ARISTOTEL KAO

ISTORIAR FILOZOFIJE
eljko Kaluerovi

okom dvadesetog veka, ali i u prvim decenijama dvadeset

prvog veka, iskristalisale su se najmanje dve struje kada je u
pitanju Aristotelovo poimanje presokratovaca. Prva, sa znatno veim
brojem pristalica i sasvim u skladu s dominantno skeptikim duhom
epohe, najee se bespotedno obruavala na najvee autoritete prolosti, pa tako ni Stagiranin nije vie bio bespogovorno priznat kao
klasini helenski filozof koji je u svom bogatom opusu sabrao i sublimirao sav dotadanji razvoj filozofske misli. Drugaije reeno, dovoena je u sumnju uvena teza da je Aristotelova filozofska recepcija,
koja je smatrana kulminacijom jedinstvenog razvojnog puta filozofije
u IV veku pre n.e., kao takva obuhvatala u sebi i principe svih ranijih
filozofija. Pod vidom naunike "neutralnosti" i "objektivnosti", fragmentarnom i na momente suptilnom analizom Aristotelovih spisa,
otkrivane su "oite greke" i "brojne manjkavosti" u njima. Tvrdilo
se, tavie, da doksografija, koja je polazila od Stagiranina, ne samo
da nije sauvala uenja starih mislilaca u njihovom izvornom obliku,
nego je i ono to je do tada bilo sauvano dodatno izvitoperila. Zato,
da bi se nanovo otkrila zamagljena izvorna bit grke filozofije i dobila
kao mogunost duhovnog ivota za savremeno doba, preporuivalo
se potpuno destruisanje klasine "sokratovske" filozofije i tradicionalnog gledanja na nju.
341

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Filozofi i filolozi naeg vremena su se u svojim raznorodnim istraivanjima presokratovaca i njihove mnogodimenzionalne oslonjenosti i povezanosti s Aristotelom slagali u malo emu, osim u jednom:
Stagiranin je nepouzdan svedok kada su rani filozofi u pitanju! U
ovom radu bie pomenute pojedine kritike koje su na raun Aristotelovog prikaza presokratovaca upuivali neki od poznatih i priznatih
strunjaka iz ovih oblasti.
J. Burnet u svojoj knjizi Rana grka filozofija,1 koja je prvi put izala
krajem XIX veka, ali koja se i danas smatra jednim od najboljih prikaza presokratovaca ikada objavljenih, u "Napomenama o izvorima"
decidno saoptava da su Aristotelovi stavovi o ranim filozofima daleko manje istorini nego to su to, recimo, Platonovi. F. Uberweg,
zatim, u delu Osnove istorije filozofije I,2 kae da Aristotelovi navodi
"nisu svuda bezuslovno pouzdani", i dodaje da, osim toga, on ima
obiaj da u tua uenja unosi meru i dimenziju sopstvenih temeljnih
pojmova. G. S Kirk, J. E. Raven dalje, u knjizi Presokratski filozofi,3 tvrde da su Aristotelova stanovita esto iskrivljena njegovom ocenom
koja prethodnike vidi samo kao segment "klecajueg" progresa ka
istini, koju je, razume se, otkrio sam Stagiranin u svojim istraivanjima, posebno u onim koja razmatraju problem uzronosti. Veoma
otri su i komentari J. B. McDiarmida. On e na pojedinim mestima
svog lanka Teofrast o presokratskim uzrocima4 ponavljati tada ve uobiajene stavove o Aristotelu, kao to je sledei: "Aristotela nisu uopte
zanimale istorijske injenice kao takve", i nastaviti u istom stilu da
prilikom konstrukcije vlastitog sistema filozofije Aristotel sebi mnogo
ta doputa, pa i to da modifikuje ili iskrivi, ne samo detalje stavova
prethodnika, ve i njihova temeljna stanovita. McDiarmid na kraju
1 J. Burnet, Early Greek Philosophy, Cleveland 1962, p. 31. Slino i na p. 57. Knjiga je 2004.
godine, 112 godina nakon prvog izdanja (april 1892.), objavljena i na naem jeziku. Prev.
B. Gligori. D. Barnet, Rana grka filozofija, Zav. za udb. i nas. sred., Beograd 2004. Na
Barnetovom tragu je i Branko Pavlovi koji na jednom mestu pie: "Aristotel nije nastojao da
nepristrasno i potpuno nezavisno od vlastitog stanovita prikae gledita starih "fiziara". B. Pavlovi, Presokratska misao, , Beograd 1997, str. 30.
2 F. Ueberweg, K. Praechter, Grundri der Geschichte der Philosophie I, Berlin 1909, s. 13.
3 G. S. Kirk, J. E. Raven, The Presocratic Philosophers, Cambridge 1957, p. 3.
4 J. B. McDiarmid, "Theophrastus on the Presocratic causes", u: D. J. Furley, R. E. Allen,
Studies in Presocratic Philosophy I, New York 1970, p. 180.
342

