MIRKO OREVI: SJAJ I BEDA UTOPIJE (I):

Disidenti bjekstvo iz utopije

Petak, 27 April 2012 feljton - Broj 1123

I rei kao i knjige imaju svoju sudbinu, pa stoga i nije veliko udo to neobina sudbina
samog pojma disidentstvo, posebno u novije vreme, dovelo do velikih zabuna; mnogoznanost
pojma koja se odavno namee ne proistie iz neke njegove posebne slojevitosti pojam je na
poetku bio sasvim jasan pa ak i jednostavan ve iz niza novih konotacija koje je nametalo
vreme; kada je pojam nastao, i to u glasovitoj sintagmi disidentes in religione jo u ranom XVI
veku u Poljskoj on je jednostavno oznaavao otpadnike od zvanine vere i sve one koji se nisu
iz nekih razloga priklanjali uenju Crkve. Isto se znaenje ouvalo i u engleskoj varijatni
disenteri kojom su oznaavani svi nekonformisti, svi oni koji su se distancirali od oficijelnoga
anglikanizma, to e rei metodisti, baptisti i drugi. Ipak, nakon unije sklopljene u Brestu godine
1596. pojam disident se kod katolika ne koristi esto, od tada je vaio samo za protestante.
Vremenom je bivalo sve tee oznaiti otpadnikom svakog ko se s neim u uenju ne slae, jer su
i protivnici sami ti otpadnici" - uzvraali na isti nain.
Kada se jednom prisvoji pravo na svu" i jedinu Istinu to pravo hoe svi i dok je problem u istini
o poslednjim stvarima" nita nije tako komplikovano, ali kada se takvo u biti totalitarno
shvatanje prenese u drutvenu sferu onda su svi oznaeni kao otpadnici i disidenti graani
drugoga reda, o emu rana istorija prua obilje primera. Naime, disidenti raaju nove disidente i
oni jedni drugima lepe istu etiketu iako je u osnovi svako disidenstvo jedan pokuaj da se
prevlada i nadvlada upravo totalitarni duh. Novina je u tome to je pojam, iako crkvenog porekla,
u drutvenoj i konkretnoj istorijskoj praksi imao naglaeno drugaiju sudbinu. On oznaava
pobunjenike, jeretike i sanjare koji uistinu bee iz jedne dovrene" stvarnosti ili kako bi A.
Njekri rekao iz utopije na vlasti" - u permanentnoj borbi sa novim prostorima slobode.

Meutim, ni tu stvari ne stoje jednostavno, jer se pojam na neki nain relativizirao jer kada se
jeretici i sanjari domognu vlasti oni se neminovno sukobljavaju sa onima koji se tome uvek u
ime Istine - opiru. Ova zamka relativizma se moe izbei samo na jedan nain ako se precizno
odredi, istorijski konkretno, u ime ega se odstupa - disidira" - jer, ako se odstupa u ime moi i
vlasti, krug disidenstva se zagonetno zatvara, dok se, ako se disidira u ime slobode bez
ogranienja, samo disidenstvo otvara kao izvanredno dobar izazov duhovnog otpora koji da bi
imao konkretnu vrednost mora biti permanentan. Drugim reima, disidenstvo relativno brzo
zatvara taj krug, ali ga relativno brzo i otvara, i to je ona taka na kojoj su se sada i za sada
zaustavila primiljanja disidenstva kao fenomena.
Od velike pomoi u razumevanju ove istorije pojma" moe biti tipologija disidenstva koja nije
lako rei zbog ega i jo uvek ne postoji.
Ako, naime, neto slino i postoji vidljivo je po svemu da i tu vlada prava zbrka disidentijeretici, disidenti- proroci, pa i sami najdosledniji duhu otpora tu zabunu kao da uveavaju, jer
najee i ne pokuavaju da odrede fenomen ve sebe u glavnoj ulozi. To se vidi i po
najozbiljnijim pokuajima sistematizacije u kakve sigurno spada delo na koje emo ukazati. Tu
se problem osvetljava iroko, ali se ne bi moglo kazati da je sutina njegova dublje osvetljena. Tu
se pravi razlika izmeu institucionalnog disidenstva" i etiki- religioznog" koje traje od
Antigone do Saharova, pod tim sindromom Antigone" shvata se svako ponaanje koje odstupa
od drutveno prihvaene norme, to u principu nije sporno, ali to fenomen disidenstva ne ini
nita jasnijim. Tipino socioloki pa da nevolja bude vea i sociologistiki autor disidenstvo
vezuje samo za konkretne institucije, zanemarujui injenicu da disidenti ustaju protiv reda stvari
i na mnogo irem planu nego to je konkretno drutvo i oni, naime, nastoje da promene svet i
da stvaraju novog oveka" i novi svet. Mnogo je konkretniji jedan drugi autor koji se prihvatio
posla da prikae ukupnu istoriju disidenstva. Njegova su odreenja vezana za iskustvo istonih
zemalja i on nudi definiciju koja je prihvatljivija disidenstvo rui jednu normu u ime novog
sistema drutvene norme, ali se nikada ne zaustavlja".
Neto vie od tipologije koja mu je i bila cilj ponudio je jedan ruski autor ije su definicije
uistinu izazovne za raspravu. U celokupnom disidenstvu autor ulazi u problematina
uoptavanja treba razlikovati tri bitne komponente. Jedna od njih je teorija pravne drave i
graanskoga drutva koja je utemeljena na politikom razumu, tanije predrasudi i koja ne
izvodi pravnu dravu iz graanskog drutva ve graansko drutvo iz prava. Druga je
komponenta onoto on naziva trinim romantizmom" dok je trea emocionalno etika i
estetika kritika komunistikog sistema. Disidentski pokret se razvijao samo kao ideoloki
pokret, kao takav je i pobedio, ali se u pobedi pokazala i ideoloka beda" disidenstva u celini.
Jednostavnije reeno, osnovna teza ovog autora jeste u novim uslovima jeretici i sanjari i
jeretici proroci nisu mogli da se snau. Iako se mnogo toga ne moe prihvatiti posebno
ovakav sistem uoptavanja mora se priznati da je ovaj autor dodirnuo neke probleme vane ne
samo za pominjanu jo nepostojeu tipologiju, ve i za fenomen disidenstva u celini. Da
bismo se sutini fenomena pribliili, nuno je vratiti se dubokoj intuiciji apostola Pavla koji je
sam fenomen najdublje video.
Na samom poetku Crkve, u svojoj Korinanima poslanici prvoj 11. 19 veliki agitator
hrianstva, i sam tipini disident, ovaj fenomen osvetljava uistinu duboko, pa nije - blago

