ASOPIS ZA TEORIJSKE PRAKSE GERUSIJA NOVI SAD, BR.

5/2013

JOURNAL FOR THEORETICAL PRACTICES GERUSIA NOVI SAD, No. 5/2013

asopis za teorijske prakse / Journal for theoretical practices

STVAR - THING
Izdava/Publisher Gerusija Novi Sad
ksf.gerusia@gmail.com http:gerusija.com

Urednitvo/Editorship Aleksandar Matkovi, Aleksandar Stojanovi, Andrea Jovanovi, ore Hristov, Ivan Radenkovi, Maja Solar, Mark Loonc i Saa Hrnjez Ilustracije/Illustrations Nemanja Bogdanov Prelom/Layout Ivan Radenkovi tampa/Print Futura Lektura i korektura GERUSIJA

Tira/Print run 1100

Projekat i publikaciju je podrala Fondacija Rosa Luxemburg

PREDGOVOR
UVOD U RADIKALNE TEORIJE
enski problem u politikoj ekonomiji od jugoslavenskog samoupravljanja do mjera tednji_16 ANKICA AKARDI Novac i kredit u marksistikoj teoriji_34 MISLAV ITKO Kako je Marksa sustiglo vreme?_44 ALPAR LOONC Nematerijalni rad u operaizmu i postoperaizmu_57 PRIMO KRAOVEC Altiser u svojim granicama_72 ALEKSANDAR STOJANOVI Altiser, subjekt i radnika klasa_92 ORE HRISTOV Staro umire a novo ne moe da se rodi: Grami na putu raanja novoga_101 SAA HRNJEZ Lenjin i politika intervencija smemo li da pobedimo?_117 VUK VUKOVI Brecht, politika umetnosti i teorije_133 MAJA SOLAR Odbijanje rada od pohvale lenjosti do strukturalne kritike_152 MARK LOONC

 Privatno, javno i zajedniko_165 IGOR CVEJI Crvena genealogija ili beg od trita?_173 ALEKSANDAR MATKOVI Sociologova tjeskoba ili o politici znanja_181 LEONARDO KOVAEVI Strukturalizam i marksizam_185 IVAN RADENKOVI O bievima, tokovima, prazninama i drugim (ne)bitnim stvarima. Postkolonijalizam, kulturalizam, politika_201 VLADIMIR GVOZDEN Destrukcija antropolokog sna i antikolonijalna misao_215 MILAN RAKITA

PREVODI
Teorijska istorija Marksove kritike ekonomije_242 MIHAEL HAJNRIH (Prevod sa nemakog: ore Hristov i Tatjana Karg)

Mo bez nasilja: lekcija iz plemenskog komunizma_259 DARKO SUVIN (Prevod sa engleskog: Lazar Atanaskovi)

MANIFEST INICIJATIVE ZA DEMOKRATSKI SOCIJALIZAM_271 (Prevod sa slovenakog: Maja Solar, Marko Mileti i Vladimir Simovi)

INTERVJUI
Grad kao centralno mesto eksploatacije_278 INTERVJU SA IVOM MARETI (razgovarao: Aleksandar Matkovi)

Nita nije elitistikije od podjele na ezoterino i egzoterino znanje_283 INTERVJU SA STIPOM URKOVIEM (razgovarala: Maja Solar)

PREFACE INTRODUCTION TO RADICAL THEORIES

The Problem of Women in Political Economy From Yugoslav Self-management to Austerity Measures_16 ANKICA AKARDI Money and Credit in the Marxist Theory_34 MISLAV ITKO How Time Caught up with Marx?_44 ALPR LOSONCZ Immaterial Labour in Operaism and Post-operaism_57 PRIMO KRAOVEC Althusser in his own Limits_72 ALEKSANDAR STOJANOVI Althusser, the Subject and the Working Class_92 ORE HRISTOV The old is dying and the new cannot be born: Gramsci toward the Birth of the New_101 SAA HRNJEZ

 Lenin and Political Intervention Dare We Win?_117 VUK VUKOVI Brecht, Politics of Art and Politics of Theory_133 MAJA SOLAR The Refusal of Work From the Praise of Laziness to a Structural Critique_152 MRK LOSONCZ Private, Public and the Common_165 IGOR CVEJI A Red Genealogy or a Flight from the Market?_173 ALEKSANDAR MATKOVI The Sociologists Anguish or On the Politics of Knowledge_181 LEONARDO KOVAEVI Structuralism and Marxism_185 IVAN RADENKOVI Whips, Wheels, Empty Spaces and Other (Un)important things. Post-colonialism, Culturalism, Politics._201 VLADIMIR GVOZDEN The Destruction of the Anthropological Dream and Post-colonial Thought_215 MILAN RAKITA

TRANSLATIONS
Theoretical History of Marxs Critique of Economy_242 MICHAEL HEINRICH (Translated from German: ore Hristov i Tatjana Karg)

Power without Violence: a Lesson from Tribal Communism_259 DARKO SUVIN (Translation from English: Lazar Atanaskovi)

 The Manifesto of the Initiative for Democratic Socialism_ 271 (Translation from Slovenian: Maja Solar, Marko Mileti i Vladimir Simovi)

INTERVIEWS

The City as a Central Place of Exploitation_278 AN INTERVIEW WITH IVA MARETI (by: Aleksandar Matkovi)

Nothing is More Elitistic Than the Division Between Esoteric and Exoteric Knowledge_283 AN INTERVIEW WITH STIPE URKOVI (by: Maja Solar)

UVOD U RADIKALNE TEORIJE

Nepristrasnost, objektivni pogled, ako ne ve sasvim naivan izraz povrne nadlenosti, postali su lai pie Valter Benjamin. Tako ni theoria oigledno vie nikada nee biti mirno posmatranje izdaleka, nego e uvek podrazumevati uestvovanje u odnosima moi ovde i sada. Priroda kapitalizma je takva da nam se sistem namee kao agresivna vidljivost, ali upravo stoga treba pitati ta ostaje neprimeeno, naturalizovano i depolitizovano. Za razliku od zajednica neposredne dominacije, u drutvu kapitalistikog naina proizvodnje upravo apstraktne prinude imaju prevlast, a ta injenica zahteva rad miljenja. Otpor naprosto nije mogu bez kritikog oka. Klasa, zakon tendencije pada profitne stope ili viak vrednosti se vrlo retko ili nikada ne pojavljuju u neposrednom iskustvu re je o pojmovima koji mogu da slue kao korisne ratne maine. U takvoj situaciji i mrnju prema teoriji treba razumeti kao ideoloki efekat koji treba odbaciti. Antikapitalizam se esto koleba izmeu dva ekstrema. Sa jedne strane se nalazi hladan teoreticizam koji se usred nedostatka antisistemske borbe ograniava na ezoterian diskurs teorijskih mandarina, a sa druge strane stoji antiteorijska pozicija koja bi svako odstupanje od direktne akcije okarakterisala kao akademsku masturbaciju u kuli od slonovae. Altiser, itajui Lenjinov opis klasne pozicije intelektualca kao neizbenog petit-bourgeois, na jednom mestu pie: da bi se ideje promenile, neophodna je duga i muna re-edukacija, unutranji i spoljanji sukob. Ukoliko se praksa shvata kao puka primena teorijskih uvida, jasno je da je neto ve odavno promaeno. Vreme supremacije teorije, teorijske avangarde ili intelektualnog vostva je prolo. Meutim, to se tie antiteorijske pozicije, tu bi trebalo ponoviti Adornovo pitanje: da li isto neposredan otpor moe da bude ekifasan u drutvu realnih apstrakcija, tj. u drutvu najvee posredovanosti? Pseudomilitantni argon zapravo potcenjuje snagu kapitalizma i ne moe ak ni da dodirne vladajue odnose. Opsesivna lamentacija na temu nai teoretiari su elitisti i nemaju veze sa praksom jeste simptom koji samo pokazuje koliko je optuitelj lien moi i prakse. Prvi mislioci marksizma nisu smatrali da teoriju treba importovati u proletarijat spolja, ba naprotiv: oni su smatrali da zajedniki, koordinisani rad u fabrici sa svojim naunim i tehnolokim aspektima uvek ve ima tendenciju da stvori izvesnu racionalnost koja bi radniku klasu mogla da pretvori u samosvesnog politikog aktera. U tom smislu se moglo rei da je proletarijat naslednik nemakog idealizma. Ima li razloga da se misli da danas ne postoji mogunost takvog general intellecta?

Pitanje o odnosu teorije i prakse je aktuelnije nego ikada, jer se istovremeno odvija pojavljivanje novih teoreticizama i nove mrnje prema teoriji. Glavni izazov se sastoji u pronalasku pozicije koja je s onu stranu tih jednostranih opcija. Teorija, ukoliko je radikalna, mora biti aktivistika. Stvar od svog poetka ima podnaslov asopis za teorijske prakse. Gerusija je tokom 2012/13. godine organizovala Uvod u radikalne teorije kao program predavanja koji je trebalo da ponovi vezu koja je prisutna i u podnaslovu gerusijanskog asopisa. Program Uvoda je ve i po sebi bio kontra-edukacija i re-edukacija: on kontrira selekciji na fakultetima koja iskljuuje ili pacifikuje i neutralizuje teorije koje su kritine prema postojeem drutvu. Naravno, re je i o ideji da se znanje mora prilagoditi i podrediti tritu. Uvod u radikalne teorije je u tom smislu bio pokuaj da se intervenie u novosadskoj pustinji. Predavanja na Uvodu u radikalne teorije, drali su: Sreko Horvat, Duan Maljkovi, Milan Rakita, Vladimir Gvozden, Gapar Miklo Tama, Branko Romevi, Primo Kraovec, Duan Grlja, Saa Hrnjez, Andrej Pavlii, Aleksandar Stojanovi, ore Hristov, Goran Rujevi, Milena Stefanovi, Adriana Zaharijevi, Vuk Vukovi, Alpar Loonc, Vladan Milanko, Lidija Priing, Ivan Radenkovi, Bojan Vasi, Ankica akardi, Mislav itko, Sanja Todorovi, Leonardo Kovaevi, Ivan Milenkovi, Darko Drakovi, Aleksandar Matkovi, Lazar Atanaskovi, Igor Cveji, Petar Bojani, Mark Loonc i Maja Solar. Zahvaljujemo se svim izlagaima i izlagaicama, kao i publici koja je svake radikalnoteorijske subote sluala, pitala, komentarisala, sugerisala, predlagala, ljutila se, smejala se, teoretisala sa nama. Veliku zahvalnost dugujemo i ljudima iz Crne kue, ne samo zbog ustupanja prostora za sve Uvode, ve i zbog velike podrke i pomoi u svakom pogledu (posebno Anici koja je sva predavanja redovno snimala, oltu na svoj tehnikoj podrci, Neni za ankom i njenom psu Garpu koji je lajao i nosio kamenie, i naoj Vinji koja se borila sa papirima).

INTRODUCTION TO RADICAL THEORIES

The unclouded, innocent eye has become a lie, perhaps the whole nave mode of expression sheer incompetence. writes Walter Benjamin. Thus theoria will never be a peaceful observation made from a safe distance, but will always imply an involvement in power relations that are here and now. The nature of capitalism is such that the system is forced upon us as an aggressive visibility, and this is precisely why one needs to question that which remains unseen, naturalized and depoliticized. Unlike the congregations of immediate dominance, in a society governed by a capitalistic mode of production, that which gains predominance are precisely the abstract coercions themselves, and this fact requires the labour of thought. Resistance is simply not possible without the critical eye. Class, the law of the tendency of the profit rate to fall or surplus value, appear very rarely or never at all in any immediate experience these are the concepts which can serve as useful war machines. In that sort of situation, one needs to understand even the hatred towards theory as an ideological effect which needs to be repudiated. Anti-capitalism often hesitates between two extremes. On the one side there is a cold theoreticism which limits itself, in an absence of an anti-systematic struggle, to an esoteric discourse of theoretical mandarins, and on the other side stands an anti-theoretical position which would characterise any deviation from direct action as an academic masturbation inside its own ivory tower. Althusser, reading Lenins description of the class position of intellectual as an inevitable petit-bourgeois, writes: for the ideas to change, a long and exhausting re-education is necessary, as well as an internal and external struggle. If practice is understood simply as an application of theoretical insights, it becomes evident that we are missing something. The time of theoretical supremacy, theoretical avant-garde and intellectual leadership is over. But, as to the anti-theoretical position, here one should repeat Adornos question: can a purely immediate resistance be useful in a society of real abstractions, i.e. a society of the upmost mediation? The pseudomilitant jargon actually underestimates the power of capitalism and cannot even touch its ruling relations. The obsessive lamentation on the subject matter of our elitist theoreticians who have nothing to do with practice is a symptom which only points out how much the accusator is deprived of power and practice. The first thinkers of Marxism did not think that theory needs to be imported into proletariat from outside, but exactly the opposite: they thought that a common, coordinated labor inside the factories with all its scientific and technological aspects always already has a tendency to create a certain rationality which could turn the working class into a self-conscious political actor. In that sense one could say that the proletariat is a successor to German Idealism. Is

there any reason to think that today this sort of general intellect is not possible? The question of the relation between theory and practice is alive more than ever, because new theoreticisms are today simultaneously being developed along with a renewed hatred towards theory. The main challenge consists in seeking a position which would be beyond these one-sided options. Theory, as long as its radical, must be activistic. Thing had from its start a subtitle: Journal for theoretical practices. During the years 2012/2013 Gerusija has organized the Introduction to radical theories as a program of lectures which ought to renew the link which is present in the subtitle of the Gerusian journal. The program of the Introduction was by itself already a counter-education and re-education: it goes against the grain of faculty selection which includes or pacifies and neutralises those theories which are critical towards the existing society. Of course, this has roots in the idea that knowledge must be adapted and subjected to the market. The Introduction to radical theories was, in that sense, an attempt to intervene into the desolate desert of Novi Sad. Lectures on the Introduction to radical theories were held by: Sreko Horvat, Duan Maljkovi, Milan Rakita, Vladimir Gvozden, G. M. Tams, Branko Romevi, Primo Kraovec, Duan Grlja, Saa Hrnjez, Andrej Pavlii, Aleksandar Stojanovi, ore Hristov, Goran Rujevi, Milena Stefanovi, Adriana Zaharijevi, Vuk Vukovi, Alpr Losoncz, Vladan Milanko, Lidija Priing, Ivan Radenkovi, Bojan Vasi, Ankica akardi, Mislav itko, Sanja Todorovi, Leonardo Kovaevi, Ivan Milenkovi, Darko Drakovi, Aleksandar Matkovi, Lazar Atanaskovi, Igor Cveji, Petar Bojani, Mrk Losoncz i Maja Solar. We would like to thank all the speakers, as well as the audience that attended every radical-theoretical Saturday, and listened, questioned, commentated, suggested, angered, laughed, and theoreticized with us. We owe a big thanks to the people from Crna kua, not just for giving us a place to hold the Introductions, but also for the very big support and help in every aspect (especially to Anica who properly filmed every lecture1, to olt for his technical support, to Nena at the bar and her dog Garp who barked and brought us stones, and to our Vinja who fought a battle with our paperwork).

1 Videos of the whole program can be viewed on Youtube on the following link: http://www.youtube.com/playlist?list=PL4O55NHHW-XidLQQekNhlUPMVSxC6alTg

15

Uvod u radikalne teorije

Ankica akardi

enski problem u politikoj ekonomiji od jugoslavenskog samoupravljanja do mjera tednji

Saetak: Tema e u metodolokom kontekstu historijsko-materijalistike analize skicirati enski problem u dvama razliitim sistemima politike ekonomije, gdje se prvi referira na jugoslavensko samoupravljanje, a drugi se preko tzv. hrvatskog tranzicijskog perioda 90-ih sve do trenutne ekonomske krize i mjera tednje od 2009. naovamo tie kapitalistikog naina proizvodnje koji se uspjeno formira nakon prvobitne akumulacije kapitala u ratnoj Hrvatskoj. Tezom koju bih ovdje ponudila pokuala bih ukazati na injenicu da oba spomenuta sistema generiraju dvostruku opresiranost kao osnovni modus enskog ivota koji se ozbiljuje kao utemeljenje drutvene reprodukcije i proizvodnje znanja, koja joj na specifian nain odreuje sadrajni i formalni smisao. Kada je rije o drutvenoj/socijalnoj reprodukciji koja je za ovu temu kljuni element unutar kojega raspravljamo o enskom poloaju unutar odreenih proizvodnih odnosa, tada pokuavam upozoriti na tvrdoglavu konzistentnost problema kuanskog i obiteljskog rada koji se kree od njegovateljskog posla vezanog za djecu i starije, seksa kao rada i njegovih bitnih potencijala koji reproduciraju radniku klasu do razliitih oblika neplaenih poslova u sferi doma. Kljune rijei: feminizam, jugoslavensko samoupravljanje, mjere tednje, kapitalizam, proizvodni odnosi, historijski materijalizam

16

1. enski problem u jugoslavenskom socijalistikom samoupravljanju

U poslijeratnom razdoblju (nakon 1945) Jugoslavija je sprovela niz promjena u nainu upravljanja ekonomijom. To razdoblje se ugrubo moe podijeliti na administrativno-centralistiko (1945-50), nakon kojeg je dolo do uvoenja radnikog samoupravljanja (1950), decentralizacije i deetatizacije, i koje je konano sa SFRJ Ustavom iz 1947.g. transformirano u razdoblje razvijenog socijalistikog samoupravljanja.1 Citirajui jednog od najblieg suradnika Josipa Broza Tita i glavnog konceptualnog tvorca jugoslavenskog samoupravnog socijalizma: Osnova svih sloboda i prava radnih ljudi i graana u naem socijalistikom drutvu jeste pravo na samoupravljanje. To je novo i direktno demokratsko socijalistiko pravo, koje je mogue jedino
1 V. Tomi, ena u razvoju socijalistike samoupravne Jugoslavije, Belgrade: Jugoslovenska stvarnost, 1981, 33.

u uslovima drutvenog vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju i vladajue pozicije radnike klase u drutvu. Ovo pravo je neupitno i neotuivo, i kao takvo pripada svim radnim ljudima i graanima.2 Pravnu dimenziju koju Kardelj spominje u ovom citatu treba smjestiti u podruje radne ravnopravnosti ena i mukaraca, napose kad je rije o razliitim radnim ugovorima, slobodnom vremenu i njegovoj alokaciji te obiteljskokuanskim obavezama koje e ometati enu da, s jednu stranu, participira u politikom i samoupravljakom angamanu ali i da, s drugu stranu, ukazuju na deklarativnu, nikako faktiku razinu radne ravnopravnosti mukaraca i ena. Dakako, taj vid radne neravnopravnosti e u kasnijem periodu kapitalistikog naina proizvodnje u okvirima liberalne demokracije i izraene klasne razlike biti i dublje prisutan, kao politika, socijalna i ekonomska nejedankost ena i mukaraca. Samoupravljanje je u idealtipskom smislu kad je rije o emancipaciji ena zagovaralo restrukturiranje privatne sfere ivota tako da ona postane sastavnim dijelom jedinstvene drutvene organizacije. Na taj su nain mnoga enska pitanja, u prvom redu kuanski rad, trebala u praksi postati ope-drutvena, socijalizirana. No, bez obzira na nominalne egalitarne zahtjeve samoupravnog sistema, ono to se u Jugoslaviji poelo dogaati uslijed prvih tehnokratskih upliva u samoupravljaki model politike ekonomije dva su problema: prvi i najvidljivi se ogledao u nedovoljnoj afirmaciji radnike klase u upravljanju i zaostajanje u progresivnom ostvarivanju pretpostavljenog poloaja ena o emu e u nastavku teksta biti vie govora.3 Premda je poneto tee pronai neprogramatske tekstove koji su pisani u Jugoslaviji a koji bi ponudili kritiku analizu enskog statusa u samoupravljanju, neki nam radovi ipak omoguuju bitne podatke, ako ne i adekvatnu analizu. Istraivanje o samoupravnom i radnom poloaju ena u Bosni i Hercegovini omoguilo je itavi niz zanimljivih podataka, primjerice na pitanje to drutveno angairanje i samoupravni angaman znai za ene 35.7 % ispitanica je izjavilo da im to nosi samo brojne i dopunske obaveze, za 16.4 % ta mogunost ne znai nita, 12.8 % nema o tome svoje miljenje i za 32 % ispitanica to znai niz pogodnosti.4

17

2 E. Kardelj, Pravci razvoja politikog sistema socijalistikog samoupravljanja, Belgrade: IC Komunist, 1978, 132. 3 Kada je rije o ueu ena u radu drutveno-politikih organizacija, u SKJ-u je 1977. bilo 23 % ena, u Savezu sindikata 34 % ena to odgovara postotku ena u ukupnom broju zaposlenih u Savezu boraca oko 30 % ena, u Savezu socijalistike omladine oko 40 % ena. Za ovim brojkama bitno zaostaje enska zastupljenost u rukovodeim i izvrnim organima navedenih organizacija. Tomi, ena u razvoju socijalistike samoupravne Jugoslavije, str. 55. 4 F. Koul, ena u samoupravljanju, Sarajevo: Univerzitet u Sarajevu Fakultet politikih nauka, 1973., str. 91.

