Frank Vedekind

Buenje prolea
deja tragedija Prevod: Filip Filipovi LICA: Melhior Gabor Gospodin Gabor, njegov otac Gospoa Gabor, njegova majka Vendla Bergman Gospoa Bergman, njena majka Ina Miler, Vendlina sestra Moric tifel Rentijer tifel, njegov otac Gimnazijalci: Oto Robert Georg Cirnic Ernst Rebel Hans Rilov Lemermejer Kerta Besel Tea, uenica Ilza, model Rektor Sunanica Gimnazijski profesori: Saraga Kostolom Majmunovi Tojaga Mlatijezik Muica Lakoemo, posluitelj Pastor Golotrb

Cigonmolker, prijatelj rentijera tlfela Stric Probst Pitomci popravnog doma: Dithen Rajnold Rupreht Helmut Gaston Doktor Prokrust Bravar Dr fon Praki, lekar Zakrabuljeni gospodin Gimnazijalci Berai groa PRVI IN PRVA SCENA Dnevna soba. VENDLA: Zato si mi napravila tako dugaku haljinu, majko? GA BERGMAN: Danas puni etrnaest godina! VENDLA: Da sam znala da es mi napraviti teko dugaku haljinu, radije ne bih punila etrnaest godina. GA BERGMAN: Nije ti previe dugaka ta haljina, Vendla, ta bi ti htela? ta ja mogu to mi dete svakog prolea poraste za pet-est santimetara? Uostalom, kao odrasla devojka ne sme vie da nosi princes haljinice. VENDLA: U svakom sluaju, princes haljinica mi stoji bolje od ove dronjave spavaice. Daj da je jo malo nosim, majko! Samo jo na leto. Sa etrnaest ili petnaest godina, jo uvek u moi da nosim ovu pokajniku odedu. Hajde da je sklonimo do sledeeg roendana, sada bih se ionako samo saplitala u nju. GA BERGMAN: Ne znam ta da ti kaem. Ja bih, dete, rado pristala da ostane ovakva kakva si sada. Druge devojice su u tvojim godinama ili kao motke ili debeljuce. A ti si suta suprotnost. Ko zna kakva e biti kada se druge budu razvile. VENDLA: Ko zna - moda me vie nee biti. GA BERGMAN: Dete, dete, kako ti tako neto pada na pamet? VENDLA: Ne, draga majko: nemoj se alostiti! GA BERGMAN (ljubei je) Zlato moje jedino! VENDLA: To mi tako doe uvee, kad ne mogu da zaspim. Mene to uopte ne alosti i znam da posle

mnogo bolje spavam. Majko, da li je greno razmiljati o takvim stvarima? GA BERGMAN: Hajde, neka ti bude, idi i obesi pokajniku odedu u orman! Tako ti boga, obuci opet princes haljinu! Kad stignem, uiu ti volane da je malo produim. VENDLA (ostavljajui haljinu u orman) Ne, onda bih vie volela da sam napunila i itavih dvadeset godina... GA BERGMAN: Samo da ti ne bude hladno! Nekad ti je haljinica bila dovoljno dugaka, ali... VENDLA: Sada, kada dolazi leto? O majko, niko ni kao dete ne dobije zapaljenje grla od kolena! Niko nije tako glup. U mojim godinama se jo niko ne smrzava, a najmanje u noge. A da li bi bilo bolje da mi je prevrue, majko? Zahvali dragom bogu ako ti tvoje zlato jednog jutra ne odsee rukave i uvee se pojavi bez cipela i arapa! Kad nosim pokajniku odedu, ispod se oblaim kao vilinska kraljica... Ne ljuti se, majice! Pa to niko ne vidi. DRUGA SCENA Nedelja uvee. MELHIOR: Dosadilo mi je. Ja vie ne igram. OTO: Onda i mi moramo da prekinemo! Jesi li uradio zadatke, Melhiore? MELHIOR: Samo vi igrajte dalje! MORIC: Kuda e ti? MELHIOR: Da proetam. GEORG: Ali ve smrkava! ROBERT: Jesi li ve uradio zadatke? MELHIOR: A zato ne bih mogao de etam po mraku? ERNST: Srednja Amerika! Luj XV! ezdeset stihova Homera! Sedam jednaina! MELHIOR: Prokleti zadaci! GEORG: Samo da sastav iz latinskog nije za sutra! MORIC: Ni o emu ne moe da misli, a da se ne upletu ti zadaci. OTO: Ja idem kui. GEORG: I ja, da radim zadatke. ERNST: I ja, i ja. ROBERT: Laku no, Melhiore. MELHIOR: Lepo spavajte! (Svi odlaze osim Morica i Melhiora.) MELHIOR: Ba bih voleo da znam zato u stvari postojimo u svetu! MORIC: Vie tih voleo da budem i fijakersko kljuse nego da idem u kolu! Zato idemo u kolu? Da bi mogli da nas ispituju! A zato nas ispituju? Da bismo pali! Pa, sedmorica moraju da padnu, ako ni zbog ega drugog onda zato to gornja uionica ima samo ezdeset mesta. Tako se udno oseam od Boia. Neka me avo nosi ako ve danas ne bih spakovao stvari i otiao u Altonu, samo da nema tate! MELHIOR: Hajde da priamo o neem drugom. (etaju.) MORIC: Vidi li tamo onu onu maku sa podignutim repom? MELHIOR: Da ne veruje u predskazanja?

MORIC: Ne znam tano... Dola je odande. To nita ne znai. MELHIOR: Ja mislim da je to Haribda na koju naleti svako ko je umakao Scili religioznih zabluda. Hajde da se smestimo ovde pod bukvu. U brdima duva juni vetar. Sad bih voleo da gore u umi budem mlada Drijada koja se itavu no ljuljuka i klacka po najviim vrhovima... MORIC: Zakopaj kaput, Melhiore! MELHIOR: Ha - kako lepraju peevi! MORIC: Boe, smrklo se da ne vidi ni prst pred okom. Ma gde si to? Melhiore, zar i ti ne misli da je stid u oveku samo proizvod njegovog vaspitanja? MELHIOR: O tome sam tek prekjue razmiljao malo due. Meni se ipak ini da je duboko ukorenjen u ljudskoj prirodi. Pomisli samo da se potpuno svue pred najboljim prijateljem. To nikad ne bi uradio ako istovremeno i on to ne uini. A zapravo je manje-vie i stvar mode. MORIC: Ja sam ve smislio, kad budem imao decu, deake i devojice, odmah u ih sastaviti da spavaju zajedno u sobi, po mogustvu na istom leaju, dau im da ujutru i uvee pomau jedni drugima u oblaenju i svlaenju, a kad budu vruine i deaci i devojice e nositi samo kratke tunike od bele vunene tkanine sa konim pojasom. Mislim da bi, kada tako odrastu, morali da kasnije budu mirniji nego to smo mi sada. MELHIOR: Potpuno verujem u to, Morice! Pitam se samo, kada devojice dobiju decu, ta onda? MORIC: Kako to, dobiju decu? MELHIOR: Ja tu verujem u nekakav instinkt. Mislim, na primer, kada jednog meora zatvori sa makom jo kad su maii i uskrati im bilo kakvo optenje sa spoljnim svetom, to jest potpuno ih prepusti njihovim nagonima, da e maka pre ili kasnije ipak zatrudneti, mada ni ona ni maor nisu imali nikoga iji bi im primer otvorio oi. MORIC: Mora da se kod ivotinja to deava samo od sebe. MELHIOR: A kako tek mora da je to kod ljudi! Molim te, Moric, kada tvoji deaci spavaju na istom leaju se devojicama i onda im neoekivano naiu prva muka oseanja - mogu da se kladim sa svakim... MORIC: Moda si stvarno u pravu. Ali ipak... MELHIOR: I kod devojica se u odreeno dobe deava sasvim isto! Nije da devojica ba... dodue, to se ne moe ba tano proceniti... u svakom sluaju bi se moglo pretpostaviti... a ne treba zanemariti ni radoznalost da uradi ono to te vue! MORIC: Samo jedno pitanje, uzgred. MELHIOR: Da? MORIC: Odgovorie mi? MELHIOR: Naravno! MORIC: Istinu? MELHIOR: Evo ruke. Pa, Moric? MORIC: Jesi li ve uradio zadatak? MELHIOR: Ma govori slobodno! Ovde nas niko ne uje i ne vidi. MORIC: Naravno, moja deca ti morala da rade preko dana u dvoritu i vrtu i zabavljaju se igrama koje ukljuuju i telesni nagon Morali bi da jau, da rade gimnastiku, da se veru i pre svega ne bi nou spavala tako lakim snom kao mi. Mi smo strani mekuci. Mislim da ovek uopte ne sanja kad spava

tvrdim snom. MELHIOR: Ja od sada pa do berbe groa spavam samo u viseoj lealjci. Krevet sam sklonio iza pei. Na rasklapanje je. Prole zime sam jednom sanjao da sam naeg Loloa bievao toliko dugo dok nije potpuno prestao da se mie. To je bilo neto najgroznije to sam ikad sanjao. to me gleda tako udno? MORIC: Je li si ih ve osetio? MELHIOR: ta? MORIC: Kako si ih ono nazvao? MELHIOR: Muka oseanja? MORIC: Aha. MELHIOR: Pa naravno! MORIC: I ja. MELHIOR: U stvari, meni je to davno poznato! Ve skoro godinu dana. MORIC: Ja sam bio kao gromom pogoen. MELHIOR: Sanjao si? MORIC: Ali sasvim kratko... o nogama u nebeskoplavom trikou koje se penju na katedru. Iskreno reeno, mislio sam da hoe na ovu stranu. Video sam ih samo na trenutak. MELHIOR: Georg Cirnic je sanjao svoju majku. MORIC: Ko ti je to ispriao? MELHIOR: Tamo kod mostia! MORIC: Kad bi samo znao ta sam pretrpeo od te noi! MELHIOR: Griu savesti? MORIC: Griu savesti? Smrtni strah! MELHIOR: Gospode Boe... MORIC: Mislio sam da mi nema spasa. Bio sam ubeen da sam dobio neki unutranji poremeaj. Na kraju sam se smirio tek kad sam poeo do zapisujem svoje ivotne uspomene. Da, da, dragi Melhiore, poslednje tri nedelje su za mene bile prava Getsimanija. MELHIOR: Ja sam manje-vie bio pripremljen za to. Molo sam se i stideo. Ali to je bilo sve. MORIC: A uz to si jo i mlai od mene skoro godinu dana! MELHIOR: Ja o tome, Moric, uopte ne bih razmiljao. Na osnovu onoga to ja znam, za prvo pojavljivanje tih fantoma ne postoji neki odreeni uzrast. Poznaje onog velikog Lemermajera sa slamastom kosom i orlovskin nosem? Taj je tri godine stariji od mene. Hans Rilov kae da jo uvek sanja samo kolae od peska i ele od kajsija. MORIC: Molim te, ta Hans Rilov moe da zna o tome! MELHIOR: On ga je pitao. MORIC: On ga je pitao? Ja se ne bih usudio da nekoga to pitam. MELHIOR: Pa ipak si pitao mene. MORIC: Ko zna! Moda je Hans ve sastavio i testament. Zbilja je udna ta igra koju igraju sa nams. I na tome treba da smo zahvalni! Ne seam se da sam ikad osetio ita od te vrste uzbuenja. Zato me nisu ostavili da spavam na miru dok se sve opet ne smiri. Moji dragi roditelji su mogli da imaju stotinu bolje dece od mene. A evo doao sam ja, ni sam ne znam kako, i sad treba da odgovaram zbog toga

to nisam ostao tamo gde sam bio. Zar nisi i ti ve razmiljao o tome, Melhiore, kako smo upali u ovu kau? MELHIOR: Znai jo ne zna, Moric? MORIC: A kako da znam? Vidim kako kokoke lee na jajima i ujem da me je mama nosila pod srcem, ali da li je to dovoljno? Seam se isto da sam se ve sa pet godina zbunjivao kada bi neko bacio dekoltiranu damu herc. To se oseanje izgubilo. A danas teko mogu da razgovoram sa nekom devojkom, a da ne mislim na neto stidno, a kunem ti se Melhiore, ne znam ta je to. MELHIOR: Ja u ti sve rei. To sam delom pokupio iz knjiga, delom iz ilustracija, a delom iz posmatranja prirode. Iznenadie se: svojevremeno sam postao ateist, rekao sam to i Georgu Cirnicu! Georg Cirnic je to hteo da kae Hansu Rilovu, ali Hans Rilov je ve to ve saznao od svoje guvernante dok je bio dete. MORIC: Ja sam pregledeo Mali Majerov leksikon od A do . Rei, samo rei i rei! Ni jedno jedino pravo objanjenje. O, to oseanje stida! ta e mi nekakav leksikon koji ne odgovara na ono najvanije ivotno pitanje? MELHIOR: Da li si nekada video kako dva psa pretravaju ulicu? MORIC: Ne! Bolje nemoj jo danas da mi kae, Malhiore. Jo nisam uradio Srednju Ameriku i Luja XV. A uz to jo ezdeset stihova iz Homera, sedam jednaina, sastav iz latinskog. Sutra bih opet propao. Da bih mogao dobro da bubam, moram da budem tupav kao vo. MELHIOR: Ma doi kod mene. Za etrdesetpet minuta srediu ti Homera, jednaine i dva sastava. Ispraviu i po neku glupu greku i stvar e biti u redu. Mama e nam, opet, napraviti limunadu, a mi emo lepo da askamo o razmnoavanju. MORIC: Ne mogu! Ne mogu lepo da askam o razmnoavanju! Ako hoe da mi neto uini, daj mi uputstva napismeno. Napii mi ono to zna. Napii to je nogue krae i jasnije i ubaci mi to meu knjige sutra za vreme fizikog, Poneu to kui, ne znajui da ga imam i onda u ga jednom neoekivano pronai. Proleteu po njemu umornog pogleda... a ako je ba neophodno, mogao bi uz to da priloi i neke crtee. MELHIOR: E, ba si kao devojica. Uostalom, kako hoe! Za mene je to ba zanimljiv posao. Da te pitam neto, Moric. MORIC: Hm? MELHIOR: Da li si ve nekad video devojku? MORIC: Da! MELHIOR: Ali sasvim?! MORIC: Skroz! MELHIOR: I ja! Onda nee biti potrebne nikakve ilustracije. MORIC: Za vreme streljake sveanosti u Lajlihsovom anatomskom muzeju! Da se to saznalo, izbacili bi me iz kole. Lepa kao lep dan, i - oh, tako prirodne! MELHIOR: Ja sam prolog leta bio sa mamom u Frankfurtu Zar ve ide, Moric? MORIC: Da radim zadatke. Laku no. MELHIOR: Zdravo. TREA SCENA

Tea, Vendla i Marta idu ulicom ruku pod ruku. MARTA: Kako mi voda ulazi u cipele! VENDLA: Kako vetar fijue oko uiju! TEA: Kako srce udara! VENDLA: Hajdemo onamo ka mostu! Ilza je rekla da reka nosi grmlje i drvee. Momci imaju splav na vodi, Melhior Gabor se jue zamalo nije utopio. TEA: Ma ume taj da pliva! MARTA: To i ja mislim, draga moja! VENDLA: Da nije umeo da pliva sigurno bi se utopio! TEA: Rasplela ti se kika, Marta; rasplela ti se kika! MARTA: Pa - nek se rasplete! I onako me nervira i danju i nou. Ne smem da nosim kratku kosu kao ti, ne smem da nosim rasputenu kao Vendla, ne smem da nosim konjski rep, a kod kue moram ak da pravim i frizuru - sve zbog tetaka! VENDLA: Doneu sutra makaze na veronauku. Odsei u ti je dok bude recitovala "Blago onome ko je postojan". MARTA: Zaboga, Vendla! Tata e me premlatiti, a mama e me tri noi zatvoriti u podrum. VENDLA: ime te tue, Marta? MARTA: Ponekad mi se ini da ti im bilo lake kad ne bi imali tako loe vaspitano derite kao to sam ja. TEA: a pria! MARTA: Pa ni ti nisi smela da stavi plavu traku na struk koulje? TEA: Ruiasti eltas! Mama misli da mi ruiasto dobro stoji uz crne oi, MARTA: Meni je divno stajalo plavo! Mama me je izvukla iz kreveta za kiku. Pala sam na patos, na ruke. U stvari, mama se svako vee moli sa nama... VENDLA: Da sam ja na vaem mestu, ve odavno bih pobegla od kue. MARTA: Eto ti sad, kuda da idem? Kad bi moglo! Ali videe ve ona a, videe ona jo! Ja bar nemam ta da prigovorim svojoj majci... TEA: Uh! Uh! MARTA: Moe li da zamisli, Tea, ta je mama time mislila da kae? TEA: Ja ne. A ti, Vendla? VENDLA: Ja bih je jednostavno pitala. MARTA: Leala sam na zemiji i vritala i urlikala. Onda doe tata. Strgne koulju. Ja na vrata. I ta sad! Ma htela sam tako dole na ulicu... VENDLA: Ma nee ba biti, Marta.. MARTA: Smrzla sam se. Zakljuala sam se i morala sam celu no da prespavam u vrei. TEA: Ja u ivotu ne bih mogla da spavam u vrei. VENDLA: A ja bih ba volela da jednom prespavam u vrei umesto tebe. MARTA: Samo da te ne tuku. TEA: Ali u njoj se ovek ugui! MARTA: Ma glava ostaje slobodna. Vee se ispod brade.