reeno jasno zbog ega se ova njegova ideja smee s uma, odnosno postaje jasno zbog ega e
joj se o emu e biti rei danas vraati jedan A.D. Sinjavski, i to svuda u svetu, a kod nas
zaista naglaeno. Apostol je znao jedno: ako se problem Istine ovako postavi, neminovno e se
otvarati i problem druge i drugaije istine, u emu mu je potonja istorija dala za pravo. ,,Jer
treba" - naglaavao je apostol disident - ,,i jeresi da budu meu vama, da se pokau poteni koji
su meu vama". Nije teko opaziti da apostol ni samom pojmu jeres ne pridaje iskljuivo
negativno znaenje, jer neto slino je neminovno da bi se Istina pokazala, iako on, naravno,
misli na smisao ,,poslednjih istina" - i na Istinu vere a ne na istinu u drutvenim relacijama.
Bilo kako bilo, vekovima je taj princip opertet hereses esse bio duhovni izazov nesluene
kreativnosti i to i u duhovnoj i u drutvenoj sferi i on je to i danas u punoj meri a neki ak
naglaavaju da danas taj princip posebno dobija na skali vrednosti, u svim traganjima za istinom.
U tom se smislu i razume pojam u okviru totalitarnih sistema kakvi su ruski komunizam i
nemaki nacional-socijalizam, pa ga u tom smislu u negativnom sama Crkva prihvata, iako
ga unutar svoje strukture odavno ne koristi. Neki su primeri reiti iako nisu najbolje uoeni sve
disidente i najglasovitije jeretike i sanjare" u Poljskoj i u drugim zemljama socijalistikog
tabora" najpre je na Zapadu prihvatala i podravala upravo Crkva. To deluje kao paradoks,
ali tu paradoksa zapravo i nema, a to to je uistinu poseban tematski krug to je na Istoku bilo
drugaije, i u Crkvi i sa disidentima, o tome e delom biti rei nadalje, upravo u vezi sa
sudbinom disidentskog pokreta i disidenstva kao fenomena koji je barem u novije vreme
nastao na Istoku. Tu valja razlikovati disidenstvo koje je politiko, disidenstvo koje to nije
recimo ono na religioznoj, pa i ire na religijskoj osnovi. Najvei problem je u neem drugom
disidenstvo nije jednoznaan pojam, kao to ni praksa u ijim se okvirima iskazivalo nije
jednoznana; postoje, naime, duboki i duhovno zdravi koreni disidentski koreni slobode i
demokratije, ali postoje i disidentski koreni svega onoga to se oznaava kao nova desnica, pa i
samoga faizma i neofaizma.
http://www.monitor.co.me/index.php?option=com_content&view=article&id=3439:mirko-orevisjaj-i-beda-utopije-i-disidenti-bjekstvo-iz-utopije&catid=2355:broj-1123&Itemid=3583

MIRKO OREVI: SJAJ I BEDA UTOPIJE (II): Sluaj

Mihajlov
Petak, 04 Maj 2012 feljton - Broj 1124
Disidenstvo je, dakle, otvoren pojam i rasprava o njemu nije nikako dovrena ne gree oni koji
istuu da smo u tom poslu na poetku. Rasprava pak o smislu i sutini disidenstva kao i mnoge
druge o sutinskim problemima kod nas je u naglaeno nedovrenom stanju i veliko je i pravo
pitanje da li je ona uopte nekada i bila sasvim ozbiljno zapoeta; ak i u novije vreme, kada se
problem konkretno otvorio, rasprava ne odmie, odnosno nema jo uvek dijaloga koji bi je
podstakao. Da nevolja bude vea sami disidenti, a jo ee oni koji misle da su to bili, su u
svojim prikazima na tipino memoarski" nain optereeni da se fenomenom i ne bave ve se
bave sopstvenom istorijskom" ulogom to dovodi do jo veih zabuna, ali i do krivotvorenja
injenica koje se konstituiu iz pozicije zakasnele svesti" i aktuelne politike konjukturnosti.
Kako se problem bukvalno zatvara pokazae nam jedan paradigmatian sluaj koji se mora uzeti
u ozbir, u knjizi publiciste Miodraga Periia Razvaline ideolokog raja Prosveta", Beograd

1995. - problemu se pristupalo globalno, ali je autor, optereen nekom svojom ulogom, problem
zapravo zaobiao. Svi su disidenti bili po Periiu - u rezevatu", reim je sve mogao da
kontrolie sve dok neko nije postao sluaj" - Solenjicin je pravi disident, ali pisac u svojoj
knjizi o njemu ne kae nita to bi bilo bitno, dok je ilasova kritika bila temporalnog,
ogranienog dejstva", to se pak tie sluaja" on upravo od toga i bei u svom delu sluaj
Mihajlov", koji je imao svetski odjek, on jednostavno i ne pominje. Zanimljive su, i veoma
karakteristine, jo neke simplifikacije. U Hrvatskoj je po njemu bilo tribalistike
homogenizacije koja je povremeno dobijala i morbidne manifestacije" - to nije sporno ali je
situacija u Srbiji bitno drugaija. Tako je recimo UKS bio skup individua, ali nikada socijalna
snaga ni politiki faktor", to svakako nije tano. Ovaj publicista gradi svoje vienje disidenstva
na primerima koji su naknadno" izabrani, koji su proizvoljno prikazani sa jasnim ciljem da u
svemu istakne svoju ulogu, ili da glavnu ulogu pripie ljudima koji su se odupirali neem u
reimu Titove Jugoslavije tu je pokuaj da se D. osi kao tipini disident prorok prikae kao
pravi i bezmalo jedini disident. Promene pozicije kod nekih, ne svih, naravno, disidenata i
biranje uloge nacionalistikih proroka, kod Periia se uzima kao intelektualna vrlina.
Uzeemo neke od novih primera koji e pokazati kako ta istorija rei i pojma zaista nije
okonana.
Nedavno je M. Mihajlov zapoeo dijalog sa akademikom P. Palavestrom, upravo o disidenstvu
kao fenomenu. Akademik Palavestra je disidente jednostavno otpisao - oni su izgubili znaaj"
jer po njemu nije bilo nikakve disidentske revolucije; tu se on oslanja na T. Mladenovia koji
je jednom kazao da se ne moe u svakoj revoluciji biti prvoborac", pri emu je jasno da za
raspravu o fenomenu disidenstva uopte i nije potrebna ovakva prvoboraka logika. Disidentske
revolucije, kao ni post-disidentske, nije naravno bilo to Mihajlov istie ali je fenomen
disidenstva upravo sada dobio i novu dimenziju. I na je disidentski pokret po Mihajlovu bio
jedan od najslabijih u svetu", pa ipak sad su u Srbiji disidenti na vlasti, u strukturi vlasti
Miloevievog balkanskog neocezarizma bivi disidenti zaista igraju vanu ulogu, i to je novina
na koju je Mihajlov ukazao, no dijaloga nije bilo. A dijalog bi bio nuan i u cilju tumaenje
disidenstva kao fenomena i radi razumevanja stanja u kojem se nalazimo. Nama su takve
nedovrene rasprave sudbina, a o posledicama obino raspravljamo sa kobnim zakanjenjem;
umesto dijaloga poktrepljenog injenicama na koji se Mihajlov i poziva nude se proste,
politiki smiljene ocene oevidne proizvoljnosti.
Verovatno je mnogo toga ve reeno tezom da su kod nas disidenti u samoj strukturi sadanje
vlasti, ali su i pored svega nae rasprave o svemu slinom ostajale nedovrene; jo na samom
poetku populistikog talasa koji e dovesti do raspada zajednike drave i koji e Srbiju survati
u ponor izolacije, godine 1989. nai sociolozi su bili zapoeli raspravu o svemu tome, no i ta je
rasprava ostala nedovrena. Ukazivao je Igor Mandi, recimo, na dublje korene fenomena, na
jednu dublju istoriju, na Kestlera kao jedan od obrazaca, ali se odgovor koji se nudio smetao u
okvire politiki promiljene igre koju su to je bitno za raspravu nacionalisti uistinu dobri bili
prozreli kao neto pogodno za politiko korienje. Tako je i tada, i jo tu, S. Stojanovi jednom
Kestleru suprotstavljao D. osia kao primer pravo i istorijski autentinog disidenstva dokaza
za takvu tezu naravno nije bilo, ali je ta teza funkcionisala kao tipian ideoloki obrazac, a
takvom obrascu neki dokazi nisu zna se ni potrebni. I ova je rasprava mimoila sluaj
Mihajlov", pa se i ona, na neki svoj nain, i nije uspela udaljiti od problema naeg disidenstva.

