1.

Увод

Аустроугарски фелдцајмајстер Оскар Поћорек, командант аустроугарске

балканске војске, одлучио је да новом офнзивом преко Дрине поправи неуспех
Церске операције. На то су га, поред његове жеље да поправи пољуљани углед,
потстицали и министар спољних послова гроф Берхтолд и председник мађарске
владе гроф Тиса. Први је сматрао да се новом офанзивом може одлучно утицати
на одлуку Бугарске и Турске, па чак и Румуније, да ступе у рат на страни
Централних сила. Тиме би се, сматрао је Берхтолд, извршио политички притисак
и на Италију. Тиса је, с друге стране, захтевао да се обезбеде Срем и Банат од
евентуалног упада српске војске (тада је била актуелна теза о могућем долазку
руске војске на Балкан).
Да би се омогућило извршење ове операције, Берхтолд је инсистирао код
цареве Војне канцеларије на томе да 4. корпус остане и даље у Срему на
располагању Поћореку. Међутим, томе се одлучно успротивио начелник штаба
аустроуграске врховне команде Конрад фон Хенцендорф, изјавивши да
„фелдцајмајстер Поћорек располаже довољном снагом, да се може супроставити
једном српском упаду"1
Првог септембра Поћорек извештава телеграмом Хенцендорфа да су 5. и 6.
армија потпуно спремне за нову офанзиву. Ако се она одобри, он би започео
офанзиву 5. или 6. септембра. Ипак, Хенцендорф је оклевао, будући да се
прибојавао новог неуспеха у Србији, који би негативно утицао на придобијање
нових савезника. Стога је он одговорио Поћореку да је „од највећег значаја да се
избегне сваки неуспех према Србији“ 2 Притом му је наглашено да не може
рачунати ни на какве друге снаге, сем оних које су му сада додељене.
Поћореку се веома журило, па је већ 4. септембра известио: „Ми смо сада
довољно јаки, па молим, да не чекамо док се Срби спреме за офанзиву... Успех
се може тражити само у нашој офанзиви“3
На захтев својих савезника, Срби су 6. септембра преузели офанзиву у Срем
прелазком Саве, који се завршио незнатним успехом. Ово је натерало Поћорека
да убрза прелазак својих трупа преко Дрине (уместо 9. отпочео је у ноћи 7/8
септембра). Аустроугарска офанзива је приморала српску Врховну команду да
обустави Сремску операцију, повуче војску из Срема и пребаци је на лево крило
дринског фронта.
Укупна јачина Аустроугарске Балканске војске износила је око 400 000
људи и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику

1
Колубарска, 6.
2
Исто, 7.
3
Исто, 7.

1
аустроугарског генералштаба, већ је била под директном командом врховног
команданта. Балканска војска се састојала до следећих јединица:
 Пета армија имала је 82 батаљона, 11 ескадрона коњице и 43
батерије, под командом Либориуса фон Франка.
 Шеста армија имала је 160 батаљона, 12 ескадрона и 84 батерије, под
непосредном командом фелдцајмајстера Оскара фон Поћорека.
 Групе Шњарић и Хаусер, једна бригада и 15 батаљона пешадије, била
је лоцирана на горњој Дрини на простору Фоче.
Врховни командант аустроугарке војске био је највојвода Фридрих фон
Хабзбург, а начелник штаба Врховне команде Конрад фон Хенцелдорф.

Уочи Колубарске битке Српска војска је имала око 270 000 војника, 426
топова и 180 митраљеза. Снаге су биле распоређене:
 Прва армија јачине 54 000 војника, 80 топова и 40 митраљеза, под
командом генерала Живојина Мишића.
 Друга армија јачине 88 000 војника, 138 топова и 66 митраљеза, под
командом војводе Степе Степановића
 Трећа армија била је јачине 65 000 војника, 80 топова и 40
митраљеза, под командом Павла Јуришића Штурма.
 Ужичка војска је била јачине 32 000 војника, 55 топова и 15
митраљеза, под командом генерала Вукомана Арачића
 Одбрана Београда јачине 19 000 војника, 47 топова и 10 митраљеза,
под командом генерала Михајла Живковића.
Врховни командант био је регент Александар Карађорђевић, а начелник
штаба Врховне команде био је војвода Радомир Путник.

