale njene oi i ten nego rei koje je govorila. Koa joj je
imala neki zlatni ton usled kojeg je delovala toplo i dragoceno poput silfa ili sukube radosti. Ali ona nije bila ni
krupna ni snana, tako da Tomas Kovenant nije prestajao da se udi to ih ona oboje izdrava krotei konje.
Izraz kroenje, meutim, nije ba na pravi nain oslikavao njenu vetinu u postupanju sa
ivotinjama. U njenom radu nije bilo ispitivanja snage, nisu postojali estoki pastuvi divljih oiju kojima pena ide
na nozdrve. Kovenantu se inilo da ona ne kroti konje; ona ih je zavodila. Od njenog dodira oputali su im se
zgreni miii. Njen mrmoravi glas smanjivao im je napetost u uglovima uiju. Kada bi se popela na gola lea,
stisak njenih nogu bledeo je estinu njihovog nerazumnog straha. Kada god bi joj konj izmakao kontroli, ona bi
jednostavno skliznula s njegovih lea i ostavila ga na miru dok ne izduva gr divljatva koji ga je obuzeo. Zatim
bi ponovo poela rad s tom ivotinjom. Na kraju bi ga povela u estok galop po Nebeskoj farmi, kako bi konju
pokazala da se moe napregnuti do krajnjih granica ne suprostavljajui se njenoj vlasti.
Posmatrajui je, Kovenanta se oseao utueno pred njenom vetinom. ak i poto ga je nauila da
jae, nije uspeo da prevlada strah od konja.
Njen posao nije bio naroito unosan, ali prehranjivao je nju i njenog mua, sve do onog dana kada
su dobili od izdavaa pismo u kome Kovenanta obavetavaju da e mu objaviti roman. Toga je dana Doan
odluila da je dolo vreme za dete.
Usled uobiajenog kanjenja pri izdavanju knjiga, morali su jo skoro godinu dana da ive od
predujma na raun Kovenantovih tantijema. Doan je nastavila da radi na ovaj ili onaj nain sve dok je bila
sigurna da to nee ugroziti bezbednost deteta koje je nosila. Kada joj je telo reklo da je kucnuo as, napustila
je posao. Tog trenutka, njen se ivot okrenuo prema unutra, u toj meri se usredsredila na noenje bebe da je
njen pogled okrenut prema svetu esto ostajao prazan i osenen iekivanjem.
Poto se deak rodio, Doan je objavila da e se zvati Roder, po njenom ocu i po ocu njenog oca.
Roder! - zarea u sebi Kovenant dok se pribliavao vratima telefonske kompanije. To mu se ime
nikada nije dopadalo. Ali ljubav i ponos koje je osetio kada je ugledao detinje lice svoga sina, tako brino i lepo
izvajano, ljudsko i savreno, prostrelili su mu srce bolom - da, bio je ponosan, to je kao otac uestvovao u toj
tajni. A sada njegov sin vie nije bio s njim - otiao je sa Doanom, a on ak nije znao ni gde se nalaze. Zato
nije mogao da zaplae?
Narednog trenutka neko ga povue za rukav. "Hej, gospodine," zau jedan plaljivi, uurbani glasi.
"Hej, gospodine." Okrenuo se s povikom koji mu je zastao u grlu - Ne dodiruj me! Neist prokaena! - ali
zaustavilo ga je lice deaka koji ga je uhvatio za rukav i koji ga nije putao. Deak nije imao vie od osam ili
devet godina - nema sumnje da je bio suvie mali da bi se toliko uplaio. Lice mu je bilo musavo, bledo-sivo od
straha i uzdravanja, kao da je bio primoran da uini neto to ga je uasavalo.
"Hej, gospodine", poe on tiho, a zatim ga ponizno zamoli jo tiim glasom: "Izvolite. Uzmite."
Potom tutnu neki stari list hartije u Kovenantovu ukoenu aku. "Rekao mi je da vam dam ovo. Treba da
proitate ta pie. Molim vas, gospodine."
Kovenantovi prsti se nevoljno sklopie oko hartije. On? razmiljao je glupo zurei u deaka. On?
"On." Deak upre drhtavim prstom u pravcu iz koga je stigao Kovenant.
Kovenant se osvrnu i ugleda starca u prljavoj, ukastoj odori koji je stajao pola bloka odatle.
Mrmljao je, gotovo pevuio neku nejasnu, glupavu melodiju; usta su mu bila otromboljena, a usne i vilice mu
se nisu pomerale kako bi oblikovale ono to je mrmljao. Dugaka, raupana kosa i brada vijorili su mu se oko
glave na laganom povetarcu. Lice mu je bilo okrenuto prema nebu; inilo se da zuri pravo u sunce. U levoj
aci drao je drveno ane kakvo nose prosjaci. Desnom je stezao dugaak drveni tap, na ijem vrhu je bio
privren znak na kome je pisalo: "uvaj se."
uvaj se?
U jednom udnom trenutku, sam taj znak kao da je zraio opasnost usredsreenu na Kovenanta.
Kroz taj znak prolazile su opasnosti usmerene prema njemu, uasne opasnosti plovile su kroz vazduh put
njega, vritei poput leinara. A meu njima, gledajui u njegovom pravcu kroz vrisak, bile su oi - dva oka
poput onjaka, trula i smrtonosna. Posmatrala su ga s postojanom, hladnom i gladnom zluradou,
usredsreenom na njega kao da je on i samo on predstavljao crkotinu za kojom su tragale. Pakost je iz njih
kapala poput otrova. U tom je trenutku zadrhtao od neobjanjivog straha koji ga je obuzeo.
uvaj se!
Ali to je bio samo znak, samo slepev proglas privren za drveni tap. Kovenant se strese, a
vazduh pred njim se raisti.
"Treba to da proitate", ponovi deak.
"Ne dodiruj me", promrmlja Kovenant kako bi mu ovaj pustio ruku. "Ja sam gubav."
Ali kada se okrenuo, deaka vie nije bilo.
2. "ZA TEBE NEMA NADE"

Page 3

Onako zbunjen, brzo je osmotrio ulicu, ali deaka vie nigde nije bilo. Kada je okrenuo lea starom
prosjaku, ugledao je vrata na kojima je bilo ispisano pozlaenim slovima: Telefonska kompanija Bel. Taj je
prizor bio dovoljan da zaboravi sve to mu je od njega u meuvremenu odvraalo panju i da se zgri od
iznenadnog straha. ta ako... Ovamo se uputio; doao je ovamo lino da bi se zaloio za svoje ljudsko pravo
da sam plaa vlastite raune. Ali ta ako...
Stresao se. Bio je gubav; nije mogao sebi da dozvoli bilo kakve pretpostavke. Nesvesno je gurnuo
list hartije u dep. Proao je VPE sa nemilosrdnom odlunou. Zatim se napeo i krenuo prema vratima.
Neki je ovek urno iziao kroz vrata i gotovo naleteo na njega, a onda ga je prepoznao i povukao
se, a lice mu je iznenada posivelo od bojazni. Ovaj sudar prekinuo je Kovenantovo kretanje i on umalo nije
naglas povikao: gubavac, neist prokaena! Ponovo je stao i dozvolio sebi kratku pauzu. Taj je ovek bio
Doanin advokat pri razvodu - niska, mesnata individua sva pretvorena u ljubazan i prijatan osmeh u emu su
advokati i svetenici pravi majstori. Kovenantu je ova stanka bila potrebna da se povrati od oajanja koje se
oitovalo u advokatovom pogledu. I protiv njegove volje bilo ga je sramota to je on uzrok tog oajanja. Na
trenutak nije mogao da se seti zbog ega je uopte doao u grad.
Ali skoro u istom asu u njemu je poelo tiho da kljua. Sram i bes bili su u njemu neraskidivo
povezani. Neu dozvoliti da mi to ine, zakreta on. U pakao! Nemaju na to prava. Pa ipak, nije tako lako
mogao iz misli da odagna izraz advokatovog lica. To gnuanje predstavljalo je svrenu stvar, poput gubavosti njegova opravdanost i ispravnost nisu se mogli dovesti u sumnju. Iznad svega ostalog onaj ko je oboleo od
gube ne sme zaboraviti pogubnu stvarnost injenica.
Dok je tako nepomino stajao, Kovenant pomisli kako bi trebalo da napie pesmu.
To su blede smrti koje ljudi
pogreno nazivaju svojim ivotima:
jer svi mirisi zelenih stvari koje rastu,
svaki dah je samo isputanje daha groba.
Tela se trzaju poput leeva-marioneta,
a pakao se eta smejui se...
Smeh - koje otroumno opaanje. Vatru mu paklenu.
Da li sam za to kratko vreme utroio smeh namenjen itavom svom ivotu?
Osetio je da je upravo sam sebi postavio veoma vano pitanje. Smejao se kada mu je roman bio
prihvaen - smejao se senkama dubokih i tihih misli koje su se talasale poput morskih struja na Roderovom
licu - smejao se kada mu je knjiga izila iz tampe - smejao se zbog njenog prisustva na bestseler listama.
Hiljade stvari velikih i malih ispunjavale su ga radou. Kada ga je Doana upitala ta u svemu tome nalazi
toliko smeno, uspeo je tek da joj kae kako sa svakim dahom u sebe uvlai ideje za narednu knjigu. Plua su
mu se nadimala od mate i energije. Svaki put kada bi bio razdraganiji no to bi to mogao da zadri u sebi,
poeo bi da se kikoe.
Roder je imao est meseci kada se roman proslavio, a est meseci posle toga Kovenant zbog
neeg jo nije poeo ponovo da pie. Imao je suvie ideja. Kao da nije mogao da se odlui.
Doana nije odobravala ovo neproduktivno preobilje. Spakovala je Rodera i ostavila mua u tek
kupljenoj kui, sa novoureenom kancelarijom u maloj, dvosobnoj brvnari koja je gledala na potok u umi to
je ispunjavala stranji deo Nebeske farme - ostavila ga je, izriito mu naredivi da pone ponovo da pie dok
ona bude s Roderom u poseti kod roaka.
To je bio poetak pada, trenutak kada je stena poela da se kotrlja ka njegovim stopalima od
pamuka - najpre uz zagluujua upozorenja, a potom udarom koji ga je pogodio tako snano kao kada hirurg
zasee mesto napadnuto gangrenom. uo je ta upozorenja, ali se na njih nije obazirao. Nije shvatao njihovo
znaenje.
Ne, radije no da potrai uzrok toj potmuloj tutnjavi, mahnuo je Doani sa aljenjem i nemim
potovanjem. Znao je da je ona bila u pravu, da nee ponovo poeti da radi ako izvesno vreme ne ostane
sam; divio se njenoj sposobnosti da deluje ak i u trenutku kada se njemu srce cepalo usled tekog tereta koji
se na njega svalio zbog njihovog razdvajanja. I tako kada ju je ispratio na avion, a kada je ovaj nestao s druge
strane njegovih obzorja, vratio se na Nebesku farmu, zakljuao se u kancelariju, ukljuio elektrinu pisau
mainu i napisao posvetu za svoj naredni roman:
"Za Doanu, koja je bila moj uvar mogueg."
Prsti stadoe nesigurno da mu klize preko tipki i tek iz treeg pokuaja mu poe za rukom da bez
greke otkuca ovu jednu jedinu reenicu. Ali nije bio dovoljno mudar da predvidi nadolazeu oluju.
Nije obraao panju ni na prigueni bol u zglavcima i zglobovima; samo bi lupnuo koji put stopalom
da odagna trnce koje je sve jae oseao u njima. A kada je otkrio neosetljivu ruiastu mrlju na desnoj aci u
blizini korena malog prsta, naprosto ju je istisnuo iz misli. Dvadeset etiri asa posle Doaninog odlaska, ve je
Page 4

dobrano ogrezao u stvaranje zapleta nove knjige. Slike su mu se slivale kroz matu poput slapova. Prsti su mu
petljali, zaplitali se i kod najjednostavnijih rei, ali mata je bila nepokolebljiva. Nije smeo nijednu misao da
propusti da bi oistio malu ranu koja se irila u sreditu one ruiaste mrlje.
Doan se sa Roderom vratila iz posete roacima posle tri nedelje. Nije primetila nita neobino
dok nije palo vee i Roder otiao na spavanje, a ona se nala u muevljevom zagrljaju. Prozori i vrata na kui
bili su zatvoreni jer je Farmom hujao hladni zimski vetar. U mirnom vazduhu dnevne sobe, osetila je slabi,
sladunjavo bolesni zadah Kovenantove infekcije.
Mesecima kasnije, dok je zurio u antiseptike zidove svoje sobe u leprozarijumu, proklinjao je sebe
to nije stavio jod na aku. Nije ga muilo to to je izgubio dva prsta. Hirurki zahvat kojim su mu amputirali
deo ake predstavljao je samo mali simbol udara koji ga je odvojio od ivota, izbacio iz vlastitog sveta kao da
je neka vrsta malignog zagaenja. A kada ga je desna aka bolela usled seanja na izgubljene delove, taj bol
je predstavljao samo ono to je i trebalo da predstavlja. Ne, proklinjao je svoju lakomislenost, jer ga je liila
poslednjeg Doaninog zagrljaja.
Ali dok ju je te poslednje zimske veeri drao u naruju, nije ni pretpostavljao da je tako neto
mogue. Tiho joj priajui o svojoj novoj knjizi, stezao ju je uz sebe, u tom trenutku zadovoljan to osea
njeno vrsto telo uz svoje, to mu nozdrve golica njena svee oprana kosa i to moe da gleda sjaj njene
topline. Njena iznenadna reakcija ga je prenerazila. Pre no to je i shvatio ta ju je uznemirilo, ona je ve bila
na nogama, vukui ga sa sofe. Drala je izmeu njih podignutu njegovu desnu ruku, pokazujui mu na
infekciju. A glas joj je kripao od besa i zabrinutosti.
"Oh, Tome! Zato ne vodi rauna o sebi?"
Posle toga nije vie oklevala. Zamolila je kominicu da ostane sa Roderom, a zatim je odvezla
mua kroz slabi februarski sneg do ambulante za hitne sluajeve u bolnici. Nije se odvajala od njega dok ga
nisu smestili i odredili vreme operacije.
Prvobitna dijagnoza glasila je - gangrena.
Doan je skoro sve vreme narednog dana kada ga nisu ispitivali provela s njim u bolnici. A sledeeg
jutra, u est sati, Tomas Kovenant je iz svoje sobe prebaen u salu radi operacije na desnoj aci. Osvestio se
tri asa kasnije u bolnikom krevetu bez dva prsta. Izvesno vreme je jo bio pod dejstvom narkoze, tako da mu
Doan nije nedostajala negde do podneva.
Ali ona tog dana uopte nije dola da ga poseti. A kada se narednog jutra pojavila u njegovoj sobi,
bila je nekako drugaija. Koa joj je bila bleda, kao da joj se krv gomilala u srcu, a eone kosti samo to joj
nisu probile kou. Pogled joj je bio unezveren kao u ulovljene ivotinje. Pravila se da ne primeuje njegovu
ispruenu aku. Glas joj je bio tih, usiljen; morala je da prisiljava sebe da mu udeli ak i tako zanemarljiv deo
sebe. Ostavi da stoji to je mogla dalje od njega, prazno zurei kroz prozor prema bljuzgavim ulicama,
saoptila mu je novosti.
Lekari su otkrili da ima lepru.
Potpuno pometen usled iznenaenja, izustio je: "ali se."
A onda se okrenula prema njemu, plaui. "Ne izigravaj budalu! Lekar je rekao da e ti on to
saoptiti, ali ja mu nisam dala, kazala sam mu da u to ja uiniti. Razmiljala sam o tebi. Ali ne mogu - ne
mogu to da podnesem. Dobio si lepru! Zar ne zna ta to znai? ake i stopala e ti istruliti i otpasti, noge i
ruke e ti se iskriviti, a lice pretvoriti u gljivu. Posle izvesnog vremena oi e ti se ispuniti irevima, to e ti
oslabiti vid, a ja to neu moi da podnesem - tebi e biti svejedno, jer nita nee moi da osea, proklet da
si. I - oh, Tome, Tome! Zarazno je."
"Zarazno?" Kao da nije shvatao na ta je mislila.
"Da!" prosikta ona. "Veina ljudi je dobija jer..." na trenutak se zagrcnula usled straha koji ju je
neterao da ovako burno reaguje - "jer su bili izloeni kao deca. Deca su mnogo prijemivija od odraslih.
Roder - ne smem da rizikujem - moram Rodera zatiti od toga!"
Ve je bila istrala iz sobe kada je on konano odgovorio: "Da, svakako." ta je drugo mogao da
kae. I dalje nita nije shvatao. Um mu je bio prazan. Tek mnogo nedelja kasnije poeo je da shvata koliki deo
njega je Doana raznela svojom strau. Tada se jednostavno prestravio.
etrdeset osam asova posle operacije hirurg koji ju je izvrio izjavio je da je Kovenant sposoban
da putuje i poslao ga u leprozarijum u Luizijani. Dok su se vozili od aerodroma do leprozarijuma, lekar koji ga
je saekao askao je o raznim spoljnim vidovima gubavosti. Mycobacterium leprae otkrio je Armauer Hensen
1874. godine, ali se prouavanje bacila uvek loe zavravalo usled greke istraivaa koji se nisu drali prva
dva od etiri Kohova koraka prilikom vrenja analiza: niko nije bio u stanju da vetakim putem uzgaji dotini
mikroorganizam i niko nije mogao da otkrije kako se on prenosi. Meutim, izvesna moderna istraivanja dr O.
A. Skisnesa sa Havaja, izgleda da obeavaju. Kovenant ga je povrno sluao. Mogao je da oseti apstraktne
vibracije uasa koje su izbijale iz rei lepra, ali one nisu bile ubedljive. Uticale su na njega poput pretnje
izreene na nekom stranom jeziku. Pored pretnje, same te rei nita mu nisu saoptavale. Posmatrao je
lekarevo ozbiljno lice isto kao to je zurio u Doanu koju je zahvatila neshvatljiva strast, i nita nije odgovarao.
Page 5

Ali kada su Kovenanta smestili u sobu u leprozarijumu - jednu kvadratnu eliju s belim,
jednostavnim krevetom i antiseptikim zidovima - lekar je promenio taktiku. Iznenada je rekao: "Gospodine
Kovenant, vi izgleda ne shvatate o emu ja govorim. Poite za mnom. elim neto da vam pokaem."
Kovenant krenu za njim u hodnik. Dok su koraali njime, lekar nastavi: "Dobili ste ono to nazivamo
primarni sluaj Hansenove bolesti - priroeni sluaj koji, kako izgleda, nema vlastito rodoslovlje. Osamdeset
posto sluajeva u ovoj zemlji otpada na ljude - imigrante i njima sline - koji su bili izloeni bolesti kao deca u
drugim zemljama, sa tropskom klimom. Bar znamo gde su je navukli, ako ve ne znamo zato i kako.
Razume se, i primarna i sekundarna mogu dalje da se razvijaju istim optim tokom. Ali pravilo je da
ljudi iz skupine sekundarnih sluajeva dolaze iz sredina u kojima je Hansenova bolest rasprostranjenija nego
ovde. Ve pri pojavi prvih simptoma njima je jasno od ega su se razboleli. to znai da imaju bolje izglede da
na vreme potrae pomo.
elim da vam predstavim jo jednog naeg pacijenta. Pored vas on je sada jedini iz skupine
primarnih sluajeva. Ranije je u izvesnom smislu iveo kao pustinjak - sam, daleko od ljudi u planinama
Zapadne Virdinije. Uopte nije znao ta ga je snalo sve dok vojska nije pokuala da stupi s njim u vezu kako bi mu saoptila da mu je sin poginuo u ratu. Kada je oficir ugledao oveka, smesta je pozvao hitnu
pomo. A ovi su ga poslali k nama."
Lekar se zaustavio ispred vrata istovetnih onima koja su vodila u Kovenantovu eliju. Pokucao je, ali
nije saekao odgovor. Gurnuo je vrata, uhvatio Kovenanta za lakat i uveo ga u sobu.
Kada je Kovenant prekoraio prag, nozdrve mu zapahnu prodoran smrad, zadah nalik na onaj koji
se iri oko istrulelog mesa to lei u latrini. Bio je jai od karbonske kiseline i masti koje je trebalo da ga
prigue. Dopirao je od skvrene prilike koja je u grotesknoj pozi sedela na belom krevetu.
"Dobar dan", ree lekar. "Ovo je Tomas Kovenant. Dobio je primarni oblik Hansenove bolesti, ali
izgleda ne shvata u kakvoj se opasnosti naao."
Pacijent je lagano podigao ruke kao da namerava da zagrli Kovenanta.
Od aka su mu ostali naduveni patrljci, komadi ruiastog, bolesnog mesa bez prstiju, proarani
brazgotinama i irevima iz kojih su kroz nanete lekove probijale ute izluevine. Visile su na tankim,
obruastim rukama poput nezgrapnih tapova. Iako su mu noge bile prekrivene bolnikom piamom, liile su
na vornovato drvo. Vie nije imao polovinu jednog stopala, bilo mu je izglodano, a tamo gde se nekada
nalazilo drugo stopalo zjapila je otvorena rana.
Pacijent tada pokrenu usne u nameri da neto kae i Kovenant podie pogled prema njegovom licu.
inilo se da njegove tupe, kataraktine oi predstavljaju sredite erupcije. Koa njegovih obraza bila je
belo-ruiasta kao kod albina; nadimala mu se oko oiju i curela iz njih u talasima, potocima, kao da je
zagrevana do take topljenja; a ti talasi bili su oivieni debelim bradaviastim ispupenjima.
"Ubij se", zahripa on uasnim glasom. "Bolje nego da ovako ivi."
Kovenant se otrgnu lekaru. Izjuri u hodnik i ceo sadraj stomaka izrui po istim zidovima i podu
poput mrlje svetogra.
Tako je odluio da preivi.
Tomas Kovenant proveoje u leprozarijumu vie od est meseci. Vreme je provodio lunjajui
hodnicima poput kakve zauene utvare, vebajui VPE i ostale vetine koje e mu pomoi da preivi,
izdravajui s napadnom voljom duge razgovore sa lekarima, sluajui predavanja o lepri, terapiji i
rehabilitaciji. Uskoro je shvatio da lekari veruju kako je psihologija pacijenata klju za tretiranje gubavosti.
eleli su da ga utee. Ali on je odbijao da govori o sebi. Negde duboko u njemu uveavalo se vrsto jezgro
nepomirljivog besa. Doao je do zakljuka da usled nekog gorkog trika nerava jae osea ona dva prsta koja
je izgubio nego one preostale. Desnim palcem je stalno posezao za onim odseenim prstima i neugodno i
iznenaeno se trzao kada bi napipao oiljak. Pomo lekara liila mu je na taj trik. Ono nekoliko njihovih
sterilnih slika nade pogaale su ga poput pipkanja bezprste mate. I tako su se razgovori, isto kao i
predavanja, zavravali kao dugaki govori koje su strunjaci drali o problemima s kojima se on, Tomas
Kovenant, suoavao.
Nedeljama je bio bombardovan slinim govorima, dok nije i nou poeo da ih sanja. Saveti su
preplavili opustoeno igralite njegova uma. Umesto pria i strasti, sanjao je bombastine govore.
"Gubavost je", sluao je iz noi u no, "moda jedna od najneobjanjivijih ljudskih nesrea.
Predstavlja tajnu kao i ona udna, tanana razlika koja razdvaja ivu od neive materije. Oh, poneto i znamo o
njoj: nije fatalna; ne moe se preneti ni na koji poznati nain; deluje tako to unitava nerve, naroito u
udovima i u ronjai oka; izaziva deformitete, uglavnom stoga to smanjuje sposobnost tela da se zatiti
oseajui i reagujui na bol; ishod ove bolesti moe biti potpuna nesposobnost, krajnja deformacija lica i udova
i slepilo; neizleiva je, budui da se nervi koju odumiru ne mogu oporaviti. Takoe znamo da se, u gotovo svim
sluajevima, uz pravilno leenje DDS-om - diamino-difenil-sulfonom - i pojedinim novim sintetikim
antibioticima moe spreiti irenje bolesti, kao i da se, kada se jednom zaustavi odumiranje nerava, pravilnim
leenjem i terapijom, obolenje moe drati pod kontrolom do kraja pacijentovog ivota. Meutim, ne znamo
Page 6

zato ili kako se odreena osoba razboli. Koliko smo uspeli da dokaemo, pojavljuje se niotkuda i bez ikakvog
razloga. A kada se razbolite, nema nade da ete se izleiti."
Rei koje je sanjao nisu bile preterane - mogle su doslovce poticati sa bilo kog od mnogobrojnih
predavanja ili razgovora - ali je njihovo jednolino odzvanjanje zvualo poput neeg u toj meri nepodnoljivog
da nikada nije trebalo da bude izgovoreno. Bezlini lekarev glas je nastavljao: "Tokom mnogih godina
prouavanja saznali smo da Hansenova bolest stvara pacijentu dva jedinstvena problema - meusobno
povezane tekoe koje se ne javljaju ni kod jedne druge bolesti, tako da mnogo vie panje treba obratiti na
mentalno stanje obolelih od lepre nego na fiziko.
Prvi problem vezan je za va odnos sa ostalim ljudskim biima. Za razliku od leukemije danas, ili
tuberkuloze u prolom veku, lepra nije, niti je ikada bila, 'poetina' bolest koja se moe romantizovati. Stvari s
njom stoje upravo suprotno. ak i u drutvima koja mnogo manje mrze svoje bolesne od nas Amerikanaca,
gubavce su uvek prezirali i plaili ih se - odricali su ih se ak i njihovi najvoljeniji, a za sve je kriv redak bacil ije
ponaanje niko ne moe da predvidi niti da kontrolie. Gubavost nije fatalna i sredoveni bolesnik moe
oekivati da kao gubavac proivi jo trideset, pa ak i pedeset godina. Ta injenica, udruena sa sve veom
nesposobnou koju bolest donosi, uslovljava da je obolelima od lepre, vie nego svim ostalim bolesnicima,
oajniki potrebna ljudska podrka. Zapravo, sva drutva osuuju svoje pripadnike obolele od lepre na
izolovanost i oajanje - igou ih kao zloince, degenerike, izdajnike i razbojnike - odbaene od ljudi jer nauka
nije uspela da rasvetli tajnu ove bolesti. U svim zemljama i u svim kulturama sveta obolelog od lepre smatraju
personifikacijom svega onoga ega se ljudi privatno i javno plae i ega se gnuaju.
Ljudi na ovaj nain reaguju iz nekoliko razloga. Prvo, oboleli od ove bolesti porune i oko njih se iri
zadah koji je van svake sumnje neprijatan. I drugo, uprkos ve mnogim pokolenjima medicinskih istraivanja,
ljudi ne mogu da poveruju da neto tako upadljivo, runo i tajanstveno nije zarazno. injenica da ne moemo
da odgovorimo na pitanja vezana za bacil samo pojaavaju njihov strah - nismo sigurni da se bolest ne iri
dodirom, putem vazduha, hrane, vode ili ak saaljenja. U nedostatku bilo kakvog prirodnog, dokazivog
objanjenja ove bolesti, ljudi je objanjavaju na drugaije naine, koji su svi redom nepovoljni - kao dokaz
zloina, nemorala, perverzije, dokaza Boje osude, kao uasni znak izvesne psihike, duhovne ili moralne
izopaenosti ili krivice. Te stoga uporno ostaju pri tome da je bolest prelazna, uprkos dokazima da je sasvim
neznatno zarazna, ak i kada su u pitanju deca. Mnogi od vas e morati da ive sasvim bez pomoi drugih
ljudi koji bi s vama poneli taj teret.
To je jedan od razloga to ovde toliko panje pridajemo davanju saveta; elimo da vam
pomognemo da nauite da se nosite sa usamljenou. Mnogi pacijenti koji odu iz ovog instituta ne doive punu
starost. Ne uspeju da savladaju ok kada shvate da su odbaeni i izgube motive koji su u stanju da ih odre u
ivotu; zanemare samotretmane i pretvore se u aktivne ili pasivne samoubice; tek mali broj ih se vrati ovamo
na vreme. Oni pacijenti koji preive pronau negde nekog ko je voljan da im vrati volju za ivotom. Ili negde u
sebi pronau snagu da istraju.
Meutim, kojim god putem poli, jedna stvar se nikada nee izmeniti: od sada pa dok ne umrete,
gubavost e predstavljati najveu pojedinanu injenicu vaeg postojanja. Upravljae celokupnim vaim
ivotom. Od trenutka kada se probudite do asa kad zaspite moraete svu svoju panju da usmeravate na
uglove i otre ivice ivota. Ne smete ni asa da se opustite. Ne smete pokuati da se odmarate sanjarei,
panja vam ne sme ni na trenutak popustiti. Sve to uzrokuje modrice, udara, gori, lomi se, grebe, to je
nazubljeno, to bode, ili oslabljuje, moe vas osakatiti, onesposobiti ili ak ubiti. A razmiljanje o tome kakav
vam je ivot uskraen moe vas odvesti u oajanje i navesti na samoubistvo. Viao sam i to."
Kovenantu je bilo ubrzano kucalo, a aravi su mu se usled znoja prilepili za udove. Glas iz none
more ostao je nepromenjen - uopte se nije trudio da ga uasne, niti je uivao u njegovom strahu - ali rei su
sada postale mrane poput mrnje, a iza njih se prostirala jedna ogromna svea rana ispraznosti.
"To nas dovodi do drugog problema. Zvui jednostavno, ali uveriete se da moe biti poguban.
Veina ljudi u velikoj meri se oslanja na ulo dodira. U stvari, nain na koji reaguju na stvarnost svodi se na
dodir. U stanju su da posumnjaju u ono to vide ili uju, ali kada neto dodirnu onda znaju da je to stvarno.
Nije nimalo sluajno to najdublje delove samih sebe - svoja oseanja - opisujemo pomou izraza ula dodira.
Tune prie diraju naa oseanja. Nepovoljne situacije nas nadrae ili povrede. To neizbeno proizlazi iz
injenice da smo bioloki organizmi.
Morate se boriti i promeniti to usmerenje. Vi ste inteligentna stvorenja - svaki od vas ima mozak.
Iskoristite ga. Iskoristite ga da prepoznate opasnosti koje vas vrebaju. Iskoristite ga da preivite."
A onda se probudio sam u krevetu natopljenom znojem, razrogaenih oiju, stisnutih usana i zuba
koji su zadravali jecaje. San za snom, iz nedelje u nedelju, ustrojstvo se pomaljalo. Dan za danom morao je
sam sebe da oine besom kako bi napustio nedelotvorno utoite svoje elije.
Ali to nije uticalo na njegovu osnovnu odluku. Sreo je pacijente koji su ve nekoliko puta bili u
leprozarijumu - opsednute povratnike koji nisu bili u stanju da zadovolje osnovni zahtev onoga to ih je muilo,
potrebu da se dre ivota ne traei zauzvrat nita zbog ega je vredno iveti. Njihova ciklina degeneracija
ukazala mu je na to da se u komarima koji su ga muili nalazi sirov materijal neophodan da preivi. Iz noi u
Page 7

no, nemilosrdno su ga suoavali sa okrutnim i neizleivim zakonom gubavosti; nanosili su mu udarac za
udarcem, pokazujui mu da samo potpunim predavanjem tom zakonu moe da se odbrani od gnoja, trulei i
slepila. U petom i estom mesecu svog boravka u leprozarijumu, uvebavao je VPE i ostale vebe
manijakom priljenou. Zurio je u prazne antiseptike zidove svoje elije kao da je hipnotisan njima. A u
nekom uglu uma brojao je asove izmeu uzimanja lekova. Svaki put kada bi pogreio, preskoio otkucaj
svog odbrambenog ritma, poastio bi sebe kletvama.
Posle sedmog meseca, ubedio je i lekare da njegova marljivost nije prolazna. Imali su razloga da
veruju kako je dalje napredovanje bolesti kod njega zaustavljeno. Poslali su ga kui.
Kada se u kasno leto vratio u svoj dom na Nebeskoj farmi, mislio je da je na sve spreman.
Pripremio se na to da Doan s njim nee stupiti ni u kakvu vezu, da e ga negdanji prijatelji i saradnici sa
strahom i gnuanjem izbegavati - iako su sline uvrede i dalje kod njega izazivale vrtoglavu muninu besa i
samodvratnosti. Meutim, kada je video sve one stvari koje su nekada pripadale Doani i Roderu, a koje nisu
poneli sa sobom, i prazne tale u kojima je Doana ranije drala konje, njegovo ranjeno srce kao da je napala
korozija - ali ve je bio nauio da se suprotstavlja slinim stvarima koje su mu nanosile bol.
Pa ipak, nije bio ba pripravan na sve to ga je snalo. Naredni ok koji je doiveo nije oekivao.
Poto je dva-tri puta pregledao prispelu potu kako bi se uverio da od Doane nije stiglo nijedno pismo i poto
je preko telefona razgovarao sa advokatom koji mu je vodio poslove - pri emu je osetio njeno nezadovoljstvo
i uzbuenje - otiao je do brvnare u umi i seo da proita ono to je trebalo da bude poetak njegove nove
knjige.
Slepo siromatvo napisanog ga je zaprepastilo. Nazvati ono to je do tada uradio smenim i
naivnim predstavljalo bi ist kompliment. Teko da je mogao i poverovati da je odgovoran za to oholo smee.
Te je noi ponovo proitao svoj prvi roman, bestseler. Zatim je krajnje oprezno zapalio vatru u
ognjitu i spalio i roman i zapoeti rukopis. Vatra! - pomislio je. Proienje. Ako ne napiem vie nijednu re,
bar u osloboditi svoj ivot tih lai. Mata! Kako sam mogao biti u toj meri samozadovoljan? I dok je tako
posmatrao stranice kako se pretvaraju u pepeo, spalio je s njima i sve misli o daljnjem pisanju. Prvi put je
shvatio bar deli onoga to su lekari govorili; morao je da izbije iz glave matu. Nije sebi mogao da dozvoli da
mata, da zamisli Doanin lik, radost, zdravlje. Ako se bude muio nedokuivim eljama, zaboravie da se dri
zakona koji mu je omoguio da preivi. Mata ga je mogla ubiti, navesti ga, zavesti ili trikom naterati na
samoubistvo: kada uvidi ega e sve morati da se lii, zapae u oajanje.
Kada se vatra ugasila, utabao je pepeo stopalom kao da je time hteo da zapeati jedno razdoblje
ivota.
Narednog jutra poeo je da organizuje svoj novi ivot.
Prvo je pronaao staru britvu. Njena dugaka otrica od nerajueg elika svetlucala je poput pei
za hlaenje stakla na fluorescentnoj svetlosti u kupatilu; namerno ju je zadrao, nasapunao lice, oslonio
kukavike kosti o lavabo i prislonio ivicu uz grlo. Kao da je uz jabuicu prislonio hladnu liniju vatre, istananu
pretnju krvi, gangrene i reaktivirane leproznosti. Ako mu se oskaena aka omakne ili zgri, posledice mi
mogle biti krajnje opasne. Ali svesno je preuzeo taj rizik kako bi se disciplinovao, kako bi to bolje shvatio
osnovne uslove kojih se morao drati ako je eleo da preivi, kako bi naterao sebe na pokornost. Brijanje tom
otricom zaveo je kao lini obred, svakodnevno suoavanje sa vlastitim stanjem.
Iz istog je razloga poeo svuda sa sobom da nosi i otar perorez. Kad god bi osetio da mu panja
poputa, kada bi osetio da ga ugroavaju seanja, nade ili ljubav, vadio bi no i isprobavao njegovu otricu na
zglavku.
Poto se obrijao, dao se na sreivanje kue. Doveo ju je u red, ispremetao nametaj kako bi na
najmanju moguu meru sveo mogunost da se udari u kakav ugao, tvrdu ivicu, skrivenu prepreku; uklonio je
sve to je moglo da ga saplete, nanese mu modricu ili ga navede na pogrean put, tako da je ak i u mraku
mogao bezbedno da se kree po sobama; preuredio je kuu tako da je veoma nalikovala na eliju u kojoj je
boravio u leprozarijumu. Sve to je bilo riskantno, ubacio je u gostinsku sobu; kada je zavrio, gostinsku sobu
je zakljuao i bacio klju.
Posle toga otiao je do brvnare, pa je i nju zakljuao. Zatim je povadio osigurae kako se stare
instalacije ne bi sluajno zapalile.
Na kraju je oprao znoj sa aka. Trljao ih je snano kao da je opsednut time; nije mogao drugaije fiziki utisak neistoe bio je suvie estok.
Gubavac, neist prokaena.
Jesen je proveo balansirajui na ivici ludila. U njemu se sve vreme kuvalo kao da mu je picar
zaboden meu rebra i stalno ga podbada. Oseao je nezasitnu potrebu za snom, ali joj se nije mogao
prepustiti, jer je sve vreme sanjao kako ga nagriza neto to je predstavljalo pravu moru; uprkos otupelosti
izgleda da je oseao da ga neto polako izjeda. A dok je bio budan morao je da se suoava sa opakim i
nepopravljivim paradoksom. Bez podrke i ohrabrenja od strane drugih ljudi, nije verovao da moe da
podnese teret svoje borbe protiv uasa i smrti; pa ipak, taj uas i smrt su objanjavali, inili razumljivim, gotovo
opravdavali odbijanje na koje je kod ljudi nailazilo i koje mu je uskraivalo bilo kakvu podrku ili ohrabrenje.
Page 8

Njegova je borba predstavljala proizvod istih strasti koje su uslovile i to da bude odbaen. Mrzeo je i samu
pomisao na to ta bi mu se dogodilo ako ne bi uspeo u toj borbi. Mrzeo je sebe to je morao da vojuje unapred
izgubljen i beskonaan rat. Ali nije mogao da mrzi ljude koji su ga osudili na potpunu moralnu osamljenost.
Oni su samo delili njegov vlastiti strah.
U nemogunosti da se izbavi iz zaaranog kruga nedoumice koja mu se nametnula, jedina stvar
koja ga je smirivala bila je zajedljivost. Drao se svoje ogorenosti i besa kao da su mu oni sidro koje ga
spaava da ne utone u ludilo; bes mu je bio potreban da bi preiveo da se uhvati za neto vrsto kao za kakvo
uporite u ivotu. Bilo je dana kada je iao od svitanja do svitanja ne mogavi da se oslobodi besa.
Ali vremenom ak je i ta strast poela da gubi snagu. Prokaenost je postala deo njegovog zakona;
predstavljala je neprikosnovenu injenicu, isto toliko stvarnu i prisilnu kao to su sila tee, poast i neosetljivost.
Ako ne uspe da slomi sam sebe kako bi se uglavio u kalupe svojih injenica, nee uspeti ni da preivi.
Kada je gledao u daljinu, inilo mu se da je drvee koje je delilo njegovo imanje od autoputa tako
daleko da nita ne bi moglo da premosti taj jaz.
Tu protivurenost nije umeo da razrei. Prsti su mu se zgrili u nemonom besu, tako da se umalo
nije posekao za vreme brijanja. S jedne stran,e bez strasti nije mogao da se bori - a s druge, pak, sve njegove
strasti vraale su mu se poput bumeranga. to je jesen vie odmicala to je on manje proklinjao nemogunosti
koje su ga zarobljavale. Tumarao je umama iza Nebeske farme - taj visoki, vitki mukarac divljeg pogleda,
mehanikog koraka i bez dva prsta na desnoj aci. Svaka prepreka na putu, otri kamen, strma padina
podseali su ga da mu ivot zavisi od opreznosti, da je potrebno samo malo nepanje, pa da se tiho, ni od
koga oaljen i bezbolno rei svih nedaa.
Kada bi dodirnuo koru drveta i nita ne bi osetio, samo bi se jo vie rastuio. Jasno je predviao
kraj koji e ga snai; srce e mu postati neosetljivo kao i telo, a tada e zauvek biti izgubljen.
Pa ipak, kada je saznao da je neko platio njegov raun za struju, iznenada je dobio priliku da se na
neto usredsredi, kao da je uspeo da identifikuje neprijatelja. Taj neoekivani poklon iznenada mu je stavio do
znanja ta se dogaa. Ljudi iz grada ne samo da su ga izbegavali, ve su se trudili da ga lie svakog izgovora
da se pojavi meu njima.
Kada je to prvi put shvatio, reagovao je tako to je otvorio prozor i povikao u zimu: "Samo napred!
Do avola, niste mi potrebni!" Ali ishod nije bio tako jednostavan da bi ga mogao oduvati razmetanjem. Dok se
zima povlaila pred ranim proleem u martu, ubedio je sam sebe da neto mora preduzeti. Kao i svi drugi i on
je bio ljudsko bie; u ivotu ga je odravala lina sranost. Nije nameravao da stoji po strani i odobrava ovo
odbacivanje.
I tako, kada je primio naredni raun za telefon, skupio je hrabrost, briljivo se obrijao, obukao odeu
od vrstog materijala, ugurao stopala u udobne i nepropustljive izme i krenuo u grad udaljen dve milje da
lino plati raun za telefon.
Na kraju je stigao do vrata Telefonske kompanije Bel dok mu je oko glave sve titralo od
uznemirenosti kao da ju je zavukao u neki vlaan oblak. Izvesno vreme stajao je ispred vrata sa mesinganim
natpisom, razmiljajui
To su blede smrti...
i pitajui se o smehu. Zatim se pribrao, gurnuo vrata poput naleta vetra i zakoraio prema devojci na
alteru kao da ga je ona izazvala na dvoboj.
Spustio je ake na dasku altera kako bi smirio njihovo podrhtavanje. Na trenutak mu zubi divlje
blesnue. Zatim ree: "Zovem se Tomas Kovenant."
Devojka je bila uredno obuena i drala je ruke prekrtene ispod grudi, pridravajui ih tako da su
samo jo vie dolazile do izraaja. Naterao je sebe da podigne pogled do njenog lica. Tupo je zurila pored
njega. Dok je tragao nee li na njenom licu ugledati kakav drhtaj odvratnosti, ona skrenu pogled ka njemu i
ree: "Izvolite."
"elim da platim raun", odvrati on, razmiljajui. Ona ne zna, jo nije ula.
"Svakako, gospodine", ree ona. "Koji je va broj?"
On joj saopti i ona lenjo ode u drugu prostoriju da proveri dokumentaciju.
Usled iekivanja dok je bila odsutna grlo mu se steglo. Morao je neim da se zabavi, neim da
zaokupi panju. Iznenada je posegao u dep i izvukao list hartije koji mu je dao deak. Trebalo bi ovo da
proitate. Preao je nekoliko puta akom preko njega kako bi ga ispravio, a zatim se zagledao u ono to je bilo
napisano.
Stari odtampani tekst je glasio: Stvaran ovek - stvaran u svakom pogledu koji prepoznajemo kao
stvaran! - odjednom se nae izopten iz sveta i smeten u fiziku situaciju koja je, u stvari, nemogua: zvuci
imaju miris, mirisi boju i dubinu, prizori kakvou, dodiri su preliveni katranom i imaju oplatu od drveta. Tamo ga
jedan bestelesni glas obavetava da je doveden na to mesto kao prvak iz svog sveta. Mora uestvovati u
dvoboju na ivot i smrt sa prvakom iz jednog drugog sveta. Ako bude poraen, umree, a njegov svet - stvarni
Page 9

svet - bie uniten, jer mu nedostaje unutranja snaga da preivi.
ovek odbija da poveruje u ono to mu je reeno. Brani se da on to ili sanja ili halucinira i odbija da
se bori na ivot i smrt poto mu ne preti nikakva "prava" opasnost. Nepokolebljiv je u svojoj odluci da ne
poveruje u istinitost situacije u kojoj se naao, te se ni ne brani kada ga napadne prvak s drugog sveta.
Pitanje: da li se ovek ponaa hrabro ili kukaviki? To je osnovno pitanje etike.
Etika! - frknu Kovenant. Ko li samo, do avola, izmilja ovakve stvari?
U narednom trenutku vratila se devojka sa upitnim izrazom lica. "Tomas Kovenant? Sa Nebeske
farme? Na va je raun, gospodine, uloeno dovoljno novca da se pokriju svi trokovi za nekoliko meseci. Da
nam niste nedavno poslali povei ek?"
Kovenant posrnu kao da ga je neko udario, a zatim se zadra za dasku altera, nagnuvi se na
stranu poput nasukane galije. Nesvesno je zguvao hartiju u aci. U glavi mu se zavrtelo, uo je rei kako mu
odzvanjaju u uima: doslovce sva drutva osuuju, denunciraju, odbacuju - za tebe nema nade.
Usredsredio je panju na hladna stopala i zglavke koji su ga boleli dok se borio da ne plane. Krajnje
oprezno, na ta je ve bio navikao, spustio je izguvani list hartije na alter ispred devojke. Trudei se da zvui
to prirodnije, on ree: "Znate, nije zarazno. Od mene je neete dobiti - nemate se ega plaiti. Nije zarazno.
Osim za decu."
Devojka zatrepta, kao da ju je zadivio irinom svojih misli.
Zatim se pogrbio, priguujui bes u grlu. Okrenuo se to je dostojanstvenije mogao i iziao na
sunce, pustivi vrata da se za njim zalupe. Paklene mu vatre! - zaklinjao se u sebi. Paklene mu vatre i krvavog
prokletstva.
Zanosei se od besa, on pree pogledom uz i niz ulicu. Sa mesta na kome je stajao mogao je da
vidi svu preteu duinu grada. U pravcu Nebeske farme nalazile su se naikane male radnje poput zuba s
obe strane puta. Usled jarkog sunca oseao se ranjiv i usamljen. Brzo je pregledao ake traei ogrebotine ili
oguljena mesta, a zatim je urno navukao dugaku rukavicu. Stao je nesigurno da se kree po trotoaru, jer su
mu stopala bila ukoena; inilo mu se da je cement klizav od oajanja. Mislio je da je veoma hrabro od njega
to nije potrao.
Posle svega nekoliko trenutaka pred njim se pomolio sud. Na trotoaru ispred njega stajao je stari
prosjak. I dalje je zurio u sunce, i dalje je neto besmisleno mrmljao. Njegov znak, uvaj se, bio je
beskoristan, poput zakasnelog upozorenja.
Kada mu se Kovenant pribliio, zapanjio se koliko je starac izgledao lien svega. Prosjaci, fanatici,
sveti ljudi, proroci apokalipse nisu pristajali toj ulici obasjanoj suncem; namrteni, potcenjivaki pogledi
kamenih stubova nisu sadrali nimalo popustljivosti prema slinim minulim zanosima. A ono malo novia koje
je sakupio nije bilo dovoljno ni za jedan obrok. Taj prizor izazva kod Kovenanta samilost. Gotovo i protiv svoje
volje on zastade ispred starca.
Prosjak ne napravi nikakav pokret, niti prekide da posmatra sunce; ali glas mu postade jai i iz
nerazumljivog mrmljanja izdvoji se jedna prepoznatljiva re:
"Daj."
To se nareenje izgleda odnosilo na Kovenanta. Kao na zapovest on ponovo spusti pogled prema
iniji. Taj zahtev, napor prinude, ponovo ga razbesni. Nita ti ne dugujem - sreza on u sebi.
Pre no to je mogao da se povue, starac ponovo progovori.
"Upozorio sam te."
Ta tvrdnja pogodi Kovenanta poput groma iz vedra neba, podseti ga na intutivni zbir svih njegovih
iskustava iz prole godine. Istog asa se iz njegovog besa rodila odluka. Iskrivivi lice u grimasu, on nesigurnim
prstima posegnu za svojom burmom.
Nikada ranije nije skinuo burmu od belog zlata; iako se razveo, i uprkos injenici da mu se Doan
nije uopte javljala, prsten je i dalje nosio. Bio je njegova ikona. Podseao ga je na to gde je nekada bio i gde
se naao posle toga - na obeanje koje je dao i nije odrao, izgubljeno drugarstvo, bespomonost - i na
njegovu zakrljalu ovenost. Sada ga je strgnuo s prsta leve ake i spustio u iniju. "Ovo vredi vie od
nekoliko novia", ree on i krenu.
"ekaj."
Ta re bila je izgovorena tako autoritativnim glasom da je Kovenant ponovo stao. Stajao je mirno,
obuzdavajui bes, dok nije osetio ovekovu aku na svojoj miici. Tada se okrenuo i zagledao u plave oi koje
su prazno gledale kao da i dalje prouavaju tajne vatru na suncu. Starac je bio veoma moan.
Obuze ga iznenadna nesigurnost, izvestan oseaj srodstva sa stvarima koje nije razumeo, to
uznemiri Kovenanta. Ali on ipak odgurnu starca od sebe. "Ne dodiruj me. Gubav sam."
Pogled kojim je neodreeno bludio kao da ni njega uopte nije primeivao, kao da nije postojao ili
kao da su te oi bile slepe; ali starev glas bio je jasan i siguran.
"Nalazi se u paklu, sine moj."
Ovlaivi usne jezikom, Kovenant odgovori: " Ne, stare. Ovo je normalno - ljudska bia ovako
izgledaju. Nitavno." Kao da je citirao zakon gubavih, pomisli: nitavnost je ustanovljena karakteristika ivota.
Page 10

"Tako izgleda ivot. Ja samo manje truam o injenicama od veine ljudi."
"Tako mlad - a ve toliko ogoren."
Ve due Kovenanta nije ni u ijem glasu zauo odjeke naklonosti, tako da ga je stareva simpatija
duboko dirnula. Bes se povukao, ostavivi mu grlo stegnuto i bespomono. "Hajde, stare", ree on. "Nismo mi
stvorili svet. Nae je samo da ivimo u njemu. Svi smo u istom amcu - na ovaj ili onaj nain."
"Misli?"
Ne saekavi odgovor prosjak ponovo poe da zapeva. Nije dao Kovenantu da ode dok ponovo nije
prekinuo pesmu. A onda mu glas poprimi novi kvalitet, postade agresivan i na taj nain je uspeo da iskoristi
Kovenantovu neoekivanu ranjivost.
"Zato ne unititi sebe?"
Kovenantovim grudima rairi se oseanje kao da ga neto pritiska, da mu stee srce. Bledoplave
oi isputale su neku vrstu opasnosti u njegovom pravcu. Preplavi ga teskoba. eleo je da se otrgne od lica
tog starca, da izvri VPE, da se uveri da je s njim sve u redu. Ali nije mogao; prazni pogled ga je prikovao za
mesto. Konano je uspeo da mu odgovori: "To bi bilo suvie lako."
Njegov odgovor ne naie na suprotstavljanje, ali njegova uznemirenost je i dalje rasla. Pod
pritiskom stareve volje, stajao je nad ponorom svoje budunosti i gledao s visine na zupaste, neobuzdane
opasnosti - gruba prokletstva koja su se gomilala ispod njega. Upoznao je razne mogue naine na koje je
oboleli od lepre mogao da umre. Ali ovaj ga je prizor smirio. Predstavljao je neku vrstu kamena temeljca
neeg poznatog u jednoj fantastinoj situaciji; vratio ga je na poznato tle. Otkrio je da se moe odbraniti od
svog straha i rei: "Mogu li neto da uinim za tebe? Hrana? Prebivalite? Moe dobiti sve to ja imam."
Kao da je Kovenant izgovorio neku odluujuu lozinku, stareve oi prestadoe da zrae opasnost.
"Uinio si suvie. Ovakve i sline poklone vraam onome ko mi ih udeli."
Zatim isprui iniju prema Kovenantu.
"Uzmi prsten. Budi to jesi. Ne mora da propadne."
Glas mu vie nije bio zapovedniki. Kovenantu se sada inio nean i zaklinjui. Oklevao je, pitajui
se kakve veze ovaj starac ima s njim. U svakom sluaju morao je da mu odgovori. On uze prsten i vrati ga na
prst leve ake. Zatim ree: "Nema toga ko ne propadne. Ali ja u preiveti - iveu koliko god to budem
mogao."
Starac se opusti, kao da je upravo prebacio teret proroanstva ili naredbe na Kovenantova plea.
Glas mu je sada bio slabaan.
"Bie kako bude."
Ne izustivi vie ni re, on se okrenu i udalji. Oslanjao se o svoj tap poput kakvog iscrpljenog
proroka, onemoalog usled kazivanja onoga to je video. Po trotoaru su udno odjekivali udarci koje je
proizvodio njegov tap, kao da je drvo bilo tvre od cementa.
Kovenant je zurio za odorom boje zemlje koja je leprala na vetru i kosom koja se vijorila dok
starac nije zavio za ugao i nestao. Zatim se stresao i obavio VPE. Pogled mu se zaustavio na venanom
prstenu. Kao da mu je sada labavo visio na prstu, kao da mu je bio prevelik. Propast, pomisli on. Ostavljen je
depozit. Moram neto uiniti pre no to mi preseku odstupnicu.
Izvesno vreme ostao je da stoji na mestu na kome se zatekao i pokuao da smisli ta da preduzme.
Odsutno je podigao pogled prema stubovima suda, prema njihovim kamenim glavama. Imale su nemaran
pogled, a usne su im se grile od odvratnosti urezane u stalnu pretnju, prinudne i koja e doveka ostati
nezavrena. One su mu pruile ideju. Proklevi ih u sebi, on nastavi trotoarom. Odluio je da poseti svog
advokata, da od njega zatrai da ena koja se brinula o njegovim ugovorima i finansijama pronae pravni
nain da se odupre ovoj mranoj milostinji koja ga je spreavala da doe u grad. Neka povue ta plaanja,
pomisli on. Nije mogue da oni mogu da plaaju moje dugove - bez moje saglasnosti.
Advokatova kancelarija nalazila se u zgradi na uglu poprene ulice s druge strane puta. Hod od
nekoliko minuta dovede Kovenanta do ugla i jedinog semafora u gradu. Osetio je potrebu da pouri, da obavi
ono to je odluio pre no to ga nepoverenje u advokate i drutveni mehanizam ne ubedi da je njegova
odlunost prava budalatina. Morao je da savlada poriv da ne pree ulicu dok se ne pojavi zeleno svetlo.
Signal nikako da se promeni, ali na kraju se ipak upalilo zeleno za pravac kojim je krenuo. On
zakorai na kolovoz.
Pre no to je napravio tri koraka, zauo je sirenu. Crvena svetla su treperila, policijska kala su
pojurila iz bone u glavnu ulicu. Klizala su se i krivudala usled velike brzine u zaokretu, a onda su se usmerila
pravo na Kovenanta.
On se ukopao kao da ga je stegla neka nevidljiv pesnica. eleo je da se pokrene, ali mogao je
samo da stoji onako obeen, zarobljen, zagledan u gubicu pomahnitalih kola. Na trenutak je zauo divlju
kripu konica. Zatim su ga smrvila.
Dok je padao, imao je neki neodreen oseaj da je pao prerano, da jo nije udaren. Ali on tu nita
nije mogao; bio je suvie uplaen, uplaen da e biti pregaen. Posle onolike samozatite, da ovako umre! A
onda je postao svestan silovitog crnila koje se nahodilo iza suneve svetlosti, obasjanih izloga robne kue i
Page 11

kripe guma. Svetlost i asfalt naspram njegove glave kao da nisu predstavljali nita vie od slika na crnoj
pozadini; a sada se ta pozadina uvrstila, posegnula za njim i oborila ga. Kroz sunevu svetlost prodrla je tama
poput hladnog zraka noi.
Pomislio je da ga ponovo mui nona mora. Apsurdno, uo je starog prosjaka kako govori: Budi to
jesi. Ne mora da propadne.
Tama se razlila, preplavila dan, tako da je jedina stvar za koju je Kovenant zacelo znao da je vidi
bio jedan jedini crveni zrak to je dolazio sa policijskog automobila - crveni snop, topao, jasan i smrtonosan,
koji mu je probio elo poput koplja.
3. POZIV NA IZDAJU
Izvesno vreme, koje je mogao da meri samo otkucajima srca, Kovenant je ostao da lebdi u tami.
Ona crvena, probadajua svetlost predstavljala je jedinu postojanu taku u Vaseljeni koja kao da je kljuala
oko njega. Oseao je da bi mogao da opazi sveopte kretanje neba i zemlje, samo kada bi znao u kom pravcu
da usmeri pogled; ali tama i topao crveni zrak na njegovom elu spreavali su ga da se okrene, tako da je
morao da pusti struje koje su se kovitlale oko njega da promaknu neviene.
Pod pritiskom razjarene svetlosti jasno je oseao svaki otkucaj pulsa u slepoonicama, kao da je
njegov um udarima ekia istiskivao iz njega ivot, ne srce. Otkucaji su bili spori - suvie spori za sve ono to je
opaao. Nikako nije mogao da shvati ta se dogaa s njim. Ali svaki udarac bi ga protresao kao da je napadu
izloen sam njegov mozak.
Krvavo koplje svetlosti iznenada zatreperi, a onda se raspoluti. Kretao se ka svetlosti - ili se svetlost
pribliavala njemu. One dve uarene take bile su oi.
U narednom trenutku zauo je smeh - prodorno, kretavo kliktanje puno trijumfa i starog prkosa.
Glas je bio graktav kao da dolazi od kakvog zlogukog petla koji nagovetava zoru u paklu; Kovenantov puls
uzdrhta od tog zvuka.
"Uspeo sam!" zakikota se glas. "Ja! Moj je!" ponovo zakreta glas i pretvori se u smeh.
Kovenant je sada bio dovoljno blizu da razabere oi. U njima nije bilo ni beonjaa, ni zenica; crvene
kugle ispunjavale su one duplje i svetlost u njima previrala je poput lave. Toplota koja je iz njih izbijala bila mu
je sada tako blizu da je Kovenantovo elo poelo da gori.
Oi tada blesnue i kao da zapalie vazduh oko sebe. Plamenovi se rairie unaokolo, stvarajui
zaslepljujui oreol oko Kovenanta.
Nalazio se u nekoj dubokoj stenovitoj peini. Njeni zidovi upijali su i zadravali svetlost, tako da je
peina ostajala osvetljena i posle samo jednog sevanja oiju. Stena je bila glatka, ali izlomljena u stotine
nepravilnih faceta, kao da je peinu neko izdubio hirovito zamahujui noem. Svuda unaokolo po zidovima
peine zjapili su ulazi. Visoko iznad njegove glave krov se skupljao u gusti roj stalaktita, ali pod je bio ravan i
uglaan kao da je njime prolo nebrojeno stopala. Svetlost se odbijala i prolazila kroz stalaktite iznad njegove
glave, tako da je roj vrveo crvenim sjajem.
U peini je neopisivo zaudaralo; prevladavao je neki kiselkasti miris izmean sa bolesno slatkastim
vonjem - koji je poticao od zapaljenog sumpora nanetog preko trulog mesa koje se puilo. Kovenant oseti
muninu od toga, kao i od pojave bia ije su ga oi drale zarobljenim.
Na niskoj kocki u sreditu peine ualo je stvorenje dugakih, koatih udova, ogromnih i tekih
aka kao lopate, uskog, povijenog torza i glave nalik na onu koja se oblikuje na drvenom ovnu. Poto je
uao, kolena su mu dopirala gotovo do visine uiju. Jednom akom podupirao se o stenu ispred sebe;
drugom je stezao dugaak drveni tap okovan metalom i izrezbaren s kraja na kraj sloenim arama. Njegova
iscerena usta bila su ukoena od smeha, a u crvenim oima inilo se da kljua kao u magmi.
"Ha! Uspeo sam!" zakreta on ponovo. "Dozvao ga. Moja mo. Sve ih pobila!" Dok je tako kretavo
blebetao, gladno je balavio. "Poglavar Drul! Gospodar! Ja!"
Stvorenje skoi na noge i stade da mahnito poskakuje od ponosa. Sve se vie pribliavao svojoj
rtvi, a Kovenant oseti neobuzdano gnuanje.
Drei ezlo obema akama blizu sredine, stvorenje povika: "Ubiti te! Uzeti tvoju mo! Slomiti njih
sve! Biti Poglavar Drul!" Zatim podie tap kao da e njime udariti Kovenanta.
Peinu tog asa ispuni jo jedan glas. Bio je dubok, odzvanjao je, dovoljno snaan da bez po muke
ispuni vazduh, i delovao nekako mrtvaki, kao da je progovorila kakva provalija. "Nazad, Stenotocu!" naredi
on. "Ovaj ulov je suvie veliki za tebe. Zahtevam da ga preda meni."
Stvorenje podie lice prema tavanici i povika: "Moj! Moje ezlo! Video si. Ja sam ga dozvao. Video
si!"
Kovenant krenu za crvenim pogledom navie, ali ne uspe da razazna nita osim isprepletane,
vrtoglave igre nagomilanih kamenih iljaka.
Page 12

"Nisi to izveo sam", ree onaj duboki glas. "ezlo je suvie tvrd orah za tebe. Unitio bi ga istog asa
im bi se makar malo razbesneo da te nisam uputio u neke naine njegove upotrebe. A moja pomo nije
besplatna. Dalje ini ta ti je volja. Za sebe traim samo njega. On pripada meni."
Stvorenje se potom malo smiri kao da se setilo da je jo u izvesnoj prednosti za koju onaj drugi ne
zna. "Moje ezlo", promrmlja on mrano. "Imam ga. Sada nisi bezbedan."
"Da ti to meni moda ne preti?" natuti se duboki glas i opasnost koja je od njega pretila izbi blie
povrini. "Budi na oprezi i danju i nou, Drule Stenotocu! Blii ti se Sudnji dan. uvaj se! Poeo sam!"
Zaulo se neko potmulo struganje, kao da se veliki zubi taru jedan o drugi, zatim prostor izmeu
Kovenanta i Drula ispuni ledela magla, koja stade da se zgunjava, kovitla i postaje sve neprobojnija dok ne
sakri Drula od Kovenantovog pogleda. U poetku je ta magla gorela svetlou zapaljenog kamenja, ali za
vreme kovitlanja crvena boja je izbledela i pretvorila se u vlano, uobiajeno sivilo magle. Odvratan smrad
istopio se u slai miris - miris eterinog ulja, miris pogreba. Uprkos slepilu usled magle, Kovenant oseti da se
vie ne nalazi u Drulovoj peini.
Ta mu promena nije donela nikakvo olakanje. Strah i zbunjenost su ga ispijali, tako da mu se inilo
da tone u nonu moru. Taj bestelesni glas ga je plaio. Dok je magla duvala oko njega, noge mu se zatresoe
i povie i on pade na kolena.
"Dobro ini to si ponizan", zau se glas. Njegovo mrtvilo zaprepasti Kovenanta kome se uini da
se naao pred kakvim groznim ubicom. "Nema nade niti pomoi za oveka tvoje sudbine. Moj ti Neprijatelj
nee pomoi. On je taj koji te je izabrao za ovaj usud. A kada on izabere, on ne daje, on uzima." Kroz glas
promae izvesno sirovo zadovoljstvo koje uz put oea Kovenantove nerve. "Da, dobro ini to se meni
moli. Mogu te osloboditi tvoga tereta. Moje je da ti podarim zdravlje i snagu, samo ako zatrai. Jer otpoeo
sam svoj napad na ovu epohu i budunost pripada meni. Neu ponovo propasti."
Glas je potpuno paralisao Kovenantov um. Ali ponuda da ozdravi uspela je da pronae put do njega
i srce mu poskoi. Jasno ga je oseao kako poskakuje u njegovim grudima, oseao je kako mu se srce bori
protiv tereta straha. No, i dalje je bio suvie zbunjen da bi bilo ta odgovorio.
Glas nastavi, ne obazirui se na to to on ne progovara: "Kevin je bio budala, senilan, neodluan.
Svi su oni budale. Pogledaj sebe, puzave. Moni vrhovni poglavar Kevin, sin Lorika i prapraunuk Bereka,
poglavara-rodioca koga mrzim, stajao je upravo na mestu na kome ti sada klei i mislio da me moe unititi.
Otkrio je moje crtee, do izvesne mere dokuio moj stvarni lik - pa ipak sam dugi niz godina sedeo desno od
stare budale u Veu, na mestu na koje me je on sam postavio ni ne sanjajui odakle mu preti opasnost - i na
kraju je shvatio ko sam. Onda je izmeu nas izbio rat, rat koji je razneo zapad i zapretio ak i njegovom
dragocenom Konaku. Razorna mo bila je na mojoj strani i on je to znao. Kada je njegova vojska bila
poraena i njegova mo oslabila, prepustio se oajanju - i tako postao moj. Mislio je da jo moe sasvim da
me raini. I tako se sastao sa mnom u peini iz koje sam tebe spasao - u Kiril Trendoru, Srcu Groma.
Drul Stenotoac ne zna kakva je to crna stena na kojoj stoji. A to nije jedina stvar koju ne zna - ali
nita neu rei o svojim vanijim planovima. Na izvestan nain on me dobro slui, mada toga i nije svestan.
Kao to e i ti, bez obzira na to da li to eli ili ne, i kao to mi slue oni bojaljivi poglavari. Za sada neka
tapkaju u mraku svojih plitkih tajni, pitajui se da li sam iv i plaei se toga. Nisu jo ovladali ni sedmim delom
Kevinovog znanstva, pa ipak se u svom ponosu usuuju da sebe nazivaju Zemljorodima, slugama Mira.
Suvie su slepi da bi uoili koliko su oholi. Ali ve u ih ja nauiti pameti.
Istinu govorei, za njih je ve suvie kasno. Doi e oni do Kiril Trendora, a ja u ih nauiti stvarima
koje e im due zaviti u crno. Sve se slae. Tamo sam se sreo sa Kevinom i on me je u svom oajanju
izazvao. Prihvatio sam izazov. Budala! Od smeha sam jedva izgovarao rei. Mislio je da me tim arolijama
moe rainiti.
Ali Mo koja me dri postoji od nastanka Vremena. I tako, kada me je Kevin izazvao da oslobodim
sile koje e pretvoriti Zemlju i sve njene proklete stvorove u prah, prihvatio sam. Da, i smejao sam se do pred
sam kraj, dok s njegovog lica nije nestalo sumnje. Taj ludi poduhvat razorio je razdoblje Drevnih poglavara ali ja sam i dalje tu. Ja! Slepi Kevin i ja smo zajedno stajali u Kiril Trendoru. Zajedno smo izgovorili Obred
Obesveenja. Ah, kakva budala! Ve je bio moj rob, a da toga i nije bio svestan. Ponosan na svoje Znanstvo,
nije znao da me je tokom te kataklizme spasao sam Zakon kome je sluio, mada su gotovo svi njegovi ljudi
nali u njoj smrt, a isto tako veliki broj njegovih radova nestao.
Istina, izvesno vreme bio sam zaustavljen, hiljadu godina sam proveo grickajui svoje elje poput
prebijenog pseta. Za to jo moram da se naplatim - za to i za druge stvari moram jo da izravnam raune. Ali
nisam bio uniten. A kada je Drul pronaao ezlo i prepoznao ga, te kada nije uspeo da ga upotrebi, ponovo
sam iskoristio priliku. Meni e pripasti budunost ovog ivota koju u po volji da proerdam ili zadrim. I zato mi
se moli, ulizice. Odbaci usud koji ti je namenio moj Neprijatelj. Nee imati jo mnogo prilika za tako neto."
Magla i vazduh ispunjen miomirisnim uljem kao da su oslabili Kovenanta, kao da mu je snaga
isisana iz krvi. Ali srce je nastavilo da mu kuca i on se njega uhvatio kako bi se odbranio od straha. Obmotao je
ruke oko grudi i povio se gotovo do tla, pokuavi da sprei drhtavicu koja ga je obuzela usled hladnoe.
"Kakav usud?" primorao je sebe da izgovori. Glas mu je zazvuao jadno i izgubio se u magli.
Page 13

"Namenio ti je ulogu mog poslednjeg dumanina. Izabrao je tebe - tebe, ulizice, koji u akama dri
mo kakvu ranije nije drao nijedan smrtnik - izabrao te je da me uniti. Ali uverie se da mnome nije tako
lako ovladati. Poseduje mo - divlju magiju koja ti u ovom trenutku spasava ivot - ali nikada nee saznati u
emu se ona sastoji. Na kraju, ipak nee biti u stanju da mi se suprotstavi. Ne, ti si rtva njegovih iekivanja
i ja te ne mogu osloboditi smru - bar ne za sada. Ali mi tu snagu moemo okrenuti protiv njega i potpuno ga
liiti Zemlje."
"Zdravlje?" Kovenant s mukom podie pogled s tla. "Pomenuo si zdravlje."
"Od ega god eli da ozdravi, puzave. Samo mi se pomoli dok jo imam strpljenja."
Ali zadovoljstvo koje se osealo u tom glasu postalo je preterano. Kovenantova estina stade da
izvire kroz ranu. On poe da se bori. Podigavi se iz kleeeg poloaja, on pomisli: ne. Nisam puzavac.
krguui zubima kako bi spreio drhtanje, on upita: "Ko si ti?"
Kao da je osetio da je pogreio, glas postade blai. "Imao sam mnoga imena", ree. "Za Poglavare
Veselkamena, ja sam Poglavar Kletnik Opaki; za Dinove Primorce, Sotonsrce i Duomor. Ranjani me
nazivaju Zuboom. U snovima Krvne garde ja sam Izopaenje. A narodi Domaje zovu me Sivi Krvnik."
Kovenant razgovetno ree: "Nema veze."
"Budalo!" zagrme glas i svojom snagom zalepi Kovenanta za stenu. Leao je ela priljubljenog uz
kamen i sav uasnut ekao da ga bes tog glasa zbrie. "Niti ita preduzimam, niti izbegavam ita da
preduzmem oko tvog pridobijanja. Ali ovo ti neu zaboraviti. Vidim da sam ti povredio ponos svojim prezirom.
Puzave! Nauiu ja ve tebe pravom znaenju prezira pre no to zavrim. Ali ne sada. To mi se ne uklapa u
ono to sam zamislio. Uskoro u biti dovoljno jak da iznudim iz tebe divlju magiju, a onda e nauiti na svojoj
koi da moj prezir nema granica i da za moje elje nema dna.
Ali ve sam protraio dovoljno vremena. Vratimo se sada mom cilju. Sada me dobro sluaj,
puzave. Imam za tebe jedan zadatak. Odnee poruku u Veselkamen - Veu Poglavara.
Rei e Veu Poglavara i Vrhovnom Poglavaru Protholu, sinu Dvilijanovom, da je raspon njihovih
dana u Domaji najvie jo sedam puta po sedam godina, poev od vremena sadanjeg. Pre no to ti dani
budu odbrojani, ja u upravljati ivotom i smru. A kao dokaz da govorim istinu, reci im i ovo: Drul Stenotoac,
jamnik iz Planine Groma, pronaao je ezlo Zakona, koga je Kevin izgubio pre deset puta po sto godina
tokom Obreda Obesveenja. Reci im da je zadatak njihovog pokolenja da povrate ezlo. Bez njega, nee
moi da mi se odupru ni sedam godina, tako da u potpunu pobedu ostvariti ranije za est puta po sedam
godina.
A to se tie tebe, puzave: potrudi se da tano prenese ovu poruku. Ako je ne iznese pred Vee,
onda e sva ljudska bia Domaje biti mrtva pre no to proe deset leta. Ti to ne razume - ali kaem ti, Drul
Stenotoac ima ezlo, a to je neto ega se treba plaiti. Ako ne urui poruku, on e kroz dve godine zauzeti
presto u Poglavarevom Konaku. Jamnici se ve okupljaju na njegov poziv; Moi ezla odazivaju se i vukovi i
pragrdani iz Demonije. Ali najgora poast ne preti od rata. Drul je poeo da kopa sve dublje i sada posee za
mranim korenima Planine Groma - Gravin Trendora, Vrha Vatrenih Lavova. A u dubini Zemlje zakopana je
kob suvie mona i uasna da bi ijedan smrtnik mogao njom da upravlja. Ona bi od Vaseljene zauvek
napravila pakao. Drul traga upravo za takvim zlom. Dao se u potragu za Kamenom Zlozemlja. Ako njime
zagospodari, nesrea e se sruiti kako na male tako i na velike dok Vreme ne padne.
Nemoj propustiti da preda moju poruku, puzave. Sreo si Drula. Da li prieljkuje da umre od
njegove ruke?"
Glas zastade, a Kovenant stisnu glavu rukama, pokuavi da utia odjek rei koje je izgovorio
Kletnik. Ja ovo samo sanjam, pomisli on. Sanjam! Ali usled slepila magle oseao se kao u klopci, zatvoren u
ludilu. Poeo je da drhti od puste elje da utekne i zagreje se. "Odlazi! Ostavi me na miru!"
"Samo jo neto", ree Kletnik, "poslednje upozorenje. Ne zaboravi koga najvie treba da se plai.
Morao sam da se zadvovoljavam ubijanjem i muenjem. Ali sada sam razradio plan, kreem. I neu stati dok
ne iskorenim svu nadu sa Zemlje. Ne isputaj to iz vida i oajavaj!"
To oajavaj ostalo je jo izvesno vreme da visi u vazduhu dok se oko njega pojaavalo kripanje,
poto su vee gromade izmeu sebe mlele manje kamenje. Zvuk se obrui na Kovenanta, proe iznad njega i
udalji se, ostavivi ga na kolenima sa glavom izmeu ruku i uma potpuno praznog usled panike. Ostao je tako
ukoen na istom mestu sve dok kripanje nije zamrlo i vetar poeo drugaije da mrmori kroz novu tiinu. Tek
je tada sa strahom otvorio oi i ispred sebe ugledao stenu obasjanu suncem.
4. KEVINOV VIDIKOVAC
Ispruio se na tlu i dugo ostao tako da lei, dobrodolicom pozdravljajui toplinu sunca to mu je
prodirala do kostiju u koje se uvukla hladna magla. Vetar oko njega zvidukao je tihu monodiju, ali ga nije
dodirivao; uskoro poto se okonala drama izazvana prolaskom Kletnika, zauo je pev udaljenih ptica. Leao
je napomian i duboko disao, prikupljajui snagu - zahvalan suncu to sija i nonoj mori to se okonala.
Page 14

Na kraju se, meutim, prisetio da se u njegovoj neposrednoj blizini u trenutku kada se dogodila
nesrea na ulici zateklo nekoliko ljudi. Bili su neobino tihi; i sam grad kao da je zamukao. Policijska kola mora
da su ga tee povredila nego to je toga bio svestan. Teskoba gubavca natera ga da se podigne na kolena i
osloni o ake.
Shvatio je da se nalazi na nekoj glatkoj kamenoj ploi. Bila je nepravilno krunog oblika, iroka
deset stopa i okruena zidom visokim tri stope. Nad njim se nadnosilo niim narueno plavetnilo neba.
Prostiralo se nalik na kupolu od ivice do ivice zida, kao da je ploa na neki nemogu nain lebdela na
nebesima.
Ne. Knedla mu zastade u grlu. Gde...?
Zatim se zau zadihani glas: "Zdravo!" Nije mogao da odredi odakle dolazi; zvuao je nekako
neodreeno usled udaljenosti, nalik na halucinaciju. "Zdravo!"
Srce stade da mu poskakuje u grudima. ta je ovo?
"Ti na Kevinovom vidikovcu! Da li ti je neto potrebno?"
Do avola, ta je sada ovo?
Iznenada je zauo struganje iza sebe. Miii mu se zgrie; bacio se ka zidu i u trenu okrenuo,
prislonivi lea uz njega.
Nasuprot njemu, s druge strane provalije od slobodnog vazduha naspram zida, uzdizala se planina.
Njeni obronci polazili su uglavnom sa nivoa stena, a zavravali se vrhom obasjanim suncem koji je jo bio
prekriven snegom i nalazio se visoko iznad njega; vrletne litice ispunjavale su polovinu vidika sa ploe. Njegov
prvi utisak bio je da se obronak nalazi veoma blizu, ali ve trenutak kasnije shvatio je da moda ne bi mogao ni
da dobaci kamen do nje.
U zidu je postojao procep i to tano u pravcu planine. Tihi zvuk struganja kao da je dopirao pravo iz
tog procepa.
eleo je da pree preko ploe i potrai izvor umova. Ali srce mu je suvie snano lupalo; nije
mogao ni da se pokrene. Plaio se onoga to je mogao da ugleda.
Zvuk se sada uo iz vee blizine. Pre no to je uopte mogao ita da preduzme, neka devojka
promoli glavu i ramena kroz pukotinu, poduprevi se rukama o stenu. Kada ga je ugledala, zastala je da mu
uzvrati pogled.
Njena dugaka, gusta kosa - smea, proarana vlasima boje svetlog meda - vijorila se oko nje na
povetarcu; koa joj je bila veoma preplanula, a u tamnoplavo tkanje njene haljine bili su na ramenima utkani
beli listovi. Dahtala je i bila rumena u obrazima, kao da se do njega uspela tekom mukom, ali je ipak presrela
Kovenantov pogled sa iskrenim uenjem i zanimanjem.
Izgledalo je kao da nema vie od esnaest godina.
Otvorenost njenog znatieljnog pogleda samo jo vie pojaa njegov nemir. Zurio je u nju kao da je
kakva prikaza.
Posle kraeg oklevanja ona zadahta: "Kako si?" Zatim uzbueno nastavi. "Nisam znala da li e biti
bolje da sama odmah doem ili da prvo potraim pomo. Sa brda sam ugledala neki sivi oblak iznad
Kevinovog vidikovca na kome kao da se vodila bitka. Videla sam te kako stoji, a onda pada. Nisam znala ta
da preduzmem. A onda sam pomislila, bolje je odmah pruiti makar i malu pomo, nego veliku prekasno. I
tako sam dola." Zatim je uutala, da bi ve u sledeem trenutku ponovo upitala: "Kako si?"
Kako sam?
Kola su ga udarila...!
ake su mu bile samo izgrebane i u modricama, kao da je njima ublaio pad. Od udara ga je
pomalo bolela glava. Ali odea mu nigde nije bila iscepana, nigde nije primeivao ni najmanji znak da su ga
kola udarila i da ga je udarac odbacio preko kolovoza.
Ukoenim prstima stisnuo je grudi, stomak i noge, ali nigde nije osetio nikakav probadajui bol.
Izgleda da nije bio ozbiljnije povreen.
Ali ta kola mora da su ga negde udarila.
Pa onda?
Zurio je u devojku kao da njene rei nisu imale nikakvo znaenje.
Suoena s njegovim utanjem, skupila je snagu i uspentrala se kroz pukotinu, te se nala pred njim,
dok se iza nje uzdizala planina. Primetio je da na sebi ima tamnoplavu ensku koulju nalik na tuniku, u struku
stegnutu belim konopcem. Na nogama je nosila sandale uvezane oko zglavaka. Bila je vitka, lepo graena;
njene dopadljive oi bile su irom otvorene, odraavajui bojazan, nesigurnost, nestrpljivost. Nainila je dva
koraka prema njemu kao da je neka pretea prilika, a zatim je kleknula kako bi iz to vee blizine ispitala
zato je gleda tako zapanjeno kao da nita ne shvata.
ta li je ovo, do avola?
Oprezno, s puno potovanja, ona ga upita: "Kako bih mogla da ti pomognem? Stranac si ovde, u
Domaji - to mi je jasno. Borio si se s oblakom zla. Naredi mi." Njegovo utanje ju je izgleda obeshrabrilo.
Spustila je pogled. "Zar ne eli da razgovara sa mnom?"
Page 15

ta se to sa mnom dogaa?
U narednom trenutku, ona se zagrcnu od uzbuenja, pokazavi sa strahopotovanjem prema
njegovoj desnoj aci. "Troprst! Zar su legende oivele?" uenje obasja njeno lice. "Berek Troprst!" zadahta
ona. "Je li to istina?"
Berek? U prvi mah nije mogao da se seti gde je ve uo to ime. A onda mu je sinulo. Berek! Sav u
panici shvatio je da nona mora nije gotova, ve da su i ova devojka i poglavar Kletnik Opaki deo istog
iskustva.
Ponovo je ugledao tamu kako se puzavo primie iza blistavog plavog neba. Nadnela se nad njim i
zalepetala prema njegovoj glavi leinarskim krilima.
Gde...?
Nespretno, kao da su mu zglobovi napola ukoeni od straha, on se podie na noge.
Istog asa ispod njega se rasprostre nepregledan predeo i nasrnu na njegov vid poput toljage
veselja i uasa. Nalazio se na kamenoj platformi etiri hiljade stopa ili ak vie iznad tla. Ptice su klizile i kruile
ispod njega. Vazduh je bio ist i jasan poput kristala; posmatran kroz njega, veliki potez okolnog predela
izgledao je neizmerno velik, tako da su ga oi zabolele kada je pokuao celog da ga obuhvati. Brda su se
protezala u daljinu neposredno ispod njega; ravnice su se odmotavale u pravcu obzorja na obe strane; jedna
reka, srebrnasto se presijavajui na sunevoj svetlosti, pravila je okuku izlazei izmeu brda s njegove leve
strane. Sve je bilo obasjano proleem, kao da je tek roeno s rosom toga jutra.
Krvavog mu pakla!
Od visine ga je uhvatila vrtoglavica i on posrnu. Leinarska krila tame lupala su ga po glavi. Od
visinske bolesti zemlja poe da se ljulja pod njim.
Nije znao gde se nalazi. Nikada ranije nije bio ovde. Kako je dospeo ovamo? Udarila su ga
policijska kola i Kletnik ga je dopremio ovamo. Kletnik ga je dopremio ovamo?
Dopremio me ovamo?
Nepovreenog?
Okrenuo se uasnut prema devojci i planini. U tri drhtava koraka stigao je do pukotine u tom
ardaku. I tada se uverio da se nalazi na vrhu tananog kamenog iljka - dugakog najmanje pet stotina stopa koji se nakrivo uzdizao iz osnove stene poput ukruenog prsta koji optuuje nebo. U gornju povrinu stuba bile
su useene stepenice, strme poput sputenih lestvica od konopca.
U jednom vrtoglavom trenutku on tupo pomisli: moram se izvui odavde. Nita od ovoga mi se ne
dogaa.
A onda se cela ludost situacije odbi od njega, pogodi ga, doletevi iz vrtoglavog vazduha nalik na
kondorove kande. On posrnu; drelo se razjapi pod njim. On poe u sebi da vriti:
Ne!!
Dok je posrtao, devojka ga uhvati za ruku, povukavi ga unazad. On se zanese i stropota na
kamenu podlogu ardaka, privue kolena uz grudi, pokri glavu.
Ludost! - povika on u sebi, nerazumljivo.
U lobanji mu se tama migoljila poput munine. Predelom njegova uma goreli su prizori ludila.
Kako?
Nemogue!
Prelazio je ulicu. Oajniki se hvatao za to. Bilo je upaljeno zeleno svetlo.
Gde?
Udarila su ga policijska kola.
Nemogue!
Krenula su pravo na njega i udarila ga.
I nisu ga povredila?
Lud. Poeo sam da ludim ludim ludim.
I nisu ga povredila?
Nona mora. Nita od ovoga se ne dogaa, ne dogaa, ne dogaa.
Kroz divlji kovitlac bede to ga je obuzela neija aka iznenada stee njegovu. Stisak je bio vrst i
izraavao je hitnju; kao da ga je zakailo sidro.
Nona mora! Ja sanjam. Sanjam!
Ta misao protutnja kroz njegovu paniku poput otkrovenja. Sanjam! Razume se da je sanjao. Divlje
onglirajui, on poe da prikuplja pojedinosti. Udarila su ga policijska kola - od udarca je izgubio svest. Potres.
Moda je u nesvesti ostao satima - danima. A za to vreme, dok nije bio pri svesti, on je sanjao.
To je bio pravi odgovor. Uhvatio se za njega kao za aku kojom je devojka stezala njegovu. To mu
je malo smirilo vrtoglavicu, pojednostavilo njegov strah. Ali ni taj odgovor mu nije bio dovoljan. Tama se i dalje
rojila oko njega kao da je bio strvina koju je Kletnik ostavio za sobom.
Kako?
Kako to da sanja takve snove?
Page 16

Nije mogao ak ni da misli o tome; ako nastavi, poludee. Pobegao je od slinih pitanja kao da su
mu ve poele i kosti od njih da trule.
Ne razmiljaj o tome. Ne pokuavaj da razume. Ludilo - ludilo predstavlja jedinu opasnost. Preivi!
Nastavi. Uini neto. Ne osvri se.
Naterao je sebe da otvori oi; kada je uspeo da usredsredi pogled na sunevu svetlost, tama je
poela da se povlai, da nestaje u pozadini da bi na kraju ostala da lebdi iza njega kao da eka da se on
okrene i suoi se s njom, padne joj u zamku.
Devojka je kleala pored njega. Obema akama drala je njegovu osakaenu desnu aku, a u
oima joj je blistala zabrinutost poput suza. "Beree", promrmlja ona bolno kada im se pogledi sretoe, "oh,
Beree. Kakva te je to bolest snala? Ne znam ta da preduzmem."
Ve je dovoljno uinila - pomogla mu je da ovlada sobom, da se odupre privlanoj sili opasnih
pitanja na koja nije umeo da odgovori. Ali prsti su mu bili kruti; delimino uopte nije oseao njen dodir. Zatim
se malo podigao i seo, mada mu se od tog napora zavrtelo. "Imam lepru", ree on slabim glasom. "Ne dodiruj
me."
Ona oklevajui olabavi stisak, kao da nije bila sigurna da on misli ono to je rekao, kao da nije
sigurna da on zna ta govori.
On povue aku s naporom, ali to je ispalo dosta grubo jer je bio slab.
Ona zagrize donju usnu, brino. Zatim se povukla i sela leima okrenuta naspramnom zidu, kao da
se uplaila da ga je neim uvredila.
Ali mogao je da primeti da je zaokupljena njime. Nije uspela dugo da uti. Posle nekoliko trenutaka,
neno je upitala: "Zar niko ne sme da te dodirne? Nita loe nisam mislila. Ti si Berek Troprst,
poglavar-rodilac. Ne vidim da te je spopala neka bolest. Ne mogu da podnesem da se toliko mui."
"Imam lepru", ponovi on, pokuavi da prikupi snagu. Ali izraz njenog lica reito mu je govorio da ta
re njoj nita ne znai. "Bolestan sam - razboleo sam se. Ti ni ne sluti kako je to opasna bolest."
"Ako te dodirnem, hou li se i ja... 'razboleti'?"
"Ko to zna?" A onda, gotovo ne verujui svojim oima i uima, on upita: "Zar ne zna kakva je to
bolest?"
"Ne", odvrati ona i na licu joj se ponovo javi malopreanji zaueni izraz. "Ali ne plaim se."
"Treba da se plai!" odbrusi on. Razbesnelo ga je devojino neznanje ili je moda u pitanju bila
nevinost. Iza njenih rei uo je krila koja su lepetala kao luda. "To je bolest od koje se raspada. Raspada se
dok ti prsti, palevi, ake, stopala, ruke i noge ne istrunu i otpadnu. Usled nje oslepi i poruni."
"Moe li se izleiti? Moda poglavari..."
"Nema leka."
eleo je da nastavi, da ispljune bar deo gorine koju je Kletnik ostavio u njemu. Ali bio je suvie
iscrpen da bi se mogao razbesneti. Morao je da se odmori i razmisli, da istrai u emu se sve sastoji njegova
nedoumica.
"Kako onda mogu da ti pomognem? Ne znam ta da preduzmem. Ti si Berek Tro..."
"Nisam", uzdahnu on. Devojka neto zausti, a on na njeno zaprepaenje ponovi: "Nisam."
"Ko si onda? Ima znak - tvoja aka, jer legenda kae da se Berek Zemljorod moe vratiti. Jesi li
poglavar?"
Jednim umornim pokretom on je sprei da mu dalje postavlja pitanja. Morao je da razmisli. Ali kada
je sklopio oi i oslonio glavu o ardak, osetio je kako se u njemu skuplja strah. Morao je da se pokrene, krene
napred - utekne du staze sna.
On ponovo usredsredi pogled na devojino lice. Prvi put je tada primetio da je lepa. ak i njen strah,
nain na koji se hvatala za njegove rei, bio je lep. A i uopte se nije plaila gubavaca.
Posle jo jednog trenutka oklevanja, on ree: " Ja sam Tomas Kovenant."
"Tomas Kovenant?" Izgovorila mu je ime krajnje nespretno. "udno ime - udno ime koje odgovara
tvojoj udnoj odei. Tomas Kovenant." Zatim mu se lagano naklonila.
Neobino, pomisli on neno. Jednon drugom bili su neobini. Jo nije bio naisto s im e morati da
se nosi u ovom snu. Morae da otkrije na emu je. Ravnajui se po devojinom ponaanju, on upita: "Ko si ti?"
"Ja sam Lena", odvrationa formalno, "ker Atairane. Moj otac je Trel, obluar rhadhamaerla. Na se
dom nalazi u Kamendolu Mithil. Da li si bio u Kamendolu?"
"Nisam." Hteo je da je pita ta je to Kamendol, ali palo mu je na pamet vanije pitanje. "Gde..." Re
mu zastade u grlu kao da je ustupak tami. "Gde se nalazimo?"
"Na Kevinovom vidikovcu." Skoivi lako na noge, ona rairi ruke prema zemlji i prema nebu.
"Pogledaj."
Zakrgurtavi zubima u znak reenosti, Kovenant se okrenu i kleknu uz obod ardaka. Oslonivi
grudi o obod, natera sebe da pogleda.
"Ovo je Domaja", ree Lena radosno, kao da ju je pogled na okolno tlo uzbuivao. "Prostire se
Page 17

daleko van domaaja pogleda na sever, zapad i istok, mada se u starim pesmama kae da je vrhovni poglavar
Kevin ovde stajao i video itavu Domaju i sve njene ljude. I tako je ovo mesto dobilo naziv Kevinov vidikovac.
Zar je mogue da ti to ne zna?"
Uprkos hladnom povetarcu, Kovenant se znojio. Usled vrtoglavice mu je bubnjalo u slepoonicama
i samo zahvaljujui vrstoj ivici kamena priljubljenoj uz njegovo srce uspevao je da ostane pribran. "Nita ne
znam", zajea on u ponor pod njim.
Lena ga zaplaeno okrznu pogledom, a zatim se ponovo zagleda u Domaju. Pokazavi vitkom
rukom prema severozapadu, ona ree: "Ono tamo je reka Mithil. Pored nje se nalazi na Kamendol, ali
zaklanja ga ova planina. Ona dolazi iz planinskog venca Junika koji se prua iza nas, da bi se zatim spojila sa
Crnom rekom. Ona predstavlja severnu granicu Junih zaravni, gde zemljite nije mnogo plodno i gde ivi
malo ljudi. U Junim zaravnima postoji samo pet Kamendolova. Ali u ovim brdima koja se proteu ka severu
ivi neto Drvograana.
Istono od tih brda nalaze se ravnice Ra." Glas joj zaiskri kada nastavi: "To je dom divljih slobodnih
konja, Ranihina, i njihovih negovatelja Ranjana. Galopiraju i po pedeset milja preko Ravnica i nee da slue
nikome koga sami ne izaberu.
Ah, Tomase Kovenante", uzdahnu ona, "moj je san da vidim te konje. Veina mojih sunarodnika je
suvie zadovoljna - ne putuju i mnogi nisu videli nita osim Drvograda. Ali ja elim da hodim ravnicama Ra i da
vidim konje kako galopiraju."
Posle due pauze, ona nastavi: "Ove planine sainjavaju oblast Junika. Iza njih su pustare i Siva
pustinja. Tamo nema ni ivota ni prolaza; cela Domaja prostire se na sever, zapad i istok od nas. A mi stojimo
na Kevinovom vidikovcu, gde je stajao najvei od starih poglavara tokom poslednje bitke, pre no to je
nastupilo Opustoenje. Na se narod toga sea, te izbegava strau kao mesto loeg predskazanja. Ali moja
majka Atiaran dovela me je ovamo kako bi me uila o Domaji. Za dve godine biu dovoljno stara da pohaam
Znanstvigor i da sama uim, kao i moja majka. Zna li da je", ree ona ponosno, "moja majka uila sa
znanstvozornicima?" Pogledala je Kovenanta kao da oekuje da to na njega ostavi snaan utisak. A onda je
spustila pogled i promrmljala: "Ali ti si poglavar i sve to zna. Slua me samo zato da bi mogao ismejati moje
neznanje."
Pod uticajem arolije njenog glasa i pod pritiskom vrtoglavice, na trenutak je imao viziju kako mora
da je izgledala Domaja poto je Kevin izveo ritual obesveenja. Iza svetlog jutra video je ogoljena brda,
razrovano tle, obilne vode kako se razlivaju iz renog korita, a preko svega toga gustu tminu tiine - nigde
ptica, insekata, ivotinja, nigde ljudi, nieg ivog to bi podiglo makar kakav list, zamrmorilo, zarealo ili prst
pomaklo da popravi tetu. Znoj mu tada potee u oi i zamagli vid poput suza. Povukao se od tog prizora i
ponovo seo, oslonivi se leima o zid. "Ne", promrmlja on obrativi se Leni i u isto vreme pomislivi: ti to ne
razume. "Istroio sam sav svoj smeh - odavno."
Kao da je sada shvatao kojim putem mora krenuti napred, kako bi izbegao mrano ludilo to je
lebdelo nad njim. Za vreme te kratke vizije Opustoenja, pronaao je stazu sna, usputne prelaze, tako da
nee morati da postavlja niti da odgovara na odreena pitanja, te ree: "Moram poi do Vea poglavara."
Video joj je na licu da eli da ga upita zbog ega. Ali kao da je osetila da na nema prava da se
raspituje o njegovim namerama. Pomenuvi Vee samo je potvrdio da je bila u pravu to se tie njegovog
poloaja. Ona krenu ka stepenitu. "Doi", ree. "Moramo poi do Kamendola. Tamo emo nai naina da te
prebacimo u Veselkamen." Po izrazu na njenom licu zakljuio je da bi volela da poe s njim.
Ali pri pomisli na silaenje niz stepenice sav se stresao. Kako da ih savlada? Nije mogao ak ni da
pogleda preko ivice ardaka, a da mu se ne zavrti u glavi. Kada Lena ponovi: "Doi", on odmahnu glavom. Nije
imao hrabrosti. S druge, pak, strane, morao je da se pozabavi neim. Na Lenino iznenaenje, on upita: "Pre
koliko vremena je dolo do Opustoenja?"
"Ne znam", odvrati ona staloeno. "Ali ljudi iz Junih zaravni vratili su se preko planina iz golih
Pustara pre dvanaest pokolenja. Kae se da ih je Vrhovni poglavar Kevin upozorio - da su zato pobegli na
vreme i iveli u izgnanstvu u divljini s kojom su se hrabro uhvatili ukotac, kao i sa rhadhamaerl predanjem
tokom pet stotina godina. To je naslee koje se ne zaboravlja. Kada navri petnaest godina svako od nas
polae Zavet Mira i ivimo zarad ivota i lepote Domaje."
Jedva da ju je uo; nije ga ba naroito zanimalo ono to je govorila. Ali bio mu je potreban zvuk
njenog glasa da ga smiri dok je u sebi sakupljao snagu. S naporom je doao do jo jednog pitanja koje je
nesmetano mogao da postavi. Duboko uzdahnuvi, on ree: "ta si radila u planinama - zato si bila tako
visoko da si mogla da me ovde vidi?"
"Ispitivala sam kamenje", odvrati ona. "Uim suru-pa-maerl. Poznaje li tu vetinu?"
"Ne", ree on izmeu dva daha. "Priaj mi o tome."
"To je vetina koju uim od Asense, majine sestre, a ona ju je nauila od Tomala, najboljeg
Majstora u naem Kamendolu. On je takoe izvesno vreme uio u Znanstvigoru. Suru-pa-maerl je vetina
pravljenja slika od kamenja bez obrade i oblikovanja. Hodam brdima i tragam za oblicima oblutaka i kamenja.
Kada otkrijem oblik koji razumem, ponesem ga kui i naem mu mesto, usklaujui ga i povezujui sa ostalim
Page 18

oblicima dok ne nastane novi oblik.
Ponekad, kada sam veoma hrabra, izglaam neravnine kako bi spojevi ispali vri. Na taj nain
ponovo uspostavljam slomljene tajne Zemlje i ljudima darujem lepotu."
Kovenant neodreeno promrmlja: "Mora da je to teko - smisliti oblik, pa tek onda pronai kamenje
koje se u njega uklapa."
"Ne radi se to tako. Ja posmatram kamenje i tragam za oblicima koji se ve nalaze u njima. Ja ne
traim od Zemlje da mi da konja. Vetina se sastoji u tome da ovek naui da vidi ta je Zemlja izabrala da
ponudi. Moda e to biti konj."
"Voleo bih da vidim tvoj rad", Kovenant nije vodio rauna o tome ta govori. Stepenite ga je
pozivalo poput zavodljivog lica zaborava, u kom gubavci smetnu s uma da treba voditi rauna o samozatiti, o
svojim akama i stopalima, svojim ivotima.
Ali on je sanjao. Da bi se san produio trebalo mu se predati i tei uporedo s njim dok se ne zavri.
Morao je sii ako je hteo da preivi. Ta je potreba prevagnula nad svim ostalim stvarima.
Iznenada, grei se, on stade na noge. Posadivi se vrsto u sredite kruga, prestao je da obraa
panju na planinu i nebo, na bezdan pod sobom, i stao estito da se zagleda. Drhtei, opipao je one jo ive
nerve da bi video da li ga negde neto boli ili iga, pretraio je odeu u potrazi za ispupenjima, poderotinama,
pregledao ukoene ake.
Morao je da ostavi to stepenite za sobom.
Mogao je uspeno da ga savlada jer sve je ovo bio samo san - nije ga moglo ubiti - a i zato to vie
nije mogao da podnese svu tu tamu to mu lepee oko uiju.
"uj me", obrecnu se on na Lenu. "Ja moram poi prvi. I nemoj tako zbunjeno da me gleda.
Rekao sam ti da imam lepru. ake i stopala su mi ukoeni - nita ne oseam. Ne mogu da se uhvatim za
neto. A ba nisam ni - ljubitelj visina. Mogao bih pasti. Ne elim da se nae poda mnom. Ti..." On se lecnu, a
zatim grubo nastavi: "Bila si dobra prema meni, a od toga sam se ve odvikao."
Ona se trgnu zbog njegove grubosti. "Zato si ljut? ime sam te uvredila?"
Time to si bila dobra prema meni, odbrusi on u sebi. Lice mu je bilo sivo od straha kada se
okrenuo, spustio na kolena i ake i natrake provukao kroz pukotinu.
U naletu prvog uzbuenja spustio je noge na stepenice zatvorenih oiju. Ali nije smeo da krene
dalje zatvorenih oiju; navika koju je stekao kada je oboleo od lepre da posmatra sebe i potreba da mu sva
ula budu budna bile su suvie jake. Meutim, kada je otvorio oi, od visine mu se zavrtelo u glavi. Stoga se
trudio da mu pogled ostane prikovan za stenu pred njim. Ve pri prvom koraku shvatio je da mu najvea
opasnost preti od ukoenosti stopala. Usled ukoenosti aka nije znao da li se dovoljno vrsto uhvatio za
kamen, tako da jo pre no to je preao pedeset stopa ve je tako vrsto stezao ivice da su ga ramena
zabolela. Ali ake je mogao da vidi, da vidi da su poloene na stenu, da je bol koji je oseao u zglavcima i
laktovima stvaran. Stopala, meutim, nije mogao da vidi - sve dok ne bi spustio pogled. Tek kada bi u lanku
osetio pritisak od teine vlastitog tela, mogao je biti siguran da mu se stopalo nalazi na stepeniku. Svaki korak
nanie predstavljao je isto nagaanje. Ako oseti iznenadno savijanje noge, morae da se uhvati rukama i da
spusti na nevidljivi stepenik vei deo stopala. Pokuao je da udara stopalima napred ne bi li pomou
proizvedenog zvuka zakljuio da li mu se palevi nalaze uz ivicu narednog stepenika; ali kada bi promaio,
potkolenicama ili kolenima udario bi o uglove kamenja, pa bi od otrog bola gotovo pokleknuo.
Sputajui se stepenik po stepenik, zurei u ake dok mu se znoj slivao niz elo, proklinjao je sudbu
zbog koje je izgubio dva prsta - dva prsta koji bi ga mogla spasti ako stopala otkau. Kao dodatak tome,
nedostatak polovine desne ake stvarao mu je utisak da se njome slabije dri, da mu se teina premeta na
levu stranu stepenita. Da bi to nadoknadio, stalno je pomalo zahvatao desnim stopalom na tu stranu, te usled
toga i promaivao stepenike.
Nikako nije uspevao da odagna znoj iz oiju. Zaslepljivao ga je, ali plaio se da oslobodi jednu aku
i obrie elo, plaio se ak i da zatrese glavom, da ne bi izgubio ravnoteu. Muili su ga grevi u leima i
ramenima. Morao je da krgue zubima kako ne bi poeo da doziva upomo.
Kao da je osetila ta se s njim dogaa, Lena povika: "Pola puta!"
On nastavi da puzi nanie, stepenik po stepenik.
Nemono je primetio da se kree sve bre. Miii su ga izdavali - pritisak kome su bila izloena
njegova kolena i laktovi postao je suvie veliki - bio je primoran da se zaustavi i odmori, mada ga je uas to
ga je ispunjivao terao da nastavi, da zavri ve jednom s tim silaenjem. U jednom ludom trenutku ak je
pomislio da se jednostavno okrene i skoi, sa nadom da je dovoljno blizu da se doeka na padinu brda i
preivi. A onda je zauo zvuk Leninih koraka koji su se primicali njegovoj glavi. Poeleo je da posegne navie i
uhvati je za lanke, natera je da ga spase. Ali onda mu se ak i ta nada uini jalova i on ostade na istom mestu
drhtei.
Teko je disao kroz stisnute zube, tako da gotovo nije uo Lenin povik:
"Tomase Kovenante! Dri se! Jo samo pedeset stepenika!"
Uz drhtaj od koga se umalo nije odvojio od stene on nastavi da silazi.
Page 19

Poslednje korake napravio je u glasnom haosu koji su pravili grevi i znojavo slepilo - a onda se
naao na tlu, leei u podnoju Vidikovca i dahui od bolova u udovima. Dugo je proveo leei zaklonjenog
lica i oslukujui vazduh koji je u naletima ulazio u njegova plua i izlazio iz njih poput jecaja - sluao je dok se
taj zvuk nije utiao i on bio u stanju tie da die.
Kada je konano podigao pogled, ugledao je plavo nebo, dugaki, crni prst Kevinovog Vidikovca
kako pokazuje put podnevnog sunca, uznoseu padinu brda i Lenu koja se nadnosila nad njim tako da mu je
kosom gotovo dodirivala lice.
5. KAMENDOL MITHIL
Kovenant se oseao udno proien, kao da je proao kroz neko teko iskuenje, preiveo
obredno suenje sa nesvesticom kao sudijom. Stepenite je ostavio za sobom. Osetio je olakanje i bio je
ubeen da je pronaao pravi nain da se suprotstavi toj pretnji ludila, potrebi za stvarnim i razumljivim
objanjenjem situacije u kojoj se obreo, a koja ga je sa svih strana okruila na Kevinovom vidikovcu. Podigao
je pogled prema blistavom nebu, bez oblaka, neokaljanom leinarima.
Kreni dalje, naredi on sam sebi. Ne razmiljaj o tome. Preivi.
Pomislivi na to, on se zagleda u Lenine meke, smee oi i vide da se ona smei.
"Je li ti dobro?" upita ga ona.
"Pa", otee on, "na to pitanje nije lako odgovoriti." Pokuaj da to ipak uini nagna ga da sedne.
Zatim se zagleda u ake i na vrhovima prstiju i petama otkri krv. Dlanovi su mu bili svee izgrebani, a kada je
dotakao kolena, potkolenice i laktove kao da je u njima zapalio vatru.
Ne obraajui panju na bol u miiima, on se uspravi. "Lena, ovo je vrlo vano", ree. "Moram
oprati ruke."
Ona takoe ustade, ali bilo mu je jasno da ga nije razumela. "Pogledaj!" On zamahnu akama
ispred nje. "Imam lepru. Nita od ovoga ne oseam. Nita me ne boli." Kako je ona i dalje izgledala zbunjena,
on nastavi. "Tako sam izgubio i prste. Povredio sam se i rana se zagnojila, pa su morali da mi iseku deo ake.
Moram negde nai sapun i vodu."
Dodirnuvi oiljak na njegovoj desnoj aci, ona upita: "Bolest ti je ovo uinila?"
"Da!"
"Na putu za Kamendol ima jedan potok", ree Lena, "a blizu njega i gline vidarke."
"Hajdemo." Kovenant joj odreito dade znak da ga povede. Prihvatila je njegovu urbu samo
klimnuvi u znak slaganja i smesta krenula stazom.
Ova se protezala prema zapadu od osnove Kevinovog Vidikovca du jedne izboine u strmoj padini
planine sve do uske gudure. Kreui se nezgrapno usled ukoenih miia, Kovenant je sledio Lenu uz guduru,
a zatim je odvano krenuo za njom niz grubo stepenite useeno u stranu otrog useka koji se dalje granao u
planinu. Kada su stigli do dna tog useka, nastavili su du njega tapkajui po sitnom kamenju, dok se komad
neba iznad njih sve vie suavao to su se ivice useka vie pribliavale. Okruio ih je bogat, vlaan miris, a
hladne senke postajale su sve dublje dok Lenina tamna tunika nije postala nejasna u tmini pred Kovenantom.
A onda je usek otro zavio nalevo i bez upozorenja se proirio u jednu malu, suncem obasjanu dolinu kroz ije
je sredite proticao iskriavi potok i koju su oiviavali visoki borovi razbacani po travi.
"Evo", ree Lena sa srenim osmehom na licu. "ta bi moglo bolje da te izlei od ovoga?"
Kovenant zastade da pogleda dolinu pred sobom i ostade zateen. U duinu se nije protezala vie
od pedeset stopa i na njenom udaljenom kraju potok je ponovo skretao nalevo i nestajao izmeu dva
uspravna zida. U ovom siunom depu smetenom u nepreglednoj planini, otrgnutom iz predela koji je sve
sebi podreivao ispod Kevinovog Vidikovca, tle je bilo prijatno zeleno i sunano, a vazduh sve i topao ispunjen mirisom borova, to je podseao na prolee. Dok je udisao vazduh ovog mesta, Kovenant je osetio u
grudima bol koji ga je podsetio na njegovu bolest.
Da bi umanjio pritisak u grudima, on krenu napred. Trava pod njegovim nogama bila je tako gusta i
gipka da ju je oseao putem zategnutih tetiva u kolenima i listovima. Kao da ga je hrabrila da poe prema
potoku, prema proienju ozleda.
Bio je siguran da e voda biti ledena, ali to ga se nije ticalo. Ruke su mu bile previe obamrle da bi
brzo osetile hladnou. unuvi na ravni kamen kraj potoka, on ih zaroni u struju i poe da trlja jednu o drugu.
Zglavci mu smesta osetie sveinu, ali su mu prsti bili neodreeni u pogledu vode; nimalo ga nije bolelo grubo
trljanje sopstvenih posekotina i ogrebotina.
Bio je napola svestan da je Lena otila od njega uz potok, izgleda u potrazi za neim, ali bio je
previe zauzet da bi se upitao ta to ona radi. Posle snanog trljanja odmorio je ruke i zavrnuo rukave da
pogleda laktove. Bili su crveni i izudarani, ali koa nije bila proseena.
Kada je zadigao nogavice pantalona, otkrio je da su mu listovi i kolena jo vie izubijani. Bezbojna
mesta uboja ve su poela da tamne i uskoro e biti crna; ali vrsta tkanina pantalona izdrala je, a koa je i tu
Page 20

bila itava. Na svoj nain, modrice su za njega bile opasne koliko i posekotine, ali ih nije mogao srediti bez
lekova. Pomuio se da prigui bojazan i vratio panju rukama.
Krv mu je i dalje curila sa dlanova i vrhova prstiju, a kada ju je sprao, ugleda prljavtinu duboko u
nekim posekotinama. Ali pre nego to je ponovo poeo pranje Lena se vrati. Skupljene ake bile su joj pune
gustog, smeeg blata. "Ovo je glina vidarka", ree ona sa puno potovanja, kao da govori o neem retkom i
monom. "Mora je staviti na sve povrede."
"Blato?" Podozrivost gubavca u njemu uzdrhta. "Potreban mi je sapun, a ne jo vie prljavtine."
"Ovo je glina vidarka", ponovi Lena. "Ona isceljuje." Prila je i pruila mu blato. Uini mu se da u
njemu vidi siune odsjaje zlata.
Prazno je gledao, zgroen milju da stavi blato preko posekotina.
"Mora ga upotrebiti", bila je uporna ona. "Ja znam ta je to. Zar ne shvata? To je glina vidarka.
uj. Moj otac je Trel, obluar rhadhamaerla. On radi sa oganj-kamenovima, a leenje preputa isceliteljima.
Ali on je rhadhamaerl. On poznaje kamenje i zemlju. I on me je nauio da se postaram za sebe kada za to
postoji potreba. Nauio me je znacima po kojima se moe prepoznati i mestima po kojima se moe nai glina
vidarka. Ovo je zemlja koja isceljuje. Mora je upotrebiti."
Blato? Piljio je. U moje povrede? Hoe li ti to da me osakati?
Pre nego to je mogao da je zaustavi, Lena kleknu pred njega i pljesnu mu pregrt blata na golo
koleno. Kada je oslobodila ruku, poe da mu razmazuje glinu po listu. Onda je prikupila ostatak i nanela ga na
njegovo drugo koleno i list. Dok mu je blato poivalo na nogama, zlatno svetlucanje kao da je jaalo, postajalo
blistavije.
Vlana zemlja bila je svea i smirujua i kao da mu je blago milovala noge, upijajui bol iz modrica.
Gledao je paljivo. Olakanje koje mu je odailjala kroz kosti prualo mu je zadovoljstvo kakvo nikada ranije
nije osetio. Zbunjen, on otvori ake Leni, pusti je da razmae glinu vidarku preko svih posekotina i uboja.
Odjednom, oputanje poe da hrli u njega preko laktova i zglavaka. Osetio je udno golicanje u
dlanovima, kao da se glina vidarka uputila kroz posekotine u nerve, pokuavajui da ih oivi. Slino golicanje
zaigra po svodovima njegovih stopala. Gledao je svetlucavo blato sa nekom vrstom strahopotovanja u oima.
Brzo se suilo; njegove svetlosti nestade, ona pree u smeu boju. Posle nekoliko trenutaka Lena
mu ga trljanjem skide sa nogu. Onda vide da su modrice gotovo nestale - bile su u poslednjem, poutelom
stepenu zaleenja. Zaronio je ruke u potok, sprao blato, pogledao prste. Ponovo su bili itavi. I dlanovi su se
zaleili, a ogrebotine na podlakticama potpuno nestale. Bio je toliko zapanjen da je na trenutak mogao samo
da pilji otvorenih usta u ruke i misli: vatru mu paklenu. Vatru mu paklenu i krvavo prokletstvo. ta mi se to
deava?
Posle duge tiine, on proapta: "To nije mogue."
Umesto odgovora, Lena se iroko nasmei.
"ta je toliko smeno?"
Pokuavajui da oponaa njegov ton, ona ree: "Potreban mi je sapun, a ne jo prljavtine." Onda
se nasmejala, a ikanje joj je blistalo u oima.
Ali Kovenant je bio previe zapanjen da bi skrenuo panju. "Ozbiljno govorim. Kako je to mogue?"
Lena spusti pogled i tiho odgovori: "U zemlji je mo - mo i ivot. To mora da zna. Atiaran, moja
majka, kae da takvih stvari kao to je glina vidarka, takvih sila i tajni, ima svuda po zemlji - ali mi smo slepi za
njih jer ne delimo dovoljno toga, niti sa Domajom niti jedni sa drugima.
"Ima i - drugih stvari kao ova?"
"Mnogo. Ali ja znam samo nekoliko. Ako poe do Vea, moda e te Poglavari svemu nauiti. Ali
doi..." ona se lako podie na noge, "...evo jo jedne. Jesi li gladan?"
Kao da ga je aktiviralo njeno pitanje, oseaj praznine otvori se u njegovom stomaku. Koliko ve ima
otkako je jeo? Namestio je nogavice, spustio rukave i digao se na noge. uenje mu je bilo jo vee kada je
otkrio da su mu bolovi gotovo u potpunosti nestali iz miia. Vrtei glavom u neverici, sledio je Lenu prema
jednom od rubova doline.
Pod senkom drvea ona stade kraj vornovatog buna visokog do pojasa. Lie mu je bilo
rasporeeno i zailjeno kao kod draa, ali meu njim su bili rasuti sitni, hromno zeleni cvetovi, a ugnedeni
pod nekim listovima stajali su gusti grozdovi plavozelenih plodova veliine borovnice.
"Ovo je aliantha", ree Lena. "Mi je zovemo blagovnjaa." Otkinula je sa grozda etiri ili pet bobica i
pojela ih, a onda je pljucnula semenke u aku i bacila ih iza sebe. "Kau da bi ovek mogao da pree Domaju
uzdu i popreko, jedui samo blagovnjae, i da se vrati kui jai i bolje uhranjen nego pre. One su veliki dar
Zemlje. Cvetaju i donose plod tokom svih godinjih doba. Nema dela Domaje u kome ne rastu - osim, moda,
na istoku, na Ubojnim zaravnima. A i najilavije su od svih biljaka - poslednje ugibaju i prve ponovo narastaju.
Sve mi je to rekla moja majka, kao deo znanstva naeg naroda. Jedi", ree ona i prui Kovenantu grozd
bobica, "jedi i iri semenke po Zemlji, tako da aliantha napreduje."
Ali Kovenant nije posegao za plodovima. Bio je izgubljen u udu, u neodgovorivim pitanjima o
Page 21

neobinoj moi Domaje. Za trenutak nije mislio na opasnost.
Lena je osmotri njegov neusredsreeni pogled, a onda uze jednu bobicu i gurnu mu je u usta. On
refleksno progrize opnu; usta mu se smesta ispunie lakim, slatkim ukusom nalik na zrelu breskvu, blago
pomeanu sa solju i limunom. U sledeem trenutku halapljivo je jeo, tek tu i tamo se prisetivi da ispljune
semenke.
Jeo je sve dok na grmu nije ponestalo bobica, a onda poe da trai drugi. Ali Lena spusti ruku preko
njegove da ga zaustavi. "Blagovnjae su jaka hrana", ree ona. "Nije ti potrebno mnogo. A i ukus je bolji ako
jede polako."
Ali Kovenant je bio jo gladan. Nije mogao da se seti da je ikada toliko udeo za hranom kao sada
za tim voem - oseaj gladi nikada nije bio tako iv, tako obavezujui. Otrgao je ruku kao da namerava da je
udari, a onda se naglo zaustavio.
ta je to? ta se deava?
Pre nego to je mogao dalje da sledi to pitanje, postao je svestan novog oseaja - sveobuhvatne
pospanosti. Tokom jednog trenutka skliznuo je bez ikakvog prelaza iz gladi u silovito zevanje, od koga mu se
uini da je do vrha ispunjen umorom. Pokua da se okrene i zatetura se.
Lena je govorila: "To ini glina vidarka, ali nisam to oekivala. Kada su rane smrtonosne, glina
vidarka donosi san da ubrza zaceljenje. Ali posekotine na tvojim rukama nisu smrtonosne. Ima li rana koje mi
nisi pokazao?"
Da, pomisli on kroz novo zevanje. Na smrt sam bolestan.
Spavao je jo pre nego to se sruio na travu.
Kada je lagano stao da se budi, najpre je postao svestan Lenine vrste butine koja mu je podupirala
glavu poput jastuka. Postepeno je dokuivao i druge stvari - senke drvea poprskane odsjajima sve nieg
sunca, miris borovine, apat vetra, gustu travu u kojoj mu je poivalo telo, zvuk pesme, nepravilno golicanje
koje mu je dolazilo u dlanove i nestajalo poput kakvog atavizma - ali toplina njegovog obraza na Leninom krilu
inila se vanija. Izvesno vreme, njegova jedina elja bila je da obuhvati Lenu u naruje i zaroni joj lice u
butine. Odupirao se tako to je sluao njenu pesmu.
Blagim i nekako naivnim glasom, pevala je:
Ima neeg u lepoti
to nie iz due posmatraa
Poput cveta: lomno jer mnoge su propasti
koje mogu unititi lepotu
ili posmatraa i neprolazno
- jer lepota moe umreti,
ili posmatra moe umreti,
ili svet moe umreti,
ali dua u kojoj raste cvet preivljava.
Glas ga je drao u prijatnoj zaaranosti koju nije eleo da okona. Posle stanke pune mirisa
borovine i aptavog vetra, rekao je blago: "Dopada mi se."
"Zar? Ba mi je drago. Sroio ju je metar Tomal za ples kada se enio Imoiran, kerkom
Moiraninom. Ali poesto je lepota pesme u pevanju, a ja nisam pevaica. Moda e veeras Atairan, mati
moja, pevati za Kamendol. Onda e uti pravu pesmu."
Kovenant nije odgovorio. Leao je nepomino, elei samo da se gnezdi u svom jastuku to je due
mogue. Golicanje u dlanovima kao da ga je teralo da zagrli Lenu, pa je mirno leao, uivajui u elji i pitajui
se gde bi naao hrabrost.
Onda je ponovo poela da peva. Melodija je zvuala poznato, a iza nje zauo je lepet tamnih krila.
Iznenada je shvatio da ga veoma podsea na melodiju "Zlatnog deaka."
Iao je plonikom prema uredima telefonske kompanije - Telefonske kompanije Bel; to ime bilo je
ispisano zlatnim slovima na vratima - da lino plati raun.
Trgao se iz Leninog krila, skoio na noge. Magla nasilja zamraila mu je vid. "Kakva je to pesma?"
upita hrapavo.
Uplaeno, Lena odgovori: "Nikakva pesma. Samo sam pokuavala da izmislim melodiju. Zar to ne
valja?"
Ton njenog glasa ga je smirio - zvuala je tako naputeno, tako oajno usled njegovog ustrog
gneva. Nije uspevao da nae rei, a magla se razie. Nikakve svrhe, pomislio je. Nema nikakve svrhe da joj to
oduzimam. Ispruivi ruke, pomogao joj je da stane na noge. Pokuao je da se nasmei, ali njegovo ukoeno
lice moglo je samo da napravi grimasu. "Kuda emo sada?"
Lagano, bol je nestajao iz njenih oiju. "udan si ti, Tomase Kovenante", ree ona.
Page 22

Suvo je uzvratio: "Nisam znao da je toliko loe."
Jedan trenutak stajali su i gledali jedno drugo u oi. Onda ga je iznenadila kada je pocrvenela i
oborila pogled. U glasu joj pojavi novo uzbuenje kada je rekla: "Ii emo u Kamendol. Zapanjie moju
majku i mog oca." Veselo se okrenula i otrala niz dolinu.
Bila je gipka, laka i skladna dok je trala, a Kovenant ju je gledao i razmiljao o udnim novim
oseanjima koja su se pokretala u njemu. Imao je neoekivani oseaj da bi ta Domaja mogla da mu prui ini
kojima bi mogao da odagna impotenciju, neko ponovno roenje koga bi se mogao drati ak i kada povrati
svest, poto Domaja i sve njene sumanute posledice nestanu u movari napola upamenih snova. Takva nada
nije zahtevala da Domaja bude stvarna, fiziki realna i nezavisna od njegovih nesvesnih, nekontrolisanih
kolopleta sna. Ne, gubavost je bila neizleiva bolest, i ako ve nije poginuo u nesrei, morae da ivi sa tom
injenicom. Ali bi san mogao da izlei ostale posledice. Mogao bi. Dao se za Lenom sa novim zamahom u
koraku i eljom u venama.
Sunce se dovoljno spustilo na nebu da ostavi donju polovinu doline u senci. Pred sobom, mogao je
da vidi Lenu kako ga poziva, pa ju je sledio uz potok, uivajui u gipkosti trave pod nogama dok je koraao.
Oseao se nekako vii nego pre, kao da je glina vidarka uinila vie od prostog zaleenja posekotina i
ogrebotina. Dok se primicao Leni, inilo mu se da prvi put vidi neke pojedinosti na njoj - prefinjenost uiju kada
bi zabacila kosu iza njih - nain na koji joj meka tkanina tunike prijanja uz grudi i bokove - vitki struk. Od
pogleda na nju, golicanje u dlanovima postade mu jae.
Nasmeila mu se, a zatim ga povela kraj potoka iz doline. Ili su nepravilnim prolazom izmeu
zidova od golog kamena, koji su se dizali nad njima sve dok se uski prorez neba nije naao na stotinu stopa
visine. Staza je bila kamenita i Kovenant je morao neprekidno da gleda u stopala kako bi odrao ravnoteu.
Prolaz mu se zbog napora uini dugaak, ali posle dve stotine jardi on i Lena dooe do useka koji se peo
udesno od potoka. Uspeli su se u usek i poli du njega. On se uskoro zaravnao, a zatim se dugo postepeno
sputao, ali bio je toliko zakrivljen da Kovenant nije mogao da vidi kuda vodi.
Najzad usek jo jednom skrenu i zavri se, ostavivi Kovenanta i Lenu na planinskoj padini visoko
iznad rene doline. Gledali su put zapada prema zalazeem Suncu. Reka je izlazila iz planine sa njihove leve
strane i tekla u ravnice na desnoj strani. Preko doline se pruao ogranak planinskog venca, ali se ubrzo
sputao u zaravni na severu.
"Ovo je Mithil", ree Lena, "a ono je Kamendol Mithil." Kovenant ugleda siunu nakupinu kuica
severno od njih, na istonoj obali reke. "Nije mnogo daleko", ree Lena, "ali staza vodi preko doline, a zatim
nazad du reke. Sunce e ve zai kada stignemo do naeg Kamendola. Doi."
Kovenant je jedan neprijatni trenutak gledao niz padinu planine - i dalje preko dve hiljade stopa nad
dolinom - ali je onda ovladao sobom i stao da sledi Lenu prema jugu. Planinska padina se ravnomerno
sputala i uskoro je put poivao meu travnatim padinama, iza mrgodnih stenovitih stubova, kraj rupa i
procepa, po lavirintima ratrkanog stenja. A kako se staza sputala, vazduh je postajao dublji, meki i manje
kristalan. Mirisi se lagano izmenie, postae zeleniji; borovi i topole ustupili su mesto travnatom zemljitu.
Kovenant je oseao kako ivi sa svakim stepenom promene, svakom pojedinou sve manje visine. U
uzbuenju njegove nove probuenosti, spust je brzo proao. Pre nego to je bio spreman da napusti planine,
staza se svila niz izdueni breg, a zatim spustila severno du njega.
Mithil je bio uzan i ustar tamo gde mu se put pridruivao i govorio je vlanom uurbanou, glasom
punim zvona i mrmora. Ali kako je reka prilazila zaravnima, irila se i usporavala, postajala filozofskija u svom
tihom apatu obuzetom sobom. Lagano je romorila svoju dugu pripovest dok je ila u pohod moru.
Opinjen rekom, Kovenant lagano postade svestan smirujue punoe Domaje. Nije bila re o
neuhvatljivom predelu snova; Domaja je delovala vrsto, podlono potvrivanju. Posredi je bila iluzija, razume
se - trik njegovog povreenog i postradalog uma. Ali iluzija koja ga je neobino smirivala. inilo se da mu ne
obeava koraanje u uas, haos - da je ova Domaja dosledna, shvatljiva, da e, jednom kada ovlada njenim
zakonima, njenim neobinim injenicama, biti u mogunosti da bez povreda koraa stazama svoga sna i da
zadri vezu sa stvarnou. Od takvih misli gotovo da je oseao ushienje dok je sledio Lenina vitka lea,
uznjihano mamljenje njenih bokova.
Dok je Kovenant lutao neznanim oseanjima, dolina Mithila utonu u senku. Sunce sie iza zapadnih
planina, a iako je svetlo i dalje obasjavalo udaljene zaravni, gusti veo tame zgunjavao se u dolini. Pred
njegovim oima, rub senke protegao se visoko uz planinu s desne strane, peo se poput gladne plime obalama
dana. U sumraku, on oseti kako mu se opasnost oprezno primie, iako nije znao ta je posredi.
Onda i poslednji planinski greben utonu u tamu i odsjaj zaravni poe da bledi.
Lena stade, dodirnu Kovenantovu ruku, pokaza. "Vidi", ree ona, "ono je Kamendol Mithil."
Stajali su vrh dugakog, laganog brega, a u njegovom podnoju bila su okupljena zdanja naselja.
Kovenant je video kue sasvim jasno, iako su svetla ve slabano sjala iza nekih prozora. Izuzev velikog,
otvorenog kruga u sreditu naselja, Kamendol je delovao tako nasumce ratrkan kao da se ne tako davno
skotrljao niz planinu. Ali utisak je bio ublaen glatkim odsjajem kamenih zidova i ravnih krovova. A kada je
poblie pogledao, Kovenant vide da Kamendol zapravo nije neorganizovan. Sve graevine bile su okrenute
Page 23

prema sreditu.
Nijedna od njih nije imala vie od jednog sprata i sve su bile od kamena, sa ravnim kamenim
ploama za krovove; ali bile su prilino raznolike po veliini i obliku - neke su bile okrugle, druge kvadratne ili
pravougaone, a neke toliko nepravilne od vrha do osnove da su vie liile na uplje stene nego na graevine.
Dok su Kovenant i Lena gledali prema Kamendolu, ona ree: "Pet puta po stotinu ljudi iz Junih
zaravni ivi ovde - rhadhamaerli, pastiri, stoari, zemljoradnici i oni koji su metri. Ali samo je Atiaran, moja
mati, bila u Znanstvigoru." Pokazala je i dodala: dom moje porodice je ovamo - najblie reci."
Idui zajedno, ona i Kovenant obioe Kamendol da bi doli do njenog doma.
6. LEGENDA O BEREKU TROPRSTU

Tmina se zgunjavala nad dolinom. Ptice su se prikupljale da otpoinu tokom noi po drveu u
podnoju bregova. Izvesno vreme pevale su i glasno se dozivale, ali uskoro njihova visoka graja pree u tihi,
zadovoljni mrmor. Dok su Lena i Kovenant prolazili iza spoljanjih kua Kamendola, ponovo su uli kako reka
u daljini neto premilja za svoj raun. Lena je bila utljiva, kao da razmilja o nekom uzbuenju ili veselju, a
Kovenant je previe utonuo u zvukove sumraka oko sebe da bi ita govorio. Nastupajua no kao da je bila
prepuna blagih veza - melema za samotnost tame. Tako su u tiini stigli do Leninog doma.
Bila je to pravougaona graevina, masivnija od veine ostalih u Kamendolu, ali sa istim uglaanim
odsjajem zidova. Toplo, uto svetlo zrailo je iz prozora. Dok su se Lena i Kovenant primicali, neka krupna
prilika proe ispred jednog prozora i ode prema daljoj sobi.
Na uglu kue, Lena zastade da uzme Kovenanta za ruku i stegne je pre nego to ga je povela do
vrata.
Ulaz je bio zastrt tekom zavesom. Odmakla ju je i uvela ga u kuu. Tamo je zastala. On se ustro
obazreo i primetio da se odaja u koju su uli protee itavom dubinom kue, ali da u svakom zidu ima dvoje
vrata zastrtih zavesama. Sredite su zauzimali kameni sto i klupe dovoljno prostrane da prime est ili osam
ljudi. Ali odaja je bila toliko velika da sto nije preovlaivao.
Urezane u kamene zidove oko sobe, stajale su police, pune kamenih vreva i posuda, od kojih su
neke oigledno sluile za kuvanje i sluenje jela, dok namenu drugih Kovenant nije mogao da pogodi.
Nekoliko kamenih stolica stajalo je du zidova. A toplo, uto svetlo ispunjavalo je prostoriju, blistalo po glatkim
povrinama i odraavalo neobine boje i are kamena.
Svetlo je poticalo od vatri u nekoliko kamenih kotlia, po jednom u svakom uglu odaje i jednom na
sreditu stola; ali nije bilo titraja vatre - svetlo je bilo stameno poput njegovih kamenih izvora. A sa svetlom je
stizao miris koji je podseao na svee raskopanu zemlju.
Poto je Kovenant ovla preao pogledom po odaji, panju mu privue njen dalji kraj. Tamo se, na
ploi od kamena, uza zid, nalazio ogromni granitni kotao, visok upola koliko ovek. A nad kotlom, napregnuto
zagledan u njegov sadraj, stajao je ogroman ovek, prilika silna poput stuba, vrsta poput stene. Lea su mu
bila okrenuta Leni i Kovenantu i inilo se da nije svestan njihovog prisustva. Nosio je kratku, smeu tuniku sa
smeim pantalonama ispod nje, ali lisnati motiv utkan u materijal na njegovim ramenima bio je jednak
Leninom. Pod tunikom, njegovi masivni miii napinjali su se i rastezali dok je okretao kotao. Ovaj je delovao
izuzetno teko, ali Kovenant je napola oekivao da ga taj ovek digne preko glave da bi prosuo sadraj.
Nad kotlom je poivala senka u koju blistavilo sobe nije prodiralo, a neko vreme ovek je gledao u
tu tamu, prouavao je dok je okretao kotao. Onda poe da peva. Glas je bio previe tih da bi Kovenant mogao
da razazna rei, ali dok je sluao on oseti neku vrstu prizivanja u zvuku, kao da sadrina kotla poseduje neku
mo. Jedan trenutak nita se nije deavalo. Onda senka poe da bledi. Kovenantu se najpre uini da su se
svetla u sobi izmenila, ali ubrzo vide kako iz kotla poinje da se pomalja nova svetlost. Sjaj je rastao i
produbljivao se i najzad snano zablista, uini da sva ostala svetla deluju tanuno.
Uz konani apat nad svojim delom, ovek se uspravi i okrete. U novom sjaju inio se ak vii i iri
nego ranije, kao da su mu udovi, ramena i razvijene grudi crpli snagu, stamenost, iz svetlosti; a elo mu je bilo
rumeno od vreline kotla. Videvi Kovenanta, iznenaeno se zagleda. Uznemiren pogled uvue mu se u oi, a
desna ruka dotae mu gustu, riastu kosu. Onda je pruio ruku, dlanom napred, prema Kovenantu, i rekao
Leni: "Pa, keri, dovodi gosta. Ali ja se seam da si danas ti zaduena za nau gostoprimljivost." udna mo
koja je postojala prethodnog trenutka nestala je iz njegovog glasa. Zvuao je kao ovek koji ne govori mnogo
sa ljudima. Ali iako se strogo obratio kerki, u osnovi je delovao oputeno. "Zna da sam za danas obeao jo
obluka, a Atiaran, mati tvoja, pomae pri dolasku na svet novog deteta Odone, drubenice Murinove. Gosta
e uvrediti naa gostoljubivost - jer nemamo spreman obrok da poelimo dobrodolicu kraju njegovog dana."
Pa ipak, dok je stavljao primedbu Leni, njegove oi oprezno su odmeravale Kovenanta.
Lena pognu glavu, pokuavajui, Kovenant je bio siguran, da deluje pogrueno zarad oca. Ali
trenutak kasnije ona pohita preko sobe i zagrli krupnog oveka. On se blago nasmei njenom podignutom licu.
Onda je, okrenuvi se Kovenantu, obznanila: "Trele, oe moj, dovodim stranca u Kamendol. Nala sam ga na
Page 24

