Vous êtes sur la page 1sur 4

Arandarenko, Mihail: Politika ekonomija nezaposlenosti

Postavljeno 12 oktobar 2010 na sajt http://www.poslodavci-apps.org/?p=258


Deset godina posle 5. oktobra 2000. godine, zaposlenost u Srbiji je dostigla istorijski
minimum. Prema rezultatima poslednje Ankete o radnoj snazi, aprila 2010. godine u Srbiji je
bilo zaposleno oko 2.300.000 lica radnog uzrasta. Odgovarajua stopa zaposlenosti je bila tek
47%. Za poreenje, u Evropskoj uniji su u proseku zaposlene dve od tri osobe radnog uzrasta,
a u starim lanicama (EU-15), Japanu i SAD ova srazmera je jo povoljnija. Da bi se dostigla
sadanja prosena stopa zaposlenosti u EU, pri nepromenjenom ukupnom broju lica radnog
uzrasta u Srbiji od oko 4.900.000, nivo zaposlenosti trebalo bi da poraste na 3.250.000,
odnosno za itavih 950.000 lica. Ovaj zadatak sigurno nije mogue ostvariti u narednoj
deceniji, a verovatno ni dosta due.
Mali ukupan broj zaposlenih je samo deo problema. Struktura i kvalitet zaposlenosti jo vie
onespokojavaju. Petina ukupnog broja zaposlenih radi neformalno. Ocenjena formalna
nepoljoprivredna zaposlenost je manja od 1.800.000 osoba, a u njoj je uee zaposlenosti u
javnom sektoru dostiglo skoro jednu treinu. S druge strane, za samo godinu dana zaposlenost
u industriji je smanjena za vie od 100.000 osoba i, kao u vremeplovu, skoro se izjednaila sa
zaposlenou u poljoprivredi. U poljoprivredi radi srazmerno najvie ljudi u Evropi - oko
600.000 osoba starijih od 15 godina.
U itavom privatnom korporativnom sektoru (tj. u sektoru preduzea, ukljuujui preduzea
koja jo nisu do kraja privatizovana, a iskljuujui samozaposlene i preduzetnike radnje) ima
svega oko 900.000 zaposlenih. Upravo ovaj sektor trebalo je da postane kima privrednog
rasta i rasta zaposlenosti posle privatizacije, ali podaci pokazuju da se smanjenje zaposlenosti
za platu izvan javnog sektora nastavlja i ubrzava.
Jedino zaposlenost u javnom sektoru ostaje stabilna i otporna na sve krize ak i ako tu i
tamo doe do simbolinog smanjenja uz velikodune otpremnine, to se brzo nadoknadi novim
agencijama i novim funkcijama.
Kako je dolo do ove implozije zaposlenosti? Zato se nisu ostvarila obeanja reformista
posle 5. oktobra? Zato je samo drava danas dobar i prosperitetan poslodavac u Srbiji? ta
treba uiniti da poraste zaposlenost u privatnom sektoru i da se rad isplati zaposlenima, a
ulaganje u radnu snagu investitorima i poslodavcima? Da bismo odgovorili na ova pitanja,
potrebno je da sa terena ekonomije rada preemo na teren politike ekonomije.
Posle devet godina, jasno je da su kreatori trinih reformi i pripadnici politike elite koja je
vodila zemlju posle 2000. godine najodgovorniji za porazni bilans i sumorne perspektive
trita rada. Ne radi se samo, ni prvenstveno, o pogrenoj proceni da e makroekonomska
stabilizacija, privatizacija i integracija dovesti do relativno brzog automatskog poboljanja na
tritu rada. Odgovornost je vea i direktnija, jer se, sudei po efektima, radilo o strategiji u
ijem ishoditu zapravo i nisu bili privredni rast i javni interes, ve preraspodela i grupni
interesi. Za trite rada ne postoje brza i laka reenja, kao za efemerne monetarne fenomene
kao to su hiperinflacija ili nestabilnost kursa. Treba priznati da je rekordno niska zaposlenost
bilans srpskog modela tranzicije, i da taj model nije uspeo u onome to je kljuno za prelaznu
istorijsku ocenu da obezbedi produktivno zaposlenje i trajno poboljanje ivotnog standarda
za veinu stanovnika.
Kada se prelomi kroz deavanja na tritu rada i u raspodeli dohodaka, Peti oktobar se
razotkriva kao dinovski instrument redistribucije, pre nego kao istorijska vododelnica od
koje e se raunati put Srbije ka modernoj trinoj privredi.
Poto je ve ranije, poetkom devedesetih, otuio i degradirao srednju klasu, Miloeviev
reim je sruen kada vie nije mogao da obezbedi minimum ekonomske sigurnosti svojoj