Започела је двомесечна „Битка на Дрини“, која се претворила у рововски

рат. Српска војска је била у много неповољнијем стратегијском положају и
трпела је велику оскудицу у артиљеријској муницији. Због тога је војвода
Радомир Путник 11. новембра издао директиву да се све три армије повуку са
положаја код Ваљева на десну обалу Колубаре. Повлачењем главних српских
снага са положаја код Ваљева на десну обалу Колубаре означава већ почетну
фазу Колубарске операције, из које се брзо ушло у Колубарску битку.

2
 2. Стање пред битку

Повлачење са ваљевских положаја на десну обалу Колубаре извођено је под

веома тешким околностима. Цела операција полвлачења од Дрине до Колубаре
врло негативно се одразила на морал српске војске. Ни тежња Врховне команде
да се „за прелаз у офанзиву свом снагом, чим ово прилике допусте“ 4 ни покушаји
да се непријатељ задржи, нису могли успети. Тешкоће су се повећале због
нагомилавања избеглица које су закрчиле блатњаве путеве северозападне
Србије.
Аустроугарске трупе нису искористиле онако тешку ситуацију главних
снага српске војске зато што су и саме биле преморене. О тешкој ситуацији
аустроугарских трупа, командант фон Франк пише:
„На Колубари се поново наметнула мисао, како су људи могли доћи на
идеју, да нападну Србију баш овим правцем. Сада смо стајали пред најтежом
препреком Србије. Морали смо у свом наступању стално попречке сећи најбоље
путеве и држати се најгорих сеоских путева. Читаве дивизије морале су данима
марширати без путева. И као за казну, провиђење нам је баш у критичном
времену послало јаку кишу. Трупе су се могле само споро и једва кретати по
расквашеном земљишту“5
Што се тиче распореда аустроугарске војске, Пета армија Аустроугарске
Балканске војске имала је главни задатак да овлада висовима на десној обали
Колубаре и да обезбеди пругу Обреновац-Ваљево. Шеста армија Аустроугарске
војске имала је задатак да се групише на простору Ваљева и да напада према југу
преко Маљена и Сувобора. Група Шњарић и Хаусер имала је задатак да
узнемирава Ужичку војску и да у повољном тренутку пређе реку Дрину.
Аустроугарски ратни план је био да овлада висовима десно од Колубаре, да
обезбеди пругу Ваљево-Лајковац-Обреновац, како би безбедно могли да
дотурају материјал Балканској војсци, а потом да освоје Београд и да наставе
надирање према југу велико-моравским правцем. План је предвиђао да се
Београд нападне и освоји 20. новембра. После тога већина снага би се пребацила
моравским правцем. Главни удар на српске положаје на Колубари требало је да
изведе Пета армија, помогнута 13. корпусом Шесте армије, главнина већи део
Шесте армије имала је задатак да крене према Београду и да са севера стегне
обруч.
Са друге стране српска Друга армија посела је фронт од ушћа Марице у
Колубару до ушћа Грабовице у Љиг, имала је задатак да упорно бране овај део
фронта. Трећа армија заузела је положаје од ушћа Грабовице у Љиг до реке
Качер, са задатком да упорно брани средишњи део фронта. Прва армија посела је

4
Колубарска, 33.
5
Узроци, 77.

3
фронт правцем Гукоши-Медник-Баћенац-Руда-Маљен, са задатком да брани све
прилазе преко Сувобора и Маљена према Горњем Милановцу и Чачку. Ужичка
војска заузела је јужно крило фронта, са задатком да одбрани непријатељски
продор према Ужицу. Одбрана Београда заузела је фронт по правцу Гроцка-
Београд-Остружница-Обреновац, са главним задатком да одбрани Беград по
сваку цену.
План за Колубарску битку српске Врховне команде био је јасан. Што пре
зауставити даљи продор непријатеља, попунити и појачати војску новим
регрутима и жандармеријом, као и на брзину извежбаним људима из Јужне
Србије, довести у ред исхрану и снабдевање и тако повратити опали дух и морал
војске, као и изгубљену веру у победу. Врхаовна команда је хтела да стабилизује
ситуацију код наше војске, па чим стигне артиљеријска муниција из Француске,
да се из дефанзиве пређе у офанзиву и извојевује победа.