Kevinovom Vidikovcu." ivahni sjaj blistao je u njenim oima, iako se trudila da joj glas zvui formalno.
"Tako", odvrati Trel. "Stranac - toliko vidim. I pitam se kakav ga je posao odveo na to zloguko
mesto."
"Borio se sa sivim oblakom", odgovori Lena.
Zagledan u tog otvorenog, ilog oveka, ija je miiava ruka sa takvom vrstom blagou poivala
na Leninom ramenu, Kovenant je oekivao da se ovaj nasmeje na tako besmislenu izjavu - ovek koji se bori
protiv oblaka. Trelovo prisustvo delovalo je vrsto i zemljano, poput potvrde zdravog razuma koji je svodio
moru o Kletniku na nestvarnost koja joj je i priliila. I zato se Kovenant nae izbaen iz ravnotee kada je uo
kako Trel savreno ozbiljno pita: "Ko je pobedio?"
Pitanje prisili Kovenanta da nae novi oslonac. Nije bio spreman da se bavi seanjima na poglavara
Kletnika - ali istovremeno je oseao nejasno ubeenje da ne bi mogao da slae Trela. Otkri da mu se grlo
osuilo i nespretno odgovori: "Preiveo sam."
Trel jedan trenutak nita nije rekao, ali kroz utanje Kovenant oseti da je njegov odgovor uveao
ovekov nemir. Trelove oi skrenue u stranu, a zatim se vratie na sabesednika kada je rekao: "Shvatam. A
kako ti je ime, strane?"
ustro, Lena se nasmei Kovenantu i odgovori umesto njega: "Tomas Kovenant. Kovenant od
Kevinovog Vidikovca."
"ta, devojko?" upita Trel. "Jesi li proroica, da moe da govori umesto nekoga ko je vii od
tebe?" A onda ree Kovenantu: "Pa, Tomase Kovenante od Kevinovog Vidikovca - ima li ti i drugih imena?"
Kovenant je ve bio spreman da odgovori odreno kada je uhvatio eljno zanimanje za pitanje u
Leninim oima. Zastao je. Jednim skokom dokuivanja, shvatio je da je on za nju uzbudljiv kao da je zaista
Berek Troprst - da su ga za njenu e za tajanstvima i moima, sveznajuim poglavarima i bitkama po
oblacima, njegova neobinost i neobjanjivo pojavljivanje na Vidikovcu uinili nalik otelotvorenju velikih
dogaaja iz junake prolosti. Poruka njenog pogleda iznenada je bila jasna; u napetosti svoje radoznalosti
ona se drala nade da e joj se on razotkriti, dati joj da baci pogled na njegov visoki poziv da bi je primirio zbog
mladosti i neznanja.
Ta zamisao ispuni ga je udnim odjecima. Nije bio naviknut na takvo laskanje; prualo mu je oseaj
moi na koji nije bio naviknut. Hitro potrai neku visokoparnu titulu koju bi mogao dati sebi, neko ime kojim bi
mogao zadovoljiti Lenu, a da se ne predstavi lano Trelu. Onda dobi nadahnue. "Tomas Kovenant", ree on
kao da se die da odgovori na izazov. "Nevernik."
Smesta je osetio da se tim imenom izloio veem broju izazova nego to je trenutno mogao
odmeriti. Usled tog ina oseti se uobraeno, ali Lena ga nagradi ozarenim pogedom, a Trel dostojanstveno
prihvati izjavu. "Pa, Tomase Kovenante", odvrati on, "dobrodoao u Kamendol Mithil. Molim te, prihvati
gostoprimstvo ovog doma. Moram sada da odnesem obluak kao to sam obeao. Moda e se ena moja,
Atiaran, ubrzo vratiti. A ukoliko je podseti, Lena e se moda setiti da ti ponudi osveenje dok mene nema."
Dok je govorio, Trel se ponovo okrenuo kamenom kotlu. Obavio je ruke oko njega i digao ga sa
postolja. Dok mu se igra crvenih i utih plamenova odraavala u kosi i bradi, on ponese kotao prema vratima.
Lena pouri ispred njega da pridri zavesu, i trenutak potom Trela vie nije bilo, dok Kovenant ostade sa
seanjem na kratki pogled u unutranjost kotla. Bio je pun sitnih, okruglih kamenova nalik finom ljunku, a svi
oni kao da su plamteli.
"Prokletstvo", proapta Kovenant. "Koliko je teka ta stvar?"
"Tri oveka ne bi mogli da dignu kotao ni kada je prazan", odvrati Lena ponosito. "Ali kada obluak
gori, moj otac ga lako die. On je obluar od rhadhamaerla, duboko u znanstvu kamena.
Kovenant je piljio u nju jedan trenutak, zgranut Trelovom snagom.
Onda Lena ree: "Sada ti moram ponuditi osveenje. Hoe li se oprati ili okupati? Jesi li edan?
Imamo dobre kladenice."
Njen glas ponovo pokrenu titraje Kovenantovih ivaca. Njegovo instinktivno nepoverenje prema
Trelovoj moi rasu se pred shvatanjem da on ima i sopstvenu mo. Ovaj svet ga je prihvatao; posveivao mu
je vanost. Ljudi poput Trela i Lene bili su spremni da ga uzmu onoliko ozbiljno koliko on to eli. Samo je
trebalo da se i dalje kree, da sledi staze sna prema Veselkamenu - tagod to bilo. Osetio je vrtoglavicu od
izgleda koji su mu bili na raspolaganju. Na vrhuncu zaleta, odluio je da uestvuje u sopstvenoj vanosti, da
uiva dok traje.
Da prikrije nalet novih oseanja, rekao je Leni da bi eleo da se opere. Ona ga povede iza zavese u
drugu odaju, gde se voda neprekidno slivala iz proreza u zidu. Klizna ustava od kamena slala je vodu bilo u
lavor za umivanje bilo u veliku kadu, oboje od kamena. Lena mu pokaza fini pesak koji je mogao da koristi kao
sapun, a onda ga ostavi. Voda je bila hladna, ali on zaroni u nju ruke i glavu gotovo u ushienju.
Kada je zavrio, obazre se za pekirom, ali nije video nijedan. Eksperimentiui, nadneo je ruku
iznad blistavog kotla koji je osvetljavao prostoriju. Topla, uta svetlost brzo mu je osuila prste, a on se potom
nadneo nad kotao, trljao vodu sa lica i vrata, tako da mu je uskoro ak i kosa bila suva. Silom navike, izvrio je
VPE, ispitujui gotovo nevidljive tragove tamo gde su mu ruke bile povreene. Onda je odgurnuo zavesu sa
Page 25

puta i ponovo uao u sredinju odaju.
Otkrio je da se Leni pridruila jo neka ena. Dok se vraao, uo je Lenu kako govori: "Kae da
nita ne zna o nama." Onda ga druga ena pogleda i on smesta pogodi da je to Atiaran. Lisnati motiv na
ramenima njene dugake, smee haljine bio je izgleda neka vrsta porodinog znaka; nisu mu bili potrebni
takvi znaci da bi zapazio pripadnost istoj porodici u nainu na koji je starija ena dodirivala Lenino rame, ili u
slinosti dranja. Ali tamo gde je Lena bila svea i vitkih linija, puna nenaruene sveine, Atiaran je delovala
sloeno, gotovo protivureno samoj sebi. Svoju meku povrinu i punu figuru nosila je kao branu vrstoj snazi
iskustva unutar nje, kao da ivi sa svojim telom na osnovu stare i teke nagodbe. A njeno lice nosilo je
znakove te nagodbe; elo joj se inilo prerano prekriveno linijama, a duboke, krupne oi kao da su se otvarale
prema unutra, ka umornom bojitu sumnji i teskobnih premiljanja. Gledajui u nju preko kamenog stola,
Kovenant oseti dvostruki utisak turobne brige - posledicu znanja i strahova pred vie toga nego to znaju drugi
ljudi - i nesvesne lepote koja bi preporodila njeno lice samo kada bi se nasmeila.
Posle kratkog oklevanja, starija ena dodirnu srce i die ruku prema Kovenantu kao to je to uinio
Trel. "iveo, goste, i dobro doao. Ja sam Atiaran, drubenica Trelova. Govorila sam sa Trelom i sa Lenom,
keri svojom - nema potrebe da mi se predstavlja, Tomase Kovenante. Neka ti je ugodno u naem domu."
Setivi se svog ponaanja - i novosteene odlunosti - Kovenant odvrati: "Poastvovan sam."
Atiaran se blago nakloni. "Prihvatanje ponuenog poastvuje nudioca. A ljubaznost je uvek
dobrodola." Onda, kao da je ponovo oklevala, nesigurna kako da nastavi. Kovenant je gledao kako se stari
sukobi vraaju u njene oi, pomislivi kako bi taj pogled imao izuzetnu mo kada ne bi bio okrenut prema
unutra. Ali uskoro je donela odluku i rekla: "Nije obiaj naih ljudi da zamaraju goste tekim pitanjima pre
obeda. Ali hrana nije spremna" - bacila je pogled prema Leni - "a ti si za mene stran, Tomase Kovenante,
stran i uznemirujui. Govorila bih sa tobom ako mogu, dok Lena priprema neto od hrane to nam je na
raspolaganju. ini mi se da nosi nunost koja ne bi trebalo da eka."
Kovenant neodreeno slee ramenima. Osetio je drhtaj uznemirenosti kada je pomislio na njena
pitanja i pripremio se da pokua da odgovori na njih, a da ne izgubi novosteenu ravnoteu.
Tokom stanke, Lena poe da hoda po sobi. Prilazila je policama da uzme tanjire i zdele za sto i
pripremala neka jela na kamenoj ploi koju je odozdo grejala inija obluka. esto je okretala oi prema
Kovenantu dok se kretala, ali on to nije svaki put primeivao. Atiaran mu je obuzela panju.
Najpre je nesigurno promrmljala: "Jedva da znam kako da ponem. Tako je mnogo prolo, a ja
sam nauila toliko malo od onoga to poglavari znaju. Ali to to imam mora biti dovoljno. Niko ne moe da me
odmeni." Ispravila je ramena. "Mogu li da ti vidim ruke?"
Setivi se Lenine prve reakcije, Kovenant podie desnu ruku.
Atiaran obie oko stola sve dok nije bila dovoljno blizu da ga dotakne, ali to nije uinila. Umesto
toga, poe da mu ispituje lice. "Troprst. Kao to je Trel rekao. A neki kau da e se Berek Troprst, Srdomil i
Rodilac poglavarski, vratiti u Domaju kada se za to ukae potreba. Zna li za te stvari?"
Kovenant osorno odvrati: "Ne."
I dalje zagledana u njegovo lice, Atiaran ree: "Tvoja druga ruka?"
Zbunjen, digao je levicu. Spustila je oi na nju.
Kada ju je videla, siknula je, ugrizla se za usnu i koraknula unazad. Na trenutak, inila se
neobjanjivo prestravljena. Ali ovladala je sobom i upitala uz tiho podrhtavanje glasa: "Od kog metala je taj
prsten?"
"ta? Ovo?" Njena reakcija je zaprepastila Kovenanta, a u svom iznenaenju on se zagleda u
sloeno seanje na Doanu kako govori: Ovim prstenom te venavam, i starog prosjaka u ukastoj odori
kako uzvraa: Budi to jesi, budi to jesi. Tama mu zapreti. Zauo je sebe kako odgovara kao da je neko
drugi, neko ko nije imao nikakve veze sa gubavou i razvodom: "To je belo zlato."
Atiaran zajea i stavi ruke na slepoonice kao da osea bol. Ali ponovo je ovladala sobom i bleda
hrabrost doe u njene oi. "Samo ja", ree ona, "samo ja u itavom Kamendolu Mithil znam znaenje ovoga.
ak i Trel ne poseduje to znanje. A ja znam premalo. Odgovori, Tomase Kovenante - da li je to istina?"
Trebalo je da ga bacim, promrmlja on gorko. Gubavac nema pravo da bude sentimentalan.
Ali Atiaranino uzbuenje ponovo mu privue panju. Odavala je utisak da vie zna o tome ta mu se
deava nego on sam - da je uplovio u svet koji je, na neki mutni, zlokobni nain, pripremljen za njega. Njegov
stari bes je rastao. "Razume se da je istina", zarea on. "ta je s tobom? Pa to je samo prsten."
"To je belo zlato." Atiaranin odgovor zvuao je izgubljeno, kao da je upravo doivela veliku nesreu.
"Pa ta?" Nije mogao da shvati ta je uznemirilo tu enu. "To nita ne znai. Doana..." Doana ga
je vie volela od utog zlata. Ali to je nije spreilo da se razvede.
"To je belo zlato", ponovi Atiaran. "Poglavari pevaju drevnu pesmu-znanstvenicu o nosiocu belog
zlata. Seam se samo jednog dela; ide ovako:
A onaj ko nosi belo zlato divlje magije
Taj je paradoks Page 26

Jer on je sve i nita,
Heroj i budala,
Moan, bespomoan I jednom rei istine ili izdajstva,
Spae ili prokleti Zemlju
Jer on je lud i normalan,
Hladan i strastan,
Izgubljen i naen.
Zna li tu pesmu, Kovenante? Nema belog zlata u Domaji. Zlato nikada nije pronaeno na Zemlji,
iako se kae da ga je Berek znao i spevao pesme. Ti dolazi sa drugog mesta. Kakva te uasna svrha dovodi
ovamo?"
Kovenant oseti kako ga pretrauje oima ne bi li nala neki propust, nekakav nedostatak koji bi
razotkrio la pred njenim strahom. Ukoio se. Ima mo, rekao je Opaki, divlju magiju - ali nikada nee znati
ta je to. Zamisao da je njegova burma neka vrsta talismana izazivala je u njemu muninu, poput mirisa ruine
esencije. Osetio je divlju elju da vie. Nita od svega ovoga se ne deava! Ali znao je samo za jedan odgovor
koji je vredeo: ne razmiljaj o tome, sledi put, preivi. Susreo je Atiaran na njenom sopstvenom tlu. "Sve svrhe
su uasne. Imam poruku za Vee poglavara."
"Kakvu poruku?" zahtevala je da zna.
Posle oklevanja od samo jednog trenutka, zareao je: "Sivi Krvnik se vratio."
Kada je ula da Kovenant izgovara to ime, Lena ispusti kamenu zdelu koju je nosila i pobee u
majino naruje.
Kovenant je stajao i mrtio se na razbijenu zdelu. Tenost koja je bila u njoj svetlucala je na
glatkom kamenom podu. Onda je uo Atiaran kako jei u stravi: "Otkud ti to zna?" Pogledao ju je i video kako
se dve ene grle poput dece kojima je zapretio demon iz njihovih najstranijih snova. Gubavac, neist
prokaena! - pomisli gorko. Ali dok je gledao, Atiaran kao da je ovrivala. eljust joj se stegla, unezvereni
pogled stegao. I pored sveg straha, bila je jaka ena koja umiruje dete - i priprema se da presretne opasnost.
Ponovo je upitala: "Otkud ti to zna?"
Nagnala ga je da se osea kao da se brani, pa je odgovorio: "Sreo sam ga na Kevinovom
Vidikovcu."
"Ah, avaj!" jeknu ona i zagrli Lenu. "Avaj za mlade na ovome svetu! Usud Domaje poiva na njima.
Pokolenja e umirati u agoniji, a za one koji ive postojae samo rat, uas i bol! Avaj Leno, keri moja.
Roena si u zlo vreme i za tebe nee biti mira niti spokoja kada bitka doe. Ah, Leno, Leno."
Njen bol dirnu nebranjenu taku u Kovenantu i grlo mu odeblja. Glas joj je ispunio njegovu linu
predstavu Opustoenja Domaje tubalicom kakvu nikada ranije nije uo. Prvi put je osetio da Domaja sadri
neto dragoceno to je u opasnosti da bude izgubljeno.
Ta meavina saoseanja i gneva jo mu vie zatee ivce. Titrao je jo otrijim tonom, treperio.
Kada pogleda Lenu, vide da se iz njene panike ve diglo novo strahopotovanje prema njemu. Nesvesna
ponuda u njenim oima plamtela je i vie ga uznemiravala no ikad.
Drao se mirno dok Atiaran i Lena nisu lagano pustile jedna drugu. Onda upita: "ta zna o svemu
ovome? O onome to mi se deava?"
Pre nego to je Atiaran mogla da odgovori, jedan glas pozva pokraj kue: "ivela! Atiaran, keri
Tiarane. Trel Obluar ree nam da je tvoj posao za danas gotov. Doi i pevaj za Kamendol!"
Na trenutak, Atiaran je mirno stajala i dolazila sebi. Onda uzdahnu: "Ah, posao mog ivota upravo je
poeo", i okrete se prema vratima. Drei odmaknutu zavesu, ona ree u no: "Jo nismo jeli. Doi u kasnije.
Ali posle okupljanja moram govoriti sa Krugom staraca."
"Bie im reeno", odgovori glas.
"Dobro", ree Atiaran. Ali umesto da se vrati do Kovenanta, ostala je na vratima i jo neko vreme
gledala u tamu. Kada je najzad spustila zavesu i okrenula je Kovenantu, oi su joj bile vlane i u njima je
stajao pogled za koji je najpre pomislio da predstavlja poraz. Ali onda je shvatio da se ona samo prisea
poraza. "Ne, Tomase Kovenante", ree ona tuno, "nita ne znam o tvojoj sudbini. Moda bih znala, da sam
ostala due u Znanstvigoru - da sam imala snage. Ali tamo sam prevazila sopstvene granice i vratila se kui.
Znam deo starog znanstva koje Kamendol Mithil i ne nagaa, ali to je premalo. Sve to se mogu setiti za tebe
jesu nagovetaji o divljoj magiji koja unitava mir:
divlja magija urezana u kamenu svakom,
sadrana da je belo zlato razuzda ili usmeri...
ali znaenje takvih navoda, ili tokova tih vremena, ja ne poznajem. To je dvostruki razlog da te
odvedem pred Vee." Onda se zagleda pravo u njegovo lice i dodade: "Rei u ti otvoreno, Tomase
Page 27

Kovenante - ukoliko si doao da izda Domaju, samo se poglavari mogu nadati da te zaustave."
Da izdam? To je bila jo jedna sasvim nova pomisao. Trebalo je da proe trenutak pre nego to je
shvatio ta Atiaran govori. Ali pre nego to je mogao da se pobuni, Lena se umea umesto njega: "Majko!
Borio se protiv sivog oblaka na Kevinovom Vidikovcu. Videla sam. Kako moe da sumnja u njega?" Njena
odbrana zaustavi njegovu ratobornu reakciju. Bez ikakve namere, stavila ga je na lano tlo. Nije dospeo dovde
da se bori protiv poglavara Kletnika.
Trelov povratak zaustavi odgovor koji bi Atiaran moda dala. Veliki ovek stajao je u dovratku jedan
trenutak, gledajui izmeu Atiaran, Lene i Kovenanta. On naglo ree: "Tako. Dolo je teko vreme za nas."
"Da, Trele, muu moj", promrmlja Atiaran. "Teko vreme."
Onda mu pogled uhvati krhotine kamene posude na podu. "Teko vreme, zaista", blago prekori on,
"kada se kameno posue razbija, a parad ostavlja da ga drobe noge."
Ovoga puta Lena se ozbiljno postidela. "Izvini, oe. Uplaila sam se."
"Nije vano." Trel joj prie i poloi krupne ake, lake od ljubavi, na njena ramena. "Neke rane se
mogu zaceliti. Danas se oseam snano."
Na to, Atiaran se zahvalno zagleda u Trela, kao da se upravo poduhvatio nekog herojskog zadatka.
Na Kovenantovo nerazumevanje, ona ree: "Sedi, goste na. Hrana e uskoro biti spremna. Doi,
Leno." Njih dve poee da se maju oko kamena za kuvanje.
Kovenant je gledao dok je Trel poinjao da prikuplja komadie slomljene posude. Obluarev glas
blago je brundao, pevao drevnu podzemnu pesmu. On neno odnese komadie do stola i stavi ih kraj lampe.
Onda je seo. Kovenant sede pokraj njega, pitajui se ta e se dogoditi.
Pevajui peinsku pesmu kroz stegnute zube, Trel poe da sklapa odlomke kao da je kotli
slagalica. Stavljao je pare po pare na njegovo mesto i svako je ostajalo tamo gde ga je stavio bez ikakvog
lepka koji bi Kovenanta video. Trelovi pokreti bili su puni napora, dodir mu je bio blag na svakom komadiu, ali
kotli kao da je brzo rastao u njegovim rukama, a parii su se savreno uklapali, ostavljali samo mreu finih,
crnih linija da obeleavaju pukotine. Uskoro su svi komadii bili na mestu.
Onda njegov duboki ton pree u novu lestvicu. Poeo je da miluje kamenu posudu prstima i gde
god bi dodir proao, crna znamenja loma nestajala su kao obrisana. Lagano je pokrio milovanjem svaki in
posude. Kada je dovrio spoljanjost, poeo je da gladi unutranju povrinu. Najzad je digao posudu i preao
dodirima podnoje. Paljivo je okretao kotli meu prstima obe ruke i proveravao da nita nije propustio. Onda
je prestao da peva, blago spustio posudu i sklonio ake. Bila je potpuna i vrsta kao da nikada nije isputena.
Kovenant odvoji pogled pun strahopotovanja sa posude i okrete ga ka Trelovom licu. Obluar je
delovao iscrpljeno od napora, a napregnuti obrazi bili su mu izbrazdani suzama. "Popravljanje je tee od
razbijanja", promrmlja on. "Ovo ne mogu da uinim svakog dana." Umorno je presavio ruke na stolu i poloio
glavu na njih.
Atiaran je stala iza mua i poela da mu masira teke miie ramena i vrata, oiju punih ponosa i
ljubavi. Neto u njenom izrazu navede Kovenanta da oseti kako dolazi iz vrlo siromanog sveta, gde niko ne
zna ili ne mari da popravlja kamene posude. Pokua da kae sebi da sanja, ali nije eleo da to slua.
Posle neme pauze pune potovanja prema Trelovom delu, Lena poe da postavlja sto. Uskoro je
Atiaran donela inije sa hranom sa kamena za kuvanje. Kada je sve bilo spremno, Trel podie glavu i umorno
ustade. Sa Atiaran i Lenom stajao je kraj stola. Atiaran ree Kovenantu: "Obiaj je naeg naroda da ustanemo
pre jela, u znak potovanja prema Zemlji, iz koje dolaze ivot, hrana i mo." I Kovenant ustade, oseajui se
nespretno i neodgovarajue. Trel, Atiaran i Lena zatvorie oi i pognue glave na trenutak. Onda su seli. Kada
je i Kovenant to uinio, poeli su da raspodeljuju hranu.
Bio je to obilan obrok: bilo je tu hladne usoljene govedine prekrivene sosom koji se puio, divljeg
pirina, suvih jabuka, crnog hleba i sira; Kovenantu je dat visok vr pia koje je Lena zvala kladenica. Taj
napitak bio je bistar i prozraan kao voda, blago penuav i neodreeno je mirisao na alianthu; ali imao je ukus
finog piva kome je uklonjena sva gorina. Kovenant je slistio prilinu koliinu pre nego to je shvatio da ono
dodaje jo otrije vibracije njegovim ve ustreptalim ivcima. Mogao je da oseti kako se zatee. Bio je prepun
neuobiajenih pritisaka. Uskoro je postao nestrpljiv da doeka kraj obroka, nestrpljiv da napusti kuu i rairi se
po nonom vazduhu.
Ali Lenina porodica jela je lagano, a nad njima kao da je visio nekakav veo. Jeli su sa takvom
odlunou kao da taj obrok oznaava kraj sve njihove zajednike sree. U tiini, Kovenant shvati da je to
posledica njegovog prisustva. On ih je uznemiravao.
Da olaka sebi, pokuao je da povea znanje o svome poloaju. "Imam pitanje", ree kruto. Jednim
pokretom obuhvatio je itav Kamendol. "Nema drveta. Ima mnogo stabala po itavoj dolini, ali ne vidim da
makar malo koristite drvo. Da li je drvee sveto ili tako neto?"
Posle kratkog oklevanja Atiaran odvrati: "Sveto? Znam za tu re, ali njeno znaenje mi je nejasno.
U Zemlji je Mo, u drveu, rekama, zemljitu i kamenu, i mi je potujemo zbog ivota koji prua. Zato smo dali
zavet mira. Da li to pita? Ne koristimo drvo zbog toga to je znanstvo drveta, lillianrill, izgubljeno za nas, a
nismo se potrudili da ga nanovo zadobijemo. U progonstvu naih ljudi, kada je Opustoenje zadesilo Domaju,
Page 28

izgubljene su mnoge dragocene stvari. Na narod zadrao je znanje rhadhamaerla u planinskom vencu
Junika i po Pustarama, i to nam je omoguilo da izdrimo. inilo se da nam znanstvo drveta ne pomae i
zaboravljeno je. Sada kada smo se vratili u Domaju, znanstvo kamena nam je dovoljno. Ali drugi su zadrali
lillianrill. Videla sam Viti Drvograd, u bregovima daleko prema severu i istoku od nas, i to je pristalo mesto njegov narod shvata drvo i cveta. Ima neto trgovine izmeu Kamendola i Drvograda, ali ne trguje se drvetom i
kamenom."
Kada je zastala, Kovenant oseti razliku u novom utanju. Trenutak je proao pre nego to je bio
siguran da moe da uje udaljeni amor glasova. Ubrzo Atiaran to potvrdi, rekavi Trelu: "Ah, okupljanje.
Obeala sam da u pevati veeras."
Ona i Trel zajedno ustadoe, a on ree: "Tako. A onda e govoriti sa Krugom staraca. Ja u obaviti
neke pripreme za sutra. Vidi...", pokazao je u sto, "bie lep dan - nema senke preko srca kamena."
Gotovo nasuprot sebi, Kovenant pogleda tamo gde je Trel pokazao. Ali nije mogao da vidi nita.
Primetivi njegov zbunjeni pogled, Atiaran ree blago: "Nemoj biti iznenaen, Tomase Kovenante.
Niko osim Rhadhamaerla ne moe da predvidi vreme u kamenovima na takav nain. A sada poi sa mnom i ja
u ti pevati legendu o Bereku Troprstu." Dok je govorila, digla je kotao sa oblukom sa stola da ga ponese sa
sobom. "Leno, hoe li oprati kameno posue?"
Kovenant se die na noge. Bacivi pogled na Lenu, video je kako joj se lice krivi u alostivoj
poslunosti; oigledno je elela da poe sa njima. Ali i Trel vide njen izraz i ree: "Prati naeg gosta, Leno,
keri moja. Neu imati toliko posla da ne mogu da se pobrinem za posue."
Zadovoljstvo je smesta preobrazi i ona poskoi da se obesi oko oevog vrata. On joj na trenutak
uzvrati zagrljaj, a zatim je spusti na pod. Ona se ispravi, iznenada pokuavajui da deluje edno, i prie majci.
Atiaran ree: "Trele, nauie kerku da misli da je kraljica." Ali uzela je Lenu za ruku da pokae da
se ne ljuti, pa su zajedno prole kraj zavese. Kovenant ih je spremno sledio i izaao iz kue u zvezdanu no sa
oseajem oputanja. Pod otvorenim nebom bilo je vie mesta za samoposmatranje.
Bilo mu je neophodno ispitivanje. Nije mogao da shvati, da razumno objasni svoje rastue
uzbuenje. Kladenica koju je ispio kao da je obezbedila iu za njegovu energiju; poskakivala mu je u venama
poput mahnitog satira. Osetio se neobjanjivo ugroen nadahnuem, kao da je pre rtva nego izvor
sopstvenog sna. Belo zlato! Misle li oni da sam lud?
Moda je i bio lud. Moda je u tom trenutku lutao u demenciji, muei sebe lanim tugama i
zahtevima, nametanjem privida. Takve stvari deavale su se gubavcima.
Nisam! - povika on u sebi, gotovo vrisnu naglas. Znam razliku - znam da sanjam.
Prsti mu se trznue od elje za nasiljem, ali je uvukao svei vazduh duboko u plua i ostavio sve iza
sebe. Znao je kako da preivi san. Ludilo je bilo jedina opasnost.
Dok su zajedno hodali izmeu kua, Lenina glatka ruka okrznu njegovu. Koa mu ustrepta na dodir.
amor ljudi brzo je postajao glasniji. Uskoro Lena, Atiaran i Kovenant stigoe do kruga i zaoe u
okupljalite stanovnika Kamendola.
Bilo je osvetljeno desetinama kotlia sa oblukom koje su ljudi nosili u rukama i pri toj rasveti
Kovenant je mogao da vidi sasvim jasno. Mukarci, ene i deca okupili su se na rubu kruga. Kovenant je
nagaao da se bukvalno itav Kamendol sjatio da uje Atiaran kako peva. Veina ljudi bila je nia od njega - i
prilino nia od Trela - i imala je tamnu kosu, smeu ili crnu, opet kao Trel. Ali bili su od zdepaste sorte, irokih
ramena, a ak i ene i deca odavali su utisak fizike snage; vekovi rada sa kamenom oblikovali su ih da
odgovaraju svom poslu. Kovenant oseti isti onaj nejasni strah koji je osetio pred Trelom. Izgledali su prejako, a
on nije imao nita osim udnovatosti da ga zatiti ako se okrenu protiv njega.
Zabavljali su se meusobnim razgovorom, oigledno ekajui Atiaran, i niim nisu odavali da
primeuju Kovenanta. Nevoljan da privue panju na sebe, drao se spoljnih rubova okupljalita. Lena
zastade sa njime. Atiaran joj je dala kotli sa oblukom, a onda otila kroz guvu prema sreditu kruga.
Poto je preao pogledom po skupu, Kovenant skrenu panju na Lenu. Stajala je sa desne strane,
a vrh njene glave bio je na in ili dva iznad njegovog ramena; kotli sa oblukom drala je obema rukama uz
struk, tako da joj je svetlost naglaavala grudi. Oigledno je bila nesvesna efekta, a njega dlanovi ponovo
zasvrbee neodoljivom i zastraujuom eljom da je dotakne.
Kao da je osetila njegove misli, digla je pogled prema njemu sa sveanom blagou na licu, od koje
mu srce poskoi kao da je preveliko za rebra koja su ga drala. Nespretno je odvojio pogled, upravivi ga ka
krugu, ali nita ne videi. Kada je vratio pogled na nju, inilo se da radi upravo ono to je i on radio - pretvarala
se da gleda drugde. Stegao je vilice i prisilio se da eka da se neto dogodi.
Uskoro skup postade tih. U sreditu otvorenog kruga Atiaran je stajala na niskom kamenom
podijumu. Naklonila je glavu skupu, a ljudi uzvratie utke, podigavi kotlie sa oblukom. Svetla kao da su se
prikupila oko nje poput oreola.
Kada su se kotlii spustili i kada je poslednji titraj tiskanja skupa prestao, Atiaran poe: "Veeras se
oseam starom - seanja mi se ine zamuena i ne seam se svih pesama koje bih volela da pevam. Ali ono
Page 29

ega se seam pevau i ispriau vam priu, kao to sam vam priala ranije, tako da moete da podelite onaj
deo znanstva koji posedujem." Na to, skupom proe tihi smeh - vesela poast Atiaraninom nadmonom
znanju. Ostala je da uti, glave pognute ne bi li skrila strah koji joj je znanje donelo, sve dok ljudi ponovo nisu
uutali. Onda je digla pogled i rekla: "Pevau vam legendu o Bereku Troprstu."
Posle poslednje kratkotrajne stanke, smestila je pesmu u tiinu dobrodolice poput grubog i retkog
dragulja.
U ratu ljudi odu k'o senke boje to po travi linu,
Ostavivi ivote u zelenom kraju:
Dok Zemlja narie u grimiznom sjaju,
Snovi ljudi, zvezde i apat bespomono minu.
U crvenoj senci sred plama i jada,
U crvenoj lokvi to pod njim je skrita,
Berek skota anje poput zrelog ita
Al' uvar sveg lepog poslednji je sada.
Poslednji u senci poraza da mine,
Poslednji da kua ponor oajanja,
I pusti oruje da lei sred granja
Svoju troprst aku sa bitke da skine.
Livadama Domaje dumanin je stao
Izdajnik sad drsko hoda tu za njime,
A Berek je beao ispred gadne plime
Dok Planinom Groma nije zaplakao.
Beree! Zemljorode! - pomozi, prikloni
Bojnu pomo protiv mrskoga tog gada!
Zemlja daje i klicanju Moi zvoni,
Odzvanja, Zemljorode! Pomozi i pokloni,
Domaju potedi od smrti i jada.
Kovenant uzdrhta od pesme, kao da ova skriva neku sablast koju bi trebalo da razabere. Ali
Atiaranin glas ga je opinio. Nijedan instrument nije joj pomagao u pevanju, ali pre nego to je dovrila i prvi
stih, znao je da joj i nije potreban. Jasna nit melodije bila je protkana neoekivanim sazvujima, nagovetenim
harmonijama, jekom nemih glasova, tako da se sa svakim rastuim motivom inilo kao da se iri u tri ili etiri
pevaice, grla odvojenih i sjedinjenih s pesmom.
Poela je molskom lestvicom od koje je pozlaena, draguljima zvezda ukraena no treptala poput
pogrebne pesme; a kroz nju duvao je crni vetar gubitka, u kome stvari slavljene i potovane u itavom
Kamendolu kao da zatreptae i ugasie se. Dok je sluao, Kovenant oseti da itav skup plae sa pesmom,
narie kao u jedan glas u nemoj tuzi pod silinom pevaa.
Ali alopojka joj nije dugo ostala u glasu. Posle stanke koja se otvorila prema noi poput otkrovenja,
Atiaran pree u hrabri refren: "Beree! Zemljorode!" i promena je ponese visoko u dursku lestvicu koja bi bila
previe prodorna za bilo koji glas manje nabrekao nagovetajima, manje vrsto istkan od njenog. Oseajni
naboj skupa nije jenjavao, ali se u trenutku iz tuge rodila radost i zahvalnost. A dok se Atiaranina poslednja
nota orila iz njenog grla poput odavanja poasti planinama i zvezdama, ljudi digoe kotlie sa oblukom i
zvonko uzviknue:
"Beree! Zemljorode! iveo!"
A onda, lagano, poee da sputaju svetla i da se tiskaju napred, prilazei blie Atiarani da uju
njenu priu. Zajedniki poriv bio je toliko jednostavan i jak da i Kovenant napravi nekoliko koraka pre nego to
se pribra. Iznenada se obazre oko sebe - usredsredi oi na blage, treptave zvezde, oseti varljivi vonj obluka.
Zajednika reakcija Kamendola preplaila ga je; nije smeo da dozvoli sebi da se izgubi u njoj. eleo je da se
okrene i ode, ali morao je da uje priu o Berekovu i zato je ostao tamo gde jeste.
im su se ljudi smestili, Atiaran otpoe.
"Bee jednom da se nikad ne vrati veliki rat u najstarijim danima, u doba koje obeleava poetak
seanja ljudske vrste - pre nego to su roeni drevni poglavari, pre nego to Dinovi preoe preko Mora
novoroenog sunca da stvore druinu Kamenbrae - vreme pre zaveta mira, pre Opustoenja i poslednje bitke
vrhovnog poglavara Kevina. Bilo je to vreme kada su Grdani koji slue Demoniju bili napredna i uzviena rasa,
a jamnici su kovali i topili divne metale da trguju njima u otvorenom prijateljstvu sa svim narodima Domaje. U
Page 30

to vreme, Domaja je bila jedna velika nacija, a njom su vladali Kralj i Kraljica. Bili su divan par, bogat ljubavlju i
au, i mnogo godina drali su zamah u slozi i miru.
Ali posle izvesnog vremena senka pade po srcu kralja. Okusio je mo nad ivotom i smru onih koji
su ga sluili i nauio da je eli. Uskoro gospodarenje za njega postade udnja, neophodna kao hrana. Noi je
provodio u mranim pohodima za jo veom moi, a danju je koristio tu mo, postajui sve eljniji i suroviji
kako ga je obuzimala vea udnja.
Ali Kraljica pogleda svoga supruga i uasnu se. elela je samo da se zdravlje i blagostanje
poslednjih godina ponovo vrate. Ali nikakav nagovor, nikakav uticaj njene moi nisu mogli da raskinu zagrljaj
surovosti koji je poniavao kralja. I najzad, kada je videla da e dobro Domaje sigurno umreti ukoliko njen
suprug ne bude zaustavljen, ona raskinu sa njime i suprotstavi mu sopstvene moi.
Onda doe do rata u Domaji. Mnogo koji su osetili ujed Kraljevog bia stadoe uz Kraljicu. A mnogi
koji su mrzeli smrt i voleli ivot takoe joj se pridruie. Glavni meu njima bee Berek - najjai i najmudriji od
svih Kraljiinih prvaka. Ali strah od Kralja spustio se po Domaji i itavi gradovi digoe se da se bore za njega,
ubijajui da zatite sopstveno ropstvo.
Bitka se rairila preko cele Domaje i jedno vreme inilo se da bi Kraljica mogla pobediti. Njeni junaci
bili su silni, a nijedan nije bio moniji od Bereka, za koga se govorilo da je parnjak svakom Kralju. Ali dok je
bitka besnela, jedna senka, sivi oblak sa istoka, pade preko trupa. Kraljiini branioci bili su pogoeni u samo
srce i snaga ih napusti. Ali njeni neprijatelji naoe mo ludila u senci. Zaboravili su na ovenost - sekli su i
gazili, grizli, kidali, sakatili i napredovali sve dok navala sivila nije preplavila junake, i Berekovi drugovi jedan po
jedan predadoe se oaju i smrti. I tako je bitka trajala sve dok Berek nije ostao poslednji preiveli meu
onima koji su mrzeli senku.
Ali on se borio i dalje, ne hajui za sopstvenu sudbinu i za brojnost neprijatelja, i due su padale
mrtve pod njegovim maem poput jesenjeg lia na vetru. Najzad sam kralj, ispunjen strahom i ludilom senke,
izazva Bereka i oni se sukobie. Mono je udarao Berek, ali je senka skretala njegov ma. I tako je bitka bila
ujednaena sve dok jedan udarac Kraljeve sekire ne zasee Berekovu aku. Onda Berekov ma pade na
zemlju i on se obazre - obazre se i vide senku, i sve hrabre drugove mrtve. Vrisnuo je silnim krikom oajanja i,
okrenuvi se, pobegao sa bojita.
I tako je trao, smrt ga je lovila, a seanja na senku bila su na njemu. Tri dana je trao - bez
prestanka, bez odmora - i tri dana su Kraljeve trupe bile iza njega poput ubilake zveri, dahui za krvlju. Na
izmaku snaga i na vrhuncu oajanja popeo se na Planinu Groma. Uspevi se uz kamenitu padinu, bacio se na
vrh ogromne stene i zaplakao: 'Avaj za Zemlju. Zbaeni smo i nema prijatelja koji e nas iskupiti. Lepota e
potpuno nestati iz Domaje.'
Ali stena na kojoj je leao odvrati: 'Postoji Prijatelj za srce koje ima mudrosti da ga vidi.'
'Kamenje mi nije prijatelj', povika Berek. 'Vidi, moji neprijatelji pljakaju Domaju, a nijedan drhtaj
ne trza tlo ispod njihovih gnusnih nogu.'
'Moda je i tako', ree stena. 'ivi su koliko i ti i neophodno im je tlo na kom e stajati. Pa ipak,
postoji Prijatelj za tebe u Zemlji, ukoliko zavetuje duu njenom ozdravljenju.'
Onda se Berek podie na steni i pogleda neprijatelje koji su mu bili blizu. Zavetovao se, zapeativi
zavet krvlju osakaene ruke. Zemlja odvrati grmljavinom; sa planinskih visova dooe ogromni ognjeni lavovi,
prodirui sve na svome putu. Kralj i sve njegove trupe bili su uniteni, a samo Berek ostade da stoji nad
stihijom na steni slinoj visokom brodu na moru.
Kada je stihija prola, Berek je odao poast ognjenim lavovima Planine Groma, obeavi
potovanje, povezanost i slubu za Zemlju kako od sebe, tako i od svih pokolenja koje e doi za njim u
Domaju. Nosei prvu zemnu mo, nainio je ezlo zakona od grane Jedinog Drveta i njom poeo isceljenje
Domaje. U svoje vreme, Bereku Troprstu dato je ime Srdomil i on postade poglavar-rodilac, prvi od drevnih
poglavara. Oni koji su sledili njegv put napredovali su u Domaji tokom dve hiljade godina."
Jedan dug trenutak vladala je tiina nad skupom kada je Atiaran zavrila. Onda svi zajedno, kao da
im je bilo tuklo jedinstvenim otkucajima, stanovnici Kamendola poee da se slivaju napred, pruajui ruke da
je dodirnu i odaju poast. Rairila je ruke da zagrli to vei broj prijatelja, a oni koje nije mogla da dosegne
grlili su jedni druge, delei jedinstvo zajednikog odziva.
7. LENA
Sam u noi - sam jer nije mogao da deli spontani poriv za grljenjem u Kamendolu - Kovenant se
najednom oseti kao da je u klopci, ugroen. Pritisak tame stegao mu je plua; inilo se da ne moe da doe
do dovoljno vazduha. Zahvatila ga je klaustrofobija gubavca, gubavev strah od gomile, od nepredvidljivog
ponaanja. Berek! - frknuo je u sebi pun zajedljivog nemira. Ti ljudi eleli su da bude junak. Uz kruti trzaj
gaenja, okrenuo se od skupa i zaputio pun jarosti izmeu kua kao da su mu stanovnici Kamendola naneli
Page 31

smrtnu uvredu.
Berek! Grudi su mu se grile na tu misao. Divlja magija! Bilo je to smeno. Zar ti ljudi nisu znali da
je gubavac? Nita za njega nije bilo nemogunije od te vrste junatva koju su pripisivali Bereku Troprstu.
Ali poglavar Kletnik je rekao: On eli da ti bude moj konani neprijatelj. Odabrao je tebe da me
uniti.
U silovitoj zbunjenosti, nazreo je kraj prema kome ga je staza njegovog sna moda vodila; video je
sebe neodoljivo uvuenog u sukob sa Opakim.
Bio je u klopci. Razume se da nije mogao da glumi junaka u nekom tamo sanjanom ratu. Nije
mogao toliko da se zaboravi; zaborav je predstavljao samoubistvo. Pa ipak, nije mogao ni da utekne tom snu,
a da ne proe kroz njega, nije mogao da se vratiti u stvarnost bez buenja. Znao je ta e se desiti ukoliko
stane i pokua da ostane normalan. Ve i na ovako malom rastojanju od svetlosti skupa osetio je tamnu no
kako udara prema njemu, krui na irokim krilima po nebu nad njegovom glavom.
Zaustavio se uz trzaj, zateturao da bi se naslonio na zid, dohvatio elo akama.
Ne mogu - zadahta on. Sve njegove nade da bi ova Domaja mogla odagnati njegovu nemo, na
neki nain zaleiti njegovo bolno srce, raspala se u pepeo.
Ne mogu da nastavim.
Ne mogu da stanem.
ta mi se deava?
Iznenada zau korake koji su trali ka njemu. Poskoio je, uspravio se i video Lenu kako hita da mu
se pridrui. Dok je prilazila, zamasi njenog kotlia sa oblukom bacali su ludake senke po njenoj figuri. Posle
jo nekoliko dugih koraka, usporila je, a zatim se zaustavila, drei kotli podignut tako da moe jasno da ga
vidi. "Tomase Kovenante", upita oprezno. "Zar ti nije dobro?"
"Ne", obrecnuo se na nju. "Nije mi dobro. Nita nije dobro, i nije bilo jo od..." rei na trenutak
zastadoe u njegovom grlu, "od kako sam se razveo." Zajapureno ju je gledao, izazivajui je da upita ta je to
razvod.
Nain na koji je drala svetlo ostavljao je najvei deo njenog lica u tami; nije mogao da vidi kako je
primila njegov izliv. Ali kao da ju je navodila neka unutranja saoseajnost. Kada je progovorila, nije
pogoravala njegov bol grubim pitanjima ili saaljenjem. Blago je rekla: "Znam mesto gde moe da bude
sam."
Otro je klimnuo. Da! Oseao je da njegovi uznemireni ivci samo to ne puknu. Grlo mu je otealo
od nasilja. Nije eleo da bilo ko vidi ta mu se deava.
Blago, Lena dodirnu njegovu ruku i povede ga od Kamendola prema reci. Pod slabanom svetlou
zvezda stigli su do obale Mithila, a zatim skrenuli nizvodno. Posle pola milje, stigli su do starog kamenog
mosta koji je blistao vlanim, crnim odrazom, kao da se upravo digao iz vode radi Kovenanta. Sugestivnost te
misli natera ga da se zaustavi. Video je prelaz kao neku vrstu praga; krize su vrebale u tamnim bregovima iza
dalje obale. Iznenada upita: "Kuda idemo?" Plaio se da ako pree most nee biti u stanju da raspozna sebe
kada se bude vratio.
"Na drugu stranu", ree Lena. "Tamo moe da bude sam. Nai ljudi ne prelaze esto Mithil govori se da zapadne planine nisu prijateljske, da je zlo Usudovog Pribega koji lei iza njih iskrivilo njihov duh.
Ali ja sam ila po itavoj zapadnoj dolini, u potrazi za kamenom za suru-pa-maerl slike, i nije me zadesilo
nikakvo zlo. U blizini ima jedno mesto gde te niko nee uznemiravati."
I pored sveg izgleda drevnosti, most je u Kovenantovim oima delovao nesigurno. Spojevi bez
maltera delovali su slabano, na okupu samo usled mranih, varljivih senki zvezdane svetlosti. Kada je kroio
na most, oekivao je da mu se noga oklizne, da kamenje zadrhti. Ali lukovi su bili mirni. Na vrhu prelaza
zastao je da se nagne na niski boni zid i spusti pogled u reku.
Voda je crno tekla pod njim, gunala dugu molitvu zarad oprotaja u moru. A on je gledao u nju kao
da od nje trai hrabrost. Zar nije mogao naprosto da ne obraa panju na stvari koje ga ugroavaju, da
zaboravi suprotstavljene nemogunosti, ludilo svog poloaja - da se vrati u Kamendol i pretvara se sa
zadovoljnom prepredenou da je on Berek Troprst, ponovo roeni.
Nije mogao. Bio je gubavac; postojale su neke lai koje nije mogao izgovoriti.
Sa otrim trzajem munine otkri da je udarao pesnicom o zid. Trgao je ake uvis, pokuao da vidi
da li se povredio, ali nejasne zvezde nisu mu pokazivale nita.
Iskrivivi lice, okrenuo se i siao za Lenom na zapadnu obalu Mithila.
Uskoro su stigli do cilja. Lena je neko vreme vodila Kovenanta pravo prema zapadu, zatim uz strmi
breg nadesno, pa niz iskrzani procep ponovo prema reci. Paljivo su se probijali neravnim tlom procepa kao
da odravaju ravnoteu po probijenoj kobilici broda; njen izlomljeni trup dizao se sa obe njihove strane,
suavao im vidokrug. Dva stabla virila su sa strane poput katarki, a u blizini reke trup se sputao prema pojasu
glatkog peska koji je nestajao prema ravnoj stenovitoj izboini koja je virila prema reci. Mithil je rogoborio oko
te stene, kao da ga uznemiruje kratko saimanje njegovih obala, a zvuk je klizio procepom poput morskog
Page 32

vetra to zavija kroz nasukanu olupinu.
Lena se zaustavi na peskovitom dnu. Kleknuvi, iskopala je plitku jamu u pesku i ispraznila kotli sa
oblukom u njega. Oganj-kamenovi davali su vie svetla iz otvorene jame, tako da se dno procepa osvetlilo
utilom, i Kovenant uskoro oseti mirnu toplinu obluka. Dodir sjaja kamenja inio ga je svesnim da je no
svea, prikladna za sedenje kraj vatre. unuo je pored obluka uz drhtaj slian poslednjem slabanom
stresanju pred neizbeni napad histerije.
Poto je prosula obluak u pesak, Lena poe prema reci. Tamo gde je stajala na ispustu, svetlo
jedva da ju je dosezalo, a oblije joj je bilo tamno; ali Kovenant vide da joj je lice okrenuto nebu.
Sledio je njen pogled uz crno proelje planine i video da izlazi Mesec. Srebrni sjaj bledeo je zvezde
du ruba stene, tamnio dolinu senkom; ali uskoro senka proe procepom i meseina pade na reku, dajui joj
izgled starog srebra. A kada se pun Mesec die iza planina, zahvatio je Lenu i bacio belu izmaglicu poput
milovanja preko njene glave i ramena. Stojei mirno kraj reke, drala je glavu okrenutu prema Mesecu, a
Kovenant ju je gledao sa udnovatom, mrgodnom ljubomorom, kao da se ustremila ka ponoru koji pripada
samo njemu.
Konano, kada je meseina prela reku i dola do istone doline, Lena spusti glavu i vrati se krugu
obluka. Ne sreui Kovenantov pogled, upita blago: "Da odem?"
Dlanovi su svrbeli Kovenanta kao da eli da je lupi zbog samog predloga da moda ostane. Ali
istovremeno se plaio noi; nije eleo da se suoi sam sa njom. Nespretno se digao na noge, napravio
nekoliko koraka od nje. Mrtei se prema masivu procepa, borio se da zvui neutralno kada je pitao: "ta
hoe?"
Njen odgovor, kada je doao, bio je tih i siguran. "elim da saznam vie o tebi."
Zatreptao je, povio glavu kao da su ga kande zahvatile iz vazduha. Onda se ponovo naglo
uspravio.
"Pitaj."
"Jesi li oenjen?"
Na to se silovito okrenuo, kao da mu je zabola no u lea. Pod vrelim nemirom njegovih oiju i
njegovih iskeenih zuba zastala je, oborila pogled i okrenula glavu. Videvi njenu nesigurnost, osetio je da ga
je njegovo lice ponovo izdalo. Nije eleo reee krivljenje svojih crta. eleo je da se suzdri, da se ne odaje na
taj nain - ne pred njom. Pa ipak je ona oteavala njegovu nevolju vie od svega drugog na ta je do sada
naiao. Upinjui se da uspostavi kontrolu nad sobom, zareao je: "Da. Ne. Nije bitno. emu pitanje?"
Pod njegovim uagrenim pogledom, Lena se spustila na pesak, sela na stopala pokraj obluka i
stala da ga gleda iskosa, ispod obrva. Poto nita nije odmah uzvratila, on poe da koraa gore-dole po
pojasu peska. Dok je hodao, okretao je i silovito trzao burmu.
Trenutak potom, Lena odgovori kao da je to nevano: "Ima jedan ovek koji eli da me vena. To je
Triok, sin Tulerov. Iako nisam njegovih godina, zavetovao mi se, tako da neu uiniti drugi izbor kada za to
doe vreme. Ali kada bih sada bila njegove starosti, bila bih udata za njega. Oh, dobar je on ovek na svoj
nain - dobar stoar, hrabar u odbrani svog stada. I vii je od veine. Ali ima previe uda u svetu, previe moi
koju treba upoznati i lepote koju treba deliti sa drugima i stvarati - a ja jo nisam videla Ranihine. Ne bih mogla
da se udam za stoara koji za enu ne eli nita vie od jedne suru-pa-maerl. Radije bih ila u Znanstvigor kao
to je to uinila Atiaran, mati moja, i ostala bih i ne bih pokleknula na kakve god probe da me stavi Znanstvo,
sve dok ne postanem poglavarka. Kau da takve stvari mogu da se dese. Da li i ti misli tako?"
Kovenant jedva da ju je uo. U svom uzbuenju koraao je peskom, razgnevljen i saseen
neeljenim seanjima na Doanu. Pokraj njegove izgubljene ljubavi, Lena i srebrna no Domaje kao da su
gubili na znaaju. Praznina njegovog sna iznenada postade vidljiva njegovom unutranjem pogledu, poput
nezaklonjene divljine, novi obrt pustoi gubavosti. Ovo nije bila stvarnost - bilo je to muenje koje je nametnuo
sebi u podsvesnoj, nevoljnoj pobuni protiv bolesti i gubitka. Sebi samom je zajeao: da li prokaenost ovo ini?
Da li je odbaenost takav ok? Tako mu pakla! Ne elim to vie. Oseao je da je na samom rubu vritanja. U
naporu da uspostavi kontrolu nad sobom, spustio se na pesak leima okrenut Leni i obgrlio kolena koliko god
je vre mogao. Ne marei za nemir u glasu, upitao je: "Kako se tvoj narod venava?"
Gotovo nehajnim tonom ona ree: "To je prosta stvar, kada ovek i ena odaberu jedno drugo.
Poto se dvoje sprijatelje, ukoliko ele da se uzmu to kau Krugu staraca. A starci ekaju da proe jedno
godinje doba da bi se uverili da je prijateljstvo dvoje sigurno, bez skrivene ljubomore ili lanih obeanja koji bi
ih skrenuli sa njihovog puta u kasnijim godinama. Onda se Kamendol okupi u sreditu, a stariji uzmu dvoje za
ruke i pitaju: 'elite li da delite ivot, u radosti i tuzi, radu i odmoru, miru i borbi, da obnovite Domaju?'
Dvoje odgovaraju: 'ivot sa ivotom, biramo da podelimo blagoslove i slubu Domaji.'"
Jedan trenutak, njen zvezdani glas zastao je u dubokom potovanju. Onda je nastavila: "Kamendol
povie zajedno: 'Dobro je! Neka bude ivota, radosti i moi dok godine traju!' Onda se dan provodi u veselju, a
novi sadruzi ue ljude novim igrama, plesovima i pesmama, tako da se srea Kamendola obnavlja, a
meusobne veze i srea ne nestaju u Domaji."
Nakratko je zastala pre nego to e produiti: "Venanje Atiaran, matere moje, sa Trelom, ocem
Page 33

mojim, bilo je veliki dan. Starci koji nas poduavaju mnogo su puta govorili o tome. Svaki dan tokom sezone
provere, Trel se peo na planine, tragao zaboravljenim putevima i izgubljenim peinama, skrivenim gudurama i
novostvorenim procepima za orkrestom - dragocenom stenom sa mnogim moima. Jer u to vreme bila je
sua na Junim zaravnima i ivot Kamendola grcao je u gladi.
A onda, u vee pre venanja, naao je blago - pare orkresta manje od pesnice. A u vreme radosti,
kada su izgovorene obredne rei, on i Atiaran, mati moja, spasli su Kamendol. Dok je ona pevala duboku
molitvu Zemlji - pesmu znanu u Znanstvigoru, ali davno zaboravljenu meu naim ljudima - on je uzeo orkrest
u ruke u zdrobio ga snagom prstiju. Kada se kamen raspao u prainu, grmljavina odjeknu meu planinama,
iako nije bilo oblaka, a jedna munja iskoi iz praine u njegovoj ruci. Plavo nebo smesta je pocrnelo od olujnih
oblaka i kia poe da pada. I tako je glad prekinuta, a Kamendolci su se smeili danima to e doi kao
ponovo roeni."
Iako je stezao noge svom snagom, Kovenant nije mogao da ovlada vrtoglavim besom. Doana!
Lenina pria uinila mu se kao podrugivanje njegovim bolovima i grekama.
Ne mogu...
Jedan trenutak, donja vilica zadrhta mu od napora da progovori. Onda je skoio na noge i pohitao
prema reci. Kada je preao kratko rastojanje, pognuo se i dograbio kamen iz peska. Skoivi na ispust,
zavitlao je kamen prema vodi svom snagom.
Ne mogu!...
Odgovorio mu je slabani pljusak, ali zvuk namah zamre pod besciljnom tubalicom reke, a talasi
su ve bili minuli.
Najpre blago, Kovenant ree reci: "Dao sam Doani izme za jahanje kao venani poklon." A onda,
divlje tresui pesnicama, povikao je: "izme za jahanje! Da li te moja nemo iznenauje?"
Neviena, ne razumevajui, Lena se die i poe prema Kovenantu, jedne ruke pruene kao da eli
da primiri nasilje zgrbljeno u njegovim leima. Ali zastala je na nekoliko koraka od njega, traei pravu stvar
koju bi rekla. Trenutak potom, proaptala je: "ta se desilo sa tvojom enom?"
Kovenantova ramena se trgoe. Grubim glasom ree: "Nema je."
"Kako je umrla?"
"Ne ona - ja. Napustila me je. Razvela se. Ostavila. Kada mi je bila potrebna."
Zgroena, Lena se pitala: "Zato bi se takva stvar desila dok jo ima ivota?"
"Nisam iv." ula je kako se bes penje u njegov glas. "Ja sam gubavac. Neist prokaena. Gubavci
su runi i prljavi. I odvratni."
Njegove rei ispunile su je uasom i pobunom. "Kako to moe biti?" Zajeala je. "Ti nisi - odvratan.
kakav je to svet kada sme sa tobom tako da postupa?"
Miii mu poskoie jo vie u ramenima, kao da su mu ruke stegnute na vratu nekog
demona-muioca. "Stvaran. To je stvarnost. injenica. Ona vrsta stvari koja te ubija ako ne poveruje u nju."
Sa gestom odbijanja prema reci, jeknuo je: "Ovo je mora."
Lena usplamte naglim besom. "Ne verujem u to. Moe biti da je tvoj svet takav - ali Domaja - ah,
Domaja je stvarna."
Kovenantova lea stegoe se i zastadoe i on ree sa neprirodnom mirnoom: "Pokuava li ti da
me izludi?"
Njegov zlokobni ton zgranuo ju je, prestravio. Jedan trenutak, njena hrabrost posustade; osetila je
da se reka i procep sklapaju oko nje poput eljusti klopke. Onda se Kovenant naglo okrete i udari bolni amar
preko njenog lica.
Od siline udarca zateturala se prema svetlu obluka. Sledio ju je hitro, lica iskrivljenog u divlje
cerenje. Kada je povratila ravnoteu i bacila poslednji jasan, prestravljen pogled na njega, bila je sigurna da
namerava da je ubije. On te pomisli se ukoila. Stajala je glupo i bespomono dok joj se pribliavao.
Kada je stigao do nje, dograbio je rukama prednji deo njene runike i rascepio tkaninu poput gaze.
Nije mogla da se pokrene. Jedan trenutak je piljio u nju, u njene visoke, savrene dojke i kratke gaice, sa
mrgodnim trijumfom u oima, kao da je upravo razotkrio neku podlu zaveru. Onda joj je dograbio rame levom
rukom i rascepio gaice desnom, prisilivi je da legne dok ju je otkrivao.
Sada je elela da se odupre, ali udovi nisu hteli da joj se pokrenu; bila je bespomona u svojoj
patnji.
Trenutak kasnije svalio je teret svoje teine na njene grudi i slabine joj prostreli divlja, bela vatra
koja probi njeno utanje i natera je da vrisne. Ali ak i dok je vriskala znala je da je za nju prekasno. Neto to
je njen narod smatrao darom bilo joj je oteto.
Ali Kovenant se nije oseao kao otima. Vrhunac ga je preplavio kao da je upao u Mithil tenog
besa. Guei se od strasti, gotovo se obeznanio. Onda se inilo kao da vreme protie kraj njega, a on je mirno
leao tokom trenutaka koji su, to se njega ticalo, mogli biti i sati - sati tokom kojih se njegov svet mogao
sruiti, jer niko nije obraao panju na njega.
Najzad se setio mekoe Leninog tela pod sobom, osetio slabe drhtaje njenog jecanja. Sa naporom
Page 34

se podigao i stao na noge. Kada ju je pogledao u svetlosti obluka, video je krv na njenim slabinama. Naglo,
glavu mu zahvati vrtoglavica, neravnotea, kao da je provirio preko ruba ponora. Okrenuo se i pohitao
teturavim, nemirnim korakom prema reci, pruio se po steni i povratio sadrinu utrobe u vodu. A Mithil obrisa
bljuvotinu isto kao da se nita nije desilo.
Leao je nepokretno na steni dok ga je preplavljivala iscrpljenost prenapregnutih ivaca. Nije uo da
se Lena die, kupi ostatke odee, govori ili penje iz izlomljenog procepa. Nita nije uo izuzev duge tubalice
reke - nita nije video izuzev pepela sagorele strasti - nita nije oseao izuzev vlanosti stene na svome
obrazu, nalik na suze.
8. ZORA PORUKE
Tvrde kosti stene lagano izvedoe Tomasa Kovenanta iz snova o bliskim zagrljajima. Izvesno vreme
plutao je na sve jaim strujama zore - okruen asketskom, tek dovoljnom posteljom kraj preispitujue
samoposveenosti reke, uz svee mirise dana, prolamajue kliktaje ptica koje su se otiskivale ka nebu. Dok
mu se svest vraala, oseao je da je u miru, u skladu sa okolinom; ak mu se i nepopustljiva tvrdoa kamena
inila pogodnim, odgovarajuim delom itavog jutra.
Njegova prva seanja o prethodnoj noi bila su o orgazmu, silovitom, olakavajuem poputanju i
zadovoljstvu tako dragocenom da je bio spreman da da duu u bescenje ne bi li takve stvari pretvorio u deo
svoga stvarnog ivota. Jedan dug trenutak radosti ponovo je proivljavao taj oseaj. Onda se setio da je
povredio Lenu da bi ga dobio.
Lena!
Preturio se, seo u zori. Sunce se jo nije diglo iznad planina, ali se dovoljno svetla odraavalo iz
doline da vidi da je vie nije bilo.
Ostavila je vatru da plamti u pesku uz procep podalje od njega. Uz trzaj digao se na noge i stao da
pretrauje pogledom procep i obe obale Mithila za nekim tragom nje - ili, njegova mata napravi skok,
Kamendolaca u potrazi za osvetom. Srce mu je tuklo; sve te ljude snane poput stena nee zanimati njegova
objanjenja ili izvinjenja. Tragao je za znacima potere poput begunca.
Ali zora je bila nedirnuta kao da uopte ne sadri ljude, zloine ili elje za kanjavanjem.
Postepeno, Kovenantova panika se povue. Posle poslednjeg obaziranja, poeo je da se priprema za sve ono
to ga eka.
Znao je da smesta treba da poe, da pouri du reke prema srazmernoj bezbednosti ravnice. Ali
bio je gubavac i nije mogao tako lako da se poduhvati usamljenih putovanja. Morao je da se organizuje.
Nije mislio o Leni; instinktivno je znao da ne sme sebi da dozvoli da misli o njoj. Povredio je njeno
poverenje, povredio poverenje Kamendola; to je bilo najblie to je smeo da prie svom sinonjem besu. Bila
je to prolost, nepopravljiva - i nestvarna, kao i sam san. Sa naporom od koga je uzdrhtao, odloio ju je iza
sebe. Gotovo sluajno, na Kevinovom Vidikovcu otkrio je odgovor na sva takva ludila: nastavi da ide, ne
ramiljaj o tome, preivi. Taj odgovor je sada bio jo neophodniji. Njegov "berekovski" strah od prethodne
veeri inio se prilino nevaan. Nalikovanje na legendarnog junaka bilo je samo deo sna, a ne obavezujua
injenica ili zahtev. I to je odloio za sobom. Odluno je na sebi obavio paljivu proveru i VPE.
Kada je bio siguran da nema skrivenih povreda, niti opasnih ruiastih taaka, otiao je do kraja
ispusta. I dalje se tresao. Bilo mu je potrebno vie discipline, smirivanja; ruke su mu se tresle kao da ne moe
da se smiri bez uobiajenog obreda brijanja. Ali perorez u njegovom depu nije valjao za brijanje. Trenutak
potom, duboko je uzdahnuo, dograbio rub stene i bacio se, skupa sa odeom, u vodu da se okupa.
Struja ga je zavodljivo povlaila, pozivala ga da otplovi pod plavim nebom u proleni dan. Ali voda je
bila previe hladna; mogao je da podnese hladnou tek toliko da na trenutak zaroni i protrese se u struji. Onda
se uspentrao na stenu i ustao, otresajui kapi sa lica. Voda mu se sa kose neprekidno slivala u oi, na trenutak
ga zaslepivi za injenicu da Atiaran stoji na pesku kraj obluka. Posmatrala ga je ozbiljnim, vrstim
pogledom.
Kovenant se sledi, dok je sa njega curilo, kao da je uhvaen usred kakvog prekraja. Jedan
trenutak, on i Atiaran odmeravali su jedno drugo preko peska i stene. Kada je poela da govori, on se sav
skupi iznutra, oekujui da ona pone da ga grdi, kune, baca kletve. Ali samo je rekla: "Doi do obluka.
Mora se osuiti."
Iznenaeno je ispitivao njen ton svom moguom napetou sopstvenih ula, ali nije mogao da uje
nita izuzev odlunosti i tihe tuge. Iznenada je pogodio da ona ne zna ta se desilo sa njenom kerkom.
Duboko diui da bi upravljao naporom svoga srca, on prie i sklupa se kraj obluka. Um mu je
hitao za neverovatnim nagaanjima, ne bi li objasnio Atiaranino dranje; ali lice je drao uz toplinu i ostajao je
utljiv, nadajui se da e ona rei neto na osnovu ega bi znao kako stoje stvari sa njom.
Ona promrmlja skoro istog trenutka: "Znala sam gde u te nai. Pre nego to sam se vratila sa
razgovora sa Krugom staraca, Lena je rekla Trelu da si ovde."
Page 35

Zastala je, a Kovenant prisili sebe da upita: "Da li ju je video?"
Znao je da je to sumnjivo pitanje. Ali Atiaran odgovori prosto: "Ne. Otila je da provede no sa
prijateljicom. Samo je doviknula poruku dok je prolazila kraj nae kue."
Onda je tokom nekoliko dugih trenutaka Kovenant sedeo nepokretno i bez glasa, zapanjen
znaenjem onoga to je Lena uinila. Samo je doviknula! Najpre su njegovim mozgom prolazile misli
olakanja. Bio je bezbedan - to jest, bar privremeno. Lena mu je utanjem omoguila dragoceno vreme.
Jasno, ljudi iz te Domaje bili su spremni da se rtvuju...
Posle drugog trenutka, shvatio je da se nije rtvovala za njega. Nije mogao da zamisli da se brinula
za njegovu linu bezbednost. Ne, odabrala je da ga zatiti zato to je berekovska figura, nosilac poruke
poglavarima. Nije elela da mu cilj omete osveta Kamendola. To je bio njen doprinos odbrani Domaje od
poglavara Kletnika, Sivog Krvnika.
Bio je to junaki doprinos. I pored svoje discipline, straha, on razabra nasilje koje je Lena uinila
prema sebi zarad njegove poruke. inilo mu se da je vidi zgrenu, nagu, iza stene u podnoju planine tokom
itave turobne noi, kako se prvi put u svom mladom ivotu kloni rairenih ruku svoje zajednice - nosei bol i
stid povreenog tela, sama da joj ne bi zahtevali odgovor, zbog njega. Neeljeno seanje na krv po njenim
slabinama poe da se komea u njemu.
Ramena mu se stegoe da bi priguio tu misao. Kroz stegnute zube, dahnuo je sebi, moram da
stignem pred Vee.
Kada se primirio, mrgodno je pitao: "ta su starci rekli?"
"Malo su toga mogli da kau", odvrati ena ravnim glasom. "Rekla sam im ta znam o tebi - i o
opasnosti po Domaju. Sloili su se da te moram odvesti do Poglavarevog Konaka. Zarad toga sam sada dola
do tebe. Vidi..." pokazala je dva zaveljaja kraj nogu, "...ja sam spremna. Trel, moj suprug, dao mi je
blagoslov. Boli me to moram poi, a da ne prenesem ljubav Leni, keri svojoj, ali prilike su hitne. Nisi mi rekao
itavu poruku, ali oseam da je poev od ovoga dana svako oklevanje rizino. Starci e razmiljati o odbrani
Zaravni. Mi moramo poi."
Kovenant srete njen pogled i ovoga puta shvati tunu odlunost u njima. Plaila se i nije verovala da
e uspeti da se vrati porodici. Iznenada oseti saaljenje prema njoj. Ne shvatajui u potpunosti ono to govori,
pokua da je primiri: "Stvari nisu tako rave kao to su mogle biti. Jedan jamnik naao je ezlo zakona, a
koliko sam shvatio ne zna kako da ga upotrebi. Poglavari treba nekako da mu ga otmu."
Ali njegov pokuaj predstavljao je promaaj. Atiaran se ukoila i rekla: "Onda ivot Domaje zavisi od
nae brzine. Avaj to ne moemo dobiti pomo Ranihina. Ali Ranjana se malo tiu deavanja u Domaji, a
nijednog Ranihina niko nije jahao izuzev poglavara i krvne garde jo od samog poetka vremena. Moramo
peke, Tomase Kovenante, a Veselkamen je trista milja daleko. Da li ti je odea suva? Moramo poi."
Kovenant je bio spreman; morao je da se ukloni sa tog mesta. Digao se na noge i rekao: "Odlino.
Poimo."
Meutim, pogled koji mu je Atiaran uputila dok je ustajao sadravao je neto nereeno. Tihim
glasom, kao da eli da se ponizi, rekla je: "Ima li poverenja u mene kao vodia, Tomase Kovenante? Ne zna
me. Ja sam pretrpela neuspeh u Znanstvigoru."
Njen ton nije nagovetavao tu nepouzdanost, ve da on ima pravo da joj sudi. Ali on nije bio u
poloaju da sudi bilo kome. "Verujem ti", zarea on. "Zato ne? Sama si rekla..." Zastao je, zatim se prisilio da
nastavi. "Sama si rekla da sam doao da spasem Domaju ili da joj donesem prokletstvo."
"Istina", uzvrati ona jednostavno. "Ali nema zadah sluinadi Sivog Krvnika. Srce mi govori da je
sudbina Domaje da ti pokloni poverenje, za dobro ili zlo."
"Onda poimo." Uzeo je zaveljaj koji je Atiaran digla prema njemu i uvukao ramena u njegove
vezove. Ali pre nego to je stavila sopstveni zaveljaj na sebe, klekla je kraj obluka u pesku. Preavi rukom
preko vatrenog kamenja, poela je tiho da pevui - blagi napev koji je zvuao jadno u njenim ustima, kao da je
nesviknuta na njega - i pod njenim talasavim pokretima uto svetlo nestade. Za trenutak kamenje se svede na
bledo sivilo ljunka, kao da ga je uspavala, a toplina mu se rasu. Kada se ohladilo, prikupila ga je u kotli,
pokrila i smestila u zaveljaj.
Prizor podseti Kovenanta na sve stvari koje nije znao o svome snu. Kada se Atiaran digla na noge,
on ree: "Postoji samo jedna stvar koja mi je potrebna. elim da mi pria - da mi pria sve o Znanstvigoru,
poglavarima i svemu to bi me moglo zanimati." Onda je, zbog toga to nije mogao da joj prui razlog za svoje
zanimanje, bedno dovrio: "Tako e nam bre proi vreme."
Sa ispitivakim pogledom u oima, ona smesti zaveljaj na ramena. "udan si ti, Tomase
Kovenante. Mislim da si previe eljan obavetenja o mom neznanju. Ali ono to znam ispriau ti - iako, da
nije tvoje odore i naina govora, nikada ne bih poverovala da si potpuni stranac u Domaji. A sada doi. Du
naeg puta jutros ima blagovnjaa u obilju. Sluie nam umesto doruka. Hranu koju nosimo moramo
zadrati zarad neprilika koje nas mogu zadesiti putem."
Kovenant klimnu i poe za njom kada je poela da se uspinje iz procepa. Osetio je olakanje to se
Page 36

ponovo kree i to brzo odmiu. Uskoro su sili do reke i pribliili se mostu.
Atiaran krupnim koracima izbi pravo ka mostu, ali kada je dospela na vrh luka zastala je. Trenutak
poto joj se Kovenant pridruio, ona pokaza na sever du Mithila, prema dalekim ravnicama. "Rei u ti
otvoreno, Tomase Kovenante", primeti ona, "ne nameravam da idem pravo prema Poglavarevom Konaku.
Konak je severozapadno od nas na tri stotine milja, tamo dokle pogled see preko Sredinjih Zaravni Domaje.
U tom pravcu, po kamendolovima i drvogradima ive mnogi narodi i moe se dogoditi da pronaemo i puteve i
pomo koji bi nas odveli na mesto gde moramo stii. Ali ne moemo se nadati konjima. Oni su retki u Domaji i
malobrojni su ljudi izuzev onih u Veselkamenu koji znaju za njih.
Srce mi kae da bismo mogli utedeti vreme ako putujemo prema severu, preko Mithila, dok ne
zaokrene ka istoku i tako sve do zemlje Andelejna, iji su prelepi bregovi cvet sve krasote na Zemlji. Tamo
emo stii do reke Oparnice i moe se desiti da pronaemo amac koji bi nas preneo preko te slatke struje,
zapadno od Trotgarda, tamo gde se obeanja poglavarska ispunjavaju, sve do veliajnog Veselkamena
samog, Poglavarevog Konaka. Svi su putnici blagosloveni strujama Oparnice i nae putovanje e se svriti
ranije ako naemo nekog ko e nas prevesti. Ali moramo proi na pedeset milja od Planine Groma - Gravin
Trendora." Kada je izgovorila drevno ime, kao da je drhtaj proeo njen glas. "ezlo zakona naeno je tamo i
nigde vie, i ja ne elim da priem blie pogrenom nosiocu takve moi ak ni koliko iznosi rastojanje do
Andelejna."
Zastala je na trenutak, uz oklevanje, a zatim nastavila: "Bie bezgranine tuge ako hudi jamnik
zadobije prsten koji nosi - zli su brzi da razulare sile poput divlje magije. Plaim se da pragrdani jo ive pod
Planinom Groma. To su stvorenja veta u znanstvu i belo zlato nije im nedokuivo.
Ali vreme nas pritiska hitnjom i moramo ga utedeti gde moemo. A postoji i drugi razlog za
prolazak Andelejnom u ovo doba godine - ukoliko pourimo. Ali ne bih da govorim o tome. Videe i radovati
se, ukoliko nas zlo ne zadesi na naem putu."
Prikovala je oi za Kovenanta, okrenula svu njihovu unutarnju snagu na njega, tako da mu se uini,
kao i prethodne veeri, da traga za njegovim slabostima. Uplaio se da e mu na licu otkriti noanje nedelo,
pa je morao da se prisili da izdri njen pogled, sve dok nije rekla: "Sada mi reci, Tomase Kovenante. Hoe li
ii kuda te povedem?"
Istovremeno se oseajui postieno i olakano, odgovorio je: "Uinimo to. Ja sam spreman."
"To je dobro." Klimnula je i ponovo krenula prema istonoj obali. Ali Kovenant je proveo jedan
trenutak pogleda sputenog prema reci. Njena blaga alopojka kao da je bila puna odjeka, a ovi kao da su
jeali na njega uzvienom ironijom: Da li te moja nemo iznenauje? Oblak briga zamrai mu lice, ali on se
pribra, protrlja prsten i dugim koracima poe za Atiaran, ostavljajui Mithil da tee sopstvenim putem kao struja
zaborava na granici smrti.
Dok se sunce pelo iznad istonih planina, Atiaran i Kovenant ili su prema severu, nizvodno kraj
reke prema otvorenim ravnicama. Napre su putovali utke. Kovenant je bio zauzet kratkim pohodima u
bregove sa desne strane, prikupljajui alianthe. Njihov blagi ukus breskve bio mu je otro prijatan kao i ranije;
prefinjena esencija soka pretvarala je glad i ukus u uzbudljive oseaje. Uzdravao se da ne pobere sve bobice
sa nekog buna - esto je morao da skrene podalje od Atiaraninog strogo pravolinijskog puta da bi prikupio
dovoljno hrane da se zasiti - a semenke je verno razbacivao, kao to ga je Lena nauila. Onda je morao da
kaska da bi stigao Atiaran. Na taj nain, preli su gotovo milju, a kada se nahranio, dolina je postala primetno
ira. Napravio je poslednji izlet - ovaj put do reke da se napije - a onda je pourio da zauzme poloaj kraj
Atiaran.
Neto u njenim crtama kao da je trailo od njega da ne postavlja pitanja, i zato je uutkivao sebe
vebama preivljavanja. Onda se trudio da ponovo dostigne mehaniki, satni korak koji ga je odneo tako
daleko od farme Utoite. Atiaran je izgledala pomirena sa peaenjem od tri stotine milja, ali on nije. Oseao
je da e mu biti potrebne sve vetine gubavca da hoda makar i jedan dan, a da se ne povredi. Ritmom koraka
borio se protiv neuravnoteenosti situacije.
Znao je da e konano morati da objasni Atiaran posebnost opasnosti po sebe. Mogla bi mu
zatrebati njena pomo, ili bar razumevanje. Ali ne jo - ne jo. Nije imao dovoljno kontrole.
No, posle izvesnog vremena, ona promeni smer i poe da zavija od reke ka severoistonom
pobreju. Tako blizu planina, brda su bila strma i vijugava, a ona kao da nije ila nikakvom stazom. Iza nje,
Kovenant se pentrao i teturao stenovitim, iskrivljenim padinama, iako je prirodni poloaj zemljita neprekidno
pokuavao da ih skrene prema zapadu. Vrat poe da ga boli od teine zaveljaja, a pod lopaticama na
leama oseao je drhtaje koji su nagovetavali greve. Uskoro je teko dahtao i gunao zbog Atiaraninog
budalastog odabira pravca.
Sredinom prepodneva, zastala je da bi se odmorili na silaznoj padini visokog brega. Ostala je da
stoji, ali Kovenantovi miii tresli su se od napora i on se srui na tlo kraj nje, teko diui. Kada se malo
povratio, zadahtao je: "Zato nismo poli okolo, severno pokraj ovih bregova, pa onda prema istoku? Da
pritedimo sebi sve ovo pentranje gore-dole?"
"Dva razloga", ree ona. "Pred nama je dug prolaz prema severu kroz ove bregove - lak za
Page 37

hodanje, tako da emo utedeti vreme. A osim toga..." Zastala je dok se obazirala, "... mogli bismo da se
otarasimo neega. Otkako smo preli most, u meni je strah da nas slede."
"Slede?" Kovenant se tre. "Ko?"
"Ne znam. Moglo bi biti da su uhode Sivog Krvnika ve oko nas. Pria se da njegove najvie sluge,
njegovi Besomuci, ne mogu umreti dok on ivi. Nemaju sopstvenih tela, a njihovi duhovi lutaju sve dok ne nau
ljudsko bie kojim mogu ovladati. Zato se pojavljuju u liku ljudskom ili ivotinjskom, kako ve prilika dopusti, i
more ivot po Domaji. Ali ja se nadam da nas nee slediti kroz ove bregove. Jesi li se odmorio? Moramo ii."
Poto je podesila haljinu pod vezovima zaveljaja, ponovo je krenula niz padinu. Trenutak kasnije,
Kovenant stenjui poe za njom.
Tokom ostatka prepodneva, morao je da sili sebe da izdri pred licem iscrpljenosti. Noge su mu
obamrele od napora, a teina na leima kao da mu je sputavala disanje, tako da je dahtao kao da se gui.
Nije imao snage za takav napor; nespretno se njihao i teturao gore-dole po bregovima. esto su ga samo
izme i vrste pantalone spasavale od povreda. Ali Atiaran se glatko kretala pred njim; jedva da je uopte
pravila nepotrebne pokrete ili pogrene korake, a pogled na nju vukao ga je napred.
No, konano se spustila u dugaku guduru koja je ila prema severu dokle god je pogled dopirao,
poput useka u bregovima. Mali potok tekao je sreditem prolaza i oni se zaustavie kraj njega da piju, umiju se
i otpoinu. Ovog puta oboje su skinuli zaveljaje sa lea i bacili ih na tlo. Duboko brekui, Kovenant se pruio
na lea zatvorenih oiju.
Neko vreme jednostavno se odmarao, oslukivao sopstveno grubo disanje sve dok se ovo nije
ublailo i dok kroz njega nije mogao da uje tiho zvidukanje vetra. Onda je otvorio oi da bi u sebe upio
okolinu.
Zatekao je sebe kako gleda prema Kevinovom Vidikovcu, tamo na visini od etiri hiljade stopa.
Vidik je bio neoekivan; digao se u sedei poloaj kao da eli da pogleda paljivije. Vidikovac je bio
neto prema severoistoku od njega i izdizao se prema nebu sa litice poput optuujueg prsta. Sa tog
rastojanja, kamen je delovao crno i zlokobno i inilo se kao da visi nad prolazom kojim e on i Atiaran hodati.
Podsetio ga je na Opakog i tamu.
"Da", ree Atiaran, "to je Kevinov Vidikovac. Tamo je stajao Kevin Zemljogub, vrhovni poglavar i
nosioc ezla, naslednik Bereka Troprsta, u poslednjoj bitki protiv Sivog Krvnika. Kau da je tamo dokuio
poraz i ludi bol. U tami koja je obujmila njegovo srce, on - najmoniji prvak svih doba u Domaji - ak i on,
vrhovni poglavar Kevin, zakleti Zemljorod, doneo je Opustoenje, kraj svih stvari u Domaji tokom mnogih
pokolenja. Nije dobro znamenje to si bio tamo."
Dok je govorila, Kovenant se okrenuo prema njoj i otkri da ona ne gleda u visinu prema steni, ve u
sebe, kao da premilja kako bi se ona ponela na Kevinovom mestu. Onda se naglo pribrala i ustala. "Ali tome
nema pomoi", ree ona. "Na put lei pod senkom Vidikovca tokom mnogo milja. A sada moramo da
pourimo." Kada je Kovenant zajeao, naredila je: "Hajde. Ne smemo ii sporo, jer moemo na kraju
zakasniti. Put nam je sada laki. A ako e to pomoi tvojim koracima, priau ti o Domaji."
Posegavi za zaveljajem, Kovenant upita: "Da li nas i dalje slede?"
"Ne znam. Niti sam ula, niti videla ikakav znak. Ali srce mi ne da mira. Oseam neto loe na
naem putu ovoga dana."
Kovenant navue zaveljaj i krivei lice zatetura se u uspravan poloaj. I njemu srce nije davalo
mira, iz nekih vlastitih razloga. Ovde pod Kevinovim Vidikovcem hujanje vetra zvualo je poput lepeta dalekih
leinarskih krila. Namestivi vezove zaveljaja na bolna ramena, on se povi pod teinom i poe sa Atiaran
dnom prolaza.
Najveim delom usek je bio prav i glatke povrine, iako nigde nije bio iri od petnaest stopa. Ipak,
pokraj uskog potoka bilo je prostora da Atiaran i Kovenant koraaju uporedo. Dok su putovali, zastajui pored
svake retke alianthe da uberu i pojedu koju bobicu, Atiaran je popunjavala neke od irokih praznina u
Kovenantovom poznavanju Domaje.
"Teko je umeti priati o tome", poe ona. "Sve je deo svega i svako pitanje na koje mogu da
odgovorim die tri nova na koja ne mogu. Moje znanje ogranieno je na ono to svi brzo naue u prvim
godinama na Znanstvigoru. Ali rei u ti ono to mogu.
Sin Bereka Srdomila bio je Damelon Dinoljub, a njegov sin je Lorik Zloupokojitelj, koji je obuzdao
opakost Demonije i uinio je nemonom." Dok je govorila, glas joj je preao u kadencu koja podseti
Kovenanta na njeno pevanje. Nije nabrajala suve injenice; pripovedala je priu koja je bila od jedinstvenog
znaaja za nju, za Domaju. "A Kevin, koga nazivamo Zemljogubom vie iz saaljenja nego iz prezira prema
njegovom oajanju, bee sin Lorika i vrhovni poglavar namesto njega kada se ezlo nasleivalo. Tokom
hiljadu godina, Kevin stajae na elu Saveta i proiri zemljorodstvo poglavara dalje od svega dotad znanog u
Domaji, zbog ega bee silno potovan.
U ranim godinama, bio je mudar koliko i moan i uen. Kada vide prve nagovetaje da drevna
senka ivi, zagledao se daleko u mogunosti koje nosi budunost i ono to je ugledao prui mu razloga za
strah. Zato on prikupi sve znanstvo u Sedam krugova:
Page 38

Sedam krugova znanstva drevnog
Zatite Domaje, njen zid i vrata...
i sakri ga, tako da njegovo znanje ne nestane iz Domaje ak i ako on i drevni poglavari padnu.
Mnogo, mnogo dugih godina Domaja je i dalje ivela u miru. Ali tokom tog vremena Sivi Krvnik
podie se preruen u prijatelja. Na neki nain, oi Kevinove behu zaslepljene i on prihvati svoga neprijatelja
kao prijatelja i poglavara. I iz tog razloga, poglavari i sva dela njihova nestadoe sa Zemlje.
Ali kada izdajstvo Kevina donese poraz i unitenje i dok je Domaja leala pod kobi tokom mnogih
pokolenja i poela da se zaceljuje, ona pozva ljude koji su iveli krijui se u Pustarama i Visovima Severnika.
Lagano, oni se vratie. Kako su godine prolazile i kue i naselja postajali sigurni, ljudi poee da putuju, da
istrauju Domaju u potrazi za poluzaboravljenim predanjima. I kada konano hrabrou svojom nadvladae
ume Dinovske, oni stigoe u staru zemlju Primorsku i otkrie da su Dinovi, Kamenbraa naroda Domaje,
preiveli obred obesveenja.
Mnoge pesme, stare i nove, hvale vernost Dinova - sa valjanim razlogom. Kada Dinovi saznae
da su se ljudi vratili u Domaju, oni se dadoe na velike pute, idui preko itave Domaje do svakog novog
Kamendola i Drvograda, poduavajui ljude prii o Kevinovom porazu i obnavljajui staro Kamenbratstvo. A
onda, uzevi sa sobom ljude koji odabrae da pou, Dinovi zavrie putovanje u Veselkamenu,
bezvremenom gradu-zamku koji isklesae u steni planine za vrhovnog poglavara Damelona, kao jemstvo
veze meu njima.
U Veselkamenu, Dinovi dadoe poklon okupljenom narodu. Razotkrie Prvi krug, osnovnu zalihu
poetaka Kevinovog znanstva, jer on ga je poverio Dinovima pre poslednje bitke. A ljudi prihvatie Krug i
posvetie mu se, zaklevi se zemljorodstvu i odanosti Moi i lepoti Domaje.
Jo jednoj stvari su se zavetovali - miru, ravnotei sa sobom samim koja e zatititi Domaju od
razarajuih oseanja kao to su ona koja izludee Kevina. Jer bilo je jasno svima okupljenima da je mo
uasna stvar i da znanje o moi pomuuje sagledavanje mudrosti. Kada zadobie Prvi krug, uplaie se novog
Obesveenja. Zbog toga se zavetovae da e ovladati Znanstvom tako da bi mogli isceliti Domaju - i da e
ovladati sobom, tako da ne zapadnu u bes i oajanje koje uini Kevina najgorim dumaninom sebe samoga.
Ti zaveti behu preneseni svim ljudima Domaje, i svi se ljudi zaklee. Onda je nekolicina odabranih u
Veselkamenu za veliko delo odnela Prvi krug do Kura Plenetora, Prugan Kamena, gde je naneta najvea
teta od poslednje bitke. Nazvae zemlju Trotgard, uvar zaveta, kao jemstvo njihovog obeanja o isceljenju, i
osnovae Znanstvigor - mesto uenja gde su eleli da ponovo ovladaju znanjem i moima drevnih poglavara i
da se posvete zavetu mira."
Atiaran zamuknu; i ona i Kovenant hodali su prolazom u tiini obojenoj aptajima potoka i
povremenim dozivanjem ptica. Otkrio je da mu je njena pria zaista pomagala da odri ritam koraka. Nekako
je zbog nje zaboravljao na sebe, zaboravljao na otri bol u ramenima i nogama. A njen glas kao da mu je
ulivao snagu; pria joj je bila poput obeanja da nikakvo iscrpljivanje u korist Domaje nee biti zaludno.
Posle izvesnog vremena zatraio je da nastavi. "Moe li da mi pria o Znanstvigoru?"
Otra silina njenog odgovora iznenadila ga je. "Da li me podsea na to da sam od svih ljudi
najmanje vredna da govorim o takvim stvarima? Ti, Tomase Kovenante, Nevernie i nosioe belog zlata - da li
me ti prekoreva?"
Mogao je samo glupo da pilji u nju, nesposoban da sagleda godine borbe koje su ispunjavale njene
duboke oi.
"Nije mi potrebnio tvoje podseanje."
Ali trenutak kasnije ponovo se okrenula napred, licem prema severu. "Sada mi zaista zamera",
ree ona. "Previe me boli to itav svet zna ono to sama toliko dobro znam. Poput grene ene, ne
uspevam da poverujem u nevinost drugih. Molim te, oprosti mi - zasluuje bolji odnos od ovoga."
Pre nego to je mogao da odgovori, krenula je dalje. "Na ovaj nain opisujem Znanstvigor. On se
die u Trotgardu, u Dolini dve reke, i zajednica je za uenje i prouavanje. Do tog mesta idu svi oni koji to ele
i tamo se posveuju zemljorodstvu i Znanstvu drevnih poglavara.
To Znanstvo duboka je stvar, kojom jo nije ovladano i pored godina i napora uloenih u to.
Najglavniji problem je prevoenje, jer jezik drevnih poglavara nije poput naeg i rei koje su proste na jednom
mestu teke su na drugom. A posle prevoenja, Znanstvo se mora razjasniti, a potom se mora nauiti vetina
njegovog korienja. Kada sam...", nakratko je zastala, "...kada sam uila tamo, Znanstvozornici koji su me
poduavali rekoe mi da itav Znanstvigor nije jo proao ni povrinu Kevinovog monog znanja. A to znanje
samo je sedmina itavog, prvi Krug od sedam."
Kovenant zau nesvesnu jeku Kletnikovog prezira u njenim reima i to ga natera da slua jo
paljivije.
"Najlake za prevoenje", nastavi ona, "bee Ratno znanstvo, nauk borbe i odbrane. Ali tu je
Page 39

neophodno mnogo vetine. Zbog toga se jedan deo Znanstvigora bavi iskljuivo onima koji slede Ma i
pridruuju se Ratovniji Poglavarevog Konaka. Ali nije bilo ratova u nae vreme i tokom mojih godina u
Znanstvigoru Ratovnija je brojala jedva dve hiljade mukaraca i ena.
Zbog toga je glavni zadatak Znanstvigora poduavanje i prouavanje jezika i znanja Zemne moi.
Najpre nove sluaoce poduavaju istoriji Domaje, molitvama, pesmama i predanjima - svemu to je znano o
drevnim poglavarima i njihovoj borbi protiv Sivog Krvnika. Oni koji time ovladaju postaju znanstvozornici. Oni
poduavaju druge ili tragaju za novim znanjem i moi u Prvom krugu. Cena takvog ovladavanja visoka je takvu istotu, odlunost, dubinu i hrabrost zahteva Kevinovo Znanstvo da ima onih", rekla je kao da je reena
da ne tedi sopstvena oseanja, "koji ne mogu da odgovore tom zadatku. Ja sam otpala kada mi je srce
uzdrhtalo od onoga to sam nauila - kada su me Znanstvozornici naveli da pogledam, samo malim delom, u
Opaiju Sivog Krvnika. To nisam mogla podneti i zato sam raskinula zavet i vratila se u Kamendol Mithil da ono
malo to sam saznala iskoristim za svoj narod. A sada, kada sam toliko zaboravila, dola je moja kunja."
Duboko je uzdahnula, kao da ju je bolelo to to mora da razmilja o sopstvenoj sudbini. "Ali to nije
vano. U Znanstvigoru, oni koji slede i ovladavaju i Maem i ezlom, koji zadobiju mesto u Ratovniji meu
Znanstvozornicima i oni koji se ne okrenu da bi sledili snove u izdvojenosti, kao to to ine Neomeeni - ta
hrabra srca stiu naziv poglavara i oni se pridruuju Veu koje vodi zaceljenje i zatitu Domaje. Izmeu sebe,
oni odabiraju vrhovnog poglavara, da dela za sve kao to to Znanstvo zahteva:
I jednog vrhovnog poglavara da zakon nosi
Da uva neokaljanu sutinu zemne moi.
Za mog boravka u Znanstvigoru, vrhovni poglavar bee Variol, drubenik Tamarantin, sin Pentilov.
Ali bio je star, ak i za poglavara, a poglavari ive due od drugih ljudi - a nai Kamendolci nisu imali vesti iz
Veselkamena ili Znanstvigora mnogo godina. Ne znam ko sada vodi Vee."
Ne razmiljajui, Kovenant ree: "Prothal, sin Dvilijanov."
"Ah!" uzviknu Atiaran. "On me poznaje. Kao Znanstvozornik poduavao me je prvim molitvama.
Seae se da nisam uspela i nee imati poverenja u moje poslanstvo." Zavrtela je glavom u bolu. Onda, posle
jednog trenutka razmiljanja, dodala je: "A ti si to znao. Sve zna. Zbog ega eli da me postidi usled
nepotpunosti mog znanja? To nije dobro."
"Vatru mu paklenu!" zarea Kovenant. Njena zamerka iznenada ga je razgnevila. "Svi u itavoj ovoj
stvari, ti i..." ali nije mogao da se prisili da izgovori Lenino ime, "... i svi ostali neprekidno me optuujete da sam
neka vrsta prikrivenog strunjaka. Kaem ti, pojma nemam ni o jednoj prokletoj stvari u vezi sa svim ovim sve
dok mi neko ne objasni. Nisam ja va vraiji Berek."
Atiaran ga sumnjiavo pogleda - plod duge, otre sumnje prema sebi samoj - i on u znak odgovora
oseti poriv da se na neki nain dokae. Zastao je, uspravio se nasuprot teini svoga zaveljaja. "Ovo je poruka
poglavara Kletnika Opakog: 'Rei e Veu Poglavara i Vrhovnom Poglavaru Prothalu, sinu Dvilijanovom, da
je raspon njihovih dana u Domaji najvie jo sedam puta po sedam godina, poev od vremena sadanjeg. Pre
no to ti dani budu odbrojani, ja u upravljati ivotom i smru.'"
Naglo se zaustavio. Njegove rei kao da su lepetale prolazom poput gavrana i on oseti vreli stid
gubavca u obrazima, kao da je ukaljao itav dan. Na trenutak okruivala ga je potpuna tiina - ptice su
zautale kao da su gromom skinute sa neba, a potok kao da nije imao nijednog pokreta. U podnevnoj vrelini,
njegova put bila je klizava od znoja.
Tokom tog trenutka, Atiaran je zgroeno piljila u njega. Onda je vrisnula: "Melenkurion abatha! Ne
izgovaraj to sve dok ne mora! Ne mogu nas zatititi od takvih zala."
Tiina uzdrhta, proe; potok ponovo poe da avrlja, a ptica prolete u visini. Kovenant obrisa elo
nemirnom rukom. "Onda prekini da se odnosi prema meni kao da sam neto to nisam."
"Kako mogu?" odvrati ona teko. "Zatvoren si za mene, Tomase Kovenante. Ne mogu te videti."
Upotrebila je re videti kao da misli na neto to nije shvatala. "Kako to misli, ne moe me videti?"
upita on oporo. "Stojim pravo ispred tebe."
"Zatvoren si za mene", ponovila je. "Ne znam da li je u tebi sadrano dobro ili zlo."
Nesigurno je zatreptao prema njoj, a onda shvatio da mu je nesvesno dala priliku da joj ispria o
sopstvenoj gubavosti. Prihvatio se prilike: sada je bio dovoljno besan da obavi taj posao. "Zlo, razume se. Ja
sam gubavac."
Na to Atiaran zajea kao da joj je upravo priznao zloin. "Onda avaj za Domaju, jer ti ima divlju
magiju i moe nas sve rainiti."
"Hoe li da prekine s time?" Digao je levu pesnicu i zakrgutao: "To je samo prsten. Da me
podsea na sve ono bez ega sam prisiljen da ivim. Nije nita vie - divlja magija - od obine stene."
"Zemlja je izvor sve moi", proapta Atiaran.
Sa naporom, Kovenant se uzdra da vikom ne prospe svoju osujeenost na nju. Govorila je kao da
njega nema, reagovala na njega kao da mu rei znae neto to on nije nameravao. "Zastani na trenutak",
Page 40

ree on. "Da isteramo to na istac. Rekao sam sam zlo. Ne zna ta to znai? Zar na ovom svetu nema ni
bolesti?"
Jedan trenutak, njene usne oblikovale su re bolesti. Onda joj iznenadni strah zgri lice, a pogled joj
skoi preko Kovenantovog levog ramena.
Okrenuo se da vidi ta ju je to prestravilo. Nije otkrio nita iza sebe; ali kada je preao pogledom
zapadnu ivicu prolaza, zauo je zvuk kotrljanja. ljunak i zemlja padali su u procep.
"Gonilac!" viknu Atiaran. "Tri!"
Njena hitnja dade mu zamah; okrenuo se i dao za njom niz prolaz koliko je bre mogao.
U trenutku je zaboravio slabost, teinu zaveljaja, vruinu. Grabio je za Atiaran treim korakom,
kao da moe da uje gonioca nad rubom prolaza. Ali ubrzo njegova plua kao da su se cepala od napora i on
poe da gubi ravnoteu. Kada se zateturao, njegovo lomno telo zamalo da se srui na tlo.
Atiaran povika: "Tri!" ali on se zaustavi i drhtavo okrenu da bi se suoio sa progoniteljem.
Prilika u skoku sevnu preko ruba useka i srui se pred njega. Skoio je u stranu pred naletom i
digao ruke da se odbrani od zamahnute ruke figure.
Napada u naletu zakai noem gornju povrinu Kovenantovih prstiju. Onda pade na tlo i otkotrlja
se, pa se die na noge sa leima uz istoni zid useka; i dalje je drao no, kojim je pretei mahao pred sobom.
Suneva svetlost kao da je sve otro usecala u Kovenantovo vidno polje. On vide neravnine zida,
senke koje su se pruale pod njima poput razjapljenih usta.
Napada je bio mladi snane grae i tamne kose - van svake sumnje Kamendolac, iako vii od
veine. No mu je bio od kamena, a u ramena tunike bio mu je utkan porodini znak, ara u vidu ukrtenih
munja. Bes i mrnja napregli su mu crte kao da e mu se lobanja raspasti. "Besomue!" vrisnu on.
"Silovatelju!"
Priao je, izmahujui noem. Kovenant je bio prisiljen da se povlai, sve dok se nije obreo u potoku,
do kolena u ledenoj vodi.
Atiaran je trala prema njima, iako je bila predaleko da se umea izmeu Kovenanta i noa.
Krv je navirala iz gornjeg dela Kovenantovih prstiju. Bilo mu je udaralo u posekotinama, udaralo u
vrhovima prstiju.
Zauo je Atiaranin otri povik: "Trioe!"
No zasee blie. Video ga je jasno kao da mu je urezan u one jabuice.
Bilo mu je tuklo u vrhovima prstiju.
Mladi se pripremi za ubilaki skok.
Atiaran opet povika: "Trioe! Jesi li lud? Dao si zavet mira!"
U vrhovima prstiju?
Dograbio je ruku, zapiljio se u nju. Ali pogled mu je iznenada bio zamuen zaprepaenjem. Nije
mogao da pojmi ta se deava.
To je nemogue, dahtao je u najpotpunijem zaprepaenju. Nemogue.
Njegovi utrnuli, gubavi prsti plamteli su od bola.
Atiaran se priblii dvojici mukaraca i zastade, baci zaveljaj na tlo. Kao da je nametnula Trioku
uasno uzdravanje; silovito se tresao tamo gde je stajao. Kao da se gui od strasti, on siknu: "Ubij ga!
Besomuk!"
"Zabranjujem!" ciknu Atiaran. Silina njene naredbe pogodi Trioka poput fizikog udarca. On se
zatetura jedan korak, a zatim zabaci glavu i ispusti hrapavi urlik osujeenosti i besa.
Njen glas otro se zasee u zvuk. "Odanost je obaveza. Dao si zavet. eli li da navue prokletstvo
na Domaju?"
Triok uzdrhta. Jednim grevitim pokretom silovito je bacio no, tako da mu se ovaj do balaka zabi
u tlo kraj nogu. Silovito napregnut, prosiktao je na Atiaran: "On je silovao Lenu. Sino."
Kovenant nije mogao da shvati situaciju. Bol je bio oseaj, blistav, koji su njegovi prsti zaboravili; nije
imao odgovora na njega osim: Nemogue. nemogue. Neprimeena, krv mu se slivala, crvena i ljudska, niz
zglavak.
Gr mu proe licem. Tama se prikupljala u vazduhu oko njega; atmosfera prolaza kljuala je kao
da je puna lepetavih krila, kandi koje su grabile prema njegovom licu. Zagroktao je: "Nemogue."
Ali Atiaran i Triok su bili obuzeti jedno drugim, njihove oi su ga izbegavale poput kune izrasline.
Kada Triokove rei prodre do nje, ona se srui na kolena, prekri lice akama i spusti elo do tla. Ramena su
joj se tresla kao da jeca, iako nije isputala ni glasa; a nad njenim oajanjem on gorko ree: "Naao sam je u
brdima kada je prvo dananje sunce dotaklo ravnicu. Ti zna moju ljubav prema njoj. Primetio sam je na
okupljanju i nisam bio srean zbog naina na koji ju je taj stranac opsenio. Srce mi se cepalo to ju je toliko
dirnuo ovek ije dolaske i odlaske niko nee nikada dokuiti. I zato sam, kasno sino, pitao Trela, supruga
tvoga, i saznao da je odluila da spava sa prijateljicom - Teres, kerkom Anorijinom. Onda sam se raspitao
kod Teres - a ona nije znala nita o Leninim namerama. Onda senka straha pade na mene - jer kada je ko od
Page 41

naih ljudi bio laov? Proveo sam itavu no u potrazi za njom. A sa prvim svetlom naao sam je, pocepane
odore i umrljanu krvlju. Pokuala je da pobegne od mene, ali bila je slaba od hladnoe, bola i tuge i trenutak
kasnije bila mi je u naruju i rekla mi ta - ta je ovaj Besomuk uinio.
Onda sam je odveo do Trela, oca njenog. Dok se on starao o njoj, ja sam poao, u nameri da
ubijem stranca. Kada sam te video, sledio sam vas, jer sam verovao da je moja namera i tvoja - da si ga
odvela u brda da ga uniti. Ali ti hoe da ga spase - njega, koji je silovao Lenu, tvoju kerku! Kako li ti je
izopaio srce? Zabranjuje? Atiaran, drubenice Trelova. Bila je dete tolike lepote da je ovek mogao
zaplakati od radosti samo zato to je vidi - a slomljena je bez ikakve grie savesti ili obzira. Odgovori mi. Kakve
veze imaju zaveti sa nama?"
Divlji, besni zamah mranih krila prisili Kovenanta da se pogne sve dok nije zaronio u potok. Slike su
se rojile njegovim mozgom - seanja na leprozarijum, na doktore kako govore: Ne moe se nadati. Udarila
su ga policijska kola. Otiao je u grad da plati telefonski raun - da lino plati telefonski raun. Glasom
nestvarnim od uasa proaptao je: "Ne moe da bude stvarno."
Lagano, Atiaran die glavu i rairi ruke, kao da otvara grudi prodornom pritisku sa neba. Lice joj je
bilo isklesano grem, a oi tamni krateri bola, zagledani prema unutra, prema povreenoj ljudskosti. "Trele,
pomozi mi", dahnu ona slabano. Onda joj glas prikupi snagu, a od njenog oaja kao da vazduh oko nje poe
da odie bolom. "Avaj! Avaj za mlade na ovom svetu! Zato je toliko teko poneti breme mrnje? Ah, Leno,
keri moja! Shvatam ta si uinila. Razumem. Hrabro je to delo, vredno hvale i ponosa! Oprosti mi to ne
mogu da budem sa tobom u ovoj kunji."
Ali posle izvesnog vremena njen pogled ponovo se okrete spoljnjem svetu. Nesigurno se digla na
noge i teturavo stala pre nego to je grubo zahripala: "Odanost je obaveza. Zabranjujem ti osvetu."
"Hoe da ode nekanjen?" pobuni se Triok.
"Domaja je u opasnosti", odgovori ona. "Neka ga poglavari kazne." Njen glas postade otriji od
ukusa krvi. "Oni e znati ta da misle o strancu koji napada nevine." Onda se slabost vrati. "Ova stvar me
prevazilazi. Trioe, seti se zaveta." Dograbila se za ramena, uplela prste u lisnatu aru odore kao da eli da
zadri tugu.
Triok se okrete Kovenantu. Na mladievom licu bilo je neto slomljeno - razbijena ili unitena
sposobnost za zadovoljstvo, radost. Zareao je proklinjuim glasom: "Dobro sam te upamtio, Nevernie.
Sreemo se ponovo." Onda je iznenada poao. Ubrzavao je sve dok nije trao, nogama je stresao bol o tvrdo
tlo prolaza. Trenutak potom stigao je do mesta gde je zapadni zid skretao i onda ga nije bilo na vidiku, nestao
je iz useka u brdima.
"Nemogue", mrmljao je Kovenant. "Ne moe se desiti. Nervi se ne regeneriu." Ali prsti su ga boleli
kao slomljeni bolom. Oevidno se nervi u Domaji regeneriu. Poele da vrisne prema tami i uasu, ali inilo se
da je izgubio svu kontrolu nad grlom, glasom, samim sobom.
Kao iz daljine koju je gnuanje ili alost inila ogromnom, Atiaran ree: "Napravio si pusto od mog
srca."
"Nervi se ne regeneriu." Kovennatovo grlo bilo je stegnuto kao da e povraati, ali nije mogao ni da
vrisne. "Ne ine to."
"Da li te to oslobaa?" upita ona tiho, gorko. "Da li to opravdava tvoj zloin?"
"Zloin?" zauo je re poput noa zabijenog meu lepetava krila. "Zloin?" Krv mu je curila iz
posekotina kao da je normalan ovek, ali tok se ravnomerno smanjivao. Sa naglim grem, uspostavio je
kontrolu nad sobom, vrisnuo bedno: "Boli me!"
Zvuk njegovog jauka prodrma ga, odgurnu kovitlavu tamu za jedan korak unazad. Bol! Ta
nemogunost prebrodila je ponor za njega. Bol je bio za zdrave ljude, ljude iji su nervi ivi.
Ne moe biti. Razume se da ne moe. To je dokaz - dokaz da je sve san.
Odjednom, oseti snaan poriv da se zaplae. Ali bio je gubavac i previe je vremena proveo u
zauzdavanju takvih emocionalnih kanala. Gubavci ne smeju sebi da dozvole tugu. Grozniavo se tresui,
zaronio je poseenu ruku u potok.
"Bol je bol", reala je Atiaran. "ta predstavlja tvoj bol za mene? Poinio si crno delo, Nevernie nasilniko i grubo, bez ikakvog saoseanja i obzira. Zadao si mi bol kakav nikakva krv niti vreme nee sprati.
Ah, Leno, keri moja...! Ah, molim se da te poglavari kazne - kazne!"
Tekua voda bila je ledena i bistra. Trenutak potom, prsti poee da ga peku od hladnoe, a bol se
irio navie preko zglavaka do lanka. Crvenilo mu se slivalo iz posekotina u potok, ali hladna voda uskoro
zaustavi krvarenje. Dok je gledao kako mu struja isti povredu, tuga i strah pretvorie mu se u bes. "Zato bih
iao? Nita od svega ovoga nije bitno... ba me briga za tu vau dragocenu Domaju."
"Sedmice mi!" Atiaranin otri ton kao da je klesao rei u vazduhu. "Ii e u Veselkamen, pa makar
morala da te vuem korak po korak itavim putem."
Digao je ruku da je pogleda. Triokov no zasekao ju je isto poput brijaa; nije bilo zacepljenih ivica
koje bi skrile prljavtinu ili usporile zarastanje. Ali posekotina je dosegla kost na dva srednja prsta, a krv je
odatle jo curkala. Ustao je. Prvi put otkako je napadnut, pogledao je Atiaran.
Page 42

Stajala je na dva koraka od njega, ruku skupljenih preko srca, kao da je njegovo kucanje povreuje.
Gledala ga je zgaeno, a lice joj je bilo zategnuto nagovetajima silovite, grube snage. Mogao je videti da je
spremna da se bori protiv njega da bi ga odvela do Veselkamena ukoliko je to neophodno. Postidela ga je,
oteavala njegovu ozlojeenost. Ratoborno je mahnuo ranom prema njoj. "Potreban mi je zavoj."
Jedan trenutak, pogled joj postade ei, kao da se sprema da se baci na njega. Ali onda je
ovladala sobom, progutala ponos. Otila je do zaveljaja, otvorila ga i izvadila traku bele tkanine koju je
pocepala na odgovarajuu duinu kada se vratila do Kovenanta. Paljivo mu drei ruku, pregledala je ranu,
klimnula zbog njenog stanja, a onda mu vrsto vezala meku tkaninu preko prstiju. "Nemam gline vidarke",
rekla je, "a nema vremena da je traim. Ali posekotina izgleda dobro i isto e se zaceliti."
Kada je zavrila, vratila se zaveljaju. Zabacivi ga na ramena, rekla je: "Doi. Izgubili smo puno
vremena." Ne bacivi ni pogled na Kovenanta, stade da se sputa prolazom.
Jedan trenutak ostao je tamo gde se zatekao, oprobavajui bol u prstima. U povredama je oseao
vrelo prisustvo, kao da je no i dalje u rani. Ali sada je imao odgovor. Tama se donekle povukla i on je mogao
da se obazre bez panike. Pa ipak, jo se plaio. Sanjao je zdrave nerve; nije shvatao da je bio toliko blizu
kolapsa. Bespomoan, leei negde bez svesti, bio je u zahvatu krize - krize sposobnosti da preivi. Da bi je
nadvladao bie mu potrebno svako parence discipline ili vrstine koje je mogao nai.
Gonjen naglim porivom, pognuo se i pokuao da izvue Triokov no iz zemlje desnom rukom.
Njegov polustisak skliznuo je kada je pokuao da iupa no pravo vukui za drku, ali pomerajui ga
napred-nazad uspeo je da ga rasklima, oslobodi. itav no bio je oblikovan i uglaan iz jedne ravne cepke
kamena, ruke uvezane u kou radi sigurnijeg zahvata i sa seivom koje je delovalo dovoljno otro da se
njime mogao brijati. Oprobao ju je na levoj podlaktici i otkrio da je skinula dlaice glatko kao da je koa
nasapunjana.
Gurnu no za pojas. Onda je zabacio zaveljaj i dao se za Atiaran.
9. JEHANUM
Pre nego to se popodne svrilo, zahvati ga turobno, hipnotiko pulsiranje bola. Vezovi njegovog
zaveljaja zaustavljaju su mu kolanje krvi u rukama, uviestruavali bol njegove ake; od vlanih arapa dobio
je uljeve na koje su njegovi noni prsti bili estoko i nemogue osetljivi; zamor mu je miie uinio
nespretnim, kao da su od olova. Ali Atiaran se neprekidno, neosetljivo kretala ispred njega po prolazu, a on ju
je sledio kao da ga vue privlana sila njene volje. Oi mu nita nisu videle od zamora; izgubio je oseaj za
vreme, za kretanje, za bilo ta izuzev bola. Jedva da je bio svestan kada je zaspao i zahvatio ga je razdvojen,
bezlini oseaj iznenaenja kada ga je konano probudilo drmusanje.
Naao se leei u sumraku na tlu prolaza. Poto ga je probudila, Atiaran mu prui iniju vrue
orbe. Oamueno je gutao. Kada je inija ostala prazna, uzela ju je i pruila mu veliku bocu kladenice. Stade
da guta i ovu tenost.
Iz njegovog stomaka, kladenica kao da je odailjala dugake, smirujue prste koji su mu milovali i
oputali svaki bolni mii, omekavali ih sve dok nije osetio da vie ne moe da sedi. Namestio je zaveljaj kao
jastuk, a onda legao da ponovo spava. Poslednje to je video pre nego to su mu se oi sklopile bila je Atiaran
koja je sedela u senci sa druge strane kotlia sa oblukom, nespokojnog lica okrenutog severu.
Sledei dan svanuo je vedar, hladan i sve. Atiaran najzad uspe da probudi Kovenanta dok je tama
nestajala sa neba. Bolno je seo, trljajui lice kao da je obamrlo tokom noi. Proao je jedan trenutak pre nego
to se prisetio nove osetljivosti nerava; onda je povio ake, zagledan u njih kao da ih nije video nikada ranije.
Bile su ive, ive.
Odgurnuo je pokriva da otkrije noge. Kada je stisnuo prste kroz izme, bol uljeva otro mu
odgovori. Noni prsti bili su mu isto tako ivi kao i prsti ruku.
Utroba mu se bolesno tre. Zajeavi, upitao se, koliko dugo - koliko dugo e ovo da potraje. Nije
verovao da moe jo mnogo da izdri.
Onda se setio da nije imao pokriva kada je legao da spava prethodne noi. Atiaran mora da ga je
rasprostrla preko njega.
Trgao se i izbegao njen pogled tako to je odrvenelo odepao do potoka da se umije. Gde je
nalazila hrabrosti da ini takve stvari za njega? Kada je pljusnuo hladnu vodu preko obraza, otkrio je da je se
ponovo plai.
Ali nije se ponaala kao da mu preti. Dala mu je hranu, proverila zavoj na njegovoj povreenoj aci i
spremila logor, kao da je Kovenant teret na koji se ve privikla. Samo linije oko njenih oiju koje su oznaavale
besanu no i turobni poloaj njenih usta pokazivali su da se suzdrava.
Kada je bio spreman da krene, odluno je proao VPE, a zatim prisilio ramena da uu u vezove
zaveljaja i krenuo za Atiaran niz prolaz kao da su njena kruta lea zahtev koji ne moe da odbije.
Page 43

Pre nego to je dan proao, postao je strunjak za ta lea. Nikada nisu poputala; nikada nisu
doputala sumnju u pogledu autoriteta, nikada nisu dozvoljavala ni najobinije saoseanje. Iako su mu se
miii koili sve dok nisu postali neosetljivi poput kostiju, iako ga je bolni gr u ramenima terao da se pogrbi
pod zaveljajem, poput bogalja, iako su milje oteavale stanje njegovih bolnih nogu sve dok nije poeo da se
tetura poput oveka koga su napali leinari - njena lea prisiljavala su ga poput ultimatuma: produi dalje ili
poludi; ne dozvoljavam druge mogunosti. A on nije mogao da joj se suprotstavi. Koraala je pred njim poput
kakve prilike iz none more, a on ju je sledio kao da ona dri kljueve njegovog postojanja.
Kasno tog jutra izili su iz prolaza i nali se na padini brega prekrivenog vresom, koja se pruala
gotovo pravo prema severu od visokog, turobnog prsta Kevinovog Vidikovca. Prema zapadu mogli su videti
June Zaravni; a im se prolaz zavrio, potok je skrenuo u tom smeru, tekui prema nekom dalekom spoju sa
Mithilom. Ali Atiaran je vodila Kovenanta i dalje prema severu, krivudajui meu izdrobljenim stenama i preko
neutabanih ledina ogranienih zdesna bregovima.
Prema zapadu, travnati krajevi ravnica bili su oteali od bujadi, crvenkasti u sunevoj svetlosti. A
prema istoku, bregovi su se mirno dizali, dosezali nekoliko stotina stopa vie od staze koju je Atiaran birala po
njihovim padinama. Na tom sredinjem terenu, vres se smenjivao sa irokim otkosima livadarke. Padine
bregova bile su pune cvea i leptirova oko gustih uba iblja i nakupina vieg drvea - hrastova i platana,
pokojeg bresta i nekog zlatolistog drvea - Atiaran ga je nazivala "zlatan" - nalik javoru. Sve boje - drvee,
vres, paprat, aliantha, cvee i beskrajno azurno nebo - zraili su radou prolea, bujnim i plodnim ponovnim
roenjem sveta.
Ali Kovenant nije imao snage da uestvuje u takvim stvarima. Bio je slep i gluv od iscrpljenosti, bola,
nerazumevanja. Poput kanjenika, rezao je popodnevom na Atiaranin nalog.
Najzad dan doe do kraja. Kovenant dokraji poslednju milju obamrlim teturanjem, iako nije izgubio
svest na nogama kao prethodnog dana; a kada je Atiaran zastala i bacila zaveljaj, sruio se u travu poput
poseenog drveta. Ali njegovi prenapregnuti miii tresli su se kao ispunjeni uasom: nije ih mogao primiriti
bez napinjanja. U nevoljnom nemiru, pomogao je Atiaran da raspakuje pokrivae dok je pripremala veeru.
Tokom obroka, sunce je zalazilo nad ravnicom, prugajui travnati teren senkama i ljubiastom bojom; a kada
su zvezde izile, legao je i posmatrao ih, pokuavajui da se opusti uz pomo kladenice.
Najzad je utonuo u san. Ali njegovi snovi bili su nemirni. Sanjao je da satima hoda pustinjom, dok ga
je sarkastini glas pozivao da uiva u sveini trave. Ta slika opsesivno je kolala njegovim umom, sve dok nije
osetio da se znoji od gneva. Kada je dola zora da ga probudi, doekao ju je kao uvredu svojoj normalnosti.
Otkrio je da mu noge ve postaju otpornije, a poseena ruka gotovo se u potpunosti zacelila.
Otvoreni bol stao je da jenjava. Ali nervi nisu bili nita manje ivi. Mogao je da opipa krajeve arapa, mogao je
da oseti lahor na prstima. Sada je neposrednost tih neobjanjivih oseaja poela da u njemu izaziva bes. Bili
su to dokazi zdravlja, ivotnosti - celovitosti bez koje je uio da ivi tokom dugih, bednih meseci - i inilo se da
ga vraaju u prolost svojim stranim znaenjem. Kao da su poricali realnost njegove bolesti.
Ali to je bilo nemogue. Jedno je ili drugo, dahtao je estoko. Ne oboje. Ili sam gubavac ili nisam. Ili
se Doana razvela od mene, ili nikada nije ni postojala. Nema srednjeg puta.
Uz napor koji ga je naterao da zakrgue zubima, ponovio je sebi: ja sam gubavac. Ja sanjam. To
je injenica.
Nije mogao da podnese drugu mogunost. Ukoliko je sanjao, mogao je da sauva normalnost, da
preivi, izdri. Ali ako je Domaja stvarna, prava - ah, onda je duga agonija gubavosti bila san i on je ve bio lud,
bez ikakve nade.
Svako verovanje bilo je bolje od toga. Bolje je boriti se za normalnost koja se bar moe prepoznati
nego predati se "zdravlju" koje prevazilazi sva objanjenja.
Prevakavao je takve teko svarljive misli miljama dok je koraao iza Atiaran, ali svaki argument
vraao ga je na poetni poloaj. Tajna njegove gubavosti bila je sveukupna i nju je mogao podneti, prihvatiti
kao injenicu. Odreivala je njegov odgovor na sva ostala pitanja vezana za verovanje.
Nagonila ga je da koraa za Atiaraninim leima kao da je spreman da je napadne na bilo kakvu
provokaciju.
Ipak, imao je jednu korist od te nedoumice. Njeno neposredno prisustvo i opipljivost izgradili su neku
vrstu zida izmeu njega i neobinih strahova i postupaka koji su ga ugroavali ranije. Odreena seanja na
nasilje i krv nisu se vraala. A bez stida koji bi ga podbadao, njegov gnev ostajao je neto skriveno, neto ime
se moglo upravljati. Nije ga silio da se pobuni protiv Atiaraninog nepopustljivog vostva.
Tokom tog treeg dana, njeno uspravno, neumoljivo oblije nije popustilo u prisili. Uz nagibe i niz
padine, preko livada i gustia - du zapadnog ruba pobreja - vukla ga je napred nasuprot njegovom
zapenjenom umu i nepodlonoj puti. Ali rano tog popodneva ona naglo zastade i obazre se kao da je zaula
udaljeni krik straha. Njena neoekivana bojazan uznemiri Kovenanta, ali pre nego to je stigao da je upita ta
se dogodilo, ona ponovo mrgodno poe napred.
Neko vreme potom ponovila je predstavu. Ovog puta, Kovenant vide da je njuila vazduh kao da
lahor donosi vrludavi zadah zla. Omirisao je i sam, ali nije osetio nita. "ta je bilo?" upita on. "Da li nas ponovo
Page 44

slede?"
Nije ga pogledala. "Volela bih da je Trel ovde", dahnula je rasejano. "Moda bi on znao zbog ega
je Domaja tako nespokojna." Bez objanjenja, ponovo je urno krenula prema severu.
Te veeri zaustavila se ranije nego obino. Kasno tokom popodneva primetio je da traga za neim,
nekom vrstom znaka u travi i drveu; ali nita nije rekla ime bi objasnila svoje ponaanje, tako da nije mogao
da uini nita drugo nego da je gleda i sledi. Onda je bez ikakve opomene otro skrenula nadesno i zala u
plitku dolinu izmeu dva brega. Morali su da prou ivicom doline da bi obili iroki potez kupinjaka koji je
prekrivao najvei deo njene povrine; a posle stotinak jardi naili su na iroku, gustu ikaru na severnom
bregu. Atiaran krenu da obilazi ikaru, a onda neoekivano nestade u njoj.
Nejasno se udei, Kovenant ode do mesta na kom je nestala. Onda je uspeo da razazna tanku
stazu koja je vodila u ikaru. Morao je da ide postrance da bi proao uskom stazom meu gustim stablima, ali
posle dvadeset stopa dospeo je na otvoren prostor slian kakvoj odaji urasloj u sredite gustia.
Prostor je bio proaran svetlou koja se probijala kroz zidove obrazovane od mladica gusto
zbijenih u grubom pravougaoniku; a kroz njih duvao je slabani vetri i komeao lie. Ali isprepletene grane i
listovi tvorili su vrst krov odaje. Bila je dovoljno prostrana da prui udobnost za troje ili etvoro ljudi, a du
svakog zida protezale su se travnate hrpe poput postelja. U jednom uglu stajalo je krupno drvo sa upljim
sreditem u koje su ugraene police, a na njima su bili sloeni lonii i boce nainjeni i od drveta i kamena.
itavo mesto odisalo je dobrodolicom i dobrim raspoloenjem.
Kada se Kovenant obazre, Atiaran odloi zaveljaj na jednu biljnu postelju i naglo ree: "Ovo je
putevnik." Kada je okrenuo prema njoj lice puno pitanja, ona uzdahnu i produi: "Mesto odmora za putnike.
Ovde su hrana, pie i san za sve koji naiu ovim putem."
Otila je da pogleda sadraj polica, a njen posao prisili Kovenanta da zadri pitanja do trenutka
kada bude pristupanija. Ali dok je popunjavala zalihe u zaveljaju i pripremala obrok, sedeo je i razmiljao da
nije mnogo verovatno da e za njega ikada biti pristupana; ali nije bio raspoloen da ostane u neznanju. I
zato, poto je obedovao i poto se Atiaran spremila za no, upita je to je mogao blae: "Reci mi malo vie o
ovom mestu. Moda e mi to jednom biti potrebno."
Drala je lice i dalje okrenuto od njega i neko vreme utke leala u sve veoj tami. Kao da je ekala
da joj doe hrabrost; a kada je najzad progovorila, samo uzdahnu: "Pitaj."
Njeno odugovlaenje uinilo ga je naglim. "Ima li mnogo mesta kao to je ovo?"
"Mnogo ih je po itavoj Domaji."
"Zato? Ko ih je postavio?"
"Poglavari su naloili da budu napravljena. Veselkamen je samo jedno mesto, a ljudi ive u
mnogima - zbog toga su poglavari traili naina da pomognu putnicima, tako da ljudi mogu lake da stignu do
Veselkamena i jedni do drugih."
"A ko se stara o njima? Tu ima svee hrane."
Atiaran ponovo uzdahnu, kao da ju je razgovor sa njime zamarao. No se produbljivala; nije mogao
da vidi nita od nje osim senke kada je umorno objasnila: "Meu sojem iz Demonije koji je preiveo
Opustoenje bilo je onih koji su se sa zahvalnou seali Lorika Zloupokojitelja. Oni se okrenue protiv
pragrdana i zatraie od poglavara da im daju neku slubu, iskupljenje za grehe njihove vrste. Ta stvorenja,
Putnimi, staraju se o putevnicima - pomau drveu da raste, nabavljaju hranu i pie. Ali veza izmeu ljudi i
Putnima krhka je i ti nee videti nijednog. Oni slue iz sopstvenih razloga, a ne iz ljubavi prema nama obavljaju jednostavne poslove da iskupe zlo monog znanstva."
Tama u odaji sada je bila potpuna. I pored ljutnje, Kovenant je bio spreman da spava. Postavio je
samo jo jedno pitanje: "Kako si nala ovo mesto? Postoji li mapa?"
"Nema mape. Putevnici su blagoslov koji putnik prihvata gde god ga nae - znak zdravlja i
gostoljubivosti Domaje. Mogu se nai kada su potrebni. Putnimi ostavljaju znake u okolnom predelu."
Kovenantu se uini da je razabrao prizvuk potovanja u njenom glasu, koji se sudarao sa njenim
oklevanjem. To ga je podsetilo na njeno neprekidno breme unutranjih sukoba - na njen oseaj line slabosti
pred neodlonom potrebom Domaje, njenu elju da ga istovremeno kazni i zatiti. Ali uskoro je zaboravio
takve stvari dok mu je slika putevnika ispunjavala matu. Uljuljkan mirisom svee trave na kojoj je leao, lako
je kliznuo u san.
Tokom noi vreme se promenilo. Jutro je dolo turobno pod tekim oblacima na neravnomernom
vetru sa severa, a Kovenant ga doeka estokim mrgoenjem koje mu je poput tega visilo na elu. Probudio
se pre nego to ga je Atiaran pozvala. Iako je vrsto spavao u bezbednosti putevnika, oseao se umorno kao
da je itavu no proveo viui na sebe.
Dok je Atiaran pripremala doruak, izvadio je Triokov no, a onda je pretraio police i naao ane
za vodu i malo ogledalo. Nije mogao da nae sapun - Putnimi su se oigledno oslanjali na fini pesak kakav je
koristio u Atiaraninom domu. I zato se pripremio da se brije bez sapunice. Triokov no nespretno mu je stajao
u desnoj ruci i on nije mogao da se otrese jezivih prizora seenja sopstvenog vrata.
Page 45

Da ovlada hrabrou, stao je da se prouava u ogledalu. Kosa mu je divlje trala; sa upavom
bradom liio je na nedoraenog proroka. Usne su mu bile tanke i stegnute, poput uklesanih usana itaa
sudbine, a nespokoj mu se oitavao u upalim oima. Da upotpuni sliku bio je potreban samo mali dodatak
sumanutosti. Tiho promumlavi: "Sve u svoje vreme", prineo je no obrazu.
Na njegovo iznenaenje, no je glatko preao preko koe i posekao dlaice; nije morao da ih
ponovo pree. Ubrzo je Kovenant obavio brijanje koje se inilo valjano, ako nita drugo bar u poreenju sa
prethodnim stanjem, i nije se povredio. Sarkastino klimnuvi prema odrazu, on odloi seivo u zaveljaj i
poe da jede doruak.
Uskoro su on i Atiaran bili spremni da napuste putevnik. Pokazala mu je da poe ispred nje; on
isprednjai nekoliko koraka po stazi, a onda stade da vidi ta to ona radi. Kada je izila iz odaje, digla je glavu
prema lisnatoj tavanici i tiho rekla: "Zahvaljujemo vam za ovaj putevnik. Davanje ovog poklona poastvuje nas,
a prihvatanjem uzvraamo poast davaocu. Odlazimo u miru." Onda je pola za Kovenantom iz ikare.
Kada su stigli do otvorene doline, otkrie da su se mrani oblaci nagomilali nad njima sa severa.
Napregnuto, Atiaran pogleda nebo, onjui vazduh; inilo se da je uznemiruje dolazea kia. Zbog njene
reakcije Kovenantu se uzavreli olujni oblaci uinie nekako zlokobni, a kada je ona naglo okrenula niz dolinu
da nastavi put ka severu, on je pourio za njom, viui: "ta se deava?"
"Zlo sustie bedu", odvrati ona. "Zar ne osea miris? Domaja je nespokojna."
"ta nije u redu?"
"Ne znam", promrmlja ona tako tiho da je jedva uspeo da je uje. "U vazduhu je senka. A ova
kia...! Ah, Domajo!"
"ta nije u redu s kiom? Zar nemate kia na prolee?"
"Ne sa severa", odgovori ona preko ramena. "Prolee u Domaji dolazi sa jugozapada. Ne, ova kia
dolazi pravo sa Gravin Trendora. Opaki jamniki nosilac ezla oprobava mo - oseam to. Zakasnili smo."
Napregla je korake u kandama vetra, a Kovenant nahrupi za njom. Kada mu prve kine kapi
pogodie elo, on upita: "Zar to ezlo zaista upravlja vremenom?"
"Drevni poglavari nisu ga koristili za to - nisu eleli da poine nasilje prema Domaji. Ali ko zna ta
takva mo moe da postigne?"
Onda ih pogodi puna estina oluje. Vetar je gonio kiu prema jugu kao da nebo biuje i njih i svako
nezatieno ivo bie. Uskoro su padine bile natopljene opakom silinom. Vetar je trgao drvee, upao, ibao
travu; oborio je dnevno svetlo sa bregova, zakopao zemlju u natprirodnu svetlost. U nekoliko trenutaka, Atiaran
i Kovenant bili su natopljeni, dahtali su kroz bujicu. Odravali su pravac suoivi se da mranom pomamom, ali
uopte nisu mogli da vide teren; teturali su se niz padine, bespomono lutali po strujama dubokim do struka,
naglavce srljali kroz gustie; silili su se da koraaju nasuprot vetru kao da su to struje nekog nagrizajueg
limba, nekog ponora koji bez ikakve milosti juri niotkuda ni prema emu. Pa ipak je Atiaran uspravno grabila
napred, bezobzirnom odlunou, a strah da je izgubi drao je teturavog Kovenanta za njenim petama.
Ali brzo se iscrpljivao. Dodatnim naporom od koga ga je zabolelo u grudima, on stie Atiaran,
dograbi je za rame, povika joj u uvo: "Stani! Moramo da stanemo!"
"Ne!" odvrati mu ona krikom. "Previe smo zakasnili! Ne smem!"
Njen glas jedva da je stigao do njega kroz zavijanje vetra. Poela je da se otima i on pojaa stisak
na njenoj odori, viui: "Nema izbora! Izginuemo!" Kia je surovo udarala; jedan trenutak zamalo je izgubio
zahvat. Obujmio ju je drugom rukom i povukao njeno lice preko koga se slivalo blie sebi. "Sklonite!" povika
on. "Moramo stati!"
Kroz vodu, lice joj je poprimilo izgled utopljenika dok je odgovarala: "Nikada! Nema vremena!"
Brzim prebacivanjem teine i zamahom ruku oslobodila se njegovog zahvata, oborila ga na tle. Pre nego to
je mogao da se povrati, dograbila ga je za desnu ruku i poela da ga vue dalje kroz travu i blato, teglei ga
kao bespotrebno breme nasuprot otporu oluje. Njeno povlaenje bilo je tako oajniko da ga je odvukla
nekoliko jardi pre nego to je mogao da se povrati i digne na noge.
Kada se pribrao, njen stisak skliznu mu sa ruke i ona se odvoji od njega. Uzviknuvi: "Tako mi
pakla, ima da stanemo!" skoio je za njom. Ali ona ga je izbegla i teturavo potrala od njega nasuprot oluji.
Povodei se, krenuo je za njom. Nekoliko dugih trenutaka, klizao je i puzao, po kii koja ga je
ibala, za njenim nedodirljivim leima, u besnoj elji da je dohvati. Ali neki unutranji izvor galvanizovao je
njenu snagu van svega sa im se mogao nositi; uskoro mu korak popusti. Kia ga je ibala, tako da se oseao
kao da pokuava da tri dnom talasa koji se razbija o obalu.
Onda ga siloviti udar gurnu i on se otkliza niz breg sa licem prepunim blata. Kada je ponovo digao
pogled kroz kine kapi i prljavtinu, Atiaran je nestala u mranoj oluji kao da se prestravila njega, kao da se
uasava njegovog dodira.
Borei se da stane na sopstvene noge, Kovenant zaurla prema silovitim oblacima: "Vatru mu
paklenu! Ne moete mi to uiniti!"
Bez opomene, ba kada je njegov bes doao do vrhunca, ogromni beli blesak eksplodira kraj
njega. Osetio je da mu je munja pogodila levu ruku.
Page 46