Uvod u radikalne teorije

Drugim rijeima, preko 50 % ispitanica ima negativno miljenje o samoupravljanju, a primarni razlog je optereenost kuanskim i obiteljskim poslovima. S obzirom da uzorak zahvaa urbane sredine i visoki postotak vriteljica drutvenih funkcija razliitog ranga, otuda je velikim dijelom mogue interpretirati stav o nizu pogodnosti koje je samoupravljanje omoguavalo enama. U tom smislu, pitanje enskog angamana u drutvenim i samoupravnim praksama je klasno pitanje (u razlici meu enama i razlici mukog i enskog poloaja u samoupravljanju) koje se temelji primarno na problemu slobodnoga vremena i problematinoj distribuciji obiteljsko-kuanskoga rada. Na pitanje zato ene u samoupravnom odluivanju nedovoljno uestvuju u spomenutom istraivanju dobijamo ovakve odgovore:5

18

1. Uzrok je narazvijeno samoupravljanje 7,69% 2. Tradicionalno shvaanje prema kojem je eni mjesto u kui, a ne u politikom i samoupravnom ivotu 20,17% 3. Nedovoljno razvijena svijest ena 14,00% 4. Optereenost ene poslovima u braku i porodici 51,62% 5. Samoupravljanje i nije enski posao 4,78% 6. Nema o tome svoje miljenje 1,36% 7. Bez odgovora 0,85% Dvojbe nema, obiteljski, kuanski, neplaeni rad, bioloka reprodukcija i njega uope trajni su problem koji e uvijek iznova reproducirati enski subordinirani poloaj, ak i ako se drutveno-politiki sustav zalae za progresivnu demokratizaciju, dok se u liberalno-individualistikim formama pojavljuje kao nunost. Taj historijsko-materijalistiki argument bitno izlazi iz okvira rodnoteorijskog diskursa naglaavajui bitnu vezu pozicioniranosti spola u sistemu proizvodnih odnosa. Nominalno, strategije razvoja socijalistike ekonomije i Savez komunista su upuivali na vanost znanstvenih istraivanja o poloaju ena, idejno raiavanje teorijskih pitanja o poloaju ena u drutvu i obitelji, te poticali na praenje svjetskih procesa u koje je ugraena borba za ravnopravne ivotne i radne uvjete ena. Isticalo se da komunisti trebaju odlunije i efikasnije voditi borbu protiv raznih devijacija i otpora i svojim djelovanjem doprinositi da se uspjenije prevazilaze nazadna shvaanja o eni, naroito razna konzervativna i patrijarhalna shvaanja, feministiki i ekonomistiki pristup i slino.6 Taj tip socijalistikog razumijevanja i prepoznavanja materijalistike fundamentalnosti enskoga poloaja u drutvu i obitelji (iako mahom u nominalnom smislu) nakon sloma socijalizma vie nikad nee naii na afirmativne upute na liniji historijsko-materijalistike metodologije enskog
5 Isto, str. 114. 6 Citirano u Tomi, ena u razvoju socijalistike samoupravne Jugoslavije, str. 75.

pitanja, premaujui svaki kasniji pseudoemancipatorski projekt koji se bazirao na juridikim i identitetskim koncepcijama egalitarnosti. S jednu stranu, Bebel je pisao:7
Za nas je, stoga, ensko pitanje samo jedna faza opeg drutvenog pitanja, koje trenutano okupira sve inteligentne umove i ije konano rijeenje je mogue dostii jedino uklanjanjem drutvenih ekstrema i zla koja su posljedica ovih ekstrema. Meutim, ensko pitanje zahtijeva nau posebnu pozornost. Kakva je bila pozicija ene u drevnom drutvu, kakva je njezina pozicija danas i kakva e biti u nadolazeem drutvenom poretku, pitanja su koja se duboko tiu najmanje jedne polovice ovjeanstva.8

a Paul Lafargue u lanku ensko pitanje pie:

No, Kapitalizam nije otrgnuo enu od domaeg ognjita bacivi je u drutvenu proizvodnju ne bi li je emancipirao, ve ju je eksploatirao okrutnije nego mukarca, tako da je bio oprezan da ne svrgne ekonomske, legalne, politike i moralne barijere koje je podigao kako bi je osamio u branom prebivalitu. ena, eksploatirana od strane kapitala, podnosi bijedu slobodnog radnika i uz to nosi lance svoje prolosti. Njezina ekonomska bijeda se pogorala: umjesto da je izdravaju otac ili mu, ijoj vladavini je i dalje podreena, ona je obavezna da zarauje za svoj ivot; pod izlikom da ona ima manje potreba od mukarca, njezin rad je manje plaen; a kada se njezin dnevni rad u duanu, uredu ili koli zavri, rad u kuanstvu tek poinje. Majistvo, ta sveta i najvia drutvena funkcija, u kapitalistikom drutvu postaje uzrokom strane mizerije, ekonomske i fizioloke.9

19

Ako se sloimo s tvrdnjom da je jugoslavensko samoupravljanje (dakako, u nekoj podrobnijoj analizi to bismo mogli istaknuti za samoupravljanje uope, referirajui se, pored ostaloga, i na netom navedene citate) veoma jasno
7 A. Bebel, Women and Socialism, marxists.org, datum zadnjeg posjeta: 15. 03. 2013. 8 Ovom prilikom samo usputno upozoravam na problematinost Bebelovog zagovaranja enskog pitanja koje je prema Rayi Dunayevskayoj tek nominalnog karaktera. Ona e u ukazati na neke neuralgine toke njegovih stavova o enama, istiui neke dijelove pisama iz korespondencije Augusta Bebela i Karla Kautskog, odnosno Bebela i Vicora Adlera. Npr. 1910. Bebel pie Kautskom: It is an odd thing about women. If their partialities or passions or vanities come anywhere in question and are not given consideration, or, let alone, are injured, then even the most intelligent of them flies off the handle and becomes hostile to the point of absurdity. Love and hate lie side by side, a regulating reason does not exist. Iz: R. Dunayevskaya, Rosa Luxemburg, Womens Liberation, and Marxs Philosophy of Revolution, Sussex: Harvester Press, 1981., str. 27. 9 P. Lafargue, The Woman Question, marxist.org, datum zadnjeg posjeta 15. 03. 2013.

Uvod u radikalne teorije

20

detektiralo probleme enske opresije i poticalo na teorijsko-praktiko bavljenje njime, pitanje koje emo teko zaobii jest kako je mogue da uz feministikoantifaistiku tradiciju, socijalistiko razvijanje strategija reaproprijacije kuanskog rada i itavi set artikulacija i mjera koje su trebale emancipirati ene, one i nadalje ostaju u dvostruko opresiranoj poziciji? Odgovori koji se obino pojavljuju najee ponavljaju samorazumljive teze o patrijarhalnosti drutva (a u novije vrijeme ta se notornost uvia i u tobonjim tezama o repatrijarhalnosti) koje ni na koji nain ne objanjavaju razloge neuspjelih praksi enske emancipacije. Takvo samo-razumijevanje patrijarhalnosti ima veze s identitetskim teorijama koje rijetko pokuavaju izai iz okvira deskripcije i ponuditi neku eksplanatornost mimo transhistorijskog razumijevanja muko-enske binarnosti, a koja bi ukljuivala strukturnu i klasnu kritiku spolne razlike te razumijevanje patrijarhata kao sistema proizvodnih odnosa.10 Ako uzmemo u obzir da su mahom dva feministika pitanja u jugoslavenskom samoupravljanju razmatrala faktiko neostvarivanje idealtipskih odreenja enske pozicije u obitelji i drutvu ono o neravnopravnosti ena i mukaraca kad je posrijedi radno pravo i ono koje je pokuavalo analizirati stvarno aktiviranje enskog angamana u samoupravljanju jedino na taj nain moemo istovremeno ponuditi kritiku titoistike predstave o rijeenosti enskog pitanja, ali i kritiku feminizma koji e se od 70-ih godina prolog stoljea u depolitizirajuem modusu prestati baviti pitanjima odnosa produktivnog i neproduktivnog rada, strategijama feministike borbe, klasnom perspektivom spola, fokusirajui se na tadanje svjetske teorijske trendove i smjetajui se u polje akademskog feminizma. Budui da socijalistika dobra volja nije bila politiki aktualizirana, a ene su i nadalje ostale u dvostruko opresioniranoj poziciji koja e se neupitno generirati i kroz novonastale neoliberalistike oblike radne neravnopravnosti i eksploatacije, moemo tvrditi da postoji stanovita konzistencija enske subordinacije koja se prenosi iz jednog modela politike ekonomije u drugi. U tom smislu, neoliberalizam shvaamo kao aktivnu ulogu drave u organiziranju oligopolije trita i komodifikacije socijalnog sektora, ime naracije i mitovi o minimalnoj ili neutralnoj dravi onemoguuju validne teze o naravi neoliberalne drave ime postaju neupotrebljivom alatkom u analizi stvarnosti.11 ini se da e neuspjenost pretpostavljenog obujma socijalizacije kuanskog i
10 U tom smislu je zanimljiva diskusija Tada Tietzea i Richarda Seymoura koja je uslijedila upravo uoi krize SWP-a tijekom sijenja 2013. radi curenja podataka iz CC-a stranke radi sluaja silovanja, to je uvjetovalo brojne diskusije o odnosu feminizma i ljevice, kao i trockistikoj suzdranosti kad je rije o inzistiranju na feministikim principima, vidi: Debate on patriarchy and capitalist mode of production, left-flank. org, 15. 01. 2013. 11 O tomu sam vie pisala u: Minimalna drava i neoliberalne strategije kapitalizma, u: Jadi, Maljkovi i Veselinovi (ur.), Kriza, odgovori, Levica, Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung, 2012., str. 129-149.

obiteljskog rada prei u posve regresivan oblik redistribucije kuanskoga rada koji e se od kraja 90-ih s ostalim socijalnim i javnim sektorima ubrzanim tempom prebacivati na privatizirajui modus. Taj problem uz dugotrajnu tradiciju podjele rada u domu i na tritu bitno bolje pojanjava razloge tvrdokornosti socijalne, ekonomske i pravno-politike nejednakosti ena i mukaraca nego li pozivanje na posve neodreeni sadraj i argument patrijarhalizacije. Dakako, kad je rije o jugoslavenskom samoupravljanju, pored problema socijalne reprodukcije i injenice da su ene u stvarnom smislu posve u zanemarivoj brojci bile neposredno prisutne u organima samoupravljanja i drugim rukovodeim politikim tijelima vano je spomenuti i trei moment koji je bitno uvjetovao oteanu (ili uope) emancipaciju ena. Najvanije enske organizacije koje su nastale nakon 2. svj. rata uskoro su bile ugaene.12 Iako je programski vezan za Komunistiku partiju, AF (Antifaistiki front ena) od samih poetaka djeluje samostalno i autonomnom mreom organizacija i rukovodstava. Ve krajem 1942. godine u Hrvatskoj Antifaistiki front ena okuplja oko 250 000 ena i izdaje svoj list ena u borbi.13 Svejedno, AF je 1953. godine ukinut radi suvinog bavljenja politikim radom i zato to se smatralo da pitanja koja se neposredno tiu ena ne nastaju na osnovu spola, ve klasne i konzervativne orijentacije.14 Drugim rijeima, kada se rijei pitanje od primarne vanosti (radniko-klasno), tek tada moemo razraivati sekundarne fenomene poput enske potlaenosti. U posebnoj Rezoluciji o stvaranju Saveza enskih drutava Jugoslavije, Kongres je obrazloio odluku o ukidanju AF-a uglavnom argumentima koje je u pozdravnoj rijei istaknuo delegat SSRN-a, a konanim zakljukom da bi postojanje jedinstvene enske organizacije: suvie izdvajalo ene iz zajednikih napora u reavanju drutvenih problema, podravalo pogreno miljenje o tome da je pitanje poloaja ene nekakvo odvojeno ensko pitanje, a ne pitanje nae drutvene zajednice, pitanje svih boraca za socijalizam.15 Nakon ukidanja AF-a, osniva se Savez enskih drutava Jugoslavije koji nastavlja s radom do 1961. godine, otkada se formira Konferencija za drutvenu aktivnost ena koja se organizira do 1965. godine.16 Tijekom 70ih i 80ih feminizam na prostoru bive Jugoslavije, a ne bitno razliito od trenda na svjetskoj sceni, obiljeavaju posve nove pojavnosti u odnosu na postojeu feministiku tradiciju.17
12 Detaljnije u: N. Boinovi ,Ukidanje antifaistikog fronta ena i osnivanje saveza enskih drutava, u: ensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku, Beograd: Devedesetetvrta i ene u crnom, 1996. 13 Za detaljniji opis historijata AF-a pogledati u: L. Sklevicky, Konji, ene, ratovi, Zagreb: enska infoteka, 1996., ene u ratu antifaistiki front ena, u: Boinovi, ensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku i Arhiv Jugoslavije, Fond: CK KPJ; Savez enskih drutava Jugoslavije; Konferencija za drutvenu aktivnost ena; Socijalistiki savez radnog naroda Jugoslavije. 14 Tomi, ena u razvoju socijalistike samoupravne Jugoslavije, str. 85. 15 Citirano u: N. Boinovi, ensko pitanje u Srbiji XIX i XX veku, str. 169. 16 Vidi u isto, str. 171-196. 17 Usp. . Kneevi, Kraj ili novi poetak? Feminizam od ezdesetih do danas u Jugoslaviji/Hrvatskoj, u: ene u Hrvatskoj. enska i kulturna povijest, prir. A.

21

Uvod u radikalne teorije

22

Pritomu ne mislim iskljuivo na neki specifini teorijski trend, aktivistiku praksu ili novonastali status ena u drutvu, radije bih drugovalni feminizam razumijevala, kako to predlae Nancy Fraser, kao epohalnu drutvenu pojavu u njezinoj cjelini.18 Nije uoljiva samo injenica da glavna preokupacija grupa prestaju biti prakse, mjere i sadraji koji tematiziraju socijalni i ekonomski poloaj ena, ve (na prostoru bive Jugoslavije naglaeno od sredine 80-ih i poetkom rata od 90-ih) se njihovo preoznaavanje transformira posve istovjetno drugim drutvenim pokretima u kljuu akademizacije i depolitiziranosti subpolitikih grupa, pa tako i feministikih. Aktivistkinje se od 90-ih godina bave aktualnim ratnim temama poput tjelesnog i strukturnog nasilja, sigurnim enskim prostorima i mirovnim politikama, a akademizacija feministike artikulacije uvjetovala je u najmanjem tri stvari: feminizam gubi svoje progresivne potencijale, gubi iz fokusa historijski odnos spola i klase te se uslijed ope pacifikacije prakse poinje reducirati na teorijsko-identitetsku pozicioniranost koja e sjajno posluiti kao poligon za afirmaciju nadolazeeg liberalistiko-graanskog feminizma i polimorfne gender mainstreamizacije.19 Premda bez rodnoteorijskog diskursa nema cjeline feministike teorije, artikulacija pitanja o odnosu spola i klase ne moe biti iscrpljena iz teorije identiteta i to iz nekoliko razloga nema dostatni pojmovni instrumentarij, niti odgovarajui metodoloki okvir, nedostaje joj empirijskih istraivanja za analizu sluaja, kao i nuni eksplanatorno-argumenatcijski model kojim bi se pojasnila strukturna veza kapitalizma i patrijarhata. Uz to, s interdisciplinarnou identitetskih teorija se dogodio stanoviti paradoks hiperprodukcije teorija roda kojima kronino manjka sistemske kritike, a unutar kojih se dogodilo netom spomenuto preoznaavanje feministike teorije i prakse tijekom drugog vala feminizma. To je nesumnjivo uvjetovalo injenicu da je feminizam skoro tri desetljea ostao bez sustavnih materijalistikih analiza, a u mainstreamu se afirmira reakcionarna liberalistika inaica feminizma koja, primjerice, nee biti u stanju prepoznati opasnost prvih tatcherijanskih modela fleksigurnog i part-time rada koji su se polako etablirali kao kvazi-emancipatorski potez, a u stvarnom smislu znaili su posve novi vid neoliberane eksploatacije radnitva, enskog i mukog. Iako se tipini neoliberalno-tatcherijanski modeli privatizacije, deregulacije i liberalizacije u Hrvatskoj implementiraju tek s 90-ima i ratom, Ustav FNRJ-a iz 1963. u Osnovnim zakonima o radnim odnosima i aktu dopusta bez naknade gdje se odreuju principi zatite, odnosno prava i dunosti ene-radnice ve tada omoguuje enama i fleksibilni rad:
Feldman, Zagreb: Institut Vlado Gotovac i enska infoteka, 2004, str. 247-260. i S. Prlenda, Prema povijesti jugoslavenskih feminizama, u: Kako je bilo O Zagorki i enskoj povijesti, ur. S. Prlenda, Zagreb: Centar za enske studije, 2011, str. 191-202. 18 N. Frejzer (Nancy Fraser), Feminizam, kapitalizam i lukavstavo istorije, u: Kriza, odgovori, Levica, str. 239-257. 19 Usp. on line zbirku radova Women Recollecting Memories: Center for Women War Victims Ten Years Later, women-war-memory.org, datum zadnjeg posjeta 15. 03. 2013.

Zatim, uz razmatranje pravnog statusa ene-radnice treba imati na umu i mogunost rada sa nepunim radnim vremenom. (...) Moda bi ovo bila veoma pogodna mogunost i za enu da se zaposli, da ima svoje radno vrijeme izvan kue, a i radnim organizacijama bi to bila prilika da fleksibilnije utvruju svoje potrebe i organizaciju rada. Takvim oblikom zapoljavanja ena koriste se mnoge zemlje u pokuaju usklaivanja razliitih funkcija ena....20

ini se da su upravo ene na globalnom tritu rada afirmirale fleksibilne radne ugovore koji e bitno oznaiti novu epohu proizvodnih odnosa od sedamdesetih naovamo. U tome se sastoji najvei paradoks borbe za enska prava i nespremnost feministikih grupa uope da ponude odgovore na novonastale promjene zakona o radu ili da artikuliraju emancipatorne izlazne strategije. To jednako tako nisu uinili ni sindikati ili drugi subpolitiki otpori, radi ega mi se ini nunim sagledavati feminizam kao epohalnu drutvenu pojavu u cjelini koju u jednom trenutku elementarno poinje obiljeavati pacifikacija drutvenih pokreta, njihove teorije i prakse. Kad je rije o ovoj specifinosti radnog zakonodavstva, ono se u Hrvatskoj s proeurounijskom politikom, ubrzanim procesima liberalizacije i privatizacije poinje odvijati sredinom devesetih. Iako je Uloga SSSH-a u tom periodu odigrala veoma vanu ulogu u spreavanju deregulacije trita, s ekonomskom krizom od 2009. i decentralizacijom sindikata, ta se pozicija poinje ubrzano mijenjati.21 Pokuajmo u nastavku detaljnije pogledati koje konzekvence uvjetuju ruenje socijalnih i radnikih prava, te to se zbiva s poloajem ena na tritu rada i kuanskoj sferi uslijed neoliberalnih politika tednje.

23

2. enski problem u vrijeme mjera tednji

Pored kraeg skiciranja historijske specifinosti socijalistikog bavljenja enskim statusom u jugoslavenskom samoupravljanju takoer se pokualo konstituirati strukturno-ideoloki okvir unutar kojega bi se mogla smjestiti i analiza aktualnog poloaja ena na tritu rada i u kuanstvu koja, po mom sudu, bitno izostaje iz tekuih feministikih diskusija.22 Jedan od najvanijih razloga
20 Koul, ena u samoupravljanju, str 43., istaknuo Koul. 21 Od sijenja 2013. prva promjena Zakona o radu primjenjuje se u provedbi Zakona o kazalitima (Narodne novine, broj 71/06): Radi omoguavanja vee fleksibilnosti u angairanju kazalinih umjetnika, predlae se izmjena Zakona o kazalitima na nain da se odredi zakljuivanje ugovora o radu... u trajanju do pet godina, a prema potrebi projekta ili programa. 22 Jedan od iznimno problematinih, toboe emancipatornih, praksi je fenomen enskog poduzetnitva koji se predstavlja kao feministiki jer brine o enama i otvara im nove mogunosti. Dobar recentni primjer koji to ilustrira je onaj HGK-a koji radi na enskom projektu, a cilj mu je: promovirati ensko poduzetnitvo u jugoistonoj

Uvod u radikalne teorije

24

tomu jest onaj koji upuuje na injenicu da ne postoje ozbiljna istraivanja o utjecaju trenutne ekonomske krize na ene ili obitelj, napose ako je rije o ortodoksnim pristupima u ekonomiji, pa ak i kada je rije o heterodoksnim pristupima ili metodologijama koje involviraju feministiku epistemologiju. Kad je rije o radu i nadnicama, taj se dio u istraivanjima lake pokriva i mjeri ali nedostaju feministiko-materijalistike interpretacije sluaja.23 Drugi pak aspekti ekonomske krize, poput krize socijalne reprodukcije ili restrukturacije obitelji, koje u pokuati barem artikulirati u nastavku, nisu ozbiljno istraivani. Takoer, utjecaji krize se razlikuju ovisno o konkretnom geopolitikom kontekstu, to takoer treba uzeti u obzir kada se govori o nedostatku feministikih analiza krize od 2008., a i podaci kojima se koristimo mahom se tiu SAD-a, Britanije, odnosno europskih zemalja centra. U tom smislu moe se uiniti da neke teze o mjerama tednje ostaju na spekulativnoj razini, to dakako rezultira i izostankom adekvatnog teorijskog instrumentarija ili okvira unutar kojega bi se trebala smjestiti suvremena feministika analiza kapitalizma.24 No, to nikako ne znai da artikulacije odgovora na krizu treba zaobilaziti, upravo suprotno, one nam trebaju posluiti kao ulazna diskursna toka unutar koje je potom mogue formirati strukturiraniji feministiko-teorijski okvir. Paralelno sa socijalistikim naporima u istonom dijelu Europe javljaju se i socijalne varijante feministikog marksizma koje su obiljeavale svijet i zapadnu Europu od talijanskih modela welfare mothers do amerikih wages for housework.25 Zapravo se zahtjevi marksistikih feministkinja kad je rije o nadnicama za kuanski rad donekle preklapaju s onima u samoupravnoj Jugoslaviji, prije svega radilo se o redukciji kuanskog posla i njegovoj reorganizaciji, potom redistribuciji posla uslijed tzv. broken home sindroma i sharing the housework modela koji je istovremeno omoguio enama boravak
Europi zajednikim naporima javnog i privatnog sektora, promovirati najbolje prakse politika za ensko poduzetnitvo. Usp. projekt ene poduzetnice pokretai otvaranja novih radnih mjesta u jugoistonoj Europi, hgk.hr, 20. 02. 2013. Dakako, u takvim i slinim feministikim projektima se zapravo radi o jo jednom elegantnom ulazu fleksigurnog rada u kapitalistiki nain proizvodnje, koji usput afirmira esencijalistiki mit o enskoj poduzetnikoj specifinosti. Posrijedi je zapravo enska opresija kao fino upakirani instrument reprodukcije eksploatacije, koji se pritom predstavlja kao emancipirajui pothvat. 23 Usp. primjerice: M. Stavropoulou and N. Jones, Off the balance sheet: the impact of the economic crisis on girls and young women, plan-international.org, datum zadnjeg posjeta 15. 03. 2013. Ovaj izvjetaj organizacija Plan i ODI istrauje utjecaje ekonomske krize na djevojke i ene dijem svijeta i nudi mnogo podataka o dugoronim ekonomskim trendovima i njihovim afirmacijama rodne nejednakosti, o mjerama tednje koje teret krize prebacuju na ene i njihove obitelji, o smanjenju pristupu socijalnim uslugama i slino, ali ono to izostaje nakon podataka jest nuna sustavnija feministiko-materijalistika analiza podataka. 24 Taj problem ima i svoj historijsko-ekonomski background, usp. B. Fine i D. Milonakis, From Political Economy to Economics: Method, the Social and the Historical in the Evolution of Economic Theory. London: Routledge, 2008. 25 Usp. S. Federici, Revolution at Point Zero, napose prva dva poglavlja: Theorizing and Politicizing Housework i Globalization and Social Reproduction, San Francisco: PM Press, 2012.

izvan kue ali i veu produktivnost, i u konanici se pojavljuje i trei zahtjev podrutvljenje kuanskog rada. Kako Silvia Federici pie:
Kada se borimo za plae za kuanski rad nedvosmisleno i izravno se borimo protiv nae drutvene uloge... Trebalo bi biti jasno, meutim, da kada se borimo za plae ne borimo se za ulazak u kapitalistike odnose, jer nikada nismo ni bili izvan njih... Rei da elimo plae za kuanski rad znai izloiti injenicu da je kuanski rad ve novac za kapital, da je kapital ve unovio i unovava nae kuhanje, smijekanje, jebanje.26

Paradoksalno, ono to moemo vidjeti kod zemalja zapadne Europe sedamdesetih kad je rije o distribuciji kuanskog rada nije bilo njegovo podrutvljenje, ve komodifikacija. Upravo se za taj vid trino orijentiranog sustava priprema teren u zemljama sa socijalistikom tradicijom od 90-ih, iji puni zamah pratimo od 2008. s ekonomskom krizom. Od rata, tonije od 90ih u Hrvatskoj se ustanovljuje tzv. tranzicijski period prelaska na kapitalistiki nain proizvodnje koji razbijanjem sindikalne centralizacije, prvobitnom akumulacijom kapitala, tj. monopolizacijom trita, liberalizacijom i privatizacijom, deindustrijalizacijom etablira agendu neoliberalne ideologije u ovom dijelu periferije. Zato se u zadnjih 20 godina tranzicije zbiva mahnita i brza desocijalizacija javnih usluga i sektora, otkada kree snana kontrolirana trina integracija ovog dijela periferije u svjetsku ekonomiju. Kada su se mjere tednje poele provoditi ne bi li stabilizirale krizu dravnih dugova perifernih zemalja (ponajprije onih koje EU, ECB, MMF kontrolirano uvode u euro-svjetsku ekonomiju), uslijedili su prepoznatljivi ishodi koji nadalje bitno odreuju smjer kretanja ekonomske politike: nadziranje nacionalnih prorauna (usprkos injenici da ne postoji ozbiljniji ekonomski program koji bi paljivije razradio plan monetarnog ujedinjenja razliitih nacionalnih privreda), smanjenje tradicionalnih radnikih prava i irenje siromatva, privatizacija javnog sektora, rezanje trokova unutar njega, tj. racionalizacija broja zaposlenih, deindustrijalizacija; uglavnom meta su ostaci welfarea, tj. trokovi socijalnog sektora. Mjere tednje se ne tiu samo rezova i financijskog povlaenja drave, radi se i o tomu da je pruanje financijske pomoi komodificirano, uvedeni su trokovi subvencija, kao i konkurencija unutar sektora socijalnih usluga koje su okrenute primarno prema trinoj logici. Individualizacija kolektivne potronje znai napad na one o kojima ovisi klasni nerazmjer plaa, na siromane, etike manjine, umirovljenike, osobe s invaliditetom, ene. Odnos rada i kapitala u svjetskoj ekonomskoj politici utjee na dva paralelna procesa. U razvijenim
26 Isto, str. 19.

