Antevski

Miroslav ANTEVSKI1 UDK: 339.727.
22
Biblid 0025-8555, 60(2008)
Vol. LX, br. 1, pp. 61–92
Izvorni naučni rad
Januar 2008.
STRANE DIREKTNE INVESTICIJE:

KARAKTERISTIKE, OBRASCI I EFEKTI
APSTRAKT
Autor istražuje tokove, obrasce i efekte stranih direktnih
investicija u uslovima regionalne ekonomske integracije u Evropi.
Prisustvo stranih direktnih investicija proizvodi dva efekta: prvo,
povećanje konkurencije, i drugo, stvaranje nizvodnih i uzvodnih veza
između domaćih firmi i stranih filijala. Koristi od stranih direktnih
investicija za njihove zemlje domaćine su u obliku raznih tipova
eksternalija i prelivanja (tehnologije, znanja, produktivnosti).
Potencijalne koristi od prelivanja mogu se ostvariti ako domaće firme
imaju sposobnost da usvoje strane tehnologije i veštine.
Ključne reči: strane direktne investicije, regionalna ekonomska
integracija, efekti, ekonomski rast, obrasci trgovine, transnacionalne
korporacije
1. KARAKTERISTIKE STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

ostoje dva glavna oblika međunarodnih tokova investicionog kapitala:
P strane portfolio investicije – SPI (Foreign Portfolio Investment) i strane

direktne investicije – SDI (Foreign Direct Investment), pri čemu je osnovna
razlika među njima u kontrolnoj i upravljačkoj funkciji. SPI su ulaganje kapitala
u vlasništvo, dok su upravljačke, i u velikoj meri kontrolne funkcije prenete na
menadžere. Kod SDI su vlasničke, upravljačke i kontrolne funkcije objedinjene,
i nalaze se u rukama investitora. „Posledično, usled problema posredovanja
između menadžera i vlasnika, projektima portfolio investicija se upravlja manje
efikasno nego projektima direktnih investicija. Da budemo specifičniji, direktni
1 Dr Miroslav Antevski, istraživač saradnik, Institut za međunarodnu politiku i privredu,

Beograd.
61
MP 1, 2008 – Strane direktne investicije: karakteristike, obrasci i efekti
(str. 61–92)
investitori, koji deluju kao menadžeri njihovih vlastitih projekata, više su

informisani od portfolio investitora u pogledu promena u izgledima njihovih
projekata. Ove informacije im omogućavaju da efikasnije upravljaju svojim
projektima. Ovaj efekat generiše prednost, sa dodatom vrednošću na tržištima
kapitala, direktnim investicijama u odnosu na portfolio investicije.”2 SDI
opterećuju investitora sledećim troškovima: prvi su vezani za ekspertize
neophodne za direktno upravljanje investicijom, a drugi su informaciono
bazirani troškovi, koje investitori snose u vidu postizanja niže cene u slučaju
prodaje investicije pre zrelosti. Zbog toga su direktni investitori najčešće velike
firme ili transnacionalne korporacije – TNK (Transnational Corporations), koje
imaju nisko očekivane potrebe likvidnosti, za razliku od portfolio investitora.
Udeo SDI i stabilnost njihovog priliva u ukupnim tokovima
međunarodnog investicionog kapitala je veći od SPI. Stope rasta SDI, posebno
od strane TNK, bile su znatno više od rasta međunarodne trgovine tokom
poslednje dve decenije. „Ukupno, postoji stabilna i pozitivna veza između
globalnih tokova SDI i rasta svetskog bruto domaćeg proizvoda (GDP).”3
Proizvodnja ostvarena iz aktivnosti SDI imala je dinamičan rast tokom
devedesetih, pa je sa 5% od ukupne svetske proizvodnje u 1985, porasla na 6%
u 1990, i preko 10% u 2000. godini.4 „Ima nekih dokaza da je promena
vlasništva postala veliki deo tokova SDI vremenom a posebno tokom 1990-ih.
Jedan deo dokaza je da je vrednost spajanja i preuzimanja porasla u odnosu na
vrednost tokova SDI i u odnosu na svetsku proizvodnju.”5
Elementi, kategorije i vrste SDI su precizno definisane u teoriji i
dokumentima međunarodnih organizacija. SDI su vrsta međunarodnih
investicija koje preduzima rezident iz jedne privrede/zemlje (direktni
2 Goldstein, Itay, and Razin, Assaf, “Foreign Direct Investment vs Foreign Portfolio
Investment”, NBER Working Paper 11047, National Bureau of Economic Research,
Cambridge, MA, 2005, p. 2.
3 UNCTAD, Prospects for Foreign Direct Investment and the Strategy of Transnational
Corporations, 2004–2007, United Nations, New York and Geneva, 2004, p. 5.; pored toga,
SDI imaju znatno bržu dinamiku rasta i od svetske trgovine: „SDI u svetskoj privredi su
rasle sa faktorom devet u periodu od 1985. do 1993. u realnom izrazu dok je svetska
trgovina samo utrostručena (faktor 2, 7)”, Siebert, Horst, “Location Competition: A
Neglected Paradigm in the International Division of Labour”, World Economy, Vol. 29,
No. 2, 2006, pp. 138–139.
4 Lipsey, Robert E., “Home and Host Country Effects of FDI”, NBER Working Paper 9293,
National Bureau of Economic Research, Cambridge, MA, 2002, pp. 2–3.
5 Ibid., p. 5.
62
(str. 61–92)
investitor – direct investor) u cilju preuzimanja trajnog udela u firmi koja

posluje u drugoj privredi/zemlji (preduzeće direktne investicije – direct
investment enterprise). Smatra se da trajan udeo postoji ako je direktni
investitor preuzeo najmanje 10% običnih akcija (ili drugog oblika vlasničkog
kapitala) ili glasačkih prava firme direktne investicije.6
Prema zemlji investitora i zemlji destinacije, SDI se dele na:
• Unutrašnje SDI (Inward Foreign Direct Investment), ili SDI u posmatranoj
privredi, odn. investicije stranaca u firme rezidente (tj. čija su sedišta) u
posmatranoj privredi/zemlji;
• Spoljne SDI (Outward Foreign Direct Investment), ili SDI u inostranstvu,
odn. investicije rezidenata u firmama filijalama u inostranstvu.
Bilansno, unutrašnje SDI predstavljaju priliv, a spoljne SDI odliv kapitala
iz jedne zemlje. U SDI su uključene: inicijalne i sve naknadne investicije od
strane direktnog investitora, u formi vlasničkog kapitala, zajmova, ili
reinvestirane zarade. Takođe mogu biti uključene i investicije filijala u
inostranstvu koje pripadaju direktnom investitoru.
Glavni analitički pokazatelji vezani za SDI su:
1. Tokovi SDI su nove investicije učinjene tokom posmatranog perioda
(godina dana). Oni su pozicije kapitalnog računa platnog bilansa. Ukupni
tokovi se dele prema vrsti instrumenata korišćenih pri investiranju, i
predstavljaju ih:
• vlasnički kapital (equity capital), koji obuhvata vlasništvo u filijalama, i
sve akcije u zavisnim i pridruženim firmama;
• reinvestirane zarade (reinvested earnings), predstavljaju deo
investitorove zarade (proporcionalan njegovom vlasničkom udelu) koji
nije raspoređen od strane firme direktne investicije;
• ostali kapital SDI (zajmovi – loans), obuhvata zaduživanje i kreditiranje
fondova, uključujući i dužničke finansijske instrumente (debt securities)
i trgovačke kredite između investitora i firme direktne investicije;
2. Stokovi SDI su vrednost postojećih investicija na kraju perioda (godine).
Bilansno, spoljne SDI predstavljaju aktivu, a unutrašnje SDI pasivu za
posmatranu zemlju. Ukupni stokovi SDI se dele na dve kategorije:
6 Definicije i klasifikacije SDI su bazirane na: IMF Balance of Payments Manual, Fifth
Edition; BPM5 OECD Benchmark Definition of Foreign Direct Investment, Third Edition;
i Manual on Statistics of International Trade in Services, sa kojima je usklađena
klasifikacija koju primenjuju Eurostat i evropske nacionalne statističke službe.
63
(str. 61–92)
• vlasnički kapital i reinvestirane zarade, koje čini vrednost sopstvenog

kapitala firme, uključujući i vrednost sopstvenih rezervi akumuliranih iz
ranije reinvestiranih zarada;
• ostali kapital SDI je stok dugovanja (aktive i pasive) između direktnog
investitora i firme direktne investicije;
3. Dohodak SDI predstavlja dohodak pripisan direktnim investitorima tokom
perioda (godine), tj. prirast dohotka. Prikazuje se u tekućem računu
platnog bilansa. On se deli na tri kategorije:
• dividende, koje uključuju dividende naplative u posmatranom periodu i profite
filijala doznačene direktnom investitoru, bez odbitaka poreza na prihod.
Dividende uključuju isplate po osnovu zajedničkih i povlašćenih akcija;
• reinvestirane zarade;
• kamate na zajmove, koje čine pripisane kamate u posmatranom periodu
na zajmove filijalama, bez odbitka poreza na dohodak.
Pored ovih pokazatelja, važan je i intenzitet SDI, koji se meri kao procenat
od GDP, i dobija podelom proseka tokova unutrašnjih i spoljnih SDI sa GDP.
Pri tome, viši intenzitet znači veći obim SDI u odnosu na veličinu privrede
merene vrednošću GDP.
Bilansno posmatrano, prilivu kapitala korespondira trgovinski deficit. Sa
jednog aspekta, sa pozitivnim neto prilivom investicionog kapitala, stranci
stiču više imovine u zemlji nego što njeni rezidenti stiču u inostranstvu; a sa
drugog, investicije u zemlji premašuju domaću štednju, pa zemlja troši (uvozi)
više nego što proizvodi. Takva situacija neminovno dovodi do deficita
trgovinskog i tekućeg bilansa.
Zbog analitičke i praktične važnosti, najviše se prate tokovi SDI i njihova
dinamika. Statistički podaci iz platnih bilansa, koji se najčešće koriste u
analizama, nisu dovoljni za kompletno razumevanje SDI. One su povezane sa
brojnim drugim faktorima, pa je neophodna primena i drugog koncepta
merenja, koji je baziran na ekonomskim aktivnostima (proizvodnja,
zaposlenost). „Aktivnost često nije u istoj industriji kao i stok, ili nije u istoj
zemlji domaćinu, ili ne potiče iz iste zemlje.”7
Šac (Shatz) i Venabls (Venables)8 su istraživali poreklo i geografsku
distribuciju SDI, pa je, očekivano, zaključak bio da najveći deo SDI dolazi iz
7 Lipsey, Robert E., “Home and Host Country Effects of FDI”, op. cit., p. 2.
8 Shatz, Howard J., and Venables, Anthony J., “The geography of international investment”,
Policy Research Working Paper 2338, World Bank, Washington, DC, 2000, pp. 2–3.
64
(str. 61–92)
razvijenih zemalja. Tako su one kontrolisale 92,5% svetskog stoka SDI u