Ostala je i ta rasprava nedovrena, no problem rasprave nije samo u tome ona je bila ponudila
dva karakteristina znaka koji se i danas dre i koji su vani za svaki dijalog o fenomenu naega
disidenstva i sudbine istorijskih disidenata kod nas.
Ono, naime, na ta su tada upozorili N.Popov i I. Mandi ostaje vano za razumevanje problema,
onako kako se on danas jo jednom otvorio.
Srpska je inteligencija pod Titom u sluaju Mihajlova utala, naglaavao je I. Mandi koji
istie jo i ovo: Ne znam da li u pretjerati ako kaem, ali se usuujem svi smo mi ovdje
proizali iz afere Mihajlov". Liberalna inteligencija je, naime, imala osnova da smatra da joj je
Mihajlov duhovni otac - tu je I. Mandi u pravu ali je to priznanje oinstva, prvo, usledilo
kasno, i, drugo, ono i samo nije neko dublje objanjenje fenomena. Problem je osetio kako se
nama ini kako valja N. Popov i njegova je osnovna teza i danas aktuelna, i to ne samo u
smislu istorijskog objanjenja fenomena, ve i u smislu svega onoga to je bilo deo potonje
sudbine disidenstva i disidenata kod nas sve do danas kada su oni na vlasti; ta teza, meutim,
baca svetlo i na onu famoznu, pominjanu krivicu" koja se bukvalno osea i danas i koja
optereuje mnoga memoarska svedoenja naih disidenata od kojih smo na jedno uveliko
pretenciozno ve ukazali. Ako ste utali u vreme stradanja Mihajla Mihajlova" - isticao je N.
Popov - s kojim pravom govorite o stradanjima pre i posle Mihajlova" . Problem fenomena
disidenstva je, uvereni smo, u tome govoriti svojevremeno i initi, postupati svojevremeno, a
ne posle kako se to sada ini i namee.
Naime, Mihajlov je zaista bio sam sa relativno manjom grupom istomiljenika i ono to su o
njemu napisali poznati pisci tada, to je esto bilo tee od renika otpunice koju je na suenju
itao javni tuilac, ostaje takoe neto sve do danas nedovoljno istraeno, i to nikako i nije
sluajno; jo tee stoje stvari s onim to se preutali i to se potom prema potrebi
funkcionalizovalo, a to je ono to traje sve do danas. To je ta pominjana taka na kojoj se
zaustavila svaka rasprava o naem disidenstvu, na kojoj se ona zaustavila trajno nedovrena, jer
dijalog nije bio vrlina koja se najire prihvata kod nas kada je re o takvim politiki osetljivim
problema. Kada bi problem bio samo istorijski on je i kao takav ostao nedovren on i ne bi
bio posebno komplikovan; problem je bukvalno aktuelan, jer imamo disidente na vlasti za koje
se sasvim sigurno zna iz kojeg su od brojnih korena disidenstva ponikli i u ime ega su disidirali.
A ti su koreni uistinu razgranati, pa nam upravo izdanci mogu rei mnogo vie o fenomenu nego
oni sami. To se moglo videti na brojnim primerima, ali je jedan upravo u vezi sa Mihajlovom
zaista paradigmatian. Niz disidenata - i posebno iz krugova srpske emigracije estoko se bio
okomio na Mihajlova, pa je u jednom momentu bio teko odrediti da li on vie smeta vlastima u
Beogradu ili njima emigrantima. A kada je kasnije Mihajlov zapoeo polemiku sa
Solenjicinom o emu se kod nas skoro nita ne zna koja je imala zaista svetski odjek,
postalo je jasno da se jedan istorijski disidentski krug zatvorio sa nacionalizmom, to je u naem
srpskom sluaju posebno vana tema. Po sebi se razume, ta se tema mora posebno analizirati i to
za svaki sluaj" posebno.
Tu nije u pitanju samo nekakav poseban dug" prema Mihajlovu, ve dug nauci i kritikom
miljenju koje po prirodi stvari nijednu raspravu ne bi trebalo da ostavi nedovrenom.

http://www.monitor.co.me/index.php?option=com_content&view=article&id=3455:mirko-orevisjaj-i-beda-utopije-ii-sluaj-mihajlov-&catid=2352:broj-1124&Itemid=3580

MIRKO OREVI: SJAJ I BEDA UTOPIJE (III): Rusko

iskustvo
Petak, 11 Maj 2012 feljton - Broj 1125
Disidenstvo, naravno, nije samo na problem, ono je bilo pojava koja je u najrasprostranjenijoj
zemlji realnoga socijalizma igrala veliku ulogu; problem nije u nekakvoj disidenstkoj revoluciji
niti u tome da li je nje bilo ili nije bilo, ve u jednom izazovu I duhovnom otporu koji je igrao
ulogu pripreme" velikih mena, pa i lomova, koji su ubrzo usledili; ni Volter ni Ruso nisu postali
lanovi konventa" i vladajue strukture republikanskoga sistema, ali im taj sistem sa svojim
trajnim institucijama, duguje dobar deo mogunosti nastanka i uspostavljanja i poetka ivota na
istorijskoj sceni Evrope. To su skoro banalne i kolske istine koje se ipak moraju ponoviti. Nije
nikakvo sluajno, na primer, to su mnogi disidenti lako prihvatili neki vid onoga to se zvalo
demokratizacija ali nikako ili skoro nikako ono to se razume pod pojmom demokratija u
prvom sluaju se ostajalo u okvirima sistema totalitarne drutvene prakse, a u drugom se inilo
ako se inio iskorak upravo iz tog sistema. Nije sluajno ni to to su mnogi disidenti izabrali
naciju svoje pleme ali ne i oveka i graanina. Na toj razmei izmeu nacionalizma i
demokratije zbivala se drama naeg disidenstva iji se glavni in okonao poekom osamdesetih
godina opredeljenjem za nacionalizam.
Negde na toj razmei koju bi trebalo vremenski precizno odrediti terbalo bi jo jednom
pokuati dijalog i o disidenstvu i sudbini disidenata.
Rusko iskustvo je bolje poznato vie se nametalo svetu, a posle afere oko Andreja Sinjavskog
disidentstvo je u toj zemlji postalo zaista masovna pojava. Sam je Sinjavski specifian znak" ali
i veoma pouzdan svedok i tuma fenomena; on je disidentstvo doiveo i kao lino iskustvo
godine robijanja u polarnim predelima i kao pojavu ijem e se smislu kasnije posvetiti.
Sinjavski je problemu pristupao i iz ugla linog iskustva ali i iz ugla nune rasprave koja je
vana za period koji se oznaava kao tranzicija kojem smo svedoci na prostoru itavoga Istoka;
to se najbolje vidi iz njegovog spisa pod karakteristinim naslovom Disidentstvo kao lino
iskustvo koji je nastao jo 1982. godine, ali koji se nedavno pojavio i njegova je aktuelnost ostala
prvorazredna.
Bitne teze A. Sinjavskog su relevantne i za sve ono to se i kod nas nametnulo sa svim onim
zabunama o kojima smo neto ve kazali. Disidenti iz Rusije naglaava Sinjavski nali su se,
nakon dolaska na Zapad, u situaciji koja je po njih bila nepovoljnija od one u zemlji iz koje su
beali, i gde su bili progonjeni; to je paradoksalno, ali i razumljivo jer je nestao izazov za
duhovni i fiziki otpor, a pri tom na Zapadu su se suoili sa njima do tada nepoznatim okom od
slobode i iznenaenjem jednog blagostanja o kakvom ni sanjali nisu.