Zenike sveske

zakljuuje kako nema nikakve postojane vrednosti u Stagiraninovim

komentarima presokratovaca, niti da uopte postoji tako neto kao
to je aristotelovska interpretacija prvih filozofa.
Autor koji je, ipak, "najzasluniji" za ovakav interpretacijski pristup, koji se potom irio gotovo geometrijskom progresijom, zasigurno je H. Cherniss. Chernissova knjiga Aristotelova kritika presokratske
filozofije,5 ono je vrelo s kojeg se ve vie od pola stolea crpe inspiracija za, najee neodmerene, kritike na Aristotelov raun. Klasina
Chernissova teza je da Stagiranin nije nameravao da prui istorijski
prikaz ranije filozofije, jer su za njega, kao i za veinu drugih filozofa,
doktrine prethodnika samo materijal koji treba da bude preoblikovan
u skladu s vlastitim potrebama i svrhama. Interesantna je i Chernissova konstatacija, bolje rei njegova uverenost, da nije mogue konstruisati konzistentnu shemu Aristotelove koncepcije presokratske
filozofije, jer, navodno, kako god da se to pokua, izbijaju na videlo
nepremostive protivrenosti, bilo na generalnom nivou, bilo u pojedinostima. Kada u poslednjem poglavlju svoga spisa bude sumirao
prethodni rad, Cherniss e nabrojati sedam moguih izvora pogreaka koje ini Aristotel kada izvetava o stavovima presokratovaca.
Navedeno redom to su: 1. Najpre hotimine pogreke, koje Aristotel
ini zbog nekih svojih parcijalnih svrha i potreba; 2. Stagiraninov uobiajeni spisateljski manir je, zatim, bio da prilagoava i reinterpretira teorije i aksiome svojih prethodnika, dakako, opet u skladu sa
ciljevima i zahtevima koje je pred sebe postavio; 3. Aristotel veoma
esto pogreno razume tekstove ranijih autora, kao i njihove usputne
beleke (kao primer Cherniss navodi Platonove komentare); 4. Jedan
od najplodnijih izvora pogrenog razumevanja presokratovaca predstavlja Stagiraninova terminoloka prerada ranijih teorija (uvoenje
potpuno novih pojmova), ili, to je po Chernissu gotovo isti proces,
iitavanje iz iskaza ranijih mislilaca onih implikacija koje date rei nikako ne mogu nositi, zbog toga to su znatno kasnijeg porekla. Cherniss, stoga, zakljuuje kako Aristotel nije u stanju da razume taku
gledita svojih pretea; 5. Slina po svojim posledicama je i Stagirani5 H. Cherniss, Aristotles Criticism of Presocratic Philosophy, New York 1964.
343

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

nova pretpostavka da su ideje prisutne u njegovom dobu na neki nain morale egzistirati i u ranijim vremenima, bez obzira na to da li u
delima prethodnika ima indicija za to ili ne; 6. Jedna od Aristotelovih
omiljenih metoda sadrana je u htenju da razvija "nune antecedente"
i "nune konsekvense" iz ranijih iskaza, kao i tenja da rekonstruie
nameravana znaenja i izvorni obim diskutovanih doktrina (Cherniss jo dodaje da su takve rekonstrukcije sve do naih dana omiljeno
orue istoriara grke filozofije); 7. Konano, poto je Stagiraninova
koncepcija istorijskih veza i odnosa razliitih ranih mislilaca potpuno
neadekvatna, on je, smatra Cherniss, nesposoban da u pravom svetlu sagleda znaaj njihovih teorija. Teza da svaki presokratovac tei
svrsi koja je reprezentovana u Aristotelovom sistemu iskljuuje sve
objektivne veze meu njima, i na ovoj pretpostavci zasnovana istorija
razvoja prearistotelovske filozofije je, zakljuuje Cherniss, apsurdna.
Stoga ni istorijsko-sistematski prikaz iz Metafizike A nije nita drugaiji od ostalih delova u kojima se pogreno interpretiraju i netano
prikazuju motivi i namere prethodnih filozofa, nego se sve to odvija,
parafrazirajui Chernissa, "u slavu etiri tipa uzronosti".6
Druga struja, brojano u manjini, oponirala je preovlaujuem,
moe se slobodno rei, omalovaavanju Aristotelovih razmatranja
o presokratovcima. Njeni najee pominjani reprezenti su W. K. C.
Guthrie i J. Ritter. Pre kratkog prikaza njihovih misli, treba rei da u
prilog teza ove dvojice filozofa ide i ve gotovo zaboravljena injenica
da je, u povesnom smislu, jedva neto ranije Hegel, u svojim predavanjima iz Istorije filozofije II, izjavljivao za Stagiranina kako je on "bio
jedan od najbogatijih i najobimnijih (najdubljih) naunih genija koji
su se ikad pojavili, - jedan uman ovek s kojim se niko, ma iz kojeg
vremena, ne moe uporediti",7 kao i da se Aristotel, uz Platona, mora
nazvati i uiteljem ljudskog roda. U huku samozadovoljstva naunog
i tehnikog uzleta koje je XX i XXI vek doneo sa sobom, izgubile su se
6 Ovakva zapaanja provlae se kroz itavu Chernissovu knjigu, od predgovora do poslednjeg poglavlja "Aristotel i istorija presokratske filozofije" (H. Cherniss, Aristotles Criticism
of Presocratic Philosophy, New York 1964). Sline stavove, u neznatno izmenjenom obliku,
Cherniss saeto izlae i u lanku "Characteristics and Effects of Presocratic Philosophy", u:
Journal of the History of Ideas II (1951).
7 G. V. F. Hegel, Istorija filozofije II, Kultura, Beograd 1964, str. 243.
344