25

Uvod u radikalne teorije

26

zemljama se ekonomska restrukturacija odvija alokacijom resursa to posebno pogaa muku radnu snagu (prebacivanje industrijske proizvodnje u zemlje jeftine radne snage gdje su uvjeti rada u fizikom smislu loi, uz izrazito problematian pravno-drutveni odnos prema strancima i migrantskim radnicima) i ekspanzijom uslunoga sektora u kojem mahom rade ene, dok je u zemljama periferije na snazi proces smanjenja ogranienja radnoga zakonodavstva i prekarizacija, to najvie pogaa ensku radnu snagu u vidu part-time poslova i neizbjenosti fleksibilizacije rada. Iz lijevo-feministikog konteksta i posve ugrubo govorei, udar na javni sektor znai nekoliko stvari: ruenje materijalnih prava koja su ene stekle izlaskom na trite rada, krizu drutvene reprodukcije, krizu reprodukcije klasa, financijsko optereenje kuanstava, promjenu intimne razine odnosa izmeu (branih) partnera i osnaivanje patrijarhalnosti. Svih est razina utjee na promjenu postojeeg tradicionalnog okvira obitelji, a uloga se ena pomalo vraa na onu u predindustrijskoj fazi kapitalizma. To je problem, rekla bih, i esencijalne i egzistencijalne naravi. Kada su ene postale dijelom trita rada, taj je pomak automatski transformirao sutinu enskog ivota, dotadanju strukturiranost svakodnevlja obitelji i ulogu ena u drutvenoj reprodukciji. Budui da su ene mahom zaposlene u javnom sektoru, deindustrijalizacija, deregulacija, privatizacija, rezovi se direktno tiu njihovih moderno-steenih modusa ivota u kojima su izborile konkretna materijalna prava. ene ine 72% radne snage u javnom sektoru u Irskoj, 54% u panjolskoj, 63% u Latviji, 53% u Rumunjskoj i 65% u Velikoj Britaniji. Dodajmo i injenicu da ene kreu s pozicije vie stope nezaposlenosti nego li mukarci ako gledamo ukupnu sliku radne snage. Takoer, vjerojatnije je da e one prije odustati od posla ako su uvjeti na tritu rada, ali i tritu uope, napeti. Prema nedavnom istraivanju Europskog enskog lobija i Oxfam-a, enska stopa zaposlenosti u 22 zemalje se vratila na razinu one iz 2005. godine.27 Egzistencijalno govorei, kriza je uvjetovala snaan udar na ivot ena radi ponovnog reduciranja enskog rada na neprogresivni koji obavljaju u domainstvu/obitelji. S jednu stranu, feminizacija rada u javnim i uslunim djelatnostima govori o spolnoj podjeli rada, ali s drugu stranu taj analitiki fokus nije potpun ako paralelno ne uzima u obzir klasnu predisponiranost rada. Bez obzira na promjene klasinog nukleusa obitelji, ene i dalje obavljaju neplaeni dio rada u kuanskoj sferi ivota bez kojega akumulacija vika vrijednosti ne bi bila mogua. Budui da funkcija kuanstva nije samo potronja, ve i proizvodnja, ene u dvosistemskom smislu kao radnice i prema spolnoj osnovi zapravo reproduciraju klasu u tijelu radne snage ene. S obzirom da tradicionalno ene vode brigu o mikrogospodarstvu, tj. trokovima kuanstva i o obitelji, naini suoavanja s teretom krize koji trpe domainstva, u cijelosti mijenjaju mikrofunkcionalnost obitelji, a unutar nje i
27 Usp. The European Womens Lobby and Oxfam International, Womens poverty and social exclusion in the European Union at a time of recession: An Invisible Crisis?, ifuw.org, datum zadnjeg posjeta 15. 03. 2013.

restrukturaciju uloga mukaraca i ena.28 Snalaenje u krpanju dugova kao stanovita mikroekonomija kuanstva pretpostavlja dodatna neformalna zaposlenja i zaduenja (primjerice ene iz tekstilnih industrija koje nakon otkaza rade u svojim kuama, frizerke, kuharice, spremaice i sl.), rijei boravak mukarca u sferi doma koji nerijetko radi na crno, sve ee ostajanje ene u okruenju doma, jo veu snalaljivost u organiziranju ekonomije kuanstva bez dostatnih materijalnih sredstava. International Labour Organisation navodi:
ene ine 70% siromanih u svijetu. One zarauju manje od mukaraca, imaju manje kontrole nad imovinom i suoavaju se sa viom razinom fizike ugroenosti i nasilja. One su najee skrbnice, domaice i, sve vie, upraviteljice kunih resursa i one koje zarauju. Uzimajui u obzir ovu kombinaciju ugroenosti i odgovornosti za dobrobit njihovih obitelji, ene imaju jedinstvenu i prijeku potrebu za upravljanjem rizika.29

27

Na koncu, u tako shvaenoj mikroekonomskoj sredini fiziki i psihosocijalni razlozi (od umora, stresa, sve loije prehrane) utjeu na slobodno vrijeme i seksualnost meu partnerima, kao i porast mukog nasilja prema enama, o emu, primjerice, izvjetavaju grke aktivistkinje.30 Neoliberalna ideologija se u elementarnom smislu tie racionalizacije odnosa drave i trita, ona osigurava i fetiizam individualizma koji u stratekom smislu oznaava i parcijalizaciju otpora, rui koncepte zajednitva i zajednikih dobara, taktizira s kompetitivizmom. S obzirom da liberalizam rauna na obitelj i njezine pojedinane lanove kao na temeljne drutvene jedinice (i prema toj logici obitelji snose teret krize), u konanici se zbivaju tri ne posve istovjetna sluaja: a) kriza zapravo funkcionira kao moment reprodukcije konzerviranja muko-enskih uloga unutar obitelji i dodatnog osnaivanja nikad prekinute linije patrijarhalnosti kao tipa proizvodnih odnosa koji prethode kapitalistikom nainu proizvodnje, b) budui da je treu fazu kapitalizma (kako to u historijskoj analizi faza odnosa kapitalizma i obitelji predlae Ben Fine)31 obiljeio porast broja razvoda, samohranih roditelja i jednolanih domainstava, nezaposleni mukarci veoma teko uspostavljuju veze s praksama drutvene odgovornosti i c) s obzirom na financijalizaciju trita i zaobilaenje klasine proizvodnje u
28 Usp. Public Services International, Impact of economic crisis and austerity measures on women, world-psi.org, 20. 07. 2012.; A. Roberts, Financing Social Reproduction. The gendered relations of Debt and Mortgage Financing in 21st Century America, academia.edu, 23. 04. 2012.; C. Vanden Doelen, ene plaaju, slobodnifilozofski.com, 8. 03. 2013. 29 ILO, Women in Labour Markets: Measuring Progress and Identifying Challenges, Geneva: International Labour Organization, 2010. 30 Usp. M. Mcalpine, Violence, Activism and Resistance, internationalgreensocialist. wordpress.com, 20. 12. 2012.  B. Fine, Womens Employment and the Capitalist Family, London/New York: Routledge, 2002.

Uvod u radikalne teorije

28

trinom sistemu, sve vei broj ena emigrira obavljajui njegovateljske poslove (starijih i bolesnih), to nezaposlene mukarce stavlja u poneto novu poziciju u kojoj ovise o radu svojih supruga/partnerica. S krizom i nezaposlenou pratimo i porast itavoga niza psihosomatskih bolesti, neuhranjenosti djece i odraslih, kraeg ivotnog vijeka siromanijih i rasta stope samoubojstava u prvom redu kod mukaraca. Ve prepoznatljivi napad na javni sektor i socijalne servise moemo pratiti od 70-ih naovamo, uz ranu neoliberalnu ideologiju i svjetsku ekonomsku stagnaciju. Posljedino su otada njega djece i odraslih sve manje socijalizirane, a ene ponovno samorazumljivo postaju zaduene za obavljanje careworka. Dakako, to postaje velikim optereenjem za ene koje su pritomu i zaposlene. Konkretno, to znai da se ili trae privatne usluge njege/uvanja ili netko od roditelja radi pola radnoga vremena, najee majke. Ova situacija je moda najoitija u Velikoj Britaniji gdje su obitelji spremne u prosjeku potroiti treinu svojih neto prihoda na skrb o djeci.32 Slina je stvar posrijedi i kada imamo u vidu mirovinske reforme budui da ene najee imaju prekide u radnom vijeku, uz skraeno radno vrijeme i plae nie od plaa mukih radnika, ciklus enske eksploatacije sve je oitiji u aktiviranju neoliberalnih reformi. Kad se brini rad tretira kao posao koji se tie beneficija ili ekstratroka jer je on po naravi stvari ili tradicionalno enski i neproduktivan, znai da se on ne razmatra kao nuan dio drutvene reprodukcije.33 Pitanje drutvene reprodukcije u kapitalistikom nainu proizvodnje kao odnos klase i spola pratimo na liniji nekolicine historijsko-materijalnih elemenata koji su uvjetovali ulazak ena na trite rada: demografske promjene, uloga nuklearne obitelji i njezine promjene u trima fazama kapitalizma, historijski faktori masovne potronje koji slijede iz ekspanzije tvornike proizvodnje. Budui da feministiki pokret nastaje uporedo s industrijskom revolucijom i ulaskom ena na trite rada, dakle, ene su postale dio formalne radne snage, treba pratiti kako je taj vid osloboenja ena od privatne sfere uzrokovao i drugu slobodu, onu od vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju. Paradoksalno, s borbom koja je trebala prouzrokovati ekonomsku emancipaciju ena, istovremeno poinje novi val formalizacije enske opresiranosti. Budui da svjedoimo promijenjenim oblicima trita rada i strukturama obitelji, paralelno uviamo da su se modeli ene kuanice i supruga hranitelja promijenili. No, bez obzira na taj tip promjene, tradicionalni
32 Usp. A. Hoff, Families, care and work: changes and challenges, beyondcurrenthorizons.org.uk, 02. 2009. 33 Vidi: L. Vogel, Domestic Labor Revisited, clasco.edu.ar, datum zadnjeg posjeta 15. 03. 2013.; G. Blank, Gender, Production, and the Transition to Capitalism. Assessing the Historical Basis for a Unitary Materialist Theory, Journal of Marxism and Interdisciplinary Inquiry, 2011, Vol. 4, No. 2, 6-28; U. Huws, The reproduction of difference: gender and the global division of labour, Analytica Publications in association with Merlin Press, 2012., v. 6, no. 1, 1-10; K. Weeks, Life Within and Against Work: Affective Labor, Feminist Critique, and Post Fordist Politics, Ephemera, 2007, volume 7(1), 233-249.

oblici brige, kao i deficit brige, njege i skrbi nisu se promijenili. Razlog zato je njegovateljski rad povezan s opresijom nad enama se vidi i u injenici da je sama sklonost prema brizi uvjetovana opresiranim uvjetima koji poivaju na koncepcijama ekonomije dara.34 Specifinost problema enskoga rada najvidljivija je u odnosu produktivnog i neproduktivnog rada, gdje o kuansko-obiteljskom radu mislimo kao neproduktivnom. Pod njime podrazumijevamo rad to izravno ne proizvodi viak vrijednosti, a koji nastaje tijekom radnog vremena koje traje vie od vremena potrebnog za reprodukciju radne snage i njezino pokrivanje trokova. Tako, primjerice, radnik moe dnevno raditi osam sati vremena, ali su potrebna samo tri sata za proizvoenje vrijednosti koja e biti dovoljna za pokrie trokova nadnice. U onih preostalih pet sati proizvodi se viak vrijednosti za kapitalistu koji ini osnovu za stvaranje profita. No, puno radnika ne stvara viak vrijednosti, primjerice veina onih koji rade u javnom sektoru ili bankari. U tom sluaju se viak vrijednosti stvara negdje drugdje u kapitalistikom sustavu gdje je mogue ispumpavanje radne snage u procesu proizvodnje. Neproduktivna radna snaga je neophodna za funkcioniranje kapitala, osobito u javnom sektoru kao to su npr. zdravlje i obrazovanje. Uz to, i neplaeni enski rad, shvaen kao neproduktivni, iznimno je vaan za trinu ekonomiju. Da bi se kapitalizam reproducirao, nije dovoljno samo osigurati eksploatirajui nadniki rad, nuan je i neproduktivni besplatni rad u kuanskoj sferi koji reproducira radnu snagu. Uslijed injenice da enska radna snaga devalvira cijenu rada i da se historijski pojavljuje kao jeftinija, da ene imaju manja oekivanja od ishoda u radnom procesu i da je enski sindikalizam u jo teoj poziciji od mukog, to postaju dobre ulazne toke za prebacivanje enskoga rada na produktivni modus i potom njegovu eksploataciju. Adrianne Roberts slino tumai razloge ulaska ena na trite rada u okvirima makroekonomske razine:
Ovo se dogaa u isto vrijeme kada trita rada postaju sve vie prekarna i kada strukturalne promjene stvaraju poticaje kompanijama da zapoljavaju radnice koje e prihvatiti nie plae i prekarnije uvjete od mukaraca.35

29

Za analizu problema enskoga rada moramo uzeti u obzir injenicu da na tritu rada postoje mehanizmi drutvenog iskljuivanja koji se ne aktiviraju na isti nain kako to ine izvan njega i da postoji tvrdokorna tradicija zanemarivanja
34 Kao primjere afirmacije koncepcije ekonomije dara koja ne kritizira njezine patrijarhalne i kapitalistike pretpostavke usp. npr. G. Vaughan, Women and the Gift Economy, Toronto: Inanna Publication and Education, 2007. ili G. Vaughan, For-Giving. A Feminist Criticism of Exchange, 2002 edition, Anomaly Press and Plain View Press. 35 A. Roberts, Financial crisis, financial firms... and financial feminism? The rise of Transnational Business Feminism and the necessity of marxist-feminist IPE, Socialist Studies / tudes socialistes, 8 (2) Autumn 2012, str. 94.

Uvod u radikalne teorije

empirijskih podataka o nejednakom poloaju muke i enske radne snage. Uz to, strukturni uzroci podjele na enska i muka zanimanja i sektore (occupational segregation), feminizacija siromatva, privatizacija neplaenog rada, trokovi alokacije slobodnog vremena, egzogeni faktori koji utjeu na elemente strukturne diferencijacije radne snage i transformacijski modusi kapitalistikog sistema proizvodnje bitni su u analizi nejednoznanih uzroka dvostruke subordinacije enske radne snage.

Zakljune rijei
30
ini se da na koncu treba podvui temeljnu dilemu: treba li ii na promjenu koja e enama omoguiti da se bolje snau u postojeim ekonomskim uvjetima ili na promjenu ekonomije i njezinog diskursa koji bi funkcionirali prema feministikim principima? Jedina ispravna feministika politika strategija enskog pitanja je njegovo smjetanje u antikapitalistiki okvir i napore historijskog materijalizma, kao i nuno kretanje u okvirima heterodoksne ekonomije. U tom smislu su pitanja prekarizacije, privatizacije javnih i zajednikih dobara, otplate dugova i daljnjih zaduivanja, financijalizacije trita, strukturnih programa prilagodbe tek neke od tema koje raspravu o spolnoj i klasnoj jednakosti smjetaju u kontekst kritike globalnog kapitalizma iz feministike perspektive. Da bismo u epistemoloko polje tih pitanja smjestili hrvatski kontekst, najuputnije je istraiti i analizirati historijat feministikih borbi na ovim prostorima, ne bi li popunili rupe kolektivne memorije kad je rije o antifaistikom frontu ena, socijalistikom samoupravljanju i napose ulozi i statusu ena u tom modelu jugoslavenske politike ekonomije, koja je na nain kako sam to pokuala prikazati pripremila teren za pojavu tehnomenaderske klase na prostoru bive Jugoslavije u formaciji kapitalistikog naina proizvodnje. Zato je rad imao za nakanu ponuditi krau historijsko-materijalistiku skicu enskog pitanja od radnikog samoupravljanja preko tranzicije do vremena mjera tednji, imajui u vidu odnos drutvene reprodukcije i kapitalizma. Intencija je bila ukazati i na kritiku redukcionistikog pristupa problemu enske opresije koji se ne razmatra kao integralni dio kapitalizma. Upravo stoga su koncepcije dvosistemske teorije vane jer upuuju na dva reima, jedan koji upravlja drutvenom reprodukcijom i drugi koji upravlja reimom produktivnog rada. Treba naglasiti, postoje velike potekoe u eksplanatornosti veze tih dvaju reima, posve slino i kad je rije o analitici patrijarhata i njegovog odnosa prema kapitalizmu koji esto zavrava u transhistorijskim zakljucima.36 Skraeno govorei, rad se fokusirao na temu obiteljsko-kuanskog sistema kao kljua za
36 J. Brenner i M. Ramas, Rethinking Womens Oppression, New Left Review, 1984, I/144, March-April.

razumijevanje enske opresije. Unutar njega razumijevamo organizacijski model socijalne struktiriranosti i idelogiju obitelji kao dva paralelna momenta na kojima se temelji drutvena reprodukcija. Na kraju nam ostaje zakljuiti, budui da je sistem obiteljsko-kuanskoga rada nuan za cirkulaciju, akumulaciju i reprodukciju kapitala, enska emancipacija nije mogua u kapitalistikom nainu proizvodnje. No, to nije sve, ona nije mogua ni u bilo kojem drugom sistemu, bilo da je rije o samoupravljakom (kako se u tekstu prikazalo) ili onom koji se temelji na principu nune klasne borbe ako se u nju ne upisuje enska opresija, a materijalistike analize rodne ideologije ukazuju kako su klasne borbe upravo uvrstile spolnu podjelu rada.37 Feministiki zadatak je ovdje dvostruk raistiti teorijski spekulativizam rodnih teorija i inzistirati na historijsko-materijalistikoj metodologiji analize veze spola i klase, odnsno patrijarhata i kapitalizma koja kree od tehnologije obiteljskokuanskoga rada i zakljuuje se u modelima rodnog jaza u plaama. Gorui je problem taj to se u krizama enska dvostrukost opresije jo vie produbljuje, radi ega su nam istraivanja ekonomske krize od 2008. godine elementarna ulazna diskursna toka za feministiku analizu kapitalizma, a tek otuda i za strateko saveznitvo s drugim klasnim borbama. Rijeima Juliet Mitchell: trebamo postaviti feministika pitanja, ali pokuati doi do marksistikih odgovora.38

31

Bibliografija:
Arhiv Jugoslavije, Fond: CK KPJ - Savez enskih drutava Jugoslavije, Konferencija za drutvenu aktivnost ena i Socijalistiki savez radnog naroda Jugoslavije. Bebel, A., Women and Socialism, marxists.org, datum zadnjeg posjeta: 15. 03. 2013. Blank, G., Gender, Production, and the Transition to Capitalism. Assessing the Historical Basis for a Unitary Materialist Theory, Journal of Marxism and Interdisciplinary Inquiry, 2011, Vol. 4, No. 2, 6-28 Boinovi, N., ensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku, Beograd: Devedesetetvrta i ene u crnom, 1996. Brenner, J. i Ramas, M., Rethinking Womens Oppression, New Left Review, 1984, I/144, March-April. akardi, A., Minimalna drava i neoliberalne strategije kapitalizma, u: Jadi, Maljkovi i Veselinovi (ur.), Kriza, odgovori, Levica, 37 Isto, str. 37.
38 Citirano u: L. Vogel, Marxism and Feminism: Unhappy Marriage, Trial Separation or Something Else?, Women and Revolution. The Unhappy Marriage of Marxism and Feminism. A Debate on Class and Patriarchy, L. Sargent (ur.), London: Pluto Press, 1981, str. 206.

Uvod u radikalne teorije

32

Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung, 2012., str. 129-149. Dunayevskaya, R., Rosa Luxemburg, Womens Liberation, and Marxs Philosophy of Revolution, Sussex: Harvester Press, 1981. The European Womens Lobby and Oxfam International, Womens poverty and social exclusion in the European Union at a time of recession: An Invisible Crisis?, ifuw.org, datum zadnjeg posjeta 15. 03. 2013. Federici, S., Revolution at Point Zero, San Francisco: PM Press, 2012. Fine B. I Milonakis, D., From Political Economy to Economics: Method, the Social and the Historical in the Evolution of Economic Theory. London: Routledge, 2008. Fine, B., Womens Employment and the Capitalist Family, London/New York: Routledge, 2002. Frejzer, N. (Fraser), Feminizam, kapitalizam i lukavstavo istorije, u: Jadi, Maljkovi i Veselinovi (ur.), Kriza, odgovori, Levica, Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung, 2012., str. 239-257. Hoff, A., Families, care and work: changes and challenges, beyondcurrenthorizons.org.uk, 02. 2009. Huws, U., The reproduction of difference: gender and the global division of labour, Analytica Publications in association with Merlin Press, 2012., v. 6, no. 1, 1-10 ILO, Women in Labour Markets: Measuring Progress and Identifying Challenges, Geneva: International Labour Organization, 2010. Kardelj, E., Pravci razvoja politikog sistema socijalistikog samoupravljanja, Belgrade: IC Komunist, 1978. Kneevi, ., Kraj ili novi poetak? Feminizam od ezdesetih do danas u Jugoslaviji/Hrvatskoj, u: ene u Hrvatskoj. enska i kulturna povijest, prir. A. Feldman, Zagreb: Institut Vlado Gotovac i enska infoteka, 2004, str. 247-260. Koul, F., ena u samoupravljanju, Sarajevo: Univerzitet u Sarajevu Fakultet politikih nauka, 1973. Lafargue, P., The Woman Question, marxist.org, datum zadnjeg posjeta 15. 03. 2013. Mcalpine, M., Violence, Activism and Resistance, internationalgreensocialist.wordpress.com, 20. 12. 2012. Public Services International, Impact of economic crisis and austerity measures on women, world-psi.org, 20. 07. 2012. Prlenda, S., Prema povijesti jugoslavenskih feminizama, u: Kako je bilo O Zagorki i enskoj povijesti, ur. S. Prlenda, Zagreb: Centar za enske studije, 2011, str. 191-202. Roberts, A., Financial crisis, financial firms... and financial feminism? The rise of Transnational Business Feminism and the necessity of

marxist-feminist IPE, Socialist Studies / tudes socialistes, 8 (2) Autumn 2012, 85-108 Roberts, A., Financing Social Reproduction. The gendered relations of Debt and Mortgage Financing in 21st Century America, academia.edu, 23. 04. 2012. Sklevicky, L., Konji, ene, ratovi, Zagreb: enska infoteka, 1996. Stavropoulou, M. and Jones, N., Off the balance sheet: the impact of the economic crisis on girls and young women, plan-international.org, datum zadnjeg posjeta 15. 03. 2013. Tietze, T. i Seymour, R., Debate on patriarchy and capitalist mode of production, left-flank.org, 15. 01. 2013. Tomi, V., ena u razvoju socijalistike samoupravne Jugoslavije, Belgrade: Jugoslovenska stvarnost, 1981. Vanden Doelen, C., ene plaaju, slobodnifilozofski.com, 8. 03. 2013. Vaughan, G., For-Giving. A Feminist Criticism of Exchange, Anomaly Press and Plain View Press, 2002 edition. Vaughan, G. Women and the Gift Economy, Toronto: Inanna Publication and Education, 2007. Vogel, L., Domestic Labor Revisited, clasco.edu.ar, datum zadnjeg posjeta 15. 03. 2013. Vogel, L., Marxism and Feminism: Unhappy Marriage, Trial Separation or Something Else?, Women and Revolution. The Unhappy Marriage of Marxism and Feminism. A Debate on Class and Patriarchy, L. Sargent (ur.), London: Pluto Press, 1981. Zakon o kazalitima, Narodne novine, broj 71/06. ene poduzetnice pokretai otvaranja novih radnih mjesta u jugoistonoj Europi, hgk.hr, 20. 02. 2013. Weeks, K., Life Within and Against Work: Affective Labor, Feminist Critique, and Post Fordist Politics, Ephemera, 2007, volume 7(1), 233249. Women Recollecting Memories: Center for Women War Victims Ten Years Later, women-war-memory.org, datum zadnjeg posjeta 15. 03. 2013.