Meutim, ono to je najparadoksalnije sastojalo se u tome to je disident na Zapadu izgubio

nezavisnost on se naao u vlasti bosa-ideologa" koji ga u jednoj takvoj civilizaciji bukvalno
koristi i namee mu ono to je njemu bilo najodioznije narudbinu za ono to e pisati. Taj ok
od slobode Sinjavski je opisao kao najvei rizik bekstva iz Utopije i uklanjanja od represivne
dogme i to na nain koji podsea na paradoksalistika razmiljanja junaka iz proze F. M.
Dostojevskog Dajte nam slobodu i mi emo postati robovi!". itav problem je kod
Sinjavskoga osvetljen inae reminiscencijama iz Dostojevskog ije teoloko-filosofske teoreme,
inae, nisu nikako jednoznane. Disidenti", kae on, postaju konformisti" i sukobljavaju se oko
toga da li je u okviru prava na drugo i drugaije miljenje mogue i pravo na jo jedno drugaije
miljenje. Iako ne citira svetog Pavla on svoju osnovnu tezu formulie ovako - Ako jesmo
jeretici, neka te jeresi bude mnogo".
To je razmee sa nacionalizmom, najpre sa ruskim a potom i sa nacionalizmom uopte kao
poslednjim stadijumom realnoga socijalizma".
Disidentstvo nije poetak nove crkve", kae Sinjavski, pri emu se mora imati na umu da je on
bio duboko i iskreno religiozan, kako bi se otklonila nejasnoa na kakvu crkvu" on misli, a to je
i za nae prilike u Srbiji podsticajno kada je re o smislu i sutini disidentstva a o tome je
zapravo Mihajlov i pokuao dijalog sa jednim liberalnim" beogradskim akademikom. Meu
tipovima disidentstva Sinjavski je prvi zapoeo posao uspostavljanja stvarne tipologije
Sinjavski izdvaja dva. Prvi je autoritarno-nacionalistiko disidentstvo" a drugi liberalnodemokratsko", pri emu ne skriva svoju skepsu u pogledu mogunosti pobede demokratije u
Rusiji.
Postoji jo jedan karakteristian znak u eseju A. Sinjavskog koji se uveliko tie i nas u Srbiji.
Naime, ovakvim svojim tezama Sinjavski je zasluio da ga ruska nacionalistika inteligencija
optui za ulepavanje komunizma u Rusiji su ga progonili kao agenta Zapada", a sada je za
ruske disidente-nacionaliste agent ruskog i meunarodnog komunizma". U tom paradoksu ima i
nema mnogo toga emu bi se trebalo uditi. Svim disidentima nije uspelo bekstvo iz Utopije i
konano oslobaanje od dogme, a neki su ak i ostali u njoj shvativi njene prednosti jer su
nacionalistikim republikama" otkrili svoju obeanu zemlju. No to ne znai da iz Utopije koja
nije fizika realnost ve duhovni zaviaj intelektualno neformiranoga uma ne treba beati.
Jedini smisao disidentstva je u tom neprekidnom beanju od dogme, a najdalje stiu kako je
govorio Spinoza oni koji ne znaju tano kuda idu; republika-utopija se ne jednom u istoriji bila
obistinila bez pesnika i svetenika pa nee biti ni mudro da i disidentska res publica ostane bez
jeretika i sanjara. Smisao disidentstva je u stvaranju pri punoj svesti, sa sredstvima kritikoga
miljenja u stvaralatvu koje polazi od oveka i graanina. Nevolja je u tome to su se mnogi
sanjari i jeretici pretvorili u disidente-poroke a sve to se zbiva sa naoruanim prorocima" bi se
moglo ponoviti i ve se ponavlja kao istorija nacionalnih i nacionalistikih proroka.
Sama svest o tome bi trebalo da podstie novo disidentstvo a njegov je smisao u tom i takvom
podsticaju.
http://www.monitor.co.me/index.php?option=com_content&view=article&id=3472:mirko-orevisjaj-i-beda-utopije-iii-rusko-iskustvo&catid=2367:broj-1125&Itemid=3596

MIRKO OREVI: SJAJ I BEDA UTOPIJE (IV):

Realnost jedne iluzije
Petak, 18 Maj 2012 feljton - Broj 1126
Istraivanje i valorizacija disidentskog iskustva u najirem smislu pojma nije samo stvar
akademskih rasprava, iako ni same takve rasprave nisu sasvim dovren posao kod nas taj posao
nije kako valja ni zapoet; nakon istorijskog raslojavanja i prestrojavanja meu samim
disidentima i kod nas i na itavom Istoku, postalo je jasno da vie nisu posredi nekakve
disidentske i komunistike filioque" kako se doskora govorilo, ve nunost sumiranja jednog
iskustva koje bi trebalo da pomogne objanjenju sloma ruskog modela komunizma, to je
nesumnjivo dogaaj uistinu planetarnih razmera; svi do sada ponueni pogledi sa Istoka" i oni
sa Zapada, nisu mogli da zaobiu upravo disidentsko iskustvo. Nije stoga udno to je pojava
jedne knjige koja ima blizu hiljadu strana izazvala takvu buru kakva se ni u francuskim, inae
dinaminim intelektualnim zbivanjima, nije do sada videla. Neki znaci" oko same knjige govore
za sebe i sve je u njoj kao i oko nje postalo predmet najeega spora.
Knjiga je posveena uspomeni na nedavno preminulog istoriara Fransoa Firea, osnivaa kole
moderne francuske i evropske istoriografije koji je ostao upamen izmeu ostalog po tome
to je uspeno i sa dovoljnim istoriografskim razlozima ruio mnoge mitove i legende, kakvi su
recimo mit o nedodirljivosti venih naela" Francuske, ali nije kasnije postao desniarski
staljinista poput tolikih drugih", to o njemu ali ne samo o njemu zaista govori mnogo; bez
obzira na sve razlone primedbe koje se ve uju u sporu, autori Crne knjige komunizma su
ostali dosledni jednoj takvoj istoriografskoj metodi, i upravo se brane time iskustvo se mora
valorizovati po metodi dovoljnih razloga koji mogu vaiti samo dotle dok se drugi jasno
utemeljeni i obrazloeni razlozi ne iznesu. Knjiga grupe autora nije ni leva ni desna" jer su
sve injenice jasno navedene na prigovor s desnice da se istina komunizma, posebno ruskog,
znala jo svojevremeno i da su o tome govorili istaknuti desniari ili oni koje su tako oznaavali
s levice, autori jasno odgovaraju da se za tu istinu znalo i na levici, u leviarskim disidentskim
krugovima; jedan K. Kaucki nije bio desniar i ono to je svojevremeno poruio boljevicima
dublje je istiu mnogi od svega ponuenog u ovoj knjizi; naravno, nije slavni renegat"
Lenjinov epitet jo uvek ide uz njegovo ime bio jedini jer u knjizi su pobrojane teze svega onog
to se u irem smislu moe oznaiti kao disidentstvo. Pa ipak iako sve to nije bilo nepoznato
teko je ilo kao to i danas teko ide sa rastajanjem od iluzije o sveoptem izbavljenju i trajnoj
emancipaciji nainili svojevrsni sistem teologumene, to su ljudski san o osloboenju hilijastiki
spojili sa idejom koja se u hrianstvu oznaava pojmom spasenje. Tako transponovana ideja, iz
isto religijske ravni u ravan socioloku i istorijsku, okvir je u kojem se odvijala i drama ljudskih
tenji i ljudskih iluzija o emu ovo delo i govori. Upornost te iluzije" nije nita sluajno
ideologije nisu nevine, pa nije bezazlena niti nevina ni ideologija mnogih disidenata. Ovako
nainjen korak u smeru sistematizacije veoma bogatoga iskustva zaista otvara ogromne
mogunosti knjiga ne otvara samo problem komunistikoga totalitarizma ve i svakog
totalitarizma, pa su ovako estoki sporovi bilo je i pretnji sudom pa umalo i tue na javnom
mestu uistinu neto normalno. Jedna se iluzija" na irem istorijskom planu bila obistinila kao
surova, represivna realnost ali se od svega toga ne moe pobei sporovi upravo pokazuju da
nijedna rasprava ne treba da ostane nedovrena. Najvei problem se otvorio sa isticanjem broja