Udar ga baci uz brdo sa desne strane. Neodreeno dugo leao je oamuen, svestan samo siline
detonacije i plamteeg bola u ruci. Njegova burma kao da je gorela. Ali kada se dovoljno oporavio da moe da
pogleda, nije video nikakve tragove na prstima, a bol je nestao dok je jo pokuavao da mu odredi izvor.
Zavrteo je glavom i digao se u sedei poloaj. Nigde oko njega nije bilo nikakvih tragova udara.
Neodreeno je bio svestan da se neto promenilo, ali u svojoj zbunjenosti nije mogao da odredi ta je to.
Bolno se uspentrao na noge. Posle samo jednog trenutka, opazio je Atiaran kako lei na padini
dvadesetak jardi ispred njega. U glavi mu se vrtelo od zbunjenosti, ali je oprezno poeo da ide ka njoj,
usredsreen na odravanje ravnotee. Leala je na leima, oigledno nepovreena i gledala ga dok se
pribliavao. Kada je stigao do nje, zbunjeno je rekla: "ta si to uinio?"
Zvuk njenog glasa pomogao mu je da usredsredi panju. Uspeo je da kae bez zamuckivanja: "Ja?
Nisam - nita."
Atiaran se lagano pridie na noge. Stojei pred njim, prouavala ga je ozbiljno, nesigurno, dok je
govorila: "Neto nam je pomoglo. Vidi, oluja je slabija. A vetar se promenio - sada duva kao to bi trebalo.
Gravin Trendor vie ne preti. Uputi zahvalnicu Zemlji, Nevernie, ako ovo nije tvoje delo."
"Razume se da nije", promrmlja Kovenant. "Ja ne upravljam vremenom." Nije bilo otrine u
njegovom tonu. Bio je pometen nesposobnou da sam prepozna promenu vremena.
Atiaran je kazala jednostavnu istinu. Vetar je promenio smer i prilino oslabio. Kia je ravnomerno
padala, ali bez besa; sada je to bila samo dobra, valjana prolena kia.
Kovenant ponovo zavrte glavom. Oseao se neobino nesposoban da shvati. Ali kada Atiaran blago
ree: "Da poemo dalje?", on razabra nesvesni prizvuk potovanja u njenom glasu. inilo se da veruje da je
zapravo on neto uinio oluji.
Kruto promumla: "Naravno", i nastavi da je sledi.
Ostatak tog dana koraali su kroz istu kiu. Kovenantov oseaj mentalne turobnosti opstajao je i
jedini spoljanji uticaji koji su prodirali do njega bili su vlaga i hladnoa. Najvei deo dana za njega je
neprimeeno proao u dugom, natopljenom napredovanju spram hladnoe. Pred vee, dovoljno se povratio
da mu bude drago to je Atiaran nala novi putevnik, pa je paljivo proverio telo da nema nekih skrivenih
povreda dok mu se odea suila na obluku. Ali i dalje je oseao oamuenost pred onim to se dogodilo.
Nije se mogao otresti udnog utiska da je ona sila koja je izmenila mahnitanje oluje, ta god bila, izmenila i
njega.
Sledei dan je svanuo vedar, otar i velianstven, i on i Atiaran napustili su putevnik rano u novu
prolenu zoru. Posle napora prethodnog dana, Kovenant oseti da je otro svestan radosne sveine vazduha i
iskriavosti vlage na travi, odsjaja na vresu i punoe ukusa blagovnjaa. Domaja oko njega pogodila ga je kao
da sve do tada nijednom nije primetio njenu lepotu. Njena ivotnost inila se neobino opipljiva za njegova
ula. Oseao je da moe da vidi kako se prolee plodi u drveu, travi, cveu, da uje uzbueno dozivanje
ptica, da omirie mladost pupoljaka i istou vazduha.
Onda iznenada Atiaran zastade i obazre se oko sebe. Grimasa gaenja i brige zatee joj crte dok je
okuavala povetarac. Napeto je okretala glavu, kao da pokuava da odredi poloaj izvora opasnosti.
Kovenant je sledio njen primer, i dok je to inio, njime proe drhtaj prepoznavanja. Mogao je da
oseti kako u vazduhu zaista ima neeg pogrenog, neeg lanog. To se nije dizalo iz njegove neposredne
blizine - mirisa drvea, trave i cvea - ve je vrebalo negde iza tih mirisa poput neega nespokojnog, van
pravog mesta, neprirodnog, u daljini. Nagonski je osetio da je to vonj zla - hotimini vonj bolesti.
Trenutak kasnije, lahor promeni smer; vonja nestade. Ali taj miris zla izotrio mu je ula; kontrast je
ojaao njegov oseaj ivota u okolini. Intuitivnim skokom shvatio je promenu koja se odigrala unutar njega, u
njegovu korist. Na neki nain koji ga je u potpunosti zapanjio, njegova ula stekla su uvid u novu dimenziju.
Pogledao je travu, omirisao njenu sveinu - i video njeno zelenilo, njen ivot koji je bujao, njenu valjanost.
Skoivi pogledom na oblinju alianthu, upio je u sebe oseaj moi, zdravlja, koji ga je oamutio.
Njegove misli kovitlale su se, pipale, zatim se iznenada razbistrile oko slike zdravlja. Video je
zdravlje, oseao miris prirodne valjanosti i ivotnosti, uo istinsku bujnost prolea. Zdravlje je bilo vidljivo oko
njega kao da je duh Domajinog ivota postao opipljiv, otelotvoren. Bilo je to kao da je bez ikakvog upozorenja
kroio u potpuno razliitu Vaseljenu. ak je i Atiaran - koja je posmatrala njegovu opinjenost sa zbunjenim
iznenaenjem - bila oevidno zdrava, iako je njen ivot bio uslonjen nemirom, iscrpljenou, bolom,
odlunou.
Tako mi pakla, mumlao je u sebi. Da li je moja gubavost ovako oigledna za nju? Zato onda ne
shvata...? Okrenuo se pred njenim pogledom, traio neki nain da proveri svoje oi i njene. Trenutak potom,
opazio je u blizini vrha brega stablo zlatana sa kojim neto izgleda nije bilo u redu. U svakom pogledu koji je
mogao da prepozna, da odredi, drvo se inilo normalno, zdravo, pa ipak je skrivalo neki oseaj unutarnjeg
truljenja, neoekivani trzaj bola, pred njegovim pogledom. Pokazavi prema njemu, upitao je Atiaran ta vidi.
Trezveno je odvratila: "Nisam od lillianrilla, ali vidim da taj zlatan umire. Neka poast nagrizla mu je
srce. Zar nikada ranije nisi video takve stvari?"
Page 47

Zavrteo je glavom.
"Pa kako onda ivi svet sa koga dolazi?" Zvuala je preneraena milju o mestu gde je samo
zdravlje nevidljivo.
Sleganjem ramenima otarasio se njenog pitanja. eleo je da je izazove, da je pita ta vidi u njemu.
Ali onda se setio njenih rei: Ti si zatvoren za mene. Sada je shvatio njenu primedbu, a shvatanje mu je donelo
oseaj olakanja. Privatnost njegove bolesti bila je nedirnuta, bezbedna. Ponovo joj je mahnuo prema severu,
a kada je ona trenutka potom krenula, poao je za njom sa zadovoljstvom. Zadugo se zaboravio pred
prizorom tolikog zdravlja.
Postepeno, dok se dan kretao preko popodneva ka sumraku i sputanju noi, prilagodio se vienju
zdravlja iza boja i oblika sa kojima su se sretale njegove oi. Jo dvaput mu nozdrve uhvatie varljivi vonj
neispravnosti, ali ga nije mogao nai nigde u blizini potoka kraj koga je Atiaran odabrala da podigne logor.
Pomislio je kako e bez njega moi mirno da spava.
Ali nekako se ruiasti san o zdravlju i lepoti due pretvorio u moru u kojoj su sablasti zbacivale tela
i otkrivale da su gadne, trule, zavidljive. Bilo mu je drago to se probudio, drago ak i zbog toga to e
rizikovati da se obrije bez ogledala.
estog dana, zadah zla postade neprekidan i jaao je dok su se Atiaran i Kovenant probijali severno
du bregova. Kratki proleni pljusak pokvasio im je odeu usred prepodneva, ali nije sprao zadah iz vazduha.
Taj miris izazivao je nemir u Kovenantu, pojaavao strah sve dok mu se nije inilo da mu se ledena otrica
uasa nadnosi nad srce.
Pa ipak, nije uspevao da raspozna zadah, da mu odredi mesto. Bio je sve otriji oko njega, iza vonja
trave, miriljave paprati i alianthe, iza draesti bregova punih ivota, poput zaudaranja trulog lea odmah iza
granice osetljivosti njegovih nozdrva.
Najzad ga vie nije mogao trpeti utke. Priao je do Atiaran i upitao: "Osea li taj miris?"
Ne obazrevi se, teko je odvratila: "Da, Nevernie. Oseam ga. Postaje mi jasno."
"ta to znai?"
"Znai da idemo prema opasnosti. Zar nisi to oekivao?"
Pomislivi: Vatru mu paklenu - Kovenant postavi pitanje na drugaiji nain. "Ali odakle dolazi? ta
ga izaziva?"
"Otkud znam?" uzvrati ona. "Nisam proroica."
Kovenant se zadra na samoj granici besnog odgovora. Sa naporom se uzdrao. "Onda ta je to?"
"Ubistvo", odvrati Atiaran glatko i ubrza korak da bi se odvojila od njega. Ne trai od mene da
zaboravim, kao da su govorila njena lea, i on stade zapenjeno da koraa za njima. Hladna bojazan privukla
mu se blie srcu.
Do sredine popodneva oseaj neispravnosti se izotravao na gotovo svakom koraku. Oi su mu
vrludale tamo-amo po bregovima, kao da je oekivao da svakog trenutka ugleda izvor zadaha. Nosnice su ga
bolele od neprekidnog uvlaenja mirisa. Ali nije mogao da opazi nita - nita izuzev Atiaraninog vrludavog puta
preko udubljenja, jarkova, dolina i ispusta bregova, nita izuzev zdravog drvea, gustia, cvea i zelene trave,
ukrasa prolea Zemlje, nita izuzev sve jae pretnje neega zlog u vazduhu. Bila je to otra pretnja i on
nejasno oseti da bi njen uzrok vredelo oplakivati.
Taj oseaj neko vreme se pojaavao bez razreenja. Ali odjednom promena zategnutosti
Atiaraninih lea upozori Kovenanta da se pripremi, samo trenutak pre nego to je siknula na njega da stane.
Upravo je prela vrh brega, tako da je mogla da vidi udubinu sa druge strane. Jedan trenutak stajala je
sleena, blago pognuta i zagledana negde dole. Onda stade da tri niz breg.
Kovenant pohita za njom. U tri duga koraka stigao je do take na kojoj se zaustavila. Ispred njega,
na dnu udubine, stajala je usamljena ikara sa drveem poput ostrvca na irokoj istini. Nije mogao da vidi da
neto nije u redu. Ali ulo mirisa uurbano mu je rogoborilo, a Atiaran je jurila pravo prema ikari. Potrao je
za njom.
Zastala je tik pred istonom stranom ikare. Grozniavo drhtei, obazrela se oko sebe sa izrazom
uasa i mrnje, kao da eli da ue u ikaru, a nema za to hrabrosti. Onda je povikala zgroeno: "Putnime?
Melenkurion! Ah, tako mi Sedmice, kakvo zlo!"
Kada je Kovenant stigao do nje, samo je zurila u nemom kriku prema drveu. Drala je obe ake
preko usta, a ramena su joj se tresla.
im je pogledao prema ikari, ugledao je usku stazu koja je vodila kroz nju. Naglo je poao napred,
zaronio izmeu drvea. U pet koraka naao se na otvorenom prostoru veoma nalik ostalim putevnicima koje je
video. Ova odaja bila je okrugla, ali je imala iste zidove od drvea, krov od prepletenih grana, postelje i police.
Ali zidovi su bili poprskani krvlju, a nasred tla leala je jedna prilika.
Kovenant zinu kada vide da prilika nije ljudska.
Njene opte crte izgledale su ovekolike, ali je trup bio neprirodno dugaak, a udovi kratki,
podjednake duine, to je nagovetavalo da je stvorenje moglo i da stoji uspravno i da tri na rukama i
nogama. Ali lice mu je bilo potpuno strano za Kovenanta. Dugaki, savitljivi vrat povezivao je bezdlaku glavu
Page 48

sa telom; dva zailjena uha virila su blizu vrha lobanje sa obe strane; usta su bila tanka poput obinog proreza
u mesu. I nije bilo oiju. Dve razjapljene nozdrve okruene debelom, mesnatom membranom ispunjavale su
sredite lica. Glava nije imala drugih crta.
Proteran kroz sredite grudi stvorenja - pribivi ga za zemlju - stajao je dugaak gvozdeni iljak.
Odaja je toliko zaudarala na nasilje da se samo u dva udisaja Kovenant gotovo poeo da gui.
eleo je da pobegne. Bio je gubavac; za njega su bile opasne ak i mrtve stvari. Ali prisilio je sebe da ostane
dok nije razaznao jedan utisak. Kada je ugledao stvorenje, prva pomisao bila mu je da se Domaja otarasila
neega gnusnog. Ali dok je prikupljao hrabrost, njegove oi i nos ga ispravie. Neispravnost koja mu je
preplavila ula poticala je od ubistva - od iljka - a ne od stvorenja. Njegova koa imala je ton povreenog
zdravlja; ono je bilo prirodno, ispravno - valjan deo ivota Domaje.
Guei se od zadaha zlodela, Kovenant se okrete i pobee.
Kada je izbio na sunevu svetlost, vide da Atiaran ve ide prema severu i da je gotovo napustila
udubljenje. Nije bilo potrebno goniti ga da pouri za njom; kosti su mu odisale eljom da ostavi to je mogue
vee rastojanje izmeu sebe i osakaenog putevnika. urio je u njenom pravcu kao da mu onjaci krguu za
petama.
Ostatak dana, oseao je olakanje to ostavlja milje iza sebe. Rub neprirodnog mirisa lagano se
mutio dok su hitali napred. Ali nije nestajao ispod odreenog nivoa. Kada su on i Atiaran bili prisiljeni zamorom
i mrakom da se zaustave za no, razabrao je da je teskoba i dalje ispred njih - da se ubica Putnima opako
kree prema severu pred njima. inilo se da Atiaran deli njegovo uverenje; upitala ga je ume li da koristi no
koji je nosio.
Poto ga je san neko vreme izbegavao, prisilio je sebe da je upita: "Zar nije trebalo da ga sahranimo?"
Odgovorila je tiho sa senovitog kreveta naspram slabog svetla obluka: "Ne bi nam bili zahvalni
zbog meanja. Postarae se na sopstveni nain. Ali strah me je da ne raskinu vezu sa poglavarima - zbog
ovoga."
Ta misao u Kovenantu izazva jezu koju nije umeo da objasni, i on ostade da lei bez sna tokom
pola noi pod hladnim izrugivanjem zvezda.
Sledei dan svanu na umanjene zalihe namirnica putnika. Atiaran je planirala da dopune zalihe u
putevniku prethodnog dana, tako da sada nisu imali kladenice i preostalo im je malo hleba i osnovne hrane.
Meutim, nije bilo opasnosti da e ostati gladni - du njihovog puta bilo je blagovnjaa u izobilju. Ali morali su
da pou bez tople hrane koja bi ih okrepila posle hladne, neudobne noi. I morali su da putuju u istom pravcu
u kom je poao ubica Putnima. Kovenant zatee sebe kako gnevno gazi u zoru, kao da je osetio da je ubistvo
bilo namenjeno njemu. Prvi put u nekoliko dana dozvolio je sebi da misli na Drula i poglavara Kletnika. Znao je
da bi svaki od njih bio u stanju da ubije Putnima, ak da ga ubije sa radou. A Opaki je u svakom sluaju
znao gde se on nalazi.
Ali dan je proao bez ravih dogaaja. Nejasna, neprekidna teskoba u vazduhu nije se
pogoravala, a aliantha je bila obilna. Kako su milje prolazile, Kovenantov gnev izgubi otrinu. Prepustio se
razmiljanju o zdravlju oko sebe, gledao sa nesmanjenim divljenjem drvee, velianstvene hrastove i uzviene
brestove, smirujue kronje zlatana, fine filigrane mimoze, sone mladice leske - smirene, drevne obrise brda
koja su leala poput usnulih glava po sve niem zemljitu Zapadnih ravnica. Takve stvari davale su mu novi
oseaj pokreta i mirovanja, rastuih mladica i mirnoe stenja Domaje. U kontrastu, prljavtina smrti koja je ila
pred njima izgledala je istovremeno bedno - beznaajna pokraj prostrane i obilne ivosti brda - i zlo, poput
surovosti malog deteta.
Sledeeg jutra, Atiaran promeni smer, skrenuvi malo prema istoku, tako da su se ona i Kovenant
jedno vreme peli u srce bregova. Ili su vijugavim putem, drei se potom uglavnom dolina koje su vrludale
prema severu izmeu bregova. A kada je sunce bilo dovoljno nisko da baci istone padine bregova u senku,
putnici pred sobom ugledae Viti Drvograd.
Prilikom prilaska Kovenant je doao u priliku da dobro osmotri naselje-stablo sa oveeg rastojanja
preko iroke istine. Procenio je da je drvo visoko blizu etiri stotine stopa, a da u osnovici ima dobrih trideset.
Nije bilo granja na drvetu do visine od etrdeset ili pedeset stopa, a tamo su se naglo ogromne grane irile
vodoravno od debla i obrazovale poluoval sa zaravnjenim vrhom. itavo drvo imalo je tako gustu kronju i
lie da je najvei deo naselja bio skriven; ali Kovenant je mogao da vidi nekoliko lestava izmeu granja i du
debla; a inilo mu se da po nekim gustim nakupinama veih grana moe da razazna oblike nastambi. Ako se
makar i jedan ovek kretao kroz lie, bio je tako dobro skriven da ga nije mogao razaznati.
"Ovo je Viti Drvograd", ree Atiaran, "dom ljudi lillianrilla, kao to je Kamendol Mithil dom onih sa
rhadhamaerlom. Bila sam ovde jednom, prilikom povratka iz Znanstvigora. Drvograani su prijatan narod, iako
ne razumem njihovo znanstvo drveta. Oni e nam obezbediti odmor i hranu, a moda i pomo. Reeno je: 'Idi
do rhadhamaerla po istinu, a do lillianrilla za savet.' Moja potreba za savetom bolno poiva na meni. Doi."
Povela je Kovenanta preko istine do osnovice velikog stabla. Morali su da obiu deblo grube kore
Page 49

sve do severoistone obline, a tamo su nali veliki prirodni otvor u stablu. upljina koja se tu otvarala nije
izgledala velika; bila je duboka tek tolika da primi zavojito stepenite. Nad prvom debelom granom nalazio se
jo jedan otvor, od koga su lestve poinjale put navie.
Prizor natera Kovenanta da zadrhti starim strahom od visine, gotovo zaboravljenim posle kunje na
stepenicama Kevinovog Vidikovca. Nije eleo da se penje tim lestvama.
Ali inilo se da nee morati da se penje. Otvor u deblu bio je zatvoren tekim drvenim dverima i nije
bilo nikoga da ih otvori. Zapravo, itavo mesto delovalo je previe mirno i mrano za ljudsko naselje. Prikupljao
se sumrak, ali nije bilo kunih svetiljki da se probiju kroz senku koja se zgunjavala, a veernja dozivanja
porodica nisu naruavala tiinu.
Kovenant baci pogled na Atiaran i vide da je zbunjena. Poloivi ruke na ipke dveri, rekla je: "Ovo
nije dobro, Tomase Kovenante. Kada sam poslednji put bila ovde, bilo je dece na istini, ljudi po stepenicama i
nije bilo dveri na ulazu. Neto nije u redu. Pa ipak, ne oseam veliko zlo. Ovde nema vie zla nego drugde du
naeg puta."
Nainivi korak unazad od dveri, digla je glavu i pozvala: "iveo! Viti Drvograde! Mi smo putnici, ljudi
Domaje! Na put je dug - naa budunost mrana! ta se zbilo sa vama?" Kada nije doao nikakav povik u
znak odgovora, ona gnevno nastavi: "Bila sam ovde i ranije! U tim danima, govorilo se da gostoprimljivosti
Drvograana nema ravne! Da li je to vae prijateljstvo prema Domaji?"
Iznenada zaue laki, viestruki pad iza sebe. Okrenuvi se, otkrie da ih je okruilo sedam ili osam
ljudi koji su u rukama stezali glatke drvene bodee. Kovenant i Atiaran nagonski ustuknue jedan korak. Dok
su ljudi prilazili, jedan od njih ree: "Znaenje prijateljstva menja se sa vremenom. Videsmo tamu i usmo
mrane vesti. elimo da budemo sigurni u strance."
Baklja je plamtela u rukama oveka koji je progovorio. Kroz njen odsjaj Kovenant baci prvi pogled
na Drvograane. Svi su izgledali visoki, vitki i gipki, plave kose i svetlih oiju. Bili su odeveni u ogrtae umskih
boja, a tkanina kao da im je prijanjala uz udove kako ne bi zapinjala po granama. Svako od njih nosio je iljati
bode od uglaanog drveta koji je mutno svetlucao u sjaju baklje.
Kovenant je sav bio kao izgubljen, ali Atiaran prikupi odoru oko sebe i dostojanstveno odgovori:
"Onda budite sigurni, ja sam Atiaran, drubenica Trelova iz Kamendola Mithil. Ovo je Tomas Kovenant,
Nevernik i nosilac poruke poglavarima. Dolazimo u prijateljstvu i nevolji, traimo bezbednost i toplinu. Nisam
znala da je va obiaj da zarobljavate strance."
ovek koji je nosio baklju priao je i ozbiljno joj se naklonio.
"Kada budemo sigurni, zamoliemo vas za oprotaj. A dok taj trenutak ne doe, morate poi sa
mnom do mesta gde ete biti provereni. Videsmo udnovate znake, a sada ih vidimo jo i vie." On klimnu
prema Kovenantu. "Neemo napraviti greku, niti u poverenju, niti u sumnji. Hoete li poi za mnom?"
"Vrlo dobro", uzdahnu Atiaran. "Ali sa vama se ne bi tako postupalo u Kamendolu Mithil."
ovek odvrati: "Neka Kamendolci okuaju nae nevolje pre nego to iskau prezir prema naoj
opreznosti. A sada, sledite me." On poe napred da otvori dveri.
Na tu naredbu, Kovenant se lecnu. Nije bio spreman da se pentra po drvetu u tami. Dovoljno bi bilo
gadno i po danu, kada je mogao da vidi ta radi, ali ve mu i sama misao da se poduhvati tog pentranjna po
mraku natera bilo da mu poput ekia udara u elu. On napravi korak dalje od Atiaran i ree sa drhtajem u
glasu koga nije moga da zatomi: "Zaboravite."
Pre nego to je stigao da reaguje, dva oveka mu dograbie ruke. Pokuao je da se otrgne, ali su
ga oni zadrali, digli mu ruke u svetlosti baklje. Jedan napeti trenutak, Drvograani su piljili u njegove ake - u
prsten na levici i brazgotinu na desnici - kao da je kakva vrsta zloduha. ovek sa bakljom zarea: "Dovedite
ga."
"Ne!" viknu Kovenant. "Ne shvatate. Ne snalazim se u visinama. Pau." Dok su ga povlaili prema
dverima, on dreknu: "Vatru mu paklenu! Pokuavate da me ubijete!"
Njegovi zarobljivai u trenu stadoe. Zauo je niz povika, ali ih u zbunjenoj, gnevnoj panici nije
razumeo. Onda voa ree: "Ako se ne penje dobro, onda neemo traiti da se penje."
Sledeeg trenutka, kraj Kovenanta pade kraj konopca. U istom asu, dvojica drugih vezae mu
zglavke za ue. Pre nego to je shvatio ta se deava, konopac poskoi i zatee se. Odignut je u vazduh poput
kakve bespomone vree.
Uinilo mu se da je zauo Atiaranin povik pobune, ali nije bio siguran. Zajeavi u sebi: Prokletog
mu pakla! - napeo je ramena da se suprotstavi zatezanju i divlje se upiljio navie, prema tami. Nije mogao da
uje nikoga kako vue konopac - u poslednjem titraju baklje, ue kao da se protezalo u bezdan - i od toga
oseti dvostruki strah.
Onda svetlosti ispod njega nestade.
Sledeeg trenutka slabano utanje lia kaza mu da je stigao u visinu prvih grana. Video je uti
odsjaj kroz gornji otvor stepenita u drvetu. Ali konopac ga je i dalje teglio nagore u visine naselja.
Od sopstvenih pokreta poeo je lagano da se njie, tako da se u neravnomernim razmacima eao
o lie. Ali to je bio njegov jedini dodir sa drvetom. Nije video svetla, niti uo glasove; potpuno crne mase
Page 50

monih bonih grana klizile su glatko pokraj njega kao da ga konopac vue u nebo.
Uskoro u oba ramena poee otro da mu udaraju damari, a ruke mu utrnue. Glave iskrenute
navie, otvorenih usta je piljio u neosvetljeni uas i jeao kao da ga dave. Vatru mu paklenu! Ahh!
Onda se bez ikakve opomene njegovo kretanje prekide. Pre nego to je mogao da se pripremi,
baklja zaplamte i on se nae u nivou trojice ljudi koji su stajali na vodoravnoj grani. U nagloj svetlosti izgledali
su jednako kao i ljudi koji su ga uhvatili, ali jedan od njih imao je oko glave mali venac od lia. Ostala dvojica
jedan trenutak su odmeravala Kovenanta, a onda posegoe, dograbie ga za koulju i povukoe prema grani.
im mu vrsta grana zakai noge, konopac se olabavi i pusti mu ruke da padnu.
Zglavci su mu jo bili vezani, ali on pokua da se uhvati za jednog od ljudi, da se zadri od padanja
sa grane. Ruke su mu bile mrtve; nije mogao da ih pokrene. Tama se protezala pod njim poput gladne zveri.
Jeknuvi, bacio se prema ljudima, napeo se da ih natera da ga spasu. Grubo su ga dohvatili. Odbio je da dri
sopstvenu teinu, prisilivi ih da ga nose i vuku niz granu sve dok nisu doli do irokog otvora u deblu. Tamo je
sredite stabla bilo izdubljeno u oblik prostrane odaje, a Kovenant se teko srui na pod, drhtei od olakanja.
Iznenada oko njega zapoe rastua struja ivosti. Nije obraao panju na nju; drao je oi
zatvorene da se usredsredi na vrstu punou poda i na bol od krvi koja mu se vraala u ake i ruke. Bol je bio
oajan, ali ga je on trpeo u napregnutoj tiini. Uskoro u akama oseti trnce, a prsti su mu postali odebljali, vreli.
Savijao ih je, grio kao kande. Kroz zube, mrmljao je u otrom ritmu svoga srca: Vatru mu paklenu. Pakla mu
i krvi.
Otvorio je oi.
Leao je na uglaanom drvetu u sreditu bezbrojnih koncentrinih krugova stabla drveta. Zbog
godova ostatak sobe kao da se usredsredio na njega, kao da je bio opruen posred mete. Ruke su mu bile
neprirodno neosetljive, ali ih on prisili da ga odgurnu u sedei poloaj. Onda pogleda ake. Zglavci su mu nosili
duboke ureze od konopca, ali nisu krvarili.
Kopilad!
Digao je glavu i mrgodno se obazreo.
Odaja je imala nekih dvadeset stopa u preniku i inilo se da popunjava itavu unutranjost debla.
Jedini otvor bio je onaj kroz koji se uteturao, a napolju je video samo tamu; ali odaja je bila blistavo osvetljena
bakljama smetenim u zidove - bakljama koje su gorele bez dima i kao da se nisu troile. Uglaani zidovi
blistali su kao podmazani, ali tavanica, visoko iznad poda, bila je od hrapavog, nedirnutog drveta.
Pet Drvograana stajalo je u upljini oko Kovenanta - tri mukarca, ukljuujui i onog koji je nosio
veni od lia, i dve ene. Svi su bili odeveni u sline ogrtae koji su im se pripijali uz tela, iako su boje bile
razliite, i svi su bili vii od Kovenanta. Njihova visina delovala je pretei i zato se on lagano die na noge,
sputajui zaveljaj sa ramena dok je ustajao.
Trenutak kasnije, ovek koji je predvodio Kovenantove zarobljivae na zemlji ue u odaju, a pratila
ga je Atiaran. Delovala je nepovreeno, ali umorno i utueno, kao da su joj penjanje i nepoverenje iscrpli svu
snagu. Kada je ugledala Kovenanta, pokrenula se da zauzme mesto kraj njega.
Jedna od ena ree: "Samo dvoje, Soranale?"
"Da", odvrati Atiaranin uvar. "Gledali smo i nije bilo drugih dok su prelazili junu istinu. A nai
izviai nisu javili nita o prisustvu drugih stranaca u brdima."
"Izviai?" upita Atiaran. "Nisam znala da su meu narodima Domaje potrebni izviai."
ena napravi korak napred i odvrati: "Atiaran, drubenice Trelova, narod Kamendola Mithil znan
nam je jo od naeg povratka u Domaju u novom dobu. A meu nama ima onih koji se seaju tvoje posete.
Znamo prijatelje, kao i vrednost prijateljstva."
"Na kakav smo onda nain zasluili ovakav odnos?" upita Atiaran. "Doli smo u potrazi za
prijateljima."
ena nije neposredno odgovorila na Atiaranino pitanje. "Zbog toga to smo svi narod Domaje", ree
ona, "i zbog toga to je opasnost za nas opasnost za sve, pokuau da ti olakam aoku nae neljubaznosti
njenim razjanjenjem. Mi u ovoj odaji drvensrca asnici smo Vitog Drvograda - voe smo naeg naroda. Ja
sam Laura, kerka Anamare. Ovde prisutni su jo i..." svakoga je pojedinano oznaila klimanjem glave, "...
Omurnil, kerka Murnila, Soranal, sin Tilera, Padrias, sin Mila, Maliner, sin Veinina i Baradakas, Zubljonoa
lillianrilla." Ovaj poslednji bio je ovek koji je nosio veni od lia. "Doneli smo odluku da ne ukaemo
poverenje i pruiemo razloge.
Vidim da ste nestrpljivi." Dodir oporosti ogrube joj glas. "Pa, neu vas zamarati punom pripoveu o
vetru poasti koji s vremena na vreme duva preko nas od Gravin Trendora. Neu opisivati besne oluje, niti vam
pokazati telo ptice sa tri krila koja je uginula na vrhu naeg Drvograda, niti u raspravljati o istinitosti glasina o
ubistvu koje su nam dole do uiju. Sedmice mi! Postoje gnevne pesme koje bi trebalo otpevati - ali ih neu
sada pevati. Rei u vam ovo: sve sluge Sivog Krvnika nisu mrtve. Nae je verovanje da je Besomuk bio meu
nama."
Ime donese prizvuk zla koji natera Kovenanta da se naglo obazre, pokuavajui da utvrdi odakle
vreba opasnost. Jedan trenutak nije shvatao. Ali onda je primetio kako se Atiaran ukrutila na Laurine rei Page 51

video je vor koji je poskoio na sreditu njene vilice, osetio kako joj se strah pojaao, iako nije rekla nita - i
shvatio. Drvograani su se plaili da su on i ona Besomuci.
Ne razmiljajui, zareao je: "To je smeno."
asnici nisu obraali panju na njega. Posle kratke pauze, Soranal nastavi Laurino objanjenje.
"Pre dva dana, u najvie sunce po podneva, dok su se nai ljudi bavili svojim vetinama i poslovima, a deca
igrala po viim granama drveta, jedan stranac doe u Viti drvograd. Dva dana ranije, poslednja zla oluja sa
Planine Groma naglo se prekinula i pretvorila u dobru - i na dan kada je doao stranac naa su srca bila
zadovoljna, jer mislili smo da je bitka o kojoj nita nismo znali izvojevana u korist Domaje. Imao je izgled
Kamendolca i rekao je da mu je ime Jehanum. Poeleli smo mu dobrodolicu gostoprimljivou koja
predstavlja radost Domaje. Nismo videli razloga da sumnjamo u njega iako su deca beala od njega sa
neuobiajenim kricima i strahom. Avaj za nas - mlai su videli jasnije od starijih.
Zaao je meu nas sa mranim nagovetajima i opaijom u ustima, stalno se pomalo rugao naim
vetinama i obiajima. A mi nismo mogli da mu odgovorimo. Ali seali smo se Mira i nismo tada nita uinili.
U to vreme, nagovetaji Jehanuma pretvorie se u otvoreno proricanje usuda. Zato ga najzad
pozvasmo do odaje drvensrca na skup asnika. uli smo rei koje je odabrao da govori, rei pune zluradosti i
prezira prema Domaji. Onda nae oi pronikoe dublje i mi mu ponudismo probu lomillialora."
"Ti zna za veledrvo, lomillialor, zar ne, Atiaran?" prozbori Baradakas prvi put. "Mnogo je u njemu
toga nalik na orkrest kod rhadhamaerla. Ono je izdanak Jedinog drveta, od koga je nainjeno samo ezlo
zakona."
"Ali nismo imali prilike da izvedemo probu", nastavi Soranal. "Kada je Jehanum ugledao vrhovno
drvo, skoio je od nas i pobegao. Dali smo se u poteru, ali nas je iznenadio - bili smo previe puni spokoja,
nespremni za takva zla - a njegova brzina daleko je prevazilazila nau. Pobegao nam je i poao prema
istoku."
Uzdahnuo je kada je zakljuio: "U toku onog jednog dana koji je proao poeli smo sa ponovnim
uenjem odbrane Domaje."
Posle kratke pauze Atiaran tiho ree: "Sasluala sam vas. Izvinite zbog mog gneva - govorila sam u
urbi i neznanju. Ali sada svakako vidite da nismo prijatelji Sivog Krvnika."
"U tebi vidimo mnogo toga, Atiaran, drubenice Trelova", ree Laura, oiju prikovanih za
Kamendolku, "mnogo tuge i mnogo hrabrosti. Ali tvoj sadrug zatvoren je za nas. Moe biti da emo morati da
zadrimo tog Tomasa Kovenanta kao zarobljenika."
"Melenkurion!" prosikta Atiaran. "Da se niste usudili! Zar ne znate? Zar ga niste pogledali?"
Na to, amor olakanja proe meu asnicima, amor koji je naglasio njihovu napetost. Kroivi
prema Atiaran, Soranal prui desnu ruku, dlana okrenutog napred, u pozdravu dobrodolice, i ree: "Videli
smo - videli i uli. Verujemo ti, Atiaran, drubenice Trelova. Izgovorila si ime koje nijedan Besomuk ne bi
zazvao da spase druga." Uzeo ju je za ruku i povukao dalje od Kovenanta, prema sreditu odaje.
Bez nje kraj ramena, Kovenant se iznenada oseti izloeno, ranjivo. Prvi put, shvatio je koliko je
poeo da zavisi od njenog prisustva, njenog voenja, ako ve ne podrke. Ali nije bio raspoloen da pasivno
doekuje pretnje. Pripremio se na vrhovima prstiju, spreman da se pokrene u bilo kom pravcu, a oi su mu se
hitro kretale preko lica koja su ga gledala sa blistavih zidova odaje.
"Jehanum je predvideo mnoge stvari", ree Laura, "ali naroito vam treba rei jednu. Rekao je da
veliko zlo u liku Bereka Troprsta ide prema nama brdima sa juga. A ovde..." uperila je bledu ruku na
Kovenanta, a glas joj se digao dok je govorila, "ovde je potpuni stranac u Domaji - bez pola desnice, a na levici
nosi prsten od belog zlata. Bez sumnje nosi poruke poglavarima - poruke ili usud!"
Sa prizvukom usrdne molbe, Atiaran ree: "Nemojte na sebe uzimati da sudite. Setite se zaveta.
Niste poglavari. A mrane rei mogu biti i upozorenja i proroanstva. Hoete li verovati rei Besomuka?"
Baradakas ovlano slee ramenima. "Ne sudimo mi poruci. Naa proba je za oveka." Posegao je
iza sebe i digao glatki drveni tap dug tri stope sa koga je oljutena sva kora. Drao ga je za sredinu blago, sa
potovanjem. "Ovo je lomillialor." Kada je izgovorio to ime, drvo zablista kao da mu se glatka povrina ovlaila
rosom.
ta je to, do avola? - pokua Kovenant da se usredsredi na ono to e doi.
Ali sledei potez Zubljonoe ipak ga je iznenadio. Baradakas izmahnu tapom i baci ga prema
Neverniku.
Ovaj se trgnu u stranu i posegnu za lomillialorom desnicom. Ali nije imao dovoljno prstiju da bi ga
brzo uhvatio; tap mu iskliznu i pade na pod sa drvenim treskom koji se inio neprirodno glasan u tiini odaje.
Jedan trenutak, svi su bili mirni, sleeni dok su upijali znaenje onoga to su videli. Onda, u jedan
glas, asnici izgovorie presudu sa svom konanou smrtne kazne.
"Veledrvo ga odbija. On ne pripada Domaji."
10. SVETKOVINA PROLEA

Page 52

Skladnim pokretom, Baradakas izvue iz ogrtaa tojagu i podie je dok se kretao prema Kovenantu.
Kovenant je reagovao nagonski, odbrambeno. Pre nego to je Zubljonoa mogao da ga dosegne,
on se sae i dograbi tap lomillialor levom rukom. Kada je Baradakas zamahnuo tojagom prema njegovoj
glavi, on udari Zubljonoinu ruku tapom.
U pljusku belih iskara, tojaga se razlete u paramparad. Baradakas polete unazad kao da ga je
odbacila eksplozija.
Silina udarca podrhtavala je Kovenantovom rukom sve do lakta, a prsti mu u trenutku obamree.
tap poe da mu klizi iz ruke. Zinuo je na njega, pomislivi: ta, do avola..."
Ali onda ga povratie nemo zaprepaenje asnika i opruena prilika Zubljonoe. Da me
proveravaju? - zareao je u sebi. Kopilad. Uzeo je tap u desnu ruku, drei ga za sredinu kao to je to inio
Baradakas. Svetlucavo drvo delovalo je klizavo; davalo mu je utisak kao da e iskliznuti, kao da mu curi iz
stiska, iako se, zapravo, nije pomeralo. Kada ga je vrsto uhvatio, sevajui oima obazreo se po asnicima,
uloivi u pogled sav bes koji su u njemu raspirili njihovi postupci. "Zato mi sada ne ispriate jo jednom o
tome kako me ova stvar odbija?"
Soranal i Laura stajali su oko Atiaran, a Maliner je bio naspram njih kraj suprotnog zida. Omurnil i
Padrias nagli su se nad opruenim Zubljonoom. Dok ih je Kovenat gledao, Atiaran se mrgodno suoi s njim.
"U staro doba", ree ona, "dok je vrhovni poglavar Kevin verovao Sivom Krvniku, ovaj je dobio dragocene
darove u vidu orkresta i lomillialora. Pria kae da su darovi uskoro izgubljeni - ali dok ih je Sivi Krvnik
posedovao, nisu ga odbijali. Mogue je da Opaija nosi masku istine. Moda divlja magija nadilazi istinu."
Mnogo ti hvala! - natuti se Kovenant na nju. ta to pokuava da mi uini?
Tankim glasom, Laura odvrati: "Tako glasi pria. Ali mi smo samo Drvograani - a ne poglavari.
Takve nas stvari prevazilaze. Nikada u seanjima naeg naroda nije proba istine oborila Zubljonou lillianrila.
Kako glasi pesma? - 'On e spasti ili prokleti Zemlju.' Molimo se da nas ne snae prokletstvo zbog naeg
nepoverenja." Ispruivi nesigurnu ruku prema Kovenantu u pozdravu dobrodolice, ona ree: "iveo,
Nevernie! Oprosti nam zbog naih sumnji i budi dobro doao u Viti Drvograd."
Na trenutak Kovenant ju je gledao sa gorkim odgovorom koji mu je krivio usne. Ali kada se sreo sa
njenim pogledom, otkrio je da moe da razabere iskrenost njenog izvinjenja. Pun protivurenih htenja, on
promrmlja: "Zaboravi."
Laura i Soranal naklonie se kao da je prihvatio izvinjenje. Onda se okrenue ka Baradakasu koji se
oamueno pridizao. Trljao je lice rukama kao da je prekriveno pauinom, ali je uveravao Omurnil i Padriasa
da je nepovreen. Uz meavinu uenja i zbunjenosti u oima, i on pozdravi Kovenanta.
Kovenant odvrati mrgodnim klimanjem. Nije ekao da Zubljonoa zatrai; pruio je lomillialor
Baradakasu i bilo mu je drago to se otarasio tog uznemirujueg, nesigurnog dodira.
Baradakas prihvati tap i nasmei se na njega iskrivljeno, kao da ovaj predstavlja svedoanstvo
njegovog poraza. Onda ga gurnu u ogrta. Uputivi osmeh i Kovenantu, on ree: "Nevernie, nae prisustvo
na ovom mestu vie nije neophodno. Nisi jeo, a zamor usled putovanja poiva svom teinom na tebi. Hoe li
prihvatiti gostoprimstvo moje kue?"
Poziv iznenadi Kovenanta; trenutak je oklevao, pokuavao da odlui da li da veruje Zubljonoi ili ne.
Baradakas je delovao mirno, prijateljski, ali osmeh mu je bio sloeniji od Laurinog izvinjenja. Ali tada Kovenant
shvati da je, ukoliko je re o pitanju poverenja, bezbedniji sa Baradakasom nasamo nego sa svim asnicima
skupa. Kruto ree: "ini mi ast."
Zubljonoa se nakloni. "Prihvatanjem ponuenog poastvuje nudioca." Obazre se po ostalim
Drvograanima, a kada ovi klimnue u znak slaganja, okrete se i izie iz odaje drvensrca.
Kovenant baci pogled na Atiaran, ali ona je ve tiho razgovarala sa Soranalom. Bez daljeg
oklevanja, on kroi na iroku granu pokraj Baradakasa.
No nad velikim drvetom sada je bila posuta svetlima - domaim ognjitima Drvograana.
Osvetljavale su prostor izmeu grana daleko u dubinu, ali nisu dosezale do tla. I protiv volje, Kovenant stee
Baradakasovo rame.
"Nije daleko", ree Zubljonoa tiho. "Samo do sledee grane. Ii u za tobom - nee pasti."
Tiho kunui izmeu zuba, Kovenant dograbi preagu lestvi. eleo je da se povue, da ode nazad u
vrstinu odaje drvensrca, ali spreavali su ga ponos i bes. A preage pod njegovim prstima delovale su
sigurno, gotovo lepljivo. Kada Baradakas poloi umirujuu ruku na njegova lea, on nespretno stade da se
penje.
Kao to je Baradakas obeao, sledea grana nije bila daleko. Uskoro je Kovenant stigao do drugog
irokog izdanka. Na nekoliko koraka od stabla ovaj se ravao, a na ravi poivao je dom Zubljonoe. Drei se
za Baradakasova ramena kao oslonac, on stie do vrata i pree prag kao da ga je oduvao nalet olakanja.
Nalazio se u ugodnom obitavalitu od dve odaje u potpunosti obrazovanom od granja drveta.
Isprepletane deblje grane tvorile su delove poda i sve zidove, ukljuujui i pregradu izmeu soba. A tavanica je
bila kupola od granica i lia. Du jednog zida prve sobe, iroka kolena od drveta urastala su u odaju kao
Page 53

stolice, a naspram njih stajao je leaj. Mesto je imalo topao, ist izgled, izgled posveenosti znanstvu, koji se
Kovenantu uinio nejasno uznemirujui, kao podseanje da bi Zubljonoa mogao biti opasan ovek.
Dok je Kovenant razgledao odaju, Baradakas postavi baklje po svim zidovima i pripali ih tako to je
protrljao ruke nad njihovim krajevima, tiho mrmljajui dok je to inio. Onda je na trenutak neto obavljao u
daljoj sobi, a zatim se vratio nosei u rukama pladanj natovaren krikama hleba i sira, bogatim grozdovima i
drvenim vrem. Postavio je mali, tronogi sto izmeu dve stolice, odloio pladanj na njega i pokretom ruke
pokazao Kovenantu da sedne.
Pred prizorom hrane, Kovenant otkri da je gladan; protekla dva dana nije jeo nita osim alianthe.
Gledao je kako se Baradakas na trenutak nagao nad hranu. Onda je i sam seo. Sledei primer domaina,
napravio je sendvie od sira i groa izmeu kriki sveeg hleba i edno se prihvatio vra sa kladenicom. U
prvoj urbi jela nije govorio nita, uvajui panju za hranu.
Ali nije zaboravio ko mu je domain i ta se desilo izmeu njih.
Prepustivi kladenicu Kovenantu, Baradakas je uklonio ostatke obroka. Kada se vratio, poto je
odloio hranu u daljoj sobi, rekao je: "A sada, Nevernie, na koji nain ti mogu pomoi?"
Kovenant povue krupan gutljaj kladenice, a onda odvrati to je nemarnije mogao: "To mi ti reci. Bio
si spreman da mi raspoluti glavu - tamo dole. A izgleda da si dobio poprilian udar od onog... od onog
veledrva. Zbog ega si me pozvao ovamo?"
Na trenutak, Baradakas je oklevao, kao da razmilja koliko treba da kae. Onda je otiao u zadnju
sobu, uzeo glatki tap dug gotovo est stopa i seo na krevet naspram Kovenanta. Dok je govorio, stao je da
glaa tap od belog drveta mekom krpom. "Mnogo je razloga, Tomase Kovenante. Bilo ti je neophodno mesto
za poinak, a moj dom blii je odaji drvensrca od ijednog drugog - za onoka ko ne voli visine. A ni ti ni ja nismo
potrebni za razmatranje saveta i pomoi koje e se odigrati noas. Atiaran zna Domaju - ona e rei sve to
treba u vezi sa vaim putem. A i Soranal i Laura sposobni su da joj prue svaku pomo koju bi mogla da
zatrai."
Osmotrivi preko sobe Zubljonoine zaposlene ruke i svetle, prodorne oi, Kovenant stee udan
oseaj da se proba nastavlja - da je susretom sa lomillialorom tek otpoela Baradakasova provera. Ali
kladenica je opustila njegove strahove i napetosti; nije vie oseao bojazan. Mirno ree: "Ispriaj mi jo."
"Takoe sam eleo da moja ponuda gostoprimstva bude izvinjenje. Bio sam spreman da te
povredim, a to krenje mog zaveta mira nalae da bude ispravljeno. ak i da se pokazalo da si sluga Sivog
Krvnika, bilo bi dovoljno da te zarobimo. A povreda je mogla uskratiti priliku poglavarima da te ispitaju. Prema
tome, nainio sam pogreku. Ta greka je postala jo vea kada si digao lomillialor i kada me je udario njegov
oganj. elim da popravim svoju ludost."
Kovenant raspozna Zubljonoinu iskrenost, ali oseaj da je i dalje proveravan produbio se umesto
da ga nestane. Gledao je domaina u oi kada je rekao: "Jo mi nisi odgovorio na pitanje."
Glasom bez ikakvog iznenaenja, Baradakas se usprotivi: "Zar ima i drugih razloga? ta to vidi u
meni?"
"I dalje me proverava", zarea Kovenant.
Zubljonoa lagano klimnu. "Moda. Moda to i inim." Digao se na noge i oslonio jedan kraj tapa
na pod, dok je dovravao glaanje. Onda ree: "Vidi, Tomase Kovenante - napravio sam tap za tebe. Kada
sam poinjao, verovao sam da je za mene. Ali sada znam da je drugaije. Uzmi ga. Mogao bi ti posluiti kada
savet i pomo pretrpe neuspeh." Na kratko pitanje u Kovenantovim oima odvratio je: "Ne, ovo nije vrhovno
drvo. Ali je svejedno dobro. Dopusti mi da ti ga uruim."
Kovenant zavrte glavom. "Dovri probu."
Iznenada, Baradakas die tap i zadade snaan udarac drvetu pod nogama. Na trenutak, itava
grana zadrhta kao da je proao nalet vetra; manje grane stresoe se, a nastamba poe da poskakuje poput
ivera na gnevnom talasu. Kovenant se uplai da se drvo rui i dograbi stolicu u oekivanju pada. Ali siline
gotovo u trenutku nestade. Baradakas usmeri svetle oi prema Kovenantu i proapta: "Onda me pouj,
Nevernie. Nijedna proba istine nije vea od onoga ko je zadaje. A ja sam osetio tvoju mo. U svim seanjima
lillianrilla, nijednog Zubljonou nije udarilo vrhovno drvo. Mi smo prijatelji Jedinog drveta, ne njegovi protivnici.
Ali pokraj tebe slab sam poput deteta. Ne mogu silom izvui istinu iz tebe. I pored moje probe, ti bi mogao biti
lino Sivi Krvnik, koji je doao da pretvori sav ivalj Domaje u pepeo."
Uvreen tim nagovetajem, Kovenant zarea: "To je smeno."
Baradakas kroi blie, zaputi ispitivaki pogled duboko u Kovenantove oi. Kovenant poe da se
mekolji; oseao je da Zubljonoa istrauje u njemu delove koje je on eleo da zatiti, da zadri skrivene. ta
mi je uinio taj kopilan Krvnik, upita se gorko. Nisam ba bio eljan da mu budem potrko.
Odjednom, Baradakasove oi rairie se i on polete unazad preko odaje kao da je ugledao neto
zapanjujue mono. Zaustavio se na leaju i sedeo tamo jedan trenutak dok je gledao kako mu ruke drhte na
tapu. Onda paljivo ree: "Istina je. Jednog dana moda u biti dovoljno mudar da znam na ta se mogu
osloniti. A sada mi je potrebno vremena da shvatim. Verujem ti, prijatelju moj. U odsudnom trenutku nee
nas prepustiti smrti."
Page 54

"Evo." Ponovo je ponudio tap. "Za nee da prihvati moj dar?"
Kovenant nije odmah odvratio. I on se tresao i morao je da se obuzda pre no to je uspeo da
izgovori bez drhtaja u glasu: "Zato? Zbog ega mi veruje?"
Zubljonoine oi zablistae kao da je ovaj na rubu suza, ali se smeio dok je odgovarao: "Ti si
ovek koji zna vrednost lepote."
Kovenant je na trenutak piljio u taj odgovor, a onda je skrenuo pogled. Obuze ga sloeni stid;
oseao se neisto, ukaljano pred licem Baradakasovog poverenja. Ali onda se pribra. Produi dalje. Preivi.
Kakve veze ima poverenje sa ovim? Otrim pokretom posegao je i prihvatio tap.
Ovaj mu je delovao isto u rukama, kao da je oblikovan od najzdravijeg drveta uz najprivrenije
posveivanje. Dohvatio ga je i stao da prouava pogledom, kao da mu palica moe obezbediti nevinost koja
mu je nedostajala.
Ubrzo potom, i sam se iznenadio kada je iroko zevnuo. Nije znao da je toliko umoran. Pokuao je
da potisne zamor, ali je napor samo izazvao novo zevanje.
Baradakas odvrati blagim osmehom. Digao se sa postelje i pokaza Kovenantu da legne.
Kovenant nije nameravao da spava, ali im se naao u vodoravnom poloaju sva kladenica koju je
ispio kao da mu je pojurila u glavu i on zatee sebe kako lebdi na lahoru u visini drveta. Uskoro je vrsto
zaspao.
Spavao je krepkim snom, koji su remetila samo seanja na Zubljonoine napete, ispitivake oi i
oseaj da mu lomillialor klizi izmeu prstiju, koliko god ih vrsto stezao. Kada se probudio sledeeg jutra, ruke
su ga bolele kao da se itave noi rvao sa anelom.
Kada je otvorio oi, zatekao je Atiaran kako sedi na drugoj strani odaje i eka. im je videla da je
budan, ustala je i prila mu blie. "Hajde, Tomase Kovenante", ree ona. "Ve smo izgubili zoru ovog dana."
Kovenant ju je prouavao jedan trenutak. Pozadina njenog lica sadravala je sve dublju senku
iscrpljenosti i on zakljui da je najvei deo noi provela u razgovoru sa asnicima. Ali inila se nekako smirena
onim to je s njima podelila i ula, a blistanje njenog pogleda bilo je gotovo optimistiko. Moda je sada imala
neku vrstu nade.
Odobravao je sve to je moglo da smanji njeno neprijateljstvo prema njemu, te je skoio iz kreveta
kao da deli njen optimizam. I pored bola u rukama, osetio se izuzetno osveeno, kao da je okolina Drvograda
koristila sopstvenu gostoprimljivost, dobrotu, da mu pomogne da otpoine. ustrim pokretima umio se, obrisao
debelim slojem lia, a onda proverio da nema povreda i sredio odeu. Na tronogom stoiu leala je vekna
hleba, a kada je odlomio pare za doruak, otkri je da je zgotovljena od hleba i mesa peenih zajedno.
vaui, otiao je da pogleda kroz prozor.
Atiaran mu se pridruila i zajedno su gledali kroz granje prema severu. U daljini, videli su reku koja
je tekla gotovo pravo prema istoku, a iza nje brda su se prostirala sve do obzorja. Ali jo neto osim reke
razdvajalo je ta severna brda od onih kraj kojih su putnici hodali jo od kako su napustili Kamendol Mithil.
Zemlja iza reke kao da je blistala u jutarnjem suncu, kao da spokojno tle tee preko grebenja - kao da tajna
stena Domaje nabira povrinu, otkrivajui sebe onima koji je mogu oitati. Sa visoke drvogradske
osmatranice, Kovenant oseti da gleda u neto to nadilazi ak i njegovu novu sposobnost vienja.
"Tamo", ree Atiaran blago, kao da govori o svetilitu, "tamo je Andelejn. Zubljonoa je dobro
izabrao dom za takav vidik. Ovde reka Mithil tee prema istoku pre nego to ponovo okrene severno ka Gravin
Trendoru i Oparnici. A iza nje su Bregovi Andelejna, bogatstvo Domaje koje srcu donosi spokoj. Ah,
Kovenante, ve i to to ih vidim daje mi hrabrost. A Soranal mi je rekao za prolaz koji e omoguiti ostvarivanje
mog najdraeg sna - uz dobru sreu i lepu brzinu, mogli bismo videti ono to e pretvoriti vei deo mog ludila u
mudrost. Moramo poi. Jesi li spreman?"
Ne, pomisli Kovenant. Ne da se pentram po ovom drvetu. Ali je klimnuo. Atiaran mu donese
zaveljaj i dok je izlazila iz Zubljonoinog doma, on navue vezove na ramena, ne obraajui panju na bol u
rukama. Onda uze tap koji mu je dao Baradakas i pripremi se da rizikuje glavu sputanjem sa Drvograda.
Stablo je bilo samo tri ili etiri koraka daleko, ali dubina od dve stotine stopa do tla sledi mu krv u
ilama, natera ga da uz oklevanje zastane dok su mu prvi naleti vrtoglavice glodali odlunost. Ali kada je stao
na vrata Zubljonoinog doma, zauo je povik mladih glasova i video decu kako jurcaju po granama nad njime.
Neki od njih gonili su druge i u poteri skakali sa grane na granu tako bezbrino kao da ponor ne moe da im
naudi.
Sledeeg trenutka, dvoje dece, deak i devojica, sletee na granu pred Kovenanta sa ogranka na
gotovo dvadeset stopa veoj visini. Devojica je veselo gonila deaka, ali on izbee njen dodir i otra iza
Kovenanta. Iz tog sklonita veselo je povikao: "Ja sam bezbedan! Juri drugoga! Ja sam bezbedan!"
Ne razmiljajui, Kovenant ree: "Bezbedan je."
Devojica se nasmeja, napravi se kao da e se baciti napred, a onda pohita za nekim drugim.
Deko smesta skoi prema stablu i stade da se uspinje uz lestve prema igralitima na veoj visini.
Kovenant duboko udahnu, dograbi tap da odri ravnoteu i zakorai dalje od vrata. Nespretno se
Page 55

zanosio i upinjao da dospe do srazmerne bezbednosti stabla.
Posle toga oseao se bolje. Kada je gurnuo tap meu vezove zaveljaja, mogao je da uhvati
lestve obema rukama, a onda ga primiri bezbedni dodir preaga. Pre nego to je preao polovinu rastojanja,
srce mu vie nije tuklo i bio je u stanju da toliko veruje svom zahvatu da je mogao da se obazre oko sebe po
nastambama i ljudima kraj kojih je prolazio.
Najzad je stigao do najniih grana i sledio Atiaran niz stepenite do tla. Tamo su se okupili asnici
da bi se oprostili. Kada je ugledao Baradakasa, Kovenant uze tap u ruke da mu pokae da ga nije zaboravio i
iskrivi lice u odgovor na Zubljonoin osmeh.
"Pa, nosioci poruke", ree Laura posle kratke pauze, "rekli ste nam da je sudbina Domaje na vaim
pleima i mi vam verujemo. alosti nas to to vam ne moemo olakati breme - ali sudimo da niko ne moe
zauzeti vae mesto u ovoj stvari. Ono malo pomoi to smo mogli ve smo dali. Preostaje nam samo da
branimo domove i da se molimo za vas. elimo vam dobru brzinu zarad itave Domaje. A radi vas samih
pouriemo vas da stignete na vreme za Svetkovinu. Silna su znamenja nade za sve one koji vide taj praznik.
Atiaran, drubenice Trelova, idi u miru i spokoju. Seti se puta kome te je Soranal nauio i nemoj
skrenuti.
Tomase Kovenante, Nevernie i strane u Domaji - budi to jesi. U asu tame, seti se Zubljonoinog
tapa. A sada poite svojim putem."
Atiaran odvrati formalno kao da dovrava obred. "Idemo, seajui se Vitog Drvograda kao utoita,
pomoi i nade." Naklonila se, dodirnuvi dlanovima elo, a zatim rairivi ruke. Nesigurno, Kovenant je sledio
njen primer. asnici uzvratie gest otvaranja srca ceremonijalnom odlunou. Onda Atiaran krupnim
koracima zagrabi ka severu, a Kovenant je krenu za njom poput lista ponesenog njenom odlunou.
Nijedno od njih nije se obazrelo. Poinak i obnavljanje u prijatnom naselju na drvetu uinili su ih
ustrim, dali im podstrek za napredovanjem. Oboje su na svoj nain bili eljni da stignu do Andelejna i znali su
da je Jehanum napustio Viti Drvograd prema istoku, a ne severu. urili su napred du sve bogatijih brda i rano
tog popodneva prispee do obale Mithila.
Preli su ga, gazei po irokim pliacima. Pre nego to je ula u vodu, Atiaran izu sandale, a neko
polusvesno uvianje natera Kovenanta da izuje izme i arape. Kada je osetio prve bogate mirise Bregova,
nekako je shvatio da je morao da pree Mithil bosonog da bi bio spreman, da je pranje nogu u njegovoj struji
bilo neophodno da prilagodi put otrijoj sutini Andelejna. A kada je kroio na severnu obalu, otkrio je da moe
da oseti njenu ivotnost kroz stopala; sada su mu ak i tabani bili osetljivi na zdravlje Domaje.
Toliko mu se dopadao snani oseaj Bregova pod nonim prstima da mu se naprosto gadilo da
ponovo navue izme, ali je uskratio sebi zadovoljstvo da bi mogao da dri korak sa Atiaran. Onda ju je sledio
stazom kojoj ju je nauio Soranal - lagodnim putem kroz sredite Andelejna - hodao je i udio se promeni koja
je zahvatila zemlju otkako su preli reku.
Oseao je promenu sasvim jasno, ali se inilo da ova nadilazi pojedinosti koje su je sainjavale.
Drvee je uglavnom bilo vie i deblje od junih srodnika; bujna i mnogobrojna aliantha ponekad je prekrivala
itave bregove otrim zelenilom; uzviice i dolje obilovale su aromatinom travom; cvee se povijalo na
povetarcu tako prirodno kao da je pre samo nekoliko trenutaka veselo iskoilo iz hranljivog tla; male umske
ivotinje - zeevi, veverice, jazavci i slino - skakutale su po okolini, tek neodreeno stavljajui do znanja da su
svesne ljudskih bia. Ali stvarna razlika je nadilazila to. Bregovi Andelejna nosili su istiji oseaj zdravlja do
svih Kovenantovih ula, od svega to je do tada iskusio. Oreol ispravnosti ovde je bio toliko moan da on poe
da ali to potie sa sveta gde je zdravlje neopipljivo, neodreeno, razaznatljivo samo po nagovetajima.
Izvesno vreme pitao se kako bi izdrao povratak, buenje. Ali lepota Andelejna brzo ga je naterala da zaboravi
takve brige. Bila je to opasna draest - ne zbog toga to je izgledala varljiva, ve zato to je mogla zavesti.
Ubrzo su bolest, VPE, Opaija i bes bili zaboravljeni, izgubljeni u protoku zdravlja, satkanom od niza prizora
oko njega.
Opkoljen Bregovima, okruen tako opipljivom i posebnom ivotnou, Kovenant je sve vie bivao
iznenaen time to Atiaran ne eli da se zadri malo due. Dok su peaili preko talasavog predela, prodirali
milju za miljom dublje u Andelejn, eleo je da zastane za svako novo otkrovenje, svaku novu dolinu, prolaz ili
udubinu, da upije ono to je video - da je grabi oima sve dok ne postane njegov deo, neodvojiv, bezbedan
pred svakom nadolazeom silom. Ali Atiaran je gurala dalje - rano je ustala, retko zastajala, urila do kasno u
no. Oi su joj bile okrenute prema daljini, a zamor koji je rastao iza njenih crta kao da nije mogao da dosegne
povrinu. Oevidno su ak i ovi Bregovi za nju bledeli pred oekivanjem nerazjanjene "Svetkovine". Kovenant
nije imao izbora nego da nagoni sebe za njom; njena volja nije doputala odlaganje.
Njihova druga no van Vitog Drvograda bila je tako blistava i vedra da nisu morali da se zaustave sa
zalaskom sunca i Atiaran nastavi hod gotovo do ponoi. Posle veere, Kovenant je neko vreme sedeo i gledao
nebo i prelepe zvezde. Sve tanji meseev srp stajao je visoko na nebu i njegovo belo srebro odailjalo je na tle
samo nagovetaj sablasne svetlosti koja je osvetljavala njegovu prvu no u Domaji. Nemarno je primetio:
"Bie mlad mesec za dva dana."
Na to, Atiaran se otro zagleda u njega, kao da je posumnjala da je razotkrio neku njenu tajnu. Ali
Page 56

nije rekla nita, a on nije znao da li je reagovala na seanje ili predvianje.
Sledei dan poe blistavo kao i prethodni. Sunevo svetlo prekrilo je rosu draguljima, sjalo poput
dijamanata po travi i liu; vazduh sve poput prvog daha Zemlje nosio je preko Bregova mirise alianthe i tise,
dah zlatana i boura. Kovenant je posmatrao te stvari sa svojevrsnim blaenstvom u srcu i iao za Atiaran
prema severu kao da je naao duevni mir. Ali rano tokom po podneva dogodilo se neto to mu je pomrailo
svu radost, ujelo ga do sri kostiju. Dok je putovao prirodnom stazom izmeu bregova prekrivenih drveem,
koraajui sa finim oseajem gipkosti trave pod nogama, neoekivano je kroio na busen trave koji mu se
uini opak poput jame sa ivim peskom.
Nagonski se tre i skoi unazad tri koraka. Oseaja opasnosti smesta nestade. Ali njegovi nervi
upamtie ga od tabana du itave noge.
Bio je toliko iznenaen, toliko povreen, da nije ni pomislio da zovne Atiaran. Umesto toga, oprezno
je priao taki na kojoj je osetio opasnost i dirnuo je vrhom noge. Ali ovoga puta nije osetio nita izuzev bujne
trave Andelejna. Pognuvi se, preao je rukama preko trave po jard u svim pravcima. Ali ta god da je
probudilo njegov oseaj neispravnosti sada je nestalo i posle trenutne zbunjenosti on ponovo poe napred.
Najpre je svaki korak pravio oprezno, oekujui novi udar. Ali zemlja je izgledala isto onako puna iste,
treptave ivosti kao ranije. Ubrzo, on zakaska da bi stigao Atiaran.
Pred vee, ponovo oseti ujed neispravnosti, kao da je zagazio u kiselinu. Ovoga puta reagovao je
silovitim grem; posrnuo je napred kao da skae pred udarom munje, a jauk se otre izmeu njegovih zuba
pre nego to je mogao da se zaustavi. Atiaran se trei vrati do njega i zatee ga na sve etiri u travi kako upa
vlati u gnevnim pregrtima.
"Ovde!" krgutao je zubima, udarajui po busenju pesnicom. "Tako mi pakla! Bilo je ovde."
Atiaran prazno zatrepta prema njemu. Skoio je na noge, uperivi optuujui prst u tle. "Zar nisi
osetila? Bilo je tu. Vatru mu paklenu!" Prst mu se tresao. "Kako si ga propustila?"
"Nisam osetila nita", odvrati ona ravnim glasom.
Uzdrhtao je i pustio ruku da padne. "Osetio sam se kao... kao da sam zakoraio u ivi pesak... ili
kiselinu... ili..." setio se ubijenog Putnima, "...ili ubistvo."
Lagano, Atiaran klee pokraj take koju je pokazao. Jedan trenutak ju je prouavala pogledom, a
onda je dodirnu rukama. Kada je ustala, ona ree: "Nita ne oseam..."
"Nestalo je", umea se on.
"...Ali ja ne posedujem vetinu rhadhamaerla", nastavi ona. "Jesi li to osetio i pre?"
"Jednom. Ranije."
"Ah", uzdahnu ona, "kako bih volela da sam poglavarka i da znam ta da preduzmem. Mora biti da
je neko zlo na delu u dubini Zemlje - silno zlo, zaista, ako Bregovi Andelejna nisu u potpunosti bezbedni. Ali to
zlo je jo novo, ili slabo. Ne ostaje dugo. Moramo se nadati da ga moemo preduhitriti. Ah, slabosti! Naa
brzina postaje sve nedovoljnija, sa svakim danom koji proe."
vrsto je zategla haljinu oko sebe i dugim koracima pola u vee. Ona i Kovenant putovali su bez
zaustavljanja sve dok se no nije zgusnula oko njih, a sve tanji Mesec naao visoko meu zvezdama.
Sledeeg dana, Kovenant je sve ee oseao greve zla u travi. Dvaput tokom jutra, a etiri puta
tokom po podneva i veeri, jedna ili druga noga sa naglom estinom trgle bi mu se sa busenja i do trenutka
kada je Atiaran zastala da provedu no, njegovi ivci celim potezom od nogu do korena zuba bili su bolni i
titravi. Snano je oseao da su te bolesne take povrede, ak izdajstvo Andelejna, gde su svi drugi dodiri,
svaka linija i preliv neba, drvea, trave i bregova bili mirisavi od bogatstva. Ti napadi, udari, ujedi uinie ga i
protiv njegove volje svesnim samog tla, kao da su same osnove Zemlje baene u senku sumnje.
Petog dana posle Vitog Drvograda, poe sve ree da osea pogrenost u travi, ali su napadi
iskazivali jaanje opakosti. Ubrzo posle podneva, pronaao je taku zla koja nije nestala poto ju je prvi put
dodirnuo. Kada je ponovo spustio nogu na nju, osetio je drhtaj kao da je nagazio bolno mesto u tlu. Od titraja
njegova noga je brzo trnula, a vilice su ga bolele od stezanja zuba, ali nije se povukao. Pozvavi Atiaran,
klekao je na travu i dodirnuo zemnu ranu rukama.
Na njegovo iznenaenje, nita se nije dogodilo.
Atiaran i sama opipa tlo, a onda ga namrgoeno pogleda. Ni ona nije osetila nita.
Ali kada je oprobao taku stopalom, otkrio je da je bol jo tamo. Grebao mu je mozak, isterivao kapi
znoja na elu, izvlaio mu urlik iz grla. Dok mu se bol irio kroz kosti, aljui hladnu obamrlost uz nogu, on
poe da prolazi prstima ispod potpetice izme. Ali aka mu i dalje nije nita oseala; samo su mu noge bile
osetljive na opasnost.
Gonjen naglim porivom, izuo je jednu izmu, skinuo arapu i stavio golu nogu na taku zla. Ovog
puta, neslaganje je bilo jo vie iznenaujue. Mogao je da oseti bol nogom obuvenom u izmu, ali ne i golom.
A ipak su mu oseaji bili savreno jasni; neispravnost se dizala iz tla, a ne iz izme.
Pre nego to je mogao da se zaustavi, dograbio je drugu izmu i arapu i bacio ih od sebe. Onda se
teko sruio da sedne na travu i glavu u kojoj su mu udarali damari uhvatio sa obe ruke.
"Nemam sandale za tebe", ree Atiaran kruto. "Bie ti potrebna obua pre nego to se ovo
Page 57

putovanje zavri."
Kovenant jedva da ju je uo. Otro je razabrao opasnost, odredio pretnju koja ga je nesvesno
muila danima.
Da li e to tako izvesti, Kletnie? - zareao je u sebi. Najpre mi nervi oive. Onda me Andelejn
natera da zaboravim - zatim odbacujem izme. Da li to hoe? Da mi obori sve odbrane tako da ne mogu da
se zatitim? Da li e tako da me uniti?
"Moramo da produimo", ree Atiaran. "Odlui ta e."
"Da odluim? Pakla mu krvavog!" Kovenant se sa trzajem die na noge. Sav zapenjen, on
zakrguta zubima: "Nije to tako lako." Onda je poao da ponovo obuje izme i arape.
Preivi.
Gurnuo je stopala u izme kao da su one neka vrsta oklopa.
Ostatak dana trzao se pred svakim nagovetajem bola u zemlji i turobno sledio Atiaran, sa
napregnutim pogledom u oima, upinjui se da ouva vlast nad sobom, oseaj za sebe. A kako se bliilo vee,
izgledalo je da njegova borba daje rezultate. Posle naroito opakog napada tokom kasnog popodneva, udari
zla prestadoe. Nije znao hoe li se vratiti ili ne, ali bar je za neko vreme bio slobodan od njih.
Ta no je bila mrana od oblaka i Atiaran je bila prisiljena da napravi logor ranije nego obino. Pa
ipak, ona i Kovenant imali su malo odmora. Laka, ravnomerna kia natapala im je pokrivae i drala ih budne
veim delom noi, zgrene u elji za sklonitem pod nekom vrbom zbijene kronje.
Ali sledee jutro - esto na njihovom putu iz Vitog Drvograda - svanulo je blistavo i puno radosti
Andelejna. Atiaran ga doeka sa hitnjom i iekivanjem u svakom pokretu; a nain na koji je pourivala
Kovenanta kao da je iskazivao vie prijateljstva, vie drugarstva od bilo ega to je uinila jo od poetka
njihovog puta. Njena elja za brzinom bila je zarazna; Kovenantu je bilo drago da je podeli, jer ga je
spreavala da misli o mogunosti novih napada neispravnosti. Poeli su dnevno putovanje gotovo kaskajui.
Dan je bio kao stvoren za putovanje. Vazduh je bio sve, sunce isto i ohrabrujue; put je bio prav i
vodoravan; gipka trava je sa svakim dugim korakom nosila Atiaran i Kovenanta napred. A njena zarazna elja
nagonila ga je da kaska za njom milju za miljom. Polovinom dana, usporila je korak da bi putem jela
blagovnjae; ali ak je i tada postizala dobru brzinu, a kada se vee primaklo ponovo je pretvorila njihov korak
u kas.
Onda ju je neutabana staza u koju su je uputili Drvograani dovela do kraja iroke doline. Posle
kratke pauze dok je proveravala pravac, pola je pravo uz dugaku, blagu padinu brega koja je, inilo se, ila
prema istoku u dugakom luku. Odabrala je put prav kao strela koji ju je proveo ravno izmeu dva stabla
zlatana podjednake visine na stotinak stopa iznad doline, a Kovenant je sledio njen naporni kas uz brdo bez
ikakvih pitanja. Bio je previe umoran i bez daha da bi postavljao pitanja.
I tako su se uspeli uz tu padinu - Atiaran je kaskala nagore visoko podignute glave i kose koja se
vijorila, kao da je pred sobom videla zvezdane vratnice nebesa, a Kovenant se teturao i dahtao za njom. Za
njihovim leima, Sunce je zalazilo uz dugi izdisaj nalik isputanju dugo zadravanog daha. A pred njima
padina kao da se nastavljala sve do neba.
Kovenant je bio potpuno zbunjen kada je Atiaran izbila na vrh brda, naglo stala, dograbila ga za
ramena i okrenula se oko njega u krugu, viui radosno: "Tu smo! Stigli smo na vreme!"
Izgubio je ravnoteu i pao na travu. Jedan trenutak leao je i dahtao, sa jedva dovoljno snage da
gleda u nju. Ali ona ga nije bila svesna. Oi su joj bile prikovane za istoni obronak brega kada povika glasom
kratkog daha usled iscrpljenosti, uzbuenja i oboavanja: "Banas nimoram! Ah, radosno srce! Radosno srce
Andelejna. Doivela sam ovaj trenutak."
Zateen opinjenou njenog glasa, Kovenant se die na noge i stade da sledi njen pogled kao da
oekuje da ugleda otelotvorenu duu Andelejna.
Nije mogao da se uzdri da ne zajei u prvom naletu razoaranja. Nije video nita to bi
objanjavalo Atiaranino ushienje, nita to bi bilo zdravije ili dragocenije od nebrojenih prizora Andelejna kraj
kojih je projurila ne obraajui panju. Pod njima, trava se sputala u glatku, iroku udubinu smetenu izmeu
bregova, poput kakve posude za pie nonog neba. Poto je sunce zalo, oblici udubine nisu bili jasno vidljivi,
ali zvezdana svetlost bila je dovoljna da pokae da nema drvea niti grmlja, nikakvog naruavanja glatkoe
udubine. Izgledala je tako pravilno kao da je povrina trave posuta peskom i uglaana. Te noi, zvezde su
delovale naroito veselo, kao da ih je tama koju je ostavio Mesec izazivala da dostignu novi sjaj. Ali Kovenant
je oseao da takve stvari nisu dovoljna nagrada za zamor koji mu je prodirao u same kosti.
Meutim, Atiaran nije promaklo njegovo jeanje. Uzevi ga za ruku, ona ree: "Nemoj mi jo suditi",
i povue ga napred. Pod granama poslednjeg drveta na rubu udubine bacila je zaveljaj i sela uz stablo, lica
okrenutog nizbrdo. Kada joj se Kovenant pridruio, ona ree blago: "Zauzdaj ludo srce, Nevernie. Stigli smo
na vreme. Ovo je Banas Nimoram, mlad mesec tokom sredinje noi prolea. U mom pokolenju nije bilo
takve noi, vremena tako retke lepote. Nemoj suditi Domaju po sopstvenim merilima. ekaj. Ovo je Banas
Nimoram, svetkovina prolea - najlepi obred od svih blaga na Zemlji. Ukoliko ne uznemiri vazduh gnevom,
videemo ples utvara Andelejna." Dok je govorila, glas joj je odzvanjao bogatim sazvujima kao da peva; a
Page 58

Kovenant oseti silinu onoga to je obeala, iako nije shvatao. Nije bilo vreme za pitanja i on se pripremi da
eka na poetak predstave.
ekanje nije bilo teko. Najpre mu je Atiaran dodala hleb i poslednje ostatke kladenice, tako da su
mu jelo i pie olakali deo iznurenosti. Onda, kako se no produbljivala, on otkri da vazduh koji dotie do njih iz
udubine ima bujno, osveavajue dejstvo. Kada ga je uzeo duboko u plua, uini mu se da mu rasplie brige i
strahove i sve osim sebe ostavlja za sobom, diui ga u stanje spokojne spremnosti. Opustio se na blagom
povetarcu, udobnije namestio uz drvo. Atiaranino rame toplo je dodirivalo njegovo, kao da mu je oprostila. No
se produbljivala, zvezde su blistale u oekivanju, a lahor je dizao pauinu i prainu sa Kovenantovog srca - i
ekanje mu nije padalo teko.
Prvo treptanje svetla doe poput drhtaja odlunosti i dovede celu no u iu. Preko itave irine
udubine on ugleda plamen poput svetlosti svee - siuan u daljini, pa ipak iv, titravo ut i narandast, tako
jasan kao da dri sveu u rukama. Osetio je udnovatu uverenost da rastojanje nije bitno; da je plamen pred
njime na travi, ne bi bio vei od njegovog dlana.
Kada se utvara pojavila, Atiaranin dah napeto zaita izmeu njenih zuba, a Kovenant sede
uspravnije da bi bolje video.
Jasno ocrtanim, krunim pokretom, plamen poe nanie po udubljenju. Nije bio ni na pola puta
prema dnu kada druga vatra stie na severni rub. Jo dve utvare uoe sa juga - a onda, previe naglo da bi
se prebrojavala, itava vojska plamenova poe iz svih pravaca da ucrtava sopstvene puteve ka udubljenju.
Neki su promicali na deset stopa sa jedne ili druge strane Kovenanta i Atiaran, ali inilo se da su nesvesni
posmatraa; sledili su spore krugove kao da je svaki od njih sam u Bregovima, nezavistan od bilo kog blistanja
osim sopstvenog. Pa ipak, svetla su im se slivala, obrazujui kupolu od zlata kroz koju su se zvezde jedva
videle; a na trenutak inilo se da neke utvara prave lukove i okreu se jedna oko druge, kao da dele
dobrodolicu na putu prema sreditu.
Kovenant je gledao to silno kretanje koje je dovlailo u udubinu hiljade plamenova to su lebdeli u
visini ramena i jedva se usuivao da die. Sav preplavljen uenjem, osetio se poput tajnog gledaoca koji
posmatra neki okultni in koji nije predvien za ljudske oi. Dograbio se za grudi kao da prilika da gleda
Svetkovinu do kraja zavisi od potpune tiine njegovog disanja, kao da se plai da bi bilo kakav zvuk mogao
povrediti vilinsko okupljanje, preplaiti i oterati utvare.
A onda promena proe okupljenim plamenovima. U nebo se die visoka, svetlucava pesma bez
rei, melodija radosti. Iz sredita udubine zasebno obrtanje utvara pretvorilo se u zraei, kruni ples. inilo se
da je svaka utvara najzad nala mesto i ogromnoj ari nalik na toak koja je ispunjavala polovinu udubine, i taj
toak poe da se okree oko sredita. Ali u sreditu nije bilo svetla; toak se okretao na osovini otrog crnila
koje je odbijalo blistanje utvara.
Dok se pesma irila u no, veliki krug se okretao - svaki plamen plesao je tajnu, nezavisnu igru,
razliitu po pokretima i zanoenju - svaki plamen drao je mesto u itavom liku dok se ovaj okretao. A u
prostoru izmeu unutranje osovine i spoljanjeg ruba okretalo se jo krugova, tako da je itav toak bio
ispunjen mnotvom manjih tokova koji su se svi okretali. Nijedna utvara nije dugo drala poloaj. Plamenovi
su neprekidno tekli kroz pokretnu aru, tako da su tokom okretanja toka pojedinane utvare plesale od
jednog mesta do drugog, sad bi se njihale po rubu, sad bi kruile po sredinjim prstenovima, sada bi se
okretale oko osovine. Sve utvare neprekidno su se kretale i menjale mesto, ali ara se nikada nije prekidala nikakva pukotina ni pogrean korak nisu razdvojili toak, makar na tren - i svaki plamen istovremeno se inio
savreno sam, u tajanstvenom lutanju za nekom linom sudbinom kroz ples, i savreno uklopljen u celinu.
Dok su plesali, svetla su im jaala, sve dok zvezde nisu izbledele sa neba, a no se povukla, poput udaljenog
posmatraa Svetkovine.
A lepota i udo Plesa naterae Kovenanta da suspregne bol pun enje.
Onda nova promena zae u svetkovinu. Kovenant nije shvatio sve dok mu Atiaran ne dodirnu ruku;
njen znak odasla drhtaj svesti kroz njega i on vide da se toak utvara lagano krivi. Ostatak toka zadrao je
oblik, a crno sredite nije se pokrenulo. Postepeno, krug koji se obrtao spljoti se dok su se spoljanje utvare
vie primicale posmatraima. Uskoro je rastue ispupenje nepogreivo pokazivalo prema Kovenantu.
Kao odgovor, uini mu se da jae osea njihovu pesmu - izotrenu, strasnu odu mrtvima, alopojku
nabijenu oseanjima poput zapevanja, a istovremeno bezoseajnu poput uzvienog, bezlinog potvrivanja.
Njihovi plamenovi koji su mu prilazili ispunjavali su ga strahopotovanjem i oduevljenjem, tako da se sav
zgurio u sebi, ali nije mogao da se pomeri. Krug za krugom, utvare su se pruale prema njemu, a on stee
rukama kolena, ostavi da sedi mirno, stegnutog srca i nem pred vilinskim plesaima.
Posle nekoliko trenutaka, vrh tog dugakog ispusta iz kruga stajao je nad njim i on vide da mu se
svaki plamen klanja dok plee pokraj njega. Onda se rub produetka nae, a brzina plesaa smanji, kao da
treba da prui priliku svakoj utvari da se zadri u njegovom drutvu. Uskoro su mu vatre prolazile nadohvat
ruke. Onda duga ruka plesa usplamte, kao da je izmeu plesaa doneta odluka. Najblia utvara pokrenu se
napred da se spusti na njegovu burmu.
On se tre, oekujui da ga oganj sagori, ali nije bilo bola. Plamen se zakai za prsten kao za fitilj
Page 59

svee i on oseti nejasno kroz prst sazvuja pesme svetkovine. Dok se utvara drala prstena, plesala je i
poskakivala kao da se tamo uzbueno hrani. A boja joj se lagano promeni iz usplamtele narandastoute u
srebrnastobelu.
Kada je preobraaj bio potpun, utvara blesnu i odlete, a sledea zauze njeno mesto. Sledio je niz
novih oganja - svaki je plesao oko prstena dok nije poprimio srebrnu boju; a kako mu je napetost poputala,
niz se smenjivao sve bre. Ubrzo kolona blistavo belih utvara gotovo da dosee ostatak plesa. Svaki novi
plamen ustro je prilazio belom zlatu Kovenantovog prstena, kao da je eljan nekog ispunjenja, nekog
vrhunca sopstvenog bia.
Pre nego to je prolo mnogo vremena, njegova oseanja postadoe previe jaka da bi mu
dopustila da sedi. Digao se na noge, drei prsten tako da ga utvare mogu obasjati ne sputajui se.
Atiaran je stajala kraj njega. Imao je oi samo za preobraaj koju je njegov prsten nekako
omoguio, ali ona je gledala na drugu stranu, preko plesa.
Ono to je tamo ugledala nagna je da mu zarije prste u ruku poput kandi oajanja. "Ne! Sedmice
mu! To se ne sme desiti!"
Njen povik prigrabi mu panju; pogled mu skoi preko udubine.
"Tamo! To je znaenje zla koje su osetile tvoje noge!"
Ono to je ugledao nateralo ga je da se zatetura kao da je dobio udarac po srcu.
Sa severoistonog ruba u udubinu ispunjenu zlatnom svetlou upadao je klin tame, grobno crn i
neprobojan za svetlost, poput mrestilita noi. Klin se zarivao uskim putem prema plesu i kroz pesmu
plamenova nosio je zvuk nalik armiji okrvavljenih nogu koja juri preko iste trave. Odluno, bolno, dosegao je
unutranjost, ne gubei formaciju. U nekoliko trenutaka, vrh tmine zasee ples i poe da tone prema
njegovom sreditu.
Uasnut, Kovenant opazi da ples nije zastao niti se prekinuo. Na prvi dodir klina, pesma utvara
napusti vazduh kao da je istrgnuta svetogrem, ne ostavljajui nikakav zvuk iza sebe osim uma nalik ubistvu
u pokretu. Ali ples se nije zaustavio. Plamenovi su se i dalje okretali kao da su nesvesni toga to im se dogaa,
bespomoni. Sledili su kruenje koje ih je nosilo na put klina i nestajali kao da padaju u bezdan. Nijedna
utvara nije izila iz tame.
Gutajui svu svetlost koja bi ga dotakla, crni klin se zabijao u Svetkovinu.
"Svi e umreti!" zajea Atiaran. "Ne mogu da stanu - ne mogu da pobegnu. Moraju plesati dok ples
ne bude gotov. Sve e pomreti - sve utvare, sva blistava svetlost Domaje! To ne sme da bude. Pomozi im!
Kovenante, pomozi im!"
Ali Kovenant nije znao kako da pomogne. Bio je kao ukoen. Od prizora crnog klina osetio je
muninu kao da preko procepa obamrlosti posmatra kako mu prste prodire ludak - oseao je muninu, bes i
nemo, kao da je predugo ekao da bi se odbranio i sada nema ake kojima bi mogao da se suprotstavi.
Triokov no iskliznu mu izmeu obamrlih prstiju i nestade u tami.
Kako...?
Jedan trenutak, Atiaran ga je besomuno trzala. "Kovenante! Pomozi im!" vrisnu mu u lice. Onda se
okrenula i pojurila u dolinu da presretne klin.
Utvare...!
Njeni pokreti prekinue sleenost njegovog straha. Dograbivi Baradakasov tap, povio se ispod
plamenova i pohitao za njom, drei se pognuto da bi se sklonio sa puta utvarama. Kao da mu je ludilo
ubrzavalo noge; stigao je Atiaran pre nego to je prela pola puta prema osovini. Odgurnu je iza sebe i pohita
prema prodiruem klinu, gonjen slepim ubeenjem da mora stii do sredita pre crnila.
Atiaran ga je sledila, viui za njime: "Dobro se uvaj! To su pragrdani! Zli nakot Demonije!"
Jedva da ju je uo. Bio je usredsreen na mahnitu elju da stigne do sredita plesa. Da bi postigao
veu brzinu, trao je uspravnije, trgavi glavu u stranu svaki put kada bi mu neka utvara blesnula blizu oiju.
Poslednjim naletom probio se u prazno sredite toka.
Zaustavio se. Sada je bio dovoljno blizu da vidi kako je klin sainjen od visokih, mnogobrojnih
stvorenja, tako crne puti da nikakva svetlost nije mogla zasvetlucati ili zasijati sa njihove koe. Kako su
bespomone utvare naletale na klin, napadai su ih prodirali.
Pragrdani se privukoe blie. Vrh njihovog klina predstavljala je usamljena prilika, krupnija od
ostalih. Kovenant je mogao jasno da je vidi. Izgledala je poput Putnima koji je izrastao krupan i opak - dugaki
trup, kratki udovi jednake duine, iljate ui visoko na glavi, oi bez lica gotovo sasvim ispunjene razjapljenim
nozdrvama. Njegova usta u obliku proreza kljocnula bi poput klopke svaki put kada bi se pribliila neka
utvara. Sline su se slivale iz njegovih nozdrva sa obe strane glave. Kada se Kovenant suoio sa njim, nos mu
uzdrhta kao da je nanjuio novu lovinu i on zaurla prema ostalim stvorenjima otegnutim laveom nalik na
dozivanje. itav klin eljno se baci napred.
Atiaran stie do Kovenanta i povika mu u uvo: "Tvoja ruka! Pogledaj ruku!"
Trgao je levicu. Jedna utvara i dalje mu je bila pripijena za prsten - belo je blistala - bezbrino
plesala.
Page 60

Sledeeg trenutka, predvodnik pragrdana probi se u sredite plesa i stade. Napadai su se tiskali
rame uz rame iza voe. Mrani, surovi i nakazni, skupa su se cerili i gutali bespomone utvare.
Kovenant zadrhta kao da mu se srce pretvorilo u pesak. Ali Atiaran mahnito uzviknu: "Sada! Udari ih
sada!"
Tresui se, kroio je napred. Nije imao pojma ta da radi.
Odjednom, prvi pragrdan izvue dugi no otrog, krvavo crvenog seiva. Uasna silina zraila je sa
otrice; i protiv svoje volje, Kovenant i Atiaran se lecnue.
Pragrdan die ruku da udari.
Gonjen instinktom, Kovenat unese belu, plamteu utvaru u lice pragrdana. Sa urlikom bola,
stvorenje odskoi unazad.
Iznenadno shvatanje proe Kovenanta. U trenutku je dodirnuo kraj tapa plamteom utvarom. Sa
bleskom, odvani beli plamen rascveta se na tapu, zasenivi zlato njihovog plesa i izazivajui silu pragrdana.
Njihov voa jo malo ustuknu.
Ali odjednom je povratio odlunost. Skoivi napred, zario je krvavo crveni no pravo u srce belog
ognja.
Sila se sudarala u sreditu plesa. No pragrdana blistao je poput vrele mrnje, a tap je divlje
bletao. Njihov sudar je bacao iskre kao da se vazduh zapalio krvlju i munjama.
Ali pragrdan je bio majstor. Njegova sila ispunjavala je udubinu dubokim, tutnjavim zvukom, poput
drobljenja stena pod visokim pritiskom. U narednom silovitom naletu, Kovenantova vatra se ugasi.
estina gaenja baci njega i Atiaran poleuke u travu. Sa slavobitnim reanjem, pragrdan se
pripremi za ubilaki skok.
Kovenant ugleda kako mu crveni no prilazi i sav se zgri sa senkom smrti u umu.
Ali Atiaran se uspentra na noge, viui: "Melenkurion abatha! Melenkurion abatha!" Glas joj je
zvuao krhko pred pobedom pragrdana, ali ih je ona doekala punom snagom, poela da se bori sa rukom
voe koja je drala no. Na trenutak mu potisnu udarac.
A onda, iza nje iz pravca zapada, na njen povik doe odgovor. Gvozdeni glas pun besa povika:
"Melenkurion abatha! Binas mill Banas Nimoram Khabaal! Melenkurion abatha! Abatha Nimoram!" Zvuk se
probi kroz Kovenantovu paniku i on skoi da pomogne Atiarani. Ali ni zajedno nisu mogli da zadre pragrdana;
ponovo ih je hitnuo na zemlju. U istom trenutku on se baci na njih.
U pola puta zaustavi ga gromadno oblije koje je skoilo preko njih da bi ga dohvatilo. Na trenutak
njih dvoje se divlje borilo. Onda pridolica ote krvavo crveni no i zari ga u srce stvorenja.
Provala urlika zaori se od pragrdana. Kovenant zau um kao kada mnogo dece tri. Digavi
pogled, video je reku sitnih ivotinja kako se slivaju u udubinu - zeevi, jazavci, lasice, krtice, lisice, nekoliko
pasa. Sa nemom odlunou, bacali su se na pragrdane.
Utvare su se rasipale. Dok su se Atiaran i Kovenant dizali na noge i poslednji plamen izie iz
udubine.
Ali pragrdani su ostali, a usled njihove veliine napad ivotinja izgledao je kao obina neprijatnost. U
nagloj tami, stvorenja kao da su se irila, kao da ih je svetlost sputavala, prisiljavala da dre zbijene redove.
Sada su se razdvojili. Desetine otrica koje su kljuale poput lave iskoie poput jedne i u jezivom jedinstvu
poee da kolju ivotinje.
Pre nego to je Kovenant mogao da pojmi sve to se desilo, masivna prilika koja ih je spasla okrete
se i prosikta: "Idite! Severno prema reci. Oslobodio sam utvare. Sada emo obezbediti vreme za vae bekstvo.
Idite!"
"Ne!" zadahta Atiaran. "Ti si jedini ovek. ivotinje nisu dovoljne. Moramo ti pomoi u borbi."
"Ni zajedno nismo dovoljni!" povika on. "Zar zaboravljate svoj zadatak? Morate stii do poglavara morate! Drul mora platiti za ovo skrnavljenje! Idite! Ne mogu vam pruiti mnogo vremena!" A zatim,
uzviknuvi: "Melenkurion abatha!" okrenu se poput vihora i skoi usred naleta, obarajui pragrdane svojim
monim pesnicama.
Zastajkujui samo da podigne Baradakasov tap, Atiaran potra prema severu. A Kovenant ju je
sledio, jurio kao da noevi pragrdana udaraju po njegovim leima. Zvezde su im pruale dovoljno svetlosti.
Uspeli su se uz padinu, ne obazirui se da vide da li su progonjeni, ne marei za zaveljaje koje su ostavili za
sobom - plaei se da misle o bilo emu drugom izuzev o potrebi za to veim rastojanjem. Kada su preli rub
udubine, zvuci pokolja naglo se utiae. Nisu uli poteru. Ali trali su i dalje - trali i nisu zastali sve dok ih
usred koraka nije uhvatio kratki vrisak pun agonije i osujeene snage.
Na taj zvuk, Atiaran pade na kolena i obori elo na zemlju, otvoreno plaui: "Mrtav je!" naricala je.
"Neomeeni je mrtav! Avaj za Domaju! Sve moje staze su zlo, a unitenje ispunjava svaki moj izbor. Od
samog poetka navukla sam zlo na nas. Sada vie nee biti Svetkovina, a krivica je moja!" Ona die lice
prema Kovenantu i zajeca: "Uzmi tap i udari me, Nevernie!"
Kovenant se prazno zagleda u lokve bola koje su joj bile oi. Obamro je od bola, tuge i neutaenog
besa i nije shvatao zbog ega ona krivi sebe. Sagao se za tap, a onda ju je uzeo za ruku i digao na noge.
Page 61

Utuen i prazan, vodio ju je u no sve dok nije isplakala oajanje i dok nije mogla sama da stoji. I sam je eleo
da plae, ali u dugotrajnoj borbi protiv bede gubavosti zaboravio je kako i sada je samo mogao da nastavi da
hoda. Kada je Atiaran povratila kontrolu nad sobom i otrgla se od njega, bio je svestan da ga optuuje za
neto. Tokom itave besane noi njihovog puta prema severu nije mogao da uini nita oko toga.
11. BEZEMLJAI
Postepeno no poe da se tetura kao oamuena i besciljno zaluta u oblani dan - hramala je
bespuem prelaznog razdoblja kao da nije znano gde se svrava pustara tmine, a gde poinje pepeo dana.
Niski oblaci inili su se puni bola - napeti i nespokojni od nakupljene tuge - pa ipak su bili bez ikakvog naboja,
nesposobni da prospu kiu, kao da je sam vazduh previe napregnut da pusti suzu. A kroz zoru, Atiaran i
Kovenant kretali su se teko, neravnomerno, poput odlomaka prekinute tubalice.
Dolazei dan nije doneo nikakvu promenu, nije izmenio nain na koji su beali - bez uasa, jer je
njihova sposobnost za strah bila iscrpena - pravo prema severu. Dan i no nisu bili nita drugo nego maske,
klovnovske odore, preko neprekidne senke na srcu Domaje. Nisu mogli ni naslutiti kolika je teta naneta tom
srcu. Mogli su samo prosuditi sopstveni bol - i tako su kroz dugu, tegobnu no i dan koji su sledili prolazak
Svetkovine koraali progonjeni onim emu su bili svedoci, neosetljivi za bilo ta drugo, kao da su u njima
ugaeni ak i glad, e i iscrpljenost.
Te noi, njihova tela dooe do granice izdrljivosti i oni se slepo sruie u san, nesposobni da i
dalje mare kakva im je potera na tragu. Dok su spavali, nebo nae neto olakanja za napetost. Plave munje
ibale su brda; grmljavina je jeala u dugo potiskivanom bolu. Kada se putnici probudie, sunce je stajalo nad
njima, a odea im je bila natopljena kiom od prethodne noi. Ali Sunevo svetlo i jutro nisu mogli da obriu
oiljke sa njihovih ranjenih seanja. Podigli su se na noge poput leeva - jeli su alianthu, napili se iz potoka - i
ponovo poeli da hodaju kao u samrtnom gru.
Pa ipak su vreme, aliantha i vazduh Andelejna lagano radili na njihovom ponovnom oivljavanju.
Postepeno, Kovenantove umorne misli se pokrenue; spori uas pokolja povukao se i dopustio poznatijem
bolu da mu grize utrobu. Mogao je da uje Atiaran kako vie: Kovenante, pomozi im! i od tog zvuka krv mu se
ledila od nemoi.
Utvare, utvare! - jeao je mutno, kao iz daljine, samome sebi. Bile su tako divne - a on je bio tako
nemoan da ih spase.
Pa ipak je Atiaran verovala da je sposoban da ih spase; oekivala je neko iskazivanje moi - poput
Lene i Baradakasa i svih ostalih koje je sretao, videla ga je kao ponovo roenog Bereka Troprsta, gospodara
divlje magije. Ima mo, rekao je Opaki. Nikada nee ni saznati ta je to. Nije znao; kako je mogao? Kakve
veze ima magija, pa ak i snovi, sa njime?
Pa ipak su utvare odavale poast njegovom prstenu kao da su prepoznale njegovu izgubljenu
ljudskost. On ih je izmenio.
Posle izvesnog vremena, rekao je, ne nameravajui da govori naglas: "Spasao bih ih, samo da sam
mogao."
"Ima mo." Atiaranin glas bio je tmuran, mrtav, kao da vie nije sposobna za tugu ili bes.
"Kakvu mo?" ree on bolno.
"Zar nosi belo zlato ni zbog ega?"
"To je samo prsten. Nosim ga... nosim ga zato to sam gubav. Nita ja ne znam o moi."
Nije ga pogledala. "Ne vidim. Zatvoren si za mene."
Na to, poeleo je da se pobuni, da povie, da je dograbi za ramena i drekne joj u lice: zatvoren?
Pogledaj - pogledaj me! Ja nisam Berek! Nisam heroj. Muka mi je od toga. Ali nije imao snage. I bio je
preteko povreen - povreen isto toliko Atiaraninim nemoguim zahtevom kao i sopstvenom
bespomonou.
Kako...?
Utvare!
Kako je mogue da mi se ovo deava?
Trenutak je proao dok je ponovo projeao to pitanje. Onda je uzdahnuo u sebi: Trebalo je da
znam - trebalo je da ujem opasnost po sebe u Atiaraninom pevanju predanja o Bereku, da je vidim u
Andelejnu, oseti u odbijanju izama. Ali bio je gluv, slep, neosetljiv. Bio je toliko obuzet kretanjem napred,
ostavljanjem ludila iza sebe, da nije obraao panju na ludilo prema kom je teila staza njegovih snova.
Njegov san eleo je da on bude junak, spasilac; zbog toga ga je zavodio, nosio sa sobom - gonio ga napred
ne bi li potrao, ne obazirui se na sopstveni ivot, da spase utvare, Domaju, opsenu. Tu je jedina razlika
izmeu Atiaran i poglavara Kletnika bila u tome to mu je Opaki eleo da ne uspe.
Nikada nee znati ta je to. Razume se da nikada nee znati. Bes mu je ispunjavao utrobu ispod
zamora. Sanjao je - to je bio odgovor za sve, za nemogue zahteve koje je Domaja postavljala pred njega,
Page 62

kao i za nemogunost same Domaje. Znao je u emu je razlika izmeu stvarnosti i sna; bio je normalan.
Bio je gubavac.
Pa ipak su utvare bile tako divne. Poubijane su...
Ja sam gubavac!
Tresui se, poeo je VPE. Vatru mu paklenu! Kakve veze imaju sa mnom utvare, divlja magija i
Berek prokleti Troprst? inilo se da mu je telo itavo - nije mogao da vidi povrede, odea mu je bila izguvana,
premda itava - ali kraj ezlonoinog tapa bio je zacrnjen silom pragrdana. Tako mu pakla! Ne mogu mi to
uiniti!
Besom odagnavajui zamor, epao je kraj Atiaran. Nije ga gledala, kao da uopte nije razabirala
njegovo prisustvo; a tokom itavog tog dana ostavio ju je na miru kao da se plaio kako e ona uzvratiti ukoliko
joj prui prilku da ga optui. Ali kada su se te veeri zaustavili, hladnoa noi i otrina zvezda naterae ga da
poali gubitak pokrivaa i obluka. Da odvue panju od prazne neudobnosti, poduhvatio se poluzaboravljenih
nastojanja da naui to vie o Domaji. Kruto ree: "Reci mi neto o onome - kogod to bio - to nas je spasao.
Tamo nazad."
Duga tiina prola je pre nego to Atiaran ree: "Sutra." Glas joj je bio bez zraka svetla,
neoobasjan bilo im izuzev obamrlou i porazom. "Pusti me. Do sutra."
Kovenant klimnu u tami. Ona je oteala od hladnoe i lepetavih krila, ali njoj je mogao odgovoriti
lake nego to je mogao uzvratiti Atiaraninom tonu. Dugo se tresao kao da se sprema da zaali svaki san koji
je zahvatao bedno oveanstvo i najzad utonu u tegoban san.
Sledeeg dana, devetog posle Vitog Drvograda, Atiaran ispria Kovenantu o Neomeenom, glasom
ravnim poput zdrobljene stene, kao da je dosegla taku na kojoj za nju nije nita predstavljalo ono to je
izgovorila, kako se izrazila. "Postoje oni u Znanstvigoru", govorila je, "koji otkrivaju da ne mogu da rade za
Domaju ili znanstvo drevnih poglavara u drutvu blinjih - poglavara ili znanstvozornika, sledbenika ezla ili
maa. Oni koji imaju neku sopstvenu viziju koja ih prisiljava da tragaju za njom u izdvojenosti. Ali njihova
potreba za samoom ne odvaja ih od ljudi. Oni se podvrgavaju obredu neomeenja i oslobaaju se svih
zajednikih zahteva da bi tragali za sopstvenim znanstvom uz blagoslov poglavara i potovanje svih onih koji
vole Domaju. Jer poglavari su davno nauili da elja za samoom ne mora biti sebina, ukoliko je takvom ne
uine oni koji je ne oseaju.
Mnogi Neomeeni vie se nikada ne vrate. Ali prie su narasle oko onih koji nisu u potpunosti
iezli. Za neke se pria da znaju tajne snova, za druge da se bave dubokim misterijama u vetini isceljenja,
za tree da su prijatelji sa ivotinjama, da govore njihov jezik i da ih dozivaju u pomo u trenucima preke
potrebe.
Takav jedan Neomeeni nas je spasao..." Njen glas u trenutku zadeblja, "...izuavalac utvara i
prijatelj sitnog umskog zverinja. Znao je vie o Sedam krugova nego to su moje ui ikada ule." Tiho je
zajeala. "Moan ovek, a da bude tako saseen. On je oslobodio utvare i spasao nam ivote. Kako bih volela
da toliko vredim. Sedmice mu! Nikada pre se nijedno zlo nije usmerilo na utvare Andelejna. Ni Sivi Krvnik lino
nije se nikada usudio - a reeno je da ni sam Obred obesveenja nije imao moi da ih dodirne. Sada mi na
srcu lei da vie nikada nee plesati."
Posle teke pauze produila je: "Nije vano. Sve stvari se okonavaju, u iskrivljenju ili smrti. Tuga
pripada onima koji se i nadaju. Ali taj Neomeeni je dao ivot da bi ti, tvoja poruka i tvoj prsten stigli do
poglavara. To emo izvesti, da bi rtva dobila smisao."
Ponovo je na trenutak zautala, a Kovenant se upita: da li je to razlog? Da li zbog toga ivimo? Da
bismo ponitili smrt drugih? Ali nita nije rekao i Atiaranine misli ubrzo doepae natrag na temu. "Ali
Neomeeni. Neki su sanjari, neki iscelitelji, neki dele ivot sa ivotinjama. Neki idu pod zemlju da bi razotkrili
tajne jamnika, drugi prouavaju znanstvo Demonije - kakvo ve znanje vodi linu viziju Neomeenog. ak
sam ula da se apue kako neki Neomeeni slede predanje o Kaeroilu Divogorniku iz Garotinog estara i
postaju umnici. Ali opasna je to misao, ak i kada se samo proape.
Nikada ranije nisam videla Neomeenog. Ali sam sluala obred neomeenja. Peva se himna."
Turobno je stala da recituje:
Slobodan
Neomeen
Ispoveen
Slobodan
Sanjaj da e u stvarnost prei san
Oi zatvori dok ne ugleda dan
Nemo prorotvo ispevaj van
I budi
Slobodan
Neomeen
Page 63

Ispoveen
Slobodan.
Ima jo, ali se u svojoj slabosti ne mogu setiti - moe biti da vie nikada neu pevati nijednu pesmu."
Zategla je haljinu oko ramena kao da se kroz nju probija ledeni vetar i vie nita nije rekla itavog dana.
Te noi, kada su se ulogorili, Kovenant opet nije mogao da spava. Nevoljno je leao budan i ekao
da se pojavi srp mladog meseca. Kada se ovaj najzad die iznad Bregova, njega zgrozi kada je video da ovaj
vie nije srebrnastobeo, ve crven - boje krvi i Drulovih oiju boje lave.
Bojio je Bregove neispravnou, davao noi prisenak grimiza, kao da je krvavi znoj bacio sjaj preko
grmlja, drvea, trave i obronaka, kao da je itav Andelejn podvrgnut muenju. Pod njim, povreeno tle treptalo
je kao da se trese.
Kovenant je piljio u njega, ne mogavi da sklopi oi. Iako je svim srcem eleo drutvo, stegao je
zube i odbio da probudi Atiaran. Sam i drhtav, sa Baradakasovim tapom stegnutim u oznojenim rukama,
sedeo je sve dok Mesec nije zaao, a onda spavao na rubu oaja sve do zore.
A etvrtog dana posle noi plesa on je bio taj koji je odreivao brzinu njihovog putovanja.
Poveavao je brzinu sve vie i vie kako je dan prolazio, kao da se plai da ih krvavi Mesec sustie.
Kada su se zaustavili da provedu no, dao je Atiaran tap i nagnao je da sedi i da eka Mesec. Ovaj
se pojavi iza obzorja u grimiznoj izmaglici, podigavi se u nebesa poput krvavog srpa. Bio je primetno puniji
nego prethodne noi. Gledala ga je kruto, steui tap, ali nije povikala. Kada je okusila njegovu neispravnost,
rekla je bez glasa: "Nema vie vremena", i okrenula lice u stranu.
Ali kada je jutro dolo, ponovo je uzela na sebe odreivanje njihove brzine. Pod pokrovom
osakaenog Meseca kao da je dostigla novu odlunost i sada je gonila sebe kao da je tera neka kletva ili
bievanje koje je golom odlunou odbijalo logiku poraza. inilo se da veruje da je izgubila sve za sebe i za
Domaju, pa ipak je nain na koji je hodala pokazivao da bol moe da bude isto toliko otar podstreka kao i
bilo ta drugo. Kovenant ponovo zatee sebe kako uri to vie moe ne bi li odrao korak sa njenim silovitim
leima.
Prihvatio je njenu brzinu u ime sloenog straha; nije eleo da ga dostignu sile koje su u stanju da
napadnu utvare i oboje mesec krvlju. Ali pazio je na VPE i druge oblike sopstvene zatite. Da je mogao da
nae ma kakvu otricu osim peroreza, brijao bi se pomou nje.
Proveli su sledei dan, deo noi i jutro sledeeg dana teturajui se napred na samom rubu trka.
Kovenant je drao brzinu to je bolje mogao, ali dugi dani i besane noi iscrpli su mu ivotne sokove, uinili mu
korake neravnomernim, a miie neposlunim. Sve se vie i vie oslanjao o tap, nesposoban da odri
ravnoteu bez njega. A ak i bez njega moda bi padao da su takvim korakom ili po nekoj drugoj oblasti. Ali
otra bit Andelejna ih je odravala. Zdravi vazduh isceljivao im je plua, gusta trava primala je poput jastuka
njihove bolne zglobove, zlatan ih je branio od sunca, blagovnjae su prskale od energije u njegovim ustima. I
najzad, blizu podneva estog dana, on i Atiaran isteturae se preko vrha brega i na dnu padine pred sobom
ugledae reku Oparnicu.
Plava pod azurnim nebom, meandrirala je iroka, tiha i spora gotovo pravo prema istoku preko
njihovog puta poput oznake ili granice dostignua. Dok je skretala i tekla izmeu Bregova imala je sjaj
mladosti, iskru skrivenog zadovoljstva koja je mogla prsnuti u smeh istog trenutka kada je neko zagolica po
nekom grebenu. A voda joj je bila ista, bistra i svea poput ponude krtenja. Kada je ugleda, Kovenant oseti
silovitu elju da zaroni u nju, kao da taj tok ima mo da spere njegovu smrtnost.
Ali panja mu bi skrenuta gotovo trenutno. Na izvesnom rastojanju prema zapadu, kreui se
uzvodno sreditem reke, nalazio se amac sa nekom visokom prilikom na krmi. U istom trenutku kada to
ugleda, Atiaran otro povika, poe da mae rukama, a zatim potra niz padinu, dozivajui sa mahnitim
prizvukom u glasu: "iveo! Pomo! Vrati se! Vrati se!"
Kovenant je poao za njom sa manje hitnje. Pogled mu je bio prikovan za amac.
Jednim zamahom pramca ovaj se okrete prema njima.
Atiaran ponovo zabaci ruke u vazduh, jo jednom povika, a onda se srui na tlo. Kada je Kovenant
stigao do nje, sedela je kolena privuenih uz grudi, a usne su joj se tresle kao da e joj se lice raspasti.
Grozniavo je piljila prema sve bliem amcu.
Kako se ovaj primicao, Kovenant poe da primeuje sa sve veim iznenaenjem koliko je visoka
prilika za krmom. Pre nego to se amac naao na stotinak stopa od njih, bio je siguran da je krmano dvaput
vii od njega. I nije mogao da vidi nikakvo pogonsko sredstvo. inilo se da plovilo nije nita drugo do dinovski
amac za veslanje, ali nije bilo draa za vesla, niti vesala, niti motki za guranje. Razjapio je usta prema
amcu dok je ovaj klizio sve blie.
Kada se naao na trideset stopa od njih, Atiaran se die na noge i povika: "iveo, Kamenbrate!
Dinovi Primorci drugo su ime za prijateljstvo! Pomozi nam!" amac je produio da klizi prema obali, ali
krmano nije govorio; ubrzo Atiaran dodade apatom koji je samo Kovenant mogao uti: "Preklinjem te."
Din je i dalje utao dok je prilazio. Pri samom kraju okrenuo je krmu tako da je pramac amca
Page 64

poao ravno prema obali. A onda, upravo pre nego to e plovilo naleteti, svalio je svu teinu na krmu. Pramac
se die iz vode i bezbedno se smesti na par jardi od Atiaran i Kovenanta. Trenutak potom, din je stajao pred
njima na travi, nudei im pozdrav dobrodolice.
Kovenant zavrte glavom u udu. Oseao je da nije mogue da bilo ko bude toliko veliki; din je
merio najmanje dvanaest stopa. Ali kamena vrstina dinovog prisustva protivureila mu je. Din mu je
pogaao ula onoliko opipljivo koliko bi to uinio pad po grubom kamenju.
ak i za nekoga ko je visok dvanaest stopa, delovao je nabijen vorovima miia, poput oivelog
hrasta. Bio je odeven u teki koni prsnik i uvijae i nije nosio oruje. Kratka brada, kruta poput gvoa, trala
mu je sa lica. A oi su mu bile sitne, duboko usaene i pune ara. Ispod njegovih obrva, uzdignutih nad oima
poput zidova tvrave, pogled mu je prodorno blistao, kao da zrai njegove skrivene misli. Pa ipak, i pored
upeatljive pojave, odavao je utisak dobroudnosti koja je protivureila svemu tome, neizmerno dobrog
raspoloenja.
"ivela, Kamensestro", ree on mekim, treperavim tenorom koji je zvuao previe lako i blago za
tako miiav vrat. "U emu je tvoja hitnja? Moja je pomo voljna, ali ja sam izaslanik i moja misija doputa
malo odlaganja."
Kovenant je oekivao da Atiaran u jednom naletu izbaci molbu; oklevanje sa kojim je susrela
ponudu dina uznemirilo ga je. Jedan dugaak trenutak grickala je usne kao da vae buntovno meso,
tragajui za reima koje e dovesti na jedan ili drugi nain do izbora koji je mrzela. Onda, oiju oborenih kao u
sramu, nesigurno promrmlja: "Kuda ide?"
Na njeno pitanje, oi dina sevnue, a glas mu zaklokota poput izvora vode iz stene kada je rekao:
"Moje odredite? Ko je toliko mudar da zna sopstveni cilj? Ali krenuo sam za - ne, to ime je preduga pria za
vreme kao to je ovo. Idem do Poglavarevog Konaka, kako ga zovete vi ljudi."
I dalje oklevajui, Atiaran upita: "Kako ti je ime?"
"To je druga duga pria", odvrati din i ponovi: "U emu je tvoja hitnja?"
Ali Atiaran je tvrdoglavo ustrajala: "Tvoje ime."
Ponovo blistanje izbi ispod masivnih obrva dina. "U imenima je skrivena mo. Ne elim da me
priziva iko osim prijatelja."
"Tvoje ime!" zajea Atiaran.
Na trenutak din neodluno zastade. Onda ree: "Vrlo dobro. Iako moja misija nije laka, odgovoriu
zarad prijateljstva izmeu moga i tvoga naroda. Ukratko, ime mi je Srdosolja Penosled."
Naglo, neki otpor, neka mrnja prema sostvenoj odluci sruie se u Atiaran, kao da je najzad
poraena poverenjem dina. Digla je glavu, pokazavi Kovenantu i Penosledu skreni krajolik iza svojih oiju.
Sa tekom odlunou, uputila je pozdrav dobrodolice. "Neka bude tako. Srdosoljo Penoslede, Kamenbrate i
izaslanie dinova, zaduujem te silom tvog imena i velikim zavetom vere koji je uinjen izmeu Damelona
Dinoljuba i tvog naroda, da povede ovog oveka, Tomasa Kovenanta, Nevernika i stranca u Domaji, u
bezbednosti do Vea poglavara. On nosi poruku veu sa Kevinovog Vidikovca. Dobro ga pazi, Kamenbrate. Ja
ne mogu da idem dalje."
ta? - zinu Kovenant. U iznenaenju, gotovo da se naglas pobunio. Da se odrekne osvete? Ali
uzdrao se, dok su mu se misli kovitlale, i saekao da zauzme poloaj koji e moi da shvati.
"Ah, suvie si brza u prizivanju tako ponositih imena", ree din blago. "Prihvatio bih tvoj nalog i bez
njih. Ali pozivam te da nam se pridrui. U Poglavarevom Konaku ekaju isceljenja kakva su drugde retka. Zar
nee da poe? Oni koji te ekaju ne bi se pobunili protiv takvog boravka - ne, ako bi te videli ovakvu kakvu te
ja sada vidim."
Gorina iskrivi Atiaranine usne. "Jesi li video mladi Mesec? To potie od poslednjeg isceljenja koje
sam potraila." Kada je produila, glas joj posive od prezira prema samoj sebi. "Zaludan je zadatak koji sam ti
poverila. Ve sam izazvala njegov neuspeh. Bilo je ubistava u svim mojim izborima otkako sam postala vodi
ovom oveku, takvih ubistava..." Zagrcnula se na ui onoga to je videla i morala je silovito da proguta pre
nego to je produila. "Zbog toga to nas je staza koju sam odabrala vodila preblizu Planini Groma. Proao si
pokraj tog mesta. Mora da si video zlo koje je tamo na delu."
Kao iz daljine, din ree: "Video sam."
"Poli smo svesno prema tom zlu, umesto da putujemo preko Sredinjih zaravni. A sada je
prekasno za sve. On - Sivi Krvnik se vratio. Odabrala sam takav put jer sam elela isceljenje za samu sebe.
ta e biti sa poglavarima ako sada zatraim da mi pomognu?"
Da odustane od osvete? - zaudio se Kovenant. Nije mogao da shvati. Potpuno se okrenuo prema
njoj i stao da joj prouava lice, pokuavajui da joj sagleda zdravlje, duh.
Izgledala je kao da je u stisku razorne bolesti. Crte su joj se istanjile i postale otrije; duboke oi bile
su joj zasenjene, zastrte tamom; iz usana joj je nestala sva krv. A uspravno, sredinom njenog ela, pruala se
duboka linija poput rascepa u lobanji - delo neotklonjivog oajanja. Tu su bila urezana bespua linog bola,
koja je drala samo istom snagom volje, i povreda koju je nanela sebi zato to je tako postupila.
Najzad Kovenant razabra moralnu borbu koja ju je razdirala, trostruki sukob izmeu mrnje prema
Page 65

njemu, njenog straha za Domaju i gaenja prema sopstvenoj slabosti - sukob ija joj je veliina iscrpla sve
skrivene izvore, svela je na potuno osiromaenje. Taj prizor mu postide srce, natera ga da obori pogled. Ne
razmiljajui, posee prema njoj i ree glasom punim protivurenih molbi: "Nemoj se predati."
"Da se predam?" jeknu ona od besa i povue se od njega. "Da sam se predala, probola bih te tu
gde stoji!" Iznenada, gurnula je ruku u odoru i izvukla kameni no nalik onome to ga je Kovenant izgubio.
Kada ga je pokazala, ona siknu: "Od Svetkovine - otkako si dozvolio smrt utvara - ovaj no vapi za tvojom
krvlju. Druga zlodela da odloim u stranu. Govorim o onima koje si poinio prema meni. Ali to...! Da dopusti
takvo skrnavljenje...!"
Divljaki je hitnula no u tle, tako da se zabio do balaka u travu kraj Kovenantovog stopala. "Pazi!"
povika ona i u tom trenutku glas joj naglo postade gladak, smiren. "Ranila sam Zemlju umesto tebe. Uklapa
se. Malo sam ta drugo inila otkako si zaao u Domaju.
A sada pouj moju poslednju re, Nevernie. Putam te da ode, jer me ta odluka nadilazi.
Donoenje na svet dece u Kamendolu ne ini me pogodnom za takve izbore. Ali neu meati sopstvene elje
u nadu Domaje - koliko god ta nada bila jadna. Upamti da sam povukla ruku - odrala sam svoj zavet."
"Jesi li?" upita je on, gonjen sloenim porivom saoseanja i bezimenog gneva.
Uperila je drhtavi prst prema nou. "Nisam te povredila. Dovela sam te ovde."
"Povredila si sebe."
"Takav je moj zavet", dahnu ona kruto. "A sada, zbogom. Kada se bude bezbedno vratio na
sopstveni svet, upamti ta je to zlo."
eleo je da se pobuni, da raspravlja, ali njena oseanja su ga prevladala i on outa pred silinom
njene odlunosti. Pod prinudom njenog pogleda, sagao se i iupao no iz trave. Lako je iziao. Napola je
oekivao da vidi krv kako curi iz zaseka koji je nainila u busenu, ali gusta trava sklopila se oko uboda,
potpuno ga sakrivi poput oprotaja. Nesvesno, on oproba otricu palcem, oseti njenu opipljivost.
Kada je ponovo digao pogled, vide da se Atiaran penje uz breg i odlazi, kreui se neravnomernim
korakom bogalja.
To nije pravo! - htede da povie za njenim leima. Imaj milosti! Saaljenja! Ali jezik mu je suvie
odebljao od bola njenog povlaenja; nije mogao da govori. Oprosti bar sebi. Zategnutost njegovog lica dala
mu je ogavan utisak da se ceri. Atiaran! - zajea on u sebi. Zbog ega smo toliko nemoni?
U njegov bol neno se umea glas Dina: "Hoemo li da poemo?"
Utueno, Kovenant klimnu. Otrgao je oi od Atiaraninih bolnih lea i zadenuo no za pojas.
Srdosolja Penosled pokaza mu da se popne u amac. Kada se Kovenant prebaci preko ograde i
sede na klupu na pramcu - jedino sedite na trideset stopa dugakom plovilu koje je bilo dovoljno malo za
njega - Din kroi na palubu, odgurnuvi se istovremeno sa obale. Onda je otiao do iroke, plitke krme.
Stojei na njoj, dograbio je kormilo. Nalet sile potee kroz trup. Pokrenuo je plovilo sa rene obale u maticu i
ubrzo se kretao zapadno meu Bregovima.
im je zauzeo mesto, Kovenant se sa ukusom bola u grlu okrete da bi gledao Atiaran kako
napreduje uz padinu brega. Ali tok sile koji je pokretao amac zadavao je brzinu otru poput trka i za nekoliko
trenutaka rastojanje svede Atiaran na smeu mrlju u bujnom zelenilu Andelejna, koje je donosilo zaborav.
Otrim naporom prisilio je oi da je ostave i naterao sebe da umesto toga potrai pogledom izvor pokretake
sile amca.
Ali nije mogao da opazi takav izvor. amac je iao glatko protiv struje kao da ga vue neka riba.
Nije imao nikakvog pogona koji je on mogao razaznati. Pa ipak, nervi su mu bili osetljivi na energiju koja je
tekla kroz trup. Nerazgovetno je upitao: "ta pokree ovu stvar? Ne vidim nikakav motor."
Penosled je stajao na krmi, lica okrenutog uzvodno, sa visokim kormilom pod levicom i desnicom
dignutom visoko u rene lahore; neto je pevuio, neku vrstu napeva na jeziku koji Kovenant nije razumeo pesmu sa slanim prizvukom talasa koji se razbijaju o obalu, poput ukusa mora. Trenutak posle Kovenantovog
pitanja nastavio je talasavu pesmu. Ali uskoro se jezik promeni i Kovenant ga razabra kako peva:
Kamen i more duboko su u ivotu,
Dva nepromenljiva simbola sveta:
Trajnost u poinku i trajnost u pokretu;
Uesnici sile to veno traje.
Onda Penosled zastade i pogleda Kovenanta; dobro rapoloenje iskrilo mu se pod neprobojnim
obrvama. "Strane u Domaji", ree on. "Zar te ta ena nije niemu nauila?"
Kovenant se ukruti u seditu. Ton Dina kao da je poniavao Atiaran, poricao cenu koju je morala
da plati; njegovo blago, neprobojno elo i pogled pun veselja inili su se nepristupani saoseanju. Ali njen bol
bio je iv u Kovenantu. Bila je liena toliko normalne ljudske ljubavi i topline. Glasom krutim od besa, on
odvrati: "Ona je Atiaran, drubenica Trelova iz Kamendola Mithil, i uinila je mnogo vie nego da me samo
Page 66

poduava. Provela me je bezbedno pokraj Besomuka, ubijenog Putnima, okrvavljenog Meseca, pragrdana da li bi ti to mogao da uini?"
Penosled ne odgovori, ali osmeh mu se veselo rairio preko lica, podigavi kraj njegove brade kao u
podrugljivom pozdravu.
"Tako mi pakla!" usplamte Kovenant. "Misli li da laem? Ne bih se poniavao da te laem."
Na to, Dinovo veselje prsnu u visoki, penuavi smeh od koga mu se zabacila glava.
Kovenant je gledao, sav naroguen od besa, dok se Penosled smejao. Kratko vreme je trpeo
uvredu. Onda skoio sa sedita i die tap da udari Dina.
Penosled ga zaustavi smirujuim pokretom. "Polako, Nevernie", ree on. "Hoe li se oseati viim
ako ja sednem?"
"Pakla mu i krvi!" zaurla Kovenant. Divlje zamahnuvi rukama, on udari u daske na dnu krajem
tapa koji su zacrneli pragrdani.
amac poskoi kao da je udarac izazvao greve u reku. Zateturavi se, Kovenant dograbi ogradu
da ne bude baen u vodu. U trenutku, gr proe, ostavljajui suncem osvetljeni tok isto onoliko mirnim kao i
ranije. Ali on nastavi da stee ogradu tokom nekoliko dugih otkucaja srca, dok su mu ivci igrali, a prsten teko
pulsirao.
Kovenante, zareao je da primiri sebe, bio bi smean da nisi toliko - smean. Uspravio se i stajao
napetih nogu sve dok nije poput delata dograbio svoja oseanja oko vrata. Onda okrenu pogled prema
Penosledu, proveri dinov oreol. Ali nije mogao da oseti nikakvo zlo; Penosled je delovao zdravo poput
prirodnog granita. Smean! - ponovi u sebi Kovenant. "Ona zasluuje potovanje."
"Ah, oprosti mi", ree din. Jednim trzajem, spustio je kormilo tako da je mogao da ga dri pod
mikom u sedeem poloaju. "Nisam nameravao da izrazim nepotovanje. Tvoja odanost izaziva olakanje u
meni. A ja znam kako da cenim ono to je postigla." Seo je na krmu i naslonio se na kormilo tako da su mu oi
bile samo stopu iznad Kovenantovih. "Da, a isto tako i kako da alim za njom. Nema nikoga, ni oveka, ni
dina, ni Ranihina, koji bi te doveo do - do Poglavarevog Konaka bre od mene."
Onda mu se osmeh vrati. "Ali ti, Tomase Kovenante, Nevernie i strane u Domaji - ti previe lako
usplamti. Smejao sam se kada sam te video jer si liio na petlia koji preti Ranihinu. Trai se, Tomase
Kovenante."
Kovenant dvostruko obuzda bes i ree: "Da li je zaista tako? Prebrz si u donoenju suda, dine."
Novi vodoskok smeha briznu iz Penosledovih grudi. "Hrabro reeno! Eto nove stvari u Domaji ovek koji optuuje dina za urbu. Pa, u pravu si. Ali zar nisi znao da nas ljudi smatraju...", ponovo se
nasmejao, "...promiljenim narodom? Ja sam odabran za izaslanika zbog toga to su kratka ljudska imena,
koja liavaju nosioce toliko istorije, moi i znaenja, za mene laka nego za veinu mojih sunarodnika. Ali
sada se ini da su previe laka." Jo jednom je zabacio glavu i ispustio bujicu najdubljeg veselja.
Kovenant se mrgodio prema dinu kao da mu je nerazumljivo sve njegovo veselje. Onda se sa
naporom sabrao, bacio tap na dno amca i seo na pramac, okrenut napred, prema zapadu i popodnevnom
suncu. Penosledov smeh zvuao je zarazno, sadravao je boju jednostavne radosti, ali mu se on odupirao.
Nije mogao dozvoliti da bude rtva novih zavoenja. Ve je izgubio vei deo sebe nego to se mogao nadati
da e ponovo zadobiti.
Nervi se ne regeneriu. Ponavljao je te rei kao da su privatna litanija, ikona njegovog ugroenog ja.
Dinovi ne postoje. Znam razliku.
Idi dalje, preivi.
Grizao je usne kao da e mu taj bol pomoi da odri ravnoteu, da zadri bes pod kontrolom.
Za njegovim leima, Srdosolja Penosled ponovo poe blago da peva. Njegova pesma vila mu se
kroz grlo poput dugakog rta prema moru, dizala se i sputala poput prikupljanja plime, a vetrovi daljina duvali
su kroz njene arhaine rei. U odreenim razmacima, vraale su se na refren:
Kamen i more su duboko u ivotu...
a onda bi ponovo odlutale. Zvuk dugog izbivanja podseti Kovenanta na umor i on se skupi na
pramcu da otpoine.
Penosledovo pitanje vrati ga iz tumaranja po mislima. "Da li si pripoveda, Tomase Kovenante?"
Odsutno je odvratio: "Bio sam, nekada."
"I odustao? Ah, tuna je to pria u tri rei, najtunija od svih koje si mi mogao rei. Ali ivot bez pria
je poput mora bez soli. Kako preivljava?"
Kovenant prekrsti ruke preko ograde i osloni bradu o njih. Kako se amac kretao, Andelejn se
neprekidno otvarao pred njim poput pupoljka; ali on nije obraao panju na to, usredsreen umesto toga na
tubalicu vode oko pramca. Nesvesno, stegao je pesnicu preko prstena. "Preivljavam."
"Jo jedna?" odvrati Penosled. "U jednoj rei, pria jo tunija od prve. Ne govori vie - jednom rei
e me rasplakati."
Page 67

Ukoliko je din nameravao da nanese neku uvredu, Kovenant nije uspevao da je razabere.
Penosled je zvuao kao da ga napola ika, a napola saosea. Kovenant slee ramenima i nastavi da uti.
Nekoliko trenutaka kasnije din nastavi: "Pa, ovo je za mene loa novost. Nae putovanje nee biti
lako, a ja sam se nadao da bi ti mogao da olaka milje nekom priom. Ali nije vano. Sudim da ionako ne bi
priao nikakve vesele prie. Besomuci. Pobijeni Putnimi i utvare. Pa, poneto od toga me ne iznenauje - nai
stari esto su pretpostavljali da Duomor nee tako lako umreti kao to se jadni Kevin nadao. Kamena mu i
mora! itavo to obesveenje - unitavanje i otimanje - zarad lane nade. Ali mi imamo izreku i ona smiruje
nau decu - ono malo koliko ih ve ima - kada plau za svojim narodom, za domom i za drutvom ljudi koje
smo izgubili; kaemo: radost je u uima koje sluaju, a ne u ustima koja govore. Svet ima malo pria koje su
same po sebi dobre, a mi moramo imati vesele ui da bismo se oduprli Opaiji. Slava neka je Tvorcu! Stari
Damelon Dinoljub znao je vrednost dobrog smeha. Kada smo stigli u Domaju, bili smo previe ophrvani
bolom da bismo se borili za pravo da preivimo."
Dobar smeh, uzdahnu Kovenant turobno. Jesam li se ja nasmejao dovoljno za itav ivot u ono
malo vremena?
"Vi ljudi ste jedna nestrpljiva gomila, Tomase Kovenante. Misli li da okoliam? Nimalo - urno
prelazim na sutinu. Poto si odustao od pripovedanja pria i poto izgleda da nijedan od nas dvojice nije
dovoljno srean da podnese prepriavanje sopstvenih doivljaja - onda mi nema druge do da sam
pripovedam. Ima snage u priama - preporoda srca i ovrenja miica - a ak je i dinovima neophodna
snaga kada se poduhvate zadatka kao to je moj."
Zastao je, a Kovenant, koji nije eleo da ovaj prekine - glas dina kao da se preplitao sa tokom vode
oko amca u smirujuu preu - izgovori u tiinu: "Priaj."
"Ah", odvrati Penosled, "to nije bilo tako loe. Popravlja se nasuprot samom sebi, Tomase
Kovenante. No, dobro. Obraduj ui i veselo sluaj, jer ja nisam dobavlja tuge - iako se u trenucima delanja
neemo povui pred injenicama. Ako bi od mene zatraio da ovde skrenem tvoj tok, zahtevao bih od tebe
svaku pojedinost tvoga puta pre nego to napravim tri koraka u Bregove. Skretanje je opasno i previe esto
postaje nemogue - ve preeni put se izgubi, ili se putnik izmeni bez nade za oporavak.
Ali mora shvatiti, Nevernie, da je odabir prie stvar svesnog izbora. Stari jezik dinova predstavlja
vrelo pria, a za prepriavanje nekih meu njima potrebni su dani. Jednom, kao dete, uo sam tri puta
uzastopce priu o Bagunu Nepodnoljivom i Telmi Dvopest koja ga je ukrotila - a to je pria koja zavreuje
smeh - ali prolo je devet dana pre nego to sam to shvatio. Meutim, ti ne govori jezikom dinova, a
prevoenje je dug poduhvat, ak i za dina, tako da se problem odabira pojednostavljuje. Ali duhovno blago
naeg ivota u Primorju, otkako nai brodovi naoe Domaju, sadri mnogo puta po mnogo pria - pria o
vladavini Damelona Dinoljuba, Lorika Zloupokojitelja i Kevina, koga sada nazivaju Zemljogubom - pria o
izgradnji, uklesivanju u planinu Veselkamena, asne stene, 'Spomen-rukotvorine o jedinstvu i odanosti u
venom kamenu vremena', kako je nekada pevao Kevin, najmonije delo koje dinovi stvorie u Domaji, hram
za nae ljude da ga pogledaju i prisete se ta moe da bude dostignuto - prie o putovanju koje nas je spaslo
Obesveenja i o mnogim isceljenjima novih poglavara. Ali odabir je ponovo lak jer si ti stranac. Ispriau ti prvu
priu Dinova Primoraca - Pesmu Bezemljaa."
Kovenant se obazre oko sebe po blistavom plavom spokoju Oparnice i smesti se da slua
Penosledovu priu. Ali pripovedanje nije smesta poelo. Umesto da otpone priu, din se vrati drevnom
napevu, zamiljeno pletui melodiju tako da se razvijala poput putovanja reke prema moru. Dugo je pevao i
pod dejstvom njegovog glasa Kovenant poe da drema. Previe je iscrpljenosti proteklo kroz njegove kosti da
bi mu panja bila stalno napeta. Dok je ekao, oslanjao se o pramac poput umornog plivaa.
Ali onda modulacija izotri napev dina. Melodija poprimi otrije crte i pretvori se u tubalicu. Uskoro
je Penosled pevao rei koje je Kovenant mogao da razume.
Mi smo Bezemljai Izgubljeni putnici sveta.
U zemlji iza Mora izlazeeg sunca
iveli smo, imali domove i rasli
razvijali jedra na vetru
ne marei za opasnost i gubitke.
Mi smo Bezemljai
Od doma i ognjita
svetih kamenih obitavalita koja izradie nae ruke
razvili smo jedra pred vetrom sa zvezda
i poneli ivot zemljama preko sveta
ne brinuvi se za opasnost i gubitke.
Page 68