33

Uvod u radikalne teorije

Mislav itko

Novac i kredit u marksistikoj teoriji

Globalna ekonomska kriza otvorila je prostor razliitim heterodoksnim ekonomskim teorijama koje su se u prethodnom razdoblju zadravale na marginama akademskog i intelektualnog polja. Izraena nesposobnost dominantne neoklasine ekonomike da objasni kljune momente kapitalistike dinamike ili predvidi uinke pojedinih procesa i politika postala je predmet kritike ak i kod umjerenih komentatora i analitiara. Marksistika teorija dobila je u tom smislu novu priliku da, u produktivnom dijalogu s drugim heterodoksnim usmjerenjima, predstavi okvir koji e na jasniji i toniji nain zahvatiti meuigru razliitih trita, ali i pripadajue drutvene odnose, te tako omoguiti izgradnju modela i formulaciju ekonomskih i drugih politika u funkciji istovremene zatite najranjivih drutvenih skupina i ostvarivanja politike emancipacije eksploatiranih drutvenih klasa. Meutim, prije formulacije politike alternative potrebno je paljivo odrediti sredinje teorijske koncepte i suoiti se sa nedoumicama koje su tokom proteklih desetljea morile heterodoksnu teorijsku proizvodnju. U onome to slijedi razmotriti emo nekoliko arinih toaka marksistike teorije novca i kredita. S obzirom na sredinje mjesto koje novac ima u marksistikoj analizi nije pretjerano rei da primjerena analiza fenomena novca predstavlja uvjet razumijevanja drutvenih odnosa u suvremenim kapitalistikim drutvima. Sredinja uloga novca u marksistikoj teoriji moe se iskazati ve na razini imenovanja, odnosno klasifikacije. U opreci spram neoklasine ekonomske teorije koja pripada tradiciji realne analize, marksistika je teorija dio monetarne analize, to e rei da je Marx gradio monetarnu teoriju proizvodnje, to jest da se kapitalistiki nain proizvodnje iz marksistikog oita pojavljuje kao oblik proizvodnje kojemu je monetarna dimenzija fundamentalna. Rije je o kljunom obiljeju marksistike teorije pomou kojega je mogue povui crtu razgranienja prema neoklasinoj teoriji s jedne, ali i Ricardovoj radnoj teoriji vrijednosti, s druge strane. Jednako tako, injenica da novac ulazi u marksistiku analizu na primarnoj razini predstavlja osnovu za odbacivanje takozvanog modela baze i nadgradnje. Taj je model dugo vremena u akademskim raspravama sluio kao argument za odbacivanje marksistike teorije zbog navodnog ekonomskog determinizma. No, samo itanje prvih glava Kapitala u kojima Marx uvodi novac razmatrajui njegove funkcije unutar analize jednostavnog proizvodnog procesa pokazuje mjeru do koje je model baze i nadgradnje posve neusklaen s Marxovom radnom teorijom vrijednosti. Doista, novac se pojavljuje kao forma vrijednosti sa svim ideolokim obiljejima koja se obino klasificiraju kao elementi

34

nadgradnje u spomenutom modelu. Drugim rijeima, analiza vrijednosti robe koja se u uvodnim raspravama u Kapitalu zavrava uspostavljanjem novca kao forme vrijednosti posve je isprepletena s analizom tajne fetiizma robe, stoga je u Marxovoj analizi nemogue razluiti gdje ekonomski odnosi zavravaju, a gdje ideoloki uinici poinju. tovie, u Marxovoj analizi takav je postupak teorijski kontraproduktivan u mjeri u kojoj onemoguuje istovremeno sagledavanje novca i vrijednosti, ideologije i ekonomije, fetiizma i razmjene u sustavu kapitalistike robne proizvodnje. Prema tome, opreka baze i nadgradnje nije marksistikoj analizi oslonjenoj na kategorije i argumentaciju postavljenu u Kapitalu nita manje strana od opreke realne i financijske domene. Umjesto grube podjele na proizvodnju i financijske poslove marksistika teorija nudi analizu prozivodnje, novca i kreditnog sustava s naglaskom na njihovim meusobnim uslovljenostima i proturjejima. U opreci spram robinzonijada kakve se mogu nai kod klasinih politikih ekonomista ili postulata o racionalnom pojedincu (koji raunajui oportunitetne trokove, makisimizira korisnost) ulazna toka Marxove analize je roba, osnovni oblik kapitalistikog naina proizvodnje. Jednom kada se pokae razlikovanje robe kao korisne stvari (upotrebna vrijednost) i vrijednosti, mora se napraviti idui korak prema analizi novca kao forme vrijednosti. Marx u analizi prostog oblika vrijednosti napominje da je analiza dokazala da oblik ili izraz vrijednosti robe potie iz prirodne robne vrijednosti, a ne obratno da vrijednost i veliina vrijednosti potiu iz naina njenog izraavanja kao prometne vrijednosti (Marx, 1971: 59). Prema tome, analiza kapitalistikog naina proizvodnje ne moe poeti od analize novanog fenomena, to jest opeg ekvivalenta jer je prethodno potrebno objasniti na temelju ega se neka roba pojavljuje kao opi ekvivalent ili, to je isto, o kakvoj je jednakosti izmeu razliitih roba rije. Razvitak ekvivalentskog oblika napominje Marx samo je izraz i rezultat razvitka relativnog oblika vrijednosti (ibid., 64), to znai da moraju postojati drutveni uvjeti koji omoguuju da ostvari sumjerljivost konkretnih privatnih radova i da se u sljedeem koraku razliiti privatno poduzeti radovi iskau kao svoja suprotnost apstraktni rad. U poneto pojednostavljenoj formulaciji moemo rei da se elementarni odnos x robe A = y robe B pojavljuje na temelju ljudskog rada koji doputa da se stavi znak jednakosti izmeu tako razliitih stvari kao su, primjerice, dvadeset arina plata i jedan kaput, ali da tek sam istupanjem pojedine robe u funkciji univerzalnog ekvivalenta, dakle tek s izraavanjem vrijednosti u istoj robi novcu biva ovaj elementarni odnos dovren i drutveno ovjeren. Ili, kako saima Michael Heinrich, analiza robe otkrila je nunost forme univerzalnog ekvivalenta. Da bi se odnosili prema stvarima kao prema robama, odnosno, da bi meusobno povezali stvari kao vrijednosti, vlasnici roba moraju pronai vezu izmeu vlastitih roba i univerzalnog ekvivalenta. Njihov drutveni in mora pretvoriti robu u univerzalni ekvivalent i, posljedino, u stvarni novac. (Heinrich, 2012: 63). U okviru Marxove analize zlato je ona roba koja se uzima

35

Uvod u radikalne teorije

36

kao novana roba, to jest koja funkcionira nasuprot svim ostalim robama kao novac. Iz Marxove rasprave je jasno da razlog tomu lei u konvenciji i fizikim svojstvima zlata koja ga ine podobni da preuzme funkciju novca. Prije nego to se detaljnije osvrnemo na status robnog novca potrebno je naglasiti zajedno s Rosdolskim kako je fenomen robnog fetiizma usko povezan s tvorbom novca (Rosdolsky, 1975:138). Ovo proizlazi iz injenice to se robni oblik ne moe svesti na upotrebnu vrijednost, ve, suprotno, privatni radovi bivaju drutveno ovjereni i priznati na tritu gdje se roba razmjenjuje za novac. Novac doputa odreenim koliinama privatnih radova da stupe na drutvenu pozornicu, pri emu je naglasak na sintagmi forma vrijednosti budui da u marksistikoj analizi novac nije pomono sredstvo kojim ima ukloniti nezgrapnosti robnorobne razmjene, ve je prisustvo novca kao forme vrijednosti nuno ukoliko se razliite robe imaju dovesti u meusobni odnos. Epistemoloki pouak Marxove analize fetiistikog karaktera robe svodi se na sljedee: Prema tome, ne dovode ljudi proizvode svoga rada u uzajamni odnos kao vrijednosti zato to u tim stvarima gledaju puke materijalne omotae jednorodnog rada. Naprotiv. Time to u procesu razmjene izjednauju svoje raznovrsne proizvode jedan s drugim kao vrijednosti, izjednauju oni i svoje razliite radove jedne s drugima kao ljudski rad. Oni to ne znaju, ali to ine (Marx, 1971:69). I tako se proizvodnja roba praena uspostavljanjem osobite forme vrijednosti pojavljuje u isprepletenosti s fetiistikim pogrenim prepoznavanjem i ideolokim izmjetanjem. Ljudi u inu razmjene ne vide uvjete proizvodnje o kojima konstitucija vrijednosti robe ovisi, a novani oblik zaklanja materijalnim velom drutveni karakter privatnih radova a time i drutvene odnose privatnih radnika (ibid., 70). U tom pogledu novac istovremeno ovjerava drutveni rad privatnih radnika, dajui mu potvrdu drutvene prihvaenosti ako je roba prodana na tritu, i onemoguuju pojednicima ukljuenim u razmjenu da sagledaju drutvene odnose na osnovu kojih se razmjena odvija. Prije nego to stignemo do druge glave Kapitala koja govori o procesu razmjene model baze i nadgradnje pada u vodu pred sloenim objanjenjem na prvi pogled razumljive i trivijalne stvari kao to je roba. U pogledu statusa robnog novca treba rei kako je rije o kontroverznoj temi unutar marksistikih krugova o kojoj se jo uvijek vode rasprave. Ipak, usprkos tome, nekoliko stvari moemo izvan svake sumnje istaknuti. Marx sasvim sigurno nije bio metalist, odnosno eksplicitno je odbacio objanjenje vanosti robnog novca koje se temelji na intrinzinoj vrijednosti plemenitih kovina. O tome Marx pie: Da je pak novac od prirode zlato i srebro, iako zlato i srebro nisu od prirode novac, pokazuje popdudarnost njihovih prirodnih svojstava s njihovim funkcijama (ibid., 79). Prema tome zlato i srebro istupaju kao forma vrijednosti zbog njihovih prirodnih svojstava izdrljivosti, obradivosti materijala, relativne dostupnosti itd. a ne zbog toga to im je priroda dala ulogu novca.

U svakom sluaju, za marksistiku teoriju ostaje otvoreno pitanje kako pristupiti suvremenim monetarnim sustavima koji su od 1971.godine, nakon kraja monetarnog reima dogovorenog u Bretton Woodsu, izgubili zlato u funkciji monetarnog sidra. Drugaije reeno, ako marksistika analiza rauna da e forma vrijednosti biti odreena vrsta robnog novca, moe li ona sauvati znanstvenu relevantnost u razoblju u kojem dominiraju fiducijarni (dravni) novac i kreditni novac? Marksistika se istraivaka praksa ovdje oigledno dijeli u dvije grupacije, ali je vano spomenuti da i oni autori koji nisu spremni do kraja napustiti pretpostavku o znaajnosti robnog novca iznose svoje argumente s odreenim ogradama. Tako Foley, primjerice, naglaava da je Marxova logika derivacija robnog univerzalnog ekvivalenta smislena i uvjerljiva, ali nastupa u neposrednom proturjeju prema injenici da ni zlato, ni nafta, ni bilo koja druga roba ne slue kao drutveno prihvaeni ekvivalent u suvremenim kapitalistikim drutvima. (Foley, 2005:47). Meutim, Foley zatim dodaje kako Marxova metoda nema aksiomatski karakter, te da je u tom pogledu argument o potrebi robnog novca historijske, a ne logike naravi. Slinu poziciju nalazimo u kod Lapavitsasa koji usprkos argumentima u prilog potrebe da se robni novac ne iskljui iz marksistike analize, navodi da je cijelo pitanje od mnogo manjeg znaaja nego to se to ini na prvi pogled budui da je izvedeno iz nerazlikovanja ekonomskog sadraja univerzalnog ekvivalenta s jedne, i razliitih oblika koje on uzima u toku robnog prometa. Da je osobiti sadraj univerzalnog ekvivalenta teorijski ispravno odreen, robni novac (fiducijarni novac, banknote, bankovni depoziti, itd.) bili bi sagledani u pravom svijetlu. Tada bi postalo jasno da je postojanje odreene robe koja funkcionira kao novac drugorazredno pitanje, odnosno pitanje odreene forme koju univerzalni ekvivalent uzima. (Lapavitsas, 2005:102). Prema tome, prvorazredno ekonomsko pitanje odnosi se na odreivanje ekonomskog sadraja status robnog novca, ali i drugih novanih oblika moe biti odreen tek nakon odreenja ekonomskog sadraja. Slinu formulaciju moemo nai kod autora koji nude argumente o irelevatnosti robnog novca za marksistiku analizu. Williams, primjerice, navodi da kljuna poveznica novca i robe ne lei u bilo kakvoj sistemskoj nunosti da se novac utjelovi u robi, ve se sistemska nunost oituje u potrebi da se robe reproduciraju kao vrijednosti pri emu forma vrijednosti ima odluujuu ulogu poveznice proizvodne i prometne domene (Williams, 2000:440). Iz sline pozicije nastupa i Heinrich kada tvrdi da Marx nije mogao zamisliti da bi kapitalistiki novani sistem mogao postojati bez robnog novca, ali postojanje takve posebne robe ni na koji nain ne predstavlja nunu posljedicu njegove analize robe i novca (Heinrich, 2012:70). Naime, tono je samo to da se robe moraju dovesti u stanje meusobne sumjerljivosti, a to vlasnici roba ine putem univerzalnog ekvivalenta. Robni je novac tako uveden kao historijski prihvatljiva pretpostavka, a ne kao teorijski uvjet.

37

Uvod u radikalne teorije

38

Ono to je bitno za povezivanje novca i kredita u kontekstu ove rasprave je Heinrichova napomena da se robni novac ima sredinju vanost samo u jednom periodu historijskog razvoja kapitalizma, to znai da se kroz analizu kreditnog sustava povratno pokazuje kako vrenje razliitih novanih funkcija (mjera vrijednosti, sredstvo prometa, sredstvo plaanja, sredstvo rezreve, svjetski novac) nije nipoto rezervirano samo za robni novac jer novanice bez vrijednosti i kreditni novac jednako tako omoguuju nastavak kapitalistike reprodukcije. Kredit i kreditni sustav pokazuju se tako u svojoj dvostrukoj naravi. Nema sumnje da svaka nova faza kapitalistike akumulacije neprestano tei da nadmai prethodno postavljene granice akumulacije. Ako moemo prihvatiti ono to Marx navodi u prvom tomu Kapitala Promet razvaljuje vremenske, mjesne i individualne granice razmjene proizvoda ba time to onu neposrednu identinost koja u trampi postoji izmeu davanja u razmjenu proizvoda vlastitog rada i primanja u razmjenu tueg proizvoda rada cijepa na suprotnost prodaje i kupovine (Marx, 1971:95) onda se kreditni sistem pojavljuje s konsolidacijom kapitalizma u funkciji akceleratora procesa akumulacije. Treba napomenuti da u onoj mjeri u kojoj kredit postaje funkcionalno bitan za samu kapitalistiku akumulaciju on prestaje biti jednostavan instrument u domeni robnog prometa. Za kapitalista, odnosno poslodavca kredit je osnovica novanog kapitala kojega on predujmljuje i na taj nain mobilizira u svrhu pokretanja proizvodnje. Ustvari, sa razvitkom financijskog sustava cijeli niz financijski instrumenata stoji na raspolaganju kapitalistikom poduzeu. Iako vanost kreditnog sustava za razvoj kapitalistiki proizvodnih snaga nije sporan, on ipak treba biti sagledan s obzirom na moguu proturjenost robne proizvodnje i kreditnog sustava. Marx to objanjava na sljedei nain: Ako se kreditni sistem ispoljava kao glavna poluga prekomjerne proizvodnje i pretjerane pekulacije u trgovini, biva to samo zbog toga to se proces reprodukcije, koji je po svojoj prirodi elastian, ovdje forsira do krajnje granice, i to forsira zato to veliki dio drutvenog kapitala primjenjuju njegovi nevlasnici, koji zbog toga prilaze poslu sasvim drugaije negli vlasnik koji bojaljivo vodi rauna o granicama svog privatnog kapitala. Ovim samo izlazi na vidjelo to da oploivanje vrijednosti kapitala, koje je zasnovano na proturjenom karakteru kapitalistike proizvodnje, dozvoljava stvaran, slobodan razvoj samo do izvjesne toke, dakle sainjava imanentni okvo i granicu proizvodnje, koju kreditni sistem neprekidno probija (Marx, 1971:1251) Iz proturjenosti kapitalistike privrede nastaje tokom odreenog razdoblja njezina fragilnost koja se u posljednoj instanci oituje u financijskoj ili ekonomskoj krizi. Meutim, razvoj kreditnog sustava, osim to pomie granice akumulacije inei privredu sloenijom i izloenijom moguim krizama, vaan je i u pogledu same teorije novca. Kreditni je sustav povezan s razvojem bankarstva, pri emu banke imaju funkciju posredovanja novanog kapitala prema proizvodnim poduzeima, ali istovremeno stvaraju u svojoj temeljnoj aktivnosti kreditni novac. Iako je proces ponude novca teorijska tema koja zauzima prominentno

mjesto u post-kejnzijanskim analizama, marksistiki autori takoer naglaavaju vanost kreditnog novca: Kreditni novac rezultat je svakog depozita u banci: ako depozitiramo 100 eura u gotovini na naem runu u banci, tada banka ima 100 eura u svojim rezervama (i moe ih posuditi odobravajui zajam); istovremeno naa je bilanca, na koju moemo utjecati koritenjem ekova ili bankovnih transfera, uveana za 100 eura. Dakle, uz 100 eura koji su premjeteni iz moga depa u rezerve banke, kreditni novac u vrijednosti od 100 eura se upisao na moj bankovni raun. (Heinrich, 2012:160). Postkejnzijanska analiza bitna je za marksistiku teoriju novca utoliko to s njome dijeli kritinost prema neoklasinom stavu o neutralnosti novca i neoklasinom modelu ponude novca koji rauna na rad novanog multiplikatora. Prema postkejnzijanskoj analizi kapitalistika poduzea potrauju novani kapital od banaka u svrhu kupovine sredstava za porizvodnju i drugih faktora potrebnih za nesmetano odvijanje akumulacijskog procesa. Odgovarajui na potranju poduzea, odnosno odobravajui zajmove banke stvaraju kreditni novac ex nihilo. Ponuda kredita stvara tokove dohotka koji se kreu od kreditnog plasmana preko profita, odnosno dobit poduzea (profit of enterprise), do nadnice, kamata i drugih trokova proizvodnje. Na isti nain pozajmljivanje kuanstvima stvara depozite to posljedino poveava novanu masu. Sredinja banka u svuremenim kapitalistikim privredama igra vanu ulogu, budui da ona emitira primarni novac i u konanici osigurava stabilnost financijskog sustava omoguujui obnavljanje rezervi poslovnih banaka. Naime, budui da je proces ponude novca postavlje endogeno, banke ne mogu smanjiti obujam kredita osim kroz podizanje kamatnih stopa ili nametanjem regulatornih ogranienja. Drugaije reeno, endogenost ponude novca podrazumijeva da su poslovne banke postavljaju cijenu zaduenja bez utjecaja na broj kreditnih plasmana. Posljedino, sredinja banka mora djelovati akomodacijski u svrhu odravanja stabilnosti financijskog sustava ona takoer ne moe upravljati koliinom primarnog novca ni drugim monetarnim agregatima, ve putem diskontne stope koja slui kao benchmark za ostale kamatne stope moe posredno upravljati dinamikom kapitalistike proizvodnje tokom poslovnog ciklusa. Kolika su ogranienja koja sredinja banka ne moe izbjei osobito je vidljivo u vremenu krize sredinje banke naprednih kapitalistiki privreda prisiljene na razliite neortodoksne politike u grevitom nastojanju da omogue nesmetani proces reprodukcije. Dakle, postkejnzijanska nas analiza upuuje na sljedee: krediti stvaraju depozite, dok nastojanje banaka da odgovore na potrebe poduzea i kuanstava znai da e koliina primarnog novca biti vezana uz rast kreditnog novca. Kreditni novac u privredi raste putem odobravanja zajemova, a sredinja banka podupire ovu ekspanziju osiguravajui rezerve jednom kada istroe mogunosti prikupljanja nove likividnosti na meubankarskom tritu. Slika ponude novca u postkejnzijanskoj teoriji u neposrednoj je suprotnosti s neoklasninim razumijevanjem ponude novca. Jednako kao ni u marksistikoj,