Zenike sveske

i Hegelove rei da je Aristotel starije filozofe prouio paljivo i temeljno i da se, kada je u pitanju grka filozofija "ne moe ... uiniti nita
bolje do da se proui prva knjiga njegove Metafizike".8
Guthrie, osvrui se na stavove Chernissa i McDiarmida, u lanku Aristotel kao istoriar,9 kae da je osobeni postupak Aristotelovog
svedoenja od vitalne vanosti za celokupnu istoriju presokratskog
miljenja. On govori da je na dug Aristotelu ogroman, ilustrujui to
mestom iz 8. glave I knjige Metafizike (989a 30-33), koje predstavlja
svojevrsnu anticipaciju savremenog naunog pristupa odgovarajuoj
problematici, gde se italatvo jasno upozorava kada prestaje izlaganje stavova nekog autora, a kada poinje sopstveni interpretacijski
pristup. Stagiranin na pomenutom mestu kae (Met.989a30-33):
to se tie Anaksagore, ako bi
neko pomislio da je on rekao
(da postoje) dva elementa, (ta)
pretpostavka bila bi potpuno u
skladu sa dokazom, koji on sam
nije ralanio, ali bi ga morao
prihvatiti kada bi ga neko doveo
do njega.

,
,

,

U knjizi Istorija grke filozofije I,10 Guthrie pie da se Aristotelov

legat, na prvom mestu, ogleda u tome to on uvodi razliku izmeu

onih mislilaca koji opisuju univerzum pomou mita i onog nadnaravnog, i onih koji su se prvi usudili da taj isti univerzum objasne uz
pomo prirodnih uzroka. Ne samo da je Stagiranin najraniji autoritet za veinu onoga to su presokratovci nauavali, nastavlja Guthrie,
nego se i kasnija doksografska tradicija vraa istorijskim radovima
njegovog uenika Teofrasta, pre svega spisu Mnenja fisiara (
), nosei peat njegove kole u svojim radovima, pa ak, u znat8 G. V. F. Hegel, Istorija filozofije I, BIGZ, Beograd 1975, str. 138.
9 W. K. C. Guthrie, "Aristotle as Historian", u: D. J. Furley, R. E. Allen, Studies in Presocratic
Philosophy I, New York 1970, p. 246.
10 W. K. C. Guthrie, A History of Greek Philosophy I, Cambridge 1962, p. 40.
345

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

noj meri, i njegove izuzetne linosti. Sumirajui ovu diskusiju, Guthrie belei da je vrednost onoga to je sauvano od Aristotela, to iz
samog njegovog pera, to iz beleki koje su pravili njegovi uenici na
predavanjima, dovoljno velika ne samo da garantuje valjanost Stagiraninovog prosuivanja u celini, nego, takoe, i da upozori gde su
njegove verovatne slabosti, zatim, da prui materijal kojim bi mi sami
neutralizovali posledice Aristotelovih linih filozofskih stanovita, i,
na kraju, da ukae gde su i koja su mogua iskrivljenja u njegovim
spisima.11
Ritter, u knjizi Metafizika i politika,12 posebno u lanku Aristotel i
predsokratovci, branei velikog filozofa, pie da je Aristotelu prevashodno stalo do jedinstva filozofije tj. do pomirenja italskog i jonskog
principa, kao i da se predstava da je Stagiranin protumaio izvornu filozofiju u smislu svog sistema daleko udaljava od onoga to se zaista
dogodilo. Koherentnost filozofije od Talesa do sokratovaca, konstatuje Ritter, poiva na tome to je Aristotel u filozofiju istog miljenja,
koja poinje sa elejcima i pitagorejcima, uneo jonski pojam archea "i
tako itavi dotadanji razvitak filozofske misli shvatio u unutranjem
jedinstvu".13
*
Autor ovog rada nema pretenziju da taksativno odgovara na svaki
zabeleeni komentar i primedbu pomenutih filozofa i filologa, ve da
izloi vlastiti stav o predmetu diskusije, ali i ukae na neke od elemenata koji spor izazivaju. Problemi koji se pojavljuju prilikom apsolviranja originalnog materijala nastaju kako zbog vremenske, i, to je jo
vanije, logoske udaljenosti od doba u kome je Aristotel stvarao. Kada
se tome dodaju tekoe oko naziva i autorstva pojedinih Aristotelovih
dela, njihovu nedovrenost i komplikovanu strukturu, inovativnost
pojmovne aparature Stagiranina, vievekovno izvitoperenje onoga
to je sauvano od Aristotela u vidu "aristotelizma", i jo tota drugo,
eto samo nekih od razloga za brojna sporenja oko toga "ta je Aristotel
11 W. K. C. Guthrie, A History of Greek Philosophy I, Cambridge 1962, p. 42, 43.
12 J. Ritter, Metafizika i politika, INF.F.P.N., Zagreb 1987.
13 J. Ritter, Metafizika i politika, INF.F.P.N., Zagreb 1987, str. 79.
346

Zenike sveske

u svojim spisima hteo da kae". Ilustracije radi, bie navedena jedna

reenica iz 3. glave I knjige Metafizike, koja se odnosi na Empedokla i
Anaksagoru. Evo kako ona glasi (Met.984a11-13):
Anaksagora iz Klazomene,
po vremenu stariji od ovoga
(Empedokla, prim. . K.), ali po , .
delovanju kasniji.2