periodu 1988–1992, da bi taj udeo opao na 85,3% u periodu 1993–1997,
zadržao se u zadnjoj godini na 89,8%, i opet porastao na 91% u 2003.
Konstantno je bio oko 90% u posmatranom periodu. Među njima, najveći
svetski pojedinačni investitor su SAD, sa četvrtinom svetskog stoka SDI, a
grupni EU-15, sa 45,1% još u 1997. godini, u periodu 1999–2001. između
47–51%, da bi u 2003. taj udeo opao na 34% (jedina godina od 1999. u kojoj
su američke spoljne SDI premašile evropske: € 134 milijarde prema € 126
milijardi).9 Ti odnosi se u narednim godinama nisu bitnije izmenili.
Opredeljujući faktori destinacije SDI su bili veličina tržišta i rastojanje, pa
je najveći njihov deo usmeren u razvijene industrijske zemlje. One su primile
71,5% SDI u periodu od 1985–1997; Velika Britanija, Nemačka, Francuska i
Italija su krajem devedesetih usmerile više od tri četvrtine svojih SDI u
ostatak zemalja OECD. „Ovaj obrazac recipročnih SDI dodatno jako ističe na
industrijskom nivou, da se veliki udeo tokova pojavljuju kao intra-
industrijske investicije.”10 Tokom devedesetih, dolazi do izvesne promene u
pravcima tokova SDI, koje se usmeravaju prema zemljama u razvoju
(uključujući i tranzicione zemlje), sa Kinom kao dominantnom destinacijom.
U poslednjih petnaest godina, došlo je do brze ekspanzije SDI i na pravcu jug-
jug; ukupan odliv SDI iz tranzicionih i zemalja u razvoju (isključujući
offshore finansijske centre) je porastao sa US$ 4 milijarde u 1985. godini na
US$ 61 milijardu u 2004, pri čemu je najveći njihov deo imao intra-regionalni
karakter.11 Kina postaje i sve značajniji investitor u inostranstvu, ali obim
njenih SDI je, u poređenju sa tradicionalno velikim investitorima, još uvek
mali. Ipak, ove promene nisu dovele do značajnijeg pomeranja tokova SDI na
globalnom nivou.
Priliv i odliv SDI i njihovi stokovi u i iz Evropske unije imaju sledeće
karakteristike:12 u 2002. je na Ameriku otpadalo 55% stoka spoljnih SDI iz
Evropske unije (€ 973 milijardi), od čega je 73% bilo investirano u SAD (ili
9 Izvor: Eurostat, European Union foreign direct investment yearbook 2005, Data
1998–2003, Office for Official Publications of European Communities, Luxembourg,
2005, p. 13.
10 Ibid., p. 3.
11 UNCTAD, Prospects for Foreign Direct Investment and the Strategy of Transnational
Corporations, 2004–2007, op. cit., p. xxiv
12 Statistički podaci koji slede navedeni su prema izvoru: Eurostat, European Union foreign
direct investment yearbook 2005, Data 1998–2003, op. cit.
65
(str. 61–92)
40% stoka, koji je 2003. porastao na 43%). Druga najvažnija destinacija SDI
iz Evropske unije je Švajcarska (sa € 28 milijardi priliva u 2002, i padom u
sledećoj godini). SDI u Rusiju beleže brz rast početkom decenije, pa su porasle
sa € 1 milijarde u 2002. na € 8 milijardi u 2003. godini. Najveći spoljni
investitori iz Evropske unije su: Velika Britanija, Nemačka, Francuska i
Holandija, na koje je otpadalo 59% ukupnog stoka spoljnih SDI, i 79% stoka
u SAD u 2003. Među njima, najveći pojedinačni investitor je Velika Britanija,
koja je npr. u 2002. držala 25% stoka spoljnih SDI iz Evropske unije u SAD,
i 44% u Okeaniji. Nemačka je drugi po redu investitor, i drži 14% stoka
spoljnih SDI Evropske unije, a Francuska treći sa 13% (i više od jedne
četvrtine stoka SDI u Kanadi). Španija drži oko 60% stoka evropskih spoljnih
SDI plasiranih u Južnoj Americi.
Prema sektorskoj strukturi plasmana, zapažen je rast značaja uslužnog
sektora za evropske investitore, i opadanje udela industrijskog; tako je npr.
stok spoljnih SDI poreklom iz Evropske unije u uslužnom sektoru porastao sa
58% u 1999. na 68% u 2002, dok je udeo industrijskog sektora opao sa 29%
u 1999. na 24% u 2002. godini. Jedino su rasle spoljne SDI u industrijski
sektor u Kanadi i Japanu. Prema načinu i vrsti sticanja vlasništva, na
preuzimanje akcija je otpadalo najmanje dve trećine spoljnih SDI iz Evropske
unije u periodu 1999–2003. godina. Slično je i kod unutrašnjih SDI stranih
investitora, gde je udeo preuzimanja akcija porastao sa nešto manje od
polovine u periodu 1999–2001, na dve trećine u 2003. godini.
Na strani priliva SDI u Evropsku uniju, došlo je do značajnog povećanja u
poslednjoj deceniji. Sa manje od jedne petine svetskog priliva SDI u periodu
1999–2001. porastao je na oko jednu trećinu; u 2002. godine je iznosio € 438
milijardi, a u 2003. € 336 milijardi. Najveći spoljni investitor u Evropsku uniju
su SAD, i na njih otpada nešto više od polovine unutrašnjeg stoka SDI u
Evropskoj uniji (krajem 2002. su SAD imale € 626 milijardi investiranih u
Evropskoj unij). Takvu poziciju SAD stabilno drže već godinama.
Najznačajnija destinacija priliva SDI u Evropskoj uniji je Velika Britanija, na
koju je otpadalo 25% od ukupnog stoka unutrašnjih SDI u Evropskoj uniji, i
32% američkih investicija. Druga po redu je Nemačka sa 11%, i sa 21%
švajcarskih investicija u Evropskoj uniji. Posle nje su Holandija i Francuska.
Stok unutrašnjih SDI u Evropskoj uniji je sličan sektorskoj strukturi plasmana
evropskih investitora, pa je čak uslužni sektor imao veći značaj kod
unutrašnjih SDI nego kod spoljnih; iznos od € 851 milijardi investiranih u
usluge je krajem 2002. predstavljao 75% od ukupnog stoka unutrašnjih SDI u
Evropskoj uniji. U ukupnim SDI u sektoru usluga Evropske unije, dominantno
66
(str. 61–92)
mesto zauzimaju usluge finansijskog posredovanja (najviše usluge osiguranja

i druge usluge finansijskog posredovanja) sa oko 70% (u okviru njih, najviše
SDI je privukao Luksemburg – 22%, zatim dolazi Nemačka sa 10%, pa
Holandija sa 6%). Druga po značaju aktivnost za priliv SDI u uslužni sektor
Evropske unije su poslovne usluge, gde su najveće zemlje domaćini Španija sa
66%, i Francuska sa 14% priliva (ali su zato najveći stokovi locirani u
Nemačkoj i Francuskoj).
2. VRSTE STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

SDI proizvode dva efekta na tržištu zemlje domaćina: prvi, efekat
konkurencije, i drugi, efekat veza. Efekat konkurencije se ispoljava dvojako, sa
različitom prevagom: supstitucijom domaćih finalnih proizvoda, i jačanjem
konkurencije na tržištu. Moguća štetna dejstva ovog efekta po deo domaće
industrije, prisustvo stranih firmi uglavnom kompenzuje kroz delovanje efekta
veza. Strane firme uspostavljaju nizvodne veze (forward linkages) sa domaćim
firmama koje su kupci njihovih proizvoda, i uzvodne veze (backward linkages)
kao kupci domaćih proizvoda. Nasuprot efektu konkurencije, stvaranje veza
dovodi do komplementarnosti stranih i domaćih firmi na tržištu. Mnogo važniji
potencijalni rezultat stvaranja veza, koje podržavaju proizvodnju i trgovinu
međufaznim proizvodima, su tehnološke eksternalije: prelivanje (spillover)
tehnologija, znanja i produktivnosti. Obim mogućeg prelivanja je u direktnoj
proporciji sa količinom unetih tehnologija. Međutim, „prelivanje se ne može
materijalizovati ako je tehnološki jaz između stranih i lokalnih firmi preveliki,
zbog toga što one mogu imati mali kapacitet učenja.“13
Prema nameni investicija i vrstama veza koje se uspostavljaju između
matične firme i njenih filijala u inostranstvu, SDI se dele na: horizontalne,
vertikalne i izvozne platforme SDI. Horizontalne SDI se nazivaju i tržišno
orijentisanim (market-seeking Foreign Direct Investment), a njihov lokacioni
izbor određuju dva faktora: prvo, veličina tržišta (i visina GDP), i drugo,
rastojanje od matične zemlje. Kumulativno dejstvo ova dva opredeljujuća
faktora ima za posledicu da se najveći deo tokova horizontalnih SDI odvija
između razvijenih industrijskih zemalja. Izvoz iz zemlje porekla i SDI su u
ovom slučaju supstituti, jer su proizvodni pogoni u zemlji domaćinu namenjeni
snabdevanju lokalnog tržišta. Pokretačka snaga ovog tipa SDI je ušteda u
13 Blomström, Magnus, and Sjöholm, Fredrik, “Technology transfer and spillovers: Does
local participation with multinationals matter?”, European Economic Review, Vol. 43,
No. 4–6, 1999, p. 916.
67
(str. 61–92)
troškovima, prvenstveno transportnim i carinskim, ali i kroz jeftinije i brže

isporuke, i pravovremene reakcije na lokalne preferencije. „U odsustvu
troškova trgovine horizontalne SDI nemaju ekonomskog opravdanja.”14 One
su po svom karakteru pretežno intra-industrijske, i čine najveći deo SDI između
razvijenih zemalja, koje karakterišu visoki dohoci i tražnja, i visoki troškovi
proizvodnje. I na globalnom nivou, horizontalne SDI su preovlađujuće.
Vertikalne SDI su resursno orijentisane (resource-seeking Foreign Direct
Investment), i uglavnom su opredeljene niskim troškovima radne snage,
geografskom blizinom, i često regionalnom integracijom. To su, po pravilu,
investicije poreklom iz razvijenih zemalja u zemlje u razvoju, koje se takođe
rukovode troškovnim principom, pri čemu relativno obilje ljudskog kapitala
može imati važnu ulogu. Najčešće, jedan, ili pretežan deo njihove proizvodnje
se reeksportuje u matičnu zemlju, i ima karakter dodadnih poslova ili
sklapanja.15 „Proizvodnja horizontalne filijale supstituiše trgovinu dok je
vertikalna ili izvozno bazirana proizvodnja komplementarna trgovini.”16
Treća vrsta SDI nije čistog karaktera, i može imati elemente i horizontalnih
i vertikalnih. One se nazivaju izvoznim platformama SDI (export-platform
Foreign Direct Investment). „Često, proizvodnja opslužuje veliko integrisano
tržište sa lokalnom fabrikom kao u horizontalnim investicijama ali je
specifična lokacija u okviru regiona izabrana na osnovu razmatranja troškova,
kao u vertikalnim investicijama.”17 Tipični primeri izvoznih platformi SDI bi
bile američke fabrike u Irskoj, Belgiji i Holandiji, namenjene opsluživanju
tržišta Evropske unije, i evropske firme u Meksiku, namenjene opsluživanju
integrisanog tržišta NAFTA. Pokazalo se da najveći obim prodaja iz izvoznih
platformi SDI imaju male evropske zemlje. „Strategije angažovanja poslovnih
firmi su postale složenije nego ikada ranije, i tako dobijamo integracione
strategije multinacionalnih korporacija. Kao rezultat, tradicionalna
klasifikacija SDI u horizontalne i vertikalne oblike je postala manje smislena
14 Helpman, Elhanan, “Trade, FDI, and the Organization of Firms”, NBER Working Paper
12091, National Bureau of Economic Research, Cambridge, MA, 2006, p. 13.
15 „Meksiko i Singapur se izdvajaju i imaju visoku povratnu prodaju u SAD, gde Meksiko
prodaje skoro 40 procenata svoje proizvodnje a Singapur prodaje skoro 22 procenta.”,
Shatz, Howard J., and Venables, Anthony J., “The geography of international
investment”, Policy Research Working Paper 2338, World Bank, Washington, DC, 2000,
p. 13.
16 Ekholm, Karolina, et al., “Export-Platform Foreign Direct Investment”, NBER Working
Paper 9517, National Bureau of Economic Research, Cambridge, MA, 2003, pp. 25–26
17 Ibid., p. 1.
68
(str. 61–92)
u praksi. Velike multinacionalne firme investiraju u zemlje niskih troškova da

bi stvorile izvozne platforme sa kojih opslužuju druge zemlje širom sveta, a
obimni tokovi SDI između industrijskih zemalja ne mogu biti zadovoljavajuće
klasifikovani kao horizontalne SDI.”18 Novi teorijski pravci koji se bave ovim
savremenim fenomenima ispituju organizacione izbore pojedinačnih firmi,
koji objedinjuju nekoliko aspekata: pravce trgovine, izbor lokacija, sklonosti
ka izvozu, tokove kapitala i investicione forme.
Jedna od važnih karakteristika SDI je da su one u većoj meri geografski
koncentrisane, i više klasterisane od drugih organizacionih oblika proizvodnje.
„Veličina tržišta i modeli faktorskog obilja sugerišu da sve lokacije imaju neku
proizvodnju, ali samo neke lokacije će imati SDI, u smislu da izgleda da će
SDI biti klasterisane.”19 Razlozi za to mogu biti u razlikama između
potencijalnih zemalja domaćina, već zasnovanim SDI, i ponudi i tražnji za
međufaznim robama. To naročito važi za oblast visokih tehnologija, i
informacionih i komunikacionih tehnologija – IKT (Information and
Communication Technologies) u okviru njih. „Kompanije iz visokih
tehnologija žele da budu tamo gde su ostale kompanije iz visokih tehnologija.
Tako, postoji druga vrsta pozitivne povratne sprege koja se dešava u visokoj
tehnologiji – ovaj put regionalna, ili prostorna. Ragioni koji prednjače u
tehnologiji, kao i kompanije, teže da napreduju dalje, i ovo proizvodi
klastere.”20 Stvaranje novih industrijskih klastera, ili njihovo razvijanje na
osnovu postojećih tehnologija i proizvodnih kapaciteta, pokazalo se veoma
značajnim za ekonomski rast i tehnološki napredak. Takođe i za regionalni
razvoj u okviru neke zemlje.
3. UZAJAMNI UTICAJ REGIONALNE INTEGRACIJE U EVROPI

I STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA
Glavni uticaj regionalne integracije na tokove i obrasce SDI manifestuje se
preko delovanja na faktorska tržišta i investicione lokacije. Integracija
podsticajno deluje na rast tokova SDI, a povratno, SDI pomažu intenziviranju i
uspehu integracije. Integracija dovodi do rasta tri vrste SDI: prvo, autonomnih
18 Helpman, Elhanan, “Trade, FDI, and the Organization of Firms”, op. cit., pp. 1–2.
19 Shatz, Howard J., and Venables, Anthony J., “The geography of international
investment”, op.cit., p. 9.
20 Arthur, W. Brian, “How Growth Builds Upon Growth in High-Technology”, Annual Sir
Charles Carter Lecture: Report 138, Feb. 2002, Northern Ireland Economic Council,
Belfast, 2002, p. 5.
69
(str. 61–92)
SDI u okviru integrisanog tržišta (između zemalja članica); drugo, priliva SDI
od strane investitora izvan integracije; i treće, iz zemalja članica integracije u
treće zemlje i regione. Uticaj procesa regionalne integracije na tokove i efekte
investicionog kapitala u Evropi je u direktnoj vezi sa stepenom ekonomskog
razvoja i rezultatima integracije. Za zemlje izvan Evropske unije, sa stepenom
harmonizacije i integracije sa njenim privrednim i pravnim sistemom. I
integracione grupacije i pojedinačne zemlje možemo posmatrati kao zemlje
destinacije ili zemlje domaćine (host country), i kao zemlje porekla (home
country) investicionog kapitala. To naročito važi za razvijene i velike zemlje.
U istraživanju koje su obavili Balasubramanjam (Balasubramanyam) i
drugi,21 na osnovu empirijske analize 381 bilateralnog toka SDI u 1995,
utvrđivan je međusobni odnos između regionalne ekonomske integracije i
SDI. Polazni stav je bio da su trgovinski tokovi blisko povezani sa tokovima
kapitala, primarno SDI. Glavni uticaj regionalne integracije na tokove SDI se
ogleda u dejstvu na faktore koji određuju lokacione prednosti; odnosno u kojoj
meri integracije uklanjaju unutrašnje distorzije tržišta, i povećavaju ih prema
trećim zemljama. Veličina tržišta je ocenjena kao veoma važna, možda i
važnija od uticaja koje imaju integracije, pa se tako i rast SDI u Evropskoj uniji
pripisuje, bar u istoj meri, ekonomskom rastu. Rezultati istraživanja sugerišu
da „prisustvo regionalnih integracionih sporazuma rezultira u autonomnom
povećanju tokova SDI između zemalja članica, ali da je ono izdanak povećanja
veličine oslabljujućeg efekta rastojanja, takvog da regionalni integracioni
sporazumi rezultiraju smanjenjem tokova SDI između zemalja čiji su glavni
gradovi locirani na većoj udaljenosti od 3.300 kilometara jedan od drugog”.22
Proširenjem analize na ekonomske veličine i zemlje porekla i zemlje
destinacije, autori zaključuju da se efekti regionalne integracije gube, i „da su
ekonomske karakteristike investirajuće i zemlje destinacije uzete zajedno, pre
nego postojanje regionalnih integracionih sporazuma, onda razlog za zapaženi
obrazac tokova SDI”.23
Vremenom je evropski integracioni proces doveo do značajnog smanjenja
uticaja nacionalnih granica na odvijanje privrednih aktivnosti, što je imalo
dalekosežne posledice, jer postojanje nacionalnih granica utiče na formiranje i
21 Balasubramanyam, V. N., et al., “Regional Integration Agreements and Foreign Direct

Investment: Theory and Preliminary Evidence”, Manchester School, Vol. 70, No. 3,
2002, pp. 460–482 .
22 Ibid., p. 480.
23 Ibid., p. 480.
70
(str. 61–92)
razvoj industrijskih struktura.24 Lokacione prednosti i pojedinih članica, i cele

Evropske unije su zbog toga uvećane. „SDI su značajno rasle u svim glavnim
evropskim privredama. Firme i njihove aktivnosti su sve više postajale
multinacionalne, sa važnim posledicama za oblik nacionalnih politika.”25 Na
razlike u sposobnostima i uspešnosti pojedinih zemalja da privuku nove ideje,
tehnologije i SDI, određen uticaj svakako imaju i institucije zemlje domaćina.
Primarni efekti stvaranja regionalne integracije su povećanje tržišta,
liberalizacija trgovine i kretanja faktora proizvodnje. Tokovi kapitala su
oduvek bili usko povezani sa tokovima trgovine. Stvaranje integracije dovodi
do značajnog povećanja obima trgovine robom i uslugama, praćenih
povećanjem i diversifikacijom proizvodnje, usled pojačane konkurencije i
ekonomija obima. Posebno raste trgovina diferenciranim proizvodima i intra-
industrijska trgovina.26 Ukidanje ograničenja na kretanje faktora proizvodnje
dovodi do njihove realokacije u okviru integracije. Uz opisane statičke koristi
koje donosi integracija, dinamičke bi bile povećanje opšteg nivoa efikasnosti
privreda i privlačnosti za investitore, kako interne tako i spoljne. Obrazac SDI
je saglasan tipu integracije i njenoj uspešnosti. Sa svakim daljim proširenjem
Evropske unije, po pravilu se povećava i stepen divergencije. I takva proširenja
donose određene prednosti i utiču na raznovrsnost i tokove SDI. Niži stepen
razvijenosti i pripadnost Evropskoj uniji može biti jak osnov za ubrzan razvoj,
kakav je, na primer, postigla Irska. „Ovo ilustruje dve značajne tačke
ekonomskih efekata članstva u Evropskoj uniji za Irsku. Prvo, bez članstva u
Evropskoj uniji bilo bi gotovo nemoguće za privredu da privuče tako visok
nivo SDI. Drugo, članstvo u Evropskoj uniji, i direktno (otvaranjem novih
tržišta) i indirektno (dozvoljavajući privredi da sledi strategiju SDI),
omogućilo je preorijentaciju od sporo rastućeg britanskog tržišta ka mnogo
brže rastućim tržištima kontinentalne Evrope.”27 Sličan obrazac SDI važi i u
slučaju najuspešnijih tranzicionih zemalja, novih članica Evropske unije.
Može se oceniti da je uticaj integracionog procesa u Evropskoj uniji na tokove,
obrasce, obim i diversifikaciju SDI vrlo jak i povoljan.
24 Karakterističan je primer NAFTA, koji je doveo do promena u investicionoj aktivnosti

američkih TNK; njihove investicije u Kanadi su relativno opale, a u Meksiku porasle, što
je dovelo, između ostalog, i do strukturnih promena.
25 Barrell, Ray, and Pain, Nigel, “Domestic institution, agglomerations and foreign direct
investment in Europe”, European Economic Review, Vol. 43, No. 4–6, 1999, p. 933.
26 Procenjuje se da je oko 30% međunarodne trgovine intra-industrijskog karaktera.
27 Barry, Frank, “Convergence is Not Automatic: Lessons from Ireland for Central and
Eastern Europe”, World Economy, Vol. 23, No. 10, 2000, p. 1383.
71
(str. 61–92)
Od različitih iskustava pojedinih zemalja sa prilivom SDI, interesantno je

navesti špansko zbog različitih i netipičnih sektorskih efekata. U prvoj polovini
devedesetih, SDI su bile usmerene u industriju 54%, u sektor usluga 45,4%, a
u poljoprivredu samo 0,6%. Najveći deo SDI je bio plasiran u: proizvodnji
motornih vozila, kancelarijske opreme, obradi podataka i hemijskoj industriji.
Polazna hipoteza istraživanja je bila vezana za tehnološku sposobnost domaćih
firmi da se uspešno nose sa konkurencijom stranih filijala; ako je ona
nedovoljna, dominiraće efekat konkurencije SDI, ako je na dovoljno visokom
nivou, postojaće pozitivna prelivanja od prisustva SDI. Empirijsko istraživanje
na panel uzorku od oko 1800 industrijskih firmi u petogodišnjem periodu od
1990–1994. pokazalo je da „u ‘tradicionalnim sektorima’ španske privrede,
izgleda da je efekat konkurencije od SDI bio dominantan, pošto je strano
prisustvo negativno korelisano sa ukupnom faktorskom produktivnošću. Zbog
toga, studija sugeriše da su SDI uticale na transformaciju španske industrije
povećavajući konkurenciju u tradicionalnim sektorima, dok se ne javlja jasan
dokaz o pozitivnim prelivanjima u modernim sektorima”.28 Ovo nije
uobičajeni obrazac, jer je, generalno, prelivanje najveće upravo u modernim
industrijama. Još značajnije, pokazalo se da su strane filijale prisvojile veći deo
pozitivnih prelivanja. Objašnjenje bi moglo biti u nedovoljnoj sposobnosti
lokalnih firmi da prime raspoloživu tehnologiju i znanja.
Evropski integracioni proces je pozitivno uticao na rast priliva SDI i u
zemlje Evropske unije i zemlje koje su na neki način uključene u taj proces.
Pri tome je obim priliva i kvalitet SDI u direktnoj vezi sa uspehom reformi u
tim zemljama, i njihovom blizinom punom članstvu u Evropskoj uniji. Ta veza
je sa dvostrukim efektom, jer veći priliv SDI, posebno iz Evropske unije,
ubrzava proces integracije tih zemalja sa njom. Opšte mišljenje o značaju SDI
za uspešnu tranziciju bivših socijalističkih zemalja je pozitivno. „Empirijska
pravilnost jeste da je udeo SDI u ukupnim tokovima stranog kapitala veći za
zemlje u razvoju nego za razvijene zemlje.”29
Pošto postoje i negativne ocene o uticaju SDI u tranzicionim zemljama, ili
takve koje nisu utvrdile pozitivan uticaj, korisno je navesti i rezultate sledećeg
istraživanja. Kampos (Campos) i Kinošita (Kinoshita) su vršili empirijsko
28 Barrios, Salvador, “Are there positive spillovers from Foreign Direct Investment?
Evidence from the Spanish experience (1990–1994)”, Mimeo, University College
Dublin, Dublin, 2000, p. 3.
29 Goldstein, Itay, and Razin, Assaf, “Foreign Direct Investment vs Foreign Portfolio
Investment”, op.cit., p. 4.
72
(str. 61–92)
istraživanje o uticaju koje su SDI imale u 25 tranzicionih zemalja u periodu od

