Vous êtes sur la page 1sur 9

Argentina - Ekspedicija na Perito Moreno

Posle doruka, vratila sam se u sobu i poela dobro da se


utopljavam , poevi od nekoliko gornjih i isto toliko donjih
slojeva, ukljuujui polar i dve jakne. Naravno, bez kape, ala i
rukavica nije bilo govora da se krene. Naalost, vremenske prilike
u ovom delu stepe vrlo su promenljive i dan je osvanuo siv i kian.

Photo: Mirjana Stanojlovi

Na putu dugom 80km koji celom duinom vodi pored jezera, Natalija
nam govori ta emo sve videti dok ne stignemo do Nacionalnog parka
Los Glaciares.
Dok autobus naputa El Calafate, na desnoj strani nas prate tirkizne
vode jezera a levo se reaju farmerske kue, koje ovde nazivaju
estancia i manja stada ovaca. Estansije su ogromna imanja ratrkana
po celoj Argentini, koja su esto zbog retke naseljenosti zemlje potpuno
izolovana i nekad meusobno udaljena i po vie stotina kilometara.
Postepeno emo ostaviti za sobom jedan klimatski pojas i ui u potpuno
drugaiji, ne naputajuci Lago Argentino. Jezero jednim svojim krajem
ulazi u stepu i pustaru, dok drugi njegov deo zalazi u guste ume i
ledeni raj.
Sa povrinom od skoro 1600km2, Lago Argentino je najvee jezero u
Argentini i tree po veliini u Junoj Americi. Lei na nadmorskoj visini
od 185m, dugako je 60km a irina mu se kree od 14 20km. Vodom
se snabdeva od gleera i dubina mu je izmedju 35 do ak 300m.

Specifina boja jezera potie od fine praine nazvane gleersko mleko,


koja nastaje kao rezultat abrazije gleera. U vreme mog boravka na
njegovoj povrini viala sam nijanse od jasne rezeda do magino
tirkizne.
Ostavljamo za sobom zaliv Bahia Redonda sa jedva primetnim
ostrvcetom u izmaglici, Isla Solitaire. Jo uvek smo u Patagonijskoj
dolini i uskoro dolazimo do mesta gde se okupljaju guanacosi, nesto
manji rodjaci lame, od kojih se takodje dobija divno meko predivo za
proizvodnju tople trikotae.
Ovaj jedinstveni eko sistem obuhvata
ivotinjske
vrste
kao
sto
su
Patagonijska crvena i siva lisica, puma,
ris, egzotina i retka vrsta divlje make
gato pajero, patuljasti armadilo, tvor, i
juno-andski jelen, kao i junoameriki
noj, koje ne verujem da emo spaziti po
ovom vremenu. Guanacosi bezbrino
grickaju travu na padinama pored puta,
ali ne uspevam da ih slikam zbog
zamagljenih prozora.
U Parku obitava 115 vrsta ptica, medju kojima su sivi soko, ubasta
kreba, flamingo, kojih je bilo dosta na obalama lagune Nimez u blizini El
Calafatea, andska guska, Magelanov detlic, ibis, crnovrati labud, kao i
vie vrsta pataka, jastrebova i orlova.
Malo je srenika koji uspeju da ugledaju kondore kako krstare nebom
iako je ova zatiena zona njihovo carstvo.
Stepa ostaje iza nas. Prelazimo preko uzburkane reke Mitre i polako
ulazimo u podruje Nacionalnog parka. Kao arobnim tapiem,
doekuje nas potpuno drugaiji predeo gorostasnih umovitih planina i
ekstremne divljine. Put sad krivuda po obroncima, du obale rukavca
Brazo Rico u duini od 35km. Vegetaciju ine lenga ume, empresi,
bunje kalafatea i ostale fantastine vrste listopadnog i etinarskog
rastinja kojih nema u Evropi. I ovde je prolee i uprkos neposrednoj
blizini ledenih divova i veoma sveem vazduhu , sve je u cvetu.

Najupadljivije i najrasprostranjenije drvo je notros sa gustim i krupnim


crvenim cvetovima ija rasko pre podsea na neku vrstu koja uspeva
na Mediteranu, nego ledenom pojasu Patagonije, na svega 800km od
najjunijeg naseljenog grada na planeti Ushuaia-e, koju od Antarktika
deli Drejkov moreuz. Da udo bude jo vee, nailazimo na drvee divlje
endemske trenje, tanije Magelanove trenje, koja raste samo u
izuzetno vlanoj klimi i dostie visinu do 30m, iji pupoljci pucaju i
otvaraju se iako od sunca nema ni traga.

A onda dolazimo do vidikovca odakle se prua prvi panoramski pogled


na Perito Moreno, koji je do tada bio dobro uukan i sakriven medju
brdima Anda. Ovo mesto se zove Curva de Los Suspiros, to znai
Okuka uzdaha, jer je to mesto na kome se zaista isputaju prvi uzdasi.
Svi smo kao omaijani, ali eka nas jo 13km do glavnog susreta.