Kod istoriara filozofije vremenom su se izdiferencirale najmanje tri mogue varijante ta bi navedene Aristotelove rei
mogle da znae. Prvo, Anaksagora je svoja dela pisao, hronoloki gledano, kasnije nego to je to inio Empedokle, iako je po
godinama bio stariji od Empedokla.14 Drugi pristup je onaj u kome

se tvrdi da u pomenutoj reenici Aristotel govori kako je Anaksagorina filozofija "kasnija" od Empedoklove, u smislu da je inferiornija od
Empedoklove.15 Trea grupa autora, suprotno prethodnoj, smatra da
Aristotelove rei u Met.984a11-13 znae da je Anaksagorina filozofska
recepcija superiornija od Empedoklove, i u tom smislu "kasnija" od
nje.16 Videvi sve potekoe interpretatora, na ovoj, naizgled, obinoj
i samorazumljivoj reenici, postaje jasniji i blii drevni hermeneutiki
14 Tako tvrdi W. D. Ross. Detaljnije vid. u: W. D. Ross, Aristotles Metaphysics I, Oxford 1997,
p. 132. Doslovno tumaena grka re znai "kasniji", tj. "koji kasnije dolazi".
15 Ovo je bilo stanovite komentatora Aleksandra iz Afrodizije, nazvanog zbog jasnoe svojih komentara "drugi Aristotel". Za Aleksandrovu interpreteciju rei ,
koje znae da je Anaksagora "slabiji" (grka re , u jednom od svojih znaenja, moe
da se prevede na na jezik i kao "slabiji") po vrednosti svoga rada" od Empedokla, Ros
kae da je "po svoj prilici ispravna". S obzirom da je i za prvoponuenu opciju Ross rekao
da je "sasvim mogua", njegov pristup navedenom problemu je, u najmanju ruku, dvojak.
Anaksagora je, tako, iako stariji od Empedokla, svoja dela pisao posle njega; ali i ne samo
to, filozofski dometi mislioca iz Klazomene su, po Rossu, slabiji od slinih Sicilijanevih.
16 U ovu grupu spadaju E. Breier, H. Bonitz, Hegel... Hegel ima dilemu da li da itavu
priu zadri na temporalnoj ravni, ili da je razume kao da je u njoj na delu ontoloki prioritet Anaksagorine filozofije. Uz izvesnu suzdranost on se, ipak, opredeljuje za drugi pol
dileme: "Nije odreeno da li je on (Empedokle, prim. . K.) po vremenu (mada mlai) ranije filozofirao, ili je (to izgleda verovatnije) njegova filozofija u pogledu stupnja pojma ranija i nezrelija u
poreenju s Anaksagorinim pojmom". G. V. F. Hegel, Istorija filozofije I, BIGZ, Beograd 1975, str.
261. Re moe biti protumaena i kao "savremeniji". Detaljnije vid. u: H. G. Liddel,
R. Scott, H. S. Jones, A Greek-English Lexicon, Oxford 1925, p. 747.
347

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

uvid o tome kako ne postoji nekakvo potpuno stabilno i specifino

znaenje originala, i kako je svaka rekonstrukcija neizbeno uvek i
nekakva konstrukcija.
Moglo bi se, nakon manje ili vie minuciozne analize Aristotelovog originalnog teksta, nakon referiranja na interpretacije drugih
autora i nekih vlastitih uvida, sasvim u skladu sa duhom vremena,
zakljuiti: "sve opcije su otvorene", i stvar ostaviti nerazreenom i na
volju potonjim istraivaima. Ovakvim gestom bi se dodatno dalo za
pravo onim filozofima koji samim Aristotelovim belekama pridaju
gotovo antikvarni karakter, te ih tretiraju kao difuzni materijal iz kojeg uzima ko ta hoe i koliko hoe u zavisnosti od afiniteta istraivaa. "Oputenost" pomenutog pristupa velikom filozofu iz Stagire
dodatno opravdava i sasvim legitiman pokuaj ekspliciranja onoga
to u tekstu doslovno uzevi nije kazano, ali je s obzirom na povesno
ustrojstvo celokupne situacije "moralo" na neki nain da bude "intendirano". Postavlja se pitanje, naravno, kako u golemom regionu nekazanog izdvojiti ono to zbilja "mora" da bude "intendirano", odnosno,
kako ono to je kazano, koliko god je to mogue vrsto, povezati s
onim to tumaenje ispostavlja iz sfere nekazanog. Sve u svemu, opet
se dolazi do rairenog uverenja da u Stagiraninovim knjigama nema,
niti se moe naslutiti osnovni interpretativni tok koji obezbeuje zaokruenost njegovog razumevanja presokratovaca, pa je shodno tome
prilikom analize nekog njegovog spisa doputeno i jednako validno
napisati i neto to je toliko smelo da malo, ili ponekad nimalo, ima
veze sa strunim rigorima, pojmovnom analizom ili kritikim uvidom, pa ak i s elementarnim poznavanjem stvari.
Autor ovog rada sledi drugaiji pristup Stagiraninovim delima.
Njemu je blii onaj misaoni tok koji pledira na korienje Aristotela
kao izvora za tumaenje i razumevanje njega samog, ali bez frivolnosti pristupa pristalica "lakeg puta". Ovaj tok trai komparaciju i
sintetizovanje samih tekstova koji sainjavaju Corpus Aristotelicum, ali
i snano obraa pozornost na kontekst i stanovite u kome je svaki
tekst upotrebljen, ne bi li se i na taj nain bolje razumeo sam Stagiranin, kao i njegove kondenzovane formulacije i duboka zapaanja o ranim misliocima. Ve su i antiki komentatori drali da je za potpuno
razumevanje nekog klasinog spisa potrebno razmotriti sledeih est
348