Mi smo Bezemljai Izgubljeni putnici sveta.
Od pustinjske obale do stenovitog grebena,
doma ljudi i umskih zemalja vilenjaka na kraj mora
od sna do sna razvijali smo jedra
i smeili se na dugu naeg gubitka
Sada smo Bezemljai,
lieni korena, roda i poroda.
Iz drugih tajanstava zadovoljstva
rairismo jedra da vratimo se svojim putem
ali vetrovi ivota nisu duvali kako smo hteli
i zemlja iza mora bee izgubljena.
"Ah, kamena mu i mora! Zna li za staro predanje-znanstvenicu o ranjenoj dugi, Tomase
Kovenante? Kae se da u najdrevnija vremena prolosti na Zemlji nije bilo zvezda na nebu. Nebesa su bila
praznina koja nas je razdvajala od vene Vaseljene Tvorca. Tamo je iveo on sa nebrojenom blistavom
decom i hodili su uz muziku igre i radosti.
Dok su se doba kretala od venosti prema venosti, Tvorac poele da stvori novu stvar zarad
srenih srca dece. On se spusti do velikih kovanica i kotlova svoje moi, pa je kuvao, udarao ekiem i bacao
zaboravljene ini. A kada je zavrio, okrenuo se nebesima i hitnuo mistino delo na nebo - i gle! Duga je irila
ruke preko Vaseljene.
Na trenutak, Tvorac bee zadovoljan. Ali onda paljivo pogleda dugu - a tamo, visoko u titravoj traci,
ugleda ranu, pukotinu u lepoti koju je nainio. Nije znao da ga je njegov Neprijatelj, demonski duh mraka i bola
koji je puzao utrobom ak i njegove Vaseljene, video na poslu i bacio ini u malter njegovog dela. I tako je
sada duga, dok je stajala na nebu bila pokvarena.
Obuzet jadom, Tvorac se vrati do radionice da nae lek za svoje delo. Ali dok je radio, njegova
deca, njegova nebrojena blistava deca, naoe dugu i ispuni ih ushienje pred njenom lepotom. Zajedno su se
uspeli u nebesa i stali veselo da skau po luku, da igraju radosne igre po njegovim bojama. Visoko na traci
otkrie ranu. Ali nisu je shvatili. Radosno pevajui, zaplesali su kroz ranu i nali se u naem nebu. Taj novi,
neosvetljeni svet jo im se vie dopao i oni su se premetali po nebu sve dok se ono ne zaiskri od veselja igre.
Kada ih je ta zabava zamorila, pokuali su da se vrate u svoju Vaseljenu svetlosti. Ali vrata su bila
zatvorena. Jer Tvorac je otkrio delo Neprijatelja - uzrok rane - i u besu njegov um se zamraio. Ne
razmiljajui, strgao je dugu sa nebesa. Sve dok mu se gnev nije okonao nije shvatio da je zarobio decu u
naem nebu. I tako su tu ostali, zvezde da navode putnike naih noi, sve dok Tvorac ne istera Neprijatelja iz
svoje Vaseljene i nae naina da vrati decu kui.
Tako bee i sa nama, Bezemljaima. U naoj davno izgubljenoj stenovitoj domovini iveli smo i
cvetali meu svojima, a kada smo nauili da putujemo morem, samo smo jo vie napredovali. Ali u
razdraganosti svoga veselja, zdravlja i lutanja, izdali smo sebe i poneli se budalasto. Sagradili smo dvadeset
valjanih brodova, svaki od njih dovoljno veliki da bude zamak za vas ljude, i dali zavet meu sobom da emo
oploviti i otkriti itavu Zemlju. Ah, itavu Zemlju! U dvadeset brodova, dve hiljade dinova oprostilo se sa
blinjima, obeavi da e doneti u priama svako lice mnogostrukog sveta - a onda pooe u sopstveni san.
Dinovi su plovili od mora do mora, kroz buru i zatije, e, glad i obilje, izmeu grebena i obala,
uivajui u ugrizima slanog vazduha, dahu mornarskog ivota i venoj borbi sa okeanom, "trajnou u
pokretu" - i u oduevljenju u vezivanju novih naroda u mreu lutanja.
Tri broda su izgubljena posle pola pokolenja. Stotinu dinova odabra da ostane i ivi ivot sa
umskim vilenjacima Elohimima. Dve stotine izgibe u ratnoj slubi Bhrathaira, koje gotovo unitie peane
gorgone iz velike pustinje. Dva broda se nasukae i propadoe. A kada su prva deca roena na putu dovoljno
odrasla da i sama postanu mornari, petnaest brodova okupilo se radi veanja i okrenulo misli Domu - jer su
shvatili ludost zaveta i osetili zamor od borbe protiv mora.
I tako podesie jedra prema zvezdama i potraie Dom. Ali bili su spreeni. Poznati putevi vodili su
ih u neznane okane i nepoznate opasnosti. Bure su ih gonile sve dok nisu zaboravili gde su, dok im bievanje
uadi nije odralo ruke do kostiju, a talasi se dizali protiv njih kao da ih mrze. Jo pet brdova je izgubljeno - iako
je olupina jednog od njih naena, a mornari sa drugoga spaseni sa ostrva na kome su doiveli brodolom. Kroz
led koji ih je drao u zahvatu tokom mnogih godinjih doba, ubijajui ih na stotine - kroz zatija koja su ih
zbliila smrti od gladi - oni su opstajali u borbi za ivot i za Dom. Ali nesree obrisae sve znanje o njihovim
putevima, sve dok vie nisu zaboravili gde su i kuda idu. Kada su stigli do Domaje, bacie kotve. Manje od
hiljadu dinova kroilo je na kamenite obale Primorja. U oajanju, okanili su se razmiljanja o Domu.
Ali prijateljstvo vrhovnog poglavara Damelona Dinoljuba ih obnovi. On vide predskazanje nove
sree u svom monom znanstvu i na njegovu re srca dinova se primirie. Nainili su Primorje svojim
Page 69

stanitem, zakleli se odanosti poglavarima - i poslali tri broda u potragu za Domom. Od tog vremena - tokom
vie od tri puta po tri hiljade godina - uvek je bilo brodova sa Dinovima na moru, koji su na smenu tragali za
zemljom, dok su tri nova stajala spremna kada bi se stari vratili, ruku praznih i bezuspenih. I dalje smo
Bezemljai, izgubljeni u lavirintu budalastog sna.
Kamena mu i mora. Mi smo dugovean narod u poreenju sa vama ljudima - ja sam roen na
brodu tokom kratkog putovanja koje nas je spaslo od Opustoenja, a moje pradede bile su meu prvim
lutalicama. A imamo toliko malo dece. Retko koja ena rodi vie od jednog deteta. Tako da nas je sada samo
pet stotina i naa ivotnost se suava sa svakim pokolenjem.
Ne moemo da zaboravimo.
Ali u starom predanju-znanstvenici deca Tvoreva imaju nade. On stavlja dugu u nae nebo posle
proiavajuih kia, kao obeanje zvezdama da e nekako, jednog dana, nai naina da ih vrati kui.
Ako elimo da preivimo, moramo nai Dom koji smo izgubili, zemlju naeg srca iza Mora izlazeeg
sunca."
Tokom Penosledove prie, sunce je tonulo dok nije dolo do kasnog popodneva; a kada je zavrio,
zalazak sunca ve je poeo na obzorju. Oparnica je tu tekla sa zapada, a svaki oganj se odraavao
vilinskom, narandasto zlatnom slavom na njenom uglaanom licu. U bezdanim nebesima oganj je zraio i
gubitak i proricanje, dolazeu no i obeani dan, tminu koja e proi; jer kada dou pravi kraj dana i svetlosti,
nee biti blistanja da ga uine zadivljujuim, nee biti spektakla, prelepog ognja ili radosti, niega u ta bi srce
pogledalo izuzev raspadanja i sivog pepela.
Usred plamsaja, Penosled ponovo die glas i zapeva sa olovnim bolom:
Rairismo jedra da vratimo se svojim putem
Kovenant se podupre i okrete da pogleda dina. Penosledovo elo bilo je visoko dignuto, sa vlanim
prugama blistave zlatno-narandaste vatre prefinjeno iscrtanim niz njegove obraze. Dok je Kovenant gledao,
odraena svetlost poprimi crvenkasti preliv i poe da nestaje.
Blago, din ree: "Smej se, Tomase Kovenante - smej se za mene. Radost je u uima koje
sluaju."
Kovenant zau prigueno, nezahtevno titanje i molbu u Penosledovom glasu, a njegov uzdrani
bol zajea u znak odgovora. Ali nije mogao da se smeje: nije u sebi imao smeha bilo kakve vrste. Uz gr
gaenja prema ogranienjima koja su ga obogaljila, uini grub pokuaj u drugom smeru. "Gladan sam."
Jedan trenutak Penosledove senovite oi blesnue kao da ga je neto ujelo. Ali onda je zabacio
glavu i stao da se sam smeje za sebe. Njegovo veselje kao da mu je izviralo pravo iz srca i uskoro je proteralo
svu napetost i suze sa njegovog lica.
Kada je preao u tiho kikotanje, on ree: "Tomase Kovenante, ne volim da budem nagao - ali
verujem da si mi prijatelj. Sruio si mi ponos, a to bi bila lepa usluga ak i da ti se nisam smejao ranije.
Gladan? Razume se da si gladan. Hrabro reeno. Trebalo je da ti ponudim hranu ranije - ima onaj
prozrani pogled oveka koji je danima jeo samo alianthu. Neki stari vidovnjaci kau da odricanje proiava
duu - ali ja kaem, sigurno da e da proiava duu kada ve telo nema drugog izbora.
Sreom, ja sam dobro opskrbljen hranom." On gurnu nogom prema Kovenantu obilno popunjenu
konu vreu i pokaza mu da je otvori. Kada je Kovenant razlabavio vezove, naao je unutra usoljenu govedinu,
sir, stari hleb i vie od deset mandarina velikih kao dve pesnice, kao i konu meinu koju je jedva mogao da
podigne. Da se rei tekoa, on se najpre lati voa, spravi so iz grla krikama mandarine, a zatim prionu na
ostalo jelo. Onda upravi panju prema meini.
"To je alem-vino", ree Penosled. "Moan je to napitak. Moda bi trebalo da... ne, to te vie
gledam, prijatelju moj, vidim sve vie iscrpljenosti. Samo pij iz meine. Pomoi e ti da otpoine."
Nakrenuvi meinu, Kovenant otpi malo alem-vina. Nalikovalo je na blagi viskija i mogao je da oseti
miris njegove jaine; ali ukus mu je bio blag i nije grizao niti pekao. Ispio je nekoliko slasnih gutljaja i smesta se
osetio duboko okrepljen.
Paljivo je zatvorio meinu, vratio hranu u vreu, a onda sa naporom odgurao meinu nazad na
dohvat Penosledu. Alem-vino je plamtelo u njegovom trbuhu i on oseti da e uskoro biti spreman za novu
priu. Ali kada je legao u trup ispod pramanih dasaka, sumrak na nebu se pretvorio u kristalnu tamu i zvezde
izioe samotne, poput rasute dece. Pre nego to je i shvatio da drema, ve je zaspao.
Bio je to nemiran san. Obamrlo se teturao izmeu bolesnih prizora prepunih meseca na samrti,
klanja i bespomone unakaene puti, da bi se odjednom naao se prostrt nasred ulice blizu prednjeg branika
policijskih kola. Krug graana okupio se oko njega. Imali su oi od kremena, a usta su im bila rastegnuta u
zajedniki gr osude. Svi su bez izuzetka pokazivali njegove ruke. Kada je digao ake da ih pogleda, video je
da su prekrivene crvenkastim, leproznim mrljama.
Page 70

Onda mu prioe dvojica tamnoputih, u belo odevenih ljudi i utovarie ga na nosila. Video je
ambulantna kola u blizini. Ali ljudi ga nisu odmah odneli do njih. Mirno su stajali, drei ga u visini pojasa kao
da ga pokazuju gomili.
Jedan policajac kroi u krug. Oi su mu bile obojene prezirom. On se nae na Kovenanta i ree
ozbiljnim glasom: "Izleteo si mi na put. To je bila greka. Trebalo bi da te je sram." Njegov dah zapahnu
Kovenanta zadahom trulei.
Iza policajca, neko podie glas. Bio je prepun smirujuih tonova, poput glasa Doaninog advokata.
On ree: "To je bila greka."
U savrenom saglasju, svi graani povratie lokve krvi na plonik.
Ne verujem u ovo, pomisli Kovenant.
Odjednom, umirujui glas zaprede: "On ne veruje u nas." Nemi urlik stvarnosti, besomuna odbrana
injenica zaori se iz gomile. Tukla je Kovenanta sve dok se nije zgrio pod njom, prezren i bez odgovora.
Onda graani u jedan glas povikae: "Mrtav si. Bez zajednice ne moe iveti. ivot je u zajednitvu,
a ti nema zajednice. Ne moe iveti ako nikoga nije briga." Sazvuje njihovih glasova stvaralo je zvuk poput
drobljenja, ruenja. Kada su prestali, Kovenant oseti da se vazduh u njegovim pluima pretvorio u ljunak.
Sa uzdahom zadovoljstva, umirujui glas ree: "Nosite ga u bolnicu. Izleite ga. Postoji samo jedan
dobar odgovor na smrt. Izleite ga i izbacite ga napolje."
Dva oveka ga ubacie u bolnika kola. Pre nego to su se vrata zalupila, video je kako se graani
rukuju meusobno, smee dok estitaju jedni drugima. Posle toga, bolnika kola se pokrenue. Digao je ruke i
video da mu se crvenkaste mrlje ire uz podlaktica. Gledao je sebe u uasu i jeao: vatru mu paklenu, vatru
mu paklenu, vatru mu paklenu!
Ali onda penuavi glas blago ree: "Ne plai se. To je samo san." Smirivanje se prostre po njemu
poput pokrivaa. Ali nije ga mogao osetiti prstima, a bolnika kola nastavila su da idu. Traei pokriva, grabio
je prazni vazduh sve dok mu zglavci nisu pobeleli od usamljenosti.
Kada je osetio da vie ne moe da trpi bol, bolnika kola se prevrnue i on ispade iz nosila u
nitavilo.
12. VESELKAMEN
Pritisak na levom obrazu poe lagano da mu povreuje kou, a bol ga potera sa dna sna. Virovi su
se kovitlali pod njegovom glavom, kao da je napravio jastuk od ivih ugaraka. Sa naporom se probijao iz sna.
Onda mu se obraz dvaput naglo tre, a poivalite mu se zaljulja. Pridigavi se, tresnuo je glavom o daske
palube. Bol stade da mu pulsira u glavi. Dograbio je pramanu dasku, digao se sa rebra koje mu je uljalo
obraz i seo da pogleda preko ograde.
Otkrio je da se poloaj amca bitno izmenio. U okolnom predelu nije ostala nijedna senka, crta ili
odsev bogatstva Andelejna. Na severoistoku, reku je oiviavao visoki, turobni, stenoviti zid. A prema zapadu
pruala se siva i goletna zaravan, obogaljena pustara nalik prostranom bojnom polju gde nisu izginuli samo
ljudi, gde su eua vatra i natapajua krv unitili sposobnost tla da nanovo oivi, da opet procveta - neravna,
osakaena nizija obeleena samo goljavim drveem koje se upinjalo da preivi du reke to se ulivala u
Oparnicu koju stotinu jardi ispred amca. Istoni vetar nosio je sa sobom stari zadah paljevine, a za njime su
stizala zaguljiva seanja na zlodelo.
Reka koja se ulivala napred ve je uzburkala Oparnicu - komeala joj je maticu, kaljala istou
kremenim muljem - a Kovenant je morao da se uhvati za ogradu da bi odrao ravnoteu kako je poskakivanje
amca jaalo.
Penosled je drao amac nasred reke, daleko od vrenja kraj severoistonog stenovitog zida.
Kovenant baci pogled unazad prema dinu. Ovaj je stajao na krmi - nogu irom razmaknutih, kormila
stegnutog pod desnom rukom. Na Kovenantov pogled, on povika da nadjaa planinski sudar reka: "Trotgard
lei pred nama! Ovde skreemo prema severu - reka Belica! Sivka dolazi sa zapada! Glas mu je imao hrapav
prizvuk, kao da je itave noi pevao to je glasnije mogao; ali trenutak kasnije on zapeva odlomak nove
pesme:
Jer neemo otpoinuti
niti skrenuti sa puta,
izgubiti veru
ili odustati
sve dok Sivka ne postane Plava
a Ril i Maerl budu mlade i iste
kao drevna Luralin.
Page 71

Talasanje reke je ravnomerno raslo. Kovenant je stajao na dnu amca - stao je na jednoj od
pramanih daski, drei se za ogradu - i posmatrao nasilno meanje bistre i prljave vode. Onda Penosled
povika: "Stotinu milja do Zapadnik planina - do uvarevog procepa i visokog izvora Luraline - i sto pedeset
jugozapadno do Poslednjih bregova i Garotinog estara! Na sedamdeset smo od Poglavarevog Konaka!"
Naglo, komeanje reke postade glasnije, zaglui dinov glas. Neoekivani udar struje dohvati
amac i okrete pramac udesno, upravivi ga postrance struji. Pena zapljusnu Kovenanta dok se amac
naginjao; on nagonski prebaci teinu uz levu ogradu.
Sledeeg trenutka, zauo je odlomak Penosledovog napeva i osetio silu kako bubnja duboko po
trupu. Lagano, amac se ispravi i ponovo skliznu u maticu.
Ali zamalo izbegnuta nesrea ih je odnela u opasnu blizinu severoistonog zida. amac je
podrhtavao od energije dok ga je Penosled lagano gurao nazad u mirnije vode koje su tekle ispod glavne
matice Sivkine struje. Onda oseaj sile nestade ispod kobilice.
"Moje izvinjenje!" doviknu din. "Poinjem da gubim pomorsku vetinu!" glas mu je bio bolan od
napora.
Kovenantovi zglavci su pobeleli od stezanja ograde. Dok je poskakivao u ritmu amca, setio se:
postoji samo jedan dobar odgovor na smrt.
Jedan dobar odgovor, pomislio je. To nije to.
Moda bi bilo bolje kada bi se amac prevrnuo, bolje kada bi se udavio - kada ne bi nosio poruku
poglavara Kletnika u Veselkamen sa tri prsta i sa prstenom. Nije bio heroj. Nije mogao zadovoljiti takva
oekivanja.
"A sada ue!" doviknu Penosled. "Moramo proi Sivku da bismo poli ka severu. Nema velike
opasnosti - osim to sam umoran. A reke su nabujale."
Ovog puta, Kovenant se okrete i paljivo pogleda dina. Sada je video da Srdosolja Penosled pati.
Obrazi su mu utonuli, ispijeni kao da mu je neto zderalo dobroudnost sa lica; a duboko smetene oi
plamtele su mu napregnutom, grozniavom voljom. Umoran? - pomisli Kovenat. Pre e biti iscrpljen.
Nespretno je teturao od jedne poprene daske do druge dok nije stigao do dina. Oi mu nisu dosezale vie
od Penosledovog struka. Zabacio je glavu da bi povikao: "Ja u upravljati kormilom! Ti se odmori!"
Osmeh zatitra na usnama dina. "Zahvaljujem ti. Ali ne - ti nisi spreman. Ja sam dovoljno jak. Ipak,
molim te, podigni mi alem-vino."
Kovenant otvori vreu sa hranom i poloi ruke na konu meinu. Njena teina i punoa nisu mu dali
da je uhvati kako treba, a ljuljanje amca mu je oduzimalo ravnoteu. Naprosto nije mogao da podigne
meinu. Ali trenutak potom uspeo je da podmetne ruke ispod nje. Jeei od napora, on je nekako pridie.
Penosled lako dohvati kraj meine u levu ruku. "Hvala ti, prijatelju moj", ree sa iskrzanim
osmehom. Podigavi meinu do usana, na trenutak nije obraao panju na opasnosti struje da bi povukao dug
gutljaj. Onda je spustio natrag meinu i okrenuo amac prema uu reke Sivke.
Nova navala sile zadrhta amcem. Kada je naleteo na maticu Sivke, Penosled okrete nizvodno i
pod uglom u odnosu na tok. Energija je podrhtavala pod palubom. Glatkim zaokretom, Penosled stie do
severne strane matice, okrenu se uzvodno sa vodenom strujom du zida i pusti da ga ubaci u neustalasanu
Belicu. Poto je dovrio okretaj prema severu, urlanje ua naglo stade da opada iza amca.
Trenutak kasnije, podrhtavanje sile ponovo oslabi. Teko uzdahnuvi, Penosled obrisa znoj sa lica.
Ramena mu se obesie, a glava pognu. Iscrpljenom sporou, on spusti kormilo i najzad se svali na krmu.
"Ah, prijatelju moj", zajea on, "ak ni dinovi nisu stvoreni za ovakve stvari."
Kovenant pree do sredita amca i zauze mesto na dnu, naslonivi se na jednu od strana. Iz tog
poloaja, nije mogao da vidi preko ograde, ali trenutno ga nije zanimao okolni predeo. Imao je preih briga.
Jedna od njih bilo je Penosledovo stanje. Nije znao kako se din toliko iscrpeo.
Pokuao je da prie pitanju izdaleka, rekavi: "To je ba spretno izvedeno. Kako si to uspeo? Nisi
mi rekao ta pokree ovu stvar." Onda se namrgodi na bezoni ton svoga glasa.
"Pitaj me za neku drugu priu", uzdahnu Penosled umorno. "Ta je duga gotovo koliko i istorija
Domaje. Nemam srca da te ovde poduavam smislu ivota."
"Ti uopte ne zna kratke prie", odvrati Kovenant.
Na to din uspe da se bledo nasmei. "Ah, to je u poprilinoj meri istina. Pa, skratiu je zarad tebe.
Ali onda mora obeati da e ti meni ispriati priu - neto neobino, to nikada ne bih sam pogodio. To e mi
biti neophodno, prijatelju moj."
Kovenant se sloi uz kratki klimaj, a Penosled ree: "Dobro. Jedi, a ja u govoriti."
Neodreeno iznenaen koliko je gladan, Kovenant se prihvati sadraja Penosledove vree. ustro
je vakao meso i sir, zadovoljavao e mandarinama. A dok je jeo, din poe glasom ravnim od zamora:
"Vreme Damelona Dinoljuba doe do kraja u Domaji pre nego to je moj narod dovrio podizanje Koerkrija,
doma u Primorju. Oni isklesae Poglavarev Konak, kako ga nazivaju ljudi, iz samog srca planine pre nego to
zapoee da rade na sopstvenoj zemlji koju im poglavar dodeli, a Lorik bee vrhovni poglavar kada je Koerkri
Page 72

zavren. Onda moji preci okrenue panju na drugu stranu - ka Moru izlazeeg sunca i prema prijateljstvu sa
Domajom.
Tada i lillianrilli i rhadhamaerli poelee da prouavaju znanstvo dinova, a vreme vrhovnog
poglavara Lorika Zloupokojitelja bee vreme silnog rasta lillianrilla. Da pomognu njegov rast, dinovi su morali
da se otisnu na daleko putovanje do Poglavarevog Konaka..." on pree u tihi napev, pevajui izvesno vreme
kao da priziva drevnu slavu odanosti dinova, "... do monog Veselkamena. To bee dobro, jer im je
Veselkamen ostajao svetao u oima.
Ali dinovi nikada nisu bili veliki ljubitelji hodanja - ni tada nita vie nego sada. I zato moji preci
porazmislie o rekama koje su tekle od Zapadnik-planina prema moru i odluie da sagrade brodove. No,
brodovi ne mogu da dou odavde sa Mora, kao to moda zna - Domajin Sunovrat, na kom stoji Gravin
Trendor, zatvara im put. A niko, bio on din ili ma ko drugi, ne bi svojom voljom plovio Putnikovim Tesnacem iz
Davilje, velike movare. I zato dinovi sagradie pristanita na Oparnici, uzvodno od Gravin Trendora i
tesnaca zvanih Podlaeva Klisura. Tamo su drali ovakve amce - tamo, i u Poglavarevom Konaku u
podnoju Steg-vodopada, tako da bar dve stotine milja puta moe biti na vodi koju volimo.
Na tim putevima, Lorik i lillianrilli poelee da budu od pomoi dinovima. Svojom moi oni izradie
zlataniku - silno drvo koje nazvae lor-liarill - i od tog drveta napravie krmila i kobilice naih amaca za reku.
A drevni poglavari rekoe da e nam zlatanika pomoi kada se ispune njihova predskazanja nade za nas.
Ah, dosta", naglo uzdahnu Penosled. "Ukratko, to ja pokreem ovo plovilo." Digao je ruku sa
kormila i amac smesta poe da gubi pravac. "Ili, tanije, ja prizivam mo zlatanike. Ima u Zemlji ivota i moi
- u kamenu, drvetu, vodi i zemlji. Ali ivot je u njima donekle skriven - donekle spava. I znanje i mo su
potrebni - da, i mone ivotne pesme - da ga probude." Opet je dohvatio kormilo i amac ponovo poe napred.
"I zato sam umoran", uzdahnu on. "Nisam otpoinuo jo od noi pre nego to smo se sreli." Njegov
ton podseti Kovenanta na Trelov zamor kada je obluar popravio razbijenu posudu. "Dva dana i dve noi
nisam dozvolio zlatanici da stane ili uspori, iako su mi kosti oslabile od cene plaene za to." Na izraz
iznenaenja na Kovenantovom licu on dodade: "Da, prijatelju moj - spavao si dve noi i jedan dan. Od zapada
Andelejna preko Sredinjih zaravni do granice Trotgarda, vie od stotinu milja." Posle kratke stanke, on
zakljui: "Alem-vino ini takve stvari ljudskim biima. Ali odmor ti je bio neophodan."
Jedan trenutak Kovenant je utke sedeo, zagledan u daske na dnu, kao da trai mesto gde e ih
udariti. Usta mu se gorko iskrivie kada je digao glavu i rekao: "Dakle, sada sam se odmorio. Mogu li da
pomognem?"
Penosled nije smesta odvratio. Iza izboine ela, kao da je odmeravao razliite nesigurnosti pre
nego to je promrmljao: "Kamena mu i mora! Razume se da moe. A opet, sama inejnica da pita pokazuje
da ne moe. Neka nespremnost ili neznanje te spreava."
Kovenant shvati. Mogao je da uje mrana krila, da vidi pobijene utvare. Divlja magija! - zajeao je
u sebi. Junatvo! Nepodnoljivo. Trgnuvi glavom, jednim udarcem je odbacio premiljanja i grubo upitao: "Da
li eli moj prsten?"
"Da li elim?" zakreketa Penosled, delujui kao da bi da se zasmeje, ali nema snage. "Da li elim?"
Glas mu je bolno podrhtavao, kao da priznaje neku izopaenost. "Ne koristi tu re, prijatelju moj. elja je
prirodna i moe uspeti ili se izjaloviti bez zla. Radije, recimo, udim. udeti znai eleti neto to ne bi trebalo
da se da. Da, ja udim za tvojim nezemaljskim belim zlatom divlje magije to okonava mir.
Divlja magija urezana u kamenu svakom,
Sadrana da je belo zlato razuzda ili usmeri...
Priznajem elju. Ali nemoj me iskuavati. Mo ima naina da se osveti onima koji je uzurpiraju. Ne
bih prihvatio tvoj prsten da mi ga ponudi."
"Ali ti zna kako da ga upotrebi?" upita Kovenant turobno, napola zaslepljen neodreenim strahom
od odgovora.
Ovoga puta Penosled se zaista nasmejao. Veselje mu je bilo tanuno, obian pramiak
nekadanjeg, ali je bilo isto i razdragano. "Ah, hrabro reeno, prijatelju moj. I tako se udnja rui pred
sopstvenom budalatinom. Ne, ne znam. Ukoliko se divlja magija ne priziva prostom odlukom da bude
upotrebljena, onda je ja uopte ne pojmim. Dinovi nemaju takvo znanstvo. Uvek smo delali sami za sebe iako rado koristimo takve alatke kao to je zlatanika. Pa, dobio sam nagradu na nepristale misli. Izvini, Tomase
Kovenante."
Kovenant nemo klimnu, kao da mu je upueno neoekivano pomilovanje. Nije eleo da zna kako
radi divlja magija; nije uopte eleo da veruje u nju na ma koji nain. Ve i samo noenje je bilo opasno.
Pokrio je prsten desnom rukom i glupo, bespomono se zagledao u dina.
Trenutak potom dinova iscrpljenost potisnu mu veselje. Oi mu se zamutie, a udisaji su mu
umorno itali izmeu usana. Pognuo se na kormilu kao da ga je smeh kotao ivotne energije. "A sada,
prijatelju moj", uzdahnu on. "Moja hrabrost gotovo je potroena. Potrebna mi je tvoja pria."
Page 73

Pria? - pomisli Kovenant. Nemam ja nikakvih pria. Sve sam ih spalio.
Spalio ih je - i novi roman i bestseler. Bili su toliko samozadovoljno, toliko bedno nesvesni opasnosti
gubavosti koja je tajno i nepredvidljivo vrebala iza svakog fizikog ili moralnog postojanja - i tako nesvesni
sopstvenog slepila. Bili su strvina - poput njega samoga, poput njega samoga - valjana samo za vatru. Kakvu
priu je mogao sada ispriati?
Ali morao je da ide dalje, da dela, preivi. To je svakako znao i pre nego to je postao rtva snova.
Nije li to nauio u leprozarijumu, u trulei i povraanju? Da, da! Preivi! Pa ipak, ovaj san je od njega oekivao
mo, oekivao da stane na put pokolju - slike su sevale u njemu poput odlomaka vrtoglavice: Doana,
policijska kola, Drulove oi boje lave. Uzvrteo se kao da pada.
Da skrije naglu nepriliku, udaljio se od Penosleda i otiao da sedi na pramcu, okrenut severu.
"Priu", ree grubo. U stvari, znao je jednu priu - priu sa svim runim i tegobnim maskama. Brzo, ivo je stao
da bira sve dok nije naao onu koja je pogodovala drugim stvarima koje je eleo da izrazi. "Ispriau ti priu.
Istinitu priu."
Dohvatio je ogradu, obuzdavajui vrtoglavicu. "To je pria o kulturnom oku. Zna li ta je to kulturni
ok?" Penosled nije odvratio. "Nema veze. Ispriau ti. Kulturni ok je ono to ti se desi kada uzme oveka iz
njegovog sveta i spusti ga na mesto na kome su pretpostavke, svi standardi jedne linosti, toliko drugaiji da
nema naina da ih razume. Jednostavno nije sagraen na takav nain. Ukoliko je... prepreden... moe se
pretvarati da je neko drugi dok se ne vrati u sopstveni svet. Ili moe da se raspadne i da pusti da se ponovo
izgradi - nekako. Nema drugog naina.
Dau ti jedan primer. Dok sam bio u leprozarijumu, doktori su govorili o jednom oveku - gubavcu poput mene. Prokaenom. Bio je klasian sluaj. Doao je iz druge zemlje - gde je gubavost mnogo
uobiajenija - mora da je tamo navukao bacil u detinjstvu, a godinama kasnije, kada je imao enu, troje dece i
dok je iveo u drugoj zemlji, iznenada je pogubio nerve u nonim prstima i poeo da slepi.
Pa, da je ostao u sopstvenoj zemlji, bio bi... bolest je tamo uobiajena... bio bi rano prepoznat. im
bi bio prepoznat, on - i njegova ena - i njegova deca - i sve to je posedovao - i njegova kua - i njegove
ivotinje - i njegovi najblii srodnici - bili bi proglaeni za neiste. Njegovo vlasnitvo, kua i ivotinje bili bi
spaljeni. A on, njegova ena, deca i bliski srodnici bi bili poslati da ive u najgorem siromatvu u naselju sa
ljudima koji imaju istu bolest. Proveo bi ostatak ivota tamo - bez leenja - bez nade - dok bi mu jezivi
deformiteti grizli ruke, noge i lice - sve dok i on i njegova ena i deca i bliski srodnici ne bi pomrli od gangrene.
Misli li da je to surovo? Da ti kaem ta se desilo sa tim ovekom. im je prepoznao bolest, otiao
je kod lekara. Njegov lekar ga je poslao u leprozarijum - samog - bez porodice - gde je irenje bolesti
zaustavljeno. Bio je podvrgnut odgovarajuem tretmanu, dati su mu lekovi, poduen je - rehabilitovan. Onda je
poslat kui da ivi 'normalan' ivot sa enom i decom. Ba lepo! Postojao je samo jedan problem. Nije to
nikako mogao izvesti.
Pre svega, susedi su stali da mu prave lepe nevolje. Oh, najpre nisu znali da je bolestan - nisu imali
dodira sa gubavou, nisu je prepoznali - ali lokalne novine tampale su priu o njemu, tako da su svi u gradu
znali da je gubav. Izbegavali su ga, mrzeli zbog toga to nisu znali ta bi sa njim. Njegova rodna zemlja nije
imala medicinu i terapiju za gubavost - u dubini due verovao je da su takve stvari magija, da je, jednom kada
se bolest zaustavi, izleen, da je dobio oprotaj - da mu je prekinuto neto gore od smrtne kazne. Ali, gle
uda! im prestane da vodi rauna o sebi, obamrlost opet poinje da se iri. A onda dolazi ono najlepe.
Iznenada otkriva da je iza lea - dok nije ni gledao, a kamoli pazio - bio odseen od porodice. Oni ne dele
njegovu nevolju - daleko od toga. ele da ga se otarase, da se vrate da ive gde su bili nekad.
I tako ga ponovo pakuju za leprozarijum. Ali dok se priprema za putovanje avionom - u njegovoj
zemlji nisu imali ni avione - on odlazi u toalet, kao da je izgubio sve to je imao, a da mu niko nije ak ni rekao
zato, i see vene.
I jo neto da ti kaem o kulturnom oku. Svaki svet ima sopstvene naine za samoubistvo, a
mnogo je lake ako upotrebi metode na koje nisi naviknut. Ja nikada ne bih mogao da iseem vene. Previe
sam itao o tome - previe priao o tome. To mi je suvie ivo. Povratio bih. Ali mogao bih otii u svet tog
oveka i ispiti beladonu bez munine. Zbog toga to ne znam dovoljno o tome. Ima neto nejasno u tome,
neto tajanstveno - neto to nije u potpunosti kobno.
I tako je taj jadnik sedeo u kupatilu vie od sat, tek tako putajui da mu krv tee u slivnik. Nije
pokuao da dozove pomo sve dok iznenada, konano, nije shvatio da e umreti isto tako kao da je popio aj
od beladone. Onda je pokuao da otvori vrata - ali bio je previe slab. A nije znao kako da pritisne dugme da
dozove pomo. Najzad su ga nali u grotesknom poloaju na podu, polomljenih prstiju, kao da je - kao da je
pokuao da otpuzi ispod vrata. On..."
Nije mogao da nastavi. Bol ga zagui do utanja i izvesno vreme je nemo sedeo dok je voda pevala
tubalicu oko pramca. Osetio je da je bolestan, oajan od elje za opstankom; nije mogao da se preda takvim
zavoenjima. Penosledov glas dopre do njega. Blago, din upita: "Jesi li zato napustio pripovedanje?"
Kovenant skoi, okrete se u naglom besu. "Ta tvoja Domaja pokuava da me ubije!" silovito siknu.
"Ona - ti me gura u samoubistvo! Belo zlato!... Berek! ... Utvare! inite mi stvari sa kojima ne umem da se
Page 74

snaem. Ali ja nisam od te vrste ljudi - ne ivim u takvom svetu. Sva ta zavoenja! Krvavog mu pakla! Ja sam
gubav! Zar ne shvata?"
Jedan dugi trenutak, Penosled je trpeo Kovenantov vreli pogled i saoseanje u oima dina zaustavi
njegov izliv. Stajao je sevajui oima, prstiju savijenih poput kandi, dok ga je Penosled tuno, umorno gledao.
Video je da din ne shvata; gubavost je bila re koja u Domaji izgleda nije imala nikakvo znaenje. "Hajde",
bolno ree. "Smej se. Radost je u uima koje sluaju."
Ali onda Penosled pokaza da je neto ipak shvatio. Posegao je u prsnik i izvukao svitak koe, koji je
razmotao u irok, meki komad. "Evo", ree, "esto e ovo viati pre nego to bude svrio sa Domajom. Ovo
je prijanjak. Dinovi su ga nekada davno doneli u Domaju - ali potedeu obojicu napora prepriavanja."
Otcepio je malo pare iz ugla i pruio ga Kovenantu. Bilo je lepljivo sa obe strane, ali se lako prenosilo sa ruke
na ruku i nije za sobom ostavljalo ostatke lepka. "Poveri se njemu. Stavi prsten ispod tog pareta i sakri ga
ispod odee. Niko nee znati da nosi talisman divlje magije."
Kovenant shvati ideju. Skinuvi prsten sa prsta, stavio ga je na kvadrat prijanjka. Ovaj se vrsto
prilepi; nije mogao da otrese prsten, ali je mogao lako da odvoji prijanjak. Otro klimnuvi samom sebi, ostavio
je prsten na koi, a onda raskopao koulju i pritisnuo prijanjak nasred grudi. Drao se tamo i nije mu izazivao
nikakvu neprijatnost. Na brzinu, kao da eli da iskoristi priliku pre nego to proe, ponovo je zakopao koulju.
Na svoje iznenaenje, inilo mu se da moe da oseti teinu prstena na srcu, ali reio je da ne obraa panju.
Penosled paljivo namota prijanjak i vrati ga u prsnik. Onda je kratko vreme ponovo gledao
Kovenanta. Kovenant pokua da se nasmei u znak odgovora, da izrazi zahvalnost, ali inilo se da mu je lice
bilo sposobno samo za keenje. Najzad se okrenuo i seo na pramac da gleda kako amac napreduje i da
upije ono to je Penosled uinio za njega.
Poto je neko vreme razmiljao, setio se Atiaraninog kamenog noa. On mu je omoguavao
disciplinu koja mu je bila toliko preko potrebna. Nagao se preko boka amca da pokvasi lice, a onda je digao
no i bolno se obrijao. Brada je bila stara osam dana, ali otro, klizavo seivo glatko mu je klizilo preko obraza
i niz vrat i on obavi posao koji nije ispao lo, ne posekavi se pri tom. Ali ponestalo mu je uvebanosti, nije vie
bio naviknut na rizik; od nagovetaja da bi mogao pustiti krv srce mu je zadrhtalo. Onda je poeo da uvia
koliko mu je hitno bilo potrebno da se vrati u stvarni svet, koliko mu je trebalo da se povrati pre nego to u
potpunosti izgubi sposobnost da preivi kao gubavac.
Kasnije u toku dana doe kia; lako je kropila povrinu reke, uskomeavi nebesko ogledalo u
bezbroj komadia. Kapljice su mu oblivale lice poput praha, lagano mu curile u odeu, sve dok nije bio sav
natopljen i dok mu nije bilo toliko neudobno kao da je gurnut u vodu. Ali trpeo je u sivom, turobnom
matarenju, razmiljajui o tome ta je dobio, a ta izgubio sakrivi prsten.
Najzad se dan okona. Tmina je sipila u vazduh kao da je to naprosto kia postala crnja, a u
sumraku Kovenant i Penosled turobno pojedoe veeru. Din je bio gotovo preslab da se sam hrani, ali uz
Kovenantovu pomo uspeo je da se poteno prihvati i da popije veliku koliinu alem-vina. Onda su se vratili
svako svome utanju. Kovenantu je bilo drago to je doao mrak; tedeo ga je pogleda na Penosledovu
iscrpljenost. Ne elei da legne na vlane daske, prikupio se, promrzao i mokar, uz bok amca, i pokuao da
se opusti, da zaspi.
Posle izvesnog vremena, Penosled poe slabano da pevui:
Kamen i more duboko su u ivotu,
Dva nepromenljiva simbola sveta:
Trajnost u poinku i trajnost u pokretu;
Uesnici sile to veno traje.
inilo se da prikuplja snagu iz pesme, a sa njom je ravnomerno gurao amac protiv struje, terao ga
prema severu kao da nema te iscrpljenosti koja bi ga mogla naterati da zastane.
Najzad kia prestade; oblak se lagano razdvoji. Ali Kovenant i Penosled ne naoe olakanje u
vedrom nebu. Nad obzorjem, crveni Mesec je stajao poput mrlje, optuba zla, na okaljanoj pozadini zvezda.
Pretvorio je okolni krajolik u turobni predeo krvi, pun grimiznih i nestalnih oblija poput neshvaenih ubistava. A
iz svetlosti je dopiralo zraenje trulei, kao da Domaju obasjava zla kob. Onda je Penosledov napev zvuao
obeshrabrujue krhko, zaludno, a same zvezde kao da su se uklanjale sa Meseevog puta.
Ali zora donese dan opran sunevim svetlom, neokaljan i bez pomena na kaljanje. Kada se
Kovenant podigao da se obazre oko sebe, video je planine pravo prema severu. irile su se istono, gde su
najvie meu njima na vrhu jo imale snega; ali se venac naglo prekidao u jednoj taki u pravcu reke Belice.
Planine su se ve inile na dohvat ruke.
"Deset milja", proapta Penosled hrapavo. "Pola dana protiv ove struje."
Dinov izgled ispuni Kovenanta otrim nemirom. Mutnih oiju i mlitavih usana, Penosled je liio na
sopstveni le. Brada mu se inila sivlja, kao da je preko noi ostario nekoliko godina, a iz usta mu je curio
tanak trag pljuvake koju nije bio u stanju da kontrolie. Bilo u njegovim slepoonicama iscrpljeno je
Page 75

posustajalo. Ali stisak na kormilu bio mu je vrst poput naboranog vora na drvetu, a amac je kruto orao sve
ustriju reku.
Kovenant pree do krme ne bi li bio od pomoi. Obrisao je usne dinu, a onda je prineo meinu sa
alem-vinom tako da Penosled moe da pije. Krhotine osmeha nabrae usne dina i on uzdahnu: "Kamena mu
i mora. Nije lako biti tvoj prijatelj. Reci sledeem prevozniku da te vodi nizvodno. Ovakva odredita su za jae
due od moje."
"Besmislica", ree Kovenant grubo. "Zbog ovoga e spevati pesmu o tebi. Misli li da to nije
vredno?"
Penosled pokua da odvrati, ali od napora se silovito zakalja, pa je morao da se povue u sebe, da
usredsredi sve bleu vatru duha na stezanje pesnice i napredovanje amca.
"U redu je", ree Kovenant blago. "Svako ko meni pomogne zavri iscrpljen - na ovaj ili onaj nain.
Kada bih bio pesnik, sam bih spevao pesmu o tebi." Nemo proklinjui sopstvenu bespomonost, hranio je
dina krikama mandarine sve dok nije ponestalo voa. Dok je gledao Penosleda, visoko bie lieno svega
izuzev snage da izdri, liavajui sebe, iz razloga koje Kovenant nije mogao da pojmi, svakog dobrog
raspoloenja, pa ak i ponosa, kao da su to obini dodaci, osetio je iracionalni dug prema njemu, kao da je
prodat - u jemstvo za jedinog prijatelja. "Svako ko mi pomogne", ponovo je promrmljao. Otkrio je da je cena
koju su ljudi Domaje spremni da plate za njega jeziva.
Najzad vie nije mogao da podnese prizor. Vratio se na pramac, gde je piljio u visoke planine
ispranjenim pogledom i mrmljao: Nisam ovo traio.
Zar toliko mrzim sebe, pitao se. Ali jedini odgovor mu je bio zveket Penosledovog disanja.
Na taj nain proe prepodne, mereno u komadima neprobojnog postojanja vremena kasapski
odseenim krkljanjem Penosledovog dahtanja. Oko amca predeo se ukoio, kao da se priprema za skok u
nebo. Bregovi su bili vii i razueniji, postepeno ostavljajui za sobom vres i banjanova stabla ravnice i
zamenjujui ih krutom, krljavom travom i pokojim kedrom. A napred su planine sa svakom krivinom reke
poivale jo vee iza bregova. Sada je Kovenant mogao da vidi kako se istoni kraj venca strmo sputa prema
zaravni poput stepenita u planinama - zaravni na visini od moda dve ili tri hiljade stopa koja se svravala
okomitom liticom prema bregovima. Sa platoa je dolazio vodopad, a osobeno delovanje svetlosti na stenu
inilo je da se vodeni tok presijava plaviastim odsjajem dok se survavao. Steg-vodopad, ree Kovenant sebi. I
pored upljeg zvuka Penosledovog disanja, on oseti komeanje u srcu, kao da se blii neem velianstvenom.
Ali pribliavanje je ravnomerno postajalo sve sporije. Krivudajui izmeu bregova, Belica se
suavala; a kao posledica, struja je postajala sve ea. Din kao da je premaio kraj izdrljivosti. Njegovo
disanje zvualo je tegobno kao da e ga svakog trenutka uguiti; pokretao je amac brzinom jedva veom od
obinog hoda. Kovenant nije video kako e moi da preu poslednje milje.
Prouavao je obale u potrazi za mestom gde bi mogli da ukotve amac; nameravao je da nekako
navede dina da priblii amac obali. Ali jo dok je osmatra, zau duboku grmljavinu u vazduhu, poput
konjskog trka. ta, kog avola...? U umu mu blesnu prizor pragrdana. On dograbi tap sa dna amca i stee
ga, pokuavajui da uspostavi kontrolu nad naglim dobovanjem uznemirenosti.
Sledeeg trenutka, poput talasa koji se lomi o obalu, na vrh brega uzvodno i prema istoku od
amca stie kaskajui dvadesetina konjanika. Jahai su bili ljudi, mukarci i ene. U istom trenutku kada su
spazili amac, jedan od njih povika, a grupa pree u galop, stutivi se niz breg da bi zastali na ivici vode.
Konjanici su izgledali kao ratnici. Nosili su visoke izme mekih onova preko crnih uvijaa, crne
bluze bez rukama pokrivene titnicima livenim od nekog utog metala i ute trake oko glave. Kratki ma visio
je sa svakog pojasa, luk i tobolac sa strelicama preko svakih lea. Preavi brzo pogledom po njima,
Kovenant razabra osobene crte kako Drvograana, tako i Kamendolaca; neki su bili visoki i plavi, svetlih oiju i
vitki, a drugi zdepasti, crnomanjasti i miiavi.
im su konji zastali, jahai kao jedan pljesnue desnicom preko srca, a onda ispruie ruke,
dlanova navie, u znak dobrodolice. ovek koji se izdvajao crnom dijagonalnom linijom preko titnika povika
preko vode: "iveo, Kamenbrate! Dobrodolica, poast i blagostanje tebi i tvom narodu. Ja sam Kvan, bojni
stoernik treeg eovoda ratovnije Poglavarevog Konaka!" Zastao je radi odgovora, a kada Kovenant nita ne
ree, on nastavi opreznijim tonom: "alje nas poglavar Mhoram. Video je da se danas rekom primiu vane
stvari. Doli smo kao pratnja."
Kovenant pogleda Penosleda, ali ono to je video samo ga uveri da je din preao taku svesti za
ono to se deava oko njega. Bio je opruen na krmi, gluv i slep prema svemu izuzev prema sve neuspenijim
naporima da goni amac. Kovenant se ponovo okrete eovodu i povika: "Pomozite nam! On umire!"
Kvan se ukoi, a onda pohita u akciju. Dreknuo je naredbu, a sledeeg trenutka on i jo dvojica
jahaa skoie sa konjima u reku. Dvojica drugih pooe pravo prema zapadnoj obali, ali Kvan potera konja
da presretne amac. Vranac je mono plivao, kao da takav posao predstavlja deo njegove dresure. Uskoro se
Kvan primakao amcu. U poslednjem trenutku, on stade na lea ata i lako se prebaci preko ograde. Na
njegovu komandu, konj poe nazad prema istonoj obali.
Na trenutak, Kvan odmeri Kovenanta pogledom i Kovenant vide po njegovoj gustoj, crnoj kosi,
Page 76

irokim ramenima i otvorenom licu da je Kamendolac. Onda se stoernik okrete Penosledu. Dograbio je
dinova ramena i prodrmao ih, kevui rei koje Kovenant nije razumeo.
Penosled najpre nije odgovarao. Sedeo je, nita ne videi, ukoen, sa rukom stegnutom na kormilu
kao u samrtnom gru. Ali inilo se da Kvanov glas polako prodire do njega. ile na vratu tresle su mu se dok je
dizao glavu i sa mukom pokuavao da usredsredi pogled na Kvana. A onda, uz jeanje koje kao da je izviralo
iz same sri njegovih kostiju, pusti kormilo i srui se postrance.
Plovilo smesta izgubi potisak i poe da pluta niz reku. Ali do tog trenutka dvojica jahaa bila su
spremna na zapadnoj obali. Kvan poe kraj Kovenanta i pope se na pramac, a kada je bio na odgovarajuem
mestu, jedan od dva jahaa dobaci mu kraj dugakog ueta. On ga spretno dohvati i nabaci preko prove. Ovaj
se prilepi tamo gde ga je ostavio; to nije bilo ue, nego prijanjak. On se odmah okrenu prema istonoj obali.
Do njega doe drugo ue, i on ga isto tako poveza sa provom. Uad se zategnu; amac prestade da pluta niz
reku. Onda Kvan mahnu rukom i jahai pooe niz obale, vukui amac uzvodno.
im je shvatio ta se deava, Kovenant se ponovo okrenuo Penosledu. Din je leao tamo gde je
pao, a disanje mu je bilo plitko, nepravilno. Kovenant je na trenutak traio neki nain da mu pomogne, a onda
die konu meinu i nali izvesnu koliinu alem-vina preko Penosledove glave. Tenost mu ue u usta; on se
zagrcnu, silovito proguta. Onda je duboko, buno udahnuo, a oi mu se malo otvorie. Kovenant prinese
meinu njegovim usnama, a ovaj se, poto je otpio, prostre na dnu amca. Smesta je usnuo dubokim snom.
U olakanju, Kovenant promrmlja nad njim: "E, to je lep nain da se okona pesma: 'a onda je
otiao na spavanje.' ta ti vredi da bude junak ako ne ostane budan da ti estitaju?"
Iznenada se oseti umorno, kao da je dinova iznurenost iscrpla i njegovu snagu, pa je uz uzdah seo
na jednu dasku da gleda napredovanje uz reku, dok je Kvan otiao do krme da preuzme kormilo. Izvesno
vreme, Kovenant nije obraao panju na Kvanov ispitivaki pogled. Ali najzad skupi dovoljno energije da kae:
"On je Srdosolja Penosled - izaslanik dinova Primoraca. Nije poinuo otkako me je primio u sreditu
Andelejna - pre tri dana." Razabrao je kako se Kvanovim licem iri shvatanje Penosledovih muka. Onda upravi
panju na predeo kojim su prolazili.
Teglei konji drali su dobru brzinu protiv sve jae struje Belice. Njihovi jahai uporno su izlazili
nakraj sa neravninama obala, menjali se u voenju vue, oputajui jedan ili drugi konopac kada je to bilo
potrebno. Dok su se kretali prema severu, tlo postade vie kamenito, a krljava trava ustupi mesto bujadi.
Stabla zlatana sve su gue irila kronje u podnoju bregova, a od suneve svetlosti zlatno lie je toplo
blistalo. Visoravan pred njima sada se inila gotovo milju iroka, a prema zapadu planine su stajale uspravno
kao da ih dri ponos.
Do podneva, Kovenant je mogao da uje riku velikog vodopada i zakljuio je da su se primakli
Veselkamenu, iako su visoke padine podnoja planine sada zatvarale najvei deo vidika. Urlik se ravnomerno
pojaavao. Uskoro amac proe ispod irokog mosta. Ubrzo potom, jahai obioe poslednju krivinu i
odvukoe amac do jezera u podnoju Steg-Vodopada.
Jezero je bilo nepravilno krunog oblika, oivieno du itave zapadne strane zlatanima i borovima.
Stajalo je u podnoju litice - vie od dve hiljade stopa golog kamenog zida - a plava voda se uz grmljavinu
survavala u njega sa visoravni poput bune krvi planinskoga srca. U jezeru, voda je bila ista i svea poput
vazduha opranog kiom i Kovenant je mogao jasno da vidi dubine njegovog stenovitog dna.
Kvrgavi palisandri nenih plavih cvetova bili su skupljeni po vlanom stenju u podnoju vodopada, ali
najvei deo istone obale jezera bio je bez drvea. Kraj jednog pristanita poivao je amac veoma nalik na
onaj u kome je plovio Kovenant, a manja plovila - jednosedi amci i splavovi - bili su vezani po dokovima. Pod
Kvanovim vostvom jahai dovukoe amac do pristanita, gde ga dvojica pripadnika eovoda uvrstie. Onda
je stoernik blago probudio Penosleda.
Din se teko probijao iz sna, ali kada je naterao oi da se otvore, ove su bile mirne, bez
iscrpljenosti, iako je on sam izgledao slabano kao da su mu kosti od peara. Uz pomo Kvana i Kovenanta
pridigao se u sedei poloaj. Tako je ostao, nepomian, obazirui se oamueno oko sebe kao da se pita gde
li mu je nestala snaga.
Posle izvesnog vremena, ree Kvanu tanunim glasom: "Primi moje izvinjenje, stoernie. Malo
sam - umoran."
"Vidim te", promrmlja Kvan. "Nemoj se brinuti. Veselkamen je blizu."
Na trenutak Penosled se zbunjeno mrgodio dok je pokuavao da se priseti ta mu se desilo. Onda
mu se lice zatee kada se setio. "Poaljite jahae", jeknu sa hitnjom u glasu. "Prikupite poglavare. Mora se
odrati Vee."
Kvan se nasmei. "Vremena se menjaju, Kamenbrate. Novi poglavar, Mhoram, sin Variolov,
vidovnjak je i prorok. Pre deset dana poslao je jahae u Znanstvigor i do vrhovnog poglavara Prothala na
severu. Svi e veeras biti u Konaku."
"To je dobro", uzdahnu din. "Ovo su vremena senke. Strane stvari nam se blie."
"To videsmo", odvrati Kvan mrgodno. "Ali Srdosolja Penosled je bio dovoljno brz. Pustiu glas o
tvom hrabrom putovanju ispred nas do Konaka. Obezbedie nosila za tebe, ukoliko to eli."
Page 77

Penosled zavrte glavom, a Kvan se uspe do pristanita da izda nareenje jednom od svojih iz
eovoda. Din pogleda Kovenanta i slabano se nasmei. "Kamena mu i mora, prijatelju moj", ree on, "nisam
li ti rekao da u te brzo dovesti ovamo?"
Taj osmeh dirnu Kovenanta u srce poput udarca. Odebljalim glasom on odvrati: "Sledei put uzmi
to malo manje k srcu. Ne mogu da podnesem... da gledam... Zar uvek ispunjava obeanja na takav nain?"
"Tvoje su poruke hitne. Kako sam mogao da postupim drugaije?"
Iz poloaja gubavca Kovenant se usprotivi: "Nita nije toliko hitno. ta ti vredi bilo ta od toga ako se
pri tome ubije?"
Na trenutak Penosled nita nije odvratio. Oslonio je teku aku na Kovenantovo rame i teturavo se
osovio na noge. Onda ree kao da odgovara na Kovenantovo pitanje: "Doi. Moramo videti Veselkamen."
Prijateljske ruke pomogoe mu da se uspne do pristanita i ubrzo je stajao na obali jezera. I pored
silne iscrpljenosti, ak i ljudi u sedlu izgledali su u odnosu na njega poput patuljaka. A kada mu se Kovenant
pridrui, on predstavi putnika gestom nalik na ponizni pozdrav. "Eovode ratovnije, ovo je moj prijatelj, Tomas
Kovenant, Nevernik i nosilac poruke Veu poglavara. On ima udela u mnogim neobinim znanjima, ali ne
poznaje Domaju. Pazite ga dobro, zarad prijateljstva i zarad njegovog nalikovanja na Bereka Srdomila,
Zemljoroda i Poglavara-rodioca."
U znak odgovora, Kvan uputi Kovenantu pozdrav dobrodolice. "Nudim ti pozdrav Poglavarevog
Konaka, Veselkamena koji stvorie dinovi", ree on. "Budi dobrodoao u Domaju - budi dobrodoao i budi to
jesi."
Kovenant uzvrati odsenim pokretima, ali nije progovorio, a trenutak kasnije Penosled ree Kvanu:
"Poimo. Moje oi su gladne prizora velikog dela mojih predaka."
Stoernik klimnu, obrativi se potom podreenima. Dva jahaa smesta odgalopirae prema istoku,
a druga dvojica zauzee poloaj sa obe strane dina, tako da je ovaj mogao da se oslanja o sapi njihovih
konja. Jo jedan ratnik, plavokosa drvogradska ena, ponudi Kovenantu da jae iza nje. Prvi put je primetio da
sedla eovoda nisu nita drugo do prijanjak, niti oblikovan, niti postavljen, koji je obrazovao iroka sedita i
produavao se sa obe strane u petlje stremena. Bilo bi to kao jahanje na aravu prilepljenom istovremeno i
za konja i za jahaa. Ali iako ga je Doana uila osnovama jahanja, nikada nije prevaziao sutinsko
nepoverenje prema konjima. Odbio je ponudu. Uzeo je tap iz amca, zauzeo mesto kraj jednog od konja koji
su pruali oslonac Penosledu, a eovod smesta poe od jezera sa dva putnika.
Obili su planinsko podnoje na junoj strani i popeli se na put sa mosta podno jezera. Prema
istoku, put se uspinjao gotovo pravo navie uz padinu jednog poprenog obronka. Od okomitosti uspona
Penosled se nekoliko puta zatetura i jedva da je imao dovoljno snage da se dri za konje. Ali kada je izbio na
vrh obronka, zastade, die glavu, rairi ruke i poe da se smeje: "Evo, prijatelju moj. Zar ti ovo nije dovoljan
odgovor?" Glas mu je bio slab, ali pun obnovljenog veselja.
Pred njima, iza dva niska brega, uzdizao se Poglavarev Konak.
Prizor je iznenadio Kovenanta, gotovo mu oduzeo dah. Veselkamen je bio remek-delo. Stajao je u
granitnoj vrstini poput otelotvorenja venosti, bezvremeno dostignue obrazovano od iste, mone stene
nekom istom, nadmonom vetinom dinova.
Kovenant se sloi da je Veselkamen prekratko ime za tako neto.
Istoni kraj visoravni zavravao se irokim kamenitim stubom koji je dostizao polovinu visine
visoravni i bio odvojen od nje, osim u osnovici, na prvih nekoliko stotina stopa. Taj stub je bio izdubljen u kulu
koja je uvala jedini ulaz u Konak, a krugovi prozora dizali su se iznad take razdvajanja sve do utvrene
krune. Ali najvei deo Poglavarevog Konaka bio je uklesan u ivi kamen planine ispod visoravni.
Na iznenaujuem rastojanju od kule, itavo proelje padine obradili su drevni dinovi - zaravnili ga i
isklesali u uspravni spoljanji zid grada koji je, kako je Kovenant kasnije doznao, ispunjavao itav taj klinasti
ispust visoravni. Zid je bio paljivo obraen - nanizad, popunjen, nabijen pravilnim i nepravilnim grupama
prozora, balkona, stubova - isturenim i u obliku galerija - izvedenim u obilnom i naizgled spontanom mnotvu
pojedinosti koje kao da su bile na samom rubu da se kristaliu u neki pravilan motiv. Ali svetlost je bleskala i
igrala na uglaanom licu obronka i bogatstvo raznolikosti zaokupi Kovenantova ula tako da nije mogao da
pojmi o kakvom bi tu motivu mogla biti re.
No, svojim novim oima mogao je da vidi gusti, uurbani, zajedniki ivot grada. Blistao je iza zida
kao da je kamen gotovo prozraan, osvetljen iznutra valerima ivotne sile hiljada stanovnika. Od tog prizora
uini mu se da se itav Konak okree pred njim. Iako ga je gledao sa rastojanja i mogao sve da obuhvati
pogledom - Steg-Vodopad koji je urlao sa jedne strane i prostranu visoravan koja se sputala na drugu - osetio
je da su ga drevni dinovi prevazili. Ovde je bilo delo vredno hodoaenja, molitvi. Nije bio iznenaen kada
je uo Penosleda da apue kao odu: "Ah, Veselkamenu! Poglavarev Konae! Tu Bezemljai prerastoe
gubitak."
Eovod odgovori u litaniji:
Veselkamenu, dinova vero, drevni zabranu
Page 78

Srce si i dveri Zemljorodne siline:
Ouvaj ustinu maem snage danu,
Ti uvaru era, vladaru planine!
Onda jahai ponovo krenue napred. Penosled i Kovenant ili su kao u udu prema okomitim
zidinama i rastojanje se brzo smajivalo, bez ikakvog meaa osim otkucaja njihovih uzbuenih srca. Put je
vodio uporedo sa liticom sve do njenog istonog ruba, a onda je skretao prema visokim dverima u jugoistonoj
osnovici kule. Vratnice - mone stene sa svake strane - bile su otvorene u slobodnoj dobrodolici mira; ali bile
su nazubljene, zakoene i uravnoteene tako da su se mogle zalupiti i priljubiti, zatvarajui se poput zuba.
Ulaz koji su uvale bio je dovoljno veliki da itav eovod ue rame uz rame.
Dok su se pribliavali dverima, Kovenant ugleda plavu zastavu kako lepra visoko nad kulom azurni barjak samo za nijansu svetliji od vedrog neba. Pod njim je bila manja zastava, crvena dvostruka
zastavica boje okrvavljenog meseca i Drulovih oiju. Videvi smer Kovenantovog pogleda, ena pokraj njega
ree: "Zna li te boje? Plavo je Steg vrhovnog poglavara, poglavarska boja. Oznaava zavet i predvoenje
ljudi Domaje. A crveno je znak nae trenutne opasnosti. Visie tamo dok opasnost traje."
Kovenant klimnu, ne skidajui pogled sa Konaka. Ali posle trenutak kasnije spustio je pogled sa
zastava na ulaz u Veselkamen. Otvor je liio na peinu koja je zaranjala pravo u planinu, ali iza nje je mogao
da vidi sunevo svetlo.
Tri straara stajala su na ispustu iznad dveri. Njihov izgled privue Kovenantovu panju; nisu liili na
jahae ratovnije. Po veliini i grai bili su poput Kamendolaca, ali su imali pljosnata lica i mrku kou, a
kovrdava kosa im je bila kratko podiana. Nosili su kratke, ukaste tunike opasane plavim pojasima, koje
su izgleda bile od fine koe, a noge i stopala su im bili goli. Naprosto su stajali na ispustu, nemarni i
nenaoruani, odajui utisak gotovo maije ravnotee i pripravnosti; inilo se da su spremni da se u trenutku
upuste u bitku.
Kada mu se eovod naao na dosegu glasa do kapije, Kvan povika straarima: "iveo! Prvi menie
Tuvore! Kako to da su krvni gardisti postali oni koji e poeleti dobrodolicu gostima?"
Najistureniji straar odvrati glasom koji je zvuao strano, neobino, kao da je govornik naviknut na
jezik potpuno razliit od Domajinog. "Dinovi i nosioci poruka stigli su skupa u Poglavarev Konak."
"Pa, krvna gardo", odvrati Kvan prijateljskim glasom, "saznaj ta ti je dunost. Din je Srdosolja
Penosled, izaslanik iz Primorja za Vee poglavara. A ovek, nosilac poruke, jeste Tomas Kovenant, Nevernik i
stranac u Domaji. Jesu li njihova mesta spremna?"
"Naredbe su date. Banor i Korik ekaju."
Kvan klimnu u znak da je razumeo. Sa ratnicima, on pojaha u kameno grlo Poglavarevog Konaka.
13. VEERNJA
Kada je kroio izmeu skladnih eljusti, Kovenant vrsto stegnu tap levom rukom. Ulaz je
nalikovao kakvom tunelu, vodei ispod kule prema otvorenom dvoritu izmeu nje i glavnine Konaka; bio je
osvetljen samo nejasnom, odraenom sunevom svetlou sa oba kraja. U kamenu nisu postojali ni prozori ni
vrata. Jedini otvori bili su mrani tuneli pravo iznad njih, koji su, izgleda, sluili nekoj nameni u odbrani
Veselkamena. Kopita konja odjekivala su na glatkom kamenu, ispunjavala tunel poput zveketa rata, pa je ak i
lako kuckanje Kovenantovog tapa odzvanjalo unaokolo, kao da neke utvarne seni stupaju na oklevajui
korak iza njega niz grlo Konaka.
Onda eovod ue u suncem obasjano dvorite. Ovde je ivi kamen bio izdubljen do visine ulaza, tako
da je prostor irok gotovo koliko i kula stajao otvoren prema nebu izmeu visokih, golih zidova. Dvorite je bilo
ravno i poploano, ali u njegovom sreditu nalazio se iroki potez zemljita iz koga je rastao stari zlatan, a po
jedan mali vodoskok iskrio se sa svake strane drevnog stabla. Pozadi se nalazilo jo kamenih kapija poput one
u osnovici kule, koje su takoe bile otvorene. To je bio jedini ulaz u Konak sa nivoa tla, ali u pravilnim
razmacima iznad dvorita drveni prelazi premoavali su otvoreni prostor izmeu kule i pravougaonih otvora
na unutranjem licu Konaka. Pored toga, dvoja vrata sa svake strane tunela omoguavala su pristup kuli.
Kovenant baci pogled uz glavninu Konaka. Senke su poivale po junim i istonim zidovima
dvorita, ali visine su jo blistale u punom sjaju popodnevnog sunca, a iz tog ugla Veselkamen se inio
dovoljno visok da obezbedi temelje za nebesa. Na trenutak, dok je gledao, strahopotovanje ga nagna da
poeli da je, poput Penosleda, naslednik Poglavarevog Konaka - da na neki nain moe da zadri taj
velianstveni prizor za sebe. eleo je da tu pripada. Ali, kada je prvobitno dejstvo Veselkamena na njega
prolo, poeo je da se odupire toj elji. Bilo je to samo jo jedno zavoenje, a on je ve izgubio previe lomne,
a toliko neophodne nezavisnosti. Tvrdim mrgoenjem zatomio je potovanje, pritisnuo akom prsten.
injenica da je ovaj skriven smirivala ga je.
Tu je poivala jedina nada koju je mogao da zamisli, jedino reenje njegove protivurene
Page 79

nedoumice. Dogod skriva prsten, mogao je preneti poruku poglavarima, zadovoljiti neodlonu potrebu da ide
dalje, a istovremeno izbei opasna oekivanja, zahtev za moi koji nije mogao da ispuni. Penosled - a i
Atiaran, moda i protiv svoje volje - pruili su mu odreenu slobodu izbora. Sada je moda mogao da se
sauva - ukoliko uspe da izbegne dalja zavoenja i ako mu din ne oda tajnu.
"Penoslede", poe on, a onda se zaustavi. Dva oveka su prilazila njemu i dinu iz glavnog dela
Konaka. Podseala su na straare. Njihova pljosnata, neitljiva lica nisu odavala nikakve znake mladosti ili
starosti, kao da im je odnos prema vremenu nekako dvosmislen; odavali su takav utisak vrstine u
Kovenantovim oima da mu panja skrenu sa dina. Ravnomerno su se kretali preko dorita, kao da su
sainjeni od oivotvorene stene. Jedan od njih pozdravi Penosleda, a drugi se zaputi dugim koracima prema
Tomasu Kovenantu.
Kada stie do Kovenanta, on se neprimetno nakloni i ree: "Ja sam Banor od krvne garde. Zaduen
sam za tebe. Odveu te na pripremljeno mesto." Glas mu je bio nespretan, kao da mu se jezik nije mogao
opustiti u nareju Domaje, ali kroz njegov ton Kovenant je mogao da razabere krutost koja je zvuala kao
nepoverenje.
To i vrsti, nametljivi oreol krvnog gardiste naglo izazvae u njemu nemir. On pogleda prema
Penosledu i vide da ovaj upuuje drugom krvnom gardisti pozdrav pun potovanja i starog prijateljstva. "iveo,
Korie!" ree Penosled. "Krvnoj gardi donosim poast i odanost dinova Primoraca. Ovo su teka vremena i
ponosni smo to u njima moemo ubrojati krvnu gardu meu prijatelje."
Ravnim glasom, Korik odvrati: "Mi smo krvna garda. Tvoje odaje su spremne, tako da moe
otpoinuti. Doi."
Penosled se nasmei. "Ba dobro to je tako. Prijatelju moj, vrlo sam umoran." Sa Korikom, uputio
se prema kapiji.
Kovenant poe za njima, ali mu Banor preprei put snanom rukom. "Ti e poi za mnom", ree
krvni gardista ravno.
"Penoslede!" pozva Kovenant nesigurno. "Penoslede! Saekaj."
Preko ramena, din odvrati: "Poi za Banorom. Mir s tobom." inilo se da nije svestan Kovenantove
uznemirenosti; njegov ton izraavao je samo zahvalno olakanje, kao da su mu odmor i Veselkamen bili jedini
u mislima. "Sreemo se opet - sutra." Kreui se kao da podrazumeva poverenje prema krvnoj gardi, poao
je za Korikom o glavni deo Konaka.
"Tvoje mesto je u kuli", ree Banor.
"U kuli? Zato?"
Krvni gardista slee ramenima. "Ako postavi to pitanje, bie ti odgovoreno. Ali sada mora poi za
mnom."
Jedan trenutak, Kovenant je gledao Banora u oi i tamo video sposobnost krvnog gardiste, njegovu
spretnost i spremnost da izvri nareenje po svaku cenu. Taj prizor jo vie zaotri Kovenantov nemir. ak i
oi Soranala i Baradakasa, kada su ga prvi put zarobili, mislei da je Besomuk, nisu sadravale tako smireno i
posveeno obeanje prinude, nasilja. Drvograani su bili otri zbog svoje uobiajene blagosti, ali Banorov
pogled nije skrivao nikakav nagovetaj nekakvog zaveta mira. Pokoleban, Kovenant skrenu pogled. Kada
Banor poe prema jednim od vrata kule, sledio ga je nesigurno i uznemireno.
Vrata se otvorie dok su se pribliavali i zatvorie iza njih, iako Kovenant nije mogao da vidi ko ili ta
ih pokree. Dooe na zavojito stepenite sa praznim sreditem, uz koje se Banor ravnomerno peo dok posle
stotinak ili vie stepenika nije stigao do novih vrata. Iza njih, Kovenant se nae u haotinom lavirintu prolaza,
stepenita, vrata, koji uskoro u potpunosti pomutie njegov oseaj za pravac. Banor ga je vodio as tamo, as
ovamo u nepravilnim razmacima, gore i dole nebrojenim stepenitima, najpre irokim, pa zatim uskim
hodnicima, sve dok on nije poeo da se plai da ne bi bio u stanju da odatle izie bez vodia. S vremena na
vreme, nazreo bi druge ljude, pre svega krvne gardiste i ratnike, ali nije susreo nikoga od njih. Najzad, Banor
zastade usred neega to je naizgled predstavljalo hodnik sa slepim zavretkom. Kratkim gestom, on otvori
skrivena vrata. Kovenant poe za njim u prostranu odaju za dnevni boravak sa balkonom pozadi.
Banor je ekao dok Kovenant nije na kratko pogledao sobu, a onda ree: "Pozovi me ukoliko ti je
ita potrebno", i izie zatvorivi vrata za sobom.
Jedan trenutak, Kovenant se i dalje ogledao oko sebe; pravio je mentalni popis nametaja da bi
znao gde su opasni uglovi, ispusti, rubovi. Soba je sadrala krevet, kupatilo, sto postavljen hranom, stolice jedna od njih bila je prekrivena raznom odeom - i tapiseriju na jednom zidu. Ali nita od toga nije predstavljalo
neposrednu opasnost i njegov pogled se ubrzo ponovo okrete vratima.
Na njima nije bilo ruke, drke, kvake, vrpce za otvaranje - nijednog sredstva pomou kojeg bi
mogao da ih otvori.
ta, kog avola...?
Gurnuo ih je ramenom, pokuao da ih dograbi za ivicu i povue; nije mogao ni da mrdne teki
kamen.
"Banore!" Jednim trzajem, njegov rastui strah pretvori se u bes. "Krvavog mu prokletstva! Banore.
Page 80

Otvori ta vrata!"
Gotovo smesta, kamena vrata se otvorie prema unutra. Banor je ravnoduno stajao u dovratku.
Ravne oi nisu mu sadravale nikakav izraz.
"Ne mogu da otvorim vrata", zarea Kovenant. "ta je to? Neki zatvor?"
Banorova ramena se neprimetno digoe. "Zovi ovo kako god eli. Mora ostati ovde dok poglavari
ne budu spremni da poalju po tebe."
"'Sve dok poglavari ne budu spremni.' A ta da radim u meuvremenu? Naprosto da sedim i
mislim?"
"Jedi. Odmaraj se. Radi ta god eli."
"Rei u ti ta elim. Neu da ostanem ovde i da poaavim od ekanja na efove tih tvojih
poglavara. Doao sam ovde ak od Kevinovog Vidikovca da govorim sa njima. Rizikovao sam..." Sa naporom,
on se zaustavi. Video je da njegovo penuanje ne ostavlja nikakav utisak na krvnog gardistu. On dograbi bes
obema rukama i kruto ree: "Zbog ega sam zatvorenik?"
"Donosioci poruka mogu biti prijatelji ili neprijatelji", odvrati Banor. "Moda si sluga Opaije. Mi se
staramo za bezbednost poglavara. Krva garda ti nee dozvoliti da ih ugrozi. elimo da te proverimo pre nego
to ti dozvolimo da se slobodno kree."
Vatru mu paklenu, prokle Kovenant u sebi. Ba mi je to trebalo. Iznenada mu se inilo da je soba
iza njega puna mranih, grabljivih misli kojima se toliko trudio da okrene lea. Kako da se odbrani pred njima
ako ne ide napred? Ali nije mogao da podnese da stoji tamo gde je bio, dok su mu svi strahi izloeni
ravnodunom Banorovom pogledu. On prisili sebe da se okrene. "Reci im da ne volim da ekam." Drhtei,
priao je stolu i digao kamenu boicu kladenice.
Kada je uo kako su se vrata zatvorila, povukao je dug gutljaj kao in prkosa. Onda, zuba stegnutih
oko blagog pivskog ukusa kladenice, on se ponovo ogleda po sobi, sevajui oima oko sebe kao da izaziva
mrane zloduhe da iziu iz sklonita i da napadnu.
Ovog puta, tapiserija mu privue panju. Bila je gusto tkana u razliitim bojama, meu kojima su
preovlaivali otro crveno i nebesko plavo, i posle kratkog posmatranja on shvati da prikazuje legendu o
Bereku Troprstu.
Istaknuta u sreditu stajala je figura Bereka u stilizovanom poloaju koji je spajao borbu i lepotu.
Oko tog osnovnog motiva bili su izraeni prizori koji su priali povest Poglavara-rodioca - njegovu neukaljanu
odanost Kraljici, Kraljevu pohlepnu potragu za moi, Kraljiino odbacivanje sopstvenog mua, Berekova
dostignua u ratu, sakaenje njegove ruke, njegovo oajanje na Planini Groma, pobedu ognjenih lavova.
itava celina predstavljala je spasenje, iskupljenje dostignuto na samoj ivici unitenja ispravnou - kao da se
Zemlja sama umeala, da joj se moglo verovati da e se umeati, da ispravi moralnu neravnoteu rata.
Oh, krvavog mu pakla! - zajea u sebi Kovenant. Zar moram to da podnosim?
Steui kamenu flau kao da je to jedina vrsta stvar u sobi, on poe prema balkonu.
Kroio je u dovratak, oslonio se na kamen. Iza ograde balkona zjapio je ponor od tri ili etiri stotine
stopa do podnoja planine. Nije se usuivao da iskorai na balkon; nagovetaji vrtoglavice ve su mu grizli
utrobu muninom. Ali on natera sebe da gleda dovoljno dugo da bi mogao da prepozna okolinu.
Balkon se nalazio na istonom proelju kule i gledao je u iroku oblast zaravni. Kasno popodnevno
sunce bacalo je senku uzvienja prema istoku poput boanskog tita, a u priguenom svetlu iza senke zaravni
su se inile raznolike i raznobojne. Plavkasti travnjaci, uzorana mrka polja i svetlozeleni zasadi smenjivali su
se prema obzorju, a meu njima suncem posrebrene niti potoka tekle su prema istoku i jugu; nakupine naselja
irile su lomnu mreu obitavalita preko polja; ljubiasta vres i siva bujad leala je u irokim potezima prema
severu. Sa desne strane, Kovenant je mogao da vidi Belicu kako krivuda prema Trotgardu.
Prizor ga podseti kako je stigao na to mesto - seti ga na Penosleda, Atiaran, utvare, Baradakasa,
ubijenog Putnima - vrtoglavica seanja uzvera se iz podnoja planine prema njemu. Atiaran ga je krivila za
pokolj utvara. Pa ipak, odrekla se sopstvene elje za osvetom, pravednog gneva. Toliko joj je naneo zla...
Povukao se nazad u odaju, teturavo seo za sto. Ruke su mu se toliko tresle da nije mogao da pije iz
boce. Spustio ju je na sto, stegao obe pesnice i stisnuo zglavke preko tvrdog prstena koji je drao skrivenog na
srcu.
Neu da razmiljam o tome.
Mrtenje nalik na krivljenje same lobanje dograbi mu elo.
Nisam Berek.
Drao se toga sve dok zvuk opasnih krila nije stao da se povlai, a vrtoglavi bol u njegovoj utrobi da
jenjava. Onda je otvorio ukoene prste. Ne obraajui panju na njihovu nemoguu osetljivost, poeo je da
jede.
Na stolu je naao razne vrste hladnog mesa, sireva i voa, sa puno crnog hleba. Jeo je odluno,
drvenastim pokretima, poput lutke koja dela na osnovu naredbi njegove volje, sve dok nije prestao da osea
glad. Onda je svukao odeu i okupao se, paljivo se trljajui i pregledajui telo da bi se uverio da nema
skrivenih rana. Stao je da bira izmeu odee koja je ostavljena za njega i najzad naao bledoplavu odoru koju
Page 81

je mogao da zatvori vezivanjem dovoljno sigurno da sakrije prsten. Koristei Atiaranin no, paljivo se obrijao.
Potom, istom drvenastom odlunou, oprao je noenu odeu u kadi i rairio je po naslonima stolica da se
sui. Sve to vreme, misli su mu ile u ritmu:
Neu...
Nisam...
Dok je radio, vee se primicalo Veselkamenu, a kada je zavrio stavio je stolicu na balkonski ulaz
tako da je mogao da sedi i posmatra sumrak ne suoavajui se sa visinom. Ali tama kao da se irila iz
neosvetljene sobe po itavom svetu, kao da je njegova odaja izvor noi. Nedugo potom, prazni prostor za
njegovim leima kao da je vrveo leinarima.
Oseao je u dubini srca da previe mahnito eli da pobegne tom snu.
Kucanje na vratima ga tre, ali morao je da se probija kroz tamu da odgovori na njega. "U... uite."
U trenutnoj zbunjenosti, maio se za kvaku koje nije bilo. Onda se vrata otvorie prema sjaju koji ga je
zaslepio.
Najpre je mogao da vidi samo tri prilike, jednu malo pozadi uz zid spoljanjeg hodnika, a dve na
vratima. Jedna od njih drala je po jedan plamtei drveni tap u svakoj ruci, a drugi je ispod ruku nosio po
kotli obluka. Od bletanja izgledalo je kao da se nadnose nad njega iz polusenke i on kroi nazad, naglo
mirkajui.
Kao da je njegovo povlaenje bilo dobrodolica, dvojica mukaraca uoe u sobu. Iza njih, jedan
neobino hrapav i tih glas ree: "Smemo li unutra? Ja sam poglavar Mhoram..."
"Razume se", umea se vii od dvojice glasom izbrazdanim i vornovatim od starosti. "Njemu je
potrebno svetlo, zar ne? Od tame se srce gri. Kako moe da primi svetlo ako ne uemo? A kada bi neto
znao, umeo bi sam da se zatiti. Razume se. A nas se nee ba nagledati. Previe posla. Treba jo ii i na
veernju. Moda vrhovni poglavar ima posebna uputstva. Ve kasnimo. Jer ne zna nita. Razume se. Ali smo
brzi. Od tame se srce gri. Obrati panju, mladiu. Ne moemo se vraati tek da bismo iskupili tvoje
neznanje."
Dok je ovaj govorio, trzajui rei poput lenjih slugu sa poda svojih grudi, Kovenantove oi se
razbistrie. Pred njim, vii ovek se razlui u uspravnu, ali prastaru priliku, uskog lica i sa bradom koja mu je
visila poput pocepane zastave gotovo do pojasa. Imao je drvogradski ogrta oivien plavim i veni od lia
oko glave.
Njegov neposredni pratilac inio se jedva neto starijim od deaka. Mladi je bio odeven u smeu
kamendolsku tuniku sa plavilom utkanim u ramena poput naramenica, a lice mu je bilo isto, veselo. Smeio
se na starca sa izrazom zabavljanja i ljubavi.
Dok je Kovenant prouavao par, ovek iza njih ree opominjue: "On je gost, Birinaire." Starac
zastade kao da se prisea pravila ponaanja i Kovenant pogleda iza njega u poglavara Mhorama. Poglavar je
bio vitak ovek otprilike Kovenantove visine. Nosio je dugaku odoru boje stega vrhovnog poglavara sa trakom
crnom poput katrana, a u desnoj ruci je drao dugaak tap.
Onda starac proisti grlo. "Ah, vrlo dobro", proguna on. "Ali to trai vremena, a mi kasnimo. Treba
postaviti Veernju. Pa pripreme za Vee. Razume se. Ti si gost. Budi nam dobro doao. Ja sam Birinair,
Zubljonoa lillianrilla i srdonik Poglavarevog Konaka. Ovo tene to se kliberi je Torm, obluar rhadhamaerla
i isto tako srdonik Poglavarevog Konaka. A sada pouj. Pazi." Uz najvie dostojanstvo, poao je prema
krevetu. Nad njime u zidu je bio otvor za baklju. "Ove su napravljene za mlade neznalice kao to si ti", ree
Birinair i gurnu upaljeni kraj jednog tapa u otvor. Plamen zamre; ali kada je uklonio tap, plamen se gotovo
smesta vrati. On postavi neupaljeni kraj u otvor, a zatim pree preko sobe da stavi drugi tap u suprotni zid.
Dok je zubljonoa bio zauzet, Torm spusti jedan kotli na sto, a drugi na stalak pokraj lavora za
pranje. "Pokrij ih kada bude eleo da spava", ree on laganim glasom.
Kada je zavrio, Birinair primeti: "Od tame se srce gri. uvaj je se, goste."
"Ali ljubaznost je kao kada pije sa planinskog potoka", promrmlja Torm, smeei se kao na neku
skrivenu alu.
"Tako je", ree Birinair i napusti sobu. Torm zastade da namigne Kovenantu i da apne: "Nije on
tako teak svat kao to bi mogao da misli." Onda je i on otiao, ostavljajui Kovenanta nasamo sa
Mhoramom.
Mhoram zatvori vrata iza njih i Kovenant prvi put dobro zagleda jednog poglavara. Mhoram je imao
izvijena usta koja su zraila ovenou, a osmeh pun ljubavi prema srdonicima lebdeo mu je na usnama. Ali
dejstvo osmeha stajalo je u protivtei sa njegovim oima. Bile su to opasne oi - sivo-plavih duica poprskanih
zlatom - koje kao da su prodirale kroz izgovore sve do tajne sri predumiljaja koje su ovi sadrali - oi koje
kao da su i same skrivale neto mono i neznano, kao da bi Mhoram bio u stanju da iznenadi i samu sudbinu
ako bi bio doveden do poslednjeg uporita. A izmeu tih opasnih oiju i ljubaznih usta etvrtasta otrica nosa
posredovala je poput kormila koje je upravljalo plovidbom njegovih misli.
Onda Kovenant primeti Mhoramov tap. Krajevi su mu bili okovani metalom poput ezla zakona,
koje je nazro u Drulovim vornovatim prstima, ali nije bilo rezbarija kakve su naglaavale ezlo. Mhoram ga
Page 82

prebaci u levu ruku dok je desnicom upuivao Kovenantu pozdrav dobrodolice. Onda je prekrstio ruke na
grudima, drei tap u upljini ispod lakta.
Usne mu iskrivi meavina zabavljanja, stidljivosti i opreznosti dok je govorio. "Dopusti da ponem
ispoetka. Ja sam Mhoram, sin Variolov. Budi dobro doao u Veselkamen, Tomase Kovenante, Nevernie i
nosioe poruke. Birinair je srdonik i glavni lillianrill Poglavarevog Konaka - ali svejedno ima vremena pre
Veernje. Zbog toga sam doao - iz nekoliko razloga. Najpre, da ti poelim dobrodolicu, drugo, da odgovorim
na pitanja stranca u Domaji i tree, da te upitam za cilj koji te dovodi veu. Izvini ukoliko delujem suvie
formalno. Stranac si, i ja ne znam kako da ti odam poast."
Kovenant je eleo da odgovori. Ali jo je bio zbunjen tamom; nije imao dovoljno vremena da proisti
glavu. Zatreptao je prema poglavaru na trenutak, a onda rekao tek da popuni tiinu: "Onaj va krvni gardista
mi ne veruje."
Mhoram se suvo nasmei. "Banor mi je rekao da veruje da te drimo kao zatvorenika. To je takoe
razlog to sam odluio da razgovaram sa tobom veeras. Nije na obiaj da ispitujemo goste pre nego to
otpoinu. Ali moram da ti kaem re ili dve u vezi sa krvnom gardom. Kako bi bilo da sednemo?" On uze
stolicu za sebe i sede sa tapom preko kolena tako prirodno kao da je ovaj deo njega.
Kovenant sede za sto, ne skidajui pogled sa Mhorama. Dok se smetao, poglavar nastavi:
"Tomase Kovenante, rei u ti otvoreno: pretpostaviu da si prijatelj - ili bar da nisi neprijatelj - sve dok ne
bude proveren. Gost si i zasluuje valjan odnos. A mi smo dali i zavet mira. Ali ti si za nas stranac isto toliko
koliko i mi za tebe. A krvni gardisti su dali zavet koji ni u kom pogledu nije kao na zavet. Zakleli su se da e
sluiti poglavare i Veselkamen - da e nas tititi pred svakom opasnosti snagom vernosti." Uzdahnuo je kao iz
daljine. "Ah, poniavajue je biti sluen na taj nain - prkosei vremenu i smrti. Ali pustimo to. Moram ti rei dve
stvari. Preputeni obavezama zaveta, krvni gardisti bi te sasekli istog trenutka kada bi digao ruku protiv ma kog
poglavara - da, i protiv ma kog stanovnika Veselkamena. Ali Vee poglavara im je naredilo da te uzmu u
zatitu. Radije nego da prekre tu naredbu - radije nego da dozvole da te zadesi ma kakvo zlo - Banor ili bilo
koji drugi krvni gardista ivot bi dao za tvoju odbranu."
Kada je Kovenantovo lice stalo da odraava sumnju, poglavar ree: "Uveravam te u to. Moda bi za
tebe bilo dobro kada bi pitao Banora u vezi sa krvnom gardom. Njegovo nepoverenje moda te nee
uznemiravati - jednom kada ga bude shvatio. On potie iz naroda Haruai koji ivi visoko u
Zapadnik-planinama, iza prolaza koje sada zovemo uvarevim procepom. U prvim godinama vrhovnog
poglavarstva Kevina, sina Lorikovog, oni dooe u Domaju - dooe i ostadoe da daju zavet ravan zaklinjanju
koje vezuje ak i bogove." Na trenutak, kao da je bio izgubljen u razmiljanju o krvnoj gardi. "Bili su narod
vrele krvi, snanih sokova i plodan, uzgajan za oluju i bitku - a sada zavetovanom odanou pretvoren u
askete, bez ena i ostareo. Rei u ti, Tomase Kovenante - njihova posveenost ima nepredvidljivu cenu:
takvo jednoumlje ne pada im lako, a jedino zadovoljstvo im je ponos neprekinute, iste slube. Na kraju,
meutim, dokuiti gorinu sumnje..." Mhoram ponovo uzdahnu, a onda se postieno nasmei. "Raspitaj se o
Banoru. Ja sam premlad da ti ispriam priu kako treba."
Premlad? - upita se u sebi Kovenant. Koliko si star? Ali nije postavio to pitanje; plaio se da bi pria
koju bi Mhoram mogao ispriati bila isto onako zavodljiva kao i Penosledova pripovest o Bezemljaima.
Trenutak kasnije, on sabra delie panje i ree: "Moram da govorim sa Veem."
Mhoram ga pogleda pravo u oi. "Poglavari e se prikupiti sutra da uju i tebe i Srdosolju
Penosleda. eli li da govori sada?" Poglavareve oi poprskane zlatom kao da su plamtele od
usredsreenosti. Neoekivano, on upita: "Jesi li neprijatelj, Nevernie?"
Kovenant se tre u sebi. Mogao je da oseti Mhoramov ispitivaki pogled kao da mu njegova vrelina
pali um. Ali bio je odluan da izdri. "Ti si vidovnjak i prorok. Ti reci meni."
"Da li me je Kvan tako nazvao?" Mhoramov osmeh bio je obezoruavajui. "Pa, pokazao sam
proroku domiljatost kada sam dopustio da me uznemiri najobiniji crveni mesec. Moda te je zapanjila moja
govornika mo." A onda odgurnu u stranu tiho omalovaavanje samog sebe i napeto ponovi: "Jesi li
neprijatelj?"
Kovenant uzvrati pogled poglavaru, nadajui se da su mu oi vrste, nepopustljive. Neu, mislio je.
Nisam... "Nisam prema vama nita po sopstvenom izboru. Imam... poruku za vas. Ovako ili onako, primoravan
sam da je donesem ovamo. A putem su se odigrale neke stvari koje bi vas mogle zanimati."
"Reci mi", uzvrati Mhoram sa blagom hitnjom.
Ali njegov pogled podseti Kovenanta na Baradakasa - na Atiaran - na vremena kada su govorili:
Zatvoren si - mogao je da vidi Mhoramovo zdravlje, njegovu opasnu hrabrost, njegovu ivotnu ljubav prema
Domaji. "Ljudi me to stalno pitaju", promrmlja on. "Zar ti ne moe da kae?"
Trenutak kasnije, odgovorio je sebi: razume se da ne. ta oni znaju o gubavosti? Onda razabra
razlog koji je stajao iza Mhoramovog pitanja. Poglavar je eleo da ga uje kako govori, eleo njegov glas da bi
razluio istinu od lai. Mhoramove ui umele su da razlikuju iskrenost ili neispravnost odgovora.
Kovenant se obazre prema seanju na Kletnikovu poruku, a onda se okrete na drugu stranu u
Page 83

samoodbrani. "Ne - priuvau je za Vee. Jednom je dovoljno za takve stvari. Jezik e mi se pretvoriti u pesak
ako budem morao da je izgovorim dvaput."
Mhoram klimnu kao da to prihvata. Ali gotovo smesta upita: "Objanjava li tvoja poruka kaljanje
Meseca?"
Nagonski, Kovenant pogleda preko balkona.
Tamo, jedrei muno nad obzorjem poput broda zaraenog kugom, poivao je krvlju ukaljan
Mesec. Njegov odsjaj obujmio je zaravni poput kakve krvave utvare. Nije mogao da obuzda drhtaj u glasu
kada odvrati: "To nam se on pokazuje - to je sve. Samo nam pokazuje ta ume." Duboko u grlu, vikao je:
Vatru mu paklenu! Kletnie! Utvare su bile bespomone! ta radi na bis, siluje decu?
"Ah", zajea poglavar Mhoram, "ovo nam dolazi u ravo vreme." Kroio je sa sedita i navukao
drvenu pregradu preko ulaza na balkon. "Ratovnija broji manje od dve hiljade. Krvnih gardista je samo pet
stotina - bedno za bilo koji zadatak izuzev odbrane Veselkamena. A ima samo pet poglavara. Od tih, dvojica
su stari, na samoj granici moi, a nijedan nije ovladao sa vie od najmanjeg dela Kevinovog prvog kruga.
Slabiji smo nego ijedan zemljorod u svim dobima Domaje. Zajedno bismo jedva uspeli da nateramo krljavu
travu da raste na Kura Plenetoru.
Bilo nas je vie", objasni on i vrati se na sedite, "ali u poslednjem pokolenju gotovo svi najbolji iz
Znanstvigora odabrali su obred neomeenja. Ja sam prvi koji je proao proveru u petnaest godina. Avaj, mui
me pomisao da e nam sada biti potrebna dodatna snaga." Stezao je tap sve dok mu se zglavci nisu zabeleli,
a na trenutak njegove oi nisu skrivale nepriliku u kojoj se naao.
Mrgodno, Kovenant uzvrati: "Onda reci prijateljima da se dobro pripreme. Nee vam se dopasti ono
to imam da kaem."
Ali Mhoram se lagano opusti, kao da nije uo Kovenantovo upozorenje. Prst po prst, popustio je
stisak sve dok mu tap nije nedirnut rukama leao u krilu. Onda se blago nasmeio. "Tomase Kovenante,
nisam ba bez ikakvih razloga pretpostavio da nam nisi neprijatelj. Nosi tap lillianrilla i no rhadhamaerla da, a tap je video borbu protiv jakog neprijatelja. A ja sam ve priao sa Srdosoljom Penosledom. Drugi su
imali poverenja u tebe. Ne mislim da bi mogao da se probije dovde bez poverenja."
"Vatru mu paklenu!" usprotivi se Kovenant. "Sve si to naopake shvatio." Bacao je rei poput
kamenova na svoju lanu sliku. "Prisilili su me da doem. Nije to bilo moja zamisao. Nisam imao nikakvog
izbora jo otkako je ova stvar poela." Prstima je dirnuo grudi da se podseti da je jedan razlog ipak imao.
"Protiv volje", ree Mhoram blago. "Znai da postoji dobar razlog da nosi ime 'Nevernik'. No,
pustimo to. Sasluaemo tvoju priu sutra na Veu. No, bojim se da sam pruio malo prilike za tvoja pitanja.
Ali vreme za Veernju je dolo. Hoe li poi sa mnom? Ako eli, moemo govoriti uz put."
Kovenant smesta klimnu. I pored umora, bio je eljan prilike da bude aktivan, da neim zaokupi
misli. Neugodnost propitivanja bila je jedva neto manja od neprijatnosti pitanja koja je eleo da postavi o
belom zlatu. Kako bi izbegao sloene ranjive take, on ustade i ree: "Povedi me."
Poglavar se nakloni u znak da ga je uo i smesta poe ispred Kovenanta u hodnik pored sobe.
Tamo su nali Banora. On je stajao uza zid u blizini vrata, ruku nemarno prekrtenih preko grudi, ali je krenuo
da im se pridrui kada su Mhoram i Kovenant uli u hodnik. Gonjen naglim porivom, Kovenant ga presrete.
Pogleda Banora u oi, gurnu krvnog gardistu u grudi krutim prstom i ree: "Ni ja ne verujem tebi." Onda se u
gnevnom zadovoljstvu ponovo okrenu poglavaru.
Mhoram je zastao dok je Banor uao u Kovenantovu sobu da uzme jednu baklju. Onda krvni
gardista zauze poloaj jedan korak iza Kovenantovog levog ramena, a poglavar Mhoram ih povede niz hodnik.
Uskoro se Kovenant ponovo izgubio; sloenost kule zbunjivala ga je potpuno poput lavirinta. Ali ubrzo stigoe
do hodnika koji kao da se zavravao slepim zidom od kamena. Mhoram dodirnu kamen krajem tapa i ovaj se
pokrenu prema unutra, otvorivi se nad dvoritem izmeu kule i glavnine Konaka. Od tih dveri protezao se
prelaz do otvora oivienog stubovima.
Kovenant baci pogled na razjapljeni bezdan dvorita i povue se. "Ne", promrmlja on, "zaboravite.
Ja u lepo da ostanem ovde, ako nemate nita protiv." Krv mu poput stida pojuri u lice, a potoi znoja slio mu
se hladno niz lea. "Nisam dobar na visini."
Poglavar ga je radoznalo posmatrao jedan trenutak, ali nije dovodio u pitanje njegovu reakciju. "Vrlo
dobro", ree samo. "Ii emo drugim putem."
Preznojen napola od olakanja, Kovenant je sledio Mhorama dok je ovaj iao nazad jednim delom
puta, a onda krenuo sloenim spustom do jednih vrata u osnovici kule. Tamo su preli preko dvorita.
Onda se Tomas Kovenant prvi put naao u glavnom telu Veselkamena.
Oko njega, Konak je bio blistavo osvetljen bakljama i oblukom. Zidovi su mu bili dovoljno visoki i
iroki za dinove, a njihova prostranost davala je snaan kontrast teskobnosti kule. U prisustvu tolikog
isklesanog, velianstvenog i ivog granita, tolike mase planinske stene koja je premoavala takve otvorene,
osvetljene hodnike, osetio je otro svoju slabost, bednu, lomnu ljudskost. Ponovo je osetio da su ga tvorci
Veselkamena prevazili.
Ali Mhoram i Banor nisu delovali slabo pred njim. Poglavar je gazio napred kao da su ti hodnici
Page 84

njegov prirodni element, kao da njegova ponizna put cveta u slubi sveg tog drevnog sjaja. A Banorova lina
vrstina kao da je narasla, kao da je unutar sebe nosio neto to se gotovo izjednaavalo sa trajnou
Veselkamena. Izmeu njih, Kovenant se oseti napola bestelesno, lien neke sutinske stvarnosti.
Reanje mu skoi na usne, a ramena mu se pogrbie dok je guio te misli. Mrgodnim naporom,
prisilio je sebe da se usredsredi na povrinske pojedinosti oko sebe.
Krenuli su nanie hodnikom koji je iao pravo, ali sa postepenim zavojima, kao da je uklesan prema
prostiranju zrnaca stene - prema srcu planine. Iz njega, sporedni hodnici granali su se u razliitim razmacima,
neki su pravo sekli izmeu litice i litice, a drugi su samo povezivali sredinji hodnik sa spoljanjim prolazima.
Kroz te hodnike, sve vei broj mukaraca i ena slivao se u sredinji hodnik, a svi su ili, pogodi Kovenant, na
Veernju. Neki su nosili titnike i trake ratnika; drugi kamendolsku i drvogradsku odeu koja je bila poznata
Kovenantu. Neki mu se uinie na izvestan nain povezani sa lillinrillom i rhadhamaerlom; ali mnogi su se,
izgleda, bavili prozainijim zanimanjima odravanja grada - kuvanjem, ienjem, graenjem, opravkama,
etvom. Rasuto po gomili bilo je nekoliko krvnih gardista. Mnogi ljudi su klimali i smeili se sa potovanjem
poglavaru Mhoramu, a ovaj je uzvraao pozdrave u svim smerovima, esto pozdravljajui po imenu one koji
su ga oslovljavali. Ali iza njega, Banor je nosio baklju i koraao nepopustljivo kao da je sam u Konaku.
Kako se guva zgunjavala, Mhoram prie zidu sa leve strane, a onda stade na jednim vratima.
Otvorivi ih, okrenu se Banoru i ree: "Moram poi do vrhovnog poglavara. Odvedi Tomasa Kovenanta do
mesta meu ljudima u Svetom Opklonu." Kovenantu je dodao: "Banor e te sutra dovesti do Zabrana u
odgovarajue vreme." Uz pozdrav, on ostavi Kovenanta sa krvnim gardistom.
Sada je Banor vodio Kovenanta kroz Veselkamen. Posle odreenog rastojanja, hodnik se svravao,
cepajui se pod pravim uglom prema levoj i desnoj strani na lukove oko irokog zida, a u taj vezni hodnik ljudi
su se slivali iz svih pravaca. Vrata dovoljno velika da propuste dinove presecala su zakrivljeni zid u pravilnim
razmacima; kroz njih su ljudi hitro prolazili, ali bez nereda ili guve.
Sa svake strane svih vrata stajao je po jedan obluar i ezlonoa; a kada se Kovenant primakao
jednim vratima, mogao je da uje kako uvari vrata govore: "Ako ima zla na tvom srcu, ostavi ga ovde. Nema
mesta za njega unutra." Tu i tamo bi neko od ljudi posegao i dodirnuo uvara kao da mu predaje nekakav
teret.
Kada je stigao do vrata, Banor dade baklju ezlonoi. ezlonoa je zagasi tako to je otpevuio deo
pesme i sklopio ruke nad plamenom. Onda je vratio tap Banoru, a krvni gardista ue u Opklon sa
Kovenantom iza sebe.
Kovenant se nae na balkonu koji je kruno opasivao unutranjost ogromne upljine. U njoj nije bilo
rasvete, ali se osvetljenje slivalo unutra sa svih otvorenih vrata, a nad balkonom na kome je Kovenant stajao
bilo ih je est drugih i do svih su vodila mnogobrojna otvorena vrata. Mogao je da vidi sasvim jasno. Balkoni su
stajali u uspravnim redovima kao u amfiteatru, a pod njima, na preko stotinu stopa nie, nalazilo se ravno dno
upljine. Na jednoj strani stajala je uzdignuta pozornica, a ostatak dna je bio pun ljudi. I balkoni su bili puni, ali
srazmerno bez guve; svako je imao ist pogled prema pozornici.
Nagla vrtoglavica zalepeta prema Kovenantovoj glavi iz okolnog vazduha. Uhvatio se za ogradu u
visini prsa, oslonio napaeno srce na nju. Veselkamen je izgledao pun vrtoglavica; gde god da poe, morao je
da se suoava sa liticama, procepima, ponorima. Ali ograda je bila od smirujueg granita. Grlei je, suzbio je
strah, digao pogled da bi skinuo oi sa dna Opklona.
Bio je nejasno iznenaen kada je otkrio da upljina nije otvorena prema nebu; zavravala se
zaobljenom kupolom nekoliko stotina stopa iznad najvieg balkona. Pojedinosti na tavanici bile su nejasne, ali
mu se uinilo da moe da razazna figure uklesane u kamen, dinovska oblija koja su nejasno plesala.
Onda svetlosti poee da nestaju. Jedna po jedna, vrata su se zatvarala, a tama je ispunjavala
upljinu poput nanovo stvorene noi. Uskoro je Opklon bio zaptiven bez ikakve svetlosti, a u praznini tihi zvuci
kretanja i disanja ljudi irili su se poput nemirnog duha. Crnilo kao da je izdvojilo Kovenanta. Oseao se
neukotvljeno, kao da je baen u daleki svemir, dok je masivni kamen Konaka visio nad njim kao da je itava
njegova silna tonaa navaljena upravo na njegova lea. I protiv svoje volje, on se nae prema Banoru, dodirnu
vrstog krvnog gardistu ramenom.
Onda plamen zatrepta na pozornici - dva plamena, baklja lillianrilla i kotli obluka. Svetlosti su im
bile siune u ogromnoj upljini, ali su otkrivale Birinaira i Torma koji su stajali sa po jedne strane pozornice,
drei svoje vatre. Iza svakog srdonika nalazile su se dve prilike u plavoj odori - poglavar Mhoram sa
prastarom enom iza Birinaira, kao i neka ena i jedan starac odeven u plavo. Njegovo uspravno dranje
poricalo je starost koju su mu odavali seda kosa i brada. Intuitivno, Tomas Kovenant pogodi: to je on - vrhovni
poglavar Prothal.
ovek podie ezlo i udari njegovim metalnim delom tri puta o kamenu pozornicu. Drao je glavu
visoko dignutu dok je govorio, ali mu je glas podseao da je star. I pored ponositog dranja i vrstog duha, bilo
je reumatinog bola starosti u njegovom glasu dok je govorio: "Ovo je veernja sluba Poglavarevog Konaka drevnog Veselkamena, rukom dinova isklesanog odredita svega onoga u ta verujemo. Budite dobro doli,
vi jakih srca i slabih, svetli i tamni, krv, kost i ila, um i dua, u dobru ili zlu. Mir neka bude sa vama i u vama.
Page 85

Ovo vreme je posveeno slubi u ime Zemlje."
Njegovi pratioci odvratie: "Neka bude isceljenja i nade, srca i zaviaja za Domaju i za sve ljude u
slubi Zemlje - za vas pred nama, vas, neposredne uesnike u zemnoj moi i znanstvu, lillianrile i
rhadhamaerle, uitelje, znanstvozornike i ratnike - i za vas nad nama, vas ljude i svagdanje nosioce ognjita i
letine ivota - i za vas meu nama, vas dinove, krvnu gardu, strance - i za vas odsutne Ranihine, Ranjane,
Kamendolce i Drvograane, svu brau i sestre zajednikog zaveta. Mi smo poglavari Domaje. Neka ste dobro
doli i budite to jeste."
Onda poglavari zapevae u tami Svetog opklona. Vatre srdonika su bile male u ogromnom,
visokom, pretrpanom svetilitu - male, pa ipak, i pored skromnih razmera, otre, blistave, poput neukaljane
hrabrosti. I u toj svetlosti poglavari zapevae himnu:
Sedam krugova znanstva drevnog
Zatita Domaje, zid i vrata:
I jedan vrhovni poglavar da zakon nosi
Da uva neokaljanu bit zemne moi.
Sedam Krugova da pobede zlo
Kobi za zlehude stvorove noi:
I jedan isti poglavar da nosi ezlo
Da titi Domaju od Kletnikove izdajnike moi
Sedam vrsta pakla za izdatu grudu,
Za izdajnike Domaje, ljude i skote:
I jedan hrabri poglavar da prkosi usudu
Da odagna crnu poast od cveta lepote.
Dok je jeka njihovih glasova nestajala, vrhovni poglavar Prothal ponovo progovori. "Mi smo novi
uvari Zemlje - sledbenici i pomonici zemne moi; zavetovali smo se i zakleli da emo povratiti Kevinovo
znanstvo i da emo isceliti Zemlju od svega to je ogoljeno ili neprirodno, nakazno, bez osnova ili izopaeno. I
isto tako zakleti i posveeni, u jednakoj ravnotei sa svim ostalim zadacima i obeanjima - zakleti nasuprot
svim htenjima koje nam namee nae nametljivo ja, zakleti zavetu mira. Jer uzdranost je jedino jemstvo koje
moemo dati da neemo ponovo obesvetiti zemlju."
Ljudi koji su stajali pred pozornicom odvratie u jedan glas: "Neemo ponovo obesvetiti Domaju,
iako nas napor ovladavanja sobom trese na lozi ivota. Niti emo poinuti dok senka nae nekadanje ludosti
ne bude dignuta sa srca Domaje, a tamu nadvlada rast i ivot."
A Prothal se vrati: "Ali nema drhtaja u slubi Domaji. Sluba omoguuje slubu, ba kao to
poniznost veno pokree uslunost. Moi emo da idemo od znanja do znanja i do jo veliajnijeg znanja, ako
se hrabrost dri, i posveenost dri, i ako mudrost ne potpadne pod senku. Mi smo novi uvari Domaje sledbenici i pomonici zemne moi.
Jer neemo otpoinuti
niti skrenuti sa puta,
izgubiti veru
ili odustati
sve dok Sivka ne postane Plava
a Ril i Maerl budu mlade i iste
kao drevna Luralin.
Na to itav skup uzvrati pevanjem istih rei, stih po stih, za vrhovnim poglavarom; a mnogostruki
glas zajednice odzvanjao je svetim Opklonom kao da je njegov reumatini glas otvorio slavinu neke skrivene,
podzemne strasti. Dok je taj moni zvuk trajao, Prothal ponizno sae glavu.
Ali kada se okona, on zabaci glavu i rairi ruke kao da hoe da ogoli grudi osudama. "Ah, prijatelji
moji!" povika on. "Pomonici, sledbenici Domaje - zbog ega smo doiveli takav neuspeh u razjanjavanju
Kevinovog znanstva? Ko je meu nama na bilo koji nain unapredio znanje naih predaka? Drimo prvi Krug u
rukama - itamo njegov tekst, a najveim delom i razumemo rei - pa ipak ne prodiremo u tajne. Neka greka
u nama spreava nas, neka lana naklonost, neko pogreno delanje, neki osnovni amalgam naih htenja. Ne
sumnjam da je nae stremljenje isto - to je stremljenje vrhovnog poglavara Kevina - a pre njega Lorika,
Damelona i Srdomila - ali je mudrije, jer mi vie nikada ne bismo u ludom oajanju digli ruku protiv Domaje. Ali
ta onda? Gde greimo, kada ne moemo dokuiti ono to nam je dato?"
Jedan trenutak poto mu je glas zadrhtao i prekinuo se, svetilite je bilo tiho, a praznina je treptala
Page 86

poput plaa, kao da su u njegovim reima ljudi razabrali sebe, prepoznali greke koje je opisao kao
sopstvene. Ali onda se die novi glas. Srdosolja Penosled ree ponosito: "Moj poglavaru, nismo stigli do
samog kraja. Istina, posao naih ivota bio je dokuivanje i prikupljanje znanja naih predaka. Ali na rad
otvara nam vrata budunosti. Naa deca i njihova deca bie na dobitku jer nismo izgubili srce, jer su vera i
hrabrost najvei darovi koje moemo dati naslednicima. A Domaja sadri tajanstva o kojima nita ne znamo tajanstva puna kako nade, tako i opasnosti. Budite vesela srca, Kamenbrao. Vaa vera dragocenija je od svih
stvari."
Ali nemate vremena! - zajea u sebi Kovenant. Vera! Deca! Kletnik e vas unititi. U njemu, njegova
predstava o poglavarima zakovitla se, promeni. Oni nisu bili nadmona bia, tvorci sudbine; bili su smrtnici
poput njega samog, upoznati sa nemoi. Kletnik e ih unititi...
Tokom jednog trenutka pustio je ogradu kao da namerava da vikne poruku usuda okupljenim
ljudima. Ali vrtoglavica se smesta probi kroz njegov otpor, udari ga iz praznine. Teturajui, naleteo je na
ogradu, a onda poleteo nazad da se uhvati za Banorovo rame.
- da je raspon njihovih dana u Domaji najvie Morae da im proita smrtnu presudu.
"Vodi me odavde", jeknu hrapavo. "Ne mogu to podneti."
Banor ga pridra, povede. Naglo, vrata se otvorie prema blistanju spoljanjeg hodnika. Kovenant
napola pade kroz dovratak. Bez ijedne rei, Banor ponovo pripali baklju na jednoj od plamteih zublji usaenih
u zid. Onda uze Kovenanta za ruku da mu prui oslonac.
Kovenant otre ruku. "Ne diraj me", zadahta nerazgovetno. "Zar ne vidi da sam bolestan?"
Ni titraj oseanja nije zasenio Banorov ravnoduni izraz. Ravnoduno se okrenuo i poveo
Kovenanta od svetog Opklona.
Kovenant ga je sledio, nagnut napred i drei se za stomak kao da pati od munine. - da je raspon Kako da im pomogne? Nije umeo ni sebi samom da pomogne. Zbunjen i oajnog srca, odepao je do sobe u
kuli i stajao glupo dok je Banor vraao baklju u dra, zatvorivi vrata za sobom poput presude. Onda se
dohvati za slepoonice kao da mu se um cepa na pola.
Nita od svega ovoga se ne deava, jeao je. Kako mi to rade?"
Grei se u sebi, okrenuo se da pogleda tapiseriju, kao da bi ova mogla da sadri nekakav odgovor.
Ali ona mu je samo oteavala nevolju, vreala ga poput reskog udarca. Krvavog mu pakla! Berek - zajea.
Mislite li da je to tako lako? Mislite li da je dovoljno obino ljudsko oajanje, da e ukoliko se oseate dovoljno
ravo neto kosmiko ili bar udotvorno obavezno doi i spasti vas? Prokleti bili! Pa on e ih unititi! U stvari
ste i svi vi skupa gubavci, neist prokaena, a ak niste ni svesni toga!
Prsti mu se zgrie poput divljih kandi i on skoi napred, stavi da upa tapiseriju kao da pokua da
strgne najcrnju la sa kamena sveta. Teka tkanina nije htela da se pocepa u njegovom zahvatu bez polovine
prstiju, ali ju je svukao sa zida. Uklonivi silovito zastor sa ulaza na balkon, on izvue tapiseriju u no umrljanu
grimizom i svali je preko ograde. Padala je poput mrtvog lista zime.
Nisam Berek!
Zadihan od napora, ue natrag u sobu i vrati pregradu pred okrvavljenom noi. Zbacio je odoru sa
sebe, navukao sopstveni ve, zatim pogasio vatre i popeo se u krevet. Ali meki, isti dodir pokrivaa koji je
osetio na koi nije mu pruio utehu.
14. VEE POGLAVARA

Probudio se u turobnoj izmaglici slinoj pritisku olujnog oblaka, nekakvom crnom komeanju i
urlanju bele vatre. Mehaniki poe da obavlja pripreme za Vee - oprao se, pregledao, obukao, ponovo
obrijao. Kada mu je Banor doneo posluavnik sa hranom, jeo je kao da mu je porcija spremljena od praine i
ljunka. Onda je zatakao Atiaranin no za pojas, dohvatio Baradakasov tap levom rukom i seo lica okrenutog
zidu da eka poziv.
Konano se Banor vrati da mu kae da je vreme dolo. Nekoliko trenutaka Kovenant je nepomino
sedeo, posmatrajui krvnog gardistu napola odsutnim oima i pitajui se kako bi mogao da smogne hrabrosti
da nastavi sa snom. Oseao je da mu se lice iskrivilo, ali nije mogao biti siguran.
- da je raspon Zavri sa tim.
On dodirnu tvrdi, skriveni metal prstena da bi se primirio, a zatim uspravi oklevajue kosti. Zagledan
u vrata kao da predstavljaju prag opasnosti, odepao je kroz njih i poao niz hodnik. Za Banorovim
nepopustljivim leima iziao je iz kule, najpre preko dvorita, a zatim unutra i nanie kroz poploane i
neobino izraene prolaze Veselkamena.
Najzad stigoe kroz blistavo osvetljene hodnike duboko u planini do dvoja zasvoenih drvenih vrata.
Page 87

Bila zatvorena, a uvali su ih krvni gardisti; du oba zida stajale su kamene klupe, neke po meri oveka, druge
dovoljno velike za dinove. Banor klimnu straarima. Jedan od njih povue vrata i otvori ih, dok je drugi
pokazao Banoru i Kovenantu da uu. Banor povede Kovenanta u sobu za veanje poglavara.
Zabran je bio ogromna, sputena, kruna odaja sa visokom, zasvoenom tavanicom i nizovima
sedita preko tri etvrtine prostora. Vrata kroz koja je Kovenant uao nalazila su se priblino u visini najviih
sedita, ba kao i dvoje preostalih vrata - na drugoj strani odaje. Pod najniim redom sedita bila su tri nivoa:
na prvom, nekoliko stopa ispod galerije, stajao je zaobljeni kameni sto, koji je kruio oko tri etvrtine odaje, sa
otvorom prema velikim vratima i mnogim stolicama oko spoljanje ivice; ispod toga, unutar prostora koji je
zatvarao sto u obliku slova C, nalazio se ravni pod Zabrana; i konano, na sreditu poda, poivao je iroki,
okrugli otvor popunjen oblukom. uti sjaj oganj-kamenova podravale su etiri ogromne baklje lillianrilla, koje
su plamtele bez dima i troenja u draima oko spoljanjeg zida.
Kada ga Banor povede niz stepenice prema otvorenom kraju stola, Kovenant osmotri ljude u odaji.
Srdosolja Penosled sedeo je u njegovoj blizini, uz sto, na masivnoj kamenoj stolici; gledao je Kovenanta kako
napreduje stepenicama, uputivi smeak dobrodolice svom nekadanjem putniku. Iza njega, jedini ljudi za
stolom bili su poglavari. Pravo nasuprot Kovenantu, za proeljem stola, sedeo je vrhovni poglavar Prothal.
Njegovo ezlo poivalo je na kamenu pred njim. Prastari mukarac i ena bili su na po nekoliko stopa sa
svake njegove strane; na jednakom rastojanju od ene sa leve strane bio je poglavar Mhoram; a nasuprot
Mhoramu, niz sto iza starca, sedela je sredovena ena. etiri pripadnika krvne garde smestili su se svako iza
jednog poglavara.
U Zabranu su bila jo samo etiri oveka. Iza vrhovnog poglavara, blizu vrha galerije, sedeli su
srdonici, Birinair i Torm, rame uz rame, kao da dopunjuju jedan drugoga. A odmah iza njih bila su jo dvojica,
jedan od njih ratnik sa dvostrukom crnom dijagonalom preko titnika, a drugi Tuvor, menik krvne garde. Sa
tako malo ljudi u njemu, Zabran je delovao ogromno, uplje i grobno.
Banor odvede Kovenanta do usamljene stolice ispod nivoa poglavarskog stola i sa druge strane
jame sa oblukom naspram vrhovnog poglavara. Kovenant ukoeno sede i obazre se. Oseao je da je
neprijatno daleko od poglavara; plaio se da e morati da dovikuje poruku. Zato ga iznenadi kada Prothal
ustade i blago ree: "Tomase Kovenante, dobrodoao u Vee poglavara." Njegov reumatini glas dosee
Kovenanta tako jasno kao da stoje rame uz rame.
Kovenant nije znao kako da odvrati; nesigurno, dodirnuo je desnom pesnicom grudi, a zatim pruio
ruku sa dlanom otvorenim i okrenutim napred. Dok su mu se ula prilagoavala Zabranu, on poe da zapaa
prisutnost, zraeu linost i sposobnost poglavara. Odavali su mu utisak da rado ispunjavaju ozbiljne zavete,
da imaju iroku, pa ipak zajedniku posveenost. Jedino je Prothal stajao i gledao Kovenanta u oi. Izgled
sede starosti vrhovnog poglavara donekle je menjala krutost njegove brade i uspravnost dranja; oigledno je
bio jo snaan. Ali oi su mu bile pohabane iskustvom asketizma, odricanja, koje je gurano toliko daleko da se
inilo da mu je nagrizlo put - kao da je star ve toliko dugo da ga sada samo mo kojoj se posvetio uva od
propadanja.
Dva poglavara koja su bila uz njega nisu izgledala toliko ouvana. Imala su potamnelu kou sa
tragovima starosti i slabanu kosu; naginjala su se nad sto kao da se upinju protiv drevnosti kostiju ne bi li
nainili razliku izmeu meditacije i sna. Poglavara Mhorama Kovenant je ve znao, iako je sada Mhoram
delovao otrije, opasnije, kao da mu drutvo njegovih prijatelja poglavara pojaava sposobnosti. Ali petog
poglavara Kovenant nije znao; sedela je vrsto i usredsreeno za stolom, sa otvorenim, iskrenim licem
prikovanim na njega poput prkosa.
"Dozvoli da se predstavimo pre nego to ponemo", promrmlja vrhovni poglavar. "Ja sam Prothal,
sin Dvilijanov, vrhovni poglavar prema odluci Vea. Sa moje desne strane su Variol, drubenik Tamarantin i sin
Pentilov, nekada vrhovni poglavar..." dok je govorio, dvoje prastarih poglavara digoe lica uklesana vremenom
i nasmeie se privatno jedno drugom, "...i Ozondrea, kerka Zondreje. Sa moje leve strane, Tamaranta,
drubenica Variolova i kerka Eneste, i Mhoram, sin Variolov. Ti zna dina Primorca, Srdosolju Penosleda, a
upoznao si srdonike Poglavarevog konaka. Iza mene su jo Tuvor, menik krvne garde, i Gart, vrhovnik
ratovnije Poglavarevog Konaka. Svi imaju pravo da prisustvuju Veu poglavara. Da li ima prigovor?"
Prigovor? Kovenant glupo zavrte glavom.
"Onda emo poeti. Na je obiaj da odamo poast onima koji dou pred nas. Kako tebi moemo
odati poast?"
Kovenant ponovo zavrte glavom. Ne elim nikakvu poast. Tu sam greku ve jednom napravio.
Posle ispitivake pauze, vrhovni poglavar ree: "Vrlo dobro." Okrenuvi se prema dinu, on die
glas: "iveo i dobro doao, dine Primore, Srdosoljo Penoslede, Kamenbrate i naslednie odanosti Domaji.
Bezemljai su blagoslov Domaji.
Kamen i more duboko su u ivotu.
Dobro doao zdrav ili povreen, u obilju ili kobi - trai ili daj. Bilo kome zahtevu emo udovoljiti dok
Page 88

je u nama ivota i moi da ispunimo potrebu. Ja sam vrhovni poglavar Prothal; govorim u prisustvu samog
Veselkamena."
Penosled ustade da uzvrati pozdrav. "iveo, poglavare i Zemljorode. Ja sam Srdosolja Penosled,
izaslanik dinova Primoraca u Veu poglavara. Istina mog naroda je u mojim ustima i ja ujem odobravanje
drevnog, svetog kamena predaka...
iva stena Zemlje
isto prijateljstvo
Mea vernosti i odanosti u
Venom kamenu vremena.
Sada je vreme za dokazivanje i mo odanosti. Kroz Dinove ume, zaravnicu Sarangrejva i
Andelejn nosim vam ime drevnih obeanja." Onda dela formalnosti nestade iz njegovog dranja i on dodate sa
veselim pogledom prema Kovenantu. "A nosim i druge stvari. Moj prijatelj Tomas Kovenant obeao je da e o
mom putovanju biti spevana pesma." On se blago nasmeja. "Ja sam din Primorac. Nemojte praviti kratke
pesme za mene."
Njegova duhovitost izvue kikot iz poglavara Mhorama, a Prothal se blago nasmei; ali Ozondreino
strogo lice kao da nije bilo sposobno za smeh, a inilo se da ni Variol ni Tamaranta nisu uli dina. Penosled
ponovo sede, a Ozondrea gotovo smesta ree, kao da je nestrpljiva: "Koje je tvoje poslanstvo?"
Penosled sede uspravno u stolici, dok su mu ruke napeto gladile kamen stola. "Poglavari moji kamena mu i mora! Ja sam din. Ovakve stvari ne padaju mi lako, iako su za mene lake nego za ikoga od
moje vrste - i zbog tog razloga ja sam odabran. Ali u se potruditi da urno govorim.
Molim vas da me shvatite. Zadatak mi je saoptavan na Dinovom saboru tokom deset dana. Nije
bilo vremena za traenje. Kada je potrebno poimanje, sve prie moraju biti ispriane u celini. urba je za
beznadne, kaemo mi - a jedva da je dan proao otkako sam shvatio da ima istine u onom to je reeno. Tako
da moj zadatak sadri mnogo onoga to trenutno ne biste poeleli da ujete. Morate znati istoriju mog naroda
- sva putovanja i gubitke koji su nas doveli dovde i sve susrete naih naroda od tog doba - ukoliko ete me
sasluati. Mi smo Bezemljai, zalutale due i sa usudom malobrojnog neobnavljanog semena. eljni smo
rodne zemlje. Pa ipak, jo od vremena Damelona Dinoljuba nismo napustili nadu, iako se Duomor lino
okrenuo protiv nas. Pretraivali smo mora i ekali da zla predskazanja dou i prou."
Penosled zastade da zamiljeno pogleda Kovenanta, a zatim produi: "Ah, poglavari moji,
predskazivanje je neobino. Toliko toga se kae - a toliko malo postane jasno. Damelon nam nije prorekao
Dom, ve pre svretak, razreenje gubitka. Pa ipak je to bilo dovoljno za nas - dovoljno.
Dakle. Jednu nadu smo nali za sebe. Kada prolee stie u Primorje, nai brodovi vratie se iz
potrage i rekoe da su na samoj granici prostora kojim su tragali naili na ostrvo koje se granii sa drevnim
okeanima kojima smo nekada plovili. Stvar nije sigurna, ali sledei pohod moe poi pravo do tog ostrva i
pogledati iza njega radi sigurnijih znakova. Tako bismo mogli da se ponovo snaemo u lavirintu mora."
Prothal klimnu, a kroz savrenu akustiku Zabrana, Kovenant zau slabano ukanje odore
vrhovnog poglavara.
Delujui kao da se pribliava kljunom trenutku zadatka, Penosled produi. "A drugu nam je nadu
dao Damelon Dinoljub, vrhovni poglavar i Srdomilov sin. U srcu njegovog predskazanja behu sledee rei:
nae izgnanstvo okonae se kada nae seme vrati plodnost i kada se okrene opadanje naeg potomstva. Na
taj nain nada raa nadu, jer bez ikakvog proricanja moemo zadobiti sranosti i hrabrosti zbog svakog
poveanja broja nae retke, voljene dece. I gle! Te noi kada su se brodovi vratili, Jedrana Vilokosa, udata za
Mlatiaku Brodograda, odvedena je do kreveta, gde je rodila - ah, kamena mu i mora, poglavari moji!
Obogaljuje mi jezik prianje ovoga bez pune mere duge zahvalnosti dinova. Kako moe biti radosti za ljude
koji sve izgovaraju kratko? Ponosita ena, Vilokosa istih udova, rodila je tri sina." Ne mogavi vie da se
uzdri, on pree u pesmu punu silovitog udara talasa i mirisa soli.
Kovenant iznenaeno vide da se poglavarka Ozondrea smei, a oi joj vlano uhvatie zlatni sjaj
obluka - reit svedok radosti zbog novosti dina.
Ali Penosled se naglo zaustavi. Uz pokret prema Kovenantu, on ree: "Moje izvinjenje - ti ima u
rukama druge stvari. Moram da preem na sr zadatka. Ah, prijatelju moj", ree on Kovenantu, "zar ni sada
nee da se nasmeje za mene? Moram da upamtim da nam je Damelon obeao svretak, ne povratak
Domu - iako ja ne mogu da zamislim nikakav drugi svretak izuzev Doma. Moe biti da stojim u sumraku
dinova."
"uti, Kamenbrate", prekide ga poglavarka Tamaranta. "Ne navlai zlo na svoj narod izgovaranjem
tih rei."
Penosled uzvrati sranim smehom. "Ah, moja zahvalnost, poglavarko Tamaranta. I tako mudre
stare dinove opominje mlada ena. itav moj narod e se smejati kada im budem ovo ispriao."
Tamaranta i Variol izmenie osmehe i vratie se poloaju koji je podseao na meditaciju ili dreme.
Page 89

Kada je prestao da se smeje, din ree: "Dakle, poglavari moji. Na samu sr, onda. Kamena mu i
mora! Sve mi se vrti u glavi od tolike urbe. Doao sam da zatraim ispunjenje drevne ponude. Vrhovni
poglavar Lorik Zloupokojitelj obeao je da e nam poglavari dati poklon kada nam sazri nada - poklon da nam
poboljati izglede za povratak Domu."
"Birinaire", ree poglavarka Ozondrea.
Visoko na galeriji iza Prothala, stari Birinair ustade i odvrati: "Naravno. Nisam zaspao. Nisam ja tako
mator kao to izgledam, zna. ujem te ja."
Sa irokim osmehom, Penosled doviknu: "iveo, Birinaire! Srdonie Poglavarevog Konaka i
ezlonoo lillianrilla. Mi smo stari prijatelji, dinovi i lillianrilli."
"Nema potrebe da vie", odvrati Birinair. "ujem te. Stari prijatelji iz doba vrhovnog poglavara
Damelona. Nikada ne bee drugaije."
"Birinaire", umea se Ozondrea, "sea li se dara koji je Lorik obeao dinovima?"
"Dara? Kako da ne? Nita ne fali mom seanju. Gde je to pae, moj uenik? Naravno. lor-liaril.
Zlatanika, tako je zovu. Eto. Kobilice i kormila za brodove. Pravi put - nikada ne izdaje. A jaka kao kamen",
ree on Tormu, "nasuprot tebi, rhadhamaerlu, to se stalno kliberi. Seam se."
"Moe li to da uini?" upita Ozondrea tiho.
"Da uinim?" ponovi Birinair, oevidno zbunjen.
"Moe li da napravi kobilice i kormila od zlatanike za dinove? Da li je znanje izgubljeno?"
Okrenuvi se Penosledu, poglavarka Ozondrea upita: "Koliko brodova e vam biti potrebno?"
Uz kratki pogled pema Birinairovom uspravnom ponosu, Penosled zadri veselje i jednostavno
odvrati: "Sedam. Moda pet."
"Moe li se to uiniti?" upita ponovo Ozondrea Birinaira, razgovetno, ali bez ljutnje. Kovenantov
prazni pogled iao je od govornika do govornika, kao da priaju na nekom stranom jeziku.
Srdonik izvadi malu plou i pisaljku iz odore i poe da proraunava, mrmljajui za svoj raun.
Grebanje njegove pisaljke moglo se uti po itavom Zabranu, sve dok on ne die glavu i ree kruto: "Znanje i
dalje postoji. Ali nije lako. Najbolje to moemo da uinimo. Naravno. I vreme - trebae vremena. Bodach
glas, trebae vremena."
"Koliko?"
"Najbolje to moemo da uinimo. Ukoliko budemo radili na miru. Nije moja greka. Nisam izgubio
najponositije znanje lillianrilla. etrdeset godina." Naglim apatom, dodao je Penosledu: "ao mi je."
"etrdeset godina?" blago se nasmeja Penosled. "Ah, hrabro reeno, Birinaire, prijatelju moj.
etrdeset godina. To meni ne izgleda tako dugo." Okrenuvi se vrhovnom poglavaru Prothalu, on dodade:
"Moj narod ne zna kako da vam zahvali. ak i na jeziku dinova nema dovoljno dugih rei. Tri milenijuma nae
odanosti nisu dovoljni da odue sedam kobilica i kormila od zlatanike."
"Ne", pobuni se Prothal. "Sedamdeset puta po sedam darova od zlatanike nisu nita u poreenju sa
velikim prijateljstvom dinova Primoraca. Samo e pomisao da smo pomogli va povratak Domu moi da
popuni prazninu koju e ostaviti va odlazak. A naa pomo udaljena je etrdeset godina. Ali poeemo
smesta i moe se desiti da neki novi uvid Kevinovog znanstva skrati to vreme."
Kao jeka ponovivi: "Smesta", Birinair ponovo sede.
etrdeset godina? - uzdahnu Kovenant. Nemate etrdeset godina.
Onda Ozondrea ree: "Dogovoreno?" Najpre je pogledala Penosleda, a zatim vrhovnog poglavara
Prothala. Poto su joj obojica klimnuli, ona se okrete Kovenantu i ree: "Onda preimo na stvar sa ovim
Tomasom Kovenantom." inilo se da joj glas pogaa atmosferu popt udaljene grmljavine.
Smeei se da popravi Ozondreinu neposrednost, Mhoram ree: "Sa strancem zvanim Nevernik."
"I to sa dobrim razlogom", dodade Penosled.
Rei dina zazvonie na uzbunu u Kovenantovom oblanom nemiru i on se otro zagleda u
Penosleda. U uvuenim oima dina i isturenom elu video je vanost te primedbe. Sasvim jasno, kao da
otvoreno moli, Penosled rekao: Obznani belo zlato i koristi ga da pomogne Domaji. Nemogue, odvratio je
Kovenant. Unutranjost oiju bila mu je vrela od bespomonosti i gneva, ali lice mu je bilo kruto poput
mermerne ploe.
Odjednom, Ozondrea upita: "Naena je tapiserija iz tvoje sobe. Zato si je bacio?"
Ne gledajui je, Kovenant odgovori: "Uvredila me je."
"Uvredila?" Glas joj uzdrhta od neverice i gaenja.
"Ozondrea", opomenu je Prothal blago. "On je stranac."
I dalje je prkosno odmeravala Kovenanta, ali je zautala. Jedan trenutak, niko se nije kretao niti
govorio; Kovenant je imao neprijatan oseaj da poglavari mentalno raspravljaju izmeu sebe kako da postupe
sa njim. Onda Mhoram ustade, obie oko kraja kamenog stola i vrati se unutar kruga sve dok ponovo nije bio
naspram Ozondrei. Zatim je seo na ivicu stola sa tapom u krilu i prikovao pogled na Kovenanta.
Kovenant se oseti izloenijim Mhoramovom ispitivakom pogledu nego ikad. Istovremeno, osetio je
da je Banor kroio blie njemu, kao da predvia napad na Mhorama.
Page 90