1990–1998. godine.30 Polazeći od konstatacije da ekonometrijska ispitivanja
nisu mogla da potvrde značajan pozitivan uticaj SDI na ekonomski rast u ovim
zemljama, takve rezultate objašnjavaju težnjom za izjednačavanjem SDI sa
transferisanom tehnologijom. Dalja neslaganja u rezultatima istraživanja
pripisuju teorijskom pristupu rastu: neoklasičnom, ili endogenom. „Naš glavni
rezultat je da je efekat SDI na ekonomski rast u tranzicionim privredama
pozitivan i statistički značajan. Ovaj rezultat je dobijen korišćenjem
standardnih specifikacija i bez obzira na prisustvo odnosa interakcije između
SDI i ljudskog kapitala. Podsetimo se da je prisustvo poslednjeg uslov
uobičajeno naglašavan kao neophodan za generisanje pozitivnog uticaja SDI
na stope rasta zemalja domaćina. Dodatno, naši rezultati za tranzicione
privrede izgledaju čvrsti i posle korekcije za obrnutu kauzalnost, endogenost i
izostavljene varijabilne trendove. Naši rezultati pokazuju da su SDI ključno
značajna varijabla koja objašnjava rast u tranzicionim privredama, stavka koja
je bila široko ignorisana u empirijskoj literaturi.”31 Ovi rezultati su saglasni sa
praksom najuspešnijih tranzicionih zemalja, koje su primile najveći obim SDI.
Konkretni podaci o obimu SDI plasiranih u deo tranzicionih zemalja
potvrđuje već konstatovani obrazac. Tako je stok spoljnih SDI iz zemalja EU-
15 plasiranih u deset novih članica je iznosio € 120 milijardi na kraju 2002.
godine, od čega je 37% bilo investirano u Poljsku, 24% u Češku i 22% u
Mađarsku. Najveći priliv SDI u zemlje Centralne i Istočne Evrope dolazio je
iz Nemačke, a potom iz SAD. Određenu ulogu u kretanju SDI su imale
tradicionalne i kulturne veze između pojedinih zemalja ili naroda (npr. iz
Francuske i Italije u Rumuniju, ili iz Nemačke za Češku). Nemačka je
posedovala 23% stoka SDI u novim članicama, Francuska 11% (od čega je
60% bilo investirano u Poljskoj), Austrija 10%, i Holandija 9%.32 Prema
rezultatima studije Svetske banke s kraja 2005. godine,33 od ukupnog stoka
SDI u 27 evropskih tranzicionih zemalja, 62% otpada na sektor usluga.
Ovakva proporcija nije u skladu sa udelom usluga u GDP u tranzicionim
30 Campos, Nauro F., and Kinoshita, Yuko, “Foreign Direct Investment as Technology
Tranferred: Some Panel Evidence from the Transition Economies”, Manchester School,
Vol. 70, No. 3, 2002, pp. 398–419.
31 Ibid., pp. 415–416.
32 Izvor: Eurostat, European Union foreign direct investment yearbook 2005, Data
1998–2003, op. cit.
33 Broadman, Harry G. (ed.), From Disintegration to Reintegration: Eastern Europe and
the Former Soviet Union in International Trade, World Bank, Washington, DC, 2005.
73
(str. 61–92)
zemljama, i ovaj podatak može ukazivati na dve stvari: prvo, da je uslužni

sektor bio nerazvijen, i drugo, da su procene investitora o visini profita i bržem
obrtu kapitala bile opredeljujuće. U studiji se ukazuje se na značajnu vezu
između SDI i uključivanja lokalnih industrija u međunarodne proizvodne i
distributivne mreže, posebno u sektoru IKT i automobilskoj industriji. Takođe,
procenjuje se da su firme sa stranim kapitalom više izvozno orijentisane, i da
značajno učestvuju u ukupnom izvozu. Delimično je to i rezultat preuzimanja
uspešnijih lokalnih firmi, koje su i ranije bile orijentisane na spoljna tržišta.34
Radi kompletnijeg uvida i objektivnijeg zaključka o uticaju SDI na
privrede tranzicionih zemalja koje su uključene u evropski integracioni
proces, možemo navesti još neka istraživanja koja njihovu pozitivnu ulogu
dovode u pitanje ili je osporavaju. U svojoj analizi iskustava osam
tranzicionih zemalja: Mađarske, Češke, Slovačke, Poljske, Estonije, Letonije,
Litvanije i Slovenija, za period 1994–2001, Mencinger je došao do rezultata
koji se u mnogome razlikuju od većine istraživanja uticaja SDI na ekonomski
rast.35 Utvrdio je da su koeficijenti korelacije „između rasta i odgovarajućeg
SDI negativni u sedam od osam zemalja i pozitivan u Litvaniji“.36
Objašnjenje ovakvog rezultata leži u karakteru privatizacija, i u bilansnoj
logici priliva SDI, koji automatski povećava deficit tekućeg računa platnog
bilansa i ukupan spoljni dug. U posmatranom periodu, ovih osam zemalja je
gotovo udvostručilo apsolutni nivo spoljnog duga, koji je povećan sa US$ 93
milijardi na US$ 161 milijardu, ali je rast relativnog nivoa zaduženosti bio
umeren; povećao se sa 43,5% GDP na 46% GDP. Za isto vreme, stok SDI je
značajno uvećan i u apsolutnom i relativnom iznosu; porastao je sa US$ 18
milijardi na US$ 106 milijardi, i sa 8,1% GDP na 30,3% GDP. „Ukratko:
negativan uticaj SDI na ekonomski rast u osam zemalja kandidata u post-
tranzicionom periodu može biti objašnjen karakteristikama SDI i zemalja
kandidata. SDI su preovlađujuće bile preuzimanja vezana za masovnu i često
politički motivisanu privatizaciju. Preuzimanja nisu automatski bile
investicije u realnu aktivu, pošto su prihodi od prodaje bili potrošeni na
34 Ovo može biti u skladu sa rezultatima istraživanja panel podataka za 127 zemalja u
periodu 1970–1997, prema kojima je izvozno iskustvo mnogo relevantnije od
proizvodnog u određivanju izvoznog miksa zemlje. Detaljnije: An, Galina, and Iyigun,
Murat F., “The export technology content, learning by doing and specialization in foreign
trade”, Journal of International Economics, Vol. 64, No. 2, 2004, pp. 465–483.
35 Mencinger, Jože, “Does Foreign Direct Investment Always Enhance Economic
Growth?”, Kyklos, Vol. 56, No. 4, 2003, pp. 491–508.
36 Ibid., p. 493.
74
(str. 61–92)
potrošnju i uvoz, što je potvrđeno odsustvom veze između SDI i bruto fiksnih
investicija i pozitivnom vezom između SDI i deficita tekućeg računa koja je
povećavala spoljni dug.”37 Autor dalje ocenjuje da su pozitivni efekti bili
ograničenog dometa, u velikoj meri zbog karakteristika analiziranih zemalja.
„Aktuelni obim prelivanja produktivnosti ne bi trebao biti precenjen...
Odsustvo pozitivnog prelivanja produktivnosti može biti potkrepljeno
veličinom zemalja i sekcijskom koncentracijom preuzimanja.”38 Takođe, i
opseg imitacije je bio ograničen jer je većina zemalja mala. Pored toga,
najveći deo priliva SDI u ove zemlje je bio usmeren u tercijarni sektor
(trgovina, finansije, transport, i komunikacije). Naveden je i rezultat jednog
drugog istraživanja, koji ilustruje odnose između tranzicionih zemalja i
Evropske unije; više od dve trećine bankarskog sektora i sve velike banke u
ovim zemljama, izuzev Slovenije, bile su u 2001. u vlasništvu stranih banaka.
Nasuprot tome, u Evropskoj uniji najveći deo bankarskog sistema, i sve
velike banke ostaju u domaćem vlasništvu, čak i u malim članicama. Dalji
nalazi upućuju na još neke nedovoljne ili čak negativne efekte SDI; prvo,
povećana mikroekonomska efikasnost privatizovanih firmi u okviru TNK je
često gotovo jednaka negativnim efektima prelivanja na lokalne firme usled
trgovine u okviru mreža TNK; drugo, TNK često izbacuju sa tržišta male
firme, i tako smanjuju konkurenciju, kao što pokazuje oligopolska situacija u
trgovini na malo; treće, TNK svojim poslovanjem više doprinose rastu uvoza
nego izvoza; i četvrto, SDI ne doprinose uvek formiranju i rastu ljudskog
kapitala (odeljenja za istraživanje i razvoj privatizovanih firmi u okviru TNK
su često bila prva ugašena). Ove zaključke bi bilo teško osporiti, i dobro su
poznati svima u tranzicionim zemljama. Oni u dobroj meri protivureče
ostalim istraživanjima. Pošto su ove zemlje najuspešnije među tranzicionim,
i sada nove članice Evropske unije, izgleda izvesnim da su SDI ipak imale
šire pozitivne efekte na njihov privredni rast. Mada direktna pozitivna veza
između SDI i ekonomskog rasta nije mogla biti izmerena u ovom istraživanju,
izgleda da su indirektni efekti bili dovoljno snažni da dovedu do konstantnog
povećavanja priliva SDI u periodu posle 2001. godine, posebno greenfield
investicija. Verovatno da bi pozitivna korelacija između SDI i ekonomskog
rasta mogla biti utvrđena za period od nekoliko poslednjih godina, upravo
zbog promene karaktera samih SDI, ali i zbog već uspostavljenih veza između
stranih i domaćih firmi.
37 Ibid., p. 502.
38 Ibid., p. 503.
75
(str. 61–92)
Rezultati još jednog istraživanja podržavaju deo Mencingerovih

zaključaka. Lanin (Lanine) i Venet (Vennet)39 su ispitivali odnos dve hipoteze
u preuzimanju banaka: efikasnosti i tržišne snage, i između ostalog, utvrdili da
je objašnjenje više efikasnosti preuzetih banaka (sada) u stranom vlasništvu od
banaka sa domaćim vlasništvom u tome što su one „prosto bile mnogo
efikasnije onda kada su preuzete”.40 Takođe je konstatovano da su zapadne
banke u procesu privatizacije preuzimale relativno velike državne banke sa
širokim ovlašćenjima u zemljama Centralne i Istočne Evrope, koje su imale
izgrađenu tržišnu poziciju na kreditnim i depozitnim tržištima. Ovi rezultati
ukazuju da zapadne banke „nisu bile zainteresovane za prisustvo sa malim
uporištem na ovim novim tržištima”,41 i da su koristile potencijalne prednosti
tržišne snage.
Uticaj aglomeracionih ekonomija na lokacioni izbor SDI u Mađarskoj u
periodu 1990–2000, bio je predmet istraživanja koje je obavio Budije-Benseba
(Boudier-Bensebaa).42 Mađarska je karakterističan primer, jer se neke
pravilnosti ponavljaju i u drugim tranzicionim zemljama. U pogledu rasporeda
SDI, Mađarska je podeljena na dva dela duž osovine severoistok/jugozapad.
Najveći broj stranih filijala je skoncentrisan u Budimpešti i Centralnoj
Mađarskoj, na koje je otpadalo 69% stoka SDI u 2000. godini. Faktor blizine
razvijenih tržišta (zajednička granica sa Austrijom) je bio od presudne važnosti
za uspeh Zapadnog Podunavlja, dok je, nasuprot tome, južno Podunavlje bilo
potpuno marginalizovano do sredine devedesetih. Raspoloživost radne snage i
troškovi rada su imali pozitivan uticaj na raspored SDI; kapitalno intenzivne
SDI su karakteristične za severne i zapadne regione, dok su SDI u južnim i
istočnim regionima više radno intenzivne (prehrambena industrija,
konfekcija). SDI od strane TNK su bile osetljive na uslove tražnje (industrijska
tražnja i industrijska gustina), raspoloživost i razvijenost infrastrukture, i
prisustvo prethodno lociranih firmi, dok su niski troškovi rada imali značaja za
njihovo lociranje u južnim i istočnim regionima.
39 Lanine, Gleb, and Vennet, Rudi Vander, “Microeconomic determinants of acquisitions of

Eastern European Banks by Western European Banks”, Economics of Transition, Vol. 15,
No. 2, 2007, pp. 285–308.
40 Ibid., p. 306.
41 Ibid, p. 306.
42 Boudier-Bensebaa, Fabienne, “Agglomeration economies and location choice - Foreign
direct investment in Hungary”, Economics of Transition Vol. 13, No. 4, 2005, pp.
605–628.
76
(str. 61–92)
I pored različitih pojedinačnih iskustava, generalno se može oceniti da su

