1

Ljubodrag Simonovi
E-mail: comrade@orion.rs
OKTOBARSKA REVOLUCIJA

Ukoliko se poe od Marksovog shvatanja istorije, da li

Oktobarska revolucija ima istorijsku legitimnost? Po Marksu, nije svaka
egzistencijalna kriza kapitalizma istorijska pretpostavka za socijalistiku
revoluciju, ve samo ona koja se zasniva na tome da su proizvodni
(svojinski) odnosi postali konica za razvoj proizvodnih snaga i da su se
protivurenosti kapitalizma razvile do kraja. Drutveni uslovi su nuan,
ali ne i dovoljan uslov za revoluciju. Tek kada su stvoreni odgovarajui
istorijski uslovi socijalistika revolucija je mogua. Po Marksu,
eventualna socijalistika revolucija u carskoj Rusiji imala bi istorijsku
legitimnost ukoliko bi bila iskra koja e upaliti vatru socijalistike
revolucije u najrazvijenijim kapitalistikim zemljama Evrope. Drugim
reima, tek pod uticajem emancipatorskog naslea najrazvijenijih
kapitalistikih zemalja, koje bi u socijalistikoj revoluciji dolo do svog
punog izraza, revolucija u nerazvijenim kapitalistikim zemljama mogla
bi da poprimi karakter socijalistike revolucije.
Imajui u vidu Marksovo shvatanje socijalistike revolucije, u
carskoj Rusiji 1917. nisu postojali istorijski uslovi za socijalistiku
revoluciju, ve su postojali istorijski uslovi za graansku i antikolonijalnu revoluciju, kao i drutveni uslovi za radniku i seljaku
pobunu. U carskoj Rusiji egzistencijalna kriza nije nastala zato to su
proizvodni odnosi postali konica za razvoj proizvodnih snaga, ve pre
svega zbog rata. Umesto da su se protivurenosti kapitalizma razvile do
kraja na osnovu ekonomske krize kapitalizma koja je uslovljena
zaustavljanjem razvoja proizvodnih snaga, one su se razvile na osnovu
opte drutvene krize stvorene ratom. Rat, kao najpogubniji oblik
klasnog ugnjetavanja radnika i seljaka od strane kapitalista, uslovio je
da se klasni sukob do te mere zaotri da se pretvorio u klasni rat.
Pogibija miliona radnika i seljaka, porazi na frontu, nematina i masovno

umiranje od gladi stvorili su takvu egzistencijalnu krizu koja je uslovila

optu pobunu seljaka i radnika koju su boljevici usmerili ka
revolucionarnim promenama. U carskoj Rusiji, zahvaenoj vihorom Prvog
svetskog rata, nisu postojali istorijski uslovi, ali su postojali
egzistencijalni i na toj osnovi politiki uslovi za socijalistiku revoluciju.
Nisu boljevici sruili rusko carstvo. Oktobarska revolucija
nije bila uzrok, ve posledica propasti ruskog carstva, isto kao to
Minhenska revolucija nije bila uzrok propasti nemake monarhije, ve
njena posledica. Poraz u ratu sa Japanom, kao i graanska revolucija iz
1905. godine, koju su Romanovi uguili u krvi, nagovestili su propast
carske Rusije do koje je dolo u Prvom svetskom ratu i graanskoj
Februarskoj revoluciji iz 1917. godine. Boljevici nisu gradili Sovjetski
Savez na temeljima ruske carevine, ve na njenim ruevinama.
Ukoliko se ima u vidu da je za Marksa najvaniji kriterijum za
odreivanje istorijske legitimnosti odreenog poretka to da li on
omoguava razvoj proizvodnih snaga, onda Oktobarska revolucija ima
prvorazrednu istorijsku legitimnost. U carskoj Rusiji nije postojao
autonomni razvoj kapitalizma. Carska Rusija bila je kolonija Zapada i
njen ekonomski razvoj bio je podreen ekonomskoj ekspanziji Zapada.
Anti-kolonijalni karakter Oktobarske revolucije imao je sudbinski znaaj
jer je omoguio samostalni razvoj SSSR-a i time razvoj kolstva, nauke,
privrede, vojne industrije... Na toj osnovi Sovjetski Savez je od zaostale
agrarne zemlje ubrzo postao razvijena industrijska zemlja. Oslanjajui se
iskljuivo na sopstvene snage i u potpunoj ekonomskoj izolaciji, SSSR je
20 godina nakon Oktobarske revolucije postao prva nauna i druga
ekonomska sila sveta, a u toku Drugog svetskog rata (uprkos gubitku
preko 25 miliona graana) najjaa vojna sila na svetu koja je unitila
preko 75% vojnih efektiva nacistike Nemake i zauzela Berlin.
U svetlu postajanja kapitalizma totalitarnim destruktivnim
poretkom, Oktobarska revolucija dobija novu dimenziju. Ukoliko se
istorijski razvoj oveanstva sagledava u egzistencijalnom kontekstu, i
ukoliko se ima u vidu da se razvoj kapitalizma zasniva na unitenju
prirode i itavih naroda, Oktobarska revolucija ima prvorazrednu
istorijsku legitimnost. Njen najvaniji kvalitet je u tome, to je ukinula