Suvo, poglavar Mhoram ree: "Tomase Kovenante, mora nam oprostiti opreznost. Oskrnavljeni
Mesec svedoi o zlu u Domaji koje jedva da smo oekivali. Bez ikakve opomene, najozbiljnija proba naeg
doba pojavljuje se na nebu i mi smo opasno ugroeni. Pa ipak, neemo prerano da ti sudimo. Mora dokazati
da si zao - ukoliko si zao." Gledao je Kovenanta, traei nekakav odgovor, neko potvrivanje, ali Kovenant je
samo prazno uzvraao pogled. Blago slegavi ramenima, poglavar produi: "Dakle. Moda bi bilo dobro da
pone sa porukom."
Kovenant se lecnu, pognuvi glavu poput oveka koga saleu kraguji. Nije eleo da izdeklamuje tu
poruku, nije eleo da se prisea Kevinovog Vidikovca, Kamendola Mithil. Utroba ga je bolela od seanja na
vrtoglavicu. Sve je bilo nemogue. Kako je mogao da odri svoju napaenu normalnost ako razmilja o takvim
stvarima?
Ali Kletnikova poruka imala je snagu prinude. Predugo ju je nosio u umu poput rane da bi je se sada
odrekao. Pre nego to je stigao da podigne ma kakvu odbranu, saletela ga je poput gra. Tonom neizrecivog
prezira, on ree: "Ovo su rei poglavara Kletnika Opakog.
'Kazae Veu Poglavara i Vrhovnom Poglavaru Protholu, sinu Dvilijanovom, da je raspon njihovih
dana u Domaji najvie jo sedam puta po sedam godina, poev od vremena sadanjeg. Pre no to ti dani
budu odbrojani, ja u upravljati ivotom i smru. A kao dokaz da govorim istinu, reci im i ovo: Drul Stenotoac,
jamnik iz Planine Groma, pronaao je ezlo Zakona, koga je Kevin izgubio pre deset puta po sto godina
tokom Obreda Obesveenja. Reci im da je zadatak njihovog pokolenja da povrate ezlo. Bez njega, nee
moi da mi se odupru ni sedam godina, tako da u potpunu pobedu ostvariti ranije za est puta po sedam
godina.
A to se tie tebe, puzave: potrudi se da tano prenese ovu poruku. Ako je ne iznese pred
Veem, onda e sva ljudska bia Domaje biti mrtva pre no to proe deset leta. Ti to ne razume - ali kaem
ti, Drul Stenotoac ima ezlo, a to je neto ega se treba plaiti. Ako ne urui poruku, on e kroz dve godine
zauzeti presto u Poglavarevom Konaku. Jamnici se ve okupljaju na njegov poziv; Moima ezla odazivaju se i
vukovi i pragrdani iz Demonije. Ali najgora poast ne preti od rata. Drul je poeo da kopa sve dublje i sada
posee za mranim korenima Planine Groma - Gravin Trendora, Vrha Vatrenih Lavova. A u dubini Zemlje
zakopana je kob suvie mona i uasna da bi ijedan smrtnik mogao njom da upravlja. Ona bi od Vaseljene
zauvek napravila pakao. Drul traga upravo za takvim zlom. Dao se u potragu za Kamenom Zlozemlja. Ako
njime zagospodari, nesrea e se sruiti kako na male tako i na velike dok Vreme ne padne.
Nemoj propustiti da preda moju poruku, puzave. Sreo si Drula. Da li prieljkuje da umre od
njegove ruke?'" Kovenantovo srce uzdrhta silinom gaenja prema tim reima, tonu. Ali jo nije bio gotov. "'Jo
neto, poslednje upozorenje. Ne zaboravi koga najvie treba da se plai. Morao sam da se zadvovoljavam
ubijanjem i muenjem. Ali sada sam razradio plan, kreem. I neu stati dok ne iskorenim svu nadu sa Zemlje.
Ne isputaj to iz vida i oajavaj!'"
Kada je zavrio, uo je kako strah i gaenje plamte Zabranom, kao da ih je zapalio njegov nevoljni
govor. Vatru mu paklenu, vatru mu paklenu! - jeao je on u sebi, pokuavajui da oisti pogled od tame iz koje
je iskoio Kletnikov prezir. Neisti!
Prothal je pognuo glavu i stezao ezlo kao da eli da iscedi iz njega hrabrost. Iza njega, Tuvor i
vrhovnik Gart stajali su u poloaju pripravnosti za borbu. Neobino, Variol i Tamaranta njihali su se na svojim
mestima kao da dremaju, kao da su nesvesni onoga to je reeno. Ali Ozondrea je zinula na Kovenanta kao
da joj je zabio no u srce. Nasuprot njoj, Mhoram je uspravno stajao, visoko podignute glave i sklopljenih oiju,
tapa oslonjenog o vrsti pod; a tamo gde je metal dodirivao kamen buktao je vreli, plavi plamen. Penosled se
pogurio u seditu; njegove ogromne ruke stezale su kamenu stolicu. Ramena mu uzdrhtae, a stolica se
iznenada polomi.
Na taj zvuk, Ozondrea pokri lice rukama i ispusti bolni povik: "Melenkurion abatha!" Sledeeg
trenutka spusti ruke i ponovo pogleda Kovenanta okamenjenim, zgranutim pogledom. A on povika: Neisti! kao da se slae sa njom.
"Smej se, Kovenante", proapta Penosled hrapavo. "Upravo si nam rekao kraj svih stvari. Sada nam
pomozi. Smej se."
Kovenant turobno odvrati: "Ti se smej. 'Radost je u uima koje sluaju.' Ja to ne mogu initi."
Na njegovo zaprepaenje, Penosled se zaista nasmeja. Digao je glavu i ispustio prigueni, nejasni
zvuk koji je podseao na jecaj; ali trenutak potom zvuk se opustio, proistio, polako poprimio prizvuk
nepokolebivog veselja. Taj uasni napor zgrozi Kovenanta.
Dok se Penosled smejao, prvi ok zaprepaenja proe Vee. Postepeno, Prothal die glavu.
"Bezemljai su blagoslov Domaje", promrmlja on. Mhoram se pognu, a vatra izmeu njegovog tapa i poda se
ugasi. Ozondrea zavrte glavom, uzdahnu, proe akama kroz kosu. Kovenant ponovo oseti neku vrstu
mentalnog stapanja izmeu poglavara; bez rei, kao da su se uzeli za ruke, podelili snagu izmeu sebe.
Sedei sam i bedan, Kovenant je ekao da ponu da ga pitaju. A dok je ekao, upinjao se da
ponovo obuhvati sva odbijanja od kojih mu je ivot zavisio.
Konano, poglavari ponovo upravie panju na njega. Put Prothalovog lica kao da je visila od
Page 91

umora, ali su mu oi ostale stamene, odlune. "A sada, Nevernie", ree on blago, "mora nam ispriati sve
to ti se dogodilo. Moramo znati kako se ostvaruju Kletnikove pretnje."
Sada, ponovi Kovenant u sebi, vrpoljei se u stolici. Jedva se odupirao elji da se uhvati za prsten.
Mrana seanja tukla su mu oko uiju, pokuavala da mu obore odbranu. Ubrzo su svi u Zabranu gledali u
njega. Bacajui rei kao da odbacuje neispravne cigle, on poe:
"Dolazim sa... nekog drugog mesta. Doveden sam do Kevinovog Vidikovca - ne znam kako. Najpre
sam video Drula - onda me je Kletnik ostavio na Vidikovcu. inilo se da znaju jedan drugoga."
"A ezlo zakona?" upita Prothal.
"Drul je imao ezlo - sve izrezbareno, sa metalnim krajevima kao tvoje. Ne znam ta je to bilo."
Prothal sleganjem ramenima odbaci sumnju; a Kovenant turobno prisili sebe da opie bez
prekomernog ukljuivanja sebe, ne pominjui Lenu, Trioka ili Baradakasa, dogaaje sa puta. Kada je
progovorio o ubijenom Putnimu, Ozondrein dah siknu izmeu njenih usana, ali drugi poglavari nisu reagovali.
A onda, poto je Kovenant pomenuo posetu zlog stranca, moda Besomuka, Vitom Drvogradu,
Mhoram ga napeto upita: "Da li je stranac koristio neko ime?"
"Rekao je da se zove Jehanum."
"Ah. A koja mu je bila namera?"
"Otkud znam?" zarea Kovenant, pokuavajui da sakrije la ratobornou. "Ne poznajem nikakve
Besomuke."
Mhoram neobavezujue klimnu, a Kovenant nastavi da izlae priu o svom i Atiaraninom
napredovanju kroz Andelejn. Tvrdoglavo je izbegavao pominjanje zla koje ga je napadalo kroz izme. Ali kada
je doao na Svetkovinu prolea, pokoleba se.
Utvare...! - nemo je patio. Bes i uas te noi i dalje su bili u njemu, jo ivi u njegovom bolnom srcu.
Kovenante, pomozi im! Kako mogu? To je ludilo! Nisam - nisam Berek."
Uz napor od koga ga je grlo bolelo kao da su rei previe otre da prou kroz njega, on ree:
"Svetkovinu su napali pragrdani. Mi smo pobegli. Neke utvare spasao je jedan - jedan Neomeeni, kako je
Atiaran rekla. Onda je Mesec postao crven. Zatim smo otili na reku i sreli Penosleda. Atiaran je odluila da se
vrati nazad kui. Koliko u jo, do avola, morati da trpim ovo?"
Neoekivano, poglavarka Tamaranta die klimavu glavu. "Ko e poi?" upita prema tavanici
Zabrana.
"Jo nije odlueno da e bilo ko ii", odvrati Prothal blagim glasom.
"Besmislica", mrknu ona. Zabacivi tanki pramen kose iza uha, prisilila je stare kosti da se usprave.
"Ovo je previe vano da bismo bili odve oprezni. Moramo delati. Razume se da mu verujem. Ima ezlonoin
tap, zar ne? Koji ezlonoa bi mu dao tap bez sigurnog razloga? A pogledajte kakav je - jedan kraj mu je
zacrnjen. Borio se sa njim - na Svetkovini, ukoliko ne greim. Ah, jadne utvare. Bilo je to zlo, zlo." Pogledavi
preko na Variola, ona ree: "Doi. Moramo se pripremiti."
Variol se uspe na noge. Uzevi Tamarantu za ruku, napustio je Zabran kroz jedna od vrata iza
vrhovnog poglavara.
Posle utanja punog potovanja prema starim poglavarima, Ozondrea usmeri pogled na Kovenanta
i upita: "Kako si dobio taj tap?"
"Baradakas - ezlonoa - mi ga je dao."
"Zato?"
Njen ton kresnu njegov gnev. On razgovetno ree: "eleo je da se izvini to me je uznemirio."
"Kako si ga naveo da ti veruje?"
Prokletstvo! "Proao sam njegovu prokletu probu istine."
Paljivo, poglavar Mhoram upita: "Nevernie - zbog ega je ezlonoa Vitog Drvograda poeleo da
te proveri?"
Kovenant ponovo oseti da je primoran da lae. "Jehanum ga je uznemirio. Proveravao je svakoga."
"Da li je proverio Atiaran?"
"ta mislite?"
"Mislim", umea se Penosled vrsto, "da za Atiaran, drubenicu Trelovu iz Kamendola Mithil, nije
bila potrebna nikakva proba istine da bi pokazala vernost."
Ta tvrdnja izazva pauzu, tokom koje su se poglavari zgledali kao da su doli do nekakve granice.
Onda vrhovni poglavar Prothal ozbiljno ree: "Tomase Kovenante, ti si stranac i mi nismo imali vremena da
upoznamo tvoje naine. Ali neemo ti prepustiti da sam prosuuje o tome ta je ispravno. Jasno je da si
govorio neistinu. Zarad Domaje, mora odgovoriti na naa pitanja. Molim te, reci nam zbog ega je ezlonoa
Baradakas podvrgao probi istine samo tebe, a ne i Atiaran, tvoju pratilju."
"Neu."
"Onda nam reci zbog ega Atiaran, drubenica Trelova, nije odabrala da te prati dovde. Retkost je
da se osoba roena u Domaji zaustavi nadomak Veselkamena."
"Neu."
Page 92

"Zbog ega odbija?"
Kovenant se besno upilji u ispitivae. Sedeli su nad njim poput sudija koji u rukama dre mo da
prokau. eleo je da se brani povicima, kletvama; ali napete oi poglavara zaustavie ga. Nije mogao da vidi
prezir na njihovim licima. Gledali su ga u besu, strahu, nemiru, sa povreenom ljubavi prema Domaji, ali bez
prezira. Veoma blago, on ree: "Zar ne shvatate? Pokuavam da izbegnem da vam ispriam jo veu la.
Ukoliko nastavite da me gurate - svi emo patiti."
Vrhovni poglavar sretnu njegov nemirni, moleivi pogled, a onda umorno uzdahnu: "Vrlo dobro. Ti
nam oteava stvari. Sada moramo doneti odluku. Molim te, napusti Zabran. Uskoro emo te pozvati."
Kovenant ustade, okrenu se na peti, poe uz stepenice prema velikim vratima. Jedino je zvuk
njegovih izama po kamenu oznaavao tiinu sve dok nije gotovo stigao do vrata. Onda zau kako Penosled
govori jasno kao da njegovo sopstveno srce izgovara rei: "Atiaran, drubenica Trelova, krivila je tebe za
pokolj utvara."
On se sledi, ekajui u praznom uasu da din nastavi. Ali Penosled nije rekao nita. Drhtei,
Kovenant proe kroz vrata i nespretno poe da sedne na jednu od stolica du zida. inilo mu se da je njegova
tajna toliko krhka da je pravo udo da je i dalje nedirnuta.
Nisam...
Kada je digao pogled, otkri da Banor stoji pred njim. Lice krvnog gardiste bilo je lieno ma kog
izraza, ali nije delovalo kao da ne sadri prezir. Njegova ravnoduna dvosmislenost inila se sposobna za bilo
kakav odziv, a sada je nagovetavala sud Kovenantovoj slabosti, njegovoj bolesti.
Gonjen gnevom i osujeenou, Kovenant promrmlja u sebi: produi dalje. Preivi. "Banore",
zarea on, "Mhoram izgleda misli da bi trebalo da se bolje upoznamo. Rekao mi je da te pitam o krvnoj gardi."
Banor slee ramenima kao da u njega ne moe prodreti nikakvo pitanje.
"Tvoj narod - Haruai...", Banor klimnu, "...ivi gore u planinama. Doli ste u Domaju kada je Kevin
bio vrhovni poglavar. Koliko je to bilo davno?"
"Vekovima pre Obesveenja." Tuinski ton krvnog gardiste kao da je nagovetavao da jedinice
vremena poput godina i decenija nemaju nikakvo znaenje. "Dve hiljade godina."
Dve hiljade godina. Pomislivi na dinove, Kovenant ree: "Zbog toga vas je preostalo samo pet
stotina. Otkako ste stigli u Domaju poeli ste da odumirete."
"Krvnih gardista uvek je bilo pet stotina. Takav je zavet. Haruaija ima vie." Dao je imenu pevuckavi
prizvuk koji se slagao sa njegovim glasom.
"Vie?"
"Oni ive u planinama kao i nekad."
"Onda kako - govori to kao da nisi bio tamo vrlo dugo." Banor ponovo blago klimnu. "Kako
odravate svojih pet stotina na ovom mestu? Nisam video nikakve..."
Banor ga ravnoduno prekinu. "Kada neko iz krvne garde pogine, njegovo telo se alje u planine
kroz uvarev prolaz, a drugi Haruai dolazi da zauzme njegovo mesto u zavetu."
Pogine? - upita se Kovenant. "Zar od tada nisi bio kod kue? Zar ne poseuje svoje... Ima li
enu?"
"Svojevremeno."
Banorov ton nije se menjao, ali neto u njegovoj bezoseajnosti natera Kovenanta da oseti kako je
to pitanje vano. "Svojevremeno?" zanimao se dalje. "ta joj se dogodilo?"
"Umrla je."
Nekakav instinkt opomenu Kovenanta, instinkt pobuen zaaranou Banorovom tuinskom,
nepopustljivom stamenou. "Kada... pre koliko vremena je umrla?"
Bez titraja neodlunosti krvni gardista odvrati: "Dve hiljade godina."
ta! Jedan dugi trenutak Kovenant je zapanjeno piljio, apui sebi kao da se plai da bi ga Banor
mogao uti: Pa to je nemogue. To je nemogue. U naporu da uspostavi kontrolu nad sobom, on glupo
zatrepta. Dve...? ta je to?
Pa ipak, i pored njegove zapanjenosti, Banorova tvrdnja sadravala je ubedljivost. Ravni glas
zvuao je kao da je nesposoban za la, ak i za pogreno razumevanje. On ispuni Kovenanta uasom,
munim saoseanjem. U naglom dokuivanju on nazre vanost Mhoramovog opisa, sada su zavetovanom
odanou uinjeni asketama, bez ena i starim. Ogoljeni - kako moe biti ikakve granice ogoljenosti koja traje
ve dve hiljade godina? "Koliko", zakreketa on, "koliko si star?"
"Doao sam u Domaju sa prvim Haruaima, kada je Kevin bio mladi vrhovni poglavar. Skupa smo
prvi put izgovorili zavet slube. Zajedno smo zazvali zemnu mo da bude svedok naeg posveenja. Sada se
ne vraamo zaviaju dok ne poginemo."
Dve hiljade godina, promumla u sebi Kovenant. Sve dok ne poginemo. To je nemogue. Nita od
svega toga se ne dogaa. Zbunjeno, on pokua da kae sebi da je ono to je uo slino osetljivosti njegovih
ivaca, novi dokaz Domajine nemogunosti. Ali nije mu se inilo kao dokaz. Ganulo ga je, kao da je saznao da
Page 93

Banor pati od neke retke vrste gubavosti. Sa naporom, on jeknu: "Zato?"
Banor glatko odvrati: "Kada smo doli u Domaju, videli smo uda - dinove, Ranihine, Veselkamen poglavare takve moi da su odbili da vode rat protiv nas sve dok ne budemo uniteni. Kao odgovor na na
izazov, dali su Haruaima poklone tako dragocene..." On zastade, inilo se da na trenutak razmilja o linim
seanjima. "Zbog toga smo dali zavet. Nismo mogli izravnati takvu velikodunost ni na koji drugi nain."
"Da li je to va odgovor na smrt?" Kovenant se borio sa saoseanjem, pokuavao da svede ono to
je Banor izgovorio na shvatljive razmere. "Da li tako stvari idu u Domaji? Kadgod si u nevolji, naprosto uini
ono nemogue? Kao Berek?"
"Dali smo zavet. Zavet je ivot. Izopaenje je smrt."
"Ali dve hiljade godina?" pobuni se Kovenant. "Prokletstvo. To nije ak ni poteno. Zar ne misli da
ste dovoljno dali?"
Bez izraza, krvni gardista ree: "Ne moe nas izopaiti."
"Da vas izopaim? Nemam nameru da vas izopaujem. to se mene tie, moete da nastavite da
sluite te poglavare sve dok ne puknete. Govorim o tvom ivotu, Banore! Koliko dugo obavlja tu slubu ne
pitajui se ak ni emu sve to? Ponos, ili u najmanju ruku normalnost to zahtevaju. Vatru mu paklenu!" Nije
mogao da pojmi kako je makar i najnormalniji ovek mogao da ostane lien poriva za samoubistvo pred licem
tolikog postojanja. "Nije to kao pravljenje salate - ne moe tek tako da ga promea. Vi ste ljudi. Niste roeni
za besmrtnike."
Banor ravnoduno slee ramenima. "ta znai besmrtnost? Mi smo krvna garda. Mi znamo samo
za ivot ili smrt - zavet ili Izopaenje."
Trenutak proe pre nego to se Kovenant setio da je Izopaenje ime koje je krvna garda dala
poglavaru Kletniku. Onda zajea: "Razume se da shvatam. ivite verno zbog toga to je vaa ista, bezgrena
sluba potpuno i neporecivo neukaljana bilo kakvom prljavtinom ili teinom obinih ljudskih slabosti. Ah, te
prednosti istog ivota."
"Mi to ne znamo." Banorov nespretni ton udno je odjekivao. "Kevin nas je spasao. Kako smo mogli
pretpostaviti ta mu je na srcu? Sve nas je poslao u planine - u planine. Postavljali smo pitanja, ali je on dao
nareenje. Zaduio nas je naim zavetom. Nismo znali razlog zbog koga ne bismo posluali. Kako smo mogli
znati? Stajali bismo uz njega tokom Obesveenja - stajali ili bili osujeeni u tome. Ali on je spasao nas - krvnu
gardu. Nas koji smo se zakleli da emo mu sauvati ivot po svaku cenu."
Spasao, uzdahnu bolno Kovenant. Mogao je da oseti nehotinu surovost Kevinovog ina. "I tako,
sada ne znate da li su sve te godine ivljenja bile ispravne ili pogrene", ree on kao iz daljine. Kako to
podnosite? "Moda vas va zavet ismeva."
"Nema optube koja moe makar podii i prst protiv nas", ustvrdi Banor. Ali na trenutak njegova
ravnodunost zazvuala je za nijansu neodlunije.
"Ne, sve to inite sami sebi."
U znak odgovora, Banor zatrepta, kao da ni optube ni oprotaj ne nose nikakvo znaenje pred
drevnim vienjem njegove posveenosti.
Trenutak kasnije, jedan od straara pozva Kovenanta u Zabran. Strepnja mu stee srce. Njegovo
uasnuto saoseanje sa Banorom iscrplo mu je hrabrost; nije se oseao sposobnim da se suoi sa
poglavarima, da odgovori na njihove zahteve. Uspeo se na noge kao da e pasti, a onda je stao da oklevao.
Kada mu Banor mahnu da poe, urno je rekao: "Reci mi jo jednu stvar. Kada bi ti ena jo bila iva, da li bi
otiao da je vidi i onda se vratio ovamo. Da li bi mogao..." Zastao je. "Da li bi mogao to da podnese?"
Krvni gardista je, ne obarajui oi, izdrao njegov ispitivaki pogled, ali inilo se da misli prolaze
poput senki iza njegovog lica pre nego to tiho ree: "Ne."
Teko diui, kao da osea muninu, Kovenant odepa kroz vrata i niz stepenice prema utom
rtveniku jame sa oblukom.
Prothal, Mhoram, Ozondrea, etiri krvna gardiste, etiri posmatraa - svi su ostali onako kako ih je
ostavio. Pod zloslutnim iekivanjem njihovih oiju seo je na samotnu stolicu ispod poglavarskog stola. Tresao
se kao da oganj-kamenovi zrae hladnou, a ne toplotu.
Kada je vrhovni poglavar progovorio, starost je zazveketala u njegovom glasu naizgled jo gore
nego pre. "Tomase Kovenante, ako smo pogreno postupali sa tobom zamoliemo te za oprotaj kada za to
doe trenutak. Ali moramo razreiti sumnju u tebe. Prikrio si mnogo toga to moramo znati. Meutim, u jednoj
stvari mogli smo da se sloimo. Tvoje prisustvo u Domaji vidimo na sledei nain:
Dok je prebivao pod Planinom Groma, Drul Stenotoac je naao izgubljeno ezlo zakona. Bez iije
pomoi, bile bi mu potrebne mnoge godine da ovlada njime. Ali poglavar Kletnik Opaki saznao je za Drulovo
otkrie i iz nekog sopstvenog razloga sloio se da podui jamnika korienju ezla. Oigledno, nije oteo ezlo
od Drula. Moda je bio previe slab. Ili se plaio da koristi alatku koja nije stvorena za njegovu ruku. Ili moda
ima neki strani cilj koji ne moemo da naslutimo. Ali opet je jasno da je poglavar Kletnik naveo Drula da
upotrebi ezlo da bi te prizvao u Domaju - ezlo zakona jedino ima toliko mo. A Drul nije mogao da zapone
i izvede takav poduhvat bez pomoi najdubljeg znanja. Doveden si u Domaju po elji poglavara Kletnika.
Page 94

Moemo se samo moliti da su na delu bile i druge sile."
"Ali to nam ne kazuje zato", ree Mhoram napeto. "Ako je jedina namera poglavara Kletnika bila
prenoenje poruke, nije mu bio potreban neko van Domaje - i nije imao nikakve potrebe da te titi od Drula,
kao to je uinio kada te je preneo na Kevinov Vidikovac i kao to verujem da je pokuao da uini kada je
poslao Besomuka da te skrene sa puta prema Andelejnu. Ne, ti si na jedini vodi prema pravim namerama
Opakog. Zbog ega je prizvao nekoga izvan Domaje? I zato tebe? Na koji nain slui njegovim
namerama?"
Zadihano, Kovenant stee vilice i ne ree nita.
"Dozvoli da ti predstavim stvari na drugi nain", bio je uporan Prothal. "Pria koju si nam ispriao
sadri dokaze istine. Malo ivih ljudi zna da su Besomuci nekada bili nazvani Herem, eol i Jehanum. A mi
znamo da je jedan Neomeeni prouavao utvare Andelejna tokom mnogo godina."
I protiv volje Kovenant se priseti beznadne hrabrosti ivotinja koje su pomagale Neomeenom da ga
spase u Andelejnu. Bacale su se u sopstvenu pogibiju sa oajnikom i uzaludnom estinom. Stegao je zube,
pokuavajui da zatvori ui seanjima na njihovo umiranje.
Prothal produi bez stanke. "I znamo da je proba istine lomillialorom pouzdana - ukoliko onaj koga
proveravaju ne nadilazi probaa."
"Ali to zna i Opaki", odreza Ozondrea. "Mogao je znati da jedan Neomeeni ivi i bavi se
prouavanjem u Andelejnu. Mogao je da pripremi ovu priu i naui te njoj. Ukoliko je to uinio", naglasi ona
mrano, "onda su stvari o kojima si odbio da govori tano one na kojima bi tvoja pria pala. Zato te je
ezlonoa Vitog Drvograda proveravao? Kako je proba izvedena? Protiv koga si se borio tim tapom? Kakav
je instinkt okrenuo Atiaran, drubenicu Trelovu, protiv tebe? Plai se da odgovori zbog toga to emo onda
videti delo ruku Opakog."
Dostojanstveno, vrhovni poglavar zazveketa: "Tomase Kovenante, mora nam dati neki znak da je
tvoja pria istinita."
"Znak?" zajea Kovenant.
"Prui nam dokaz da treba da ti verujemo. Izrekao si rei usuda nad naim ivotima. U to verujemo.
Ali moda je tvoja namera da nas zavede sa prave odbrane Domaje. Daj nam neki znak, Nevernie."
Kroz drhtanje, Kovenant oseti kako su se neprobojne okolnosti njegovog sna stegle oko njega,
poriui svaku elju za nadom ili nezavisnou. Uspentrao se na noge, napeo da doeka krizu uspravan. Kao
poslednje uporite, zarea na Penosleda: "Reci im. Atiaran je krivila sebe zbog onoga to se desilo na
Svetkovini. Zato to nije obraala panju na upozorenja. Reci im."
Usplamteo je na Penosleda, elei da din podri njegovu poslednju priliku za samostalnou, i
posle trenutka ozbiljnosti din ree: "Moj prijatelj Tomas Kovenant govori istinu, na svoj nain. Atiaran,
drubenica Trelova, verovala je da je ono najgore sama izazvala."
"Svejedno!" odreza Ozondrea. "Moda je krivila sebe zbog toga to ga je dovela na svetkovinu zbog toga to mu je omoguila - njen bol ga ne opravdava." A Prothal ustraja slabim glasom: "Tvoj znak,
Kovenante. Neophodnost donoenja suda poiva na nama. Mora izabrati izmeu Domaje i Domajine
Opaije."
Kovenante, pomozi im!
"Ne!" zadahta on hrapavo i okrete se naglo da pogleda vrhovnog poglavara. "Nije to bila moja
greka. Zar ne vidite da Kletnik ba eli da uinite ovo?"
Prothal ustade, osloni teinu na ezlo. Njegov poloaj kao da mu je irio mo dok je govorio. "Ne,
ne vidim. Zatvoren si za mene. Trai da ti verujemo, ali odbija da pokae da si dostojan poverenja. Ne.
Zahtevam znak koji nam odbija. Ja sam Prothal, sin Dvilijanov, vrhovni poglavar po odluci Vea. Zahtevam."
Jedan dugi trenutak Kovenant je ostao neodluan. Oi mu padoe na jamu sa oblukom.
Kovenante, pomozi im! Zajeavi, on se seti koliko je Atiaran platila da ga dovede do mesta na kome sada
stoji. Njen bol nita ne dokazuje. Kao protivteu uo je Banora kako govori. Dve hiljade godina. ivot ili smrt.
Ne znamo. Ali lice koje je video u oganj-kamenovima pripadalo je njegovoj eni. Doana! - vikao je. Zar je
bolesno telo bilo vanije od svega?
Rascepio je koulju kao da eli da ogoli srce. Sa pareta prijanjka na grudima strgao je burmu,
nabio je na domali prst, digao levicu poput prkosa. Ali nije bio prkosan. "Ne umem da ga upotrebim!" povika
izgubljeno, kao da je prsten i dalje simbol venanja, a ne talisman divlje magije. "Ja sam gubavac!"
Zapanjenost stade da odzvanja Zabranom, da zvei promenama u vazduhu. Srdonici i Gart bili su
zaprepaeni. Prothal zavrte glavom kao da pokuava da se probudi prvi put u ivotu. Intuitivno shvatanje
probi se poput talasa na Mhoramovo lice i on se die na noge u krutoj panji. Zahvalno se smeei, i Penosled
ustade. I poglavarka Ozondrea pridrui se Mhoramu, ali nije bilo olakanja u njenom pogledu. Kovenant je
mogao da vidi kako se probila kroz tiskanje zbunjenosti do sutine situacije - mogao da vidi kako misli, spae
ili prokleti, spae ili prokleti. inilo se da je jedino ona od svih poglavara shvatila da ak i taj znak nije
dovoljan.
Najzad, vrhovni poglavar ovlada sobom. "Sada najzad znamo kako da ti odamo poast", uzdahnu
Page 95

on. "Prapoglavare Tomase Kovenante, Nevernie i nosioe belog zlata, budi dobro doao i budi to jesi.
Oprosti nam, jer nismo znali. Tvoja je divlja magija to unitava mir. A mo je u svim vremenima uasna stvar."
Poglavari pozdravie Kovenanta kao da istovremeno ele da ga prizovu i odbrane se od njega, a
onda zajedno poee da pevaju:
Divlja magija urezana je u kamenu svakom,
sadrana da je belo zlato razuzda ili usmeri...
zlato, retki metal, to ne raa se u Domaji,
kojim ne moe vladati, ograniiti ga, potisnuti
zakonom kojim je stvorena Domaja
(jer Domaja je divna,
poput sna jake due o miru i saglasju,
a Lepota nije mogua bez ureenosti
dok je zakon koji je rodio Vreme
tek samokontrola Tvorca Domaje).
Pre je to klju, mea, osa
rasula iz koga je stvoreno Vreme,
a sa Vremenom i Zemlja,
a sa Zemljom oni koji na njoj ive:
divlja magija spregnuta u svakoj estici ivota,
razuzdana ili usmerena zlatom
(to ne raa se u Domaji),
jer mo je kotva kapije ivota
to se protee i ovladava Vremenom:
a belo - belo zlato,
ne abonosno, uno, krvavo il' zeleno,
jer belo je boja kosti
tvar mesa
ureenost ivota.
Ta mo je paradoks,
jer Mo ne postoji bez Zakona,
a divlja magija nema Zakona;
jo je belo zlato paradoks,
jer govori u ime kosti ivota,
ali nije deo Domaje.
A onaj ko nosi belo zlato divlje magije
i taj je paradoks,
jer on je sve i nita,
heroj i budala,
moan, bespomoan,
i jednom rei istine ili izdajstva,
spae ili prokleti Zemlju.
Jer on je lud i normalan,
hladan i strastan,
Izgubljen i naen.
Bila je to sloena pesma, sa neobinim harmonijama, bez razreenja u sazvujima koja e
uspokojiti sluaoce. A u njoj je Kovenant mogao da uje leinarska krila Kletnikovih rei: Poseduje mo, ali
nikada nee saznati u emu se ona sastoji. Na kraju ipak nee biti u stanju da mi se suprotstavi. Kada se
pesma okonala, on se upita da li je njegova borba posluila Kletnikovim manipulacijama ili ih je omela. Nije
znao da kae. Ali mrzeo je istinu u Kletnikovim reima i plaio je se. Umeao se u tiinu koja je usledila posle
himne poglavara. "Ne umem da ga upotrebim. Ne elim da nauim. Ne nosim ga zbog toga. Ako mislite da
sam neka vrsta otelotvorenog iskupljenja - to je la. Ja sam gubavac."
"Ah, prapoglavare Kovenante", uzdahnu Prothal kada su poglavari i Penosled ponovo seli, "dopusti
mi da ponovo kaem, molim te, oprosti nam. Sada shvatamo mnogo toga - zbog ega si prizvan - zbog ega
je zubljonoa postupio prema tebi tako kako jeste - zbog ega je Drul Stenotoac pokuao da te zarobi tokom
Svetkovine prolea. Molim te da za uzvrat shvati da je znanje o tom prstenu neophodno za nas. To to
podsea na Bereka Troprsta nije bez svoje cene. Ali, na alost, mi ne umemo da ti kaemo kako da
upotrebi belo zlato. Avaj, premalo smo upueni u znanstvo koje ve posedujemo. A ja se plaim da bi nam
Page 96

divlja magija izmicala ak i kada bismo drali i pojmili svih sedam Krugova i Rei. Poznavanje belog zlata
dolo nam je preko drevnih proroanstava - predskazanja, kao to je rekao Srdosolja Penosled, koja mnogo
kau, ali malo toga razjanjavaju - ali ne pojmimo nita u vezi sa divljom magijom. Svejedno, proroanstva su
vrlo jasna o tvojoj vanosti. I zato te imenujem 'prapoglavarom', deliocem svim stvari Vea sve dok se ne
rastanemo. Moramo ti verovati."
Koraajui napred-nazad po bridu protivurenih htenja, Kovenant zarea: "Baradakas je otprilike
rekao istu stvar. Tako mu pakla! Vi me uasavate. Kada pokuam da budem odgovoran, pritiskate me - a
kada padnem, vi... Ne postavljate prava pitanja. Nemate ni najblau predstavu o tome ta je gubavac i ak
vam ne pada na pamet da se raspitate. Zato me je Kletnik odabrao za ovo. Zato to ne mogu... prokletstvo!
Zato me ne pitate o mestu odakle stiem? Moram vam rei. Svet sa koga stiem ne dozvoljava nikome da
ivi osim po njegovim sopstvenim uslovima. Ti uslovi... ti uslovi protivuree vaima."
"Koji su to uslovi?" upita vrhovni poglavar paljivo.
"Da je va svet san."
U zapanjenoj tiini zabrana, Kovenant iskrivi lice, lecnu se kada slike poee da ga saleu - stubovi
sudnice, stari prosjak, njuka policijskih kola. San! - grozniavo zadahta. Nita od svega ovoga se ne
deava...!
Onda Ozondrea prasnu. "ta? San? Hoe da kae da ti sanja? Veruje li da spava?"
"Da!" On oseti slabost od straha; ovo razotkrivanje liilo ga je tita, izloilo napadu. Ali nije ga
mogao povui. Bilo mu je potrebno da povrati neku vrstu iskrenosti. "Da."
"Zaista!" zarea ona. "Bez sumnje to objanjava pokolj na svetkovini. Reci mi, Nevernie - smatra
li to morom, ili tvoj svet uiva u takvim snovima?"
Pre nego to je Kovenant mogao da odvrati, poglavar Mhoram ree: "Dosta, sestro Ozondrea. On
mui samoga sebe - dovoljno."
Sevajui oima, zautala je, a trenutak potom Prothal ree: "Moe biti da bogovi imaju takve snove.
Ali mi smo smrtnici. Moemo se samo suprotstavljati ili predati. Ovako ili onako, nestajemo. Da li si poslat da
nam se ruga zbog toga?"
"Da vam se rugam?" Kovenant nije mogao da nae rei kojima bi odvratio. Glupo dograbi tu misao
troprstom akom. "Ba je obratno. On se ruga meni." Kada ga svi poglavari pogledae sa nerazumevanjem,
on naglo povika: "Mogu da osetim bilo u prstima! Ali to je nemogue. Imam bolest. Neizleivu bolest. Moram moram da naem nain da ne poludim. Krvavog mu pakla! Ne elim da izgubim razum zbog toga to neki
savreno poteni karakter u snu trai neto od mene to ne mogu dati."
"Pa, moe biti da je i tako." Prothalov glas je sadravao prizvuk tuge i saoseanja, kao da je sluao
poricanje ili odbacivanje normalnosti nekog duboko potovanog vidovnjaka. "Ali mi emo ti svejedno verovati.
Gorak si, a gorina je znak brige. U to imam poverenja. A ono to govori slae se i sa starim proroanstvom.
Plaim se da dolazi vreme kada e biti poslednja nada Domaje."
"Zar ne shvatate?" zajea Kovenant, nesposoban da potisne bol u glasu. "To Kletnik eli da mislite."
"Moda", ree Mhoram zamiljeno. "Moda." A onda, kao da je doneo neku odluku, on okrenu
estinu pogleda pravo na Kovenanta. "Nevernie, moram te pitati da li si se suprotstavljao poglavaru Kletniku.
Ne govorim o Svetkovini. Kada te je preneo od Drula Stenotoca do Kevonovog Vidikovca - da li si mu se
suprotstavio?"
Pitanje uini da se Kovenant naglo oseti krhko, kao da se prekinula nit njegovog otpora. "Nisam
znao kako." Umorno je ponovo seo u osamu stolice. "Nisam znao ta se deava."
"Sada si prapoglavar", promrmlja Mhoram. "Vie nema potrebe da sedi tamo."
"Uopte nema potrebe za sedenjem", popravi ga Prothal sa naglom otrinom. "Ima puno posla koji
treba obaviti. Moramo razmiljati, pokuavati i planirati - ta god da uinimo u ovom iskuenju, odluku moramo
doneti brzo. Ponovo emo se sresti veeras. Tuvore, Garte, Birinaire, Torme - pripremite sebe i podreene.
Donesite veeras do Vea sve misli o stategiji kojima raspolaete. I recite itavom Konaku da je Tomas
Kovenant imenovan za prapoglavara. On je stranac i gost. Birinaire - smesta poni sa radom za dinove.
Banore, mislim da vie nema potrebe da prapoglavar ostane u kuli." Zastao je da se obazre, pruivi svima
priliku da govore. Onda se okrenuo i napustio Zabran. Ozondrea ga je sledila, a poto je uputio Kovenantu jo
jedan formalni pozdrav, i Mhoram izae.
Nemo, Kovenant se peo za Banorom kroz visoke prolaze i stepenita sve dok nisu stigli do njegovih
novih odaja. Krvni gardista ga uvede u niz soba. Imale su visoke tavanice, osvetljene odraenom sunevom
svetlou kroz nekoliko irokih prozora, obilato opremljene hranom i kladenicom i neukraene. Kada Banor
izie, Kovenant pogleda kroz jedan prozor i otkri da se njegove odaje nalaze u severnom zidu Veselkamena,
sa pogledom na grube zaravni i severnu liticu visoravni. Sunce je bilo u zenitu, ali malo junije od Konaka, tako
da su prozori bili u senci.
Otiao je od prozora, priao poluavniku sa hranom i pojeo lagani obrok. Onda je nalio bocu
kladenice, koju je poneo do spavae sobe. Tamo je naao jedan istureni prozor. Soba je odavala utisak
privatnosti, mira.
Page 97

Kuda da ide odatle? Nije bilo potrebno da bude mudrac ili prorok da bi znao da ne moe ostati u
Veselkamenu. Tu je bio previe ranjiv.
Seo je u kamenu senicu da razmilja o Domaji pod sobom i da se pita ta je uinio sa sobom.
15. VELIKI IZAZOV

Te noi, kada je Banor uao u odaje da pozove Tomasa Kovenanta na veernji susret sa
poglavarima, zatekao ga je kako sedi unutar senice koju je obrazovao istureni prozor njegove spavae sobe.
U svetlosti Banorove baklje Kovenant je delovao ispijeno i prozrano, kao da se napola vidi kroz senku. One
duplje bile su mu tamne od iscrpljenih oseanja; usne su mu bile sive, beskrvne; koa na njegovom elu imala
je pepeljav ton. Drao je ruke preko grudi kao da pokuava da smiri bol u srcu - gledao je zaravni kao da eka
izlazak Meseca. Onda je primetio krvnog gardistu i usne mu se povukoe, ogolie zube.
"Jo mi ne veruje", ree on iznurenim glasom.
Banor slee ramenima. "Mi smo krvna garda. Nama je belo zlato beskorisno."
"Beskorisno?"
"Ono je znanje - oruje. Mi ne koristimo oruje."
"Ne koristite?" ponovi Kovenant turobno. "Kako branite Domaju bez oruja."
"Mi..." Banor zastade kao da trai u jeziku Domaje re koja e odgovarati njegovoj misli, "...smo
dovoljni."
Kovenant je razmiljao jedan trenutak, a onda se vinu iz senice. Stojei pred Banorom, on ree
blago: "Bravo." Zatim podie tap i napusti odaje.
Ovog puta je obraao vie panje putu koji je birao Banor i nije izgubio oseaj za pravac. Najzad e
moda biti u stanju da se snae bez Banorovog vostva. Kada su stigli do ogromnih drvenih dveri Zabrana,
sreli su Penosleda i Korika. Din pozdravi Kovenanta pokretom ruke i irokim osmehom, ali kada je progovorio
glas mu je bio ozbiljan. "Kamena mu i mora, prapoglavaru Kovenante! Drago mi je to nisi odabrao da
pokae kako sam greio. Mada ne shvatam itavu tvoju nedoumicu. Ali verujem da si se prihvatio valjanog
rizika - zarad itave Domaje."
"Ba si mi ti dobar sagovornik", odvrati Kovenant prazno. Njegov sarkazam bio je odbrambeni
refleks; izgubio je toliko drugih oklopa. "Koliko su ve dugo dinovi izgubljeni? Ne verujem da bi ti prepoznao
rizik ni da te utne."
Penosled se zakikota. "Hrabro reeno, prijatelju moj. Moe biti da dinovi nisu dobri savetnici - sve
nae godine ba nam i ne idu u prilog. Pa ipak si olakao moj strah za Domaju."
Beskorisno iskrivivi lice, Kovenant zae u Zabran.
Odaja za veanje bila je isto onako blistavo osvetljena i akustiki savrena kao i ranije, ali se broj
ljudi u njoj izmenio. Tamaranta i Variol su bili odsutni, a rasut po galeriji bio je vei broj posmatraa rhadhamaerla, lillianrilla, ratnika, znanstvozornika. Po jedan krvni gardista sedeo je iza Mhorama i Ozondree;
a Tuvor, Gart, Birinair i Torm bili su na mestima iza vrhovnog poglavara.
Penosled zauze ranije mesto i pokaza Kovenantu da sedne na stolicu pokraj njega uz poglavarski
sto. Iza njega, Banor i Korik sedeli su u niem redu galerije. Posmatrai se gotovo smesta utiae; ak se
prekinulo i utanje odee. Ubrzo su svi ekali da vrhovni poglavar pone.
Prothal je sedeo neko vreme kao da bludi mislima pre nego to se umorno osovio na noge. Drao
se uspravno, oslonjen o ezlo, a kada je progovorio glas mu je staraki egrtao u grudima. Ali bez greke je
proao ceremoniju odavanja poasti Penosledu i Kovenantu. Din odgovori sa veseljem koje je skrivalo njegov
napor da bude kratak. Ali Kovenant odbaci formalnosti mrgoenjem i odmahivanjem glave.
Kada je zavrio, Prothal ree, ne gledajui u oi sadruge poglavare: "Postoji obiaj meu novim
poglavarima - obiaj koji je poeo u doba vrhovnog poglavara Vejana, pre stotinu godina. Sastoji se u
sledeem: kada vrhovni poglavar posumnja u svoju sposobnost da ispuni oekivanja Domaje, on moe doi
pred Vee i predati vrhovno poglavarstvo. Onda svaki poglavar koji to izabere moe zatraiti to mesto za
sebe." Sa naporom, Prothal nastavi vrstim glasom: "Sada predajem vostvo. Kamenom i korenom, iskuenje
ovih vremena je preveliko za mene. Prapoglavare Tomase Kovenante, dozvoljeno ti je da zatrai za sebe
mesto vrhovnog poglavara ukoliko to eli."
Kovenant se netremice zagleda Prothalu u oi, pokuavajui da odvagne namere vrhovnog
poglavara. Ali nije mogao da otkrije dvosmislenost u Prothalovoj ponudi. Blago odvrati: "Zna da ga ne elim."
"Pa ipak, traim da ga prihvati. Ti nosi belo zlato."
"Zaboravi", ree Kovenant. "Nije to tako lako."
Trenutak potom Prothal lagano klimnu. "Shvatam." Okrenuo se ostalim poglavarima. "Da li vi elite
mesto vrhovnog poglavara?"
"Ti si vrhovni poglavar", usprotivi se Mhoram. A Ozondrea dodade: "Ko drugi? Nemoj da traimo
vreme na budalatine."
Page 98

"Vrlo dobro", Prothal se isprsi. "Kunja i usud ovog vremena poivaju na mojim pleima. Ja sam
vrhovni poglavar Prothal i odlukom Vea moja volja odluuje. Neka se niko ne plai da me sledi, ili da me krivi
ukoliko moje odluke ne budu valjane."
Nevoljni trzaj proe Kovenantovim licem, ali on nita ne ree; ubrzo Prothal sede i ree:
"Razmotrimo sada ta nam valja initi."
U tiini, poglavari su mentalno optili jedni sa drugima. Onda se Ozondrea okrete Penosledu.
"Kamenbrate, reeno je: 'Kada te mnoge stvari pritisnu, najpre se seti prijateljstva.' Zarad svog naroda, treba
da se vrati u Primorje to je pre mogue. Dinovima mora biti reeno sve to proistekne odavde. Ali cenim da
vodeni put kroz Andelejn vie nee biti bezbedan za tebe. Daemo ti pratnju da ide sa tobom do ume
Grimerdor i Severnih zaravni sve dok ne proe Domajin Sunovrat i Sarangravsku ravnicu."
"Hvala vam, poglavari moji", uzvrati formalno Penosled, "ali to nee biti neophodno. I sam sam
malo razmiljao o tome. Tokom lutanja, moj narod je nauio izreku Bhrathaira: 'Onaj ko eka da mu ma
padne na vrat, sigurno e izgubiti glavu.' Verujem da je najbolja usluga koju mogu uiniti svom narodu
uestvovanje u vaim delima, kakva god da preduzmete. Molim vas, dopustite da vam se pridruim."
Vrhovni poglavar Prothal se nasmei i nakloni u znak da je sasluao. "Srce mi se nadalo da e tako
biti. Budi dobro doao u naoj kunji. U opasnosti i na muci, dinovi Primorci osnauju nas i mi im ne moemo
spevati dovoljno zahvalnosti. Ali tvoj narod ne sme ostati neupozoren. Poslaemo druge glasnike."
Penosled se zauzvrat nakloni, a onda poglavarka Ozondrea nastavi i pozva vrhovnika Garta.
Gart ustade i predade raport: "Poglavarko, uinio sam kako si traila. Steg-oganj sada gori povrh
Veselkamena. Svi koji ga vide upozorie narod i proiriti vest o ratu juno, istono i zapadno. Do jutra, svi koji
ive severno od Oparnice i zapadno od Grimerdora bie spremni, a oni koji ive blizu reke poslae brze
amce u Sredinje zaravni. Dalje e se upozorenje iriti sporije.
Poslao sam izviae sa smenama prema Grimerdoru i Andelejnu. Ali proi e est dana pre nego
to primimo jasne vesti iz ume. A iako niste to zatraili, poeo sam pripreme za opsadu. Sveukupno je sada
na delu hiljadu tri stotine mojih ratnika. Dvadeset eovoda su u stanju pripravnosti."
"To je dobro", ree Ozondrea. "Upozorenje koje mora biti preneto do Primorja poveravamo tebi.
Poalji onoliko ratnika koliko proceni da je neophodno da osigura taj zadatak."
Gart se nakloni i sede.
"A sada." Ona klimnu kao da tom kretnjom eli da je oisti od drugih razmiljanja. "Provela sam
vreme prouavajui priu prapoglavara Kovenanta o njegovom putovanju. Prisustvo belog zlata objanjava
mnogo toga. Ali i dalje mnoge stvari zahtevaju razmiljanje - oluje koje se kreu prema jugu, ptica sa tri krila,
gnusni napad na utvare Andelejna, okrvavljenost Meseca. Po mom miljenju, znaenje tih stvari je jasno."
Naglo, ona pljesnu dlanom po stolu kao da su joj bili neophodni zvuk i bol da bi mogla da govori.
"Drul Stenotoac je ve naao svoju kob - kamen Zlozemlja ili neko drugo smrtonosno zlo. Sa ezlom
zakona, dovoljno je moan da poremeti godinja doba!"
Tiho jeanje die se sa galerije, ali Prothal i Mhoram nisu delovali iznenaeno. Pa ipak, opasno
svetlucanje pojaalo se u Mhoramovim oima kada je blago rekao: "Razjasni, molim."
"Svedoanstvo sile je neporecivo. Znamo da Drul ima ezlo zakona. Ali ezlo je neutralna alatka.
Ono je izrezano iz Jedinog Drveta za slubu Zemlje i zakona Zemlje. Pa ipak je ono to se dogodilo
neprirodno, pogreno. Moete li zamisliti snagu volje koja je u stanju da toliko izopai ezlo da izopai jednu
pticu? No, moda ludilo daje Drulu tu volju. Ili moda sada Kletnik upravlja ezlom. Ali razmislite - roenje
ptice sa tri krila je najsitniji od tih zlih znakova. Na vrhuncu, u nekadanje doba, poglavar Kletnik nije se
usuivao da napadne utvare. A to se tie oskrnavljenog Meseca - samo najmranija i najuasnija drevna
proroanstva govore o takvim stvarima.
Smatrate li da je to odluujui dokaz da poglavar Kletnik poseduje ezlo? Ali razmislite - sa manje
napora nego to zahteva izopaenje Meseca, mogao bi lako da nas potisne u smrt. Ne bismo se mogli
suprotstaviti tolikoj moi. Pa ipak se tako... tako trai. Da li bi upotrebio silu u tako sitnu svrhu - protiv utvara,
kada je mogao lako da uniti nas? A da je mogao, da li bi izopaio Mesec koristei ezlo zakona - alatku koja
nije stvorena za njegovu ruku, koja se pri svakom dodiru suprotstavlja njegovom ovladavanju?
Kada bi poglavar Kletnik upravljao ezlom, cenim da ne bi uinio ono to je uinjeno, a moda ne bi
to ni mogao - ne, dok mi ne budemo uniteni. Ali ukoliko sam Drul dri ezlo, to nije dovoljno. Nijedan jamnik
nije dovoljno moan da izvede takva zlodela bez istovremene upotrebe sile i ezla i kamena. Jamnici su
stvorenja slabe volje, kao to znate. Njih je lako pokolebati, lako porobiti. I nemaju znanstvo za izazivanje
nebesa. Zbog toga su uvek bili najgori deo Kletnikovih armija.
Ukoliko ispravno sudim, onda je i sam Opaki na Drulovoj milosti koliko i mi. Usud ovog vremena
poiva na sumanutim hirovima jednog jamnika.
To zakljuujem zbog toga to jo nismo napadnuti."
Prothal turobno klimnu Ozondrei, a Mhoram nastavi nit njenog zakljuivanja. "Zato se poglavar
Kletnik pouzdaje u nas da emo ga spasti i prokleti sebe. Na neki nain, njegov plan je da nas odgovor na
poruku prapoglavara Kovenanta navede da skoimo u zamku koja e drati i nas i njega. Glumio je
Page 99

prijateljstvo sa Drulom da bi se zatitio dok mu planovi ne urode plodom. I poduavao je Drula kako da koristi
novopronaenu mo na naine koji e zadovoljiti jamnikovu glad za vlau, a da nas ne ugroze neposredno.
Zbog toga pokuava da obezbedi da mi pokuamo da otmemo ezlo zakona iz Drulovih ruku."
"I prema tome", zakevta Ozondrea, "bilo bi najistije preduzeli kada bismo napravili takav pokuaj."
"Kako to?" usprotivi se Mhoram. "Poruka glasi: 'Bez njega, nee moi da mi se odupru ni sedam
godina.' On nam prorie skoriji kraj ako ne budemo pokuali, ili ako pokuamo pa ne uspemo, nego ako
uopte ne budemo pokuali."
"ta dobija takvim proricanjem? ta drugo do nau trenutnu smrt? Njegova poruka samo je mamac
lane nade da nas zavede u ludilo."
Ali Mhoram odvrati navodom: "'Drul Stenotoac ima ezlo, a to je neto ega se treba plaiti. Ako
ne urui poruku, on e kroz dve godine zauzeti presto u Poglavarevom Konaku.'"
"Ali poruka je uruena!" bila je uporna Ozondrea. "Upozoreni smo. Moemo se pripremiti. Drul je
ludak i njegovi napadi e imati mane koje izaziva ludilo. Moe biti da emo mu otkriti slabost i pobediti.
Sedmice mu! Veselkamen nee pasti dogod je krvne garde. A dinovi i Ranihini e nam pritei u pomo."
Okrenuvi se vrhovnom poglavaru, ona stade da ga nagovara: "Prothale, nemoj slediti mamac ovog pohoda.
To je obino privienje. Paemo pod senku i Domaja e sigurno umreti."
"Ali ako uspemo", usprotivi se Mhoram, "ukoliko zadobijemo ezlo, onda nam se izgledi produuju.
I bez proricanja poglavara Kletnika, sa ezlom bismo mogli zadobiti dovoljno zemne moi da prevagnemo u
ratu. A ako to i ne uspemo, bar emo imati vie vremena da tragamo za drugim nainima da se spasemo."
"Kako moemo uspeti? Drul ima i ezlo zakona i kamen Zlozemlja."
"I nije gospodar nijednoga."
"Dovoljno je gospodar! Pitajte utvare za razmere njegove moi. Pitajte Mesec."
"Pitajte mene", zarea Kovenant, lagano se podiui na noge. Jedan trenutak je oklevao, rastrzan
izmeu straha od Drula i uasa ta e biti sa njim ako poglavari ne pou u potragu za ezlom. Imao je ivu
predstavu zlobe iza Drulovih oiju boje lave. Ali razmiljanje o ezlu pomoglo mu je da se odlui. Oseao je
da je zadobio izvestan uvid u logiku svoga sna. ezlo ga je dovelo u Domaju; ezlo e mu biti potrebno da
pobegne. "Pitajte mene", ree on ponovo. "Mislite li da nemam ulog u ovome?"
Poglavari nisu odgovorili i Kovenant je bio prisiljen da sam iznese razloge. Tokom premiljanja,
uspeo je da nae samo jednu krhku nadu. Sa naporom, on iznese stvar. "Prema vama, Kletnik me je odabrao.
Ali na Kevinovom Vidikovcu on je govorio o meni kao da me je odabrao neko drugi - 'moj Neprijatelj', rekao je.
O kome je govorio?"
Zamiljeno, vrhovni poglavar odvrati: "Ne znam. Ve smo rekli ranije da se nadamo da su u tvom
odabiru uestvovale i druge sile. Moda i jesu. Nekoliko naih najstarijih predanja govori o Tvorcu - Tvorcu
Zemlje - ali mi nita ne znamo o takvom biu. Samo znamo da smo mi smrtni, ali Kletnik nije - na neki nain,
on prevazilazi krv i meso."
"Tvorac", promrmlja Kovenant. "U redu." Uznemirujue seanje na starog prosjaka koji mu se
obratio kraj sudnice na trenutak blesnu u njemu. "Zato je odabrao mene?"
Prothalove oi pune samoodricanja nisu zatitrale. "Ko zna? Moda iz istog razloga iz koga te je
odabrao poglavar Kletnik."
Taj paradoks razgnevi Kovenanta, ali on nastavi kao da mu protivurenost daje nadahnue. "Onda
je taj... Tvorac... takoe eleo da ujete Kletnikovu poruku. Vodite rauna o tome."
"Eto!" poskoi Ozondrea. "To je la koju sam traila - onaj konani mamac. Podgrevajui nadu za
neznanom pomoi, poglavar Kletnik trai naina da se obezbedi da emo se latiti tog ludakog pohoda."
Kovenant nije skretao pogled sa vrhovnog poglavara. Gledao je Prothala ravno u oi, pokuavao da
prodre kroz eroziju dugog asketizma u njegov um. Ali Prothal mu je uzvraao pogled bez uzmicanja. Linije po
uglovima njegovih oiju kao da su tamo urezane samoodricanjem. "Poglavarko Ozondrea", ree on ravnim
glasom, "da li tvoje prouavanje daje i neke znakove nade?"
"Znaci? Predskazanja?" Glas joj je oklevajue zvuao u Zabranu. "Nisam Mhoram. Kada bih bila,
pitala bih Kovenanta kakve je snove imao u Domaji. Ali vie mi se dopadaju praktine nade. Vidim samo jednu:
sasvim je malo vremena utroeno. Verujem da nijedna druga kombinacija sluajnosti i izbora nije mogla
dovesti Kovenanta ovamo toliko brzo."
"Vrlo dobro", odvrati Prothal. Njegov pogled, prepleten sa Kovenantovim, u trenutku se izotri, i u
njemu Kovenant najzad vide da je vrhovni poglavar ve doneo odluku. Sluao je raspravu samo da bi pruio
sebi poslednju priliku da nae alternativu. Nespretno, Kovenant spusti pogled, pogrbi se u stolici. Kako mu je
to samo polazilo za rukom? - promrmlja bescljno u sebi. Odakle potie sva ta hrabrost?
Jesam li ja jedina kukavica...?
Trenutak kasnije vrhovni poglavar prikupi plavu odoru oko sebe i die se na noge. "Prijatelji moji",
ree, glasa otealog od starosti, "Dolo je vreme za odluku. Moram odabrati put koji e zadovoljiti nae
potrebe. Ukoliko iko ima misli koje moraju biti reene, neka govori sada." Niko nije progovorio, a Prothal kao
da je crpao ponos i dostojanstvo iz tiine. "Poujte onda volju Prothola, sina Dvilijanovog, vrhovnog poglavara
Page 100

po volji Vea - i neka mi Domaja oprosti ako pogreim ili doivim neuspeh. U ovom trenutku odreujem
budunost Zemlje.
Poglavarko Ozondrea, tebi i poglavarima Variolu i Tamaranti poveravam odbranu Domaje.
Zaduujem te da uini sve to ti nalau mudrost i dalekovidost da sauva ivot ijem smo se odravanju
zavetovali. Upamti da e uvek biti nade dok Veselkamen stoji. Ali padne li Veselkamen, onda e sva doba i sav
rad poglavara, od Bereka Srdomila do naeg pokolenja, doi do kraja, i Domaja vie nikada nee upoznati
slinog.
Poglavar Mhoram i ja emo poi u potragu za Drulom Stenotocem i za ezlom zakona. Sa nama
e poi din Srdosolja Penosled, prapoglavar Tomas Kovenant, onoliko pripadnika krvne garde koliko menik
Tuvor ceni da moe odvojiti od odbrane Veselkamena i jedan eovod ratovnije. Na taj nain neemo ii naslepo
i nezatieni ka usudu - ali glavnina sile Poglavarevog Konaka ostae za odbranu Domaje ukoliko doivimo
neuspeh.
ujte i posluajte. Pohod kree sa prvim svetlom dana."
"Vrhovni poglavaru!" pobuni se Gart, skoivi na noge. "Zar nee saekati neku re od mojih
izviaa? Mora nadvladati Grimerdor da bi proao ka Planini Groma. Ukoliko je uma ukaljana sluinadima
Drula ili Sivog Krvnika, vai ivoti bie slabo obezbeeni dok moji izviai ne utvrde pokrete neprijatelja."
"To je istina, vrhovnie", ree Protha. "Ali koliko emo vremena izgubiti?"
"est dana, vrhovni poglavaru. Onda emo znati koliku silu zahteva prelazak Grimerdora."
Neko vreme Mhoram je sedeo sa podbratkom u rukama, odsutno zagledan u jamu sa oblukom.
Ali onda se digao i rekao: "Stotinu krvnih gardista. Ili svaki ratnik koga Veselkamen moe dati. Video sam to.
Ima pragrdana u Grimerdoru - i vukova na hiljade. Oni love po mojim snovima." Glas kao da mu je ledio
vazduh u Zabranu poput vetrova gubitka.
Ali Prothal smesta progovori, odupirui se inima Mhoramovog glasa. "Ne, Garte. Ne moemo
odugovlaiti. Opasnosti Grimerdora jesu prevelike. ak i Drul Stenotoac zacelo shvata da nas najbolji put
prema Planini Groma vodi kroz umu i severno od Andelejna. Ne, ii emo junim putem - oko Andelejna,
onda istono kroz Morinmos do zaravni Ra, pre no to okrenemo severno prema Gravin Trendoru. Znam - to
se ini kao dug put, pun bespotrebnih milja, za pohod koji mora aliti za gubitkom svakog dana. Ali taj juni put
e nam omoguiti da dobijemo pomo Ranjana. Na taj nain e svi stari neprijatelji Opakog uzeti udela u
naem pohodu. Moda emo pomrsiti konce Drulu.
Ne, moj izbor je jasan. Pohod polazi sutra i jae prema jugu. Govorio sam. Neka svako ko osea
neku sumnju progovori sada."
Tomas Kovenant, koji je sumnjao u sve, oseti Prothalovu odlunost i dostojanstvo tako silno da nije
rekao ni re.
Onda Mhoram i Ozondrea ustadoe, a sledio ih je smesta i Penosled; za njima, itav skup se die
na noge. Svi se okrenue vrhovnom poglavaru Prothalu, a Ozondrea podie glas da kae: "Melenkurion
Nebosklon neka te pazi, vrhovni poglavaru. Melenkurion abatha! Sauvaj i pobedi! Seme i stena, neka tvoja
namera cveta. Neka te nijedno zlo ne zaslepi niti napadne - ni strah, ni slabost, ni spokoj, ni radost, ni bol neka
ne oslabe tvoj al zbog neispravnog. Kukaviluk je neoprostiv, opaija nemona. Nebosklon pazi, a Zemni
koren kali. Melenkurion abatha! Minas mill khabaal!"
Prothal pognu glavu, a galerija i poglavari odvratie pozdravom kao jedan, dizanjem ruke u nemom
blagoslovu.
Onda, lagano i u poretku, ljudi poee da naputaju Zabran. Istovremeno, Prothal, Mhoram i
Ozondrea izioe kroz zasebna vrata.
Kada su poglavari otili, Penosled se pridrui Kovenantu i oni pooe skupa uz stepenice, dok su ih
sledili Banor i Korik. Poto su izili iz Zabrana, Penosled stade da okleva, razmiljajui o neemu, a onda upita
Kovenanta: "Prijatelju moj, hoe li mi odgovoriti na jedno pitanje?"
"Misli li da sam ostavio neto nedoreeno?"
"Kada je re o tome, ko zna? Vilinski Elohimi imaju izreku: 'Srce se veseli tajni to ne zavreuje
rei.' Ah, to je narod pun smeha. Ali..."
"Ne", presee ga Kovenant. "Dosta sam propitivan." On poe prema svojim odajama.
"Ali nisi ni uo moje pitanje."
Okrenuo se. "Zato bih? eleo si da pita ta je Atiaran imala protiv mene."
"Ne", odvrati Penosled, blago se smejui. "Neka se tvoje srce veseli toj tajni do kraja vremena. Moje
pitanje je sledee. Kakve si snove imao otkako si doao u Domaju? ta si sanjao one noi u mom amcu?"
ustro, Kovenant odgovori: "Gomila mojih ljudi - pravih ljudi - pljuvala je krv na mene. A jedan od
njih je rekao: 'Ima samo jedan dobar odgovor na smrt.'"
"Samo jedan? Koji je to odgovor?"
"Okreni joj lea", odreza Kovenant dok je grabio niz hodnik. "Prokai je." Penosledovo dobroudno
veselje stade da mu odzvanja u uima, ali on je koraao dalje sve dok vie nije mogao da uje dina. Onda
pokua da se priseti puta do svojih odaja. Uz malo Banorove pomoi, naao je sobe i zatvorio se u njih, jedino
Page 101

se potrudivi da pripali jednu baklju pre nego to je zatvorio vrata pred krvnim gardistom.
Otkrio je da je neko u njegovom odsustvu zatvorio prozore kapcima pred zlokobnim svetlom
Meseca. Gonjen nekim naopakim porivom, on odkrinu jedan od njih. Ali krvavi predeo vreao mu je oi poput
zadaha leine i on ponovo zalupi kapak. Onda je dugo pre nego to je legao odmeravao koracima pod i
raspravljao sa sobom, dok ga zamor konano ne prevlada.
Kada se primaklo jutro i kada je Banor poeo da ga drmusa ne bi li ga probudio, on stade da se
odupire. eleo je da nastavi da spava kao da e u snu nai oprotaj. Nejasno se seao da se upravo sprema
da zapone putovanje daleko opasnije nego ono koje je upravo zavrio i njegova iznurena svest jeala je u
pobuni.
"Doi", ree Banor. "Ako budemo suvie odugovlaili, propustiemo prizivanje Ranihina."
"Goni se u pakao", promumla Kovenant. "Zar ti nikada ne spava?"
"Krvna garda ne spava."
"ta?"
"Nijedan krvni gardista nije usnio otkako su Haruai dali zavet."
Uz napor, Kovenant se pridie u sedei poloaj. Jedan trenutak je krmeljivo virio prema Banoru, a
onda promrmlja: "Pa vi ste ve u paklu."
Tuinska glatkost Banorovog glasa nije zatitrala kada je uzvratio: "Nema razloga da nam se
ruga."
"Razume se da nemam", zarea Kovenant, izlazei iz kreveta. "Naravno, trebalo bi da uivam to o
mojoj samostalnosti sudi neko kome ak ni san nije potreban."
"Mi ne sudimo. Mi smo oprezni. Zadueni smo za poglavare."
"Kao Kevin - koji se ubio. I poneo za sobom manje-vie sve." Ali im je napravio tu primedbu,
iznenada se postide. U svetlosti vatre, priseti se cene vernosti krvne garde. Lecnuvi se od hladnoe kamenog
poda, on ree: "Zaboravi. Govorim tako u samoodbrani. Ruganje je, izgleda, moj jedini odgovor." Onda je
pourio da se opere, obrija i obue. Posle brzog obroka, pobrinuo se za no i ezlo i najzad klimnuo krvnom
gardisti da je spreman.
Banor ga odvede u dvorite kod starog stabla zlatana. Izmaglica noi i dalje je mutila vazduh, ali
zvezde su nestale, a Sunce oigledno samo to nije poelo da se raa. Neoekivano, on oseti da uzima udela
u neemu to ga prevazilazi. Oseaj je bio neobian i on pokua da ga odagna razlonim razmiljanjem dok
je sledio Banora kroz tunel, izmeu ogromnih, vornovatih vratnica kule, u susret osvitu.
A tamo, u blizini zida nedaleko od kapije, prikupila se druina koja se spremila u pohod. Ratnici
treeg eovoda sedeli su na konjima u polukrugu iza vrhovnika Kvana, a sa njihove leve strane stajalo je devet
krvnih gardista koje je predvodio menik Tuvor. Unutar polukruga bili su Prothal, Mhoram i Srdosolja
Penosled. Din je zadenuo za pojas buzdovan dugaak poput oveka i stavio oko vrata plavu maramu koja je
razdragano leprala na jutarnjem vetru. U blizini su stajala tri oveka koja su drala tri konja osedlana
prijanjkom. Iznad svih njih, proelje Veselkamena bilo je natrpano ljudima. Stanovnici grada-planine ispunili su
svaki balkon i terasu, svaki prozor. A okrenuta prema okupljenoj druini stajala je poglavarka Ozondrea.
Drala je glavu visoko, kao da izaziva svoju odgovornost da pokua da je nagna da se pogne.
Onda Sunce izbi nad istonim obzorjem. Ono dohvati gornji rub visoravni, na kom je plamtela plava
vatra upozorenja; sputalo se niz zid sve dok nije izdiglo steg vrhovnog poglavara iz polutame kao da pali
baklju. Zatim je osvetlilo crveni barjak, a potim novu belu zastavu.
Klimnuvi prema novoj zastavi, Banor ree: "Ta je za tebe, prapoglavaru. Znak belog zlata." Onda
ode da zauzme mesto meu krvnim gardistima.
Tiina poinu na druini sve dok Sunevo svetlo ne dodirnu tlo, bacajui zlatni odsjaj na lanove
pohoda. im joj svetlo dosee noge, Ozondrea poe da govori kao da je nestrpljivo ekala na taj trenutak, a
bol u srcu stade da skriva osornim glasom. "Nisam raspoloena za ceremonije, Prothale. Pozovi Ranihine i
poi. Budalatina ovog poduhvata nee postati manja usled odugovlaenja i velikih rei. Nema vie ta da
kae. Dobro sam pripremljena za zadatak i odbrana Domaje nee posustati dogod sam iva. Hajde - zovi
Ranihine."
Prothal se blago nasmei, a Mhoram ree sa osmehom: "Sreni smo to imamo tebe, Ozondrea.
Nikome drugom ne bih poverio Variola, svoga oca i Tamarantu, svoju majku."
"Ruga mi se na svoj rizik!" prasnu ona. "Nisam raspoloena - nisam raspoloena, uje li?"
"ujem. Zna da ti se ne rugam. Sestro Ozondrea, uvaj mi se."
"Ja se uvek uvam. A sada idite, pre no to sasvim izgubim strpljenje."
Prothal klimnu Tuvoru, a deset krvnih gardista se okrete i rairi, tako da je svako od njih bio okrenut
prema izlazeem Suncu bez ikoga da mu zaklanja vidik. Jedan po jedan, svaki krvni gardista die ruku do
usana i ispusti prodoran zviduk koji je odjekivao uz zid Konaka u vazduhu zore.
Oni ponovo zazvidae, pa potom i trei put, a svaki poziv zvuao je silovito i samotno poput plaa
srca. Ali na poslednji zviduk odgovorie udaljeno njitanje i duboka tutnjava monih kopita. Sve oi se u
oekivanju okrenue prema istoku, mirkajui u jutarnjem blistanju. Jedan dugi trenutak nita se nije
Page 102

pojavljivalo, a tutnjava zemlje je bestelesno dopirala do druine, poput mistinog ukazivanja. Ali onda konji
postadoe vidljivi pred Sunevim diskom, kao da su se otelotvorili iz nebeske vatre.
Uskoro Ranihini napustie pravac prema Suncu. Bilo ih je deset - divlje i silne ivotinje. Bile su to
ogromne, miiave zveri, irokih prsa, ponositih vratova, sa neto od grubog etvrtastog oblika mustanga. Imali
su dugake, leprave grive i repove, dranje ravno poput viska, oi pune nespokojne inteligencije. Vranci,
dorati, arci, galopirali su prema krvnim gardistima.
Kovenant je dovoljno znao o konjima da vidi da su Ranihini linosti koliko i ljudi, a svi su delili jednu
crtu: belu zvezdu na sreditu ela. Dok su se primicali sa zorom koja im je plamtela za sapima, delovali su
poput otelotvorene Domaje - sama sutina zdravlja i moi.
Njitei i zabacujui glave, oni se zaustavie pred krvnim gardistima. A krvni gardisti im se duboko
naklonie. Ranihini su udarali kopitama i tresli grivom kao da se razdragano smeju jednostavnom ljudskom
iskazivanju potovanja. Trenutak potom Tuvor im se obrati: "iveli, Ranihini! Trkai Domaje, ponositi nosioci!
Suneva puti i grivo neba, drago nam je to ste posluali na poziv. Moramo poi na dugi put od mnogo dana.
Hoete li nas nositi?"
U znak odgovora, dva konja klimnue glavom, a nekoliko drugih poe da poskakuje u krug poput
drebaca. Onda pooe napred i svaki od njih prie odreenom krvnom gardisti i gurnu ga gubicom kao da ga
zove da ga pojae. To su krvni gardisti i uinili, iako su konji bili neosedlani i bez uzda. Jaui na golim leima,
krvni gardisti povedoe Ranihine kasom oko druine i nanizae se pokraj ratnika u sedlima.
Kovenant oseti da polazak druine tek to nije usledio i nije eleo da propusti priliku. Koraknuvi
blie Ozondrei, on upita: "ta ovo znai? Odakle su stigli?"
Poglavarka se okrete i odgovori mu gotovo radosno, kao da joj je drago svako skretanje panje:
"Naravno - ti si stranac. Dakle, kako da ti ukratko objasnim stvar? Razmisli - Ranihini su slobodni, neukroeni,
a dom im je na zaravnima Ra. O njima se staraju Ranjani, ali niko ih ne jae ako ne odaberu sami jahaa za
sebe. To je slobodan izbor. A kada jednom Ranihin odabere jahaa, veran mu je kroz vatru i kroz samu smrt.
Malobrojni se nau meu odabranima. Tamaranta je jedini ivi poglavar koju je blagoslovio
ranihinski at - Hinaril je ponosito nosi - premda ni Prothal ni Mhoram jo nisu izvrili probu. Prothal nije to
eleo. Ali podozrevam da je jedan od njegovih razloga za putovanje prema jugu da prui Mhoramu priliku da
bude odabran.
Nije vano. Jo od doba vrhovnog poglavara Kevina narasla je veza izmeu Ranihina i krvne garde.
Iz mnogih razloga, od kojih mogu da pretpostavim samo neke, nijedan pripadnik krvne garde nikada nije ostao
neodabran.
A to se tie dananjeg dolaska Ranihina - to prevazilazi moja objanjenja. Oni su stvorovi zemne
moi. Na neki nain, svaki Ranihin zna kada e ga njegov jaha pozvati - da, zna, i nikada ne proputa da
odgovori. Ovde su Hurin, Braba, Marni i ostali. Pre deset dana zauli su poziv koji je do naih uiju stigao tek
jutros - a posle vie od etiri stotine milja stigli su svei poput zore. Kada bismo mogli da im budemo ravni,
Domaja ne bi bila u takvoj opasnosti."
Dok je govorila, Prothal i Mhoram popee se na konje, a ona zavri sa priom, povevi Kovenanta
prema njegovom mustangu. Pod uticajem njenog glasa, priao je ivotinji bez oklevanja. Ali kada je stavio
nogu u uzengiju sedla od prijanjka oseti gr oklevanja. Nije voleo konje, nije im verovao; njihova snaga bila je
previe opasna. Povukao se i otkrio da mu ruke drhte.
Ozondrea ga je radoznalo gledala; ali pre nego to je mogla ita rei, amor iznenaenja proe
druinom. Kada je digao pogled, Kovenant ugleda tri stare prilike kako jau prema njima - poglavari Variol i
Tamaranta, te srdonik Birinair. Tamaranta je sedela na ogromnom Ranihinu kestenjaste boje, sa
nasmejanim oima.
Naklonivi im se sa lea svoga konja, vrhovni poglavar Prothal ree: "Drago mi je to ste doli.
Potreban nam je va blagoslov pre nego to poemo, ba kao to je Ozondrei potrebna vaa pomo."
Tamaranta se nakloni zauzvrat, ali na njenim naboranim usnama stajao je lukavi poluosmeh.
Letimino je prela druinu pogledom. "Dobro si odabrao, Prothale." Onda ponovo spusti stare oi na
vrhovnog poglavara. "Ali grei to se nas tie. Polazimo sa tobom."
Prothal stade da se buni, ali Birinair se srano umea: "Razume se. ta bi drugo? Pohod bez
ezlonoe, ba!"
"Birinaire", ree Prothal prekorno, "tvoj rad za dinove svakako zahteva tvoje prisustvo."
"Zahteva? Razume se. to se tie toga - zato", ljutnu se on, "to se tie toga - ne. Stidim se da to
kaem. Dao sam sve naredbe. Ne. Drugi su sposobniji. Ve su godinama."
"Prothale", bila je uporna Tamaranta, "ne zabranjuj. Stari smo - razume se da smo stari. A put e
nam biti dug i teak. Ali ovo je veliki izazov naeg vremena - jedini slavan i ponosit poduhvat u kome emo
ikada moi da uzmemo udela."
"Zar je odbrana Veselkamena tako mala stvar?"
Variol tre glavu kao da je Prothalovo pitanje bilo podsmeh. "Veselkamen pamti da nam nije polo
Page 103

za rukom da povratimo makar i deli Kevinovog Znanstva. Od kakve pomoi moemo uopte da bude nae
prisustvo? Ozondrea je vie nego dovoljna. Bez ovog pohoda, nai ivoti bie zalud protraeni."
"Ne, poglavari moji. Ne protraeni", promrmljao je. Smetenog izraza, on pogleda Mhorama radi
podrke. Mhoram se iskrivljeno nasmei i ree: "ivot je valjano skovan. Mukarci i ene stare da bi neko bio
dovoljno mudar da poduava mlade. Neka pou."
Posle jo jednog trenutka oklevanja, Prothal odlui: "Poite, onda. Sve ete nas poduavati."
Variol se nasmei Tamaranti, a ona mu uzvrati pogled sa visokih lea Ranihina. Lica su im bila puna
zadovoljstva i smirenog iekivanja, koje su delili u nemom venanju svojih oiju. Gledajui ih, Kovenant naglo
dograbi uzde i pope se u sedlo. Srce mu je uplaeno tuklo, ali prijanjak mu gotovo smesta dade oseaj
sigurnosti koji mu olaka bojazan. Sledei primer Prothala i Mhorama, on gurnu tap ispod leve butine, gde ga
je drao prijanjak. Onda je stegao mustanga kolenima i stao da se trudi da suzbije bes.
ovek koji mu je drao konja dodirnu Kovenantovo koleno da mu privue panju. "Ime joj je Dura Dura Bokovila. Konji su retki u Domaji. Dobro sam je dresirao. Dobra je kao Ranihin", razmetao se on, a onda
je spustio oi kao da se postideo svog preterivanja.
Kovenant mrgodno odvrati: "Ne elim Ranihina."
ovek to shvati kao pohvalu Duri i sav zablista od zadovoljstva. Dok se udaljavao, dodirnuo je
dlanovima elo i rairio ruke u znak pozdrava.
Sa novog poloaja Kovenant stade da gleda druinu. Nije bilo tovarnih konja, ali uz svako sedlo bila
je pripojena vrea sa namirnicama i alatom, a Birinair je iza sebe imao debeo sveanj lilianrillskih tapova.
Krvni gardisti nisu bili natovareni, ali Penosled je nosio ogromnu vreu preko ramena i delovao je spremno da
putuje brzo poput bilo kog konja.
Ubrzo potom, Prothal se pridie u stremenima i doviknu druini: "Prijatelji moji, moramo krenuti.
Pohod je hitan, a vreme nae kunje teko nas pritiska. Neu pokuavati da vam dirnem srca dugim reima ili
da vas vezujem stranim zavetima. Budite to jeste do granice moi. I upamtite zavet mira. Idemo u opasnost,
a moda i u rat - boriemo se ako iskrsne potreba. Ali Domaji nee biti uinjena usluga besnim krvoproliem.
Setite se zakona:
Ne povredi gde dranje je dovoljno;
ne rani gde povreda je dovoljna;
ne sakati gde rana je dovoljna;
i ne ubij gde je sakaenje dovoljno;
Najvei ratnik je onaj koji ne mora da ubija.
Onda vrhovni poglavar okrenu konja da mu lice bude prema Veselkamenu. Izvukao je ezlo,
izmahnuo tri puta oko glave i digao ga u nebo. Sa njegovog kraja briznu bletavi plavi plamen. Onda doviknu
Konaku:
"iveo, Veselkamene!"
itavo stanovnitvo Konaka odvrati jednim monim povikom od koga se srce treslo:
"iveo!"
Ta oda iz nebrojenih grla polete preko bregova; sam vazduh zore kao da je poigravao poau i
pozdravom. Nekoliko Ranihina veselo zanjita. U odgovor na to, Kovenant stee zube pred naglim stezanjem
u grlu. Oseao se manje vredan uz sve to.
Onda Prothal okrete konja i potera ga kasom niz padinu. Ubrzo, druina se postavi na mesto iza
njega. Mhoram povede Kovenanta na poloaj iza Prothala, ispred Variola i Tamarante. etiri krvna gardista
ila su sa obe strane poglavara. Kvan, Tuvor i Korik jahali su ispred Prothala, a iza su stupali Birinair i eovod.
Dugim, kaskavim koracima Penosled doe izmeu Mhorama i Kovenanta, gde je trkao lagodno kao da su
mu takva putovanja sasvim prirodna.
U takvom poretku druina koja je krenula u pohod za ezlom zakona napusti Poglavarev Konak sa
prvim sunevim svetlom novog dana.
16. NA TRAGU KRVI

Tomas Kovenant je proveo sledea tri dana u akutnom otkrivanju jahakih bolova. Sedei na tankoj
koi, oseao se kao da jae na golim leima; tvrda, fizika injenica Durine kime pretila je da ga pretesterie.
Kolena kao da su mu bila iupana iz zglobova; butine i listovi boleli su ga i drhtali od napora da se dri na atu
- taj bol postepeno mu se irio do lea i uz njih; a vrat ga je titio od udara Durinih naglih skokova kada je ova
prelazila prepreke po terenu. Povremeno je ostajao na konju samo zato to mu sedlo od prijanjka nije
doputalo da padne. A nou su ga zgreni miii toliko boleli da nije mogao da zaspi bez blagotvornog dejstva
alem-vina.
Page 104

Kao posledicu toga, gotovo da nije primeivao predeo kojim su prolazili, ba kao ni vremenske
prilike ili raspoloenje druine. Nije obraao panju ili je odbijao svaki pokuaj da ga uvuku u razgovor. Sav je
bio obuzet bolnim oseajem da je prelomljen napola. Ponovo je bio prisiljen da prepozna samoubilaku
prirodu sna, onoga to mu je inila podsvesna tama njegovog uma.
Ali dinovo alem-vino i nemogue zdravlje Domaje dejstvovali su u njemu i pored njegovih patnji.
Miii su mu ovravali da bi podneli zahteve Durinih lea. A ni ne znajui to, popravljao se kao jaha. Uio
se kako da se kree sa atom umesto da mu se opire. Kada se probudio posle tree noi, otkrio je da mu fiziki
bol vie nije najvaniji oseaj.
Do tog vremena, druina je ostavila za sobom obraeni kraj oko Veselkamena i prela u talasave
zaravni. Ulogorili su se usred grube ravnice; a kada Kovenant poe da se obazire, predeo sa kojim se sreo
njegov pogled bio je kamenit i tegoban.
Svejedno, oseaj napredovanja vrsto se ustoliio u njemu, ponovo mu pruio utisk bezbednosti.
Poput toliko drugih stvari, Veselkamen je bio iza njega. Kada mu se Penosled obratio, bio je u stanju da mu
odgovori bez silovitosti.
Na to, din primeti Mhoramu: "Kamena mu i mora, poglavaru moj! Verujem da je Tomas Kovenant
odabrao da se ponovo ukljui u ivot. Mora biti da je to dejstvo alem-vina. iveo, prapoglavare Kovenante.
Dobro doao u nau druinu. Zna li ti, poglavare Mhorame, da dinovi imaju jednu drevnu priu o ratu koga je
prekinulo alem-vino? Da li bi voleo da je uje? Mogao bih da ti je ispriam za jedno pola dana."
"Stvarno?" zakikota se Mhoram. "A hoe li biti dovoljno samo pola dana ako je pria dok ti tri, a
mi jaemo?"
Penosled se iroko nasmeja. "Onda mogu zavriti do sutranjeg zalaska sunca. Tako kaem ja,
Srdosolja Penosled."
"uo sam tu priu", ree vrhovni poglavar Prothal. "Ali pripoveda me je uveravao da alem-vino u
stvari nije razreilo sukob. Stvarna uzda bio je razgovor dinova. Kada su dinovi zavrili sa zapitkivanjem o
razlozima rata, borci su sluali ve toliko dugo da su zaboravili odgovor."
"Ah, vrhovni poglavaru", zakikota se Penosled, "nisi ti razumeo. Re je bila o dinovima koji su pili
alem-vino."
Ratnici koji su sluali priu prsnue u smeh, a Prothal se nasmei kada se okrenuo da uzjae konja.
Uskoro je pohod bio na putu, a Kovenant doe na mesto kraj Mhorama.
Sada je tokom jahanja Kovenant razabirao galamu koju je druina pravila putujui. Poglavari i krvni
gardisti bili su gotovo neprekidno utljivi, zauzeti; ali kroz topot kopita mogao je da uje razgovor i odlomke
pesama ratnika. Pod Kvanovim vostvom, zvualo je kao da su puni pouzdanja, a povremeno ak veseli, kao
da se raduju to e najzad podvrgnuti probi godine provedene u prouavanju Maa.
Neto kasnije poglavar Mhoram iznenadi Kovenanta, rekavi mu bez ikakvih uvoda: "Prapoglavaru,
kao to zna, ima pitanja koja ti Vee nije postavilo. Mogu li ih sada ja pitati? Voleo bih da saznam vie o tvom
svetu."
"Mom svetu." ponovi Kovenant grubo. Nije eleo da pria o tome; nije imao elju da ponavlja
muenje sa Vea. "Zato?"
Mhram slee ramenima. "Zbog toga to u bolje znati ta da oekujem od tebe u vreme opasnosti
ako te bolje poznajem. Ili zato to bi me razumevanje tvog sveta moglo nauiti da se prema tebi ispravno
postavim. Takoe sam pitao iz obinog prijateljstva."
Kovenant je mogao da razabere otvorenost u Mhoramovom glasu i to razorua njegovo odbijanje.
Dugovao je poglavarima i sebi neku vrstu iskrenosti. Ali taj dug bio je gorak za njega i on nije mogao da nae
naina da izrazi sve stvari koje je trebalo rei. Instinktivno je poeo da ih nabraja u sebi. Imamo rak, infarkt,
tuberkulozu, multiplu sklerozu, uroene deformitete, gubavost - imamo alkoholizam, venerine bolesti,
odavanje drogi, silovanje, pljaku, ubistvo, prebijanje dece, genocid - ali nije mogao podneti glasno
izgovaranje zala koje je moglo potrajati u nedogled. Trenutak kasnije uzdigao se u stremenima i mahnuo
rukom preko neravnog predela.
"Verovatno ti sve to vidi bolje od mene - ali ak i ja mogu rei da je ovo divno. ivo je - ivo na
nain na koji treba da bude ivo. Ovaj soj trave ut je, krut i tanak - ali mogu da vidim da je zdrav. On pripada
ovde, ovoj vrsti tla. Tako mu pakla! Mogu ak da vidim koje je doba godine gledajui u zemlju. Mogu da vidim
prolee.
Tamo odakle stiem to ne vidimo - ako ne poznaje godinje cikluse bilja, ne moe da razazna
prolee od leta. Ako nema... nema standard za poreenje, ne moe da prepozna... ali svet je divan... ono
to je preostalo od njega, to nismo unitili." Slike farme Utoite iskrsnue neodoljivo u njegovom umu. Nije
mogao da se suzdri od turobnosti u glasu kada je zakljuio: "I mi imamo lepotu prirode. Nazivamo je
'pejsa'."
"'Pejsa'", ponovi Mhoram. "Ta re mi je strana - ali mi se ne dopada kako zvui."
Kovenant se oseti udnovato potreseno, kao da se upravo obazro preko ramena i otkrio da stoji
preblizu provalije. "To znai da je lepota neto posebno", zabrunda on. "Zgodna je, ali moemo da ivimo i
Page 105

bez nje."
"Bez?" Mhoramov pogled opasno blesnu.
A iza njega Penosled zapanjeno uzdahnu: "ivot bez lepote? Ah, prijatelju moj! Kako se onda
odupirete oajanju?"
"Mislim da to uopte ne inimo", proguna Kovenant. "Neki od nas su naprosto tvrdoglavi." Zatim je
zautao. Mhoram mu vie nije postavljao pitanja i on je jahao, preivljavajui tvrdokorne misli, sve dok vrhovni
poglavar Prothal nije proglasio zaustavljanje radi odmora.
Kako je dan napredovao, Kovenantovo utanje kao da je lagano zarazilo itavu druinu. Putnike
pesme i poalice eovoda postepeno preoe u tiinu; Mhoram je radoznalo gledao Kovenanta postrance, ali
nije pokuavao da obnovi razgovor; a Prothalovo lice bilo je mrano kao kod krvnih gardista. Posle izvesnog
vremena, Kovenant shvati razlog njihovog uzdravanja. Veeras e biti prva no punog okrvavljenog Meseca.
Proe ga drhtavica. Ta no bie neka vrsta probe za Drulovu mo. Ako jamnik moe da odri crveni
zahvat ak i kada je Mesec pun, onda e poglavari morati da priznaju da ne postoji granica njegovoj moi. A
takva mo mogla bi da stvara armije i gotovo sigurno je ve obezbedila razbojnike da pothranjuju Drulov poriv
za pljakanjem. Onda e druina morati da se bori za prolaz. Kovenant se uz drhtanje seti kratkog susreta sa
Drulom u peini Kiril Trendora. Poput svojih saputnika, potpao je pod dejstvo uasa pred onim to bi im no
mogla otkriti.
Samo su Variol i Tamaranta delovali nedirnuto zajednikim raspoloenjem. Ona kao da je napola
spavala i nemarno je jahala, poveravajui Ranihinu da je dri u uspravnom poloaju. Njen mu sedeo je
uspravno, sa stamenom rukom na uzdama, ali usta su mu bila mlitava, a oi neusredsreene. Delovali su
krhko; Kovenantu se inilo da moe da vidi lomnost njihovih kostiju. Ali jedino su oni od itave druine, izgleda,
bili mirni pred nadolazeom noi - mirni ili pak nisu shvatali.
Jahai se ulogorie pre sumraka na severnoj strani nepravilnog brega, delom zaklonjeni od
povetarca koji je uglavnom dolazio sa jugozapada. Vazduh je postao hladan poput povratka zime, a vetar je
nosio studen u srca putnika. U tiini, neki ratnici su hranili i timarili konje, dok su drugi kuvali obrok nad vatrom
koju je Birinair zapalio pomou jednog od svojih lillianrillskih tapova i neto prikupljenog drveta. Ranihini su
zajedno odgalopirali da provedu no u nekoj tajnoj igri ili obredu, ostavljajui konje sapete, krvne gardiste na
strai i ostale lanove druine skupljene u ogrtaima oko vatre. Kako je poslednji sunev zrak nestao iz
vazduha, povetarac pree u ravnomeran vetar.
Kovenant zatee sebe kako prieljkuje onu prisnost kojom je poeo dan. Ali nije umeo sam da
nadoknadi njeno odsustvo; morao je da saeka dok se vrhovni poglavar Prothal nije digao da odgovori na
oekivanja pohoda.
vrsto posadivi tap, on poe da peva veernju himnu Veselkamena. Mhoram mu se pridrui, a
sledili su ga Variol i Tamaranta, i uskoro je itav eovod bio na nogama i dodavao pesmi glas iz mnogih grla.
Stajali su tamo pod tegobnim nebom, dvadeset pet dua koje su pevale poput svedoka:
Sedam vrsta pakla za izdatu grudu,
Za izdajnike Domaje, ljude i skote:
I jedan hrabri poglavar da prkosi usudu
Da odagna crnu poast sa cveta lepote.
Smelo su digli glasove, a njihova melodija bila je kontrapunktirana tenorskim titranjem
Penosledovog napeva. Kada su zavrili, ponovo su seli i poeli da razgovaraju tihim glasovima, kao da je
himna bila sve to im je nedostajalo da povrate hrabrost.
Kovenant je sedeo zagledan u stegnute pesnice. Ne skidajui pogled sa njih, znao je kada je Mesec
poeo da izlazi; osetio je naglo koenje oko sebe kada se prvi grimizni odsjaj pojavio na obzorju. Ali samo je
grizao usnu i nije dizao pogled. Njegovi sadruzi su napeto disali; crveni odblesak polako se produbljivao i
pretvarao u srce vatre; ali on samo napree pogled, ne miui se, kao da prouava nain na koji mu se bele
zglavci.
Onda je zauo bolni apat poglavara Mhorama: 'Melenkurion', i znao je da je Mesec u potpunosti
crven, obojen kao da je njegovo kaljanje dovreno - okrvavljen kao da je nono nebo proseeno do samog
srca. Osetio je kako mu svetlost dodiruje lice, a obraz mu se tre kao u gaenju.
Sledeeg trenutka odnegde se zau udaljeni jauk poput krika pobune. Odzvanjao je u ledenom
vazduhu poput oajanja. I protiv svoje volje, Kovenant pogleda preko krvlju oblivene ravnice; na trenutak je
oekivao da druina skoi na taj krik ne bi li pritekla u pomo. Ali niko se nije pokrenuo. Krik mora da je
ispustila neka ivotinja. Nakratko bacivi pogled na oskrnavljeni puni Mesec, opustio je stisak i ponovo spustio
oi.
Kada mu je pogled doao do prstiju, uasnuto vide da je meseina dala njegovom prstenu
crvenkasti odsjaj. Metal je delovao kao da je zaronjen u krv. Njegovo unutranje srebro upinjalo se da se
pokae kroz grimiz, ali krvavo svetlo kao da ga je natapalo, lagano guilo, krivilo belo zlato.
Page 106

Instinktivno je shvatio. Tokom jednog zakasnelog otkucaja srca sedeo je mirno, urlajui nema i
beskorisna upozorenja prema svome ja koje nita nije sumnjalo. Onda je skoio na noge, uspravan i krut kao
da ga je Mesec trzajem digao u stojei poloaj - ruku stegnutih uz bokove, stisnutih pesnica.
Iza njega, Banor ree: "Ne boj se, prapoglavaru. Ranihini e nas upozoriti ako vukovi budu
predstavljali neku opasnost."
Kovenant okrenu glavu. Krvni gardista posegnu prema njemu smirujuom rukom.
"Ne diraj me!" prosikta Kovenant.
Trgao se od Banora. Na trenutak, dok mu je srce tuklo, primetio je kako je grimizni Mesec uinio da
Banorovo lice izgleda poput ovrsle lave. Onda opaki oseaj zla eksplodira pod njegovim nogama i on posrnu
prema vatri.
Kada je pao na tle, bacio se dalje, ne marei ni za ta drugo osim za silovitu telesnu elju da
izbegne napad. Poto se otkotrljao jedan krug, noge mu uletee meu zapaljeno granje.
Ali im Kovenant pade, Banor skoi. Kada je Kovenant uleteo u vatru, krvni gardista je bio samo
korak daleko od njega. Dohvatio je Kovenantov zglavak u gotovo istom trenutku i trgao ga lako poput deteta iz
plamenova, pridigavi ga na noge.
Pre nego to je ak i povratio ravnoteu, Kovenant se okrete Banoru i dreknu u lice krvnom gardisti:
"Ne diraj me!"
Banor pusti Kovenantov zglavak, povue se jedan korak.
Prothal, Mhoram, Penosled i svi ratnici bili su na nogama. Piljili su u Kovenanta iznenaeno,
zbunjeno, gnevno.
On iznenada oseti malaksalost. Noge su mu se tresle; pao je na kolena kraj vatre. Mislei: 'vatru mu
paklenu' i 'prokleti Kletnik mi je to uinio, preuzima vlast nada mnom, prokletstvo!' - uperio je nesigurni prst u
tlo koje ga je ujelo. "Ovde", jeknu on. "Bilo je ovde. Osetio sam ga."
Poglavari su smesta reagovali. Dok je Mhoram dozivao Birinaira, Prothal pouri napred i nagnu se
nad taku koju je pokazao Kovenant. Tiho gunajui za svoj raun, dodirnuo je mesto vrhovima prstiju poput
lekara koji opipava ranu. Onda su mu se pridruili Mhoram i Birinair. Birinair odgurnu vrhovnog poglavara u
stranu, uze lillianrilll tap i zabi jedan kraj u neispravno mesto. Okreui tap izmeu dlanova, napeto se
usredsredio na svoje voljeno drvo.
"Na trenutak", promrmljao je Prothal, "na trenutak sam osetio neto - nekakvo seanje u Zemlji.
Onda je nestalo pod mojim dodirom." On uzdahnu. "Bilo je uasno."
Birinair ponovi kao odjek: "Uasno", govorei sam sa sobom dok se usredsreivao. Prothal i
Mhoram su ga gledali dok su mu se ruke tresle od starosti ili osetljivosti. Naglo, on povika: "Uasno! Ruka
Krvnika! Usudio se da to ini?" Otrgao se tako naglo da se zateturao i bio bi pao da ga Prothal nije zadrao.
Na trenutak, Prothal i Birinair pogledae jedan drugoga u oi kao da pokuavaju da podele neko
znanje koje se nije moglo izraziti glasom. Onda se Birinair oslobodi toga. Obazirui se unaokolo kao da vidi
parad dostojanstva rasutu svuda oko sebe, mrgodno je rogoborio: "Mogu sam da stojim. Jo nisam tako
star." Posle kratkog pogleda upuenog Kovenantu, nastavio je glasnije: "Mislite da sam mator. Naravno. Mator
i blesav. Gura se u pohod kada treba da odmara kosti kraj kamina. Kao klada." Pokazavi na Nevernika,
zakljuio je: "Pitajte ga. Pitajte."
Kovenant se digao na noge dok je panja druine bila na ezlonoi i gurnuo ruke u depove da
sakrije blesak prstena. Dok je Birinair pokazivao prema njemu, on die pogled sa tla. Muni oseaj zlih slutnji
grio mu se u utrobi kada se prisetio napada u Andelejnu, kao i onoga to je usledilo posle njih.
Prothal ree vrsto: "Korakni ponovo tamo, prapoglavare."
Krivei lice, Kovenant napravi korak i nagazi na raniju taku. Kada mu je noga dodirnula tlo, on se
lecnu u iekivanju, pokua da se pripremi za oseaj da je na toj jednoj taki zemlja postala nesigurna, bez
osnova. Ali nita ga nije ujelo. Kao u Andelejnu, zlo je nestalo, ostavljajuu u njemu oseaj da je tanka
prekrivka bezbednosti stavljena preko bezdana.
U odgovor na nemo pitanje poglavara, zavrteo je glavom.
Posle pauze Mhoram ree ravnim glasom: "Osetio si ovo i ranije."
Uz napor, Kovenant prisili sebe da kae: "Da. Nekoliko puta - u Andelejnu. Pre napada na
Svetkovinu."
"Ruka Sivog Krvnika te je dotakla", frknu Birinair. Ali nije mogao da odri optubu. Njegove kosti kao
da su se prisetile svoje starosti i on se umorno pogrbi, nasloni na tap. Tonom samoprekora, kao da se
izvinjava, promrmljao je: "Naravno. Mlai. Da sam samo mlai." Okrenuo se od druine i progurao do svoje
postelje izvan kruga.
"Zato nam nisi rekao?" upita Mhoram otro.
Od tog pitanja Kovenant iznenada oseti stid, kao da mu se prsten vidi kroz tkaninu pantalona.
Ramena mu se zgrbie, ugurae ruke jo dublje u depove. "Nisam... na poetku nisam eleo da znate ta...
koliko Drul i Kletnik misle da sam vaan. Posle toga...", zatvorenih oiju se prisetio krize u Zabranu, "...mislio
sam o drugim stvarima."
Page 107

Mhoram to prihvati uz klimanje, a trenutak potom Kovenant produi: "Ne znam ta je to. Ali primam
ga samo preko izama. Ne mogu da ga dodirnem - bilo akama, bilo stopalima."
Mhoram i Prothal izmenie poglede izmenaenja. Ubrzo, vrhovni poglavar ree: "Nevernie, razlog
tih napada prevazilazi moje znanje. Zato te izme ine osetljivim na zlo? Ne znam. Ali Mhoram ili ja moramo
biti uz tebe u svako doba, da bi mogao da reaguje bez oklevanja." Preko ramena, dodao je: "Menie
Tuvore. Stoernie Kvane. Jeste li uli?"
Kvan stade mirno i odvrati: "Da, vrhovni poglavaru." A iza kruga Tuvorov glas meko ree: "Bie
napada. uli smo."
"Pripravnost e biti neophodna", ree Mhoram mrano, "i postojana srca e se bez uzmaka suoiti
sa naletom pragrdana, vukova i jamnika."
"Tako je", ree najzad vrhovni poglavar. "Ali takve stvari e se zbiti kada za to doe as. Sada
moramo otpoinuti. Moramo prikupiti snagu."
Lagano, druina polega. Pevuei napev dinova, Penosled se prui po tlu sa rukom oko kone
uture sa alem-vinom. Dok su krvni gardisti postavljali strae, ratnici rairie ebad za sebe i poglavare.
Kovenant polusvesno poe da spava, kao da osea da ga druina prouava, i bilo mu je drago zbog pokrivaa
koji su mu pomagali da sakrije prsten. Onda je dugo leao budan u noi, jer mu je bilo previe hladno da bi
spavao; ebad nije zadravala hladnou koja je zraila iz prstena.
Ali sve dok konano nije zaspao, mogao je da uje Penosledovo pevuenje i da vidi Prothala kako
sedi krag ugaraka vatre. Din i vrhovni poglavar skupa su drali strau, dva stara prijatelja Domaje koji su delili
zajedniko bdenje pred neumitnom sudbinom.
Sledei dan svanuo je siv i turoban - pokriven oblacima poput pepela na nebu - a Kovenant mu
pojaha u susret pognut u sedlu kao da mu je oko vrata vezan teg. Prsten mu je izgubio crvenu boju kada je
Mesec zaao; ali ta mu je boja ostala u umu, a prsten ga je naizgled vukao nanie poput kakvog bezrazlonog
zloina. Bespomono, shvatio je da mu je nametnut pakt koji nije odabrao, nije ga mogao odabrati. Dokaz se
inio neoboriv. Poput Meseca, potpadao je pod udar zlodela poglavara Kletnika. Njegova volja nije bila
potrebna; konci koji su ga vukli bili su dovoljno jaki da nadvladaju svaki otpor.
Nije shvatao kako je to moglo da mu se desi. Da li su njegova elja za smru, njegov zamor ili
oajanje gubavca bili toliko jaki? U ta se pretvorila njegova uporna elja da preivi? Gde su mu se deli bes,
estina? Da li je toliko dugo sa njime bilo postupano kao sa rtvom da je sada mogao da se ponaa samo kao
rtva, ak i prema samom sebi?
Nije imao odgovora. Ni u ta nije bio siguran osim u strah koji ga je preplavio kada se druina
zaustavila u podne. Otkrio je da ne eli da sie sa Durinih lea.
Nije verovao tlu, uasavao se dodira s njim. Izgubio je osnovno poverenje: njegova vera da je
zemlja postojana - vera toliko oigledna, neprekidna i neophodna da je sve do tog trenutka bila nesvesna - bila
je potresena. Slepo, utljivo blato pretvorilo se u mranu aku koja je zlokobno tragala za njime i samo njime.
Svejedno, bacio se iz sedla, prisilio sebe - spustio nogu na tlo i osetio ugriz. Od opakosti oseaja svi
mu se ivci zgrie i jedva je mogao da stoji dok je gledao kako Prothal, Mhoram i Birinair pokuavaju da
uhvate ta je osetio. Ali promaili su u potpunosti; beda tog dodira tla povukla se istog trenutka kada je
odskoio od nje.
To vee, tokom veere, ponovo je osetio ujed. Kada je poao na spavanje, sakrivi prsten od
Meseca, drhtao je kao u groznici. Ujutro estog dana digao se posivelog lica i sa obogaljenim pogledom u
oima. Pre nego to je stigao da uzjae Duru ponovo je ujeden.
I ponovo tokom jednog od zaustavljanja druine radi odmora.
I ponovo istog trenutka kada je smogao dovoljno oajanja da sjae na kraju jahanja tog dana.
Oseaj zla bio je poput novog klina u poklopcu njegovog kovega. Ovog puta, ivci su mu reagovali toliko
silovito da se sruio na tlo poput kakve predstave zaludnosti. Morao je dugo da lei nepomino pre nego to je
nanovo uspeo da uspostavi kontrolu nad udovima, a kada se najzad digao na noge, trzao se i lecao od straha
pri svakom koraku. Patetino, patetino, dahtao je u sebi. Ali nije mogao da nae dovoljno gneva da to
prevazie.
Sa brigom u oima, Penosled ga upita zato ne skine izme. Kovenant je morao da razmilja jedan
trenutak pre nego to se setio zato. Onda je promrmljao: "One su deo mene - one su deo naina na koji
moram da ivim. Nije mi preostalo - mnogo tih delova. A pored toga", dodade bledo, "ako ne budem i dalje
imao te napade, kako e Prothal da ih raspozna?"
"Nemoj da ini takve stvari za nas", odvrati Mhoram napeto. "Kako bismo mogli da traimo tako
neto?"
Ali Kovenant samo slee ramenima i ode da sedi pored vatre. Te veeri nije mogao ni da pogleda
hranu - sama pomisao na hranu izazivala je muninu u njegovim bolnim ivcima - ali je probao nekoliko
alianthi sa grma u blizini logora i otkrio da deluju smirujue. Pojeo je pregrt bobica, odsutno razbacujui
semenke onako kako ga je Lena uila, pa se vratio vatri.
Kada je druina dovrila obrok, Mhoram sede pokraj Kovenanta. Ne gledajui ga, poglavar upita:
Page 108

"Kako da ti pomognemo? Da napravimo nosila tako da ne mora da dodiruje tlo? Ili postoji i neki drugi nain?
Moda bi ti neka Penosledova pria olakala srce. uo sam da se dinovi razmeu kako bi i sam Opaki postao
zemljorod kada bi ga naterali da saslua priu o Bagunu Nepodnoljivom i Telmi Dvopest - toliko su te prie
lekovite." Mhoram naglo okrete lice pravo prema Kovenantu, i Kovenant vide da je poglavarevo lice puno
saoseanja. "Vidim tvoj bol, prapoglavaru."
Kovenant obori glavu da izbegne Mhoramov pogled, a onda proveri da mu je leva aka bezbedna u
depu. Trenutak potom on ree kao iz daljine: "Priaj mi o Tvorcu."
"Ah", uzdahnu Mhoram, "ne znamo mi da li Tvorac ivi. Nae znanje o takvom biu potie iz
najsenovitijih zakutaka naih najstarijih predanja. Znamo Opakog. Ali Tvorca ne znamo."
Onda Kovenanta, kao iz daljine, iznenadi kada je uo kako se umeala poglavarka Tamaranta:
"Razume se da znamo. Ah, ludosti mladih. Mhorame, sine moj, jo nisi prorok. Mora nauiti tu vrstu
hrabrosti." Lagano je skupila prastare udove i digla se na noge, oslonjena o tap. Retka, seda kosa visila joj je
u pramenovima oko lica dok je prilazila krugu oko vatre i lomno mrmljala: "Vidovnjatvo i prorotvo nisu
saglasni. Prema Kevinovom Znanstvu, samo je Srdomil, Poglavar-rodilac, istovremeno bio i vidovnjak i prorok.
Nie due ne uspevaju da dokue taj paradoks. Zbog ega, ne znam. Ali kada je Kevin Zemljogub u srcu
doneo odluku da prizove Obred Obesveenja, on je spasao krvne gardiste, Ranihine i dinove zato to je bio
vidovnjak. A zbog toga to nije bio prorok, nije uspeo da vidi da e poglavar Kletnik preiveti. Nii ovek od
Bereka. Razume se da Tvorac ivi."
Pogledala je Variola radi potvrde, a ovaj klimnu, ali Kovenant nije umeo da kae da li to on
potvruje ili drema. Ali Tamaranta mu klimnu kao da ju je Variol podrao. Digavi glavu nonom nebu i
zvezdama, prozborila je glasom lomnim od duboke starosti.
"Razume se da Tvorac ivi", ponovi ona. "Kako bi moglo biti drugaije? Suprotnosti zahtevaju jedna
drugu. Inae se gubi sva razlika i preostaje samo rasulo. Ne, ne moe biti Opaije bez Postanja. Bolje je upitati
se kako je Tvorac zaboravio na to kada je stvarao Zemlju. Jer ako nije zaboravio, onda su Postanje i Opaija
postojali skupa u jednom biu, a on to nije znao.
Evo ta nam kau najstarija predanja: u beskonanost pre nego to je Vreme stvoreno doao je
Tvorac poput radnika u svoju radionicu. A poto je u prirodi stvaranja da tei savrenstvu, Tvorac se sav
posvetio tom zadatku. Najpre je sazdao svod Vremena, kako bi svoje delo postavio na mesto na kome e
postojati - a za kamen temeljac tog svoda iskovao je divlju magiju, tako da Vreme moe da se odupire haosu i
da izdri. Onda je ispod svoda stvorio Zemlju. Radio je vekovima, gradio i razgraivao, isprobavao i
proveravao, odbacivao i ponovo isprobavao i proveravao da njegovo delo, jednom kada ga zavri, ne bi moglo
da mu zamera. A kada Zemlja bee ugodna njegovom oku, doneo je porod stanovnika Zemlje, bia koja u
svojim ivotima ostvaruju njegovu elju za savrenstvom - i nije propustio da im da sredstva da i sama tee
savrenstvu. Kada je zavrio, bio je ponosan kako to samo mogu biti oni koji stvaraju.
Avaj, nije razumeo Opaiju, ili ju je smetnuo s uma. Shvatao je zadatak tako to je pomiljao da je
jedino savren rad potreban za stvaranje savrenstva. Ali kada je zavrio i kada je njegov ponos okusio prvo
zadovoljstvo, pogledao je poblie Zemlju, elei da uiva u prizoru - i prenerazio se. Jer, gle! Skrivene duboko
u Zemlji, bez ikakve njegove elje ili stvaranja, poivale su kobi unitenja, sile dovoljno mone da razore
njegovo remek-delo u prainu.
Onda je shvatio, ili se prisetio. Moda je zatekao samu Opaiju kraj sebe kako mu skree ruku. Ili je
video zlo u sebi. Nije vano. Osetio je mahniti bol i srueni ponos. U gnevu se uhvatio ukotac sa Opaijom,
bilo u sebi ili van sebe, i u besu je bacio Opakog dole, iz beskraja kosmosa na Zemlju.
Avaj! Na taj nain je Opaki bio zarobljen u Vremenu. I na taj nain Tvorevo delo postade svet
Opakog koga je ovaj mogao muiti kako mu drago. Jer i sam zakon Vremena, osnova sile koja je omoguila
postojanje svoda, dela u korist poglavara Kletnika, kako ga mi sada zovemo. Taj zakon kae da se nijedno
delo ne moe rainiti. Obesveenje se ne moe rainiti - kaljanje se ne moe povui. Moe se preiveti ili
zaleiti, ali ne poricati. Zato je poglavar Kletnik napao zemlju, a Tvorac ga nije mogao zaustaviti - jer Tvorac je
bio taj koji je doveo Opaiju.
U tugi i poniznosti, Tvorac vide ta je uinio. Da muke Zemlje ne bi bile u potpunosti beznadne,
pokuao je da pomogne svome delu na okoline naine. Naveo je Poglavara-rodioca da izradi ezlo zakona oruje protiv Opaije. Ali sam zakon stvaranja Zemlje ne dozvoljava nita vie. Kada bi Tvorac pokuao da
uutka poglavara Kletnika, taj in bi unitio Vreme - a onda bi Opaki bio ponovo osloboen prema beskraju,
slobodan da ini sve gnusne stvari koje poeli."
Tamaranta stade. Ispriala je priu jednostavno, bez rastue reitosti, uzbuenja ili ma kog znaka
strasti koji bi prevazilazio njenu vremenost. Ali na trenutak njen tanuni, stari glas ubedi Kovenanta da je
Vaseljena na kocki - da je njegova borba samo mikrokosmos unutar daleko veeg sukoba. Tokom tog
trenutka, napeto je ekao ta e dalje rei.
Ubrzo potom, ona obori glavu i okrete naborani pogled pravo prema njemu. Gotovo apatom, rekla
je: "Tako smo doli do najvee kunje. Divlja magija je ovde. Jednom jedinom reju na svet moe biti
rascepljen do samog srca. Nemojte pogreiti", podrhtavao je njen glas. "Ako ne moemo pridobiti ovog
Page 109

Nevernika za sebe, Zemlja e skonati u ruevinama." Ali Kovenant nije umeo da kae da li joj je glas drhtao
zato to je bila stara, ili zato to se plai.
Izlazak Meseca bio je blizu; otiao je na poinak da izbegne promenu prstena. Sa glavom ispod
pokrivaa, gledao je u tamu i razabrao kada se Mesec digao po okrvavljenom odsjaju koji je rastao na
njegovoj burmi. Metal se inio zamrljaniji nego prethodne dve noi. Drao je njegov pokriveni pogled poput
ini; a kada je najzad zaspao, bio je iscrpljen kao da su ga iznurili sasluavanjem.
Sledeeg jutra mu je uspelo da stigne do Durinih lea bez napada - zbog ega je zabrundao je u
olakanju bez ikakvog stida. Onda Prothal prekri naviku i ne naredi zaustavljanje u podne. Razlog je postao
jasan kada su jahai izbili na vrh padine i kada je Oparnica izbila na videlo. Izjahali su iz neravne doline i
preplivali na konjima preko reke pre nego to su stali da se odmore. A tamo Kovenant opet nije napadnut kada
je spustio nogu na tlo.
Ali ostatak dana bio je u turobnoj suprotnosti sa tom nerazjanjivom potedom. Nekoliko milja posle
Oparnice druina prvi put naie na jedan putevnik. Prisetivi se Kovenantove prie o ubijenom Putnimu,
Prothal posla dvojicu krvnih gardista, Korika i Terela (koji je uvao poglavara Mhorama) u putevnik. Ispitivanje
je bilo potrebno samo kao potvrda. ak je i Kovenant u bolnom stanju mogao da vidi zaputenost, zadah
nekorienja; zeleno utoite putnika postalo je mrko i ukvareno. Kada su se Korik i Terel vratili, mogli su da
jave samo ono to je druina ve znala: o putevniku se niko nije starao.
Poglavari su doekali to otkrie mranih lica. Oevidno, plaili su se da e ubistvo koje je Kovenant
opisao navesti Putnime da okonaju slubu. Ali nekoliko ratnika zabrunda preneraeno i zgroeno, a Penosled
zakrguta zubima. Kovenant se obazre na dina i na trenutak vide Penosledovo lice usplamtelo od besa. Taj
izraz je brzo nestao, ali je ostavio Kovenanta uzdrmanog. Neoekivano, osetio je da je bezgranina odanost
dinova Domaji opasna; prebrzo je sudila.
I tako je na druinu krajem sedmog dana pala senka, senka koju je Mesec mogao samo oteati,
krvav i oskrnavljen, dok je bojio no poput svesti o neizbenoj propasti. Samo je Kovenant iskusio neto
olakanja; jo jednom, njegovo privatno zlo koje se unjalo oko njega ostavilo ga je na miru. Ali sledei dan
dovede jahae nadomak Andelejna. Put im se pruao preko pribreja na jugozapadnoj strani i ak i kroz
mlitavo, sivo vreme, bogatstvo Andelejna je blistalo poput najponositijeg dragulja Zemlje. Od njega druina
oseti da su im kosti lake; delovalo je na pohod kao iva slika onoga to je Domaja bila pre Obesveenja.
Kovenantu je bila neophodna ta nema uteha kao i bilo kom drugom, ali mu je ostala zakinuta. Dok
je obedovao doruak, zlo iz zemlje ponovo ga je ujelo. Prethodni dan kao da je samo uviestruio silovitost
napada; bio je zgusnut od opakosti, kao da ga je pauza ozlojedila, pojaala mu gnev. Oseaj zla ostavi ga
svog teturavog.
Tokom jednog zaustavljanja za odmor, ponovo je pogoen.
A te veeri, dok je spremao sebi obrok od aliaathe, jo jednom je pogoen. Ovog puta zlo ga je
oinulo tako opako da se obeznanio na izvesno vreme. Kada je povratio svest, leao je u Penosledovim
rukama poput deteta. Nejasno je oseao da je imao greve.
"Izuj izme", napeto mu je nareivao Penosled.
Obamrlost je popunjavala Kovenantovu glavu poput izmaglice, zaklanjala mu reakcije. Ali je
smogao dovoljno svesti da upita: "Zato?"
"Zato? Kamena mu i mora, prijatelju moj! Kada tako upita, kako da ti odgovorim? Pitaj samog
sebe. ta dobija to trpi takvo zlo?"
"Sebe", promrmlja on slabano. eleo je da se prosto opusti u rukama dina i da zaspi, ali se i borio
protiv te elje, otimao se Penosledu sve dok ga din nije stavio na noge pokraj Birinairove lillianrill vatre. Jedan
trenutak morao je da se dri poput starca za Penosledovu ruku kako ne bi klonuo, ali mu onda jedan od
ratnika prui njegov tap i on se osloni na njega. "Pruanjem otpora."
Ali u kostima je znao da ne prua otpor. Oseao je da su slabane, kao da se tope pod naporom.
izme su mu postale uplji simbol nepomirljivosti koju vie nita nije oseao.
Penosled stade da se buni, ali ga Mhoram zaustavi. "To je njegov izbor", ree poglavar blago.
Posle izvesnog vremena, Kovenant zapade u grozniav san. Nije znao da je neno odnesen do
kreveta, nije znao da ga je Mhoram pazio tokom itave noi i da je video crveni odsjaj njegove burme.
Pao je u izvesnu krizu dok je spavao i probudio se sa oseajem da je izgubljen, da je njegova
sposobnost da izdri konano stigla do kraja, da se kocka najzad okrenula protiv njega. Grlo mu je bilo
izbrazdano poput bojnog polja. Kada je prisilio oi da se otvore, naao se ponovo opruen u Penosledovim
rukama. Oko njega, druina je bila spremna da uzjae za put predvien za taj dan.
Kada je video da su se Kovenantove oi otvorile, Penosled se nae nad njega i tiho ree: "Radije u
te nositi u rukama nego da gledam kako pati. Lake mi je bilo nae putovanje do Poglavarevog Konaka nego
kad te ovako gledam."
Deo Kovenanta povrati se i pogleda dina. Na Penosledovom licu videla se napetost, ali to nije bila
napetost od zamora. Vie je podseala na pritisak koji mu je rastao u umu - pritisak od koga tvrava njegovog
ela kao da se ispupila. Kovenant je glupo zurio prema njemu jedan dugi trenutak pre nego to je shvatio da
Page 110

je to saoseanje. Prizor njegovog bola terao je Penosledovo bilo da udara u dinovim slepoonicama.
Dinovi? - uzdahnu Kovenant u sebi. Jesu li svi ovakvi? Gledajui to saimanje oseanja, on
promrmlja: "ta je to 'penosled?'"
Din kao da nije primetio nebitnost tog pitanja. "'Sledbenik' je kompas", ree on jednostavno. "Te je
tako 'penosled' - "morski kompas'."
Kovenant poe slabano da se mie, pokuavajui da se iskobelja iz ruku dina. Ali Penosled ga je
drao, utke mu zabranjujui da spusti noge na tlo.
Poglavar Mhoram se umea. Sa mranom odlunou u glasu on ree: "Spusti ga."
"Spusti", ponovi Kovenant kao odjek.
Nekoliko odgovora proe ispod Penosledovih tekih obrva, ali on samo ree: "Zato?"
"Odluio sam", odvrati Mhoram. "Ne idemo sa ovog mesta dok ne shvatimo ta se deava sa
prapoglavarom Kovenantom. Previe sam odlagao taj rizik. Smrt se prikuplja oko nas. Spusti ga." Oi mu
opasno sevnue.
Penosled je i dalje oklevao, dok ne vide kako vrhovni poglavar Prothal klimanjem podrava
Mhorama. Jedan trenutak, njegove ruke zatitniki su poivale na Kovenantovim ramenima. Onda se povukao.
"A sad, prapoglavaru", ree Mhoram, "daj mi ruku. Zajedno emo stajati dok ne oseti zlo i dok ga
ja ne osetim kroz tebe."
Na to se trzaj slabane panike uzmigolji iz Kovenantovog srca. Video je sebe odraenog u
Mhoramovim oima, video sebe kako izgubljeno stoji sa svim onim to mu je oduzeto ispisanim na licu. Taj
gubitak ga je prenerazio. U tom siunom, odraenom licu naglo je dokuio da bi, ako se napadi nastave,
neizbeno nauio da uiva u oseaju uasa i gaenja koji su mu zadavali. Otkrio je granicu u lepoti odbojnosti,
a Mhoram je traio od njega da rizikuje prelazak preko nje.
"Doi", pozva poglavar ispruene desne ruke. "Moramo shvatiti to zlo ako elimo da mu se
suprotstavimo."
Beznadeno ili u oajanju, Kovenant prui ruku. Njihovi dlanovi se dodirnue; dohvatili su jedan
drugom paleve. Oseao je da su njegova dva prsta slabani, beznadni za Mhoramovu nameru, ali stisak
poglavara bio je vrst. Sa rukom u ruci poput boraca, stajali su kao da e se porvati sa nekim gorkim
zloduhom.
Napad usledi skoro smesta. Kovenant povika, uzdrhta kao da mu same kosti blebeu, ali nije
odskoio. U prvom trenutku, zadrao ga je Mhoramov vrsti stisak. Onda poglavar zabaci ruku oko Kovenanta,
pritisnu ga uz grudi. Silina Kovenantove nevolje oinu Mhorama, ali se on zadra gde je bio, krguui zubima.
Naglo, kao to je i doao, napad proe. Uz groktaj, Kovenant se pognu u Mhoramovim rukama.
Mhoram ga je drao na nogama sve dok se on nije pokrenuo i poeo da dri sopstvenu teinu.
Onda ga, lagano, poglavar pusti. Jedan trenutak, lica su im se inila neobino slina; imala su isti progonjeni
izraz, isti preznojeni, prazni pogled. Ali ubrzo Kovenant ispusti drhtavi uzdah, a Mhoram se isprsi - i slinosti
nestade.
"Bio sam budala", uzdahnu Mhoram. "Trebalo je da znam - to zlo je Drul Stenotoac, koji potee
moi ezla da te nae. Moe da oseti tvoje prisustvo preko dodira tvojih izama na zemlji, jer su one razliite
od svega to je stvoreno u Domaji. Na taj nain zna gde si ti, pa tako i gde smo mi.
Pretpostavljam da si bio nedirnut onog dana kada smo preli Oparnicu zato to je Drul oekivao da
poemo ka njemu rekom i tragao je za nama po vodi, a ne na zemlji. Ali uvideo je greku i jue povratio dodir
sa tobom."
Poglavar zastade, pruivi priliku onome to je rekao da prodre do Kovenanta. Onda je zakljuio:
"Prapoglavaru, zarad bezbednosti svih nas - zarad Domaje - ne sme nositi izme. Drul ve previe zna o
naim pokretima. Njegove sluge su oko nas."
Kovenant nije odvratio. inilo se da su mu Mhoramove rei iscrple i poslednju kapljicu snage.
Kunja je bila preteka za njega; uz uzdah obeznanio se u poglavarevim rukama. I tako nije video kako su
paljivo njegove izme i odea uklonjeni i spakovani u vree na Durinim leima - kako su mu blago poglavari
oprali udove i odenuli ga u odoru od bele svile - s kakvom je tugom prsten skinut sa njegovog prsta i stavljen
na novo pare prijanjka preko njegovog srca - kako ga je neno nosio Penosled na rukama tokom dugog
mara tog dana. Leao je u tami poput rtvovanja; mogao je da uje kako mu zubi gubavosti prodiru meso.
Oko njega se irio vonj prezira, koji se uhvatio njegove nemoi. Ali usne su mu bile povijene u smireni osmeh,
izraz ponosa, kao da je najzad nauio da voli raspadanje.
Nastavio je da se smei kada se probudio kasno te noi i zatekao sebe kako gleda u iroko,
sablasno lice Meseca. Lagano, njegov osmeh se rairi u zategnutu grimasu, izraz sree ili mrnje. Ali onda
Mesec zakloni Penosledova ogromna masa. Ogromni dlanovi dina, svaki veliki poput Kovenantovog lica,
neno su mu gladili glavu i kad je dolo vreme ta panja je imala dejstvo. Oi su mu izgubile sablasni izgled,
lice mu se opustilo, odlutalo iz muenja u poivanje. Uskoro je duboko uronio u manje opasan san.
Sledeeg dana - desetog dana pohoda - probudio se smiren, kao da su ga protivureni zahtevi
drali u obamrlom zagrljaju ili zamrznutog. Preplavio ga je oseaj potpune otupelosti, kao da vie nema srca
Page 111

da se stara o sebi. Pa ipak, bio je gladan. Pojeo je veliki doruak i prisetio se da se zahvali Drvograanki koja
je izgleda na sebe uzela zadatak da mu ga pripremi. Novu odeu primio je uz turobno sleganje ramena,
primetivi u utljivom, mranom sarkazmu kako mu je ipak bilo lako da se trai - i kako je bela odora obgrlila
njegovu mravu priliku kao da je roen za nju. Onda se, sav obamro, popeo na Duru.
Njegova druina ga je gledala kao da se plae da bi mogao da padne. Bio je slabiji nego to je to
pojmio; bila mu je potrebna krajnja usredsreenost da se odri u sedlu, ali je ipak uspeo da to uini.
Postepeno, sudeonici pohoda poee da veruju da nije u opasnosti. Meu njima, jahao je kroz sunev sjaj i
topli proleni vazduh cvetnim rubovima Andelejna - jahao oslabljen i nemaran, kao da je utamnien izmeu
nemogunosti.
17. KRAJ U VATRI