preostaloj suenoj elektoralnoj bazi, koja se sastojala od radnitva, poljoprivrednika,


penzionera, neto odane administracije i klijentelistikih preduzetnika.
Ali, promena reima nije bila i promena sistema, osim na nivou legitimacijskih slogana na
kojem je evropska integracija zamenila srpsku naciju. Najvei deo politike, poslovne i
tehnokratske elite iz devedesetih je prosto i lako promenio stranu, ako je za to uopte bilo
potrebe posebno za tehnokrate koji su operativno kreirali detalje reforme. Politiki
kapitalizam devedesetih, u kojem je trina sfera bila podreena politikoj, nastavio je da
funkcionie, samo su mehanizmi upravljanja i raspodele promenjeni.
U poetnoj fazi promena, kada su postavljani temelji novog reima raspodele, bilo je lako
obezbediti apsolutno poboljanje ivotnog standarda praktino svim slojevima stanovnitva i
amortizovati mogue proteste. Raun je gubitnicima ispostavljen tek kasnije.
Prvi stub nove raspodele dohotka bila je fiskalna reforma iz 2001. godine. Zaklinjui se u
Evropu, njeni kreatori su zapravo sledili, i prevazili, Rusiju nominalno, uveden je
proporcionalni porez na dohodak, umesto progresivnog, to je standard u modernim
dravama. Meutim, otilo se mnogo dalje od ruskog primera. Reforma poreza na dohodak i
doprinosa za socijalno osiguranje je u sebi imala neeg zaista zlokobnog i osvetnikog prema
radnikoj sirotinji, radno-intenzivnim sektorima i siromanim regionima na poreze i
doprinose za zaposlenog koji je primao samo treinu prosene plate poslodavac je trebalo da
plati ak 47% od ukupnog troka rada; ali za zaposlenog koji je primao osmostruku prosenu
platu poresko optereenje se sputalo na samo 34%! Uz to, ukinut je do tada neoporezivi topli
obrok, koji je omoguavao dodatnu zatitu zaposlenih sa najniim platama i smanjenje
poreskog optereenja njihovim poslodavcima. Time je dodatno proirena baza za
obraunavanje poreza i doprinosa, i dravna kasa je poela bolje da se puni, na raun velikog
opteg optereenja rada, i nesrazmerno veeg optereenja najsiromanijih; i bolje da se prazni,
u korist bogatih i srednjih slojeva.
Drugi glavni izvor preraspodele ovaj put ne samo dohotka, nego i nacionalnog bogatstva bila je privatizacija. Odabrani metod privatizacije iskljuivo prodajom na tenderima i
aukcijama savreno je odgovarao interesima tri isprepletene elite politike, poslovne i
tehnokratske. Politika elita je kroz mogunost upravljanja privatizacijom i privatizacionim
prihodima dobila na raspolaganje ogromne dodatne resurse koje je mogla da rasporeuje po
svom nahoenju, posebno uoi izbora. Domaa poslovna elita je dobila priliku da uz veliki
popust i slabu inostranu konkurenciju stekne vlasnitvo nad resursima stvaranim decenijama.
Tehnokrate su, sasvim legalno, od svakog preduzea dobijale svoj konsultantski udeo, neretko
postajui i sami deo poslovne elite. Gubitnici su bile dve veoma razliite grupe zaposleni i
stari vlasnici kapitala.
Zaposleni u privatizovanim preduzeima su postali gubitnici zato to je logika modela
privatizacije i posebno naina na koji je on sprovoen, u sadejstvu sa novim pravilima
oporezivanja rada, od njih za nove vlasnike nainila skupu obavezu koje se treba osloboditi, a
ne ljudske resurse koje treba iskoristiti. Resursi su leali drugde u potcenjenim ili skrivenim
trinim i prirodnim monopolima, opremi koju je bilo mogue demontirati i preprodati,
neregistrovanim zalihama, otpisanim potraivanjima koja su iznenada postajala naplativa,
skupom graevinskom zemljitu.
Da 5. oktobra nije dolo do stvarne promene elite, kljuni test je kolektivan otpor srpske
politike klase donoenju zakona o restituciji. Preraspodela nacionalnog bogatstva kroz
privatizaciju nije bila namenjena politiko-poslovnim autsajderima, osim u par sluajeva u
kojima su su se okretniji meu starim vlasnicima postarali da postanu insajderi.
Da bi osigurala zadravanje kontrole nad dohotkom i nacionalnim bogatstvom u uslovima
viepartijskog sistema, politika klasa je morala da obezbedi dovoljno iroki oslonac u
izbornom telu. Najvru podrku novom reimu pruaju pre svega rastui srednji slojevi,
koje uglavnom ine zaposleni u javnom sektoru, finansijskim i drugim modernim uslugama.