TEA: I onde te tuku? MARTA: Ne, samo kad uradi neto posebno. VENDLA: ime te tuku, Merte? MARTA: Ma, im atignu. Da li i tvoja majka misli da je nepristojno da u krevetu jede komad hleba? VENDLA: Ne, ne. MARTA: Uvek mislim da im to priinjava zadovoljstvo, ak i ako nita ne kau. Kad jednom budem imala decu, pustiu ih da rastu kao korov kod nas u vrtu. O njemu niko ne brine, a tako je visok, tako gust, dok rue u lejama svakog leta cvetaju sve jadnije. TEA: Kad ja budem imala decu, oblaiu ih sve u ruiasto, ruiaste esire, ruiasta odela, ruiaste cipele. Samo arape crne kao no! Onda, kad poem u etnju, pustiu ih da idu ispred mene. A ti, Vendla? VENDLA: A je l' vi to znate da ete ih dobiti? TEA: A zato da ih ne dobijemo? MARTA: Pa eto, tetka Eufemija ih nema. TEA: Gusko! Zato to nije udata. VENDLA: Tetka Bauer je bila tri puta udata, pa opet nema ni jedno. MARTA: Ako ga ti bude dobila, Vendla, ta bi vie volela, deaka ili devojicu? VENDLA: Deaka! Deaka! TEA: I ja deaka! MARTA: I ja. Radije dvadeset deaka nego tri devojice. TEA: Devojice su dosadne! MARTA: Da nisam devojica, sad sigurno to ne bih vie htela. VENDLA: Ja mislim da je to stvar ukusa, Marta! Ja se svakog dana radujem to sam, devojica. Veruj mi, ne bih se menjala ni sa kakvim prinovom. Ali bih ba zato volela samo deake! TEA: Ali to je besmislica. ista besmislica, Vendla! VENDLA: Ali molim te, mora da je hiljadu puta uzvienije ako te voli neki mukarac nego jedna devojka! TEA: Da nee da tvrdi da je umar Pfele vie voleo Melitu nego ona njega! VENDLA: Upravo to, Tea! Pfele je ponosan. Pfele je ponosan zbog toga to je umar, jer nema nita. Melita je blaena jer dobija deset hiljada puta vie. MARTA: Pa zar nema sopstveni ponos, Vendla? VENDLA: To bi bilo samo jednostrano. MARTA: Kakav bih je imala ponos na tvom mestu?! TEA: Ali gledaj samo kako hoda, kako gleda pravo, kako se dri, Marta! I to nije ponos? VENDLA: Ali emu? Ja sam tako srena to sam devojica: kad ne bih bila devojica, ubila bih se, da sledei put... MELHIOR (prolazi i pozdravlja). TEA: Ima divnu glavu. MARTA: Tako ja zamiljam mladog Aleksandra, dok je bio Aristotelov uenik, TEA: Boe, grka istorija! Znam samo da je Sokrat leao u buretu kad mu je Aleksandar prodao magareu senku.

VENDLA: On je trei po uspehu u razredu. TEA: Profesor Kostolom kae da bi mogao da bude najbolji kad ti hteo. MARTA: Ima lepo elo, ali njagov prijatelj ima blai pogled. TEA: Moric tifel? to je to lenuga! MARTA: Ja sam s njim uvek lepo priala. TEA: On blamira svakoga gde god stigne. Na uru kod Rilovih mi je ponudio praline. Zamisli, Vendla, bile su skroz meke i tople. Zar to nije...? Rekao je da ih je predugo drao u depu. VENDLA: Zamisli, Melhior Gabor mi je tada rekao da ne veruje ni u ta, ni u Boga, ni u onaj svet, ni u ta vie na ovom svetu. ETVRTA SCENA Park ispred gimnazije. Melhior, Oto, Georg, Robert, Hans Rilov, Lemermajer. MELHIOR: Je l zna neko od vas gde se zavukao Moric tifel? GEORG: Moe on da nastrada! Uuu, to taj moe da nastrada! OTO: Taj e da tera dok jo jednom ne tresne! LEMERMAJER: Bogami, ne bih voleo da tada budem na njegovom mestu! ROBERT: Kakva drskost! Kakav bezobrazluk! MELHIOR: Bla-bla. Ma ta vi znate! GEORG: ta znamo? Pa, da ti kaem LEMERMAJER: Neu nita da ujem! OTO: Ni ja, bogami, neu! MELHIOR: Ako sad odmah svi ne... ROBERT: Moric tifel je odveden u zbornicu. MELHIOR: U zbornicu? OTO: U zbornicu! Odmah posle latinskog. GEORG: Bio je poslednji: namerno je ostao iza nas. LEMERMAJER: Kad sam odlazio, video sam ga kako otvara vrata. MELHIOR: Ma, nosi se! LEMERMAJER: Samo da njega ne odnese avo! GEORG: Navodno rektorat jo nije doneo odluku. ROBERT: Ili e Moric tifel opet da izvrda. OTO: To bi se moglo oekivati od njega. LEMERMAJER: Ako sve ispadne dobro, dobie jedan dan dopunskih asova. ROBERT: I ukor u svedoanstvo! OTO: Ako ne tresne naisto. HANS RILOV: Eno ga! MELHIOR: Bled je kao krpa. (Moric dolazi u najveem uzbuenju.) LEMERMAJER: Moric, Moric, ta si uradio? MORIC: Nita, nita!

ROBERT: Sav si u groznici! MORIC: Od sree, od blaenstva, od razdraganosti OTO: Jesu li te izbacili? MORIC: Proao sam! Melhiore, proao sam! O, sad moe da propadne svet! Proao sam! Ko bi to pomislio? Jo ne shvatam! Dvadeset puta sam proitao! Ne mogu da poverujem, blagi boe, jo je tu! Jo je tu! Proao sam! (smekejui se) Ne znam, tako mi je neobino, tlo se okree... Melhiore, Melhiore, da samo zna kako mi je bilo! HANS RILOV: estitam, Moric, raduj se to je tako ispalo! MORIC: Hans, ti ne zna, ti nema pojma o emu se radilo. Ve tri nedelje unjam se oko vrata kao oko drela pakla. I danas primetim da su otkrinuta. Mislim da su mi ponudili ceo mllion - nita, ma nita me ne bi moglo zaustaviti! Stojim nasred zbornice, otvaram dnevnik, listam, nalazim, a sve to vreme jeim se... MELHIOR: Sve to vreme? MORIC: Za sve to vreme vrata iza mene stoje irom otvorena. Kako sam izaao... kako sam siao niz stepenice to ne znam. HANS RILOV: Da li e i Ernst Rebel poloiti? MORIC: O, svakako, Hans, svakako! Ernst Rebel isto prolazi. ROBERT: Onda mora da nisi dobro proitao. Ako izostavimo magareu klupu, sa tobom i Rebelom ima nas ukupno ezdeset i jedan, a gornja uionica ima semo ezdeset mesta. MORIC: Sasvim sam dobro proitao. Ernst Rebel prelazi kao i ja to jest, obojica zasad samo privremeno. Onda tokom prvog tromeseja treba da se utvrdi ko e kome da ustupi mesto. Jadni Rebel! Tako mi svega, ja za sebe vie ne brinem. Osim toga, ovog puta sam otiao suvie daleko. OTO: Kladim se u pet maraka da e ti biti taj koji e ustupiti mesto. MORIC: Gubi. Neu da te opljakam. Boe, kako u od danas da bubam! Sad to mogu da kaem, verovali vi to ili ne, sada je ionako sve svejedno. Ja ja znam ta bi bilo: da nisam proao, ubio bi se. ROBERT: Puvator! GEORG: Kukavica! OTO: To bih voleo da vidim, da se ti ubije! LEMERMAJER: Uuti! MELHIOR: (Udara ga) Hajde, Moric. Idemo do umareve kue! GEORG: Da sluajno ne veruje u te gluposti? MELHIOR: ta te se tie? Neka brbljaju, Moric! Hajde, proi emo kroz grad! (Profesori Saraga i Kostolom prolaze pored grupe.) KOSTOLOM: Neshvatljivo mi je, potovani gospodine kolega, kako je moj najbolji uenik mogao da se sroza do onog najgoreg. SARAGA: I meni, potovani gospodine kolega. PETA SCENA Sunano popodne. Melhior i Vendla susreu se u umi. MELHIOR: Jesi li to stvamo ti, Vendla? ta radi ovde gore sama? Ve tri sata lutam umom uzdu i

popreko, a da nisam sreo ive due, kad odjednom nailazi ti iz najvee dubine. VENDLA: Da, to sam ja. MELHIOR: Da te ne poznajem kao Vendlu Bergmen, mislio bih da si neka Drijada koja je iskoila iz kronje. VENDLA: Ne, ne. Ja sam Vendla Bergman. A otkud ti ovde? MELHIOR: Idem za svojim mislima. VENDLA: Ja traim umars. Mama hoe da pripremi majevicu. Najpre je htela i ona da poe, ali je u poslednji as dola tetka Bauer, a ona ne voli da hoda uzbrdo. Tako sam na kraju dola sama. MELHIOR: Jesi li ve nabrala prvenac? VENDLA: Punu kotaricu. Tamo dole ispod bukava ima ga kao deteline. Sada traim izlaz iz ume. Izgleda da sam pogreila put. Da li moda zna gde je izlaz? MELHIOR: Sad je prolo pola etiri. Kada treba da se vrati? VENDLA: Mislila sam da je vie. Dugo sam leala kraj potoka i sanjala. Vreme mi je prolo tako brzo: mislila sam da e uskoro vee. MELHIOR: Ako te jo ne oekuju, hajde da sednemo ovde jo malo. Tamo pod onim hrastom je moje omiljeno mestace. Kad ovek nasloni glavu na stablo i gleda u nebo kroz granje, potpuno se hipnotie. Tlo je jo uvek toplo od prepodnevnog sunca. Ve nedeljama hou neto da te pitam Vendla. VENDLA: Ali moram da budem kod kue do pet, MELHIOR: Poi emo zajedno. Uzeu kotaricu i udariemo preicom kroz korito potoka, i za deset minuta izbijamo na mosti! Kad ovek ovako legne, sa glavom podboenom rukama, padaju mu na pamet najneobinije misli... (Oboje se smetaju pod hrast.) VENDLA: ta si hteo da me pita, Melhiore? MELHIOR: uo sam da esto odlazi kod siromaha. Nosi im jelo, a i odeu i novac. Da li to radi zato to to voli, ili te alje majka? VENDLA: Najee me alje majka. To su siromane porodice nadniara sa gomilom dece. esto za mua nema nikakvog posla, pa se onda smrzavaju i gladuju, A kod nas po sanducima i komodama ima jo od ranije kojeega to vie ne upotrebljavamo. Otkud ti je to palo na pamet? MELHIOR: Da li rado ili nerado odlazi tamo kuda te majka alje? VENDLA: Rado, zaista rado! Kako moe tako neto da pita? MELHIOR: Ali deca su prljava, ene bolesne, stanovi zaputeni, muevi te mrze jer ne radi... VENDLA: To nije istina, Melhiore. A i da jeste istina, tek onda bih rado ila! MELHIOR: Kako to tek onda, Vendla? VENDLA: Tek onda bih rado ila tamo. Bilo bi mi jo mnogo drae da im pomognem. MELHIOR: Znai odlazi kod siromaha zato to ti je to drago? VENDLA: Odlazim kod njih zato to su siromani. MELHIOR: Ali kada ti to ne bi priinjavalo zadovoljstvo, onda ne bi ila? VENDLA: Pa ta da radim, ako mi to priinjava zadovoljstvo? MELHIOR: I za to da ode na nebo! Pa, sasvim je pravo to ve itav mesec ne mogu da se smirim! ta moe tvrdica kad ne osea nikakvo zadovoljstvo u tome da ide kod prljave bolesne dece? VENDLA: O, tebi bi to sigurno priinjavalo veliku radost!

