Académique Documents
Professionnel Documents
Culture Documents
• Средишта
• Области
• Партнери
• Новости
• О пројекту
Почетна » Пројекат Растко (Матица) » Драма и позориште
Тражи
Драгутин Ј. Илић
Догађа се после милијон година. Пролог, на месту, где је пре милијон година
стајао град Париз. I чин у кабинету Зорановом, II и III у врту његовом.
ПРОЛОГ
НА СЦЕНИ СЕ ВИДИ, ГУСТА, ШУМОВИТА, ДОЛИНА, НА МЕСТУ, ГДЕ ЈЕ,
ПРЕ МИЛИЈОН ГОДИНА, БИО ГРАД ПАРИЗ. МЕЂУ ГРМЉЕМ И
ЏБУНОВИМА СТОЈИ ДУБОКА ПЕЋИНА, ВИЊАГОМ И ПАПРАДИ
ПОКРИВЕНА.
ПОЈАВА I.
Натан, седи пред пећином; седе дуге косе и браде. Наг је. На крилу му
расклопљена, велика књига.
ПЕСМА:
(Натан је, за све време песме, слушао мелодију тужно, обореном главом.)
НАТАН: Јадна сањалицо! Узаман дозиваш вечност; она је нема за ухо смртнога!
ПОЈАВА II.
НАТАН: Не, сине мој! Ја сам једнако сањао, докле ме не пробудише тужни
звуци твоје песме. Њезиних је звукова већ нестало; али они и сада брује у мојој
души као и успомена на развејани сан некадањег Човечанства.
НАТАН: Тако је! Човек је тежио томе, али је ли и постигао то? Просвета и
наука, философија и проналасци, којима требаше да обезбеди своје уживање
само су морили његов ум и снагу. Милијоне браће убијао је или је допустио да
их потамани ужасна глад, само зато да он задовољније ужива. Па је ли бар у
томе успео? Упитај прошлост његову. Он није постигао ни оно савршенство,
које имаде она свиња што лежи мирно у каљузи и ужива задовољно, не
питајући зашто је јабука пала њојзи на нос и зашто, кад се с гране откинула
није одлетела у вис? Шта се ње тичу закони гравитације или вечитог кружења,
кад она слатко жваће своју јабуку? А зар и може бити разлике између Човека и
ове презрене животиње? Обоје беху немоћни да скину с врата ону неман, која
их је још у самом зачетку гробу наменила. Па кад их нестане, нису ли једно
исто? Каква је разлика између духа умрлог Човека и животиње? Оба се у праху
изједна чују; и ко би могао рећи: ово је Човек а ово звер?
ДАНИЈЕЛ: Тамо иза оног брежуљка одакле се испред наше пећине одваја
долина, испресецана реком и поточићима а ишарана цвећем и зеленилом,
угледао сам нешто чудновато. Да ли сам у томе часу заспао и сневао, то не знам.
Баш када сам стигао на врх брежуљка и почео се дивити вечерњем руменилу, у
коме се врхови гора преливаху, од једном зачух звуке божанствене мелодије.
Песма се тихо сливала у најслађу хармонију, па се као шумор поточића
разлегала по целој долини. Чаробна милина обузе ми душу, те занесен
умиљатим звуцима песме почех се прикрадати месту одакле се она разлегала. У
том већ стигох до једнога џбуна и ту застадох. Маших рукама да уклоним
шибље преда мном и... не, не! Та то је био само занос, сан! Али, оче, прегорео
бих половину живота, кад бих само могао још једном тај сан вратити.
ДАНИЈЕЛ: Можда. Али онда жалим, зашто ме тај сан није подуже држао.
НАТАН: Буди пажљив, сине! Можда ни овде нисмо скривени. Пре легања,
обиђи још једном околину, да видиш нема ли што сумњивог.
ПОЈАВА III.
ДАНИЈЕЛ: (Сам.) Једва иде, сиромах! Већ је тридесет дана како нас гоне као
расплашену дивљач. Да ли ће нам ово бити право станиште мира, о коме смо
сањали? Или, ко зна? Можда нам није суђено до смрти да се игде станимо? О,
Ахасфере, Ахасфере! Није ли се твој дух станио у последњем потомку твоме?