4
 3. Дефанзивна фаза Колубарске битке

-Уводна фаза битке-

Уводна фаза битке обухвата период од 16 – 22. новембра. То је период у

коме Поћорек остаје у заблуди да се главнина српских снага намерава повући ка
Крагујевцу, остављајући на Колубари само заштитницу. Уверен да пред собом
има само српску заштитницу, он у том периоду ангажује само 5. армију и 13.
корпус 6. армије, са циљем овлађивања пругом Обреновац – Ваљево, како би у
вези са освајањем Београда, створио основу за снабдевање војске у току даљих
операција ка Крагујевцу. Главној снази 6. армије. 15 и 16. корпусу Поћорек даје
одмор.

Мапа Колубарске битке

Нема сумње да је стање аустроугарске војске у том периоду битке било

веома тешко, али су тешкоће српске војске биле неупоредиво веће. Српска војска
се налазила пред расулом, требало јој је нанети само још један јачи удар, па да се
она сасвим распадне. А до тога би свакако дошло да су аустроугарски 15 и 16.
5
корпус учиниле још само последњи напор и продужиле 16. новембра гоњење 1.
армије правцем Ваљево – Г. Милановац. Тиме би се изазвало повлачење 2 и 3.
армије са Љига и Колубаре, а тиме и брзи пад Београда. Поћорек је, не
познавајући право стање српске војске, отпочео је 16. новембра Колубарску
битку са погрешним груписањем снага, убацивши у борбу само половину својих
трупа. Ангажовавши у периоду 16 – 22. новембра само 5. армију и 13. корпус,
његов главни циљ био је да одбаци српске заштитнице са висова изнад Колубаре
и овлада њима, наступајући притом без икакве озбиљне артиљеријске припреме
и без довољно снага.
Што се тиче српске војске, највише је забрињеавло стање 1. армије, која је
имала највеће губитке. Њено лево крило на планини Маљен, било је јако
удаљено од главнине војске и висило је у ваздуху. Зато је против фронта 1.
армије Поћорек требао упутити тежиште офанзиве. Међутим, на том делу
фронта он је ангажовао најслабије снаге, само три извиђачка одреда.
Војвода Путник је донео правилну одлуку да се битка треба водити на
Колубари и Љигу, са ослонцем на Маљен. Да је он наредио, да се после
напуштања ваљевских положаја, крене према Крагујевцу, српска војска би се
вероватно распала. Одлука за примање битке на Колубари била је изванредна
одлука. Ниједна друга географска препрека источно од Рудника не би дала
бољег ослонца ослабљеној српској војсци. Са друге стране непријетељ би
претррпео велике губитке у нападу на овако јаке положаје, под тешким
временским и теренским условима. Српска врховна команда се надала да ће јој
набујале реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје
директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати, јер је планирала да са
тих позиција крене у противнапад. Тешко стање приморало је 1. армију да се
повлачи и она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену
Сувобора, али већ током поподнева на линију фронта избијају Аустроругари.
Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али
због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало
као добра процена.

- Даљи развој дефанзивне фазе –

По долазку у Ковиљачу 22. новембра, Поћорек је увидео да пред фронтом

Балканске војске не стоји заштитница српске војске, већ главнина снага на
линији Проструга – Сувобор – Маљен. За даљи продор Поћорек је имао четири
правца:
1. ка Сувобору и Маљену
2. ка Аранђеловцу
3. ка доњој Колубари и Мељаку
4. ка Љигу и Руднику

