Atomistička Teorija Ruđera Boškovića DIPLOMSKI RAD

Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski Fakultet
Odsek za filozofiju
Diplomski rad iz oblasti: filozofija nauke

Tema rada:
Atomistika teorija Ruera Bokovia svedena na jedan jedinstven zakon sile
Student: Zorica Savi
Mentor: Damir Smiljani
Novi Sad,
2015.
Zorica Savi, Atomistika teorija Ruera Bokovia svedena na jedan jedinstven zakon sile
Apstrakt
Temelji savremene nauke su bazirani na dostignuima iz tradicije. Neke od

tradicionalnih teorija su inokrporirane u nove, savremene teorije, neke su odbaene, a
neke su zanemarene. Autoreva intencija je da pokae istorijski razvoj teorije prirodne
filozofije Ruera Bokovia, njenu istorijsku pozadinu kao i uee te teorije u nekim
aspektima savremene nauke. Rad je utemeljen na komparativnoj analizi teorije sila
Isaka Njutna i atomistike teorije Gotfrida Lajbnica kao i odjek tih teorija ujedinjenih u
teoriji prirodne filozofije Ruera Bokovia. Centralna teza rada jeste pojam sile kako je
shvaen u Bokovievoj filozofiji prirode ali se na periferiji istraivanja nalaze pojmovi
koji su takoe kljuni za celovito shvatanje prirode. Meu tim pojmovima su: pojam
kontinuiteta, pojam apsolutnog i relativnog vremena i prostora, pojam apsolutnog i
relativnog kretanja kao i pojam atoma i elementarnih estica. Svi navedeni pojmovi su
nasleeni iz tradicije, ali su postavljeni na sasvim novi nain i tako ine osnov za
stvaranje novih teorija.
Kljune rei: Bokovi, Njutn, Lajbnic, atraktivna sila, repulzivna sila, kretanje, materija,
prostor, vreme, atomizam, materijalizam, relativnost
Uvod u stvaralaki opus Ruera Bokovia--------------------------------------------------------4
Koreni Bokovieve teorije prirodne filozofije------------------------------------------------------8
Njutnova mehanika-------------------------------------------------------------------------------------8
Njutnov pojam sile------------------------------------------------------------------------------------11
Filozofski sistem Gotfrida Lajbnica---------------------------------------------------------------16
Atomistiko ustrojstvo univerzuma---------------------------------------------------------------19
Teorija Prirodne filozofije-------------------------------------------------------------------------------24
De continuitatis lege----------------------------------------------------------------------------------29
Bokovieva teorija prirodne filozofije svedena na zakon sile---------------------------33
Relativnost vremena i prostora u Bokovievoj atomistikoj teoriji--------------------37
Znaaj Bokovieve teorije prirodne filozofije za savremenu nauku----------------------40
Uvod u stvaralaki opus Ruera

Bokovia
Postoje ljudi koji veliinom svog ivota i dela uine besmislenom podelu na vekove i epohe.
Postoje misli iji se smisao iri poput koncentrinih krugova i koje oveanstvo pamti i prepoznaje...
Ruer Bokovi je naunik koji je i arhitekta i graditelj velikih naunih tvorevina. Njegovo delo, stvarano u
osamnaestom veku, ugraeno je u temelje brojnih otkria i naunih disciplina nastalih mnogo kasnije.
Vojislav Gledi (Obrazovni sistem "Ruer Bokovi")
Pretea moderne nauke, fizike a naroito atomistike, Ruer Bokovi je iznad

svega bio svestrana linost. U svoje vreme je bio izuzetno poznata i cenjena linost, a
kroz istoriju esto citirana od strane velikih imena, te je gotovo neverovatno da je
izuzetno zanemaren u nauci svoga naroda. Bio je teolog, pripadnik isusovaca, esto
spominjan kao pesnik, pripadnik otmenih salona, poverenik vlade, lan Kraljevskog
drutva u Londonu, ali iznad svega vrstan naunik i fiziar koji je eleo da doe do
jednog jedinog zakona kojim e zakljuiti svoju "teoriju svega" na kojoj je tokom svog
ivotnog veka neumorno radio. Strasno bavljenje Njutnom i izuzetno potovanje koje je
gajio prema Lajbnicu doprinee do njegovog vie nego znaajnog rada na teoriji sila
koju je objavio u "Teoriji prirodne filozofije" koja je imala najveeg odjeka meu
britanskim naunicima, Faradejem, Maksvelom i Kelvinom. No, ni ovi naunici nisu
usamljeni pri pozivanju na Bokovia, koji je izuzetno uticao na razvitak savremene
nauke posle devetnaestog veka, a naroito se smatra preteom moderne atomistike.
Vano je naglasiti da i dananja, savremena nauka polazi od slinih koncepcija o prirodi
materije kao to je polazio Bokovi. 1 Bokovievo delo predstavlja predmet enormnog
interesovanja upravo zato to se njegova istraivanja kao i njegova metafizika slau sa
dananjim otkriima savremene nauke iako su njegova istraivanja nastala mnogo pre
velike mase neophodnih injenica koje su potvrdile da su ona ispravna i egzaktna.
1 Stojanovi, K., "Atomistika", tamparija . Radovanovia, Ni, 1892,, str. 30.

4
Bokovi nije uao u istoriju nauke po nekom fascinantnom otkriu nekog

fundamentalnog zakona, a eto dva veka kasnije njegovo ime i dalje se doima kao ime
jednog od najveih naunika osamnaestog veka. Ogranienost epohe u kojoj je iveo je
doprinela do toga da Bokovi svoje hipoteze nikada nije dokazao matematiki i zbog
toga su one doivele tu sudbinu da budu odbaene pre nego to su bile ispitane. Tek
kasnije, u savremenoj nauci, negde krajem devetnaestog a naroito u dvadesetom veku
one su doivljavele pravu ekspanziju. Da bi pokazali zato Bokovieve ideje pobuuju
interes i meu dananjim naunicima, fiziarima i filozofima mi moramo na samom
poetku pokazati na kojim osnovama lei njegova teorija, ta se sa njom postie i kakav
odjek ona ima u teorijama savremene nauke.
Bokovieva intencija se sastoji u tome to je hteo da sa stanovita filozofa prirode
objasni svet i celinu ljudske spoznaje, i u pogledu uspenosti ovog zadatka naunici
nisu saglasni. Dok sa jedne strane neki od njih smatraju Bokovievu teoriju najveim
trijumfom nad ulima koji je dosad na Zemlji postignut, ima onih koji su kategorino
odbijali Bokovieve pretpostavke. Sam Bokovi, u duhu Sokrata kae: " Pred
veliinom i tajnom ljudske spoznaje; videvi kako zapravo stoji sa sveznanjem; ovek
postaje svestan vlastitog neznanja". 2 Uopteno gledano, zadatak "Teorije prirodne
filozofije" jeste da ispostavi jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi, meutim, u
ovom delu kako i sam Bokovi u pregovoru iz prvog bekog izdanja, posveenu
Kristoferu Grofu de Migaziju, nalazi se zahtev da se ispostavi nova vrsta celokupne
prirodne filozofije do sredine osamnaestog veka. Nova teorija, koju Bokovi pokuava
da sprovede se kardinalno razlikuje od dotadanjih stanovita i to se na veoma udan
nain razlikuje buduu da u sebi sabira Lajbnicovu teoriju o jednostavnim i neprotenim
elementima i Njutnovu teoriju o atraktivnim i repulzivnim silama. Svoju teoriju Bokovi
ne gradi na upitnom tlu ve aksiomatski - poao je od opteprihvaenih principa te se
posluio logikim umovanjem i naposletku doao do jednog jedinog jednostavnog i
neprekinutog zakona sila koji postoji u prirodi i koji svojom primenom daje sastav
elemenata materije, zakone mehanike i opta svojstva same materije. 3
2 Ladan, T., "Enciklopedije: Izmeu zamiljenog i provedivog obrasca", Encyclopaedia
moderna, 5 - 6, Zagreb, 1967., str. 365.
5
Najvei deo svog stvaralatva, Bokovi provodi u Rimu gde gradi svoj vlastiti prirodno filozofski pogled pod uticajem crkvenih sveuilita. U takvim uslovima, Bokovi je
pokuao da razbije nedovoljno utemeljene predrasude crkvenih institucija koje su
umnogome spreavale razvoj novovekovnih istraivanja o prirodi. Upravo na temelju
isusovakih kolegija, Bokovi je gradio svoj humanizam traei pritom jedinstveni
temelj nauke i filozofije.
Novovekovnu nauku karakterie stav da se priroda shvati kao knjiga napisana
matematikom. Ovaj stav izaziva protest kod Getea koji kae: "Fiziari mue prirodu
razliitim eksperimentalnim napravama i izraavaju se u matematikim formulama" 4, a i
sam Bokovi je bio slinog stanovita smatravi da se na taj nain razbija prvobitno
jedinstvo prirode. Meutim, ovo nipoto ne treba shvatiti u smislu da je Bokovi zauzeo
a-matematiki stav koga se doslovno drao. On se itekako koristio matematikom pri
objanjavanju svojih nahoenja, no on se opirao svoenju fizike na spoljanje odnose i
na prevelikom zalaenju u apstraktne matematike postavke same prirode.
Ono to je zanimljivo, a opet je manje poznato jeste da je Ruer Bokovi osim
delatnosti na podruju filozofije i nauke, bio poznati i priznat pesnik. Bio je lan tada
ugledne akademije Arkadije i dobio nekoliko priznanja za svoje pesme pisane to na
latinskom to na hrvatskom. Meutim, ak i u svojim izrazito pesniki nadahnutim
delima Bokovi je opisivao naune probleme mada to nije bila neka posebna novina u
to doba. Meu poznatim pesmama te tematike se nalaze "Pomraina Sunca i Meseca" ,
objavljena u Londonu 1960-te godine a potom i prevedena na francuski jezik pod
nazivom "Les clipses" 1779-te.5 Navedena pesma bila je posveena Luju XVI, dok je
3 Bokovi, R., "Teorija prirodne filozofije", Sveuilina Naklada Liber, Institut za sve Uilite u
Zagrebu, Zagreb, 1974.,str. X.
4 Supek, I., Ruer Bokovi: Vizionar u prijelomima filozofije, znanosti i drutva, Jugoslovenska
akademija znanosti i umetnosti, Zagreb, 1989., str. 32.
5 Stipe Kutlea Tko je zapravo Ruer Bokovi, Klasje naih ravni 1935., ogranak Matice
Hrvatske u subotici, 2011., str. 10.
6
ostale pesme Bokovi posveivao mnogim uglednim linostima toga vremena a meu
njima i papi i carici Mariji Tereziji.
Veliki filozof, naunik a i pesnik, Bokovi je ostao upamen i po radovima iz oblasti
arheologije, graevinarstva, tehnike i optike. Iako je sa jedne strane nastojao da se kloni
matematikih apstrakcija, Bokovi se itekako istakao kao znameniti matematiar u
Rimu od 1740 - te do 1760 - te, zatim u Paviji od 1764 - te do 1769 - te i naposletku u
Milanu od 1770 - te do 1773 - e. Bokovi e prvi istai ideju da postoje geometrije
razliite od euklidovske koja se u to vreme smatrala uroena u ljudskom umu. Bokovi
je smatrao da se Euklidov postulat o paralelama ne moe izvesti iz ostalih aksioma. 6
Takoe, mnogo je diskutovao o problemu jednostavnosti pravca i tvrdio je da pravac nije
najjednostavniji nego da su sve neprekidne krivulje jednako jednostavne. Bokovi je
teoriju transformacija geometrijskih mesta razradio u pojam neprekinutosti u geometriji
to e biti izraeno kroz zakon kontinuiteta u filozofiji prirode. Ovim zakonom doao je
do formulacije kontinuiteta realnih brojeva te je na taj nain postavio put razvijanju
teorija Dedekinda i Kantora. Bokovi je, takoe predvideo probleme u geometriji
prirode predloivi mogunost kontrukcije fraktalnih struktura, odnosno krivulja koje
nemaju tangente ni u jednoj taki. U dvadesetom veku, na ovoj ideji se zasniva
matematika teorija fraktala.
U fokusu Bokovievog interesovanja bio je oblik Zemlje koji je predstavljao gorui
problem nauke njegovog vremena. Bavei se ovim problemom, Bokovi je obraivao
podatke merenja statistiki i prilikom ovog procesa, on je dao prvu metodu
poravnavanja greaka merenja pri emu je postavio tri uslova koja je iskoristio Pjer
Simon Laplas, poznata pod nazivom - Laplasova metoda. 7 U novije vreme se koristi i
Bokovi - Laplasova metoda, a ovaj pokuaj je jo jedan doprinos Bokovia u
matematici na kojoj mu toliko zameraju.
Pored mnotva oblasti na kojima je Bokovi radio i postizao velike uspehe, on e ipak
ostati najupameniji po njegovoj teoriji prirodne filozofije svedene na jedan zakon sila
6 Ibid., str. 14.
7 Ibid.
7
koje vladaju u prirodi i njen zakon kontinuiteta. kotski filozof i naunik Robinson se u
velikoj meri bavio Bokovievim radom te je esto isticao da e Bokovieva teorija
prirodne filozofije
"biti uvek smatrana... jednim od najdomiljatijih istraivanja tajni
prirode. Usuujem se rei da, ako ikada budemo imali pravu teoriju, tada e ona
nalikovati Bokovievoj u mnogim njenim osnovama". 8 Bokovi je cenjen u savremenoj
nauci i danas, ak moemo rei da je nauka sa poetka dvadesetog veka samo ubrala
plodove Bokovievog rada. No, do toga ne bi dolo da Bokovi nije na polju filozofije
o prirodi uveo novi zakon kontinuiteta i razradio sveobuhvatnu, jedinstvenu teoriju o
postojanju sile.
Koreni Bokovieve teorije prirodne