39

Uvod u radikalne teorije

40

ni u postkejnzijanskoj teoriji nema osnova za prirodnu kamatnu stopu. U sustavima u kojima dominira kreditni novac kamatna je stopa politika odluka koja proizlazi iz prerogativa sredinje banke i institucionalne strukture u kojoj je utjelovljen ekonomski ivot. Kod postkejnzijanaca je takoer naglaena dinamika kapitalistikog sustava koja se u sluaju ponude novca ogleda u injenici da banke ne ekaju viak rezervi da bi odobrile nove kreditne plasmane. Nasuprot tome, banke prate trinu dinamiku, odnosno proces akumulacije djelujui akomodacijski prema ne-financijskim poduzeima i kuanstvima. Daljnja vana stavka koja prozilazi iz na prethodni nain opisane endogenosti novca tie se problema oskudice kojega u sluaju kreditnog novca nema, to ini novac neneutralnim. Sayev zakon stoga ne vrijedi za suvremene kapitalistike privrede, a sredinja banka zajedno s poslovnim bankama u onoj mjeri u kojoj utjee na cijenu novca (dakle, na kamatnu stopu), utjee na varijable tednje i investicija. U monetarnoj ekonomiji nije mogue konceptualizirati takozvane realne varijable poput outputa ili zaposlenosti bez uzimanja u obzir monetarne dimenzije koja ima nezanemariv znaaj. Uvidi postkejnzijanske teorije znaajni su za oblikovanje marksistike teorije novca budui da otvaraju put da se formuliraju teorijski odgovori na dva meusobno povezana pitanja, od kojih se prvo tie naina na koji funkcioniraju privrede bez monetarnog sidra u robnom novcu, ime dolazimo do drugog pitanja o mogunosti kapitalistike privrede da nadie svoju robnu osnovu kad je rije o novcu. Spomenuta pitanja postaju jo akutnija kada uzmemo u obzir financijsku invaciju, odnosno nove financijske poslovne prakse i proizvode koji od kraja Bretton Woods reima zadobivaju sve znaajnije mjesto. Ovdje dolazimo do onoga to je Marx nazvao fiktivni kapital, odnosno do problema obrazovanja fiktivnog kapitala kroz kapitalizaciju. Unutar Marxove analize fiktivni kapital se pojavljuje kao element novane akumulacije koja ne mora biti povezana sa stvarnom akumulacijom. Pitanje je za marksistiku analizu da li je akumulacija novanog kapitala i umnoavanje razliitih potraivanja na temelju vrijednosnih papira rezultat prekomjerne proizvodnje roba u proizvodnoj domeni ili je pak rije o autonomnom kretanju financija u potrazi za profitima i trinim udjelima neveznim za eksploataciju rada i proizvodenje vika vrijednosti, odnosno profita? Rije je dakako o empirijskoj dilemi koja se moe rijeiti samo kroz konkretnu analizu pojedinog razdoblja kapitalistike povijesti ili sadanjosti. Ipak, iza tih pitanja krije se problem nestabilnosti kapitalistike privrede, to je opet domena potencijalno produktivnog susreta marksistike i post-kejnzijanske analize, to se moe oprimijeriti rastvaranjem Marxovog problema fiktivnog kapitala u okviru hipoteze o inherentnoj financijskoj nestabilnosti Hymana Minskog. Hipoteza koju iznosi Minsky usredotoena je prije svega na funkcioniranje financijskog sektora, odnosno na racionalnost odluka pojedinih kapitalista u razdoblju ekonomskog uzleta. Prema toj hipotezi ekonomski uzlet obiljeen je sve rizinijim ponaanjem pojedinih kapitalista (iako bi se isto moglo rei i

za kuanstva) koji ulaze u sve rizinije pozicije to se ogleda u sve izraenijoj zaduenosti financijski i ne-financijskih poduzea, pri emu, paradoksalno, upravo ope pozitivno okruenje ovjerava pojedinane odluke kao racionalne. Fiktivni kapital, kako ga Marx naziva, akumulira se, a privreda na taj nain postepeno prelazi iz stanja robusnosti u stanje fragilnosti. Fiktivni kapital u Marxovoj interpretaciji, ponovimo jo jednom, nije naprosto fiktivan, ve ovisi o novanim tokovima koji se izvorno ne nalazi u financijskoj sferi (kako pokazuje Marx na primjeru dionica i dravnih obveznica). Uz to, kako pokazuje Keynes, neki od faktora koji ulaze u procjenu rizika pojedinih vrijednosnih papira lee u domeni fundamentalne neizvjesnosti. U svakom sluaju, kako privreda postaje fragilnija stvaraju se uvjeti za izraene recesijske uinke u drugom dijelu poslovnog ciklusa. Kriza, koja obino poinje podizanje kamatnih stopa (a to vrijedi i za krizu 2007/8) oznaava razdoblje u kojemu prezaduene ekonomske jedinice nastoje ublaiti problem duga pokuavajui prodati svoju financijsku imovinu, to u onoj mjeri u kojoj svi akteri trae imovinu koja e im omoguiti ouvanje vrijednosti, dovodi do pada imovinskih cijena, duniko-deflacijske spirale i ekonomske krize. Moemo to ukratko pogledati na primjeru amerikog trita nekretnina. Nekretnine predstavljaju najvaniju odrednicu neto vrijednosti kuanstva. Ponaanje kuanstva u pogledu potronje i zaduenosti odreeno je vrijednou nekretnina to znai da u sluaju rasta vrijednosti nekretnina raste i sklonost potronji pojedinih kuanstava, ali i vrijednost kolaterala koja omoguuje bankama daljnje odobravanje kredita. Ako banke procijene da se loi krediti ipak mogu namiriti prodajom same nekretnine, onda e dakako odobravati kredite dokle god cijene nekretnina budu rastue ili stabilne. Potrebno je, da bi se razumijela Minskijeva hipoteza o financijskoj nestabilnosti, uoiti poroni krug vrijednosti kolaterala, odobravanja novih kredita, kamatnih stopa i ukupne privredne aktivnosti. Spomenute varijable naime hrane jedna drugu, stvarajui meusobnu ovisnost, tako da je politika amerikih Federalnih Rezervi usmjerena na poveanje kamatnih stopa nakon razdoblja povijesnog minumuma izmeu 2002. i 2004. godine zacijelo doprinijela poetku globalne ekonomske krize. Meutim, treba naglasiti kako se previranja na takozvanom subprime tritu ne bi prelila na cijelu privredu bez financijske inovacije i postupaka sekuritizacije, odnosno postupaka stvaranja financijske imovine iz temeljne kreditne aktivnosti. Tek je razvojem novih financijskih proizvoda (derivata i drugih strukturiranih financijskih proizvoda) stvorena osnova za gotovo neogranieno prikupljanje i povlaenje likvidnosti. U mjeri u kojoj su bilance pojedinih ekonomskih aktera (investicijskih banaka, poduzea i kuanstava) meusobno povezane kroz postupke sekuritizacije stvara se osnova da financijsku nestabilnost na globalnoj razini. Tokom krize koja je zapoela 2007. mogli smo vidjeti uinke nestabilnosti financija na razini cjelokupnog kapitalistikog sustava, to jest sistemske implikacije hipoteze o inherentnoj financijskog nestabilnosti. Kretanje prema izraenoj fraglinosti nije bilo posve u skladu s

41

Uvod u radikalne teorije

42

Minskijevom klasinom shemom u kojoj je zadrana postupnost prelaska iz faze sigurnog financiranja (hedge financing), preko pekulativnog financiranja koje ukljuuje novo zaduivanje da bi se servisirale ve postojee obveze, do Ponzi financiranja koje se u sluaju posljednje ekonomske krize ogledalo u maninom traenju novih makar granino kreditno sposobnih klijenata i preuzimanju velikih rizika uz oslanjanje na financijsku polugu, sekuritizaciju i originate-to-distribute modele poslovanja. Ipak, kljuni je aspekt prisutan u mjeri u kojoj se novani tokovi sekuritizirane imovine ne mogu sigurno predvidjeti, to znai da trini akteri djeluju unutar usko odreene racionalnosti poslovanja. Ovakva eksplikacija kriznog mehanizma iz marksistike perspektive jo uvijek trai odgovor na pitanje kada stvarna akumulacija postaje samo novana? U pozadini tog pitanja nije razlikovanje realnog i financijskog sektora, nego marksistika ideja o proizvodnji vika vrijednosti kroz eksploataciju rada, to podrazumijeva da se uzroci krize mogu nai u samoj proizvodnji roba. Dakako, rastua financijska fragilnost ne mora iskljuivati povezanost nastanka kriza s tendencijom pada profitne stope koja nastupa kao posljedica proizvodnje vika vrijednosti uslijed irenja kapital-intenzivne proizvodnje, ali se unutar markstistikog okvira ta dva uzroka u bitnom razlikuju. To ustvari znai da kapitalistika privreda ima barem dva mehanizma koji ve srednjerono ine reprodukciju nestabilnom i sklonom krizi. Postkejnzijanska analiza pokazuje mehanizme stvaranja financijske nestabilnosti na to marksistika teorija moe osloniti u svrhu dorade Marxovih nedovrenih istraivanja fiktivnog kapitala pri emu ostaje zadatak nalaenja uzroka nestabilnosti u inherentno suprotstavljenim odnosima kapitala i rada, te povezivanja nestabilnosti proizvodne sfere sa sferom financija ne bi li se na taj nain dobila potpuna slika suvremenog kapitalistikog sustava. Novi oblici likvidnosti koji karakteriziraju suvremeni kapitalizam nemaju samo onu ulogu koju je kreditni sustav ima za razvoj industrije u Marxovo doba, ve oni moraju ui u ispitivanje samog fenomena novca ukoliko se trini akteri oslanjaju na njih u pogledu vrenja nekih novanih funkcija (mjera vrijednosti, sredstvo prometa i plaanja, sredstvo rezerve, svjetski novac). Iz oita proliferacije novih oblika likvidnosti prua se prilika da se ispita mogunost prevazilaenja robne osnove u okviru kapitalistike robne proizvodnje. Nadalje, povezivanjem kriznih mehanizama financijske i prozivodne sfere otvara se prilika za sagledavanje kapitalistike dinamike kroz prizmu klasnog sukoba, to omoguuje uspostavljanje primjerenog politikog okvira za razumijevanje privrede, nasuprot neoklasinom pokuaju iskljuivanja politike dimenzije pod krinkom objektivne analize. Ova teorijska pitanja u konanici imaju neizmjeran znaaj za ekonomsku politiku jer se tiu problematike stabiliziranja nestabilne privrede (Minsky), odnosno nalaenja primjerenih instrumenata i postupaka za nadvladavanje kapitalistikih kriza i u perspektivi samog kapitalistikog imperativa rasta i profitabilnosti.

Literatura:
Foley, Duncan (2005) Marxs Theory of Money in Historical Perspective u: Marxs Theory of Money: Modern Appraisals, Palgrave MacMillan, London Heinrich, Michael (2012) Introduction to the Three Volumes of Karl Marxs Capital, Monthly Review Press, New York Lapavitsas, Costas (2005) The Universal Equvalent as Monopolist of the Ability to Buy u: Marxs Theory of Money: Modern Appraisals, Palgrave MacMillan, London Marx, Karl (1971) Kapital I III, Bigz, Beograd Minsky, Hyman (1992) The Financial Instability Hypothesis, Levy Economics Institute, Working Paper, No.74 Minsky, Hyman (1995) Financial Factors in the Economics of Capitalism, Levy Economics Institute, Hyman P. Minsky Archive, Paper 64 Moore, Basil (1983) Unpacking the Post Keynesian Black Box: Bank Lending and the Money Supply, Journal of Post-Keynesian Economics, 5(4) Williams, Michael (2000)Why Marx Neither Has Nor Needs a Commodity Theory of Money, Review of Political Economy, 14(2)

43

Uvod u radikalne teorije

Alpar Loonc

Kako je Marksa sustiglo vreme?

Kada se ne bismo pribojavali da emo rizikovati sve mogue nesporazume verovatno bismo progovorili jezikom Badjua: pitanje marksizma se postavlja iznova u svetlu vernosti prema Marksu. To naravno nije samorazumljiva tvrdnja: kada se vernost uraunava kao organon miljenja odmah nastaju sumnje. Zato valja naznaiti da se vernost ne poistoveuje sa slepom lojalnou koja pada na kolena. Naprotiv, vernost Marksu se itekako moe dokazati i praktikovanjem nelojalnosti prema njemu. Ako sam ve naao za shodno da pomenem Badjua, onda neka bude jasno: vernost koja je kod njega konstitutivni aspekt dijalektike ni u kom smislu nije zaslepljena lojalnost, koliko subjektivna figura u odnosu na politiku istine. Biti veran znai biti odan u odnosu na dogaaj, to znai upustiti se u procesualnost otkrivanja istine za koju on nedvosmisleno tvrdi da nije zasijanje neke sutine, nije definitivna odgonetnutost koja se moe zgrabiti sudom. Ionako Badju uglavnom pominje vernost u kontekstu kineske revolucije i 1968. godine: njemu je najbitnije da izgradi branu u odnosu na melanholiju koja paralie i koja nas, kako kae na jednom mestu, odbacuje daleko od politike istine.1 Vernost je to u odnosu na konsekvence koje se stvaraju retroaktivno i u singularnim situacijama. U svakom sluaju marksizam ne bi mogao da bude nita drugo do ovaj pomenuti proces, vernost koja iskazuje sebe posredstvom razabiranja konsekvenci Marksovog stava u odnosu na dinamizirani kapitalistiki svet. Govorimo o vernosti kao o procesu koji, kao kod Badjua, stvara novu sadanjost: to je zapravo marksizam koji imamo u vidu. Verovatno na neto slino misli i Volfgang Fric Haug kada zarad istorizovanja protestuje protiv zaralog i ideoloki optereenog termina marksizam i predlae neutralniji pojam marksistika misao (marxistisches Denken).2 Zaista, marksizam moe da bude samo pokretni ne-pojam, iskonski razasut, i bez centra: pogledajmo samo ogromne razlike koje postoje izmeu onih koje smo skloni razvrstavati u sklopovima marksizma: Blohov kategoriki optativ i njegova figura uspravnog hoda oveka se ne moe zamisliti bez eshatolokih anticipacija i usksrnua prirode, Adorno izotrava Hegela preko negativne dijalektike i na kraju stie do rezigniranog stava gde jedino refleksija
1 U jednom intervjuu Badju odbacuje da eli da razvije heroizam iz vernosti: ...za mene je zapravo naputanje teko, in. B. Bosteels, Badiou and Politics, Duke University Press, 2011, 290. 2 W. F. Haug, Dreizehn Versuche marxistisches Denken zu erneuern, gefolgt von Sondierungen zu Marx / Lenin / Luxemburg, Hamburg, Argument 2005.

44

razvijena na fenomenu umetnosti odrava mesto kritike postojeeg sveta, Altiser eli cezuru kod Marksa izmeu ideologije i nauke uz nadovezivanje na kategorije nadodreenosti i strukturalne uzronosti, Luka hegelovski tematizuje totalitet da bi izveo identinost subjekta/objekta u istoriji, Dejvidu Harviju je stalo do toga da analizira prostorne efekte geografskog prisvajanja sveta od strane kapitala, etc. Gde je ovde ta zajednika nit koja bi nam omoguila krojenje neke vrste, stabilizovane doktrine? Nije li to jedna snana razliitost koja uopte nije sluajna? Najvei broj marksista stie do Marksa posle odreenog prevaljenog puta, to jest, dolazi spolja: kao to Markuze pristie preko hajdegerovskih naloga, Luka pomou svog esejizma, Kjerkegora, Dostojevskog, fenomenologije, Bloh preko kabale i apokaliptinih projekcija, Fuko, nieanski komunista (to je karakterizacija mladog Fukoa od strane kasnog Fukoa) na kraju svog ivota dolazi do eksplicitne tematizacije Marksa, itd. O marksizmu su izreene razliite teze u cilju rezimiranja: ali pre e biti da nadasve kritian Karl Kor pogaa srce same stvari kada izjavljuje da svi pokuaji da se marksistiko uenje kao cjelina...ponovno uspostavi unapred osueni na neuspeh.3 Tako je bilo pre pola veka, i tako je i danas. Da ne zaboravimo; ovde smo pomenuli Kora koji je toliko toga uinio da se marksizam ne razumeva kao sled pozitivistikih determinacija (odnos izmeu bia i svesti, baza i nadgradnja, itd.). Lenjin, sasvim sigurno, nema pravo kada izjavljuje da marksizam i nije nita drugo nego skup Marksovih ideja sakupljenih u koherentnu celinu: iz njega tada progovara politiar-taktiar koji eli da posreduje svetu doktrinu masi i mehaniki promilja kako e Marksova misao postati praktina sila. Marksizam kao upotrebljivo znanje na leima Marksa: teko se to moe prihvatiti. Najzad, kako se moe priivati nemakom misliocu bila kakva koherentnost kada je njegovo delo jednostavno prepuno krivudavih staza, otklona, zastoja, ponovnih promiljanja; zaivati to u neku celinu pretpostavlja hermeneutiko nasilje radi neke zamiljene, ali tetne doktrinarne konzistentnosti. T i Altiser, dodue onaj raniji, ne pogaa kada previe jednolinijski posmatra Marksov opus kroz prizmu suprotnosti ideologija versus nauka! Jer, nema ak ni takvog jedinstva: marksizam je morao da se hrani iz delova, ruevina, ostataka Marksovih naleta, nedoumica, povlaenja, rascepa.4 To ne znai da ne postoji Marksov tekst (postoje njegovi tekstovi): on se razumeva, mada na razliite naine: bez teksta/metahorizonta ne bi se moglo govoriti o marksizmu - ni u kom sluaju se ne sme potcenjivati komunitarnopraktini efekat tumaenja istih tekstova, jer onda u suprotnom neemo razumeti zato moderne orijentacije imaju glad za tekstovima koji e im podariti putokaze.
3 K. Korsch, Deset teza o marksizmu danas, in: Marksizam i revolucija, Zagreb, 1983, 216. 4 To je na izvestan nain osnova grandioznog pokuaja aka Bidea da ponovo ita Marksov opus, utoliko je duhovita i znalaka njegova opaska da su filozofi dosad samo tumaili Kapital a treba ga transformisati, J. Bidet, Les philosophes nont fait jusqu present quinterpretr diversement Le Capital? Pourquoi il faut aussi le transformer. Et comment, in: Marx, Relire Le Capital (coord. F. Fischbach), Paris, 2009, 13-43.

45

Uvod u radikalne teorije

46

Nema modernih politikih misli bez nadovezivanja na zajedniki interpretandum: marksizam nije izuzetak, bez zajednikog intepretanduma uvek postoji opasnost politikog rasplinua. Samo povodom marksizma valja rei da je svaki interpretativni akt ujedno i intervencija, delatno uplitanje u bie onog to se tumai. Ne moe on da dodirne svoj predmet a da ne ga ne izmeni, da ga ne dovede do drugaijeg rasporeda snaga. Kao npr. kod Kora koji tematizuje odnos filozofije i marksizma: osebujna situacija koja izvanredno oteava pravilno razumijevanje problema odnosa izmeu marksizma i filozofije sastoji se sada u tome to izgleda kao da bi se bitno novi sadraj filozofije marksizma koji postaje predmet mogueg poimanja u pravilu tek prekoraivanjem granica graanskog stajalita tim prekoraivanjem istovremeno ukinuo i unitio kao filozofski predmet5 Jasno je: marksizam ne moe da se bavi filozofijom a da je ne izmeni. I to jeste obrazac: interpretacija koja je ujedno i intervencija. Nadalje, ak i minimalna hermeneutika marksistika maksima mora da sugerie da je prinuena da Marksa misli ili drugaije nego to je on sebe mislio, ili ak da pomisli da razumeva Marksa bolje nego to je on sam sebe razumevao. Marksizam zapravo mora, hteo to ili ne hteo, da bolje razumeva Marksa nego to je on sebe shvatao. Tako, onaj ko misli da je sr Marksa njegova kritika teorija kapitalizma posredstvom kritike politike ekonomije morae da bude skeptian prema istorijsko-filozofskom stavu u Komunistikom manifestu, naime, da je istorija zapravo istorija klasnih borbi. To bi bilo okretanje od radikalne istorinosti a u ime retrospektivno sklopljene filozofije kontinuiteta. (Marks nije izmislio klase, Rikardo, njegov prethodnik u promiljanju politiko-ekonomskog polja je baratao sa klasama, dodue njemu je bilo stalo do toga da sagledava klasnu diferenciranost u sferi raspodele, a ne u domenu proizvodnje kako je to Marksu svojstveno; tavie, ve je Dejms Mil uporedio najamni rad sa ropstvom6) Moe se tvrditi da je ulog svih uloga analiza neline vladavine kapitala kao vrednosti koja se samovalorizuje; ona otvara mogunost da se tematizuje injenica da mesto kapitala mogu zauzeti razliiti subjekti, odnosno, da mesto kapitala nije ispunjeno subjektima-supstancama koji zauzimaju kraljevski presto.7 Lokacija kapitala koji vodi despotiju fabrike je zapravo prazna, mada se kapital mora personalizovati, uzeti na sebe karakterne maske. Marksu je bitno da demonstrira ne-sentimentalnu analizu eksploatacije: suprotnost se razvija u procesu rada
5 Ibid. 54. 6 J. Mill, Elements of Political Economy, 21-22 7 To je smisao izraza kadrovi kapitala koji sugerie da kasni kapitalizam sve vie demonstrira analoke procese sa birokratskim socijalizmom s obzirom na izuzetni znaaj kadrovske politike u socijalizmu, odnosno, da kasni kapitalizam, mutatis mutandis, konvergira sa realnim socijalizmom, propos de la crise du nolibralisme. Un entretien de Bruno Tinel avec Grard Dumnil et Dominique Lvy, PARTIS/ Mouvements, 2009/2, n 46, 178-194. Valja pogledati uurbano-histerino ambiciju da se sve pokriva brojevima, bodovima, i da se ljudi izloe neprestanoj valorizaciji u stilu apsolutizacije trita kao ultimativnog foruma vrednovanja.

izmeu procesa korienja radne snage i stvaranja vika rada: radnik se definie na taj nain da ne moe da pristupi sredstvima za proizvodnju bez posredovanja predstavnika kapitala. Ominozna formula prekinuti eksploataciju oveka po oveku zavarava, ona nije tana, jer se iri iluzija kao da je ovde posredi neposredovana intersubjektivnost izmeu dva subjekta. Ali, subjekti ovog polja ne mogu neposredno da stupe u drutvene odnose nego samo posredstvom stvari (pomou sredstava za proizvodnju, zapravo), no neko (kapitalista, menader, finansijski strunjak, kadrovik, otac, sin, erka, itd., dakle, ne samo kapitalisti) komanduje korienjem sredstava za proizvodnju. I uzimanjem u obzir ovakve analize dobija se mnogo i u odnosu na savremene prilike. No, ni Marks nije uvek izdrao ovu vrstu zahtevne analize: tako ako pogledamo jedno mesto u Bedi filozofije8 dobijamo utisak da o revoluciji (kidanje sa tradicijom, itd.) o kojoj se on toliko puta izjanjavao govori o smislu gigantske konfrontacije izmeu buroazije i proletera. Ovde e se potkrasti odustanak od razumevanja logike kapitala kao nepersonalizovane vladavine: kao da je to najbitnije da se sudaraju dva stabilizovana subjekta, kao da je ceo problem u buroaziji kao projektovanom neprijatelju! Iz perspektive hermeneutike dobronamernosti neko bi mogao da kae da je Marks podlegao sirenskom glasu egzoterinosti: pronai neprijatelja u buroaziji! Imenuj, personifikuj neprijatelja sa kojim se treba sukobiti! Sviraj im melodiju posmrtnog mara! Niko se nee boriti bez imenovanja suprotne strane! Ne moe se izdrati u borbi bez neprijatelja! Nije li personifikovani neprijatelj uslov-motiv svake borbenosti, motiv za revolt? Dijalektika izmeu ezoterinosti i egzoterinosti nije jednostavna i lako reiva enigma. Pitanje je tavie staro i vodi nas do davnina. Ulazak Marksa, njegovog razumevanja negativnosti koja kri put prema onom afirmativnom u interesni svet, u svet uopte suoava nas sa estokim problemima: to je ve i rodonaelnik, Marks morao iskusiti. ak i ako badjuovski kaemo da je proletarijat iskliznue iz datog kapitalistikog totaliteta jo uvek se pitamo za probleme strategije i taktike. Opominje nas istorijska injenica da marksistika politika zapravo jo nije nigde izvedena. Istovremeno, pomenuta konstelacija u vezi zavoenja egzoterinosti nije uopte bezazlena, upravo u hermeneutikom smislu: marksizam pod kiobranom realnog socijalizma sa ideolokom ambicijom vlasnika znanja pozitivistikih determinacija je podrivao-unitavao buroaziju, stare klase, a nije uspevao da slomi logiku kapitala. Samo se na osnovu pretpostavke o subjektivnoj supstanci, to jest, na osnovu pretpostavke o buroaziji kao predodreenog subjekta generiranja kapitalistikih odnosa moe rei da je buroazija apriori-arhi neprijatelj koji se mora unitavati. Tradicionalni marksizam je priutio sebi luksuz personifikacije kapitala u
8 Beda filozofije, MEW 4, Berlin, 1959, 182. Badju je u pravu: ...politiki projekat proletera je nestajanje topologije gde se pojavljuju klase, a nije njegova meta buroazija, Thorie du sujet, Paris, 1982, 25. Onda dolazi njegova poenta: proletarijat je interna deformacija buroaske demokratije.