6
 Управо ту је Поћорек начинио кардиналну грешку, која је у великој мери
утцала на исход битке. Уместо да највећи број дивизија групише на фронту ка
Сувобору и Маљену, који је држала врло ослабљена 1. српска армија, Поћорек
главнину снага шаље преко Љига ка Руднику, где су Срби најчвшће држали
положаје. Аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија
Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава
лево крило 1. армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови.
Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега
се Моравска дивизија I позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење
десног крила 3. армије.
Генарал Живојин Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се 1.
армија налази као јако лошу и стога се одлучује да:
 остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цео
фронт српске војске, али се не излажући могућем поразу.
 на време повуче главнину снага на положаје западно од Горњег
Милановца односно линију Липе – Трипавац – Мрамор – Главица -лева
обала Дичине.
 повлачење обезбеди заштитницама.
Сходно развоју ситуације односно услед губитка значајних положаја
Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена, српска врховна команда
одлучује да изврши припреме за повлачење нове положаја, на шта ју је нагонио и
сувише широк фронт. Овим повлачењем било је предвиђено напуштање
Београда па Српска врховна команда истог дана, 26. новембра премешта своје
седиште из Београда у Крагујевац. Војвода Путник је ипак оклевао да напусти
садашње положаје и град Београд бојећи се неповољног утицаја на морал
становника и војске, притом очекујући повољан исход руских операција на
Галицијском фронту. Као последњи покушај да се непријатељско надирање
заустави издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на
Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а 2. армији да помогне овај напад.
Напад Обреновачког одреда, потпомогнут 2. армијом није успео и 28. новембра
отпочиње повлачење према плану српске врховне команде од 26. новембра.
Истог дана средишњи део фронта 1. армије бива пробијен и аустроугарске трупе
избијају на Сувоборски гребен. Суочен са пробојем фронта и сопственом
проценом да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра
довело до потпуног краха 1. армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси
одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу
да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра. И даље оклевајући да
нареди повлачење, војвода Путник предвече 28. новембра води телефонски
разговор са генералом Мишићем, коме наглашава да би повлачење 1. армије чак
пред Горњи Милановац угрозило остале српске армије. Генерал Мишић је

7
одговорио да тим покретом не само да не би довео у незгодан положај остале
армије, већ напротив, побољшањем стања 1. армије створила би се и за остале
армије повољнија позиција. Ипак, Путник је препоручиои да се садашњи
положаји држе још неко време. Пошто није могао да подржи овај предлог,
генерал Мишић је понудио оставку. Војвода Путник се тада удаљава од
телефона и посла пет минута јавља се пуковник Живко Павловић и саопштава
Мишићу да је одобрено повлачење на положаје северозападно од Младеновца.
Одмах после поноћи телефоном је примљено наређење Врховне команде број
7325 које гласи:
„С обзиром на положај осталих армија, као и на одбрану Чачка од стране
Ужичке војске, наређујем: вашу нову одбрамбену линију Главице (к. 530) –
Столице (к. 544) – Дреновачко Осоје (к. 654) – Галич (к. 703). Лево од вас на
положају Кита (к. 632) биће Шумадијска дивизија II позива из Ужичке војске с
којом одржавате везу. Десно од вас је 3. армија, чије је лево крило Мотика
(к.603). Са једним здруженим одредом затворите међупростор између 1. и 3.
армије и одржавајте везу.6
Српска војска без проблема, током 29. и 30. новембра заузима нове
положаје и почиње да их утврђује, за шта су велику заслугу имале српске
заштитнице које су пружиле јак отпор Аустроугарима, због чега је 6. армији
издата наредба да наступа са крајњим опрезом. Извештаји команданата истицали
су охрабрујућу чињеницу да се, после дводневног одмора, осетила знатна
промена у расположењу њихових трупа и да се „на многим местима позади
положаја ори песма и вије коло“ 7 Генерал Живојин Мишић издаје 30. новембра
наредбу:
„овако тешко стање код непријатеља ваља искористити; нападати га свуда и
на сваком месту; нигде му не дати мира ни станка док га не уништимо и не
истерамо из наше земље; траба сад уложити сву снагу, храброст и пожртвовање,
јер је сад настао тренутак да тучемо непријатељске разбацане трупе по нашој
земљи“8
Решен да искористи добро расположење својих трупа, а са друге стране да
искористи тешко стање непријатеља, Мишић је одлучио да крене у
противофанзиву, убеђен да је то једини пут којим може спасити српску војску од
пропасти. Пре доношења коначне одлуке хтео је да чује мишљење команданата
својих дивизија, па их је обавестио да 3. децембра намерава да предузме напад
тражећи њихово мишљење. Сви су се команданти сложили да непријатеља треба
напасти, осим команданта Дунавске дивизије II позива који је сматрао да
непријатеља треба чекати на садашњим положајима. Мишић није подржао овај
предлог. Сматрао је да непријатеља терба изненадити и потући га.
6
Колубарска, 162.
7
Исто, 182.
8
Исто, 182.

