Vous êtes sur la page 1sur 12

HRISTOS ALFA I OMEGA

PRAVOSLAVNO BOGOSLOVQE O SVETOM DUHU (201-222)

PRAVOSLAVNO BOGOSLOVQE ) O SVETOM DUHU *


Sveti Grigorije Bogoslov, u svom poznatom V Teolo{ kom slovu, ka`e da se na{e hri{}ansko blago~e{}e (tj. hri{}anska vera i pobo`nost) utemequju u Duhu Svetome, da od Wega i po~iwe istinska teologija. Da od Duha Svetoga zaista i zapo~iwe teologija, to potvr|uje i bogoslu`bena pesma Pravoslavne Crkve: Svja tim Duhom bogoslovije I uop{te u pravoslavnom bogoslu`ewu, stalno se podvla~i uloga i zna~aj Duha Svetoga, kako u `ivotu Crkve uop{te, tako i posebno u bogoslovqu Crkve. Nije, zato, bez razloga to {to svaka na{a molitva i svako bogoslu`ewe zapo~iwe obra}awem Svetome Duhu, prizivawem epiklezom Duha Svetoga Ute{iteqa. Najpre bih hteo kratko da ka`em ne{to o liturgijskom karakteru pravoslavnog bogoslovqa o Svetome Duhu. Rekli smo ve} da sva na{a bogoslu`ewa po~iwu molitvenom epi klezom prizivawem Duha Svetoga. Isti~em posebnu molitvu Care Nebeski, koja je otpevana i na po~etku na{eg dana{weg molitvenog skupa. Tom molitvom Duhu Svetome zapo~iwe i na{a Sveta Liturgija Evharistija Crkve. Odmah iza ovog prizivawa Duha kao Cara Nebeskog dolaze po~etne re~i Liturgije: Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha. Ovo nas navodi na zakqu~ak da za Crkvu Duh Sveti Ute{iteq i jeste Car Nebeski i smo to Carstvo Nebesko. Podse}am ovde na onu poznatu rukopisnu varijantu u tekstu O~ena{a, koju naro~ito isti~u veliki Kapadokij*) Pro~itano na Me|ufakultetskom ekum enskom sim posijum u u Manastiru Studenici, septem bra 1984. godine. 201

Gostoqubqe Avramovo
(ikona u Manastiru Hilandaru) 200

HRISTOS ALFA I OMEGA

PRAVOSLAVNO BOGOSLOVQE O SVETOM DUHU (201-222)

ski Oci (posebno Grigorije Niski), gde umesto prozbe Da do|e Carstvo Tvoje, stoji: Da do|e Duh Tvoj Sveti. Dakle, potpuna identifikacija Duha Svetoga i Carstva Bo`ijeg. Liturgijski karakter pravoslavnog bogoslovqa uop{te, i posebno o Duhu Svetome, vide}e se i daqe, naro~ito pri zavr{etku ovog referata. Sada bih hteo da naglasim ~iwenicu da su najve}i bogoslovi u Pravoslavnoj Crkvi bili prvenstveno liturgijski bogoslovi. Da pomenemo trojicu svetih bogoslova Sv. Jovana Bogoslova, Apostola i Jevan|elista, zatim Sv. Grigorija Bogoslova, i Sv. Simeona Novog Bogoslova. Izvesna direktna linija ide od jednoga do drugoga i do tre}ega, a to je ona zlatna nit pravoslavne teologije o Svetome Duhu, o Kome izvorno svedo~e i bogoslovstvuju ova trojica korifeja pravoslavnog bogoslovqa. Naravno, ne samo oni, ali oni naro~ito. Sveti Jovan Bogoslov je izrazito liturgijski bogoslov, evharistijski teolog. Ne samo 6. glava wegovog Jevan|eqa, i ne samo zavr{ne glave, od 13. do 17. istog Jevan|eqa, nego i ~itavo ~etvrto Jevan|eqe pro`eto je liturgijskim duhom i karakterom. Otuda i onako izrazito pnevmatolo{ki karakter tog Jevan|eqa. Isto tako i Poslanice Jovanove i wegov Apokalipsis pro`eti su Liturgijom. Prve 4 glave Otkrivewa u stvari ~ine jedno proro~ko vi|ewe Ve~ne liturgije pred Prestolom Bo`ijom, opis i izlagawe eshatolo{ke Evharistije Crkve. Sv. Grigorije Bogoslov opet, sav je izrastao iz liturgijskog opita Crkve i bogoslovstvuje iz liturgijske teologije, ta~nije re~eno iz liturgijske jerurgije. Ko pa`qivo ~ita Grigorija Nazijanzina vide}e da on sve vreme bogoslovi iz svetih tajni i svetih praznika tj. doga|aja Crkve. Wegovi najzna~ajniji tekstovi u stvari su Slova komentari na liturgijski u Crkvi proslavqene praznike, tj. Hristove spasonosne doga|aje pretvarane Duhom Svetim u do`ivqaje Crkve. Jedan od takvih tekstova je i wegova sjajna Bese da na Pedesetnicu (~iji su odlomci u{li u bogoslu`beni ~in samog praznika Pedesetnice).
202

Sveti Simeon Novi Bogoslov je tako|e sav pro`et Liturgijom, ali sa izrazitim pnevmatolo{kim naglaskom. Wegovi tekstovi su liturgijske himne, naro~ito poznate mu Himne bo`anske qubavi (jednu od wih nave{}emo ne{to kasnije). Isti Simeon ka`e da su Svetiteqi, kao sveti bogoslovi, teolo{ki slavoslovili Onoga Koji ih je liturgi~ki preporodio, to jest Duha Svetoga Ute{iteqa. Wihovo bogoslovqe je, po wemu, plod telesiurgije Duha Svetoga, Wegovog bo`anskog dejstva i delovawa (=energije). Zato su oni tako govorili i bogoslovstvovali kao duhonosci i duhonadahnuti. U tome i jeste, po Simeonu Bogoslovu, ali i po Grigoriju i Jovanu Bogoslovu, istinsko pravoslavno bogoslovqe: sve`ivotno bogoslovqewe i bogoslavqewe Duhom Svetim i u Duhu Svetome Boga @ivog i Istinitog. Da pre|emo sada na slede}u ta~ku pravoslavne Pnevmatologije. To je ona istina po kojoj je pravilna Pnevmatologija mogu}a i shvatqiva samo u kontekstu pravilne (=pravo slavne) Trijadologije. Odmah da ka`emo da upravo ovde i le`i poznati bogoslovski problem Filioque, to jest pitawe razli~itog poimawa teologije o Duhu Svetome, na hri{}anskom Istoku i Zapadu, u vekovima kada je zapo~elo i nastupilo razdvajawe izme|u hri{}anskog Istoka i hri{}anskog Zapada. Ne bih se slo`io sa iznetom tezom da je Filioque samo jedna periferna tema u teologiji. U stvari, po sredi je druga~iji teolo{ki kontekst u kojem je to pitawe posmatrano i shvatano na Istoku i na Zapadu. Taj kontekst i jeste pravilna Trijadologija, a ona nije sasvim jednako shvatana na Istoku i na Zapadu. Treba re}i da je dosta rano zapo~eo spor izme|u bogoslova Istoka i Zapada oko Trijadologije. Da samo spomenemo teolo{ko spoticawe pape Kalista, po~etkom 3. veka, tj. wegovo nagiwawe savelijanskoj Trijadologiji, koju napada Sveti Ipolit Rimski; pa onda spor dvojice Dionisija, Aleksandrijskog i Rimskog, u drugoj polovini 3. veka; i naro~ito velike trijadolo{ke sporove u 4. veku, gde se ve} dosta jasno ocrtavaju dve razli~ite teolo{ke perspektive u pristupu Trijadologiji i onda Pnevmatologiji.
203