47

Uvod u radikalne teorije

48

buroaziji. Upravo proniknue u mo kapitala u smislu njegove nepersonalnosti nam daje mogunost da se obraunavamo sa realnim socijalizmom koji se nametao sa pozitivistiki skraenim marksizmom: niko ne moe bolje, jae, robusnije, odlunije kritikovati realni socijalizam nego marksizam koji ostaje veran Marksu. Niko nije toliko zainteresovan i odluan da odgonetne i podvrgne kritici marksistike-real-socijalistike represivne staze kao marksizam. Za njega moralizacija kolapsa socijalizma ne dopire do sutine, nego samo dodiruje povrinu. Utoliko, strukturalna je odreenost da su svi reimi socijalizma (ak i jugoslovenski) u jednom trenutku pronali glavnog krivca u kritikom marksizmu, da su osuli partijsku paljbu na ono kritiko u marksizmu u kojem su videli nevernog otpadnika: nije to netrpeljivost prema slinom, kao to nije neki usputni primer previe malih razlika, nego alfa i omega onog marksizma koji je tragino kapitulirao i poloio oruje pred kapitalizmom, i to na taj nain da je sam razvijao kapitalizam. I ako smo ve na ovom mestu, neka se, makar kratko, pomene jo neto to dopunjava ono to je ovde reeno. Zapravo neka se zadrimo ovde makar radi jednog pitanja. Jer, moda vredi promisliti spoj koji vezuje figuru mladog Marksa, naime, samootuenje9 sa odreivanjem moi kapitalizma kao nelinog mehanizma. Ovim se barem pretpostavlja mogunost da se otuenje promisli i retrospektivno, odnosno, ne kao tek humanistiki ostatak u normativnoj koncepciji oveka u opusu Marksa koji neumitno ide napred ka nadljudskim determinacijama, nego kao polemoloka kategorija. Samootuenje nije temelj kao kod teorija koje polaze od invarijantnog oveka, ali se moe razumeti kao kritiki momenat. tavie, potee li se ovo pitanje ve smo stupili u bujicu sadanjosti: recimo dotiemo se odreenih orijentacija dananjeg marksizma koje sa pravom izazivaju panju. Ako dosledno razumevamo dinamiku samooploenja kapitala kao teleoloku logiku koja instrumentalizuje pojedince, tada kapital nije neto strano u odnosu na nas koji dolazi spolja: kapital nije nita drugo do nae otuene subjektivnosti, i ne postoji nikakvo mi i oni, nego egzistira samo ono mi koji se bori sa sobom10 To da je kapital samo naa otuena subjektivnost, da je to tek naa otuena ekstaza (biti izvan sebe), ini se prekratkim: previe toga e se ispustiti ako se razmilja na ovaj nain, ponajvie strukturalne determinacije kapitala. Ali, ovo samoreferencijalno rastvaranje figure mi i oni nosi u sebi bitnu klicu razmiljanja: ono ide ujedno i protiv toga da se kapital pokazuje kao parazitarni, kao spoljni fenomen koji krade nae ivotne mogunosti (kao katkad kod Negrija, npr.).
9 O tome, M. Henry, Du communisme au capitalisme..., Paris, 1990, 76. Isto tako i jedan drugi interesantan tuma koji tvrdi da se sa Marksom i Kjerkegorom dovrava eshatoloka drama Zapada, a politika ekonomija se moe razumeti u sklopu povesti spasa a u odnosu na samootuenje, J. Taubes, Zapadna eshatologija, Zagreb, 2009, 234. 10 Radi se o otvorenom marksizmu, W. Bonefeld, http://www.herramienta.com.ar. Vidi pitanja koja se pojavljuju povodom toga, M. De Angelis, How?!?!, An Essay on John Holloways Change the World without Taking Power, Historical Materialism, 2005, volume 13:4 (233249).

Ovakav stav se ak dodiruje i sa onim anarhistikim modusom razmiljanja koje ne gura dravu u poziciju spoljanje mete, nego se drava briljivo pokuava sagledavati u nama. Mi smo drava, to je nae ospoljenje: mi se manifestujemo u dravi, ona je duboko usaena u nama samima: treba, dakle, pobediti sebe, a ne usmeravati se na neto to je spoljanji objekat, dakle, odgurnuto u nekakvu eksternost. Ako kritika udara po svetu, ona e reflektovati nedostatke sveta kao mane svog sopstvenog bia. I ovo ak predstavlja nastavak pravca razmiljanja Etjena de la Boesija, znamenitog pisca o dobrovoljnom ropstvu koji se toliko zainteresovao za fenomen da ljudi sami sebe zavaravaju povodom slobode. Bilo kako bilo, samoreferencijalnost u iznetom smislu podaruje take razmiljanja za odnoenje prema momentu subjektivnosti - usred strukturalnih i apstraktnih determinacija kapitala. No vratimo se barem jo jednom Lenjinu i kritici u odnosu na njega. Ono to je ovde jo jako bitno: pomenuto izjednaavanje postuliranih Marksovih stavova sa marksizmom la Lenjin dovodi u opasnost ono to je svojstveno Marksovom projektu: radikalna istorinost.11 Razumevanje istorinosti, dakako, nosi u sebi kritiku ambiciju, ona kazuje da kapitalizam nije dovrenje postulirane ljudske prirode, niti je prirodni poredak u kojem njegove kategorije gravitiraju ka nekom naturalnom centru: onaj ko potcenjuje eksplozivnost ovako razumevane istorinosti nee razumeti da ona i dan-danas predstavlja osnov kritinosti prema postojeem koje uporno razumeva sebe kao zgotovljenu istoriju sveta, to jest, teleoloki. Nema onostranosti, ona se ne moe zamisliti. Kada se danas ideoloki prihvata zdravo za gotovo da smo unapred osueni na neuspeh da zamislimo neto drugo u odnosu na kapitalizam, tada se nipodotava upravo radikalna istorinost. Marksizam moe da bude samo istorizovani fenomen koji istorinost primenjuje i na sebe samog: ini se da je i Kor neto slino predlagao, naime, primenjivati marksizam na njega samog. To nije niti rasprodaja marksizma, niti njegovo utapanje u bezobalnu razliitost mnotvenih interpretacija, to znai samo sledeu injenicu: marksizam a preko toga ni Marks se ne mogu izuzeti od istorijske isprepletenosti. Ali, da budemo jasni i da se opet pouzdamo na odreeni nain u Badjua koji je oiveo klasinu, ali u meuvremenu izbledelu distinkciju izmeu doxa i episteme: marksizam je nemogu bez ove distinkcije. Jer, uprkos vibraciji pluralnosti u marksizmu (o kojoj se ionako dosta raspravljalo u ezdesetim godinama) on ima ambiciju da pronalazi episteme, to jest, valjanu spoznaju koja je predvorje znanja to je njegov neizbeni filozofski aspekt sa kojim eli izai na kraj sa ionako konceptualnom prirodom kapitalizma. Jer, intervencija koja cilja na cezuru izmeu dokse i episteme ima filozofski ulog. Marks u svakom sluaju nije historicist, on ne misli da je svaka epoha na jednakom odstojanju od boga, kao to ne pada u zamku historicizma koji predlae otkrivanje istorijskog duha u svakoj epohi, ali zato da bi zaboravio na svoju sopstvenu istorijsku odreenost;
11 Ovaj momenat odluno istie mada iz previe antropolokog ugla, Gy. Markus, Die Welt menschlicher Objekten, Zum Problem der Konstitution im Marxismus, in: Arbeit, Handlung, Normativitat, Frankfurt/M, 1980, 17.

49

Uvod u radikalne teorije

50

za Marksa kao to je njegov predmet, naime, kapitalizam istorijski odreen, tako su i kategorije (rad, radna snaga, vrednost, itd) sa kojima se predmet zahvata istorijski determinisane. Najzad, njegovo tumaenje ima prospektivni smisao: postoji dinamika istorije koja nije jednolinijska, nije teleoloka, ali koja vue napred u pogledu mogunosti prisvajanja onoga to je stvoreno od strane oveka: drugaije se i ne bi moglo objasniti kako je on mogao da razmilja o kapitalizmu koji stvara preduslove za sopstvenu transcendenciju. Drugaije reeno, Marksova misao se moe shvatiti kao dijalektika virtuoznost koja posredstvom istorinosti dolazi do razlikovanja izmeu valjanog znanja i mnjenja: iako bez garancije, bez istorijsko-filozofske garancije, to je istorijski uslovljena praksa razlikovanja. Istina, Badju, naroito onaj pozni, to ne bi potpisao: tako on grdi demokratski materijalizam, a u susedstvu navoenja strasti za istorijom. I da ne bude zabune: on ovde jasno ukazuje na istorijski materijalizam sa naznakom da Marks, poput Darvina i Frojda, kao pozitivista... nema nauke o istoriji. Postoji samo inteligibilna hronika univerzalnih istina.12 Badju u strategiji miljenja priziva platonistiku invarijantnost kao branu i protiv Marksa: mada se kae kod francuskog mislioca da vene istine nose na sebi istorijski peat, ipak se Marks jednim potezom svrstava u pozitiviste. Badju koji je ranije deklarativno govorio mi, francuski marksisti kasnije postaje naglaeno skeptiniji prema Marksu i marksizmu.13 Ovde se, naravno, ne zagovara takav stav povodom pisca Kapitala: Marks posredstvom istorinosti eli da izbegne stranputice relativizma i apsolutizma, pokazavi neodrivost i jednog i drugog. Najzad, teko je poverovati da bi Marks mogao izvesti svoju dijalektiku apstraktnog i konkretnog bez oslanjanja na istorinost. Marksizam uvek moe da evocira Marksa koji je zainteresovan za ovakvu refleksiju istorinosti: Robert Kurc na jednom mestu govori na sledei nain revolucionarni subjekt je subjekt koji ima u vidu revoluciju. Ali, revolucionarni subjekt se ne moe izvesti iz apstraktne analize proizvodnje i reprodukcije.14 Samo, zato bi se moralo ostati na apstraktnim analizama? Pa, radikalna istorinost u alijansi sa kritikom politike ekonomije upravo nudi mogunost konkretne analize razliitih procesa apstrakcije! Trocki je znao da uporeuje marksizam sa kalvinizmom; pri tome mislio je na injenicu da predestinacija ojaava volju Delez bi ovo, naime spoj izmeu predestinacije i volje, nazvao disjunktivnom sintezom, ali za nas je ovaj momenat zapravo odbljesak traenja spone izmeu objektivnog i subjektivnog.
 U svemu tome ire, B. Bosteels, Pour une nouvelle thorie du sujet, in: D. Raboun, O. Feltham, L. Lincoln (ur.): Autour de Logiques des mondes, Paris, 2011, 83. No, radikalnu istorinost ne bi mogao da potpie ni Ransijer koji operira sa transistorijskim aspektima politike i estetike. 13 Thorie du sujet, ibid. 131. Da budem precizniji: Badju i ranije je odbacivao marksizam kao nauku istorije, evo u sledeem citatu: nauka o istoriji? Marksizam je diskurs koji stavlja u prednji plan proletarijata kao subjekta ibid, 62. 14 R. Kurz, Subjektlose Herrschaft. Zur Aufhebung einer verkrzten Gesellschaftskritik, Krisis, Beitrge zur Kritik der Warengesellschaft, 2003/13, 94.

Naravno, jedva treba rei da bismo brzo potpisali osudu takvog ezoterikog uenja marksizma koji namee istorijske zakonitosti a sa ciljem da oveanstvo pree kroz kapiju emancipacije. Zapravo, radikalna istorinost koja involvira istorinost i samog subjekta eli da pokae usku stazu koja se rasprostire izmeu dve orijentacije: dakle izmeu Skile ekonomske samodestruktivnosti kapitalizma sa momentima koji objektivno vode kapitalizam u propast i Karibde causa sui koncepta zanovanih na razvoju proizvodnih snaga, to jest, samogenerisanja revolucije od strane date (radnike) klase.15 Ambicija radikalne istorinosti je upravo u tome da odri ravnoteu izmeu refleksivnosti u odnosu na strukturalnost i subjektivacije istorijskih subjekata; to je pokuaj dijalektikog balansiranja izmeu objektivnih povezanosti formi i klasne potencijalnosti. Drugo je pitanje kakav je uspeh postignut u svemu tome, no zadatak je jasno postavljen. Badjuov gest koji dri razliku izmeu doksa i episteme se mora preneti i na suoavanje marksizma sa sobom, sa svojom sopstvenom istorijom: njegov cilj nije pozicioniranje u okviru mnenja, dodavanje jo jednog elementa u vladavini dokse. Ovo moda udno zvui: jer, bez sumnje, mnogo krvi je proliveno u marksistikim partijama povodom uspostavljanja vladavine marksizma, to jest, u ime valjanog episteme. Svi su podlegli tome. Osim toga, kao to svi znamo postmoderna epoha (rizikujem sa korienjem ove rei) stavlja veto na ambiciju da se afirmie episteme i priziva toleranciju bez afirmisanja istine.16 Lagodna postmoderna nema, niti moe imati istinu. Ona prebrzo i nesmotreno priziva podozrenje prema toboe metafizikim dubinama da bi odustala od politike istine. Utoliko, marksizam mora da bude opozicija u odnosu na ovakvu vrstu postmoderne i da bude njena nepripitomljena alteracija. Njegova nada je da je mogu pluralizam, ali to nas ne mora terati na neobavezni relativizam. Inae, krvave naracije ukorenjivanja marksizma u svetu su zaista bile propraene sa borbama za valjano znanje u XX veku. No valja upravo ovo uvaiti: umesto moralizacije onoga ta se deavalo i lamentirati nad sudbinom marksizma, valja uvideti da su se nasilne borbe proizilazale upravo iz mukotrpnog sticanja istinskog znanja. Jo manje se moe ova grevita borba iskazati kao premoderni ostatak. Opet u ovde da ukaem na Badjua: kada on u opisu XX veka konfrontaciju sa prividom stavlja u centar,17 pogaa i glavni ivac marksizma. Sueljavanje se krivotvorevinama, sa maskama, katkad sudaranje sa prividima jeste imanentni deo marksizma. Njegovi neprijatelji to rado istiu kao vrhovni dokaz njegove krvolonosti, inherentne nasilnosti.
15 Samodestruktivnost kapitalizma danas zastupa na reprezentativan i pouan nain Robert Kurc, a causa sui koncept e se nai kod Mao Ce Tunga, I. Elbe, Marx im Westen, Die neue Marx-Lektre in der Bundesrepublik seit 1965, Berlin 2008, J. Hoff, Bemerkungen zu Nadja Rakowitz Einfache Warenproduktion. In: Beitrge zur MarxEngels-Forschung, Neue Folge 2001, Argument Verlag 2002, 263-284. 16 Verujem kao i Markuze u njegovom klasinom tekstu da se tolerancija moe sprovoditi u slubi represije, dakle, re je o represivnoj toleranciji, u: O toleranciji (ur. I. Primorac), Beograd, 1989. 17 A. Badiou, Le Sicle, Paris, 2005, 220.

51

Uvod u radikalne teorije

52

Istorija marksizma, ili, ako hoemo istorinost marksizma i nije nita drugo do neprestani konflikt povodom uokvirenja i uspostavljanja valjanog znanja. Umesto moralnih izliva trijumfalistikog anti-marksizma, treba videti da marksizam sa Marksom pokuava odgovoriti na probleme granice pozitivne spoznaje, odnosno, na problem privida sa kojim se novovekovno miljenje konfrontira: odatle izuzetni znaaj epistemologije za marksizam. I barem usputno da pomenemo i marginalizovanog Alfreda Zon Retela koji se otisnuo u poduhvat uspostavljanja materijalistike kritike spoznaje: kada on lucidno raspravlja o tome kako je mogue da je vlasnicima robe nuno skrivena apstraktnost njihovog nastupa,18 tada iskuavamo jedan otisak neizostavnosti obaziranja na epistomologiju. To to on ukazuje na Kanta, indikativno je: iz njega itekako moemo crpeti uvide u konstelaciju moderne spoznaje, a ak i hegelizovanog Marksa moe tumaiti u tom svetlu. Marksizam je, dakle, militantna epistemologija u cilju razbijanja ljuske privida, a u tome otkrivamo njegovu duboku involviranost u problematiku spoznaje. On se ne moe odvojiti od problematike spoznaje; to se dogaa ak i kod frankfurtovaca koji nipodotavaju epistemologiju, samo su negativno vezani za nju. (Tek pozitivizam dokrajuje problematiku saznanja, sa afirmisanjem nereflektovane nauke19) Da su prividi, skrivenost objektivno determinisani, da vieznanost privida biva determinisana strukturalnim determinacijama, i objektivnom prinudom zakonitosti kapitalizma, to je ono to moemo nauiti iz Kapitala. To je lekcija o praktinoj nunosti da se razotkrivaju kapitalistike determinacije zasnovane na povezanostima razliitih objektivnih formi. Kritika politike ekonomije je ujedno i kritika spoznaje u cilju materijalistikog suoavanja sa formama koje kapitalistike sadrine uzimaju na sebe radi pojavljivanja: moemo to nazvati objektivnom fenomenologijom kapitalizma. Ona se ne moe utedeti. Utoliko moramo izraziti sumnju u onu orijentaciju koja prednjai kod Badjua, Balibara i Ransijera, iako se ona odvija na razliite naine: zapostavljanje kritike politike ekonomije. Tanije, neka se to zove uteda sticanja znanja na osnovu kritike politike ekonomije. Jo tanije, moramo odmeriti ta se gubi iz marksizma, odnosno, da li se on liava snage ukoliko se odustane od istorijski profilisane kritike politike ekonomije koja bi se morala obnavljati. Badju nudi svoju sofisticiranu teoriju, misaonu pregnantnost koja eli misliti politiku, i politiku militantnost iz nje same i sklon je da potvrdi prioritet politike u odnosu na ekonomiju. On (barem kada je blagonakloniji prema Marksu) izriito poruuje da nemaki mislilac ne polazi od drutvene arhitekture nego od interpretacije-cezure simptoma histerije drutva.20 Naravno, to je Marks, ali savijen prema Badjuu; jer, Nemac se ne moe odmisliti od eksplikacije kapitalistike socijalizacije posredstvom robe. A Badjuove uestale naznake o looj beskonanosti brojeva nedvosmislene su; ekonomija
18 A. Sohn-Rethel, Materijalistika kritika spoznaje i podrutvljenje rada, Zagreb, 1984, 75.  O tome, J. Habermas, Saznanje i interes, Beograd, 1975, 102.  A. Badiou, Peut-on penser la politique?, Paris, 1985, 20.

rauna sa brojevima, ona je upuena na kalkulaciju koja nema granicu, te smo sa njom osueni na neplodno ponavljanje; a on hoe aksiomima obezbeenu angaovanost. Ovim se zatvaraju vrata prema svakom pokuaju da se subjektivna politika izvodi kao ekspresija interesa ukorenjenih u drutvenoj strukturi: preporuuje se politika izmetena iz kaveza socijalne objektivnosti. Ujedno se izraava robusna skepsa u odnosu na mogunost pozitivnog znanja na kljuni filozofski momenat, naime, na dogaaj. Konsupstancijalnost izmeu subjekta i istine se predlae da se razbijaju ograde dananjice a koje su izgraene elementima demokratskog konsenzusa izmeu onih koji vie nisu zainteresovani za politiku istine. Subjekt i objekt se mogu promisliti u odvojenosti, evo momenta koji nas tera dalje od onog hegelovskog u marksizmu. Zaista: mnogo vie je ovo od protesta u odnosu na suvi ekonomizam, ili u odnosu na orijentaciju koja polae nadu u zakonitosti koje podrivaju kapitalizam, dodue sa naznakom da nas inae eka neumitno varvarstvo. Onaj ko misli iz rakursa marksizma ivotno je zainteresovan za pronalaenje subjektivnosti koja se opire protiv objektivnih tendencija. Ako gledamo iroko, ak emo nai sline tragove (mada nita vie) i kod politikog marksizma.21 Najzad, tamo gde Marks na impresivan nain barata sa istorijski izotrenom kritikom politike ekonomije odista se ponekad oseamo kao u gvozdenom kavezu, da se posluimo sa izrazom mislioca koji je pronicljivo analizirao kapitalizam, sa Maksom Veberom - iz nauke potonjeg bismo dobili samo iracionalne izlaze koje on nije cenio, ali ih je razmatrao kao materijal za objanjenje. Kapital gde-gde nas navodi na klaustrofobiju, kao da nestaje iskra transcendencije koja obasjava kapitalistiku imanentnost; paklene neline zakonitosti kapitalizma se zatvaraju kao beskonani krugovi metamorfoze robe, te uzalud traimo eksplozivno polje gde se generiraju klasne suprotnosti u smislu razvijanja potencijala transcendencije. Mnogo puta je ionako primeeno da postoji protivrenost izmeu istorijsko-filozofskih teza koje zasnivaju projekat revolucije kod Marksa (barem od 1848) sa dinamikokategorijalnim sistemom politike ekonomije. Kao da kapitalizam previe uspeva, kao da je eksces njegovog drutvenog uspeha ujedno i njegova normalizacija. Mogli bismo, meutim, uzvratiti da pozitivno znanje nije Marksova intencija. Kritiko znanje rauna sa nemoguim koje se crpi iz akta eksteritorijalno razumevanog proleterijata. Metafora gvozdenog kaveza ipak ukazuje samo na tendenciju; ovo poslednje nije uzgredna, usputna formulacija kod Marksa. Ona se na reprezentativan nain pojavljuje kod razmatranja zakona tendencijskog pada prosene profitne stope koji je za mnoge objektivistiki nastrojene komentatore glavna poluga za slom samodestruktivnog kapitalizma. No, Marks u najboljim trenucima otvara vrata ulasku kontingentnih momenata: tendencija je upravo termin koji dozvoljava da se tako misli. Uostalom, kako
 E. M. Wood, The Separation of the Economic and the Political in Capitalism, New Left Review I/127, May-June 1981. S. Knafo, Political Marxism and Value Theory: Bridging the Gap between Theory and History, Historical Materialism, 15 (2007) 75104.