filozofije
Njutnova mehanika
Nijedna teorija nije bila zaista tako uspena kao Njutnova teorija koja je dala mnotvo predvianja koja su
kasnije potvrena. ak se u izvesnom smislu moe rei da je Njutnova teorija bila najvei dogaaj u
ljudskoj duhovnoj istoriji.
Karl R. Poper
Bokovi izrekom kae da njegova teorija sledi Njutna, no napominje kako nastoji
da napravi izvestan otklon od Njutna kako bi mogao da napreduje u istraivanjima. Ipak,
fundamentalni pojam Bokovieve teorije prirodne filozofije jeste upravo Njutnov pojam
sile. Njutnov koherentni sistem predstavlja u sebi sabrane dotadanje rezultate nauke:
Keplerovi zakoni, Galilejevi zakoni slobodnog pada, Hajgensov izvod akceleracije i
8 Ibid., str. 15.
8
centripetalna sila etc. Sam Njutn uvek je priznavao uticaj prethodnika na svoj rad gde se
njegovo priznanje misliocima prolosti ogleda u uvenom citatu kojim Njutn sumira
rezultat svog rada - Ako sam i video dalje od drugih onda je to zato to sam stajao na
leima divova. U nauci i filozofiji neohodni su temelji na kojima se grade sistemi misli i
ideja i kojih kasnije proizilaze reenja od epohalnog znaaja. Za dobijanje dugoronih
reenja koji su egzaktni i primenljivi potreban je dugogodinji, esto i vekovima dug
naporan i studiozan rad. Kao to Bokovieva teorija stoji na temelju Njutna tako su
mislioci iz prolosti imali nemalog uticaja na Njutna.
Empirijski iz svakodnevnog iskustva moemo govoriti o postojanju nekakve tee,
a ve je i Klaudije Ptolomej9 nasluivao da postoji nekakva sila koja dri planete i
nebeska tela na okupu. Ptolomejev sistem je korien itavih etrnaest vekova posle
njega, zapravo sve do Kopernikovih otkria 1543 - e godine i u njemu Ptolomej tvrdi
postojanje osam kristalnih sfera na kojima su rasporeeni Sunce, Mesec i planete. Da
bi objasnio petlje koje nastaju u kretanju planeta po nebeskoj sferi uveo je i dodatno
kruenje planeta jer je smatrao da se planete kreu po manjim krunim orbitama
spojenim sa odgovarajuim sferama. Ptolomej nije objanjavao ta se nalazi iza osme
sfere ostavljajui taj deo nadlenost hrianske crkve te je na taj nain i u hrianskim
institucijama Ptolomejeva teorija prihvaena.
No, dok su Ptolomejeva istraivanja ipak ostala samo na slutnji, u predgovoru
Njutnovog dela "Matematiki princip prirodne filozofije", on govori o silama gravitacije
zbog kojih nebeska tela tee ka Suncu i ka pojedinim planetama i da one mogu biti
otkrivene iz nebeskih pojava. Njegova prva knjiga ispituje kako se moe matematiki
istraivati kretanje tela pod uticajem poznatih sila. "Philosophia Naturalis Principia
Mathematica" donosi pravu ekspanziju naunih otkria i eksplikacija u to vreme. U
navedenom delu je uveden i dokazan diferencijalni raun, objavljen zakon gravitacije i
9 Iako je kolokvijalno ustaljeno da se izgovara Ptolomej, ipak je pravilnije grko prezime

Ptolemaios itati kao Ptolemej. Mijatovi, Lj., Savremena prezentacija razvoja klasine
mehanike, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno - matematiki fakultet, odsek za fiziku, Novi
Sad, 2006., str. 10.
9
postavljen je aksiomatski temelj za ono to e se kasnije nazvati klasinom

mehanikom10, a pripadao joj je i Galilej.
Klasina mehanika poznaje prostor i vreme kao apsolutne i u njoj je geometrija
prostora euklidska to dalje znai da su u njoj vreme i prostor nezavisni od fizikih tela
koje se u njima nalaze i da je najkrae rastojanje izmeu dve take prava linija. U
klasinoj mehanici, prostor je zamiljen kao ravni trodimenzionalni Euklidski prostor. 11
Njutn i Galilej poznaju vreme, prostor i tvar kao meusobno nezavisne entitete, i tek sa
poetka dvadesetog veka, tanije 1905 - te e Ajntajn povezati prostor i vreme u svojoj
Specijalnoj teoriji relativnosti. Neeuklidske geometrije, to im se naznaka ogleda jo u
Bokovievoj teoriji ne odbacuju u potpunosti zamiljen euklidski prostor, ve ga
pripisuju prostoru bez tvari. Dakle, prostor bez tvari je ravan (euklidski) dok svojstva
tvari koja se nalaze u prostoru usled njene mase menjaju svojstva prostora i ine ga
zakrivljenim. Geometriju zakrivljenog prostora razvijaju Riman 12 i Lobaevski13. Klasina
mehanika, odnosno Njutnovo doba jo uvek ne poznaje geometriju zakrivljenog
prostora. Kao to smo ve pomenuli, prostor je ravan euklidski, homogen i izotropan
kontinuum. Homogenost prostora oznaava da prostor ima svojstva u svakoj svojoj
taki, tj. sve take su ravnopravne i ne postoji istaknuta taka. Izotropnost prostora
znai da prostor ima ista svojstva u svim smerovima. No, ta znai kada je prostor
euklidski?
Starogrki matematiar Euklid je u svom najznaajnijem delu "Elementi"
(Stoicheia)14 izgradio osnove geometrije koja e vekovima ispred njega predstavljati
uzor generacijama filozofa prirode, naunika i matematiara. Euklid je najpre definisao
10 Za razliku od nje, kvantna mehanika e se pojaviti poetkom dvadesetog veka.
11 Glumac, Z., "Klasina mehanika", Publisher, Sveuilite u Osijeku, Osijek, 2006., str. 16.
12 http://plato.stanford.edu/entries/geometry-19th/#DifGeoRie
13 http://plato.stanford.edu/entries/geometry-19th/#LobGeo
14 link za online itanje "Elemenata": http://aleph0.clarku.edu/djoyce/java/elements/toc.html
10
fundamentalne geometrijske pojmove koje e koristiti, zatim je postavio pet aksioma,

tvrdnji koje same sebe dokazuju i na temelju njih pomou logikog zakljuivanja izveo
osnovne matematike teoreme o geometriji prostora. Na osnovu geometrije koja je
svedena na ovih pet aksioma, tokom narednih dve hiljade godina su se izgradile
mnogobrojne discipline, i to ne samo meu prirodnim naukama, recimo Spinoza je
napisao svoju "Etiku" upravo po uzoru na Euklidove "Elemente", na slian nain kao to
je Euklid definisao osnovne geonmetrijske pojmove, tako je i Spinoza definisao osnovne
etike pojmove i postulirao veze meu njima. No, kao to smo rekli na osnovama
euklidske geometrije lei Njutnova mehanika. Njutn je celu mehaniku saeo u tri
aksioma koji govore ta se dogaa sa esticom kada na nju deluju sile. A temelj
klasine mehanike predstavlja drugi Njutnov aksiom 15:
d2
r1F
dt 2
Ovaj aksiom kae da je iz poznavanja svih sila
koje deluju na esticu mase m,
reavanjem gore diferencijalne jednaine mogue proizvoljno tano odrediti njen poloaj
r t
u prostoru u proizvoljnom vremenskom trenutku t, kako prolom tako i buduem.
Ova Njutnova tvrdnja imala je enormne filozofske implikacije, to je 1814 - te izrekao

Laplas u svojim "Filozofskim esejima o verovatnosti" - "Mi moramo smatrati sadanje
stanje svemira, kao posledicu njegovog prethodnog stanja, i kao uzrok onome stanju
koje sledi. Um, koji bi u datom trenutku poznavao sve sile koje deluju u prirodi, kao i
poloaje i brzine svih svemirskih tela i koji bi bio sposoban reiti njihove jednaine
kretanja, obuhvatio bi jednom jedinom formulom kretanje najveih zvezda i planeta kao i
kretanje najmanjih atoma. Takvom umu nita ne bi bilo nepoznato: pred njegovim oima
bi bila sva prolost, kao i sva budunost". 16 Ova tvrdnja ide sasvim u prilog Bokovievoj
15 Glumac, Z., "Klasina mehanika",str. 138.
11
nameri da osmisli jednu jedinu teoriju filozofije prirode koja e svedena na jedan zakon
sile pokuati da objasni sve pojave u prirodi.
.
Njutnov pojam sile
Da bi doli do pojma sile, moramo se osloniti na tri Njutnova aksioma ili tri Njutnova
zakona kretanja:
1. Zakon inercije - Svako telo ostaje u svom stanju mirovanja ili ravnomernog
pravolinijskog kretanja ukoliko nije prinueno da promeni to stanje silama koje deluju na
njega.17 to dalje implicira da telo na koje ne deluju nikakve spoljanje sile ostaje u
stanju mirovanja ili nastavlja kretanje u istom smeru jednakom brzinom;
Ovaj zakon se izraava sledeom formulom:
n
dv
Fi 0 dt 0
i 1
2. Fundamentalni zakon kretanja - Promena kretanja uvek je proporcionalna

pokretakoj sili koja deluje i javlja se u smeru prave linije po kojoj ta sila deluje. 18 Dakle,
ako na telo mase m deluje sila F ona mu daje ubrzanje:
F
a
m
A opta formula II Zakona kretanja ili fundamentalnog zakona kretanja glasi:
16 http://plato.stanford.edu/entries/religion-science/
17 Njutn, I., "Matematiki principi prirodne filozofije", Akademska knjiga, Novi Sad, 2011., str.
22.
18 Ibid, str. 23.
12
dp
dt
Dakle, brzina promene koliine kretanja tela jednaka je sili koja deluje na njega.
3. Zakon akcije i reakcije: Za svaku akciju uvek postoji suprotna, jednaka reakcija. Ili,
meusobne uzajamne akcije dva tela uvek su jednake i usmerene su na suprotne
delove.19 Kada jedno telo deluje odreenom silom na drugo telo, onda i to drugo telo
deluje silom na ovo prvo telo. Npr. ukoliko pritisnete kamen svojim prstom i kamen
takoe pritiska prst.20 Sila akcije i sila reakcije se uvek javljaju zajedno u meudelovanju
tela, ali one imaju suprotan smer. Trei Njutnov zakon moemo izraziti sledeom
formulom:
F 1 F2
p mv
U pomenutim zakonima, telo je opisano koliinom kretanja
, a meudelovanje
tela i okoline se ostvaruje putem sile. Iako sva tri aksioma govore o sili, dakle prvi
aksiom govori o telu koje ostaje u stanju mirovanja kada na njega ne deluje nikakva sila,
a trei govori o interakciji tela i okoline posredstvom sile, tek drugi aksiom se naziva
aksiomom sile. No, na ovom mestu moramo napraviti distinkciju sistema o kojima
govorimo, re je o inercijalnom i neinercijalnom referentnom sistemu. Svaki sistem koji
se kree konstantnom brzinom u odnosu na neki inercijski sistem i sam je inercijski, svi
sistemi koji nisu inercijsku jesu neinercijski.21 Precizirano, referentni sistem je zajedniki
sistem objekata koji se nalaze u istom stanju te se za inercijalni referentni sistem moe
rei da je to sistem koji obuhvata jednako kretanje objekata u istom smeru, istom
konstantnom brzinom. Tako za dva referentna sistema kaemo da su inercijska kada se
19 Ibid.
20 Ibid.
21 Glumac, Z., "Klasina mehanika",str.141.
13
kreu u istom pravcu i konstantnom brzinom u odnosu jedan na drugi. Kao primer
inercijskog sistema najee se uzima sistem koji je vezan uz fiksne ili zvezde
stajaice.22 Termin "fiksne" zvezde svakako nije posve adekvatan termin budui da se
ne radi o nekakvim zvezdama koje "lenjo" stoje i ne pomeraju se u univerzumu.
Naprotiv, one se zaista kreu u kosmosu. No, njihovo kretanje je veoma sporo te su
astrolozi izraanali da se one za itav ljudski vek gotovo ne uspeju pomai sa mesta.
Primer neinercijskog referentnog sistema je planeta na kojoj ivimo. Za razliku od
zvezde stajaica, planeta Zemlja se ne kree konstantnom brzinom jer se kree oko
svoje ose, zatim se po eliptinoj putanji kree oko Sunca da bi se naposletku sa
celokupnim Sunevim sistemom kretala oko sredita galaksije.
Univerzalni Njutnov zakon upravo proizilazi iz njegove kontstatacije da je sila koja deluje
na jabuku koja pada sa grane i sila koja okree Zemlju oko Sunca jedna te ista sila.
Formulacija ove sile se na nekim mestima u literaturi naziva etvrti Njutnov zakon, a
proizilazi iz drugog Njutnovog zakona koji je nazvan zakonom sile. Sila gravitacije (lat.
gravitas; teina) je identina sila koja izaziva i pravolinijsko kretanje (slobodan pad
jabuke) i krivolinijsko kretanje (sile koje deluju meu nebeskim telima). Sila gravitacije
ima sledea svojstva:
1) deluje meu parovima estica;
2) srazmerna je koliniku masa estica;
3) obrnuto je srazmerna kvadratu njihove meusobne udaljenosti i
4) uvek je privlana.23
Njutnova namera jeste da objedini zakone koji vae meu telima na tlu planete
sa zakonima koje vae meu nebeskim telima. Zakon sile gravitacije ima za svoju
osnovu Dekartovu mehaniku, odnosno Dekartov princip inercije. Iako Njutnova
mehanika lei na zakonima koje su postulirali Dekart i Galilej, i jedan i drugi su izbegli
koncept sile, dok je Njutn upravo silu i pokuao da uvede na velika vrata u filozofiju
22 Ibid.
23 Ibid., str. 278.
14
prirode. Fundamentalni zakon kretanja upravo govori u prilog egzistenciji sile; 1) u

stanju mirovanja tela na njega ne deluje sila, a ako telo ima ubrzanje na njega deluje
neka sila spolja, 2) smer sile i smer ubrzanja su jednaki i 3) ako postoji vie sila koje
deluje na telo, svaka od njih uzrokuje svoje ubrzanje. Dakle, sila je jednaka ubrzanju:
F ma
. Na temeljima zakona Keplera i Hajgensa, Njutn je doao do osnovnog
zakona dinamike kog izraava kroz formulu:

ma G
mG mG
d2
Njutnov zakon gravitacije predstavlja prvo ujedinjenje sila, te je samim tim ova
Njutnova teorija univerzalna. Njutnov zakon gravitacije se pre svega izvodi iz njegovih
prethodnih razmatranja, a ovom teorijom ih samo ujedinjuje. Sila koju prvo definie jeste
inertna sila (vis inertis) koja je uroena, unutranja je i slui kao mo otpora i zahtev tela
da zadri stanje u kom se nalazi bilo da miruje ili da se kree. Ova sila opisana je prvim
aksiomom. Zatim dalje, Njutn govori o sili akcije, odnosno o primenjenoj sili koja se vri
nad nekim telom da bi se promenilo njegovo stanje. O ovoj sili Njutn govori u svom
treem aksiomu. Dalje, Njutn govori i o centripetalnoj sili i centrifugalnoj sili, no sve ovo
nam ne daje konaan odgovor na pitanje - ta je to sila?
15
Njutnov koncept sile proizilazi, odnosno biva dedukovana iz Keplerovih zakona.