HRISTOS ALFA I OMEGA

PRAVOSLAVNO BOGOSLOVQE O SVETOM DUHU (201-222)

Da ne bih odugovla~io ovo predavawe detaqnijim navo|ewem dokaza za ovo {to sam rekao, ukaza}u odmah na mogu}nost dvostrukog posmatrawa Pnevmatologije ve} u samim novozavetnim biblijskim tekstovima. Naime, razmatrawe novozavetnih pnevmatolo{kih tekstova pokazuje, s jedne strane, tesnu povezanost teologije o Svetom Duhu sa Trijadologijom, a s druge strane otkriva istinu da Pnevmatologija nije samo neki dodatak teologiji (tj. Trijadologiji), nego ovu, mo`e se re}i, ~ak i uslovqava. Pogledajmo to malo izbli`e i konkretnije. U izvesnim novozavetnim tekstovima Duh Sveti je posmatran u jednoj, da tako uslovno nazovemo, samo misijskoj, istorijskoj perspektivi. Naime, Duh Sveti se tu sagledava i o Wemu se govori u aspektu prvenstveno Wegove misije u svetu i istoriji, Wegovog slawa od Oca kroz Sina, ako ho}ete, od Oca i Sina u svet i Crkvu. Ova misijska ili ikonomijska strana (Ikonomija u biblijskom smislu: Okonoma kao kod Apostola Pavla) ili uloga Duha Svetoga, pokazuje Wegovo mesto i delatnost u op{tem promisaonom planu ili Domostroju Bo`ijem, po~ev od samog stvarawa sveta pa sve do dolaska realnosti Budu}ega veka. To je ono {to su raniji Sveti Oci, a posle wih i Sv. Fotije Veliki, naro~ito isticali kao slawe i javqawe Duha Svetoga u vremenu, u istoriji. (Zato je vrlo povr{an, i bez poznavawa stvarne bogoslovske problematike, postupak izvesnih rimokatoli~kih teologa kad olako i s prezrewem odbacuju Fotijevu teologiju o Svetom Duhu i nazivaju je nekim teodoritstvom, zaboravqaju}i da ni Teodorit Kirski ni Sveti Fotije nisu izmislili taj istorijski, misijski, ikonomijski aspekt Pnevmatologije, koji postoji i u samim biblijskim tekstovima, ali koji nikako nije jedini i, {tavi{e, nije ni kqu~ni aspekt pravilne biblijske i patristi~ke Pnevmatologije).

kejskog sabora, upravo do pojave nimalo bezopasne arijanske jeresi. Ta perspektiva u Trijadologiji, koja je Svetu Trojicu posmatrala i poimala u kontekstu Bo`ije delatnosti u planu stvarawa i spasewa sveta i ~oveka, bila je i umesna i zakonita. Problem je nastupio onda kada je Arije poku{ao da iz te Ikonomije izvu~e, i kauzalno izvede i objasni, ~ak i samu Teologiju, tj. samu hri{}ansku Trijadologiju. Arije je, naime, iz fakta stvarawa sveta kroz Sina i pomo}u Duha Svetoga izveo obratni zakqu~ak da je Sin u stvari nastao, postao radi sveta; a kako je posle Otac kroz Sina poslao u svet i Duha, onda je, prema tome, i Duh Sveti zajedni~ko stvorewe Oca i Sina. Sa ovom radikalnom teolo{kom opasno{}u, koja je pretila da i u samu Teologiju su{tinski uvede kosmologiju, tj. da Boga kao Trojicu kauzalno izvede i objasni iz sveta (a ne obratno: da svet obja{wava Bogom), susreo se vrlo rano veliki Aleksandrinac Sveti Atanasije. I upravo tu on je morao da kida svoje veze sa Origenom (tvorcem Aleksandrijske {kole), tj. da raskida dotada{wi spoj crkvenog bogoslovqa sa filosofskom teologijom, onom koja nije bila potpuno oslobo|ena jelinskih uticaja i recidiva. Sv. Atanasije Veliki je, zato, kao hri{}anin, kao istinski biblijski i crkveni bogoslov, napravio radikalni bogoslovski rez izme|u Teologije i Ikonomije, to jest izme|u Bo`anskog Troji~nog bi}a (unutra{weg ve~nog @ivota) i Bo`anskog stva rala{tva; ili, drugim re~ima, izme|u Bo`anske prirode i Bo`anske voqe, izme|u ve~nog i ni~im ne uslovqenog bo`anskog ra|awa Sina iz prirode (=su{tine) Boga Oca, i slobodnog, voqnog Bo`ijeg stvarawa sveta kroz Sina ({to
}e re}i: uz saradwu i sadejstvo, oduvek i ve~no, nezavisno od sveta i bez ikakve uzro~ne veze sa nastankom sveta, postoje}eg Jedinorodnog Sina). Atanasije je to isto bogoslovqe (mada ne sasvim do kraja dore~eno, tj. nepotpuno i nerazra|eno) produ`io i na

Ova istorijska , misijska ili ikonomijska perspektiva u posmatrawu mesta i uloge Svetoga Duha, bila je, u izvesnom smislu, dominiraju}a u prva tri veka crkvenog bogoslovqa, ta~nije re~eno od postapostolskog vremena do Ni204

Svetoga Duha. Tako, po wemu, ni Sveti Duh nije stvorewe, jer i On po bi}u ve~no pripada Svetoj Trojici, bez obzira {to se u vremenu {aqe u svet i {to se javqa posledwi.
205

HRISTOS ALFA I OMEGA

PRAVOSLAVNO BOGOSLOVQE O SVETOM DUHU (201-222)