Te noi, druina se ulogorila u uskoj dolini izmeu dve stenovite padine na pola milje od gustih
travnjaka Andelejna. Ratnici su bili veseli, povratili su prirodno raspoloenje posle napetosti iz prethodna dva
dana, pa su prepriavali prie i pevali pesme utljivoj publici sainjenoj od poglavara i krvnih gardista. Iako
poglavari nisu uestvovali u tome, inilo se da im je drago da sluaju i nekoliko puta ulo se kako se Mhoram i
Kvan zajedno kikou.
Ali Kovenant nije delio razdraganost eovoda. Teka ruka praznine zaklopila je poklopac njegovih
uvstava i on se oseao izdvojeno, nedodirljivo. Konano je poao na poinak pre nego to su ratnici okonali
sa poslednjom pesmom.
Probudila ga je neto kasnije ruka na njegovom ramenu. Otvorivi oi, ogledao je Penosleda kako
se nagao nad njim. Mesec je gotovo zaao. "Ustaj", proapta din. "Ranihini su doneli vest. Vuci nas love.
pragrdani moda nisu daleko za njima. Moramo poi."
Kovenant sanjivo zatrepta prema dinovom licu prekrivenom tamom. "Zato? Zar nas nee slediti?"
"Pouri, prapoglavaru. Terel, Korik i moda treina Kvanovog eovoda ostae ovde u zasedi. Oni e
razbiti opor. Doi."
Ali Kovenant je bio uporan. "Pa ta? Naprosto e se sakupiti i ponovo nas slediti. Pusti me da
spavam."
"Prijatelju moj, iskuava moje strpljenje. Ustaj, pa u ti objasniti."
Uz uzdah, Kovenant se otkotrlja iz pokrivaa. Dok je zatezao pojas odore, obuvao sandale i
proveravao da li je poneo tap i no, njegova drvogradska pomonica prikupi mu postelju i spakova je. Onda
je dovela Duru do njega.
Usred utljive hitnje druine, on uzjaha, a zatim poe sa Penosledom prema sreditu logora, gde su
poglavari i krvna garda ve bili na konjima. Kada su ratnici bili spremni, Birinair pogasi poslednje ugarke vatre i
kruto se uspentra na konja. Trenutak kasnije, jahai se okrenue i pojurie uskom dolinom, birajui put po
neravnom terenu pod poslednjom crvenom svetlou Meseca.
Tle pod Durinim kopitama delovalo je kao da je sainjeno od krvi koja se lagano iri i Kovenant
dograbi prsten da ga skloni pred grimiznom svetlou. Oko njega, druina se kretala u stegnutoj napetosti
utanja; svaki tihi, metalni zvon maa bio je trenutno priguivan, svaki dah utiavan. Ranihini su bili beumni
poput senki, a na njihovim irokim leima krvni gardisti su sedeli poput kipova, veno na oprezu i spremni.
Onda Mesec zae. Tama je predstavljala oputanje, iako kao da je poveavala opasnost njihovog
bekstva. Ali itavu druinu su okruili i vodili Ranihini, a ti moni konji birali su put koji je drao druge atove
bezbedno izmeu njih.
Poto su prole dve ili tri milje, raspoloenje druine se donekle popravilo. Nisu uli nikakvu poteru,
nisu osetili opasnost. Najzad Penosled dade Kovenantu objanjenje koje je obeao.
"To je jednostavno", proapta din. "Poto rasture vukove, Korik i Terel e odvui poteru sa naeg
traga. Poi e pravo za Andelejn, istono prema Planini Groma, sve dok potera ne bude zavedena. Onda e
okrenuti i ponovo nam se pridruiti."
"Zato?" upita Kovenant tiho.
Poglavar Mhoram preuze objanjenje. "Sumnjamo da Drul moe da shvati nau nameru."
Kovenant nije mogao da oseti poglavarevo pristustvo tako jako kao Penosledovo, tako da je Mhoramov glas
zvuao bestelesno u tami, kao da sama no govori. Takav utisak kao da je pretvarao njegove rei u la, kao
da je bez potvrde fizikog prisustva ono to je poglavar govorio bilo zaludno. "Na pohod najveim delom
mora da mu se ini budalast ili aav. Poto on dri ezlo, ludi smo to mu se pribliavamo. Ali ako svejedno
mislimo da mu priemo, onda je na juni put budalatina, jer je dug, a njegova mo raste svakodnevno.
Oekivae da poemo istono prema njemu, ili juno prema Usudovom Pribegu i bekstvu. Korik i Terel e
pruiti Drulovim izviaima razloga da poveruje da se okreemo u napad. Ukoliko postane nesiguran u
pogledu toga gde smo, nee pogoditi nau pravu nameru. Traie nas u Andelejnu i trudie se da pojaa
odbranu na Planini Groma. Verujui da smo se okrenuli da ga napadnemo, takoe e poverovati da smo
Page 112

ovladali moima tvog belog zlata."
Kovenant je na trenutak razmiljao pre nego to upita: "ta e Kletnik uiniti tokom svega toga?"
"Ah", uzdahnu Mhoram, "to je pitanje. Na tome poiva sudbina naeg pohoda - i Domaje." Dugo je
utao. "U snovima, vidim ga kako se smeje."
Kovenant se lecnu kada se setio Kletnikovog razornog smeha i uuta. I tako su se jahai prikradali
kroz tamu, poveravajui se nagonima Ranihina. Kada je svanula zora, ostavili su zasedu za vukove daleko za
sobom.
Druini su bila potrebna jo etiri dana napornog jahanja, po petnaest milja dnevno, da doe do
reke Mithil, june granice Andelejna. Punih ezdeset milja, pohod je iao prema jugoistoku bez ikakvih
nagovetaja o tome ta je snalo Korikovu grupu. Sveukupno je samo osam ljudi napustilo druinu. Ali nekako
se bez njih inilo da se pohod smanjio i oslabio. Briga vrhovnog poglavara i njegovih pratilaca tutnjala je u
udarima kopita njihovih atova i odjekivala kroz tiinu koja je poivala meu njima poput prazne nosiljke.
Sada je nestao spokoj u pogledu kojim su ratnici posmatrli Andelejn, nikada udaljeniji od milje sa
leve strane. Od zore do sutona sve oi prouavale su istono obzorje, ali nita nisu videle osim praznine u
kojoj se Korikovi ratnici nisu pojavljivali. Stalno iznova, Penosled bi se odvojio od druine da otkaska na najblii
breg i zagleda se u daljinu; a onda bi se vratio zadihan i nemiran, dok je druini preostajalo da zamilja more
koje su objanjavale Korikovo odsustvo.
Svi su se preutno slagali oko toga da nikakav broj vukova nije dovoljan da savlada dvojicu
pripadnika krvne garde, koji su jo jahali na Ranihinima Hurinu i Brabi. Ne, Korikova grupa mora da je pala u
ruke male vojske pragrdana - tako je zakljuivala druina, iako je Prothal verovao da je Korik moda bio
prisiljen da jae mnogo milja da bi naao reku ili neko drugo sredstvo da zbaci vukove sa traga. Rei vrhovnog
poglavara bile su pametne, ali su se nekako pod okrvavljenim Mesecom inile prazne. I pored njih, stoernik
Kvan iao je na dunosti sa smru est ratnika na licu.
Svi jahai bili su obavijeni tamom kada su, pred sumrak etvrtog dana, stigli do obale Mithila.
Neposredno na njihovoj levoj strani kako su se primicali reci stajalo je strmo brdo kao granica
Andelejna. uvalo je severnu obalu; druina je mogla da pree njegovo podnoje da bi ula u Andelejn jaui
u koloni po jedan du reke. Prothal je radije izabrao taj pravac nego da plivaju snanom strujom Mithila. Dok je
iza njega bio samo Tuvor, vodio je druinu istono du gole obale. Sudeonici pohoda sledili su ga jedan po
jedan. Uskoro je itava druina prelazila ivicu brda.
Ratrkani na takav nain, bili su ranjivi. Dok se brdo uzdizalo nad njima, padina mu je postala
gotovo okomita, a kameniti vrh se nadnosio nad stazom pokraj reke poput tvrave. Jahai su se kretali sa
glavama dignutim nagore, otro svesni opasnosti svog poloaja.
Jo su prelazili kada zaue povik pozdrava sa vrha brda. Meu stenama postade vidljiva jedna
prilika. Bio je to Terel.
Jahai radosno odgovorie na njegov pozdrav. urno su preli podnoje brda i nali se u irokoj,
travnatoj dolini gde su konji - dva Ranihina i pet mustanga - pasli na izvesnom rastojanju od reke.
Mustanzi su bili iznureni. Noge su im slabano podrhtavale, a vratovi su im bili obeeni; jedva da su
imali dovoljno snage da jedu.
Pet. Kovenant ponovi. Bio je slepo uveren da je pogreno prebrojao.
Korik je silazio sa vrha brda. Pratilo ga je pet ratnika.
Uz gnevni povik, Kvan skoi sa konja i potra prema krvnom gardisti. "Irin!" upita on. "Gde je Irin?
Sedmice mu! ta joj se desilo?"
Korik nije odgovorio sve dok nije stajao sa svojom grupom pred vrhovnim poglavarom Prothalom.
Uinili su se Kovenantu kao neobina skupina: pet ratnika punih protivurenog uzbuenja, hrabrosti, bola; i
jedan krvni gardista smiren poput patrijarha. Ako je Korik oseao ikakvo zadovoljstvo ili bol, nije to pokazivao.
U jednoj ruci drao je poveliki zaveljaj, ali nije smesta progovorio o njemu. Umesto toga pozdravi
Prothala i ree: "Vrhovni poglavaru. Dobro si. Jesu li vas progonili?"
"Nismo videli nikakvu poteru", odvrati Prothal ozbiljno.
"Dobro je. Izgleda da smo uspeli."
Prothal klimnu, a Korik zapoe priu. "Sreli smo se sa vukovima i potrudili se da ih rasturimo. Ali bili
su to krei..." napravio je zvuk kao da pljuje, "...kojih se nije lako otresti. Zato smo ih poveli prema istoku. Nisu
hteli da zau u Andelejn. Zavijali su za nama, ali nisu hteli da uu. Gledali smo sa rastojanja sve dok nisu
okrenuli prema severu. Onda smo pojahali na istok.
Posle jednog dana i noi, skrenuli smo sa puta i poli prema jugu. Ali naili smo na pljakae. Bili su
moniji nego to smo mislili. Bili su to zajedno pragrdani i jamnici, a sa njima i jedan grifon."
Korikova publika zaamori u iznenaenju i jadu, a krvni gardista zastade da izgovori neto to je
zvualo kao duga kletva na tonalnom maternjem jeziku Haruaija. Onda je produio: "Irin je platila nae
bekstvo. Ali skrenuti smo daleko sa puta. Stigli smo na ovo mesto neposredno pre vas."
Uz gnevno irenje nozdrva, digao je zaveljaj. "Jutros smo nad sobom videli sokola. udno je leteo.
Page 113

Ustrelili smo ga." Posegao je u zaveljaj i izvadio telo ptice. Nad opakim kljunom imala je samo jedno oko,
ogromnu, ludaku kuglu na elu.
Zapljusnula je druinu zlobom koja je zraila iz nje. Soko je bio pogrean, naopak, bie koga je
stvorilo zlo zarad zla - koga je od samog roenja izvitoperila sila to se usuivala da krivi prirodu. Prizor
zastade u Kovenantovom grlu, izazva u njemu nadraaj za povraanjem. Jedva je uo Prothala kako govori:
"Ovo je delo kamena Zlozemlja. Kako bi ezlo zakona moglo da napravi ovakav zloin, ovakav uas? Ah,
prijatelji moji, to je delo naeg neprijatelja. Pogledajte paljivo. Milost je oduzeti ivot takvim stvorenjima."
Naglo, vrhovni poglavar se okrenu u stranu, optereen bremenom novog saznanja.
Kvan i Birinair spalili su deformisanog sokola. Uskoro, ratnici koji su poli sa Korikom poee da
priaju i stvori se potpunija slika njihova prethodna etiri dana. Panja je naravno bila usredsreena na borbu u
kojoj je stradala Irin iz eovoda. Ranihin Braba prvi je osetio zadah opasnosti i upozorio Korika. Ovaj je smesta
poveo grupu u gusto bunje da saekaju nailazak napadaa. Oslukujui sa uhom oslonjenim o zemlju,
procenio je da je re o meovitoj skupini pragrdana i jamnika bez konja - jamnici nisu imali sposobnost
pragrdana da tiho koraaju - ukupno ne vie od petnaest nih. I zato Korik upita sebe u kom mu smeru poiva
sluba; da sauva sadruge kao branioce poglavara, ili da nanese zlo neprijateljima poglavara. Krvni gardisti
zavetovali su se zatiti poglavara, ne Domaje. Odabrao je da se bori zato to je procenio da je njegova grupa
dovoljno jaka, uzevi u obzir iznenaenje, da ispuni obe dunosti bez gubitaka ivota.
Njegova odluka ih je spasla. Kasnije su otkrili da bi ostali zarobljeni u gutaru da nisu napali; panika
konja otkrila bi njihovo sklonite.
Tama je bila gusta, posle zalaska Meseca, druge noi poto je Korikova grupa napustila druinu, a
napadai su se kretali bez svetla. ak i otre oi krvnih gardista nisu mogle da razaznaju nita vie osim
senovitih obrisa neprijatelja. A vetar je duvao izmeu dve grupe, tako da Ranihini nisu mogli da osete prave
razmere opasnosti.
Kada napadai stigoe do otvorenog terena, Korik dade znak grupi; ratnici pojurie iz gutara iza
njega i Terela. Ranihini smesta prestigoe ostale, tako da su Korik i Terel upravo dospeli do neprijatelja kada
zaue prestravljenu njisku konja. Okrenuvi se, krvni gardisti videe kako se svih est ratnika bori sa paninim
atovima - a nad njih se nanosi grifon. Grifon je bio stvorenje nalik lavu sa velikim krilima koja su mu
omoguavala da leti na kratkim rastojanjima. Prestravio je konje, obruavajuai se na jahae. Korik i Terel
pojurie prema sadruzima. A iza njih stigoe pljakai.
Krvni gardisti bacie se na grifona, ali u vazduhu, sa nogama oboruanim kandama okrenutim
nadole, nije imao ranjivih taaka koje su mogli dosegnuti bez oruja. Onda se napadai oborie na grupu.
Ratnici se prestrojie da bi odbranili konje. Usred okraja, Korik se pripremio na Brabinim leima da skoi na
grifona u prvom pogodnom trenutku. Ali kada mu se prilika ukazala, Irin se ubaci ispred njega. Nekako je
uspela da otme dugaki ma jamnika. Grifon je, meutim, dograbi kandama i dok ju je rastrzao u komade
ona mu odrubi glavu.
Sledeeg trenutka na njih jurnu ih jo jedna skupina napadaa. Konji ratnika bili su suvie uplaeni
za bilo ta drugo osim bega. I zato Korikova grupa utee, udarivi prema istoku i severu sa neprijateljem za
petama. Do trenutka kada su se otresli potere bili su toliko oterani u dubinu Andelejna da nisu mogli da se
pridrue Prothalu sve do etvrtog dana.
Rano te veeri, ponovo okupljena druina podie logor. Dok su pripremali veeru, hladan vetar
lagano se dizao sa severa. Najpre je delovao osveavajue, pun miomirisa Andelejna. Ali kako se bliio
izlazak Meseca, izotrio se uz gotovo opipljiv zaokret, sve dok nije brisao kroz dolinu. Kovenant je oseao ukus
njegove neprirodnosti; ve je i ranije iskusio neto slino. Poput bia terao je tamne nakupine oblaka prema
jugu.
Kako je vee odmicalo, inilo se da niko ne namerava da spava. Potitenost je narastala u druini
kao da je vetar sav nabrekao oajanjem. Na suprotnim stranama logora, Penosled i Kvan odmeravali su
koracima nemir. Veina ratnika uala je u utuenim poloajima, besciljno se igrajui oruje. Birinair je sa
neprikrivenim nezadovoljstvom darao po vatri. Prothal i Mhoram stajali su dignutih glava prema vetru, kao da
pokuavaju da ga oitaju ivcima lica. A Kovenant je sedeo glave pognute pod meavom seanja.
inilo se da samo Variola i Tamarantu nije zahvatila potitenost. Ruke u ruci, dva starostavna
poglavara sedela su i piljila u vatru sa sanjalakim, dremuckavim pogledima, a svetlost plamena titrala je po
njihovim elima poput ispisa.
Oko logora, krvni gardisti stajali su vrsto poput stenja.
Konano, Mhoram glasno izrazi zajedniki oseaj druine: "Neto se deava - neto zlo. Ovo nije
prirodan vetar."
Pod oblacima, istono obzorje zablista crvenilom meseine. S vremena na vreme, Kovenantu se
inilo da vidi narandasti titraj u grimizu, ali nije mogao biti siguran. U potaji je prouavao prsten i otkrivao isti
takav povremeni narandasti sev pod preovlaujuom krvlju. Ali nije rekao nita. Previe se stideo Drulovog
zahvata nad sobom.
Oluja jo nije dolazila. Vetar je i dalje duvao, sav obuzet crvenim mrmljanjem i starim ledom, ali nije
Page 114

donosio druini nita osim oblaka i obeshrabrenja. Najzad, veina ratnika nemirno zadrema, drhtei pred
rezanjem vetra dok je ovaj nosio etvu oaja prema Usudovom Pribegu i Junik-pustarama.
Nije bilo zore; oblaci su priguili izlazee Sunce. Ali druinu je podigla promena u vetru. On je
oslabio i postao topliji, lagano skretao prema zapadu. Ali nije delovao zdravije - samo malo prikrivenije.
Nekoliko ratnika izvue se ispod pokrivaa drei se za maeve.
Druina je obedovala na brzinu, gonjena neodreenim iekivanjem koje je donosio vetar. Stari
ezlonoa Birinair prvi je shvatio. Dok je vakao zalogaj hleba, iznenada se uspravio kao da ga je neko
oamario. Podrhtavajui od usredsreenosti, namrtio se prema istonom obzorju, a onda je ispljunuo hleb na
tlo. "Gori!" prosikta on. "Vetar. Oseam zadah. ta? Oseam zadah - gori - drvo!"
"Drvo!" zakuka. "Ah, usudili su se!"
Jedan trenutak, druina ga je utke gledala. Onda Mhoram prasnu: "Viti Drvograd je u plamenu!"
Njegovi drugovi skoie. Krvni gardisti otrim zviducima dozvae Ranihine. Prothal je siktao
nareenja koja je Kvan ponavljao promuklim povicima. Neki ratnici pojurie da osedlaju konje, dok su drugi
uklanjali logor. Do trenutka kada je Kovenant bio obuen i u Durinom sedlu, pohod je ve bio spreman za
jahanje. Smesta su odgalopirali istono pored Mithila.
Nedugo potom, konji poee da prave nevolje. ak i najsveiji nisu mogli da dre korak sa
Ranihinima, a mustanzi koji su bili sa Korikom u Andelejnu nisu povratili snagu. Teren nije dozvoljavao brzinu;
bio je previe neravan. Prothal posla dvojicu krvnih gardista napred kao izviae. Ali posle toga bio je prisiljen
da krene sporije; nije smeo dopustiti da mu deo trupa zaostane. Pa ipak, iao je najbre to je mogao. Bilo je
to muno jahanje - Kovenantu se inilo da uje Kvana kako krgue zubima - ali tu nije bilo nikakve pomoi.
Mrgodno, Prothal je zadravao svee konje.
Do podneva stigli su do gaza preko Mithila. Sada su mogli da vide dim na junoj strani, a zadah
paljevine bio je jak u vazduhu. Prothal naredi zaustavljanje da pokvase konje. Onda jahai pohitae dalje,
silei najslabije atove da negde nau nove izvore snage i brzine.
Posle nekoliko milja, vrhovni poglavar bio je prisiljen da jo vie uspori napredovanje; izviai se
nisu vratili. Mogunost da su napadnuti iz zasede uklesala se u njegovo elo, a oi su mu svetlucale kao da
mu jabuice sadre delie granita. Usporio je jahae do obinog hoda i poslao napred jo dvojicu krvnih
gardista.
Ova dvojica su se vratila pre nego to je druina prela jednu milju. Javili su da je Viti Drvograd
mrtav. Oblast oko njega bila je naputena; tragovi su ukazivali na to da su prva dva izviaa odjahala prema
jugu.
Mrmljajui: Melenkurion! - sebi u bradu, Prothal povede jahae kasom napred sve dok nisu stigli do
ostataka naselja na drvetu.
Unitenje je bilo avolsko delo. Vatra je svela prvobitno drvo na zadimljene stubove nie od stotinu
stopa, a unakaeno deblo bilo je rascepljeno od vrha do dna, ostavljajui dve polovine blago nakrivljene jednu
prema drugoj. Tu i tamo, plamenovi bi izbili u blizini njihovih vrhova. Na sve strane oko osnovice drveta leevi
su prekrivali tlo, kao da je zemlja odve puna mrtvih da primi i stanovnitvo naselja. Druga tela Drvograana,
neizgorela, bila su razbacana uglavnom juno preko istine.
Du tog poteza prema jugu nekolicina mrtvih jamnika bila je opruena u borbenim poloajima. Ali u
blizini drveta nalazilo se samo jedno telo koje nije bilo ljudsko - jedan mrtvi pragrdan. Leao je na leima,
okrenut rascepljenom deblu; njegovo telo crno poput uglja bilo je isto toliko iskrivljeno koliko i gvozdeno ezlo
koje je jo stezao u rukama. U blizini je leala teka gvozdena ploa od blizu deset stopa u preniku.
Zadah mrtvog, spaljenog mesa unakazio je okolnu istinu. Seanje na drvogradsku decu
uskomealo se u Kovenantovoj utrobi. inilo mu se da e povratiti.
Prizor kao da je prenerazio poglavare, zapanjio ih saznanjem da ljudi za koje se oni brinu mogu biti
tako pobijeni. Trenutak potom menik Tuvor rekonstruisao je tok bitke.
Narod Vitog Drvograda nije imao nikakvih izgleda.
Kasno prethodnog dana, procenio je Tuvor, velika grupa jamnika i pragrdana - ugaenost istine je
potvrivala da je skupina bila veoma velika - opkolila je drvo. Drali su se van dometa strelica. Umesto da
direktno napadnu Drvograane, poslali su napred nekolicinu svojih - gotovo sigurno pragrdane - pod okriljem
gvozdene ploe. Zatieni na taj nain, pragrdani su potpalili drvo.
"Bedna vatra", umeao se Birinair. Pribliivi se drvetu, kucnuo ga je tapom. Pare ugljena otpade i
otkri belo drvo pod sobom. "Jaka vatra guta sve", promrmlja on. "Zamalo da preive. Ovo je dobro drvo.
Napravi samo malo slabiju vatru - i drvo preivljava. Oni smeli - oni samo malo jai. Broj ne znai nita. Snaga
se rauna. Razume se. Slabana ansa. Ili da je ezlonoa znao. Da je bio spreman. Mogao je da pripremi
drvo - da ga ojaa. Mogli su preiveti. Ah! Trebalo je da budem ovde. Ne bi to uinili sa drvetom o kome se ja
staram."
Jednom kada je vatra otpoela, nastavio je da objanjava Tuvor, napadai su jednostavno
odapinjali strelice da spree gaenje poara - i ekali da oajni Drvograani pokuaju bekstvo. Zato je linija
neizgorelih tela ila prema jugu; to je bio smer odabran za bekstvo. A onda, kada je vatra postala prevelika da
Page 115

bi Drvograani i dalje pruali otpor, pragrdanski metar znanstva rascepio je drvo da ga u potpunosti uniti i da
strese preivele sa grana.
Ponovo progovori Birinair: "Nauio je. Odmazda. Budala - nije ovladao sopstvenom moi. Drvo ga je
oborilo. Dobro drvo. ak i u poaru, nije bilo mrtvo. ezlonoa - hrabar ovek. Udario nazad. I - i pre
Obesveenja lillianrill je mogao spasti od smrti ono to je preostalo." Naroguio se kao da izaziva nekoga da
mu se usprotivi. "Ne vie. To ne mogu." Ali trenutak kasnije njegove oholosti nestade i on tuno okrete lea da
gleda uniteno drvo kao da ga nemo moli da mu oprosti.
Kovenant nije podvrgavao pitanjima Tuvorovu analizu; oseao se previe zgroeno zadahom koji ga
je okruivao, otealim od krvi. Ali inilo se da Penosled nije pogoen na takav nain. On mrano ustvrdi: "Ovo
nije Drulovo delo. Nijedan jamnik nije majstor ovakve vetine. Vetar i oblaci da prikriju znake napada, ukoliko
se napad sprema. Gvozdena zatita donesena ovamo sa ko zna kolikog rastojanja. Napad sa toliko malo
traenja snage. Ne, ruka Duomora je ovde od poetka do kraja. Kamena mu i mora!" Bez upozorenja, glas
mu se prekide i on se okrete, reei napev dinova da se primiri.
U tiini, Kvan upita: "Ali zato ovde?" U glasu mu se oseao prizvuk panike. "emu napad na ovo
mesto?"
Neto u Kvanovom tonu, neki nagovetaji histerije meu hrabrim, ali neiskusnim, zgroenim mladim
ratnicima, prizva Prothala iz divljine kojom su mu lutale misli. Odgovarajui vie na Kvanova oseanja nego na
njegovo pitanje, vrhovni poglavar ozbiljno ree: "Stoernie Kvan, ovde treba obaviti mnogo posla. Konji e se
odmoriti, ali mi moramo raditi. Moraju se iskopati grobnice za mrtve. Posle njihovog poslednjeg udesa ne bi
bilo valjano da ih stavimo na lomau. Daj eovodu naredbu. Iskopajte grobove na junoj istini - ovde." Pokazao
je travnati potez stotinak metara od rascepljenog drveta. "A mi..." on pokaza na svoje drugove poglavare. "Mi
emo odneti mrtve do njihovih grobova."
Penosled prekide napev. "Ne. Ja u nositi. Dopustite mi da iskaem potovanje."
"Vrlo dobro", odvrati Prothal. "Mi emo pripremiti hranu i razmotriti poloaj." Klimnuvi, poslao je
Kvana da izda naredbe eovodu. Onda, okrenuvi se Tuvoru, zatraio je da se postave strae. Tuvor primeti da
osam krvnih gardista nije dovoljno da se nadgleda svaki mogu prilaz na otvorenom prostoru velikom poput te
istine, ali ako poalje Ranihine da idu zasebno po okolnim brdima, moda mu nee biti potrebno da zatrai
pomo eovoda. Posle kratke pauze menik upita ta da se radi sa izviaima kojih jo nema.
"ekaemo", odvratio je Prothal teko.
Tuvor klimnu i ode da se sporazume sa Ranihinima. Oni su stajali u grupi u blizini, gledajui vrelim
oima spaljena tela oko drveta. Kada im je Tuvor priao, okupili su se oko njega kao da su eljni da uine ta
god zatrai i trenutak kasnije pojurili su preko istine, rasuvi se u svim pravcima.
Poglavari sjahae, raspakovae vree sa hranom i stadoe da pripremaju obrok na maloj lillianrill
vatri koju im je pripalio Birinair. Ratnici odvedoe konje uz vetar od drveta, skidoe im sedla i otimarie ih.
Onda eovod krenu da pone kopanje.
Paljivo se starajui da ne kroi ni na jednog mrtvog, Penosled prie drvetu i dohvati gvozdenu
plou. Bila je neobino teka, ali ju je on podigao i izneo van prstena tela. Onda je neno poeo da slae tela
na plou, koristei je kao sanke da odvlai leeve do njihovih grobova. vorovi oseanja poskakivali su i
gomilali se po njegovom isturenom elu, a oi su mu sevale opasnom priljenou.
Izvesno vreme, Kovenant je bio jedini pripadnik druine koji nije imao nikakav zadatak. Ta injenica
ga je uznemiravala. Zadah mrtvih - meu njima negde i Baradakas, bolno je mislio, Baradakas i Laura i deca,
deca! - natera ga da se seti Vitog Drvograda kakav je ostavio pre vie dana: visok i ponosit, bogat ivotom
ispravnih ljudi.
Bilo mu je potrebno neto da se odbrani.
Gledajui druinu, primetio je da ratnicima nedostaju alatke za kopanje. Poneli su sa sobom svega
po dva aova i lopate; veina je pokuavala da kopa rukama ili maevima. On prie drvetu. Rasuto oko debla
stajalo je mnogo nagorelih grana, od kojih su neke jo u srcu bile vrste. Iako je morao da bira put izmeu
mrtvih - dok je iz blizine prizor sveg tog mesa poput rastopljenog voska razmazanog preko ugljenisanih kostiju
povreivao njegovu utrobu - prikupio je granje koje nije mogao da prelomi preko kolena. Odneo ga je od
drveta, a zatim upotrebio kamendolski no da ga sastrue i izdelje u koleve. Od toga rada ruke i bela odora
postali su mu crni, a no se nespretno krivio u njegovom stisku, ali je on ustrajao.
Koleve je podelio ratnicima i pomou njih bili su u stanju da kopaju bre. Umesto zasebnih
grobova, kopali su aneve, svaki dovoljno dubok i dugaak da primi deset ili vie mrtvih. Koristei
Kovenantove koleve, ratnici poee da dovravaju grobove bre nego to je Penosled mogao da donosi
leeve.
Kasno po podne, Prothal pozva druinu na jelo. Do tog vremena, bila je sahranjena gotovo polovina
nastradalih. Niko nije oseao elju da uzima hranu sa pluima punim vazduha koji je zaudarao i oiju bolnih
od unakaene puti, ali je vrhovni poglavar bio uporan. Kovenantu se to inilo udno sve dok nije probao hranu.
Poglavari su pripremili hranu razliitu od svega to je do tada okusio u Domaji. Njen ukus pojaavao mu je
glad, a kada ju je progutao, smirivao mu je bol. Bio je to njegov prvi obrok od prethodnog dana i on sa
Page 116

iznenaenjem shvati da prodrljivo jede.
Veina ratnika zavrila je sa obrokom, a Sunce se spremalo da zae kada ih na noge die udaljeni
pokli pozdrava. Najjuniji straar odgovori i trenutak kasnije dvojica nestalih krvnih gardista galopom ue na
istinu. Ranihini su im bili natopljeni znojem.
Sa sobom su doveli dvoje ljudi: jednu enu i deaka otprilike uzrasta etvorogodinjaka, oboje
Drvograane, oboje sa tragovima preivljene bitke.
Pria izviaa bila je brzo ispripovedana. Stigli su do opustele istine i otkrili juni smer pokuaja
bekstva Drvograana. A videli su i neke dokaze da moda nisu pobijeni svi ljudi. Poto je neprijatelj nestao tako da nije bilo hitnje da jau nazad i upozore poglavare - odluili su da potrae preivele. Obrisali su
znakove, tako da napadai koji bi se vratili ne mogu da ih nau, i pojahali prema jugu.
Rano tog popodneva zatekli su enu i dete kako mahnito bee i ne pomiljaju na oprez. inilo se da
su oboje nepovreeni; dete nije davalo nikakve znakove razuma, a ena je lutala izmeu lucidnosti i
beslovesnosti. Prihvatala je krvne gardiste kao prijatelje, ali nita nije mogla da im kae. Meutim, u jednom od
trenutaka normalnosti, ubeivala ih je da jedan Neomeeni iscelitelj ivi na milju ili dve odatle. Nadajui se da
e neto saznati od ene, izviai je povedoe do peine iscelitelja. Ali peina je bila prazna - i inilo se da je
prazna mnogo dana. Tako su izviai vratili dvoje preivelih do Vitog Drvograda.
Dvoje je sada stajalo pred poglavarima: ena je stezala ruku deteta koje nikako nije reagovalo.
Deak ih je gledao bez ikakve radoznalosti; nije razaznavao lica, niti je reagovao na glasove. Kada mu je aka
iskliznula iz enine, ruka mu mlitavo pade uz bok; nije se odupirao, niti pokoravao kada ju je ponovo dohvatila.
Njegove neusredsreene oi inile su se neprirodno tamne, kao da su pune crne krvi.
Pogled na maliana ubode Kovenanta poput noa. Deak je mogao predstavljati budunost
njegovog sopstvenog sina, Rodera - sina koji mu je oduzet, otet kao da mu je gubavost unitila ak i oinstvo.
Deca! Kletnie? - dahnuo je. Decu?
Kao u nekon nejasnom odgovoru na njegove misli, ena iznenada ree: "To je Pieten, sin Soranala.
On voli konje."
"Istina je", odvrati jedan od izviaa. "Jahao je preda mnom i stalno je gladio Ranihina po vratu."
Ali Kovenant nije sluao. Gledao je enu. Zbunjeno je prebirao po olupini koju je borba ostavila od
njenog lica, kroz posekotine, opekotine i modrice. Onda uz oklevanje ree: "Laura?"
Sunce je zalazilo, ali nije bilo zalaska. Oblaci su zacrneli obzorje, a kratki sumrak brzo se pretvarao
u no. Ali kako je Sunce zalazilo, vazduh je postajao sve gui i sparniji, kao da se tama znoji u iekivanju.
"Da, znam te", ree ena izmuenim glasom. "Ti si Tomas Kovenant, Nevernik i nosilac belog zlata.
U liku Bereka Troprsta. Jehanum je govorio istinu. Veliko zlo je dolo." Naglaavala je rei sa izuzetnom
panjom, kao da ih odmerava na rubu maa. "Ja sam Laura, kerka Anamarina, asnik Vitog Drvograda. Nai
izviai mora da su pobijeni. u..."
Ali nije uspela da nastavi; ravnotea je izdade i ona pree u hrapavo jeanje koje se neprekidno
ponavljalo: "Uhn, uhn, uhn, uhn..." kao da joj se veza izmeu mozga i grla prekinula, ostavljajui je da se
mahnito bori sa nesposobnou da govori. Oi su joj plamtele suludom usredsreenou, a ruke su joj se
tresle dok je pokuavala da oblikuje rei. Ali nita nije izlazilo izmeu njenih drhtavih usana osim: "Uhn, uhn,
uhn."
Krvni gardista-izvia ree: "Takva je bila kada smo je nali. Jednog asa moe da govori. Trenutak
kasnije, meutim, ne moe."
uvi to, Laura se silovito napregnu i potisnu histeriju, odbacujui ono to je izvia rekao. "Ja sam
Laura", ponovila je, "Laura - od asnika Vitog Drvograda. Nai izviai mora da su pobijeni. Ja sam Laura, ja
sam Laura", bila je uporna. "uvajte se..." Glas joj ponovo pree u jeanje. "Uhn, uhn."
Panika joj je rasla. "u - uhn, uhn, uhn. u - uhn, uhn. Ja sam Laura. Vi ste poglavari. Morate Da uhn, uhn. Zas - uhn, uhn, uhn." Dok se borila, Kovenant se obazre po druini. Svi su napeto gledali u Lauru, a
u oima Tamarante i Variola bile su suze. "Neka neko uini neto", promrmlja on bolno. "Neko."
Naglo je izgledalo kao da Laura poinje da se raspada. Drei se za vrat slobodnom rukom, ona
vrisnu: "Morate me sasluati!" i posrnu.
Kada joj kolena popustie, Prothal koraknu napred i uhvati je. Silovito ju je dograbio za nadlaktice i
drao uspravnu pred sobom. "Stani", naredi on. "Stani. Ne govori vie. Sluaj i koristi glavu da odgovara."
Pogled nade blesnu u Laurinim oima i ona se opusti sve dok je Prothal nije stavio na noge. Onda je
ponovio uzela dete za ruku.
"Dobro", ree vrhovni poglavar ravnim glasom, zagledan duboko u njene napaene oi. "Ti nisi
luda. Um ti je bistar. Neto ti je uinjeno."
Laura ivahno klimnu. Da.
"Kada je tvoj narod pokuao da pobegne, ti si zarobljena."
Klimnula je, da.
"Ti i dete."
Da.
Page 117

"Neto je uinjeno i sa njime?"
Da.
"Zna li ta je to bilo?"
Zavrtela je glavom: ne.
"Da li je isto uinjeno sa oboje?"
Ne.
"Pa", uzdahnu Prothal. "Oboje ste zarobljeni umesto da vas ubiju. A pragrdanski metar znanstva
vam je neto uinio."
Laura klimnu, da, drhtei.
"Povredio vas."
Da.
"Izazvao tekoe koje sada ima kada govori."
Da!
"Sada se tvoja sposobnost da govori javlja i nestaje."
Ne!
"Ne?"
Prothal zastade da razmisli na trenutak, a Kovenant se ubaci: "Vatru mu paklenu! Naterajte je da to
napie."
Laura zavrte glavom, podie slobodnu ruku. Ova se nekontrolisano tresla.
Naglo, Prothal ree: "Onda postoje odreene stvari koje ne moe da kae."
Da!
"Postoji neto to napadai ne ele da kae."
Da!
"Onda..." Vrhovni poglavar zastade kao da jedva moe da poveruje svojim mislima. "Onda su
napadai znali da e te neko pronai - mi ili drugi koji stignu prekasno da pomognu Vitom Drvogradu."
Da!
"Zato si pobegla juno, prema Banjanovom Drvogradu i Junik-Kamendolovima."
Klimnula je, ali njeno ponaanje je ukazivalo da je propustio sutinu.
Gledajui je, on promrmlja: "Sedmice mu! Ovo ne vredi. Za ovakvo ispitivanje treba vremena, a srce
mi govori da ga imamo malo. ta je uinjeno sa deakom? Kako su napadai mogli znati da emo mi - ili ma
ko drugi - stii ovim putem? Kakvo bi znanje ona mogla da poseduje? Znanje ijeg bi se prepriavanja plaio
pragrdanski metar? Ne, moramo nai drugi nain."
Rubom pogleda, Kovenant vide da Variol i Tamaranta razmetaju postelje kraj logorske vatre.
Njihovi postupci na trenutak mu skrenue panju sa Laure. Oi su im sadravale tuan i neobino tajanstven
pogled. Nije mogao da ga dokui, ali iz nekog razloga podsetio ga je da su znali kakva e biti Prothalova
odluka u pogledu pohoda pre nego to je ta odluka doneta.
"Vrhovni poglavaru", ree Birinair ukoeno.
Usredsreen na Lauru, Prothal odvrati: "Da?"
"Ono mlado tene od obluara, Torm, dao mi je rhadhamaerlski poklon. Zamalo da pomislim da mi
se ruga. Smejao se zato to nisam pae poput njega. Bila je to glina vidarka."
"Glina vidarka?" ponovi Prothal iznenaeno. "Ima je malo?"
"Imam? Naravno. Nisam lud, zna. Drim je vlanu. Torm je pokuao da me poduava. Kao da ja
nita ne znam."
Ovladavi nestrpljenjem, Prothal ree: "Molim te, donesi je."
Trenutak kasnije, Birinair prui Prothalu malu kamenu posudu punu vlanog, iskriavog blata - gline
vidarke. "Pazite se", promrmlja Kovenant sa sloenim seanjima u glasu, "to e je uspavati." Ali Prothal nije
oklevao. U tami osvetljenoj samo vatrom lillianrilla i poslednjim ugarcima rascepljenog drveta, on izvadi neto
gline vidarke. Njene zlatne trunke odrazie svetlost vatre i zablistae. Neno je razmazao blato preko Laurinog
ela, obraza i grla.
Kovenant je tek ovla bio svestan da poglavar Mhoram vie ne obraa panju na Prothala i Lauru.
Pridruio se Variolu i Tamaranti i inilo se da raspravlja sa njima. Leali su jedno uz drugo na leima, drei se
za ruke, a on je stajao nad njima kao da pokuava da odagna senku. Ali njih to nije diralo. Kroz njegove
proteste, Tamaranta ree blago: "Bolje je ovako, sine moj." A Variol promrmlja: "Jadna Laura. To je sve to
moemo uiniti."
Kovenant se otrim pogledom obazre po druini. Ratnike kao da je opinilo ispitivanje asnice, ali
Penosledove uvuene oi sevale su posebnim fokusom preko istine kao da pletu opasne vizije. Kovenant
okrete lea Lauri sa zloslutnom hladnoom koja mu se pela uz kimu.
Prvi dodir gline vidarke samo je umnogostruio njenu nevolju. Lice joj se ukoilo od patnje, a gr
poput predstrae smrti protee joj se preko usana u bezvuni krik. Ali onda je protrese otri gr i kriza proe.
Pala je na kolena i stala da plae od olakanja kao da joj je no uklonjen iz uma.
Page 118

Prothal kleknu pokraj nje i obgrli je utoitem svojih ruku, ekajui bez rei da joj se vrati
samokontrola. Trebalo je da proe jedan trenutak da potisne plakanje. Onda se sabra i povika: "Beite!
Morate beati! Ovo je zaseda! Zarobljeni ste!"
Ali njeno upozorenje stiglo je prekasno. U istom trenutku, Tuvor se treim korakom vrati sa
straarskog mesta, a sledio ga je gotovo istovremeno i drugi krvni gardista. "Pripremite se za napad", ree
menik glatko. "Opkoljeni smo. Ranihini su odseeni i nisu mogli da nas upozore. Doi e do bitke. Jedva da
imamo vremena da se pripremimo."
Kovenant nije mogao da shvati neposrednost onoga to je uo. Prothal dreknu nareenja; logor
poe da se raiava. Ratnici i krvni gardisti skoie u jo prazne aneve, posakrivae se u upljoj osnovici
drveta. "Ostavite konje", naredi Tuvor. "Ranihini e se probiti da ih zatite ukoliko je to mogue." Prothal poveri
Lauru i dete Penosledu, koji ih ostavi same u grobnici i pokri ih gvozdenom ploom. Onda Prothal i Mhoram
uskoie u najjuniji anac. Ali Kovenant je i dalje stajao gde se zatekao. Smeteno je gledao Birinaira kako
svodi logorsku vatru na najobinije ugarke, a onda se smeta uz spaljeno deblo drveta. Kovenantu je bilo
potrebno vreme da shvati ta je uinjeno Lauri. Njene muke su ga oamutile.
Najpre joj je dato znanje koje je moglo spasti poglavare - a onda je onemoguena da prenese to
znanje. A njeni napori da ih upozori samo su doprineli neuspehu, jer su naveli poglavare da pokuaju da je
razumeju umesto da odjau. Pa ipak, to to joj je uinjeno bilo je bespotrebno, suvino; klopka bi uspela i bez
toga. U svakoj pojedinosti njene bede, Kovenant je mogao da uje Kletnikov smeh.
Banorov dodir po ramenu ga tre. Krvni gardista ree tako ravnim glasom kao da govori koje je
doba dana: "Doi, prapoglavaru. Mora se zakloniti. Neophodno je da to uini."
Neophodno? Nemo, Kovenant poe da urla: Zna li ta joj je uinio?
Ali kada se okrenuo, video je Variola i Tamarantu kako i dalje lee kraj poslednjih ugaraka vatre, a
titila su ih samo dvojica krvnih gardista. ta - zinuo je. Izginue!
Istovremeno, drugi deo njegovog mozga bio je uporan: On i meni ini istu stvar. Potpuno istu stvar.
Okrenuvi se ka Banoru, on zagrokta: "Ne diraj me. Vatru mu paklenu i krvavo prokletstvo. Zar nikada nee
nauiti?"
Bez oklevanja, Banor podie Kovenanta, okrenu ga i baci u anac. Tamo jedva da je bilo mesta za
njega; Penosled je popunjavao ostatak groba, uei da mu ne bi virila glava. Ali i Banor se ugura u raku za
Kovenantom i smesti se sa rukama preko svog tienika.
Onda se tiina puna bola i drhtaja straha spusti na logor. Najzad svest da je dolo do napada dopre
do Kovenanta. Srce mu poskoi; znoj stade da mu se sliva sa ela; nervi su mu pitali kao da su razgolieni.
Siva munina koja poe da mu ispunjava vrat poput blata gotovo ga natera da povrati. Pokuao je da je
proguta, ali nije mogao. Ne! - zadahta u sebi. Ne tako. Neu!
Potpuno isto, tano ono to se desilo sa Laurom.
Gladni vrisak procepi vazduh. Za njime doe bat koraka prilaska. Kovenant rizikova da proviri preko
ruba rake i vide da je istina okruena crnim oblijima sa vrelim oima od lave. Kretala su se polako,
doputajui ulogorenim prilikama mogunost da okuse sopstveni kraj. A teko maui krilima u vazduhu
neposredno iza linije koja im se pribliavala lebdelo je mrano oblije neke zveri.
Kovenant se tre. U strahu, posmatrao je napad poput prognanika, iz daljine.
Kako su jamnici i pragrdani obrazovali prsten oko istine - usredsreujui napad na bespomono
logorite - njihov zid se zgunjavao, svakim korakom smanjivao mogunost da se druina probije kroz njihove
redove. Njihov prilazak lagano je postajao sve glasniji; gazili su tlom kao da pokuavaju da zdrobe travu. A tihi
vetar amora polako postade ujan - blago reanje, siktanje kroz stegnute zube, krkljanje, veselo, slinavo
roktanje - duvao je nad grobovima poput izdisaja popunjenog ostacima unakaenih ivota. Jamnici su dahtali
poput ludaka muenjem navedenih na zaljubljenost u ubijanje; nosna ula pragrdana vlano su siktala. A iza
ostalih zvukova, uasan u svojoj utianosti, dopirao je lepet grifonovih krila, dobujui posmrtni mar.
Sapeti konji poee da njite. Otri uas zvuka die Kovenanta na noge i on ostade da gleda
dovoljno dugo da vidi kako mustanzi nisu povreeni. Sve ui prsten razdvojio se da ih obie, a dva jamnika
izdvojie se iz napada na ih razuzda, odvede. Konji su se histerino borilim, ali snaga jamnika ih je nadvladala.
Onda se napadai naoe na manje od stotinu stopa od grobnica. Kovenant se sagnu to je nie
mogao. Jedva se usuivao da die. itava druina bila je bespomona po rakama.
Sledeeg trenutka, zaori se urlik napadaa. Nekoliko jamnika povika: "Samo pet?"
"Svi ti konji?"
"Prevareni!"
U besu zbog malobrojnosti rtvi, gotovo treina njih odvojila se iz redova i navalila na logorsku vatru.
U trenutku druina smoe priliku.
Ranihini zanjitae. Njihov zajedniki zod uzdrhta u vazduhu poput orenja truba. Skupa su grmeli sa
istoka prema zarobljenim konjima.
Birinair iskorai iza rascepljenog drveta. Sa punim zamahom tapa i povikom udario je upaljeno
Page 119

drvo. Stablo se rasprsnu plamenom, baci zaslepljujuu svetlost na napadae.
Prothal i Mhoram iskoie zajedno iz najjunijeg anca. ezla su im blistala plavim poglavarskim
ognjem. Viui, "Melenkurion!" usmerili su mo protiv stvorenja. Najblii jamnici i pragrdani u strahu ustuknue
pred plamenovima.
Ratnici i krvni gardisti poiskakae iza drvea, pojurie iz upljine drveta.
A iza njih se pojavi ogromno oblije Srdodolje Penosleda i povika tajanstveni ratni pokli dinova.
Uz urlike bola i besa, vatru, brze udarce i sudar oruja, bitka otpoe.
Druina je bila brojano nadmaena u odnosu deset na jednog.
Bacajui pogled sa prizora na prizor, Kovenant stade da prati poetak okraja. Krvni gardisti se
smesta razdvojie, dvojica da brane svakog poglavara, dok je jedan stajao pokraj Buirinaira, a drugi, Banor,
titio anac u kome je stajao Kovenant. Ratnici brzo obrazovae grupe od po petoro. uvajui lea jedni
drugima; upinjali su se da proseku put kroz redove neprijatelja i da se ponovo izdvoje. Mhoram je napadao po
bojnom polju, pokuavajui da otkrije zapovednike ili metre znanstva neprijatelja. Prothal je stajao u sreditu
bitke da prui druini uporinu taku. Vikao je upozorenja i naredbe oko sebe.
Ali Penosled se borio sam. Razgoropadio se usred napada poput ludaka, udarao pesnicama,
utirao, bacao sve to mu je bilo na domaaju. Njegov ratni pokli pretvorio se u dugi, prodorni vrisak besa;
dugi koraci su ga neprekidno drali tamo gde je bitka najgua. Najpre je delovao dovoljno mono da savlada
itav napad sasvim sam. Ali uskoro se osetila silna snaga jamnika. Skakali su na njega u gomilama; etvorica
ili petorica bili su u stanju da ga obore. On bi se podigao u trenutku, bacao tela oko sebe poput lutaka. Ali bilo
je jasno da bi bio izgubljen ako bi ga dovoljno jamnika skupa napalo.
Variol i Tamaranta nisu bili u nita manjoj opasnosti. Leali su nepokretno pod napadom, a etiri
krvna gardista neverovatno su se upinjala da ih zatite. Neki napadai okuae strele; krvni gardisti su ih
odbijali nadlanicama. Usledila su koplja, a potom jamnici napadoe maevima i buzdovanima. Bez oruja i
bez ikakve pomoi, krvni gardisti su uzvraali brzinom, ravnoteom, vetinom, savreno odmerenim udarcima
ruku i nogu. inili su se nemogue uspeni. Uskoro je mali prsten mrtvih i onesveenih jamnika okruio dvoje
poglavara. Ali poput Penosleda bili su ranjivi, morali bi da budu ranjivi na usredsreeni napad.
Na Prothalovu naredbu, jedna grupa ratnika poe da pomogne etvorici krvnih gardista.
Kovenant okrete pogled.
Zatee Mhorama kako se upustio u udno nadmetanje protiv trideset ili etrdeset pragrdana. Svi
pragrdani u napadu - bilo ih je malo u odnosu na jamnike - obrazovali su napadaki klin iza svog najvieg
pripadnika, metra znanstva - klin koji im je omoguavao da usredsrede celokupnu mo u predvodnika.
Metar znanstva vitlao je sabljom sa ognjenim seivom, a Mhoram mu je suprotstavljao plameno ezlo. Od
sudara sila vrcale su vrele iskre koje su zasenjivale i prile vazduh.
Onda nalet bitke poe prema Kovenantovom ancu. Prilike stadoe da skau na njega. Banor se
borio poput dervia da ga odbrani od kopalja. Trenutak kasnije, jedna ratnica pritee mu u pomo. Bila je to
Drvograanka koja je dodeljena Kovenantu. Ona i Banor grozniavo su se borili da ga odre na ivotu.
Skupio je ruke na grudima kao da eli da zatiti prsten. Prsti mu nesvesnio dohvatie metal.
Kroz tamno sevanje nogu nazreo je Prothala, video je da je vrhovni poglavar pod napadom.
Koristei usijano ezlo poput koplja, nosio se sa grifonom. Krila zveri gotovo su ga obarala sa nogu, ali je on
drao poloaj i zarivao plavi oganj navie. Ali na grifonu je jahao jo jedan pragrdanski metar znanstva.
Stvorenje je koristilo crni buzdovan da zaustavi udare vrhovnog poglavara.
Dok je Kovenant gledao, bezizlaznost borbe je rasla. Prilike su padale, dizale se i ponovo padale.
Krv je prskala po njemu. Preko istine, Penosled se die na noge ispod horde jamnika, ali je trenutak potom
ponovo bio preplavljen. Prothal je pao na jedno koleno pod udruenom silom napadaa. Klin pragrdana
neprekidno je potiskivao Mhorama unazad; dvojica krvnih gardista koji su bili sa njim davali su sve od sebe da
mu zatite lea.
Kovenant je imao utisak da mu je grlo ispunjeno peskom.
Dvoje ratnika ve su pali meu jamnike oko Variola i tamarante. U jednom trenutku, jednog krvnog
gardistu zatee, sa Tamarantom za leima, napad tri jamnika sa kopljima. Krvni gardista prebi prvo koplje
udarcem ruke i skoi visoko iznad drugog da utne njegovog nosioca u lice. Ali ak i njegova ogromna brzina
nije bila dovoljna. Trei jamnik zakai ga po ruci. Smesta zamahnuvi, prvi zgrabi dugakim prstima lanak
krvnog gardiste. Njih dvojica rastegnue zarobljenika izmeu sebe, a njihov drug zamahnu kopljem u trbuh
protivnika.
Kovenant je gledao, ukoen od bespomonosti, kako se krvni gardista napeo protiv jamnika,
privukao dovoljno blizu jednog drugog da se izmigolji sa puta koplja. Njegov vrh zakai mu lea. On pade na
tlo i otkotrlja se. Ali srednji jamnik potkai ga udarom noge tako silovitim da ga odbaci od Tamarante.
Kriknuvi slavobitno, jamnik se baci napred sa kopljem visoko podignutim u obe ruke da probode
leeu poglavarku.
Tamaranta!
Opasnost u kojoj se nala prevazie Kovenantov strah. Ne razmiljajui, vinuo se iz bezbednosti
Page 120

anca i pojurio prema njoj. Bila je tako stara i krhka da nije mogao da se uzdri.
Drvograanka kriknu: "Dole!" Njegovo naglo pomaljanje iznad tla skrenulo joj je panju, dalo
njenom protivniku metu. Kao ishod toga, propustila je da uzvrati udarac, i ma joj raspori bok. Ali Kovenant je
nije video. Ve je trao prema Tamaranti - i ve je previe kasnio.
Jamnik suknu kopljem nanie.
U poslednjem trenutku krvni gardista spase Tamarantu skoivi preko nje i zaustavivi koplje
sopstvenim leima.
Kovenant se baci na jamnika i pokua da ga probode kamenim noem. No se iskrivi u njegovoj
troprstoj aci; samo je uspeo da ogrebe lopaticu stvorenja.
No ispade iz njegovih iskrivljenih prstiju.
Jamnik se okrete i obori ga na zemlju jednim zamahom. Udarac ga je oamutio na trenutak, ali ga
Banor spase tako to je napao stvorenje. Jamnik se suprotstavio kao da je uzdignut, nadahnut, uspehom
protiv mrtvog krvnog gardista. Otresao se Banorovih udaraca, uhvatio ga u dugake, snane ruke i poeo da
ga stee. Banor je udarao jamnika po uima i oima, ali je pomahnitalo stvorenje samo pojaavalo stisak.
Nedozreli bes stade da kljua u Kovenantovim uima. I dalje napola oamuen, zateturao se prema
ukoenom obliju Tamarante i dograbio ezlo koje je lealo kraj nje. Nije se ni pokrenula, a on je nije pitao za
odobrenje. Okreui se, zavitlao je ezlom divlje oko glave i spustio ga punom snagom na potiljak jamnikove
glave.
Bela i crvena sila blesnue u nemoj eksploziji. Jamnik u trenutku pade mrtav.
Plamen na trenutak zaslepi Kovenanta, ali je prepoznao muni crveni odsjaj bleska. Kada mu se oi
razbistrie, zinuo je na svoje ake, na prsten. Nije mogao da se seti kada ga je izvadio ispod prijanjka na
grudima. Ali stajao mu je na domalom prstu i crvenkasto pulsirao pod uticajem Meseca skrivenog oblacima.
Drugi jamnik nasrnu iz bitke prema njemu. Nagonski je izmahnuo ezlom prema stvorenju. Ovaj se
srui u blistavom blesku koji je bio u potpunosti grimizan.
Pred tim prizorom, njegov stari bes silovito provali. Um mu se isprazni pred nasiljem. Urlajui:
"Kletnie!" kao da je Opaki pred njim, navalio je u najgui okraj. Vitlajui oko sebe poput ludaka, oborio je
jo jednog jamnika, pa jo jednog, pa jo jednog. Ali nije pazio kuda ide. Posle treeg udarca upao je u anac.
Onda je zadugo leao u grobnici poput mrtvaca.
Nad njim, bitka je grozniavo plamtela. Nije mogao da proceni koliko je napadaa pobijeno ili
onesposobljeno. Ali dolo je do izvesnog preokreta; druina je promenila taktiku. Prothal je utekao od grifona
da priskoi u pomo Penosledu. A kada se din ponovo digao na noge, on se okrete, dok se sa njega slivala
krv, da se bori protiv grifona, dok se Prothal udruio sa Mhoramom protiv pragrdana. Banor se drao nad
Kovenantom; ali Kvan je okupio preivele iz eovoda da stanu oko Variola i Tamarante.
Trenutak kasnije, Ranihini ispustie prodorni povik. Oslobodivi konje, bacili su se u bitku. A dok su
njihova kopita i zubi drobili jamnike, Prothal i Mhoram su skupa mahali plamteim ezlima da zaustave udarce
metra znanstva. Njegova vrela sablja rasprta se u parad lave, a povratni udar sile obori samog pragrdana.
U trenutku, stvorenja pregrupisae klin da nau novog predvodnika. Ali najjai je pao i oni stadoe da
odstupaju.
Na drugoj strani bitke, Penosled je iznenadio grifona. Zver je napadala ratnike oko Variola i
Tamarante. Sa urlikom, Penosled skoi u vazduh i obuhvati rukama telo grifona u samrtni zagrljaj. Njegova
teina obori ga na tlo; borili su se i kotrljali po travi klizavoj od krvi. Pragrdan koji je jahao bio je zbaen, a Kvan
mu odrubi glavu pre nego to je stigao da digne buzdovan.
Grifon uasno kriknu od besa i bola, pokuavi da se izvije u Penosledovom stisku i da ga dohvati
kandama i zubima. Ali ovaj ga je stezao svom silinom, utke se napevi pred njegovim bacakanjem i upinjui
se da ga ubije pre nego to mu protivnik bude u stanju da se okrene i da ga razdere.
Najveim delom je uspeo. Mahnito se napregao i pojaao stisak, zauvi ubrzo kako su se kosti
buno oglasile u vratu stvorenja. Grifon siknu poslednji urlik i omlitavi. Jedan trenutak, Penosled je poivao
pokraj njegovog tela, hrapavo dahui. Onda se usteturao na noge. elo mu je bilo rascepljeno kandom sve
do kosti.
Ali nije se zaustavio. Briui krv iz oiju, pojurio je i bacio se punom duinom na zbijeni klin
pragrdana. Njihova formacija srui se pod udarcem.
Pragrdani smesta odabrae da bee. Pre nego to je Penosled mogao da se uspne na noge,
razbeali su se, nestali u tami.
Njihov poraz kao da je zaustavio ludu hrabrost jamnika. Nespretna stvorenja vie nisu bila u stanju
da se suprotstavljaju ognju poglavara. Panika se rairi meu njima pred sevanjem iz uglaanih ezla;
bleskovima je palila ognjila straha u njihovim srcima.
Krik neuspeha zaori se napadom. Jamnici poee da bee.
Uz oajne urlike, ratrkae se na sve strane od usplamtelog drveta. Trali su uz groteskne trzaje
vornovatih zglobova, ali njihova snaga i snaga udova davali su im brzinu. Posle nekoliko trenutaka i poslednji
meu njima pobegao je sa istine.
Page 121

Penosled pojuri za njima. Urlajui kletve dinova, gonio je begunce kao da sve namerava da ih
pogazi. Brzo je nestao u tami i uskoro se vie nije mogao uti. Ali s vremena na vreme iz noi je dopirao
slabani krik kada bi stigao nekog jamnika u bekstvu.
Tuvor upita Prothala da li da se neki krvni gardista pridrui Penosledu, ali vrhovni poglavar zavrte
glavom. "Dosta smo uinili", zadahtao je. "Seti se zaveta mira."
U iscrpljenosti i olakanju, druina je neko vreme stajala u tiini koju je podvlailo teko disanje
njenih pripadnika i jeanje onesposobljenih jamnika. Niko se nije ni pokrenuo; u Kovenantovim uima, ta tiina
je zvuala poput molitve. Nesigurno se izvukao iz anca. Obazrevi se staklastim pogledom, odmerio je cenu
bitke.
Jamnici su bili prostrti oko logora u zgrenim gomilama - njih blizu stotinu, mrtvih, umiruih i
onesveenih - a krv im je leala svuda poput samrtne rose. Bilo je deset mrtvih pragrdana. Pet ratnika nee
vie jahati sa eovodom, a nijedan od Kvanovih podreenih nije izbegao povredi. Ali od krvnih gardista pao je
samo jedan.
Sa jeanjem koje mu je protivureilo, vrhovni poglavar Prothal ree: "Imali smo sree."
"Sree?" ponovi Kovenant poput odjeka u zbunjenoj neverici.
"Imali smo sree." Naglasak gneva pojaavao je reumatino egrtanje Prothalovog glasa. "Zamisli
da smo svi izginuli. Zamisli ovakav napad tokom punog Meseca. Seti se da Drul, dok su mu misli okrenute
ovamo, ne poveava odbranu pod Planinom Groma. Platili smo..." Glas mu se zagrcnuo na trenutak, "...platili
smo tek malo za svoje ivote i za nadu."
Kovenant nita nije odvratio jedan trenutak. Od prizora nasilja vrtelo mu se u glavi. Svi Drvograani
bili su mrtvi - jamnici - pragrdani - ratnica koja je odabrala da se stara za njega. Nije joj ak ni saznao ime.
Penosled je poubijao... on sam je poubijao pet... pet...
Drhtao je, ali je morao da govori, morao je da odbrani sebe. Oseao je muninu od uasa.
"Penosled je bio u pravu", hrapavo je zakripao. "Ovo je Kletnikovo delo."
inilo se da ga niko ne uje. Krvni gardisti otili su do Ranihina i doveli ata palog druga blizu vatre.
Digavi oveka blago, posadili su ga na Ranihinova lea i vezali ga na mesto konopcem od prijanjka. Onda
mu skupa uputie nemi pozdrav i Ranihin odgalopira, nosei mrtvog jahaa prema Zapadnik-planinama i
uvarevom procepu - kui.
"Kletnik je isplanirao itavu stvar."
Dok je Ranihin nestajao u noi, neki krvni gardisti stali su da lee povrede atova, dok su se drugi
vratili na straarsku dunost,
U meuvremenu, ratnici poee da se kreu meu jamnicima, ivi meu mrtvima. Sve one koji nisu
bili smrtno ranjeni digli su na noge i proterali iz logora. Ostale su nagomilali na severnoj strani drveta za
lomau.
"To znai dve stvari." Kovenant se upinjao da nadvlada drhtaje glasa. "Re je o istom onom to radi
i meni. Posredi je nauk - kao to se desilo Lauri. Kletnik nam govori ta radi zato to je siguran da nam znanje
nee pomoi. eli da iz nas izmuze sve oajanje za koje smo kadri."
Uz pomo ratnika, Prothal pusti Lauru i Pietena iz njihove grobnice. Laura je delovala iscrpljeno do
krajnjih granica; samo to se nije sruila na zemlju. Ali mali Pieten pree rukama preko okrvavljene trave, a
onda poliza prste.
Kovenant se okrete jeei. "Druga stvar je da Kletnik zaista eli da navalimo na Drula. Da izginemo
ili ne. Prevarom je naveo Drula na ovaj napad da ne bi mogao da se pozabavi odbranom. Znai da Kletnik zna
ta inimo, makar Drul i ne znao."
inilo se da Prothala uznemiruju povremeni daleki krici, ali ih Mhoram nije primeivao. Dok se
ostatak druine posvetio svojim zadacima, poglavar je priao i klekao pokraj Variola i Tamarante. Nagao se
nad roditelje, a pod odorom umrljanom crvenilom telo mu je bilo kruto.
"Kaem vam, sve je to deo Kletnikovog plana. Vatru mu paklenu! Zar me ne sluate?"
Naglo, Mhoram se die i okrenu Kovenantu. Kretao se kao da e da drekne kletvu na Kovenanta. Ali
oi su mu krvarile suzama, a glas mu je plakao dok je govorio: "Mrtvi su. Variol i Tamaranta, moji roditelji moji otac i majka, telo i dua."
Kovenant vide boju smrti na njihovoj staroj koi.
"Ne moe biti!" kriknu jedan ratnik. "Video sam. Nijedno oruje nije ih dodirnulo. uvali su ih krvni
gardisti."
Prothal pouri da pregleda dvoje poglavara. Dodirnuo im je srca i glave, onda se pognu i uzdahnu:
"Pa ipak."
I Variol i Tamaranta su se smeili.
Ratnici prekinue ono to su radili; utke, eovod odloi u stranu sopstveni umor i bol stade
naklonivi se u znak potovanja pred Mhoramom i njegovim mrtvima. Pognuvi se, Mhoram die Variola i
Tamarantu u ruke. Krhke kosti bile su im lake u njegovom zagrljaju, kao da su izgubili teinu smrtnog ivota.
Page 122

Na njegovim obrazima suze su narandasto svetlucale, ali su mu ramena bila mirna, nepotresena jecajima,
da bi drao roditelje.
Kovenantov um bio je zasenjen oblacima. Lutao je po magli, a rei kao da mu je oteo vetar. "Hoete
da kaete da smo... da sam... da smo...? Za dva lea?"
Mhoram nije pokazao nikakav znak da je uo. Ali mrtenje poput gra proe Prothalovim licem, a
Kvan smesta kroi do Nevernika, dograbi ga za lakat i proapta mu u uvo: "Ako ponovo progovori, slomiu ti
ruku."
"Ne diraj me", uzvrati Kovenant. Ali glas mu je bio bez ikakve jaine. Predao se, kovitlajui se u
izgubljenoj magli.
Oko njega, druina zauze obredno dranje. Ostavivi ezlo jednom ratniku, vrhovni poglavar Prothal
uze ezla mrtvih poglavara i die ih u ruke poput ponuda. A Mhoram se okrete prema blistavom sjaju drveta sa
Variolom i Tamarantom uspravnim u njegovom zagrljaju. Tiina je bolno titrala. Posle dugog trenutka, on poe
da peva. Njegova gruba pesma zvuala je poput reke, a on je pevao jedva neto glasnije od toka vode meu
tihim obalama.
Smrt anje lepotu sveta,
prikuplja staru letinu da pouri novu.
Miruj, srce:
zadri mir.
Rast je bolji od raspadanja:
ujem seivo koje razdvaja ivot od ivota.
Miruj, miru:
zadri srce.
Smrt prolazi,
stvara prostor za ivot i vreme za ivot.
Mrzi umiranje i ubijanje, ne smrt.
Miruj, srce:
ne raspravljaj se.
Zadri mir i bol
i budi mirno.
Kada je zavrio, ramena mu uzdrhtae kao da nisu sposobna da odre teret, a da bar jednom ne
ispuste jecaj za mrtve. "Ah, Tvore!" viknu on oajnim glasom. "Kako da im odam potovanje? U srce sam
pogoen i guta me posao koji moram poiniti. Ti im mora odati potovanje - jer oni su potovali tebe."
Na rubu svetlosti vatre, Ranihin Hinaril ispusti njisku poput bolnog krika. Velika kobila se prope i
zamaha po vazduhu prednjim nogama, a onda se okrete i odgalopira prema istoku.
Onda Mhoram ponovo promrmlja:
Miruj, srce:
ne raspravljaj se.
Zadri mir i bol
i budi postojano.
Blago, poloio je Variola na travu i digao Tamarantu obema rukama. Uzviknuvi hrapavo: "ivela!" stavio ju je u procep plamteeg drveta. A pre nego to su plamenovi stigli da zacrne njenu kou izjedenu
starou, digao je Variola i posadio ga pokraj nje, ponovo uskliknuvi: "iveo!" Njihov zajedniki osmeh mogao
se videti na trenutak pre nego to ga je plam zaklonio. I tako su skupa leali u unitenju.
Ve mrtvi, zajea Kovenant. Onaj krvni gardista je poginuo zbog njih. Oh, Mhorame! Zbunjen, nije
umeo da razlikuje bol i bes.
Sada suvih oiju, Mhoram se okrenu druini, a pogled mu se inio usredsreen na Kovenanta.
"Prijatelji moji, neka vam je mirno srce", ree uteno. "Zadrite mir umesto bola. Variol i Tamaranta okonali
su ivote. Ko bi to mogao da im porekne? Znali su vreme svoje smrti. Oitali su kraj ivota u pepelu Vitog
Drvograda i bilo im je milo to nam mogu posluiti poslednjim snom. Odabrali su da privuku napad na sebe da
bismo mi mogli iveti. Ko sme da kae da izazov sa kojim su se suoili nije silan? Setite se zaveta i zadrite
mir."
Skupa itav eovod napravi gest otvaranja srca u znak oprotaja, irom razmaknutih ruku kao da se
otkriva mrtvima. Onda Kvan povika: "iveli!" - i povede ratnike nazad na posao gomilanja jamnika i
sahranjivanja Drvograana.
Poto je eovod otiao, vrhovni poglavar Prothal ree Mhoramu: "ezlo poglavara Variola. Sa oca na
sina. Uzmi ga. Ukoliko preivimo pohod i dostignemo vreme mira, ovladaj njime. Bee to ezlo vrhovnog
Page 123

poglavara."
Mhoram ga primi, naklonivi se.
Prothal zastade na trenutak, neodluan, a onda se okrete Kovenantu. "Upotrebio si ezlo
poglavarke Tamarante. Upotrebi ga ponovo. Otkrie da e ti vie pomoi da iskoristi prsten nego tvoj tap
ezlonoe. Lillianrilli delaju na drugaije naine od poglavara, a ti si prapoglavar, Tomase Kovenante."
Setivi se crvenog bleska koji je besneo sa tog drveta da bi ubijao i ubijao, Kovenant ree: "Spali
ga."
Dah opasnosti stee Mhoramov pogled. Ali Prothal blago slee ramenima, odnese ezlo
poglavarke Tamarante do vatre i postavi ga u procep drveta.
Jedan trenutak, metalni krajevi ezla blistali su kao da su napravljeni od bakarne patine. Onda
Mhoram povika: "Pazite na drvo!" Brzo, druina se odmaknu od plamteih stubova.
ezlo otro prasnu kao da se kidaju nekakve veze. Plavi plamen briznu u procepu, a rascepljeno
drvo srui se na tle u pariima, raspadajui se kao da mu je srce konano ubijeno. Hrpa drveta mahnito je
plamtela.
Iz daljine, Kovenant zau Birinaira kako frke: "Nevernikovo maslo", kao da je to kletva.
Ne diraj me, promrmlja on u sebi.
Plaio se da razmilja. Oko njega, tama je lepetala poput kragujevih krila sazdanih od ponoi. Uasi
mu pripretie; oseao je da ga progone zlodusi. Nije mogao da podnese okrvavljenost prstena, nije mogao da
podnese to u ta se pretvorio. Traio je neto oko sebe kao da eli da se potue.
Neoekivano, Srdosolja Penosled se vrati.
Isteturao je iz noi poput otelotvorenog masakra - ikona pogubljenja. Svuda je bio zamazan krvlju, a
dobar deo toga bila je njegova sopstvena. Rana na elu prekrivala mu je lice mranim, vlanim odsjajem, a
kroz tu mrlju njegove uvuene oi delovale su zasieno i jadno. Krpice mesa jamnika jo su mu visile sa
prstiju.
Pieten pokaza na dina i iskrivi lice u osmeh koji mu otkri zube. Laura ga smesta dohvati za ruku i
povue prema leaju koji su im spremili ratnici.
Prothal i Mhoram brino pooe prema dinu, ali on se progura pokraj njih prema vatri. Kleknuo je
pored plamena kao da je njegovoj dui potrebno da se zgreje, a kada se spustio na kolena jeanje mu je
zvualo poput stene koja se cepa nadvoje.
Kovenant ului priliku i primae se dinu. Penosledovo izraavanje bola dovelo je njegov smeteni,
besni jad do take kada ga je morao izraziti reima. On lino pobio je pet jamnika, pet...! Prsten mu je bio pun
krvi. "Pa", zareao je, "to mora da je bilo zabavno. Nadam se da si uivao."
Sa druge strane logora, Kvan pretei zasikta. Prothal prie Kovenantu i blago ree: "Nemoj ga
muiti. Molim te. To je kaamora, vatra alosti. Zar noas nije bilo dovoljno bola?"
Ubio sam pet jamnika! - kriknu Kovenant u sebi u osujeenom besu.
Ali Penosled progovori kao da ga je zaarala vatra i da ne moe da ih uje. Glas mu je imao otar
prizvuk; klekao je pred vatru u poloaju alosti.
"Ah, brao i sestre, jeste li me videli? Jeste li videli, narode moj? Doli smo do ovoga. Dinovi,
nisam sam. Oseam vas u sebi, vau volju u svojoj. Ne biste se poneli drugaije - ne biste osetili drugo do
onoga to sam ja osetio, ne bi vas boleo drugi bol nego mene. Ovo je posledica. Kamena mu i mora! Sve nas
je manje. Izgubljeni Dom i slabo seme uinili su nas sitnijim nego to smo bili. Ostajemo li verni, ak i sada?
Ah, verni? Narode moj, narode moj, a ako postojanost vodi do ovoga? Pogledajte me! Mislite li da mi se treba
diviti? Zaudaram na mrnju i bespotrebno ubijanje." Ledeni vetar dunu kroz njegove rei. Zabacivi glavu,
poeo je tihi napev.
Njegova tubalica se nastavljala sve dok Kovenant ne oseti da je doveden na rub vritanja. eleo je
da zagrli ili da utne dina samo da bi ga naterao da prekine. Prsti su ga svrbeli sve veom mahnitou.
Prekini! - jeao je u sebi. Ne mogu to da podnesem.
Trenutak kasnije, Penosled sagnu glavu i zauta. Dugo je ostao nepokretan, kao da se priprema.
Onda silovito upita: "Ko je izgubljen?"
"Vrlo malo ljudi", odgovori Prothal. "Imali smo sree. Tvoja hrabrost dobro nas je posluila."
"Ko?" zajea Penosled bolno.
Sa uzdahom, Prothal imenova pet ratnika, krvnog gardistu, Variola i Tamarantu.
"Kamena mu i mora!" kriknu din. Uz gr ramena, gurnuo je ruke u vatru.
Ratnici zinue; Prothal se sav ukoi kraj Kovenanta. Ali bila je to dinova kaamora i niko se nije
usuivao da se umea.
Penosledovo lice se iskrivilo u agoniji, ali se drao mirno. Oi kao da su mu nabrekle u dupljama; pa
ipak je drao ruke u vatri kao da plamen moe da zalei, ili bar zapee krv na njima, da spali, ako ve ne da
ublai mrlju protraenih ivota. Ali bol mu se ocrtavao na elu. estoko, srano bilo usled bolova je probilo
krastu na njegovoj rani; nova krv kapala mu je oko oiju i niz obraze u bradu.
Page 124

Dahui, vatru mu paklenu, vatru mu paklenu! Kovenant se progura od Prothala. Ukoeno je priao
blizu dinu koji je kleao. Uz estoki napor od koga je zvuao otrovno, iako mu to nije bila namera, rekao je:
"Sada neko stvarno treba da ti se smeje." Njegova isturena glava jedva da je bila u visini dinovog ramena.
Jedan trenutak, Penosled nije davao nikakav znak da je uo. Ali onda mu se ramena opustie. Sa
laganim naporom, gotovo kao da okleva da prekine sa muenjem samog sebe, izvukao je ruke. Bile su
nepovreene - iz nekog razloga, meso mu je bilo neosetljivo na plamen - ali krv je nestala sa njih; delovale su
isto kao da su dobro istrljane oprotajem.
Prsti su mu jo bili ukoeni od bola i on ih bolno savi pre nego to je okrenuo okrvavljeno lice
Kovenantu. Kao da mu upuuje osudu, sreo je Nevernikov napeti pogled i upitao: "Zar ti nita ne osea?"
"Oseam?" zajea Kovenant. "Ja sam gubavac."
"ak ni za malog Pietena? Za dete?"
Njegova optuba natera Kovenanta da poeli da ga obgrli rukama, da prihvati njegovo strano
saoseanje kao neku vrstu odgovora na svoju nedoumicu. Ali znao je da to nije dovoljno, znao je u najdubljoj
sri gubavosti da to nije moglo biti dosta. "I mi smo ubijali njih", zakreketa on. "Ja sam ubijao - nisam nita
drugaiji od njih."
Naglo se okrenuo, otiao u tamu da sakrije stid. Bojno polje bilo je valjano i odgovarajue mesto za
njega; nozdrve su mu bile neosetljive na zadah smrti. Posle izvesnog vremena, zateturao se, zatim je legao
meu mrtve, na krv okruenu rakama i pogrebnim lomaama.
Deca! On je bio razlog njihove vriske i agonije. Kletnik je napao Drvograd zbog njegovog prstena od
belog zlata. Ne ponovo - neu - glas mu je bio prazan od plakanja.
Vie nikada neu ubiti.
18. RAVNICE RA
I pred bojnog polja - i pored oporog dima vatre, mesa i sile - i pored bliskih raka, gde su mrtvi bili
sahranjeni poput hrpa sprene agonije, nagomilani umorno u tle poput prikupljenog bola za koji je samo
zemlja mogla nai neku upotrebu ili oprotaj - i pored sopstvenog unutarnjeg rastrzanog i izgaenog tla Kovenant je spavao. Tokom onog to je preostalo od noi, ostali preiveli u bici naporno su radili da sahrane ili
spale razliite mrtve, ali Kovenant je spavao. Nemirna podsvest dizala se unutar njega poput veno
nabrajanog VPE i on je proveo poinak prepriavajui u snu taj kruti krug: leva ruka od ramena do zglavka,
leva aka dlan i nadlanica, svaki prst, desna ruka, raskopaj koulju, grudi, leva noga...
Probudio se da sretne zoru koja je imala sva odlija neudobne grobnice. Drhtei od glave do pete,
otkrio je da je sahranjivanje okonano; sve rake bile su popunjene, pokrivene zemljom, i na svakoj je bila
posaena mladica koju je Birinair negde naao. Sada je veina ratnika nespretno leala na tlu, iscrpljeno
tragajui u sebi za nekom vrstom snage. Ali Prothal i Mhoram bili su zauzeti kuvanjem obroka, a krvni gardisti
su se zaokupili pregledom i pripremanjem konja.
Blesak gaenja proe Kovenantovim licem - gaenja zbog toga to nije obavio svoj deo posla.
Pogledao je svoju odoru; svila je bila kruta i crna od zgruane krvi. Odgovarajua odea za gubavca, pomislio
je, prokaenika.
Znao je da je poslednji trenutak za njega da donese odluku. Morao je da odredi gde stoji u
nemoguoj nedoumici. Oslonjen na tap u zagrobnom svitanju, oseao je da je doao do kraja izbegavanja.
Izgubio je sve zatitne navike, izgubio naviku da sakriva prsten - i prolio je krv. Navukao je usud na Viti
Drvograd. Bio je toliko zaokupljen begom od ludila da nije primeivao ludilo prema kome ga je vodio beg.
Morao je da se neprekidno kree; to je nauio. Ali i kretanje je postavljalo isti neprobojni problem.
Uestvuj i poludi. Ili odbij da uestvuje i poludi. Morao je da donese odluku, da negde nae kamen temeljac i
da se uhvati za njega. Nije mogao da prihvati Domaju - a nije mogao ni da je porekne. Bio mu je neophodan
odgovor. Bez njega, bie zarobljen poput Laure - prisiljen da uz muziku Kletnikove radosti izgubi sebe da bi
izbegao da izgubi sebe.
Onda Mhoram die pogled sa meanja i vide gaenje i nemir na Kovenantovom licu. Blago,
poglavar ree: "ta te mui, prijatelju moj?"
Jedan trenutak, Kovenant je zurio u Mhorama. Poglavar je izgedao kao da je ostario preko noi.
Dim i prljavtina bitke obeleili su mu lice, naglasili brazde na njegovom elu poput naglog pogoranja zamora
i raspadanja. Oi su mu izgledale mrane od iscrpljenosti. Ali usne su mu zadrale dobrotu, a njegovi pokreti,
iako prekriveni tako pocepanom i okrvavljenom odorom, bili su ravnomerni.
Kovenant se nagonski tre pred tonom kojim je Mhoram rekao prijatelju moj. Nije mogao da dozvoli
sebi da bude iiji prijatelj. A uzdrao se i od poriva da upita ta je uzrokovalo da Tamarantin tap postane tako
silovit u njegovim rukama. Plaio se odgovora na to pitanje. Da sakrije lecanje, grubo se okrenuo i otiao da
potrai Penosleda.
Page 125

Din je sedeo leima oslonjen o poslednji uspravni, ugaeni komad Vitog Drvograda. Prljavtina i
krv zamraili su mu lice; koa mu je imala boju procepa u srcu drveta. Ali rana na elu preovlaivala je
njegovim izgledom. Razderano meso visilo mu je preko obrva poput listova bola, a kroz ranu su curile kapljice
svee krvi, kao da se probijaju iz pukotine njegove lobanje. Desnom rukom obgrlio je veliku meinu sa
alem-vinom, a oi su mu sledile Lauru koja je pazila malog Pietena.
Kovenant prie dinu; ali pre nego to je mogao da progovori, Penosled ree: "Jesi li ih pogledao?
Zna li ta im je uinjeno?"
Pitanje podie crnu jeku u Kovenantovom umu. "Znam za nju."
"A Pieten? Mali Pieten? Dete?"
Kovenant nespretno slee ramenima.
"Razmiljaj, Nevernie!" Glas mu je bio pun uskovitlanih maglutina. "Ja sam izgubljen. Ti moe
da shvati."
Uz napor, Kovenant odvrati: "Ista stvar. Upravo ono to je uinjeno i nama. I Lauri." Trenutak kasnije
turobno dodade: "I jamnicima." Penosledove oi pobegoe u stranu, a Kovenant nastavi: "Svi emo samo
unitavati - sve ono to elimo da sauvamo. Sutina Kletnikovog metoda. Pieten je poklon za nas - primer
onoga ta emo uiniti Domaji ako pokuamo da je spasemo. Kletnik ima toliko poverenja. A proroanstva
poput toga se sama ispunjavaju."
Na to, Penosled se zagleda u Kovenanta kao da mu je Nevernik upravo uputio kletvu. Kovenant
pokua da gleda dina u oi, ali neoekivani stid ga natera da obori glavu. Gledao je u travu koju su spalile
razliite sile. Nagorelost trave bila je neobina. Neka mesta nisu delovala toliko neispravno koliko druga oevidno je poglavarski oganj nanosio manje bitna oteenja nego mo pragrdana.
Trenutak potom Penosled ree: "Zaboravlja da postoji razlika izmeu proroka i vidovnjaka.
Sagledavanje budunosti nije prorotvo."
Kovenant nije eleo da razmilja o tome. Da promeni temu, on upita: "Zato nisi stavio malo gline
vidarke na elo?"
Ovog puta Penosled skrenu pogled. Kao iz daljine, on ree: "Nije ni malo ostalo." Ruke su mu se
otvarale i zatvarale u gestu bespomonosti. "Drugi su umirali. I drugima je bila potrebna glina vidarka da spasu
ruke i noge. I..." glas mu na trenutak zatitra. "I pomislio sam da bi se moglo pomoi malom Pietenu. On je
samo dete", bio je uporan Penosled, digavi pogled sa optubom koju Kovenant nije mogao da shvati. "Ali
jedan jamnik je umirao lagano - u takvom bolu." Nova kapljica krvi probi se sa njegovog ela i poe da mu se
sliva niz obrvu. "Kamena mu i mora!" zajea on. "Nisam to mogao da izdrim. Srdonik Birinair odvojio je za
mene neto gline vidarke, uprkos svim ranama koje je trebalo leiti. Ali ja sam je dao jamniku. Ne Pietenu jamniku. Zbog bola."
Naglo, on zabaci glavu i povue dug gutljaj alem-vina. Nadlanicom je obrisao krv sa ela.
Kovenant je napeto gledao dinovo unakaeno lice. Zbog toga to nije mogao nai drugih rei za
svoje saoseanje, on upita: "Kako su ti ruke?"
"Moje ruke?" Penosled je na trenutak delovao zbunjeno, ali se onda seti. "Ah, kaamora. Prijatelju
moj, ja sam din", objasni on. "Obina vatra ne moe me povrediti. Ali bol - bol nas poduava mnogim
stvarima." Trzaj gaenja prema samom sebi pree mu preko usana. "Pria se da su dinovi sagraeni od
granita", promumla on. "Nemoj se brinuti za mene."
Gonjen naglim porivom, Kovenant odvrati: "U delovima sveta sa koga ja dolazim postoje sitne
starice koje sede pokraj puta i itavog dana kuckaju komade granita malim gvozdenim ekiima. Potrebno je
dugo vreme - ali one konano razbiju velike komade u male."
Penosled nakratko razmisli pre nego to je odvratio: "Da li je to proroanstvo, prapoglavaru?"
"Ne pitaj me. Ne bih prepoznao proroanstvo ni da padne preko mene."
"Ni ja", ree Penosled. Mrani osmeh die mu uglove usta.
Ubrzo potom, Mhoram sazva druinu na obrok koji su pripremili on i Prothal. Kroz izmaglicu
potisnutog jeanja, ratnici se uspentrae na noge i pooe prema vatri. Penosled se teturavo uspravi.
Kovenant je sledio Lauru i Pietena da bi neto pojeo.
Prizor i miris hrane iznenada prizvae u Kovenantu potrebu za odlukom. Bio je prazan, upalj od
gladi, ali kada je posegao da uzme malo hleba, video je kako mu je ruka ukaljana krvlju i pepelom. Ubijao je hleb mu ispade iz prstiju. Sve je ovo pogreno, mrmljao je. Jelo je vrsta priznavanja - predavanja fizikoj
stvarnosti Domaje. To nije smeo da dozvoli.
Moram da razmislim.
Praznina u njemu titila ga je svojim zahtevima, ali on ih je odbijao. Ispio je gutljaj kladenice da
proisti grlo, a onda se okrenuo od vatre sa gestom odbijanja. Poglavari i Penosled ga upitno pogledae, ali
nisu nita prozborili.
Bilo mu je neophodno da podvrgne sebe probi, da otkrije odgovor koji e mu povratiti sposobnost da
preivi. Uz grimasu, odluio je da gladuje sve dok ne otkrije ono to mu je potrebno. Moda e u gladi postati
dovoljno razborit da rei osnovne protivurenosti svoje nedoumice.
Page 126

Sve naputeno oruje raieno je sa istine i prikupljeno u gomilu. On mu prie i stade da trai
sve dok nije naao Atiaranin kameni no. Onda je, gonjen mranim porivom, priao konjima da vidi da li je
Dura povreena. Kada je shvatio da je nedirnuta, osetio je nejasno olakanje. Nije eleo da pod bilo kojim
okolnostima bude prisiljen da jae Ranihina.
Ubrzo potom, ratnici dovrie obrok. Umorno su se pokrenuli da nastave pohod.
Kada je Kovenant pojahao Duru, zauo je krvne gardiste kako otro zvide Ranihinima. Poziv kao
da je na trenutak visio u vazduhu. A onda, iz raznih smerova oko istine, ogromni konji stigoe galopom - grive
i repovi vijorili su kao usplamteli, kopita tutnjala u dugim, monim koracima u ritmu trka - devet jurinika
oznaenih zvezdom, brzih i silnih poput ivotnog bila Domaje. Kovenant je u njihovom ponositom njitanju uo
uzbuenje zbog povratka kui, prema ravnicama Ra.
Ali pripadnici pohoda koji su tog jutra napustili mrtvi Viti Drvograd imali su malo ponosa ili nostalgije
za domom u svom dranju. Kvanov eovod sada je bio manji za est ratnika, a preiveli su bili ispijeni zamorom
i bitkom. inilo se da nose sopstvene senke na licima dok su jahali severno prema reci Mithil. Konje bez
jahaa poveli su sa sobom da prue odmor slabijim atovima. Meu njima, Srdosolja Penosled je koraao kao
da na pleima dri teret svih izginulih. U pregibu jedne ruke nosio je Pietena, koji je zaspao im se Sunce
ukazalo na istonom obzorju. Laura je jahala iza poglavara Mhorama, drei mu se za peeve odore.
Izgledala je pogureno i lomno iza njegovog mrgodnog lica i uspravnog dranja, ali je on delio sa njom iznureni
izraz, izgled neizraene tuge. Pred njima je iao Prothal, a njegova ramena govorila su istom onom
nepokolebivom snagom koju je Atiaran koristila da natera Kovenanta da hoda od Kamendola Mithil sve do
reke Oparnice.
Kovenant se nejasno pitao koliko e jo morati da sledi izbor drugih ljudi. Ali ostavio se te misli i
pogledao krvne gardiste. Oni su bili jedini pripadnici druine koji nisu izgledali povreeni bitkom. Kratke odore
visile su im, dodue, u dronjcima; bili su prljavi kao i svi ostali; jedan od njih je poginuo, a nekoliko ih je ranjeno.
Branili su poglavare, naroito Variola i Tamarantu, sve do granica izdrljivosti; ali krvni gardisti su bili neumorni
i neustraivi, bez ikakve alosti. Banor je jahao na ivahnom Ranihinu bez uzda pokraj Kovenanta i pazio ga
nepotkupljivim okom.
Konji druine mogli su da idu samo laganim, teturavim hodom, ali ak je i taj slabani korak doveo
jahae do gaza na Mithilu pre podneva. Ostavivi atove da se napoje i da pasu, svi osim krvnih gardista zaronili
su u struju. Trljajui se finim peskom sa dna reke, sprali su sa sebe krv, prljavtinu, bol smrti i duge noi u
irokoj struji Mithila. ista koa i oi pojavie se ispod prljavtine bitke; manje rane koje nisu zaleene glinom
vidarkom otvorie se i prokrvarie dok nisu postale iste; parad iscepane odee otplovi van domaaja. Meu
ostalima, Kovenant je udarcima izbeleo odoru, istrljao i zgrebao mrlje sa puti kao da pokuava da se otarasi
dejstva ubijanja. I ispio je velike koliine vode da bi utolio bolnu prazninu gladi.
A onda, kada su ratnici bili gotovi, prili su konjima da uzmu novu odeu iz vrea. Poto su se obukli
i ponovo uzeli oruje, stali su kao straari dok su se menik Tuvor i krvna garda kupali.
Krvni gardisti uspeli su da uu u reku i da iziu iz nje bez pljuskanja, a prali su se bez uma. Posle
nekoliko trenutaka bili su odeveni u nove odore i nanovo na leima Ranihina. Ranihini su se osveili tako to su
preli u Andelejn i valjali se po travi dok su se njihovi jahai kupali. Sada je druina bila spremna za putovanje.
Vrhovni poglavar Prothal dade znak i druina pojaha prema istoku junom obalom reke.
Ostatak dana bio je lak za jahae i njihove konje. Pod kopitima je bila meka trava, sa jedne strane
bistra voda, miriljava ivotnost u vazduh, a bliski prizor samog Andelejna kao da je pulsirao silovitim sokom.
Ljude Domaje isceljivao je ve i sam prizor Bregova. Ali dan je bio teak za Kovenanta. Bio je gladan, a
ivotna sutina Andelejna samo ga je jo vie izgladnjivala.
Klonio je pogled od njega to je bolje mogao, odbijajui taj prizor kao to je odbijao hranu. Njegovo
mravo lice bilo je pokriveno krutim linijama, a oi uplje od odlunosti. Sledio je dvostruku stazu: njegovo telo
tvrdoglavo je jahalo Duru, drei poloaj u druini; ali umom je lutao po ponorima, a njihova mrana, prazna
nitavnost ga je vreala.
Neu...
eleo je da preivi.
Nisam...
S vremena na vreme, aliantha je poivala na samom njegovom putu poput linog poziva Domaje,
ali on nije poputao zavoenju.
Kovenante, mislio je. Tomase Kovenante. Gubave, neisti prokaena. Kada ga drhtaj gladi natera
da se pokoleba, setio se Drulovog okrvavljenog stiska na prstenu i njegova odlunost se uvrsti.
S vremena na vreme, Laura ga je gledala sa smru Vitog Drvograda u oima, ali se on samo vre
obuzdavao i jahao dalje.
Vie nikada neu ubijati.
Morao je da dobije nekakav odgovor.
Te noi, otkrio je da je promena preplavila njegov prsten. Sada su svi dokazi da se suprotstavlja
Page 127

crvenoj navali potpuno nestali. Burma mu je plamtela potpuno grimiznim sjajem pod vladavinom Meseca,
plamtela mu je hladno na ruci kao u pohlepnom odgovoru na Drulovu mo. Sledeeg jutra, poeo je jahanje
za taj dan kao ovek rastrzan izmeu suprotnih polova ludila.
Ali u podnevnom povetarcu oseao se ukus leta. Vazduh je otoplio i zamirisao zrelou zemlje.
Cvee je poverljivo cvetalo, a ptice eretavo pevale. Kovenanta je lagano obuzimala klonulost. Mlitavost je
poputala konce njegove volje. Samo ga je navika da jae drala na Durinim leima; otupeo je za takva
sloena razmiljanja. Jedva da je primetio kada je reka poela da skree prema severu i da se udaljava od
druine i kada su bregovi poeli da bivaju vii. Te noi je duboko spavao, bez snova, a sledeeg dana jahao je
otupelo i bez briga.
Bio je kao u nekom polusnu. Nesvesno je lutao po divljini; nalazio se u opasnosti, a to nije ni znao.
Otupelost je bila prvi korak neizbene logike, zakon gubavosti. Sledea je bila gangrena, zadah trulog ivog
mesa tako uasan da ga ni neki lekari nisu mogli podneti - zadah koji je opravdavao odbacivanje gubavaca na
nain kome se nisu mogli suprotstaviti nikakvo saaljenje ili nepostojanje predrasuda. Ali Kovenant je putovao
snom sa umom punim sanjanja.
Kada je poeo da se oporavlja - rano popodne treeg dana posle Vitog Drvograda, osamnaestog
otkako je druina napustila Veselkamen - zatekao je sebe zagledanog u umu Morinmos. Druina je stajala
na poslednjem vrhu brega pre nego to je zemlja potpadala pod mranu zatitu drvea.
Morinmos je poivao u podnoju brega poput mora koje je prigrlilo kopno; rubovi su mu grabili
padine kao da je drvee steglo obronke korenovima i odbilo da se povue. Mrano, raznoliko zelenilo ume
irilo se do obzorja na severu, istoku i jugu. Imalo je pretei izgled; inilo se kao da izaziva pohod da pokua
da proe kroz njega. Vrhovni poglavar Prothal zastade na vrhu brda, pa je dugo gledao u umu, odmeravajui
vreme potrebno za jahanje oko Morinmosa sa tajanstvenim opasnostima drvea.
Najzad je sjahao. Obazreo se po jahaima, a oi su mu bile pune mogueg besa dok je govorio.
"Sada emo se odmoriti. Onda emo ujahati u Morinmos i neemo stati sve dok ne stignemo do druge strane putovanje od skoro itavog dana i noi. Tokom tog jahanja, ne smemo pokazati nikakvo seivo niti napraviti ma
kakvu iskru. ujete li? Svi maevi da budu u koricama, sve strele u tobolcima, svi noevi skriveni u odei, svi
vrhovi koplja povezani. A svaka iskra ili titraj vatre ugaeni. Neu da bude greaka. Morinmos je divljaniji od
Grimerdora - i niko ne zalazi u tu umu bez straha. Drvee je patilo vekovima i nije zaboravilo srodstvo sa
Garotinim estarom. Molite se da nas svejedno ne zdrobi." Zastao je, pregledajui druinu sve dok nije bio
siguran da su ga shvatili. Onda dodade blae: "Mogue je da u Morinmosu jo postoji umnik - iako je to
znanje izgubljeno posle Obesveenja."
Nekoliko ratnika nape se na re umnik. Ali Kovenant, koji tek to je iziao iz obamrlosti, nije
oseao nita od strahopotovanja koje se, izgleda, oekivalo od njega. On upita kao jednom ranije: "Da li vi
oboavate drvee?"
"Oboavamo?" Prothal je delovao zbunjeno. "Re mi je nejasna."
Kovenant se upilji u njega.
Trenutak kasnije vrhovni poglavar produi. "Pita li da li potujemo ume? Razume se. Drvee je
ivo, a u svim ivim biima ima zemne moi, u svakom kamenu i zemlji, vodi i drvetu. Svakako shvata da smo
mi sluge te moi. Mi se staramo za ivot u Domaji." Osvrnuo se ka umi, a onda nastavio: "Zemna mo uzima
mnogo oblika izmeu drveta i kamena. Kamen je temeljac sveta, a koliko mi razumemo - ma kako to bilo
oskudno - taj oblik moi nema svest o samom sebi. Ali drvo je drugaije.
U svoje vreme, u najmranijoj, izgubljenoj daljini prolosti, gotovo itava Domaja bila je Jedina
uma - jedna mona uma od Trotgarda i Melenkurion Nebozora sve do Sarangravske ravnice i Primorja. I ta
uma je bila budna. Poznala je novi ivot koji su ljudi doneli u Domaju i poelela mu dobrodolicu. Oseala je
bol kada su ljudi - slepi, budalasti trenuci u drevnoj istoriji Domaje - sekli i spaljivali drvee da naprave mesta
na kome e ploditi svoju ludost. Ah, teko je ponositi se ljudskom istorijom. Pre nego to se lagano uvianje
proirilo umom, tako da je svako drvo znalo za opasnost, stotine milja ivota bile su unitene. Po naem
raunu, za to delo bilo je potrebno mnogo vremena - vie od hiljadu godina. Ali drveu to mora da se inilo kao
naglo ubistvo. Na kraju tog razdoblja preostala su samo etiri mesta u Domaji gde se dua ume jo zadrala
- preivela, drhtava u svom stranom bolu - i odluila da se odbrani. Potom su mnogo vekova poiveli Dinove
ume, Grimerdor, Morinmos i Garotin estar, a njihova svest je opstajala pod negom umnika. Pamtili su, a
nijedan ovek, grdan ili jamnik koji se usudio da zae u njih nije preiveo.
Sada su ak i ta doba prolost. Ne zmamo da li umnici jo ive - iako bi samo budala poricala da
Kaeroil Divogornik jo kroi Garotinim estarom. Ali svest koja je omoguavala drveu da uzvrati udarce
nestaje. Poglavari su branili ume otkako je Berek Troprst prvi put uzeo ezlo zakona - nismo doputali da
drvee nestaje. Pa ipak, njegov duh posustaje. Razdvojen i rasparan, zajedniki duh uma umire. A slava
sveta postaje manja no to je bila."
Prothal zastade na trenutak pre nego to je zakljuio. "U znak pokornosti prema preostalom duhu i
potovanja prema zemnoj moi mi traimo doputenje da toliko mnotvo zae odjednom u umu. A
jednostavna je opreznost to neemo ni najmanje da joj naudimo. Duh nije mrtav. A mo Morinmosa mogla bi
Page 128

zdrobiti hiljadu hiljada ljudi ako drvee bude probueno bolom."
"Ima li i drugih opasnosti?" upita Kvan. "Hoe li nam biti potrebno oruje?"
"Ne. Sledbenici poglavara Kletnika naneli su silno zlo umama u ranije doba. Moda je Grimerdor
izgubio mo, ali Morinmos se sea. A noas je mlad mesec. ak ni Drul Stenotoac nije toliko lud da naredi
trupama da zau u Morinmos u to doba. A Opaki nikada nije bio takva budala."
Tiho, jahai sjahae. Neki ljudi eovoda hranili su konje, dok su drugi pripremali brzi obrok. Uskoro je
itava druina jela osim Kovenanta. A posle obroka, dok su krvni gardisti straarili, pripadnici pohoda polegae
da se odmore pred dugo putovanje kroz umu.
Kada su se ponovo digli i bili spremni za put, Prothal dugim koracima ode na vrh brda. Povetarac je
tamo bio jai; leprao je njegovom odorom sa crnom lentom kada je podigao ezlo i glasno podviknuo: "iveo,
Morinmose! umo Jedine ume! Neprijatelju naih neprijatelja! Morinmose, iveo!" Glas mu izgubljeno utonu
u prostranstvo ume, bez odjeka. "Mi smo poglavari - dumani tvojih neprijatelja i prouavatelji znanstva
lillianrilla! Moramo da proemo!
Pouj, Morinmose! Mi mrzimo sekiru i vatru koji te povredie! Tvoji neprijatelji su nai neprijatelji. Mi
nikada nismo uneli seivo, sekiru, plamen ili vatru da te dirnemo - niti emo to ikada uiniti. Morinmose, pouj!
Pusti nas da proemo!"
Njegov povik nestade u dubinama ume. Najzad je spustio ruke, a onda se okrenuo i vratio druini.
Uzjahao je konja, jo jednom ozbiljno pogledao jahae. Na njegov znak, pojahali su prema vornovatim
rubovima Morinmosa.
inilo se da padaju u umu poput kamena. Jedan trenutak, jo su krivudali padinom brega iznad
drvea; ve u sledeem prodirali su u mrane dubine, a suneva svetlost se sklopila iza njih poput nedostinih
dveri. Birinair je iao na elu druine, sa tapom ezlonoe poloenim na lea konja; na zaelju je jahao
menik Tuvor na ranihinskom pastuvu Marniju - jer Ranihini nisu imali ega da se plae pred starodrevnim
gnevom Morinmosa, a Marni je mogao da vodi Birinaira ukoliko ostareli srdonik zaluta. Iza Tuvora su stupali
Prothal i Mhoram, sa Laurom za Mhoramovim leima; a iza njih bili su Kovenant i Penosled. Din je jo nosio
usnulo dete. Potom su sledili Kvan i eovod, zbijeni meu krvnim gardistima.
Bilo je dovoljno prostora da prou. Drvee sa kronjama proaranim tamom i crvenosmeim
deblima bilo je iroko razmaknuto, ostavljajui mesta izmeu sebe za sitnije rastinje i ivotinje; jahai su se
probijali bez tekoa. Ali drvee nije bilo visoko. Dizalo se petnaestak ili dvadeset stopa na zdepastim deblima,
a zatim se irilo u stranu vornovatim, povijenim granama otealim od lia, tako da je druina bila u
potpunosti obavijena tminom Morinmosa. Grane su se preplitale meu sobom sve dok se nije inilo da svako
drvo stoji ruku teko oslonjenih o ramena srodnika. A sa grana su visile velike zavese i trake mahovine mrane, guste, vlane mahovine koja se slivala odozgo poput lagane krvi uhvaene i zamrznute dok je
isticala. Mahovina je visila pred jahaima kao da pokuava da ih skrene, da im preprei put. A po dubokom,
mahovinom prekrivenom tlu konjska kopita nisu pravila ni zvuka. Jahai su ili tiho kao da su prevedeni u
privienje.
Nagonski izbegavajui mrani dodir mahovine, Kovenant je kiljio u veni sumrak ume. Koliko je
uspevao da razabere u svim pravcima, bio je okruen grotesknom srdbom mahovine, granja i debala. Ali iza
granica neposrednih ula mogao je da vidi jo - da vidi, namirie, a u tiini ume i da uje - usnulo srce drvea.
Tu su stabla premiljala o tamnim seanjima - irokom, pupeem prskanju samosvesti, kada je duh drvea
veliajno poivao na stotinama milja bogate zemlje; otrom udaru bola, uasa i neverice koji se irio poput
talasa na okeanu sve dok i najudaljeniji listi Domaje nije zadrhtao, kada je poeo pokolj drvea, kada su
korenje, granje i sve ostalo bivali sasecani i gutani sekirama i plamenom, a debla odvlaena; o strci i agoniji
ivotinja, koje su takoe ginule ili su ostajale bez doma, zdravlja i nade; i o istoj pesmi umnika, ija je
melodija poduavala o tajnom, gnevnom zadovoljstvu drobljenja, uzvraanja udaraca siunim ljudima i
kuanju njihove krvi na korenju; o laganoj slabosti koja je okonala ak i tu silovitu radost i ostavila drvee bez
iega izuzev sopstvenih krutih seanja i oaja dok je posmatralo kako mu bes uranja u san.
Kovenant je oseao da drvee ne zna nita o poglavarima i prijateljstvu; poglavari su bili odve novi
u Domaji da bi bili upameni.
Ne, nego je slabost, nedostatak duha, propustila jahae - slabost, tuga, bespomoni san. Tu i tamo,
mogao je da uje drvee koje je jo bilo budno i koje je udelo za krvlju. Ali bilo ga je premalo, premalo.
Morinmos je mogao samo da sanja, lien snage zbog sopstvene drevne smrtnosti.
aka mahovine ga zakai i ostavi mu vlagu na licu. Obrisao je kapi kao da su kiselina.
A onda je sunce zalo za Morinmosom i ak je i ta slaba svetlost nestala. Kovenant se nagao
napred u sedlu, sada sav napet, uplaen da e se Birinair izgubiti ili da e se uteturati u zavesu od mahovine i
uguiti. Ali kako je tmina curila u vazduh kao da kaplje sa granja koje ih je okruivalo, promena zahvati umu.
Postepeno, na deblima je rastao srebrni sjaj - rastao i jaao kako je no ispunjavala umu, sve dok svako drvo
nije titralo u tmini poput izgubljene due. Srebrno svetlo bilo je dovoljno jako da osvetli jahaima put. Preko
titravih likova odsjaja, prostirke mahovine visile su poput senki u bezdanu - crne rupe u praznini - dajui drveu
Page 129

izbrazdani, gubavi izgled. Ali druina se zbila i jahala dalje kroz no osvetljenu samo odsjajem drvea i
crvenim plamom Kovenantovog prstena.
Oseao je kako drvee uasnuto mumla na uvredu koju je predstavljala njegova burma. Njen
treptavi, crveni odsjaj ga je uasavao. Prsti mahovine dodirivali su mu lice mekim, ispitivakim pipanjem.
Stegao je ruke preko srca, pokuavajui da se uvue u sebe, da se skupi i proe neprimeen - jahao je kao da
nosi sekiru ispod odore i da se uasava da je drvee ne otkrije.
Dugo jahanje proticalo je poput daranja po rani. Neprekidno titranje se najzad slilo u jedno i
druina je konano jahala kroz sivilo dana. Kovenant uzdrhta, obazre se unutar sebe. Od onoga to je video
zaneme. Oseao je da je posuda njegovog besa prepuna tame.
Ali bio je zahvaen u mreu nereivih okolnosti. Tama je bila aa koju nije mogao ni da ispije ni da
odbaci.
A drhtao je od gladi.
Jedva se uzdravao da ne pone da uzvraa udarce vlanom grebanju mahovine.
Druina je i dalje putovala venim sumrakom Morinmosa. Svi su bili utljivi, prigueni granjem koje
ih je gutalo; a u presienoj tiini, Kovenant se oseao izgubljeno kao da se izgubio u drevnoj umi koja je
prekrivala itavu Domaju. Sa nejasnim besom, saginjao se i izbegavao dodire mahovine. Vreme je prolazilo, a
on je oseao sve jau elju da vriti.
Onda, konano, Birinair mahnu ezlom iznad glave i ispusti slabani povik. Konji shvatie;
zateturae se u umorni trk pokraj snanih koraka Ranihina. Jedan trenutak, drvee kao da se povue, kao da
se sklanjalo pred ludilom druine. Onda jahai izbie na sunce. Naoe se pod podnevnim nebom na padini
koja se lagano sputala prema reci to im je poivala pravo na putu. Birinair i Marni su ih nepogreivo doveli do
gaza na Lunjinstanu.
Hrapavo viui od olakanja, ratnici podbodoe atove i druina pohita niz padinu silovitim galopom.
Ubrzo, konji pljusnue u struju, prskajui sebe i zadovoljne jahae sveim kapima Lunjinstana. Na junoj obali,
Prothal naredi zaustavljanje. Prolaz kroz Morinmos bio je okonan.
Jednom kada je stala, druina okusi cenu prolaska. Bdenje bez hrane oslabilo je jahae. Ali konji su
bili u gorem stanju. Drhtali su od iscrpljenosti. Poto im se dugi trk okonao, vratovi i lea im se pognue; jedva
da su imali snage da jedu ili piju. I pored rzavog hrabrenja Ranihina, dva mustanga iz eovoda sruie se
postrance u travu, a drugi su stajali unaokolo na nesigurnim nogama poput drebaca. "Odmor - odmor", ree
Prothal glasom punim reumatinog nemira. "Danas ne idemo dalje." Koraao je izmeu konja, dodirivao ih
starim rukama i pevuio pesmu za jaanje.
Samo su Ranihini i krvni gardisti bili bez traga zamora. Penosled spusti malog Pietena u Laurine
ruke, a onda se umorno svali poleuke u krutu travu. Otkako je druina napustila Viti Drvograd, bio je
neprirodno utljiv; izbegavao je da govori kao da se plai da e ga glas izdati. Sada se inilo da osea sve
tegobe puta bez podrke pria i smeha.
Kovenant se pitao hoe li ikada ponovo uti dina kako se smeje.
Mrgodno je posegao da uzme tap sa Durinih lea i prvi put primetio ta je Morinmos uinio sa
njegovom belom odorom. Bila je poprskana i iarana tamnozelenim mrljama - tragovima mahovine.
Mrlje je primio kao uvredu. Mrtei se, obazreo se po druini. Ostali jahai mora da su je spretnije
izbegavali; na njima nije bilo nimalo zelenih ispisa mahovine. Jedini izuzetak bio je poglavar Mhoram; svako
rame njegove odore nosilo je tamnu traku poput amblema.
Kovenant grubo protrlja zelenu boju. Ali ona je bila suva i vrsto upijena. Tama mu je mrmljala u
uima poput udaljenog uma lavine. Ramena mu se pogrbie kao daviteljeva. Okrenuo se od lanova pohoda,
zagazio u reku. Stegavi ruke oko odore, pokuao je da skine mrlje ume.
Ali tragovi su postali deo tkanine, bili su neizbrisivi; drali su se njegove odore, ispisali je poput karte,
mape neznanih oblasti. U napadu osujeenosti, stade da udara reku pesnicama. Ali struja obrisa talase kao da
nikada nisu ni postojali.
Stajao je uspravan u struji dok je sa njega sve kapalo. Srce mu je naporno radilo u grudima. Na
trenutak je oseao da njegov gnev mora da se prelije preko ruba ili da se razbije na samom dnu.
Nita od ovoga se ne deava - vilica mu je podrhtavala. Ne mogu to podneti.
Onda je zauo slabani uzvik iznenaenja druine. Trenutak kasnije, Mhoram tiho naredi:
"Kovenante. Doi."
Sikui pobunu protiv toliko stvari da nije mogao sve ni da ih nabroji, on se okrenu. Svi pripadnici
pohoda bili su okrenuti na drugu stranu od njega, a panja im je bila posveena neemu to nije mogao videti
zbog vode u oima.
Mhoram ponovi: "Doi."
Kovenant obrisa oi, gacajui doe do obale i pope se iz reke. Probijao se izmeu ljudi eovoda dok
se sa njega sve slivalo, sve dok nije stigao do Prothala i Mhorama.
Pred njima je stajala neka udna ena.
Bila je tanka i sitna - visoka tek Kovenantu do ramena - i odevena u tamnosmeu tuniku koja joj je
Page 130

ostavljala gole ruke i noge. Koa joj je bila toliko preplanula da je poprimila boju zemlje. Dugaka crna kosa
bila joj je vezana u rep tekim konopcem. Efekat je bio otar, ali ga je ublaavao mali venac od utog cvea
oko njenog vrata. I pored svoje visine, stajala je ponosito, prekrtenih ruku i nogu malo rastavljenih, kao da bi
mogla da zabrani druini ulazak u ravnice Ra samo kada bi to htela. Gledala je kako Kovenant prilazi kao da
eka na njega.
Kada je zastao i pridruio se Mhoramu i Prothalu, digla je ruku i uputila im nespretni pozdrav
dobrodolice, kao da to za nju nije prirodan pokret. "iveo, Prstenoo", ree ona istim, rzavim glasom. "Belo
zlato je znano. Odajemo poast i tvoje smo sluge. Budi dobro doao."
Stresao je vodu sa ela i upiljio se u nju.
Poto ga je pozdravila, okrenula se sa obrednom odmerenou prema svakom od ostalih. "iveo,
vrhovni poglavare Prothale. iveo, poglavare Mhorame. iveo, stoernie Kvane." Svako od njih joj je
otpozdravio, kao da je prepoznaju za sebi ravnu.
Onda ree: "Ja sam grivenarka Lita. Vidimo vas. Govorite. Ravnice Ra nisu otvorene za svakoga."
Prothal napravi korak napred. Digavi ezlo, prineo ga je obema akama elu i duboko se naklonio.
Na to, ena se slabano nasmei. Digavi sopstvene dlanove uz elo, odgovorila je istim naklonom. Ovog
puta, pokreti su joj bili glatki, prirodni. "Ti nas zna", ree ona. "Dolazi iz daleka, ali nisi neznalica."
Prothal odvrati: "Znamo da su grivenari prvi staratelji Ranihina. Meu Ranjanima, vi ste najcenjeniji.
A ti zna nas."
Sada je stajao blizu nje, a blaga pogurenost njegove starosti nagla ga je prema njoj. Njena smea
koa i njegova plava odora naglaavali su jedno drugo kao zemlja i nebo. Ali ona je jo zadravala
dobrodolicu. "Ne", uzvrati ona. "Ne znam. Dolazite iz daleka. Neznani."
"Pa ipak, govori naa imena."
Slegla je ramenima. "Mi smo oprezni. Posmatramo vas otkako ste izili iz Morinmosa. uli smo ta
priate."
Mi? - upita se Kovenant prazno.
Polako, njene oi preoe preko druine. "Poznajemo one to ne spavaju - krvnu gardu." inilo se
da nije srena to ih vidi. "Oni odvode Ranihine u opasnost. Ali sluge smo. Dobro su doli." Onda joj se pogled
spusti na dva pala konja, a nozdrve joj uzdrhtae. "urili ste?" upita ona, ali ton joj je govorio da e prihvatiti
malo opravdanja za stanje mustanga. Na to, Kovenant shvati zbog ega je oklevala da poeli dobrodolicu
poglavarima, iako mora da su joj bili znani, bar preko predanja ili po uvenju; nije elela da ma ko od onih to
zlostavljaju konje zae u ravnice Ra.
Vrhovni poglavar odgovori sa dostojanstvom. "Da. Zuboa ivi."
Lita se u trenutku pokoleba. Kada joj se oi okrenue prema Kovenantu, bile su nabijene
nagovetajima udaljenog straha. "Zuboa", jeknu ona. "Neprijatelj Domaje i Ranihina. Da. Belo zlato zna.
Prstenoa je ovde." Naglo, njen ton otvrdnu. "Da spase Ranihine da ne budu rastrgnuti." Pogledala je
Kovenanta kao da trai od njega obeanja.
Nije mogao da joj da nijedno. Besno je stajao dok je sa njega kapalo, previe natopljen glau da
odvrati odricanjem, slaganjem ili stidom. Uskoro se ona zbunjeno povue. Rekla je Prothalu: "Ko je on? Kakva
vrsta oveka?"
Sa dvosmislenim osmehom, Prothal ree: "To je prapoglavar Tomas Kovenant, Nevernik i nosilac
belog zlata. Stranac je u Domaji. Ne sumnjaj u njega. Preokrenuo je bitku u nau korist kada su nas napale
sluge Zuboe - jamnici i pragrdani, i grifon oploen negde u nekom neznanom bezdanu zla."
Lita klimnu neobavezujue, kao da nije shvatila sve njegove rei. Ali onda ree: "urba postoji. Ni sa
kakvim delanjem protiv Zuboe ne sme se odugovlaiti niti se ono sme spreavati. Bilo je i drugih znakova.
Zveri rastrgai pokuavale su da zau u Ravnice. Vrhovni poglavare Prothale, budi dobro doao u Ravnice Ra.
Pohitajte svom brzinom do Ljudoma. Moramo veati."
"Vaa dobrodolica nas poastvuje", odvrati vrhovni poglavar. "Uzvraamo poast prihvatanjem.
Stii emo do Ljudoma prekosutra - ako konji preive."
Na njegove oprezne rei Lita se lako nasmeja. "Otpoinuete uz gostoljubivost Ranjana pre nego
Sunce po drugi put zae. Nismo sluili Ranihine ba bez ikakvog znanja. Uzlari! Gore! Evo ogleda za vae
grivenanje."
Odjednom se pojavie etiri prilike; iznenada su ustale iz trave u labavom polukrugu oko druine
kao da su iznikle iz tla. Njih etvoro, tri mukarca i jedna ena, bili su tanani poput grivenarke Lite i kao ona
odeveni u smee preko preplanule koe; ali nisu nosili cvee, a oko zglavaka su im bili omotani kratki konopci.
"Doite, uzlari", ree Lita. "Nemojte se vie unjati oko ovih jahaa. uli ste kada sam im poelela
dobrodolicu. Sada se pobrinite za njihove konje i za njihovu bezbednost. Moraju stii do Ljudoma pre noi
sledeeg dana." etiri Ranjana koraknue napred, a Lita ree Prothalu: "Ovo su moji uzlari - ilan, Hurn,
Dobrana i Rusta. Oni su lovci. Dok naune naine Ranihina i znanja grivenara, tite ravnice od opasnih zveri.
Mnogo sam vremena provela sa njima - umee da se pobrinu za vae atove."
Uz uglaeno klimanje druini, uzlari odmah prioe konjima i poee da ih pregledaju.
Page 131

"A sada", nastavi Lita, "ja moram poi. Vest o vaem dolasku mora prei ravnicu. Sunaari se
moraju pripremiti za vas. Sledite Rustu. On je najblii grivenanju. iveli, poglavari! Obedovaemo skupa u vee
novog dana."
Ne ekajui na odgovor, grivenarka se okrenu prema jugu i otra. Hitala je iznenaujuom brzinom;
posle nekoliko trenutaka izbila je na vrh brega i nestala sa vidika.
Gledajui je kako ide, Mhoram ree Kovenantu: "Kau da grivenar moe da tri sa ranihinom kratko vreme."
Iza njih uzlar Hurn proguna: "Kau - i istina je."
Mhoram se okrete uzlaru. Ovaj je stajao kao da eka da progovori. Delovao je prilino slino Liti,
iako mu kosa nije izrasla toliko dugo, a crte su mu imale otar izgled. Kada je privukao panju poglavara
Mhorama, on ree: "Postoji trava koja e zaleiti vae konje. Moram vas napustiti da je donesem."
Blago, poglavar odvrati: "Znanje je tvoje. Uini kako je najbolje."
Hurnove oi se rairie, kao da nije oekivao blage rei od ljudi koji zlostavljaju konje. Onda je,
nesiguran u svoje pokrete, pozdravio Mhorama na poglavarski nain. Mhoram uzvrati ranjanskim naklonom.
Hurn se nasmei i upravo se spremao da otri kada Kovenant naglo upita: "Zbog ega ne jaete? Imate sve te
Ranihine."
Mhoram se hitro pokrenu da zadri Kovenanta. Ali teta je ve nanesena. Hurn se upilji kao da je
uo svetogre, a njegovi snani prsti strgnue konopac sa zglavka i zategoe ga izmeu pesnica poput garote.
"Mi ne jaemo."
"Pazi, Hurne", ree uzlar Rusta blago. "Grivenarka im je poelela dobrodolicu."
Hurn se obazre na svog druga, a onda grubo ponovo veza konopac oko zglavka. Okrenuo se od
druine i uskoro nestao kao da je iezao u zemlji.
Dograbivi Kovenanta za ruku, Mhoram ree ozbiljnim glasom: "Ranjani slue Ranihine. To je
osnovni cilj njihovih ivota. Nemoj ih vreati, Nevernie. Oni se brzo naljute - a najsmrtonosniji su lovci u itavoj
Domaji. Moglo bi ih biti stotinu nadomak moga glasa, a ti nikada ne bi primetio. Ukoliko bi poli da te ubiju,
poginuo bi nita ne slutei."
Kovenant oseti silinu upozorenja. inilo se da je ono naselilo okolnu travu oima koje su zlobno
virile. Osetio se izloeno, kao da je njegova odora sa zelenom mapom meta smrtonosnih namera skrivenih u
zemlji. Ponovo je drhtao.
Dok je Hurn bio odsutan, ostali uzlari su radili sa konjima - timarili ih, navodili ih da uzmu vode i
hrane. Pod njihovim rukama, veina mustanga se primirila. Zadovoljni to su im atovi u dobrim rukama,
poglavari odoe da porazgovaraju sa Kvanom i Tuvorom; a oko njih, ratnici poee da pripremaju hranu.
Kovenant prokune mirise. Leao je na krutoj travi i pokuavao da gledanjem u nebo primiri prazninu
koja ga je glodala. Iznurenost ga je zahvatala i on odrema izvesno vreme. Ali uskoro ga tre novi miris koji
natera glad da pone da mu grize utrobu. Dopirao je iz hrpe bogatih cvetova sa stabljikama nalik paprati koje
su konji vakali - trave za isceljivanje koje im je uzlar Hurn doneo. Ukusni vonj cvea doara na trenutak
Kovenantu sliku njega samog kako se pruio na ruke i kolena i vae poput konja, i on proguna sa
potisnutom divljinom: "Prokleti konji jedu bolje od nas."
Uzlar Rusta se udno nasmei i ree: "Ta trava je otrovna za ljude. To je amanibhavam, cvet
zdravlja i ludila. Konje isceljuje, ali mukarce i ene... ah, oni joj nisu dorasli."
Kovenant odvrati sevanjem oiju i pokua da prigui jeanje gladi. Oseao je naopaku elju da
okusi travu; slasno je pevala njegovim ulima. Ali mu je pomisao da je gurnut tako nisko bila gorka i on je vario
njenu oporost umesto hrane.
Biljke su oevidno inile uda konjima. Uskoro su se ovi normalno hranili i pojili - a delovali su
dovoljno vrsto da ponovo ponesu jahae. lanovi pohoda dovrie obrok, a onda spakovae zalihe. Uzlari
izjavie da su konji spremni za putovanje. Ubrzo su se jahai nali na junom putu prema niskim breiljcima
Ra, sa Ranjanima koji su lako kaskali pokraj njih.
Pod kopitima konja travnati tereni su se valjali i promicali poput blagih talasa, odajui druini utisak
brzine. Jahali su preko krute trave uz kratke, niske padine i niz njih, du plitkih dolina izmeu gustia i
umaraka pokraj potoia, preko irokih zaravni. Bila je to neravna zemlja. Osim verne alianthe, po terenu nije
raslo drugo voe niti kultura ma koje biljke osim amanibhavama. Pa ipak su ravnice delovale kao da su pune
osnovne ivotne sile, kao da je niske, hitre breuljke obrazovao puls tla, a da je kruta trava dovoljno bogata da
prehrani bilo ta to moe da podnese njenu hranljivost. Kada sunce poe da zalazi, vres po padinama
bregova ljubiasto zablista. Krda antilopa izioe iz ume da piju na potocima, a gavranovi su se galamdijski
jatili nad irokim cicanim drveem razbacanim po zaravnima.
Ali jahai su najvei deo panje poklanjali Ranihinima. Bilo da su galopirali poput slavobitnih
barjaktara ili skupa kaskali u veernjoj igri, veliki konji odavali su izgled velianstvenosti, kao da je samo tlo po
kome su grmeli ponosno na njihovo postojanje. Dozivali su u otroj radosti nosae krvnih gardista, a ovi ratni
konji poigravali su se svojim kopitima, kao da ne mogu da se uzdre od oduevljenja to su se vratili kui.
Onda su Ranihini bez jahaa odjurili, puni vesele krvi i neobuzdane energije, njitei dok su trali. Njihovo
Page 132

dozivanje golicalo je vazduh ivotnou.
Uskoro Sunce zae na zapadu, poelevi zbogom Ravnicama narandastim plamenom. Kovenant
ga je gledao kako odlazi sa mrgodnim zadovoljstvom. Oseao je zamor od konja - zamor od Ranihina,
Ranjana, krvnih gardista, poglavara i pohoda, zamor od nespokoja ivota. eleo je tamu i san, i pored
okrvavljenog plama prstena, novog mladog meseevog srpa i kragujskih krila uasa.
Ali kada je Sunce zalo, Rusta ree Prothalu da e druina morati da produi sa jahanjem.
Postojala je opasnost, rekao je. Drugi Ranjani su ostavili upozorenja u travi. Druina e morati da jae sve dok
ne bude bezbedna - jo nekoliko milja. I tako su putovali dalje. Kasnije, Mesec se die, a njegova tanka cepka
pretvori no u krv, dozivajui jezivi odgovor Kovenantovog prstena i njegove gladne due.
Onda Rusta uspori jahae, upozori ih da ute. Onoliko kradomice koliko je to bilo mogue,
zaokolie junom stranom brega i zastadoe neposredno ispod vrha. Druina sjaha, ostavi nekoliko krvnih
gardista da paze na konje i poe za uzlarima na vrh brega.
Zemlja prema severu leala je niska i ravna. Uzlari su neko vreme provirivali prema njoj, a onda
pokazae. Kovenant se borio sa zamorom oiju i grimiznom tminom sve dok mu se nije uinilo da vidi jednu
tamnu mrlju kako se kree juno preko zaravni.
"Krei", proapta Hurn. "uti vukovi - Zuboin soj. Preli su Lunjinstan."
"ekajte nas", dahnu Rusta. "Biete bezbedni."
On i ostali uzlari nestadoe u noi.
Nagonski, druina se zbila i bolnim oima stala da pilji kroz slabano crveno svetlo koje kao da je
curilo poput znoja iz pokretne tame ravnice. Napeto, utke su stajali, jedva diui.
Pieten je sedeo u Laurinim rukama, budan poput posmrtnog bdenja.
Kovenant je kasnije saznao da je opor brojao petnaest velikih utih vukova. Pleke su im sezale
oveku do pojasa; imali su krupne eljusti, nanizane zakrivljenim zubima za kidanje, i ute, prodrljive oi.
Radosno su sledili trag dva ranihinska drebeta koja su titili samo pastuv i njegova kobila. Predanja Ranjana
kau da je dah takvih krea dovoljno vreo da saee zemlju, a po travi ostavljaju trag bola gde god ih odvede
njihovo lutanje. Ali Kovenant je sada video samo tamu kako se primie, sve veu iz trenutka u trenutak.
Onda se njegovim nesigurnim oima uini da se pozadina opora nakratko uskomeala u pometnji;
a kada su vukovi produili, uinilo mu se da moe da vidi dve ili tri crne take kako nepokretno lee u ravnici.
opor se ponovo uskomea. Ovog puta, tiinu procepi nekoliko otrih urlika iznenaenja i straha.
Otro reanje iznenada se zagui. Sledeeg trenutka, opor pohita pravo prema druini, ostavivi jo pet
taaka iza sebe. Ali sada je Kovenant bio siguran da su take mrtvi vuci.
Jo tri krea pade. Sada je mogao da vidi tri prilike kako skau od mrtvih i tre za preivelima.
Nestali su u senkama u podnoju brega. Iz tame dopree zvuci borbe - besno reanje, kljocanje
eljusti koje su promaile cilj, krckanje kostiju.
Onda tiina ponovo preplavi no. Napetost druine postade otrija, jer nisu mogli nita da vide;
senka stie gotovo do vrha brega na kome su stajali.
Iznenada ue bat mahnitog trka. Iao je pravo prema njima.
Prothal skoi napred. Digao je ezlo, a sa njegovog vrha usplamte plavi oganj. Iznenadna svetlost
otkri usamljenog krea koji je hrlio prema njima sa mrnjom u oima.
Tuvor stie do Prothala trenutak pre Penosleda. Ali din produi napred da presretne napad vuka.
Onda, bez opomene, uzlarka Dobrana iskoi iz skrovita pravo ispred vuka. Izvela je pokret glatko
kao da plee. Dok je ustajala, nagli trzaj oslobodi njen konopac. Kada je kre skoio na nju, ona nabaci omu
konopca oko njegovog vrata i spretno koraknu u stranu, okrenuvi se dok je to inila da bi se uprla nogama.
Silina napada vuka kada je naleteo na njenu omu slomi mu vrat. Trzaj je odie sa nogu, ali se ona lako
otkotrlja na stranu, i dalje poteui konopac, i stade na noge u poloaj da dovri krea ako je ovaj jo iv.
Eovod je posmatrao njenu predstavu uz tihi amor divljenja. Ona baci pogled prema njima i stidljivo
se nasmei u plavoj svetlosti Prothalovog ezla. Onda se okrenula da pozdravi ostale uzlare kada ovi iskoie
iz senke brda. Bili su nepovreeni, dok su vukovi bili mrtvi.
Spustivi ezlo, Prothal se nakloni ranjanskim uzlarima. "Valjano uinjeno", ree on. Oni mu se
naklonie zauzvrat.
Kada je ugasio ezlo, crvena tmina se vrati na vrh brega. U krvavoj svetlosti, jahai ponovo pooe
ka konjima. Ali Banor zakorai do mrtvog vuka i skide Dobranin konopac sa njegovog vrata. Drei omu u
borbenom poloaju, on je zategnu.
"Dobro oruje", ree uz nespretnu ravnodunost. "Ranjani su obavili valjan posao njime u danima
kada se vrhovni poglavar Kevin otvoreno borio protiv Opaije." Neto u njegovom tonu podseti Kovenanta da
su krvni gardisti bili pohotni mukarci bez ena ve dve hiljade godina.
Onda, gonjen nekim mranim porivom, Banor zatee miie, a konopac se prekide. Neprimetno
slegavi ramenima, on baci komade na mrtvog krea. Njegov pokret imao je konanost proroanstva. Ne
bacivi pogled na uzlarku Dobranu, napustio je vrh brega da uzjae Ranihina koji ga je odabrao.
Page 133

19. PRSTENOIN IZBOR
Uzlar Rusta obavesti Prothala da su, prema ranjanskom obiaju, mrtvi rastrgai Ranihina ostavljeni
leinarima. Ranjani nisu imali elju da odaju poast kreima ili da vreaju Zemlju sahranjujui ih, a pogrebne
lomae su predstavljale opasnost od poara za Ravnicu. I zato su jahai mogli da se odmore im su im se
konji sklonili od zadaha smrti. Uzlar je vodio druinu prema jugu sve dok nije bio siguran da noni vetar nee
doneti nemir ivotinjama. Onda se druina ulogorila.
Kovenant je nemirno spavao kao da lei sa vrhom koplja naslonjenim na stomak; a kada je zora
dola, oseao se tako nedelotvorno kao da je itavu no proveo pokuavajui da uzvrati udarac gladi. Kada
mu je nos ponovo osetio miris otrovnog amanibhavama, od tog oseaja oi mu zasuzie kao da je primio
udarac.
Nije verovao da e jo dugo moi da se dri na nogama. Ali jo nije imao odgovor koji mu je bio
potreban. Nije doao ni do kakvog novog uvida, a zeleni runi rad Morinmosa na njegovoj odori bio je neitljiv.
Nepogreivi nagon mu je govorio da e nai ono to mu je nedostajalo u krajnjosti gladi. Poto su mu sadruzi
jeli i pripremili da ponovo putuju, turobno se popeo na Durina lea i jahao sa njima. Oi su mu s vremena na
vreme besmisleno curile, ali nije plakao. Oseao je da je sav nabijen strau, ali je nije mogao pustiti van
sebe. Tuga njegove gubavosti nije doputala takva olakanja.
Kao suprotnost hladnom pepelu njegovog raspoloenja, dan je bio veseo, pun blistavog sunca
nezaklonjenog oblacima i toplog povetarca prema severu, dubokog neba i talasavih bregova. Uskoro se
ostatak druine prepustio arima Ravnice - vradbini istkanoj ponositim lutanjem Ranihina. Opet i opet, moni
konji su kaskali ili se trkali kraj njih, bacajui postrance pogled na jahae sa smehom u oima i otrim, titravim
poklicima u grlima. Njihovo prisustvo dodalo je poletnost dugim koracima uzlara i kako je jutro promicalo,
Dobrana i ilan zapevae zajedno:
Tri, Ranihine:
galopiraj, igraj se...
jedi, pij, nek ti sjajna dlaka blista.
Ti si sr zemlje.
Nee te uzda krotiti ni tobom upravljati...
nee te kanda ni onjak bez kazne stii;
ni kap konjske krvi bez trave to lei.
Mi smo Ranjani, roeni da sluimo:
grivenar timari,
uzlar te titi,
Ljudom ognjite i san kali...
noge nam ne nose srca daleko.
Kopita ovenana travom, zvezde na elu;
sapi i tetivo, ti zemni cvete:
kraljevski Ranihine, galopiraj, tri...
mi sluimo repu nebeskom, grivi sveta.
uvi pesmu, Ranihini stadoe da poskakuju oko druine i po okolini, trei glatko kao da zemlja
tee pod njihovim nogama.
U Penosledovim rukama, Pieten se promekolji i otrese se sna za taj dan da bi gledao Ranihine sa
prisenkom enje u praznim oima. Prothal i Mhoram su oputeno sedeli u sedlima, kao da prvi put otkako su
napustili Veselkamen oseaju da je druina bezbedna. A niz Kovenantovo lice suze su tekle kao kapi po zidu.
U njegovoj praznini, vrelina sunca ga je zbunjivala. Glava kao da mu je usplamtela, a od tog
oseaja mu se inilo da je dignut u nesigurne visine, gde su silni ponori vrtoglave trave kljocali zubima za
njegovim petama poput vukova. Ali prijanjak sedla drao ga je na Durinim leima. Posle izvesnog vremena,
zadremao je i zaao u san gde je plesao, plakao i vodio ljubav na naredbe satirinog lutkara.
Kada se probudio, bila je sredina popodneva, a najvei deo obzorja pred njima prekrivale su
planine. Druina je dobro napredovala. Zapravo, konji su sada kaskali, kao da im ravnice pruaju vie energije
nego to mogu da zadre u sebi. Na trenutak, pomislio je na Ljudom gde e ga, predviao je, pogreno i
bezvredno potovanje prema njegovom venanom prstenu ponuditi Ranihinima kao budueg jahaa. To je
svakako bio jedan od Prothalovih razloga to su odabrali da posete Ravnice Ra pre nego to se priblie Planini
Groma. Poastvujte prapoglavara, Prstenou. Ah, u pakao! Pokuao je da zamisli sebe kako jae Ranihina, ali
njegova mata naprosto nije mogla da napravi taj korak; vie od svega drugog izuzev Andelejna, ogromni,
opasni konji prepuni zemne moi predstavljali su sutinu Domaje. A Doana je bila krotiteljka konja. Iz nekog
razloga, u nosu ga je neto zapeklo na tu misao i on pokua da obuzda suze stezanjem zuba.
Page 134