SDI bile jedan od podsticajnih faktora ekonomskog rasta u zemljama u
tranziciji. Najuspešnije među njima su imale najbolje rezultate u
iskorišćavanju pozitivnih efekata SDI i ublažavanju štetnih, odn. troškova
domaće privrede. Takve zemlje se poslednjih godina pojavljuju kao izvoznice
kapitala, čije su destinacije pretežno u tranzicionim zemljama.
4. EFEKTI STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

TRANSNACIONALNIH KORPORACIJA U EVROPI
U istraživanju međunarodnog kretanja kapitala, a posebno kad su u pitanju
SDI, TNK se ne mogu izostaviti. One su najveće privredne organizacije u
svetu, i godišnji promet većih TNK premašuje GDP mnogih zemalja. Pored
toga, one su i najveći svetski investitori, trgovci, nosioci istraživanja i razvoja,
znanja i tehnologija. Njihova poslovna aktivnost u pojedinim grupacijama ili
zemljama ima veliki uticaj na tamošnja privredna kretanja i rezultate, ali on
može biti različitog karaktera; u nekim slučajevima TNK imaju jako
nacionalno obeležje, i doprinose rastu i blagostanju matične zemlje, dok u
drugim ne. Poslovni interesi TNK i nacionalni interesi zemalja domaćina
mogu biti i saglasni, ali i u velikoj koliziji, tako da su sve kombinacije moguće.
Ocene koristi od njihovog prisustva u nekoj zemlji variraju, i zavise od
konkretnog iskustva. Ali ono što nije sporno jeste da njihovo prisustvo u nekoj
zemlji, u najvećem broju slučajeva, ima veliki razvojni potencijal. Da li će, i u
kojoj meri, on biti iskorišćen, zavisi od mnogo faktora, ali i od sposobnosti
zemlje domaćina.
TNK su svakako specifični privredni subjekti, ne samo po svojoj
ekonomskoj snazi; organizacija njihovog poslovanja, i njene varijante, zatim,
skup aktivnosti koje one objedinjuju, raznovrsnost delatnosti u kojima su
aktivne, i još dosta toga, čine da ih je nemoguće proučavati kao standardne
firme. Iako i za njih važe klasični parametri produktivnosti, rasta, profita itd,
neophodan je mnogo kompleksniji pristup za celovite rezultate. U istraživanju
tokova i efekata SDI, investiciona i proizvodna aktivnost TNK je od izuzetne
važnosti, zbog njihovog značaja u svetskoj privredi i trgovini. U određenim
regionima, kao SAD na primer, njihove SDI su povećavale intenzitet
proizvodnje kapitalom i kvalifikovanim radom, ali to nema opštu važnost. Ono
što je utvrđeno na globalnom nivou je da strane filijale TNK plaćaju više
nadnice od domaćih firmi. Razlozi za takvo stanje su u njihovom nastojanju da
budu u sektorima viših nadnica, i što upošljavaju kvalifikovaniju radnu snagu.
77
(str. 61–92)
Efekat podizanja prosečnog nivoa nadnica u zemlji domaćinu nije sporan, ali
nije dokazano da njihovo prisustvo utiče na rast nadnica koje plaćaju domaće
firme. Kada je reč o produktivnosti, najčešći rezultat ispitivanja je da je
produktivnost na višem nivou u firmama u stranom vlasništvu. Prelivanje
produktivnosti na domaće firme je jedan od najpoželjnijih efekata, i česta
istraživačka tema, ali su empirijski kvantifikovani dokazi različiti. Tako,
„mešovita priča o prelivanju, kombinovana sa jakim dokazom za superiornu
produktivnost u firmama u stranom vlasništvu, sugerišu da je ukupna
produktivnost poboljšana prisustvom operacija u stranom vlasništvu, iako je to
pitanje retko, ako je ikako, istraženo”.43 U svemu tome postoji i objektivna
teškoća izdvajanja uticaja SDI od ostalih, kao što je veličina firme i brojni
drugi. Pozitivni efekti koji su opštepriznati uključuju uvođenje novih
tehnologija, industrija i proizvoda na tržištu zemlje domaćina, veće i čvršće
povezivanje sa svetskom trgovinom, i rast trgovine.
Izvore komplementarnosti aktivnosti TNK sa lokalnom industrijom i
podsticaje za njen razvoj, Markuzen (Markusen) i Venabls (Venables)
objašnjavaju kao sledeće: prvo, SDI stvaraju tehnološke eksternalije
(prelivanje znanja, demonstracioni efekat), što podiže nivo ukupne faktorke
produktivnosti i sklonosti ka izvozu; drugo, interakcija između aktivnosti TNK
i fiksnih distorzija tržišta (npr. u poreskom sistemu, tržištu rada, ili
neoptimalnom nivou carina); i treće, promena strukture nesavršeno
konkurentnih industrija pod dejstvom SDI.44
Rast proizvodnje usled priliva SDI najčešće kratkoročno dovodi do porasta
zaposlenosti radne snage. Dugoročni uticaj na formiranje ljudskog kapitala je
mnogo značajniji, i on se odvija preko: usvajanja veština i novih znanja,
obuke, novih formi organizacije i upravljanja. Vlasnici većeg broja novih i
uspešnih firmi su ili prošli obuku, ili bili zaposleni u filijalama stranih firmi. U
ovom segmentu su prisutna i dva suprotna trenda: prvi, da su istraživačka
odeljenja preuzetih firmi u tranzicionim zemljama najčešće bila prva ugašena;
i drugi, da se aktivnosti istraživanja i razvoja u brojnim industrijama sele u
zemlje u razvoju, posebno one koje imaju visoko kvalifikovanu radnu snagu.
SDI mogu voditi izmeni tehnološke baze zemlje, smanjivanju tehnološkog i
razvojnog jaza, i pristizanju razvijenih zemalja. Taj proces može biti direktno
43 Lipsey, Robert E., “Home and Host Country Effects of FDI”, op.cit., p. 59.
44 Markusen, James R., and Venables, Anthony J., “Foreign direct investment as a catalist
for industrial development”, European Economic Review, Vol. 43, No. 2, 1999, pp.
335–356.
78
(str. 61–92)
uzrokovan potrebom stranih filijala za domaćim proizvodima koji su

tehnološki kompatibilni sa njihovom proizvodnjom. Drugi kanal može biti
učenje, ugledanje i imitacija. Poznati su slučajevi da su domaći proizvođači
postali produktivniji i tehnološki superiorniji od stranih filijala, i da su ih čak
potpuno izbacili iz tih sektora.
Prema rezultatima istraživanja, koje su Keler (Keller) i Jepl (Yeaple)
radili na uzorku od preko 1.100 američkih firmi za period 1987–1996,
međunarodno prelivanje tehnologije na industrijske firme je bilo značajno, i
mnogo veće u industrijama relativno visokih tehnologija. Utvrdili su da „SDI
vode ka značajnim dobicima u produktivnosti za domaće firme. Veličina
prelivanja od SDI je ekonomski značajna: procenjujemo da na nju otpada
oko 14% rasta produktivnosti američkih firmi. Postoje takođe neki dokazi za
prelivanje vezano za uvoz, ali je ono slabije nego za SDI”.45 I apsolutno i
relativno faktorsko obilje, naravno i faktorske cene, određuju da li će TNK
poslovati, gde i na koji način. Rezultati drugog istraživanja „sugerišu da
konvergencija u nivoima dohodaka između glavnih trgovinskih blokova –
Evrope, SAD i Japana – može biti jedan uzrok rasta multinacionalnih firmi.
Multinacionalne firme premeštaju trgovinu, ali takođe stvaraju i nove oblike
trgovine kao što, u dodatku robnoj trgovini, postoji intra-firmska trgovina
‘uslugama centrale’.”46 Njihovo poslovanje utiče na smanjenje razlika u
faktorskim cenama. Koristi koje one donose disproporcionalno su
raspoređene, i zavise od faktorskog obilja pojedinih zemalja, i njihovog
učešća u svetskoj trgovini. Ovi rezultati imaju svoju potvrdu u sličnom
istraživanju, prema kojem „su razlike u GDP po stanovniku između zemlje
porekla i zemlje destinacije značajna odrednica odluke da li uopšte
investirati, ali samo marginalne za određivanje veličine tokova SDI”.47
Nešto različito mišljenje iznosi Lukas (Lucas), i, u pitanju da li međunarodni
transferi kapitala izjednačavaju faktorske cene, preporučuje da „u svetu
45 Keller, Wolfgang, and Yeaple, Stephen R., “Multinational Enterprises, International

Trade, and Productivity Growth: Firm-Level Evidence from the United States”,
NBER Working Paper 9504, National Bureau of Economic Research, Cambridge,
MA, 2003, p. 34.
46 Markusen, James R., and Venables, Anthony J., “The theory of endowment, intra-
industry and multi-national trade”, Journal of International Economics, Vol. 52, No. 2,
2000, p. 231.
47 Razin, Assaf, et al., “Fixed Costs and FDI: The Conflicting Effects of Productivity
Shocks”, NBER Working Paper 10830, National Bureau of Economic Research,
79
(str. 61–92)
uglavnom nemobilne radne snage, politike fokusirane da deluju na

akumulaciju ljudskog kapitala sigurno imaju mnogo veći potencijal”.48
Antraš (Antràs) i drugi su se bavili jednim specifičnim aspektom poslovanja
TNK, tj. faktorima koji određuju da li će delovi proizvodnje biti izmešteni u
neku stranu zemlju ili ne (offshoring). Pri tome postoje dva ključna faktora: prvi
je postojanje srednjeg menadžerskog sloja u zemlji destinacije, a drugi stepen
razvoja komunikacionih tehnologija u njoj. Prema njima, „međunarodni
offshoring u pojedinačnu zemlju domaćina je profitabilan jedino ako su
proizvodni kapaciteti u zemlji domaćinu sastavljeni iz dva sloja pre nego
jednog: skupa radnika specijalizovanih u proizvodnji i skupa menadžera
odgovornih za nadzor. Štiteći vrhunski menadžment u zemlji porekla od
bavljenja rutinskim problemima koje postavljaju radnici u zemlji domaćinu,
prisustvo srednjih menadžera omogućava efikasniji (koji štedi vreme) prenos
znanja među zemljama”.49 Međutim, raspoloživost srednjeg menadžerskog
sloja nije uvek dovoljan uslov za investiciju. Ako u potencijalnoj zemlji
destinacije postoje razvijene napredne komunikacione tehnologije, one
podsticajno deluju na formiranje domaćih poslovnih timova. Takvo stanje
podiže oportunitetne troškove angažovanja srednjeg menadžerskog sloja od
strane TNK, i to povećanje može biti toliko da do investicije uopšte ne dođe.
Zaključak je da postojanju srednjeg menadžerskog sloja u zemlji sa slabim
komunikacionim tehnologijama korespondira viši priliv SDI, a manji u
zemljama sa razvijenim naprednim komunikacionim tehnologijama.
Uobičajeno tumačenje da su trgovina i SDI supstituti, i da smanjenje
troškova trgovine dovodi do smanjenja tokova SDI, pobila je praksa iz
devedesetih, kada su trgovina i SDI bili komplementarni. Objašnjenje ovog
fenomena je sledeće: „Prvo, horizontalne SDI u trgovinskim blokovima su
podsticane liberalizacijom intra-blokovske trgovine, zbog čega strane firme
osnivaju fabrike u jednoj zemlji kao izvozne platforme da opslužuju blok u
celini. Drugo, prekogranična ukrupnjavanja, koja su kvantitativno mnogo
važnija od greenfield SDI, više su podsticana nego obeshrabrivana opadanjem
troškova trgovine.“50
48 Lucas Jr., Robert E., “Why doesn’t capital flow from rich to poor countries?”, AEA
Papers and Proceedings, American Economic Review, Vol. 80, No. 2, 1990, p. 96.
49 Antràs, Pol, et al., “Organizing Offshoring: Middle Managers and Communication
Costs”, NBER Working Paper 12196, National Bureau of Economic Research,
50 Neary, J. Peter, “Trade Costs and Foreign Direct Investment”, University College Dublin,
6 Febróary 2006, Dublin, Mimeo, 2006, p. 14.
80
(str. 61–92)
Informacioni troškovi prilikom izbora lokacije za SDI igraju vrlo značajnu