rtava knjiga pominje osamdeset pet miliona a to, kao i uvek, nije nimalo jednostavno
dokazati, ali ako se ima na umu ogroman prostor, od Rusije do Balkana, od Kine do Kambode,
broj rtava ni u kojem sluaju ne moe biti mali.
Problemski, od uvoda koji osvetljava istoriju jedne iluzije", da se posluim jednom metaforom
F. Firea, i koji govori o tome kako se najplemenitiji san, maksimalistiki san o sveoptoj
emancipaciji pretvorio u jednu grubu stvarnost, do neke vrste religioznog pregleda prisustva svih
pet tipova komunizma", autori slede jednu metodologiju iji rezultati nikako nisu mali, iako se
ni posle ovako opsenog istraivanja ne bi moglo rei da je problem iscrpljen to se
jugoslovenskog disidentskog iskustva tie ono se uzima u smislu kako ga je i M. Mihajlov
ocenio, kao najslabije", ali su izostala ira istraivanja, to, uostalom, vai i za druge regione".
No problem je on jo nije osvetljen i tek je u raspravi naet u neem drugom to se na neki
nain zaboravilo. Naime, ova knjiga, i sa svojim materijalima" i po svojim osnovnim tezama,
nastavlja onde gde se jo 1937. godine bio zaustavio N. A. Berajev sa svojim klasinim delom
koji ni do danas nije prevazieno Izvori i smisao ruskog komunizma. ak bi se slobodno
moglo rei to bi bio neki prigovor autorima da su zanemarili osnovna polazita ruskog
mislioca, iako se i na njega i na njegovo delo takoe osvru. Berajev je srenije uoptio
ogroman empirijski materijal" i izveo je zakljuke ija se preciznost u vremenu pokazala
zadivljujuom njegova je zasluga ega kod ovih autora mnogo nema to je paralelno
posmatrao i socioloku i duhovnu ravan na sasvim konkretnom planu, uz iskustvo koje je lino
imao kao uesnik ne jedne ve triju ruskih revolucija.
N. A. Berajev je bio na to valja podsetiti i sam disident iz krila stare ruske i evropske
socijaldemokratije.
Disidenti, naravno, nisu odgovorili na sva pitanja iako oni meu njima koji su se opredelili za
ulogu disidenata-proroka misle da jesu; to to ih u nekim pokuajima tipologije mnogi dele na
desne i leve, ne mora znaiti mnogo upravo je ova crno-crvena knjiga" pokazala da se ukupno
iskustvo mora najpre sabrati, sistematizovati pa onda valorizovati; takva metodologija
pretpostavlja neku vrstu jednake vrednosti i verodostojnosti svih izvora pristup osloboen usko
ideoloke sheme takoe pretpostavlja paralelno izuavanje teorijskih upozorenja jednoga
renegata" Kauckog i jednog, danas zaboravljenog Kravenka, jednog Cilige ali i onih
svedoanstava u kakva spadaju idova kazivanja posle putovanja i povratka" iz ostvarene
Utopije; to i takvo suoenje je danas potrebnije jer, napokon, postoji odreena distanca koja
istoriaru omoguuje bespristrasniji uvid u stanje stvari. Autori su svega toga bili svesni ali nisu
ostali na istoj visini koju su bili nagovestili u samom pristupu. Ipak korak napred posle
Berajeva nije neki mali korak.
to se tie naeg disidentskog iskustva koje nije malo ako se celovitije sagleda i na levici i na
desnici nailazi se na niz tekoa koje su zaudo ipak samo nae. Kod nas su disidenti na
vlasti, veina je slobodno izabrala nacionalizam, a sistem presije i represije nije ozbiljnije
doveden u pitanje; stoga se disidentska svedoenja nude pod uglom linog i klasino-ideolokog
optereenja; sva su svedoenja lina" u jednom negativnom smislu svak sebe smeta u okvire
istorije koju je stvarao.

Ali to ne bi trebalo da bude razlog da rasprave i dalje ostanu nedovrene; pravo disidentsko
miljenje se prepoznaje po tome to je kritiko miljenje, a granice i dometi tog miljenja kod
nas nisu neto utvreno, niti za sada potkrepljeno dovoljnim razlozima. Mitovi i legende jo
uvek zauzimaju mesto koje im ni po kojoj logici ne pripada.
http://www.monitor.co.me/index.php?option=com_content&view=article&id=3489:mirko-orevisjaj-i-beda-utopije-iv-realnost-jedne-iluzije&catid=2387:broj-1126&Itemid=3616

MIRKO OREVI: SJAJ I BEDA UTOPIJE (V): Jedan

papa disident
Petak, 25 Maj 2012 feljton - Broj 1127
Sve su brojniji disidenti" koji su od svoje uloge esto veoma sumnjive - nainili legendu, oni
govore o disidentskoj revoluciji" pri emu sopstvenu ulogu stavljaju u prvi plan, dok jo uvek
ostaje otvoreno pitanje o tome da li disidentsvo moe da srui ili makar da reformie sisteme
koji su po nekom zakonu svoje prirode nepodloni reformisanju. Jo je stari A. de Tokvil
podseao da su poeci reformi takvih sistema ujedno i poeci njihovoga kraja. Bilo kako bilo, i
po svemu sudei ne sluajno, pomenuti francuski istoriar je ovaj problem ostavio otvorenim;
prouivi briljivo bezmalo svekoliko disidentsko iskustvo i Istoka i Zapada, on nije hitao da
disidentima pripie konanu ulogu u ruenju jednog takvog sistema kakav je bio ruski, sovjetski
totalitarni sistem. Sistem se uruio" jer je iscrpeo svoje mogunosti, sazdao je bio jednu
prepoznatljivu politiku kulturu" ali nije ponudio, ni u zametku, neto to bi bilo nalik
obeavanoj civilizaciji u znaku srpa i ekia". ak i u trenutku kada se sistem ruio, kada je
poetkom marta 1985. godine bio izabran za generalnog sekretara te partije, M.S. Gorbaov je
govorio kako se varaju svi oni koji misle da je socijalizam nedonoe civilizacije" i ta e se
ideja kod njega sresti i na pragu godine 1989. Istorija te iluzije nije nepoznata barem ne u
bitnim crtama ali nije jo uvek dovoljno jasan pojam disidentstvo, niti je dovoljno izruena
istorija brojnih disidentskih iluzija koje su se manifestovale oko maginih polova kakvi su
reforma i revolucija. Jedan istorijski osvrt nikako sluajan e nam o tom maginom i
enigmatinom krugu iluzija rei dosta.
U ogromnoj istorijskoj povorci" rimskih papa - a sadanji papa Jovan Pavle II je dve stotine
ezdeset trei papa na prestolu sv. Petra koja obeleava dva milenijuma evropske i svetske
kulture i civilizacije, postojao je i jedan papa tipini disident koji je pokuao da reformie
vekovnu strukturu Crkve na zemlji i to na tipino disidentski nain. Njegova linost i vreme
njegovog petomesenog pontifikata kao i sve ono to je hteo da uini, govore dosta o granicama i
dometima disidentskog ina, ali i o iluziji iji fenomen ne ispituje samo F. Fire. Taj sluaj"
govori dosta i o problemima naeg vremena pa svakako nije udno ni to to se nesueni papa
poodavno vratio iz svoje istorijske senke. U raspravama u vezi sa tajanstvenim" raspadom
komunizma on se namee kao svojevrsna paradigma i s priom" o njemu se pribliavamo
nekom jasnijem odgovoru na pitanje o odnosu izmeu osloboenja kao mogue emancipacije na
istorijskom planu i spasenja kao krajnjeg, ontolokog smisla ovekovog prisustva u svetu.