8
 Генерал Мишић у инспекцији трупа

Врховна команда на основу информација са ратишта, шаље командама

армија следећи извештај о непријатељу:
 Стање код аустроугарских трупа је очајно (4 000 заробљених, читаво
митраљеско одељење се предало);
 Вршили су попуну људством и материјалом већ пет пута;
 Мали број активних официра;
 Хране се пљачком;
и процењује стање у српској војсци:
 Војници су се одморили, јер три дана није било борбе;
 Артиљеријска муниција је стигла на фронт;

9
  Морално стање се поправило;9
Мишић је сада имао разлога да се 1. децембра дефинитивно реши да напад
почне 3. децембра ујутро, па је истога дана послао зеповест 3277 командантима
дивизија:
„Верујем да ће непријатељ у току сутрашњег дана са својим јачим снагама
подићи нашим положајима, вероватно групишући се са јачом снагом према
фронту Дунавске дивизије II позива. Све батерије у чијем се домету појаве
непријатељски војници треба да их снажно обаспу и артиљеријском ватром.
Осете ли команданти дивизија, због таквог поступка својих трупа, поколебаност
и пометњу код непријатеља, онда све дивизије треба сложно да крену у
енергични напад. Све дивизије нека брижљиво прате ток догађаја у суседству на
својим крилима. Чим непријатељ окрене леђа, треба га немилосрдно гонити
обасипујући му редове ватром. Изашиљање пробраних војника и претицање
непријатеља с бока имаће страшног утиска на њега. Учините све да се све и
овако оствари, ако у току сутрашњег дана (2. децембра) непријатељ покуша
напад. Док сутра извршим јаче груповање снаге према десном крилу, решио сам
да се прекосутра (3. децембра) преузме напад целом армијом. Стрпљењу нашем
треба да буде крај!“10
Аустроугарска војска изводи прегруписавање према плану од 30. новембра
и у реону Лиспена и Голупца долази у сукоб са српским предстражама.
Непријатељ је 2. децембра вршио споро и врло обазриво кретање на линији
положаја 1. арније, што је навело Мишића да дефинитивно буде сигуран да
следећег дана, рано изјутра, нападне непријатеља целом армијом. У 19:45 издаје
се наредба свим трима армијама и Ужичкој војсци да 3. децембра крену у општи
противнапад, док трупе Одбране Београда остају на својим положајима да би
заштитиле бок и позадину 2. армије.

4. Офанзивна фаза Колубарске битке

9
Узроци, 121.
10
Исто, 183.

10
 - Намере и планови –

Поћорек је рачунао да ће даљу продор бити много тежи. Искази

заробљеника наводили су га на предпоставку да ће српска војска на линији
Аранђеловац – Г. Милановац пружити много јачи отпор, па је он морао брже и
енергичније да дејствује. Али из тих исказа се никако није могло наслутити да
Срби спремају противофанзиву. Стога је Поћорек рачунао да има још доста
времена да се позабави издавањем наређења, и то: за уређење мостобрана код
Београда, премештање новобразованог Војног гувернерства из Шапца у Београд,
као и за уређење Београдског двора за команду Балканске војске. 11
Насупрот Поћореку, војвода Путник је одлучио да са 1. армијом изврши
тактички пробој у правцу Сувобора, а потом да енергично дејствује правцем
Сувобор – Ваљево у позадину аустроугарских снага. Рачунао је да ће на тај
начин продор 1. армије претворити у оперативно – стратегијски успех и потпуно
сломити непријетељски фронт. У том циљу 1. армија је допуњена људством из
Јужне Србије и додељена јој је највећа количина артиљеријске муниције, те је
располагала највећом снагом. Што се тиче муниције, она је веома споро стизала.
За превоз од Француске до Солуна и Ниша требало је доста времена. Мунуција
је стигла 1. децембра. Током 02. децембра окончана је попуна српске војске
људством, регрутима, обвезницима и као последњи атом снаге на ратиште су
упућени ђаци подофицири из војне школе у Скопљу тзв. 1300 каплара. Они су
пре краја обуке добили чинове каплара и упућени су на фронт, а сачињавали су
их младићи који су студирали како у Београду, тако и широм Европе који су се
ставили на располагање Врховној команди. Попуна људства обућом и одећом је
извршена сходно могућностима, али је она била недовољна.
План генерала Мишића предвиђао је:
 Главни удар са три дивизије на правац Ручић - Проструга у циљу
пробијања фронта 16. корпуса;
 Помоћни удар једном дивизијом у правцу Теочин – Сувобор;