ulogu. Istražujući finansijske aspekte SDI, Gerin (Guerin) je umesto
transportnih troškova u svom gravitacionom modelu, rastojanjem predstavio
informacione troškove, koji rastu sa njegovim povećanjem i sa opadanjem
stepena bliskosti sa potencijalnom zemljom domaćinom. Upravo zbog toga,
investitori favorizuju bliske zemlje sličnih karakteristika, pravnog uređenja i
kulture, pa je većina tokova SDI i SPI između razvijenih zemalja pretežno
horizontalnog tipa. „Većina tokova SDI sever-sever su u formi ukrupnjavanja
i preuzimanja, što ne uključuje fizički transfer aktive izuzev u formi ljudskog
kapitala.”51 Udaljene lokacije mogu podstaći priliv SDI olakšavanjem i
pojeftinjenjem informacionih tokova za potencijalne investitore.
Iako se efekti SDI najčešće proučavaju na nivou nacionalnih privreda ili
industrija, njihov regionalni aspekt može biti veoma važan, posebno u Evropskoj
uniji. Prema Malenu (Mullen) i Vilijamsu (Williams),52 unutrašnje SDI imaju
jaku, čak vitalnu ulogu za razvoj regionalne ekonomske aktivnosti. Njihovo
istraživanje je pokrilo period od 1977–1997, i ispitivalo uticaj SDI na
ekonomske performanse zemlje. Pored direktnog pozitivnog uticaja na
regionalnu produktivnost i rast, posrednih efekata prelivanja tehnologije i znanja,
ukazuje se na jednu značajnu mogućnost spoljnog finansiranja regionalnog
razvoja; domaće investicije, i javne i privatne, ne moraju biti presudna
determinanta regionalnog razvoja, i mogu biti usmerene u druge svrhe.
Jepl (Yeaple) ukazuje da analitičku podelu na vrste SDI treba zameniti
celovitijim pristupom, analizirajući kompleksnu strategiju integracije,53 koju
slede TNK. One su integrisane i horizontalno i vertikalno, neke filijale
osnivaju zbog uštede na transportnim troškovima, a druge radi sticanja
prednosti od razlika u faktorskim cenama. „Kompleksne strategije investiranja
dominiraju nad drugim strategijama stranog investiranja kada nivo
transportnih troškova opada u okviru jednog srednjeg opsega.”54 Tada ni
horizontalni ni vertikalni pravci investiranja pojedinačno nisu dovoljni, pa
51 Guerin, Selen Sarisoy, “The Role of Geography in Financial and Economic Integration:
A Comparative Analysis of Foreign Direct Investment, Trade and Portfolio Investment
Flows”, World Economy, Vol. 29, No. 2, 2006, p. 192.
52 Mullen, John K., and Williams, Martin, “Foreign Direct Investment and Regional
Economic performance”, Kyklos, Vol. 58, No. 2, 2005, pp. 265–282.
53 Definiše je World Investment Report iz 1998.
54 Yeaple, Stephen R., “The complex integration strategies of multinationals and cross
country dependencies in the structure of foreign direct investment”, Journal of
International Economics, Vol. 60, No. 2, 2003, p. 295.
81
(str. 61–92)
TNK stiču prednosti iz kombinovane komplementarnosti sever-sever i sever-

jug SDI. Ovakva komleksna strategija investicione aktivnosti TNK ima uticaja
na susedne zemlje, i samu strukturu SDI u pojedinačnim zemljama. Zavisnost
koja se stvara među susednim zemljama može imati formu komlementarnosti
ili supstitabilnosti. Koji će od ova dva slučaja konkretno biti, presudno zavisi
od inicijalnog nivoa transportnih troškova. Dve zemlje su komplementarne
lokacije ako rast aktivnosti TNK u jednoj dovodi do rasta njihovih aktivnosti
u drugoj, a supstituti su u slučaju kada rast aktivnosti TNK u jednoj ima za
posledicu adekvatno smanjenje u drugoj. Na taj način, ova strategija proširuje
determinante SDI sa pojedinačne zemlje na nivo okruženja.
Istraživanja relacija koje postoje između karakteristika pojedinačne firme
i njenog učešća u međunarodnoj trgovini i investicionoj aktivnosti dala su
zanimljive rezultate; utvrđeno je da samo mali deo od ukupnog broja firmi
aktivno učestvuje u izvoznim aktivnostima, i da su one, po pravilu, veće i
produktivnije od onih koje posluju samo na domaćim tržištima. Dalje, takođe
mali deo firmi je angažovan u SDI, i one su veće i produktivnije od firmi koje
vrše samo klasični izvoz roba. Kada se u ovu analizu uvedu TNK, empirijski
je dokazano „da su multinacionalne korporacije produktivnije od izvoznika
koji nisu multinacionalni, i da su izvoznici koji nisu multinacionalni
produktivniji od firmi koje opslužuju samo domaće tržište”.55
TNK su najveće svetske firme, sa najobimnijom i najraznovrsnijom
investicionom aktivnošću, i koje postojeće prednosti unapređuju i dugoročno
razvijaju. Na osnovu analize heterogene produktivnosti, započete osamdesetih
u cilju objašnjenja velikog obima trgovine između zemalja sličnog faktorskog
obilja, i velikog obima intra-industrijske trgovine, sa jedne strane, i pomenutih
nalaza o različitom stepenu učešća u izvozu i SDI, Melic (Melitz) je 2003.
razvio teorijski model monopolističke konkurencije sa heterogenim firmama.
„Glavna shvatanja iz Melicovog modela su izvedena iz interakcije između
razlika u produktivnosti među firmama i fiksnih troškova izvoza. Fiksni
troškovi izvoza su interpretirani kao troškovi distribucije i usluga na stranim
tržištima, i firme moraju da ih snose u svakoj zemlji u koju izvoze. Kao
rezultat, ukupni fiksni troškovi izvoza su veći što je firma izabrala više zemalja
da opslužuje.”56 Ovi zaključci potvrđuju superiornu poziciju TNK, ali imaju i
praktični značaj za pradviđanje i planiranje izvoznih aktivnosti.
55 Helpman, Elhanan, “Trade, FDI, and the Organization of Firms”, op. cit., p. 9.
56 Ibid., p. 4.
82
(str. 61–92)
Nove forme međunarodne organizacije poslovanja TNK bile su

podstaknute, između ostalog, i primenom informacionih tehnologija u dizajnu
i industrijskoj proizvodnji, i institucionalnim promenama na tržištima rada.
Time je fragmentacija proizvodnog ciklusa bila olakšana, a dislokacija
određenih aktivnosti postala isplativa. Istovremeno je ubrzano raslo spoljno
snabdevanje, i domaće i međunarodno, kao i pribavljanje proizvodnih inputa
iz inostranstva iz vlastitih filijala. SDI su bile prirodan deo tog procesa, koji
nije bio ograničen samo na robnu trgovinu.57
Sa organizacionog aspekta TNK, razlika između spoljnog snabdevanja
(outsourcing) i unutrašnjeg snabdevanja (insourcing) ili integracije
(integration) zavisi od toga da li je snabdevač pripojen TNK ili ne; spoljno
snabdevanje je pribavljanje međufaznih inputa ili usluga od snabdevača koji
nije integrisan u TNK, dok je integracija pribavljanje (proizvodnja) međufaznih
inputa ili usluga od integrisanog snabdevača, odn. u okviru TNK.58 I spoljno
snabdevanje i integracija, prema lokaciji snabdevača, mogu biti domaći, i
obavljati se u matičnoj zemlji TNK, ili međunarodni, i obavljati se iz jedne ili
više stranih zemalja. Sa jednog drugog aspekta, pribavljanja proizvodnih inputa
iz stranih zemalja, TNK imaju na raspolaganju dva načina: prvi od njih je
međunarodno spoljno snabdevanje, ili trgovina na distanci; a drugi je preko
intra-firmskih isporuka sa svojim filijalama, što podrazumeva SDI, ili šire,
poznato kao offshoring. Oba navedena načina uključuju međunarodne tokove
trgovine, za razliku od domaćeg spoljnog snabdevanja i integracije (unutrašnjeg
snabdevanja). Na ovaj način, TNK ima dve dimenzije vlastitog izbora
snabdevanja proizvodnim inputima i investiranja, i četiri kombinacije. Svakako
da u praksi TNK postoje višestruke opcije, i sa mnogo zemalja.59
57 Ilustrativan primer je za SAD: „Između 1990. i 2001. prodaje stranih filijala

multinacionalnih korporacija širile su se mnogo brže od izvoza roba i nefaktorskih
usluga. Upadljivo obeležje ovog rasta je bila rekordna ekspanzija SDI u usluge;
unutrašnji stok SDI u usluge se povećao sa 950 milijardi dolara u 1990. na 4 biliona u
2002. U 2001–2002, na usluge je otpadalo tri četvrtine priliva SDI.”, Helpman, Elhanan,
“Trade, FDI, and the Organization of Firms”, op.cit., p. 1.
58 Zavisno od autora, koriste se u literaturi, sa istim značenjem, oba termina: insourcing i
integration.
59 „Važno je odluke o offshoring i outsourcing držati različitim: one su odluke izbora
lokacije i izbora načina respektivno. Neki faktor koji može ohrabrivati outsourcing može
u isto vreme obeshrabrivati offshoring u korist izvoza iz matične zemlje ili biranjem treće
zemlje.”, Markusen, James R., “Modeling the Offshoring of White-Collar Services: From
Comparative Advantage to the New Theories of Trade and FDI”, NBER Working Paper
11827, Cambridge, MA: National Bureau of Economic Research, 2005, p. 20.
83
(str. 61–92)
Međunarodno spoljno snabdevanje ima određene prednosti nad domaćom

proizvodnjom kroz spoljno snabdevanje ili vertikalnom integracijom, i one se
zasnivaju na: prvo, nižim troškovima strane proizvodnje (čija su osnova niži
troškovi rada, korigovani za distancu); drugo, unapređenju stranih institucija
ili međunarodnim komunikacijama; i treće, smanjenju troškova međunarodnih
transakcija.60 Sumirano prema Spenserovoj (Spencer), i istraživanjima koja
su joj prethodila, faktori koji međunarodnom spoljnom snabdevanju daju
prednost nad SDI su sledeći: prvo, viši fiksni troškovi zasnivanja SDI; drugo,
prebacivanje inicijalnih troškova proizvodnje (up-front costs) sa proizvođača
finalnih proizvoda na snabdevače poluproizvodima i komponentama; treće,
niska produktivnost investicija zasnovanih na specifičnim odnosima
(relationship-specific investment) snabdevača međufaznim proizvodima i
komponentama; četvrto, niža kapitalna intenzivnost u proizvodnji međufaznih
proizvoda; i peto, veća geografska distanca smanjuje SDI, ali ne i ugovorno
spoljno snabdevanje ili spoljno snabdevanje generičkim robama.
Tradicionalno značenje faktorskog intenziteta Helpman proširuje sa
ugovornim intenzitetom, koji je naročito koristan u analizi poslovnih
aktivnosti i fragmentacije proizvodnog procesa u okviru TNK. Tradicionalno
značenje faktorskog intenziteta (ili intenziteta inputa) označava relativnu
potrebu za raznim faktorima proizvodnje u samoj proizvodnji roba. Teorija
nekompletnih ugovora „identifikuju drugu važnu meru intenziteta inputa:
relativnu potrebu za međufaznim inputima koji su pod direktnom kontrolom
proizvođača finalne robe, i međufaznim inputima koji zahtevaju angažovanje
snabdevača. Važnost druge mere intenziteta, koju nazivam ugovorni intenzitet
inputa, potiče iz činjenice da međufazni inputi pod direktnom kontrolom
proizvođača finalne robe trpe manje vrsta posredničkih problema nego
međufazni inputi koji zahtevaju angažovanje snabdevača.”61 Ugovorni
intenzitet faktora utiče na strukturu trgovine, odnose između proizvođača
finalnih roba i snabdevača međufaznim robama, na šta povratno bitno utiče
intenzitet proizvodnje međufaznih roba.
Jedna od manje složenih formi outsourcing aktivnosti predstavlja program
spoljnog kompletiranja (offshore assembly program). Svenson (Swenson)62 je
60 Spencer, Barbara J., “International outsourcing and incomplete contracts”, Canadian