MELHIOR: Pa ipak on zbog toga treba da umre venom smru! Napisau jednu raspravu i poslau je gospodinu pastoru Golotrbanu. On je uzrok svemu tome. ta nam on trabunja o zadovoljstvu rtvovanja? Ako ne bude mogao da mi odgovori, vie neu ii na veronauku i neu vie dozvoliti da me krizmaju. VENDLA: Zato hoe da jede svoje drage roditelje! Dopusti da te krizmaju, ne radi ti se o glavi. Da nema tih naih groznih belih haljina i vaih odora, moda bismo u tome ak i uivali! MELHIOR: Nema nikakvog rtvovanja! Nema nikakve nesebinosti. Vidim dobre kako se raduju zbog svog srca, vidim loe kako drhte i stenju, vidim tebe, Vendla Bergman, tvoji uvojci se tresu i smeju, a meni je pri tom teko. Kao da sam neki izgnanik. A ta si to sanjala, Vendla, dok si leela kraj potoka? VENDLA: Gluposti! Ludosti! MELHIOR: Otvorenih oiju?! VENDLA: Sanjala sam da sam siroto, siroto nahoe, da me ve u pet ujutru isteruju na ulicu, da moram da prosim po itav dan po kii i suncu, za grube ljude tvrda srca. A ako se uvee vratim kui, sva drhtei od gladi i hladnoe, i nemam onoliko novaca koliko moj otac zahteva, onda me tuku tuku MELHIOR: To mi je poznato, Vendla. To treba da zahvali glupim priama za decu. Veruj mi, nema vie tako grubih ljudi. VENDLA: Ne, Melhiore, grei. Martu Besel tuku iz veeri u vee, tako da je sledeeg dana puna modrica. ta sve ona mora da pretrpi. ovek sav prokljua kada uje ta pria. Tako je strano alim, da esto usred noi zarijem glavu u jastuk i plaem. Ve mesecima razmiljam o tome kako da joj pomognen. Rado bih bila osam dana na njenom mestu. MELHIOR: Trebalo bi jednostavno podneti tubu protiv oca. Onda bi mu oduzeli dete. VENDLA: Mene, Melhiore, nikad u ivotu nisu tukli, ni jedan jedini put. Teko da mogu i da zamislim kako to izgleda kad te tuku. Ja sam ve samu sebe udarila da bih videla kako se ovek tada osea. To mora da je strano oseenje. MELHIOR: Ja ne verujem da ijedno jedino dete od boga postaje bolje. VENDLA: Od ega postaje bolje? MELHIOR: Od toga to ga tuku. VENDLA: Na primer, ovim prutom - uh, kako je ilav i tanak! MELHIOR: Od njega odmah potee krv! VENDLA: Hoe da me jednom udari njime? MELHIOR: Koga? VENDLA: Mene. MELHIOR: ta ti pada na pamet, Vendla! VENDLA: Pa ta ima u tome? MELHIOR: Umiri se! Neu te udariti. VENDLA: Ali kada ti dozvoljavam! MELHIOR: A ne, devojko! VENDLA: Ali kad te molim, Melhiore! MELHIOR: Jesi li ti pri zdravoj pameti? VENDLA: Nikada me u ivotu niko nije udario! MELHIOR: Kad moe da moli za tako neto

VENDLA: Molim te molim te MELHIOR: Nauiu te ja da moli! (Udari je) VENDLA: Oh Boe! Ne oseam ba nita! MELHIOR: To ti verujem - kroz sve te tvoje suknje... VENDLA: Onda me udari po nogama! MELHIOR: Vendla! (Udari je jae.) VENDLA: Pa ti me golica! Ti me golica! MELHIOR: ekaj, vetice, isterau ja avole iz tebe! (Baca prut od sebe i udara je pesnicame dok se iz nje ne prolomi stravian krik. On se ne osvre na to, ve kidie na nju kao pobesneo, dok mu suze liju niz obraze. Najednom skae na noge: hvata se obema rukama za slepoonice i, jecajui iz dubine due, otri u umu.) DRUGI IN PRVA SCENA Vee u Melhiorovoj radnoj sobi. Otvoren prozor, ne stolu gori lampa. Melhior i Moric na kanabeu. MORIC: Sad sam opet sasvim pribran, samo sam jo malo uzbuen. Ipak, na grkom sam spavao kao pijani Polifem. Za divno udo, stari Mlatijezik me nije primetio. Jutros samo to nisam zakasnio. Prvo to mi je palo na pamet kad sam se jutros probudio bili su glagoli na mi. Doavola za vreme doruka i usput sam se presliavao konjugacije dok mi se nije zavrtelo u glavi. Moram da beim odmah posle tri. Opet mi je pero ispustilo mastilo ne knjigu. Lampa je jo tinjala kad me je Matllda probudila, u grmu jorgovana pod prozorom kosovi su cvrkutali tako ivo, odjednom sam osetio neizrecivu setu u dui. Zakopao sam okovratnik i provukao etku kroz kosu. Ali kako se osea ovek kad neto otme svojoj prirodi! MELHIOR: Da ti savijem cigaretu? MORIC: Hvala, ne puim. Samo da se ovako nastavi! Hou da radim i radim, dok mi oi ne pobele. Ernst Rebel u ovom tromeseju ve est puta nije znao: tri put grki, dva put kod Kostoloma: a poslednji put iz istorije knjievnosti. Meni se to desilo samo pet puta: od danas vie nikad! Rebel se nee ubiti. On nema roditelje koji sve rtvuju za njega. Ako zaeli, on moe da postane vojnik, kauboj ili mornar. Ako ja padnem, moj otac e dobiti kap, a mama e zavriti u ludnici. Ne mogu tako neto da dozvolim! Pred ispit sam se molio Bogu da mi donese suicu, da me ova aa mimoie. I mimoila me je, mada mi jo i danas svetli iz daljine njen odsjaj, tako da ni danju ni nou ne smem da podignem pogled. Ali sada, kad sam dodirnuo vrsto tlo, hou da itav isplivam na suvo. Uostalom, na to me tera i injenica da u se udaviti ako ne isplivam. MELHIOR: ivot je nesluena niskost. Ne bi mi bilo mrsko da se obesim o neku granu. Ma gde je mama sa tim ajem! MORIC: Ba e mi prijeti aj, Melhiore! Sav drhtim. Oseam se tako udno uznemiren. Pipni me, molim te. Vidim, ujem, oseam mnogo jasnije, a ipak je sve kao neki san. Oh, tako puno neke atmosfere. Pogledaj ovaj vrt na meseevoj svetlosti, tako tih, tako dubok, kao da se prostire u beskraj. Ispod bunja izviruju zakukuljene prilike, uurbano hitaju preko osvetljenih povrina i

nestaju u polutami. Izgleda kao da se pod kestenom odrava skupstina. Da siemo dole, Melhiore? MELHIOR: Saekaj da popijemo aj. MORIC: Lie uti tako nemirno. ini mi se kao da ujem moju baku kako pria priu o "Bezglavoj kraljici'' Bila je to prekrasna kraljica, lepa kao sunce, lepa od svih devojaka u zemlji, samo se, na alost, rodila bez glave. Nije mogla da jede ni da pije, nije mogla da vidi, da se smeje, a ni da ljubi. Sporazumevala se sa svojom dravom samo pomou male nene ruke. Svojim ljupkim noicama izdavala je zaposveti o objavi rata i smrtnim presudama. No jednoga dana pokori je neki kralj koji je sluajno imao dve glave, a one su preko itave godine bile u svai i tako se estoko prepirale, da jedna drugoj nisu davale da dou do rei. Onda glavni dvorski maioniar uze manju glavu i nasadi je kraljici. I gle, ona joj stajae kao salivena. Nato kralj uze kraljicu za enu, te se vie nisu svaali, ve ljubili jedno drugo u elo, u obraze i uste, i iveli su sreno i radosno jo dugo godina... Prokleta besmislica! Od raspusta mi bezglava kraljica ne izbija iz glave, kad god vidim neku lepu devojku, vidim je bez glave i onda mi najednom i sama izgleda kao bezglava kraljice... Moda e i meni usaditi jo jednu. (Gospoa Gabor ulazi sa vruim ajem i stavlja ga pred Morica i Melhiora) GA GABOR: Evo, deco, prijatno. Dobro vee, gospodine tife? Kako ste? MORIC: Hvala, gospoo Gabor. Oslukujem kako se tamo dole vodi kolo. GA GABOR: Uopte ne izgledate dobro. Je l' vam loe? MORIC: Nije to nita. Poslednjih nekoliko dana kasno leem. MELHIOR: Zamisli, radio je itavu no. GA GABOR: Ne bi trebalo da radite takve stvari, gospodine tife. Trebalo bi da se priuvate. Mislite na svoje zdravlje. kola vam nee nadoknaditi zdravlje. Redovne etnje na sveem vazduhu! To u vaim godinama vredi vie nego pravilan nemaki izgovor. MORIC: Redovne etnje. Imate pravo. Govek moe da bude vredan i dok eta. Kako mi to ve nije palo na pamet? Pismene zadatke bih ipak morao da radim kod kue. MELHIOR: Pismene zadatke e da radi kod mene: tako e nam obojici biti lake. Zna li, mama, da je Maks fon Trenk bolovao od ivane groznice! Danas u podne je Hans Rilov bio kod Trenka kad je umirao, i odmh je odjurio kod rektora Sunanice i objavio da je ovaj umro u njegovom prisustvu. "Je li?" kae Sunica, "da tebi od prole nedelje nisu ostala dva dopunska asa kazne? Eno pie na oglasnoj tabli. Ostani sad lepo tu, da to uradi! itav razred treba da ide na sahranu". Hans se bio potpuno oduzeo, GA GABOR: Kakva ti je to knjiga, Melhiore? MELHIOR: "Faust". GA GABOR: Jesi li je ve proitao? MELHIOR: Jo nisam zavrio. MORIC: Stigli smo do Valpurgijske noi. GA GABOR: Da sam na tvom mestu, priekala bih s tim jo godinu-dve dana. MELHIOR: Ali mama, ne znam ni jednu knjigu u kojoj je toliko lepih stvari. Zato da je ne itam? GA GABOR: Zato to je ne razume. MELHIOR: Ali otkud ti to moe da zna, mama. Ba se oseam dobro to jo nisam u stanju da shvatim svu uzvienost tog dela... MORIC: Mi uvek itamo zajedno; tako se mnogo lake razume!

GA GABOR: Melhiore, dovoljno si odrastao da moe da zna ta je korisno a ta tetno za tebe. Radi ono za ta pred samim sobom moe da odgovara. Ja u biti prva koja e to sa zahvalnou priznati, kad mi vie ne bude davao povoda da ti neto uskraujem. Htela sam samo da ti skrenem panju na to da i najbolje stvari mogu da deluju tetno ako ovek nije dovoljno zreo da ih pravilno shvati. Ja u uvek pokloniti vie poverenja tebi nego bilo kakvim vaspitnim merama. Ako vam jo neto bude trebalo, deco, ti Melhiore sii i pozovi me. Biu u svojoj sobi. (Izlazi.) MORIC: Tvoja mama je mislila na priu o Greti. MELHIOR: Ma, da smo se samo na trenutak zadrali na tome. MORIC: Ni sam Faust nije tu mogao da ostane hladnokrvan! MELHIOR: Ali vrhunac knjige ipak nije u toj sramoti! Faust je mogao da obea devojci brak, mogao je potom da je napusti, ali po meni zbog toga nita manje ne zasluuje kaznu. Po meni, Greta je mogla da umre od neuzvraene ljubavi. Kad pogleda kako se svako uvek grevito hvata za to, mogao bi da pomisli kako se itav svet okree oko p... i v...! MORIC: Iskreno reeno, Melhiore, ja imam ba takav oseaj otkako sam proitao ono to si zapisao. Negde poetkom praznika pao mi je u ruke sasvim neoekivano. Zakljuao sam vrata i preleteo pogledom preko tih redova, kao to prestraena sova leti kroz zapaljenu umu. Verujem da sam najvei deo toga proitao zatvorenih oiju. Tvoja izlaganja su mi delovala kao niz tamnih seanja, kao pesma koju je ovek nekada kao dete radosno pevuio sebi, a koju sada, dok lei na samrti, uje iz usta nekog drugog i srce mu zadrhti. Najvie sam saoseao u onome to pie o devojkama. To mi vie ne izbija iz glave. Veruj mi, Melhiore, trpeti nepravdu je slae nego initi je! Podnositi takvu slatku nepravdu bez ikakve krivice za mene je olienje zemaljskog blaenstva. MELHIOR: Ja svoje blaenstvo neu kao milostinju! MORIC: Ali zato da ne? MELHIOR: Ja neu ono za ta se nisam sam izborio! MORIC: A da li je to onda jo uvek uivanje, Meihiore? Devojka, Melhiore, uiva kao blaeni bogovi. Devojka se brani po svom ustrojstvu. Ona se do poslednjeg trenutka titi od svake gorine, da bi iz jednog puta videla kako joj se otvaraju sva nebesa. Devojka se boji pakla jo i u asu kada opaa rascvetoli raj. Njen oseaj je sve kao izvor koji izbija iz stene. Devojka grabi pehar koji nije dodirnuo nijedan zemaljski dah, au nektara iji plameni i raspaljeni sadraj proguta u magnovenju. Zadovoljstvo mukarca mi u poreenju s tim deluje bljutavo i ustajalo. MELHIOR: Misli o tome kako hoe, ali zadri to za sebe. Ja o tome ne volim da mislim... DRUGA SCENA Dnevna soba. GA BERGMAN (sa seirom, ogrtaem, korpom u ruci, ozarenog lica ulazi na srednja vrata) Vendla! Vendla! VENDLA: (pojavljuje se u podsuknji i korsetu na vratima desno) ta je, mama? GA BERGMAN: Ve si ustala dete moje? Vidi, vidi, to je lepo od tebe! VENDLA: Ve si izlazila? GA BERGMAN: Brzo se oblai! Mora odmah dole kod Ine, treba da joj ponese korpu!

VENDLA (oblai se za to vreme) Jesi li bila kod Ine? Kako je ona? Je l' joj jo uvek nije bolje? GA BERGMAN: Zamisli, Vendla, noas joj je dolazila roda i donela jednog malog deaka. VENDLA: Deaka? Deaka! O, pa to je divno. Zato onaj dugi grip! GA BERGMAN: Jednog krasnog deaka! VENDLA: Moram da ga vidim, mama! Tako sam trei put postala tetka, jedna devojica i dva deaka! GA BERGMAN: I to takvi deaci! Tako je to kad neko stanuje uz samu crkvu! Sutra e biti tek dve godine kako je izala iz nje u venanici. VENDLA: Jesi li bila tamo kad ga je roda donela? GA BERGMAN: Tek to je bila odletela. to ne stavi ruu? VENDLA: Zato nisi dola malo ranije, mama? GA BERGMAN: Ali mislim da je i tebi neto donela bro ili tako neto. VENDLA: Stvarno teta. GA BERGMAN: Pa kaem ti da ti je donelo bro! VENDLA: Imam dosta broeva... GA BERGMAN: Pa budi onda zadovoljna. ta jo hoe? VENDLA: Strano me zanima da li je doletela kroz prozor ili kroz dimnjak. GA BERGMAN: To mora da pita Inu. Ina e ti to tano rei. Ina je s njom razgovarala itavih pola sata. VENDLA: Pitau je kad siem. GA BERGMAN: Ali ne zaboravi to, slatki moj anele! I mene stvarno zanima da li je dola kroz prozor ili kroz dimnjak. VENDLA: Ili moda da pitam dimnjaara? Dimnjaar bi najbolje trebalo da zna. GA BERGMAN: Ne dimnjaara, dete! Ne dimnjaara! ta dimnjaar zna o rodama, on e ti napriati svakakve kojetarije, u koje ni sam ne veruje... ta ta to gleda na ulici? VENDLA: Jedan ovek, mama. Tri put vei od vola! Sa stopalima kao parobrod... GA BERGMAN: (poleti na prozor) Nije mogue! Nije mogue! VENDLA: (dotle) Nosi krevet pod bradom, baca na njega Rajnsku kulu upravo zalazi iza ugla... GA BERGMAN: Ti si dete i ostaje dete! Tako preplaiti svoju staru i naivnu majku! Hajde, uzmi eir. Pitam se samo, kad e ve jednom doi pameti. Ve gubim nadu. VENDLA: I ja, majice, i ja. Moj razum ti je tug iv. Eto imam sestru koja je udata ve dve i po godine, i ve sam tri put postala tetka, a jo nemam pojma kako se sve to deava... Ne ljuti se, majice: ne ljuti se! Koga drugog na svetu da pitam ako ne tebe! Molim te, draga majko, reci mi! Reci mi, draga majice! Stidim se sama pred sobom. Molim te, majko, govori! Ne ljuti se to te to pitam. Odgovori mi, kako se to deava? Kako nastaje sve to? Pa, ne moe valjda traiti da sa etrnaest godina jo uvek verujem u rode. GA BERGMAN: Boe, kako si ti udna, dete! ta ti pada na pamet! Ma ne mogu ja to! VENDLA: Zato ne moe, majko? Zato ne moe? To ne moe da bude nita runo, kad se svi tome raduju! GA BERGMAN: O, o Boe me sauvaj! ime sam to zasluila... Hajde, obuci se, devojko: obuci se! VENDLA: Idem... I kad tvoje dete sad ode i pita dimnjaara?