Ovo Atanasijevo teolo{ko strogo razlikovawe izme|u ra|awa i stvarawa, tj izme|u Bo`anske prirode i Bo`anske slobodne voqe, bogoslovski su razvili daqe veliki Kapadokijci, naro~ito Sv. Vasilije Veliki i Sv. Grigorije Bogoslov (o ~emu smo op{irno i u vi{e navrata pisali). Upravo ovi sveti bogoslovi i daju pravilnu i potpunu teolo{ku obradu i razradu hri{}anske Teologije u strogom smislu te re~i, to jest u smislu hri{}anske Trijadologije. Nastavqaju}i Atanasijevo bogoslovqe, Kapadokijci nagla{avaju ta~no i neophodno bogoslovsko razlikovawe, mada ne i raz deqivawe, izme|u Bo`anskog bi}a i Bo`anskog delawa, izme|u onoga {to Bog kao Trojica po Svojoj prirodi i unutra{wem ve~nom `ivotu jeste, i onoga {to On kao slobodna Li~nost, upravo kao Trojica Lica, po Svojoj slobodi i samovla{}u dla, ~ini, stvara. Drugim re~ima, Kapadokijci uvode bogoslovsko razlikovawe Bo`anske su{tine i Bo`anske energije ({to }e kasnije razraditi isihizam). Tako se razlikuje, mada ne i sasvim razdvaja, Teologija i Ikonomija (sr. Sv. Grigorije Bogoslov, Teolo{ko slovo 3, 18; Sv. Vasilije, Protiv Evnomija 2, 3), te se prema tome i Sveta Trojica po Svome unutra{wem ve~nom bi}u posmatra iz Teologije, a po Svome slobodnom delawu i javqawu u vremenu posmatra se iz Ikonomije. I jo{, {to je glavno: Troji~na Teologija ne mo`e se obja{wavati, ni kauzalno izvoditi i obrazlagati iz Ikonomije, nego upravo obratno. Samo iz te i takve pravilne bogoslovske perspektive mogao je Sveti Atanasije, zaista dostojan imena Veliki i naziva Otac Pravoslavqa, da pobije i obesna`i Arijevo suptilno povezivawe sudbine i bi}a Sina sa bi}em i sudbinom sveta. Drugim re~ima, on i za wim Kapadokijski Oci posmatrali su i obja{wavali bogoslovqe o Bogu Sinu, i daqe o Bogu Duhu Svetome, u samosvojnom kontekstu hri{}anske Teologije, tj. pravilne Trijadologije, a ne prvenstveno u kontekstu i perspektivi Ikonomije domostrojnog ili misijskog slawa i delawa pojedinih Troji~inih Lica u svetu i istoriji spasewa.
206

Jednom re~ju, Sv. Atanasije Veliki i Veliki Kapadokijci u svome bogoslovskom ispovedawu polazili su od ve~no date realnosti Triju Bo`anskih Ipostasi i u toj teolo{koj perspektivi posmatrali su i Duha Svetoga. Jeste da je za wih, kao i uop{te za hri{}anske bogoslove, Bo`anska Ikonomija (=Otkrivewe) ta koja je omogu}ila poznawe Boga kao Trojice, dakle omogu}ila bogoslovqe i bogoslovqewe kao takvo, ali to jo{ ne zna~i da se smo Bi}e Boga kao Trojice mo`e i sme izvoditi, etiologizirati (kauzalno obrazlagati) iz na~ina i puta Bo`anskog javqawa i delawa u svetu (jer
onda ispada da dela Bo`ija odre|uju Wegovo bi}e, i kosmologija se uvodi u samu sr` teologije, postaje kqu~ za wu, {to je upravo bila osnovna karakteristika jelinske filosofske teologije, koja je ustvari izvirala sva iz kosmologije).

Nije, dakle, re~ o tome da pomenuti poslenikejski Sveti Oci, i za wima pravoslavni bogoslovi na Istoku sve do na{eg vremena, nastoje da bogoslovstvuju bez i mimo Bo`anskog Otkrivewa Ikonomije, nego se radi o potrebi prevazila`ewa slabosti donikejskog bogoslovqa (koje je na Zapadu i do danas ostalo u tim slabostima): da se Bog kao Trojica obja{wava, i kauzalno izvodi, iz ekonomijske perspektive Bo`anskog javqawa i delawa, ~ime se unutra{we Bo`ije bi}e i `ivot determini{e faktom Bo`anskog javqawa i delawa ({to je tvrdio Origen), te iz toga izlazi da Bog nije slobodno i ni~im ne prinu|eno (ni Svojom prirodom) stvorio svet i delao u wemu, kako su hri{}ani od samog po~etka pred Jelinima verovali i ispovedali. (Zato su se
Sv. Atanasije i Kapadokijci osmeqivali da otvoreno govore: da je Bog oduvek bio Troji bez obzira i odnosa na stvarawe sveta, ca, tj. da bi Sveta Trojica bila Troji i da nije do{lo do stvarawa ca sveta).

Drugim re~ima, Atanasije Veliki i Kapadokijski Oci posmatraju Boga, i posebno Svetoga Duha, iz jedne druge, ne mawe biblijske i novozavetne perspektive, a to je iz teolo{ke, liturgijske, eshatolo{ke perspektive, o kojoj }emo sada re}i neku re~ vi{e.
207

HRISTOS ALFA I OMEGA

PRAVOSLAVNO BOGOSLOVQE O SVETOM DUHU (201-222)

Ovaj drugi, ne istorijski, nego liturgijski, evharistijski i eshatolo{ki pristup Svetoj Trojici, koji je tako vidan u novozavetnim tekstovima (na primer u Prologu Jovanovog Jevan|eqa, pa od 14. do 17. glave istog Jevan|eqa; zatim u Apokalipsisu i kod Apostola Pavla), naro~ito je vidan kod

Duhom, ili: Slava Ocu I Sinu I Svetome Duhu (dakle kao i formula kr{tewa Matej 28,19). Ovakvom formulacijom Troji~ne doksologije, liturgijskog proslavqawa Svete Trojice, nije se prvenstveno isticala, da tako ka`emo, Ikonomijska Trojica, nego Ve~na Sveta Trojica Jednosu{tnih i Ravno~astnih Ipostasi. Kao {to je poznato, Vasilije je vi{e voleo izraz mtimoj nego moosioj, upravo iz liturgi~kih doksologijskih razloga: on je sagledavao sva Tri Lica Svete Trojice u Wihovoj ve~noj i jednakoj slavi i ravnoj ~asti, ne osporavaju}i naravno Wihovu jednosu{tnost (moosioj), niti osporavaju}i tako|e ikonomijsko postupno javqawe i delovawe Troji~nih Lica u svetu i istoriji, po izvesnom misijskom poretku otkrivewa i delovawa. Jednom re~ju, Sveti Vasilije sagledava Svetu Trojicu u evharistijskom iskustvu Crkve (koje daje predoku{aj i anticipaciju eshatolo{ke stvarnosti), Trojicu ve~nu nadistorijsku, onakvu kakvu Crkva u Liturgiji do`ivqava. Otuda, nije bez razloga {to Liturgija=Evharistija Pravoslavne Crkve po~iwe doksologijom: Blagosloveno Carstvo Oca I Sina I Svetoga Duha, jer Liturgija predstavqa jednu istinsku eshatolo{ku Teofaniju, javqawe Carstva Bo`ijeg, javqawe same Svete Trojice u nadistorijskom Eshatonu, po~etak samog tog Eshatona. Ta liturgijska, eshatolo{ka perspektiva u posmatrawu i bogoslovqewu i bogoslavqewu Svete Trojice i jeste onaj drugi pristup, ona druga perspektiva o kojoj bismo ovde hteli da govorimo kada je re~ o pravoslavnoj teologiji o Svetome Duhu. U ovom drugom pristupu ili perspektivi pravoslavne Pnevmatologije, koju smo nazvali evharistijskom ili eshatolo{kom, nije re~ o pravolinijskoj produ`enoj istoriji do posledweg vremena, nego o doga|aju i prisustvu ovde i sada Posledwe Stvarnosti, onog eshatolo{kog Dana Gospodweg, nadistorijskog i metaistorijskog Eshatona, koji se svojim prisustvom projavquje i ovde, u svetu i istoriji, u liturgijskom danas Crkve. To je prisustvo i projava Carstva Bo`ijeg u sili me|u nama (sr. Mk.9,1; Lk.17,21; Mt.
209