Uz srednju klasu, tu su ponovo penzioneri, kojima su penzije do prole godine indeksirane u


odnosu na statistiki preuvelianu prosenu zaradu; kao i klijentelistiki, partijsko-roaki
povezani preduzetnici. Po starom receptu, ako ovo ne domai do srednjeg glasaa, kupuje
se dodatna podrka uoi (od ostatka elektorata) ili posle izbora (od njegovih predstavnika).
Plate u javnom sektoru su od 2000. stalno rasle bre i sada su znaajno vie nego u privatnom,
ak i kada se uzme u obzir razlika u prosenim kvalifikacijama. Dok u trinim privredama
zaposleni vagaju da li ele da rade na sigurnijim, ali manje plaenim poslovima u javnom
sektoru, ili u manje sigurnim, ali bolje plaenim poslovima u privatnom sektoru, u Srbiji su i
sigurnost i bolje plate rezervisane za javni sektor. Prosena plata profesora u srednjoj koli u
Srbiji je 50% vea nego u Slovakoj; ali je u Slovakoj prosena plata 50% vea nego u
Srbiji!
Doli smo u paradoksalnu situaciju da korifeji meunarodnog kapitalizma, Svetska banka,
MMF i EBRD, ve godinama preporuuju naim vladama vie brige o zaposlenosti, vie
solidarnosti i socijalne pravde. Studija Svetske banke o trokovima rada iz 2006. je prva
ukazala na regresivnost naeg sistema oporezivanja zarada i pogubne posledice koje on ima
po zaposlenost. Prole godine Banka je preporuila da se povea izdanost i obuhvat socijalne
pomoi, uz istovremeno smanjenje drugih javnih rashoda. MMF je na poetku krize
preporuio uvoenje solidarnog poreza kojim bi se privremeno oporezovala lica sa veim
prihodima, ali je taj predlog bio spinovan i uspeno sabotiran u krugovima vlasti. EBRD
uslovljava kredit za izgradnju Gazele odrivim reenjem za raseljene Rome, dok nam gradske
vlasti ponosno pokazuju metalne kontejnere u sred niega u koje su ih smestili.
Ali u zemlji naprosto nema ozbiljne politike ili socijalne snage koja bi zastupala rad, punu
zaposlenost i solidarnost kao najvie drutvene vrednosti, osim na apstraktnom,
deklarativnom nivou. Kada te vrednosti treba da se oivotvore kroz radikalnu poresku
reformu ili kroz bitno drugaiji raspored javnih rashoda, tada iza njih ne stoje ni levi ni
desni, ni graanisti, ni populisti. Generalno oslabljeni sindikati uglavnom zastupaju
interese radnike aristokratije, jer su ostali jaki upravo u javnom sektoru. Ozbiljni strani
investitori nisu skoro ni ulagali u radno-intenzivne sektore zbog regresivnog oporezivanja.
Domai ekonomski magnati i glavni akteri privatizacije mnogo su vie zainteresovani za
ouvanje trinih monopola (koji obezbeuju ekstraprofit) i stabilnost kursa (kako bi, izmeu
ostalog, sauvali kapitalne dobitke), nego za smanjenje trokova rada.
ta da se radi? Od dva glavna mehanizma preraspodele dohotka i bogatstva koja su uruila