GA BERGMAN: Pa to je da poludi! Hodi, dete, hodi ovamo, rei u ti! Rei u ti sve... O svevinji! Samo ne danas, Vendla! Sutra, preksutra, idue nedelje... Kad god hoe, duo moje... VENDLA: Reci mi danas, majko, reci mi sada! Sad odmah! Sad kad vidim da si tako prestravljena, ne mogu vie ni sama da se umirim. GA BERGMAN: Ne mogu, Vendle. VENDLA: Oh, zato ne moe, majice! Evo kleknuu ti tu pred noge i poloiu ti glavu u krilo. Ti me pokrij keceljom i ispriaj, ispriaj kao da si potpuno sama u sobi. Neu viriti, neu vikati, strpljivo u izdrati tagod se desilo. GA BERGMAN: Nebo mi je svedok, Vendla, da ja nisam kriva! Nebo zna! Doi za ime Boga! Ispriau ti kako si dola na ovaj svet. Sluaj me, Vendla... VENDLA: (pod njenom keceljon) Sluam. GA BERGMAN: (ekstatino) Ali ne ide to, dete! Ne mogu da odgovorin na to. Strpae me u zatvor zbog toga oduzee mi te... VENDLA (pod njenon keceljom) Skupi snagu, majko! GA BERGMAN: Onda sluaj... VENDLA: (pod njenom keceljom, drhtei) O, Boe! O, Boe! GA BERGMAN: Da bi se dobilo dete razume li me, Vendla? VENDLA: Pouri, majko - ne mogu vie da izdrim. GA BERGMAN: Da bi se dobilo dete mora da mukarca za koga si udata... voli voli, kaem ti onako kako samo mukarca moe da voli! Mora ga voleti iz sveg srca, kao to se ne moe iskazati! Mora ga voleti, Vendla, onako kako ti u tvojim godinama jo uopte ne moe da voli... Eto sada zna. VENDLA: (ustajui) Blagi Boe na nebu! GA BERGMAN: Sada zna pred kakvim se ispitima nalazi! VENDLA: I to je sve? GA BERGMAN: Tako mi Bog ponogao! Uzmi sada korpu i poi dole kod Ine. Tamo e dobiti okolade i kolaa. Hodi, da te jo jednom pregledam, cipele zanirane, svilene rukavice, mornarska kragna, rue u kosi... ali suknja ti je stvarno ve suvie kratka, Vendlo! VENDLA: Je si li ve donela meso za ruak, mama? GA BERGMAN: Neka te Bog sauva i blagoslovi! Prvom prilikom u ti nastaviti jo jedan volan. TREA SCENA HANS RILOV (sa svetiljkom u ruci, zakljuava vrata za sobom i otvara korice) Jesi li se pomolila pred spavanje, Dezdemono? (Izvlai iz nedara reprodukoiju Venere od Palma Vekija) Ne izgleda mi kao posle oenaa, draga, iekujui ono to dolazi, kao u slabom trenutku nadolazeeg blaenstva, kada sam te ugledao kako lei u izlogu kod Jonatana lezingera. Odmah su me osvojili ovi vitki udovi, ta meka zaobljenost zglobova, te mladalake vrste grudi. Oh, kako je veliki majstor morao biti opijen gledajui pred sobom etrnaestogodi-nji original opruen na divanu! Hoe li me neki put posetiti i u snu? Primiu te rairenih ruku i ljubiu te dok ne ostane bez daha. Uvlai se u mene kao nasledna gospodarica u svoj opusteli zamak. Kapiju i vrata otvara nevidljiva ruka, dok dole u parku poinje

veselo da iklja vodoskok... To ona hoe! Ona to hoe! Uasno lupanje u mojim grudima kae ti da ne ubijam iz frivolnosti. Grlo mi se stee pri pomisli na moje usamljene noi. Kunem ti se svojom duom, dete, da mnome ne gospodari prezasienost. Ko se moe pohvaliti da se tebe zasitio! Ali ti mi isisava sr iz kostiju, povija mi lea, oduzima mojim mladim oima poslednji sjaj. Ti sa svojom neovenom uzdrljivou zahteva od mene suvie, satire me svojim nepokretnim udovima. Ti ili ja! I ja odatle izlazim kao pobednik. Kad bih hteo da ih pobrojim - sve pokojnice sa kojima sam vodio tu borbu! Tumanova Psiha, jo jedno zavetanje sasuene gospoice Anelike, te zvearke u raju mog detinjstva: Koreova Iona: Losova Galateja: onda jedan Burgeroov Amor: van Bersova Ada, koju sam morao da otmem iz tajne fijoke tatinog sekretara da bih je prikljuio svom haremu: Makartova treperava, uzdrhtala Leda, koju sam sluajno pronaao ispod svezaka mog brata - rascvetala kandidatkinja smrti, sedam ih je pre tebe polo ovim putem u Tartar! Neka ti to poslui kao uteha i ne pokuavaj da mi tim smernim pogledima jo povea muke. Ti ne umire zbog tvojih, umire zbog mojih grehova! Iz nune odbrane protiv sebe poiniu sedmo eneubistvo, dok mi srce krvari. Ima neeg traginog u ulozi Plavobradog. Verujem da sve njegove ubijene eee nisu patile koliko on dok ih je davio. Ali moja e se savest umiriti, telo e mi ojaati kada ti avolice vie ne bude prebivala na crvenoj postavi moje kutije za nakit. Umesto tebe, uveu u raskonu odaju uivanja Bodenhauzenovu Lurlaj ili Lingerovu Naputenu ili Defregerovu Loni. To e me bre oporaviti! Moda jo oko etvrt godine, i tvoj razotkriveni zagrobni ivot, draga moja, poeo bi da mi topi mozak kao sunce komad maslaca. Bilo je krajnje vreme da se rastanemo. Brr, oseam u sebi nekog Heliogabalusa! Moritura me salutat! Devojko, devojko, zato sastavlja kolena! Zato jo i sada? S obzirom na nedokuivu venost? Jedan enski oseaj, jedan znak poude, saoseanja, devojko! Staviu te u zlatni okvir, obesiu te iznad svog kreveta! Zar ne shvata da samo tvoja ednost izaziva moju raspusnost? Jao, jao neovenosti!... ovek na kraju uvek primeti da je bila dobro vaspitana. Meni je to svejedno. Jesi li se pomolila pred spavanje, Dezdemono? Srce hoe da mi iskoi! Kojeterija! I sveta Agneza je umrla zbog snebljivosti, a nije bila ni upola toliko gola kao ti! Jo samo jedan poljubac na tvoje procvalo telo, tvoje detinje nabrekle grudi, tvoja slatko zaobljena, tvoja strana kolena... Ona to hoe, ona to hoe, srce moje! Ne dajte mi da vas imenujem, edne zvezde! Ona to hoe! (slika pada: on zatvara korice.) ETVRTA SCENA Senjak. Melhior lei na leima u sveem senu. Vendla se penje uz merdevine. VENDLA: Tu si se zavukao? Svi te trae. Kola su ponovo otila. Mora da pomogne. Nevreme e. MELHIOR: Dalje od mene! Dalje od mene! VENDLA: ta ti je? Zato krije lice? MELHIOR: Bei, bei! Gurnuu te dole. VENDLA: E, sad ba neu da idem. (Klekne pored njega) Zato nee sa ostalima na livadu, Melhiore? Ovde je tako sparno i tamno. Ako i pokisnemo do koe, ta je to za nas! MELHIOR: Seno mirie boanstveno. Mora da je napolju nebo crno kao mrtvaki pokrov. Vidim jo samo blistavu bujicu na tvojim grudima, i ujem kako ti kuca srce VENDLA: Ne ljubi me, Melhiore! Ne ljubi me!

MELHIOR: Tvoje srce ujem kako udara VENDLA: To je poljubac kada se ljubi Ne, ne MELHIOR: O veruj mi, ljubav ne postoji! Sve je koristoljublje, sve je sebinost! Volim te tako malo koliko i ti mene. VENDLA: Ne! Ne, Melhiore! MELHIOR: Vendla! VENDLA: O Melhiore! Ne ne PETA SCENA GA GABOR (sedi, pie) Dragi gospodine tifel! Poto sam 24 asa dobro razmislila o svemu to ste mi napisali, teka srca uzimam pero. Svotu za put do Amerike, uveravam vas onim to mi je najsvetije, ne mogu van pribaviti. Kao prvo, ne raspolaem tolikom sumom, a drugo, kada bih je imala, poinila bih najvei greh da vam dam u ruke sredstva za nerazumni postupak sa tako tekim posledicama. Bila bi gorka nepravda prema meni, gospodine tifel, kada bi ovo odbijanje shvatili kao znak pomanjkanja ljubavi. S druge strane, Ja bih u najveoj meri izneverila dunost koju imam kao prijateljica vae majke, kada bih na osnovu vae trenutne neuraunljivosti pristala na to da i same izgubim glavu i da se slepo prepustim neposrednim impulsima! Meutim, spremna sam, ako vi to elite, da piem vaim roditeljima. Pokuau da vae roditelje ubedim u to da ste tokom ovog tromeseja uinili ta ste mogli, da ste iscrpli svoje snage, tako da bi strogo prosuivanje vieg sluaja bilo ne samo neopravdano, ve da bi pre svega moglo da se veoma nepovoljno odrazi na vae duhovno i telesno zdravstveno stanje. To to ste mi zapretili da, u koliko vam se ne omogui bekstvo, nameravate da sebi oduzmete ivot, otvoreno reeno, gospodine tifel, pomalo me je iznenadilo. Makar nesrea bila toliko nezasluena, ovek nikada ne sme da izabere takva nedoputena sredstva. U tome kako vi meni, koja sam vam uvek iskazivala dobrotu, hoete da prebacite odgovornost za eventualni strani zloin, ima neega to bi neko ko zlo misli lako mogao da shvati kao pokuaj ucene. Moram da priznam da bih takav postupak najmanje oekivala od vas, koji vrlo dobro znate za ta ovek treba da krivi samog sebe. Meutim, vrsto sam ubeena da ste jo bili pod suvie jakim utiskom prvog uasa da biste bili potpuno svesni svojih postupaka. Zato se pouzdano nadam, da e vas ove moje rei ve nai u jednom sabranijem duevnom raspoloenju. Uzmite stvar onakvu kakva jeste. Po mom miljenju potpuno je neprihvatijivo prosuivati jednog mladog oveka na osnovu kolskih svedoanstava. Imamo i previe primera za to da su vrlo loi uenici postajali istaknuti ljudi i obratno, da se odlini uenici u ivotu nisu istakli niim posebnim. U svakom sluaju, uveravam vas da vaa nezgoda, to se mene tie, ne menja nita u vaem odnosu sa Melhiorom. Uvek e mi biti drago da vidim kako mi se sin drui sa mladiem koji je, ma kako svet o njemu sudio, uspeo do zadobije moju punu simpatiju. Prema tome, glavu gore, gospodine tifel! Takve ili sline krize nailaze svakome od nas i jedino to zaaluuju jeste da budu prevaziene. Kada bi se zbog toga odmah poseglo za noem ili otrovom, uskoro na svetu ne bi bilo ive due. Javite se opet uskoro i budite mi zdravo. Vaa uvek odana majinska prijateljica Fani G. ESTA SCENA

Vrt Bergmanovih obasjan jutarnjim suncem. VENDLA: Zato si se iunjala iz sobe? Trai ljubiice! Zato to me je majka videla kako se osmehujem. Zato ne prestaje da se smeje? Ne znam. Ma ne znam, ne nalazim rei. Put je kao pliani tepih, bez kamika, bez trna. Noge mi ne dotiu tle... Oh, kako sam prespavala no! Tamo su stajali. Sad se oseem ozbiljno kao kaluerica za vreme veere. Slatke ljubiice! Smiri se, majice. Obui u prslue. Ah, Boe, kad bi naiao neko kome bih mogla da se obisnen o vrat i sve mu ispriam!

SEDMA SCENA Sumrak. Nebo malo oblano, put krivuda meu bunjem i trskom. O daljini se uje um reke. MORIC: Da je bolje, bolje je. Ne uklapam se u gotovo. Zatvaram za sobom vrata i odlazim u slobodu. Nije mi ba mnogo stalo do gnjavae. Nisam se nametao. to da se sad nameem? Nemam nikakav ugovor sa Bogom. Nek' tumae stvar kako hoe. Ugnjetavali su me. Ne prebacujem odgovornost na roditelje. Ipak su morali da budu spremni na najgore. Bili su dovoljno odrasli da znaju ta ine. Kad sam doao na svet bio sam naivan, inae bih bio dovoljno lukav da postanem neko drugi. ta ja imam da okajavam to su svi ostali ve bili tu! Mora da me neto udarilo po glavi, da mi neko sad pokloni divnog prekrasnog psa, vratio bih mu ga. A ako nee nazad svog psa onda u ja ljudski... Ma mora da me neto udarilo po glavi! ovek se raa pukim sluajem i kad zrelo razmislim, to je da se ubije! Barem vreme ima neke obzire. Ceo dan se sprema kia, ali sad izgleda je nee biti. Vlada neki udan mir. Nigde nieg ivog, da te obodri. Nebo i zemlja kao prozrana pauina. A pri tom kao da vlada neko dobro oseanje. Predeo je uspavanka, "spavaj anele, spavaj", kao to je pevala gospoica Snandulija. teta to dri lakat tako nezgrapno! Poslednji put sam igrao na praznik svete Cecilije. Snandulija igra samo sa onima koji joj mogu biti partija. Svilena haljina joj je bila izrezana i spreda i pozadi. Pozadi do pojasa, a napred do besvesti. Nije mogla da nosi koulju... To je neto to bi me jo moglo privui. Vie zbog kurioziteta. To mora da je neki udan oseaj, oseanje kao da se probija kroz brzake. Nikome neu rei da dolazim a da nisam upoznao tu stvar. Praviu se da sam sve to proao... Nekako je sramota biti mukarac a ne upoznati najmuevniju stvar. Boe, vraaju se iz Egipta. A nisu videli piramide! Danas neu opet da plaam. Neu opet da mislim na svoj pogreb. Melhior e mi poloiti venac na koveg. Pastor Golotrb e uteiti roditelje. Rektor Sunanica e navesti primere iz istorije. Verovatno neu dobiti nadgrobnu plou. Voleo bih snenobelu mermernu urnu na postolju od crnog sijenita. Obavezno bih to stavio. Spomenici su za ive, ne za mrtve. Bilo bi mi potrebno itavih godinu dana da se u mislima oprostim od svega. Neu opet da plaem. Raduje me to mogu da se osvrnem za sobom bez gorine. Kakve sam lepe veeri proveo sa Melhiorom pod vrbama na obali kod umareve kuice na glavnom drumu kod onih pet lipa na brdu gde je zamak, meu tihim razvalinana runskog dvora. Kad bude kucnuo as, misliu na sve snage na lag. lag se ne dri. Zasiti, a ipak ostavlja prijatan ukus... A i ljude sam zamiljao mnogo gore. Ne znam ni jednog oveka koji nije eleo sve najbolje. to se mene tie, na neke sam se ak i saalio. Prilazim oltaru kao mladi u staroj Ertruriji, ijom smru njegov brat kupuje blagostanje za sledeu godinu. Paljivo zagledam ponaosob tajanstvene svedoke rastanka. Bolno jecam nad svojom sudbinom. ivot mi je