53

Uvod u radikalne teorije

54

bismo mogli pomisliti da mislilac koji za svoj ominozno-nosei pojam, naime za vrednost kae da se ona ostvaruje odstupanjem od sebe same (liei time vrednost vrstog identiteta) ne stvara uslove za senzitivnost prema onome to je nedovreno, neodlueno?! Ni govora o tome da je to dosledno izvedeno do kraja, ali ulog je naznaen. Prema tome, Badju i ostali sa odustajanjem od kritike politike ekonomije rizikuju da se stekne utisak da je kapitalistika ekonomija naturalistiki sazdana, da je ona izdanak prirodnog poretka, a da je samo politika oslobeena od okova naturalnosti. Preuzima se rizik da se kapitalizam utapa u reproduktivizam, gde logika reprodukcije unapred propisuje pravila igre; osim toga previa toga se prenebregava, tako metabolizam izmeu oveka i prirode iz ega se raa i ekonomija. Marks ovde nikada se nije predao takvoj eshatologiji koja e izbrisati muku i greve iz ovog metabolizma: to nas obavezuje na neprestanu tematizaciju ovog metabolizma koji ne mora biti pod vladavinom kontinuuma izmeu kapitala i rada. Naravno, lamentacija da je kritika politike ekonomije ostala u pozadini nije nova. Nije samo Peri Anderson iznosio i to sa gorkim ukusom da su porazi prinudili marksizam da se povue u odaje akademije to preti sterilnou.22 Anderson je naroito isticao viak okrenutosti prema estetikoj refleksivnosti to se desilo iz nevolje: to se ne moe prenebregnuti, ipak, setiemo se da su obnove/ renesanse marksizma uvek bile propraene manifestacijama u kojima je umetnost igrala neizostavnu ulogu. To to je ve vie puta reeno da otpor/pobuna nose na sebi ig onog umetnikog koji se eli popeti u kolo povesnog. Marksizam je uvek morao da prepozna revolucionarni potencijal estetskog u svrhu realizacije svojih ambicija; radost koju umetnika dela nude ne moe se odbaciti. Politika ekonomija i estetika kao dve reprezentativne forme refleksivnosti, eto, to je jo Malarme navodio: marksizmu ostaje samo da prihvati ovu formulu pod izmenjenim okolnostima. * Marksa je sustiglo vreme, jer njegov predmet, naime, kapitalizam se najzad uobliava shodno svom pojmu: to je sada, mada tendencijski, kapitalizam bez premodernih primesa. Jer, on je pisao u znaku kapitala uopte23 (Kapital als solches): netano je to vezivati za Englesku ili za bilo koju pretpostavljenu zemlju. Isto tako, u meuvremenu su se odigrali i procesi desubjektivacije: takvi nosioci kapitalizma kao to je klasina buroazija sve vie predaju mesto kadrovskom reavanju dinamike kapitala. Istorija marksizma, videli smo, ne moe se opisati kao jednolinijska dekadencija u odnosu na hipotetino zlatno doba, to jest, u odnosu na Marksa: vernost prema Marksu znai prihvatiti svoju istorinost,
 Vidi i Habermasa, dodue ranijeg, J. Habermas, Teorija i praksa, Beograd, 1980, 430. 23 O pomeranjima, naroito u odnosu na klasino delo u pogledu ovog problema (Rosdolski), M. Henrich, Capital in general and the structure of Marxs Capital, Capital and Class, 1989, 13, 69-89.

to jest, odmeravati nastalu konstelaciju kapitalizma. Jedini izlaz marksizma iz njegovih poraza, i iz njegove ukoenosti jeste njegova radikalizacija. A usmeravamo li se prema sadanjosti, kriza nije samo vorna taka izotravanja protivrenosti nego i osmatranica koja omoguava sagledavanje dinamike kapitalizma. Marksizam bi, ako je jo smisleno koristiti ovo ime, mogao doprineti inae splasnuloj drutvenoj imaginaciji. Odmeravajmo, dakle: - sadanja kriza je imanentna: to znai da se obistinjuje protivrena priroda strukturalnih determinacija kapitalizma, dakle, kriza postoji zato to se ivi u kapitalizmu; mnogo puta raspravljena finansijalizacija je samo oposebljeno kretanje apstrakcije u klasnoj borbi (ili klasnom ratu, ako posluamo milijardera Vorena Bafeta), ali to ne znai da kriza nema kontingentna obeleja, svoje istorijske manifestacije; struktura ima svoju istoriju, ona se probija kroz istorijske oblike; kriza je polje razliitih mogunosti; ona je unapred neodluena; shodno tome nije sluajno da je marksizam kao kritiki registar praksi dobio ponovo na snazi; marksizam se moe pouzdati u injenicu da Marksov kategorijalni aparat, predvoen zakonom vrednosti, naravno, u naznaenom istorijskom smislu, jo uvek moe da baca najjae svetlo na krizu, uprkos naraslim kognitivnim aspektima proizvodnje; tendencije u sadanjoj krizi se moraju posmatrati u sinhronoj i diahroninoj perspektivi; dovoljno e biti da izdvojimo akutnu problematiku statusa rada u kognitivnom kapitalizmu; kapitalizam je ve pre tri decenije naiao na granice povodom rada koji je izgubio mo dodeljivanja snanih identitetskih obrazaca kao u fordizmu; utoliko je sadanja kriza istovremeno i kondenzacija odgoenih kriznih momenata; marksizam je pre nekoliko decenija mogao prizivati uinke oslobodilakih i radnikih borbi kao istorijske rezultate sa stigmom modernizacije; sada se mora raunati na to da bi se marksizam morao suoiti sa istim kapitalizmom: konfrontacija sa sferom rada iziskuje i samoispitivanje marksizma, jer previe toga ga istorijski vezuje za afirmaciju rada; ak je i zahtev u odnosu na vie radnih mesta proet skrivenom teleologijom kapitala; marksizam bi morao uzeti uee u postepenom razgraivanju rada kao socijalizacijskog mehanizma; ono stvaralako se danas ne moe odmisliti od ovog razgraivanja to jeste prevazilaenje kapitalizma per se; sve dok

55

Uvod u radikalne teorije

se ivot nadovezuje na centar, naime, na radno mesto kao osnov opstanka, strah ostaje vladajui afekat u reimu afekata; - marksizam bi morao biti shizofren u nastupu; dugoroni putokaz, komunizam, (koji, ne zaboravljamo, nije cilj nego pokret, odnosno, procesualnost procesa, nezakljueni proces) odista navodi na radikalnu intervenciju u radnoj sferi, ali bi se marksizam morao radovati i malim koracima kao npr. smanjivanje radnog vremena; dakle, on bi morao da govori dvostrukim jezikom u cilju stavljanja na vagu izmeu malih koraka i stratekog pozicioniranja, makar u cilju eksperimentisanja; to znai da on mora govoriti o svetu, i adresirati sam svet riskantnom dijalektikom egzoterinih i ezoterinih momenata u cilju sticanja popularne hegemonije; razgradnja rada ne moe da se dogodi bez istovremene razgradnje trita, to projektuje u konkretnoj formi tradicionalni zahtev koji se odnosi na pripitomljavanje osamostaljene ekonomske sfere; marksizam bi zapravo morao da naui da postoje oblici tranzitivnosti izmeu trita i kapitalizma, mada se oni ne mogu izjednaavati.

56

Postavljanje marksizma na noge ne moe da se zasniva na prolim uincima nego se moe izvesti iz prisvajanja sadanjosti. To jeste radikalizovana istorinost marksizma koji jo uvek, uprkos svemu, sadri potencijale emancipacije.

Primo Kraovec

Nematerijalni rad u operaizmu i postoperaizmu

1. Ideoloke i politike funkcije teorija o nematerijalnom radu danas
Velika euforija, vezana uz pojmove nematerijalnog rada, imperija, mnotva i sl., koje su na prelomu tisuljea populizirali najpoznatiji autori tzv. postoperaizma, Antonio Negri i Michael Hardt, na svom izvornom terenu, tj. u SAD i zapadnoj Europi u poslednjih nekoliko godina je u zatonu, dok je na istoku Europe, u postsocijalistikim zemljama, jo uvek relativno prisutna. To kanjenje, koje nije ogranieno samo na modne i popularnokulturne, nego i na intelektualne trendove kad intelektualna recepcija odreenih teorija na istoku Europe nekoliko godina kasni za njihovom najviom takom na Zapadu prua nam povoljnu priliku za kritiku refleksiju postoperaizma i njegovog osnovnog koncepta, nematerijalnog rada, iz dva razloga. Kao prvo, poetni se nekritiki entuzijazam u zemljama kapitalistikog centra dovoljno ohladio da omoguuje trezveniju refleksiju, poduprtu brojnim (kako teorijskim tako i politikim) kritikama spomenutog koncepta, napisanih u poslednjih nekoliko godina. A kao drugo, te su teorije i uz njih vezane politike strategije lokalno jo dovoljno prisutne i utjecajne da kritika postoperaizma ne znai samo puko akademsko mlaenje mrtvog konja. Dananja lokalna recepcija teorija Negrija, Hardta i drugih utjecajnih postoperaistikih autora (u slovenakom prostoru to su pre svega Paolo Virno i Maurizio Lazzarato) je, barem sa stajalita, recimo, klasine ili tradicionalne levice, neobina. Ako, unekoliko karikirano, samemo stajalite tradicionalne levice o funkciji teorije u drutvenim borbama, ona mora pre svega sluiti za generalnu orijentaciju radnikoj klasi u borbi za svetsku prevlast socijalizma. Osnovno polazite te teorije bila je obino ova ili ona verzija marksizma, koje su se tradicionalno gajile u razliitim institucijama radnikog samoobrazovanja. Dakle, kao adresat revolucionarne teorije pretpostavljala se radnika klasa a uz to se pretpostavljalo da radnika klasa, barem u zemljama sa jakim komunistikim partijama i razvijenim radnikim obrazovanim institucija, poznaje osnove marksizma. Tako intencija kako i praktino djelovanje postoperaizma danas i u bliskoj prolosti ne bi moglo biti drukije. Postoperaizam danas ne samo da pretpostavlja, nego i aktivno eli marksistiki nepismenu publiku. Lazzarato (2004, 187) recimo

57

Uvod u radikalne teorije

58

poinje svoj poznati esej Od kapital rad do kapital ivot s pozivom neka (ako jo nismo) zaboravimo sve to znamo o Marxu, Adamu Smithu i radnoj teoriji vrednosti. Nesretna istorijska injenica relativno uspenog brisanja marksizma iz javnih knjinica i fakultetskih programa na istoku Europe posle 1989. nekako sretno koincidira sa ikonoklastinim besom postoperaista za razbijanje klasinih marksistikih teorija, od radne teorije vrednosti i tendencije ka padanju profitne stope do klasine klasne teorije. Kako je, po poslednjoj generaciji postoperaista, klasina marksistika teorija ionako bezvredna, ni marksistika nepismenost novih generacija i brisanje marksizma iz intelektualnog kanona savremenih drutava ne predstavlja posebne tete. tovie, predstavlja izvrsnu priliku za konaan raskid s tim pogrenim teorijama (i njihovim politikim implikacijama) i inaguraciju postoperaizma kao novog leviarskog intelektualnog kanona. Kao drugo, postoperaizam ne rauna ni na radniku klasu, barem ne u klasinom shvaanju tog koncepta to je u neobinoj opreci sa samim nazivom tog teorijskog i aktivistikog pokreta, koji u doslovnom prevodu glasi (post)radnicizam ni ne nastoji izboriti nita nalik klasinom socijalizmu. ak naslov jedne od Negrijevih (2008) knjiga glasi Zbogom gospodine socijalizam. Umjesto radnike klase u postoperaizmu nastupa heterogeno i pluralno mnotvo (multitude) kao novi revolucionarni subjekt, dok je stari koncept radnike klase predstavljen kao preuzak, esencijalistian i monolitan, to mu navodno spreava da obuhvati sve raznovrsne oblike savremenog otpora kapitalizmu i politikih subjektiviteta, koje iz toga proizlaze. Da budemo iskreni, Virno (2003, 30) je tu unekoliko nijansiraniji i inzistira na tome da novi-stari spinozistiki koncept mnotva ne smenjuje koncept radnike klase, nego ga modificira posle sloma stare leviarske politike paradigme, koja se temeljila na monolitnoj radnikoj kulturi svakodnevnog ivota, nacionalizmu i komunistikim partijama kao osnovnim modelima politike organizacije, radnika klasa posle sedamdesetih pretvara se iz hobbesovskog naroda u spinozistiku multitudu, ali zbog toga nije nita manje radnika klasa, samo ivi i politiki se organizuje na drukiji nain. Ka pitanju socijalizma emo se jo vratiti, zasad je dovoljno spomenuti, da ga postoperaisti u cjelini i odluno odbijaju, kako i partiju kao formu politike organizacije. Forma politike organizacije, adekvatna multitudi, navodno je horizontalni pokret, organiziran kao mrea i bez voa, centralnih komiteta i politkomisara. Ideologija tog pokreta nije vie ujedinjena linija nego heterogena mjeavina razliitih i stalno promenjivih elemenata, koji se ne temelje vie na teoriji (u striktno naunom smislu), nego u jednakoj ili ak veoj meri na poeziji, neposredovanim iskustvima iz svakodnevnog ivota i spontanoj vulgati. Ali sve dosad navedeno vai i za postmarksistike ili opte postmodernistike teorije u cjelini i nije specifikum samo postoperaizma. Gotova sva savremena leviarska teorija koja vue korjene od Laclaua i Mouffe, Deleuza i Guattarija, Derride i Foucaulta, Lyotarda i Baudrillarda, naglaava esencijalistikost i nedostatnost koncepta klase, prevazienost partije kao politike forme i

nepoeljnost socijalizma kao budunosti ovjeanstva. Kakav je specifikum postoperaizma, zbog kojeg mu je, barem privremeno, uspelo da delimino ukljui i djelom spomenute teorije prepusti zaboravu i (barem privremeno) da preuzme hegemoniju nad teorijskom i politikom imaginacijom savremene levice? Jedna od glavnih teza nastavka tog pisanja e biti da je to upravo koncept nematerijalnog rada. Pomou tog koncepta i teze, da rad postaje sve inteligentniji, sve vie kognitivan i fleksibilan, postoperaistika teorija mladim urbanim kreativcima, koji sainjavaju veinu ili barem najaktivniji dio novih drutvenih pokreta, omoguava da ono to su prije iskuali kao izvor tjeskobe i ugnjetavanja (nestalnost zapoljenja, neredoviti prihodi, ivot na permanentnom rubu siromatva, konstatni stres i iscrpljenost, prisilna mobilnost i prisilno socijaliziranje sa ljudima koji nisu nuno simpatini) sada pretvore u vir ponosa i politike inspiracije. Prema Kostaniu (2010), teorije nematerijalnog rada urbanim kreativcima nude povlatenu, priviligiranu epistemoloku poziciju, s koje im se ini da mogu, unato svojoj marksistikoj ili optoj teorijskoj nepismenosti, bolje sagledati stvarnost i kontradikcije nove ekonomije nego preostatak ovjeanstva i time bez posebnih napora postati intelektualna avangarda novog revolucionarnog subjektiviteta. Sa druge strane, postoperaistiki istorijski narativ, po kome fleksibilizacija rada nije bila nametnuta radnikoj klasi odozgo, nego su naprotiv revolti u ezdesetima i sedamdesetima u kojima je multituda sebi autonomno izborila prikladan i povoljan nain ivota i rada (fleksibilnost, komunikativnost, afektivnost, nematerijalnost, umreenost) prisilili sam kapitalistiki sustav da se reorganizuje iz fordizma u postfordizam i time pokua u sebe ukljuiti te nove forme ivota i produkcije. Dakle, ko god ivi i radi prekarno i fleksibilno nije hipereksploatiran, nego predstavlja politiku avangardu deleuzijanske linije bekstva od kapitalistikog naina proizvodnje i zastupa autonomnu samoorganizaciju produkcije multitude. Sa stajalita hipstera, moemo rei what's not to like? u vezi teorija nematerijalnog rada? Nastavak ovog rada bit e posveen odgovoru na to pitanje.

59

2. Operaizam
Operaistiki pokret moemo razumeti samo uz poznavanje pozadine ekonomskog razvoja Italije u pedesetima i ezdesetima, i uloge slubene levice, tj. Komunistike partije Italije (KPI), u njemu. U godinama posle rata i jo posebno u pedesetima, KPI je uspela neutralizirati radikalnije djelove levice (posebno naoruani deo radnike klase, koji je po povratku iz partizana oekivao socijalistiku revoluciju). Posle prve faze posleratne obnove, Italija se poela ubrzano industrijalizirati i modernizirati i KPI je sudjelovala u tom projektu pod

Uvod u radikalne teorije

60

lozinkom razvoja. To je znailo potisnuti u pozadinu koncepte klasne borbe i diktature proletarijata i svoju politiku strategiju usaglasiti sa potrebama i naelima nacionalnog industrijskog razvoja. Ukratko, politika strategija KP u pedesetima bila je sudjelovati sa nacionalnom buroazijom u projektu talijanskog nacionalnog ekonomskog razvoja i modernizacije industrije, to je pretpostavljalo i prelaz od politiki antagonistike ideologije klasne borbe ka mehanistikom shvaanju razvoja proizvodnih snaga kao neminovnog garanta socijalizma u budunosti, kad e se proizvodne snage dovoljno razviti da e nekako same po sebi razbiti okove kapitalistikih proizvodnih odnosa. U tom kontekstu, put u socijalizam znaio je sudjelovanje u razvoju proizvodnih snaga odnosno modernizaciji proizvodnih sredstava, koji diktira nacionalna buroazija. Osnovna ideologija u tom procesu bio je kult produktivizma, ne dosta razliit od stahanovskih ideologija u Sovjetskom savezu. KPI i sindikati pod njenom kontrolom u tom razdoblju bavili su se preteno proizvodnjom pristanka radnika na razvoj i modernizaciju, koja je za radnike u praksi znaila ubrzan tempo rada, deskilling i poveanje alijenacije jer su sa napredovanjem industrijske tehnologije radnici sve vie stajali u slubi stroja. Socijalistiko samoupravljanje u tim okolnostima bilo je svedeno na trening radnika za samoeksploataciju i samodiscipliniranje. (Wright, 2002, 6-31) Rani operaizam se pojavio poetkom ezdesetih kao radikalna kritika i pobuna protiv takve politike i ideologije tadanje italijanske levice. Umesto da se slue centralnim planiranjem odozgo i shvaaju radnike kao objekt velikog istorijskog mara razvoja proizvodnih snaga, operaisti su poeli sa aktivistikim istraivanjem ivota i ponaanja industrijskih radnika i shvaali ih kao subjekte revolucionarne politike. Dok je teza KPI bila da su proizvodne snage po sebi neutralne i da je potrebno samo priekati na povoljne okolnosti za njihovo oslobaanje od kapitalistikih proizvodnih odnosa (slobodno trite i privatno vlasnitvo) i prepustiti ih radnikom samoupravljanju, operaistika terenska istraivanja ubrzo su razotkrila da nije tako i da se proizvodni odnosi upisuju u sama proizvodna sredstva. (Wright, 2002, 32-62) Jedna od prvih meta operaistikih polemika protiv partijske ortodoksije bio je mit o neutralnosti tehnologije. Bitan za te kritike bio je kasno otkriven i preveden Marxov (1864) tekst o rezultatima direktnog produkcijskog procesa, u kojem uvodi koncept realne subsumpcije. Realna subsumpcija znai realno podreivanje rada kapitalu. Dok je u vreme starih manufaktura kapitalist samo unajmio radnike i raspolagao njihovim proizvodima, dok su radnici jo radili na tradicionalan, zanatski nain i sami odreivali tempo i organizaciju radnog procesa (to Marx naziva formalnom subsumpcijom), sa razvojem moderne industrijske mainerije i sam radni proces se u cjelini podreuje potrebama i zahtevama kapitala do svakog, i najmanjeg, pokreta radnika. Daleko od toga da bi industrijska tehnologija bila neutralna, ona predstavlja materijalno utjelovljenje logike kapitalistikog naina proizvodnje, koji radnika reducira na slubu stroju i

stalno tei ka to veoj produktivnosti i time profitima bez obzira na ljudsku cenu. Umesto slavljenja tehnologije i produktivnosti operaisti su u svojim terenskim istraivanjima otkrili odbijanje rada i postavili ga za svoj osnovni politiki koncept. Realno postojei industrijski radnici ne samo da nisu pristajali na novi industrijski reim i modernizaciju, nego su ga i na sve mogue naine sabotirali. Operaisti su pokuali tim nepovezanim spontanim inovima odbijanja rada i sabotae dati povezan i masovni politiki okvir. Pri tom su se, pored spomenutog Marxovog teksta, esto pozivali i na istraivanja o amerikom radnikom pokretu Industrial workers of the world (IWW), koji je djelovao na poetku 20. veka i koji nije bio marksistiki i socijalistiki u klasinom smislu. Mario Tronti (1966) o njima pie da oni postiu vie rezultata sa manje ideologije. Akcije i metode borbe IWW predstavljali su veliku inspiraciju za politiku utemeljenu na odbijanju rada, poto su wobblies (popularan naziv za aktiviste IWW) odbijali svako sudjelovanje u kapitalistikom razvoju i planiraju i njihovi su se zahtevi mogli svesti na manje rada za vie novca. (Bock, 1987) Najvanija i najpoznatija intelektualna figura ranog razdoblja operaizma u ezdesetima, u vremenu estokih industrijskih borbi, bio je Mario Tronti. Njegova se teorija, predstavljena u klasinom radu operaizma Radnici i kapital (1966), temeljila na totalnom preokretu mehanicistikog shvaanja istorije, karakteristinog za KPI. Tronti je u jednom od najinovativnijih (i za mnoge najinspirativnijih) tumaenja istorije kapitalizma preokrenuo mehanicistiku logiku na noge nije objektivan razvoj proizvodnih snaga motor istorije nego je to subjektivan razvoj stanja klasne borbe. U tom shvaanju istorije, u kojem ima primat klasna borba a ne objektivni zakoni logike kapitala, proletarijat je aktivan subjekt koji svojom borbom i pobunama odreuje promene u nainu kapitalistike reorganizacije. Tronti tako vidi uvoenje tekue trake i uspostavljanje fordistikih metoda proizvodnje u SAD i drugim razvijenim kapitalistikim zemljama na poetku 20. veka. Zbog militantnosti kvalifikovanih radnika kapitalisti su bili prisiljeni izumiti strojeve, koji su okonali monopol kvalifikovanih radnika na njihove vetine i omoguavali su da robe, koje su prije zahtijevale visoko razvijene radne vjetine, produkuje manje kvalifikovana, jeftinija i sindikalno neorganizirana radna snaga, pre svega migranti. Taj novi industrijski proletarijat znai dolazak figure masovnog radnika, koji radi u uslovima realne supsumpcije i visoko razvijene industrijske tehnologije, i svoje drutvene moi ne crpi vie iz monopola nad svojim vjetinama nego iz svoje masovnosti i koncentracije, jer sam moderni industrijski sustav koncentrie ogroman broj radnika na jednom mestu, to olakava i antikapitalistiku organizaciju. Umesto zanatlijskog ponosa masovni radnik odbija i sabotira sam radni proces, u kojem osea mjeavinu ravnodunosti i mrnje.

61

Uvod u radikalne teorije

62

Radnika klasa, u toj perspektivi, kapital nikad ne ostavlja na miru i stalno mu namee nove i nove reorganizacije sve do momenta kad e biti u stanju istrgati drutvenu proizvodnju iz ruku kapitala i autonomno je organizovati na nain koji joj odgovara i koji je radikalno drukiji od naina kapitalistike proizvodnje. Da bi naglasili nunost potrage za autonomnim nainom proizvodnje, a ne time to je KPI nazivala socijalistikim a zapravo se radilo o kapitalistikom razvoju, operaisti su se nazivali ne socijalistima nego komunistima. Kljuni koncepti u operaistikom razumevanju kapitalistike razvojne dinamike su tehnika i politika kompozicija radnike klase. Tehnika kompozicija znai drutveni sastav radnike klase (njihov nain ivota i rada i njihov odnos do trenutanog stanja kapitalistikog razvoja) kad je kapital protagonist drutvenog razvoja, koji kompozicionira relativno pasivnu radniku klasu. To znai da radnika klasa izmie kapitalistikom razvojnom diktatu i ideoloki prihvaa potrebe kapitala kao svoje potrebe (recimo, ako damo aktualni primer, kad radnici pristanu na smanjenje nadnica da bi se poveala konkurentnost) i na kapitalistiki sustav kao nuan i jedini mogu. Politika kompozicija radnike klase, naprotiv, znai autonomnu politiku organizaciju i teorijsku produkciju radnike klase, koja je kritika i antagonistina spram kapitalizmu. Pobune i odbijanje rada masovnih radnika u ezdesetima tako su vieni kao proces prelaza iz tehnike u politiku kompoziciju radnike klase na tom stupnju kapitalistikog razvoja i politika operaizma tada znai ubrzavanje i artikulaciju tog procesa.