- Ток офанзивне фазе –

Дан 3. децембар освануо је под густом маглом, али се око 7:30 магла дигла
и цело бојиште је био обасјано сунцем. Тачно у 7:00 започео је напад целог
армијског фронта 1. армије. Већ око 9:00 почели су у штаб стизати први
повољни извештаји са бојишта. Напредовање на целом фронту 1. армије 3.
децембра био је од великог моралног значаја. Иако бој није био решен, резултати
првог дана офанзиве били су очигледни. Непријатељ је претрпео знатне губитке:

11
Колубарска, 216.

11
3 официра, 405 војника, 4 хаубице, 1 митраљез, 1000 топовских метака, много
пешачке муниције и велики број алата, ћебади и друге опреме. 12
Основна замисао била је да се брзо заузме гребен Сувобора и да се одатле
изврши удар у долину Колубаре ка Ваљеву са јасним циљем пресецања
аустроугарских трупа на два дела. Стога је Мишић наредио:
 Дринској дивизији I позива да продре на фронту Ручић - Крива Река
 Рељинском одреду и батаљону на Голубцу чувају десни бок дивизије и
изврше напад на линији Угриновци - Голубац
 Моравској дивизији I позива да продире на фронту Ручић - Озрен
 Дунавској дивизији I позива да продире на фронту Озрен - Лозањ
 Дунавској дивизија II позива да продире на фронту Лозањ - Брезна ка
Бањанима и Теочину
Поред тога он је захтевао и јаку артиљеријску припрему за напад речима:
„да она својом снажном и обилном ватром, не штедећи у ови мах муницију, још
у првим тренуцима треба да сломи отпор непријатеља и да прокрчи пут
пешадији.“
Из извештаја који су стигли Поћореку 3. децембра, он је закључио да Срби
преузимају одсудан напад на јужном крилу, које је држао 16. корпус, а да на
центру и северном крилу преузимају мање нападе. У том циљу он наређује 5.
армији да 4. децембра увече нападне српско десно крило. У току 3. децембра
извршен је свечани улаз у Београд. Упућен је пригодан телеграм цару Фрањи
Јосифу. Због овог успеха војсци која је учествовала у свечаности одређен је
једнодневни одмор. Поћорек је био убеђен да ће 16. корпус издржати удар 1.
српске армије док се не испољи утицај дејстава 5. армије на српски десни бок на
Космају.
Због повољног развоја ситуације Мишић наређује продужетак напада на 16.
корпус који није имао никакве резерве и у сталном повлачењу са циљем
овладавања гребенског масива Проструга - Рајац - Сувобор. Истовремено остале
српске армије бивају задржане јаким отпором на својим почетним положајима,
због чега Врховна команда 4. децембра наређује Мишићу да по освајању
Сувобора обустави офанзиву, док се не рашчисти ситуација на осталим
фронтовима. Око подне 5.12. И армија избија на гребен Проструге и до краја
дана га у потпуности заузима и ту се зауставља. Истовремено Дунавска дивизија
I позива успева да пресече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и
Маљену и око 23:00 избија на Конџулско брдо и Чугуљ. Овим успесима I армије
5.12. пробијен је фронт 16. корпуса аустроугарске војске и отпочело је гоњење
непријатеља иако су остале армије и даље биле на својим почетним положајима,
док је Тимочка дивизија I позива (из састава II армије) послата као појачање
Одбрани Београда.
12
Колубарска, 220.

12
 Срби преко Колубаре

Оскар Поћорек увиђа потпуни пораз 16. корпуса и пробој аустроугарског

фронта због чега 6.12. наређује 6. армији да се повуче на леву обалу Колубаре,
наређујући:
 16. корпусу да се повуче северно од Ваљева
 15. корпусу да се повуче на линију Словац - Лајковац
 13. корпусу да што је могуће дуже задржи положаје код Лазаревца
Истог дана 1. армија избија на линију Гугоши - Медник - Баћенац - Рудо -
Маљен, што омогућава 3. армији успех на свом фронту и почетак гоњења
непријатеља који је приморан на повлачење да би сачувао сопствене бокове.
Истог дана Ужичка војска излази на обалу Дрине, док је 2. армија, ослабљена
пребацивањем Тимочке дивизије I позива, обуставила офанзиву држећи се
одбрамбрених дејстава.