Ta nas zgoda vraa u nemirna vremena XIII veka kada je svetovna struktura hrianske crkve
bila vrsta i uveliko srasla sa strukturom feudalnog sistema, i do te mere da se u njoj bezmalo
bila izgubila jevaneoska sutina njenoga poslanja na Zemlji i meu ljudima; u rukama svetovne
vlasti, kompromitovana simfonijom" sa feudalnom dravom, Crkva je bila u dubljem smislu
zaboravila svoju ulogu spasenja i buenja nade u svetu ponienih i uvreenih", pa je i vreme
nakom smrti pape Nikole IV bilo jo jedno vreme velikih smutnji godine 1292. monici se nisu
nikako mogli dogovoriti oko linosti novog pape i kako je vreme odmicalo situacija je bivala sve
munija. Kada se 1293. godine konano sastao konklav u Perui, kada su zaraeni klanovi
porodica Orsini i Kolona i sami uvideli da se neto mora uiniti u sve se umeao i napuljski
kralj Karlo II postalo je jasno da e se konano morati dogoditi ne neto obino ve upravo
neobino, i konklav u Perui je i nazvan udo u Perui" . U tekoj situaciji, kada izlaza nije bilo
ni na vidiku, popustio je u svojim stavovima i sam kardinal Kaetano za koga je Crkva bila
jednostavno zemaljska monarhija i za novog papu je izabran obian kaluer Petar poznat u
istoriji kao papa Celestin V. Svetovni i crkveni monici, suoeni sa krizom jednog svetskog
sistema, su se setili to je i smisao tog uda u Perui" - osamdesetogodinjeg pustinjaka i
krenuli su da ga trae u nekom skitu daleko od Rima.
Linost i neobian in ovog pape nisu sasvim nepoznati, pa ipak bi on ostao u svojoj istorijskoj
senci da ga neto - opet neobino ili kako bi Fire kazao tajanstveno" - nije vratilo na scenu
naega veka i to mnogo vremena pre sadanjih rasprava. Meu prvima ga se prisetio poznati
italijanski pisac Ignacio Silone poto je disidirao iz redova komunistike partije Italije gde je
svoju komunistiku nadu i iluziju proiveo do krajnjih granica ljudske nade, u vreme prvih
pokuaja reformi iz vremena N. Hruova i XX kongresa komunistike partije, o emu i sam
govori u jednom svom delu posveenom nesuenom papi Celestinu V i njegovom inu (...)
Nesueni papa je uistinu bio neobina linost koja nije ostavljala ravnodunim ni njegove
savremenike ni potomke sve do naih dana.
On je aktivno uestvovao na lionskom vaseljenskom saboru kao ekspert" ali se uvek, nakon
obavljenog posla, povlaio u svoju eliju; spasitelja za Crkvu na Zemlji video je u vraanju
jevaneoskim izvorima" pa ipak pod pritiskom kardinala i evropske javnosti pristao je da se
prihvati izbora; on je belee hroniari - na magarcu uao u Rim" poverovavi da e moi da
reformie Crkvu. Sve je, meutim, krenulo drugim putem njegove zapovesti su se negde na
relacijama fatalne transimisije vlasti" pretvarale u svoju suprotnost i on je odluio da se povue
s papaskog prestola, da bukvalno disidira i da podnese ostavku a to je bio in bez presedana; da
bi to izveo morao je da objavi specijalni apostolski dekret" nakon ega je bukvalno pobegao iz
Rima i vratio se u svoju pustinjaku eliju no i to mu nije prolo bez problema, jer je postojala
mogunost da ga neka od zaraenih politikih partija uzme za anti-papu. On je ve 1313. godine
proglaen za sveca; od 1668. godine ima svoj dan u kalendaru, ali ostaje injenica koja nas
zanima on nije uspeo nita da reformie i pretrpeo je neuspeh. Ima sistema ponovimo to
koji se ne mogu reformisati, ali disidenti, oni autentini i u svom disidenstvu dosledni iako ne
rue sistem, pripremaju njegov kraj i u toj permanentnoj pobuni i valja traiti dublji i stvarni
smisao disidentstva. To je ono to je bilo jasno Celestinu V i zbog toga ga mnogi uzimaju kao
paradigmu za pokuaj osvetljavanja sudbine komunizma. A njegov postupak, danas toliko
aktuelan, bio je pravi izazov za njegove savremenike i ljude generacija koje su dole nakon
njega. Dante ga kao ubeeni monarhista smeta u pakao i osuuje njegovu ostavku kao in

slabia (...) On, po Danteovom miljenju, pripada onom tipu ljudi koji su zasluili prezrenje
Nebo ih progna da mu ljepotu ne rue (...)
Drugi su pak veliali njegov in kao to ga velia i slavi i Crkva koja ga uzima kao primer i
opomenu. U drugom tomu svoga dela o usamljenikom ivotu pesnik i humanista F. Petrarka
kae da je sve to je Celestin uinio delo uzvienoga i slobodnoga duha koji ne priznaje
prinudu". Meutim, iako je naena jedna paradigma istorijski veoma dobra nisu osnovni
problemi, posebno sada, nikako sasvim jasni. Nije na primer jasno koji su to sasvim konkretno
sistemi, koliko ih ima i da li imaju obavezno makar jednu zajedniku karakteristiku, uz razlike
koje meu njima postoje. U tom je krugu savremena rasprava o tome u kojoj su meri komunizam
i faizam istovetni jer navodno razlikuje ih samo ubijanje u ime rase" i ubijanje u ime
klase" dok im sutina, sluenje terorom, ostaje ista, o emu sporovi nisu prestali jo od vremena
poznate knjige Ernsta Noltea Faizam u svojoj epohi koja postoji i u prevodu na na jezik(...)
http://www.monitor.co.me/index.php?option=com_content&view=article&id=3505:mirko-orevisjaj-i-beda-utopije-v-jedan-papa--disident&catid=2397:broj-1127&Itemid=3626

MIRKO OREVI: SJAJ I BEDA UTOPIJE (VI): Grijeh

Karla Marksa
Petak, 01 Jun 2012 feljton - Broj 1128
Borba za Marksovo naslee je zapoela kao to se uglavnom zna jo za ivota pisca Kapitala,
a nije nepoznato ni to da su ruski boljevici pretendovali na glavni deo naslea; njihovo
prisvajanje duhovne ostavtine velikog uitelja nazvano je, takoe odavno ,,prvom revizijom
marksizma", ali je i evropska socijaldemokratija evropski socijalizam u celini bila naslednik
ideja iju inspirativnu mo niko razuman ne moe sporiti. Kada se danas zatvara veliki krug
takvog marksistikog izazova, kada se poblie zna i sama istorija iluzija koja ga je pratila,
problemi se otvaraju u novom istorijskom svetlu, i tu se F. Fire i njegovi uenici zaista ponudili
mnogo novog. Upravo je socijaldemoratski model u mnogim evropskim zemljama pokazao svoju
autentinu vitalnu snagu. Polako ali sigurno nestaje sa scene model komunistikih partija
lenjinskog tipa a ,,u modi" je socijaldemoratski model koji se javlja uveliko nedefinisan u
punom smislu rei u svim zemljama doskoranjeg realsocijalizma na Istoku. Problem,
meutim, ima i svoju isto doktrinarnu stranu i upravo to, u sferi doktrine sada se aktiviraju neki
kliei koji onemoguavaju otvaranje ire i temeljnije rasprave. Istie se, na primer, da je Marksov
ideal bio ist ali su ga deformisali naslednici, to je na svoj nain i problem koji je muio i
nesreenog papu Celestina V u davnim vremenima srednjeg veka; s druge pak strane istie se da
je i sam ideal bio sporan, sumnjiv na svom poetku, i nedostojan ljudskog napora, sa im
nesueni papa Celestin V nije imao problema, jer ideal koji je postavio Hristos zaista nema
nijednu mrlju okaljali su ga naslednici.
Silone je videli smo problem postavio kako valja. Meutim, ovakva dihotomija kao da je
namerno smiljena kako bi se dalje pobeglo od sutine problema i to beanje od injenica upravo
danas dobija neverovatne vidove. Stvari bi se morale jednostavnije objasniti. Ideal ljudske,
socijalne emancipacije u istorijskim okvirima ne treba povezivati sa konanim spasenjem o