kapitalizam i na taj nain kolonijalnu dominaciju najrazvijenijih

kapitalistikih sila nad Rusijom i spreila da se u Rusiji, kao i u drugim
zemljama u kojima je pod njenim uticajem dolo do radnikih revolucija,
proivurenosti kapitalizma kao ekocidnog i genocidnog poretka razviju
do kraja, a to znai da kapitalizam uniti prirodnu ivotnu sredinu u
Rusiji i narode koji su u njoj iveli. Da nije bilo Oktobarske revolucije i da
nije stvoren Sovjetski Savez sa njegovim ekonomskim, naunim i vojnim
potencijalima, slovenski (i azijski) narodi doiveli bi u 20. veku istu onu
sudbinu koju su doiveli severnoameriki starosedeoci u 19. veku.
Hitlerov Drang nach Osten samo je nastavak genocidnog pohoda
kapitalistikog Zapada na Istok koji je zapoeo u drugoj polovini 19.
veka u vreme industrijske revolucije u Nemakoj i u Prvom svetskom
ratu, i nastavio se povodom izbijanja Oktobarske revolucije.
Intervencionistike trupe sa Zapada nisu branili rusko carstvo, ve je
obraun s boljevicima bio izgovor kapitalistikom Zapadu da se
obrauna sa stvaralakim potencijalima ruskog naroda (u tom kontekstu
s ruskom graanskom klasom) s ciljem da se sprei da Rusija postane
sila koja e biti u stanju da se suprotstavi Zapadu u borbi za dominaciju
na svetskom prostoru. U krajnjem, intervencionistike drave nisu
nastojale da sauvaju rusku dravu, ve da je podele na protektorate,
kao to su to uinili sa Kinom, u arapskom svetu, Africi, Junoj Americi i
na Balkanu. Odnos Zapada prema Rusiji zasnivao se na vladajuem
principu monopolistikog kapitalizma Uniti konkurenciju!, to znai
da je imao ekocidno-genocidnu prirodu. Tako je i danas. Zapad podrava
samo one politike snage u Rusiji koje nastoje da Rusiju pretvore u
koloniju najmonijih kapitalistikih korporacija Zapada koje tee
unitenju biolokih, stvaralakih i slobodarskih potencijala ruskog
naroda.
to se tie humanistike legitimnosti Oktobarske revolucije,
ona je omoguila besplatno obrazovanje za sve, to je dovelo do
iskorenjivanja nepismenosti koja je u carskoj Rusiji iznosila preko 80%
stanovnitva; optu i besplatnu zdravstvenu zatitu; punu zaposlenost,
osmoasovno radno vreme i humanizovanje radnih uslova; podjednako
vrednovanje rada mukaraca i ena (to ni danas ne postoji u