Meutim, za univerzalnost otkria njenog zakona Njutnu je bila potrebna i velika
24
imaginacija koje mu nije nedostajalo.
Njutnova teorija nije nastala prostom niti
indukcijom niti dedukcijom iz Keplerovih i Galilejevih teorija, takoe, teorija Njutna nije ni
njihova prosta konjukcija, Njutnova teorija jeste reorganizovana sinteza teorija njegovih
prethodnika. Radei upravo na Keplerovim zakonima o vremenu obilaska planeta, Njutn
izvodi zakljuak da "sila koja dri planete u orbiti mora da bude srazmerna kvadratu
25
udaljenosti od centra oko koga se one kreu".
Meutim, ova Njutnova konkluzija nije
ugledala svetlost dana onda kada je osmiljena ve itavih dvadeset godina kasnije.
Hajgensov eksperiment sa klatnom ustvrdio je da je ubrzanje Zemljine tee u sekundi
15 stopa, 1 col i 14/9 linija pariske mere. Njutnova teorija je prilino odstupala od
ovakvih merenja, no greka nije bila u teoriji ve upravo u tim merenjima. 1682. Njutn je
na jednoj sednici Kraljevskog drutva uo za Pikarova premeravanja Zemlje i 1687.
izdaje prvo izdanje "Philosophiae Naturalis Principia Mathematica". Ovoj knjizi se nikako
24 Stoki, Z., "Rast znanja - Isak Njutn", Biblioteka Matematikog Instituta, Beograd, 1991., str.
30.
25 Ibid.
16
nije radovao Hegel ija su tumaenja prirode bila u suprotnosti sa principima Njutnovog
dela, budui da njegov koncept prirode izjednaava logiku prirode sa logikom oveka.
Predajui manuskript, Njutn je obavestio prisutne lanove Kraljevskog drutva da

se njegova Principia
zasniva na matematikom dokazu Kopernikove hipoteze u
onakvom obliku kako je to predloio Kepler, i gde se sva nebeska kretanja objanjavaju
na osnovu jednostavne pretpostavke o privlaenju ka centru Sunca, obrnuto
26
proporcionalno kvadratu rastojanja.
Kapitalno Njutnovo delo ostavlja dojam da je sam
Njutn verovao kako se moe prodreti u samu bit prirode i kako se ona moe dokuiti,
meutim to nije sasvim tano. Njutn je verovao da se apsolutna spoznaja prirode ne
moe objasniti nikakvim aksiomatskim sistemom, ali da se mogu konstruisati teorijski
sistemi koji e reprezentovati ponaanje prirode. Dakle, sa Njutnom zakoni postaju
svojstva teorijskih sistema, a ne prirode po sebi. Ono to se pokuava rei jeste da je
znaaj Principia - e utoliko vei ukoliko se ona ne posmatra samo kao aksiomatski
prirunik reavanja problema kretanja tela ve kao jedan prirunik u kom se pored
filozofskog ili mitlokog pokuao zasnovati i nauni jezik.
26 Ibid., str. 43.
17
Njutn je vrlo rado isticao uticaj prethodnika na njega. Meu njima, tumai
Njutnovske rei misle najee na Dekarta, Galileja i Keplera, no ne moemo negirati
enorman uticaj Bekona, Hobsa, Bojla, Hajgensa i njegovog uitelja Baroa i pre svih
Euklida. Meutim, sa Njutnom se ne zavrava misao nauke. Kao to je on stajao na
"ramenima divova" tako je i njegova teorija bila makar desno rame za nastanak teorije
prirodne filozofije Ruera Bokovia. A njeno levo rame jeste filozofija Gotfrida Lajbnica.
Filozofski sistem Gotfrida Lajbnica
Lajbnic je kao i veina velikih mislilaca bio polihistor. U istoriji se najee

spominje kao filozof ali na tlu matematikih nauka Lajbnic ostaje znaajan po invenciji
infinitezimalnog rauna poznat i kao calculus (rauna beskonano malih brojeva; izvodi i
integrali) kao i Njutn a opet nezavisno od njega. Smatrao je da su zakoni logike,
matematike i metafizike oigledne istine uma, meutim stavovi prirodnih nauka su
kontingentne istine koje se mogu spoznati samo iskustvom. U Lajbnicovoj filozofiji se
vidi tenja ka izmirenju materijalizma i spiritualizma sa pozicije racionalizma. Ovako
postavljeno, vidi se da razum zauzima ulogu primata nad ulima. Smeteno na ovoj
razmei materijalizma i spiritualizma, saznanje moe biti: mutno ili jasno, adekvatno ili
neadekvatno, simboliko ili intuitivno. Savreno saznanje jeste istovremeno jasno,
adekvatno i intuitivno. A verujui da bit prirode u potpunosti moe saznati samo razum,
Lajbnic zajedno sa Dekartom i Spinozom se svrstava u "racionliste" moderne filozofije.
18
Iako dele poziciju sa koje razmatraju filozofska pitanja, Lajbnic se ipak u nekoliko bitnih
aspekata razlikuje od njih dvojice.
I Dekartu i Spinozi je zajedniko insistiranje na preispitivanju filozofske tradicije i
potrebi za ponovnom izgradnjom temelja znanja. Lajbnic u svojoj nameri nije eleo da
bude toliko destruktivan, njegova intencija jeste da napravi sinezu i uspostavi pomirenje
znanja od Grka pa do danas. Kao to i sam Lajbnic kae: "Veina filozofskih pravaca su
u pravu u onome to tvrde, ali nisu u onome to poriu". 27 Dekart i Spinoza odbijaju
pomirenje mehanike filozofije sa aristotelovskom teleolokom kolom, to Lajbnic
pokuava da uradi u jednom delu svog rada. U itavom opusu istraivanja koji je bio
sveobuhvatan centralna tema Lajbnicovog rada jeste - fundamentalna priroda
stvarnosti. Da bi dokuio bit realnosti, Lajbnic polazi sa pozicija mnotva nauka,
meutim najvalidnije objanjenje o prirodi sveta daje njegova teorija monada sa pozicije
metafizike. Dakle, teza o krajnjem ustrojstvu stvarosti koja je sainjena od besprozornih
monada ija harmonina stanja su odreena i kontrolisana od strane Boga, koji je
stvorio ovaj, najbolji od svih svetova. 28 Zanimljivost jeste da je teorija o monadama ipak
produkt kasnijeg Lajbnicovog rada emu u prilog govori i injenica da se ak ni termin
"monada" nije mogao nai u Lajbnicovim spicima pre 1695.
Ve na samom poetku svog stvaralatva kada je bio pod jakim uticajem mehanicistike
filozofije. Lajbnic je shvatio da osnova njegovog rada ne mogu biti ni epikurejski atomi a
ni kartezijanska materija. Njegovo miljenje je da teorija prirodne filozofije treba da
pone od metafizike koja e sutinski biti aristotelijanska. Meutim, metafizika koja ini
centralni deo Lajbnicove filozofije ipak se ponekad u njegovim radovima nalazi na
periferiji. Danas, u filozofiji, metafizika kojom se Lajbnic bavio naziva se teorija
saznanja. Za razliku od Dekarta koji je eleo da obezbedi ljudskom znanju nesumnjive
temelje, Lajbnic je ve gotovo na samom poetku rada odustao od namere te vrste. ak
i samu metodu meditacije Lajbnic smatra "retorikim trikom koji nema stvarnu filozofsku
27 Lajbnic, "Pismo Rejmondu, 10. Januar 1714.": u "The Cambridge Companion to Leibniz",
edited by Nicholas Jolley, University of California, San Diego, 1995., str. 3.
28 Ibid., str. 5.
19
upotrebu".29 Samim tim, Dekartov zakljuak "Mislim, dakle postojim" kao temelj zgrade
znanja u oima Lajbnicove filozofije nema posebnu vrednost jer smatra da postoje
mnoge pretpostavke o kojima "ja" mislim (Varia a me cogitantui) a da su potpuno
izvesne. No ipak, to nikako ne znai da je Lajbnic u potpunosti osuivao Dekartovu
filozofiju. Naprotiv, on na mnogim mestima staje uz Dekarta, a to naroito ini kada
kritikuje Lokovu empiristiku teoriju koja tvrdi da ljudsko znanje mora biti bazirano na
iskustvu a ne na platonistikoj teoriji uroenih ideja. Ovo je glavni razlog zato se
Lajbnic svrstava u racionaliste.
Mimoilaenje sa svojim savremenicima u miljenju koji su fundamenti ljudskog znanja je
samo jedan aspekt razlaza, drugi aspekt razlaza jeste u vienju logike spram ostalih
nauka. Vreme u kom je Lajbnic stvarao jeste vreme kada je sumnja kao metoda
dominirala. Lajbnic je ipak vie bio oduevljen sholastikom logikom. Neumorni trud na
ovom polju doprinosi da se Lajbnic posmatra kao jedan od pionira simbolike logike. 30
Ono to je bitno u spisateljskom opusu logike kod Lajbnica jeste teorija istine i teorija o
prirodi prepozicija. Ove dve teorije su od izrazitog znaaja za reavanje nekih od
najfundamenatlnijih filozofskih pitanja. Za Lajbnica prepozicija je istinita akko je koncept
predikta sadran u konceptu subjekta. Meutim, savremenici, pa ak i sam Lajbnic u
ovoj teoriji su nali dosta problema. Ovako postavljena teorija za posledicu ima stav da
su sve istine nune istine. Lajbnic nikako nije mogao da ostane pri ovom stavu jer je
ipak stanovite njegove filozofije bilo usmereno protiv Spinozinog determinizma. Lajbnic
je bio svestan potekoa svoje teorije i pokuavao je da otkloni nejasnoe koje su je
dovele do nesavrenosti.
Interesantno je da je po pitanju filozofije prirode Lajbnic bio potpuno saglasan sa
aristotelijanskom teorijom, dok se uopte nije slagao sa teorijama filozofije prirode
sedamnaestog veka, meu kojima su teorije Dekarta i Njutna. Neslaganje sa Njutnom
umnogome proizilazi i iz spora oko diferencijalnog rauna, s obzirom na to da su i jedan
i drugi doli do otkria ovog rauna, mada oba na razliite naine. U istoriji nauke, i
29 Ibid., str. 8.
30 Ibid., str. 9.
20
danas traje neslaganje meu naunicima koji od njih dvojice prvi dolazi do reenja, kao i
to ko je imao vei uticaj na onog drugog i da li je uopte dolo do meusobnog uticaja.
Kako bilo, pomirenje ovog spora dolazi u tome to se teorija diferencijalnog rauna
danas naziva Njutn - Lajbnicova teorija. Meutim, ovo nije bila jedina taka sukoba ove
dvojice mislilaca prirode. Lajbnic se ispostavio kao veliki i znaajni kritiar Njutnove
filozofije prirode za koju je smatrao da uzima "neadekvatne metafizike temelje". 31 I u
prepisci sa jednim od Njutnovih uenika, Semjuelom Klarkom 32, nastaju dva veoma
znaajna metafizika principa: princip dovoljnog razloga i princip individuacije. Ali ipak
na koncu svega, Lajbnic je Njutnovu teoriju atraktivnih sila smatrao jednim od najveih
postignua fizike sedamnaestog stolea pa se na ovom mestu Lajbnic moe posmatrati
kao branilac mehanike filozofije koja je u suprotnosti sa aristotelijanskom tradicijom.
Kao pristalica miljenja da u tradiciji imamo mnogo vrednih stavova koje ne moemo i
ne smemo odbaciti, od Lajbnica se oekuje namera da dokae Boje postojanje kao to
je to bio jedan od goruih problema u filozofskoj tradiciji. I na neki nain Lajbnic i jeste
na ovoj poziciji budui da sam kae: "Gotovo sve metode koje su koriene pri
dokazivanju Boje egzistencije su dovoljno glasne i mogle bi da poslue svrsi da su
pravilno izvedene".33 Lajbnic daje ak etiri dokaza o postojanju boga od kojih su dva
najznaajnija: ontoloki i kosmoloki. Ova dva dokaza govore u prilog afirmacije
egzistencije Boga koji u sistemu Lajbnicove filozofije ne stvara svet po nunosti ve po
mogunosti i to tako da tokom stvaranja Bog ipak stvara ovaj svet koji je najbolji od svih
moguih svetova, jer je beksrajna dobrota jedan od najglavnijih atributa stvaraoca.
Atomistiko ustrojstvo univerzuma
31 Ibid., str. 11.