Svetog Vasilija Velikog u wegovom delu O Svetom Duhu


(~itavo delo, a naro~ito prva poglavqa i glava 18; sr. i wegovo 38. Pismo, koje se pripisuje i Grigoriju Niskom). Vasilije tu

opisuje kako je, i za{to, on po~eo da upotrebqava jednu boqe odgovaraju}u i bogoslovski ta~niju doksologiju (=liturgij ski vozglas, slavoslov) Svete Trojice. Naime, u vremenu pre Vasilija (donikejsko vreme), iako ne jedina ali naj~e{}e upotrebqavana forma Troji~ine doksologije bila je: Slava Ocu kroz Sina u Svetome Duhu. Ova bogoslovska formula bila je tipi~ni izraz ikonomijske, misijske, istorijske perspektive, jer ona pokazuje poredak javqawa i delawa Lic Svete Trojice u domostroju promi{qewa i spasewa sveta i roda qudskog kroz istoriju. Bog Otac se javqa i deluje u istoriji Bo`anskog Otkrivewa kroz Sina, a to se zajedni~ko delo daqe ostvaruje u Duhu Svetome. Ovaj i ovakav domostrojni poredak Bo`anskog Troji~nog javqawa i delawa: od Oca kroz Sina u Duhu Svetome, i formula koja to izra`ava pomenutim vozglasom (=doksologijom), sasvim je biblijska i umesna je, te i wena liturgijska upotreba bila je sasvim legalna i pravoslavna. Problem je, me|utim, nastao onda kada je anomejac Evnomije po~eo da iz te leksi~ke formulacije izvla~i teolo{ku ontologiju, tj. da ovaj u formuli izra`en ikonomijski, misijski poredak Lic Svete Trojice prenosi i na samo ve~no bi}e i unutra{wi `ivot Trojice, a to je zna~ilo umawewe i degradaciju Sina i Duha
(~ak vi{e nego i Origenova subordinacija; pre neka neoplatonska stepenasta trijada hipostaza).

Vasilijeva pak troji~na liturgijska doksologija, koju je on po~eo da upotrebqava, a koja nije samo wegova, nego izna~alno hri{}anska, apostolska, novozavetna (i on to nepobitno pokazuje), glasila je: Slava Ocu I Sinu SA Svetim
208

HRISTOS ALFA I OMEGA

PRAVOSLAVNO BOGOSLOVQE O SVETOM DUHU (201-222)

26,29; Kol.1,13).

To liturgijsko iskustvo Crkve o prisustvu i zajednici same Svete Trojice, o kojem svedo~i Sveti Vasilije u svome delu O Svetome Duhu, i jo{ vi{e u samoj Sv. Liturgiji koja nosi wegovo ime, koje je iskustvo, da podsetimo, zasvedo~eno i u 8. ~lanu Simvola vere, kada ispovedamo veru u Duha Svetoga, Gospoda, @ivototvornoga, Koji od Oca ishodi, koji se zajedno sa Ocem i Sinom obo`ava i zajedno slavi (gde je vrlo nagle{eno, tri puta, ono sn=sa, zajedno, toliko karakteristi~no za Pnevmatologiju Kapadokijskih Otaca). U tom evharistijskom iskustvu vi|ewa i sagledavawa Svete Trojice, Veliki Vasilije, i za wim pravoslavna svetoota~ka teologija, Svetu Trojicu bogoslovski predstavqa ne u nekom poretku javqawa ili delawa, nego kao ve~nu i ravno~asnu zajednicu Ve~nog @ivota i Qubavi i Slave. Ovakvim liturgijskim, eshatolo{kim iskustvom nadi|ena je i sama istorija (i Ikonomija=Domostroj) spasewa, pa samim tim nadi|ena je i istorijska misijska perspektiva posmatrawa i shvatawa mesta i uloge Svetoga Duha. Ova eharistijska, eshatolo{ka perspektiva vidno je prisutna u novozavetnim tekstovima, na primer, u onim mestima gde se govori da je Sin Bo`iji i ovaplotio se Duhom Svetim (Lk.1,35), i da je pomazan i vaskrsnut Duhom Svetim (Mt.3,16; DAp.10,38; Rim.8,11 i dr.), i tako|e tamo gde se govori da je Duh Sveti u tesnoj vezi ne samo sa misijom Crkve, nego jo{ vi{e sa wenom eshatolo{kom prirodom (DAp.2,17; 1Kor. 15,44-45; Ef.1,14 i dr.). Ovaj novozavetni tip Pnevmatologije kao da je bio donekle zapostavqen u donikejskom bogoslovqu, ali je zato naro~ito istaknut kod Kapadokijskih Otaca, po~ev od Svetog Vasilija, a onda daqe i kod ostalih Otaca na Istoku, sve do Sv. Simeona Novog Bogoslova, Sv. Grigorija Palame i ostalih isihasta, a i do danas kod svih pravih pravoslavnih teologa.1) Jednom re~ju, ~itavo izvorno pravoslavno crkveno predawe sadr`i u sebi prvenstveno ovaj aspekt Pnevmatolo210

gije, mada, naravno, ne previ|a niti odbacuje ni onaj drugi, ikonomijsko-misijski aspekt, jer i on, kao {to rekosmo, tako|e ima novozavetne osnove. Karakteristi~no je da Sv. Vasilije Veliki zavr{ava svoju kwigu O Duhu Svetom upravo onim karakteristi~nim poglavqem o `ivom Predawu Crkve (gl. 27 i 28), a jedno od najranijih i najosnovnijih crkvenih predawa jeste predawe i tajna (Vasilije upravo ka`e predawe u tajni svetoga Kr{tewa u ime Oca I Sina I ) Svetog Duha, to jest predawe o ravno~asnim i ravnoslavnim Bo`anskim Imenima: Oca i Sina i Svetoga Duha, {to po Vasiliju i jeste osnova i sr` pravilne, pravoslavne Trijadologije. Naravno, u samoj ve~noj i nestvorenoj, nenastaloj Svetoj Trojici centralno je mesto Boga Oca, koji je Koren i Izvor (Rza ka Phg) Sina i Duha, a to je poznata biblijska istina, razvijena u patristi~kom bogoslovqu, o Monarhiji Boga Oca, istina koja prvenstveno i garantuje istinski hri{}anski Monoteizam, jedinstvo i jedinstvenost hri{}anskog Personalnog Triipostasnog Boga. Ne bismo se ovde du`e zadr`avali na temi o Monarhiji Oca kao vrlo zna~ajnom momentu pravoslavne Trijadologije,2) nego samo `elimo ukazati na ~iwenicu da je u zapadnoj teologiji upravo zbog prenabregavawa ili zapostavqawa pitawa Monarhije Oca i do{lo do prevage izvesnog esencijalizma, prenagla{avawa jedinstva i primata Bo`anske Su{tine i onda daqe do pojave u~ewa o Filioque, u~ewa koje je nesumwivo dovelo do atrofirawa pravilne Pnevmatologije u zapadnom bogo1) Pnevmatologiju uop{te, i posebno ovu wenu eshatolo{ku dimenziju nagla{avaju danas u ekumenskom pokretu brojni pravoslavni teolozi, od kojih naro~ito isti~emo Jovana Ziziulasa (videti, na primer, wegov