pokazao nemilosrdno lice. S one strane vidim prijateljske poglede: bezglava kraljica mekih miica iekuje me puna saoseanja... Vae zapovesti vae samo za maloletne: ja svoju besplatnu kartu nosim u sebi. Kad spadne opna, zalepra leptir, varljiva slika nee vie smetati. Ne igrajte se sa podvalama! Magla se razilazi: ivot je stvar ukusa. ILZA (u ritama, sa arenom maramom oko glave, hvate ga od pozadi za ramena) ta si izgubio? MORIC: IIza?! ILZA: ta trai tu? MORIC: to me tako prepada? ILZA: ta trai? ta si izgubio? MORIC: Ma to me prepada tako uasno? ILZA: Dolazim iz grada. Idem kui. MORIC: Ne znam ta sam izgubio. ILZA: Onda ti traenje nee ba pomoi. MORIC: Doavola, doavola!! ILZA: Nisam bila kui Ve etiri dana. MORIC: Tiho kao maka! ILZA: Zato to nosim baletske cipele. Majci e ispasti oi kad me vidi! Hajde sa mnom do moje kue! MORIC: Gde si se opet potucala? ILZA: U Prijapiji! MORIC: Prijapiji? ILZA: Kod Nola, kod Ferendorfa, kod Padinskog, kod Lenca, Ranka, pilera, kod koga nisam! MORIC: Da li te slikaju? ILZA: Ferendorf me slika kao sveticu na stubu. Stojim na jednom korintskom kapitelu. Zna, Ferendorf je malo udaren. Zadnji put sam mu zgazila tubu sa bojom. On mi na to obrie etku o kosu, a ja mu prilepim amar. Onda me on gaa paletom u glavu: ja mu oborim tafelaj. On za mnom sa slikarskim tapom preko divana oko stola, stolica, oko celog ateljea. Iza pei je leala neka skica: ja je zgrabim i kaem, budi miran ili u ti je iscepati! Onda on proglasi amnestiju, a na kraju me je jo i strano strano, kaem ti poljubio. MORIC: Gde prenoi kad ostane u gradu? ILZA: Jue smo bili kod Nola, prekjue kod Bojokevia, u nedelju kod Ojkomonopulosa. Kod Padinskog je bilo ampanjca. Valabregez je prodao svog Okuenog. Adolar je pio iz pepeljere. Lenc je pevao Deceubicu, a Adolar je polomio gitaru. Ja sam bila tako pijana da su morali da me odnesu u krevet. A ti jo uvek ide u kolu, Moric? MORIC: Ne, ne... ovog tromeseja uzimam ispisnicu. ILZA: Ima pravo. Ah, kako vreme prolazi kad ovek zarauje novac! Da l se jo sea kako smo igrali Razbojnike? Vendla Bergman i ti i ja i ostali, kad ste uvee izlazili i pili kod nas toplo kozje mleko? ta radi Vendla? Videla sam je jo onomad za vreme poplave. ta radi Melhi Gabor? Da li jo uvek gleda onako zamiljeno? Na asu pevanja smo stajali jedno naspram drugom. MORIC: Filozofira. ILZA: Vendla je skoro bila kod nas i donela majci zimnicu. Ja sam tog dana pozirala kod Isidora Lendauera. Slikao me je kao svetu Mariju, kao Bogorodicu sa malim Hristom. On je budala i odvratan

tip. Uh, kao limeni petao na dimnjaku! Jesi ti mamuran? MORIC: Od sino. Nalokali smo se kao nilski konji. Stigao sam kui tek u pet sati. ILZA: Dosta je da te ovek samo pogleda. Je li bilo i devojaka? MORIC: Arabela, Nimfa, piva, Andaluanka! Krmar nas je cele noi ostavio nasamo... ILZA: Dovoljno je da te ovek samo pogleda, Moric. Ja ne znam za mamurluk. Za vreme prolog karnevala tri dana i tri noi nisam ila na spavanje i nisam se svlaile. Iz Redute u kafanu, u podne u Belavistu, uvee Tingl-tangl, nou u Redutu. Sa mnom su bile Lena i debela Viola. Tree noi me je pronaao Hajnrih. MORIC: Je l' te traio? ILZA: Sapleo se u moju ruku. Leala sam bez svesti u snegu na ulici. Onda sam otila kod njega. etrnaest dana nisam izbijala odande, gadno vreme! Ujutru sam morala do oblaiin njegovu persijsku kunu haljinu, a uvee crni kostim paa: oko vrata, na kolenima i rukavima bele manete. Svakog dana me je fotografisao u drugaijem aranmanu, jednom ne sofi kao Arijadnu, jednom kao Ledu, jednom kao Gadimeja, jednom kao Nabukodonosora. Pri tom je fantazirao neto o ubijanju, samoubistvu i ugljenoj pari. Rano ujutro je donosio u krevet pitolj, punio ga i stavljao mi ga na grudi: samo mrdni i okidam! Oh, okinuo bi on Moric, okinuo bi on! Onda je stavio tu stvar u usta kao neku izduvnu cev. To ti pobudi straan nagon za samoodranjem. I onda - brrr - marci bi mi proli niz kimu. MORIC: Je li Hajnrih jo iv? ILZA: ta ja znam! Na platnu iznad kreveta bilo je nameteno ogledalo. Kabinet je bio prostran i svetao kao operska zgrade. Zaista si se oseao kao da visi na nebu. Nou sam sanjala uasne snove. Boe, Boe, kako sam samo ekala da opet svane! Laku no, Ilza. Kad spava, lepa si kao smrt! MORIC: Je li taj Hajnrih jo iv? ILZA: Dao Bog da nije! Kad je jednog dana poao po apsint: ogrnula sam mantil i unjala se na ulicu. Makare su bile zavrene: zaustavilo me policija: ta radim u mukom odelu? Odvedu me u stanicu. I onda dolaze Nol, Ferendorf, Padinski, piler, Ojkonomopulos, itava Prijapija, da jame za mene. U fijakeru me odvedu u Adolarov atelje. Otad sam verna tom krdu. Ferendorf je majmun, Nol je svinja, Bojokevi buljina, Loazon hijena, Ojkonomopulos kamila. Ba zato ih volim, sve podjednako i ne bih se ni sa kim drugim druila, da su u svetu sve sami arhaneli i milioneri! MORIC: Moram da se vratim, Ilza. ILZA: Doprati me do kue! MORIC: Zato?... Zato? ILZA: Da popije toplo kozje mleko. Hou da ti ukovrdam kosu i da ti o vrat okaim zvono. Jo uvek imam drvenog konjia, moe da se igra s njim. MORIC: Moram da se vratim. Na savesti su mi jo Sasenidi, beseda na Gori i parelelopipedi. Laku no, Ilza. ILZA: Lepo spavaj!... Da li jo uvek odlazite do vigvama gde je Melhi Gabor zakopao moj tomahavk? Brrr! Dok na vas doe red, ja u ve biti na smetlitu. (urno odlazi.) MORIC (sam) Bila bi potrebna samo jedna re. (zove) Ilza! Ilza!... Boe, ne uje me vie. U stvari nisam raspoloen. ovek za to treba da ima bistru glavu i jako srce. teta, teta za priliku!... rei u da sam imao nad krevetom ogromno kristalno ogledalo, da sam naao neobuzdanu ensku, da sam je

obukao u crne svilene arape i crne lakovane cipele i crne duge sjajne rukavice, sa crnom somotskom trakom oko vrata i da je teko etala po tepihu da sam je u napadu ludila zadavio u jastucima... kad se bude povela re o sladostrau osmehivau se... i onda u, onda u Zaurlau! Zaurlau! Hou da budem kao ti Ilza! Prijapovac! Ludilo! Nestaje mi snage! To dete sree, to dete sunca, ta prijateljica na mom alosnom putu! Oh! Oh! (U bunju na obali) Sedite od busenja. Opet sam ga sluajno naao. Kao da je babnjak narastao od jue. Pogled kroz vrbe je jo uvek isti. Reka se vue sporo kao rastopljeno olovo. Da ne zaboravim... (Izvlai iz depa pismo gospoe Gabor i pali ga) Kako lete iskre tamo-omo, na sve strane. Due! Zvezde padalice! Do maloas se jo videla trava i svetla traka no obzorju. Sad se smrailo. Sad vie ne idem kui. TREI IN PRVA SCENA Zbornica. Na zidu slike Pestalocija i . . Rusoa. Oko zelenog stola, iznad koje gori nekoliko petrolejskih lampi, sede profesori Majmunovi, Tojaga, Saraga, Kostolom, Mlatijezik i Muica. U elu stola u izdignutoj naslonjai rektor Sunanica. Posluitelj Lakoemo uuren kraj vrata. SUNANICA: Da li neko od gospode ima jo neto da doda? Gospodo! Ako ne moemo da izbegnemo da Ministarstvu za kulturu podnesemo predlog za iskljuenje naeg okrivljenog uenika, to inimo iz vrlo ozbiljnih razloga. Ne moemo da prenebregnemo ve nastalu nesreu, a isto tako moramo nau ustanovu da osiguramo od slinih udaraca u budunosti. To inimo zato da bismo naeg okrivljenog uenika kaznili zbog demoreliueg uticaja koji je imao na svoje drugove iz razreda: a ponajvie zato to treba da spreimo da on taj uticaj iri na ostale drugove iz razreda. To inimo iz jednog razloga koji obara svaki prigovor, i najozbiljniji, gospodo moja, a to je da nau ustanovu moramo zatititi od razorne epidemije samoubistava, koja je ve izbila u nekim gimnazijama. Mi do danas odolevamo svim sredstvima koje smo upotrebili do gimnazijalce veemo za postojee uzore ivota kroz vaspitavanje da budu odrasli. Ima li neko od gospode jo ta da primeti? TOJAGA: Ne mogu vie da se otmem uverenju da je konano dolo vreme da se ovde pusti malo sveeg vazduha. MLATIJEZIK: Ovde vla-vlada a-a-atmosfera kao u podzemnim kata-katakombama, kao u a-aktima negdanjeg ape-pe-pela-cionog suda. SUNANICA: Lakoemo! LAKOEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNANICA: Otvorite jedan prozor! Hvala Bogu, imamo dovoljno atmosfere napolju. Ima li neko od gospode jo ta da primeti? MUICA: Ako gospoda kolege ele da otvore prozor, ja sa svoje strane nemam ta da prigovorim. Samo bih hteo da zamolim da to ne bude ba prozor iza mojih lea. SUNANICA: Lakoemo! LAKOEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNANICA: Otvorite drugi prozor! Ima li neko od gospode jo ta da primeti? SARAGA: Bez elje da sa svoje strane pojaavam kontroverze, hteo bih da podsetim na injenicu da je

drugi prozor zazidan jo od zimskog rasputa. SUNANICA: Lakoemo! LAKOEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNANICA: Ostavite drugi prozora zatvoren! Gospodo, oseam se pozvan da predlog iznesem na glasanje. Molim gospodu kolege koji su za to da se jedini prozor koji dolazi u obzir za otvaranje otvori, da ustanu sa svojih mesta. (Broji) Jedan, dva, tri. Jedan dva, tri. Lakoemo! LAKOEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNANICA: Odmah zatvorite taj prozor! Ja sa svoje strane gajim uverenje da je atmosfera kakva se samo poeleti moe! Ima li neko od gospode jo ta da primieti? Gospodo! U sluaju da predlog za iskljuenje naeg okrivljenog uenika podnesemo Ministarstvu kulture, onda e Ministarstvo odgovornost za nastalu nesreu prebaciti na nas. Od svih gimnazija koje su zahvaene zarazom samoubistava, ministarstvo je suspendovalo one u kojima je vie od dvadesetpet procenata pokuaja zavrilo tragino. Naa je dunost kao uvara i zatitnika ove ustanove da je zatitimo od tog najteeg udarca. Duboko nas pogaa, gospodo kolege, to nismo u stanju da dozvolimo da se kvalifikacija naeg okrivljenog uenika ublai nekim olakavajuim okolnostima. Naa propustljivost, pokuaj da naemo opravdanje za naeg okrivljenog uenika, ne moe se opravdati s obzirom na najveu opasnost u kojoj se naa ustanova u ovom trenutku nalazi, kada je sam njen opstanak doveden u pitanje. Oseamo se prinuenim da osudimo okrivljenog, da se ne bi sudilo nama koji smo nevini. Lakoemo! LAKOEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNANICA: Dovedite ga ovamo! (Lakoemo izlazi.) MLATIJEZIK: Ako je a-a-atmosfera koja vla-vlada preteno takva da se ne moe poeleti bolje, hteo bih da iznesem predlog da se za vreme le-letnjeg raspusta za-za-ze-za--zazida i drugi prozor. MUICA: Ako se naem dragom kolegi Mlatijeziku ini da se ova prostorija ne provetrava dovoljno, onda predlaem da se naem dragom kolegi Mlatijeziku ugradi u glavu jedan ventilator. MLATIJEZIK: T-t-to nije nimalo duhovito! Takva vre-vreanja nisu nimalo duhovita! Ja vladam so-bosobom! SUNANICA: Moram da zatraim od kolega Muice i Mlatijezika da se pristojno ponaaju. ini mi se da vidim neeg okrivljenog uenika kako se penje uz stepenice. (Lakoemo otvara vrata i Melhior, bled ali sabran, staje pred okupljene) Priite blie stolu! Poto je gospodin rentijer tifel doznao za opaki prestup svog sina, preneraeni otac je, u nadi da e na taj nain moda ui u trag uzroku tog sramnog dela, istraio predmete koje je za sobom ostavio njegov sin Moric i na jednom skrivenom mestu naao je spis koji nam, dodue, sam po sobi jo ne rasvetljava sramno delo, ali nam, na alost, sasvim dovoljno objanjava moralno rastrojstvo poinitelja u tom trenutku. Re je o jednoj raspravi na dvadeset stranica, pisanoj u obliku dijaloga, pod nazivom "Obljuba", sa priloenim reprodukcijama u prirodnoj veliini i prepunoj najbestidnijih gadosti, koja je odgovarale najizopaenijim zahtevima koje bi jedan pokvareni pohotljivac mogao da postavi razvratnoj lektiri. MELHIOR: Ja sam... SUNANICA: Vi se ponasajte pristojno! Poto nam je gospodin rentijer tifel predao reeni spis i poto smo obeali preneraenom ocu da emo po svaku cenu pronai autora, ovaj rukopis je uporeen sa rukopisima svih uenika i prema jedinstvenom sudu svih nastavnike i uz potpunu saglasnost sa strunim miljenjem naeg potovanog gospodina kolege za kaligrafiju, pokazalo se da taj rukopis