32 http://plato.stanford.edu/entries/clarke/
33 Ibid., str. 12.
21
Pored mnotva neslaganja i nesuglasica, nijedan mislilac sedamnesetog veka nije

doprineo vie razvoju matematike u filozofiji prirode od Njutna i Lajbnica. Meutim, za
razliku od Njutna kod Lajbnica je veoma teko odrediti granice koje odvajaju filozofiju
prirode od metafizike. Razumevanje sveta i jeste problem i jedne i druge oblasti
ljudskog znanja. Kod Lajbnica nailazimo na jedan sistem fizike koji je proet
metafizikom, i kada bi pokuali da razumemo jedno bez drugog dobili bi samo parcijalno
sliku Lajbnicove misli.
Pri izuavanju filozofije prirode Lajbnic je kao to smo ve napomenuli bio veoma
sklon aristotelu i sholastiarima. Lajbnic je zapravo jedan od najboljih poznavaoca
sholastike filozofije budui da je ovim pravcem inspirisan i njegov diplomski rad o
principu individuacije.34 Takoe, Lajbnic je u svojoj filozofiji pokuao da objedini
mehanicizam sa aristotelovim uenjem o supstancijalnim formama i finalnim uzrokom. U
Lajbnicovim delima se osea tenja za pomirenjem antike i novog veka u duhu nove
nauke. Radei na ujedinjavanju Spinozine teorije sa Dekartovim pojmovima, Lajbnic
dolazi do do pojma philosophia pereneis u kom se ogleda veliki uticaj antike. Vreme
Lajbnicovog stvaralatva je vreme enormnog uticaja prirodnih nauka i naroito
matematike, tako da on i sam pod velikim uticajem ovih nauka kao fundamentalni
problemm svoje filozofije stavlja problem finalnog uzroka.
Dekart je verovao da se svojstva prirode mogu objasniti uz pomo dva naela:
protenosti i kretanje. Dekart izjednaava prirodu sa protenou i smatra da je potpuno
deljiva te samim tim odrie da bi neto u prirodi moglo biti nedeljivo. Nedeljivost moe
biti samo u duhovnom svetu, gde taj atribut pored Boga poseduje i um. Lajbnic nije bio
zadovoljan ni ovakvim pristupom ni ovakvim reenjem. Lajbnic dolazi do ideje o
kinetikoj energiji kao meri kretanja na osnovu nejasnog pojma sile koji koristi. 35 Na
osnovu kinetike energije kao mere kretanja Lajbnic formulie zakon o ouvanju
energije pri uzajamnom delovanju sila i na tom mestu on koristi termin kinetike sile; vis
34 Uzelac, M., "Istorija filozofije II - od Dekarta do Eugena Finka", Via kola za obrazovanje
vaspitaa, Vrac, 2003., str. 540.
35 Ibid., str. 544.
22
viva. Lajbnic je nasuprot Dekartu verovao da priroda ima u sebi delatan ivotni princip i
da u prirodi ne vlada samo naelo kontinuiteta ve i naelo nedeljivosti koje Lajbnic na
tragu tradicije naziva forma. Kod Dekarta priroda je shvaena kao mehanicizam dok je
delatna mo i ivotnost pripisivana Bogu, te su i zakoni koji su pripisivani prirodi bili
strogo mehaniki. Lajbnic nikako ne odrie egzistenciju Boga, ali se suprotsavlja
ovakvom pristupu prirodi. Lajbnic smatra da je prilikom stvaranja prirode, Bog usadio u
nju sposobnost za razvoj koju on naziva nagonom. Priroda se sastoji od stvari koje su
centri sila i poseduju unutranju silu. Poto prirodu odreuje silom a ne protenou,
Lajbnic smatra da metafizika ostaje prva nauka u odnosu na svet i prirodu i da se do
fundamenta prirode moe dospeti metafizikom, a ne matematikom, to je bilo
uobiajeno verovanje za njegovo doba naroito kod Dekarta i Galileja. Klju za
objanjenje prirode kod Lajbnica jeste dinamika a ne geometrija.
Uticaj Aristotela i uopte antike vidi se i u nainu na koji Lajbnic propituje prirodu
supstancije koja jeste temelj prirode i stvari. U osnovi prirode, Lajbnic vidi jednostavno i
nedeljivo poelo delatnosti. "Monada, o kojoj emo ovdje govoriti, nije drugo do neka
jednostavna supstancija, koja ulazi u one sastavljene. Jednostavna, to e rei bez
delova. I mora biti da ima jednostavnih supstancija, jer ima sastavljenih. Jer, sastavljena
nije drugo do hrpa, odnosno nakupina jednostavnih. No gde nema nikakvih delova,
nema ni protenosti, ni oblika, ni mogue djeljivosti. I te su monade istinski atomi u
naravi, i jednom reju prvi sastojci stvari". 36 Pozicija sa koje Lajbnic eli da uvede svoju
teoriju o nedeljivim supstancijama, monadama, jeste atomizam. Uticaj vremena u kom
je iveo ogleda se i pri konstituciji pojma nedeljivosti, ovaj pojam za Lajbnica isto kao i
za njegove savremenike podrazumeva nematerijalnost. Supstancijalne forme koje
Lajbnic eli da postavi kao temelje prirode i stvari imaju u svojoj prirodi sile koje su
analogne svesti i nagonu, a ne neemu materijalnom pa ju je mogue oznaiti kao
duu. Aristotel ove sile naziva prvim entelehijama, dok Lajbnic koristi naziv prvobitna
36 Leibniz, "The Monadology", Oxford University press, Geoffrey Cumberlege, London, 1898.,
str. 217/218.
23
sila; forces primitives.37 To dalje znai da supstancija u sebi sadri vlastito odreenje i
spostveni unutrnji cilj. Ovako shvaenu supstanciju Lajbnic naziva monadom.
Termin monada nije nov termin koji iznalazi Lajbnic. I Lajbnicovi neposredni
savremenici su se koristili ovim terminom poput Kuzanskog, Galileja, Keplera, meutim,
ovaj termin ima doista dugu tradiciju s obzirom da na njegovu upotrebu nailazimo kod
pitagorejaca, Platona i jo najvanije Plotina. Plotinovski pojam monade je postao
naroito popularan u srednjem veku, a zatim i u renesansi u matematikim spisima.
Lajbnicovo uenje o monadi spaja u sebi neoplatoniku tradiciju sa spekulativnom
metafizikom, i u sebi sadri matematiku Lajbnicovog doba. Pojam monade je bio izrazito
zastupljen kod Bruna, ali za razliku od njega, Lajbnic smatra da su one nepropadljive
makar ne mogu propasti na prirodan nain ve jedino dejstvom njihovog stvaraoca - "Ne
treba se takoe bojati nikakva rastvaranja, niti je pojmljiv ikakav nain na koji bi jedna
jednostavna supstancija mogla
prirodno propasti". 38 Dakle, monade su jednom
stvorene, one ne nastaju niti propadaju, traju koliko i sam svet, a trajanje sveta je
shvaeno kao sempiaeternitas to dalje znai da bezgranino traje. Pojam vene
supstancije Lajbnic primenjuje na Boga koji je vladar univerzuma, poslednji uzrok stvari
i samim tim - nuna supstancija. Egzistencija Boga jemi egzistenciju svih ostalih stvari
koje se nalaze u postojanju. Bog je delatno naelo energije, a energije su monade.
Iz do sada reenog proizilazi Lajbnicov pojam prostora koji nije identian sa
uobiajenim shvatanjem prostora njegovog doba. Za razliku od Dekarta kod koga je
prostor isto to i priroda tela, ili organ opaanja Boga kod Njutna, prostor nije ni
apsolutno svojstvo Boga kako je mislio Klark ve je prostor fenomen, odnosno nain
pojavljivanja realnosti.39 Takoe, ni vreme nije nekakvo apsolutno bie. Kod Lajbnica
vreme je shvaeno kao sutina uma, ens rationis, vreme je fenomenalni rezultat
posledice sleda stvari. Ovaj momenat shvatanja vremena i prostora kod Lajbnica imae
37 Uzelac, M., "Istorija filozofije II - od Dekarta do Eugena Finka", str. 546.
38 Leibniz, "The Monadology", str. 218.
39 Uzelac, M., "Istorija filozofije II - od Dekarta do Eugena Finka, str. 548.
24
snanog uticaja na Kanta, jer da nema stvorenih egzistencija, vreme i prostor bi jedino
postojali kao Boije ideje. Svet o kome Lajbnic govori i jeste na neki nain u duhu
njegovog vremena jedan "ogromni mehanizam" ali taj mehanizam univerzuma bitie
tako to realizuje boansku volju i time ispunjava krajnju svrhu koju je postavio Bog.
Dakle, vidimo kako mehanicizam ne mora biti suprotstavljen finalizmu, ve naprotiv u
Lajbnicovoj filozofiji mehanicizam jeste nain na koji se ispunjava finalizam odnosno
njime se dostie krajnja svrha sveta.
Svet koji postoji jeste sastavljen od monada koje su same centri sila i
nematerijalne metafizike take (atomi). Monade su sastavni elementi sveta, oni ine
njegovu bit i samo spoznajom monade moemo saznati prirodu i svet. itav svet je
sastavljen od monada, bez obzira da li su monade deo organskog ili neorganskog
sveta, ali u neogranskoj prirodi Lajbnic monadama naziva supstancijalne forme dok ih
naziva duama kada imaju oseanja i duhovima ako poseduju um. Monade koje naziva
duama koje same imaju mo apercepcije su sastavni deo Lajbnicove kosmologije.
Monade se ne mogu opaziti, iako se nalaze svuda oko nas. One su beskonano male i
grade svet u kom ivimo, meutim u prirodi koju one grade postoje razlike to nas
dovodi do stava da u prirodi nema skokova - Natura non facit saltus to e naroito kod
Ruera Bokovia imati ogroman uticaj u konstruisanju njegovog zakona kontinuiteta.
Monade koje poseduju razlike sline su razumu koji poseduje predstave. Na osnovu
svojstava koje poseduju i na osnovu kojih se razlikuju, ovako konstruisan pojam
monade doveo je Lajbnica do ideje o principu individuacije. 40 Dakle, u prirodi ne postoje
dva bia koja bi bila jednaka i kod kojih ne postoje razlike. Princip individuacije ima
logiko - metafiziki i ontoloki smisao. Monade su sutine, prapoela i osnovni principi
svakog bia i stvari.
Kada govorimo o svojstvima monada govorimo o moi opaaja - percepcije i
moi svesti - apercepcije. Lajbnic prirpisuje ivotnost prirodi te udnju - apeticiju
pripisuje stvarima koje egzistiraju. Svaka individua po Lajbnicovom miljenju, bila ona
biljka, ivotinja ili mineral poseduje ivotnost u sebi. Univerzalni temelj Lajbnicove
filozofije predstavlja teorija o monadama, a monade predstavljaju temelj univerzuma koji
40 Ibid., str. 549.
25
postoji. Konstruisanjem ove teorije Lajbnic je eleo da u kinematiku svog vremena

unese Aristotelovu teleologiju. Ne samo da su monade osnovni princip i jedine sutine
svega to postoji, one su takoe i pokretaki principi svake stvari. Svaka monada
pojedinano pertpostavlja i ostale monade i kao takva ona ini jedan svemir u sebi i
predstavlja "ivo ogledalo Boga" 41, a svaka monada u sebi sadri sve ono prolo,
budue i sadanje. Meutim, sve ono to je mogue dedukovati iz monade koja je
svesadrea, to je mogue iskljuivo najviem umu, a Bog jeste prva i primarna
monada. Sve druge monade su stvorene emanacijom iz Boga. Monade nisu ni fizike ni
matematike, odnosno geometrijske take, one predstavljaju metafizike take. Monade
koje "nemaju ni prozora kroz koje bi moglo neto u nih ui lili iz njih izai" predstavljaju
zatvoren svet na koji se spolja ne moe delovati.
Lajbnic na ovaj nain stavlja metafiziku iznad matematike koja je dominirala
naukom tog doba. Metafizika je po njegovom miljenju jedino dorasla zadatku da
objasni bit prirodnog bia koji se moe samo eventualno prikazati kroz apstraktne
matematike konstrukcije. Lajbnic nikako nije eleo prirodno bie da svede na
mehanizam kako je bilo uobiajeno u to vreme. Ipak kod Lajbnica postoje dva
objanjenja pojma materije u kom se vidi jasna tendencija za izmirenjem mehanike svog
doba i teleologije aristotelijanske filozofije. Lajbnic je pokuao da objasni pojam materije
kao fenomen koji je "dobro zasnovan".42
Njegov zadatak i zadatak njegovog savremenika sa kojim nije bio u dobrim
odnosima, Isaka Njutna pokuae da pomiri Ruer Bokovi u svojoj teoriji prirodne
filozofije. Fundamentalni cilj Bokovia jeste doi do jednog jedinog i neprekinutog
zakona sila koji postoji u prirodi a koji svojom primenom daje sastav elementa materije i
njena opta svojstva. Za svoju teoriju sam Bokovi kae da je bila "jedva ili ak nikako
poznata"43, koja je zaista u vreme Bokovievog stvaralatva bila gotovo neprimetna ili
41 Ibid., str. 552.
42 Ibid.
43 Bokovi, R., "Teorija prirodne filozofije", Sveuilina Naklada Liber, Zagreb, 1974., str. XII.
26
ako su je i znali otro su je kritikovali i obarali, ali je kraj devetnaestog i poetak

dvadesetog veka doneo rehabilitaciju Bokovieve teorije u mnogim granama
savremene nauke.
Teorija Prirodne filozofije

Habes, amice lector, philosophiae naturalis theoriam ex unica lege virium deductam.
R. Bokovi, 1758
Ruer Bokovi je smatrao ljudska dela "tronim i prolaznim" 44, ali je on sa