kojem hrianstvo govori; ideal ljudskog osloboenja i samoosloboenja oveka i graanina nije
izvorno marksistiki ve je deo mnogovekovne ljudske tradicije, posebno religijske, i on se
uklapa u klasino evropsko humanistiko naslee koje to je dobro poznato ne poinje sa
Marksom i marksizmom. Pre e biti obrnuto da se Marksova doktrina najveim delom uklapa u
to naslee iako se on sam a njegovi sledbenici jo manje ne moe osloboditi svake
odgovornosti za niz brojnih potonjih diktatura koje su u obliku diktature proletarijata" i
nastajale u njegovo ime. Zanimljivo je da izvorni tekstovi nisu nejasni ali se oko njih stvorila
itava kola tipino kolastikih rasprava, ije finese" danas samo zamagljuju probleme. Naime,
i u pismu Vajdemajeru iz 1852. godine i u samom tekstu Kritike Gotskog programa proletarijat
se jo uvek shvata mesijanski toga se ni Marks ni marksisti nee nikad osloboditi ali se
diktatura uzima kao vid prelaznog politikog stanja, kao period revolucionarnog preobraaja".
Mesijansko znaenje je istina jednom zadato, jo u Manifestu komunistike partije, ali je ova
nepreciznost imala zaista kobne posledice; taj tekst je inae publikovan tek 1891. godine ali je
bio dovoljan razlog da ga boljevici uzmu kao temelj vlastite dogme. Jednostavnije reeno, imali
su i boljeivi ono za ta su se mogli uhvatiti u svom nastojanju da za sebe izbore ulogu jedinoga
naslednika Marskove doktrine. Ima mnogo takvih mesta". I u Adresi Centralne uprave Savezu
komunista nainjenoj u Londonu 1850. godine mesijanski smisao proletarijata nije dovoljno
relatizovan, pa se aki prema svom dosadanjem savezniku" zagovaraju sredstva koja nisu
daleko od kamijevelizma.
Najneobinije deluje uveni Projekat Ustava Saveza komunista iz 1847. godine koji su
redigovali Marks i Engels, u ijem se 42. lanu nalazi i jedna skica partije kojoj e biti sueno da
se u budunosti bude jedina i trajno vladajua partija, to su ruski marksisti i istorijski realizovali
to je potrajalo u planetarnim razmerama bezmalo jedno stolee, sve do sloma ruskog modela
komunizma o kojem se rasprave tek javljaju. Stav prema oveku i graaninu, posebno prema
onom koji bi izrazio drugaije miljenje u ovom dokumentu je eksplicite jasan i najavljuje
budunost kakvu smo ve imali. Savez treba da stavi pod prismotru osobe koje su udaljene ili
iskljuene iz Saveza, kao i sumnjiva lica uopte, i da ih uini bezopasnim. O njihovom delovanju
i vrljanju treba odmah obavestiti odgovarajuu optinu", stoji u tom projektu srene budunosti.
Tu se raspoznaje tip partije koji e kasnije, u Rusiji i u dobrom delu sveta, biti prepoznatljiva sila
represije koj nastupa terorom i nastoji da zameni sve druge drutvene ustanove, kakve su
demokratija i parlamentarni i sistem, na primer. Bilo kako bilo, ruski boljevici su zaista imali od
ega da pou, ali su neto slino imali i oni koji su, od Kauckog pa nadalje, svesno odbacivali
teror jedino sredstvo i diktaturu kao vremenski neodreeno i nedefinisano stanje, u ime
demokratijei parlamentarizma kao ustanova oveka i graanina" koje bi trebalo sauvati.
Kaucki, na primer, nije, kako se pogreno citira, govorio o azijatskom modelu koji stvaraju
boljevici ve o tatarskom" sistemu i modelu koji se sada uruio.
Famozni greh Karla Marksa se mora smestiti u pravi kontekst i to posebno sada kada se sabiraju
rezultati totalitarizma. Samo se tako moe odgovoriti na pitanje o slinosti i razlikama izmeu
faistikog i komunistikog totalitarizma, a negiranje jednog totalitarizma u ime drugog u naim
prilikama posebno najblae reeno, samo je beanje od dublje i temeljnije rasprave kakva je i
zapoela pojavom Crne knjige komunizma ili Fireove knjige Prolost jedne iluzije. Za sve to ima
dovoljno podsticaja jo u davnom spisu starog renegata" K. Kauckog koji je bio otvorio

polemiku sa Lenjinom i Trockim. Nisu, meutim, ni same tekstoloke finese" bez ikakvog
znaaja, posebno ne one koje su tiu Lenjinovog prevoenja" Marksa".
Krug koji se zatvorio sa slomom modela ruskog komunizma nudi i niz novih problema, kako god
se odreivali prema grehu" K. Marksa, a on je nesporan, pomenuti problemi su zasigurno stigli
do jedne istorijske take kada se nuni i neki jasniji odgovori. Odlian poznavalac i marksizma i
evropske humanistike tradicije, F. Fire se i to nee biti sluajno suoen sa tim problemima,
zaustavio na naznakama, potpuno svestan da nije uputno hita ti sa odgovorima. A zaustavio se na
sluaju M.S. Gorbaova i njegove uloge na poetku kraja pomenutog modela (...)
Enigma zvana Gorbaov jo nije odgonetnuta. Gorbaov je - kae F. Fire oslobodio Saharova
godine 1986. i prihvatio je dijalog sa disidentskom inteligencijom, ime je makar i sa kobnim
zakanjenjem - prekrio pravila
reima" ali je ostao nesposoban za reforme", tanije za reforme je bilo kasno kako neki kau ili
a to je tanije reforme su uopte bile nemogue u jednom takvom sistemu; on nije bio
maskirani antikomunista pa ni lo komunista" jer je ostao veran izvornoj ideji koju je hteo da
podmladi i da obnovi a ne da je izda", ne moe se naravno rei dokaza za to nema da je
Gorbaov bio neiskreni reformator ali je nevolja u tome to su reforme bile neprimenljive jer su i
sami disidenti doli do saznanja da one nemaju mnogo smisla iao bi bile neto najbolje papa
Celestin V se povukao, bukvalno je pobegao iz Rima, a Gorbaov nije podnosio ni ostavku; on je
verovao da je ideal uzvien to nije bio tano jer tako shvaeno osloboenje putem terora nije
svetao ideal, dok u sluaju pape Celestina V stvari ne stoje tako on je znao da je Hristos neto
vie od istorijske crkve pa je svoju ostavku" ostavio potomstvu kao opomenu i primer da su
reforme, iako nemogue u okviru nekih sistema, ipak neto to uliva vie nade od revolucije koje
rue sve.
http://www.monitor.co.me/index.php?option=com_content&view=article&id=3536:mirko-orevisjaj-i-beda-utopije-vi-grijeh-karla-marksa&catid=2418:monitor-1128&Itemid=3647

MIRKO OREVI: SJAJ I BEDA UTOPIJE (VII):

Vraanje ulaznice
Petak, 08 Jun 2012 feljton - Broj 1129
I disidentstvo i veliki talas studentske pobune 1968. godine su nesumnjivo najkrupniji drutveni
fenomeni koj su prethodili slomu ruskog modela totalitarnog komunizma; oni su ve po svojoj
prirodi sloeni, i do danas mnogo to od toga to ini njihovu prirodu nije sasvim razjanjeno.
Disidentstvo nije bilo politiki homogen pokret, inili su ga usamljenici-pobunjenici, a u
studentskom pokretu je bilo i utopije" i sasvim realno pobune protiv okotalih struktura. Danas,
sve naglaenije traje borba za naslee, u kojoj se prepoznaju i elita" i crkva" pri emu je
nesporno da su u toku iroka gibanja koja svi uesnici razliito definiu. U naim prilikama, pak,
borba za naslee te vrste tek poinje i ne bi se moglo rei to je skoro sigurno da ona mnogo
obeava.