Срећу и сласти Човечанства никада није осетио последњи потомак твој; а беде
и невоље твоје притискују плећа његова ватром Содома.
(Оде. Сцена је пуста, После кратке паузе чује се неразговетан шум по
ваздуху, који се, мало по мало, прелива у фантастично, мелодично брујање.)
ПОЈАВА IV.
ПОЈАВА V.
НАТАН: Трчи тамо, али пажљиво! То нас траже. Духо-свет је осетио траг људи.
ПОЈАВА VI.
НАТАН: (Сам.) Ово је трећи пут како нам у траг уђоше. Ни ове непролазне
шуме не могу да нас заклоне испред очију нових створова, Духо-света. Узаман
се клониш, Човече; само утроба Земљина може те спасти.
ПОЈАВА VII.
(Данијел утрчи.)
ДАНИЈЕЛ: Угледали су ме! Нема нам спаса ако се што пре не уклонимо са овог
места! Неколицина ових чудовишта лете по ваздуху и нас траже.
НАТАН: Бежимо! Склонимо се из ових места! Еј, грдна старости! Под овим
стенама мислио сам да завршим тешке дане; а гле, сад морам и то место да
напустим. Нигде прибежишта; нигде мира! Ох, ко ће издржати све патње ове?
— Небо! за какве ме невоље штедиш јоште?
ДАНИЈЕЛ: (Прихвата га и води.) Јадни оче! Како бих срећан био, кад бих ти
нашао ма један кутић на Земљи, где би могао мира наћи.
НАТАН: Под земљом, под земљом, сине! Тамо је то што ти на Земљи тражиш.
НАТАН: (После малог хода.) Спасавај се, сине! Ја не могу даље! (Клоне.
Потмула грмљава.)
ДАНИЈЕЛ: Не, не! Без тебе нећу ни маћи! Та чудовишта, која нас гоне и не
познајем још. Али ма каква да су, ја ћу уза те бити. А и нашто ми живот? Да ли
да продужим још један век патње? Да ли да наследим твоје боле и очајање, те
да Васиону њима загушим? (Хоће да га дигне; благо.) Оче, покушај само!
ПОЈАВА I.
ЗОРАН: Тако је, Санко, данас се навршује 150 година од дана моје женидбе са
Светланом. На овај дан хоћу да јој укажем пажњу једним поклоном, какав више
нико у Духо-свету неће имати.
ЗОРАН: На 500. То је био најкраћи рок, који је она захтевала; а и сам нисам
желео мањи, јер се надам да за тако кратко време нећемо изаћи из воље једно
другоме. Ти, Санко, мораш чекати још 350 година а тада ће већ она поћи за
тебе.
САНКО: И то ће скоро проћи; причекаћу већ. Но где је она? Има пет година
како је нисам видео.
САНКО: Врло добро; бар ћемо заједно тамо путовати. (Разгледа по собама и
прилази справи колутова.) А гле! Опет нов проналазак. Познајем га. Ово овде,
то су ваздушне струје што се крећу око својих планета. Ово ће бити нова
планета „Слава“, која пре два милиона година беше још у хаосу. А ове
магловите тачке, шта показују оне?
ЗОРАН: Има већ 200 година како држим у затвору оног познатог
слонокрадицу, Звездана. За 50 година морам га на слободу пустити. Па шта
мислиш? Тај ми је однео збирку слонова; а кад сам га неки дан посетио, да
видим, да ли се што поправио, из очију сам му прочитао како ми вели:
„украшћу ти и оног северног медведа! украшћу ти и оног северног медведа!“
(Из облака чују се звуци, а за тим и песма, која се све већма ближи.)
ПЕСМА:
ПОЈАВА II.
САНКО: Ја сам те очекивао; али како ми твој Зоран не знаде казати хоћеш ли
ме посетити, то дођох ево да те на стопедесети дан твојих сватова поздравим.
ЗОРАН: (Редом се клања.) Хвала, хвала; што сте нашу успомену својом посетом
увеличали.
СВЕТЛАНА: Чули су, да ми спремаш поклон, какав у Духо-свету није нико
видео. Баш ме занима да дознам шта ће то бити. Већ је година дана како на то
помишљам.
