Arhitekta, umiljeni uitelj i mesija ...

Meu arhitektama vlada uverenje da su oni uitelji i da treba da poduavaju i vaspitavaju okruenje u vezi sa izgledom i organizacijom gradova i zdanja, neki put skliznu u sasvim virtuelni prostor zamiljajui da im je dodeljena uloga mesije. Planove za gradske etvrti i razna zdanja sainjavaju arhitekti, poto su dobili zadatak, sainjeno delo posle proveravaju komisije ili investitori, prolaze njihovi crtei razne forme drutvene i strune kontrole i, najzad, projektantski napor bude odobren ili odbaen i sve to, posle procedure, postaje neka vrsta kolektivnog stvaranja arhitekture. Nikako se tada arhitekta, mada udi za tim, ne moe nazvati uiteljem, jo manje mesijom, on samo nudi svoje vienje zadate teme. To moe biti izuzeteno dobro, sasvim nova vizija u odnosu na sve preanje, kao uzeta iz neke budunosti, ali ako nije odobreno znai da zadatak mesije nije ispunjen. Arhitekta je uveren u svoju misiju edukacije investitora i naroda, tu spada i obaveza unapreenje drutva, veruje da svojim delanjem moe da menja ivotno okruenje na planeti, naravno na bolje. Iz toga sledi i uverenje o preuzimanju uloge mesije u stvaranju sveta putem arhitekture, mada se ipak radi samo o arhitektonskom dizajnu. Uverenje arhitekata je da imaju veoma bitnu ulogu ne samo u dizajniranju gradskog kvarta i arhitekture, ve i u stvaranju ambijenta, to je veoma diskutabilno i preterano, jer arhitekta samo dizajnira prostor i stvara uslove da se ambijent formira a stvaraoci su ljudi i dogaaji koji koriste izgraeni prostor. Ne moe se projektovati ambijent unapred, ima primera gde je to pokuano a prostor ostao sterilan i prazan, bez emocija i pozitivnih vibracija. Stvarnost i realni ivot su drugaiji i jednostavniji kad je u pitanju pozicija arhitekte u kreiranju lepote prostora. Arhitekta deluje u jednom kulturnom okruenju koje ima svoj obrazac vrednosti i prema njemu se valja vladati da se ne bi ispalo iz igre. Tako je od kad je sveta i veka. Tokom istorije, arhitekta ili ve neko ko je preuzimao tu ulogu, sledio je pre svega namere i ideje onoga ko je imao mo i sredstva da sagradi grad ili palate pape, carevi, kraljevi, vlastela, jer su oni imali privilegiju da zamiljaju i stvaraju novi sadraj i lik zdanja koristei arhitektu kao izvoaa umetnikih, arhitektonskih i izvoakih radova. Svi ostali koji su bili namerni da zidaju sledili su stereotipe koji su iz tih vladarskih eksperimenata nastajali i to je onda bivao ablon, ponavljan bezbroj puta. Sada, u trinoj ekonomiji, pokretai i inicijatori se nazivaju investitori, mada i dalje postoje i vladaoci koji imaju ambicije da grade. Sarkozi, na primer, koji eli da promeni istorijsku sliku Pariza ne bi li promovisao savremeni grad na mesto Pariza-muzeja, kako ga on zove. Kako se po maketi tog projekta vidi, arhitekti ga slede bez obzira na skaradnost same vladaoeve ideje. Zato je investitor zapravo inspirator u traenju novih puteva, ma kakvi oni bili, i sa pogledom uprtim u budunost nalazi arhitektu koji je razumeo poziv i sa kojim ostvaruje svoju viziju i crpe mogunost posedovanja uloge mesije i stvaraoca nove arhitekture. Sam in kada arhitekta nakon prijema poziva, narudbine i projektnog zadatka donese skice investitoru na usvajanje, oduzima mu ulogu uitelja i samostalnog nosioca nove misli jer oekuje

saglasnost i odobrenje. Arhitekta se, naravno, moe boriti za svoj stav i svoj do tada nevieni dizajn pa je pred njim i mogunost da ne prihvati poziv, ali to je onda ustvari beanje od izazova, no to je, svakako, druga tema. Jer sve se zasniva na kompromisu, nije se jo doznalo da li su mesije i oni to su bili spaljeni na lomai zbog novih misli, poto nisu bili spremni ili sposobni da prihvate iskuenje pravljenja kompromisa. Oni mogu biti jedan od dokaza da ideja kojom se koraa u menjanju sveta mora da bude u skladu sa obrascem koji pre svega vladaru, po njegovom shvatanju, moe doneti dobrobit. Istravanje je kanjivo svuda pa, naravno, i u arhitekturi, sada se stvaraoci ne spaljuju, ali ima drugih naina da budu privedeni sistemu aktuelne i etablirane vrednosti i da stave svoj talenat i umee na dobrobit bilo vladaocu, bilo investitoru. Primer Gaudija. Neosporni autentini arhitekta, neuporediv, stvarao je poseban, nikada do tada izgovoreni arhitektonski jezik. Ni on, ipak, bez pristanka crkve ne bi svetu podario svu tu neopisanu lepotu. Ne bi daleko odmakao ni Korbizije sa manastirom ili Rajt sa kuon na vodopadu, i tako je odvajkada, od piramida do danas, a verovatno e biti i dalje. Stilovi u arhitekturi se menjaju, ne samo zato to je arhitekti palo na pamet da nove forme stavlja u promet, ve i zato to je skoro svaka novodoava vladaska elita imala potrebu da prikae svoju mo i u tom smislu graenje je bila najdostupnija i najefektnija forma koja se lako i upeatljivo pokazivala kao nedvosmisleno sredstvo prestia i moi, a neki put i ideologije. Primer Staljina koji je unitio ruske konstruktiviste tridesetih godina dvadesetog veka, zaista originalne tvorce novog pristupa arhitekturi, a plasirao u prostor ruskih gradova ogavnu kvazi klasiku ne bi li tako obeleio postojanost svog reima jo od davnina. Postoji i pria da su nekada ameriki novobogatai prenosili, kamen po kamen, zamkove sa britanskog ostrva na svoj kontinent iz istog razloga, a per je stimulisao stvarnje po elji voe, arhitekturu jeftine i lane imperijalne provinijencije. Dakle, mesijnajska uloga arhitekte je zabluda i samozavaravanje poslenika u projekovanju gradova i zgrada. Samo malobrojni imaju privilegiju da stvaraju izvan vaeeg kulturnog obrasca, zanemarujui etablirani stereotip i da istraiuju nove forme, ali i to je uslovljeno eljom investitora da angaujui megazvezdu-arhitektu, kao i u filmskoj ili estradnoj industriji, izbore bolju poziciju na tritu u hiper produkciji graevina. Opet se ponavlja istorija, samo to to sada nije vie vladarski presti i dinastiko pitanje loze koja hoe da ostane zabeleena u istoriju, ve pitanje bitke za mesto na planeti gde e se kapital plasirati i to bolje na tritu pozicionirati. A ako u isto vreme moe da bude lepo, atraktivno, uzbudljivo, neobino, skladno, intrigantno i arhitektonski prestino - tim bolje.