odaje najveu slinost koja se moe zamisliti sa vaim rukopisim. MELHIOR: Ja sam... SUNANICA: Vi se ponaajte pristojno! Bez obzira na nepobitnu injenicu da su nesumnjivi autoriteti prepoznali tu slinost, mi ipak mislimo da se jo uvek moemo uzdrati od toga da preduzmemo dalje mere, prvenstveno zato da bi smo vinovnika razumeli s obzirom na prestup protiv morala kojim se tereti, a u vezi sa podsticajem na oduzimanje sopstvenog ivota koji je odatle proistekao. MELHIOR: Ja sam... SUNANICA: Vi ete odgovarati na precizna pitanja koja u vam redom postavijati, jedno po jedno a odgovaraete jasnim i glasnim "da" i "ne". Lakoemo! LAKOEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNANICA: Akte! Zahtevam od naeg sekretara, gospodina kolege Muice, do od ovog trenutka najbriljivije vodi zapisnik. (Melhioru) Da li vam je poznat ovoj spis? MELHIOR: Da. SUNANICA: Znate li ta sadri ovaj spis? MELHIOR: Da. SUNANICA: Da li je rukopis iz ovog spisa va? MELHIOR: Da. SUNANICA: Da li ovaj spis duguje vama svoje postojanje? MELHIOR: Da. Molim vas, gospodine rektore, da mi pokoete jednu jedinu poganost u njemu. SUNANICA: Vi ete odgovarati na precizna pitanja koja u vam redom postavljati, jedno po jedno, a odgovaraete jasnim i glasnim "da" i "ne". MELHIOR: Nisam napisao nita vie i nita manje od onoga to vam je vrlo dobro poznato! SUNANICA: Bestidno derite! MELHIOR: Molim vas da mi pokaete samo jedno mesto u spisu gde sam se ogreio o moral! SUNANICA: ta vi zamiljate, da ja imam volje da se ovde igram sa vama? Lakoemo! MELHIOR: Ja sam... SUNANICA: Vi zasluujete onoliko malo potovanja svih ovde prisutnih nastavnika koliko imate oseaja za ono duboko ukorenjeno oseanje diskrecije koje svaki ovek ima o stidnosti i koje krasi moralni poredak u svetu! Lakoemo! LAKOEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNANICA: isto gubljenje vremena da tri sata drimo poduku jednom okorelom tvrdoglavcu kao to ste vi. MELHIOR: Ja sam... SUNANICA: Vi se ponaajte pristojno!! Lakoemo! LAKOEMO: Izvol'te gospodine rektore! SUNANICA: Izvedite ga napolje. DRUGA SCENA Groblje pod pljuskom. Pred otvorenim grobom stoji pastor Golotrb sa razapetim kiobranom u ruci. S njegove desne strane rentijer tifel, njegov prijateij Cigenmelker i stric Probst. S leve strene rektor

Sunanica sa profesorom Kostolomom. Gimnazijalci sa obe strane zatvaraju krug. Na izvesnoj udaljenosti od polusruenog nadgrobnog spomenika Marta i Ilza. PASTOR GOLOTRB: Jer ko od sebe odbije milost kojom veni otac blagosilja roenog u grehu, taj e umreti duhovnom smru. Ali ko je od svoje volje i svojim telom iveo zlo i sluio zlu, odriui duno potovanje Bogu, taj e umreti telesnom smru. Ko pak obesno zbaci krst koji mu Svevinji stavlja zbog njegovih greha, zaista, zaista vam kaem, taj e umreti venom smru! (Baca lopatu zemlje u raku) Ali mi, koji i dalje koraamo trnovitom stazom, hvalimo milostivog Gospoda i zahvaljujemo mu zbog njegovog nedokuivog milosrdnog izbora. Jer kao to je ovaj istinski umro trostrukom smru, tako e Bog pravedne privoleti blaenstvu i venom ivotu. Amin. RENTIJER TIFEL: (planim glasom, baca lopatu zemlje u raku) Deko nije bio moj! Deko nije bio moj! Od malih nogu mi se nije dopadao! SUNANICA: (baca lopatu zemlje u raku) Samoubistvo kao najtei prestup protiv moralnog poretka u svetu jeste najtei dokaz za postizanje moralnog poretka u svetu, time to samoubica uskrauje moralnom poretku u svetu izricanje presude i time potvruje njegovo postojanje. PROFESOR KOSTOLOM (baca lopatu zemlje u raku) Protraen-propao-prodan-istroen- i proerdan. STRIC PROBST (baca lopatu zemlje u raku) Ni roenoj majci ne bih poverovao da jedno dete moe da postupi tako nisko prema svojim roditeljima. PRIJATELJ CIGENMELKER (baca lopatu zemlje u raku) Da postupi tako prema ocu koji skoro dvadeset godina ne misli ni na ta osim na dobrobit svog deteta! PASTOR GOLOTRB: (stiskajui ruku rentijeru tifelu) Znamo da onima koji vole Boga sve stvari slue u najbolje svrhe. Prva poslanica Korinanina, dvanaesto poglavlje, petnaesti stih. Mislite na neutenu majku i pokuajte da joj izgubljeno nadoknadite dvostrukom ljubavlju! SUNANICA: (stiskajui ruku rentijeru tifelu) Verovatno ipak ne bismo uspeli da ga propustimo u sledei razred! PROFESOR KOSTOLOM (stiskajui ruku rentijeru tifelu) I da smo ga propustili, sigurno bi idue godine ponavljao. STRIC PROBST (stiskajui ruku rentijeru tifelu) Sada pre svega ima obavezu da misll na sebe. Ti si otac porodice! PRIJATELJ CIGENMELKER (stiskajui ruku rentijeru tifelu) Osloni se na mene! Pasje vreme, da oveku pripadne zlo! Odmah treba popiti vru grog, inae ode srce. RENTIJER TIFEL: (briui nos) Deko nije bio moj... Deko nije bio moj... (Rentijera tifela izvode pastor Golotrb, rektor Sunanica, profesor Kostolom, stric Probst i prijatelj Cigenmelker. Kia jenjava.) HANS RILOV (baca lopatu zemlje u raku) Poivaj u miru, bio si astan! Pozdravi mi seni mojih rtvovanih veitih nevesta, i iskreno me preporui milosti dragog Boga, jadnie moj! Ovi e ti zbog tvoje aneoske ednosti jo postaviti na grob strailo za ptice... GEORG: Jesu li pronali pitolj? ROBERT: ta sad ima da se trai pitolj? ERNST: Jesi li ga video, Roberte? ROBERT: Prokleta, odvretna prevara! Ko ga je video? Ko? OTO: Tu neto smrdi! Prekrili su mu lice.

GEORG: Je li mu ispao jezik? ROBERT: Oi! Zato su ga pokrili. OTO: Grozno! HANS RILOV: Je l' ti sigurno zna da se obesio? ERNST: Kau da uopte nema glavu. OTO: Gluposti! Kojeta! ROBERT: Ma, imao sam konopac u rukama! Jo nisam video obeenog koji nije bio pokriven. GEORG: Nije mogao gore da se narui! HANS RILOV: avola, veanje mora da je ba zgodno! OTO: Ostao nam je duan pet maraka za opkladu. Zakleo se da e odrati re. HANS RILOV: Ti si kriv to je on ovde. Ti si mu rekao da je hvalisavac. OTO: Bla-bla-bla, ja sam morao da bubam i nou. Da je nauio istoriju grke knjievnosti, ne bi morao da se obesi. ERNST: Jesi li napisao sastav, Oto? OTO: Samo uvod. ERNST: Ja pojma nemam ta da piem. GEORG: Zar nisi bio tu kad nam je Majmunovi dao uputstvo? HANS RILOV: Ja u da izvuem neto iz Demokrita. ERNST: Ja u da pogledam da li ima neto u Majerovom leksikonu. OTO: Jesi li ve pripremio Vergilija za sutra? (Gimnazijalci izlaze, Marta i Ilza prilaze grobu.) ILZA: Brzo, brzo! - Eno dolaze grobari. MARTA: Moda bi bilo bolje da priekamo, Ilza? ILZA: Zato? Doneemo nove. Stalno nove i nove! Ima ih dovoljno. MARTA: Ima pravo, Ilza! (Baca venac od brljana u raku. Ilza otvara kecelju i posipa po kovegu pregrt sveih anemona.) Iskopau nae rue. Neka dobijem batina zbog toga! Ovde e uspevati. ILZA: Zalivau ih kad god proem ovuda. Poneu i spomenik sa izvora, a od kue perunike. MARTA: Mora da bude raskono! Raskono! ILZA: Ve sam bila preko mosta kad sam ula pucanj. MARTA: Jadniak! ILZA: A znam i razlog, Marta. MARTA: Je l ti je neto rekao? ILZA: Parelelopiped! Ali nemorj nikom da kae. MARTA: asna re. ILZA: Evo ga pitolj. MARTA: A zato ga nisu nali! ILZA: Odmah sam mu ga uzela iz ruke, kad sam ga nala ujutru. MARTA: Daj mi ga, Ilza! Molim te, daj mi ga! ILZA: Ne, zadrau ga za uspomenu. MARTA: Je li istina, Ilza, da je ostao bez glave! ILZA: Mora da ga je napunio samom! Svuda naokolo po cveu bilo je krvi. Mozak mu je leao rasut po

travi. TREA SCENA Gospodin i gospoa Gabor. GA GABOR: Prosto im je bio potreban neko da svale krivicu na njega. Nisu mogli da dozvole da ostane na njihovim pleima, kad je ionako postajala sve oiglednija. I sad kad je moje dete na nesreu u zgodnom trenutku palo u ake sitnim duame, ja, roena majka treba da dovrim delo njegovih delata? Boe sauvaj! GDIN GABOR: Ja sam etrnaest godina utke posmatrao tvoje duhovno-vaspitne metode. One su potpuno u suprotnosti sa mojim nazorima. Oduvek sam smatrao da dete nije igraka, dete zahteva da mu se posvetino sa punom ozbiljnou. Ali govorio sam sebi, ako su duh i plemenitost jednog roditelja u stanju da nadoknade ozbiljnost drugog, onda bi im se mogla dati prednost. Nita ti ne prebacujem, Fani. Ali ne staj mi na put kada pokuavam da ispravim nepravdu koju smo ti i ja naneli detetu. GA GABOR: Stajau ti na put dokle god sam iva! Moje dete e biti izgubljeno u popravnom domu. U takvim institucijama mogu da popravljaju zloinake prirode. Ne znam. Tamo ispravan ovek postaje zloinac isto tako sigurno kao to biljka umire kad joj se oduzme vazduh i sunce. Ja ne znam da sam uinila neto pogreno. I sada, kao i uvek, zahvaljujem nebu to mi je pokazalo put kako u svom detetu da razvijem ispravan karakter i plemenit nain miljenja. Pa ta je on tako strano uinio? Ne pada mi na pamet da ga opravdavam, to to je izbaen iz kole uopte nije njegova krivica. A kada bi to tio njegov greh, on bi je okajao. Uostalom, ti to sve zna bolje od mene. Moda si teorijski potpuno u pravu. Ali ja ne mogu da svoje jedino dete na silu teram u smrt! GDIN GABOR: To ne zavisi od nas, Fani. To je rizik koji smo preuzeli na sebe zajedno sa naom sreom. Ko je suvie slab za mareve, ostaje ne putu. I konano nije najgore ksda neizbeno doe u pravi as. Neka nas nebo sauva od toga! Naa je dunost da podrimo onog ko se pokolebao, dokle god imamo razumnih sredstava. To to su ga izbacili iz kole nije njegova krivica. Meutim, da ga nisu izbacili ni to ne bi bila njegova krivica! Ima suvie meko srce. Tamo gde je u pitanju poremeaj karaktera, ti vidi sitnu nesmotrenost. Vi ene niste pozvane da sudite o takvim stvarima. Ko je u stanju da napie to to je Melhior napisao, mora u dubini svog bia biti pokvaren. To je prodrlo do sri. Jedna naeta priroda mora da podlegne tome. Niko od nas nije svetac, svako od nas skree sa prave staze. Nasuprot tome, Melhiorov spis zastupa jedan princip. To nije nikakav sluajni, uzgredni pogrean korak, on potpuno jasno potvruje otvorenu nameru, onaj prirodni zehtev, onu sklonost ka nemoralnom, jer to je nemoralno. Njegov spis ispoljava onu duhovnu bolest koju mi pravnici nazivamo moralno ludilo. Da li se njegovo stanje moe popraviti, to nisam u stanju da kaem. Ako hoemo da sauvamo i traak nade, a u prvom redu istu sevest kao njegovi roditelji, onda je krajnje vreme da vrlo ozbiljno i odluno prionemo na posao. Ne prepirimo se vie Fani! Znam koliko ti je teko. Znam da ga oboava zato to se toliko uklapa u tvoju predstavu o prirodnom oveku. Budi jaa od sebe! Pokai se konano jednom nesebina u odnosu na svog sina! GA GABOR: Pomozi mi Boe da preivim ovo! ovek mora da bude mukarac da bi mogao tako da govori! ovek mora da bude mukarac da bi mogao da bude zaslepljen mrtvim slovima! ovek mora da bude mukarac da bi bio video i da ne bi video ono to toliko bode oi! Ja sam od prvog dana bila sa