ЗОРАН: Само помисли шта сам ти спремио. Један пратип изумрле животиње,
од које се на кугли земаљској само два примерка задржало. Пуне три године
летео сам за њиховим трагом; али они су се увек вешто скривали међу шибљем
и у прикривеним јазбинама. Ухватио сам их пред једном прастаром пећином,
баш у часу кад се спремаше на ново бегство. Сад их држим затворене, јер су још
помало дивљи, па се бојим да ми не умакну. За ову годину успео сам да их
научим нашем говору; те тако ћеш имати прилике да разговараш са
животињама, које умеју и да мисле донекле.
ЗОРАН: По спољашњем изгледу у многоме на нас личи. Само што нема нашег
духа и наше моћи. За Човека би се могло рећи, иако није довољно испитано, да
је он из онога типа створова из којих смо ми постали.
САНКО: То је, зацело, врло чудно! Животиње, које личе на нас, а немају наше
моћи!
ПОЈАВА III.
(Неколико њих улазе вукући за собом гвоздени кавез, у коме стоје затворени
Натан и Данијел.)
НАТАН: (Гордо.) Умири се, Данијеле! Судбина последњег Човека таква је. То је
закон вечности, који се над нама врши.
ЗОРА: Биљане! Биљане! Погле како је красна ова мања животиња. Личи на нас;
није онако длаком обрасла, као она друга.
ЗОРАН: Дакле, чујте сад, како сам у зологији означио ову појаву према ономе,
што сам сâм лично испитао на њима и што су ми они сами говорили.
Глава Човека, после извесних година, обрасте сва у дугачку длаку, као, на
пример, у медведа. Ето погледајте ова мања још није у длаку обрасла, те зато је
више нама слична него ли ова већа. – Ове животиње споразумевају се некаквим
мумлањем, које називају „говор“ а које би нас јако подсећало на крештање
данашњих папагаја.
БИЉАН: Све је то лепо; ама по моме мишлењу, ове животиње нису наши
праоци.
БИЉАН: Јер су сличнији мајмуну него нама. А осим тога, у њима нема ни трага
бар од зачетка наше моћи. Ево, ми смо у стању, да за час пређемо толико
колико они не могу за 10 дана. Својом снагом можемо да летимо и за дан два са
планете на планету прелазимо; а њихова је снага и сувише трома, те их једва и
по Земљи носи. Њихов ум као и код мајмуна ништа не види. а наш прозире
свуда.
ЗОРАН: Али друге животиње нису у стању да науче наш духо-збор, а ове могу.
СВЕТЛАНА: Тако! Е онда вас нећу са Земље кретати. Али кад ја не будем овде,
ви ћете бити под присмотром мојих.
НАТАН: Чини, како ти је воља. Некада је Човек, као мудрац, седео уз колено
царева. Ах, где су сада ти величанствени цареви да виде људску мудрост у
кавезу животињскоме?
НАТАН: То не! Он је био Човек као и ми. Рађао се као ми; тако је живео, па тако
је и умирао као и ми. Али људи морадоше имати некога, који ће им заповедати
и који неће дати да се међусобно до последњега покољу.
БИЉАН: Тако је! И ја сам често гледао како се разне животиње једна с другом
кољу; али никада нисам опазио да се кољу животиње од једне врсте. Међер је
Човек био најопаснија звер.
ЗОРАН: Чули сте, дакле, све о стању ових животиња. Да се нису узајамно клали
можда данас тај сој животиња не би био овака реткост за нас.
СВЕТЛАНА: Чуо си, Биљане, шта вели. Но баш и кад бих ти га поклонила ти га
не би могао ни до Месечеве сфере однети, а да се не угуши.
СВЕТЛАНА: Каквог?
СВЕТЛАНА: То нема смисла! Зар није боље имати жив пример пред очима?
НАТАН: Јадно дете! То осећање није од овога света. Не разуме, Данијеле, оно
што си јој казао.
ЗОРА: Пристајеш?
БИЉАН: Добро: Примамићемо их оба. Једнога теби, а једнога мени. (Из врта
cе чују звуци тихе мелодије.)
ЗОРАН: Слушајте само. Ову мелодију, која нам из врта долази успео сам да
створим помоћу ваздушних струја. У врту се она још боље осећа, нарочито
њезин шум сједињен са шуштањем лишћа. Ако хоћете, хајдемо у врт.