NAUTICAL SAFARI
No pre toga stiem u zaliv i pristanite Bajo de Las Sombras , gde se
ukrcavam u katamaran i kreem na nautiki safari. Katamaran plovi
prema junoj strani gleera Perito Moreno, koju od severne deli
Magelanovo poluostrvo. Skiperi tano znaju koja je bezbedna razdaljina
do koje mogu da se priblie gleeru, jer su odvajanja ledenih gromada
esta i nepredvidiva. Naalost, zbog kie ne moemo da stojimo na
palubi, pa se sa aparatima i kamerama nestrpljivo tiskamo oko prozora.
Uskoro su sva sedita mokra, ali to nikome ne smeta, zavedeni smo
lepotom koja nam se ukazala iz neposredne blizine. Oko broda koji je
usporio i mili du ogromnog plavo belog zida iju je veliinu nemogue

proceniti jer u blizini ne postoji nita sa im se moe uporediti, svuda


plutaju manje i vee sante. Fascinira me apsolutna tiina koja nas
okruuje, jedini zvuk koji je remeti je utanje kinih kapi. Ali, na kiu
sam odavno zaboravila i vie je ne primeujem. ula su mi potpuno
usredsredjena na ovaj nestvarni prizor. Sam oseaj da sam tu i
injenica da sam gotovo dotakla kraj sveta su dovoljno nesvakidanji.

Posle jednog sata plovidbe, vraam se na obalu i dalje nastavljam


autobusom do velikog platoa, gde se nalazi ulaz u Nacionalni park i
turistiki centar smeten u planinskoj kui sa velikim restoranom,
suvenirnicom, prostorijama za osveenje, menjanicom, i terasom sa
pogledom na gleer.

NACIONALNI PARK
Nacionalni park Parque Nacional Los Glaciares koji je otvoren 1937,
nalazi se u jugozapadnom delu provincije Santa Cruz, protee se od
ileanske granice na zapadu sve do puste patagonijske stepe na istoku.
Park zauzima ukupno prostranstvo od 600.000 hektara , ukupno ima

365 glecera, koji se pruaju u duzini od 360km sa obe strane Anda, i sa


argentinske i sa ileanske strane, formirajuci deo Patagonijskog
ledenog pojasa, drugog po veliini posle Antarktika. U okviru Parka su
dva jezera, Lago Argentino i Lago Viedma sa svojih 13 glecera. Pored

najlepa dva gleera Morena i Upsale, koji su ujedno i najpristupaniji,


tu su jos - Marconi, Viedma, Moyano, Agassiz, Bolado, Onelli, Peinets,
Spegazzini, Mayo, Ameghino, i Fras. Vode oba jezera otiu u reku
Santa Cruz iji tok nastavlja na istok i uliva se u Atlantik. Patagonijski
ledeni pojas se protee izmeu 47. i 51. stepena june geografske
irine.
1981. UNESCO je Park proglasio za svetsku prirodnu bastinu.
Glecer Upsala, koji je dobio ime po vedskom univerzitetu u Upsali gde
postoji katedra za izuavanje gleera, je najvei po veliini u Junoj
Americi. Njegova povrina je 870 km2, dugaak je 60km a irok 10km i
pristupaan je samo sa vode u delu jezera po kome plutaju gigantske
sante leda koje vetrovi raznose sve do njegovog suprotnog kraja.

PERITO MORENO
Svaki od gleera je interesantan na svoj nain, ali samo je Perito
Moreno zvezda medju njima, jer ima mo da vas prijatno zanese
svojom oaravajuom lepotom. U
susretu sa njim istog trena postajete
i sami deo jednog drugog
univerzuma. Ovde, u zagrljaju
Anda, vlada savren ekvilibrijum
neba, vode, leda, zemlje i bitisanja
na njoj. Moram da priznam da sam
naglas reagovala kad sam ga prvi
put ugledala sa najisturenije take
Magelanovog poluostrva. Potrebno
je zaista par minuta da ovek dodje
sebi i zapone obilazak.
Bez obzira sa koje take se posmatra uvek se prua fantastian pogled
na neki njegov deo koji delimino zaklanjaju samo, tu i tamo, stabla jelki
i drugog drvea. Obilazak nacionalnog parka je celodnevna avantura i
ono to fascinira jeste da trasu ine uzdignute platforme celom
povrinom parka, koje krivudaju, penju se i sputaju, u vidu lavirinta, i
koje vas vode tano na ono mesto odakle ste krenuli, tako da nema
bojazni da ete zalutati ili naporno hodati po neravnom i klizavom
terenu, blatu ili kamenju. ume oko Perita Morena obiluju cvetnicama
kao to su razne vrste orhideja, ljubiice, zevalice, anemone i puzavice.
Gleer Perito Moreno, kao kakva nepregledna lavina krivuda duinom
od 30km kroz obronke Kordiljera a zavrava svoj put u jezeru Lago
Argentino, kao gorostasni plaviasti ledeni zid iji je frontalni deo irok
5km dok mu je prosena visina 75m. Pod vodom dostie dubinu preko
100 metara. Gleer ima povrinu od 257 kvadratnih kilometara. Perito
Moreno je sasvim specifian gleer, jer dok se svi ostali gleeri povlae,
on je jedini na planeti koji konstantno raste. Kao i ostali gleeri u regiji,
nastao je vekovnim akumuliranjem snenih padavina i u stalnom je
pokretu, s tim to je u njegovom sluaju uvek vea koliina
nagomilanog snega od one koja se otopi.