jednim svojim delom podigao veni spomenik. Glavno podruje Bokovievog
stvaralatva predstavlja filozofija prirode i u duhu toga nastaje njegovo kapitalno delo
"Teorija prirodne filozofije". Razmatrajui elemente sveta kao materijalne celine,
Bokovi pokuava da nauku o prirodi jo vie filozofski zasnuje. Teorija prirodne
filozofije se ispostavlja kao nova atomistika teorija koja lei na korenima tradicije,
Kopernika, Galileja, Keplera ali naroito Njutna i Lajbnica na koje se Bokovi poziva
ve na poetku svog dela: "Izlaem kada sam i kojom prigodom pronaao svoju teoriju i
gde sam dosad u ve objavljenim raspravama o njoj govorio; ta joj je zajedniko sa
Lajbnicovom, a ta sa Njutnovom teorijom, u emu se razlikuje od jedne i druge, a u
emu im prednjai".45 Namera sa kojom pie o prirodnoj filozofiji jeste da itavu
stvarnost svede na jedan jedini temeljni princip pri emu poima materijalne delove
makrokosmosa. Iako je Bokovieva teorija sinteza teorija Njutna i Lajbnica, u njegovoj
teoriji je ipak najvie zasnovano filozofsko i logiko objanjenje, gde akcenat nije
stavljen toliko na matematici i geometriji. Ovim delom Bokovi je znatno iskoraio iz
44 Risojevi, R., "Veliki matematiari", Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2002., str. 90.
45 Bokovi, R., "Teorija prirodne filozofije", str. XVII.
27
svog vremena anticipirajui dalhji razvoj mnogih teorija poput teorija o kvantnoj i
atomskoj strukturi materije.
Bokovi je eleo da napie manju raspravu slinu prethodnim koje je pisao. Prvi
rad koji je posveen ispitivanju prirode je "O ivim silama" nastao 1745, a zatim
nastavlja da pie voen slinim idejama: "O svetlosti" (1748), "O zakonu kontinuiteta"
(1754), "O zakonu sila koji postoji u prirodi" (1755), "O deljivosti materije i principima
tela" ( 1757).46 Neke od svojih razmatranja, Bokovi je iznosio u svojim predavanjima i
diskusijama a meu znaajnim pretpostavkama i hipotezama su i one koje je iznosio u
svojim pismima, pesmama i posvetama.
Sam poetak svoje "Teorije prirodne filozofije" Bokovi poinje sinopsisom u
kom daje sadrajan prikaz onoga ime e se baviti. Ne samo to iznosi svoju novu
koncepciju ve i prikazuje njenu primenu i fizici i mehanici. Ovo delo donosi razmatranje
itave fizike stvarsnosti koja je obuhvaena svim spoljanjim pojavama i procesima
koje su svedene na jedan zakon, a koje su objanjene atomistikom teorijom.
Kombinujui teorije svojih prethodnika Bokovi nastoji da iznese tumaenje estica za
koje je smatrao da nisu prosti agregati materije ve da predstavljaju izvore sila, koje
meusobno deluju i tako stvaraju najraznovrsnije sklopove i kombinacije. 47 Bokovi je
u ovom delu nastojao da razmotri fiziku prirodu najsitnijih estica, odnosno gradivnih
konstituenata od kojih je sagraena itava vasiona. Pored ispitivanja prirode najsitnijih
estica, Bokovi nastoji da uvidi njihove odnose i meusobno delovanje.
U istraivanju prirode, Bokovieva osnovna metoda je indukcija koja je bila
esto koriena metoda u nauci tog doba. Indukcija kojom se ovde Bokovi koristi
shvaena je u svoj najjednostavnijem obliku kakvom je zatiemo jo kod Bekona - put
kojim se prelazi od posebnog i pojedinanog ka optem i univerzalnom.
48
Meutim,
46 Gledi, V., "Ruer Bokovi", Obrazovni sistem "Ruer Bokovi", Jasen, Beograd, 2011.,
str. 172.
47 Ibid., str. 177.
48 Aimovi, M., "Ogledi o srpskoj filozofiji I", Akademska knjiga, Futura, Novi Sad, 2015., str.
21.
28
kada govori o svojoj metodi, odnosno kada govori o primenljivosti indukcije kao metoda
u istraivanju, Bokovi kae da indukcija ima snagu dokazivanja tek ukoliko ispita sve
pojedinane sluajeve. Kako nije mogue da se u prirodi nau i nabroje svi pojedinani
sluajevi, potpuna indukcija je praktino nemogua pa samim tim i nema neku vrednost
pri formulaciji naunog zakona. Osnovni nedostatak indukcije jeste to nam prua
nepotpunu izvesnost, a ne apsolutnu i sasvim nepravedno donosi sud i o sluajevima
koji nisu obuhvaeni njome. Izvesnost induktivnog zakljuka zavisi samo od broja
posmatranih sluajeva to veoma suava njegovu reprezentativnost. Induktivni zakljuci
su oslonjeni na empiriju i ula, ali oni od ula idu ka refleksiji. Meutim, Bokovi i sam
smatra da otkrivanje prirodnog zakona i jeste otkrie njegovog unutranjeg vaenja koje
je izvan moi ula i taj unutranji razlog se jedino zapravo i moe shvatiti refleksijom, a
metoda putem koje se dolazi jeste nepotpuna indukcija.
Dalje, to ne znai da je Bokovi odbacio dedukciju. Upravo zakon kontinuiteta
koji Bokovi potvruje indukcijom kao prvi prirodni i racionalni zakon iz ije se logike
osnove izvode svi drugi zakoni u teoriji prirodne filozofije, upravo ovaj zakon osnov je
deduktivnog zakljuivanja. Naime, Bokovi je svoj sistem dinamike atomistike teorije
prirodne filozofije dedukovao iz prethodno induktivno izvedenih zakona prirode. 49
Deduktivno izvoenje u Bokovievom sistemu prirodne filozofije potvruje ispravnost
indukcije. Opti zakoni koji vladaju u prirodi su izvedeni iz posmatranja stvari i injenica
u njoj, to znai da se ti opti zakoni donose na osnovu pojedinanih injenica,
induktivno, ali svojim vaenjem one potkrepljuju te injenice, deduktivno.
Kod Bokovia svakako nije lak zadatak razaznati logiku granicu istosti i razlike
kod take spajanja indukcije i dedukcije. Meutim, i na ovom mestu vidimo njegovu
snanu tendenciju da ak i ove metode svede na jedno jedinstveno univerzalno
vaenje. Dakle, posmatrajui pojedinane sluajeve koji imaju neka odreena
zajednika svojstva, Bokovi je putem logikog umovanja doao do opteg vaenja tih
svojstava u prirodi gradei na taj nain jedan univerzalni zakon atraktivno - repulzivne
sile izmeu taaka materije. Ipak, na ovom mestu se ne zavrava Bokoviev poduhvat.
Dalje, on je na osnovu zakona kontinuiteta koji i sam proizilazi iz zakona atraktivno 49 Ibid., str. 24.
29
repulzivnih sila, Bokovi izvodi konkretna svojstva materije na induktivno - deduktivnim

osnovama.
Bokovi nije posve stajao ni na poziciji empirizma ni na poziciji racionalizma ve
je smatrao da sveukupni proces spoznaje ini upravo jedinstvo oba pravca. U procesu
spoznaje mi moramo posedovati jedinstvo ulnih podataka ali i razmiljanja i unutranje
moi pomou koje misao misli sebe a to je refleksija. Ono do ega dolazimo putem
razuma ima veu validnost ukoliko je propraeno ulnim podatcima. Meutim, po pitanju
sveukupnosti ljudske spoznaje, Bokovi ima veoma pesimistian stav smatravi da je
nemogue doi do nje. Bokovi smatra da je beskrajno polje onom to ovekovom
miljenju izmie od dela stvarnosti koje je dostupno ljudskom saznanju. Mi jedino to
moemo saznati jeste nekakva relativna izvesnost. Dakle, nae saznanje o relativnom
svetu je relativno.50
Nae saznanje nikada nije poptuno jer se svet nalazi u venom stanju kretanja,
nastajanja i promene to dalje znai da mi zapravo nikada ne moemo doznati o biti
sveta jer je on uvek nov i neponovljiv. Sve to se dogaa, dogaa se jednom i nikad
vie.51 Ovaj princip relativnosti e u svom punom maksimumu razviti Ajntajn. Kod
Bokovia, princip relativnosti je intuitivni spoznajni postulat koji nije odreen u strogom
matematikom i fizikom znaenju ve vie u gnoseolokom vaenju, dok je kod
Ajntajna on u potpunosti dat kao postulat u strogom naunom smislu. "Mi naime ne
moemo upoznati sve savrenosti, jer mi ne sagledavamo unutranju sutinu stvari, ve
spoznajemo samo spoljanja svojstva, pa i cilj koji je Tvorac prirode mogao postaviti i
postavio dok je stvarao svet ne moemo videti niti sasvim spoznati". 52 Na ovaj nain
Bokovi smatra da intuicija nije validan metod pri pokuaju oveka da prodre u bit
spoznaje. ovek, po Bokovievom miljenju nema uroenu intuitivnu mo spoznaje
skrivenog smisla stvari, unutranje sutine sveta oko sebe niti ima potpuno izvesnu
50 Ibid., str. 28.
51 Ibid., str. 29.
52 Bokovi, R., "Teorija prirodne filozofije", str. 56/57.
30
spoznaju o prostoru i vremenu. Jedino to ovek moe saznati jeste promena koja se
dogaa pri spoljanje promene starog stanja u novo. Dakle, ovek nema apsolutno
izvesnu spoznaju vremena i prostora jer vreme i prostor nemaju konkretne dimenzije na
osnovu kojih bi se merili, dakle naa spoznaja vremena i prostora je relativna pa samim
tim moemo zakljuiti da su i prostor i vreme kao fizike kategorije relativni.
Slika sveta koju um saznaje jeste samo shema og sveta 53, a ne njena potpuna
izvesnost. Umu nije mogue da sazna sva svojstva sveta u kom jeste, nije mogue doi
do svih svojstava stvari koje jesu u tom svetu (svaka taka materije, svaki njen oblik,
svako kretanje i sile koje je okruuju), stoga su umu dostupna samo opta svojstva
sveta u kom je. Kada je re o spoznaji prirode, um misli prirodu na osnovu izvedenih
optih zakona iz nje i to principom apstrahovanja. Takoe, um uvia svojstva i veze
izmeu stvari u postojanju. Nijedna stvar u prirodi ne moe postojati samostalno i
odvojeno od ostalih, ve se sve nalazi u nunoj meusobnoj vezi. Saznavi neto o vezi
koja postoji meu stvarima, mi moemo saznati i neto od svojstava te stvari poput
okolnosti u kojima obitava, kakve sile na nju utiu i da se makar unekoliko pribiimo
samoj prirodi neke stvari u prirodi.
Teorija o saznanju i mogunostima saznanja uopte kod Bokovia se nalazi
negde na sredini puta izmeu Lokovog i Lajbnicovog uenja o granicama moi
saznanja. Ne radi se o sutom niti racionalizmu niti empirizmu, ve se kombinuju ideje
od oba genijalna mislioca. Ideja refleksije kod Loka u Bokovievoj teoriji savreno
korespondira sa Lajbnicovim odreenjem razuma, s tim to se kod Bokovia pod tim
pojmom misli na miljenje razuma o samom sebi. No, ta se to moe saznati? Na ovom
mestu ponovo izbija relativizam kod Bokovia - kada su u pitanju granice ljudskog
saznanja one su kod Bokovia relativne jer je i svet koji nas okruuje sam relativan.
Teorija prirodne filozofije pokuava da ispostavi sliku sveta i da dokui bit same
prirode, i u itavom spisu Bokovi govori o kretanju u prirodi koje joj omoguava da se
menja i da odrava stvari u postojanju kontuirano. U prirodi nema naglih skokova ve se
ona i samim tim sve to se u njoj nalazi razvija stupnjevito i postepeno (to sasvim
53 Aimovi, M., "Ogledi o srpskoj filozofiji I", str. 30.
31
odgovara kasnijoj ideji Darvinove evolucije). Priroda, dakle ima svoj tok, i on nije
proizvoljan ve ima u sebi svoju unutranju svrhu i tu unutranju svrhu Bokovi
pokuava da dokui svojom induktivno - deduktivnom metodom, ali pre nego to e doi
do biti stvari on govori o stanju u kom se stvari u prirodi nalaze. Bokovi govori o toku
u prirodi u kojoj nema naglih prelaza, Bokovi govori o continuitatis lege, o principu
kontinuiteta u kojoj je Lajbnicova misao nihil in natura per salto fieri kod Bokovia
prevedena kao: "nijedan kvantitet ne prelazi sa jedne svoje vrednosti na drugu a da pre
toga ne proe kroz sve meuvrednosti". 54
De continuitatis lege
U naunom stvaralatvu postoji kontinuitet, povezanost, gde je svako otkrie stepenik koji vodi ka
sledeem, gde je svako otkrie utkano u sledee i gde kraja nema.
Vojislav Gledi, 2011.
Opteprihvaena injenica jeste da je osnova Bokovieve teorije prirodne filozofije

njegova teorija sila, meutim druga neosporno vana injenica Bokovieve filozofije
jeste zakon konktinuiteta koji naspram teorije sila doe kao njen okvir. Drugim reima,
mi ne moemo govoriti o teoriji sila a da pritom ne spomenemo i ne razjasnimo princip
kontinuiteta kako ga je shvatao Bokovi. Zakon kontinuiteta nije samo zastupljen kod
Bokovia ve je ka problemu formulacije ovog zakona bilo upueno mnogo dela velikih
mislioca pre i za vreme Bokovievog stvaralatva. Naroito osamnaesti vek je doneo
problem principa kontinuiteta pri istraivanju zakona prirode, pa i predstavlja veoma
vaan ak nuan korak ka dijalektiki shvaenoj prirodi.
"De continuitatis lege et ejus consectariis pertinentibus ad prima materiae
elementa eorumque vires" je delo na kom Bokovi izgrauje svoju teoriju prirodne
filozofije. Na poetku dela Bokovi postavlja cilj da upozna itaoca sa principom
kontinuiteta i njegovim ispoljavanjem u prirodi i to na taj nain to e propitati sluajeve
54 Bokovi, R., "Teorija prirodne filozofije", str. 8.
32
u prirodi u kojima se on javlja. Dakle, Bokovieva namera jeste da induktivno propita i