ПОЈАВА IV.
БИЉАН: Чујте, дакле, како сам намислио. Ти, Лагане, гледај да одмамиш оба
створа на крај врта, на „Светланин брежуљак“. Под високом палмом чекај нас; а
ја и Зора забављаћемо за то време Светлану и остале нашим Сатурналијама.
(Оду сви.)
ПОЈАВА V.
ПОЈАВА VI.
ПОЈАВА VI.
ДАНИЈЕЛ: Где смо ми? Је ли ово тај нови свет? Јесу ли ово најсавршенији
створови у Васиони, који не разумеју моје осећаје? Бежимо, бежимо, оче, из
овог пакла; јер тако ми свега, овим ћу ножем раскинути болове што ми срце
раздиру!
НАТАН: Ти си ван себе, те нећеш да схваташ свој положај према овоме свету. И
њихов ум и осећаји удешени су са свим друкчије. Не знају они шта значи све то,
што као ужас бесни у срцу твоме. Буди паметан и разуми једном, да смо ми
животиње на тако ниском ступњу, од кога су они далеко измакли. Јер онај, који
у бесконачности живи и не може осећати као ми нити имати онакових жеља
као што су наше. Умири се! Јер од тога очајања само себе штетиш, а успети
никад не можеш.
НАТАН: Јадно дете! Ти и не осећаш, како твоја туга раздире живот мој. Ако не
штедиш себе, а оно поштеди ово неколико дана што ми још за живот остају. Та
зар не видиш како ме је саломио овај очајни положај, већ се и сам трудиш да
довршиш оно што очајање са мном чини?
НАТАН: Обећај ми да нећеш без мене ништа чинити. Ја те молим за то! Ако
нећеш да поштедиш себе, а ти се смилуј на ове седе власи, на старост моју;
смилуј се, сине, ја те преклињем! (Склапа руке и хоће да клекне; Данијел га
брзо подиже.)
ПОЈАВА VIII.
ДАНИЈЕЛ: (Сам.) Па ипак ћу још једном покушати. Није могуће да она не зна
шта је то бол срца! Или се можда савршенство ових створова и огледа у томе:
„вечност и мртвило“ живети и не осећати ништа!
ПОЈАВА IX.
ЗОРА: Хајдмо.
ДАНИЈЕЛ: Куда?
ДАНИЈЕЛ: Хвала, Свемоћноме; онда ипак неће утрнути последњи зрак наде
моје.
ДАНИЈЕЛ: Љубав, љубав! Или се то у вашем свету друкчије каже? Ето, нпр. ти
си Биљанова. Каква те је страст на то навела? Јеси ли осећала што год необично
у срцу, у души својој?
ЗОРА: Тако што ми не разумемо! Управо, каква је то ватра што на уснама гори?
Можда неки нагон, који међу вама, животињама, постоји?
ДАНИЈЕЛ: Та то је ужасно!
ДАНИЈЕЛ: Жено, душе, како да те назовем. Зар баш нема ничега што вас на
живот креће? Зар нема ничега да те једном створу привуче више него другом.
ЗОРА: Нема!
ЗОРА: Тебе, дакле, очи маме? Хм! То је зацело чудновато? Желиш да се својим
уснама дотакнеш очију? Па лепо; оди мени и учини то. Баш ме занима шта ће
за тим бити!
ДАНИЈЕЛ: Иди, иди! Твоје ме очи не маме. Ја сам Човек, па ми нису све једно
ма чије очи.
ЗОРА: Узаман! Док они чују, ми ћемо бити већ далеко. Биљане!
ПОЈАВА X.
БИЉАН: Је ли готово?
ЧИН II.
У врту Зоранову. Врт је обрастао тропским растињем и цвећем. Међу
палмама и џбуњем хладњаци. У дну врта женски кип, налик Венусу.
ПОЈАВА I.
(Данијел стоји пред кипом; са прекрштеним рукама посматра.)
ПОЈАВА II.