rad: Impl i cati ons eccl si ol ogi ques de deux types de Pneumatol ogi e, COMMUNIO SANCTORUM Ml anges J.-J. von Al l men, (L abor et f i des), Genve 1982).
2) O tome smo u vi{e navrata pisali videti, na primer, ~lanak Teo lo{ko delo Sv. Vasilija Velikog izme|u Nikejaca i Isto~nih u Teolo{ki pogledi, br. 4, 1979. (objavqeno i na engleskom i gr~kom) i, tako|e, Onaj Koji Jeste @ivi i Istiniti Bog Sv. Grigorija Palame, u istom ~asopisu, br. 1-3, 1985.

211

HRISTOS ALFA I OMEGA

PRAVOSLAVNO BOGOSLOVQE O SVETOM DUHU (201-222)

slovqu. Vidqivi znak tog teolo{kog odstupawa od patristi~ke trijadolo{ke tradicije bilo je uno{ewe dodatka Filiokve u 8. ~lan Nikeocarigradskog Simvola vere, ~iji je bogoslovski tekst upravo tako formulisan da ne samo ne dopu{ta takav dodatak, nego ga teolo{ki apsolutno iskqu~uje. Jer, 8. ~lan ovog sabornog i vaseqenskog Simvola, ~iji sadr`aj je nesumwivo plod teolo{ke predradwe valikih Kapadokijskih Otaca, formulisan je prvenstveno iz perspektive evharistijsko-eshatolo{ke, u kojoj je Duh Sveti vi|en i posmatran u istoj ravni ve~nog Troji~nog bi}a i `ivota svih Triju Lica, a pritom je istaknuto da On od Oca ishodi, ~ime je nagla{ena Monarhija Boga Oca, od Koga je i Sin ve~no ro|en, kako je ve} prethodno re~eno u 2. ~lanu istog Simvola. Dakle, u ovom biblijsko-liturgijskom aspektu Pnevmatologije, koja je apokalipti~kog, teofanijskog karaktera, Duh Sveti je u Crkvi do`ivqavan i sagledavan u istoj ravni, istoj slavi i ~asti sa Ocem i Sinom, to jest prvenstveno u ve~noj zajednici Troji~nog Bi}a i @ivota, pre i iznad svake istorije i misije. Takvu Pnevmatologiju daje nam Sveta Evharistija Crkve, liturgijsko iskustvo i blagodatno zajedni~arewe sa Sv. Trojicom. Ponavqamo, time nije ni poreknut ni umawen zna~aj Bo`anske Ikonomije, Domostroja bo`anskog Otkrivewa i na{eg spasewa. Naprotiv, blagodare}i upravo Ikonomiji nama je i omogu}en pristup i zajednica sa Svetom Trojicom. Ikonomija je ta koja otkriva i omogu}uje poznavawe Ve~ne i Nerazdeqive Trojice, u kojoj Duh Sveti nije samo jedna Bo`anska sila, ili energija, ili efektivni uzro~nik, ili samo delateq u Crkvi i istoriji, nego je prvenstveno Gospod Krioj (2Kor.3,17-18). Otuda je, rekosmo, za nas pravoslavne, veoma va`no da se Pnevmatologija posmatra i shvata u kontekstu, pre svega, pravilne Trijadologije. U tom kontekstu Duh Sveti je zaista Onaj Koji zavr{ava i dopuwuje Svetu Trojicu. Ili, kako to veli Atanasije Veliki: Sveta i Bla`ena Trojica nerazdeqiva je i sjediwena samo sa Sobom u Ocu i Sinu i Sve212

tome Duhu bogoslovstvovana kao {to nam je i Gospod Isus Hristos predao savr{enstvo Svete Trojice, Koja je Jedno i Nedeqivo Bo`anstvo. (Pismo Serapionu 1., 14 i 28 i 32). Ili, kao {to dodaje Sv. Vasilije Veliki: Duh Sveti Sobom dopuwuje Mnogoslavnu i Bla`enu Trojicu (O Sv. Duhu, 18). Ove posledwe, me|utim, re~i Sv. Vasilija, koje ozna~avaju da je savr{enstvo Svete Trojice tek zajedno sa jednosu{tnim, ravnoslavnim i ravno~asnim Svetim Duhom, ne zna~e neko procesualno nastajawe i usavr{avawe Trojice, gde bi Duh Sveti tu ne{to dodavao i dopuwavao (te u tom smislu
za isto~nu patristi~ku Pnevmatologiju ne stoji teza Bla`enog Avgustina da Duh Sveti povezuje Oca i Sina, da je On copula amoris izme|u Oca i Sina; i uop{te Isto~nim Ocima je tu| sav poznati psihologizam Avgustina u Troji~nom bogoslovqu; kod wega, treba priznati, Trijadologija je po{la druga~ijim putem od kapadokijskog Troji~nog bogoslovqa, mo`da zato {to Avgustin nije znao Kapadokijce, kao {to nije znao ni gr~ki jezik).

U kontekstu pravilne Trijadologije u kojoj je ishodi{te svega jedinstvena Ipostas Boga Oca, Koji od ve~nosti ra|a Sina i od ve~nosti proishodi Duha Svetoga, i Koji je garancija i wihove ipostasne razli~itosti ali i su{tinskog jedinstva Sina i Duha, dakle garancija i sveza neponovqivosti i ni na {ta drugo nesvodivosti bo`anskih Lica u takvom kontekstu treba onda posmatrati i odnos izme|u Sina i Duha, to jest uzajamnu povezanost Hristologije i Pnevmatologije. Samo polaze}i sa osnova pravilne Trijadologije mo`emo daqe pravilno sagledavati me|usobni odnos i uzajamnu povezanost, i ~ak uzajamnu uslovqenost Hristovog dela i dela Duha Svetoga u svetu i istoriji, tj. u Crkvi. Jedinorodni Sin O~ev ovaplo}ewem Svojim od Duha Svetoga javqa nam i daruje Duha Ute{iteqa. Ali isto tako, i Duh Sveti svedo~i za Sina, dejstvuje i ostvaruje veliki Doga|aj Hrista (Tajnu Bo`iju, koja je Hristos u nama, kako veli Apostol Pavle Kol.1,27), u koji doga|aj ili tajnu mi smo svi pozvani od Svete Trojice: Od Oca kroz Sina u Duhu Svetome. Ili re~eno Apostolovim re~ima: pozvani smo u Cr213