zasnuje princip kontinuiteta. Meutim, indukcija nije jedini princip putem kojem Bokovi
zasniva princip kontinuiteta ve on eli da ga izgradi i zasnuje i induktivno i metafiziki.
Metafiziki razlog podvlai kapitalnu osobinu principa kontinuiteta a to je dakle
nemogunost "skoka" u prirodi, dakle, nije mogu trenutni prelaz sa jedne veliine u
drugu, preskoivi sve meuveliine.55 To dalje znai da svaki kvantitet, prema
zakonima prirode jeste jednoznana funkcija vremena, tj. u svojim pojedinanim
momentima on moe imati samo jednu veliinu. Metafiziki dokazujui zakon
kontinuiteta, Bokovi govori o nemogunosti dodirivanja dve granice: "Sva snaga
dokaza uvek lei u iskljuivanju trenutka najblieg trenutku, take najblie taki, linije
koja ima drugu najbliu liniju, i zato i u iskljuenju granice najblie granici bilo kojeg niza
koji traje u neprekidnom vremenu, ili niza predoenog neprekidnom linijom, tj. u
nemogunosti dodirivanja dve granice". 56 Po prirodi neprekinutosti, granica mora biti
zajednika. Drugi razlog kojim dokazuje zakon kontinuiteta jeste indukcija kojoj se
ponovo studioznije vraa u "Teoriji prirodne filozofije". Bokovi na prvom mestu istie
znaaj indukcije u prirodnim naukama stavljajui akcenat na neprekidnost kao jedno od
njenih osnovnih karakteristika. Bitan momenat na ovom mestu jeste uporeivanje
prirode sa geometrijom, gde se istie Bokovieva potreba da potkrepi svoju teoriju
matematiki. "Geometrija, gde god je to potrebno, pre bi se obratila tajnama
beskonanosti nego to bi dopustila odreeni skok". 57 Kontinuitet je ostvaren kako u
geometriji, tako i u algebri, ali kontnuitet vidimo na svim mestima u prirodi. Bokovi
istie kontinuitet pri kretanju planeta i kometa, u smeni dana i noi, kao i u svim drugim
kretanjima koja zadravaju kontinuitet jer ga zadravaju i same sile koje ga stvaraju
(npr. sila tee elastine ili magnetne sile). Indukcija jeste bitan momenat kontinuiteta jer
55 Bokovi, R., "O zakonu kontinuiteta i njegovim posledicama u odnosu na osnovne
elemente materije i njihove sile", Matematiki Institut, Klasini nauni spisi, Beograd, 1975., str.
5.
56 Ibid.
57 Ibid.
33
proiruje njegovo vaenje i za sluajeve koji nisu direktno obuhvaeni njime. Indukcijom
se pokazuje kako geometrijski tako i fiziki kontinuitet. Fiziki kontinuitet, kako je to
pokazano u "Teoriji prirodne filozofije" jeste kontinuitet koji se dogaa u jednom trenutku
vremena, kao to je to sluaj sa smenom dana i noi. Dan je definisan kao vremenski
razmak od izlaska do zalaska Sunca, prethodni dan se u neko doba godine razlikuje od
sledeeg dana nekim brojem sekundi pri emu nam se ini da dolazi do skoka bez
ikakvog posrednog dana koji se manje razlikuje. To znai da ovi dani ne grade
neprekinut, odnosno kontinuiran niz. Meutim, ako uzmemo celu paralelu Zemlje na
kojoj su u neprekidnom sledu poreana sva mesta koja imaju istu geografsku irinu,
uvideemo da ta pojedina mesta imaju svoje trajanje dana, a poetak i kraj svih tih dana
neprekidno tee dok se paralela vrati na isto mesto iji je prethodni dan u onom
neprekinutom nizu prvi, a svaki sledei poslednji. Veliine ovih dana neprekidno teku,
bez skoka. Zakljuuje se dakle, da smo mi ti koji pravimo skokove, a ne priroda. 58
Bokovi i u "Zakonu kontinuiteta" i u "Teoriji prirodne filozofije" tvrdi da se u svim
stvarima u prirodi moe nai kontinuitet i da nije mogue porei njegov uticaj. "Bio bi
beskrajan posao nabrajati pojedine stvari u kojima se zapaa kontinuitet u prirodi. Bolje
je, svakako, traiti da se iznese sluaj gde kontinuitet u prirodi nije sauvan, a takav se
uopte nee moi nai".59
Iako se naelno Bokovieva koncepcija zakona kontinuiteta oslanja na Lajbnica,
jo Aristotel je govorio o prirodi ovog zakona. Aristotel je kao i Lajbnic, verovao da
vreme mora biti kontinuirano.60 Mautim, za razliku od Lajbnica i Bokovia, Aristotel
nije smatrao da su sve promene u prirodi kontinuirane, a meu njima su promena mesta
i kretanje tela. Nasuprot Lajbnicu koji pokuava da neutralie evidentne injenice koje
govore u prilog diskontinuiranosti, Aristotel upravo u "Fizici" pokuava da pokae
58 Bokovi, R., "Teorija prirodne filozofije", str. 20.
elemente materije i njihove sile", str. 5.
60 Jandri, A., Lajbnicova kritika kartezijanskih principa kretanja, Theoria 3, Filozofski Fakultet,
Beograd, 2007., str. 44.
34
oiglednost diskontinuiteta na osnovu razlike promene u vremenu i promene u kretanju.

Aristotel naime tvrdi da "ono to se kree" kree se iz neega u neto, kretanje sledi
veliinu a veliina je neprekidna. 61 Kako je veliina neprekidna, tako je i kretanje
neprekidno, a onda znai da i vreme ima svojstvo neprekidnosti. Kod Aristotela, kakvo
je i vreme takvim se ini i kretanje. Dalje, Aristotel kae da "pre" i "posle" budui kako su
u veliini, nuno je da u kretanju "pre i posle" budu u razmeri jedno sa drugim. Meutim,
to nije isto kada je re o vremenu "pre" i "posle" u vremenu biva samo zato to jedno
sledi drugo. Dakle, kontinuitet u vremenu postoji, ali u kretanju ne, jer "pre" i "posle" u
kretanju je gotovo uvek isto to i samo kretanje. Aristotel pak tvrdi da je put koji pree
telo kontinuiran, i da kada bi ostavljalo bojeni trag tim putem i kada bi se putem tog
traga iscrtala linija, ta linija bi bila neprekidna svejedno da li je prava ili kriva, ono to ini
diskontinuitet jesu promene, odnosno alteracije u svojstvima tela. Jedna od najoitijih
injenica
diskontinuiteta
jeste
nastajanju
nestajanju
kao
promenama
egzistencijalnim svojstvima tela. Meutim, za razliku od Aristotela, Ruer Bokovi

smatra da nastajanje i nestajanje ne podleu metafizikom argumentu jer se tim
argumentom iskljuuje mogunost promena u stanjima jednog perzistentnog tela, dok u
sluajevima nastajanja i nestajanja telo koje trpi promenu ne istrajava tokom cele
promene.62 Upravo se na ovom mestu vidi slabost Bokovieve koncepcije, dakle
princip je odriv samo ukoliko se zanemare egzistencijalna svojstva poput nastajanja i
nestajanja, dakle Bokovi princip kontinuiteta na ovaj nain ograniava i doputa
izuzetke.
Bokoviu je zakon kontinuiteta posluio za izgradnju jedne kardinalnije teorije
filozofije prirode. Na osnovu zakona kontinuiteta Bokovi gradi teoriju sila u prirodi i
teorija sastava materije koje je prvobitno spomenuo u delu "O zakonu kontinuiteta i
njegovim posledicama u odnosu na osnovne elemente materije i njihove sile" a potom
te teorije razradio u "Teoriji prirodne filozofije". Prilikom analize zakona kontinuiteta a
baziravi se na teorije Lajbnica i Njutna, Bokovi gradi teoriju repulzivne i atraktivne
sile koje e biti odluujue za objanjenje svih zakona u prirodi. Zakon kontinuiteta je
61 Aristotel, "Fizika", Sveuilina Naklada Liber, Globus, Zagreb, 1988., str. 113.
62 Bokovi, R., "Teorija prirodne filozofije", str. 25/26.
35
shvaen kao metodoloki princip sveopte povezanosti zakona u prirodi i njenog

razvoja te je na ovaj nain Bokoviev zakon kontinuiteta jedan od stepenika ka
dijalektiki
shvaenoj
prirodi.
Promena
sile
prema
zakonu
kontinuiteta
jeste
kontinuirana, pa ona jednom mora prei iz privlane u odbojnu i vice versa 63, zavisnost
sile od meusobne udaljenosti estica tvari, Bokovi je nazvao "zakon sile".
Bokovieva teorija prirodne fi lozofi je svedena na zakon sile
Na samom poetku "Teorije prirodne filozofije", Bokovi se u predgovoru iz bekog

izdanja obraa itaocu i upuuje na svoje delo kao na "knjiicu koja je obimom
neznatna, ali koja sadri poela prirode svedena na jedan jedini zakon". 64 Bokovi se
ve na poetku govora o svojoj teoriji poziva prvenstveno na Lajbnica ali i prevashodno
na Njutna koga je smatrao od izuzetnog znaaja upravo jer je u poslednjem delu svoje
"Optike" govorio o universales natura leges koji ini osnovicu Bokovievog
stvaralatva. Univerzalni zakoni prirode po miljenju Njutna lee na osnovnim
principima prirode koja je jednostavna i slina u svojim delovima, te kao takva ostvaruje
sva velika kretanja nebeskih tela atraktivnom silom gravitacije, ostvarujui pritom i sva
manja kretanja svojih estica atraktivnom i repulzivnom silom. 65 Veliki zadatak nauke
Bokovievog doba jeste bio pokuaj da se objanjenje prirodnih pojava svede na dva
ili tri opta principa kretanja, Bokovi smatra da se oni mogu svesti na jedan princip
koji je izveden racionalnom dedukcijom.
Nova vrsta prirodne filozofije koju Bokovi pokuava da zasnuje lei na temeljima
Lajbnicove teorije o jednostavnim i neprotenim elementima i Njutnove teorije sila 63 Brunsko Z., Bokovieva teorija sila u raspravi "De continuitatis lege", Filozofska
istraivanja, Zagreb, 1989., str. 1579.
64 Bokovi, R., "Teorija prirodne filozofije", str. VII.
65 Aimovi., M., "Ogled o Rueru Bokoviu", Arhe, Filozofski Fakultet, Novi Sad, 2011, str.
186.
36
atrakcije i repulzije. Bokoviev cilj nije samo da predstavi novu teoriju prirodne filozofije
ve da preko teorije do nauke, pa od nauke do sistema, zasnuje novu vrstu celokupne
prirodne filozofije. Sam Bokovi kae da se u toj novoj vrsti na udan nain uklapaju i
prepliu dosadanja stanovita u nauci, meutim, zasnivajui neka svoja stanovita on
se od uvreenih teorija pokuava itekako ograditi. Bokovi nije poao niti od
Lajbnicove niti od Njutnove teorije planski, elei da ih po svaku cenu asimiluje u svoju
teoriju, ve je radei na svojoj teoriji ona sluajno odgovarala ovim dvema pomenutim
teorijama. Dakle, Bokovieva teorija u sebe inkorporira Njutnovu teoriju sile i
Lajbnicovu monadologiju ali se na jedinstven nain provodi kod Bokovia i biva ne
samo zaokruena u jednu celinu ve i biva svedena, na neki nain sankcionisana na
jedan jedini vaei zakon prirode.
Zakon sile Bokovi je izrazio poznatom "Bokovievom krivuljom":
Slika 1. Bokovieva krivulja
Ovom krivuljom Bokovi je pokuao da objasni sam razvoj atraktivno repulzivne sile, koja se promenom rastojanja atoma pretavara iz pozitivne u negativnu i
vice versa, tako da samo nastajanje raznih vrsta sila (adhezije, kohezije...) i sa njima
raznih kvaliteta stvari od gasovitosti, tenosti i vrstine do kvaliteta raznih hemijskih
sastava. Kriva linija koja se okree oko osovine izraava razvoj atraktivno - repulzivne
37
sile koja nastaje u funkciji kvantitativnog menjanja distancije tela, tj. atoma centara sile.
Aa, Ab, Ad, Ai - predstavljaju sile, a ordinate ag, br, dh, il - predstavljaju distancije. Kad
se krivulja nalazi na strani take D, sila je repulzivna, a kada je na suprotnoj strani sila
je atraktivna. Neka se rastojanja dva tela ili dva atoma iz A i E smanjuju (Ab, Aa etc.) u
beskonanost, asimptotika krivulja Ed izraavae rast repulzivne sile u beskonanost
dva tela, tj. atoma koji se pribliavaju jedan drugom u beskonanost, to se predstavlja
mogunou da se produi u beskonanost a da se asimptota AB ne dodirne.66 Kada
apcisa Ab (rastojanje tela) raste, ordinata br (repulzivna sila koja odgovara rastojanju)
opada i kada apcisa postane jednaka AE, u tome momentu repulzivna sila postaje
atraktivna sila. Do rastojanja AF', Bokovieva krivulja raste i dostie svoj najvei
kvantitet u F'F, a zatim opada da, prolazei rastojanje AG, nekoliko puta see osovinu
( u takama: E, G, I, L, M, P, R) i izraava naizmenina pretvaranja sile iz repulzivne u
atraktivnu kao i obrnuto, dok najzad ne opie luk RSTV samog Njutnovog zakona
gravitacije po kome sila atrakcije najzad opada u beskonanost nikada ne izezavajui
potpuno.67 Bokovieva namera je da ovom krivuljom pokae ta se to zaista zbiva u
sutini vode koja prelazi od stanja zaleenosti do tenog stanja, a zatim od tene kako
ona postaje gasovita. Krivulja sila pokazuje kako razvoj svake prirodne pojave moe
imati svoju krivilju sa manjim ili veim brojem segmenata kao i sa lucima posebnih
oblika prema broju i vrsti kvaliteta ili posebnih sila kroz koje prolazi, razvijajui se
delovanjem osnovne i opte uzajamne atraktivno - repulzivne sile.
Ova krivulja govori o telima koja se na velikoj razdaljini privlae. Kada se tela
priblie jedno drugom, atraktivna sila postaje vea i tada poinje da deluje i repulzivna
sila (na grafiku prikazana kao kriva linija). Repulzivna sila prelazi od ahezije ka koheziji.
Priroda ovog zakona je dijalektika i iz njega se dedukuju svi zakoni koji predstavljaju
uposebljenja osnovnog zakona. Materija je ta koja predstavlja veitu promenu kretanja
sila u prirodi.68 Ova tvrdnja je govorila u prilog naunicima koji su Bokovievo gledite
smatrali konzervativnim materijalizmom. Bokovi istie da je glavna odlika njegove
66 Nedeljkovi, D., "Ruer Bokovi u svome vremenu i danas", Kultura, Beograd, 1961., str.
18.
67 Bokovi, R., "Teorija prirodne filozofije", str.
38
teorije jednostavnost i da je dovoljno da je neko samo pogleda i odmah moe uoiti

narav sila bez prethodnog objanjenja geometriara. Jednostavnost njegove krivulje se
nalazi u njenoj jednostavnoj algebarskoj formuli gde apcise izraavaju udaljenosti a
ordinate sile.
Taka raskida sa Lajbnicom jeste shvatanje materije. Lajbnic kao osnovno
svojstvo materije vidi njeno neprekinuto protezanje dok Bokovi smatra da se materija
sastoji iz konanog broja nedeljivih taaka koje su meusobno povezane delovanjem
zakona sila. Bokovi pod pojmom take smatra - meu koja spaja dva susedna kraja
krivulje.69 Nain na koji pravi otklon od Lajbnica ga pribliava Njutnu gde je kljuan
termin sile. Bokovi i Njutn dele miljenje o prirodi sile koje deluju na materiju, pri emu
Bokovi prihvata Njutnovu razliku na atraktivnu i repulzivnu silu. No, Bokovi suprotno
Njutnu shvata smer u kom te sile deluju na materiju. Na malim udaljenostima deluju
repulzivne sile koje postaju beskonano velike kada udaljenost meu njima iznosi
nula.70 Takoe, repulzivne sile prelaze u atraktivne i vice versa. Kljuno je da sila zavisi
od meusobne udaljenosti estica materije i da se ta zavisnost naziva zakon sile. Taj
zakon sile je prikazan u formi grafika u "Teoriji prirodne filozofije" (Slika 1. Bokovieva
krivulja).
Svoje dostignue Bokovi razmatra kao celokupno razmatranje prirode i smatra
je potpuno novom teorijom itave filozofije. Njutn je uoio tri delatna principa: gravitaciju,
uzrok fermentacije i uzrok kohezije delova i pomou njih tumaio kretanje estica i
razne prirodne pojave.71 Bokovi je utvrdio da ta tri principa proizilaze iz jednog i taj
zakon izveo na pomenutoj krivulji sila. Bokovi ne eli da prevazie teorije Lajbnica i
Njutna niti da ih puko sabere u svojoj teoriji, on eli njihovo jednostavnije reenje.
Otklonivi protivrenosti teorija koje su mu prethodile, Bokovieva formulacija zakona
sile e iznedriti dva osnovna svojstva materije: neproninost i protenost. Na ovom
68 Nedeljkovi, D., "Istorija filozofije", Tom II, "Prosveta", Poarevac, 1981., str. 229.
elemente materije i njihove sile", str. 17.
70 Ibid., str. 88.
39
mestu, Bokovi donosi dve kategorije - materijalno i duhovno. Prilikom ispitivanja