Zenike sveske

pitanja: 1. Koja je svrha nekog spisa, 2. Koja je njegova korist, 3. Koje

je njegovo mesto u autorovom corpusu, 4. Koji je pravi naslov spisa, 5.
Ko je autor spisa i 6. Kako treba spis podeliti. Svako ko na ovaj ili slian nain pristupi istraivanju Aristotelovih "sabranih dela", tj. svako
ko se umesto traenja nemisaone doslovnosti bude u Stagiraninovim
spisima rukovodio filozofskom pretenzijom dosledne interpretacije i
zrele i tematizovane refleksije, relativno jednostavno e uoiti vrednost i znaaj njegovih svedoanstava.
Sam Aristotel se, u skladu sa sopstvenom teleolokom koncepcijom univerzuma i ontolokim primatom finalnog uzroka u njoj, pohvalno izraavao o Empedoklu17 i o Anaksagori,18 jer su se oni, misaonim zahvatanjem Ljubavi () i Uma (), najvie bili pribliili
otkrivanju svrhovitog principa svega meu presokratovcima. Iako
je Stagiranin, nakon poetnog oduevljenja, bio snano razoaran
kako Empedoklovim korienjem Ljubavi, tako i Anaksagorinim
korienjem Uma kao mogueg causa finalisa, pre svega zbog njihovog
nedovoljnog i nedoslednog zahvatanja pojma teleologinosti, on je,
ipak, vie vrednovao Klazomenjaninovo uvoenje u diskurs Nousa, jer
je u njemu nalazio produbljenije nagovetaje odredbe svrhe odnosno
razloga zato stvari postaju dobre i lepe. Stagiranin na jednom
mestu (Phys.256b24-27), od Anaksagorinog Nousa ak produkuje
neto to predstavlja ekvivalent vlastitom nepokretnom pokretau.
Afirmativna kvalifikacija moe se pronai i u Met. 984b11-19, gde
Aristotel tvrdi da Um jeste uzrok sklada i celokupnog poretka, kako
u ivim biima tako i u prirodi, hvalei pritom Anaksagoru kako je
on razborit ovek nasuprot nepromiljenosti onih koji su govorili
pre njega.19 Anaksagora je, dakle, po Aristotelu, najsutastvenije od
svih presokratovaca "zahvatio" finalnu uzronost, dakako, kroz svoj
pojam Uma.
Nakon ovih kratkih opservacija o Stagiraninovom poimanju
17 Detaljnije vid. u: . Kaluerovi, O. Jai, "Empedoklovi koreni svega, Ljubav i Mrnja", u:
Pedagoka stvarnost, god. LX, br. 2, Novi Sad 2014, str. 216-229.
18 Detaljnije vid. u: . Kaluerovi, O. Jai, "Anaksagorine homeomerije i Nous", u tampi.
19 Postoje i drugi primeri iz Aristotelovog korpusa koji govore o Anaksagori kao teleolokom misliocu (Vid. Met. 988a 14-17, 988b 6-16, 1075b 8-9, 1091b 8-12; Phys.198b 10-16, 256b
24-27).
349

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

temeljnih stavova dvojice poznih presokratovaca, moe se doi do

verovatnog, ili barem verovatnijeg, znaenja citiranog pasusa iz
Metafizike (984a 11-13). Metodom via negativa moe se s vrlo visokim
uverenjem rei da drugo ponueno tumaenje, ono o inferiornosti
Anaksagorine filozofije u odnosu na Empedoklovu, teko da moe,
po Aristotelu, biti prihvaeno. Kada su ostale dve interpretacije
u pitanju stvari stoje ovako: vezano za prvu ponuenu varijantu
treba konstatovati da je Stagiranin, gotovo sigurno, mislio da je
Anaksagora bio (makar i neznatno) stariji od Empedokla. Manje je
sigurno, ako je uopte, da je Anaksagora, prema Stagiraninovom
vienju, iako neto stariji, svoja dela stvarao nakon Empedokla. Tree
ponueno reenje, o superiornosti Anaksagorine filozofije u odnosu
na Empedoklovu, zbog ve navedenih razloga, posmatrano je kroz
prizmu fundamentalne vanosti Stagiraninove etvorovrsne kauzalne
shematike za razumevanje celine njegove filozofije. Aristotel je, s
metafizike ravni posmatrano, bio pristalica teze o bivstvenom priusu
Anaksagorinih misaonih dometa u odnosu na iste Empedoklove.
Poto ne mora postojati disjunktivan odnos izmeu prve i tree
ponuene opcije, sasvim je mogue da Aristotel i nije pravio otar
rez izmeu njih. Drugaije reeno, mogue je da Aristotelove rei
imaju kako hronoloko tako i ontoloko znaenje. Konano, misao
iz Met. 984a 11-13 moe da znai i da je Anaksagora, po Aristotelu,
bio "kasniji" () od Empedokla, kako u doslovnom smislu (po
godinama), tako i u prenesenom smislu rei (po naprednosti svojih
filozofskih ideja).
*
Reakcija autora na neke od negativnih komentara na Aristotelovu
recentnost i relevantnost kao izvora, s poetka ovog rada, usmerena
je, najpre, na konstataciju da uz brojne kritike upuene na raun ranijih mislilaca, Stagiranin ne zaboravlja ni njihove zasluge za samu
stvar filozofije. Za Aristotela je njegovo sopstveno miljenje odreeno
nunou istine nauavanja njegovih prethodnika. On nije moderni
mislilac kartezijanskog tipa za koga je bezpretpostavnost zapoinja-