HRISTOS ALFA I OMEGA

PRAVOSLAVNO BOGOSLOVQE O SVETOM DUHU (201-222)

kvu kao Blagodat Gospoda Isusa Hrista i Qubav Boga i Oca i Zajednicu Svetog Duha (2Kor.13,13 i Kanon Evharistije u Liturgiji Crkve). Ova uloga Duha Svetoga u javqawu i ostvarivawu Tajne Hristove u svetu, koja se jo{ naziva i Ikonomija Blagodati Bo`ije, IkonomijaTajne od ve~nosti sakrivene, a sada javqene pojavom (=o~ove~ewem) Hrista i silaskom Svetoga Duha, ta uloga za pravoslavnu Pnevmatologiju nije isto {to i sama Ipostas Svetog Duha. Drugim re~ima, ne treba sasvim poistovetiti energiju Duha sa Li~no{}u Duha, iako je energija (=dejstvo) neodeqivo od Delateqa i Darodavca blagodatne energije. Tu istinu je, posle velikih Kapadokijaca, naro~ito dokazao u svom bogoslovqu Sveti Maksim Ispovednik i onda 6. Vaseqenski Sabor (680-681.g.), a zatim je to opet naro~ito razvio Sveti Grigorije Palama u svome isihasti~kom bogoslovqu. Po Maksimu, nije isto samo bi}e, priroda (fsij, osa) i delatnost (nrgeia) tog bi}a ili te prirode, te otuda u Hristu imamo dve prirode i dve ener gije, dve delatnosti Bo`ansku i ~ove~ansku, paralelno sa tako|e dvema prirodama, Bo`anskom i ~ove~anskom. Sveti Palama je ovo razvio u izvanredno bogato bogoslovqe o Bo`anskoj energiji, ili energijama, kao ve~nim i netvarnim (=nestvorenim) dejstvima i darovima Svetoga Duha, Wegovim izlivima, svetlosnim zracima, harizmama, qubavnim oblagoda}ewima itd. Ali, svi ti Bo`anski i besmrtni darovi, energije, sile, harizme, sve je to zajedni~ko Svima Licima Bo`anske Trojice. Wihov je nosioc i razdava~ Duh Sveti Ute{iteq, ali ti darovi nisu ontolo{ki sama Ipostas Duha Ute{iteqa. Otuda, po Ocima, po~ev od Kapadokijaca, preko Maksima do Palame, nije i ne mo`e biti isto re}i da se Duh daje: od Oca preko Sina, ili ako ho}emo: od Oca i Sina, i re}i da je On po Svojoj li~noj, ipostasnoj egzistenciji (Vasilije bi rekao: po Svome personalnom i neponovqivom trpoj prxewj) od Oca i Sina, to jest: Filioque. No, nemamo nameru da danas ovde op{irnije raspravqamo pitawe Filioque. @eleli smo samo da uka`emo koji
214

je i kakav zna~aj pravilnog trijadolo{kog konteksta za istinsku novozavetnu, patristi~ku Pnevmatologiju, u kojoj Duh Sveti nije potisnut na tre}e mesto u Trojici, nije sveden na svojevrsni proishod Oca i Sina, nije umawen u Svome Bo`anskom ravno~asnom i ravnoslavnom Gospodstvu. Iako je u Ikonomiji spasewa On tako javqen i darovan svetu, to jest, poslan Sinom od Oca (Jn.14,26; 15,26), ali je i sam od Sebe do{ao to samo zna~i da je tako nama u Wemu darovana jedinstvena Troji~na blagodat i qubav u Crkvi: Od Oca, kroz Sina, u Duhu Svetome. Ali delatnost Duha i Ipostas Duha ne trebaju zbog toga biti pome{ane do ontolo{kog poistove}ewa, jer onda, kao {to smo ve} rekli, ispada da je Bog ono {to dla, {to ~ini, i onda se kosmolo{ki, ikonomijski, misijski elementi uvode u samu sr` Troji~nog Bo`anstva. Kako onda, u tom slu~aju, objasniti tajnu i fakat ovaplo}ewa samo Jedinorodnoga Sina, samo Wegov li~ni, ipostasni podvig, doga|aj, Wegovo samopostajawe ^ovekom, a da pritom nisu u to ipostasno uvu~eni ni Otac ni Duh Sveti? (J. Damaskin, Ta~no izlo`ewe Pravoslavne vere I, 10). Da ne du`im: kao {to je Sin poslan u svet od Oca i kao {to je On od Oca poslao Apostolima u Crkvi Duha Svetoga, tako isto, u kontekstu pravilne Trijadologije treba videti da i Sina {aqe Duh zajedno sa Ocem, jer saradni~kim i savr{iteqnim dejstvom Svojim Duh Sveti uslovqava Tajnu ili Doga|aj Hrista. Pnevmatologija dakle uslovqava Hristologiju, kao {to i Hristologija uslovqava Pnevmatologiju. Duhom Svetim se Hristos ovaplo}uje; Duh Sveti Ga posvedo~ava i proslavqa; u dan Pedesetnice Duh Sveti Apostolima i svetu aktualizuje realnost spasonosnog podviga i dla Hrista Bogo~oveka; i na kraju, Duhom Svetim se ostvaruje eshatolo{ka priroda Crkve kao Tela Hristovog, jo{ ovde u istoriji, jer silom i dejstvom Duha se liturgijski, evharistijski, apokalipti~ko-teofanijski javqa tajna i realnost Carstva Bo`ijeg jo{ u okvirima prostora i vremena na{eg sveta i veka.
215

HRISTOS ALFA I OMEGA

PRAVOSLAVNO BOGOSLOVQE O SVETOM DUHU (201-222)