najrazvijenijim kapitalistikim zemljama); sticanje prava glasa i drugih

politikih prava od strane ena; obezbeivanje besplatnog stanovanja...
Ono to je najvanije, ukinut je rad dece koja su u carskoj Rusiji, kao i na
Zapadu, radila i 14 sati dnevno. U toku industrijalizacije Engleske, SAD,
Francuske, carske Rusije i drugih kapitalistikih zemalja u fabrikama i
rudnicima od iscrpljenosti, bolesti i gladi umrlo je na desetine miliona
dece. to se tie humanistike legitimnosti graanskih revolucija,
Francuzi i danas slave Francusku graansku revoluciju iako je u njoj
procentualno gledano poginuo daleko vei broj graana nego u
Oktobarskoj revoluciji, s tim da je preko 36 000 pripadnika aristokratskih
porodica ubijeno tako, to im je javno odseena glava giljotinom! ta je
sa Prvim svetskim ratom, koji su izazvali kapitalisti da bi prevazili
ekonomsku krizu kapitalizma, u kome je poginulo preko 20 miliona
radnika i seljaka i jo toliko bilo ranjeno; u kome su od gladi i bolesti
umrli milioni dece, a kao neposredna posledica rata izbila je panska
groznica koja je u Evropi pruzrokovala smrt preko 20 miliona ljudi? Zar
to nije zloin kapitalista? Oktobarska revolucija imala je humanistiku
prirodu i po tome, to je izvukla ruski narod iz klanice Prvog svetskog
rata i spreila pogibiju miliona ljudi.
Lav Trocki, komandant Crvene armije, objavio je tridesetih
godina 20. veka knjigu Izdana revolucija u kojoj je doveo u pitanje
socijalistiki karakter post-revolucionarnog SSSR-a polazei od
revolucionarnih ideala Oktobarske revolucije. On ne dovodi u pitanje
istorinost Revolucije i obraunava se s politikim voluntarizmom
partijske vrhuke koji je doveo do izvitoperenja ideala i obrauna s
ciljevima Revolucije. Oktobarska revolucija je, po Trockom, imala
istorijsku legitimnost kao socijalistika revolucija jer je bila masovna
radnika revolucija, dok je u post-revolucionarnom periodu dolo do
izvitoperenja ciljeva Revolucije tako to je partijska vrhuka prigrabila
vlast koju su osvojili radnici u Revoluciji i postala od radnika otuena
mo. Trocki ne shvata da je priroda Revolucije uslovila i prirodu postrevolucionarnog zbivanja. To ne znai da nisu postojale alternativne
politike ideje, ali nisu postojale politike snage koje su bile dovoljno
snane da usmere tok zbivanja u drugom pravcu. Pobuna radnika u

Krontatu tipian je primer. Sagledavajui taj dogaaj kroz ne-istorijsku

prizmu, pojedini teoretiari suprotstavljaju voluntarizmu partijske
vrhuke revolucionarni romantizam i pretvaraju radniku klasu SSSR-a s
poetka 20. veka u mitoloku snagu koja predstavlja otelotvorenje ne
samo emancipatorskog naslea klasne borbe radnike klase
najrazvijenijih kapitalistikih zemalja Zapada, ve i humanistikih ideala
koje je Marks postavio kao ideju vodilju radnikom pokretu. Po tom
shvatanju, samim tim to su radnici i seljaci bili u stanju da vojno
pobede buroaziju (i intervencionistike snage sa Zapada) bili su u
stanju i da stvore socijalistiko drutvo. Zapravo, zbacivanje sa vlasti
buroazije i osvajanje vlasti bio je samo prvi korak u izgradnji
socijalistikog drutva koje je trebalo da bude pravi rezultat
socijalistike revolucije.
Kult Partije i kult Voe, koji su stvoreni ve u toku
Revolucije, bili su mogui jer nisu postojali istorijski uslovi za istinsku
socijalistiku revoluciju. Postojala je revolucionarna partija, ali nije bilo
revolucionarne radnike klase. Pobuna radnika i seljaka krenula je
odozdo, ali je revolucija krenula odozgo. Fanatizam revolucionarnog
voluntarizma zasnivao se na tome, da je ljudskim naporom trebalo
premostiti jaz koji je delio zaostalu carsku Rusiju od razvijenog
industrijskog Zapada. Lenjin tvrdi: Socijalizam je elektrifikacija plus
industrijalizacija! Stvarnost zaostale carske Rusije, razorene Prvim
svetskim i graanskim ratom, trebalo je prilagoditi onim istorijskim
uslovima koji su bili neophodni da bi nastalo (i opstalo) socijalistiko
drutvo. Socijalizam u SSSR-u nije nastao na vrhuncu razvoja
kapitalizma, to znai kao plod istorijskog i u tom kontekstu
sveukupnog drutvenog razvoja, ve je politiki zasnovani projekat
koga je trebalo da realizuje Partija. Partijska vrhuka dobila je i bukvalno
status socijalnih inenjera iji je zadatak bio da izgrade socijalizam u
SSSR-u, pri emu su radne mase postale sredstvo za izvrenje tog
zadatka. Jedna od najvanijih Lenjinovih politikih teza iz tog vremena je
da od kapitalizma treba uzeti sve ono to prua mogunost za razvoj
socijalizma. Mehanicistika priroda ovakvog naina razmiljanja
ukazuje na neistorijsku prirodu izgradnje socijalizma u SSSR-u.