Ostatak popodneva proveo je u posmatranju planina. Ove su rasle pred druinom kao da se vrhovi
lagano propinju na prste. Zaokreui u daljinu prema jugozapadu i severoistoku, venac nije izgledao tako visok
kao planine iza Kamendola Mithil, ali je bio neravan i otar, kao da su mu visoki vrhovi razbijeni da bi postali
zlokobni, neprobojni. Kovenant nije znao ta se nalazi iza tih planina i nije eleo da zna. Njihova neprobojnost
pruala mu je nepojmljivo smirenje, kao da se nalaze izmeu njega i neega to ne bi mogao da podnese da
vidi.
Sada su se bre odizale dok je druina jahala prema njima laganim trkom. Sunce je zaranjalo u
zapadne zaravni kada su jahai zali u podnoje strmoglavog ispusta planinskog venca. Lea su im bila
oblivena narandastom i ruiastom bojom dok su prelazili poslednji uspon koji ih je doveo do iroke, ravne
istine u podnoju litice.
Bio je to, najzad, Ljudom.
Podnoje litice na poslednjih dve stotine pedeset ili tri stotine stopa otro se naginjalo ka unutra du
irokog proelja u obliku poluovala, ostavljajui peinu nalik dubokoj, okomitoj udubini u steni. Duboko u
unutranjosti peine, gde su bili zatieni od vremenskih neprilika, pa ipak izloeni sveem vazduhu, stajali su
okrugli atori ranjanskih porodica. A na prednjem delu, pod zatitom litice, bila je zajednika oblast, otvoren
prostor i vatre gde su Ranjani zajedno kuvali, razgovarali i plesali kada nisu bili na Ravnicama sa Ranihinima.
itavo mesto se inilo surovo, kao da pokolenja Ranjana nisu za sebe izvojevala dobrodolicu u stenju; jer
Ljudom je bio samo sredite, poetak za nomadski narod koji je lutao po Ravnicama.
Sedamdesetak Ranjana se okupilo da gleda prilazak druine. Gotovo svi su bili sunaari, mladi i
stari Ranjani, kao i drugi kojima je bila potrebna bezbednost i sigurna postelja. Za razliku od uzlara i grivenara,
nisu imali konopce za borbu.
Ali tu je bila i Lita i lakim korakom je izila da doeka druinu sa tri druga Ranjana za koje je
Kovenant pretpostavio da su takoe grivenari; nosili su venie od utog cvea poput njenog, a konopce su
drali u kosi umesto na zapeu. Druina se zaustavi, a Prothal sjaha pred grivenarima. Naklonio im se na
ranjanski nain, a oni zauzvrat izrazie gestovima dobrodolicu. "iveli opet, poglavari iz daleka", ree Lita.
"iveo Prstenoa, vrhovni poglavar, din i krvna garda. Budite dobro doli na ognjite i postelju Ljudoma."
Na njen pozdrav, sunaari nagrnue ispod litice. Kako su jahai silazili sa konja, svakog je
pozdravljao sunaar koji je nosio kiticu upletenog cvea. Pokretima obrednog dostojanstva privrstili su kitice
na desni zglavak gostiju.
Kovenant sie sa Dure i otkri kako ispred njega stoji istovremeno stidljiva i ponosita Ranjanka stara
ne vie od petnaest ili esnaest godina. Imala je lepu, crnu kosu koja joj je obgrlila ramena i meke, smee oi.
Nije se smeila: inilo se da je puna strahopotovanja to pozdravlja Prstenou, nosioca belog zlata. Paljivo
je pruila ruke da poloi cvee na njegovo zapee.
Od vonja tog cvea zateturao se, zamalo povratio. Kitica je bila ispletena od amanibhavama. Njegov
miris palio mu je nos poput kiseline, inio da se oseti toliko gladan da samo to ne povrati parad praznine.
Nije mogao da zaustavi suze koje su mu tekle iz oiju.
Sa licem punim sveane ozbiljnosti, sunaarska devojka die ruke i dodirnu njegove suze kao da su
dragocene.
Iza njega, Ranihini krvnih gardista su galopirali u slobodu Ravnica. Uzlari su odvodili konje druine
da ih istimare, a jo Ranjana je trkom stizalo na istinu u znak odgovora na novost o dolasku pohoda. Ali
Kovenant nije skidao pogled sa devojke, piljei u nju kao da je ona neka vrsta hrane. Devojka najzad odgovori
na njegov uporni pogled: "Ja sam sunaarka Veselica. Uskoro u imati dovoljno znanja da se pridruim
uzlarima." Posle kratkog oklevanja, dodala je: "Ja treba da brinem za tebe dok si ovde gost." Poto on nita
nije odvratio, urno je dodala: "Drugi bi te rado sluili ako ne prihvata moju dobrodolicu."
Kovenant je utao jo jedan trenutak, obuzdavajui beskorisni bes. Ali onda je prikupio dovoljno
snage za konano odbijanje. "Nita mi nije potrebno. Ne diraj me." Rei su mu vreale grlo.
Ruka mu dodirnu rame. Obazreo se i otkrio Penosleda kraj sebe. Din spusti pogled na Kovenanta,
ali se obraao bolu odbijanja na Veseliinom licu. "Ne budi tuna, mala sunaarko", promrmlja on. "Kovenant
Prstenoa nas kua. On ne govori iz srca."
Veselica se zahvalno nasmei Penosledu, a onda ree sa naglom drskou: "Nisam ja tako mala,
dine. Tvoja veliina te je prevarila. Jo malo pa sam stigla do uzlanja."
inilo se da je bio potreban trenutak da njeno eretanje dopre do Penosleda. Onda se njegova
kruta brada tre. Iznenada, poeo je da se smeje. Njegovo veselje je raslo; odjekivalo je o liticu nad
Ljudomom sve dok se nije inilo da i sama planina deli njegovo veselje, a zarazni zvuk se irio sve dok se svi u
njegovoj okolini nisu smejali i ne znajui zbog ega. Jedan dugi trenutak, oko njega se irila bura kao da mu
oduvava otpatke sa due.
Ali Kovenant se okrete, nesposoban da izdri bunu teinu dinovog veselja. Vatru mu paklenu,
zareao je. Pakla mu i krvi. ta mi to radi? Nije doneo nikakvu odluku, a sada se inilo da se potroila i
njegova sposobnost za samoporicanje.
I zato je, kada se Veselica ponudila da ga povede do njegovog mesta na gozbi koju su pripremili
Page 135

sunaari, samo otupelo krenuo za njom. Odvela ga je pod glomazni ispust litice do sredinje istine sa
logorskom vatrom koja je gorela u njenom srcu. Najvei deo druine ve je uao u Ljudom. Bile su tu jo dve
vatre, a Ranjani su podelili druinu u tri grupe: krvna garda je sedela oko jedne vatre; Kvan i njegovih etrnaest
ratnika oko druge, a u sredite Ranjani su pozvali Prothala, Mhorama, Penosleda, Lauru, Pietena i Kovenanta
da se pridrue grivenarima. Kovenant je seo prekrtenih nogu na glatki kameni podu, na suprotnom kraju
kruga od Prothala, Mhorama i Penosleda. etiri grivenara sela su pored poglavara, a Lita se smestila blizu
Kovenanta. Ostatak kruga popunjavali su uzlari koji su stigli iz Ravnica sa grivenarskim uiteljima.
Veina sunaara bila je zauzeta oko vatri za kuvanje dublje u peini, ali po jedan je stajao iza
svakog gosta i ekao da ga slui. Veselica je posluivala Kovenanta i pri tom je pevuila laku melodiju koja ga
podseti na jednu drugu pesmu koju je nekada uo.
Ima neeg u lepoti
to nie iz due posmatraa
Poput cveta.
Pod dimom upaljenog drveta i vonjem kuvanja uinilo mu se da moe osetiti Veseliinu istu,
travnatu miriljavost.
Dok je mlitavo sedeo na kamenu, poslednji odsjaji sunca pleli su narandastu boju i zlato po svodu
poput strasnog oprotaja. Onda je sunce nestalo. No se rairila ravnicama; logorske vatre pruale su jedinu
svetlost u Ljudomu. Vazduh je bio pun urbe i tihog razgovora poput povetarca sa brega punog mirisa
Ranihina. Ali hrana koje se Kovenant uasavao nije odmah dola. Najpre su neki uzlari plesali.
Njih troje izvodilo je taku unutar kruga gde je sedeo Kovenant. Plesali su oko vatre sa visokim,
propinjuim pokretima i pevali rzavu pesmu uz sloeni ritam pljeskanja sunaara. Glatki pokreti udova, nagle
provale plesa, tamna boja koe, sve je to inilo da izgleda kao da oivljava puls Ravnica, kao da ga plesai
ubrzavaju kako bi ga ljudsko oko moglo videti. Uz to, neprekidno su saginjali tela, tako da je vatra bacala
senke nalik konjima po zidovima i svodu.
Povremeno bi plesai skoili blizu Kovenantu i on je tada mogao da uje njihovu pesmu:
Kopita ovenana travom, zvezde na elu;
sapi i tetivo, ti zemni cvete:
kraljevski Ranihine, galopiraj, tri.
Mi sluimo repu nebeskom, grivi sveta.
Javio mu se utisak da rei i ples izraavaju neko tajno znanje, neku viziju koju je eleo da podeli s
drugima. Taj oseaj mu je bio odbojan; otrgao je oi sa plesaa prema uarenim ugarcima vatre. Kada se ples
zavrio, produio je da pilji u srce vatre sa pogledom prepunim nejasne uznemirenosti.
Onda sunaari donee hranu i pie u krugove. Koristei iroke listove kao tanjire, nagomilali su
kuvano meso i divlje krompire pred goste. Obrok je bio zamirisan retkim biljkama koje su Ranjani koristili u
kuvanju i uskoro lanovi pohoda navalie na gozbu. Zadugo su jedini zvuci u Ljudomu poticali od sluenja i
hranjenja.
Usred gozbe, Kovenant je sedeo poput zakrljalog drveta. Nije uzeo nita od onoga to mu je
Veselica nudila. Piljio je u vatru; u njoj je bio jedan ugarak koji je crveno plamteo, poput nonog sjaja njegovog
prstena. U umu je vrio svojevrstan VPE, prouavao udove s kraja na kraj; a srce mu se treslo u ubeenju da
e iznenada otkriti neku sasvim neoekivanu gubavu taku. Delovao je kao da e se raspasti.
Posle izvesnog vremena, ljudi ponovo poee da govore. Prothal i Mhoram su vratili lisnate tanjire
sunaarima i skrenuli panju na grivenare. Kovenant uhvati odlomke njihovog razgovra. Raspravljali su o
njemu - o poruci koju im je doneo, o ulozi koju je igrao u sudbini Domaje. Njihov fiziki spokoj neobino je
odudarao od ozbiljnosti njihovih rei.
Pokraj njih, Penosled je opisivao Laurine i Pietenove muke jednom grivenaru.
Kovenant se mrtio na vatru. Nije mu bilo potrebno da spusti pogled da bi video krvavu promenu
koja mu je obuzela prsten; mogao je da oseti zraenje zla sa metala. Sakrio je burmu ispod pesnice i drhtao.
Kameni svod se nadnosio nad njim poput surovog krila otkrovenja, kao da eka trenutak njegove
najvee bespomonosti da se baci na njegov izloeni vrat. Bio je bezdano gladan.
Poinjem da ludim, mrmljao je prema plamenovima.
Sunaarka Veselica ga je nagovarala da jede, ali on nije reagovao.
Na drugoj strani kruga Prothal je objanjavao naume uesnika pohoda. Grivenari su pometeno
sluali, kao da imaju muka da vide vezu izmeu zala iz daljine i Ravnica Ra. Zato im je vrhovni poglavar priao
o tome ta je uinjeno Andelejnu.
Pieten je piljio praznim i neusredsreenim pogledom u no, kao da eka izlazak Meseca. Pokraj
Page 136

njega, Laura je tiho razgovarala sa uzlarima oko sebe, zahvalna na ranjanskoj gostoljubivosti.
Dok je Penosled opisivao pojedinosti uasa koji su zadesili dvoje preivelih sa Vitog Drvograda, elo
mu se napreglo od napora da zadri oseanja.
Vatra je sjala poput vrata iza kojih eka nepodnoljiva opasnost. Kovenantov vrat bio je krut od
ranjivosti, a oi su mu prazno piljile, poput vorova u drvetu.
Zelene mrlje na njegovoj odori obeleavale su ga poput upozorenja koje je govorilo: gubavac,
neist prokaena.
Bliio se kraju VPE. Iza njega je bila nemogunost verovanja da je Domaja stvarna. Ispred njega je
bila nemogunost verovanja da nije stvarna.
Iznenada, Veselica ue u krug i suoi se sa njime, sa rukama na bokovima i oima koje su sevale.
Stajala je malo rastavljenih nogu, tako da je video okrvavljene ugarke vatre izmeu njenih butina.
Digao je pogled prema njoj.
"Mora jesti", grdila ga je. "Ve si polumrtav." Ramena su joj se ispravila, zategla tuniku preko
njenih grudi. Podsetila ga je na Lenu.
Prothal je govorio: "Nije nam ispriao sve to se desilo na Svetkovini. Unitavanje utvara nije
spreeno - pa ipak, mi verujemo da se on na neki nain borio protiv pragrdana. Njegova pratilja krivila je i sebe
i njega zbog zla koje je zadesilo ples."
Kovenant je drhtao. Kao Lena - pomislio je. Lena?
Tmina skoi na njega poput kandi vrtoglavice. Lena?
Jedan trenutak, pogled su mu zamraili urlanje i mrane vode. Onda je skoio na noge. To je uinio
Leni - to je uinio? Gurnuo je devojku u stranu i skoio prema vatri. Lena! Zamahnuvi tapom kao sekirom,
udario je po plamenovima. Ali nije mogao da se odbrani od seanja, nije mogao da ih odbaci. tap se iskrivi od
siline udarca, izlete mu iz ruku. Iskre i ugljevlje se rasprtae, razletee u svim pravcima. To joj je uinio!
Maui polupesnicom prema Prothalu, on kriknu: "Greila je! Nisam mogao drugaije!" - a mislio je: Leno! ta
sam to uinio? - "Ja sam gubav!"
Oko njega, ljudi poskakae na noge. Mhoram hitro prie Kovenantu, prui ruku da ga obuzda.
"Lagano, Kovenante", ree on. "U emu je stvar? Mi smo gosti."
Ali jo dok se bunio, Kovenant je znao da Atiaran nije greila. Video je sebe kako ubija tokom bitke
kod Vitog Drvograda i u ludosti pomilja da je ubijanje za njega neto novo, neto bez presedana. Ali nije re
bila o neemu u ta se iznenada izmetnuo; tako je bilo od poetka sna, od poetka. Skokom uvianja, video je
da nema razlike izmeu onoga to su pragrdani uinili sa utvarama i onoga to je on uinio Leni. Sluio je
poglavara Kletnika od prvog dana u Domaji.
"Ne!" siknu on kao da se kuva u kiselini. "Ne. Neu to vie initi. Neu vie da budem rtva. Nee na
mene da ekaju deca." Tresao se od siline besa dok je vritao na sebe: silovao si je! Smrdljivi, prokleti
kopilane!
Oseao se slabano, kao da mu uvianje onoga to je uinio nagriza kosti.
Mhoram napeto ree: "Nevernie! ta nije u redu?"
"Ne!" ponovi Kovenant. "Ne!" Pokuavao je da vie, ali glas mu je zvuao udaljeno, obogaljeno.
"Neu... da podnosim... ovo. Nije u redu. Preiveu! Da li me ujete?"
"Ko si ti?" siknu grivenarka Lita kroz stegnute zube. Brzim trzajem glave, zamahom zapea,
izvukla je konopac iz kose i drala ga u borbenom poloaju.
Prothal joj uhvati ruku. Njegov stari glas egrtao je autoritetom i dostojanstvom. "Oprosti, grivenarko.
Ova stvar te prevazilazi. On dri divlju magiju to unitava mir. Moramo oprostiti."
"Oprostiti?" Kovenant pokua da vikne. Noge su ga izdale, ali nije pao. Banor ga je otpozadi drao
uspravnog. "Ne moete mi oprostiti."
"Trai li ti da bude kanjen?" upita Mhoram u neverici. "ta si to uinio?"
"Da li traim?" Kovenant se upinjao da se priseti neega. Onda je otkrio. Znao je ta da radi. "Ne.
Zovi Ranihine."
"ta?" siknu Lita srdito. A svi Ranjani ponovie njen protest.
"Ranihini. Pozovi ih."
"Jesi li ti lud? Pripazi se, Prstenoo. Mi smo Ranjani. Mi ne zovemo - mi sluimo. Oni dolaze kad ih
je volja. Nisu oni za tvoje pozive. I ne dolaze nou."
"Zovi, kad ti ja kaem! Ja! Zovi ih!"
Neto u njegovoj uasnoj hitnji je pokoleba. Stala je da okleva, upiljivi se u njega u zbunjenom
besu, pobuni i neoekivanoj samilosti, a onda se okrenula na peti i dugim koracima izila iz Ljudoma.
Oslonjen o Banora, Kovenant se istetura ispod nepodnoljive teine planine. Druina i Ranjani poli
su za njim poput traga zgromljene uvreenosti. Iza njih, crveni mesec upravo je izbio iznad planinske padine; a
daleke Ravnice, vidljive iza podnoja planine ispred Ljudoma, ve su bile zapljusnute grimizom. Okrvavljena
poplava kao da je brisala crte zemlje, pretvarala stenje, zemlju i travu u raspadanje i gorku krv.
Ljudi se rairie sa obe strane zaravni tako da je otvoreni teren bio osvetljen logorskim vatrama.
Page 137

Lita je koraala kroz no, idui prema Ravnicama sve dok se nije obrela blizu naspramne ivice
istine. Kovenant je stao i zagledao se u nju. Nesigurno, ali odluno, oslobodio se Banorovog oslonca - stajao
je sam poput galije posle brodoloma to ju je plima ostavila naherenu nemogue visoko na grebenu. A onda,
kreui se odrvenelim pokretima, poao je prema Liti.
Ispred njega, okrvavljeni predeo meseine poivao je poput mrtvog mora, povlaio ga u sebe kako
je priticao sa svakim stepenom meseevog izlaska. Prsten mu je hladno plamteo. Oseao je da je on
magnetna stena. I nebo i zemlja podjednako su bili obojeni grimizom, a on je koraao napred kao da je pol
prema kome se okretala crvena no - kao da su on i njegov prsten sila koja goni plimu naopake noi. Uskoro
se zaustavio na sreditu otvorene zaravni.
Prekriva tiine obujmi posmatrae.
Ispred njega, grivenarka Lita rairi ruke kao da priziva tamu prema sebi. Naglo, ona otro kriknu.
"Kelenbhrabanal marushyn! Rushyn hynyn kelenkoor rillynarunal! Ranyhin Kelenbhrabanal!" Onda je jednom
zviznula. Zvuk odjeknu o litice poput vriska.
Jedan dug trenutak tiina je guila zaravan. Prkosnim koracima, Lita poe nazad prema Ljudomu.
Dok je prolazila kraj Kovenanta, ona prasnu: "Pozvala sam." Trenutak potom ve je bila iza njega i on se sam
suoi sa opsadom meseine.
Ali ubrzo se razlee tutnjava kopita. Ogromni konji grmeli su u daljini; zvuk je narastao kao da se
sama brda valjaju prema Ljudomu. Pribliavalo se na desetine Ranihina. Kovenant napregnu kolena da bi se
odrao uspravno. Srce kao da mu je bilo preslabo da nastavi da kuca. Bio je neodreeno svestan neme
napetosti posmatraa.
Onda dalja ivica zaravni kao da poe crveno da narasta i na istinu izbi talas Ranihina - gotovo
stotinu jurinika koji su galopirali rame uz rame prema Kovenantu poput zida.
Povik zaprepaenja i divljenja dopre od Ranjana. Samo su retki meu najstarijim grivenarima
ikada videli toliko Ranihina.
A Kovenant je znao da gleda najponositiju put Domaje. Plaio se da e ga izgaziti.
Ali tutnjavi zid skrenu na levu stranu, trei oko njega sve dok nije bio potpuno okruen. Sa grivama
i repovima koji su leprali, zvezdama na elu to su hvatale svetlo vatre dok su oni sevali kraj njega, stotinu
Ranihina grmelo je po travnjaku i okruivalo ga. Zvuk njihovih kopita grmeo mu je u uima.
Krug im se suavao dok su trali. Vrtoglava silina zahvati njegov strah, stade da ga okree u krug sa
njima kao da pokuava da okrene lice prema svima odjednom. Srce mu je bolno udaralo. Nije mogao da se
okree dovoljno brzo da odri korak sa njima. Od napora se zateturao, izgubio ravnoteu, pao na kolena.
Ali sledeeg trenutka bio je ponovo uspravan, sa nogama ukopanim naspram vrtoglavice njihovog
kruenja, a lice mu se iskrivilo kao da vriti - krik izgubljen u grmljavini ranihinskih kopita. Ruke su mu bile
rairene kao da se opiru naspramnim zidovima noi.
Lagano, muno, krug se zaustavi uz toptanje i rzanje. Ranihini se okrenue prema unutranjosti
kruga i prema Kovenantu. Oi su im kolutale, a nekolicini se videla pena na gubicama. U prvi mah nije mogao
da razume njihova oseanja.
Od posmatraa dopre nagli krik. Prepoznao je Laurin glas. Okrenuo se i video Pietena kako tri
prema konjima, dok se Laura upinjala da ga stigne, predaleko da bi ga uhvatila. Dete je iznenadilo svakoga;
svi su gledali Kovenanta. Sada je Pieten stigao do kruga i stao da se provlai izmeu mahnitih nogu Ranihina.
Izgledalo je da e zasigurno biti zgaen. Glava mu nije bila vea od njihovih kopita, a konji su
udarali nogama, poskakivali. Onda Kovenant ugrabi priliku. Nagonskim skokom, dograbio je Pietena ispod
jednog od konja.
No, njegova aka bez polovine prstiju nije mogla da zadri stisak; Pieten mu izlete i prui se po
zemlji. Dete smesta skoi na noge. Bacilo se na Kovenanta i stalo da ga udara svom snagom.
"Oni te mrze!" besnelo je. "Odlazi!"
Meseina je padala na zaravan kao da skae sa padina planine. U grimiznom sjaju, Pietenovo sitno
lice delovalo je poput pustoi.
Dete se borilo, ali ga Kovenant die sa tla, stisnu ga uz grudi obema rukama. Drei Pietena u
zagrljaju, digao je pogled prema Ranihinima.
Sada je shvatao. U prolosti, bio je previe zauzet razmiljanjem kako da ih izbegne, te nije mogao
da primeti na koji nain reaguju na njega. Nisu mu pretili. Ti veliki borbeni atovi bili su prestravljeni prestravljeni od njega. Njihove oi su beale od njegovog lica, oko sebe su prskali penom. Miii njihovih nogu
i grudi su podrhtavali. Pa ipak su kao u agoniji prilazili. Njihova stara uloga se preokrenula. Umesto da biraju
jahae, predavali su se njegovom izboru.
Gonjen nekim porivom, on odvoji levu ruku od Pietena i prui hladno crveni prsten prema jednom
od konja. Ovaj se tre i pognu kao da je Kovenant bacio na njega zmiju, ali je ostao na svome mestu.
Kovenant ponovo dograbi Pietena. Otpor deteta sada je bio slabiji, kao da ga je Kovenantovo
grljenje lagano davilo. Ali Nevernik ga je i dalje drao. Divlje je piljio prema Ranihinima i lelujao se kao da ne
moe da odri ravnoteu.
Page 138

Ali ve je doneo odluku. Video je da Ranihini prepoznaju njegov prsten. Steui Pietena uz srce
poput kacige, povikao je glasom hrapavim poput jecaja: "ujte! Da napravim jednu nagodbu s vama. Dobro
upamtite. Vatru mu paklenu! Dobro upamtite. Nagodbu. ujte. Ne mogu da podnesem - raspadam se.
Raspadam." Stisnuo je Pietena. "Vidim - vidim ta vam se deava. Plaite se. Mene se plaite. Mislite da sam
neka vrsta... dobro. Slobodni ste. Ne biram ni jednog od vas."
Ranihini su ga gledali u strahu.
"Ali morate da uinite neke stvari za mene. Morate da se povuete!" Taj krik zamalo mu oduze
poslednji ostatak snage. "Vi... Domaja..." Dahtao je, molio: Ostavite me na miru! "Ne traite toliko." Ali znao je
da mu je potrebno jo neto od njih u zamenu za njegovo obuzdavanje, neto vie od njihove spremnosti da
trpe njegovo neverovanje.
"ujte - ujte. Ako mi zatrebate, bolje doite. Da ne moram da budem junak. Dobro upamtite." Oi
su mu krvarile suzama, ali nije plakao.
"I... i ima jo jedna stvar. Jo jedna. Lena..." Lena! "Jedna devojka. Ona ivi u Kamendolu Mithil.
Kerka Trela i Atiaran. Hou... hou da jedan od vas poe do nje. Noas. I svake godine. Na poslednju no
punog meseca pre sredine prolea. Ranihini su ono... o emu ona sanja."
Otresao je suze iz oiju i video da ga Ranihini gledaju kao da su shvatili sve to je pokuao da kae.
"A sada idite", dahnu on. "Imajte milosti prema meni."
Uz nagli, gromki, jedinstveni njisak, svi Ranihini se propee oko njega, zamahae kopitima po
vazduhu iznad njegove glave kao da daju obeanja. Onda se okrenue, njitei od olakanja, i pojurie od
Ljudoma. Meseina kao da ih nije doticala. Preoe ividu zaravni i nestadoe kao da su sa dobrodolicom
doekani u naruje zemlje.
Skoro smesta, Laura stie do Kovenanta. Lagano, prepustio joj je Pietena. Uputila mu je dug pogled
koji nije umeo da proita, a onda se okrenula. Sledio ju je, gazei kao da je preoptereen komadiima samog
sebe. Mogao je da uje zapanjenost Ranjana - zapanjenost prejaku da bi osetili ma kakvu uvredu onim to je
uinio. Prevaziao ih je; mogao je to da uje. "Propeli su se pred njim", leteo je apat. Ali nije mario. Bilo mu je
muka na neki izopaeni nain od oseaja da nije ovladao niim, da nita nije dokazao, nita reio.
Lord Mhoram iskorai da bi mu se pridruio. Kovenant nije uzvrati Mhoramov pogled, ali je razabrao
prizvuk uenja u poglavarovom glasu kada ovaj ree: "Prapoglavaru - ah! Nikada smrtnom mukarcu ili eni
nije ukazana takva poast. Mnogi su doli do ravnice, ponueni su Ranihinima - i odbijeni. A kada je ponuena
poglavarka Tamaranta, moja mati, pet Ranihina je dolo da je pogleda - pet. Bila je to vea poast nego to je
ona mogla sanjati. Nismo te mogli uti. Jesi li ih odbio? Odbio?"
"Odbio", zabrunda Kovenant. Oni me mrze.
Promakao je pokraj Mhorama i odepao u Ljudom. Nesigurnim pokretima, poput broda slomljene
kobilice, poao je prema najblioj kuvarskoj vatri. Ranjani su mu pravili mesta, gledali sa strahopotovanjem
na licima kako prolazi. Nije mario. Stigao je do vatre i dograbio prvu hranu koju je video. Meso mu iskliznu iz
troprste ake i zato ga je dograbio levicom i stao da ga prodire.
Jeo je bez izraza, gutao hranu u krupnim zalogajima i uzimao jo pregrtima. Onda je poeleo da
popije neto. Obazreo se, otkrio da Penosled stoji u blizini sa vrem alem-vina patuljastim u njegovoj
ogromnoj aci.
Kovenant uze vr i isprazni ga. Onda je obamrlo stajao bez pokreta i ekao dejstvo alem-vina.
Ono brzo stie. Uskoro, izmaglica poe da mu ispunjava glavu. Sluh mu je delovao uplje, kao da
slua Ljudom sa dna bunara. Znao je da e se obeznaniti - gladno je eleo da se obeznani - ali pre nego to
je izgubio svest, bol u grudima ga natera da kae: "Dine - potrebni su mi prijatelji."
"Zato smatra da ih nema?"
Kovenant zatrepta i vide sve to je uinio u Domaji. "Ne budi smean."
"Onda ipak veruje da smo stvarni."
"ta?" Kovenant je pokuavao da rukom bez prstiju uhvati znaenje rei dina.
"Misli da moemo da ti ne oprostimo", objasni Penosled. "Ko bi ti radije oprostio od tvog sna?"
"Ne", ree Nevernik. "Snovi - nikad ne oprataju."
Onda je izgubio svetlost vatre i Penosledovo toplo lice i oteturao se u san.
20. PITANJE NADE

U san je odlutao lecajui se, oekujui more. Ali nije ih bilo. Kroz nejasne uspone i padove svog
lutanja - kao da su mu ak i tokom sna ula bila svesna Domaje - imao je oseaj da ga neko posmatra iz
daljine. Pogled usmeren na njega bio je pun bojazni i dobrote; podsetio ga je na starog prosjaka koji ga je
naterao da proita ogled o "fundamentalnom pitanju etike."
Kada se probudio, otkrio je da je Ljudom blistav od sunca.
Zasenjena tavanica peine bila je mrana, ali svetlo koje se odraavalo od poda naselja kao da je
Page 139

razbijalo titeu teinu kamena. A Sunce je dospelo dovoljno duboko u Ljudom da kae Kovenantu da se
probudio u rano popodne toplog dana pred samo leto. Leao je blizu zadnjeg zida peine u atmosferi spokoja.
Pokraj njega sedeo je Srdosolja Penosled.
Kovenant zatvori oi na trenutak. Oseao je da je preiveo kunju. I imao je neizotreni oseaj da
e njegova pogodba delovati. Kada je ponovo digao pogled, pitao je: "Koliko sam dugo spavao?" - kao da je
upravo dignut iz mrtvih.
"iveo i dobro doao, prijatelju moj", odvrati din. "Kod tebe moje alem-vino deluje slabo.
Prespavao si samo no i jutro."
Dok se uz uivanje protezao, Kovenant ree: "Veba. Toliko to radim - postajem strunjak."
"Retka vetina", zakikota se Penosled.
"Pa, ne ba. Ima vie nas gubavaca nego to moda misli." Naglo se namrtio, kao da je ulovio
sebe u nepromiljenom prekraju obeanog obuzdavanja. Da bi izbegao da bude ozbiljno shvaen, dodao je
alosnim tonom: "Mi smo svuda."
Ali njegov pokuaj da napravi alu kao da je samo zbunio dina. Trenutak potom Penosled lagano
ree: "Jesu li ostali... 'gubavci' nije dobro ime. Previe je kratko da opie takve kao to si ti. Ne znam tu re, ali
moje ui ne uju nita u njoj osim surovosti."
Kovenant ustade i odgurnu pokrivae. "U stvari, nije surova." Tema kao da ga je postidela. Dok je
govorio, nije mogao da pogleda Penosleda u oi. "Re je o besmislenom nesrenom sluaju - ili 'pravednoj
kazni'. Da je surova, deavala bi se ee."
"ee?"
"Svakako. Kada bi gubavost bila in surovosti - Boga ili koga ve - ne bi bila tako retka. Zato bi se
zadovoljio sa nekoliko hiljada kada moe da ima milione?"
"Nesreni sluaj", promrmlja Penosled. "Pravda. Prijatelju moj, zbunjuje me. Govori sa takvom
urbom. Moda Opaki na vaem svetu ima samo ogranienu mo da se suprotstavi Tvorcu."
"Moe biti. Nekako, ne ini mi se da moj svet dejstvuje na takav nain."
"Pa ipak si rekao... zar ne... da su gubavci posvuda."
"To je bila ala. Ili metafora." Kovenant se jo jednom potrudi da pretvori sarkazam u humor. "Nikad
nisam umeo da ih razlikujem."
Penosled ga je prouavao jedan dugi trenutak, a onda paljivo upita: "Prijatelju moj, da li se ti
ali?"
Kovenant pogleda dina u oi sa sarkastinim mrgoenjem. "Oevidno, ne."
"Ne razumem takvo raspoloenje."
"Ma, ne brini se." Kovenant ugrabi priliku da izbegne taj razgovor. "Daj da naemo neto hrane.
Gladan sam."
Na njegovo olakanje, Penosled poe blago da se smeje. "Ah, Tomase Kovenante", kikotao se,
"sea li se naeg renog putovanja prema Poglavarevom Konaku? Oigledno u mojoj ozbiljnosti ima neto
to te ogladnjuje." Posegavi na jednu stranu, podigao je posluavnik sa hlebom, sirom i voem i bocu
kladenice. A onda je nastavio da se tiho smeje kada se Kovenant bacio na hranu.
Kovenant je neko vreme poteno jeo pre nego to je poeo da se obazire. Onda ga je zapanjilo
kada je video da je peina prepuna cvea. Kite i buketi leali su na sve strane, kao da je preko noi svaki
Ranjanin podigao vrt krcat belim kandilicama i zelenilom. Belo i zeleno ublaili su otrinu Ljudoma, prekrili
kamen poput fine tkanine.
"Iznenaen si?" upita Penosled. "To cvee je tebi u ast. Mnogi Ranjani su lutali itave noi da bi
prikupili cvee. Dirnuo si srce Ranihina i Ranjani nisu ostali bez divljenja - i zahvalnosti. udo nevieno je
dolo za njih - stotinu Ranihina se ponudilo jednom oveku. Ranjani ne bi menjali takav prizor ni za sam
Andelejn, ini mi se. I tako uzvraaju poast onoliko koliko je u njihovoj moi."
Poast? - ponovi Kovenant u sebi poput jeke.
Din se udobnije namesti i ree kao da poinje dugu pripovest: "Tuno je to nisi video Domaju pre
Obesveenja. Tada bi ti Ranjani ukazali poast koja bi zasenila sve tvoje dane. Sve stvari su u to doba bile
uzvienije, ali ak i meu poglavarima malo je bilo divota koje su se mogle uporediti sa velikom vetinom
Ranjana. 'Ukotavanje', tako su je zvali - anundivian yajna, na jeziku drevnih poglavara. Bee to vajanje
kostiju. Od kostura sa ravnica Ra koje su oistili leinari i vreme Ranjani su pravili figure retke radosti i lepote.
U njihovim rukama - pod dejstvom njihovih pesama - kosti su se povijale i rastakale poput gline da bi bile
neobino preraivane, tako da su od bele sri izgubljenog ivota Ranjani stvarali znakove ivota. Nikada nisam
osmotrio te figure, ali pria o njima ouvana je meu dinovima. U bedi i opadanju, dugim pokolenjima gladi,
skrivanja i potucanja bez doma koji zadesie Ranihine i Ranjane sa Obesveenjem, vetina vajanja kostiju je
izgubljena."
Glas mu se utia kada je zavrio, a trenutak potom on poe tiho da peva:
Kamen i more su duboko u ivotu...
Page 140

Okruilo ga je utanje prepuno panje i potovanja. Sunaari u njegovoj blizini zastadoe da ga
sluaju.
Ubrzo potom, jedan od njih mahnu prema istini i Kovenant, sledei pogledom njegov pokret, spazi
Litu kako ustrim koracima grabi preko istine. Pratio ju je poglavar Mhoram koji je jahao na divnom arcu.
Prizor oraspoloi Kovenanta. On dokraji kladenicu da nazdravi Mhoramu.
"Da", ree Penosled, "mnogo toga se jutros odigralo. Vrhovni poglavar Prothal je odabrao da se ne
ponudi. Rekao je da bi njegovim starim kostima vie pogodovao manji at - a time je mislio, ini mi se, da se
plai da bi njegove 'stare kosti' predstavlajle uvredu za Ranihina. Ali ne bi bilo dobro potcenjivati njegovu
snagu."
Kovenant zau bujicu nagovetaja koja je jurila kroz Penosledove rei. Kao iz daljine, on ree:
"Prothal e se povui posle ovog pohoda - ukoliko bude uspean."
Oi dina se nasmeie. "Da li je to proroanstvo?"
Kovenant slee ramenima. "Zna to isto koliko i ja. Provodi isuvie vremena u razmiljanjima kako
nije ovladao Kevinovim Znanstvom. On smatra da je promaio cilj. I to e misliti ak i ako donese ezlo
zakona."
"Stvarno proroanstvo."
"Nemoj da se smeje." Kovenant se pitao kako da objasni odjeke koje je u njemu pobudila injenica
da je Prothal odbio da oproba sreu sa Ranihinom. "Dobro, nego priaj mi o Mhoramu."
Sreno, Penosled ree: "Poglavara Mhorama, sina Variolovog, danas je odabrao Hinarila od
Ranihina, koji je takoe nosio Tamarantu, drubenicu Variolovu. Pazi! Nju veliki konji pamte sa mnogo poasti.
Ranjani kau da nikada ranije jedan Ranihin nije nosio dva jahaa. Zaista, doba uda je dolo u Ravnice Ra."
"uda", promumla Kovenant. Nije mu se svialo da se priseti straha sa kojim su se svi ti Ranihini
suoili sa njim. Zagledao se u bocu kao da ga je prevarila zato to je prazna.
Jedna od oblinjih sunaarki poe prema njemu nosei vr. Prepoznao je Veselicu. Prilazila je
izmeu cvetova, a onda je stala. Kada je videla da je gleda, oborila je oi. "Napunila bih tvoj vr, ali se plaim
da te ne uvredim. Mislie da sam dete."
Kovenant se namrti na nju. Delovala je na njega poput prekora i on se ukruti tamo gde je sedeo.
Uz napor od koga je zazvuao hladno formalno, on ree: "Zaboravi ono sino. Nije to bila tvoja greka."
Nespretno je ispruio bocu prema njoj.
Prila je i nalila mu kladenice, dok su joj se ruke lagano tresle.
On razgovetno ree: "Hvala ti."
Jedan trenutak gledala ga je irom otvorenih oiju. Onda joj lice ispuni izraz olakanja i ona se
nasmei.
Njen osmeh ga podseti na Lenu. Odlunim pokretom, kao da je ona teret koji on vie ne odbija da
nosi, pokazao joj je da sedne. Sela je prekrtenih nogu u podnoju njegove postelje, sva blistajui zbog
poasti koju joj je ukazao Prstenoa.
Kovenant pokua da smisli neto da joj kae; ali pre no to je naao ono to je eleo, on ugleda
stoernika Kvana kako dugim koracima ulazi u Ljudom. Kvan mu je prilazio isprsivi se, kao da se bori protiv
Kovenantovog pogleda, a kada se primakao Neverniku, ekao je samo jedan trenutak pre nego to je postavio
pitanje. "Brinuli smo se. ivotu je potrebno hrane. Jesi li dobro?"
"Dobro?" Kovenant oseti da poinje da mu se vrti od druge flae kladenice. "Zar ne vidi? Ja tebe
vidim. Zdrav si kao dren."
"Ti si zatvoren za nas", ree Kvan, kruto poput prekora. "Ono to mi vidimo nisi ti."
Ta dvosmislena izjava kao da je zahtevala mrgodan odgovor, ali Kovenant se obuzda. Slegao je
ramenima, a onda rekao: "Jedem", kao da ne eli da polae pravo na previe zdravlja.
inilo se da je Kvan prihvatio taj odgovor onako kako je dat. Klimnuo je, blago se naklonio i otiao.
Gledajui ga kako odlazi, Veselica jeknu: "On te ne voli." Ton joj je izraavao zapanjenost pred
stoernikovom drskou i lakomislenou. inilo se da pita kako se ovaj usuuje da se tako osea - kao da je
predstava od prethodne noi uzdigla Kovenanta na nivo Ranihina.
"Ima on razloga", odgovori Kovenant glatko.
Veselica je delovala nesigurno. Kao da posee za opasnim znanjem, ona upita hitro: "Zbog toga to
si - to si 'gubavac'?"
Mogao je da vidi njenu ozbiljnost. Ali oseao je da je ve previe priao o gubavcima. Takvo
prianje je izvrtalo njegovu nagodbu. "Ne", ree, "on naprosto misli da sam namor."
Na to se namrtila kao da je bila u stanju da razabere njegovu sloenu neiskrenost. Jedan dugi
trenutak prouavala je pod kao da koristi kamen da bi odmerila njegovu dvolinost. Onda se digla na noge i
napunila Kovenantovu flau do vrha iz vra. Dok se okretala, rekla je tiho: "Ti stvarno misli da sam dete."
Page 141

Otila je uz prkosno i uplaeno njihanje bokovima, kao da veruje da rizikuje sopstveni ivot tako bezobraznim
ponaanjem prema Prstenoi.
Gledao je u njena mlada lea i pitao se o ponosu ljudi koji slue druge - i o unutranjim uslovima
koji su toliko oteavali izgovaranje istine.
Sa Veselice, njegov pogled pree na spoljnju ivicu Ljudoma, gde su Mhoram i Lita zajedno stajali
na suncu. Gledali su jedno u drugo - ona smea poput oraha, on u plavoj odori - i raspravljali poput zemlje i
neba. Kada se usredsredio na njih, mogao je da razazna ta govore.
"Hou", ubeivala ga je ona.
"Ne, posluaj me", odvrati Mhoram. "Samo e naneti bol - i njemu i sebi."
Kovenant ih je nespokojno posmatrao iz svee, mrane peine. Mhoramu je nos-kobilica davao
izgled oveka koji se bez posrtanja suoava sa stvarima; Kovenant je bio ubeen da ni sam zaista ne eli ono
protiv ega je Mhoram, ma ta to bilo.
Rasprava se brzo svrila. Grivenarka Lita okrenu se od Mhorama i dugim koracima se zaputi u
dubinu naselja. Prila je Kovenantu i u potpunosti ga prenerazila spustivi se na kolena i naklonivi elo
kamenu pred njim. Sa dlanovima na podu pored glave, ona ree: "Tvoj sam sluga. Ti si Prstenoa, gospodar
Ranihina."
Kovenant zinu prema njenom potiljku. Jedan trenutak nije je shvatao; u iznenaenju, nije mogao da
zamisli oseanje dovoljno mono da natera grivenarku da se toliko duboko pogne. Iznenada oseti da mu je
lice puno srama. "Ne elim slugu", zarea on. Ali onda vide kako se Mhoram nesreno mrti iza nje. Sabrao
se, nastavio blae: "ast tvoje slube me prevazilazi."
"Ne!" usprotivila se, ne diui glavu. "Videla sam. Ranihini su se propeli u tvoju ast."
Oseao se kao da je u klopci. inilo se da nema naina da prekine njeno poniavanje, a da je ne
uini svesnom da se poniava. Toliko je vremena iveo bez takta ili asti. Ali obeao je da e se obuzdavati. A
na putu koji je prevalio od Kamendola Mithil okusio je posledice doputanja ljudima Domaje da se odnose
prema njemu kao da je neka vrsta mitske figure. Uz napor, mrgodno odvrati: "Svejedno. Nisam ja naviknut na
takve stvari. U mom svetu, ja sam - samo mali ovek. Oseam se nelagodno zbog tvoje poasti."
Blago, Mhoram uzdahom izrazi olakanje, a Lita die glavu da zapanjeno upita: "Da li je to
mogue? Zar mogu da postoje takvi svetovi gde ti nisi meu velikanima?"
"Veruj mi na re." Kovenant povue dug gutljaj iz boce.
Oprezno, kao da se plai da nije ozbiljno mislio to to je rekao, ona se die na noge. Zabacila je
glavu i protresla povezanu kosu. "Kovenante Prstenoo, bie kako si izabrao. Ali mi ne zaboravljamo da su se
Ranihini propeli tebi u poast. Ukoliko postoji ma kakva usluga koju moemo da uinimo, samo je obznani.
Moe nam narediti bilo koji stvar koja ne dira Ranihine."
"Ima jedna stvar", ree on, zagledan u kamenu tavanicu peine. "Pruite dom Lauri i Pietenu."
Kada je bacio pogled na Litu, video je da se ova smeje. Otro zarea: "Ona je jedan od asnika
Vitog Drvograda. A on je samo dete. Dovoljno su toga preturili preko glave da bi zasluivali malo ljubaznosti."
Mhoram se blago umea: "Penosled je ve razgovarao sa grivenarima. Sloili su se da se staraju o
Lauri i Pietenu."
Lita klimnu. "Takve naredbe su lake. Kada Ranihini ne bi od nas traili vie, veinu dana bismo
provodili u snu." Jo se smeei, ostavila je Kovenanta i otkaskala napolje na sunce.
I Mhoram se smeio. "Izgleda - bolje, prapoglavare. Jesi li dobro?"
Kovenant vrati panju kladenici. "Kvan me je pitao istu stvar. Otkud znam? Pola vremena ovih dana
ne mogu da se setim ni kako se zovem. Spreman sam za putovanje, ako si na to ciljao."
"Dobro je. Moramo da poemo to je pre mogue. Prijatno je odmarati se ovde, na bezbednom. Ali
moramo napred ako elimo da ouvamo takva bezbedna mesta. Rei u Kvanu i Tuvoru da izvre pripreme."
Ali pre nego to je poglavar mogao da ode, Kovenant ree: "Reci mi neto. Zato smo tano doli
ovde? Dobio si Ranihina - ali smo izgubili etiri ili pet dana. Mogli smo izbei Morinmos."
"eli li da porazgovaramo o taktici? Verujemo da smo stekli prednost time to smo otili tamo gde
nas Drul ne oekuje i to smo mu dali vremena da reaguje na poraz kod Vitog Drvograda. Nadamo se da e
poslati vojsku. Ukoliko bismo stigli prebrzo, armija bi mogla jo biti u Planini Groma."
Kovenant se opirao uverljivosti ove zamisli. "Planirali ste da doemo ovamo znatno pre no to smo
napadnuti kod Vitog Drvograda. Planirali ste to sve vreme. elim da znam zato."
Mhoram direktno odgovori na Kovenantovo pitanje, ali mu se lice zatee kao da oekuje da se
Kovenantu nee dopasti njegov odgovor. "Kada smo donosili planove u Veselkamenu, video sam da e ovo da
proizae na dobro."
"Video si?"
"Ja sam vidovnjak. Vidim stvari - povremeno."
"I?"
"I dobro sam video."
Kovenant nije bio spreman da gura to pitanje dalje. "Mora da je to mnogo zabavno." Ali u tonu mu je
Page 142

bilo malo sarkazma i Mhoram se nasmeja. Smeh je naglaavao dobrotu koja mu se ocrtavala u usnama.
Trenutak kasnije, bio je u stanju da kae bez gorine: "Radije bih video vie takvog dobra. Tako ga je malo
ovih dana."
Kada je poglavar otiao da pripremi druinu, Penosled ree: "Prijatelju moj, ima nade za tebe."
"Stvarno", isceri se Kovenant. "Dine, kada bih bio velik i jak kao ti, za mene bi uvek bilo nade."
"Zato? Veruje li da je nada edo jaine?"
"Zar nije? Odakle crpi nadu ako ne iz moi? Ako greim - do avola! Ima puno gubavaca koji
zbunjeni jurcaju svetom."
"Kako se procenjuje snaga?" upita Penosled uz ozbiljnost koju Kovenant nije oekivao.
"ta?"
"Ne dopada mi se nain na koji govori o gubavcima. U emu je vrednost tvoje snage ako ti je
neprijatelj jai?"
"Pretpostavlja da postoji nekakav neprijatelj. Mislim da je to malo previe lako. Nita mi se ne bi
vie dopadalo nego... nego da mogu da optuim nekog drugog... nekog neprijatelja koji me je napao. Ali to je
samo jo jedan nain za samoubistvo. Odricanje od odgovornosti da drim sebe u ivotu."
"Ah, u ivotu", usprotivi se Penosled. "Ne, razmiljaj dalje, Kovenante. ta ti uopte vredi mo ako to
nije mo da nadvlada smrt? Ukoliko polae nade u bilo ta manje, onda se moe desiti da te nada navede
na pogrean put."
"Pa?"
"Ali mo da nadvlada smrt je odluka. Ne moe biti ivota bez smrti."
Kovenant shvati da je to injenica. Ali takav argument nije oekivao od dina. Nagnao ga je da
poeli da izie iz peine na sunce. "Penoslede", proguna on i die se iz kreveta, "opet si razmiljao." Ali
oseao je napregnutost Penosledovog pogleda. "Dobro. Dakle, u pravu si. Reci mi, gde onda, do avola,
crpe nadu?"
Lagano, din se podie na noge. Uzdizao se nad Kovenantom sve dok mu glava nije gotovo dotakla
tavanicu. "Iz vere."
"Suvie dugo se bake sa ljudima - postaje previe ustar. 'Vera' je prekratka re. Na ta si
mislio?"
Penosled poe da bira put izmeu cvetova. "Mislio sam na poglavare. Razmisli, Kovenante. Vera je
nain ivota. Oni su se u potpunosti posvetili sluenju Domaji. I zakleli su se zavetom mira - posvetili se
sluenju velikih ciljeva ivota na sasvim odreeni nain, reeni da radije izaberu smrt nego da se predaju
razornoj moi strasti koja je zaslepila vrhovnog poglavara Kevina i donela Obesveenje. Hajde - veruje li da
bi poglavar Mhoram ikada mogao da oajava? To je sutina zaveta mira. Nikada nee oajavati, nikada nee
uiniti ono to oaj zahteva - ubijati, skrnaviti, unitavati. I nikada nee pokleknuti, jer e ga odrati njegovo
poglavarstvo, njegova sluba Domaji. Sluba obezbeuje slubu."
"To nije isto to i nada." Sa dinom, Kovenant izie iz Ljudoma, obrevi se na osunanoj zaravni.
Blistavo svetlo natera ga da pogne glavu, a kada je to uinio on ponovo primeti mahovinom umrljanu odoru.
Naglo se okrenuo prema peini. Zelenilo je bilo rasporeeno meu kandilicama tako da podsea na
mahovinaste linije po beloj svili.
Priguio je jeanje. Kao da izraava naelo, rekao je: "Najvanije od svega je izbegavanje
nepopravljive gluposti ili neograniene tvrdoglavosti."
"Ne", bio je uporan Penosled. "Poglavari nisu glupi. Pogledaj Domaju." Napravio je irok pokret
rukom, kao da oekuje od Kovenanta da sagleda itavu zemlju, od jedne mee do druge.
Kovenantov pogled nije otiao toliko daleko. Ali mirkavo se zagledao iza zelene zaravni prema
Ravnicama. uo je udaljeno zvidanje krvnih gardista koji du dozivali Ranihine i njihov njitavi odgovor.
Primetio je ponosito divljenje sunaara koji su izili iz peine jer su bili previe eljni da doekaju pojavljivanje
Ranihina da bi ostali unutra. Trenutak potom on nastavi: "Drugim reima, nada potie iz moi onoga emu
slui, a ne od tebe. Vatru mu paklenu, dine - zaboravlja ko sam ja."
"Zar?"
"Uostalom, ta te ini tolikim strunjakom za nadu? Ne primeujem da ima ita oko ega bi trebalo
oajavati."
"Ne?" usne dina se nasmeie, ali oi su mu bile tvrde ispod isturenih obrva, a oiljak na elu ivo
je blistao. "Zar zaboravlja da sam nauio da mrzim? Da li... ali pustimo to. ta ako kaem da sluim tebe? Ja,
Srdosolja Penosled, din Primorac, izaslanik svoga naroda?"
Kovenant je u tom pitanju razabrao odjeke, poput udaljenog sudaranja debala, jedva primetnog
kroz visoki, tihi vetar, i trgao se. "Ne priaj kao neki prokleti mistik. Reci neto to mogu da razumem."
Penosled se sae da dodirne Kovenantove grudi tekim prstom, kao da oznaava neko mesto na
njegovoj kartografisanoj odori. "Nevernie, ti dri sudbinu Domaje u rukama. Duomor je krenuo protiv
poglavara u isto ono vreme kada su se nai snovi o Domu obnovili. Moram li ti objanjavati da ima mo da
nas spase ili uini da postanemo siroad sve dok nas ne zadesi ona sudba koja eka Domaju, kakva god
Page 143

bila?"
"Vatru mu paklenu!" prasnu Kovenant. "Koliko puta sam ti rekao da sam gubavac. Sve je to greka.
Kletnik se igra prljavih igara sa nama."
Din odvrati jednostavno i tiho: "Zato si onda iznenaen otkriem da sam razmiljao o nadi?"
Kovenant srete Penosledov pogled ispod brazgotinom obeleenog ispusta njegovog ela. Din ga
je gledao kao da je nada Bezemljaa brod koji tone i Kovenanta zapee njegova sopstvena nesposobnost da
spase tu nadu. Ali onda Penosled ree, kao da dolazi da izbavi Kovenanta: "Nemoj da se brine, prijatelju moj.
Ova pripovest je jo prekratka za ma koga od nas da bismo mogli da joj pogodimo svretak. Kao to kae,
proveo sam previe vremena sa urnim ljudima. Moj narod bi mi se silno smejao - din koji nema dovoljno
strpljenja za dugu priu. A poglavari poseduju mnogo toga to bi jo moglo da iznenadi Duomora. Neka ti je
lako srce. Moe biti da smo ti i ja ve dobili svoj udeo u stranom toku ovih vremena."
Hrapavo, Kovenant ree: "Dine, previe pria." Penosledova sposobnost za blagost prevazilazila
je njegovu mo poimanja. Mrmljajui za svoj raun: vatru mu paklenu - okrenuo se i poao u potragu za
svojim tapom i noem. Iza zaravni mogao je da uje zvuke pripreme; a u naselju sunaari su bili zauzeti
pakovanjem hrane u jahae vree. Druina se pripremala, a on nije eleo da kasni. Naao je tap i no
poloene sa hrpom njegove odee na kamenoj ploi usred cvea, kao na izlobi. Onda je pozvao jednu
rumenu, uurbanu sunaarku da mu donese vode, sapuna i ogledalo. Oseao je da duguje sebi jedno
brijanje.
Ali kada je postavio ogledalo tako da moe da ga koristi, otkrio je kako pred njim stoji Pieten sa
ozbiljnim izrazom na licu; a u ogledalu je iza sebe video Lauru. Pieten je piljio u njega kao da je Nevernik
neopipljiv poput pramena dima. A Laurino lice je delovalo napregnuto, kao da prisiljava sebe da uini neto to
joj se ne dopada. Nesreno je provukla ruku kroz kosu, a onda rekla: "Ti si traio od Ranjana da nam ovde
daju dom."
Slegao je ramenima. "Isto kao i Penosled."
"Zato?"
Njegov sluh razabra itave govore razliitih znaenja iza njenog pitanja. Drala je njegov pogled u
ogledalu i on joj u oima vide seanja na drvo u plamenu. Pitao je paljivo: "Da li stvarno misli da e ti se
pruiti prilika da uzvrati udarac Kletniku? Ili da e moi da je iskoristi ako ti se i prui?" Spustio je pogled na
Pietena. "Prepusti to Mhoramu i Prothalu. U njih moe da ima poverenja."
"Naravno." Njen ton je reito govorio da nije u stanju da ne veruje u poglavare.
"Onda se prihvati posla koji ve ima. Tu je Pieten. Pomisli ta e mu se dogoditi - a jo vie na to
kroz ta ste ve proli. Neophodna mu je pomo."
Pieten zevnu kao da je ostao budan posle uobiajenog vremena za spavanje i ree: "Oni te mrze."
Zvuao je trezveno poput delata.
"Kako?" uzvrati Laura prkosno. "Jesi li ga posmatrao? Jesi li video kako sedi nou budan? Jesi li
video kako oima prodire mesec? Jesi li video kako uiva u ukusu krvi? On vie nije dete." Govorila je kao da
Pieten nije tu da je slua, a Pieten je sluao kao da to ona deklamuje neku formulu bez ikakvog znaenja. "On
je izdajstvo prerueno u oblik deteta. Kako ja mogu da mu pomognem?"
Kovenant navlai lice i poe da nanosi sapun. Mogao je da oseti kako se Laurino prisustvo upija u
pozadinu njegovog vrata dok je utrljavao sapunicu u bradu. Najzad proguna: "Probaj sa Ranihinima. On ih
voli."
Kada je posegla preko njega da dohvati Pietenovu ruku i odvede dete, Kovenant uzdahnu i prinese
no bradi. Ruka mu je bila nemirna; ivo je predstavljao sebi kako se see. Ali no je klizio preko njegove koe
glatko kao da se sea da je Atiaran odbila da ga povredi.
Do trenutka kada je zavrio, druina se ve prikupila pokraj Ljudoma. Pourio je da se pridrui
jahaima, kao da se plai da bi pohod mogao da se nastavi bez njega.
Upravo je trajalo poslednje podeavanje sedala i jahaih vrea i Kovenant se ubrzo nae pokraj
Dure. Stanje konja ga je iznenadilo. Svi su blistali od valjanog timarenja i delovali su uhranjeno i odmorno, kao
da se Ranjani staraju o njima ve polovinu prolea. Neki od atova eovoda koji su bili najiscrpljeniji sada su
kopali kopitom zemlju i radosno tresli grive.
Kao da je itava druina zaboravila kuda ide. Ratnici su se zajedno smejali. Stari Birinair je kvocao i
grdio zbog naina na koji su Ranjani rukovali njegovim lillianrill tapovima. Odnosio se prema Ranjanima kao
prema razmaenoj deci i inilo se da malo previe uiva da bi mogao to da sakrije iza maske dostojanstva.
Mhoram je sa osmehom sedeo na Hinarilu. A vrhovni poglavar Prothal je oputeno stajao kraj ata kao da se
otresao godina brige. Samo su krvni gardisti, koji su ve uzjahali i sada su ekali na leima Ranihina, ostali
ozbiljni.
Dobro raspoloenje druine uznemiri Kovenanta poput skrivene pretnje. Shvatao je da ono delom
potie od odmora i povratka samopouzdanja. Ali bio je siguran da je nadahnuto i njegovim susretom sa
Ranihinima. Kao i na Ranjane, na ratnike je to ostavilo dubok utisak; njihova elja da u njemu vide novog
Page 144

Bereka bila je obrisana. Nosilac belog zlata je pokazao da je on lino ovek koji neto predstavlja.
Ranihini su bili prestravljeni! - prasnu on u sebi. Videli su Kletnikov zahvat nada mnom i bili su
prestravljeni. Ali nije se pobunio naglas. Dao je obeanje da e se uzdravati u zamenu za preivljavanje. I
pored preutnog nepotenja zbog toga to je dozvoljavao drugovima da veruju o njemu ono ta ele, utao je.
Dok su se jahai smejali i alili, grivenarka Lita doe pred njega, a sledilo ju je jo nekoliko
grivenara i velika grupa uzlara. Kada je privukla panju druine, ona ree: "Poglavari su zatraili pomo u borbi
protiv Zuboe Rastrgaa. Ranjani slue Ranihine. Mi ne naputamo Ravnice Ra. To je ivot i dobro je to je
tako - nita drugo neemo traiti sve do samog kraja, kada itava Zemlja postane Andelejn, a ljudi i Ranihini
ponu da ive u miru bez vukova i gladi. Ali moramo pomoi protivnicima Zuboe kako god umemo. To emo i
uiniti. Poi u sa vama. Moji uzlari e nam se pridruiti ako tako odaberu. Putem emo se starati o vaim
konjima. A kada ih ostavite da biste nali skrovite Zuboe pod zemljom, mi emo ih uvati. Poglavari,
prihvatite tu uslugu kao poast meu prijateljima i odanost meu saveznicima."
Uzlari Hurn, ilan, Dobrana i Rusta odmah kroie napred i izrazie elju da krenu gde god ih
grivenarka Lita povede.
Prothal se nakloni Liti na ranjanski nain. "Vrednost tvoje ponude je velika. Znamo da su vaa srca
sa Ranihinima. Kao prijatelji odbili bismo tu poast kada naa potreba kao saveznika ne bi bila toliko velika.
Usud ovih vremena sili nas da ne odbijemo nikakvu pomo niti podrku. Vaa lovaka vetina silno e smanjiti
tegobe naeg puta. Nadamo se da emo vam odati uzvratnu poast - ako preivimo pohod."
"Ubijte Zubou", ree Lita. "To e nam pruiti dovoljno poasti do kraja naih dana." Uzvratila je
Prothalov naklon, a svi prikupljeni Ranjani joj se pridruie.
Onda se vrhovni poglavar nakratko obrati sadruzima. Trenutak potom, uesnici potrage za ezlom
zakona bili su u sedlima i spremni za jahanje. Predvoena grivenarkom Litom i njenim uzlarima, druina
otkaska od Ljudoma kao da su u naselju Ranjana nali obilje hrabrosti.
21. PODLAEVA KLISURA

Prelazili su Ravnice prema severu puni samopouzdanja i dobrog raspoloenja. Du puta nije se
pojavila nikakva opasnost niti nagovetaj opasnosti. A Ranihini su jurili travnatim predelima poput oivelih
grbova, otelotvorenih izazova. Penosled je pripovedao vesele prie, kao da eli da pokae da je doao do
kraja prolaznih tegoba. Kvan i njegovi ratnici uzvraali su poalicama i kalamburima. A Ranjani su ih zabavljali
predstavama lovakog umea. Druina je jahala do kasno u prvu no, prkosei nespokojnom mesecu. A
druge noi ulogorili su se na obali gaza preko Lunjinstana.
Rano sledeeg dana preoe gaz i okrenue severoistono uz irok prolaz izmeu Lunjinstana i
Morinmosa. Do sredine popodneva stigli su do istone granice ume. Odatle je Lunjinstan, severna granica
Ravnica, zaokretao vie prema istoku, a druina produi prema severoistoku, udaljavajui se i od Morinmosa i
od Ravnica Ra. Te noi, spavali su na ivici otre, neprijateljske ravnice u kojoj ljudi nisu iveli a retki su preko
nje putovali svojom voljom. itava oblast severno od njih bila je iseena, izbrazdana i pocrnela poput drevnog
bojita, ogromno polje koga je unitilo preobilno prolivanje krvi. Krljava trava, sitno drvee i pokoja rasuta
aliantha tek su slabano zahvatali nepopustljivu pustaru. Druina se nalazila juno od Planine Groma.
Kako je pohod zaokretao severozapadno preko te zemlje, Mhoram je priao Kovenantu deo njene
istorije. Ona se pruala istono do Domajinog Sunovrata i obrazovala prirodni front napada vojski poglavara
Kletnika u drevnim ratovima. Od Oborine na reci Zemljospust sve do Planine Groma bio je otvoren teren du
velike litice Domajinog Sunovrata. Horde koje su polazile sa Kletnikovog Tabora mogle su se uspeti na
dvadesetinama mesta da bi donele bitku Gornjoj Zemlji. I tako su se prve velike bitke u svim ratovima Domaje
protiv Opakog odigravale na toj pustonoj ravnici. Vekovima i vekovima, branitelji su se upinjali da zaustave
poglavara Kletnika na Domajinom Sunovratu i doivljavali neuspeh jer nisu mogli da zatvore sve puteve sa
Ubojnih Zaravni i Sarangravske Ravnice. Onda su vojske poglavara Kletnika odlazile prema zapadu du
Mithila i zadirale duboko u Sredinje Zaravni. U poslednjem ratu, pre nego to je Kevin Zemljogub bio konano
primoran da prizove obred Obesveenja, poglavar Kletnik se probio kroz srce Sredinjih Zaravni i okrenuo
prema severu da prisili poglavare da stupe u odluujuu bitku na Kura Plenetoru, sada nazvanom Trotgard.
U prisustvu tolikih starih smrti jahai nisu putovali glasno. Ali tokom prvih nekoliko dana pevali su
pesme, a nekoliko puta su se vraali na predanje koje je pripovedalo o Bereku i ognjenim lavovima sa Planine
Groma. U toj pustari se borio Berek, patio zbog smrti prijatelja i pretrpeo gubitak prstiju u boju. Ovde je dokuio
oajanje i pobegao na litice Gravin Trendora, Vrhunac ognjenih lavova. A tu je otkrio i zemljorodstvo i zemnu
mo. Bila je to smirujua pesma, a jahai su zajedno pevali njen refren kao da pokuavaju da ga ostvare za
sebe:
Beree! Zemljorode! - pomozi, prikloni
Bojnu pomo protiv mrskog gada!
Page 145

Zemlja daje i klicanju Moi zvoni,
Odzvanja, Zemljorode! Pomozi i pokloni
Domaju oisti od krvave smrti i jada.
Bila im je neophodna njena uteha. Otro, pustono i unakaeno ratite kao da im je govorilo da je
Berekova pobeda bila iluzija - da se sve njegovo zemljorodstvo, njegovo ezlo zakona i linija poglavara,
njegova mona dela i dela njegovih naslednika svode na aicu krljave trave, sprenog stenja i praine - da
je prava istorija Domaje ispisana ovde, po ogolelom zemljitu i kamenju to je poivalo poput ostataka
grobnica izmeu Ravnica Ra i Planine Groma, od Andelejna do Domajinog Sunovrata.
Atmosfera oblasti uzbudila je Penosleda. Gazio je pokraj Kovenanta sa izrazom prikrivene hitnje,
kao da potiskuje elju da pree u trk. A govorio je neprekidno, upinjao se da popravi raspoloenje neprekidnim
dotokom pria, predanja i pesama. Najpre su njegovi napori prijali jahaima, smirivali njihovu sve dublju,
gladnu turobnost poput blagovnjaa zabave. Ali uesnici pohoda bili su na putu prema sumornom, crnom
izgledu Drula Stenotoca to se poput kobi nasadio u katakombama Planine Groma. Do etvrtog dana posle
gaza preko Lunjinstana Kovenant oseti da se davi u prianju dina; a kada bi zapevali, glasovi ratnika su
zvuali vie moleivo nego samouvereno - poput zvidanja pred neizbenom noi.
Uz pomo Ranjana Prothal je nalazio brze prolaze preko neravnog terena. Dugo posle zalaska
sunca etvrtog dana - kada je sve puniji mesec stajao visok i zlokoban na nonom nebu - pohod podie
umorni logor na rubu Domajinog Sunovrata.
Sledeeg dana Kovenant se odupre iskuenju da ode i pogleda preko velike litice. eleo je da baci
pogled na Donju Zemlju, na Ubojne Zaravni i Sarangravsku Ravnicu - oblasti kojih je prianje dina tokom
poslednjih dana bilo prepuno. Ali nije imao nameru da se izloi napadu vrtoglavice. Krhka postojanost njegove
nagodbe nije pokrivala nepotrebne rizike. I zato je ostao u logoru kada je veina njegovih drugova otila da
pogleda preko Domajinog Sunovrata. Ali kasnije, dok je druina jahala prema severu na dobaaj kamenom od
ruba, zatraio je od poglavara Mhorama da mu pria o velikoj litici.
"Ah, Domajin Sunovrat", odvrati Mhoram tiho. "Postoji pria, o kojoj nema nagovetaja ni u
najstarijim predanjima, da je rascep Domajinog Sunovrata izazvalo skrnavljenje koje je zakopalo neizmerne
kobi pod korenom Planine Groma. U kataklizmi koja joj je potresla ak i samo srce, Zemlja se sa gaenjem
grila pred zlom koje je bila primorana da dri u sebi. A silina te pobune otcepi Gornju Zemlju od Donje,
podie je prema nebu. Tako da ova litica zadire duboko u venac Junik-planina, pokraj Oborine reke
Zemljospust, kroz srce Planine Groma, najmanje pet stotina milja u besplodnu zimu Visova Severnika. Visina
joj se menja od mesta do mesta. Ali prua se preko itave Domaje i ne doputa nam da zaboravimo."
Hrapavi glas poglavara samo je pojaao Kovenantov nemir. Dok je druina jahala, pogled mu je bio
uperen prema zapadu, poveravao se pustari da mu prui utoite pred njegovim nagonskim strahom od visina.
Pre nego to doe podne, vreme se promeni. Bez upozorenja, sa severa udari otar vetar, sav
naroguen od mranih, natprirodnih nagovetaja. Za samo nekoliko trenutaka crni oblaci su vrveli nebom.
Munje procepie vazduh; grmljavina je tutnjala poput obruavanja stenja. A onda, pravo iz rasrenog neba,
prosu se kia poput vrhunca besa - ibala je divljakom snagom sve dok ta silina nije poelo da izaziva bol.
Konji pognue glave kao da uplaeno uzmiu. Bujice su ibale jahae, natapale ih, oslepljivale. Grivenarka
Lita posla uzlare napred u izvianje da spree da druina padne preko Domajinog Sunovrata. Prothal podie
ezlo sa blistavim ognjem na vrhu da pomogne druini da se ne pogubi. Skupili su se u gomilu, a krvna garda
je razmestila Ranihine oko njih da preuzmu silinu napada.
U belim razotkrivanjima munja Prothalov oganj delovao je tanano i slabano, a grmljavina je silovito
odjekivala nad njim kao da eksplodira na dodir ludila. Kovenant se pogrbio na Durinim leima, trzao se pred
grmljavinom kao da je nebo od kamena koji grmljavina razbija. Nije mogao da vidi uzlare, nije znao ta se
deava oko njega; neprekidno se plaio da e ga sledei Durin korak odneti preko ruba litice. Prikovao je
pogled na Prothalov oganj kao da ovaj moe da ga zadri da se ne izgubi.
Vetina i jednostavna izdrljivost Ranjana uvali su druinu, drali je na putu prema Planini Groma.
Ali putovanje je podsealo na put u ruenje samog neba. Jahai su mogli da budu sigurni u pravac samo zbog
toga to su bili prisiljeni da idu pravo u lice oluje. Vetar im je ibao lica kiom sve dok im se nije inilo da su im
oi proseene, a obrazi u dronjcima. A hladna, vlana krutost udova lagano ih je paralisala poput samrtnog
gra. Ali oni su nastavljali kao da elima pokuavaju da obore kameni zid.
Puna dva dana probijali su se napred - oseajui kao da se raspadaju pod naletima kie. Ali nisu
znali ni za dan ni za no, nisu znali ni za ta osim neprekidne, silovite, mrane, divljake, neumoljive oluje.
Jahali su sve do iznemoglosti - odmarali se na nogama do kolena u vodi i blatu, drei konje za uzde - jeli
raskvaene zalogaje hrane podgrejane na vatri lillianrilla koju je Birinair sa naporom odravao makar napola
ivu - prebrojavali se da provere da niko nije izgubljen - i ponovo jahali dok ih iscrpljenost ne bi ponovo
zaustavila. Povremeno su oseali da ih odrava jo jedino plavi Prothalov oganj. Onda je poglavar Mhoram
krenuo po druini. U uasnom sevanju, lice mu je delovalo kao da ga je voda sprala sve dok nije ostavila samo
Page 146

bezoblinu olupinu; ali priao je svakom uesniku pohoda i vikao kroz urlike vetra i kie, kroz razornu
grmljavinu: "Drul - oluju - na nas! Ali on - pogreio! Glavna silina - otila - zapadno. Hrabro! Predskazanja - za
nas!"
Kovenant je bio previe iscrpljen i bilo mu je odve hladno da bi odvratio. Ali uo je velikodunu
hrabrost u pozadini Mhoramovih rei. Kada je druina ponovo krenula napred, mirkao je prema Prothalovom
plamenu kao da zaviruje u kakvu misteriju.
Borba se nastavljala, produavala daleko iza take nepodnoljivosti. Tokom vremena, ak i samo
izdravanje postalo je apstraktno - ista zamisao, previe neopipljiva da bi nosila ubeenje. ibanje i divljanje
oluje sveli su jahae na bolno, drhtavo meso jedva sposobno da se dri svojih atova. Ali Prothalova vatra i
dalje je plamtela. Sa svakim novim bleskom i udarcem, Kovenant se trzao u sedlu. Nita drugo nije eleo od
ivota osim prilike da legne u blato. Ali Prothalova vatra i dalje je gorela. Bila je poput vezova, zarobljavala je
jahae, vukla ih napred. U ludilu bujice od koje nije bilo bega Kovenant je naprezao pogled kao da su mu ti
vezovi prava dragocenost.
Onda prooe granicu. Bila je nagla, kao da se zid o koji su se bacali iznenada raspao u blato. Za
deset teturavih udara srca kraj oluje proe preko njih i oni se obree zadihani u podnevu blistavom od sunca.
Mogli su da uju nepogodu kako tutnji dok slepo hita iza njih. Oko njih su bili ostaci potopa - razbacane lokve,
potoci i barutine, gusto blato, nalik ostacima bojnog polja. A pred njima je stajala ogromna, unakaena glava
Planine Groma: Gravin Trendor, Vrhunac ognjenih lavova.
Jedan dugi trenutak drao ih je poput uvara tiine - turoban, mraan i dostojanstven, slian ispustu
srca Zemlje. Vrh se nalazio prema severu i malo prema zapadu od njih. Vii nego Kevinov Vidikovac nad
Gornjom Zemljom, inilo se da klei na rubu Sarangrava, sa laktovima oslonjenim na visoravan i glavom
visoko iznad litice, suoen sa nebom u udnom poloaju ponosa i molitve; uzdizao se na dvanaest hiljada
stopa iznad Putnikovog Tesnaca, koji se prostirao istono od njegovog podnoja. Padine su mu, od
razrovanog podnoja sve do uglaanog stenja vrha bile gole, neogrnute i nezatiene ma kakvim drvetom ili
travom pred olujama, snegovima, opsadom vremena, nosei umesto toga gole litice isklesane poput faceta,
neke crne poput opsidijana, a druge sive poput pepela granitne vatre - kao da je kamen Planine previe gust,
previe nabijen silom da zadri ma kakvu nenu vrstu ivota.
Tamo, duboko u nedrima dinovske planine, nalazilo se odredite pohoda: Kiril Trendor, Srce
Groma.
Jo su bili deset milja od vrhunca, ali rastojanje je bilo varljivo. Ve je to izbrazdano lice dominiralo
severnim obzorjem; suoavalo se sa njima preko ivice Domajinog Sunorvata poput zahteva koji se ne moe
odbiti. Planina Groma! Tu je Berek Troprst doao do velikog otkrovenja. Tu se pohod za ezlom zakona
nadao da e povratiti budunost Domaje. I tu je Tomas Kovenant tragao za oslobaanjem od nemoguih
snova. Druina je piljila prema okomitom stenju kao da joj ono pretrauje srca, postavlja joj pitanja na koja nije
sposobna da odgovore.
Onda se Kvan mrgodno nasmei i ree: "Sada smo bar dovoljno oprani za ovakav posao."
Ta neskladnost prekide trans koji je drao jahae. Nekoliko ratnika prsnu u smeh kao da se otresa
napora od prethodna dva dana, a veina ostalih se zakikota, kao da izaziva Drula ili ma kog neprijatelja da
poveruje da ih je oluja oslabila. Iako su se gotovo ruili od napora nalaenja puta kroz bujicu na sopstvenim
nogama, i Ranjani su se smejali, delei humor koji nisu u potpunosti razumeli.
Samo Penosled nije odvratio. Oi su mu bile prikovane za Planinu Groma, a obrve su mu se
nadnosile nad pogled kao da ga tite od neega previe sjajnog ili vrelog da bi se u njega gledalao direktno.
Uesnici pohoda naoe srazmerno suvo brdace na kome su mogli da otpoinu, jedu i nahrane
atove; a Penosled je odsutno poao sa njima. Dok se druina smetala to je mogue udobnije za to vreme,
on je stajao po strani i piljio u planinu kao da ita tajne po njenim brojnim procepima i liticama. Blago je poeo
da peva za sebe:
Sada smo Bezemljai,
lieni korena, roda i poroda.
Iz drugih tajanstava zadovoljstva
rairismo jedra da vratimo se svojim putem,
Vrhovni poglavar Prothal pustio je druinu da se odmara koliko god je to smeo na otvorenoj ravnici.
Onda je opet krenuo u pozno po podne, drei se ruba Domajinog Sunovrata kao da mu je to jedina nada. Pre
oluje, Kovenant je saznao da jedini poznat ulaz u katakombe Planine Groma vodi kroz zapadni ponor
Oparnice - Podlaevu klisuru, stenovitu gubicu koja je gutala reku samo da bi je ispljunula istono na Donjoj
Zemlji, u Putnikov Tesnac, preobraenu skrivenim, uzburkanim dubinama, struju sivu od izmeta i otpada
jamnika. I zato je Prothalova nada poivala u prilazu sa jugoistoka. Verovao je da bi dolaskom do Planine
Page 147

Groma sa juga i odlaskom do Podlaeve klisure sa istoka druina mogla neprimeena i neoekivana stii do
zapadnog otvora klisure. Ali nije eleo da preduzima nepotrebne rizike. Gravin Trendor poivao je opasno
veliki na nebu i inilo se da se ve uzdie prema druini kao da je sam vrhunac povijen prema obliku Drulove
opakosti. Prothal je pourivao umorne Ranjane da daju sve od sebe u biranju puta du Domajinog Sunovrata;
a jahai su ili i posle zalaska sunca.
Ali sve vreme dok je jahao bio je staraki pogrbljen u sedlu, sa glavom sagnutom kao da priprema
vrat za udarac sekire. inilo se da je utroio svu snagu u voenje sadruga kroz oluju. Kad god bi progovorio,
njegove duge godine egrtale su mu u vratu.
Sledeeg jutra sunce se pojavi poput rane u pepeljavom nebu. Sivi oblaci visili su nad zemljom, a
drhtavi vetar se slivao poput jeanja sa padina Planine Groma. Po pustari, lokve kine vode poinjale su da
smrde, kao da zemlja odbija da upije vlagu i ostavlja je umesto toga da truli. A dok su se pripremali za jahanje,
uesnici pohoda zaue nisku tutnjavu poput marevskih doboa duboko u steni. Mogli su da osete njeno
titranje u stopama, u zglobovima kolena.
Bio je to ritam rata koji se prikupljao.
Vrhovni poglavar odgovori kao da je to izazov."Melenkurion!" ree razgovetno. "Dignite se, prvaci
Domaje! ujem bubnjanje Zemlje! Eto velikog poduhvata naih dana!" Vinuo se na konja dok mu je plava
odora leprala.
Stoernik Kvan uzvrati poklikom: "iveo, vrhovni poglavare Prothale! Ponosni smo da te sledimo!"
Prothalova ramena se ispravie. Njegov konj naulji ui, die glavu, napravi nekoliko skakutavih
koraka, velianstveno poput Ranihina. Ranihini raspoloeno zanjitae na taj prizor i druina ponosito pojaha
za Prothalom, kao da su sa njima duhovi drevnih poglavara.
Probijali su se prema padinama Planine Groma kroz neprekidnu skrivenu tutnjavu doboa. Kada su
nali stazu preko sve debljeg sloja otpadaka koji su okruivali planinu, tutnjavi podzemni zov pratio ih je poput
izdisaja Opaije. Ali kada su poli uz prvu izubijanu padinu Vrhunca, zaboravili su bubnjeve; morali su da se
usredsrede na uspon. Podnoja su bila poput vornovatog kamenog ogrtaa koji je Planina Groma stresla sa
ramena u neko davno prolo doba, a zapadni put preko padina bio je teak. Svakog asa jahai su bili
prisiljeni da sjau i da vode atove niz varljiva brda ili preko sivih hrpa ispreturanog, pepeljavog kamena.
Tekoe koje je stvarao teren usporavale su napredovanje i pored svega to su Ranjani inili da pronau
najlake staze. Vrhunac kao da se mrgodno uzdizao nad njima da bi posmatrao njihovu beznaajnu borbu. A
sa litica koje su se nadnosile povrh njih dolazio je ledeni vetar, hladan poput zime.
U podne, Prothal se zaustavi u dubokom useku koji se pruao planinskom padinom poput
posekotine. Tamo je druina poinula i jela. Dok se nisu kretali, mogli su jasno da uju bubnjanje, a hladni
vetar kao da ih je udarao sa litica nad njima. Sedeli su neposredno obasjani suncem i tresli se - neki od
hladnoe, drugi zbog bubnjeva.
Tokom stanke, Mhoram prie Kovenantu i predloi mu da se zajedno uspnu malo dalje uz usek.
Kovenant klimnu; bilo mu je drago to moe neim da se zaokupi. Sledio je poglavara uz izoblienu kimu
useka sve dok nisu doli do procepa u njegovom zapadnom zidu. Mhoram zae u pukotinu; a kada je
Kovenant zakoraio u nju iza poglavara, pred njim se ukazao iroki, nagli vidik prema Andelejnu.
Sa visine pukotine - izmeu kamenitih zidova - oseao se kao da gleda Andelejn sa kakvog prozora
u padini Planine Groma. Bregovi su bogato poivali preko itavog zapadnog obzorja, a njihova lepota oduzela
mu je dah. Gladno je piljio sa oseajem zastoja vremena, savrene stanke u grudima, poput brzog zahvata
venosti. Bujno, isto zdravlje Andelejna blistalo je poput zvezdane zemlje i pored sivog neba i potmule
borbene tutnjave. Osetio se udnovato nevoljno da die, da raskine trans, ali trenutak potom plua poee da
ga bole, traei vazduh.
"Evo Domaje", proapta Mhoram. "Mrana, mona Planina Groma nad nama. Najmranije kobi i
tajne Zemlje u katakombama podno naih nogu. Bojno polje za nama. Sarangravska ravnica ispod nas. A
ovde - dragoceni Andelejn, lepota ivota. Da. Ovo je srce Domaje." Stajao je strasno, kao da osea da je u
prisustvu neeg svetog.
Kovenant ga pogleda. "Znai, doveo si me ovamo da me ubedi da se vredi boriti za ovo." Usta mu
se iskrivie od gorkog ukusa srama. "eli neto od mene - neku izjavu saveznitva. Pre nego to bude
morao da se suoi sa Drulom." Jamnici koje je pobio poivali su neprijatno i hladno u njegovom seanju.
"Razume se", odvrati poglavar. "Ali to te sama Domaja moli za saveznitvo." Onda ree sa naglom
strau: "Pogledaj, Tomase Kovenante. Upotrebi oi. Pogledaj sve to. Pogledaj i osluni - uj bubnjeve. I
posluaj mene. Ovo je srce Domaje. Nije to dom Opakog. Nema tu mesta za njega. Oh, eli on mo kobi, ali
njegov dom je na Kletnikovom Taboru - ne ovde. Nema dovoljno dubine, dostojanstva, niti lepote za ovo
mesto, a i kada dela ovde, to je preko pragrdana ili jamnika. Vidi li to?"
"Vidim." Kovenant ravnoduno otrpe poglavarev pogled. "Ve sam napravio pogudbu - sklopio 'mir',
ako eli tako da ga zove. Vie nikada neu ubijati."
"Tvoj 'mir'?" ponovi Mhoram sloenim tonom. Lagano, opasnost se zatamni u njegovim oima. "Pa,
morae da me izvine. U vreme nevolja, neki poglavari se udno ponaaju." Proao je kraj Kovenanta i
Page 148

poao nazad niz usek.
Kovenant je ostao jo jedan trenutak na prozoru, gledajui Mhorama kako ide. Nije mu promaklo
posredno poglavarevo pominjanje Kevina; ali pitao se kakvo je srodstvo Mhoram video izmeu njega i
Zemljoguba. Da li je poglavar verovao da je on sposoban za takvu vrstu oajanja?
Gunajui u sebi, Kovenant se vrati do druine. Video je da ga ratnici odmeravaju pogledima;
pokuavali su da pogode ta se odigralo izmeu njega i poglavara Mhorama. Ali nije mario za to kakva
zloslutna predskazanja itaju u njemu. Kada je druina produila, poveo je Duru uz rub useka, ne obraajui
panju na pokretni ljunak koji ga je vie puta oborio na ruke i kolena, ostavljao mu opasne ogrebotine i
modrice. Razmiljao je o Svetkovini prolea, o boju kod Vitog Drvograda, o deci, Lauri, Pietenu, Atiaran,
bezimenom Neomeenom, Leni, Trioku i ratnici koja je umrla da bi ga zatitila - upinjui se pri tom da dokae
sebi kako je pogodba bezbedna, kako nije dovoljno besan da ponovo rizikuje borbu.
Tog popodneva, druina se sa mukom probijala preko tekog terena, lagano se penjui dok se
kretala prema zapadu. Nisu mogli ni pogled da bace na svoje odredite. ak i kada se sunce nisko spustilo na
nebu, a urlanje vode postalo udaljena pratnja udaranju podzemnih bubnjeva, jo nisu bili u stanju da vide
Klisuru. Ali onda su zali u golu, zaklonjenu guduru u planinskoj padini. Iz te gudure se jedan procep, preuzak
za konje, odvajao pod uglom u stenje, a kroz njega su mogli da uju riku bujice. U toj guduri jahai ostavie
atove u rukama uzlara. Poli su peke niz procep dok je ovaj zaokretao uplaninu i onda izbili na liticu ne vie
od stotinu stopa iznad Podlaeve Klisure.
Vie nisu mogli da uju bubnjeve; rena bujica guila je svaki zvuk izuzev sopstvenih polupovika.
Zidovi ponora bili su visoki i goli i zatvarali su obzorje sa obe strane. Ali kroz vodeni prah koji ih je prekrivao
poput izmaglice videli su samo drelo ponora - uski kameniti kanal koji je stezao reku sve dok se nije inilo da
ova poinje da vriti, a divlje, bele vode obojene sunevim zalaskom ibale su kao da se bore protiv sopstvene
mahnite urbe. Sa bezmalo itave milje prema zapadu reka se, uvijajui se, sputala niz Klisuru i urila ispod
druine u utrobu planine kao da je usisava bezdan. Iznad Klisure, zalazee sunce visilo je nad obzorjem poput
lopte krvi na olovnom nebu; njegova svetlost davala je boju vatre nekolicini ilavih stabala koja su se upila u
rubove ponora kao da su tu ukorenjena po dunosti. Ali unutar Podlaeve Klisure nije bilo nieg izuzev
vodenog praha, golih kamenih zidova i izmuene vode.
Rika je preplavila Kovenantove ui, a stenje ovlaeno izmaglicom kao da je klizalo ispod njegovih
nogu. Jedan trenutak, litice su se ljuljale; mogao je da oseti kako se drelo Planine Groma razjapilo da ga
proguta. Onda se ustro povukao nazad u procep i ostao naslonjen leima o stenu, dograbivi se za grudi i
upinjui se da ne dahe.
Oko njega se neto odigravalo. uo je povike iznenaenja i straha koje su isputali ratnici na kraju
procepa, razabrao je Penosledov prigueni urlik. Ali nije se pokrenuo. Pripio se uz stenu u izmaglici i urlanju
reke sve dok mu se kolena nisu primirila, a vrisak klizanja nestao mu iz nogu. Tek je tada poao da vidi ta je
izazvalo nepriliku njegovih drugova. Jednu ruku je drao na zidu, a drugom iao od ramena do ramena
lanova druine dok je napredovao.
Izmeu Kovenanta i litice Penosled se borio. Dvojica krvnih gardista drala su ga za ruke, a on ih je
udarao o zidove procepa i uagreno siktao: "Putajte me! Putajte me...! Hou ih!" kao da eli da se baci u
ponor.
"Ne!" Naglo, Prothal se obre pred dinom. Odraeno svetlo zalaska sunca zamrailo mu je lice dok
je stajao ocrtavajui se u odsjaju irom razmaknutih ruku i visoko podignutog ezla. Bio je star i dostizao je
samo polovinu visine dina. Ali narandasto-crvena vatra kao da ga je irila, poviavala, popunjavala ga
autoritetom. "Kamenbrate! Saberi se! Sedmice mu! Jesi li besomuan?"
Na to, Penosled odbaci krvne gardiste. Dograbio je prednji kraj Prothalove odore, digao vrhovnog
poglavara u vazduh, pribio ga uza zid. U njegovo lice, din prosikta kao da se gui od besa: "Besomuan? Da
li me to optuuje?"
Krvni gardisti skoie prema Penosledu. Ali Mhoramov povik ih zaustavi. Prothal je visio pribijen uz
kamen poput pregrti starih krpa, ali oi mu nisu zatitrale. Ponovio je: "Jesi li besomuan?"
Jedan uasni trenutak Penosled je drao vrhovnog poglavara kao da namerava da ga ubije jednim
monim stiskom pesnice. Kovenant pokua da smisli neto da kae, neki nain da se umea, ali nije mogao.
Nije imao predstavu o tome ta se desilo Penosledu.
Onda iza Kovenanta menik Tuvor ree razgovetno: "Besomuk? U jednom dinu Primorcu?
Nemogue."
Kao da ga je probola Tuvorova tvrdnja, Penosled poe grevito da kalje. Silovitost reakcije
presamiti njegovu vornovatu priliku. On spusti Prothala, a onda se srui poleuke, uz snaan udar pade na
suprotni zid. Lagano, njegov napad pree u tihi kikot poput radosti histerije.
Kada je uo taj zvuk kroz jeanje reke, Kovenant oseti da mu koom prolaze trnci poput sluzavog
milovanja. Nije mogao da izdri. Gonjen eljom da sazna ta je to zadesilo Penosleda, poao je napred da
pogleda u Klisuru.
A tamo, sav napregnut pred svojom vrtoglavicom i bujicom urlanja reke, video je ta je upalilo
Page 149

Penosleda. Ah, dine! - zajeao je. Da ubija...! Ispod njega i jedva na dvadeset stopa iznad nivoa reke nalazio
se uski prolaz poput terase u junom zidu Klisure. A du te staze, uz ritam bubnjeva koji se nisu mogli uti, iz
Planine Groma marirala je armija jamnika. Predvoena klinom pragrdana, kolona za kolonom neskladnih
stvorenja teturala se iz planine i nespretno gazila terasom sa bleskom poude u oima boje lave. Hiljade su
ve napustile Jazbinite; a iza njih kolone su se nastavljale kao da Planina Groma bljuje prema nebranjenoj
Zemlji sve horde poasti koja su je nastanjivala.
Penoslede!
Jedan trenutak, Kovenantovo srce je tuklo ritmom dinovog bola. Nije mogao da podnese pomisao
da bi Penosled i njegov narod mogli izgubiti nadu za Dom zbog ovakvih stvorenja.
Da li je ubijanje jedini odgovor?
Obamrlo, poluslepo, poeo je da trai nain na koji je Penosled mislio da dospe do terase i do
jamnika.
Naao ga je sasvim lako: delovao je jednostavno za svakog ko se ne plai visine. U kamen junog
zida bilo je urezano grubo, klizavo stepenite, od procepa sve do staze. Nasuprot staze stajale su stepenice
koje su ile od procepa sve do vrha Klisure. Bile su sive, pohabane vodenim prahom i stare poput ive stene.
Poglavar Mhoram prie Kovenantu s lea. Glas mu se jedva uo kroz urlanje reke. "Ovo je drevno
Oko Podlaeve Klisure. Onaj deo prvog Kruga koji govori o ovom mestu lako je razumljiv. Napravljen je radi
dranja strae i skrivanja od izdajnika. Jer ovde, na Podlaevoj klisuri, poglavar Kletnik Opaki otkrio je pravo
lice vrhovnom poglavaru Kevinu. Ovde je zadat prvi udarac otvorenog rata koji se okonao obredom
Obesveenja.
Pre tog vremena Kevin Zemljogub je sumnjao u poglavara Kletnika i ne znajui zbog ega - jer
Opaki nije poinio nikakvo zlo koje je Kevin mogao otkriti - i ukazivao je poverenje poglavaru Kletniku iz stida
zbog nedostojne sumnje. A onda, kroz spletke Opakog, do Vea poglavara doe poruka iz Demonije u Planini
Groma. Poruka je traila od poglavara da dou u Znanstvorod Demonije, u kripte za plodnju gde su stvarani
pragrdani, da se sretnu sa metrima znanstva, koji su tvrdili da su doli do dokuivanja tajne moi.
Oevidno, poglavar Kletnik je nameravao da navede Kevina da ode na Planinu Groma. Ali vrhovni
poglavar je sumnjao i nije poao. Onda se postideo zbog sumnje i umesto da sam poe poslao je neke od
svojih najiskrenijih prijatelja i najjaih saveznika. I tako je velika druina drevnih poglavara pola splavom, kao
to je bio obiaj, niz Oparnicu kroz Andelejn do Planine Groma. A tu, u grmljavini, prskanju i zlu Podlaeve
Klisure, iz zasede su ih napali pragrdani. Pobili su ih, a tela su im pobacana u bezdan planine. Onda su iz
katakombi izmarirale armije poput ove i Domaja je nespremna gurnuta u rat.
Taj dugi sukob se produavao kroz bitke i bitke pretrpane smru. Vrhovni poglavar Kevin hrabro se
borio. Ali on je poslao prijatelje u zasedu. Uskoro je poeo ponone susrete sa oajanjem - i nije bilo nade."
Zavodljiva, vrtoglava urba reke izvukla je iz Kovenanta sav otpor. Vodeni prah mu je prekrio lice
poput znoja.
Penosled je eleo da uini istu stvar - da skoi u krivudavi mamac Klisure - da se srui na jamnike iz
zasede.
Uz napor koji ga je naterao da zajei kroz stisnute zube, Kovenant se povue od Oka. Dok se
pribijao uza zid, on upita bez oevidnih oseanja: "Da li se jo smeje?"
inilo se da je Mhoram shvatio. "Ne. Sada sedi, tiho peva pesmu Bezemljaa i ne daje od sebe
nikakav znak."
Penoslede! - zajea u sebi Kovenant. "Zbog ega si zaustavio krvne gardiste? Mogao je da povredi
Prothala."
Poglavar se okrenuo od Podlaeve Klisure da se suoi sa Kovenantom. "Srdosolja Penosled je moj
prijatelj. Kako sam mogao da mu naudim?" Trenutak kasnije je dodao: "Vrhovni poglavar nije bez ikakve
odbrane."
Kovenant je bio uporan. "Moda Besomuk..."
"Ne." Mhoramovo ravno uverenje nije obznanjivalo nikakvu sumnju. "Tuvor je govorio istinu. Nijedan
Besomuk nema dovoljnu mo da ovlada dinom."
"Ali neto..." Kovenant je traio pravi izraz, "...neto mu zadaje bol. On... on ne veruje u te
predznake. On veruje da e... Drul... ili neto drugo... da sprei dinove da odu do Doma."
Mhoramov odgovor bio je tako tih da je Kovenant morao da ga oita sa njegovih krivih usana. "I ja
verujem."
Penoslede!
Kovenant spusti pogled niz usek na dina. U tami, din je sedeo poput hrpe ljunka uz jedan zid i
tiho pevuio, zagledan u nevidljive predele kamena pred sobom. Ovaj prizor izazva u Kovenantu navalu
saoseajnog besa, ali ga on potisnu, stee svoju nagodbu. Zidovi useka su se nadnosili nad njim, poput
zaguljivog straha, mranih krila. Probio se pored dina prema guduri.
Nedugo potom, druina se tu okupila radi veere. Jeli su uz svetlost jedne kiljave lilllianrill baklje; a
kada je sa obrokom bilo gotovo, pokuali su da malo odspavaju. Kovenant je oseao da je odmor nemogu;
Page 150

oseao je kako se armije jamnika valjaju poput unka koji plete smrt Domaje. Ali beskrajni urlik reke uljuljkao
ga je dok se nije opustio na golom tlu. Lako je zadremao, dok su bubnjevi rata odzvanjali u steni pod njim.
Kasnije, zatee sebe potpuno razbuenog. Crveni mesec je proao preko ruba Planine Groma i
sada se upiljio pravo prema guduri. Zakljuio je da je ve prola pono. Najpre je pomislio da ga je Mesec
probudio gotovo punim pogledom. Ali onda je shvatio da su vibracije bubnjeva nestale iz stene. Obazro se i
video da se Tuvor doaptava sa vrhovnim poglavarom Prothalom. Sledeeg trenutka, Tuvor poe da budi
spavae.
Uskoro su ratnici bili budni i spremni. Kovenant je zatakao no za pojas odore, a tap uzeo u aku.
Birinair je podigao u vazduh tap sa malim, titravim plamenom na vrhu, a u tom nesigurno svetlu Mhoram i
Prothal su stajali sa grivenarkom Litom, stoernikom Kvanom i menikom. Mrane senke preletale su poput
straha i odlunosti Prothalovim licem. Glas mu je zvuao slabano od starosti dok je govorio: "Ovo nam je
poslednji sat pod otvorenim nebom. Isticanje Drulove armije okonalo se. Oni meu nama koji to hoe moraju
ui u katakombe Planine Groma. Moramo iskoristiti ovu priliku za ulazak, dok je Drulova panja jo okrenuta
njegovoj armiji - pre nego to shvati da nismo tamo gde misli da jesmo.
Sada je trenutak za one koji ele da se ostave pohoda. U Jazbinitu ne moe biti ni povlaenja, niti
bekstva posle greke. Pohod je ve hrabro posluen. Nijedan od onih koji ga sada napuste ne treba da se stidi
zbog toga."
Paljivo, Kvan ree: "Da li se ti okree nazad, vrhovni poglavaru?"
"Ah, ne", uzdahnu Prothal. "Ruka ovih vremena poiva na meni. Ne smem da uzmaknem."
Onda Kvan odvrati: "Moe li se eovod ratovnije Poglavarevog Konaka povui kada vrhovni poglavar
vodi? Nikad!"
A eovod ponovi kao jeka: "Nikad!"
Kovenant se upita gde je Penosled, ta e din uiniti. Za sebe, intuitivno je oseao da nema izbora,
da e ga njegov san osloboditi samo putem ezla zakona. Ili kroz smrt.
Sledeeg trenutka grivenarka Lita progovori Prothalu. Glava joj je bila zabaena, a vitka prilika
napeta kao da se priprema da eksplodira. "Dala sam re. Vai konji e biti negovani. Uzlari e paziti na njih u
nadi da ete se vratiti. Ali ja..." Zavrtela je vezanom kosom kao da prkosi samoj sebi. "Ja u poi sa vama. Pod
zemlju." Zaustavila je Prothalov protest otrim pokretom. "Daje primer koji moram slediti. Kako bih mogla
ponovo stati pred Ranihina, ako sam toliko prela samo da bih se okrenula kada opasnost postane najvea? A
oseam jo neto osim toga. Ranjani znaju nebo, otvorenu zemlju. Znamo vazduh i travu. Ne gubimo se u
tami - Ranihini su nas nauili kako da budemo sigurni. Oseam da u uvek znati put - prema napolje. Moda
u vam biti potrebna, iako sam daleko od Ravnica Ra i od same sebe."
Senke na Prothalovom licu uobliie se u grimasu, ali on tiho odvrati: "Zahvaljujem ti, grivenarko.
Ranjani su hrabri prijatelji Domaje." Bacivi pogled preko itave druine, rekao je: "Poite onda. Ishod naeg
pohoda eka na nas. ta god da nas zadesi - sve dok ima ljudi koji e da pevaju, oni e pevati da je u ovom
mranom asu Domaja bila dobro voena. Sada budite to jeste do poslednejg trenutka." Ne ekajui
odgovor, poao je sa okrvavljene meseine u usek.
Ratnici su pustili Kovenanta da sledi dvojicu poglavara kao da mu daju poasni poloaj. Prothal i
Mhoram su ili rame uz rame; a kada su se primakli Oku, Kovenant ugleda izmeu njih Penosleda kako stoji
na rubu padine. Din se oslonio dlanovima o oba zida. Lea su mu bila okrenuta poglavarima; piljio je u
turobno, krvlju obojeno komeanje reke. Njegovo ogromno oblije bilo je tamno naspram ljubiastog neba.
Kada su mu se poglavari primakli, on im ree kao da govori sa gudure: "Ja ostajem ovde. Moja
straa. uvau vas. Drulova armija vas nee zarobiti u Planini Groma dok sam iv." Trenutak kasnije, dodao je
kao da prepoznaje granicu: "Odavde neu oseati zadah Jazbinita." Ali njegove sledee rei nosile su odjek
starog humora dinova. "Katakombe nisu pravljene da prime stvorenja veliine dinova."
"Dobro odabira", promrmlja Prothal. "Bie nam potrebna tvoja zatita. Ali ne ostaj tu posle punog
meseca. Ukoliko se do tada ne vratimo, izgubljeni smo i ti mora otii da upozori ljude."
Penosled odgovori kao da uzvraa nekom drugom glasu: "Setite se zaveta mira. U lavirintu u koji
ste se zaputli to je linija vaih ivota. uva vas pred naumima Duomora, skrivenim i divljim. Setite se zaveta.
Moe biti da nada navodi na greke. Ali mrnja - mrnja izopauje. Bio sam previe ustar sa mrnjom.
Postao sam nalik onima koji mi se gade."
"Imaj malo potovanja prema istini", prasnu Mhoram. Nagla otrina njegovog glasa prenerazi
Kovenanta. "Ti si Srdosolja Penosled od dinova Primoraca, Kamenbrat ljudi Domaje. To ime ne moe ti biti
oduzeto."
Ali Kovenant nije razabrao samosaaljenje u reima dina - samo prepoznavanje i tugu. Penosled
nije ponovo progovorio. Stajao je nepomino poput zidova o koje se oslonio - stajao poput kipa isklesanog da
popuni Oko.
Poglavari nisu proveli vie ni trenutka sa njim. No se ve bliila kraju, a oni su eleli da zau u
planinu pre dnevnog svetla.
Uesnici pohoda zauzee mesta. Prothal, Birinair i dvojica krvnih gardista sledili su menika Tuvora.
Page 151

Zatim su ili Mhoram, Lita, Banor, Kovenant i Korik. Potom su stupali stoernik Kvan, njegovih etrnaest ratnika
i, najzad, etvorica krvnih gardista.
Bilo ih je samo dvadeset devetorica pred itavom neznanom moi Drula Stenotoca.
Razapeli su konopac od prijanjka od Tuvora do poslednjeg krvnog gardiste. U koloni po jedan, poli
su klizavim stepenitem u drelo Podlaeve Klisure.
22. KATAKOMBE PLANINE GROMA

Drulov Mesec zagoravao je no poput ispijanja ui. Pod njime, reka se bacala i urlala po
Podlaevoj Klisuri kao da je neko drobi. Vodeni prah i klizava i raskvaena mahovina inili su da stepenite sa
Oka postane varljivo poput ivog blata.
Kovenant se sav naroguio od zlih slutnji. Najpre, kada je na njega doao red za sputanje, uas ga
je paralisao. Ali kada se Banor ponudio da ga prenese, naao je u sebi ponosa da sam krene. Kao dodatak
konopcu od prijanjka, Banor i Korik drali su njegov tap kao ogradu za njega. Poao je muno u Klisuru kao
da se upinje da prilikom svakog koraka zabravi stopala za kamen.
Stepenite se nepravilno sputalo sa litice prema zidu Klisure. Uskoro je druina puzala ka bunom
ponoru, a vodilo ju je samo svetlo Birinairove baklje. Grimizna pena reke kao da je skakala na njih poput
gladne poasti dok su se pribliavali prolazu. Svaki korak bio je klizaviji od prethodnog. Iza sebe, Kovenant
zau prigueni povik kada se jedan ratnik okliznuo. Slabani krik prenosio je uas poput tetive luka. Ali
ukotvljenje konopca koje su pruali krvni gardisti bilo je sigurno; ratnik brzo povrati oslonac.
Spust se vukao dalje. Kovenant oseti kako lanci poinju da ga bole od sve vee nesigurnosti nogu.
Pokuao je da upije mislima pete u stenu, da ih uini delom kamena pomou iste usredsreenosti. A tap je
grabio sve dok mu dlanovi nisu bili toliko klizavi od znoja da mu se inilo da mu se drvo otre iz stiska. Kolena
stadoe da mu klecaju.
Ali Banor i Korik su ga drali. Rastojanje do prolaza bivalo je sve manje. Posle nekoliko dugih,
gadnih trenutaka, pretnja panike se povue.
Onda je stigao do srazmerne bezbednosti terase. Stajao je u sredini druine izmeu zida Klisure i
kanala reke. Iznad njega, procep neba poeo je da sivi, ali to osvetljenje samo je naglaavalo tminu Klisure.
Birinairova usamljena baklja treptala je kao da je izgubljena u bespuu.
Uesnici pohoda morali su da viu da bi se sporazumeli u huci reke. Kvan otro dade eovodu
naredbu za mariranje. Ratnici proverie oruje. Sa nekoliko gestova i uz jedno ili dva blaga klimanja glavom
Tuvor obavi poslednje dogovore sa krvnom gardom. Kovenant dograbi tap i proveri da je poneo kamendolski
no - Atiaranin no. Imao je nejasan oseaj da je neto zaboravio. Ali pre nego to je stigao da se priseti ta je
to, panju su mu odvukli povici.
Stari Birinair vikao je na vrhovnog poglavara Prothala. Jedan jedini put, inilo se da srdonik ne mari
za svoje mrgodno dostojanstvo. Nasuprot rici reke, isturio je naborano i drhtavo lice prema Prothalu i kevtao:
"Ne sme! Rizik!"
Prothal je odreno vrteo glavom.
"Ne moe voditi! Dopusti meni!"
Prothal ponovo nemo odbi.
"Naravno!" povika Birinair, napevi se da prenese odlunost preko zavijanja vode. "Ne sme! Ja
znam! Poznajem naine! Naravno! Jesi li dovoljno star da prouava? Znam stare mape. Nisam budala, zna
- makar izgledam star i...", na trenutak je zastao, "...i beskoristan. Mora dopustiti meni!"
Prothal se napinjao da vie, a da ne zazvui ljutito. "Vreme je kratko! Ne smemo odugovlaiti,
Birinaire, stari prijatelju, a ja ne mogu preneti rizik ovog pohoda na drugog. To je moje mesto."
"Budalo!" frknu Birinair, usuujui se na bilo kakvu drskost da bi dokazao svoj stav. "Kako e
videti?"
"Videti?"
"Naravno!" Srdonik je drhtao od sarkazma. "Ii e napred. Reskirati sve! Osvetliti put ognjem
poglavara! Budalo! Drul e te spaziti pre nego to stigne do Jazbinmosta!"
Prothal najzad shvati. "Ah, to je istina." Pogurio se, kao da ga je to uvianje povredilo. "Tvoje svetlo
je tie od moga. Drul bi sigurno osetio na dolazak ako bih upotrebio ezlo." Naglo se okrenu na jednu stranu,
sada gnevan. "Tuvore!" naredi on. "Srdoni Birinair vodi! Osvetljavae nam put umesto mene. Dobro ga pazi,
Tuvore! Ne dozvoli da taj stari prijatelj ispata meni namenjene opasnosti."
Birinair se sabra, nanovo otkrivi dostojanstvo u odgovornosti. Ugasio je tap koji je nosio i dao
jednom ratniku da ga spakuje sa njegovim ostalim tapovima. Onda je kresnuo jedan kraj ezla i na njemu
iskoi plamen. Odsenim pokretom poziva digao je plamen i ukoeno poao niz put prema drelu Planine
Groma.
Terel i Korik smesta zaobioe ezlonou i zauzee istureni poloaj na dvadeset stopa ispred
Page 152

njega. Druga dva krvna gardista stadoe odmah iza njega; a za njima su ili zajedno Mhoram i Prothal, zatim
jo dvojica krvnih gardista koje su sledili u koloni po jedan grivenarka Lita, Kovenant i Banor. Sledei je
marirao Kvan sa eovodom u koloni po troje, ostavljajui poslednju dvojicu krvnih gardista da dre zaelje. U
toj formaciji, druina poe prema ulazu u katakombe.
Kovenant se nakratko osvrnu da bi uhvatio poslednji pogled na Penosleda u Oku. Ali nije video
dina; Klisura je bila odve puna tame. A put je zahtevao svu njegovu panju. Uao je u stenu ispod
Penosleda, ne mahnuvi mu niti mu uputivi neki znak u znak oprotaja.
I tako se druina zaputila sa dnevnog svetla - sa sunca, neba, otvorenog vazduha, trave i
mogunosti povlaenja - i nastavila pohod u drelo Planine Groma.
Kovenant zae u to podruje noi kao da stupa u kakvu moru. Nije se napregao pred ulazom u
katakombe. Pribliio im se bez straha; olakanje to je preivo sputanje sa Oka trenutno je izazvalo u njemu
imunost na paniku. Nije rekao zbogom Penosledu; neto je zaboravio; ali ti trzaji unutar njega bili su rasuti
oseajem iekivanja, oseajem da e ga njegova pogodba izneti iz tog sna sa netaknutim oseajem da izdri.
No, nebo nad glavom - otvorenost koje jedva da je bio svestan - bila je odrezana kao sekirom, a
zamenila ju je divovska, kamenita teina planine, tako silna da je ve i njen oreol sve drobio pod sobom. U
njegovim uima njena masa kao da je tutnjala poput udaljene grmljavine. Urlanje reke pojaavalo se u drelu
peine, postajalo senovito kao da je stegnuti bol struje jo jednom stegnut u jo otriji i glasniji bol. Vodeni
prah je bio gust poput kie; pred druinom, Birinairov plamen goreo je slab i polutaman, a vlani vazduh
gotovo ga je gasio. A povrina puta bila je opasna, prepuna rupa i krupnijeg i sitnijeg kamenja. Kovenant je
napregao panju kao da oslukuje ne bi li uo prizvuk razuma u bulanjenju svoga iskustva, a pod tom
napetou nosio je poput kakvog tita nadu da e pobei.
Na vie razliitih naina oseao je da mu je to jedina zatita. Druina je delovala patetino slabo,
bez ikakve odbrane pred jamnicima to nastanjuju mrak i pragrdanima. Dok se teturao kroz tamu koju je
naruavala samo usamljena taka Birinairove vatre, slutio je da e druina biti uskoro otkrivena. Onda e biti
javljeno Drulu, a skrivene snage Jazbinita pokuljae napolje i armija e biti pozvana da se vrati - kakve je
izglede imao Penosled protiv tolikih hiljada jamnika? - i druina e biti zgaena popu aice drskih mrava. A u
tom trenutku razreenja ili smrti doi e njegovo sopstveno spasenje ili poraz. Nije mogao da predstavi sebi
nikakav drugi izlaz.
Uz te misli, koraao je kao da oslukuje ne bi li uo grmljavinu lavine.
Posle izvesnog rastojanja shvatio je da se zvuk reke menja. Put se pruao prema unutranjosti
gotovo vodoravno, ali je reka padala u dubine stene. Struja se pretvarala u vodopad, survavanje u bezdan
poput skoka u smrt. Zvuk se lagano povlaio dok je reka treskala sve dalje i dalje od ruba provalije.
Sada je u vazduhu bilo manje vodenih kapljica da pomrauju Birinairovu vatru. Sa manje vlage da
ga pomuti, kameni zid je pokazivao vie osnovnog granita. Izmeu zida i provalije Kovenant se drao
umirujueg prisustva puta. Kada bi otro spustio nogu, mogao je da oseti kako mu vrstina terase skae od
pete sve do osnove kime.
Oko njega, peina je postala nalik na tunel, osim provalije sa leve strane. Borio se protiv bojazni
usredsreivanjem na sopstvene noge i ezlonoin tap. Reka se bespomono sunovraala, a njena rika
nestajala je poput prstiju koji grebu u potrazi za izgubljenom svrhom. Uskoro je mogao da uje zvukove
kretanja druine. Okrenuo se da bi video otvor prema Klisuri, ali ili je put lagano skretao, ili se otvor izgubio
zbog rastojanja; nije video nita iza sebe osim noi isto tako nepomuene kao i crnilo ispred njih.
No, posle izvesnog vremena osetio je da tama koja se nadnosila nad njima poinje da gubi otrinu.
Piljio je ispred sebe, pokuavao da izotri taj oseaj. Niko nije govorio; druina je prigrlila tiinu kao da se plai
da su sami zidovi sposobni da uju.
Ali ubrzo potom Birinair se zaustavi. Kovenant, Lita i poglavari se brzo pridruie starom ezlonoi.
Sa njim je stajao Terel.
"Jazbinmost je pred nama", ree krvni gardista. "Korik nadgleda. Ima straara." Govorio je tiho, ali
posle dugog utanja zvualo je kao da njegov glas ne mari ni za kakve rizike.
"Ah, plaio sam se toga", proapta Prothal. "Moemo li im prii?"
"Kamena svetlost baca tamne senke. Straari stoje na mostu. Moemo se primai na domet strele."
Mhoram tiho pozva Kvana, dok je Prothal pitao: "Koliko straara?"
Terel odvrati: "Dva."
"Samo dva?"
Krvni gardista neprimetno slee ramenima. "Dovoljni su. Izmeu njih se prua jedini ulaz u
Jazbinite."
Ali Prothal ponovo dahnu: "Samo dvojica?" inilo se da se trudi da prepozna opasnost koju ne
moe da vidi.
Dok je vrhovni poglavar razmiljao, Mhoram je brzo govorio sa Kvanom. Stoernik se smesta okrete
eovodu i ubrzo su kraj Terela stajala dva ratnika i skidala lukove. Bili su to visoki, vitki Drvograani, a u bledoj
svetlosti njihovi udovi jedva da su delovali dovoljno snano da napnu krute lukove.
Page 153

Prothal je oklevao jo samo jedan trenutak, gladei bradu kao da pokuava da izvue nejasne
utiske u svest. Ali onda je potisnuo nemir i otro klimnuo Terelu. ustrim pokretima, krvni gardista povede
dvojicu ratnika prema oslabljenoj noi pred njima.
Prothal napeto proapta druini: "Pazite se. Ne rizikujte bez moje naredbe. Srce mi govori da nas
ovde eka neka opasnost - neka udna opasnost koju Kevinovo Znanstvo pominje - ali sada ne mogu da je se
setim. Ah, pamenje! To znanje je tako mrano i izdvojeno od svega to smo saznali posle Obesveenja.
Razmislite, svi vi. Silno pazite."
Laganim hodom otiao je napred do Birinaira, a druina ga je sledila.
Sada je svetlo ravnomerno postajalo jasnije - narandasto crveni, kameniti odsjaj koji je Kovenant
video davno tokom kratkog susreta sa Drulom u Kiril Trendoru. Uskoro su uesnici pohoda videli da peina
posle nekoliko stotina jardi otro skree udesno, a da se istovremeno tavanica tunela podie kao da se iza
okuke nalazi neka ogromna dvorana.
Pre nego to su preli polovinu rastojanja, Korik im se pridrui da ih odvede do bezbedne take.
Putem je pokazao prema poloaju Terela i dvojice ratnika. Oni su se popeli jednim delom uz desni zid i sada
su kleali na ispustu na uglu okuke.
Korik povede druinu blie procepu reke sve dok nisu stigli do golog kamenog zida. inilo se da ih
provalija naputa - da nestaje pravo u steni koja je okretala put prema noi - ali svetlost je sjala i preko te
stene kao i kroz provaliju. Stena nije predstavljala zid, ve zapravo ogromni kamen koji je stajao poput
odkrinutih vrata pred ulazom u ogromnu odaju. Terel je odveo dvojicu ratnika na poloaj odakle su mogli da
odapnu strele preko tog kamena.
Korik povede Prothala, Mhorama i Kovenanta preko senke koju je bacao kamen sve dok nisu mogli
da provire na levo iza njegove ivice. Kovenant zatee sebe kako gleda u visoku peinu ravnog poda. Procep
reke skretao je iza kamena i iao pod pravim uglom u odnosu na prethodni pravac pravo kroz sredite
dvorane, a onda je nestajao u daljem zidu. I tako put vie nije iao uz reku. Ali nije bilo vie nikakvih otvora u
drugoj polovini peine.
Na toj taki, procep je bio irok najmanje pedeset stopa. Jedini put preko njega vodio je preko
masivnog mosta od ive stene koji je ispunjavao sredite dvorane.
Paljivo, Mhoram proapta. "Samo dvojica. Dovoljni su. Molite se za sigurno nianjenje. Nee biti
druge prilike."
Najpre, Kovenant nije video straare. Oi su mu se prikovale za dva stuba treptave, vilinske,
kamene svetlosti koji su poput straara stajali sa obe strane uzvienja mosta. Ali on nagna sebe da pomnije
osmotri most i ubrzo je razaznao dve crne prilike na samom mostu, po jednu kraj svakog stuba. U tolikoj blizini
kamene svetlosti bile su gotovo nevidljive.
"Pragrdani", promrmlja vrhovni poglavar. "Sedmice mu! Moram se setiti! Zato nisu jamnici? Zbog
ega Drul trai pragrdane na takvu dunost?"
Kovenant jedva da je sluao Prothalove nespokojne rei. Kamena svetlost potpuno mu je vezivala
panju; inilo se da ga privlai na naine koje nije mogao ni da nasluti. Nekom naopakom logikom svog
treptanja naterala ga je da postane svestan burme. Drulovski, moni sjaj nagnao mu je aku da ga zasvrbi oko
prstena kao podseanje da mu je obeanje bdenja doivelo neuspeh. Mrgodno je stegao pesnicu.
Prothal se sabra i teko ree Koriku: "Pokuaj. Samo moemo da ne uspemo."
Bez rei, Korik klimnu Terelu.
Zajedno, dve tetive tiho zabrujae.
Sledeeg trenutka, pragrdana nije bilo. Kovenant ih krajikom pogleda uhvati kako padaju u procep
poput crnih oblutaka.
Vrhovni poglavar uzdahom izrazi olakanje. Mhoram okrenu lea dvorani, uputi pokret estitanja
dvojici strelaca, a onda pouri do ostatka druine da da objanjenja i naredbe. Od eovoda dopre tihi amor
veselja i umovi olakanja borbene napetosti.
"Ne poputajte odbranu!" siknu Prothal. "Opasnost nije minula. Oseam to."
Kovenant je stajao na mestu gde se zatekao, zagledan u kamenu svetlost, steui pesnicu.
Deavalo se neto to nije shvatao.
"Prapoglavaru", ree Prothal tiho, "ta vidi?"
"Mo." Prekidanje ga je nerviralo. Glas mu je hrapavo grebao grlo. "Drul je ima dovoljno da uz
njega delujete luckasto." Digao je levu pesnicu. "Napolju je dan." Prsten mu je blistao krvavo crveno, pulsirao
ritmom kamene svetlosti.
Prothal se namrgodi na prsten i silovito se usredsredi. Usne su mu bile zategnute preko zuba dok je
mrmljao: "To nije u redu. Moram da se setim. Kamena svetlost ne moe to da uini."
Mhoram se priblii i ree pre nego to je video ta se odigrava izmeu Kovenanta i Prothala: "Terel
nam se ponovo pridruio. Spremni smo za prelazak." Prothal klimnu, ne obraajui panju. Onda Mhoram
primeti prsten. Kovenant zau zvuk kao da Mhoram kripi zubima. Poglavar posegnu i stegnu akom
Page 154

Kovenantovu pesnicu.
Trenutak kasnije, okrenuo se i dao znak druini. Kvan povede eovod sa krvnim gardistima. Prothal
je delovao rasejano, ali je poao sa Birinairom u dvoranu. Automatski, Kovenant stade da ih sledi prema
Jazbinmostu.
Tuvor i jo jedan krvni gardista pooe ispred vrhovnog poglavara. Prili su mostu, proveravajui da
li je prelaz zaista bezbedan pre nego to poglavari preu.
Kovenant je hodao napred kao u transu. Njegova opinjenost kamenom svetlou je rasla. Prsten
mu postade vru. Morao je da uloi prilian napor svesti da se upita zbog ega mu je prsten krvav, a ne
narandasto crven kao svetlei stubovi. Ali nije imao odgovora. Oseao je da ga zahvata promena kojoj nije
mogao da se odupire, niti je mogao da je odmeri ili makar da je podvrgne analizi. Kao da mu je prsten mutio
ula, okretao ih oko njihove ose da bi zavirila u neznane dimenzije.
Tuvor i njegov drug krenue uz most. Prothal zadra druinu, i pored opasnosti od ostajanja na
otvorenoj svetlosti. Piljio je za Tuvorom i povlaio bradu rukom koja se tresla od starosti.
Kovenant oseti kako opinjenost ovladava njime. Peina je poinjala da se menja. Na pojedinim
mestima kameni zidovi su delovali tanje, kao da samo to ne postanu prozirni. Kvan, Lita i ratnici su isto tako
postajali prozirni, pribliavali su se nematerijalnosti utvara. Prothal i Mhoram su delovali vre, ali je Prothal
treperio tamo gde je Mhoram bio nepromenljiv. Samo krvni gardisti nisu davali nikakav znak da se rastau, da
gube sutinu u izmaglici - krvni gardisti i prsten. Kovenantovo sopstveno telo sada je delovalo toliko
neodreeno da se plaio da e prsten propasti kroz njega na kamen. Na njegov drhtaj, Banor se podie vrst, neumoljiv i opasan, kao da bi najobiniji dodir krvnog gardiste mogao u vetar rasuti njegovo bie
pretvoreno u oblak.
Prelazio je u nepostojanje. Pokuao je da dograbi sebe, ali mu prsti ostadoe prazni.
Tuvor je stigao do najvieg dela prelaza. inilo se da e se most sruiti pod njim - on je delovao
mnogo vre od kamena.
Onda je Kovenant ugleda - petlju titravog vazduha koja je obilazila sredite mosta, pruala se preko
itavog puta i zaokretala oko prolaza i ispod njega da bi se ponovo vratila. Nije shvatao o emu je re, nita
nije shvatao u vezi sa njom, osim da je mona.
Tuvor samo to nije zakoraio u nju.
Sa naporom poput gra, Kovenant stade da se bori, da se odupire zaaranosti. Neka intuicija mu je
govorila da e Tuvor poginuti. ak i gubavac! - preklinjao je sebe. Ovo nije bilo deo njegove pogodbe; nije
obeao da e stajati utke i gledati oveka kako gine. Vatru mu paklenu! Onda, sa nanovo otkrivenim besom,
ponovo je viknuo u sebi: vatru mu paklenu!
"Stoj!" jeknu on. "Zar ne vidi?"
Prothal smesta viknu: "Tuvore! Ne mrdaj!" Okrenuvi se Kovenantu, upitao je: "ta je to? ta vidi?"
Silovitost besa vrati deo vrstine njegovom pogledu. Ali Prothal je jo delovao opasno
nematerijalno. Kovenant tre svoj prsten, frknu: "Vrati ih ovamo. Jesi li slep? Nije to kamena svetlost. Tamo
ima jo neto."
Mhoram pozva Tuvora i njegovog pratioca. Ali Prothal je jedan dugi trenutak samo piljio u
Kovenanta u praznom strahu. Onda, naglo, udari ezlom o kamen i izbaci: "Pragrdani! A kamena svetlost
upravo tamo - kao sidro! Ah, slep sam, slep! Oni odravaju silu!"
U neverici, Mhoram proapta: "Re opomene?"
"Da!"
"Da li je mogue? Da li je Drul u potpunosti ovladao ezlom? Moe li da prizove toliku mo?"
Prothal se ve zaputio prema mostu. Preko ramena je odvratio: "Ima poglavara Kletnika da ga
podui. Mi nemamo takvu pomo." Trenutak kasnije, krupnim koracima je iao uz most sa Tuvorom odmah
iza njega.
Zaaranost ponovo zahvati Kovenanta. Ali sada ju je bolje poznavao i drao ju je gde joj je mesto
uz pomo psovki. Jo je mogao da vidi titravu petlju Rei kada joj se Prothal primakao.
Vrhovni poglavar se polako pribliio i najzad stao na korak ispred Rei. Dohvativi ezlo levom
rukom, digao je desnicu sa dlanom napred poput gesta prepoznavanja. Uz egrtavi kaalj, poeo je da peva.
Neprekidno ponavljajui isti motiv, pevao je tajanstveno na jeziku koji Kovenant nije razumeo - jeziku toliko
starom da je zvuao sivo i posedelo. Prothal je pevao blago, blisko, kao da zalazi u privatni odnos sa Reju
opomene.
Postepeno, nejasno, poput nadolazee magle, Re postade vidljiva za druinu. U vazduhu nasuprot
Prothalovom dlanu pojavila se nejasna traka crvenila, zgunjavala se, poput dela neprimeene tapiserije.
Bledo, obeeno crvenilo irilo se sve dok se veliki, grubi krug nije nalazio naspram njegovog dlana. Uz
izuzetnu panju - sve vreme pevajui - digao je ruku da odmeri visinu Rei, kretao se postrance da prosudi
njen oblik. Tako je, deo po deo, druina videla barijeru koja im se ispreila. A kako je Kovenant sve vie
dovodio sebe u saglasje sa krutim besom, njegovo sopstveno vienje Rei je bledelo, sve dok nije video samo
onoliki njen deo koliko su videli i ostali.
Page 155