Journal of Economics, Vol. 38, No. 4, 2005, p. 1130.
61 Helpman, Elhanan, “Trade, FDI, and the Organization of Firms”, op. cit., p. 23.
62 Swenson, Deborah L., “Overseas assembly and country sourcing choices”, Journal of
International Economics, Vol. 66, No. 1, 2005, pp. 107–130.
84
(str. 61–92)
u svom radu analizirala reagovanje na troškove američkog uvoza iz tog

programa za period 1980–2000, ali njeni rezultati važe i za evropske
kompanije. Stepen reagovanja na promene u troškovima programa spoljnog
kompletiranja je određen karakteristikama industrije; kapitalno intenzivnije
industrije jače reaguju na promene troškova od manje intenzivnih. Razvojne
razlike su potvrdile svoju važnost i ovde, pa zemlje u razvoju negativnije
pogađa rast njihovih troškova, ili opadanje troškova u konkurentskoj zemlji,
nego što je to slučaj sa razvijenim zemljama. Ali zato imaju mnogo više koristi
od rasta troškova u konkurentskoj zemlji. Takođe je negativan efekat distance
po manji udeo poslova spoljnog kompletiranja veći u zemljama u razvoju,
nego što je u razvijenim.
Jedno vrlo interesantno istraživanje, koje su obavili Peri i Urban63 na
osnovu podataka o industrijskim firmama u Italiji i Nemačkoj u domaćem i
stranom vlasništvu, za period 1993–1999, imalo je kombinovan pristup; sa
jedne strane je to regionalni aspekt prelivanja tehnologije (utvrđeni visok
stepen lokalizacije u difuziji tehnoloških znanja), a sa druge, pozitivan efekat
jaza u produktivnosti između domaćih i stranih firmi, u istom sektoru i
regionu, na naredni rast produktivnosti (definisan kao: Veblen-Geršenkron
efekat). Poslednji je bilo moguće efikasno testirati posle ujedinjenja Nemačke.
„Naše procene pokazuju prisustvo pozitivnog i značajnog Veblen-Geršenkron
efekta korišćenjenjem svake od naših mera produktivnosti. Takav efekat je
veliki i slične veličine za nemačke i italijanske firme. Ovo tumačimo kao
dokaz da prisustvo visoko produktivnih SDI (smatranih egzogenim za domaće
firme) ima podsticajni efekat na rast produktivnosti lokalnih firmi.”64 Obim
razmenjenih, odn. prelivenih tehnoloških znanja na domaće firme je određen
stepenom tehnološkog jaza. Ispostavilo se da nemačke firme izvlače veće
koristi od prelivanja od italijanskih, upravo zvog većeg tehnološkog jaza
domaćih firmi iz istočnog dela zemlje. „Kvantitativno, Veblen-Geršenkron
efekat je uporedive veličine za nemačke i italijanske firme. 10% jaza u
produktivnosti između domaće firme i lokalnih multinacionalnih firmi se
prevodi u 4–6% veću produktivnost posle jedne godine za prosečnu domaću
firmu. Ovo je veoma veliki efekat.”65 Ovo istraživanje je pokazalo da
63 Peri, Giovanni, and Urban, Dieter, “Catching-Up to Foreign Technology? Evidence on

the ‘Veblen-Gerschenkron’ Effect of Foreign Investment”, NBER Working Paper 10893,
National Bureau of Economic Research, Cambridge, MA, 2004.
64 Ibid., p. 4.
65 Ibid., p. 18.
85
(str. 61–92)
koncentracija stranih filijala u sektoru i regionu nema važniji uticaj na

relativnu produktivnost domaćih firmi. Dovoljno je prisustvo nekoliko visoko
produktivnih filijala TNK da podstaknu rast produktivnosti lokalnih firmi.
Daleko značajniji faktor rasta produktivnosti domaćih firmi u manje
razvijenim regionima je stepen jaza u produktivnosti u odnosu na strane
filijale. Iako određeni tehnološki faktori specifični za pojedine sektore
određuju deo stope rasta produktivnosti, veći njen deo je određen stepenom
konvergencije domaćih firmi ka višoj relativnoj produktivnosti, uzrokovanoj
blizinom TNK. Ovi rezultati su vrlo značajni za politiku harmoničnog
regionalnog razvoja, posebno važnu u Evropskoj uniji.
Na osnovu podataka za 17.789 firmi, Gerg (Görg) i Štrobl (Strobl) su vršili
istraživanje uticaja TNK na irsku industriju i opstanak firmi za period od
1973–1996. godine.66 Za razliku od domaćih firmi, koje su bile koncentrisane
u tradicionalnim industrijama i proizvodnji hrane, investicije TNK su primarno
bile usmerene u sektore visokih tehnologija. Pošto je u Irskoj prisustvo TNK
veoma visoko, ona je pogodan teren za istraživanje efekata prelivanja na
domaće firme, kao i njihovog kumulativnog uticaja na privredu. Načelno,
moguća su dva scenarija: ili domaća firma prima stranu tehnologiju i znanja od
TNK, uspešno preživljava tehnološke promene u privredi, i uključuje se u
sektore visokih tehnologija; ili, u svemu tome ne uspeva, smanjuje proizvodnju,
ili se čak gasi. Dodatno, TNK mogu povećanjem opšte stope nadnica u privredi
izbaciti domaće konkurente. Rezultati ovog istraživanja sugerišu da je uticaj
prisustva TNK bio tim veći na domaće firme što su one bile više angažovane u
sektorima visokih tehnologija, i obrnuto. Utvrđeno je da „prisustvo
multinacionalnih firmi ima efekat poboljšanja života na domaće firme koje
posluju u sektorima visokih tehnologija. Ovo sugeriše da se moglo desiti
prelivanje tehnologije između stranih i domaćih firmi u industrijama visokih
tehnologija, pomoću čega domaće firme uče nove tehnologije proizvodnje, što
im omogućava da tako proizvode sa nižim prosečnim troškovima”.67 Prisustvo
TNK se nije odrazilo na poslovanje i opstanak domaćih firmi niskih
tehnologija, uglavnom zbog njihove nesposobnosti da raspoloživo znanje
apsorbuju i primene. Kada se posmatra uticaj TNK na poslovanje stranih firmi
u Irskoj, on ponovo zavisi od njihovog tehnološkog nivoa. Nije registrovan kod
66 Görg, Holger, and Strobl, Eric, “Multinational Companies, Technology Spillovers, and
Firm Survival: Evidence for Irish Manufacturing”, Mimeo, University College Dublin,
Dublin, 2000.
67 Ibid., p. 17.
86
(str. 61–92)
stranih firmi u sektoru visokih tehnologija, verovatno zbog nepostojanja

tehnološkog jaza. Međutim, primetno je da TNK izbacuju sa tržišta strane firme
iz sektora niskih tehnologija.
Prelivanje produktivnosti od SDI se javlja kao razlika od ukupnih koristi
koje prisustvo TNK stvara u rastu produktivnosti na lokalnom tržištu, i dela
vrednosti koje one internalizuju, odn. same iskorišćavaju. Ovo prelivanje se
ostvaruje na dva načina: prvo, preko efekta konkurencije, koju prisustvo TNK
povećava, i tera lokalne firme na efikasnije poslovanje; i drugo, preko
kopiranja strane tehnologije, procesa, i proizvoda, ili, putem upošljavanja
radne snage prethodno obučene od strane TNK.
Zavisno od pravaca prelivanja, ono može biti horizontalno i vertikalno.
Horizontalno prelivanje produktivnosti se javlja kod lokalnih firmi koje posluju
u okviru istog sektora kao i TNK. Izvor prelivanja, TNK, nemaju interes da
podstiču horizontalno prelivanje kada su lokalne firme konkurentne; one na
razne načine nastoje da spreče takvo odlivanje ili curenje tehnologije, i to čine
putem zaštite svojih intelektualnih prava, trgovačkih marki i poslovnih tajni,
plaćanjem viših nadnica i drugim oblicima vezivanja zaposlenih, ili izborom
lokacija u kojoj je lokalna sposobnost kopiranja ograničena. Empirijska
istraživanja su potvrdila prisustvo horizontalnog prelivanja u razvijenim
industrijskim zemljama, od tranzicionih u Rumuniji, a u zemljama u razvoju ono
nije utvrđeno. Ovi rezultati su u skladu sa prirodom horizontalnih investicija.
Drugačiji odnos postoji u slučaju vertikalnih SDI, gde TNK često prenose
određene tehnologije i znanja svojim uzvodnim snabdevačima, koji stiču i
dodatne koristi od ekonomija obima uzrokovanih rastućom tražnjom za
međufaznim proizvodima. TNK u ovom slučaju mogu prenositi na lokalne
firme tehnologiju, proizvodna znanja, sisteme upravljanja kontrolom kvaliteta
itd. One su vrlo često i pokretači značajnih pozitivnih procesa i unapređenja u
lokalnim firmama, jer međufazni proizvodi koje TNK koriste moraju
zadovoljiti određene standarde kvaliteta. Prisustvo vertikalnog prelivanja je
utvrđeno empirijskim ispitivanjima, i pokazalo se da je bilo značajan faktor
rasta proizvodnje i produktivnosti lokalnih firmi, naročito u uspešnim
tranzicionim zemljama.
Može se zaključiti da „TNK primarno slede mogućnosti za pravljenje
profita na velikim i rastućim tržištima na dugi rok”,68 i da su za to
najsposobniji privredni akteri, opremljeni najkvalitetnijim sredstvima.
68 Jovanović, Miroslav N., International Economic Integration, Routledge, London, 1998,

p. 164.
87
(str. 61–92)
5. ZAKLJUČCI
Osnovni zaključci o SDI i njihovim efektima mogu biti sumirani kao
sledeći:
• SDI poseduju jak razvojni potencijal: prvo, one su dodatni priliv
investicionog kapitala, posebno važan za zemlje koje imaju malu stopu i
obim domaće štednje; drugo, one pokreću novu privrednu aktivnost ili
uvećavaju postojeću, u proizvodnom ili uslužnom sektoru; treće, jedan od
najznačajnijih efekata je prelivanje tehnologija, znanja i produktivnosti;
• Pretežan deo globalnih tokova SDI je horizontalnog i intra-idustrijskog
karaktera, i odvija se među razvijenim industrijskim zemljama;
• Regionalna ekonomska integracija i SDI imaju pozitivno uzajamno
dejstvo;
• Efekti SDI u tranzicionim evropskim zemljama se uglavnom ocenjuju kao
pozitivni. Rezultati istraživanja koja ih nisu mogla potvrditi, ili su utvrdila
negativne efekte, mogu se objasniti pre karakterom privreda zemalja
domaćina i procesom privatizacije u njima nego samom prirodom SDI;
• Najjači razvojni potencijal poseduju SDI od strane TNK, koje su i najveći
svetski investitori. Stepen iskorišćenja raspoloživih potencijala od strane
zemlje domaćina zavisi od brojnih faktora, ali u dobroj meri i od
sposobnosti njenih privrednih subjekata.
LITERATURA
1. An, Galina, and Iyigun, Murat F., “The export technology content, learning
by doing and specialization in foreign trade”, Journal of International
Economics, Vol. 64, No. 2, 2004, pp. 465–483.
2. Antrŕs, Pol, Garicano, Luis, and Rossi-Hansberg, Esteban, “Organizing
Offshoring: Middle Managers and Communication Costs”, NBER
Working Paper 12196, National Bureau of Economic Research,
Cambridge, MA, 2006.
3. Arthur, W. Brian, “How Growth Builds Upon Growth in High-
Technology”, Annual Sir Charles Carter Lecture: Report 138, Feb. 2002,
Northern Ireland Economic Council, Belfast, 2002
4. Balasubramanyam, V.N., Sapsford, David, and Griffiths, David, “Regional
Integration Agreements and Foreign Direct Investment: Theory and
Preliminary Evidence”, Manchester School, Vol. 70, No. 3, 2002, pp.
460–482.
88
(str. 61–92)
5. Barrell, Ray, and Pain, Nigel, “Domestic institution, agglomerations and