350

Zenike sveske

nja miljenja aksiom.20 Naprotiv, za Stagiranina je filozofska tradicija

temelj na koji se on oslanja, te iz mnogih stranica njegovih spisa izbija
respekt spram starih. Aristotel stalno trai ono zrnce istine koje e biti
lua koja e se prenositi na naredne generacije, i govori sledee (Met.
993b 11-19):
Naime, pravedno je biti zahvalan
ne samo onima s ijim mnenjem
se slaemo nego i onima koji su
to izloili neto povrnije, jer i
oni su neto doprineli, time to
su pre nas vebali tu sposobnost.
Da nije bilo Timoteja ne bismo
imali mnoge pesnike uratke, ali
da nije bilo Frinida ne bi bilo ni
Timoteja. Isto je tako i sa onima
koji su iznosili svoje stavove o
istini: od nekih smo preuzeli
odreena mnenja, dok su drugi
bili uzrok da su ona nastala.3

.
,

,
.



,
.

Tako je Aristotelu tradicijski niz od teologa21 preko fisiologa, pa sve

do Platona, omoguio utemeljenje metafizike u A knjizi Metafizike.
20 Tvrdei da se filozofiranje stvarno dogaa samo u vezi s vlastitom istorijom, i da postoji neraskidiva veza izmeu tradicije i novostvorenih filozofskih koncepcija, Jaspers pie:
"Niko ne moe da mislei pone ispoetka, iako svaka prava misao, iznova miljena, jeste u
isti mah izvorna. Nasleena misao neprimetno budi sopstvenu misao, miljenje uspeva u
odlunosti samo u odnosu na drugu misao koju ono prisvaja ili odbacuje Najradikalniji
novatori, koji su istoriju odbacivali kao istoriju lanog, da bi, potpuno utonuli u stvar, sada
prvi put otkrili istinu, ipak su najtenje povezani s tradicijom iz koje oni koji kasnije dolaze
moraju opet i njih same da razumeju. Descartes, koji je iao tako daleko u odvraanju od
prouavanja stare filozofije, ipak je u svakoj grani svog miljenja bio pod njenom vlau". K.
Jaspers, Svetska istorija filozofije, Knji. zaj. N. Sada, Novi Sad 1992, str. 32.
21 Detaljnije o Homeru, Hesiodu i Ferekidu videti u autorovom tekstu. . Kaluerovi,
"Prvi 'teolozi' i uenje o uzrocima", u: ARHE, god. I, br. 2, Novi Sad 2004., str. 117-132.
351

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Ovako odgovoran i obazriv odnos prema prethodnicima, uz puno

uvaavanje injenica u svakoj sferi koje se dotakao, samo pokazuje
snaan Stagiraninov smisao za istorinost. Kako, zatim, da se protumai Chernissova, s negativnim prizvukom izreena, konstatacija da
Aristotel svoje prethodnike tumai iz perspektive vlastitog sistema.
Da je Stagiranin ranije filozofe razumevao na osoben nain i s inoviranom pojmovnom aparaturom ne treba posebno dokazivati, ali autor
ovog rada ne smatra da je to nedostatak njegovog pristupa, a jo manje da je takav pristup proizvod nekakve proizvoljnosti ili samovolje.
Analitiarima Chernissovog tipa izmie iz vidokruga sledee: Aristotelova interpretacija svakako nije puko izlaganje nasleenog teksta,
zbog toga to su filozofski tekstovi sutinski vieznani, te se ne mogu
izlagati neupitno, tj. na nekakav apsolutno objektivan nain. Aristotelova interpretacija nije ni istorijska rekonstrukcija, jer je na osnovu
brojnih, do danas sauvanih, hermeneutikih analiza postalo jasno da
je svako tumaenje tradicije uvek i neija sopstvena projekcija. Odnos
izmeu Stagiranina i presokratovaca nije jednosmeran, ni jednoznaan, ve se tu radi o svojevrsnom hermeneutikom krugu.22
Na primedbu s poetka prethodnog pasusa da Aristotel svoje pretee razmatra iz vizure vlastitog sistema adekvatno je odgovorio jo
Jaeger, koji je u recenziji Chernissove knjige, sasvim ispravno, primetio da ovaj pravi istu greku zbog koje je osuivao Aristotela i njegov
odnos spram presokratovaca.23
Zaista je, potom, teko rei da ne razume ili ne poznaje radove
svojih prethodnika filozof ija su brojna dela i monografije posveene istim tim autorima, a ija filozofska veliina i dignitet nisu nimalo okrnjeni protokom vie od dva milenijuma. Aristotel je zasigurno
veoma dobro poznavao i razumevao ranu grku filozofiju, a imao je
i jednu prednost u odnosu na dananje filozofe: on je svoje sunarodnike posmatrao iz mnogo vee, ne samo temporalne, nego i duhovne
blizine i o njima je prosuivao svakako s punijom evidencijom nego
savremeni autori.
22 Detaljnije vidi u: S. unji, Aristotel i henologija, Prosveta, Beograd 1988, str. 21.
23 W. Jaeger, Rezension: H. Cherniss, Aristotles Criticism of Pre-socratic Philosophy, u: P. Moraux, Aristoteles in der neueren Forschung, Darmstadt 1968, s. 163.
352