Najzad, Prothal spusti ruku i prekide pesmu. Traka nestade. Napeto je siao sa mosta kao da se
dri uspravno samo zahvaljujui jednostavnoj snazi odlunosti. Ali pogled mu je bio pun shvatanja i
odmeravanja rizika.
"Re opomene", ozbiljno je ponovio, "koju je ovde postavila mo ezla zakona da obavesti Drula
ukoliko mu linija odbrane bude naruena - i da na prvi dodir srui Jazbinmost." Njegov ton navodio je pogled
da se obrui u procep. "To je delo silne moi. Nijedan poglavar posle Obesveenja nije bio u stanju za takav
poduhvat. A ak i kada bismo imali mo da je rainimo, ne bismo nita time dobili, jer bi Drul bio upozoren.
Pa ipak, postoji jedan znak u nau korist. Takva Re se ne moe odravati bez neprekidne panje. Mora se
odravati, inae se raspada - iako ne dovoljno brzo za nau svrhu. To to je Drul postavio pragrdane kao
straare moda pokazuje da su mu misli negde drugde."
Divno! - zareao Kovenant otrovno u sebi. Sjajno! Ruke su ga svrbele jakom eljom da nekoga
zadavi.
Prothal nastavi: "Ukoliko su Drulove oi okrenute na drugu stranu, moglo bi znaiti da moemo da
povijemo, Re a da je ne prekinemo." Duboko je udahnuo, a onda ustvrdio: "Verujem da se to moe uiniti.
Ova Re nije tako ista i opasna kao to bi mogla biti." Okrenuo se. "Ali se plaim za tebe, prapoglavare."
"Za mene?" Kovenant je reagovao kao da ga je vrhovni poglavar optuio za neto. "Zato?"
"Plaim se da bi prosta blizina tvog prstena mogla rainiti Re. Zato mora proi poslednji. A ak i
tada bi se moglo desiti da budemo zarobljeni u katakombama, bez mosta preko koga bismo izali napolje."
Poslednji? Iznenada je imao predstavu kako ostaje zaboravljen ili zarobljen na tom mestu, kako mu
taj duboki procep spreava bekstvo koje mu je bilo neophodno. eleo je da se pobuni: pustite me da ja idem
prvi. Ako ja mogu, svi mogu. Ali uvideo je ludost takvog argumenta. Obuzdaj se, ubeivao je sebe. Ispuni
pogodbu. Od straha je zvuao gorko kada je zareao: "Krenite najzad s tim. Jednog dana e poslati ovamo
nekog novog straara."
Prothal klimnu. Poslednji put odmerivi Kovenanta pogledom, okrenuo se. On i Mhoram pooe uz
most da se pobrinu za Re.
Tuvor i Terel su ih sledili sa namotajima prijanjka koje su opasali poglavarima oko struka i slepili ih
za podnoje mosta. Na taj nain osigurani od ruenja mosta, Prothal i Mhoram su se paljivo uspinjali sve dok
nisu bili na dohvat ruke od Rei. Onda su zajedno klekli i poeli da pevaju.
Kada je dno Rei postalo vidljivo u grimizu, oni postavie ezla uporedo sa njom na kamen ispred
nje. Onda, uz munu panju, otkotrljae ezla pravo ispod svetlucave sile. Jedan bolni trenutak ostali su
nepokretni u poloaju molitve kao da zaklinju drvo da ne prekine struju koja je tekla kraj njihovih lica. Titraj od
koga srce trne odazva se iz crvenih velova. Ali poglavari su nastavili da pevaju - i uskoro se Re primirila.
Napevi se, poeli su najtei deo posla. Stali su da diu unutranje krajeve ezla.
Sa brzim uzdahom uenja i divljenja, druina vide kako se donja ivica Rei povija, ostavljajui
ispod sebe niski procep nalik ulazu u ator.
Kada je vrh procepa bio na vie od stopu visine, poglavari se sledie u tom poloaju. Banor i jo
dvojica krvnih gardista smesta potrae uz most, razmotavajui konopac dok su to inili. Jedan po jedan,
otpuzali su ispod procepa i odneli kraj konopca na bezbedno tlo sa druge strane mosta.
im je Banor prikaio svoj kraj konopca, Mhoram uhvati Prothalovo ezlo. Vrhovni poglavar otpuza
ispod procepa, a onda je drao ezla za Mhorama. Do trenutka kada je Mhoram ponovo zauzeo poloaj kraj
Prothala, stari Birinair je ve bio tu, spreman da proe. Iza njega u hitroj koloni po jedan proao je eovod, koga
su sledili Kvan i Lita.
Na smenu, Tuvor i Terel skliznue ispod Rei i privrstie konopce za dvojicu poglavara iza
procepa. Onda, kreui se trkom, poslednje krvne gardiste obavie sredinji spasilaki konopac oko
Kovenanta i probie se ispod procepa.
Ostao je sam.
U hladnom znoju besa i straha poao je uz most. Imao je utisak da ga dva stuba kamene svetlosti
paljivo zagledaju. Silovito je poao uz most, psujui Kletnika i psujui sebe zbog straha. Nije bacio nijedan
pogled prema ponoru. Zagledan u procep ispod Rei, usredsredio je gnev i primakao se titravoj tapiseriji moi.
Dok se pribliavao, prsten mu je pekao ruku. inilo se da most postaje tanji, kao da se rastapa ispod njega.
Re postade otrija, sve je vie preovlaivala njegovim vidnim poljem.
Ali on se i dalje drao besa. ak i gubavac! Stigao je do procepa, kleknuo ispred njega i na trenutak
pogledao kroz titranje prema poglavarima. Sa lica im se slivao znoj, a glasovi su im podrhtavali u pesmi.
Stegao je ruke oko Baradakasovog tapa i otpuzao u procep.
Dok je prolazio ispod Rei, zauo je na trenutak visoko pitanje poput zavijanja otpora. Tokom tog
trenutka hladni crveni plamen izbi iz njegovog prstena.
Onda je bio na drugoj strani, a most i Re ostali su nedirnuti.
Oteturao se niz prelaz, skidajui sa sebe konopac od prijanjka. Kada je bio na bezbednom, stajao je
okrenut dovoljno dugo da vidi Prothala i Mhorama kako sklanjaju ezla ispod Rei. Onda je poao iz dvorane
Jazbinmosta u mrani tunel prolaza. Gotovo smesta osetio je Banorovo prisustvo kraj ramena, ali nije zastao
Page 156

sve dok tama nasuprot koje se gurao nije bila dovoljno gusta da deluje neprobojno.
Osujeeno i sa nagomilanim strahom, zajeao je: "Hou da budem sam. Zato me ne ostavi na
miru?"
Sa potisnutim napevnim prizvukom naglaska Haruaija, Banor odvrati: "Ti si prapoglavar Tomas
Kovenant. Mi smo krvna garda. Tvoj ivot nam je poveren."
Kovenant je piljio u neprozirnu tminu oko sebe i razmiljao o neprirodnoj vrstini krvnih gardista.
Kakvo im je to naelo vezivanja inilo put manje smrtnom od ive stene u podnoju Planine Groma? Kratak
pogled prema prstenu pokazao mu je da je njegov okrvavljeni odsjaj gotovo u potpunosti nestao. Otkrio je da
je ljubomoran na Banorovu ravnodunost; njegova sopstvena neprekidna povodljivost ga je vreala. Gonjen
porivom opake intuicije, on odvrati: "To nije dovoljno."
Mogao je da predstavi sebi Banorovo neprimetno, reito sleganje ramenima, a da ga ne vidi. U tami
je prkosno ekao sve dok ga druina nije stigla.
Ali kada je ponovo stao da marira na svom mestu u koloni - kada ga je zaobiao bledi Birinairov
plamen i kada je poeo da hoda kao opinjen njegovim vostvom po nevidljivim smerovima puta - no
katakombi stutila se prema njemu poput nebrojenih udnih posmatraa, nestrpljivih da ponu sa prolivanjem
krvi, i on poe da trpi reakciju na napetost. Ramena poee da mu drhte, kao da predugo visi na rukama, a
hladna okamina spusti mu se preko misli.
Re opomene je otkrivala da ih je poglavar Kletnik oekivao, da je znao da nee pasti kao rtve
Drulove armije. Drul nije mogao da obrazuje Re, a jo manje da je uini tako osetljivom na belo zlato. Prema
tome, sluila je namerama Opakog, a ne Drula. Moda je bila neka vrsta probe - mera snage i dovitljivosti
poglavara, pokazatelj Kovenantove ranjivosti. Ali ta god bila, predstavljala je delo Opakog. Kovenant je bio
siguran da je Opaki znao sve - da je planirao, sreivao, inio neizbenim ono to se dogaalo sa pohodom,
svaki in i odluku. Drul je bio neznalica, lud, manipulisan; jamnik verovatno nije mogao da shvati ni pola od
onoga to je postigao pod Kletnikovom rukom.
Ali u svojim kostima Kovenant je znao sve te stvari od samog poetka. Nisu ga iznenadile; pre ih je
video kao znakove druge, vie sutinske pretnje. Ta sredinja opasnost - opasnost koja mu je tako ledila um
da se inilo da samo njegovo meso moe da reguje drhtanjem - imala je veze sa njegovim prstenom od belog
zlata. Jasno je video opasnost zbog toga to je bio previe otupeo da bi se sakrio od nje. itava funkcija
kompromisa, nagodbe sa Ranihinima, bila je da dri nemogunost i stvarnost Domaje razdvojene, jedno
nasuprot drugom - nazad! Pustite me na miru! - da ih sprei da se sudaraju jedno s drugim i da razaraju
njegov neizvesni zahvat na ivotu. Ali poglavar Kletnik je koristio njegov prsten da sa silovitim udarcem sukobi
suprotna ludila koja je tako oajniki morao da izbegava.
Razmislio je da li da baci prsten. Ali znao je da to ne bi mogao da uini. Burma je bila previe
oteala upamenom izgubljenom ljubavi, au i uzajamnim potovanjem da bi je tek tako odbacio. A stari
prosjak...
Ukoliko bi njegova pogodba doivela neuspeh, ne bi mu preostalo nita ime bi mogao da se
odbrani od tame - nikakva mo plodnosti ili doslednosti - nita izuzev njegove sopstvene sposobnosti za tamu,
njegovog nasilja, kadrosti da ubija. Ta sposobnost je vodila - bio je previe obamro da bi se odupirao zakljuku
- sigurno poput gubavosti do unitenja Domaje.
Tu je njegova obamrlost izgleda postajala potpuna. Nije mogao da bolje od toga odmeri situaciju.
Mogao je samo da ide tragom Birinairovog plamena i da ponavlja poricanja poput kakvog oajnog crkvenog
aka, beznadno eljnog vere, dok pokuava da prizove sopstvenu samostalnost.
Usredsredio se na to kuda gazi, kao da to predstavlja napor, a da je kamen nesiguran - kao da bi
Birinair mogao da ga povede preko ruba bezdana.
Postepeno se karakter njihovog nonog putovanja menjao. Najpre se izmenio oseaj okolnog
tunela. Iza tame, zidovi kao da su se s vremena na vreme otvarali prema drugim tunelima, a u jednoj taki no
poprimi neizmernu dubinu, kao da druina prolazi dnom amfiteatra. Po tom slepom otvorenom prostoru
Birinair je tragao za putem. Kada je oseaj irokog praznog prostora nestao, on povede drugove u kameni
hodnik toliko nizak da je njegov plamen gotovo dodirivao tavanicu i toliko uzan da su morali da prolaze jedan
po jedan.
Onda ih stari srdonik povede zbunjujuim nizom zaokreta pravca, terena i dubine. Iz niskog tunela
otro su skrenuli i poli niz dugaki, strmi nagib bez ikakvih zidova koji su se mogli razaznati. Dok su se
sputali, skreui levo i desno kod meaa koje je izgleda samo Birinair mogao da vidi, crni vazduh postade
hladniji i nekako jeziviji, kao da nosi jeku pragrdana. Hladnoa je nailazila u naglim naletima i depovima,
duvala je preko ponora i tunela koji su se otvarali nevieni sa obe strane prema sklonitina, jamama,
prolazima i velikim jamnikim dvoranama, sve to nevidljivo osim odjeka, naglog oseaja prostora koji se javljao
u tami.
Jo nie, nagli naleti promaje iznenada poee da smrde. Vazduh dubina kao da je tekao nad
stoleima nakupljene prljavtine, ogromnim hordama nesahranjenih mrtvaca, davno naputenih laboratorija
Page 157

po kojima su se stvarale kobi. Na trenutke, zadah je postajao tako gust da je Kovenant mogao da ga vidi u
vazduhu. A iz oblinjih otvora dopirali su hladni, udaljeni zvuci - egrtanje kamiaka dok padaju u neizmerne
provalije; povremeno tiho jeanje napregnutosti; neni, kristalni, zveckavi zvuci poput kuckanja gvozdenih
ekia; priguene zagrobne detonacije; i dugi, umorni uzdasi, iscrpljeno izdisanje drevnih temelja planine. Kao
da je sama tmina mrmljala dok je druina prolazila.
Ali na kraju su stigli do izuvijanog stepenita uklesanog u kameni zid, sa neosvetljenim, gladnim
ponorima ispod njih. A posle toga, ili su kroz zavojite tunele, dnom useka, preko otrih kamenih grebena nalik
obroncima u unutranjosti planine, oko jama sa jeanjem vode i zadahom raspadanja u njihovim dubinama,
ispod dveri nalik ulazima u groteskne sveane dvorane - skretali su, penjali se i traili smer u tami kao da je
re o opasnom limbu, neprolaznom i smrtonosnom, gde se menjala samo vrsta i jaina opasnosti. Da bi
naao dokaz o sopstvenoj stvarnosti, Kovenant se kretao sa prstima leve ruke stegnutim preko srca u
unutranjosti odore.
Tri puta se, na irokim, ravnim mestima koja su mogla biti dvorane, ispusti ili zaravni na vrhuncima
okruene provalijama, druina zaustavila i obedovala hladnu hranu pod svetlou Birinairovog ezla. Svaki
obrok predstavljao je pomo; prizor drugih lica oko plamena, uzimanje opipljivih namirnica delovali su kao
potvrda i ojaanje sposobnosti druine da izdri. Jednom Kvan nagna sebe da oproba neku alu, ali mu je
glas zvuao tako uplje u veitoj ponoi da niko nije imao srca da odvrati. Posle svakog odmora uesnici
pohoda bi se ponovo odvano dali na put. I svaki put bi njihova prikupljena vrstina jo bre isparila, kao da je
tmina udie sa sve veom prodrljivou.
Kasnije ih stari Birinair izvede iz hladnih i provetrenim prolaza u zatvorene, memljive, vrele tunele
daleko od glavnine Jazbinita. Da bi smanjio opasnost od otkrivanja, birao je put po delovima peina vie
mrtvim od ostalih - tihim i naputenim, sa malo preostalog sveeg vazduha. Ali atmosfera je samo podizala
napetost druine. Kretali su se kao da vrite bez glasa u predvianju neke slepe nesree.
Ili su i ili, sve dok Kovenant nije znao samo to da ne mariraju danima jer prsten jo nije poeo da
mu svetli zbog izlaska Meseca. Ali posle izvesnog vremena njegovo belo zlato stade da blista poput grimiznog
proroanstva. I daje su napredovali kroz ono za ta je sada znao da predstavlja no. Nisu mogli sebi da
dozvole san ili due odmore. Vrhunac Drulove trenutne moi bio je samo jedan dan daleko.
Sledili su tunel sa zidovima koji kao da su stajali nadohvat Birinairove titrave vatre. Terel se naglo
vrati sa isturenog poloaja, izbivi iz tame da bi se pojavio pred starim ezlonoom. Prothal i Mhoram, sa Litom
i Kovenantom iza sebe, urno dooe do Birinaira. Terelov glas sadravao je prizvuk hitnje dok je govorio:
"Pragrdani prilaze - moda njih pedeset. Videli su plamen."
Prothal zajea; Mhoram siknu psovku. Grivenarka Lita uz siktanje uvue vazduh i poput bia izvue
konopac iz kose kao da se sprema za susret sa tvari od koje su sazdane ranjanske more.
Ali pre nego to je iko mogao da dela, stari Birinair kao da se prelomi poput suve granice.
Povikavi: "Za mnom!" okrenuo se na desno i odjurio u tamu.
Dvojica krvnih gardista smesta potrae za njim. Jedan trenutak poglavari su oklevali. Onda Prothal
povika: "Melenkurion!" i pohita za Birinairom. Mhoram poe da dovikuje naredbe; druina skoi u borbenu
gotovost.
Kovenant je trao za Birinairovom skakutavom vatrom. ezlonoin povik nije zvuao poput panike.
Taj krik: "Za mnom!" gonio je Kovenanta napred. Drao je oi na Birinairovom svetlu, sledio ga u niski, gotovo
bezvazduni tunel.
Birinair je trao niz tunel, i dalje korak ili dva ispred krvnih gardista.
Iznenada se zaori vreli zvuk poput praska munje; bez ikakve opomene, pokrov plave vatre obujmi
ezlonou. Zaslepljujui, blistav, pregradio je tunel od vrha do dna. Huktao je poput pei. A Birinair je visio u
njemu, rairenih udova, sleen, crta izoblienih u agoniji. Pokraj njega, ezlo mu usplamte i pretvori se u
pepeo.
Bez oklevanja, dvojica krvnih gardista se bacie na vatru. Ona ih obori nazad kao da su naleteli na
kameni zid. Oni skupa skoie na Birinaira, pokuavajui da ga izvuku iz plamenog prekrivaa. Ali to nije imalo
nikakvog dejstva; Birinair je visio tamo gde se zatekao, sprena rtva u pauini plave vatre.
Krvni gardisti se pripremie da jo jednom skoe kada ih stie vrhovni poglavar. Morao je da vie da
bi se uo nad praskanjem sile. "Moje mesto!" vikao je, gotovo vritao. "Umree! Pomozite Mhoramu!"
inilo se da je preao ivicu svesti. Lice mu je imalo izraz haosa. Rairenih ruku, priao je napred i
pokuao da obgrli Birinaira.
Vatra ga divljaki odbi. On pade i jedan dugi trenutak osta da lei licem prema kamenu.
Iza njih, bitka je jaala. Pragrdani su obrazovali klin; ak i uz svu pomo krvne garde i ratnika
Mhoram jedva da je uspevao da se odri. Prvi nalet napada potisnuo je druinu; Mhoram se povukao nekoliko
jardi u tunel u kome je visio Birinair. Onda se tamo ukopao. I pored Prothalovih krikova i urlanja vatre iza njega,
drao je lice okrenuto prema pragrdanima.
Prothal se tegobno podie. Glava mu je drhtala na starom vratu. Ali oi mu vie nisu bile divlje.
Bio mu je potreban jedan trenutak da se sabere, jer je znao da ve previe kasni. A onda,
Page 158

odmeravajui snagu, zavitlao je ezlom prema plavom sjaju.
Drvo nalete na njega uz zaslepljujui blesak. Jedan prazni trenutak, Kovenant nije nita video. Kada
mu se vid raistio, on otkri da ezlo zakona visi u plamenom pokrovu. Birinair je leao u tunelu iza vatre.
"Birinaire!" povika vrhovni poglavar. "Prijatelju moj!" inilo se da veruje da bi mogao da pomogne
ezlonoi ako bi stigao do njega na vreme. Ponovo se bacio na plamen i bio odbaen.
Pragrdani se opako dadoe u napad u gladnoj tiini. Dvojica iz Kvanovog eovoda padoe dok se
druina povlaila u tunel, a jo jedan pogibe sa gvozdenim kopljem u srcu. Jedna ena je zamahnula preblizu
klina i ruka joj bi odseena. Mhoram se borio protiv metra znanstva sa sve veim oajem. Oko njega, krvna
garda se borila veto, ali su mogli da nau malo otvora u klinu.
Kovenant je virio kroz plavu prekrivku prema Birinairu. Na licu ezlonoe nije bilo nikakvih tragova,
ali je na njemu poivao razrogaeni pogled agonije, kao da je ostao iv jedan trenutak poto mu je dua
sprena. Ostaci ogrtaa visili su oko njega u spaljenim dronjcima.
Za mnom!
To nije bila panika. Birinair je imao neku ideju. Njegov povik je odjekivao i silio. Ogrta je visio oko
njega.
Za mnom!
Kovenant je zaboravio neto - neto vano. Divlje, on krenu napred.
Mhoram se upinjao da udari jae. Snaga mu je igrala poput munje niz ezlo dok je zadavao metru
znanstva udarac za udarcem. Oslabljen gubicima, klin poe da se povlai.
Kovenant se zaustavi na nekoliko palaca od zida sile. Prothalov tap visio je okomito u njemu poput
meaa. Vatra kao da je vie upijala toplotu nego to ju je odavala. Kovenant oseti kako se hladi i obamire. U
zaslepljujuoj plavoj sili video je priliku za rtvovanje, bekstvo.
Iznenada, pragrdanski metar znanstva ispusti kevtavi povik i formacija se rasturi. Provukla se oko
Mhorama i jurnula u tunel prema vatri, prema vrhovnom poglavaru na kolenima. Mhoramove oi opasno
blesnue, ali se nije okrenuo od borbe. Viknuo je naredbu Kvanu i navalio na pragrdane jo silnijom snagom.
Kvan skoi iz borbe. Pohitao je da skine luk, namesti strelu i odapne je pre nego to metar
znanstva stigne do Prothala.
Kovenant nejasno zau kako vrhovni poglavar jei naspram mrtvog vazduha: "Prapoglavaru! uvaj
se!" Ali nije sluao. Burma mu je blistala kao da je ugroeni mesec bio poput kamene svetlosti na
Jazbinmostu - Re opomene.
Posegao je levom rukom, oklevao na trenutak, a onda je dograbio ezlo vrhovnog poglavara.
Sila pokulja. Krvava vatra briznu iz njegovog prstena prema blistavoj plaveti. Urlik vatre uskovitla se
iznad nivoa ujnosti. Onda doe siloviti udar, nema eksplozija. Tle tunela poskoi kao da mu je kobilica
naletela na greben.
Plava pregrada raspade se u dronjke.
Kvan je zakasnio da spase Prothala. Ali pragrdan nije napao vrhovnog poglavara. Skoio je preko
njega prema Kovenantu. Svom snagom, Kvan nape luk i odape ga u lea stvorenja.
Jedan trenutak, Kovenant je nepomino stajao, suludo oslukujui na jednu stranu, u uasu
zagledan u naglu tminu. Nejasna, narandasta vatra plamtela mu je na aci i ruci, ali blistave plaveti je
nestalo. Vatra mu nije zadavala bol, iako se najpre upila u njega kao da je od suvog drveta. Bila je hladna i
prazna i zamrla je u neravnomernim titrajima, kao da ipak nije sadrao dovoljno topline da je nahrani.
Onda metar znanstvam sa Kvanovom strelom posred ramena nalete na njega i baci ga na kamen.
Ubrzo potom, digao je pogled sa glavom punom izmaglice. Jedino svetlo u tunelu poticalo je od
Mhoramovog poglavarskog ognja dok je potiskivao pragrdane. Onda se i to svetlo ugasi; pragrdani su bili
razbijeni. Tuvor i krvna garda pooe za njima da ih spree da dojave Drulu, ali Mhoram povika: "Pustite ih!
Ve smo se razotkrili. Sada javljanje pragrdana vie nije vano." Glasovi su jeali i cvileli u tami; uskoro dva ili
tri ratnika upalie baklje. Plamenovi su bacali neobine, nejasne senke po zidovima. Druina se prikupi oko
poglavara Mhorama i poe tamo gde je Prothal kleao.
Vrhovni poglavar drao je Birinairovo spreno oblije u rukama. Ali on odbaci saoseanje i bol
druine. "Produite", ree slabim glasom. "Otkrijte ta je to nameravao. Ja u uskoro svriti opratanje." Kao
da objanjava, dodao je: "Drao je moje mesto."
Mhoram metnu ruku punu sauea na rame vrhovnog poglavara. Ali opasnost njihovog poloaja
nije dozvoljavala da ostanu gde jesu. Drul je gotovo sigurno znao gde se nalaze; energija koju su oslobodili
ukazae na njih poput optuujueg prsta. "Zato?" pitao se Mhoram glasno. "Zato je ovde bila tolika sila? To
nije Drulovo delo." Nosei jednu baklju, on poe niz tunel.
Iz svog leeeg poloaja na kamenu, Kovenant odvrati grotesknim, potresenim glasom. Ali
odgovarao je na neko drugo pitanje: "Zaboravio sam odeu - ostavio je napolju."
Mhoram se nae nad njega. Osvetlivi mu lice bakljom, poglavar upita: "Jesi li povreen? Ne
shvatam. Zato je bitna tvoja stara odea?"
Pitanje kao da je zahtevalo itav svet objanjenja, ali Kovenant odvrati lako, govorljivou svoje
Page 159

otupelosti i izmaglice.
"Razume se da sam povreen. itav moj ivot je jedna povreda." Jedva da je sluao ta govori.
"Zar ne shvata? Kada se budem probudio i kada se naem odeven u staru odeu, a ne u ovu odoru umrljanu
mahovinom i sve ostalo - to e biti dokaz da sam stvarno sanjao. Da sve nije toliko smirujue, bio bih
prestravljen."
"Ovladao si silnim moima", promrmlja Mhoram.
"Bila je to sluajnost. Samo se desilo. Pokuavao sam... pokuavao sam da pobegnem. Da se
spalim."
Onda ga napor obrva. Spustio je glavu na kamen i zaspao.
Nije dugo poivao; vazduh u tunelu bio je previe neprijatan, a u druini je bilo isuvie ivosti. Kada
je otvorio oi, ugleda Litu i nekoliko ratnika kako pripremaju obrok nad niskom vatrom. Sa drhtavom opesmom
na usnama i suzama koje su mu se slivale sa oiju, Prothal je koristio plavu vatru da namesti patrljak ruke
povreene ene.
Kovenant je gledao dok je ona trpela bol; tek kada joj je zglavak bio vrsto zavijen dozvolila je sebi
da se onesvesti. Posle toga okrenuo se na drugu stranu, uz muninu od zajednikog bola. Digao se na noge,
zateturao kao da ne moe da pronae oslonac i oslonio se o zid. Tamo je stajao povijen nad bolnim
stomakom sve dok se Mhoram nije vratio, praen Kvanom, Korikom i jo dvojicom krvnih gardista.
Stoernik je nosio mali gvozdeni koveg.
Kada Mhoram stie do vatre, govorio je u tihom udu. "Sila je bila odbrana koju je ovde postavio
vrhovni poglavar Kevin. Iza ovog tunela poiva jedna odaja. U njoj smo nali drugi krug Kevinovog Znanstva drugi od sedam."
Lice vrhovnog poglavara Prothala ozari se nadom.
23. KIRIL TRENDOR

Prothal zadivljeno uze kovei. Prsti su mu petljali po bravicama. Kada je podigao poklopac, bledi,
sedefni odsjaj poput neukaljane meseine zablista iz kovega. Blistanje je dalo njegovom licu izgled lepote
dok je sputao ruku u kovei da izvadi drevni svitak. Kada ga je podigao, druina vide da to svitak sija.
Kvan i eovod kleknue na jedno koleno ispred Kruga i naklonie glave. Mhoram i Prothal su
uspravno stajali kao da se susreu sa ispitivakim pogledom gospodara svojih ivota. Posle trenutka
zapanjenosti Lita se pridrui ratnicima. Samo Kovenant i krvna garda nisu pokazivali nikakve znakove
potovanja. Tuvorovi drugovi stajali su u poloaju prividno nehajnog opreza, a Kovenant je bio neudobno
naslonjen na zid i pokuavao da uspostavi kontrolu nad nemirnim stomakom.
Ali nije bio slep na vanost svitka. Potajna nada borila se protiv njegove munine. Priao joj je
izdaleka. "Da li je Birinair znao - ta ete nai? Da li je to razlog?"
"Zato je potrao tamo?" Mhoram je govorio odsutno; celo njegovo bie, izuzev glasa, bilo je
posveeno svitku koji je Prothal drao poput monog talismana. "Moda je to mogue. Znao je stare mape.
Nema sumnje da su nam date u okviru prvog Kruga da bismo, kada doe vreme, nali put ovamo. Moe biti
da je njegovo srce videlo ono to nae oi nisu."
Kovenant zastade, a onda upita, ponovo izdaleka: "Zato si pustio pragrdane da pobegnu?"
Ovoga puta, inilo se da su poglavari razabrali koliko je ozbiljan. Uputivi mu prodoran pogled,
Prothal vrati svitak u kovei. Kada je poklopac zatvoren, Mhoram kruto odvrati: "Nepotrebna smrt,
Nevernie. Nismo doli ovde da ubijamo pragrdane. Vie bismo povredili sebe nepotrebnim ubijanjem nego
to bismo se izloili riziku ako jo nekoliko neprijatelja ostane u ivotu. Borimo se kada je to neophodno, a ne
iz zadovoljstva ili besa. Zavet mira ne sme se prekriti."
Ali to nije bio odgovor na Kovenantovo pitanje. Uz napor, izneo je nade neposredno: "Nije bitno. Taj
drugi Krug - on vam udvostruava mo. Mogli biste da me poaljete nazad."
Mhoramovo lice omeka, suoeno sa potrebom za smirenjem, za utehom pred nemoguim
zahtevima u tom pitanju. Ali njegov odgovor Kovenantu bio je odrean. "Ah, prijatelju moj, ti zaboravlja.
Nismo jo ovladali ni prvim Krugom - ni posle pokolenja prouavanja. Najbolji u Znanstvigoru nisu uspeli da
razotkriju sredinje misterije. Sada nita ne moemo uiniti sa tim novim Krugom. Moda emo, ukoliko
preivimo pohod, neto nauiti iz drugog u godinama koje dolaze."
Onda je zastao. Na licu je imao izraz kao da bi eleo i dalje da govori, ali vie nije priao, dok
Prothal ne uzdahnu: "Reci mu sve. Sada ne smemo dopustiti nikakve opsene."
"Vrlo dobro", uzvrati Mhoram urno. "Zapravo, nae posedovanje drugog Kruga u ova vremena je
opasno. Jasno je iz prvog da je vrhovni poglavar Kevin pripremao Sedmicu paljivim redosledom. Njegova
namera bila je da drugi Krug ostane skriven sve dok ne bude sasvim ovladano prvim. Oevidno, neki vidovi
njegovog Znanstva nose veliki rizik po one koji nisu najpre ovladali nekim drugim vidovima. I zato je sakrio
Krugove i zatitio ih silama koje se ne mogu probiti dok se ne ovlada ranijim Znanstvom. Sada je njegova
Page 160

namera prekrena. Sve dok potpuno ne ovladamo prvim, mnogo emo rizikovati ako pokuamo da
upotrebimo drugi."
Isprsio se i duboko udahnuo vazduh. "Ne alimo se. I pored sve opasnosti, ovo otkrie bi moglo
predstavljati veliki trenutak naeg doba. Ali moda nee u potpunosti biti blagoslov za nas."
Tihim glasom, Prothal dodade: "Nita ne optuujemo niti sumnjamo u bilo ta. Kako je iko mogao
znati ta emo nai? Ali usud Domaje sada dvostruko poiva nad naim glavama. Ukoliko na kraju treba da
porazimo poglavara Kletnika, moramo ovladati silama za koje nismo spremni. I tako nas isti izvor ui nadi i
nevolji. Nemoj nas pogreno shvatiti - rado se prihvatamo tog rizika. Ovladavanje Kevinovim Znanstvom je
glavna svrha naih ivota. Ali moramo jasno staviti do znanja da postoji rizik. Vidim nadu za Domaju, ali vrlo
malo za sebe."
"ak i taj vidik je mraan", dodade Mhoram napregnuto. "Moe biti da nas je poglavar Kletnik naveo
ovamo da bi nas izdale moi kojima ne umemo da upravljamo."
Na to, Prothal otro pogleda Mhorama. A onda, lagano, vrhovni poglavar klimnu da se slae. Ali lice
mu nije izgubilo izraz oputanja, olakanja njegovog bremena, koje mu je pruio prvi pogled na Krug. Pod
njegovim dejstvom, inilo se da je dorastao tekoama svog vremena. Sada e vreme vrhovnog poglavara
Prothala, sina Dvilijanovog, biti valjano upameno - ukoliko druina preivi pohod. Njegova odlunost gledala
je napred dok je zatvarao kovei drugog Kruga; pokreti su mu bili otri i odluni. Dao je kovei Koriku, koji
ga veza za gola lea trakama prijanjka i pokri ga tunikom.
Ali Kovenant je gledao na ostatke kratkovenog ustrojstva svoje nade, sruene poput deije kuice
za lutke, i nije imao vrstog tla na kome je mogao da ih sahrani. Bio je pravie slab i umoran da bi mislio o
tome. Dugo je stajao naslonjen tamo gde se zatekao, glave pognute kao da pokuava da deifruje mapu na
odori.
I pored opasnosti, druina se odmorila i jela u tunelu. Prothal je procenio da je ostajanje na mestu
gde su se nali bilo podjednako neizvesno kao i bilo ta drugo to su mogli da uine; i zato je, dok su krvni
gardisti drali strau, hrabrio drugove da otpoinu. Onda je i sam legao, namestio glavu na ruke i inilo se da
je smesta pao u dubok san, tako silno miran i tih da je vie delovao kao priprema, a ne odmor. Sledei njegov
primer, najvei deo druine sklopio je oi, iako su usnuli tek plitkim snom. Ali Mhoram i Lita ostadoe budni. On
je gledao u nisku vatru kao da traga za vizijom, a ona je sedela nasuprot njemu sa ramenima pogrbljenim pod
tegobnom masom planine - nemona da se odmori u podzemlju kao da nedostatak otvorenog neba i
travnjaka vrea njenu ranjansku krv. Oslonjen o zid, Kovenant ih je posmatrao, a onda je malo spavao dok
napetost njegovog prstena nije poela da slabi sa zalaskom Meseca.
Posle toga Prothal se prenu, budan i oprezan, i podie druinu na noge. im su svi ponovo jeli, on
ugasi logorsku vatru. Namesto nje, upalio je jednu od lillianrillskih baklji. Ova se opasno lelujala i poskakivala u
gustom vazduhu, ali je on radije koristio nju nego tap da obasjava tunel. Uskoro su uesnici pohoda ponovo
marirali. Nemoni da uine drugaije, ostavili su mrtve da lee na kamenu odaje sa Krugom. Bila je to jedina
poast koju su mogli odati Birinairu i pobijenim ratnicima.
Ponovo su krenuli u tamu, a vodio ih je vrhovni poglavar kroz beskonane, crne lavirinte prolaza u
dubini stenja Planine Groma. Vazduh je postao gui, vreliji, pogubniji. I pored povremenih uspona, njihov
glavni smer vodio je nanie, prema bezdanim temeljima planine, svakom nevienom, nemerenom miljom sve
blie silnim, sahranjenim, usnulim, tegobnim zlima, uasnim kostima Zemlje. Koraali su dalje i dalje kao da
su ih zaarali tmina i neprobojna no. Probijali su se u tekoj tiini, kao da su im usne ukoene od potisnutog
jeanja. Nisu mogli nita videti. To ih je pogaalo poput najvee nesree.
Kada su se primakli ivom srcu Jazbinita, odreeni zvuci postadoe glasniji, razgovetniji - udaranje
nakovanja, brektanje pei, bolno jeanje. S vremena na vreme proli bi kroz udar vrelog, vlanog vazduha,
nalik na silom istisnuti dah iz masovnih grobnica. A do njihove svesti se probi i novi um - zvuk bezdanog
kljuanja. Dugo su se primicali tom dubokom klokotanju, ne mogavi ni da naslute ta bi to moglo biti.
Kasnije su proli pored njegovog izvora. Put ih je vodio po rubu ogromne peine. Zidovi su joj bili
teskobno osvetljeni uzavrelim narandastim morem kamene svetlosti. Duboko ispod njih poivalo je jezero
istopljenog kamena.
Posle duge tame njihovog putovanja, blistava svetlost vreala im je oi. Rastua, razjedajua
vrelina jezera grabila ih je kao da pokuava da ih skine sa njihovog visokog poloaja. Duboki zvuk kljuanja
brektao je u vazduhu. Ogromni mlazevi magme brizgali su prema tavanici, a zatim padali u jezero poput
tornjeva koji se rue.
Nejasno, Kovenant zau kako neko govori: "Demonija je u danima vrhovnog poglavara Lorika ovde
odbacivala svoje neuspene pokuaje u rasploavanju. Govori se da je gnusoba Demonije - i grdana koji su je
opsluivali - prelazila sve granice. Navela ih je na rasploavanje koje je stvorilo i pragrdane i Putnime. I
naterala ih je da pobacaju sve slabe i nepotpune u ponore poput ovog - toliko su se silno grozili nevienog
nepostojanja oiju."
Uz groktanje, on okrenu lice zidu i provue se iz peine do prolaza iza nje. Kada je spustio ruke sa
oslonca kamena, prsti su mu se trzali uz bokove kao da proverava stranice koveia.
Page 161

Prothal odlui da tu otpoinu, odmah iza peine kamene svetlosti. Druina je pojela brzi, hladni
obrok, a zatim nastavila u tamu. Posle tog prolaza, dvaput su skrenuli, poli uz dugi nagib i posle dueg
vremena zatekli se na ispustu iznad neke raseline. Njen usek se sputao na njihovu levu stranu. Kovenant se
probijao odsutno, vrtei glavom u naporu da razbistri misli. Pragrdani su mu se kovitlali po mislima poput slika
mrnje prema samom sebi, poput zlih slutnji. Da li je osuen da vidi sebe ak i u takvim stvorenjima? Ne.
Stegao je zube. Ne. U svetlosti upamenog brizganja lave, poeo je da se plai da je ve propustio priliku priliku da padne...
Posle izvesnog vremena iscrpljenost ga ponovo zahvati. Prothal naredi pauzu radi odmora na
samom ispustu, a Kovenant iznenadi samoga sebe time to je gotovo zaspao toliko blizu provalije. Ali vrhovni
poglavar je sada hitao prema cilju i nije dozvolio druini da se dugo odmara. Sa treptavom bakljom, ponovo je
poveo uesnike pohoda napred, kroz tamu prema tami.
Kako se putovanje vuklo dalje, njihova pomna panja poe da poputa. Pun mesec je dolazio, a
negde ispred Drul se pripremao za njih. Prothal se kretao kao da je eljan poslednje kunje, vodei ih
ispustom brzim koracima. Kao ishod toga, usamljeni pragrdan sve ih je iznenadio.
Sakrio se u uskoj napuklini u zidu procepa. Kada je Kovenant proao tuda, on skoi na njega, baci
se svom teinom na njegove grudi. Njegovo tamno, bezoko lice bilo je prazno od opakosti. Jo dok je bio u
letu, on se mai za Kovenantovu levicu.
Silina napada obori Kovenanta unatrake prema procepu. Jedan titraj vremena nije bio svestan te
opasnosti. Pragrdan mu je zaokupio svu panju. Privukao je ruke blizu lica, vlano mu njukajui oko prstiju
kao da neto trai, a zatim je pokuao da zabije Kovenantovu aku sa prstenom u krecava usta.
Kovenant se zatetura jo jedan korak; noga mu promai ispust. U tom trenutku, on shvati da je
ispod njega gladni ponor. Nagonski, zatvorio je pesnicu pred pragrdanom i nije obraao panju na njega.
Uhvativi se za tap svom snagom poluake, on gurnu njegov kraj prema Banoru. Krvni gardista je ve
posezao za njime.
Banor dohvati tap.
Deli sekunde Kovenant se drao.
Ali na njegovoj levici poivala je puna teina pragrdana. tap mu se otre iz zahvata. Dok se
stvorenje upinjalo da mu odgrize prsten, sunovratio se u procep.
Pre nego to je stigao da vrisne od uasa, tresnu ga sila poput stene, izbi mu vazduh iz plua, ostavi
ga da muno dahe dok se premetao. Stegnutih grudi i grei se kao da e povratiti, nemoan da vikne,
izgubio je svest.
Kada se digao posle udarca, borio se za vazduh sa licem u hrpi prljavtine. Leao je na strmoj
padini od kriljca, gline i kamenia, a obruavanje izazvano njegovim padom pokrilo mu je lice. Jedan dugi
trenutak nije mogao da se pokree osim da se gri i kalje. Ti napori su ga potresali, ne oslobaajui ga.
A onda, sa drhtavim naporom, on se preturi, podie glavu. Iskaljao je prljavtinu i otkrio da moe
da die. Ali jo nije uspevao da vidi. Bio je potreban dugi trenutak da mu ta injenica prodre do svesti. Proverio
je lice, otkrio da su mu oi nepokrivene i otvorene. Ali nisu primale nita izuzev potpune i oajne tame. Bilo je
to kao da je oslepeo od panike - kao da su mu optiki ivci obamrli od uasa.
Neko vreme zaista ga je uhvatila panika. Bez vida, oseao je kao da ga prazni vazduh usisava, kao
da se davi u ivom pesku. No je tukla oko njega golim krilima poput leinara koji su se oborili na njegovo
mrtvo meso.
Srce mu je udarima oznaavalo teke trzaje straha. Drhtao je, poivajui na kolenima, naputen,
lien oiju, svetlosti i razuma krajnjou uasa, a dah mu je grcao u grlu. Ali kada prvi nalet panike minu,
prepoznao ga je. Strah - bilo je to oseanje koje je poznavao, deo uslova njegovog postojanja. A srce mu je i
dalje kucalo. Uz zastajkivanje, kao da je ranjeno, jo mu je odravalo ivot.
Iznenada, grevito, digao je pesnice i poeo da udara po kamenju sa obe strane glave, treskao u
ritmu bila kao da udarcima pokuava da istera racionalnost iz prljavtine. Ne! Ne! Moram da preivim!
Ta tvrdnja ga primiri. Preivi! Bio je gubavac, priviknut na strah. Znao je kako da se snae sa njim.
Disciplina - disciplina.
Pritisnuo je rukama kapke; obojene take se pojavie na crnilu. Nije bio slep. Video je tamu. Pao je
daleko od jedinog svetla u katakombama; razume se da nije mogao da vidi.
Pakla mu i krvi.
Nagonski je protrljao ruke, lecajui se na modrice koje je naneo sebi.
Disciplina.
Bio je sam - sam - bez svetla, negde u podnoju ispusta, na procepu mnogo milja udaljenim od
najblieg otvorenog neba. Bez pomoi, prijatelja, spasa, za njega je spoljanjost planine bila nedostina kao
da je prestala da postoji. Sam beg je bio nedostian osim ako...
Disciplina.
...osim ako ne nae neki nain da umre.
Vatru mu paklenu!
Page 162

e. Glad. Povreda - gubitak krvi. Nabrajao je mogunosti kao da prolazi kroz VPE. Mogao bi da
padne kao rtva neke gnusobe rasploene u tom mraku. Ludilo, da. Bilo bi to lako poput gubavosti.
Ponona krila tukla su mu oko uiju, vrtoglavo se kovitlala preko njegovog slepog pejsaa noi.
Ruke su mu nesvesno grabile oko glave, trgale za nekim nainom da ga odbrane.
Prokletstvo!
Nita od svega ovoga mi se ne deava.
Disciplina!
Obuze ga detinjasta ideja. Dograbio ju je obema rukama kao da je re o viziji. Da! Brzo je promenio
poloaj, tako da je sedeo na kriljanom obronku. Petljao je po pojasu sve dok nije naao Atiaranin no.
Paljivo ga obuhvativi zahvatom bez polovine prstiju, poeo je da se brije.
Bez vode ili ogledala, bio je opasno blizu toga da preree sebi vrat, a suvoa brade mu je zadavala
bol kao da koristi no da izdelje lice u novi oblik. Ali rizik i bol bili su deo njega; u vezi sa njima nije bilo nieg
nemogueg. Ukoliko se posee, prljavtina njegove koe izazvae infekciju skoro trenutno. To ga je smirivalo
poput iskazivanja njegove linosti.
Na taj nain, naterao je tamu da se povue, da ukloni zube.
Kada je zavrio, ovladao je odlunou dovoljno da ispita svoj poloaj. eleo je da zna na kakvom
se mestu naao. Paljivo, ispitivaki, poeo je da pretrauje okolnu padinu na rukama i nogama.
Pre nego to je preao tri stope preko ravnog kamena, naao je telo. Meso mu je bilo meko kao da
nije dugo mrtvo, ali grudi su mu bile hadne i klizave, a ruka mu se vratila nazad, vlana i zaudarajui na trulu
krv.
Trgao se prema padini, napregao se da ostane nepokretan dok su mu plua teko disala, a kolena
drhtala. Pragrdan - pragrdan koji ga je napao. Slomio je vrat prilikom pada. ok tog otkria sledio ga je poput
naglog otvaranja opasnih vrata; oseao je da je okruen opasnostima koje nije mogao imenovati. Kako je to
stvorenje znalo da napadne ba njega? Da li je moglo stvarno da namirie belo zlato?
Onda prsten poe da mu blista. Krvavo zraenje preobrazilo ga je u traku mutne vatre na njegovom
domalom prstu, grimiznu lentu. Ali nije bacao svetlost - nije mu omoguavao ak ni da vidi prst na kome je
stajao. Zlokobno je blistao pred njim, izloen oima skrivenim u tami, ali mu nije pruao nita izuzev uasa.
Nije mogao zaboraviti ta to znai. Drulov okrvavljeni Mesec dizao se pun nad Domajom.
To ga natera da uzdrhti na kriljanoj padini. U vratu je imao oseaj da e povratiti, kao da mu je
stomak nakljukan uasom. ak mu se inilo da ga i nekontrolisano itanje vlastitog disanja oznaava kao
metu za napad kandama i zubima tako nevidljivim u tami da nije mogao ni da ih predstavi sebi. Bio je sam,
bespomoan, odbaen.
Ukoliko ne pronae neki nain da upotrebi mo prstena.
Trgao se od te misli u gaenju istog trenutka kada mu je pala na um. Ne! Nikad! Bio je gubavac;
njegova sposobnost da preivi zavisila je od potpunog prepoznavanja, prihvatanja njegove sutinske nemoi.
Nita ne bi moglo biti tako kobno za njega - nita mu ne bi tako bolno unitilo telo i um - kao opsena moi. Mo
u snu. A pre nego to umre postao bi isto onako smrdljiv i deformisan kao onaj ovek u leprozarijumu.
Ne!
Bolje da se smesta ubije. Sve bi bilo bolje od toga.
Nije znao koliko se vremena pijano vrzmao po tami pre no to je zauo slabani zvuk - udaljen,
klizav i zloslutan, kao da je pono koja ga je okruivala poela tiho da die kroz zube. Oamutila ga je poput
udarca po srcu. Prezajui se u slepom strahu, pokua da je odagna. Lagano, postajala je jasnija - tihi, sipljivi
zvuk, slino priguenom izdisanju mnogih grla. Zagadio je vazduh poput poasti, naterao mu kou da se
najei.
Dolazili su po njega. Znali su gde je zbog njegovog prstena i dolazili su po njega.
Pred oima mu se pojavio hitri prizor Putnima sa gvozdenim iljkom u srcu. Zatvorio je prsten u
desnu ruku. Ali im je to uinio znao je koliko je to uzaludno. Mahnito je poeo da pretrauje kriljac ne bi li
naao neko oruje. Onda se setio noa. inio mu se previe lagan da bi mu mogao pomoi. Ali on ga dograbi i
poe, uzmahujui njime desnom rukom, jedva svestan toga to trai.
Jedan trenutak petljao je oko sebe, ne obraajui panju na buku koju je pravio. Onda mu prsti
pronaoe tap. Banor mora da ga je bacio i on je pao kraj njega.
Sipljivi zvuk se primicao. Bio je to um mnogih bosih nogu koje se kliu preko kamena. Dolazili su
po njega.
tap! - bio je to tap ezlonoe. Baradakas mu ga je dao. U asu tame, seti se ezlonoinog tapa.
Kada bi mogao da ga pripali...
Ali kako?
Crni vazduh bio je prepun neprijatelja. Njihovi koraci kao da su klizili ka njemu odozgo.
Kako? - oajniki je povikao u sebi, pokuavajui da natera tap da se upali istom snagom volje.
Baradakase!
Stopala su se i dalje primicala. Mogao je da uje hrapavo disanje iza njihovog siktavog prilaska.
Page 163

Goreo je za njega tokom Svetkovine prolea. Tresui se od hitnje, on pritisnu kraj tapa uz
okrvavljeni ugarak svoga prstena. Crveni plamen se smesta rascveta na drvetu, postade bledonarandast i
ut, blistavo sinu. Nagla svetlost ga je zaslepila, ali on skoi na noge i podie tap iznad glave.
Stajao je na dnu dugake padine koja je ispunjavala polovinu dna procepa. Taj labavo nagomilani
kriljac spasao mu je ivot, jer je popustio pod udarom njegovog pada i skotrljao ga nanie umesto da ga
zadri tamo gde je tresnuo. Ispred i iza njega, obronci procepa dizali su se u visinu daleko izvan domaaja
njegovog plamena. U blizini, pragrdan je leao iskrivljen na leima, crna koa mu je bila nakvaena krvlju.
Prema njemu se po dnu procepa usredsreeno tiskala nespretna druina jamnika.
Jo su bili trideset jardi daleko, ali ak i na tom rastojanju iznenadio ga je njihov izgled. Nisu delovali
kao drugi jamnici koje je video. Razlika nije bila samo u odei, iako su ova stvorenja bila nakinureno i dreavo
nagizdana poput kraljevske garde, elitne i opscene. Bili su fiziki drugaiji. Bili su stari - prerano, neprirodno
ostareli. Oi su im bile upale, a dugaki udovi povijeni kao da su im kosti iskrivljene za kratko vreme. Glave su
im visile na vratovima koji su jo delovali dovoljno debelo da budu jaki i uspravni. Njihove teke, zadebljane
ruke drhtale su kao paralisane. Svi skupa su zaudarali na zlo, na rtvovanje. Ali primicali su se napregnutom
odlunou, kao da im je obeano mirenje sa smru kada budu obavili taj poslednji zadatak.
Otresajui se iznenaenja, on pretei izmahnu tapom. "Ne dirajte me!" prosiktao je kroz zube.
"Nazad! Pogodio sam se...!"
Jamnici nisu davali znak da su ga uli. Ali ga nisu napali. Kada su mu bili gotovo na dohvat ruke,
rairili su se na obe strane, nespretno ga okruili. A onda, otvorivi put na jednu stranu i zatvorivi ga na drugu,
poterali su ga u smeru iz koga su doli.
im je shvatio da nameravaju da ga odvedu negde bez borbe, poeo je da sarauje. Intuitivno je
znao kuda su krenuli. Zbog toga se uz njihovo muno gonjenje lagano zaputio du pocepa sve dok nije stigao
do stepenita u kamenom zidu. Bio je to primitivan put, grubo isklesan u kamenu, ali je bio dovoljno irok da se
nekoliko jamnika penje uz njega rame uz rame. Mogao je da zauzda vrtoglavicu hodajui blizu zida, daleko od
procepa.
Peli su se nekoliko stotina stopa pre nego to su stigli do otvora u zidu. Iako se stepenite
nastavljalo navie, jamnici ga poterae kroz taj otvor. Naao se u uskom tunelu na ijem je kraju blistala
kamena svetlost. Stvorenja su ga sada bre gonila, kao da ure da stignu sa njime do gubilita.
A onda ga zapljusnu nalet vreline i zadah sumpora. Kroio je iz tunela u Kiril Trendor.
Prepoznao je uglaani kameni sjaj facetovanih zidova, vlani zadah poput sumpora koji guta trulo
meso, nekoliko ulaza, usplamtelu igru svetlosti po nakupljenim stalaktitima visoko gore. Slika je bila iva u
njemu kao da je upravo prevedena iz more. Jamnici su ga uterali u odaju, a zatim stali iza njega da zatvore
ulaz.
Po drugi put, sreo se sa Drulom Stenotocem.
Drul je uao na niskom prestolu u sreditu peine. Stezao je ezlo zakona u obe ogromne ake, a
Kovenant ga je najpre prepoznao tek po ezlu. Drul se izmenio. Zahvatila ga je neka bolest. Kada je opazio
Kovenanta, poeo je piskavo da se smeje. Ali glas mu je bio slabaan, a smeh mu je imao prizvuk histerije.
Nije se dugo smejao; inilo se da je suvie iscrpljen da bi to izdrao. Poput jamnika koji su doterali Kovenanta,
bio je ostareo.
Ali ta god da im je naudilo, njemu je nanelo jo vie tete. Udovi su mu bili toliko iskrivljeni da je
jedva stajao; pljuvaka mu se nekontrolisano slivala niz mlohave usne; a znojio se obilno, kao da vie ne
moe da izdri vrelinu sopstvenog stanita. Stezao je ezlo zakona na nain koji je izraavao silovitu
posesivnost i oaj. Samo mu se oi nisu izmenile. Sjale su crveno, bez duica i zenica, i inilo se da previru
poput zlokobne lave, eljne prodiranja.
Kovenant oseti neobinu meavinu samilosti i gaenja. Ali imao je samo trenutak vremena da se
pita ta se desilo sa Drulom. Onda je morao da se pripremi. Vrhovni jamnik poe bolno da se tetura prema
njemu.
Jeei od bola u udovima, Drul zastade na nekoliko koraka od Kovenanta. Odvojio je jednu ruku sa
ezla ukraenog prefinjenim runama da bi uperio prst u Kovenantovu burmu. Kada je progovorio, neprekidno
se drhtavo obazirao preko ramena, kao da se obraa nekom nevidljivom posmatrau. Glas mu je bio
izvitoperen i uniten kao i ruke i noge.
"Moj!" zahroptao je. "Obeao si. Moj. Poglavar Drul, ezlo i prsten. Obeao si. Uini ovo, rekao si.
Uini ono. Nemoj zdrobiti. ekaj sada." Opako je otpljunuo. "Ubij kasnije. Obeao si. Prsten ako uinim to si
rekao. Rekao si." Zvuao je poput bolesnog deteta. "Drul, poglavar Drul! Mo! Sada moja!"
Obilno slinei, posegao je za Kovenantovim prstenom.
Kovenant je reagovao u trenutnom gaenju. Plamteim tapom, zadao je brzi udarac, odbio
Drulovu ruku.
Pri udarcu, njegov tap se razlete u cepke kao da je Drulova put od usijanog eleza.
Ali Drul ispusti hroptavi urlik besa i tresnu krajem ezla zakona o pod. Kamen poskoi pod
Page 164

Kovenantovim nogama; on se zatetura unazad i tresnu uz udar od koga mu se uini da mu je stalo srce.
Leao je oamuen i bespomoan. Kroz potmulu huku u uima, uo je Drulov vrisak: "Ubijte ga!
Dajte prsten!" On se otkotrlja u stranu. Znoj mu zamuti vid; nejasno, vide da su se jamnici ustremili na njega.
Oseao je da mu je srce paralisano u grudima i nije mogao da se digne na noge. Hropui da doe do
vazduha, on pokua da otpuzi van njihovog domaaja.
Prvi jamnik ga uhvati za vrat, a onda naglo zajea i preturi se na bok. Jo jedan jamnik pade; ostali
se zbunjeno povukoe. Jedan od njih preplaeno vrisnu: "Krvna garda! Poglavare Drule, pomozi!"
"Budalo!" uzvrati Drul uz kaalj kao da su mu plua u dronjcima. "Kukavico! Ja sam mo! Ubij ih!"
Kovenant se uspentra na noge, obrisa znoj sa oiju i otkri da kraj njega stoji Banor. Odora krvnog
gardiste visila mu je rastrgana sa ramena, a velika modrica iznad obrve zatvorila mu je oko. Ali ruke su mu bile
napete, spremne. Stajao je na vrhovima prstiju, spreman da skoi u svakom pravcu. Ravne oi sadravale su
mu potmuli odblesak bitke.
Kovenant oseti silan nalet olakanja, tako da mu je dolo da zagrli Banora. Posle duge, mrane
kunje, oseao je da je naglo spasen, gotovo iskupljen. Ali njegov mrgodni glas nije sadravao oseanja: "Gde
si, kog vraga, toliko dugo?"
Jamnici su prilazili napred lagano, preplaeni, i opkolili Kovenanta i Banora. Drul je besneo na njih
uz hrapavo dahtanje.
Nad njima, stalaktiti su veselo plesali.
Sa zapanjujuom ravnodunou, Banor odgovori da je nezgodno pao poto je ubio pragrdana i da
je izgubio svest. Onda nije mogao da nae Kovenanta u tami. Gonjen vritavim Drulovim naredbama, jedan
jamnik napade Kovenanta sa lea. Ali Banor se okrete sa lakoom i udarcem noge obori stvorenje. "Plamen
tvog tapa te je otkrio", nastavi on. "Odabrao sam da te sledim." Zastao je da bi skoio na dva najblia
napadaa. Oni se urno povukoe. Kada je ponovo progovorio, njegov strani haruaijevski ton sadravao je
prizvuk konane iskrenosti. "Uzdrao sam se od pomoi, ekajui dokaz da nisi neprijatelj poglavara."
Neto u ravnodunom licu bez svojeg ja, kojim se Banor okretao prema smrti, probi se do
Kovenanta. On odgovori bez jeda: "Izabrao si zgodno vreme da me proverava."
"Krvna garda zna za sumnju. Mi zahtevamo da budemo sigurni."
Drul prikupi snagu da besomuno vrisne: "Budale! Crvi! Uplaeni od samo dvojice!" Otpljunuo je.
"Hodite! Gledajte! Poglavar Drul ubija."
Jamnici se uklonie, a Drul bolno poe napred. Drao je ezlo zakona ispred sebe poput sekire.
Banor poskoi, zadavi munjevito udarac nogom u Drulovo lice.
Ali i pored obogaljenog stanja, Drul Stenotoac bio je pun sile. inilo se da nije ni osetio Banorov
napad. U nespretnom besu, digao je ezlo da zada udarac koji e spriti Banora i Kovenanta tamo gde stoje.
Protiv te vrste moi koju je on nosio bili su bespomoni.
Pa ipak, Banor se postavio ispred Kovenanta da primi udarac na sebe. Lecajui se, Kovenant je
ekao na bol koji e ga osloboditi.
Ali Drul je ve previe zakasnio. Propustio je priliku, zanemario druge opasnosti. Jo dok je dizao
ezlo, druina pohoda, koju su vodili menik Tuvor i vrhovni poglavar Prothal, probi se u Kiril Trendor.
Delovali su izubijano, kao da su upravo proli kroz okraj sa Drulovim spoljnjim odbranama, ali su
bili itavi i vrstih ruku, a u odaju su uleteli poput odlunog talasa. Prothal zaustavi Drulov udarac povikom
punim autoriteta. Pre nego to su jamnici uspeli da se priberu, eovod se obori na njih, potera ih iz peine. U
trenutku, Drul je bio okruen irokim prstenom ratnika i krvnih gardista.
Povlaio se lagano, sa zbunjenim izrazom, sve dok se nije naao u poluunju na svome prestolu.
Obazreo se po krugu kao da ne moe da shvati ta se dogodilo. Ali njegove vornovate ake drale su ezlo
stiskom turobnim poput smrti.
A onda, groteskno, njegove oi boje lave poprimie prepreden izraz. Trzavo klimajui glavom preko
ramena, prosiktao je bolnim glasom: "Hej - ovo je u redu. U redu. Bolje od obeanja. Svi oni - ovde. Svi mali
poglavari i beznaajna krvna garda - ljudska bia. Spremni da ih zdrobim." Poeo je da se smeje, ali se
zacenio od napada kalja. "Da zdrobim!" siknuo je kada je ponovo uspostavio kontrolu nad sobom. "Da
zdrobim svojom moi." Iz vrata su mu dopirali zvuci poput lomljenja kostiju. "Mo. Mali poglavari. Moni Drul.
Bolje od obeanja."
Prothal se suoi ravno sa jamnikom. Pruio je ezlo Mhoramu i kroio prema prestolu sa Tuvorom
pokraj sebe. Stajao je uspravno; dranje mu je bilo smireno i isto. Odravane godinama samoporicanja, oi
mu nisu ni titrale niti plamtele. Kao suprotnost, Drulove crvene duplje bile su ispijene iskustvom nebrojenih
zasienja - halapljivom navikom na mo. Kada je vrhovni poglavar progovorio, ak je i egrtanje njegovog
starog glasa zrailo autoritet i odlunost. Tiho je rekao: "Predaj se. Drule Stenotoe, pouj me. ezlo zakona
nije tvoje. Nije namenjeno tebi. Njegova snaga se mora koristiti samo za zdravlje Domaje. Daj ga meni."
Kovenant se pokrenu da bi stao blizu vrhovnog poglavara. Oseao je da mora da bude blizu ezla.
Ali Drul samo promrmlja: "Mo? Da je predam? Nikad." Usne su mu se i dalje kretale, kao da se
dogovara o nekim tajnim planovima.
Page 165

Prothal je ponovo stao da ga nagovara: "Predaj ga. Radi sebe samog. Zar si slep za samog sebe?
Zar ne vidi ta ti se deava? Ta mo nije namenjena tebi. Ona te unitava. Koristio si ezlo na pogrean
nain. Koristio si kamen Zlozemlja. Takve sile su smrtonosne. Poglavar Kletnik te je izdao. Daj ezlo meni.
Trudiu se da ti pomognem."
Ali ta pomisao uvredi Drula. "Da pomogne?" zakaljao se. "Budalo! Ja sam poglavar Drul!
Gospodar! Mesec je moj. Mo je moja. Vi ste moji. Mogu da zdrobim! Starac - mali poglavar. Putam te da
ivi da me zasmeje. Pomo? Ne, igraj. Igraj za poglavara Drula." Pretei je izmahnuo ezlom. "Zasmej me.
Pustiu te da ivi."
Prothal se sabra i ree tonom naredbe: "Drole Stenotoe, pusti ezlo." Napravio je jedan korak
napred.
Uz trzaj poput gra histerije, Drul podie ezlo da udari.
Prothal pojuri napred, pokua da ga zaustavi. Ali Tuvor stie do jamnika prvi. Dohvatio je kraj ezla.
Drhtei od besa, Drul udari okovanim krajem ezla u Tuvorovo telo. Krvava svetlost blesnu. U tom
trenutku meso menika postade prozirno; druina je mogla da vidi kako mu kosti plamte poput suvih granica.
Onda je pao, zateturavi se unazad, da bi se sruio u Kovenantovo naruje.
Njegova teina bila je prevelika da bi je Nevernik zadrao; Kovenant pade na kamen pod njom.
Drei Tuvora u rukama, posmatrao je vrhovnog poglavara.
Prothal se uhvatio ukotac sa Drulom. Zgrabio je ezlo obema rukama da bi spreio Drula da ga
udari. Hrvali su se da bi zadobili vlast nad njim.
inilo se da je borba nemogua za Prothala. I pored oronulosti, Drul je zadrao neto od snage
jamnika. I bio je pun moi. A Prothal je bio star.
Sa Tuvorom u naruju, Kovenant nije mogao nita da uini. "Pomozi mu!" povika on Mhoramu.
"Poginue!"
Ali Mhoram okrenu lea Prothalu. Klekao je pored Kovenanta da vidi moe li da pomogne Tuvoru.
Dok je pregledao menika, rekao je hrapavo: "Drul pokuava da ovlada ezlom uz pomo zlobe. Vrhovni
poglavar ume da peva jae pesme nego to je ta."
Zgroen, Kovenant povika: "Poginue! Mora mu pomoi!"
"Da mu pomognem?" Mhoramove oi opasno blesnue. Bol i napeto uzdravanje izotrili su mu
glas kada je rekao: "Ne bi doekao moju pomo sa dobrodolicom. On je vrhovni poglavar. I pored mog
zaveta..." Na trenutak se zagrcnuo sa grlom punim strasti, "...zdrobio bih Drula." Upotrebio je Drulovu re,
zdrobiti, takvom silovitou da je to uutkalo Kovenanta.
Teko diui, Kovenant stade da posmatra borbu vrhovnog poglavara. Bio je prestravljen
opasnou, cenom koju su oba poglavara bila spremna da plate.
Onda bitka izbi oko njega poput erupcije. Jamnici su napadali Kiril Trendor iz nekoliko smerova.
Oigledno, Drul je uspeo da poalje neujni poziv; njegovi straari su se odazvali. Prve sile koje su stigle do
odaje nisu bile velike, ali ih je bilo dovoljno da uposle itavu druinu. Samo se Mhoram nije ukljuio u borbu.
Kleao je pokraj Kovenanta i gladio lice menika, kao da ga je sledilo Tuvorovo umiranje.
Otro viui da nadjaa zveckanje oruja, Kvan je nareivao ratnicima da naprave odbrambeni
prsten oko prestola i poglavara. Gubici i iscrpljenost uzeli su danak od eovoda, ali nepokolebljivi Kvan vodio je
ljude kao da ga je nevolja poglavara uinila neosetljivim na slabost. Izmeani sa krvnim gardistama, ljudi
njegovog eovoda su uzvraali, napadali, borili se, podsticani njegovim povicima.
Od sve vee opasnosti Kovenantu se zavrte u glavi. Prothal i Drul su se estoko borili nad njim.
Borba oko njega svakim trenutkom bivala je sve ustrija i mahnitija. Tuvor mu je izdisao u naruju. A on nije
mogao da uini nita oko svega toga, nije mogao da pomogne nikome od njih. Uskoro e im odstupnica biti
odseena i svi njihovi napori ispae uzaludni.
Nije predvideo takav ishod pogodbe.
Drul je lagano potiskivao Prothala. "Igraj!" besneo je.
Tuvor uzdrhta; oi mu se otvorie. Kovenant spusti pogled sa Prothala. Tuvorove usne se
pokrenue, ali nije iziao nikakav zvuk.
Mhoram pokua da mu ublai muke. "Me boj se. Ovo zlo e biti prevladano - nalazi se u rukama
vrhovnog poglavara. A tvoje ime e biti upameno sa najviim poastima gde god je na ceni poverenje."
Ali Tuvorov pogled bio je prikovan za Kovenanta i on uspe da proape jednu re: "Istina?" itavo
telo mu se napelo od napora, ali Kovenant nije znao da li je traio obeanje ili presudu.
Pa ipak, Nevernik odgovori. Nije mogao da odbije krvnog gardistu, nije mogao da porekne zahtev
takve silne vernosti. Re mu se zaglavila u grlu, ali je on prisili da izie napolje. "Da."
Tuvor ponovo zadrhta i izdahnu uz kratki roptaj, kao da se tetiva njegovog zaveta otkinula. Kovenant
ga dograbi za ramena, prodrma; nije bilo odgovora.
Na prestolu, Drul je prisilio Prothala da se spusti na kolena i sada je povijao vrhovnog poglavara
unazad da ga prelomi. U osujeenosti i besu, Kovenant zaurla: "Mhorame!"
Poglavar klimnu, skoi na noge. Ali nije napao Drula. Podigavi ezlo iznad glave, gromko je
Page 166

povikao glasom koji se probio kroz jeku bitke: "Melenkurion abatha! Minas mill khabaal!" S kraja na kraj, iz
njegovog ezla briznu blistava vatra.
Sila rei tre Drula, odbaci ga unazad jedan korak. Prothal ponovo stade na noge.
Novi jamnici nadirali su u Kiril Trendor. Kvan i njegov eovod bili su potisnuti nazad prema prestolu.
Najzad, Mhoram im priskoi u pomo. ezlo mu je mahnito plamtelo kada je napao. Oko njega, krvni gardisti
su se borili poput vihora, skakali su i udarali jamnike takvom brzinom da su se stvorenja sudarala jedna s
drugim kada bi pokuala da uzvrate udarce.
Ali Drulovi branitelji i dalje su nadolazili, slivali se u peinu. Druina poe da se davi u rastuem
pokolju.
Onda Prothal povika preko odaje: "Imam ga! Mesec je slobodan!"
Stajao je slavodobitno na prestolu, sa ezlom zakona u rukama. Drul je leao podno njegovih
nogu, jecav, poput odlomka stene. Izmeu greva bola, stvorenje je stenjalo: "Daj ga nazad. Hou ga."
Prizor utera jamnicima strah u kosti. Trgli su se, pribili uza zidove odaje.
Osloboeni bitke, Kvan i njegovi ratnici se okrenue Prothalu i ispustie umorni pokli radosti.
Glasovi su im bili hrapavi i iscrpljeni, ali su slavili pobedu vrhovnog poglavara kao da je upravo izvojevao
budunost Domaje.
Pa ipak, nad njihovim glavama razigrana svetla Kiril Trendora nastavljala su svoje vrtoglavo
putovanje.
Kovenant baci pogled na prsten. Njegovo srebro i dalje je plamtelo krvlju. Moda je Mesec i bio
slobodan; on nije.
Pre nego to je jeka poklia zamrla - pre no to je iko stigao da se pokrene - novi zvuk zaori se nad
njima. Poeo je blago, a zatim se irio dok nije ispunio odaju poput obruavanja tavanice. Bio je to smeh smeh poglavara Kletnika, sav treptav od radosti i neizrecive mrnje. Njegova poniavajua teina dominirala je
nad svima, sahranjivala ih u njihovoj bespomonosti; paralisala ih je, naizgled ih odsecala od sopstvenog daha
i otkucaja srca. Dok se prikupljala nad njima, bili su izgubljeni.
ak je i Prothal zastao. I pored pobede, delovao je staraki i nemono, a oi su mu imale
neusredsreen pogled, kao da se zagledao u sopstveni koveg. A Kovenant, koji je poznavao taj smeh, nije
mu se mogao odupreti.
Ali poglavar Mhoram se pokrenu. Skoivi na presto, on zavitla ezlom oko glave sve dok vazduh
nije zapitao, a plavo sevanje odskoilo navie prema nakupljenim stalaktitima. "Onda se pokai, Opaki!"
povikao je. "Ako si toliko siguran, suoi se sada sa nama! Da li se plai da oproba sudbu sa nama?"
Smeh poglavara Kletnika rasprsnu se jo silovitijim prezirom. Ali Mhoramov prkos razbio je njegove
ini. Prothal dodirnu Mhoramovo rame. Ratnici dohvatie maeve, postavie se u mrgodnoj spremnosti iza
poglavara.
Novi jamnici ulazili su u odaju, iako nisu napadali. Kada ih je ugledao, Drul se die na obogaljene
ruke. Njegove krvave oi jo su kljuale, drale se mahnitosti i zlobe do samog kraja. Uz kaalj, kao da e
povratiti sopstveno srce, on zabrekta: "ezlo. Vi ne znate. Ne umete da ga upotrebite. Budale. Nema spasa.
Nikome. Ja imam armije. Imam kamen." Divljakim naporom, nadjaao je smeh. "Kamen Zlozemlja. Moi i
moi. Zdrobiu. Zdrobiti." Mahnuvi slabanom rukom prema straarima, on vrisnu napregnutu naredbu:
"Zdrobi!"
Podigavi oruje, jamnici pokuljae napred.
24. PRIZIVANJE LAVOVA

Doli su u masi crvenih oiju mranih od prazne odlunosti. Ali inilo se da ih bestelesni smeh
poglavara Kletnika usporava. Gazili su kroz njega kao po ivom blatu i taj teki prilaz pruio je druini vremena
da reaguje. Na Kvanovu naredbu, ratnici okruie Mhorama i Prothala. Dvojica krvnih gardista zauzee
borbeni poloaj sa eovodom.
Mhoram pozva Kovenanta.
Lagano, Kovenant podie glavu. Pogledao je drugove i uinilo mu se da su bedno malobrojni.
Pokuao je da se digne na noge. Ali Tuvor je bio preteak za njega. ak i u smrti, masivna posveenost
menika prevazilazila je njegovu snagu.
uo je grivenarku Litu kako vie: "Ovuda! Znam put!" Izmicala je izmeu jamnika prema jednom od
izlaza. Gledao ju je kako ide kao da je se ve odrekao. Nije mogao da digne Tuvora zato to nije mogao da ga
dobro uhvati desnom rukom; dva prsta nisu bila dovoljna.
Onda ga Banor iupa ispod palog menika i gurnu ga prema zatitnikom prstenu eovoda.
Kovennant se opirao: "Ne moe ga ostaviti!" - ali Banor ga je gurao izmeu ratnika. "ta to radi?" bunio se
on. "Moramo ga poneti. Ako ga ne poalje nazad, nee biti zamenjen." Okrenuo se da preklinje poglavare.
"Ne moete ga ostaviti!"
Page 167

Mhoramove usne se zategoe preko zuba. "Moramo."
Sa ulaza u tunel koji je odabrala Lita povika: "Ovde!" Zategla je konopac oko vrata jednog jamnika i
koristila telo stvorenja da se zatiti od napada. "Izlaz je ovamo!" No, drugi jamnici se oborie na nju, naterae
je da se povue.
U znak odgovora, Prothal upali staro ezlo, zamahnu njime i povede napad prema njoj. Uz
Mhoramovu pomo, progoreo je prolaz za drugove kroz zid jamnika.
Blistavi poglavarski oganj straio je stvorenja. Ali pre nego to je druina stigla do tunela koji je
odabrala Lita, klin pragrdana ulete uz urlanje u odaju sa oblinjeg ulaza. Predvodio ih je moni metar
znanstva, crn poput katakombi, maui gvozdenim buzdovanom koji je delovao vlano od moi ili krvi.
Prothal povika: "Trite!" Uesnici pohoda pohitae niz tunel.
Pragrdani pojurie da ih stignu.
Druina je bila bra. Prothal i Mhoram stigoe do prolaza i razdvojie se da propuste ostale.
Ali jedan ratnik odlui da pomogne drugovima da pobegnu. Iznenada se izdvojio iz eovoda. Silovito
vitlajui maem, bacio se na klin pragrdana.
Mhoram viknu i pohita nazad u odaju da mu pomogne. Ali metar znanstva odbaci ratnika udarcem
buzdovana i ovaj niice pade. Tamna vlaga ga pokri od glave do pete; poeo je da vriti kao da je natopljen
kiselinom. Mhoram jedva i sam izbee udarac buzdovana i onda se povue do Prothala na ulazu u prolaz.
Tamo su pokuali da naprave uporite. Suprotstavili su blistavi plavi plamen pragrdanima. Metar
znanstva je udarao i udarao na njih; svaki udarac su zaustavljali ezlima; mlazevi plamtee tenosti, na
poetku plavi, da bi zatim brzo pocrneli, prtali su na sve strane pri svakom sudaru. Ali klin se borio sa
divljatvom koje je potiskivalo poglavare korak po korak u tunel.
Kvan pokua da se suprotstavi tako to je naredio najjaim strelcima da odapnu strele na metra
znanstva. Ali strele su bile beskorisne. Zapalile bi se u crnoj sili pragrdana i sagorele u pepeo.
Iza druine, Liti je nagon ka dnevnoj svetlosti pokazivao put uzmaka. Dozivala je poglavare da krenu
za njom. Ali oni to nisu mogli; nisu se usuivali da okrenu lea klinu.
Svaki udarac ih je potiskivao. I pored sve hrabrosti i odlunosti, bili su gotovo iscrpljeni, a novi naleti
buzdovana metra znanstva jo vie su ih oslabljivali. Sada je njihov oganj imao manje estok blesak, a
plamtei mlazevi su bre crneli. Bilo je jasno da nee moi da izdre borbu. A niko u druini je nije mogao
preuzeti umesto njih.
Mhoram naglo povika: "Nazad! Mesta!" Njegova hitnja nije doputala odbijanje; ak je i krvna garda
posluala.
"Kovenante!" povika Mhoram.
Kovenant poe napred sve dok se nije naao nadomak usplamtele bitke.
"Digni prsten!"
Gonjen Mhoramovom estinom, Nevernik podie levu ruku. Grimizni odsjaj je jo kaljao srce
njegove burme.
Metar znanstva primeti prsten, kao da je iznenada namirisao njegovo prisustvo. Prepoznao je belo
zlato i stao da okleva. Klin se zaustavi, iako metar znanstva nije odustao od borbe.
"Melenkurion abatha!" naredi Mhoram. "Spali ih!"
Napola intuitivno, Kovenant shvati. On zamahnu na metra znanstva kao da e ispaliti munju.
Kevui u naglom strahu, itav klin se tre.
U tom trenutku, poglavari se pokrenue. Uzviknuvi: "Minas mill khabaal!" razliitom visinom u
napola vriteem saglasju, vatrom su ocrtali jedno X koje je pregradilo tunel od vrha do dna. Plamen toga X
ostao je naas da visi u vazduhu; pre nego to je zamro, Prothal ubaci ezlo uspravno u njega. Odjednom, zid
plave vatre zablista u prolazu.
Urlajui od besa zbog Mhoramove varke, pragrdani skoie napred. Metar znanstva silovito
izmahnu buzdovanom prema plamenu. Vatreni zid se zatalasa i zaigra - ali nije propustio klin.
Prothalu i Mhoramu bio je potreban samo trenutak da vide kako se njihova sila dri. Onda su se
okrenuli i potrali niz tunel.
Upirui se da doe do daha, Mhoram ree druini: "Stavili smo odbojnicu preko tunela! Ali ona nee
dugo izdrati. Nismo dovoljno jaki - ezlo vrhovnog poglavara bilo je neophodno da bi se uopte napravila ma
kakva odbojnica. A pragrdani su divlji. Drul ih izluuje kamenom Zlozemlja." I pored hitnje, njegovim glasom
proe drhtaj. "Sada moramo trati. Moramo pobei - moramo! Sve to smo uinili nee vredeti nita ako ne
odnesemo u bezbednost i ezlo i Krug."
"Doite!" odvrati grivenarka. "Ja poznajem trave i nebo. Mogu vas voditi."
Prothal klimnu da se slae, ali pokreti su mu bili spori i pored potrebe za hitnjom. Bio je iscrpljen,
odagnat daleko preko normalnih granica svoje izdrljivosti. Dok mu je dah egrtao duboko u grudima, kao da
se gui u ispljuvku starosti, teko se naslonio na ezlo zakona. "Poite!" zadahta on. "Trite!"
Dvojica krvnih gardista ga uzee za ruke i meu njima on se zatetura sporim trkom niz prolaz.
Okupljena oko njega, druina poe za Litom.
Page 168

Najpre su ili lako. Tunel se retko granao; na svakom raskru, inilo se da Lita nepogreivo zna
koji smer sadri najvee obeanje dnevne svetlosti. Osvetljena otpozadi Mhoramovim ezlom, hitala je napred
kao da sledi svei trag slobode.
Posle napora bitke prsa u prsa, druina nae olakanje u prostom tranju bez razmiljanja. Ono im
je doputalo da usredsrede i ouvaju snagu. Osim toga, izlazili su, kao da se lagano oslobaaju, iz podruja
smeha poglavara Kletnika. Uskoro za leima nisu mogli uti ni porugu, niti pretnju pogibije. Bar jednom, tiina
im je bila prijatelj.
urili su napred gotovo punu milju. Poeli su da prelaze deo katakombi koji je bio prepun malih
peina, prolaza i skretanja, ali koji, ini se, nije sadravao velike dvorane, raseline, radionice jamnika. Kroz sve
te mnogostruke hodnike, Lita nije oklevala. Nekoliko puta je pola putevima koji su lagano vodili navie.
Ali kako su se sloeni tuneli otvarali u ire i crnje puteve, gde Mhoramov plamen nije osvetljavao
zidove ni tavanice peina, katakombe postadoe neprijateljskije. Postepeno se tiina menjala - izgubila je boju
olakanja i poprimila utljivost zasede. inilo se da se tama oko Mhoramovog svetla sve vie i vie zgrunjava.
Na skretanjima i raskrima, no je postajala sve dublja u njihovim izborima, zamraivala je Litin nagon. Ona
poe da okleva.
Iza nje, Prothal je bio sve manje sposoban da dri korak. Njegov hrapavi, itavi dah postao je sve
tei; ak i najumorniji uesnici pohoda mogli su da uju njegovo teko disanje iza vlastitog dahtanja. Krvni
gardisti sada su ga gotovo gotovo nosili.
Ipak, napredovali su kroz sumornu pono. Nosili su ezlo zakona i drugi Krug i nisu mogli dozvoliti
sebi da se predaju.
Onda su stigli do visoke peine u kojoj je nekoliko tunela obrazovalo raskre. Opti pravac koga su
se drali od Kiril Trendora nastavljao se jednim prolazom preko peine. Ali Lita zastade u sreditu raskra
kao da joj je neko povukao uzde da se zaustavi. Tragala je oko sebe nesigurno, zbunjena brojnou
mogunosti - i nekim intuitivnim odbijanjem jedinog oiglednog izbora. Vrtei glavom kao da se opire, ona
zajea: "Ah, poglavari. Ne znam."
Mhoram siknu: "Mora! Nemamo druge prilike. Stare mape ne prikazuju ove puteve. Odvela si nas
daleko od onoga to nam je poznato." Dograbio ju je za ramena kao da namerava da silom istisne odluku iz
nje. Ali sledeeg trenutka panju mu je privukao Prothal. Uz otro zacenjivanje od kalja, vrhovni poglavar se
srui na pod.
Jedan krvni gardista hitro ga die u sedei poloaj, a Mhoram kleknu pored njega i zagleda sa uz
napetu brigu u njegovo staro lice. "Odmori se malo", promumla Mhoram. "Naa odbojnica je davno probijena.
Ne smemo gubiti vreme."
Izmeu naleta kalja, vrhovni poglavar odvrati: "Ostavi me. Uzmi ezlo i idi. Sa mnom je gotovo."
Njegove rei prenerazie druinu. Kovenant i ratnici zaustavie dah da uju Mhoramov odgovor.
Vazduh je iznenada bio napet od straha da e Mhoram prihvatiti Prothalovu rtvu.
Ali Mhoram nije rekao nita.
"Ostavi me", ponovi Prothal. "Daj mi ezlo i ja u braniti va uzmak koliko mogu. Idi, rekoh. Star
sam. Imao sam svoj trenutak trijumfa. Nita ne gubim. Uzmi ezlo i idi." Kako poglavar i dalje nije nita
uzvraao, on zaegrta preklinjuim glasom: "Mhorame, posluaj me. Nemoj da moje stare kosti unite ovaj
vani pohod."
"ujem te." Mhoramov glas je zvuao zadebljalo i bolno. On kleknu pognute glave.
Ali trenutak kasnije digao se na noge, zabacio glavu i poeo da se smeje. Bio je to miran smeh bez ikakve grozniavosti i prisile - smeh oputanja i nepostojanja oaja. Druina je naas izgledala pometena,
sve dok nije shvatila da nije posredi histerija. A onda, i ne znajui zbog ega, svi se nasmejae u znak odgovor
na to. Veselje im potee srcima poput istog vetra.
Kovenant samo to ne opsova naglas zbog toga to nije mogao da podeli tu radost.
Kada su preli u blago kikotanje, Mhoram ree vrhovnom poglavaru: "Ah, Prothale, sine Dvilijanov.
Ba dobro to si star. Da te ostavim? Kako bih mogao da uivam priajui Ozondrei o tvojim velikim
poduhvatima bez tebe da se buni protiv mog preterivanja?" Ponovo se veselo nasmejao. A onda, kao da se
pribrao, vratio se tamo gde je Lita zbunjeno stajala na sreditu peine.
"Grivenarko", ree blago, "dobro si uinila. Tvoj nagon je ispravan - prizovi ga se sada. Odbaci sve
sumnje. Ne plaimo se da te sledimo tamo gde te srce vodi."
Kovenant primeti da se ni ona nije pridruila smehu druine. Oi su joj bile nemirne; naslutio je da je
njena ustra krv bila uvreena Mhoramovom ranijom otrinom. Ali sada je sa ozbiljnim izrazom klimnula
poglavaru. "To je dobro. Ali moje misli ne veruju mom srcu."
"Kako to?"
"Misli mi kau da moramo produiti kao to smo stigli. Ali srce eli da poemo onuda." Pokazala je
tunel iza njih, gotovo u pravcu iz koga su stigli. "Ne znam", zakljui ona jednostavno. "Ovo je novo za mene."
Ali u Mhoramovom odgovoru nije bilo oklevanja. "Ti si grivenarka Lita od Ranjana. Ti slui
Ranihine. Poznaje travu i nebo. Veruj srcu."
Page 169

Oklevajui samo trenutak, Lita poslua njegov savet.
Dvojica krvnih gardista pomogoe Prothalu da stane na noge. Drei ga izmeu sebe, pridruili su
se druini i poli za Litinim nagonom u tunel.
Prolaz je uskoro poeo lagano da se sputa i oni pooe dobrom brzinom niz njega. Odravala ih je
nada da njihovi gonioci nee pogoditi kuda su krenuli, tako da nee moi ni da ih odseku niti da ih neposredno
slede. Ali u sveoptoj tmini i tiini nisu imali nikakvog smirujueg nagovetaja. Put im se nije granao, ali je iao
tamo-amo kao da sledi neku venu unutar planine. Najzad se otvorio prema prostranom prividu otvorenog
prostora i poeo da se uspinje uz strmu, izbrazdanu, stenovitu padinu preko niza skretanja. Sada je druina
morala da se s mukom uspinje.
Tekoe uspona usporavale su ih isto koliko i penjanje. to su vie ili, vazduh je postajao hladniji i
sve se vie inilo da pokraj njih u mraku duva vetar. Ali hladnoa i vetar samo su naglaavali znoj koji je kapao
sa njih i iscrpljenost njihovog disanja. Jedino je krvna garda delovala neiznureno dugim danima naprezanja;
stameno su gazili uz uspon kao da je re o samo jo jednoj neznatnoj izmeni njihove posveenosti bez
poinka. Ali sadruzi su im bili vie smrtni. Ratnici i Kovenant poee da se teturaju u usponu poput bogalja.
Konano Mhoram naredi zaustavljanje. Kovenant se srui u sedei poloaj sa leima uz stenu,
licem prema zacrnjenoj, bezmernoj peini. inilo mu se da mu se znoj ledi na licu. Poslednji ostaci hrane i
pia poli su od oveka do oveka, ali na tom sahranjenom mestu i jedno i drugo kao da je izgubilo
sposobnost da osvei - kao da je najzad ak i samo preivljavanje osetilo strah u tmini katakombi. Kovenant je
otupelo jeo i pio. Onda je zatvorio oi da bi bar za neko vreme odsekao prazno crnilo. Ali video ga je bilo da su
mu oi zatvorene ili otvorene.
Neko vreme potom - Kovenant vie nije odmeravao trajanje - poglavar Mhoram ree jetkim
apatom: "ujem ih."
Korikov odgovor zvuao je uplje poput uzdaha iz grobnice. "Da. Slede nas. Ima ih silno mnogo."
Poskoivi kao gromom oinuti, uesnici pohoda ponovo poee da se penju, silei se preko
granica izdrljivosti. Oteali su od oseaja promaenosti, kao da se kreu samo zbog toga to ih Mhoramov
plavi plamen vue navie, sili ih, preklinje, laska im, nagovara ih, nadahnjuje, odbija da prihvati ita drugo osim
izdrljivosti i samo izdrljivosti. Odbacujui svaku potrebu osim neophodnosti bega, nastavili su da se penju.
Onda vetar poe da zavija oko njih i put im se izmeni. Pukotina se naglo suzi; naoe se na uskom,
zavojitom stepenitu urezanom u zid okomitog tunela. irina grubih stepenica primorala ih je da se uspinju
jedan po jedan. A vetar je vritao uz tunel kao da bei iz katakombi u otrom uasu. Kovenant zajea kada je
shvatio da e morati da rizikuje jo jednu opasnu visinu, ali nalet vetra bio je toliko silovit da se inilo da je pad
nemogu. Povodei se dok mu se u glavi vrtelo, on se nape da ide uz stepenice.
Tunel se nastavljao pravo navie, a vetar je zavijao u bolu; druina se uspinjala kao da je vazduh
povlai za sobom. Ali kako se tunel suavao, silina vetra je rasla; vazduh poe da struji kraj njih previe brzo
da bi ga mogli udisati. Dok su dahtali navie, obuze ih vrtoglavica od koje kao da im je sve lebdelo u glavama.
inilo se da se tunel opasno njie tamo-amo. Kovenant poe da ide na rukama i nogama.
Uskoro je itava druina puzala.
Posle bezvazdunog bola koji se beskoano prostirao oko njega, Kovenant se samo oprui preko
stepenica. Nije se kretao. Nejasno je uo glasove koji su pokuavali da nadviu urlanje vetra. Ali nije uspevao
da ih slua. Oseao je da je doao do ruba guenja i samo je eleo da plae. Jedva da je mogao da razabere
ta ga spreava da ak i u tom trenutku ne iskae svoju bedu.
Ruke ga dograbie za ramena, podigoe na ravni kamen. Vukle su ga deset ili petnaest stopa dnom
uskog procepa. Onda vetar oslabi.
uo je kako Kvan isputa zagueni, dahtavi poklik radosti. Uz napor, digao je glavu. Leao je u
procepu tamo gde se ovaj otvarao na jednoj od istonih padina Planine Groma. Iza ravnog, sivog prostranstva
daleko ispod njega, dizalo se crveno Sunce.
U njegovim oamuenim uima i sami poklici zvuali su poput jecaja. Pojaavali su se kako su se
ratnici jedan po jedan peli kraj njega u zoru. Lita je ve skoila nekoliko stopa od procepa i na kolenima je
ljubila zemlju. Daleko, iza Sarangrava, iza svetlucave linije Putnikovog Tesnaca i Velike Movare Sunce je
kraljevski stajalo, ovenano crvenim blistavilom.
Kovenant se die u sedei poloaj i osmotri poglavare da vidi njihovu pobedu.
Nisu delovali slavodobitno. Vrhovni poglavar sedeo je pogrbljen poput vree starih kostiju, sa
ezlom zakona preko kolena. Glava mu je bila pognuta i prekrivao je lice obema akama. Pokraj njega,
Mhoram je stajao nepokretan i mrgodan, a oi su mu bile turobne poput pustare.
Kovenant nije shvatao.
Onda Banor ree: "Moemo se odbraniti ovde."
Mhoramov odgovor bio je mek i silovit. "Kako? Drul zna mnoge puteve. Ako ga zaustavimo ovde,
napae nas odozdo - odozgo. Moe da navali na nas sa hiljadama."
"Onda zatvorite ovaj otvor da ih zadrite."
Mhoramov glas postade jo meki. "Vrhovni poglavar nema ezlo. Ja ne mogu sam staviti
Page 170

odbojnicu na otvor - nemam dovoljno moi. Veruje li da sam dovoljno jak da sruim zidove ovog procepa?
Ne - ak i kada bih bio voljan da povredim Zemlju na taj nain. Moramo pobei. Tamo..." Pokazao je niz
planinsku padinu drhtavom rukom.
Kovenant spusti pogled. Procep se otvarao u dno urvine koja se pruala pravo niz padinu Planine
Groma poput rane od noa. Po kimi tog proseka bile su razbacane i ispreturane ogromne stene - pale
gromade, komadi viih litica poput mrtvih odlomaka planine. A zidovi su bili goli, na njih se nije moglo popeti.
Uesnici pohoda bili bi prisiljeni da se pola milje muno probijaju po dnu useka. Onda su se zidovi razdvajali i
urvina se svaljivala preko litice. Kada druina stigne do litice, tada e morati da pokua da se probija po
planinskim padinama dok ne nae drugi spust.
Kovenant jo nije shvatao. Zajeao je zbog tegobnosti urvine, ali bio je to put za bekstvo. Mogao je
da oseti sunevu svetlost na licu. Podigavi se na noge, promumlao je: "Poimo."
Mhoram mu uputi pogled oteao od potisnutog bola. Ali nije ga glasno izrekao. Umesto toga, kruto
se obratio Kvanu i Koriku. Posle nekoliko trenutaka uesnici pohoda pooe niz usek.
Napredovanje im je bilo smrtno sporo. Da bi se probili, morali su da se penju od stene do stene, da
se provlae izmeu nepravilnih gromada, da se tiskaju na rukama i nogama kroz uske procepe izmeu
ogromnih kamenih pesnica. A bili su slabi. Najjaim ratnicima sve vreme je bila potrebna pomo krvne garde.
Prothala su morali gotovo potpuno da nose. On je stegao ezlo i lomno pipao po usponima. Kad god bi skoio
sa stene, pao bi na kolena; uskoro je prednja strana njegove odore bila isprskana krvlju.
Ubrzo Kovenant poe da shvata opasnost. Njihova brzina mogla je biti kobna. Ukoliko je Drul znao
druge pristupe padini, njegove sile bi mogle stii do kraja useka pre druine.
Nije bio jedini u toj bojazni. Posle prvobitnog olakanja, ratnici poprimie progonjen izraz. Uskoro su
teko hodali, pentrali se, upinjali oborenih glava i pognutih lea kao da im je teina svega to su ikada znali
vezana oko vratova. Suneva svetlost im nije dozvoljavala da zaborave na opasnost.
Poput proroanstva, strahovanja su im bila ispunjena pre nego to je druina prela i pola puta niz
usek. Jedan od ljudi eovoda ispusti slomljeni povik i pokaza nazad uz planinu. Tamo su ugledali hordu
pragrdana kako istrava iz otvora kroz koji su oni nedavno izili.
Pokuali su da pohitaju niz zakrani usek. Ali pragrdani su se slivali za njima poput crne poplave.
Stvorenja kao da su skakala sa stene na stenu bez ikakve opasnosti ili pogrenog koraka, kao da ih nosi nalet
divljatva. Stizali su druinu munom brzinom.
A pragrdani nisu bili sami. U blizini kraja urvine iznenada se pojavie jamnici na vrhu jednog zida.
im su opazili uesnike pohoda, poeli su da bacaju uad preko ruba i da se suljaju niz zid.
Druina je bila uhvaena poput skupine crvia u hvataljkama Drulove moi.
Zastali su tamo gde su se zatekli, paralisani okom. Jedan trenutak, Kvanov oseaj odgovornosti za
eovod popusti; stao je da se prazno obazire oko sebe i nije se pokrenuo. Kovenant spuznu uz jednu gromadu.
eleo je da vrisne na planinu da to nije poteno. Ve je toliko preiveo, toliko pretrpeo, toliko toga izgubio. Gde
je bio njegov izlaz za beg? Zar je ovo bila cena pogodbe, njegovog uzdravanja? Bilo je to previe veliko. Bio
je gubav, nije bio stvoren za takve kunje. Glas mu se nekontrolisano tresao - pun beskorisnog besa. "Nikakvo
udo - to nas je pustio da uzmemo ezlo. Da bi sada gore bolelo. Znao je da neemo pobei s njim."
Ali Mhoram povika naredbe tonom koji se usee u optu preneraenost. Nakratko je potrao niz
usek i uspentrao se na visoku, ravnu stenu, viu od ostalih u njenoj okolini. "Evo mesta za nas! Doite!" naredi
on. "Ovde emo okonati!"
Lagano, ratnici doepae do stene kao da su preoptereeni porazom. Mhoram i krvna garda su im
pomagali. Vrhovni poglavar Prothal popeo se poslednji, dignut izmeu dvojice krvnih gardista. Mrmljao je: "Ne.
Ne." Ali nije se odupirao Mhoramovim naredbama.
Kada su se svi nali na steni, Kvanov eovod i krvna garda stadoe na njene ivice. Lita im se pridrui,
konopca zategnutog u rukama, ostavivi Prothala, Mhorama i Kovenanta u prstenu poslednje odbrane
druine.
Sada su pragrdani preli polovinu rastojanja do stene na kojoj je stajala druina. Iza njih su stizale
stotine jamnika, kuljali su iz otvora i hitali niz usek. A jo toliko ih se pelo sa mesta na kome su uli u usek.
Odmeravajui Drulove trupe, Mhoram ree blago: "Hrabro, prijatelji moji. Dobro ste se poneli. Hajde
sada da okonamo tako hrabro da to upamte ak i nai neprijatelji. Ne oajavajte. Mnoge su prilike izmeu
poetka rata i pobede. Hajde da nauimo poglavara Kletnika da nikada nee doiveti pobedu dok i poslednji
prijatelj Domaje ne bude mrtav."
Ali Prothal proapta: "Ne. Ne." Lica okrenutog prema vrhu Planine Groma, ukopao je noge i zatvorio
oi. Sa laganom odlunou, digao je ezlo zakona i visinu srca i dograbio ga u obe pesnice. "Mora biti
mogue", jeknu on. "Sedmice mu! Mora." Zglavci mu pobelee na tajnoj, prekrtenim runama prekrivenoj
povrini ezla. "Melenkurione Nebozore, pomozi mi. Ne prihvatam ovaj kraj." Obrve mu se lagano namrgodie
nad sklopljenim, upalim oima, a glava mu se saginjala sve dok mu brada ne dodirnu srce. Izmeu njegovih
bledih usana dopre aptava pesma bez rei. Ali glas mu je tako sipljivo egrtao da mu je pesma vie liila na
alopojku nego na prizivanje.
Page 171

Drulove sile su se nezaustavljivo slivale odozdo i kuljale navie ka druini. Mhoram ih je gledao sa
grem bespomonosti na usnama punim ovenosti.
Iznenada, oajnika prilika blesnu mu u oima. Okrenu se, prostreli Kovenanta uagrenim
pogledom, proapta: "Postoji nain! Prothal pokuava da prizove ognjene lavove. Ne moe da uspe - mo
ezla je zatvorena, a mi nemamo znanja da je odbravimo. Ali belo zlato moe osloboditi tu silu. To se moe
uiniti!"
Kovenant se lecnu kao da ga je Mhoram izdao. Ne! - jeknu on u sebi. Pogodio sam se...!
A onda, uz muni, vrtoglavi zaokret uvianja, on nazre plan poglavara Kletnika za njega, nazre ta
mu je Opaki pripremao. Ovde je poivao ubilaki udarac skriven iza svih mahinacija, svih izgovora.
Pakla mu i krvi!
Ovde je bila udarna taka njegovih suprotstavljenih ludila. Ukoliko pokua da upotrebi divlju
magiju... ukoliko njegov prsten ima mo... Ali ako nema mo... Lecnuo se pred zamahom i udarcem mranih
vizija... druina pobijena... ezlo uniteno... hiljade stvorenja mrtvo, sva ta krv na njegovoj dui, na njegovoj
dui.
"Ne", jeknu ogrubelim glasom. "Ne trai to od mene. Obeao sam da vie neu ubijati. Ne zna ta
sam uinio... Atiarani... i... pogodio sam se da vie ne bih morao da ubijam."
Pragrdani i jamnici sada gotovo da su doli na domet luka. Strele eovoda bile su nametene i
spremne. Drulove horde usporie, poee da se pripremaju za poslednji skok napada.
Ali Mhoramove oi nisu ostavljale Kovenanta. "Bie jo vie ubijanja ako to ne uini. Veruje li da
e se poglavar Kletnik zadovoljiti naom smru? Nikad! Ponovo e ubijati, sve dok sav ivot bez izuzetka ne
pripadne njemu da ga izopai ili uniti. Sav ivot, uje li? Nee biti poteena ak ni ta stvorenja koja mu sada
slue."
"Ne", ponovo zajea Kovenant. "Zar ne vidi? On upravo to eli. ezlo e biti uniteno... ili e Drul
biti uniten... ili mi... ta god se dogodi, on e pobediti. Bie slobodan. Radi upravo ono to eli."
"Svejedno!" odvrati Mhoram grozniavo. "Mrtvi su mrtvi... samo se ivi mogu nadati da se
suprotstave Opaiji."
Vatru mu paklenu! Kovenant je traio odgovore poput oveka nesposobnog da istrpi sopstvenu
nevolju. Ali nije naao nijedan. Nikakva pogodba niti kompromis nisu zadovoljavali njegovu potrebu. U svom
bolu, divlje je vikao, bunio se, preklinjao: "Mhorame! To je samoubistvo! Trai od mene da poludim!"
Opasnost u Mhoramovim oima nije se pokolebala. "Ne, Nevernie. Ne mora da izgubi um.
Postoje i drugi odgovori - druge pesme. Moe ih nai. Zato da Domaja bude unitena zbog tvog bola? Spasi
ili prokuni! Uzmi ezlo!"
"Prokletstvo!" Mahnito petljajui oko prstena, Kovenant povika: "Uini to sam!" Strgao je burmu sa
prsta i pokuao da je baci na Mhorama. Ali ludaki se tresao; prsti mu se omakoe. Prsten pade na kamen,
otkotrlja se.
Zabatrgao se za njim. inilo se da nema dovoljno prstiju da ga dohvati; ovaj skliznu pokraj
Prothalovih nogu. On se ponovo baci za njim - onda mu se noga omae, on pade i tresnu elom o kamen.
Kao iz daljine, uo je odapinjanje lukova; bitka je poela. Ali on nije obraao panju. Imao je utisak
da mu je lobanja pukla. Kada je digao glavu, otkri da mu se vid poremetio; video je dvostruko.
Mahovinom nanesena mapa na njegovoj odori neitljivo se razmazala u njegovim oima. Sada je
izgubio i ono malo izgleda koje je imao da je proita, da odgonetne tajanstvene poruke Morinmosa. Video je
dvojicu Mhorama dok je poglavar podizao njegov prsten. Video je dvojicu Prothala nad sobom kako grabe
ezlo i pokuavaju da poslednjim naporom ivotne sile podvrgnu njegovu mo svojoj volji. Dvojica Banora
okrenue se od bitke prema poglavarima.
Onda se Mhoram nae nad Kovenanta. Poglavar izmahnu kao biem, dograbi mu desni zglavak.
Zahvat je bio tako silovit da on oseti kako mu kosti krckaju, tarui se jedna o drugu. On ga natera da otvori
ruku, a kada su dva prsta bila rairena i ranjiva, Mhoram mu zabi prsten na kaiprst. Ovaj se zaglavi iza prvog
lanka. "Ne mogu uzurpirati tvoje mesto", zarea dvostruki poglavar. Ustao je i grubo povukao Kovenanta u
stojei stav. Uneo je dvostruko lice u Nevernikovo i prosiktao: "Sedmice mu! Ti se vie plai moi nego
slabosti."
Da! - jeao je u sebi Kovenant na bol u zglavku i glavi. Da! Hou da preivim!
Sada je odapinjanje lukova dolazilo onoliko esto koliko su brzo ratnici mogli da pripremaju strele.
Ali zaliha strela im je bila ograniena. A pragrdani u jamnici su se drali podalje, izlaii se samo toliko da
privuku vatru ratnika. Drulovoj sili se nije urilo. Naroito se inilo da su pragrdani spremni da uivaju u
laganom pogubljenju druine.
Ali Kovenant nije mogao da usredsredi panju na takve stvari. Piljio je u agoniji u Mhorama. inilo
se da poglavar ima dvoje usta - usne zategnute preko umnogostruenih zuba - i etvore oi, svako usplamtelo
od strasti. Kako nije uspeo da smisli drugaiju molbu, on posegnu slobodnom rukom za pojas, izvadi Atiaranin
no i prui ga Mhoramu. Kroz zube je preklinjao: "Bilo bi bolje da me ubije."
Lagano, Mhoramov stisak popusti. Usne mu omekae; vatre u njegovim oima nestade. inilo se
Page 172

da mu se pogled okree ka unutra, a onda se lecnuo na ono to je ugledao. Kada je progovorio, glas mu je
bio poput praha. "Ah, Kovenante... oprosti mi. Zaboravio sam se. Penosled... Penosled je ovo shvatao. Trebalo
je da ga paljivije sluam. Greka je traiti vie nego to si spreman da slobodno da. Na taj nain, postajemo
nalik onima koje mrzimo." Pustio je Kovenantov zglavak i napravio korak unazad. "Prijatelju moj, ovo nije na
tvojoj dui. Breme je nae i mi emo ga nositi do kraja. Oprosti mi."
Kovenant nije mogao da odgovori. Stajao je iskrivljenog lica kao da e zaurlati. Oi su ga bolele od
dvostrukosti vida. Mhoramova milost ga je pogodila vie od ijednog argumenta ili zahteva. Bedno se okrenuo
Prothalu. Zar nije mogao negde nai snage za taj rizik? Moda je u tom pravcu poivao put bega... moda je
uas divlje magije bio cena koju je morao platiti za slobodu. Nije eleo da ga ubiju pragrdani. Ali kada je digao
ruku, nije znao koja je od tih aka njegova, koje od ta dva ezla je pravo.
A onda, uz ravni zvuk, i poslednja strela je otila. Jamnici ispustie gromoglasni povik zlobe i
veselja. Na naredbu pragrdana, poee da se pribliavaju. Ratnici izvukoe maeve, pripremie se za
beskorisni kraj. Krvna garda je balansirala na vrhovima prstiju.
Drhtavo, Kovenant pokua da dohvati ezlo. Ali u glavi mu se vrtelo, a kovitlac tame vrtoglavo je
poskoio na njega. Nije mogao da prevazie strah; bio je uasnut osvetom koju e gubavost oboriti na njegovu
glavu zbog takve drskosti. Ruka mu pree polovinu rastojanja i stade, u besprstoj nemoi zgrabi prazni
vazduh.
Ah! izgubljeno je jeknuo u sebi. Pomozite mi!
"Mi smo krvna garda." Banorov glas bio je gotovo neujan u bunoj pohoti jamnika. "Ne moemo
dozvoliti takav kraj."
On vrsto uze Kovenanta za ruku i smesti je na ezlo zakona, na pola puta izmeu Prothalovih
napregnutih zglavaka.
inilo se da je mo eksplodirala u Kovenantovim grudima. Bezvuni udar, ok jai od sluha, udari
usek poput gra planine. Udarac obori uesnike pohoda sa nogu i razbaca sve pragrdane i jamnike izmeu
kamenih gromada. Samo se vrhovni poglavar odrao na nogama. Glava mu se trgla unazad, a ezlo blesnu u
njegovim rukama.
Jedan trenutak, u useku je vladala tiina - mir tako silovit da se inilo da je udar ogluveo sve borce.
A u tom trenutku, itavo nebo nad Gravin Trendorom pocrne od neprobojnih olujnih oblaka.
Onda doe buka - duboku zvuni udar, kao da samo stenje planine vriti - a sledili su ga dugi talasi
vrelog, siktavog klokotanja. Oblaci se spustie sve dok nisu pokrili vrh Planine Groma.
Ogromni, uti ognjevi poee da plamte na okruenom vrhu.
Neko vreme, druina i njeni napadai leali su u useku kao da se plae da se pokrenu. Svi su piljili u
vatre i olujne oblake.
Iznenada, plamenovi izbie kao erupcija. Uz riku kao da sam vazduh bukti, ognjevi poee da jure
poput ogromnih, gladnih zveri niz svaku padinu i obronak planine.
Vritei od straha, jamnici skoie i stadoe da bee. Njih nekolicina se ludaki baci o zidove useka.
Ali veina je obila stenu druine i beala nanie, pokuavajui da prestigne ognjene lavove.
Pragrdani pooe drugim putem. Mahnitom hitnjom, pentrali su se uz usek prema ulazu u
katakombe.
Ali pre nego to su mogli da dospeju do bezbednog mesta, Drul se pojavi iz pukotine nad njima.
jamnik je puzao, previe obogaljen da bi stajao. Ali u pesnici je drao zeleni kamen koji je zraio silovitim zlom
kroz crnilo oblaka. Njegov vrisak nadjaa urlik lavova:
"Zdrobi! Zdrobi!"
Pragrdani zastadoe, uhvaeni izmeu dva straha.
Dok su stvorenja oklevala, druina poe niz usek. Prothal i Kovenant bili su previe iscrpljeni da se
dre na nogama, i zato ih je krvna garda nosila, bacala ih od oveka do oveka preko gromada, vukla preko
ispreturanog dna urvine.
Ispred njih, jamnici poee da stiu do kraja useka. Neki od njih su trali tako slepo da su padali
preko ruba litice; drugi se rasue u oba smera po grebenu, vritei u nastojanju da umaknu.
Ali iza druine pragrdani obrazovae klin i ponovo krenue nanie. Uesnici pohoda jedva su bili u
stanju da odravaju razmak u odnosu na klin.
Urlik vatrenog vazduha postade otriji, ei. Osloboene silom Vrhunca, gromade poee da se
kotrljaju sa litica. Ognjeni lavovi su se kretali poput rastopljenog kamenja, skakali su niz padine kao da su
roeni u srcu pakla. Daleko uz usek, inilo se da se sveobuhvatno zavijanje njihove moi udvostruuje i
utrostruuje sa svakim skokom nanie. Udar spaljenog vazduha nasrnu preko njih poput glasnika, trubei o
nadiranju vatre i vulkanske gladi. Gravin Trendor se tresao iz samog temelja.
Kretanje niz usek postade lake kada se druina primakla donjem kraju i Kovenant poe da se
kree sam. Gonjen pogrenim vienjem, zagluenim sluhom, poterom koja ih je stizala, on se otrese krvne
garde. Kreui se ukoenih kolena poput lutke, posrtao je u teturavoj, tvrdoglavoj pravoj liniji prema litici.
Ostali uesnici pohoda skrenue prema jugu po ivici useka. Ali on je iao pravo prema litici. Kada je
Page 173

stigao do nje, noge jedva da su mu imale dovoljno snage da ga zadre. Slabano se njiui, pogledao je u
provaliju. Bila je duboka bar dve hiljade stopa, a litica je bila iroka najmanje pola milje.
Nije bilo uzmaka. Lavovi e stii druinu pre nego to ova doe u bilo kakvu priliku da se spusti sa
druge strane litice - znatno pre.
Ljudi su vikali na njega, beskorisno ga opominjali; jedva da je mogao da ih uje kroz urlajui
vazduh. Nije obraao panju. I nije se plaio ponora; nije ga video dovoljno jasno da bi se plaio.
Morao je da uini neto.
Zastao je na trenutak, prikupljao hrabrost. Onda je shvatio da e neki krvni gardista verovatno
pokuati da ga spase. eleo je da ostvari nameru dok je to jo mogue.
Bio mu je potreban odgovor na smrt.
Skinuvi prsten, vrsto ga je stegao u ruci bez polovine prstiju, a onda zamahnuo da ga baci preko
ruba litice.
Oi mu pooe za prstenom kada je izmahnuo rukom i on naglo stade, proet udarom stida. Metal
je bio ist. Pogled mu je i dalje video dva prstena, ali oba su bila srebrna; obojenost je nestala iz njih.
Okrenuo se od litice i stao da traga uz usek za Drulom.
uo je Mhorama kako vie: "Banore! To je njegov izbor!" Krvni gardista hitao je ka njemu. Na
Mhoramovu naredbu ovaj se zaustavi na deset jardi od njega, i pored svog zaveta. No, sledeeg trenutka, on
odbaci naredbu i ponovo krenu ka Kovenantu.
Kovenant nije mogao da usredsredi pogled. Nazreo je plamene lavove kako skau prema useku
visoko gore po urvini. Ali njegovo vidno polje ispunjavao je klin pragrdana. Nalazio se na samo tri koraka od
njega. Metar znanstva ve je podizao buzdovan da udari.
Nagonski, Kovenant pokua da se pokrene. Ali bio je previe spor. Jo se naginjao kada Banor
nalete na njega, odbaci ga sa puta.
Uz ludaki, slavodobitni kevtaj, kao da su iznenada ugledali nekakvu viziju, pragrdani skoie poput
jednog i poletee preko ruba litice. Dok su padali, povici su im se orili opakim trijumom.
Banor die Kovenanta na noge. Krvni gardista ga je gurao prema ostatku druine, ali se on oslobodi
i zatetura nekoliko koraka uz padinu, napreui pogled prema procepu. "Drul! ta se desilo sa Drulom?" Oi
su ga izdavale. On zastade, nesigurno se zanjiha, stade da besni: "Ne mogu da vidim!"
Mhoram urno stie do njega, a Kovenant ponovi pitanje, viui ga u poglavarevo lice.
Mhoram blago odvrati: "Drul je tamo, u procepu. Sila kojom nije umeo da ovlada sada ga unitava.
On vie ne zna ta radi. Za koji trenutak ognjeni lavovi e ga progutati."
Kovenant se upinjao da ovlada glasom tako to ga je priguivao stezanjem eljusti. "Ne!" prosikta
on. "On je samo rtva kao i druge. Kletnik je ovo sve vreme planirao." I pored stegnutih zuba, glas mu je
zvuao slomljeno.
Mhoram mu dodirnu rame smirujuim pokretom. "Budi miran, Nevernie. Uinili smo sve to smo
mogli. Ne treba da optuuje sebe."
Iznenada, Kovenant otkri da mu je besa nestalo - da se raspao prainu. Oseao se izudarano i
uniteno i klonuo je na tlo kao da kosti vie ne mogu da ga dre. Oi su mu delovale kao dronjci, poput jedara
na brodu duhova. Ne marei vie ta ini, gurnuo je burmu na domali prst.
Ostatak druine se kretao prema njemu. Odustali su od pokuaja da se bore; zajedno su gledali
primicanje ognjenih lavova. Pononi oblaci zasenili su itavu planinu, a kroz tminu skakutave vatre su blistale i
sjale poput zveri sunevog ognja. Skakale su sa zidova u usek, a neke od njih su se bacale navie prema
otvoru.
Poglavar Mhoram je najzad otrese zaaranosti. "Pozovite Ranihine", naredi Banoru. "Krvna garda
se moe spasti. Uzmite ezlo i drugi Krug. Pozovite Ranihine i beite."
Banor je jedan dugi trenutak gledao Mhorama u oi i odmeravao poglavarevu naredbu. Onda je
odbio vrstim glasom. "Jedan od nas e ii. Da odnese ezlo i Krug u Poglavarev Konak. Ostali ostaju."
"Zato? Ne moemo se spasiti. Morate iveti - da sluite poglavare koji moraju nastaviti ovaj rat."
"Moda." Banor lako slee ramenima. "Ko zna? Vrhovni poglavar Kevin nam je naredio da odemo i
mi smo posluali. Neemo ponoviti istu greku."
"Ali ova smrt je beskorisna!" povika Mhoram.
"Svejedno." Glas krvnog gardiste je bio bezlian poput eleza. Onda je dodao: "Ali ti moe pozvati
Hinarila. Uini tako, poglavaru."
"Ne", uzdahnu Mhoram sa umornim smekom shvatanja. "Ne mogu. Kako mogu da ostavim toliko
ljudi da umre?"
Kovenant je samo napola sluao. Oseao se poput olupine i traio je put izmeu ostataka oseanja,
u potrazi za neim vrednim spasavanja. A onda je jedan njegov deo shvatio. Prineo je dva prsta desne ruke
usnama i ispustio otar, prodoran zviduk.
itava druina upilji se u njega. inilo se da Kvan misli da je Nevernik izgubio razum; Mhoramove
oi su u skokovima donosile divlja nagaanja. Ali griverarka Lita zabaci konopac visoko u vazduh i povika:
Page 174

"Ranihini! Griva sveta! On ih poziva!"
"Kako?" pobuni se Kvan. "Odbio ih je."
"Propeli su mu se u poast!" odvrati ona sa rzavim smehom. "Doi e."
Kovenant potpuno prestade da slua. Neto mu se deavalo i on se uspe na noge da to doeka
uspravan. Razmere njegovog poloaja su se menjale. U zamuenom pogledu, njegovi prijatelji iz druine
lagano su postajali vri i materijalniji - poprimali su ustrojstvo ive stene. A sama planina sve je vie
postajala poput dijamanta. inila se nepromenljiva poput kamena temeljca itavog sveta. Oseao je kako
velovi spadaju sa njegovog vida; video je nezaklonjenu stvarnost Gravin Trendora u njenoj svekolikoj,
neumoljivoj moi. Bledeo je uz nju; meso mu se tanjilo, postajalo prozrano. Vazduh gust poput dima duvao je
kroz njega, ledio mu kosti. Grlo due zgri mu se u nemom bolu. "ta mi se deava?"
Oko ruba litice, prema jugu, Ranihini su stizali galopom. Poput plamena nade, prestizali su
sputanje lavova. Odjednom, grubi kliktaj se prolomi od ratnika. "Spaseni smo!" povika Mhoram. "Ima dovoljno
vremena!" Sa ostatkom druine pohitao je da sretne ustri nailazak Ranihina.
Kovenant oseti da je naputen. "ta mi se deava?" nejasno je ponavljao prema tvrdoj planini.
Ali Prothal je jo bio uz njega. Kovenant zau vrhovnog poglavara kako govori blagim glasom koji je
ipak zvuao gromko poput grmljavine: "Drul je mrtav. On je te prizvao i sa njegovom smru poziv se okonava.
Tako deluju takve sile.
Zbogom, Nevernie! Budi to jesi! Silno si nam pomogao. Ranihini e nas spasti. A sa ezlom
zakona i drugim Krugom, neemo biti nemoni da se odbranimo od zla Opakog. Samo hrabro. Oaj i gorina
nisu jedine pesme na svetu."
Ali Kovenant je jeao u nemom bolu. Sve oko njega - Prothal, druina, Ranihini, ognjeni lavovi i
planine - postajali su previe materijalni. Preplavili su mu ula, prevazili njegove oseaje i postali siva
izmaglica. Pokuao je da ih dograbi, ali nije osetio nita. Nije mogao da vidi; Domaja napusti opseg njegovih
oiju. Bila je previe za njega i on je izgubi.
25. PREIVELI
Siva magla kovitlala se oko njega jedan dugi, greviti trenutak. Onda je poela da se rastae i on
uskoro izgubi i nju. Vid mu se zamuti, kao da ga je neki surovi bog rastrljao prstom. Otro je zatreptao,
pokuao da posegne nagore da bi protrljao oi; ali neto meko mu je dralo ruku. Oi su mu videle belinu.
Budio se, iako se vie oseao kao da zapada u pijanstvo.
Postepeno je postajao sposoban da razazna gde je. Leao je na krevetu sa cevastim zatitnim
ipkama sa strane. Beli aravi pokrivali su ga do grla. Sive zavese odvajale su ga od ostalih pacijenata u sobi.
Fluorescentna svetiljka prazno je zurila u njega sa tavanice. Vazduh se slabo oseao na etar i sredstva za
dezinfekciju. Dugme za pozive visilo je kraj uzglavlja kreveta.
Nije oseao nijedan prst na rukama i nogama.
Nervi se ne regeneriu, razume se da ne, oni se ne...
To je bilo vano - znao je da je vano - ali iz nekog razloga za njega nije predstavljalo nita. Srce
mu je bilo previe uzavrelo od drugih oseanja da bi osetilo taj led.
Jedino mu je bilo vano da su Prothal, Mhoram i uesnici pohoda preiveli. Drao se toga kao da je
to dokaz normalnosti - dokaz da ono to mu se desilo, ono to je uinio, nije proizvod ludila, samounitenja.
Preiveo je; njegova pogodba sa Ranihinima postigla je bar to. Uinili su tano ono to je poglavar Kletnik
zatraio od njih - ali su preiveli. Bar nije bio kriv i za njihove pogibije. Njegova nesposobnost da koristi prsten,
da poveruje u prsten, nije od njih napravila druge utvare. To mu je bila jedina uteha za ono to je izgubio.
Onda je razaznao dve prilike koje su stajale u podnoju kreveta. Jedna od njih bila je ena u belom
- medicinska sestra. Dok je pokuavao da usredsredi pogled na nju, ona ree: "Doktore... vraa mu se svest."
Doktor je bio sredoveni ovek u smeem odelu. Put ispod njegovih oiju je bila mlohava, kao da je
umoran od sveg ljudskog bola, ali usne ispod posedelih brkova bile su blage. On prie Kovenantu pored
kreveta, dodirnu na trenutak Kovenantovo elo, a onda povue Kovenantove kapke i osvetli mu zenice malom
svetiljkom.
Uz naporom, Kovenant usredsredi pogled na svetlost.
Doktor klimnu i skloni lampu. "Gospodine Kovenante?"
Kovenant proguta pljuvaku osuenim grlom.
"Gospodine Kovenante." Doktor prinese lice blizu njegovog i progovori tiho, smireno. "Nalazite se u
bolnici. Doneli su vas ovamo poto su na vas naletela policijska kola. Bili ste bez svesti otprilike etiri asa."
Kovenant podie glavu i klimnu da pokae da je shvatio.
"Dobro", ree doktor. "Drago mi je to dolazite k sebi. A sada mi dopustite da na trenutak
porazgovaram sa vama.
Gospodine Kovenante, policajac koji je vozio ona kola kae da vas nije udario. Tvrdi da se zaustavio
Page 175

na vreme - vi ste naprosto pali ispred njega. Prema pregledu koji sam izvrio, bio bih sklon tome da se sloim
sa njim. Ruke su vam malo izgrebane, a na elu imate modricu - ali te stvari su se mogle dogoditi kada ste
pali." Oklevao je na trenutak, a onda je pitao: "Da li vas je udario?"
Smeteno, Kovenant zavrte glavom. Pitanje mu se inilo nebitno.
"Pa, pretpostavljam da ste se mogli onesvestiti od udarca u plonik. Ali zato ste pali?"
Ni to nije izgledalo bitno. On odbaci pitanje, mahnuvi rukom. Onda je pokuao da se digne u
sedei poloaj u krevetu.
Uspeo je pre nego to je doktor stigao da mu pomogne ili da ga sprei; nije bio tako slab kao to se
plaio. Obamrlosti njegovih prstiju na rukama i nogama jo kao da je nedostajala uverljivost, kao da e se
oporaviti im se cirkulacija povrati.
Nervi se ne...
Trenutak potom glas mu se vrati i on zatrai odeu.
Doktor ga je prouavao iz bliza. "Gospodine Kovenante", ree on, "pustiu vas kui ako to hoete.
Pretpostavljam da bi trebalo da vas zadrim dan ili dva na posmatranju. Ali stvarno nisam bio u stanju da
pronaem da neto nije u redu sa vama. A vi bolje znate kako se treba starati o gubavosti nego ja." Kovenantu
nije promakao izraz gaenja koji prelete sestrinim licem. "I, da budem savreno iskren...", doktorov ton naglo
postade otrovan, "...ne elim da se borim protiv osoblja da bih bio siguran da ste dobili pristojnu negu. Mislite li
da ste sposobni za odlazak?"
U znak odgovora, Kovenant poe da petlja nespretnim prstima po turobnoj, beloj, bolnikoj odei
koju je nosio.
Naglo, doktor prie ormariu i vrati se sa Kovenantovom odeom.
Kovenant je podvrgnu nekoj vrsti VPE. Bila je izguvana i pranjava od njegovog pada na ulici; pa
ipak, izgledala je tano onako kao kada ju je poslednji put nosio, tokom prvih dana pohoda.
Tano kao da se nita od svega nije nikada desilo.
Kada se obukao, potpisao je otpusnu listu. Ruka mu je bila tako hladna da je jedva uspeo da napie
ime.
Ali uesnici pohoda su preiveli. Njegova pogodba je vredela bar za to.
Onda ga doktor odveze u invalidskim kolicima sve do izlaza za otpust bolesnika. Izvan zgrade,
doktor poe da govori kao da na neki posredni nain pokuava da se izvini zbog toga to nije zadrao
Kovenanta u bolnici. "Mora biti da je pravi pakao kad si gubav", rekao je ustro. "Pokuavam da shvatim. To je
kao... studirao sam u Hajdelbergu, pre dosta godina, i za to vreme video sam mnogo srednjovekovne
umetnosti. Naroito religijske umetnosti. Gubavost me podsea na statue raspea napravljene u srednjem
veku. Tamo je prikazan Hrist na krstu, a njegove crte - njegovo telo, ak i lice - predstavljene su tako nejasno
da bi to mogao biti bilo ko, mukarac ili ena. Ali rane... ekseri u akama i stopalima, koplje u boku, kruna od
trnja... isklesane su i ak obojene u neverovatno ivim pojedinostima. Pomislili biste da je umetnik razapeo
model da bi dobio tu vrstu realizma.
Mora da je tako kad si gubav."
Kovenant oseti doktorovo saoseanje, ali nije mogao da uzvrati na njega. Nije znao kako.
Posle nekoliko minuta dooe ambulantna kola i odbacie ga nazad na farmu Utoite.
Preiveo je.
Stao je da koraao je dugim prilazom do svoje kue kao da mu je to jedina nada.
RENIK
Ahamkara: Hoerkin, "Dveri"
Ahana: slikarka, kerka Hane
Alem-vino: napitak dinova
Aliantha: blagovnjae
Amanibhavam: trava za leenje konja, otrovna za oveka
Amatin: poglavarka, kerka Matinova
Amok: tajanstveni vodi i sluga drevnog Znanstva
Amorin: prvi stoernik, kasnije balaklija
Anundivian yajna: "izgubljena" ranjanska vetina vajanja kostiju
Asensa: Kamendolka, sestra Atiaran
Asuraka: ezlonoa iz Znanstvigora
Atiaran, drubenica Trelova: Kamendolka, majka Lene
Aussat Befylam: jheherrin u liku deteta
Balaklija: drugi po rangu zapovednik ratovnije
Page 176

Banas Nimoram: Svetkovina prolea
Ban: Krvni gardista, dodeljen poglavaru Trevoru
Banor: Krvni gardista, dodeljen Tomasu Kovenantu
Baradakas: ezlonoa Vitog Drvograda
Berek Troprst: Srdomil, osniva reda poglavara, prvi drevni poglavar
Besomuci: tri drevne sluge poglavara Kletnika
Bezemljai: dinovi
Bhrathair: narod sa kojim su se sretali Dinovi lutalice
Birinair: ezlonoa; kasnije srdonik Poglavarevog Konaka
Blagovnjaa: aliantha, hranljivi plod koji se moe nai po itavoj Domaji
Borilar: Zubljonoa i srdonik Poglavarevog Konaka
Braba: Ranihin, Korikov at
Cerin: Krvni gardista, dodeljen poglavarki etri
asnik: voa Drvograana
initelj: jheherrinsko ime za poglavara Kletnika
initeljev Tron: Kletnikov Tabor
Damelon Dinoljub: Drevni vrhovni poglavar, sin Bereka Troprsta
Davilja: Velika movara
Demonija: Plodite pragrdana i Putnima
Dharmakshetra: "Nadmaiti neprijatelja hrabrou", putnimsko ime
Doar: krvni gardista
Dobrana: ranjanska uzlarka
Dolina Veala: mesto za pogubljenja u Garotinom estaru
Dolina dve reke: sedite Veselkamena
Dom: prvobitna otadbina dinova
Domaja: uopte uzev, oblast oznaena na Mapi
Donja zemlja: zemlja istono od Domajinog Sunovrata
Drevni poglavari: poglavari pre obreda Obesveenja
Drini: Ranihin, at poglavara Mhorama, drebac Hinarila
Driniok: starac-maevnik Znanstvigora
Drul Stenotoac: jamnik, kasnije voa jamnika, nalaza ezla zakona
Drvograd: naselje na drvetu
Drvograanin: stanovnik naselja na drvetu
Dukkha: "rtva", putnimsko ime
Dura Bokovila: mustang, at Tomasa Kovenanta
Duomor: ime koje su dinovi nadenuli poglavaru Kletniku
Dinovi: Bezemljai, drevni prijatelji poglavara
Dinov sabor: savetovanje dinova
Elena: vrhovna poglavarka tokom prvog napada poglavara Kletnika; kerka Lene
Elohim: narod sa kojim su se sretali dinovi lutalice
Eovod: dvadeset ratnika sa stoernikom
Eovojna: dvadeset eovoda sa vojevnikom
Fael Befylam: jheherrin u obliku zmije
Faer: drubenica Kalindrila
Gart: vrhovnik ratovnije Poglavarevog Konaka
Glina vidarka: blato koje isceljuje
Gorak Krembal: Uboj Plampepel
Gornja zemlja: zemlja zapadno od Domajinog Sunovrata
Gravin Trendor: Planina Groma
Grdani: tvorci Demonije
Grifon: krilata zver nalik lavu
Griva: Ranihin
Grivenanje: ceremonija proglaenja za grivenara
Page 177

Grivenar: najvii in Ranjana
Hail Troj: vrhovnik ratovnije vrhovne poglavarke Elene
Haruai: rasa od koje vodi poreklo krvna garda
Herem: Besomuk, Koljidrug, turiya
Hirim: poglavar, sin Hula
Hoerkin: stoernik
Hovor: krvni gardista, dodeljen poglavaru Loeriji
Hurin: Ranihin, Terelov at
Hurn: ranjanski uzlar
Imoiran, drubenica Tomalova: Kamendolka
Irin: ratnik tree ratovnijske eovojne
Iscelitelj: lekar
Izopaenje: ime koje su Krvni gardisti dali poglavaru Kletniku
Jadin-Kamen: oblast Trotgarda pre obnavljanja
Jadinka: grivenarka, nekada po imenu Veselica
Jain: ranjanski grivenar
Jamnici: zla stvorenja koja prebivaju pod Planinom Groma
Jazbinite: dom jamnika pod Planinom Groma
Jazbinmost: ulaz u katakombe ispod Planine Groma
Jedina uma: drevna uma koja je pokrivala najvei deo Domaje
Jedino Drvo: mistino drvo od koga je napravljeno ezlo zakona
Jedrana Vilokosa: ena-din,ena Mlatiake Brodograda, majka trojki
Jehanum: Besomuk, Ljudosea, moksha
Jerkin: Kamendolac, Triokov pratilac
Jheherrin: Meki; ivi nusproizvod Kletnikovih naopakih oblikovanja
Jolenida: kerka Loerije
Kaamora: sud tuge Dinova uz pomo vatre
Kaer-Kaveral: uenik za umnika u umi Morinmos
Kaeroil Divogornik: umnik Garotinog estara
Kalindril, drubenik Faerin: poglavar
Kam: ranjanski grivenar
Kamen Zlozemlja: kamen pronaen pod Planinom Groma, izvor sile zla
Kamenbrat, Kamensestra: imena od milja izmeu ljudi i dinova
Kamendol: kameno naselje
Kamendolac: onaj ko ivi u kamenom naselju
Kelenbhrabanal: otac konja u legendama Ranihina
Kevin Zemljogub: sin Lorika Zloupokojitelja, poslednji vrhovni poglavar loze drevnih poglavara
Kevinovo Znanstvo: uenje o moi koje je ostavio Kevin u sedam
Krugova
Kiril Trendor: odaja moi duboko pod Planinom Groma, Srce Groma
Kladenica: blago, osveavajue pie
Kletnikov Tabor: dom Opakog
Kolos: drevna kamena figura koja uva Gornju Domaju
Koljidrug: din-Besomuk, Herem, turiya
Koral: krvni gardista, dodeljen poglavarki Amatin
Korik: krvni gardista, zapovednik prvobitne vojske Haruaija.
Korimini: Najstariji Znanstvigora
Kresh: divlji, dinovski uti vukovi
Kril: zaarani ma Lorika, tajna za nove poglavare, probuen dejstvom moi Tomasa Kovenanta
Krol: krvni gardista
Krug: jedinica Kevinovog znanstva
Krug staraca: voe Kamendola
Krvna garda: branitelji poglavara
Kura Kvelenir: Lomnik-Bregovi
Page 178

Kura Plenetor: oblast nekada zvana Jadin-kamen, a kasnije Trotgard
Kvan: stoernik treeg eovoda ratovnije, kasnije balaklija, pa vrhovnik
Kvirel: Kamendolac, Triokov pratilac
Lal: ranjanski uzlar
Laura: asnik iz Vitog Drvograda
Lelej: Koerkri, grad dinova
Lena: Kamendolka, kerka Atiaran i Trela; majka Elene
Lillianrill: znanstvo drveta ili metri znanstva drveta
Lita: ranjanski grivenar
Loerija drubenica Trevorova: poglavarka
Lomillialor: vrhovno drvo, drvo moi
Lor-liarill: zlatanika
Ljudosea: din-Besomuk, Jehanum, moka
Ljudom: osnovno obitavalite Ranjana
Ma: ogranak Kevinovog znanstva koji se prouava u Znanstvigoru
Maliner: drvogradski asnik, sin Veinina
Marni: Ranihin, Tuvorov at
Menik: komandir krvne garde
Melenkurion abatha: fraza prizivanja moi
Meril: Ranihin, at Haila Troja
Metar znanstva: voa pragrdana
Mhoram: poglavar, kasnije vrhovni poglavar, sin Variola
Moksha: Besomuk, Jehanum, Ljudosea
Mira: Ranihin, Elenin at
Mlatiaka Brodograd: din, otac trojki
Morin: menik krvne garde, zapovednik u prvobitnoj vojsci Haruaija
Moril: krvni gardista, dodeljen poglavarki Kalindril
Murin, Odonin drubenik: Kamendolac
Neomeeni: prouavaoci znanstva osloboeni uobiajenih odgovornosti
Nevernik: Tomas Kovenant
Obluak: oganj-kamenovi koji se znanstvom kamena mogu naterati da sjaje
Obluar: metar znanstva kamena
Odaja drvensrca: drvograansko mesto za susrete
Odbojnica: snaga koja odbija, zid sile
Odona, drubenica Murinova: Kamendolka
Ognjeni lavovi: vatreni tok Planine Groma
Oganj-kamenovi: obluak
Omurnil: drvogradska asnica, kerka Murnile
Opaki: poglavar Kletnik
Opaija: sila zla
Opustoenje: era unitenja u Domaji, posle Rituala Obesveenja
Orkrest: kamen moi
Ozondrea: poglavarka, kasnije vrhovna poglavarka, kerka Zondreje
Padrias: drvogradski asnik, sin Milov
Peane gorgone: udovita koja opisuju dinovi
Pieten: drvogradsko dete koga je povredila sluinad poglavara Kletnika, sin Soranalov
Ples utvara: Svetkovina prolea
"Pobeda poglavara Mhorama": Ahanina slika
Pobre: zaravan iznad Veselkamena
Poglavar: metar Kevinovog znanstva ezla i maa
Poglavar Kletnik: neprijatelj Domaje
Poglavar-rodilac: Berek Troprst
Poglavarev Konak: Veselkamen
Poglavarev oganj: vatra sa ezla koju koriste poglavari
Page 179

Pohod: potraga za izbavljenjem ezla zakona
Porib: krvni gardista
Prapoglavar: titula data Tomasu Kovenantu
Pragrdani: Demonijski nakot, zla stvorenja obdarena moima
Pren: krvni gardista
Prianjak: lepljiva koa
Proba istine: provera iskrenosti lomillialorom ili orkrestom
Prothal: vrhovni poglavar, sin Dviliana
Prstenoa: ranjansko ime za Tomasa Kovenanta
Prvi krug Kevinovog znanstva: osnovno znanje koje je za sobom ostavio poglavar Kevin
Prvi stoernik: trei po rangu zapovednik ratovnije
Pul: ranjanski uzlar
Putnim: staratelji putevnika, demonijski soj, ali protivnici pragrdana
Ranjani: narod koji slui Ranihine
Ranihini: veliki, slobodni konji zaravni Ra
Ratno znanstvo: znanje o "Mau" u Kevinovom znanstvu
Ratovnija: vojska Poglavarevog Konaka
Re opomene: mona, razorna odbojnica
Rhadhamaerl: znanstvo kamena ili metri znanstva kamena
Riddek Tome: Kletnikov Tabor
Rillinlure: lekovita drvena praina
Ritual neomeenja: ceremonija proglaenja za Neomeenog
Ritual Obesveenja: in oajanja kojim je vrhovni poglavar Kevin unitio drevne poglavare i razruio
najvei deo Domaje
Roge Befylam: jheherrin u vidu jamnika
Ruel: krvni gardista dodeljen Hailu Troju
Runik: krvni gardista
Rusta: ranjanski uzlar
Samadhi: Besomuk, eol, Sotonpest
Sedam Krugova: riznica znanja koju je stavio poglavar Kevin
Sedam Rei: rei moi
Sil: krvni gardista, dodeljen poglavaru Hirimu
Sila zapovedi: sedmi Krug Kevinovog znanstva
Sivi Krvnik: ravniarsko ime za poglavara Kletnika
Slen, drubenik Terasin: Kamendolac
Soranal: drvogradski asnik, sin Tilera
Sotonpest: din-Besomuk, eol, samadhi
Sotonsrce Duomor: ime koje su dinovi dali poglavaru Kletniku
Srce Groma: peina-izvor moi u Planini Groma
Srdomil: Berek Troprst
Srdosolja Penosled: din, prijatelj Tomasa Kovenanta
Srdonik Poglavarevog Konaka: posluitelj zaduen za svetlost, toplinu i gostoljubivost
Starac-maevnik: glavni znanstvozornik Maa u Znanstvigoru
Steg-vodopad: vodopad kod Veselkamena
Steg-oganj: vatra upozorenja kod Veselkamena
Steg vrhovnog poglavara: zastava vrhovnog poglavara
Stoernik: zapovednik eovoda
Sunaar: najnii ranjanski in
Suru-pa-maerl: vetina rada sa kamenom
Sveti Opklon: Dvorana za veernju slubu u Veselkamenu
Svetkovina prolea: Ples utvara Andelejna za vreme mladog Meseca u sredinjoj noi prolea
eol: Besomuk, Sotonpest, samadhi
etra, drubenica Verementova: poglavarka
ul: krvni gardista
umnik: zatitnik uma Domaje
Tamaranta, drubenica Variolova: poglavarka, kerka Eneste
Page 180

Teras, drubenica Slenova: lanica Kruga staraca Kamendola Mithil, kerka Anorije
Terel: krvni gardista, dodeljen poglavaru Mhoramu, zapovednik prvobitne vojske Haruaija
Tomal: kamendolski metar
Tomin: krvni gardista, dodeljen poglavaru Verementu
Torm: obluar i srdonik Poglavarevog Konaka
Trel, drubenik Atiaranin: obluar Kamendola Mithil, otac Lene
Trevor, drubenik Loerijin: poglavar
Triok: Kamendolac, sin Tulerov
Tul: krvni gardista
Turiyya: Besomuk, Herem, Koljidrug
Tuvor: menik krvne garde, zapovednik u prvobitnoj vojsci Haruaija
Tvorac: legendarni poglavar vremena i gospar Domaje, neprija telj poglavara Kletnika
Ukotavanje: vajanje kostiju
Utvare Andelejna: stvorenja od ive svetlosti koja izvode Ples na Svetkovini prolea
Uzlar: drugi in kod Ranjana
Uzlanje: ceremonija proglaenja za uzlara
Vajanje kostiju: drevna vetina Ranjana, ukotavanje
Van: ranjanski uzlar
Variol Vidovnjak, drubenik Tamarantin: poglavar, kasnije vrhovni poglavar, sin Pentila, otac
Mhoramov
Vejl: krvni gardista
Velant: nekadanji vrhovni poglavar
Vrhovno drvo: lomillialor, potie od Jedinog Drveta
Verement, drubenik etrin: poglavar
Veselica: ranjanska sunaarka
Veseldrvo: sedite Znanstvigora
Veselkamen: Poglavarev Konak, planinski grad poglavara
Viancome: mesto za susrete u Veselkamenu
Vojevnik: zapovednik eovojne
Vrh Ognjenih lavova: Planina Groma
Vrhovni poglavar: voa Vea poglavara
Vrhovnik: zapovednik ratovnije
Zabran: sala za veanje u Poglavarevom Konaku
Zakon smrti: odvajanje ivih i mrtvih
Zavet: zakletva slube poglavarima koju su dali krvni gardisti
Zavet mira: zakletva naroda Domaje protiv nepotrebnog nasilja
Zemljorod: titula data najpre Bereku Troprstu
Zemna mo: izvor sve moi u Domaji
Zlatan: drvo nalik na javor, zlatnih listova
Zlatanika: drvena graa koja sadri silu, pravi se od stabala zlatana
Zlatosinj: jezero na pobru iznad Veselkamena
Znanstvigor: trotgardska kola u Veseldrvu gde se prouava Kevinovo Znanstvo
Znanstvorod: demonijska laboratorija sila
Znanstvozornik: uitelj u Znanstvigoru
Zubljonoa: metar znanstva drveta
Zuboa Rastrga: ranjansko ime za poglavara Kletnika
ezlo: ogranak Kevinovog znanstva koji se prouava u Znanstvigoru
ezlo zakona: nainio ga je Kevin od Jedinog Drveta
ilan: ranjanski uzlar
Page 181

Kob Poglavara Kletnika

Transféré par

Informations du document

Titre original

Copyright

Formats disponibles

Partager ce document

Partager ou intégrer le document

Options de partage

Avez-vous trouvé ce document utile ?

Ce contenu est-il inapproprié ?

Droits d'auteur :

Formats disponibles

Kob Poglavara Kletnika

Transféré par

Droits d'auteur :

Formats disponibles

1.

Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

2. "ZA TEBE NEMA NADE"

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

6. LEGENDA O BEREKU TROPRSTU

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

10. SVETKOVINA PROLEA

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika

1. Kob poglavara kletnika