Ovim podvla~ewem uloge Duha Svetoga u dlu i Telu Hristovom, mi pravoslavni samo nagla{avamo kqu~no mesto Pnevmatologije u celokupnoj teologiji Crkve. Duh Sveti kao Nevestoukrasiteq Crkve Hristove, ostvaruje u woj, za nas u svetu, prisustvo i predoku{aj eshatolo{ke Tajne Bo`ije, i samo blagodare}i tom dejstvu Duha u Crkvi mi se istinski pri~e{}ujemo Hristom Bogo~ovekom, stupamo u stvarnu zajednicu i op{tewe sa Ocem, sa Svetom i @ivotvornom Trojicom. Ovakva Pnevmatologija, o~igledno, ima direktne konsekvence za poimawe Crkve, wene prirode i delatnosti, wene misije, wene organizacije. Jer, Duh Sveti upravo i konstitui{e Crkvu kao Telo Hristovo, a ne samo kao zajednicu veruju}ih, tj. kao jednu religioznu organizaciju, koja se onda naknadno povezuje sa svojom Glavom Hristom, preko izvesnih posrednika i sli~no. Tako Duh Sveti u teologiji Crkve ~ini Eklisiologiju sastavnim delom Hristologije, Hristologiju i Eklisiologiju tesno povezuje do poistove}ewa, kao {to se Hristos zaista i poistove}uje sa Svojim Telom. Duh nas kr{tava u Hrista, u~lawuje u Wegovo Telo, ~ini nas sutelesnicima i sukrvnicima Wegovim, a to prvenstveno biva u Svetoj Evharistiji, koja i jeste stvarna projava same i posledwe, eshatolo{ke realnosti Crkve. Duh Sveti se tako javqa kao zaista Gospod, Koji u Crkvi ostvaruje Carstvo Bo`ije na zemqi i u istoriji. Ali, ne samo i ne toliko prostim {irewem Jevan|eqa, misijom, karitativnom delatno{}u itd. {to je sve neophodno, i neizbe`no, za istinsku Crkvu Hristovu u svetu i vremenu, nego jo{ vi{e: time {to On konstitui{e i projavquje Crkvu Hrista Bogo~oveka u svetu i istoriji kao Znak Car stva Bo`ijeg, kao eshatolo{ku Zajednicu Naroda Bo`ijeg okupqenog i sjediwenog u Jednoga Hrista. Takvu realnost prisustva i dejstva Duha Svetoga u Crkvi do`iveli su prvenstveno Svetiteqi. Zato je npr. Sveti Simeon Novi Bogoslov govorio da, kad ~ovek hri{}anin, podvi`nik, i sva216

ki `ivi ~lan Crkve, do`ivi osetno blagodatnu zajednicu sa Duhom Ute{iteqem, onda je za wega ve} do{ao Dan Gospodwi posledwi i nazalazni Dan Carstva, naravno ako bi to javqawe i ozarewe, to oblagoda}ewe Duha potrajalo u intenzitetu i trajawu. Prema tome, pravoslavna teologija o Duhu Svetom, polaze}i od onog prvog i izvornog aspekta Pnevmatologije, koji smo nazvali apokalipti~kim, evharistijsko-eshatolo{kim, sasvim se nastavqa u svom drugom aspektu onom misijskom i istorijskom ili ikonomijsko-sotiriolo{kom. Ali va`no je pojmiti i shvatiti da i u takvoj drugoj pnevmatolo{koj perspektivi, Duh Sveti opet i svagda ostaje Ki rios: Gospod i Gospoduju}i, @ivot i @ivotvore}i, Bog i Bogotvore}i (=Obo`uju}i), kako se ka`e u crkvenim pesmama na Svetu Pedesetnicu. (Ili npr. u drugoj pesmi na Pedesetnicu:
Sve daruje i razdaje Duh Sveti: to~i proro{tva, sve{tenike usavr{ava, nepismene mudrosti nau~ava, ribare pokazuje teologe dr`i i odr`ava svu ustanovu (=sav sastav) Crkve.)

Sve ovo nagla{avawe mesta i uloge Duha Svetoga u Crkvi, ne zna~i nikako bilo kakvo potiskivawe Hrista, zapostavqawe Hristologije u Eklisiologiji. Jer, Hristos je taj koji se ovaplotio, koji se sjedinio sa Crkvom, postao Crkva, i On zauvek ostaje u centru Crkve, kao ve~na Glava i Prvina Tela Svoga (ne samo Glava, nego i Prvina Aparhi). Ali, ako nagla{avamo taj i takav Hristocentrizam, ipak nema mesta za nikakav Hristomonizam, koji bi iskqu~ivao ili makar potiskivao va`nu ulogu Duha Svetoga. Jer treba znati da nemamo ni samoga Hrista, ako ne prihvatamo i ne priznajemo da Ga je Otac Duhom Svetim pomazao = u~inio Hristom Pomazanikom, Bogo~ovekom (DAp.10,38). Niko ne mo`e nazvati (=ispovedati, priznati) Hrista Isusa Gospodom, osim Duhom Svetim (1Kor.12,3). Samo se Duhom Svetim postaje vernik Hristov, ~lan Tela Wegovog, pri~asnik blagodati spasewa i novog `ivota u Hristu. Sve su to, mislim, dobro poznate stvari, i ja to ovde ne bih sada vi{e ponavqao. Va`no je da se podsetimo na sve to, da bismo mogli osetiti
217

HRISTOS ALFA I OMEGA

PRAVOSLAVNO BOGOSLOVQE O SVETOM DUHU (201-222)

kako je i za{to Pnevmatologija povezana sa Hristologijom i kako se u bogoslovqu i iskustvu na{e Crkve, u `ivotu i praksi Bo`ije Crkve, one me|usobno uslovqavaju i pretpostavqaju. Ovakav pristup Pnevmatologiji daqe posebno osvetqava i pitawe odnosa institucije i harizme u Crkvi. Jer u takvom kontekstu nema onda suprotnosti i polarizacije izme|u Crkve kao ustanove, kao `ivog organizma i organizacije, i Crkve kao harizmati~ne zajednice u Duhu, prepune darova proro{tva, vizije, podviga svetosti, misti~nog `ivota, nadahnu}a i oblagoda}ewa. Nije ta~no ono {to je mislio Harnak da je Crkva u po~etku bila samo neka harizmati~na neorganizovana masa i da je, navodno, organizacija i jerarhizacija do{la mnogo kasnije, kad je harizmati~ni duh opao i oslabio. To najboqe demantuje Apostol Pavle, naro~ito me|u burnim i nemirnim Korin}anima, koje on uporno upu}uje na Svetu Evharistiju kao organski sastav, kao kanonski status, kao organizovanu ustanovu Crkve (1Kor. gl.10-14, posebno 14,40) , upravo blagodatnu hristolo{ko-pnevmatolo{ku instituciju Crkve kojom se ona konstitui{e kao Telo Hristovo i kao vidqiva organizacija. Ali, s druge strane, dinami~ko delovawe Duha Svetoga u Crkvi ~ini da spoqa{nost institucije ne gu{i i ne spre~ava harizmati~ki puls `ivota i delawa ~lanova Crkve i ~itave crkvene zajednice, o~uvava wenu eshatolo{ku orijentaciju i dimenziju, po kojoj ona i u svetu nije od ovoga sveta. Mo`da je te{ko uvek ta~no odrediti pravi odnos harizmati~kog i institutivnog elementa u Crkvi, i mo`da je taj odnos ~esto i napet, dinami~an, ali Crkva Hristova nema drugi kriterijum ni rukovodstvo u tome osim Samoga Duha Ute{iteqa. Sav liturgijski i duhovni `ivot Crkve vo|en je tako|e i nadahwivan blagoda}u Svetoga Duha. Jer i u Liturgiji i u op{tem `ivotu Crkve, i kao saborne zajednice i kao pojedinca, stalno se ispoqava epikleti~ki karakter samog bi}a i pona{awa Crkve, naro~ito wene molitve, kojom `ivi i di218