13
 У раним јутарњим часовима истурени делови Дунавске дивизије I позива
улазе у Ваљево које је до краја дана ослобођено, док се 16. корпус утврђује на
позицијама северно од Ваљева у покушају пружања последњег отпора. Трећа
армија избија на Колубару и наставља да гони непријатеља на простору измељу
Љига и Топлице, упућујући Дринску дивизију II позива као појачање 2. армији,
која након тога прелази у напад.
Оскар Поћорек наређује 8.12. 5. армији да обустави напад и да се са 6.
армијом, која је у повлачењу, повуче и утврди на линији: Степојевац – Толобас –
Градац - Парцански вис – Ковиона – Лина - Крајкова Бара -Мостиње (на
Дунаву). Међутим следећег дана 16. корпус северно од Ваљева бива потпуно
разбијен, због чега је 15. и остацима 16. корпуса наредио да се повуку ка Шапцу,
а 13. корпусу да помогне 5. армији у покушају да одржи положаје Раља -
Степојевац - Обреновац (дужине 60km). Ова линија фронта била је предугачка,
тако да 5. армија 10.12. заузима нове положаје Дубоко (на Сави)-Сремчица-
Цветков гроб-Авала-Мостиње (дужине 32km).
Врховна команда истог дана наређује 1. армији да се заустави у Ваљеву
обезбеди бок и позадину осталих армија које ће отпочети пробој фронта 5.
армије, а да истовремено делом снага настави протеривање 15. и 16. корпуса који
су се у нереду повлачили ка Босни и Срему. Према наредбама завршна офанзива
за ослобођење Београда отпочиње 11. децембра ударом 3. армије у 5:00 односно
1. и 2. армије у 7:00.
Аустроугарски 15. корпус је повлачећи се пред Дринском дивизијом I
позива у року од 27 часова прелази 40km и код Шапца напушта територију
Краљевине Србије, истовремено су се ка Шапцу пред Дунавским дивизијама I и
II позива повлачили остаци 16. корпуса. Њиховим пребацивањем у Срем 12.
децембра окончане су операције у Колубарској бици.
Остале непријатељске трупе су се након пораза на Авали повукле ка
Београду, а у подне 14. децембра издата је наредба да се са првим мраком
изврши повлачење преко Саве. Током ноћи аустроугарске трупе су напустиле
Београд који је 15. децембра ослобођен чиме су окончане борбе на балканском
ратишту током јесени 1914. године.

5. Живојин Мишић

14
 Живојин Мишић (7. јул (по ст.кал.)/19. јул 1855. Струганик - 20. јануар
1921. Београд. Учествовао је у свим српским ратовима од 1876-1918. Непосредно
је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја
Солунског фронта је био начелник Врховне команде.
Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или
почетком 18. века. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина
Мишића - Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака.
Мишићеви родитељи Радован и Анђелија имали су тринаесторо деце, од
којих су двоје биле девојчице - Тодора и Живана. Живојин је био тринаесто дете,
и када се родио, само осморо његових браћа и сестара је било живо.

Војвода Живојин Мишић

По завршетку своје шесте године био је пастир. Основну школу започео у

Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао
неприлике које је имао с варошком децом због сељачког порекла, што га је
узбуђивало и вређало. Гимназију у Крагујевцу је уписао 1868. Први, други и
шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду, у
Првој београдској гимназији. Примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну
академију, као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло
често је заједно са својом браћом радио и пољске радове.

15
 На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, као питомац
Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске
(1876. и 1877 — 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским
батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао прва ратна искуства.
Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустро-угарску
школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну
струку у српској војсци.
Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. као поручник и командант
чете у 5. пуку Дринске дивизије.
Од 1898. до 1904. предавао је стратегију на Војној академији.
Након Мајског преврата је био приморан да се пензионише у чину
генералштабног пуковника, наводно због утицаја Црне руке, пошто је сматран
превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909,
током Анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала
Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао
генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-
Угарском.
У балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне
команде војводе Радомира Путника. Непосредно је сарађивао на планирању и
руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после
Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном
проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна
команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку.
Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан
исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић
је по други пут пензионисан.
Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је реактивиран и
постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске
битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој
ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног команданта генерала Петра
Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија
се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Ово је била
једна од највећих битака у српској историји и Мишић је унапређен у чин војводе.
Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на
Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је
предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали
заповедници армија на састанку у Пећи, и следило је повлачење српске војске
преко Црне Горе и Албаније. На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао
Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у
бици код Горничева. Пред крај рата у јуну 1918. Мишић је постављен за