zakona sile, Bokovi e zakljuiti kako je materija liena snage saznavanja ali kako
ima neprobojnost i protenost dok e priroda duhova biti suprotna njoj - duh ima snagu
saznavanja ali je lien neprobojnosti i protenosti. 72 Time eli da kae da duhovi ne
mogu posedovati nekakav zakon sila bez kog materija ne bi mogla da funkcionie.
Time to je silu shvatio kao zakonitu i stvarnu pokretaku sutinu prirode,
Bokovi je u istoriji nauke zapamen kao "pretea moderne fizike nauke". U
Bokovievoj filozofiji, sila je shvaena dijalektiki kao unutranji uzrok i pokreta
kretanja prirodnih pojava u njihovoj uzajamnoj uslovljenosti. Zamenivi deljivost materije
u beskonanost njenom "sloenou" (componibilitas) u beskonanost atomima centara
atraktivno - repulzivnih sila, Bokovi je otvorio put Faradeja, Ampera, Helmholca,
Maksvela i Kelvina, koji se na njega pozivaju i priznaju mu izvanredne mogunosti iz
oblasti atomistike. Kelvin se na jednom mestu poziva na Bokovia i insistira na
vraanju ka njemu: "Treba da se vratimo ka Bokoviu i da traimo od njega da nam
objasni razliitost kvaliteta raznih hemijskih supstancija raznim zakonima sila izmeu
raznih atoma".73 Stoga, i na ovom mestu vidimo jo jedan nesumljivi dokaz Bokovieve
teorije kao krune teorija koje su izgraivala francuski materijalisti XVIII veka. Nije zato
udno to kada se govori o Bokovievom opusu se govori o struji kojom dominiraju
Didro, Holbah i Lametri.
Relativnost vremena i prostora u Bokovievoj atomistikoj teoriji

71 "But to derive two or three general Principles of Motion from Phaenomena, and afterwards to
tell us how the Properties and Actions of all corporeal Things follow from those manifest
Principles, would be a very great step in Philospohy, though the Causes of those Principles
were not yet discovered"., Newton, I., "Optics or a Treatise of the Reflectiones, Refractions,
Inflections and Colors of Light", based on the fourth edition London 1730, New York, 1979., str.
401/402.
72 Ibid., str. 91.
73 Lord Kelvin, O.M, "Baltimor lectures on molecular dynamics", C.J. Clay and Sons,
Cambridge University Press Warehouse Ave Maria Lane, London, 1904., str. 566.
40
Bokovi nije smatrao svoju teoriju gotovim produktom ljudskog uma koja je kruna
njegovog saznanja prirode, naprotiv, za njega nema nieg vrstog i nepromenljiog (nihil
sane firmum, ac stabile), samim tim mi nikada ne moemo doi do dogmatskog
saznanja. Po Bokovievom shvatanju, mi moemo ii samo od veih zabluda ka
manjim (ut minus erret, non ut omnio non erret). Ovaj otklon od dogmatizma prilikom
razmatranja mogunosti i granica ljudskog saznanja bi se veoma lako mogao preinaiti
u relativizam mogunosti ljudske spoznaje. No, relativizam je mnogo bitniji kada je re o
Bokovievom shvatanju vremena i prostora to ga sasvim odvaja od Njutna a
pribliava savremenim shvatanjima, a naroito Ajntajnu.
Bokovieva namera jeste da sveopte kretanje prirodnih, uzajamno povezanih i
uslovljenih pojava razjasni putem relativnih prostorno - vremenskih odredaba kao
delovanje atraktivno - repulzivnih sila koje imaju svoje centre, koje Bokovi naziva
atomima i koji dejstvuju po svom jednom osnovnom zakonu prilikom kog od atraktivnih
postaju repulzivne i obratno. Kretanjem atoma i njihovim konstantnim prelaenjem iz
atraktivnih u repulzivne i obrnuto nastaje kvantitativno mnotvo prirode koja je u
neprestalnom kontinuitetu i stalnom kretanju.
Na samom poetku Bokovi sebi stavlja zadatak da raisti sa odredbama
prostora i vremena kod Njutna jer su one bile shvaene kao apsolutne i boanske
(sensorium Dei). Bokovi razlikuje realni prostor i realno vreme kojima se odreuje
svako konkretno kretanje.74 Prostor i vreme se realno, u svom kretanju sastoje iz
suprotnih odlika, s jedne strane konanih i diskontinuiranih taaka u prostoru i
momenata u vremenu, i sa druge strane kontinuiranih i besonano deljivih distancija u
prostoru i intervala u vremenu. Ovim vidimo da se Bokovi zalagao za svojevrstan
diskontinuitet kontinuiteta.
Pretpostavimo da se stvari proteu u apsolutnom prostoru i da bi se on mogao suziti ili
proiriti ba kao to bi i apsolutno vreme moglo tei bre ili sporije ukoliko bi se te
promene dogodile tako da ipak ostave stvarima i njihovim odnosima iste srazmere, jer
74 Nedeljkovi, D., "Ruer Bokovi u svome vremenu i danas", str. 14.
41
bi se na taj nain te aspolutne promene dogaale apsolutno neprimetno. To dalje dovodi

do zakljuka da bi nae jedinice za meru ostale i za nas a i objektivno realne, tj.
relativno jednake, to e rei, bez obzira na ma kakav apsolut - jednake.
Suprotno Njutnu, Bokovi smatra da u svetu realnog prostora i vremena ne
moemo izdvojiti apsolutno od relativnog. Bokovi smatra da ni u emu ne postoji
apsolutno mirovanje, jer se sve neprestalno kree, pa samim tim nema ni apsolutnog
kretanja ve se sve relativno kree jedno prema drugom, te se u sveoptoj
meupovezanosti i uslovljenosti prirodnih pojava iz relativnog nikada ne moe izai.
Dakle, apsolutno se nalazi u samom relativnom sastavu kretanja prirodnih pojava. Npr.
kada bi se svet smanjio na veliinu lopte ljudi to ne bi opazili jer bi svi odnosi unutar nje
ostali isti. ovek ne bi razumeo smanjivanje u apsolutnom prostoru jer je za njega taj
prostor relativan. Prostor se sastoji iz taaka i njihovih odnosa, a kako su naa tela
take u prostoru mi ga merimo svojim odnosima, ti odnosi su relativni u apsolutnom
prostoru. U toj sveoptoj relativnosti smisao oveka je da shvati univerzalnu relaciju
koja odreuje sve specijalne relacije. 75 Taj zadatak je video u svojoj koncepciji atraktivno
- repulzivne sile.
Bokovi zakljuuje da imamo dve vrste vremena i dve vrste prostora. Stoga mi
moemo govoriti o istom kontinuitetu bez kog ne bismo mogli da shvatimo distanciju
tela i diskontinuiran prostor ili vreme u kome moemo shvatiti razliitost stvarnosti u
njenom novom postojanju.76 Kada je re o prostoru, moemo govoriti o diskretnom
(ogranienom i diskontinuiranom) ili beskrajnom (kontinuiranom). Takoe, i o vremenu
moemo govoriti kao kontinuiranom ili diskontinuranom. Kada je re o vremenu, govori
se i o imaginarnosti kao njenom osnovnom svojstvu, i nain na koji Bokovi govori o
tome jeste nauan, u pitanju je shvatanje imaginarnosti kao mere. Ipak, mera koja slui
za utvrivanje distancije nije dovoljna, te joj je potrebno jo jedno vreme koje jeste
kontinuitet. Prostor i vreme su kontinuirane stvari u kojima se nalazi distancija zajedno
75 ibid., str. 225.

76 Nedeljkovi, D., "Istorija filozofije", str. 219.
42
sa silom. Distancija koja se nalazi u kontinuitetu jeste ono pomou ega se definie sila.
Samim tim, u ovakvoj koncepciji prostor i vreme su relativni.
Dolazimo do take gde Bokovi smatra da je nemogue odvojiti i apsolutno od
relativnog kretanja. Relativno kretanje je dato u sveoptoj povezanosti i uzajamnoj
uslovljenosti svih kretanja u prirodi, u kojoj, kako smatra Bokovi, nema niti
pravolinijskog niti uniformnog kretanja, ve svako telo kao i atom opisuje neobino
sloenu krivu liniju koja je relativna dejstvu i kretanju svih ostalih. "Omnia sunt
respextiva in ipsa Natura... Omnia pendent a combinatione omnium reliquorum". 77
Dakle, stvari su u prirodi relativne i zavise od kombinacija svih ostalih.
Znaaj Bokovieve teorije prirodne

filozofije za savremenu nauku
Dananja, savremena fizika poznaje etiri sile: elektromagnetnu, slabu i jaku
nuklearnu silu i gravitaciju. Trenutni pokuaji fiziara sveta su ujedinjani u pokuaju
ujedinjenja sila u jednu univerzalnu silu polja. Bokovi na taj nain ostaje nenadmaiva
inspiracija savremenog doba. Moda bismo mogli rei - savremena nauka ubira plodove
Bokovievog rada. Ipak, njegov uticaj se nije ustoliio samo u nauci ve i u filozofiji.
Hegel je recimo usvojio stav Bokovia i Njutna da se sva prirodna stvarnost
sastoji iz dve suprotne sile: atraktivne i repulzivne, koje su u sutini jedna ista
dijalektika sila. Iako Hegel ni na jednom mestu ne spominje Bokovievo ime, njegova
dijalektika prirode poiva na Bokovievoj pretpostavci da je u osnovi sveg prirodnog
zbivanja jedna jedinstvena a opet protivrena sila koje stalno prelazi iz privlanog u
odbojno stanje. Bokovieva teorija je u Hegelovo doba bila kao "vazduh koji se die",
opta svojina onih koji o prirodnim pojavama konkretno i dijalektiki misle. 78 Bokoviev
znaaj se ne ogleda samo u tome to je razvio teoriju atraktivno-repulzivnih sila koje je
77 Bokovi, R., "O prostoru, vremenu i relativnosti", Kultura, Beograd, 1956.
43
je zapoeo Njutn u "Optici". ve upravo u tome to je uspeo da ih dijalektiki identifikuje.

Svodei ove sile na jedan zakon, Bokovi dokazuje da su one u osnovi jedna ista sila
koja od privlane postaje odbojna i obrnuto.
Sama sr Bokovieve misli bila je dijalektika, mada je on nikada nije izloio u
nekakvoj sistemskoj dijalektici. Dijalektiki nain razumevanja biti prirode je doprineo da
Bokovi razume kako nema diskontinuiteta bez kontinuiteta, kao to nema krajnosti
bez beskrajnosti, i da se sve suprotnosti konkretno identifikuju u kretanju kojim se sve
zbiva i kojim sve egzistira u prirodi koja je neprestana mena i kretanje. Ovim
dijalektikim razmatranjima Bokovi dolazi ak i dotle da prostor i vreme koje je
smatrao i diskontinuiranim i kontinuiranim, smatra za dve suprotnosti koje se u kretanju
identifikuje pa se kretanje na taj nain odreuje prostorno - vremenski. Meutim, mnogi
naunici smatraju da bi se ipak uporeivanjem Bokovia i Ajntajna daleko prevaziao
okvir filozofije i da bi se to moglo sprovesti samo paljivom i preciznom matematikom
analizom to bi bio enorman zadatak. Ono to je bitno podvui jeste da je Bokovi sve
osnovne date u prirodi (prostor, vreme, kretanje, masu) smatrao bitno relativnim.
Pored relativnosti koja je predstavljala impozantni korak Bokovievog vremena i
znatno uticala na konstruisanje mnogih teorija u nauci i filozofiji posle njega, Bokovi je
na velika vrata nauke uveo i svoju dinamiko atomisiku teoriju o materiji. Dakle,
Bokovi ne samo da je uticao na pitanja nauke i filozofije prirode ve i na sva
materijalistika uenja o svetu, naroito kod filozofa poput Didroa i Holbaha, a zatim i na
Fehnera, Renuvijea, Hartmana, Kelvina itd. Takoe, Engels i Plehanov odbacuju sve
materijaliste osamnaestog veka smatravi ih za puke mehaniciste, dok ipak usvajaju
Bokovievo uenje o materiji kao dijalektikom tkanju uzajano protivrene i jedinstvene
atrakcije i repulzije79, a to je osnovno u Bokovievoj teoriji.
Hajzenberg, razmatrajui "Teoriju prirodne filozofije" zakljuuje: "To delo sadri skup
ideja koje su tek u modernoj fizici, poslednjih pedeset godina, dole u potpunosti do
svog izraza i koja pokazuju koliko su bila ispravna filozofska stanovita, kojima se
Bokovi rukovodio u svojoj nauci o prirodi. Onda se valjda moe rei da je Bokovi
79 Ibid., 103.
44
smatrao da se u zakonu sila koje deluju izmeu elementarnih estica nalazi klju za
razumevanje strukture materije. Ovakvim pogledom Bokovi je izvanredno blizak
naim dananjim gleditima".80 I zaista ukoliko izuzmemo prigovore na razvijanje
matematikih konstelacija u svojim teorijama, Bokoviu je nemogue osporiti istorijski
uticaj na nauku i filozofiju i to kod nekoliko najznaajnijih mislilaca.
Nedeljkovi se izrazito bavio Bokovievim likom i delom. Sistem filozofije prirode kod
Bokovia, on je prikazao kao relativistiki kritiki realizam svrstavi Bokovia u red
"konkretnih i univerzalnih duhova koji od Heraklita, Demokrita i Aristotela, Leonarda da
Vinija, Dekarta, Lajbnica i Njutna pa sve do Spensera. Andrea, Lalanda, Mejersona,
Lenevena ili Vernera Hajzenberga istrauju i produbljuju Bokoviev jedinstven zakon
sila koji postoji u prirodi".81 Nedeljkovi, kao i mnogi mislioci kojima je Bokovieva re i
delo i dalje u fokusu interesovanja smatraju da se nuno mora poi od istorijske nauno
- filozofske pozadine njegovog stvaralatva kao i to da njegov najvei znaaj jeste u
recepciji i anticipaciji te teorije u pogledima savremene nauke.
Na Bokovia e se esto pozivati prilikom razmatranja atoma. Iako su Leukip i
Demokrit prvi doli na ideju da je svet nainjen od siunih, nedeljivih estica nazvanih
atomima, ta misao je bila pod strogom zabranom vie od 1.500 godina. Dalton je, na
poetku devetnaestog veka doao na ideju da svaki hemijski element ima svoje
najsitnije delove i po uzoru na Grke, on ih je nazvao atomima. Na tragu njegove teorije,
dalje nastavljaju da ispituju atome koji su sastavljeni od najsitnijih estica - atomskog
jezgra i elektrona, Lord Kelvin, Tomson, Raderford i Bor. Meutim, iako su ovi naunici
nesumnjivo znaajni na polju istraivanja strukture materije, u nauci, ini se,
zanemaruje se doprinos Bokovieve teorije ovim shvatanjima.
Kraj devetnaestog veka donosi teoriji po kojoj su Daltonovi atomi sainjeni od
estica koje su pozitivno ili negativno naelektrisane, meutim, postavlja se pitanje na
koji nain su te estice smetene u atomima. Lord Kelvin se poziva na Bokovia i
njegov planetarni model atoma:
80 Solea, B., "Srpski nauni krug", Atos, Kragujevac, 1998., str. 20/21.
45
Slika 2. Orbitale u Bokovievoj teoriji