Voluntarizam partijske vrhuke, instrumentalizovan u obliku dravnog

aparata, bio je pre svega uslovljen time to kapitalizam nije bio
iskorenjen u Revoluciji. Borba protiv restauracije kapitalizma bila je
strateki orijentir vladajueg poretka sve do njegove propasti.
Samo dotle dok je razvijao proizvodne snage vladajui
poredak u SSSR-u imao je istorijsku legitimnost. U trenutku kada je
dravna svojina postala glavna prepreka za ekonomski razvoj on je
postao balast. Umesto da je dolo do popravne socijalistike
revolucije, u kojoj e radnici zbaciti s vlasti korumpiranu birokratiju i
neposredno preuzeti upravljanje proizvodnjom i sveukupnim procesima
drutvene reprodukcije, nosioci izvrne vlasti izvrili su dravni udar koji
je doveo do restauracije kapitalizma i do pretvaranja SSSR-a u koloniju
najmonijih kapitalistikih zemalja Zapada. Ono to nije uspela da uradi
ni nacistika Nemaka, uspela je da uradi crvena buroazija u vidu
odnaroene i korumpirane vrhuke Komunistike partije: da uniti SSSR.
Umesto da je novouspostavljena privatna svojina dovela do razvoja
proizvodnih snaga, ona je dovela do sveopte pljake i do ekonomskog,
naunog, ekolokog i biolokog propadanja SSSR-a. Unitenje SSSR-a i
uvoenje kapitalizma bez masovnijeg suprotstavljanja radnike klase,
bilo je mogue jer je, s jedne strane, vladajua politika struktura bila u
potpunosti otuena od radnih slojeva i imala neprikosnovenu vlast, i, s
druge strane, jer su u SSSR-u radnici u vidu apstraktnih graana
izgubili klasnu samosvojnost i time sposobnost da kao organizovana
politika snaga utiu na drutvena zbivanja. Razbijanje SSSR-a od strane
crvene buroazije bio je, zapravo, sudbonosni poraz radnike klase
SSSR-a - od koga do danas nije uspela da se oporavi. Unitenje SSSR-a,
kao i unitenje Jugoslavije, bio je zavrni oblik unitavanja
emancipatorskih potencijala socijalistikog poretka i uspostavljanje
kapitalistike diktature nad radnicima.
Uprkos sve radikalnijim zahtevima za promenom, sve dublja
egzistencijalna kriza koju stvara kapitalizam kao totalitarni poredak
destrukcije sve dramatinije desetkuje humanistiku viziju budunosti.
Svi izvlae maeve. Jedni da ubiju, drugi da se brane. Umesto esencije,
egzistencija postaje neprikosnoveni imperativ. Vladajue kapitalistike

korporacije Zapada dovele su oveanstvo na ivicu provalije i borba za

opstanak vodi se na ivici ponora. Oni koji su najslabiji prvi e pasti u
provaliju i zauvek nestati. To je glavni razlog to se u Rusiji, uprkos
zloinima staljinistikog reima, ponovo stvara kult Staljina. Sve dublja
kriza Zapada i na njoj zasnovana sve agresivnija politika koja je
usmerena na unitenje milijardi prekobrojnih i na otimanje tuih
teritorija, dovodi do toga da u Rusiji prvorazredni znaaj dobijaju one
istorijske linosti koje su uspele da izgrade ekonomsku, naunu i vojnu
mo Rusije i da se suprotstave Zapadu. Staljin je simbol pobednike, to
pre svega znai, egzistencijalne moi ruskog naroda i to je ono to ga
ini popularnim. Isto je sa Lenjinom. Ne samo socijalni (klasni) karakter,
ve pre svega anti-kolonijalna priroda Oktobarske revolucije i temelji
ekonomske, naune i vojne moi koji su u njoj postavljeni, predstavlja
osnov Lenjinove popularnosti u Rusiji, kao i u onim zemljama koje se
bore protiv savremenog imperijalizma. Kada se velia carska Rusija,
imaju se pre svega u vidu periodi njene najvee dravotvorne moi. U
tom kontekstu, provorazredni znaaj dobija Petar Veliki.