Zenike sveske

Nije jednostavno ni rei da govori i pie neistine filozof koji je tako

gorljivo i sa arom tragao za istinom. Aristotel je ak i filozofiju nazivao takvim imenom. U nastavku neto ranije citiranog fragmenta
kae (Met. 993b 19-20):

A filozofija se s pravom naziva

znanou istine.4
.
Nije lako ni zamisliti Aristotela, kome se pripisuje uvena izreka:
"Amicus Plato sed magis amica veritas" ("Drag mi je Platon, ali mi
je draa istina"),24 kako, da bi, "opravdao" insinuacije koje na njegov
raun iznosi Cherniss, izgovara reenicu sledee sadrine: "Draga mi
je istina, ali su mi draa etiri uzroka". Osobenost grkog duha bila je
i tenja za obrazlaganjem izreene tvrdnje. Stanovite nekog filozofa,
recimo Talesa, odmah se nakon njegovog izricanja i objanjava. im
se navede da je Tales rekao da je voda svega, odmah potom
se pokuava i kazati kako i zato je mogao doi na pomenutu ideju
(Met. 983b 22-24): "doavi moda do te zamisli jer je video da je hrana svih bia vlana, i da toplota sama od nje [vlage] nastaje i po njoj
ivi"25 (
24 Izreka se u ovom obliku pojavljuje tek u kasnom Srednjem veku, ali za njeno izricanje
moe se nai opravdanje i u sauvanim Aristotelovim spisima. Na primer u EN 1096a 11-17,
gde Stagiranin kae:
Moda je bolje da razmotrimo dobro uopte
i pretresemo to ono znai, iako je takvo ,
istraivanje teko zbog toga to su nama
dragi ljudi uveli oblike. No, ipak je bolje, a i
potrebno, radi odbrane istine, odbaciti i ono .
to nam je blisko, naroito kada smo filozofi;
jer iako nam je oboje drago, treba vie ceniti ,
istinu.

.
Prev. T. Ladana modifikovao . Kaluerovi. Aristotel, Nikomahova etika Liber, Zagreb
1988., str. 6, 1096a 11-17.
25 Prev. . Kaluerovi. Aristotel, Metafizika, PAIDEIA, Beograd 2007, str. 11, 983b 22-24.
353

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

). I mada Cherniss tvrdi da Tales nije prvo rekao da sve potie iz
vode, da bi odatle izvukao zakljuak kako zemlja jeste na vodi, ve
da je suprotno, iz tradicije koja Talesu pripisuje zamisao da je zemlja
na vodi Aristotel zakljuio da je on uinio vodu naelom svega, to
nikako ne znai da je vezivanje dotine tvrdnje uz Talesovo ime nekakva konstrukcija Stagiranina iji je krajnji cilj da se voda uklopi u
uenje o materijalnom uzroku. Premda kada je Tales u pitanju postoji
dosta nedoumica i premda ve u Aristotelovo vreme nije bilo nita
sauvano od eventualnih Talesovih spisa, zaista bi bilo neodgovorno
potpuno zanemariti ova, ma kako bila oskudna, svedoanstva.26 Po
slinom kriterijumu sumnjienja i traenja apsolutno pouzdanih, sauvanih beleaka mogli bi se onda i mnogi drugi rani filozofi dovesti
u pitanje, pa, u krajnjoj instanci, naputajui sve kritike standarde i
potpuno obesmisliti izuavanje presokratovaca, te filozofiju uzimati
za ozbiljno tek poevi od Platona.
Prethodno napisano ne znai da je Aristotel bio potpuno neprotivrean stvaralac i da se on u ovom radu pokuava recipirati kao Filozof u kasnijem, srednjevekovnom smislu rei. Stagiraninov razvojni put nije bio
kontinuiran, pravolinijski i jednoznaan, ve, kao i svaki drugi ivi razvoj, put uzleta i progresa, ali i uzmicanja i kolebanja, to se najbolje moe
videti iz B knjige njegove Metafizike ili tzv. "knjige nedoumica".27 Dobar
primer je i problem koji do danas zadaje tekoe tumaima Aristotela, a
to je kako je on shvatio pojam iz Empedoklove poeme O prirodi. U
svom delu O postajanju i propadanju (314b5-8) Aristotel, interpretirajui
Empedoklov osmi fragment (DK 31B8) iz pomenute poeme,28 ,

