Видео картица, видео адаптер или графичка картица је картица за проширење чија је функција

генерисање слике на монитору. Многе графичке картице нуде додатне функције као што су
убрзано приказивање 3D сцена и 2D графике, адаптер ТВ картице, MPEG-2/MPEG-4 декодер,
FireWire, ТВ излаз, или могућност за повезивање више монитора. Друге савремене графичке
картице високих перформанси се користе за графички захтевне потребе, као што су видео игре.

Графичка картица може бити интегрисана на матичној плочи, што је био чест случај на почетку.
Оваква конфигурација се понекад назива и видео контролер или графички контролер. Модерне
матичне плоче ниског и средњег квалитета укључују графички чипсет развијен од стране
програмера северног моста матичне плоче тј. nForce чипсет са nVidia графиком, Intel чипсет са Intel
графиком, итд. Овај графички чип обично има малу количину уграђене меморије коју допуњује
меморијом система, смањујући укупну доступну RAM меморију. То се обично назива интегрисана
графичка картица или on-board графичка картица и поседује ниске перформансе које су
неподобне за оне који желе покренути 3D апликације. Скоро све од ових матичних плоча
дозвољавају искључење интегрисане графичке картице у BIOS-у и имају AGP, PCI или PCI Express
слот за додавање графичке картице високих перформанси.

Прва IBM графичка картица, која је представљена са првим IBM рачунаром, развијена је од стране
IBM-а, 1981 године. MDA адаптери (Monochrome Display Adapter) су могли да раде само у текст
моду, приказивајући 80 колона и 25 линија (80x25) на екрану. Имао је 4kB видео меморије и само
једну боју.

VGA је широко прихваћен, што је довело до развоја неких корпорација као што су ATI, Cirrus Logic
и S3, за рад са том графичком картицом, побољшавајући резолуцију и број коришћених боја. Ово
је довело до развоја SVGA (Super VGA) стандарда, који је достигао 2MB видео меморије и
резолуцију од 1024 x 768 у 256 боја.

1995 године у продаји су пуштене 2D/3D графичке картице, развијене од стране Matrox, Creative,
S3, ATI и других. Те графичке картице су следиле SVGA стандард али са укљученим 3D функцијама.
1997 године, 3dfx је објавио Voodoo графички чип, који је био моћнији у односу на остале
графичке картице, представљајући 3D ефекат као што је mip mapping, Z-buffering и anti-aliasing на
потрошачком тржишту. После ове картице, серије 3D картица су представљене међу којима су
Voodoo2 од 3dfx, TNT и TNT2 од NVIDIA-e. Пропусни опсег ових картица приближавао се границама
PCI капацитета. Intel је развио AGP (Accelerated Graphics Port) који је решио уско грло између
процесора и графичке картице. Од 1999 до 2002 године NVIDIA је контролисала тржиште
графичких картица са GeForce фамилијом графичких картица. Побољшања спроведена у то време
била су фокусирана према 3D алгоритмима и такту графичког процесора. Видео меморија је
повећана да би побољшала проток података. DDR технологија је инкорпорирана, и повећан је
капацитет видео меморије са 32 MB GeForce на 128MB GeForce 4.

Од 2003 године ATI и NVIDIA доминирају тржиштом графичких картица са високим

перформансама са својим Radeon и GeForce фамилијама, делећи око 90% тржишта,
присиљавајући друге пеоизвођаче у мање, специјализоване сегменте тржишта. Највише рачунара
укључују Intel интегрисани видео, што Intel чини водећим произвођачем у укупном обиму видео
решења, али њихови чипсетови нису тренутно укључени у неинтегрисаним графичким картицама
због својих ниских перформанси.

Модерне графичке картице се састоје од штампаних плоча на којима се налазе компоненте. Оне
укључују:

Графички процесор

GPU је процесор оптимизован за убрзање графике. Процесор је специјално дизајниран за

обављање floating-point калкулације, које су од фундаменталног за 3D приказивање слике. Главни
атрибути GPU-a је фрекфенција језгра, која се обично креће од 250 MHz до 4GHz и број цевовода
који преводе 3D слику карактеризовану чворовима и линијама у 2D слику коју формирају пиксели.

Модерни графички процесори су потпуно програмабилни. Њихова снага је једнака снази CPU-a.

Видео BIOS

Видео BIOS или firmware садржи основни програм (обично je скривен) који регулише рад графичке
картице даје инструкције које дозвољавају рачунару и софтверу да интерагују са графичком
картицом. Може да садржи информације о тајмингу меморије, оперативној брзини и напону
графичког процесора, RAM-у и друге информације. Понекад је могуће променити BIOS, али је
могуће неповратно оштетити картицу.

Видео меморија

Капацитет меморије код најмодернијих графичких картица креће се од 128 MB до 4 GB. Пошто
видео меморији приступа GPU , она често користи multi-port меморије као што је VRAM, WRAM,
SGRAM, итд. Око 2003 године видео меморија је била обично заснована на DDR технологији. За
време и након те године, произвођачи су употребљавали DDR2, GDDR3, GDDR4, па чак и GDDR5
пре свега од стране ATI Radeon HD фамилије. Ефективан такт меморије у модерној графичкој
картици је обично између 400 MHz и 3,8 GHz.

Видео меморија може да се користи за складиштење других података као слика на екрану, као
што је Z-buffer, који управља координатама 3D графике.