Teorijsku podlogu da se atomi kreu samo po nekim stazama oko jezgra atoma,
Tomson nalazi u teoriji Bokovia: "Pretpostavimo da nabijeni jon posmatramo kao
Bokoviev atom koji deluje na jednu esticu sredinjom silom, koja se menja od
odbojne do privlane i od privlane do odbojne nekoliko puta... Takva je sila, na primer,
prikazana grafiki na slici 3., gde apcise predstavljaju udaljenosti od atoma a ordinate
sile koje deluju od atoma na esticu".82
Slika 3. Tomsonov model atoma
Jasno je da Tomsonov model atoma inkorporira Bokovievu krivulju (Slika 1.) i

Bokovieve orbitale (Slika 2.). Na slici 3. je prikazan grafik koji objedinjuje dozvoljene
(puna linija) i zabranjene (isprekidana linija) orbitale elektrona i Bokovievu krivu. Ipak,
na ovom delu treba praviti jasnu razliku izmeu Bokovievog razmatranja elementarnih
82 Tomson, J.J, "The Corpuscular Theory of Matter" u Stoiljkovi, D., Ruer Bokovi
utemeljiva savremene nauke, Univerzitet u Novom Sadu, Tehnoloki Fakultet, Polimeri, 2011.,
str. 17.
46
estica koje je preuzeo iz Lajbnicovog pojmovnog naslea (iz pojma monada) i sasvim
posebno je razmatrao atome. Elementarne estice se kod Bokovia razlikuju i od
grkog i od savremenog pojma atoma. Pod pojmom "atom", Bokovi je podrazumevao
esticu sastavljenu iz delova, a ti delovi u atomi opstaju zajedno zahvaljujui sili koja je
opisana njegovom krivom. Bokovi je smatrao da atomi imaju delove i to pre samog
Tomsona koji ak i zakljuuje da se atomi ne sastoje iz delova. Jo jednom,
Bokovieva teorija je posluila kao putokaz u savremenoj nauci. Svojim teorijama nije
previe fascinirao naunu scenu svoga vremena ali ipak su te teorije bitno predodredile
budunost nauke, i iako je esto bio nepravedno zanemarivan, velika imena nauke
devetnaestog i dvadesetog veka, pa i danas jo uvek raspravljaju o njegovim teorijama
pridajui im izvanredan znaaj.
Literatura
Aimovi, M., "Ogledi o srpskoj filozofiji I", Akademska knjiga, Futura, Novi Sad, 2015.
Aimovi., M., "Ogled o Rueru Bokoviu", Arhe, Filozofski Fakultet, Novi Sad, 2011.
Aristotel, "Fizika", Sveuilina Naklada Liber, Globus, Zagreb, 1988
Bokovi, R., "O zakonu kontinuiteta i njegovim posledicama u odnosu na osnovne elemente
materije i njihove sile", Matematiki Institut, Klasini nauni spisi, Beograd, 1975.
Bokovi, R., "O prostoru, vremenu i relativnosti", Kultura, Beograd, 1956.
Bokovi, R., "Teorija prirodne filozofije", Sveuilina Naklada Liber, Zagreb, 1974.
Brunsko Z., Bokovieva teorija sila u raspravi "De continuitatis lege", Filozofska istraivanja,
Zagreb, 1989.
Gledi, V., "Ruer Bokovi", Obrazovni sistem "Ruer Bokovi", Jasen, Beograd, 2011.
Glumac, Z., "Klasina mehanika", Publisher, Sveuilite u Osijeku, Osijek, 2006.
http://aleph0.clarku.edu/djoyce/java/elements/toc.html
http://plato.stanford.edu/entries/clarke/
47
http://plato.stanford.edu/entries/geometry-19th/#DifGeoRie
http://plato.stanford.edu/entries/geometry-19th/#LobGeo
http://plato.stanford.edu/entries/religion-science/
Jandri, A., Lajbnicova kritika kartezijanskih principa kretanja, Theoria 3, Filozofski Fakultet,
Beograd, 2007.
Ladan, T., "Enciklopedije: Izmeu zamiljenog i provedivog obrasca", Encyclopaedia moderna,
5 - 6, Zagreb, 1967.
Lajbnic, "Pismo Rejmondu, 10. Januar 1714.": u "The Cambridge Companion to Leibniz", edited
by Nicholas Jolley, University of California, San Diego, 1995.
Leibniz, "The Monadology", Oxford University press, Geoffrey Cumberlege, London, 1898.
Lord Kelvin, O.M, "Baltimor lectures on molecular dynamics", C.J. Clay and Sons, Cambridge
University Press Warehouse Ave Maria Lane, London, 1904.
Mijatovi, Lj., "Savremena prezentacija razvoja klasine mehanike", Univerzitet u Novom Sadu,
Prirodno - matematiki fakultet, odsek za fiziku, Novi Sad, 2006.
Nedeljkovi, D., "Istorija filozofije", Tom II, "Prosveta", Poarevac, 1981.
Nedeljkovi, D., "Ruer Bokovi u svome vremenu i danas", Kultura, Beograd, 1961.
Newton, I., "Optics or a Treatise of the Reflectiones, Refractions, Inflections and Colors of
Light", based on the fourth edition London 1730, New York, 1979.
Njutn, I., "Matematiki principi prirodne filozofije", Akademska knjiga, Novi Sad, 2011.
Risojevi, R., "Veliki matematiari", Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2002.
Solea, B., "Srpski nauni krug", Atos, Kragujevac, 1998.
Stipe Kutlea Tko je zapravo Ruer Bokovi, Klasje naih ravni 1935., ogranak Matice
Hrvatske u subotici, 2011.
Stoiljkovi, D., "Ruer Bokovi utemeljiva savremene nauke", Univerzitet u Novom Sadu,
Tehnoloki Fakultet, Polimeri, 2011.
Stojanovi, K., "Atomistika", tamparija . Radovanovia, Ni, 1892.
Stoki, Z., "Rast znanja - Isak Njutn", Biblioteka Matematikog Instituta, Beograd, 1991.
Supek, I., Ruer Bokovi: Vizionar u prijelomima filozofije, znanosti i drutva, Jugoslovenska
akademija znanosti i umetnosti, Zagreb, 1989., str. 32.
48
Uzelac, M., "Istorija filozofije II - od Dekarta do Eugena Finka", Via kola za obrazovanje
vaspitaa, Vrac, 2003.
49
Abstarct
The foundations of modern science were based on achivements from tradition.

Some of the traditional theories were incorporated in new, modern theories, some of
them were excluded while some were completely ignored. Authors intention is to show
the historical development of the Roger Boscovich's theory of natural philosophy, its
historical background and participation of his theory in some aspects of modern
science. This work is based on a comparative analysis of the Isaac Newtons theory of
forces and the atomistic theory of Gottfried Leibniz and their unification in the Roger
Boscovich theory of natural philosophy. The central thesis of this paper is the concept of
an idea of force as it was grasped in Boscovich's philosophy of nature and on the
periphery of the research we are going to include concepts which are also essential for
a comprehensive understanding of nature. Among these concepts are: the concept of
continuity, the concept of absolute and relative time and space, the notion of absolute
and relative motion as well as the notion of atoms and elementary particles. All of these
concepts are the legacy of traditional theories conducted in entirely new ways and will
themselves contribute to the creation of many new theories.
Key words: Boscovich, Newton, Leibniz, an attractive force, repulsive force, motion,
matter, space, time, atomism, materialism, relativity.
50

Atomistička Teorija Ruđera Boškovića DIPLOMSKI RAD

Transféré par

Informations du document

Titre original

Copyright

Formats disponibles

Partager ce document

Partager ou intégrer le document

Options de partage

Avez-vous trouvé ce document utile ?

Ce contenu est-il inapproprié ?

Droits d'auteur :

Formats disponibles

Atomistička Teorija Ruđera Boškovića DIPLOMSKI RAD

Transféré par

Droits d'auteur :

Formats disponibles

Univerzitet u Novom Sadu

Diplomski rad iz oblasti: filozofija nauke

Student: Zorica Savi

Mentor: Damir Smiljani

Temelji savremene nauke su bazirani na dostignuima iz tradicije. Neke od

Uvod u stvaralaki opus Ruera

Pretea moderne nauke, fizike a naroito atomistike, Ruer Bokovi je iznad

1 Stojanovi, K., "Atomistika", tamparija . Radovanovia, Ni, 1892,, str. 30.

Bokovi nije uao u istoriju nauke po nekom fascinantnom otkriu nekog

"biti uvek smatrana... jednim od najdomiljatijih istraivanja tajni

Koreni Bokovieve teorije prirodne

9 Iako je kolokvijalno ustaljeno da se izgovara Ptolomej, ipak je pravilnije grko prezime

postavljen je aksiomatski temelj za ono to e se kasnije nazvati klasinom

fundamentalne geometrijske pojmove koje e koristiti, zatim je postavio pet aksioma,

Ovaj aksiom kae da je iz poznavanja svih sila

koje deluju na esticu mase m,

u prostoru u proizvoljnom vremenskom trenutku t, kako prolom tako i buduem.

Ova Njutnova tvrdnja imala je enormne filozofske implikacije, to je 1814 - te izrekao

2. Fundamentalni zakon kretanja - Promena kretanja uvek je proporcionalna

A opta formula II Zakona kretanja ili fundamentalnog zakona kretanja glasi:

U pomenutim zakonima, telo je opisano koliinom kretanja

prirode. Fundamentalni zakon kretanja upravo govori u prilog egzistenciji sile; 1) u

. Na temeljima zakona Keplera i Hajgensa, Njutn je doao do osnovnog

zakona dinamike kog izraava kroz formulu:

Njutnov koncept sile proizilazi, odnosno biva dedukovana iz Keplerovih zakona.

imaginacija koje mu nije nedostajalo.

Njutnova teorija nije nastala prostom niti

udaljenosti od centra oko koga se one kreu".

Meutim, ova Njutnova konkluzija nije

Predajui manuskript, Njutn je obavestio prisutne lanove Kraljevskog drutva da

zasniva na matematikom dokazu Kopernikove hipoteze u

proporcionalno kvadratu rastojanja.

Kapitalno Njutnovo delo ostavlja dojam da je sam

Filozofski sistem Gotfrida Lajbnica

Lajbnic je kao i veina velikih mislilaca bio polihistor. U istoriji se najee

Atomistiko ustrojstvo univerzuma

31 Ibid., str. 11.

Pored mnotva neslaganja i nesuglasica, nijedan mislilac sedamnesetog veka nije

prirodno propasti". 38 Dakle, monade su jednom

postoji. Konstruisanjem ove teorije Lajbnic je eleo da u kinematiku svog vremena

ako su je i znali otro su je kritikovali i obarali, ali je kraj devetnaestog i poetak

Teorija Prirodne filozofije

Ruer Bokovi je smatrao ljudska dela "tronim i prolaznim" 44, ali je on sa

repulzivnih sila, Bokovi izvodi konkretna svojstva materije na induktivno - deduktivnim

Opteprihvaena injenica jeste da je osnova Bokovieve teorije prirodne filozofije

u prirodi u kojima se on javlja. Dakle, Bokovieva namera jeste da induktivno propita i

oiglednost diskontinuiteta na osnovu razlike promene u vremenu i promene u kretanju.

egzistencijalnim svojstvima tela. Meutim, za razliku od Aristotela, Ruer Bokovi

shvaen kao metodoloki princip sveopte povezanosti zakona u prirodi i njenog

Bokovieva teorija prirodne fi lozofi je svedena na zakon sile

Na samom poetku "Teorije prirodne filozofije", Bokovi se u predgovoru iz bekog

Slika 1. Bokovieva krivulja

teorije jednostavnost i da je dovoljno da je neko samo pogleda i odmah moe uoiti

mestu, Bokovi donosi dve kategorije - materijalno i duhovno. Prilikom ispitivanja

Relativnost vremena i prostora u Bokovievoj atomistikoj teoriji

bi se na taj nain te aspolutne promene dogaale apsolutno neprimetno. To dalje dovodi

75 ibid., str. 225.

Znaaj Bokovieve teorije prirodne

je zapoeo Njutn u "Optici". ve upravo u tome to je uspeo da ih dijalektiki identifikuje.

Slika 2. Orbitale u Bokovievoj teoriji

Slika 3. Tomsonov model atoma

Jasno je da Tomsonov model atoma inkorporira Bokovievu krivulju (Slika 1.) i

The foundations of modern science were based on achivements from tradition.