ДАНИЈЕЛ: Ха, ха, ха! Мудрац; Ево мудрога Човека! Код њега је скривена
тајанствена књига победе! Из ње се он учи варљивим мађијама. Човече, шта
хоћеш од мене? Зар не видиш ову силну буру, која је завитлала грдне таласе да
потопе трошну лађу, коју си својом руком у пропаст отиснуо? По разјареном
небу витлају се грдни облаци, а гром се пролама и потреса Васиону. Слушај,
слушај, како хуји! На крилима вихора узјахала је гадна хавет, разјапила је
чељусти и урла страховитим гласом; а пламеним бичем шиба бесне коњице! То
је онај страховити титан, који је са својих грбина збацио куглу земаљску и
раскинувши окове, који га стезаху, јури сада да је у прах поруши. Ено га, ено!
Осећам оштре канџе његове како се забадају у срце Земљино. Гони бесну
неман! Отерај је у бездно неврата, да не потопи немоћни брод, у који си
најмилије благо сложио! Шта? Ти нећеш? О, милост, милост! Смилуј се на
несрећног Данијела! Спасавај га, докле га нису бесни таласи собом одвукли!
НАТАН: Сине мој!
НАТАН: Плачи, плачи! За очајну душу сузе су мелем, који утишава бол. Јадно
дете! пољуби га у чело горка је судбина наша; а теби је намењено, да на својој
души понесеш највећи терет васцелога Човечанства.
НАТАН: Таква је воља судбине, а ми смо дужни сносити све боле и невоље,
снагом Човечанства.
НАТАН: Умири се! Зар не видиш да си још слаб од ране, коју ти Биљан зададе?
Да не беше Светлане, данас те не бих живога гледао. Само њојзи имаш да
захвалиш за нови живот.
ДАНИЈЕЛ: Зашто да ме спасе. кад ми је смрт сто пут милија? Она је извидала
једну рану, али ко ће ми извидати ону, коју ми је она сама дубоко у срцу и души
оставила?
НАТАН: Дочекаћеш их, ако у часу очајања будеш помишљао на твога старог
оца, који има једину сласт живота да на твојим рукама издахне. Та ти волиш
свога оца; је ли да ћеш за ради мира његовог себе савлађивати?
ДАНИЈЕЛ: Зар не видиш како се трудим?
НАТАН: Зоран ме је послао теби да те њему одведем. Иди, сине, јер је опасно да
се сам у врту бавиш. Биљан тражи, прилике да те наново ухвати.
ПОЈАВА III.
НАТАН: (Сам.) О, вечна сило! Ти, која владаш световима и покрећеш Васиону;
ти свемогући! Желео сам да ме примиш себи? а сада те молим: Оснажи ме,
продужи живот мој ради оног невољника! Дај ми само толико моћи да га
утешим и на прави пут изведем, па ме онда узми себи! (Седа под хладњак и
замисли се.)
ПОЈАВА IV.
САНКО: Шта ћеш, кад им је таква нарав. Тек нешто се и за њих мора учинити.
Ето, неће ништа да раде. Једнако седе, па веле: „Макар се и Меркур под нама
провалио ми ћемо само размишљавати и нећемо се маћи!“
(Оде.)
ПОЈАВА V.
НАТАН: Не.
НАТАН: Од Биљанове ране да; али од оне, коју си му ти надала он јако болује.
СВЕТЛАНА: Јесте: али ја га ни мало нисам разумела. Видим да нешто хоће, али
шта, то не зна да ми каже. Вели, да ће због мене умрети, да ће се убити.
(Светлана сама.)
ПОЈАВА VII.
ДАНИЈЕЛ: (Не видећи је.) Па ипак неки унутрашњи глас наде као да ми каже:
„Немој веровати!“ Можда су други појмови, којима они означавају своје
осећање; можда је други начин, којим се код њих заталасава море среће и
болова љубавних, а ја не знам да га пронађем само? Ко зна? Можда ја нисам
имао право до сада? Живети а не осећати! Не знати за борбу у души, то је
немогуће! Не, не, она мора осећати! Ако су ти осећаји код ње и успавани, ја ћу
их пробудити. Ватром моје љубави запалићу душу њезину! Та један зрачак што
у мени пламти, кад би се дотакао срца њезиног, не бих пожалио да умрем.
Страшно је то живети међу неосетљивим лешевима, који се крећу; међу
каменим киповима, који су вечито хладни.