Sneg se kompresuje a sila gravitacije i nagomilani led potiskuju gleer


niz planine. Karakteristina plava boja nastaje od zarobljenog kiseonika,
dok tamni slojevi predstavljaju mulj i kamenje koje sakuplja usput.

Gleer gleda na Magelanovo poluostrvo od koga ga deli uzani kanal


Canal de los Tempanos (kanal ledenih vrhova). irei se neprestano,
svakih nekoliko godina on se priblii kopnu i udari u poluostvro,
razdvajajui tako jezero na dva dela, formirajui branu od leda, to je
jo jedna neobina osobina ovog gleera. Kao posledica ove pojave,
nivo vode u novonastalom jezeru Brazo Rico, jednom od rukavaca
jezera Lago Argentino, poinje da raste, dostie visinu i do 60m i polako
razara masu gleera, formirajui luk. Kad pritisak vode dostigne najveu
taku, luk se obruava uz spektakularan prizor i zagluujuu buku koja
potpuno poremeti mir i tiinu ovog predela. Rapture Perita Morena
spadaju u jedan od najatraktivnijih prirodnih fenomena, koji se deava
svakih nekoliko godina privlaei fotoreportere i mase turista iz celog
sveta, koji strpljivo ekaju ovaj trenutak, zauzimajui svoje mesto na
ogradi vidikovca jo u toku noi.
Gleer je dobio ime po Dr. Francisku Morenu, prvom argentinskom
istraivacu Patagonije. Njegov nadimak je bio Perito ( ekspert) i otuda
ime koje je dato gleeru.

Nemirnog i istraivakog duha, Moreno je odlazio u bespua Patagonije


u vreme kad je to bila potpuno neistraena teritorija kojom je suvereno
vladalo pleme Teuele i oko koje se Argentina sporila sa ileom. Prvi je
oplovio jezero koje je nazvao Lago Argentino, ali ironijom sudbine
nikada nije stigao do gleera koji e poneti njegovo ime zbog jake oluje
koja je zadesila jezero u vreme njegovog boravka. Kao lan Naunog
drutva Argentine i izvrsni poznavalac Patagonije proglaen je za
eksperta u konanom odreivanju granica sa ileom. Vlada mu je za
zasluge darivala zemljite u okolini jezera Nahuel Huapi, koje je on
ustupio dravi da bi se tu napravio prvi nacionalni park.
Ovim predelom vlada totalna tiina, koju jedino remeti neprestano
krckanje i kripanje, pa i posetioci nehotice apuu medju sobom, sve
dok tiinu naglo ne prekine grmljavina dok zid visine 70 metara
iznenada puca i obruava se u tirkizne vode jezera uz zagluujuu
buku, praenu ehom, priguujui aplauze posetilaca. Utisak je da itav
pejsa grmi pred vaim oima dok santa ne ispliva na povrinu,
izbacujui ogroman beli oblak. Prizor je zadivljujui i zastraujui
istovremeno. ovek je prosto prikovan u elji da i sam upije neto od te
silne energije. Ljudi naikani na ogradi otvorenih usta i rairenih zenica
bez rei i daha posmatraju ovaj performans prirode, dok tajanstveni raj
Patagonije velikoduno otkriva svoju savrenu lepotu. Da nema kie,
ostala bih na klupi i beskonano uivala u njegovim tajnama Ali,

nedodirljivi, zaleeni mikrokosmos jo dugo e ostati enigma, jer


naunici jo ne pronalaze objanjenje zato Perito Moreno neprestano
raste i poveava svoju zapreminu, dok se ostali gleeri povlae i
smanjuju.

Naputam park, iako je teko odvojiti pogled od impozantne ledene


tvrave i svetlucajueg lavirinta apstraktnih, stalno promenljivih oblika
svih moguih plaviastih tonova, od pastelnih do modrih, tako
velianstvenih da zasluuju da ostanu sa nama do kraja vremena. Dok
sedim u restoranu i grejem dlanove na toploj olji kafe, razmenjujem
utiske sa sluajnim prijateljima i priseam se upozorenja Brusa etvina
sa poetka ove prie koje mi izmamljuje osmeh i nagoni na
razmiljanje:
arobnica! Uzme te u naruje i vie ne puta
Bez sumnje, to je Patagonija.
Izvor: B92, Autor: Mirjana Stanojlovi