Nisu disidenti jedini pokret ili grupa koje je istorija upotrebila", kako se to naglaava, jer istorija
u tom smislu sve upotrebljava. Nije nepoznato o tome smo govorili napred ni to da je pobedu
odnela nomenklatura", ali idejno naslee nije nikako sasvim nestalo ve po samom zakonu da
neto slino nikada ne nestaje bez traga. Disidentsvo nije samo stvar disidentske elite" ve
kretanje koje je otvaralo u najirem smislu nove prostore slobode i podsticalo mo kritikoga
rasuivanja. U tom smislu se disidenstvo ne bi moglo odvajati od studentske i radnike pobune iz
godine 1968. koja je obeleila evropski krug dogaanja.
Danas ezdesetosmai" - izraz je bukvalni prevod francuske rei piu memoare i iz njih se vidi
i ono to se u vreme same pobune nije ni moglo jasnije sagledati. Ispod diskretnog arma
buroazije" i utopijskog zanosa za promenom sveta skrivalo se relno saznanje da se u okotalim
strukturama neto mora menjati.
Vi koji najvre drite komandne poluge vlasti" - stoji u jednom seanju - u ime jedne najvie
istine morate znati da je svaka istorijska istina, ako je vizija samo nekolicine ljudi a ne istina koja
se dugo otkriva, obina mitomanija".
U jednom drugom priseanju u knjizi memoarskih zapisa ispovest uesnika tih zbivanja je
jo preciznija - Ja sam vanbrano dete iz jednog avolskog braka braka izmeu faizma i
staljinizma. U ovim zapaanjima ima mnogo onoga o emu bi sada, nakon trideset godina,
moralo razmiljati. Po mnogim znacima uistinu je to bila utopija na ulicama" iji su plonici
kao i zidovi i zdanja - procvetali grafitima" no jer su kretanja bila evropskih razmera
situacija nije bila isti na Istoku i na Zapadu; mit o Revoluciji je bio ideja vodilja jedne pobunjene
generacije koja je za pobunu samu imala dosta razloga nevolja je u tome to na komunistikom
Istoku trajnijih institucija nije ni bilo pa se mitologija ukorenjivala dublje, sa posebno uvanih
kultom Voe i jedne i jedine Partije koja je kolektivni um istorije".
Ta protivurenost, meutim, ne bi trebalo da bude apsolutizovana iz duha pobuna raao se iri
prostor slobode, slobode tampe, recimo, te slobode okupljanja, to je idejno naslee koje smo
pomenuli koje e trajati i dotrajavati do velikih graanskih pokreta poslednjih godina protiv
autoritarnog nacionalistikog totalitarizma. To znai zapravo da se ni disidenstvo ni studentska
pobuna ne mogu pojednostavljivati to se u famoznoj bici za naslee jednako ini. Neki znaci
toga vremena jo nisu kako mi verujemo dobro itani ni dovoljno protumaeni.
Oni su vezani za mito o Revoluciji i za pojam oppositio u klasinom smislu rei; kada je
svojevremeno to je prvi znak studentska pobuna u Jugoslaviji bila u punom zamahu; jedan
istaknuti studentski prvak iz Vojvodine objavio je svoj credo pod naslovom Neu u opoziciju; on
je eleo kao i itav niz uesnika da bude kritiar stanja, ak i famozni kritiar svega postojeeg"
ali da istovremeno ostane i veran lan svoje tada jedine Partije, u emu se prepoznaje
glasovita maksima maarskoga marksiste-staljiniste Lukaa - Kakva je da je, to je moja
Partija".
Drugi primer je jo jasniji o njemu govori mit o kubanskom revolucionaru e Gevari koji je
kultno negovan u publicistici ne samo kod nas nego i u svetu. Presudnu ulogu su imali klie i
stereotipi koji se i danas koriste kada se baci pogled na idejne tokove toga vremena, pa se u tom
smislu i nastavljalo trajanje mita o Revoluciji, usamljeni pobunjenici, opsednuti kompleksom

Antigone" su u kubanskom pobunjeniku videli inkarnaciju Istorije, smeui s uma elementarne

injenice koje se saoptavaju biografi kubanskog revulucionara koje i on sam u svojim
belekama potvruje. Ja ne mogu da budem prijatelj", ispoveda se e Gevara, sa onim ko ne
deli moje miljenje", a svoje je uverenje obrazlagao kao nunu potrebu, kao etiki stav efikasne
mrnje koja od oveka stvara mainu za ubijanje; u kojem cilju je na Kubi prvi formirao"logore
za prevaspitavanje" (...)
U studentskim i disidentskim pokretima osnovni tok bi valjalo itati i po liniji osnovnog motiva,
a to je pobuna u ime novih prostora slobode, pobuna koja se odvajala od poznatog sredstva od
terora koji je ve po doktrini proglaavan kao babica novod drutva". Tu se valja jo jednom
prisetiti F. M. Dostojevskog, ali ne ostraenog publiciste ve umetnika i mislioca koji sledi nit
najdublje intuicije o utopiji, o harmoninom ureenju ljudske zajednice, o budunosti koju
treba- ili ne treba platiti po svaku cenu (... )
Koliko god i kako sve mi proirivali disidenstvo kao fenomen, ili vrednovali istorijski uinak"
generacije iz '68, ostaje injenica da je i jedno i drugo u znaku vraanja ulaznice u smislu koji
podrazumeva parabola velikog ruskog pisca; razliito e se tumaiti i jedno i drugo ali neki
znaci ostaju nesporni. Sa generacijom pobunjenih studentata mi smo bili u krugu evropskih
kretanja, u smeru traenja puteva iz vrstih okvira okotalih struktura; ve u prvim porukama
studentima Sorbone zahtevano je pravo na ispoljavanje svojih politikih uverenja, traena je
autonomija Univerziteta i ono najvanije u tadanjim prilikama puna sloboda tampe istina
sve u senci vraanja istim, izvornim idealima, kako su jo uvek po zakonu trajanja stanja
mitoloke svesti doivljavani ideali i ciljevi SKJ.
O kakvoj se razmei izmeu ideala i stvarnosti radi, najbolje e pokazati nain kako su u
Francuskoj i ondanjoj Titovoj Jugoslaviji okonani protesti. Obraajui se javnosti svestan da
su okotale institucije zaista uzdrmane De Gol je upotrebio dva jaka argumenta. On je, najpre,
revolucionarnom i utopijskom zanosu ponudio reforme kao sredstvo, ali je izvukao i jasne
konsekvence to se tie mita o revoluciji, podsetivi na opasnost od totalitarnog modela
komunizma". To reenje danas priznaju kao vidovito ak i oni koji su u samom De Golu videli
olienje institucije koje se ne mogu reformisati. Kod nas je bilo uveliko drugaije reim nije
odustao od komunistike formule. Institucija u demokratskom smislu nije ni bilo osim patrijske
nomenklature" na ijem se vrhu nalazio harizmatski Voa, pa je revolucija" okonana
kombinacijom nasilja i klasinih staljinistikih istki". Meutim, dobro je poznato da nita ne
prolazi bez traga seme nade posejano tada ostalo je ivo, u nekom vidu i obliku, sve do
vremena nenasilnog graanskog otpora Miloevievoj vladavini.
Ti se znaci ne mogu zanemariti, bez obzira na sve sporove meu disidentima ije elite"
nastavljaju borbu za naslee.
http://www.monitor.co.me/index.php?option=com_content&view=article&id=3537:mirko-orevisjaj-i-beda-utopije-vi-vraanje-ulaznice&catid=2407:monitor-1129&Itemid=3636

(Kraj)