Melhiorom savesna i razlona, poto sam shvatila da je osetljiv na okolinu. Jesmo li mi odgovorni to je to tako? Sutra ti moe pasti na glavu cigla, i onda naie tvoj prijatelj, tvoj otac, i umesto da ti lei rane, on te zgazi nogom. Ne dozvoljavam da mi dete bude ubijeno pred oima. Zato sam njegova majka. To je neshvatljivo! To je prosto neverovatno! A ta on to pie, zaboga! Zar to to pie nije najreitiji dokaz njegove ednosti, njegove gluposti, njegove detinje netaknutosti! ovek mora da bude potpuna neznalica o ljudima, mora da bude krajnje bezduan birokrat ili potpuno ogranien da bi tu otkrio neku moralnu propast! Kai ta hoe, ako Melhiora odvede u popravni dom, meu nama je svreno! I onda emo videti da li u negde nai pomo i sredstva da svoje dete spasem od propasti. GDIN GABOR: Morae da se povinuje tome, ako ne danas, onda sutra. Nikome nee biti lako da se pomiri s tom nesreom. Ja u biti uz tebe i ako ti ponestane hrabrosti, podneu sve muke ili rtve samo da ti olakam. Ionako mi budunost izgleda siva, tako puna oblaka, samo mi jo treba da i tebe izgubim. GA GABOR: Vie ga neu videti: vie ga neu videti. On ne podnosi prostatvo. On ne moe da se nae u prljavtini. Slomie ga ta prisila: a pred oima mu je onaj stravini primer! A ako ga ponovo vidi. Boe, Boe, srce moje, taj vedar smeh, sve, sve, ta datinja otvorenost, borba za dobro i pravedno, sunce moje, kako sam ga uvala u dui kao najvee blago... uvaj me se, ako se okajavanje pretvori u nepravdu! uvaj me se! Postupaj prema meni kako hoe! Ja snosim krivicu. Ali makni svoje grozne ruke od deteta. GDIN GABOR: Ali nainio je prestup! GA GABOR: Nije nainio prestup! GDIN GABOR: Jeste, nainio je prestup. Sve bih dao da te sauvam od tvoje bezgranine ljubavi. Jutros je dosla jedna ena, uzbuena, jedva u stanju da govori sa ovim pismom, pismom koje je upueno njenoj petnaestogodinjoj keri. Otvorila ga je iz glupe radoznalosti, poto devojka nije bila kod kue. U pismu Melhior objanjava petnaestogodinjem detetu kako mu njegovi postupci ne daju mira: on se o nju ogreio itd. itd., i zbog svega toga e, naravno, odgovarati. Ona ne bi trebalo da oajava zbog toga, ak i ako oseti posledice. On je na putu da pribavi pomo: izbacivanje iz kole olakava mu celu stvar. Prvobitni pogrean korak jo uvek ih moe dovesti do srenog zavretka i slino trabunjanja. GA GABOR: Nemogue! GDIN GABOR: Pismo je falsifikat. Radi se o obmani. Ljudi pokuavaju da iskoriste njegovo iskljuenje iz kole, za koje zna ceo grad. Jo nisam razgovarao sa njim, ali molim te pogledaj ruku! Pogledaj rukopis! GA GABOR: Neuvena, bestidna deja nametaljka! GDIN GABOR: Toga se bojim! GA GABOR: Ne, ne nikada! GDIN GABOR: Utoliko bolje sa nas. Ta ena me, krei ruke, pitala ta da radi. Rekao sam joj da ne bi trebalo da puta svoju petnaestogodinju ki da se pentra po pojatama. Na sreu, ostavila mi je pismo. Da sada poaljemo Melhiora u neku drugu gimnaziju, gde nee biti pod roditeljskim nadzorom, za tri nedelje bismo imali isti sluaj - novo iskljuenje - jer je njegovo probueno srce naviklo na to. Reci mi, Fani, kuda da poaljem deaka? GA GABOR: U popravni dom.

GDIN GABOR: U... ? GA GABOR:... popravni dom! GDIN GABOR: Tamo e pre svega nai ono to mu je u kui nepravedno uskraivano: vrsta disciplina, principi i moralna prisila kojoj mora da se pokorava. Uostalom, popravni dom nije tako grozan kao to ti zamilja. Tamo se najvie polae na razvijanje hrianskog naina miljenja i oseanja. Deak konano treba da naui ta je dobro, a ne ta je zanimljivo, i da se u svojim postupcima ne upravlja prema svojoj prirodi, ve prema zakonu. Pre pola sata sam dobio telegram od brata koji daje potvrdu za ono to je rekla ena, Melhior mu se poverio i zatraio mu 200 maraka da bi pobegao u Englesku... GA GABOR (pokriva lice rukama) Milostivi Boe! ETVRTA SCENA Popravni dom. Hodnik. Dithelm, Rajnold, Rupreht, Helmut, Gaston i Melhior. DITHELM: Evo novi od dvadeset pfeninga! RAJNOLD: Pa ta s tim? DITHELM: Staviu ga na pod. Skupite se unaokolo. Ko ga zgrabi, njegov je. RUPREHT: ta je, Melhiore, ti nee? MELHIOR: Ne, hvala. HELMUT: Nevinace! GASTON: Ne moe vie da izdri. On je ovde zbog rekreacije. MELHIOR (za sebe) Nije dobro to se izdvoja. Svi me gledaju podozrivo, treba da se prikljuim ili odoh do avola. Izdvojenost stvara samoubice. Ako slomim sebi vrat, pa ta! Ako ne slomim, opet dobro! Mogu samo da dobijem. Rupreht e mi biti prijatelj, on poznaje stvari ovde. Najbolje e biti da mu dam poglavlja o Judi, o Moabu, o Lotu i njegovim kerima, o kraljici Basti i Abisagi od Sunama. On ima najnesreniju facu u odeljenju. RUPREHT: Moj je! HELMUT: Ja se jo ne predajem! GABTOE: Malo sutra! HELMUT: Dr'! Sad! O Boe, o Boe... SVI: Summa - Summa cum laude!! RUPREHT (uzimajui novi) Puno vam hvala! HELMUT: Ovamo, dukelo! RUPREHT: ta, svinjo? HELMUT: Svrako! RUPREHT (udara ga po licu) Evo ti! (Bei) HELMUT: (juri za njim) Ubiu ga! OSTALI (tre za njima) Dr' ga, udri ga! Dr' ga, dr ga, dr' ga! MELHIOR (sam, naslonjen na prozor) Tu se sputa gromobran. Mora da se obmota maramicom. Kad pomislim na nju, uvek mi pojuri krv u glavu. A Moric mi doe kao olovo u nogama. Otii u u neku redakciju. Dajte mi procenat radiu kao kolporter! Skupljau dnevne novosti, pisau, lokalno, etiki, psihofiziki... vie se ne gladuje toko lako. Menza, kafana. Umerenost. Zgrada je visoka ezdeset

stopa, a tukatura propada... Ona me mrzi, mrzi me zato to sam joj oteo slobodu, ta god uradio, ostaje silovanje. Jedino emu mogu da se nadam je da postepeno tokom godina... Za osam dana e biti mlad mesec. Sutra u da bacim mamce. Do nedelje uvee moram na svaki nain da doznam ko dri kljueve. U nedelju uvee predajemo se kataleptikom napadu. Daj Boe da se niko drugi ne razboli! Sve mi je tako jasno, kao da se ve dogodilo. Lako u preko ispusta na prozoru, jedan skok i jedan trzaj, ali mora da se obmota maramicom. Eno dolazi veliki inkvizitor. (Odlazi levo. Dr Prokrust dolazi sa bravarom s desna.) DR PROKRUST: Dodue, trei je sprat, a ispod su posejane koprive. Ali ta mari izopaenost za koprive. Prole zime nam se jedan ispao kroz okno na krovu i imali smo ive muke dok ga nismo uhvatili, spustili i smirili... BRAVAR: Da reetke budu od kovanog gvoa? DR PROKRUST: Od kovanog gvoa i zakivane, da ne mogu da se skinu. PETA SCENA Spavaa soba. Ga Bargman, Ina Miler i lekar dr Fon Praki. Vendla u krevetu. DR PRAKI: Koliko vam je tano godina? VENDLA: etrnaest i po. DR PRAKI: Ja ve petnaest godina prepisujem blaudove pilule i u velikom broju sluajeva postizao sam izvanredan uspeh. Stavljam ih i ispred ribljeg ulja i vina punog gvoa. Ponite sa tri do etiri pilule dnevno i poveevajte dozu to bre moete. Gospoici Elfridi, baronesi od Viclebena prepisao sam da dozu poveava po jednu pilulu svaki trei dan. Baronesa me je pogreno razumela i poveavala je dozu svakog dana za po tri pilule. Nepune tri nedelje kasnije baronesa je bila u stanju da sa svojom gospoom majkom otputuje u Pirmont na dalji oporavak. Oslobaam vas zamornih etnji i dodatnih obroka. Ali mi zato obeajte, drago dete, da ete se sami to vie kretati i da se neete ustezati od jela im vam se opet pojavi apetit. Onda e to stezanje srca odmah popustiti i glavobolja, jeza, nesvestica i nae strane probavne smetnje. Gospoica Elfrida, baronesa od Viclobena je ve osam dana posle poetka leenja u slast pojela za doruak itavo peeno pile sa mladim krompiriima. GA BERGMAN: Mogu do vam ponudim au vina, gospodine doktore? DR PRAKI: Zahvaljujem, draga gospoo Bergman. ekaju me kola. Nemojte se toliko brinuti. Za nekoliko nedelja naa mala pacijentkinja e opet biti zdrava i ila kao srna. Uteite se. Dovienja, gospoo Bergman. Dovienja, drago dete, dovienja, moje gospoe. Dovienja. (Gospoa Bergnan ga ispraa na vrata) INA (na prozoru) Platan vam je opet pouteo. Da li ga vidi iz kreveta? Kratka rasko, prosto se pitao da li zasluuje da joj se raduje, tako brzo dolazi i prolazi. I ja sad moram da poem. Miler me eka pred potom, a moram jo da svratim kod krojaice. Kukiju ijem prve pantalonice, a Karl treba da dobije pleteno odelce za zimu. VENDLA: Ponekad sam tako srena, sve sama radost i sunev sjaj. Da sam samo slutila da oveku moe da bude tako lepo u dui! Htela bih da izaem, da u sumrak etam po poljanama, da du reke traim jagorevinu, da sednem uz obalu i sanjam... I onda naie zubobolja i pomislim kako u sutra morati da umrem postaje mi naizmenino vrue i hladno, mrai mi se pred oima, i onda se pojavi udovite.

Svaki put kad se probudin, vidim majku kako plae. Oh, to me toliko boli - ne mogu da ti opiem, Ina! INA: Da ti malo podignem jastuk? GA BERGMAN (vraa se) Doktor misli da e i povraati: u tom sluaju samo mirno ustani i ja mislim da je bolje da opet to pre ustane, Vendlo. INA: Kad sledei put tuem navratila, moda e ve jurcati po kui. Prijatno, majko. Moram hitno kod krojaice. Nek' te Bog uva, drago Vendla. (Ljubi je) Da mi brzo ozdravi! VENDLA: Prijatno, Ina. Donesi mi jagorevine kad bude sledei put dolazila. Zbogom. Pozdravi mi deake. (Ina odlazi.) ta ti je jo rekao tamo napolju, majko? GA BERGMAN: Nita. Rekao je da je i gospoica fon Vicleben patila od malaksalosti. To je nevodno vrlo esta pojava kod malokrvnosti. VENDLA: Je li rekao da sam malokrvna? GA BERGMAN: Treba da pije mleka i da jede mesa i povra kad ti se povrati apetit. VENDLA: Oh majko, majko, mislim da to nije malokrvnost... GA BERGMAN: Malokrvna si, dete. Umiri se, Vendla, umiri se, malokrvna si. VENDLA: Ne majko, nije! Znam da nije to. Oseam to. Nije malokrvnost, To je vodena bolest. GA BERGMAN: Malokrvna si. Rekao je da si malokrvna. Smiri se, devojko. Bie ti bolje. VENDLA: Nee mi biti bolje. Imam vodenu bolest. Moram da umrem, majko. Oh majko, moram da umrem! GA BERGMAN: Nee umreti, dete! Nee umreti... Milostivi Boe, nee umreti! VENDLA: Ali zato onda toliko plae? GA BERGMAN: Nee umreti dete! Nema vodenu bolest. Ti ima dete, devojko! Ima dete! Oh, zato si mi to uinila! VENDLA: Nita ti nisam uinila. GA BERGMAN: Nemoj jo i do lae, Vendla! Znam sve. Vidi, nisam bila u stanju da ti kaem makar jednu re. Vendla, moja Vendla! VENDLA: Ali to nije mogue, majko. Ja nisam udata GA BERGMAN: Blagi, svemogui Boe! U tome i jeste stvar to nisi udata! To je ono strano! Vendla, Vendla, Vendla, ta si uinila!! VENDLA: Bogami, sad vie nista ne znam! Leali smo u senu... Nikad ni jednog mukarca na svetu nisam volela kao tebe, majko. GA BERGMAN: Duo moja... VENDLA: O, majko, zato mi nisi sve rekla! GA BERGMAN: Dete, dete, hajde da jo vie ne oteavamo stvari jedna drugoj! Saberi se! Ne teraj me u oajanje, dete moje! To rei jednoj devojci od etrnaest godina! Sluaj, pre bih podnela da sunce prestane da sija. Ja sam tebi uinila samo ono to je meni uinila moja majka. Oh, verujmo u Boga, Vendla, uzdajmo se u milosre i inimo ono to je nae! Vidi, jo se nita nije desilo, dete, a ako sada ne klonemo, ni dragi Bog nas nee napustiti. Budi hrabra. Vendla, budi hrabra! Tako sedi kroj prozora prekrtenih ruku jer sve nekako ide na dobro, a onda naleti neto od ega ti srce puca... to drhti? VENDLA: Neko kuca. GA BERGMAN: Nisam nita ula, duo. (Odlazi do vrata i otvara ih.)

VENDLA: Sasvim jasno sam ula. Ko je to tamo napolju? GA BERGMAN: Niko Kovaeva majka iz Vrtne ulice. Dolazite u pravi as, majko. ESTA SCENA Berai groa u vinogradu na obronku brda. Na zapadu sunce zalazi iza brda. Zvonki zvuci zvono iz daljine. Hans Rilov i Ernst Rebel u vrhu vinograda ispod okomitih stena lee u polusasuenoj travi. ERNST: Premorio sam se od posla. HANS: Ne sekiraj se zbog toga! Pre je teta to se odmaramo. ERNST: Vidi ih kako vise a ne moe vie, a ve sutra e biti izmuljano. HANS: Ne podnosim umor kao to ne podnosim ni glad. ERNST: Ah, ja ne mogu vie, HANS: Hajde jo ovaj boanstveni muskat! ERNST: Sasvim sam se ukoio. HANS: Kad savije lozu, grozd ti se sam spusti do usta. Ne mora da se pomakne s mesta. Otkine grozd i samo pusti peteljku. ERNST: Samo to se odlui do prestane, a ve ti se povrati izgubljena snaga. HANS: A i ovo plameno nebo i veernje zvono, do zna da me nije mnogo briga ta mi donosi budunost. ERNST: Ja poneked ve vidim sebe kao uvaenog paroha, blagorodna domaica, bogata biblioteka i zvanja i poasti na svakom koraku. est dana u nedelji razmilja, a sedmog dana progovara. Dok eta rukuje se sa nekim uenikom i uenicom, a kada se vrati kui, ve se puni vrela kada, donesu se kolai, a kroz batenska vrata devojke donose jabuke. Moe li da zamisli neto lepe? HANS: Ja zamiiljam poluzatvorene oi, poluotvorena usta i turske prekrivae. Vidi, nai roditelji se vreaju i ljute na nas da bi prikrili sopstvene gluposti. Jedni druge nazivaju budalama kao i mi. Znam to. Kad budem postao milioner, podii u spomenik Bogu. Zamisli budunost kao vrhnje sa eerom i cimetom. Jedan ga lupa i jaue, drugi muti i preznojava se. to ga ne pokupe? Moda misli da se to ne moe nauiti? ERNST: Da ga pokupimo ! HANS: Ono to preostane pokupie kokoke. Ja sam se ve izvukao iz slinih guvi... ERNST: Da ga pokupimo, Hans! Zato se smeje? HANS: Opet poinje? ERNST: Pa neko mora, HANS: Kad se za trideset godina budemo prisetili ove veeri, moda e nam izgledati neopisivo lepa! ERNST: I tako sad sve nekako tee samo od sebe? HANS: A to da ne! ERNST: Da si sluajno sam, moda bi ak i zoplakao. HANS: Ma hajde, nemojmo biti tuni! (Poljubi ga u usta) ERNST: (poljubi ga) Poao sam od kue mislei da samo porazgovaram sa tobom i da se vratim. HANS: ekao sam te. Vrlina nije loa maska, ali se ponekad iza nje kriju sjajne linosti. ERNST: Pokree ona nas jo uvek. Ne bih se umirio da te nisam sreo. Volim te, Hans, kao to jo