RAMDAC

RAMDAC (Random Access Memory Digital-to-Analog Converter) конвертује дигитални у аналогни

сигнал који користе CRT монитори. RAMDAC је нека врста RAM-a која регулише функционисање
графичке картице. У зависности од броја битова који се користе и RAMDAC брзине преноса
података, конвертор ће бити у могућности да подржи различите стопе освежавања (refresh rates).
CRT екрани најбоље раде на фрекфенцији преко 75 Hz и никад испод 60 Hz, као би смањили
треперење. Порастом популарности монитора који користе дигитални улаз, интеграција RAMDAC-
a на графичком процесору изумире. Сви тренутни LCD-и, плазма екрани и телевизори раде у
дигиталном домену и не захтевају RAMDAC. Постоји неколико преосталих генерација LCD и TFT
екрана који користе само аналогни улаз. Они захтевају RAMDAC, али они претварају аналогни
сигнал у дигитални пре него га прикажу, уз неизбежни губитак квалитета који произилази из
наведене конверзације дигитално-аналодно-дигитално.

Излази

Најчешћи систем конекције између графичке картице и монитора су:

 Video Graphics Array (VGA) – аналогни стандард усвојен крајем 1980-тих дизајниран за CRT
екране, такође се назива и VGA конектор. Неки од проблема овог стандарда су електрични
шум и изобличење слике,
 Digital Visual Interface (DVI) – дигитални стандард намењен за екране као што су flat-panel
екрани и видео пројектори. У ретким случајевима и веома квалитетни CRT монитори
такође користе DVI. Он избегава искривљење слике и електричне буке. Вреди напоменути
да већина произвођача укључује и DVI-I конектор који омогућава стандардни RGB излазни
сигнал на старим CRT или LCD мониторима са VGA улазом.
 Video In Video Out (VIVO) - омогућава конекцију са телевизорима, DVD плејерима, видео
рекордерима и играчким конзолама. Често долазе две деветопинске Mini-DIN конектор
варијанте, и VIVO сплитер кабла углавном долази са 4 или 6 конектора.
 High-Definition Multimedia Interface (HDMI) – напредна аудио/видео конекција објављена
2003 године и најчешће се користи за повезивање играчких конзола и DVD плејера. HDMI
подржава заштиту од копирања путем HDCP.

Интерфејс матичне плоче

Хронолошлки, веза између система за графичке картице и плоче је углавном:

 S-100 – пројектован 1974 године ако део Altair 8800, то је био први индустријски
стандард за процесорску индустрију,
 ISA – представљен 1981 године од стране IBM-а, постала је доминантна на тржишту
1980-тих. То су 8-битне или 16-битне магистрале које раде на 8 MHz,
 NuBus – коришћен у Macintosh II, био је 32-битна магистрала са просеком
пропусног опсега од 10 до 20 MB/s,
 MCA – уведена 1987 године од стране IBM-а. То је била 32-битна магистрала која је
радила на 10MHz,
 EISA – издата 1988 године да се такмичи са IMB-овом MCA, био је компатибилан са
предходним ISA магистралама. То је била 32-битна магистрала која ради на 8.33
MHz,
 VLB – наставак ISA, то је била 32-битна магистрала која ради на 33 MHz,
  PCI – замењује EISA, ISA, MCA и VESA магистрале од 1993 године па надаље. PCI
дозвољава динамичке везе између уређаја, избегавајући мануелно подешавање
џампера. То је 32-битна магистрала која ради на 33 MHz,
 UPA – архитектура повезаних магистрала представљена од стране Sun Microsystems
у 1995 години. То је 64-битна магистрала која ради на 67 MHz или на 83MHz,
 USB – углавном се користи за друге врсте уређаја, али постоје и USB монитори,
 AGP – први пут је употребљена 1997 године, то је магистрала посвећена искључиво
графици која је 32-битна и која ради на 66 MHz,
 PCI-X – надоградња PCI магистрале, уведена 1998 године. Представља PCI
магистралу проширену на 64-бита и радне фрекфенције до 133 MHz,
 PCI Express – скраћено PCIe, то је интерфејс од тачке до тачке представљен 2004
године. У 2006 години пружа дупло бржи пренос података него AGP. Не треба га
мешати са PCI-X који је побољшана верзија оригиналнe PCI магистрале.

У табели је дато поређење функција неких наведених интерфејса:

Уређаји за хлађење

Графичке картице могу да користе пуно електричне енергије која се претвара у топлоту.
Уколико се топлота не умањи, графичке картице се могу загрејати и бити оштећене. Уређаји за
хлађење су уграђени да би одводили топлоту са графичких картица. Три врсте уређаја за хлађење
се користе код графичких картица:

 хладњак – представља пасивни уређај за хлађење. Он одводи топлоту од језгра

графичке картице користећи топлотне проводнике, најчешће алуминијум или
бакар, понекад и у комбинацији са топлотним цевима. Он обично користи сам
вазхух а у екстремним случајевима и хлађење помоћу воде.
 кулер – представља пример активног хлађења. Обично се користи у комбинацији
са хладњаком. Због покретних делова, кулер захтева одрђавање и могуће замене.
Брзина кулера се може подешавати тако да се добије ефикасније хлађење или
тише хлађење.
 Хлађење помоћу воде – то је уређај који за хлађење уместо ваздуха користи воду.
Он се монтира на графичкој картици и изнутра је шупаљ. Вода се упумпава у том
уређају, који топлоту преноси на воду, која се затим хлади у радијатору. Ово је
најефикасније решење хлађења без екстремних модификација.