{e i kre}e se i postoji u svetu i istoriji. Najkra}e i najkarakteristi~nije opisuje to pona{awe i vladawe Crkve i wenih ~lanova, u odnosu prema Duhu Svetome, Sv. Apostol Pavle u svojoj Posl. Rimqanima, 8. glava, ali mi ne bismo sada to ovde izlagali i tuma~ili. Podse}amo samo da najboqi komentar na to, ili ta~nije: najboqe ostvarewe toga daju Svetiteqi na{e Crkve, duhonosci i hristonosci i bogonosci, kako je govorio jo{ Sveti Igwatije po~etkom 2. veka. Pritom, treba naglasiti da to nisu bili samo Svetiteqi monasi i pustiwaci, nego i oni u svetu, pravednici i podvi`nici delatne qubavi, svi koji su na misiji i poslu jevan|elskog svedo~ewa i delawa u narodu, me|u qudima, u istoriji. Istinski apostoli i misionari u istoriji Pravoslavne Crkve bili su pre svega qudi duhonadahnuti i duhono{eni, pa je i wihova misija imala proro~ki, pnevmatolo{ki karakter. Oni su delovali ne na propagatorski, nego na martirski na~in misionarewa, svedo~ewa do krvi, svedo~ewa najpre da je Isus Hristos do{ao u svet da gre{nike spase, od kojih sam prvi ja (1Tim.1,15), a to zna~i svedo~ewa i potvr|ivawa istine `ivog iskustva da Hristos jeste istinski Spasiteq ~oveka od greha, smrti i |avola, Spasiteq od svega onoga {to ~oveka i ~ove~anstvo otu|uje od Boga, od sebe i od bra}e, koja u bilo kakvom stawu da su, ipak nose na sebi lik Bo`iji i kandidati su za Carstvo Bo`ije, za bogatu eshatolo{ku Ve~eru Carstva Hristovog. Jo{ ne{to je va`no ovde ista}i, kad je re~ o istinski proro~kom, pnevmatolo{kom karakteru pravoslavnog misijskog delawa i svedo~ewa u svetu. To je potreba svetog podviga posta, molitve, `rtve, trpqewa, qubavi i ostalih darova Duha Svetoga, svega onoga {to Apostol Pavle naziva tvrdom hranom koja je neophodna i neizbe`na za savr{ene, ~ija su ~ula (i telesna i duhovna) podvigom izve`bana za razlikovawe dobra i zla (Jevr.5,14), to jest za razlikovawe duhova (1Kor.12,10; 1Jn.4,1).
219

HRISTOS ALFA I OMEGA

PRAVOSLAVNO BOGOSLOVQE O SVETOM DUHU (201-222)

Svi ovi pak podvizi samo su onda spasonosni ako su u Duhu Svetome, ako su zape~a}eni duhovnim pe~atom iskrenosti, istine, qubavi, crkvenosti, ako su ~iweni za izgra|ivawe u duhu izgra|ivawe sebe i ~itave Crkve u meru rasta visine Hristove (Ef.4,12-16). Zato je veoma va`no, bar za nas pravoslavne, `ivo predawe i iskustvo Svetih i duhonosnih Otaca Crkve. Oni su za nas uvek prisutni u Duhu u Crkvi. Nisu oni bili samo pro{le generacije prethodnika, svedoci pro{lih vremena, nego su bili i ostali na{i stalni i nezamenqivi u~iteqi i nastavnici, ve~no`ivi organi Duha Ute{iteqa, koji su imali sigurnu harizmu Istine od Duha Istine (Sv. Irinej Lionski). Zato je za nas u pravoslavnoj Pnevmatologiji uvek zna~ajna vera i bogoslovqe Otaca Crkve, wihov um Hristov, koji su u Duhu Svetom stekli, imali i imaju. Oni su u Duhu stalno prisutni u crkvenom liturgijskom pam}ewu, u `ivom blagodatnom iskustvu i zato mi wihova sveta predawa dr`imo i ~uvamo. Oni su nam predali, nau~ili nas i posvetili u stalni epikleti~ki karakter sveg na{eg hri{}anskog `ivqewa i delawa, tako da se stalno ose}amo u slobodnoj zavisnosti od sile i dejstva i blagodati Duha Svetoga, Koji nadahwuje, prepora|a, obnavqa i o`ivquje i na{e li~no hri{}ansko i op{te saborno crkveno bi}e, `ivqewe, pona{awe i delawe. O ovom epikleti~kom, liturgijskom karakteru celokupnog pravoslavnog duhovnog `ivota i misli, pravoslavnog `ivqewa i bogoslovstvovawa, dosta smo ve} govorili, pa je vreme da ovo predavawe i zavr{imo. Pre no {to zavr{imo molitvenim re~ima jednog velikog Duhonosca iz pravoslavnog `ivog podvi`ni~ko-liturgijskog predawa, jo{ samo napomiwemo, to jest, ustvari, otvaramo temu: da svako vreme u `ivotu i radu Crkve Hristove u svetu, na wenom putu kroz ovaj svet ka Otaxbini, uvek jeste i vreme Duha Svetoga, jer je uvek vreme jevan|elske, a ponekad i apokalipti~ke borbe za Hrista, za spasewe ~oveka i sveta.
220

Ne `elimo da ovo predavawe zavr{imo ostavqaju}i utisak nekog trijumfalizma (za koji poneki osu|uju nas pravoslavne, mada ne uvek s razlogom). Jer, mo`da niko tako kao mi pravoslavni ne zna za tegobe no{ewa Krsta Hristovog i idewa za Jagwetom Bo`ijim kud god Ono po|e, te je ba{ zato neumesna bilo kakva trijumfologija. Ali, ako ve} ho}emo ne~im i da se pohvalimo, onda je to samo i jedino na{a bezmerna `e| i glad za Duhom Ute{iteqem, poput ove Svetog Simeona Novog Bogoslova iz wegove poznate Moli tve misti~ke, kojom priziva pikaletai Duha Svetoga: Do|i, Svetlosti istinita Do|i, @ivote ve~ni Do|i, Tajno skrivena Do|i, Riznico neimenqiva Do|i, Stvarnosti neizreciva Do|i, Li~nosti neshvatqiva Do|i, ve~na Radosti na{a Do|i, Svetlosti nezalazna Do|i, istinsko I{~ekivawe svih spasavanih Do|i, Podizawe nas palih Do|i, Vaskrsewe mrtvih Do|i, Mo}ni, Koji sve svagda stvara{ i pretvara{ i preobra`ava{ voqom Svojom Do|i, Svagdaprebivaju}i Nepokretan i svagda Sav Pokretan i svagda nama Dolaze}i Do|i, Ime mnogovoqeno i mnogo`eqeno Do|i, Radosti ve~na Do|i, Qubavi u nama, {to i nas qubiteqima ~ini{ Do|i, da mrtav o`ivim, i imaju}i Te, jedem Te i pijem svagda Jer si Ti svako Dobro i svaka Slava i svaka Radost, i Tebi ve~nu slavu uznosimo
221

HRISTOS ALFA I OMEGA

Trojici Svetoj i Jednosu{noj i @ivotvornoj, U Ocu i Sinu i Duhu Svetom po{tovanoj i poznavanoj i obo`avanoj i liturgisanoj od svih vernih, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Silazak Svetoga Duha na Apostole


(ikona u Manastiru Hilandaru) 222