nikada nikoga nisam voleo... HANS: Ne alostimo se! Kad za trideset godina budemo mislili na ovo, moda emo se rugati! A sad je sve tako lepo! Brda se are: grozdovi vise sve do naih usta, a vetar miluje stene kao mae koje se umiljava... SEDMA SCENA Svetla novembarska no. U bunju i drveu uti suvo lie. Poderani oblaci jure se ispred meseca. Melhior se penje preko zida crkvenog dvorita. MELHIOR (skoivi na unutranju stranu) Ovde me hajkai nee goniti. Dok pretrauju bordele mogu da predahnem i da razmislim dokle sam doao... Odelo u dronjcima, dep prazan i najbezopasniji mi je opasan. Preko dana moram da pokuam da se prebacim u umu... Zgazio sam jedan krst. Cvetii bi bili danas jo smrznuti! Zemlja je okolo ogolela... U carstvu mrtvih! Puzanje kroz tavanski prozor nije bilo tako teko, kao to je ovaj put! Posle toga samo to me nisu uhvatili... Visim nad provalijom, sve je potonulo, nestalo. O, da sam tamo ostao! Zato oni? Zato ne onaj ko je zaduen? Neuhvatljivo provienje! Trebalo je da tucam kamen i da gladujem. ta me Jo dri uspravnog? Zloin se nastavlja na zloin. Predat sam kaljuzi. Ni toliko snage, da zavrim... Nisam bio lo! Nisam bio lo! Nisam bio lo!... Nijedan smrtnik jo nije tako ispunjen zlobom lutao preko grobova. Nije mi sranost od toga porasla! Oh, ako me uhvati bezumlje jo u ovoj noi! Treba da potraim tamo dole meu poslednjima! Vetar zvidi po svakom kamenu iz drugog tonaliteta. Zagluujua simfonija! Istruleli venci se kidaju ne parie i landaraju na dugim koncima oko mermernih krstova. Prava uma straila za ptice! Straila po svim grobovima, jedno jezivije od drugog, visoka kao kua, a od njih ak i avoli hvataju maglu. Zlatna slova tako hladno svetlucaju... alosna vrba stenje i dinovskim prstima prelazi preko natpisa... Aneo u molitvi, jedna ploa, jedan oblak baca svoju senku. Kako to juri, hui! Tamo na istoku, kao osvajaka povorka sve juri u vis. Nema zvezda na nebu. Zimzelen oko vrtia? Zimzelen?...Devojice... Ovde poiva u Bogu Vendla Bergman, roena 5. maja 1878, umrla od malokrvnosti 27. oktobra 1892. Blaeni su, koji su istog srca... A ja sam njen ubica. Ja sam njen ubica! Meni ostaje oajanje. Ne smem da plaem. Dalje odavde! Dalje! MORIC: (sa glavom pod mikom, koraa preko grobova) Trenutak, Melhiore! Prilika se nee tako skoro ponoviti. Ti ne sluti ta me vezuje za ovo mestom i as... MELHIOR: Odakle dolazi?! MORIG: Sa one strane - tamo, od zida. Prevrnuo si moj krst. Ja leim kod zida. Daj mi ruku, Melhiore... MELHIOR: Ti nisi Moric tifel! MORIC: Daj mi ruku. Siguran sam da e umeti da ni zahvali. Nikad ti vie nee biti tako lako! Ovo je vrlo srean susret. Specijalno sam se popeo gore... MELHIOR: Zar ti ne spava? MORIC: Ne onako kako vi to zovete. Mi sedimo na crkvenim tornjevima, na vrhovina krovova, gde god hoemo... MELHIOR: Bez poinka? MORIC: Prilino je zabavno. Tumaromo oko majskih drvea, oko usamljenih umskih kapela. Lebdimo

iznad narodnih svetkovina, oko mesta nesrea, nad vrtovima, mestima gde se slavi. U kuama uimo u kaminu i iza krevetskih zastora. Daj mi ruku. Meusobno ne optimo, ali vidimo i ujemo sve to se deava u svetu. Znamo da je sve to ljudi rade glupost i smejemo se tome. MELHIOR: I ta to pomae? MORIC: A ta treba da pomae? Nas se vie nita ne tie, ni dobro ni loe. Mi se nalazimo visoko iznad zemaljskih stvari, svako sam za sebe. Meusobno ne optimo, jer nam je to suvie dosadno. Niko od nas vie ne uva neto to bi mogao izgubiti. Neizmerno smo uzvieni iznad svakog bola i svake radosti. Zadovoljni smo sobom i to je sve! ive neizrecivo preziremo, i vrlo malo saoseamo sa njima. Oni nas razveseljavaju svojim postupcima, poto kao ivi i nisu za saaljenje. Smejemo se njihovim tragedijama, svako za sebe i dajemo svoje primedbe. Daj mi ruku! Ako mi da ruku, sruie se od smeha zbog oseanja koje si imao kada si mi je pruio... MELHIOR: Zar ti se to ne gadi? MORIC: Mi smo iznad toga, mi se smeimo! Na mom pogrebu bio sam meu oaloenima. Ba sam se lepo zabavljao. To je uzvieno, Melhiore! Lelekao sam kao niko i doteturao se do zida da se pridrim za stomak od smeha. Naa nepristupana uzvienost je zapravo jedini stav sa kojim se moe izdrati itava ova stvar... i meni su se smejali pre nego to sam se popeo ovamo! MELHIOR: Meni ne bi bilo tako zabavno da mi se ljudi smeju. MORIC:... ive zaista ne treba saeljevati! Priznajem, ni sam nisam tako mislio. A sada mi je neshvatljivo kako ovek moe da bude tako naivan. A sada tako jasno vidim prevaru da ne ostaje ni traak sumnje. Kako samo moe da okleve, Melhiore! Daj mi ruku! Dok trepne okom uspee se do nesluenih visina nad sobom. Tvoj ivot je grean jer proputa ovu priliku. MELHIOR: A da li moete da zaboravljate? MORIC: Mi moemo sve. Daj mi ruku! Mi moemo da alimo mladost, koja stalno trpi zbog svog idealizma, i starost, kojoj se srce cepa od stoikih misli. Vidimo cara koji drhti pred ulinom pesmom i prosjaka koji drhti pred poslednjom trubom. Mi se ne obaziremo na masku glumca i vidimo kako u mraku pesnik stavlja obrazinu. Vidimo zadovoljnog prosjaka i kapitalistu u njegovoj muci. Posmatramo zaljubljene i vidimo kako crvene jedno pred drugim, nasluujui da su prevarene varalice. Vidimo kako roditelji raaju decu da bi mogli da im dovikuju: Kako ste sreni to imate takve roditelje! I vidimo kako deca propadaju i ine isto. Moemo da zateknemo ednost u usamljenoj ljubavnoj udnji, i poslednju devojuru kako ita ilera... Vidimo Boga i avola kako se brukaju jedan pred drugim i pokazuju nam da su obojica pijani Pravi mir, zadovoljstvo, Melhiore! Treba samo da mi prui mali prst. Moe potpuno da osedi dok ti se opet prui tako povoljan trenutak! MELHIOR: Ako pristanem, Morice, to e biti zato to prezirem sebe. Oseam se kao izgnanik. Ono to mi je davalo hrabrosti lei u grobu. Plemenita oseanja ne mogu vie da smatram neim vrednim. A i ne vidim nita, ba nita, to bi moglo da se isprei na mom putu u propast. Ja sebe doivjavam kao najnedostojnije stvorenje na itavom svetu... MORIC: to okleva? (Pojavljuje se Zakrabuljeni gospodin.) ZAKRABULJENI GOSPODIN: (Melhioru) Ti cepti od gladi. Uopte nisi u stanju da rasuuje. (Moricu) Idite. MELHIOR: Ko ste vi? ZAKRABULJENI GOSPODIN: Pokazae se. (Moricu) utite se! ta ete vi ovde! Zato vam glava nije na

ramenima? MORIC: Ubio sam se. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Onda ostanite tamo gde vam je mesto. Ne smetajte nam ovde svojim grobnim zadahom. Neverovatno, pogledajte samo svoje prste. Fuj, neka vas avo nosi. To se ve raspada. MORIC: Molim vas ne terajte me... MELHIOR: Ko ste vi, gospodine? MORIC: Ne terajte me! Molim vas, dozvolite mi da ostanem jo samo malo: neu vam se opirati Dole je tako jezivo. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Zato se onda toliko hvalite uzvienou? Znate da je to podvala, kiselo groe! Zato namerno laete, vi utvaro! Ako na taj nain dobijate takvu dragocenost, onda ostanite tako, ali ne razmeite se, prijatelju, i molim vas maknite svoje mrtvake ruke! MELHIOR: Hoete li mi konano rei ko ste, ili neete?! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Ne. Predlaem ti da ima poverenja u mene. Ja bih se najpre brinuo za ono to te eka, da sam na tvom mestu. MELHIOR: Vi ste moj otac?! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Zar svog oca ne bi prepoznao po glasu' MELHIOR: Ne. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Tvoj gospodin otac u ovom asu trai utehu u zagrljaju tvoje majke. Otkriu ti kakov je svet. Tvoja trenutna pometenost proizlazi iz tvog sadanjeg bednog stanja. Poto bude pojeo neto toplo, moi e da se naruga tome. MELHIOR (za sebe) Samo jedan od njih moe da bude avo. (Glasno) Posle svega to sam poinio, jedna topla veera ne moe da mi povrati mir! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Zavisi od toga kakva je veera! Mogu ti rei toliko da bi devojka sa lakoom rodila. Bila je odlino groena. Podlegla je sredstvima za pobaaj koja joj je dala kovaeva majka. Odveu te meu ljude. Dau ti priliku da najudesniji nain proiri svoje vidike. Upoznau te sa svim onim to svet moe da ponudi kao zanimljivo. MELHIOR: Ko ste vi? Ko ste vi? Ne mogu da poklonim poverenje oveku koga ne poznajem. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Nee me upoznati ako mi ne pokloni poverenje. MELHIOR: Mislite? ZAKRABULJENI GOSPODIN: Sigurno! Uostalom, nema drugog izbora. MELHIOR: Mogu u svakom trenutku da pruim ruku mom prijatelju. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Tvoj prijatelj je arlatan. Smeka se samo onaj ko na svetu nema vie ni prebijene pare. Humorist koji se uzvisio iznad svega je najkukavnije, najjadnije stvorenje na svetu! MELHIOR: Neka humorist bude ono to jeste: ali recite vi meni ko ste vi ili ja njemu pruam ruku! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Sada?! MORIC: Ima pravo, Melhiore. Hvalio sam se. Daj mu da te povede i iskoristi ga. Nije vano to je zakrabuljen! MELHIOR: Verujete li u Boga? ZAKRABULJENI GOSPODIN: Zavisi od okolnosti.

MELHIOR: Recite mi ko je pronaao barut? ZAKRABULJENI GOSPODIN: Bertold varc, alijas Konstantin Anklicen kao franjevaki monah u Frajburgu u Brajsgauu, oko 1330. godine. MORIC: ta bih dao da ga nije otkrio! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Obesili biste se! MELHIOR: ta mislite o moralu? ZAKRABULJENI GOSPODIN: Vidi ti njega! Da nisam ja tvoj uenik?! MELHIOR: Otkud ja znam ko ste!! MORIC: Ne svaajte se! Molim vas ne svaajte se. ta imate od toga? Zato stojimo tu, dvojica ivih i jedan mrtav, u dva nou na groblju, ako se svaamo kao pijanci! Trebalo bi da mi bude zadovoljstvo to prisustvujem raspravi. Ako ete da se svaate ja uzimam glavu pod miku i odlazim. MELHIOR: Jo uvek si ista kukavica! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Utvara je u pravu. Ne treba potcenjivati njegovu vrednost. Ja moral posmatram kao realan proizvod dve imaginarne veliine. Imaginarne veliine su treba i hou. Proizvod se zove moral i njegova se realnost ne moe porei. MORIC: Da ste mi to ranije rekli! Mene je moral odveo u smrt. Zbog roditelja sam se latio oruja. Potuj oca i majku i ivee dugo. Po meni, to pravilo se neverovatno kompromitovalo. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Ne zavaravajte se, dragi moj. Tvoji bi roditelji umrli od toga isto tako kao i vi. Ako bismo strogo sudili, oni bi besneli i praskali samo iz zdravstvenih razloga. MELHIOR: Pa to bi ak moglo da bude sasvim u redu. Ali mogu vam rei, gospodine, da bi u sluaju da sam malopre ne oklevajui pruio ruku Moricu, za to bi bio kriv iskljuivo moj moral. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Ali upravo zato ti nisi Moric! MORIC: Ja ipak ne mislim da je razlika tako bitna ili barem ne tako odluujua, potovani neznane, da niste smeli da i mene sluajno sretnete dok sam onda tumarao kroz umu sa pitoljem u ruci. ZAKRABULJENI GOSPODIN: Znai ne seate me se? U stvari, do poslednjeg trenutka ste stajali izmeu smrti i ivota. Uostalom, smatram da ovo nije ba pravo mesto za dalje voenje ovako ozbiljne debate. MORIC: Naravno, poinje da biva hladno, gospodo! Dodue, obukli su mi sveano odelo, ali nemam na sebi ni koulju ni donje rublje. MELHIOR: Ostaj mi zdravo, dragi Moric. Ne znam kuda me vodi ovaj ovek. Ali je ovek... MORIC: Nemoj mi se svetiti za to to sam pokuao da te ubijem! To je bila stara privrenoat. Pristao bih da do kraja ivota trpim i jecam, samo da mogu da te jo jednom otpratim! ZAKRABULJENI GOSPODIN: Konano je svako dobio ono to mu pripada, vi mirnu savest to nemate nita, ti razdraujuu sumnju u sve. Ostajte zdravo. MELHIOR: Ostaj zdravo, Morice! Puno ti hvala za to to si mi se jo jednom prikazao. Kakve smo radosne i bezbrine dane proveli zajedno za ovih etrnaest godina! Obeavam ti, Morice, ta god se sada desilo, makar se narednih godina deset puta izmenio, na bolje ili nagore, tebe nikada neu zaboraviti... MORIC: Hvala, hvala ti, najdrai. MELHIOR:... i kad jednom budem bio sedi starac, moda e mi opet ti biti blii nego bilo ko od ivih. MORIC: Zahvaljujem ti. Srean vam put, gospodo! Ne zadravajte se vie.

ZAKRABULJENI GOSPODIN: Hodi dete! (Uzima Melhiora za ruku i udaljava se s njim preko grobova.) MORIC (sam) Evo me ovde, sedim sa glavom u rukama. Mesec skriva lice, opet se otkriva, i ne ini mi se za dlaku pametniji. Dobro, vraam se na svoje mesto, namestiu ponovo krst koji mi je ona luda glava nesmotreno oborila i kad sve popravim, opet u lei na lea, zagrejau se na trulei i nastaviti da se smeim ...