СВЕТЛАНА: Звала сам те. Ходи овамо. Тако, посади се ту, код мојих ногу. Хоћу
да се забављам с тобом. (Данијел седа код ногу њезиних.)
ДАНИЈЕЛ: Тако, тако! Не уклањај само те лепе ручице. Гледај ме, само гледај;
та и твоје очи пламте чудним пламом. О, што неће да ме сажежу, убију.
СВЕТЛАНА: Љубав? Туга? Колико сам пута чула за та чуда, која су ваше племе
затрла. То су опаке болести.
ДАНИЈЕЛ: У срцу, Светлано! Тамо где почива успавано легло свију страсти. У
души, где је извор живота.
СВЕТЛАНА: Тако, дакле: у срцу? Сад разумем! Љубав и туга леже у срцу. Свима
невољама што те муче узрок је срце. Али како да те од срца спасем? Зар би га
могла ишчупати из тебе, а да те не упропастим?
СВЕТЛАНА: (Сагиње своје лице њему.) Но? (Данијел је загрли и љуби једнако.)
ДАНИЈЕЛ: (Обухвати руком њезин пас.) Погледај само, мила Светлано, како
се у тамној вечери прелива руменило залазећег сунца. Ето тако ти је сада и у
мојој души. У вечитој тами почивала је она, а сада је као руменило сунца
озарава онај први пољубац. Гледај, диви се! Јер све ово руменило, које се над
сананом природом као осмејак дивне божице прелива утрнуће, а на место њега
завладаће тамна ноћ.
ДАНИЈЕЛ: Али ова ноћ неће бити пуна таме. Ватром љубави моје ужећи ћу две
најсветлије звезде небесне, које ће милим зрацима озарити стазу моје љубави.
ДАНИЈЕЛ: Ћути, ћути! Не буни ми снове, који се у мојој души јављају. Пусти
ме да сањам о оном што сам угледао још онога дана, кад се ти играше покрај
реке са цветом ружице. Још онда хтедох припасти твојим ногама те да те
замолим за ропство. О, како сам завидео ружици чије си листиће својом руком
кидала.
СВЕТЛАНА: Променио си се. Ниси више блед, као малочас, а очи ти блаже
сјају.
ПОЈАВА VIII.
ПОЈАВА IX.
БИЉАН: Стој!
ЗОРА: Стани!
БИЉАН: Ти знаш.
НАТАН: (За себе.) Свршава се! Збогом, Данијеле!
НАТАН: Не знам.
ЗОРА: Ми смо га видели кад га је Светлана собом одвела. Биљане, чувај ти тога,
а ја одох за њима
БИЉАН: А ти га изазови.
БИЉАН: Нећеш?
НАТАН: Никако!
БИЉАН: Ама разуми, глупа животињо, ми смо обећали, да га још ове ноћи
однесемо
НАТАН: Стани, још мало. Да погледам последњи пут на плаво небо и на одају
мога Данијела. Збогом, сине мој! Својом ћу крвљу искупити живот твој! Тако!
Сад сам готов. Удрите! (Биљан замахне ножем.)
ПОЈАВА X.
ЗОРА: Ушла сам јој у траг. Сад и ја знам како се „Човек“ укроћује.
ЗОРА: Баш малочас она га је, на овом месту, кротила. Прво је метнула његову
главу у своје крило, а затим је прислонила своје лице на усне његове; па га је на
послетку позвала у одају да тамо укроћавање продуже.
ПОЈАВА I.
(Зора и Санко.)
САНКО: Не знам ни сам; али ми се чини да и она већ увиђа како јој посао за
руком не испада.
САНКО: Како?
ЗОРА: И ноћас сам их посматрала. Она га је кроћавала онако исто као и оне
вечери, кад га из овог врта у своју ложницу одведе. Истина, он је за неко време
постајао много мирнији и тиши, али шта све то вреди, кад се онај бес поново
враћаше.
ЗОРА: Онда хајдмо ономе хладњаку. Тамо нас неће нико узнемиравати у нашем
разговору. (Оду.)
ПОЈАВА II.
БИЉАН: Ама кажи ми, нашто ти обе? За проучавање доста је једна животиња.
Задржи Натана, а мени дај Данијела.
БИЉАН: Зашто?
ПОЈАВА III.
(Зорка и пређашњи.)