26 Detaljnije o Talesovom znaaju za filozofiju videti u autorovom lanku. . Kaluerovi,

"Tales rodonaelnik filozofije", u: Pedagoka stvarnost, god. LII, br. 3-4, Novi Sad 2006, str.
202-217.
27 Jeger misli drugaije. Detaljnije vid. u: W. Jaeger, Aristoteles Grundlegung einer Geschichte
seiner Entwicklung, Weidmann 1985.
28 Koji glasi (DK31B8):
354

Zenike sveske

mogue, razume kao "raanje".29 Meutim, u "filozofskom reniku" u

A knjizi Metafizike (1014b35-1015a3), na mestu gde govori o razliitim
znaenjima pojma , on citira isti Empedoklov fragment kao
ilustraciju da , u stvari, znai "bivstvo" ().30
*
Aristotel, svakako nije neko, kao to su brojni doksografi to bili,
ko e gotovo mehaniki zbirati silne izreke i mnenja, te ih kombinovati sa zgodama iz ivota pojedinih filozofa, i tako nainiti zanimljivu
kompilaciju koja e najpre biti informativnog karaktera, a tek potom,
ili ak ne uopte, od znanstvene vanosti.31 Njegova intencija je sasvim drugaije naravi. Stagiranin je u svojim radovima tragao za niti
vodiljom itavog prethodnog miljenja,32 a njegovi produbljeni uvidi
predstavljaju svojevrsni Aufhebung sve dotadanje filozofije, jer je u
isti mah ukidaju, ali i uvaju u jednoj vioj sintezi. Iako je sam naziv
"presokratovci" formalno odomaen tek od vremena Hermanna Dielsa, on svoje temeljno znaenje dobija ve sa Aristotelovim dubokim
zahvatima u slojevitu i bogatim nanosima bremenitu prolost. AriNeto u ti drugo kazati: od svega to jeste
smrtno
nit se to raa () nit se u pogubnoj
svrava smrti,
nego je samo meanje i razdvajanje
pomeanog,
jer roenje () je ime koje su ljudi dali.

,
,

,
.

Prev. R. Mardeia modifikovao . Kaluerovi. H. Diels, Predsokratovci fragmenti I, Naprijed, Zagreb 1983, str. 284, B8. Nem. izd. H. Diels, W. Kranz, Die Fragmente der Vorsokratiker
I, Weidmann 1985, s. 312, B8.
29 Ross smatra da na ovom mestu (GC314b7) nije do kraja jasno na koje znaanje -a je
Aristotel mislio, odnosno da li je Stagiranin poistovetio sa ("roenje", "nastajanje") ili sa . Imajui u vidu druga dva navoda (Met. 1014b 35-1015a 3; GC 333b 13-18),
Ross je blii tumaenju da je Stagiranin i u GC314b7 interpretirao kao . W. D.
Ross, Aristotles Metaphysics I, Oxford 1997, pp. 297-298.
30 Slino Aristotel pie i u GC333b13-18.
31 Ne moe se za Aristotela rei ni da "on izvetava prvenstveno kao kritiar", kako tvrdi F.
Ueberweg, K. Praechter, Grundri der Geschichte der Philosophie I, Berlin 1909, s. 13.
32 O retko tematizovanoj relaciji Aristotela i Marksa detaljnije videti u inspirativnoj knjizi
eljka kuljevia Marks i Grci, posebno u poglavlju "Le platonisme o va-t-il se nicher!". .
kuljevi, Marks i Grci, Hijatus, Novi Sad 2014, str. 45-55.
355

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

stotel je u svojim knjigama razotkrio svu divergentnost presokratskih

misli, ali je kao postojan i sistematian filozof33 tragao i za kohezionim faktorom te divergentnosti. Ponajpre iz Fizike i Metafizike, ali i iz
drugih dela, moe se uoiti da je Stagiranin traeni kohezioni faktor
pronaao u svojoj "prvoj filozofiji" i u njenim naelima tj. uzrocima.
tavie, Aristotelovo uenje o etiri uzroka je klju koji omoguava
razumevanje celine presokratske filozofije.34 Govor o materijalnom,
formalnom, eficijentnom i finalnom uzroku omoguio je problemsku
sistematizaciju, kao i prekrivanje misaonog horizonta prethodnika na
nain kako je to prikazano u prvoj knjizi Metafizike. Stagiranin je teio
da uspostavi pojmovno jedinstvo u mnogolikoj rasprenosti fragmenata svojih prethodnika. To jedinstvo, naravno, jeste i rezultat Aristotelove autorske prerade, ali i doista ogromne sintetike moi njegovog miljenja. Stagiranin je, dakle, bio i jeste, jedan od najpotpunijih
i najdubljih izvora prilikom filozofskog razmatranja presokratovaca.
Svi navedeni pokazatelji i argumentacija, zakljuak je autora, Aristotela s pravom kvalifikuju kao prvog istoriara filozofije.

33 panski filozof J. Maras s pravom belei da je Stagiranin "posedovao svu mudrost svoga
vremena". J. Maras, History of Philosophy, New York 1967, p. 59.
34 Opirnije o uenju o uzrocima videti u autorovom radu. . Kaluerovi, "Stagiraninova
aitiologija", u: Znakovi vremena, God. XVI, broj 59, Sarajevo 2013, str. 73-92.
356