foreign direct investment in Europe”, European Economic Review, Vol.
43, No. 4–6, 1999, pp. 925–934.
6. Barrios, Salvador, “Are there positive spillovers from Foreign Direct
Investment? Evidence from the Spanish experience (1990–1994)”,
Mimeo, University College Dublin, Dublin, 2000.
7. Barry, Frank, “Convergence is Not Automatic: Lessons from Ireland for
Central and Eastern Europe”, World Economy, Vol. 23, No. 10, 2000, pp.
1379–1394.
8. Barry, Frank, “Foreign Direct Investment, Infrastructure and the Welfare
Effects of Labour Migration”, Manchester School, Vol. 70, No. 3, 2002,
pp. 364–379.
9. Blomström, Magnus, and Kokko, Ari, “The Economics of Foreign Direct
Investment Incentives”, NBER Working Paper 9489, National Bureau of
Economic Research, Cambridge, MA, 2003.
10. Blomström, Magnus, and Sjöholm, Fredrik, “Technology transfer and
spillovers: Does local participation with multinationals matter?”, European
Economic Review, Vol. 43, No. 4–6, 1999, pp. 915–923.
11. Boudier-Bensebaa, Fabienne, “Agglomeration economies and location
choice – Foreign direct investment in Hungary”, Economics of Transition
Vol. 13, No. 4, 2005, pp. 605–628.
12. Broadman, Harry G. (ed.), From Disintegration to Reintegration: Eastern
Europe and the Former Soviet Union in International Trade, World Bank,
Washington, DC, 2005.
13. Campos, Nauro F., and Kinoshita, Yuko, “Foreign Direct Investment as
Technology Tranferred: Some Panel Evidence from the Transition
Economies”, Manchester School, Vol. 70, No. 3, 2002, pp. 398–419.
14. Desai, Mihir A., Foley, C. Fritz, and Hines Jr., James R., “Foreign Direct
Investment and the Domestic Capital Stock”, NBER Working Paper
11075, National Bureau of Economic Research, Cambridge, MA, 2005.
15. Ekholm, Karolina, Forslid, Rikard, and Markusen, James R., “Export-
Platform Foreign Direct Investment”, NBER Working Paper 9517,
National Bureau of Economic Research, Cambridge, MA, 2003
16. Eurostat, European Union foreign direct investment yearbook 2005, Data
1998–2003, Office for Official Publications of European Communities,
Luxembourg, 2005.
89
(str. 61–92)
17. Fumagalli, Chiara, “On the welfare effects of competition for foreign
direct investments”, European Economic Review, Vol. 47, No. 6, 2003, pp.
963–983.
18. Gao, Ting, “Foreign direct investment and growth under economic
integration”, Journal of International Economics, Vol. 67, No. 1, 2005, pp.
157–174.
19. Goldstein, Itay, and Razin, Assaf, “Foreign Direct Investment vs Foreign
Portfolio Investment”, NBER Working Paper 11047, National Bureau of
20. Görg, Holger, and Strobl, Eric, “Multinational Companies, Technology
Spillovers, and Firm Survival: Evidence for Irish Manufacturing”, Mimeo,
University College Dublin, Dublin, 2000.
21. Glass, Amy Jocelyn, and Saggi, Kamal, “Licencing versus direct
investment: implication for economic growth”, Journal of International
Economics, Vol. 56, No. 1, 2002, pp. 131–153.
22. Guerin, Selen Sarisoy, “The Role of Geography in Financial and
Economic Integration: A Comparative Analysis of Foreign Direct
Investment, Trade and Portfolio Investment Flows”, World Economy, Vol.
29, No. 2, 2006, pp. 189–209.
23. Helpman, Elhanan, “Trade, FDI, and the Organization of Firms”, NBER
Working Paper 12091, National Bureau of Economic Research,
24. Helpman, Elhanan, Melitz, Marc J., and Yeaple, Stephen R., “Export
versus FDI”, NBER Working Paper 9439, National Bureau of Economic
Research, Cambridge, MA, 2003.
25. Keller, Wolfgang, “The Geography and Channels of Diffusion at World’s
Technology Frontier”, NBER Working Paper 8150, National Bureau of
26. Keller, Wolfgang, and Yeaple, Stephen R., “Multinational Enterprises,
International Trade, and Productivity Growth: Firm-Level Evidence from
the United States”, NBER Working Paper 9504, Cambridge, MA: National
Bureau of Economic Research, 2003.
27. Lanine, Gleb, and Vennet, Rudi Vander, “Microeconomic determinants of
acquisitions of Eastern European Banks by Western European Banks”,
Economics of Transition, Vol. 15, No. 2, 2007, pp. 285–308.
90
(str. 61–92)
28. Lipsey, Robert E., “Home and Host Country Effects of FDI”, NBER
Working Paper 9293, National Bureau of Economic Research, Cambridge,
MA, 2002.
29. Lucas Jr., Robert E., “Why doesn’t capital flow from rich to poor
countries?”, AEA Papers and Proceedings, American Economic Review,
Vol. 80, No. 2, 1990, pp. 92–96.
30. Markusen, James R., and Venables, Anthony J., “Foreign direct investment
as a catalist for industrial development”, European Economic Review, Vol.
43, No. 2, 1999, pp. 335–356.
31. Markusen, James R., and Venables, Anthony J., “The theory of
endowment, intra-industry and multi-national trade”, Journal of
International Economics, Vol. 52, No. 2, 2000, pp. 209–234.
32. Mencinger, Jože, “Does Foreign Direct Investment Always Enhance
Economic Growth?”, Kyklos, Vol. 56, No. 4, 2003, pp. 491–508.
33. Mullen, John K., and Williams, Martin, “Foreign Direct Investment and
Regional Economic performance”, Kyklos, Vol. 58, No. 2, 2005, pp.
265–282.
34. Neary, J. Peter, “Foreign Direct Investment and the Single Market”,
Manchester School, Vol. 70, No. 3, 2002, pp. 291–314.
35. Neary, J. Peter, “Trade Costs and Foreign Direct Investment”, Mimeo,
University College Dublin, 6 February 2006, Dublin, 2006.
36. Peri, Giovanni, and Urban, Dieter, “Catching-Up to Foreign Technology?
Evidence on the ‘Veblen-Gerschenkron’ Effect of Foreign Investment”,
NBER Working Paper 10893, National Bureau of Economic Research,
37. Porter, Michael E., “Clusters and the New Economics of Competition”,
Harvard Business Review, Vol. 76, No. 6, 1998, pp. 77–90.
38. Razin, Assaf, Rubinstein, Yona, and Sadka, Efraim, “Fixed Costs and FDI:
The Conflicting Effects of Productivity Shocks”, NBER Working Paper
10830, National Bureau of Economic Research, Cambridge, MA, 2004.
39. Shatz, Howard J., and Venables, Anthony J., “The geography of
international investment”, Policy Research Working Paper 2338, World
Bank, Washington, DC, 2000.
40. Spencer, Barbara J., “International outsourcing and incomplete contracts”,
Canadian Journal of Economics, Vol. 38, No. 4, 2005, pp. 1107–1135.
91
(str. 61–92)
41. Swenson, Deborah L., “Overseas assembly and country sourcing choices”,
Journal of International Economics, Vol. 66, No. 1, 2005, pp. 107–130.
42. UNCTAD, Prospects for Foreign Direct Investment and the Strategy of
Transnational Corporations, 2004–2007, United Nations, New York and
Geneva, 2004.
43. Yeaple, Stephen R., “The complex integration strategies of multinationals
and cross country dependencies in the structure of foreign direct
investment”, Journal of International Economics, Vol. 60, No. 2, 2003,
pp. 293–314.
Dr. Miroslav ANTEVSKI
A FOREIGN DIRECT INVESTMENT:

CHARACTERISTICS, PATTERNS, AND EFFECTS
ABSTRACT
The author researched the foreign direct investment flows, patterns and effects in
conditions of regional economic integration in Europe. The foreign direct investment
presence results in two effects: first, increase in competition, and second, creation of
forward and backward linkages between domestic firms and foreign affiliates. The
benefits of foreign direct investment for their host countries take the form of various
types of externalities or spillovers (of technology, knowledge, productivity). The
potential spillover benefits could be realized if domestic firms have the capacity to
absorb foreign technologies and skills.
Key words: foreign direct investment, regional economic integration, effects,
economic growth, trade patterns, transnational corporations
92

Antevski

Transféré par

Informations du document

Copyright

Formats disponibles

Partager ce document

Partager ou intégrer le document

Options de partage

Avez-vous trouvé ce document utile ?

Ce contenu est-il inapproprié ?

Droits d'auteur :

Formats disponibles

Antevski

Transféré par

Droits d'auteur :

Formats disponibles

Miroslav ANTEVSKI1 UDK: 339.727.

STRANE DIREKTNE INVESTICIJE:

1. KARAKTERISTIKE STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

P strane portfolio investicije – SPI (Foreign Portfolio Investment) i strane

1 Dr Miroslav Antevski, istraživač saradnik, Institut za međunarodnu politiku i privredu,

investitori, koji deluju kao menadžeri njihovih vlastitih projekata, više su

investitor – direct investor) u cilju preuzimanja trajnog udela u firmi koja

• vlasnički kapital i reinvestirane zarade, koje čini vrednost sopstvenog

razvijenih zemalja. Tako su one kontrolisale 92,5% svetskog stoka SDI u

mesto zauzimaju usluge finansijskog posredovanja (najviše usluge osiguranja

2. VRSTE STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

troškovima, prvenstveno transportnim i carinskim, ali i kroz jeftinije i brže

u praksi. Velike multinacionalne firme investiraju u zemlje niskih troškova da

3. UZAJAMNI UTICAJ REGIONALNE INTEGRACIJE U EVROPI

21 Balasubramanyam, V. N., et al., “Regional Integration Agreements and Foreign Direct

razvoj industrijskih struktura.24 Lokacione prednosti i pojedinih članica, i cele

24 Karakterističan je primer NAFTA, koji je doveo do promena u investicionoj aktivnosti

Od različitih iskustava pojedinih zemalja sa prilivom SDI, interesantno je

istraživanje o uticaju koje su SDI imale u 25 tranzicionih zemalja u periodu od

zemljama, i ovaj podatak može ukazivati na dve stvari: prvo, da je uslužni

Rezultati još jednog istraživanja podržavaju deo Mencingerovih

39 Lanine, Gleb, and Vennet, Rudi Vander, “Microeconomic determinants of acquisitions of

I pored različitih pojedinačnih iskustava, generalno se može oceniti da su

4. EFEKTI STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

uzrokovan potrebom stranih filijala za domaćim proizvodima koji su

45 Keller, Wolfgang, and Yeaple, Stephen R., “Multinational Enterprises, International

uglavnom nemobilne radne snage, politike fokusirane da deluju na

Informacioni troškovi prilikom izbora lokacije za SDI igraju vrlo značajnu

TNK stiču prednosti iz kombinovane komplementarnosti sever-sever i sever-

Nove forme međunarodne organizacije poslovanja TNK bile su

57 Ilustrativan primer je za SAD: „Između 1990. i 2001. prodaje stranih filijala

Međunarodno spoljno snabdevanje ima određene prednosti nad domaćom

60 Spencer, Barbara J., “International outsourcing and incomplete contracts”, Canadian

u svom radu analizirala reagovanje na troškove američkog uvoza iz tog

63 Peri, Giovanni, and Urban, Dieter, “Catching-Up to Foreign Technology? Evidence on

koncentracija stranih filijala u sektoru i regionu nema važniji uticaj na

stranih firmi u sektoru visokih tehnologija, verovatno zbog nepostojanja

68 Jovanović, Miroslav N., International Economic Integration, Routledge, London, 1998,

5. Barrell, Ray, and Pain, Nigel, “Domestic institution, agglomerations and

Dr. Miroslav ANTEVSKI

A FOREIGN DIRECT INVESTMENT:

Vous aimerez peut-être aussi