16
начелника Врховне команде и командовао је српском војском приликом пробоја
Солунског фронта у септембру 1918.
Живојин Мишић је умро у Београду 20. јануара 1921

6. Значај Колубарске битке

17
 Колубарска битка је спасила Србију од пропасти, подигла морал војсци и
народу и прославила их широм света. Мала Србија од непуна 4 милиона
становника два пута је тукла Балканску војску моћне царевине од преко 50
милиона становника. Од коликог је великог значаја била српска победа у
Колубарској битци, сведочи и аустроугарски документ:
„Рђав исход похода у Србију, скопчаног са огромним губицима, деловао је
поражавајуће у целој Монархији и погодио је Врховну команду утолико теже,
што је онемогућио слање неопходних појачања на северно ратиште.“ 13
Последице Колубарске битке су биле:
 Сузбијена је и друга Поћорекова инвазија Србије и њена територија
је очишћена од непријатеља;
 Аустро – Угарска је била у страху од поновног упада српске војске;
 растројство аустроугарске Балканске војске било је толико велико да
се она за наредних девет месеци није усуђивала да поново нападне
Србију;
 добијено је драгоцено време за одмор исцрпљене војске;
 порасли су морал и самопоуздање војске и народа, а санин тим и
вера у коначну победу;
 савезници су стекли велико поверење у српску војску;
 осујећена је намера снабдевања Турске ратним материјалом путем
Београд - Ниш - Софија - Цариград;
 ослобађањем територије Србије створена је евентуална добра
полазна тачка за операције савезника против Аустро - Угарске ;

Што се тиче губитака, они су и са једне и са друге стране били

застрашујући. Проценат губитака српске војске прелазио је 50 %, а код неких
дивизија (као што је случај са Дринском I и Тимочком II позива) тај проценат је
био застрашујућих 75%.

Губитци краљевине Србије:

 Погинулих - 22.000
 Рањених - 91.000
 Заробљених - 19.000
Укупно око 132.000 војника је избачено из строја.

Губитци аустроугарске Балканске војске

 Погинулих - 27.216 (војника и подофицира) + 1080 (официра)
13
Колубарска, 482.

18
  Рањених - 118.911 (војника и подофицира) + 3.211 (официра)
 Заробљених - 1.800 (војника и подофицира) + 66 (официра)
 Несталих - 73.988 (војника и подофицира) + 656 (официра)
 Болесних - 44.117 (војника и подофицира) + 2.599 (официра)
Укупно је избачено из строја 266.212 војника и подофицира и 7.592
официра.
Генерал Живојин Мишић је због успешног вођења операције унапређен у
чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смењен са места
главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914.година, а на његово место је
постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

7. Скраћенице

1) Колубарска.................. Колубарска битка, Милан Раденковић, Београд, 1959.

19
2) Узроци.................................Узроци нашег пораза, Алфред Краус, Београд, 1973.

8. Литература
 Узроци нашег пораза, Алфред Краус, Београд, 1973.
 Колубарска битка, Милан Раденковић, Београд, 1959.
20
 Битка на Колубари, Живко Павловић, Београд, 1955.

Садржај

21
1. Увод................................................................................................................1.ст.
2. Стање пред битку..........................................................................................3.ст.
3. Дефанзивна фаза Колубарске битке............................................................5.ст.
- Уводна фаза битке......................................................................................5.ст.
- Даљи развој дефанзивне фазе....................................................................6.ст.
4. Офанзивна фаза Колубарске битке...........................................................11.ст.
- Намере и планови.....................................................................................11.ст.
- Ток офанзивне фазе..................................................................................11.ст.
5. Живојин Мишић..........................................................................................15.ст.
6. Значај Колубарске битке.............................................................................18.ст.
7. Скраћенице..................................................................................................20.ст.
8. Литература...................................................................................................21.ст.

22