ЗОРА: Светлана! Светлана! Данијел је опет у некаквом стању. Ено га где урла по
врту, а за њим трчи Натан и утишава га.
ПОЈАВА IV
ДАНИЈЕЛ: И ти ме питаш?
СВЕТЛАНА: Зар ти за ових пет дана није добро било? Ниси ли се синоћ толико
радовао да си пред саму зору заспао? Све сам покушала да те упитомим а ти
опет бесниш!
ДАНИЈЕЛ: Ти ме убијаш!
ДАНИЈЕЛ: Да ме љубиш!
СВЕТЛАНА: Зар оно не беше љубав?
СВЕТЛАНА: Нашто то, кад и сам знадеш да у Духо-свету таквог осећаја нема?
СВЕТЛАНА: Ја те љубим!
ДАНИЈЕЛ: (Презриво.) Ха, Ха, Ха! Како хладно одјекују ти гласи као да звони
укопно звоно, које спомиње смртнога, да је свој посао на Земљи свршио.
ДАНИЈЕЛ: За име Божје, умукни! Не говори више ту реч! Остави је, нека са
Човечанством мирно у гробу почива. Зар не осећаш како се прах човечији под
земљом потреса слушајући најмилију реч душе своје, како је немило
изговараш. То није глас љубави.
ДАНИЈЕЛ: Ако истину велиш, онда хајдмо са овога места! Буде ли искре
осећања у твоме срцу ти ћеш напустити и тога Зорана и Санка. О, хајдмо,
хајдмо! Далеко од овог очараног света наћи ћу ја животворни пламен који ће
загрејати мраз душе твоје.
ДАНИЈЕЛ: Ја их мрзим!
СВЕТЛАНА: За што?
ДАНИЈЕЛ: Не мора! Хајде са мном; остави их! Буди само моја, и ја ти дајем реч
да ћу пробудити у теби заспале осећаје, да ћу раздрагати твоје срце!
СВЕТЛАНА: А гле, ево и Зорана. Мора да се што важно догодило кад нам тако
брзо долази.
ПОЈАВА V.
(Зоран долази.)
ПОЈАВА VI.
ПОЈАВА. VII.
ПОЈАВА VIII.
ПОЈАВА. IX.
ДАНИЈЕЛ: (Освешћући се.) Тако, тако! Сад не боли више. Убих злотвора.
Прости, оче, морало је... ево овде... са мном! (Издане.)
НАТАН: За тобом, сине, за тобом! Нека угледају ови хладни кипови, како
осећаји, та искра божанске милости, прате Човека у вечно блаженство.
Погледајте ви, децо савршенства, у коме се ништа не осећа, ништа не жели; у
овом поништеном животу лежи трагедија целог Човечанства. Милија му је
била смрт, јер је њезино савршенство боље. У опакој бури судбине сломио се
брод Човечанства; али Човечанству беше милије борити се са таласима
њезиним него ли пловити по устајалој бари вашега савршенства, коју никакав
вихар покренути не може. Данијеле, хвала ти! Отац није имао снаге да покаже
сину прави пут спасења, али син га је своме оцу показао! Ево ме, дете моје! Сад!
Сад!... (Пробада се ножем Данијеловим.)
ЗОРАН: Гле, ко би помислио, да ће и овај припитомљени „Човек“ то исто
учинити?!
Крај.
Др Зоран Живковић
ДРАГУТИН ИЛИЋ
Одредница из: Живковић, Зоран. Енциклопедија научне фантастике,
„Просвета“ , Београд 1990.
Дела
О овом издању
Ово је треће штампано издање драме После милијон година Драгутина Илића а
прво у којем су словне и техничке грешке поправљене у односу на изворно
објављивање 1889. у листу Јавор. На Интернету се драма објављује први пут.
Исправке словних грешака урађене су како на основу листе коју је Дамјанов дао
у фототипском издању из 1988, тако и других пронађених случајева.
З. С.
[4] Ови случајеви су спојени: за то, по дуже, не ћу, по мало, до некле, и ако, са
свим, за цело, на само, у брзо, све једно, на ново, на против, мало час, за тим, не
можеш.
© 1997-2007 Пројекат Растко и појединачни носиоци ауторских права. Сва права задржана.