zaposlenost tokom protekle decenije, privatizacija je skoro dovrena i praktino ireverzibilna.
Ono to je mogue i neophodno uraditi, to je radikalna reforma sistema oporezivanja rada u
sklopu sveobuhvatne poreske reforme.
1. Poveati relativno uee prihoda od poreza na zarade, a smanjiti relativno uee prihoda
od doprinosa za socijalno osiguranje u ukupnom prihodu od poreza na rad.
2. Smanjiti poresko optereenje rada za radnike sa niskim zaradama kroz poveanje
neoporezivog cenzusa do nivoa minimalne plate i kroz opte smanjenje stopa doprinosa za
socijalno osiguranje. Ovo radikalno smanjenje bi povealo tranju za radom niih
kvalifikacija, podstaklo investicije u radno-intenzivne sektore niskih plata, i smanjilo trokove
formalizacije neformalne zaposlenosti. One koji smatraju da je ovo populizam, podseam da
negativni porez na dohodak nije osmislio Karl Marks, ve Milton Fridman.
3. Obezbediti progresivnost u oporezivanju rada kroz uvoenje tri ne-nulte rastue stope
poreza na radni dohodak (zaradu). Tri stope su potrebno ne samo da bi se obezbedili
vertikalna pravinost i dovoljno izdani prihodi, nego i kao instrument voenja politike
dohotka zasnovane na porezima, u uslovima dualnog trita rada i monopolizovanih sektora
koji guraju inflaciju plata.
4. Smanjiti kombinovanu stopu doprinosa za socijalno osiguranje sa sadanjih 35,8%, na
maksimalnih 30,0% od bruto plate. Ovo smanjenje ne bi imalo direktne posledice po visinu

penzija niti po obuhvat osiguranika i kvalitet zdravstvenih usluga. Ve danas se skoro


polovina ukupne mase penzija obezbeuje iz budeta. Slino, u mnogim evropskim zemljama
zdravstvo se finansira dominantno ili u znaajnoj meri iz optih poreza.
Ove mere smanjile bi proseno optereenje rada na nivo nii od evropskog proseka, to bi
povealo meunarodnu konkurentnost i agregatnu tranju za radnom snagom. One bi, s druge
strane, bitno smanjile javne prihode. Da bi se nadoknadio fiskalni jaz, bilo bi potrebno
poveati prihode od poreza na poreza na dobit preduzea, poreza na dobit preduzea, i, u
krajnjoj liniji, poveanja osnovne stope poreza na dodatu vrednost. Vanije je smanjiti javne
rashode drava ne treba da napusti svoje osnovne funkcije, ali treba da postane racionalnija i
efikasnija.
Poreska reforma je sutinski vana, jer e izmenjena pravila igre trajno uticati kako na
realokaciju investicija prema radno-intenzivnim delatnostima, na strani tranje za radom ,
tako i na veu isplativost rada, to e poveati aktivnost stanovnitva radnog uzrasta, na
strani ponude.
Premda bi nas ovakva ili slina reforma pribliila vrednostima, standardima i praksi Evropske
unije mnogo vie od trgovinskih sporazuma i politikih deklaracija, ipak mislim da izgledi za
njeno usvajanje nisu preveliki. Rad vie nema ko da zastupa.