3. Autonomizam
Ako su tako realne drutvene borbe kako i njihove teorijske refleksije na talijanskoj levici levo od KPI u ezdesetima skoncentrirane na direktnu taku proizvodnje, tj. na tvornice i industrijske radnike, u sedamdesetima dolazi do znaajnog proirenja terena borbe. To proirenje nije, kao kasnije u pomodnim krugovima kulturolokih studija, odraz smjena u akademskim trendovima, nego refleksija realnih promjena na terenu i nainima drutvene borbe borbama industrijskih radnika krajem ezdesetih sve vie se pridruuju borbe za ensku emancipaciju, te borbe studenata i migrantskih radnika. Autonomizam predstavlja teorijsku refleksiju tog irenja. Negativna politika strategija odbijanja rada u autonomizmu nalazi svoj pozitivni korelat. Osnovni koncept kao i metod akcije u autonomizmu sedamdesetih postaje samovalorizacija, koju u svojim tadanjim radovima razvija Antonio Negri (1984). Samovalorizacija znai izuzimanje radnike klase u cjelini, u svoj njenoj heterogenosti (znai ne samo mukih industrijskih radnika, nego i domaica, mladih buduih radnika i nezaposlenih, znai svih iji ivotni prihodi

ovise o nadninom radu na direktni ili indirektni nain), od naela valorizacije, koju joj nalae kapital. Dok kapital valorizira doprinos pojedinca drutvu po uloenim satima rada (a kao rad, posebno kao produktivan rad, definira se samo aktivnosti koje se odvijaju pod kapitalistikim uslovima u kapitalistikim firmama), autonomizam poinje iz individualnih i drutvenih potreba bez obzira na uloeni rad, dakle iz osnovnog komunistikog principa svako prema svojim mogunostima i svakom prema njegovim potrebama. U praksi to znai proleterski shopping: kolektivno korienje javnih usluga bez plaanja ulaznica ili doprinosa, npr. kolektivno upadanje u bioskope ili pozorita, odbijanje plaanja javnog prevoza, skvotiranje praznih stanova i sl. (Wright, 2002, 152-175) Fokus nije, kao u klasinoj socijalistikoj politici, na oslobaanju nadninog rada, nego na oslobaanju od rada, na zadovoljavanju individualnih i drutvenih potreba autonomno od valorizacije kapitala. Drugi vaan koncept u tom razdoblju je drutvena tvornica. Koncept drutvene tvornice predstavlja daljnji razvoj i aplikaciju koncepta realne subsumpcije, koja u ezdesetima i sedamdesetima u razvijenim kapitalistikim zemljama nije vie ograniena samo na tvornice odnosno radna mesta, nego se logika kapitala poinje iriti po cjelokupnom drutvu. To se moe primjetiti u uvoenju poslovnih naina upravljanja i naela konkurentnosti i efikasnosti u javne institucije, privatizacijama zdravstva i kolstva, i slinim procesima koji e se neto kasnije poeti nazivati neoliberalizmom. Koncept drutvene tvornice isto tako obuhvata sve drutvene aktivnosti, ne samo nadnini rad u striktnom znaenju, i njihovu povezanost u kompleksnu cjelinu koju nadodreuje nadnini odnos. To je posebno vano za tadanji razvoj feministike teorije i politike, u kojima se naglaava vanost reproduktivnih aktivnosti koje veinom vre ene kod kue (odgoj djece, spremanje hrane, ienje i pranje, afektivni rad uloen u brigu za obitelj) i bez kojih bi se i sustav nadninog rada ubrzo raspao. Nevidljiv rad drutvene reprodukcije time postaje vidljiv i osnovni zahtjev tadanjeg feministikog pokreta su nadnice za rad u kuanstvu (Dalla Costa i James, 1972). U kontekstu irenja logike realne subsumpcije na cjelokupno drutvo i pretvaranja istog u drutvenu tvornicu, osnovna figura iz masovnog, dekvalificiranog radnika postaje socijalizovani radnik, iji rad nije vie vezan striktno za radno mesto i nadnini odnos, nego je, s jedne strane, sa ruenjem stabilnog radnog odnosa na neodreeno vreme kao dominantne drutvene paradigme rada, sve vie fragmentiran i fleksibilan, a s druge strane se, sa irenjem logike realne subsumpcije, proiruje se na gotovo sve ivotne aktivnosti i sva drutvena podruja. U toj perspektivi, i domaice i studenti, a i nezaposleni su radnici i pripadaju toj novoj figuri proletarijata. Vjerovatno najbolju analizu te nove, kompleksnije klasne strukture daje Sergio Bologna (1977), koji umjesto poznate Marxove metafore za proletarijat, krtice, govori o plemenu krtica.

63

Uvod u radikalne teorije

64

Najvaniji tekst razdoblja autonomizma je Marxov Grundrisse, biljeke za Kapital, koje predstavljaju osnovu za nemehanicistiku reartikulaciju kritike politike ekonomije. Negri (1984, 109-320) u moda najvanijem tekstu autonomistike faze operaizma Marx sa druge strane Marxa tumai Grundrisse u smislu prelaza od radne ka politikoj teoriji vrednosti. Dok u klasinom ili tradicionalnom marksizmu vrednost neke robe odreuje drutveno potrebni rad za njenu proizvodnju, po Negriju to u kasnom kapitalizmu nije vie tano. Sve vei udio znanja odnosno general intellect u proizvodnji, njena, s jedne strane, sve vea automatizacija i, sa druge, sve prisutniji kognitivni i afektivni momenti rada spreavaju jednostavnu redukciju rada na abstraktno vreme. U praksi to navodno znai da rad postaje toliko kompleksan da ga je nemogue mjeriti u jednostavnim vremenskih jedinicama, to naruava stabilnu osnovu na kojoj su svoju teoriju vrednosti gradile i klasina politika ekonomija i njena marksistika kritika. Po Negriju se vrednost u postfordistikom kapitalizmu odreuje politiki merilo vrednosti je gola mo kapitalistike klase jer ne postoji vie objektivan sustav odreivanja vrednosti. To e imati, kako emo videti, vaan utjecaj na kasniju teoriju nematerijalnog rada.

4. Postoperaizam
Protorevolucionarni pokret u Italiji, iji vaan dio su bili i operaizam i autonomizam, slomljen je krajem sedamdesetih dravnom represijom. Najvaniji aktivisti i intelektualci tog pokreta ili su zatvoreni ili (meu njima i Negri) su pobegli u egzil. Osamdesete su za Italiju, kao i za itavu planetu, mrano doba, doba uruavanja realno postojeih socijalizama, neoliberalne kontrarevolucije na Zapadu i sloma moi organizirane levice. Politiki poraeni, preiveli operaisti nastavljaju sa teorijskim radom na opskurnim univerzitetima i u asopisima. Do novog vanijeg proboja u operaistikoj teoriji dolazi tek u devedesetima, kad se centar intelektualnog deavanja pomie u Pariz, u krug okupljen oko asopisa Futur antrieur. Polazite te nove teorije, koja e se kasnije nazivati postoperaizam, je refleksija drutvenih borbi ezdesetih i sedamdesetih, te kasnije strukturne mutacije kapitalizma u njegov sadanji, neoliberalni ili postfordistiki oblik. Polazei od osnovne Trontijeve teze o primatu klasne borbe i borbama proletarijata kao pokretau istorije, postoperaisti, za razliku od objektivistikih marksistikih interpretacija koje vide neoliberalizam kao posledicu razvojne dinamike unutar kapitalistike klase, zaotrenih uslova konkurencije i padanja profitne stope, tumae postfordizam kao reakciju kapitalistike klase na izazov kojeg je predstavljala autonomija radnike klase u sedamdesetima. Kako tvrde postoperaisti, posle sedamdesetih, iako su protorevolucionarni pokreti tada

poraeni, kapital nije mogao nastaviti kao prije, nego je bio prisiljen reorganizirati se i u tu reorganizaciju ukljuiti zahtjeve i tekovine drutvenih borbi ezdesetih i sedamdesetih. Kljuna za postoperaizam je dakle teorija postfordizma i promjene u nainu i uslovima drutvene produkcije koje su izazvale borbe za proletersku autonomiju u prethodnom razdoblju, u vreme smaka fordizma. Osnova postoperaistike teorije postfordizma je specifino itanje Fragmenta o strojevima iz Grundrisse. U tom, kako pie Virno (2001), prilino nemarksistikom fragmentu, Marx upozorava na sve veu prisutnost utjelovljenog znanja (general intellect), skoncentriranog u sustavu moderne industrijske mainerije. Marx predvia da e nastavljanje tog trenda sve vie gurati samog radnika van radnog procesa, do take kad e sam udio ivog rada u proizvodnji postati tako mali da odreivanje vrednosti putem udjela ivog rada nee vie imati puno smisla i time e se raspasti zakon vrednosti na kojem se temelji kapitalizam. Dok je Marx predviao da e razvoj kontradikcije izmeu naina proizvodnje, utemeljenog na vrednosti, sa jedne, i sve vee uloge nauke u proizvodnji i socijalizaciji samog proizvodnog procesa na drugoj strani, dovesti do potencijalno drutveno eskplozivne situacije i uslova, povoljnih za dolazak komunizma, Virnovo tumaenje je drukije. Po Virnu, ono to predvia Marx stvarno se desilo, ali nije dovelo do komunizma. Postfordizam je dakle neki udan, abortiran oblik komunizma odnosno komunizam kapitala (Virno, 2003), jer je kapital jo uvek u stanju kontrolirati i disciplinirati radniku klasu, samo ne vie putem tihe prisile trinih odnosa nego vanekonomskim politikim nasiljem. Slinog miljenja je i Vercellone (2008). Po njemu, kljuna promjena u postfordizmu je dematerijalizacija proizvodnje i rada. Odbijanjem tvornike discipline i repetitivnog, duhovno zamarajueg rada, radnika klasa je u sedamdesetim uspela izboriti fleksibilniji nain rada, koji sadrava vie elemenata kreativnosti nego klasini fordistiko-tayloristiki model. Poto kapital nije u stanju meriti i time direktno kontrolirati taj novi nematerijalni rad, Vercellone detektira svojevrsnu istorijsku regresiju od realne nazad ka formalnoj subsumpciji, gde je kapital ponovo na poziciji izvan samog procesa proizvodnje i, zbog svoje politike premoi, od nje ubire rentu. Po pitanju promjena u kompoziciji radnike klase u postfordizmu, Virno (2003, 30) govori o prelazu od radnike klase kao homogenog naroda ka radnikoj klasi kao heterogenoj multitudi. Meutim, u tim raspravama potrebno je biti oprezan po pitanju razliitih razina apstrakcije (urkovi, 2012, 22). Kad Marx pie o radnikoj klasi kao takvoj, radi se o najvioj razini apstrakcije, gde on izlae logiku djelovanja kapitalizma bez obzira na njegove svakokratne empirijsko-istorijske oblike. (Heinrich, 2012, 29-38) Iako radnika klasa kao koncept na najvioj razini apstrakcije djeluje kao unitaran i homogen koncept, to ne znai da i empirijski ne postoji kao takva (Camfield, 2007, 37).

65

Uvod u radikalne teorije

66

U realnoj istoriji kapitalizma nikad ne nailazimo na radniku klasu u njenom istom obliku, nikad nije homogena i jedinstvena, nego je u svojim konkretnim pojavnim oblicima uvek heterogena i fragmentirana. Dakle, dok je Virnov uvid dakako vaan, moe se proiriti i u prolost radnika klasa nikad nije ni bila homogen narod, nego je fantazija o homogenoj, jedinstvenoj radnikoj klasi uvek bila ideoloka iluzija istorijskih komunistikih partija, utemeljena na prozainim realpolitikim razlozima i na krivom itanju Marxa. Ako koncept multitude naprotiv koristimo u konkretnim istorijskim istraivanjima, moe se pokazati kao koristan, dok, ako ga koristimo da bi pokazivanjem empirijske heterogenosti realno postojee radnike klase pokuali svrgnuti taj koncept koji operira na najvioj razini apstrakcije, radimo ozbiljnu metodoloku greku. Po pitanju nematerijalnog rada, njegovu najusavreniju definiciju daju Negri i Hardt u Imperiji i Multitudi (Negri i Hardt, 2003; 2005). Saeto i unekoliko pojednostavljeno prikazano, njihova definicija nematerijalnog rada ide otprilike ovako: multituda je uspela razbiti zakon vrednosti1 i nametnuti kapitalu nain proizvodnje (postfordizam), koji taj nije vie u stanju izravno kontrolirati. Multituda proizvodi autonomno, na nain koji sama odreuje, mnogo se socijalizuje i komunicira, i time rad postaje sve inteligentniji i afektivniji. Kapitalu ne preostaje drugo nego da prihvati taj nain rada i drutvene proizvodnje te je redukovan na poziciju spoljnjeg parazita, a ne vie na onog koji iznutra odreuje nain proizvodnje kao u vreme realne supsumpcije. Multituda ve ivi i proizvodi u nekom embrionalnom obliku komunizma, ali unutar vanjskih kapitalistikih okova. Potreban je jo samo poslednji korak, razbijanje tih okova i uspostavljanje potpuno autonomnog samoupravljanja nematerijalnog rada.

5. Kritika postoperaistike koncepcije nematerijalnog rada

Postoji puno minucioznih marksolokih kritika koncepta nematerijalnog rada (Aufheben, 2006; Smith, 2008; Haug 2009) ali jasnosti i razumljivosti radi u tu izostavit detaljniju teorijsku polemiku i usredotoiti se na dva osnovna pitanja koja se pojavljuju uz tezu o autonomnoj produkciji multitude, koja se temelji na nematerijalnom radu, i od kojih zavisi suvislost politikih strategija koje iz nje proizlaze. Ta pitanju su: da li je nematerijalan rad doista nematerijalan? I, koliko je produkcija multitude doista autonomna? Dakle, prvo pitanje: da li je nematerijalni rad doista nematerijalan? Oigledna je injenica da manualni odnosno materijalni rad jo postoji i da se njegov deo u celokupnoj globalnoj ekonomiji sa rapidnom industrijalizacijom Kine, Brazila
1 Za kritiku teze o nemerljivosti nematerijalnog rada i kraju zakona vrednosti vidi Henninger (2007), Caffentzis (2005) i Kraovec (2010, 87-89).

i drugih zemlja u razvoju ak poveava. Ali teorije o nematerijalnom radu tvrde neto drugo, za razliku od naivnih ili, u najboljem sluaju, pretjeranih teorija o postindustrijskom drutvu. Negri i Hardt (2005), recimo, priznaju da industrijski rad jo postoji i da svaki oblik rada, dakle i rad na kompjuteru ili rad umetnika, sadri svoju materijalnu komponentu i tvrde da nije toliko stvar o materijalnosti i nematerijalnosti samog rada nego njegovih produkta, koji su u sluaju proizvodnje afekta, novih drutvenih odnosa, odnosno, kako to naziva Virno (2003), virtuoznih (to znai da, slino kao izvoenje koncerta ili pozorina predstava, za sobom ne ostavljaju materijalni proizvod) djelatnosti - nematerijalni. Meutim, klasificirati rad po materijalnosti i nematerijalnosti njegovih proizvoda prilino je naivno i predstavlja teorijsku regresiju. Ve Marx (2013) u Kapitalu konstatuje da nije bitno da li govorimo o proizvodnji znanja u privatnoj koli ili proizvodnji kobasica u mesnici, bitan je status robe, status koji imaju proizvodi bez obzira na svoju materijalnost ili nematerijalnost i nain organizacije proizvodnje. Usluga, recimo vonja taksijem, nije nita manje roba od auta ili cipela, jedina je razlika da je proces konsumpcije izjednaen sa procesom proizvodnje (dok taksist vozi stranka istovremeno konzumira uslugu vonje). (Heinrich, 2012, 44) Dok velika veina proizvodnje, ak i ako zaista (to je upitno) sve vie proizvodi nematerijalne proizvode, ostaje organizovana na kapitalistiki nain i stupa na trite u robnom obliku, teko moemo govoriti o autonomnoj proizvodnji multitude. Time prelazimo na drugo pitanje. Zapravo je jako teko nai primjer zaista autonomne proizvodnje nematerijalnih proizvoda. Moda usluge u javnom sektoru, poput zdravstva i kolstva, koje nisu organizirane na kapitalistiki nain? Istina je da besplatno zdravstvo ili obrazovanje nema status robe, ali se radi o institucijama, koje su svejedno funkcionalne za kapital zbog svoje vanosti za reprodukciju radne snage. Upravo u neoliberalnim napadima na javne institucije drutvene reprodukcije moemo vidjeti nain discipliniranja tih institucija i, posebno u primeru visokog kolstva, rezanja svih njihovih djelatnosti koje nisu neposredno funkcionalne za kapital. Odmah kad se javne institucije, iako same nisu kapitalistine, iznevere svojoj ulozi u kapitalistikom drutvu i ponu raditi autonomno, riskiraju rezove, racionalizacije i modernizacije. Daleko od toga da bi se u postfordizmu prostor autonomije institucija drutvene reprodukcije irio one su stalno pod pretnjama i napadima, i prostor njihove autonomije bio je mnogo iri u vreme fordizma ili dravnog socijalizma. Da li moemo onda za primjer uzeti prakse samoorganizacije i uzajamne pomoi u zajednicama, aktivizam, autonomnu kulturnu produkciju, skvotiranje i sl., dakle nematerijalnu proizvodnju van okvira kako kapitala tako i drave? Tu se zaista radi o autonomnoj nematerijalnoj proizvodnji, ali je ona marginalna u odnosu na preostatak drutva i daleko od toga da bi predstavljala dominantnu tendenciju razvoja opte drutvene produkcije. Autonomne zajednice nisu u stanju proizvoditi struju, vozove, avione, lekove ili graditi naune laboratorije,

67

Uvod u radikalne teorije

68

sve kljune djelatnosti drutvene produkcije i reprodukcije jo uvek, odnosno sve vie su pod nadzorom drave i kapitala. Ali da li moemo onda, stopama Negrija, govoriti o sve veoj autonomiji i inteligentnosti rada unutar samog kapitalistinog naina proizvodnje, u privatnom sektoru? Takav utisak je mogue dobiti u Silicijevoj dolini u Kaliforniji ili u pojedinim visokotehnolokih poduzeima u EU ili Istonoj Aziji, gde se stvarno moe govoriti o veem udelu kreativnosti i inteligencije zaposlenih u proizvodnji, gde klasina tayloristina disciplina ne postoji ili je barem uveliko smanjena, gde ne postoji rigidno radno vreme i tampanje radnikih kartica i gde se zaposlene potie na samostalno miljenje i kreativno reavanje problema. Meutim, sva poduzea, u kojima moemo primetiti tendenciju ka autonomizaciji, te poveanju inteligencije i kreativnosti rada, se nalaze u sektoru koncepcije, dok je striktna podela na koncepciju i egzekuciju i u savremenom kapitalizmu jo uvek na snazi i intenzivira se. Dok je veina slavospeva postfordizmu u devedesetima bila preterana i pre nego adekvatan opis novih ekonomskih realnosti predstavljala je kapitulaciju leviarske teorije pred managerskom ideologijom nove ekonomije, svejedno moemo primetiti razvoj jedne od postfordistikih tendencija - raskomadanje ranije vertikalno integriranih proizvodnih sustava, u kojima se na jednom prostoru odvijao itav proces proizvodnje (od ininjerskih nacrta, planiranja, marketinga, oglaavanja i administracije do same fizike proizvodnje) i reorganiziranje u pravcu mrene organizacije proizvodnje, koja se u veoj meri temelji na outsourcing i subcontracting i gde su razliite faze proizvodnje fiziki odvojene. Kreativna koncepcija obino je skoncentrirana u razvijenim kapitalistikim zemljama, dok je deo fizike proizvodnje premeten u zemlje sa niim trokovima rada. Podela na koncepciju i egzekuciju dakle nije samo organizacijska, nego postaje i fizika odnosno prostorna, i ako se zadrimo samo na poduzeima koja se bave koncepcijom, brzo moemo stei optiku iluziju nematerijalnog, kognitivnog i sl. kapitalizma. Istina je da je rad tamo autonomniji i inteligentniji od fizike proizvodnje (kako dananje tako i nekadanje), ali u kapitalizmu nikad nije ni bilo drukije. Kreativci, profesori i ininjeri uvek su imali vie radne slobode i kreativnije radne zadae, ali teko moemo u tome videti komunistike potencijale ili presudan prelom u nainu organizacije kapitalistike proizvodnje. Ali kako je onda sa toyotistikim nainom organizacije industrijske proizvodnje? Zar on ne unosi elemente kreativnosti i radnike samoinicijative ak u industrijski dio kapitalistike proizvodnje? Potencijali toyotizma, koje su se slavili kako u managerskoj tako i u leviarskoj kritikoj literaturi devedesetih, pokazali su se kao preterivanje. Kako pie Head (2003) japanski su manageri, upravo u vreme kad su njihovi metodi upravljanja industrijske proizvodnje postali hit na zapadu, sa oduevljenjem otkrili Taylora i poeli primenjivati klasinije metode nadzora i discipliniranja radnika. Ali ak i u vreme svoje najvee proirenosti toyotistiki je nain organizacije radnog procesa bio mnogo

manje emancipatoran nego to se to obino prikazuje u teorijama postfordizma. Poticanje samoinicijativnosti radnika ilo je sa rukom u ruci sa spreavanjem ili unitavanjem njihove sindikalne organiziranosti. Sve toyotistike organizacijske inovacije bile su strogo u slubi interesa kapitala a ne radnika. Poticanje radnika da sami pronalaze efektivnije naine rada sluilo je poveanju efektivnosti proizvodnje, dizanju norme i ubrzanju tempa rada. Radnici nisu bili toliko poticani na pronalaanje inovacija nego prisiljeni, jer je bilo kanjivo ne javiti inovaciju managementu i moglo je dovesti do otkaza. Udruivanje radnika u timove sluilo je poveanju nadzora nad njima i poticanju dounitva (svaki radnik je kontrolirao svakog drugog u timu da sluajno ne krije neku inovaciju u nainu rada) i smanjenju trokova jer profesionalni nadzornici vie nisu bili potrebni. Rezultat je bilo drastino ubrzanje radnog procesa dok je fordistiki radnik efektivno radio 45 sekundi u minuti, taj se broj u toyotizmu die na 57 i uspostavljanje nekakvog kapitalistikog samoupravljanja, gde se radnici samoeksploatiu i samodiscipliniraju u korist kapitala. (Smith, 2000) Polagati nadu, bez adekvatne politike organizacije radnitva, u razvoj tehnikih inovacija u organizaciji rada pogreno je i naivno. Ali, i ako prihvatimo da teorije o emancipatornim potencijalima nematerijalnog rada u postfordizmu imaju krhke empirijske temelje, mogli bismo se pitati da li nisu moda politiki ispravne? Reeno drukije, moda je retorika Imperije i slinih radova prenapuhana i tamo izneeni stavovi preoptimistiki, ali moda autonomna samoorganizacija nematerijalnog rada stvarno predstavlja ispravan nain politike organizacije, koji e moda dovesti do stanja kojeg teoretiari nematerijalnog rada moda preuranjeno razglaavaju kao da je ve tu? Da li je samoupravljanje nematerijalnog rada barem potencijalan put u komunizam? To nas pitanje dovodi do sutine onoga to je problematino u teorijima nematerijalnog rada i njihovim politikim implikacijama. U postoperaizmu moemo primetiti odreenu teorijsku regresiju u odnosu na klasini operaizam ezdesetih, koji je predstavljao vanu teorijsku i politiku inovaciju sa znaajnim utjecajem na europsku novu levicu. Ako se vratimo ka osnovnoj i polazinoj tezi operaizma, kojom ta prelama sa mehanicistikim vulgarno marksistikim tumaenjem istorije, ona glasi da sam tehniki razvoj proizvodnih snaga nije neutralan i da se u njega upisuju drutveni odnosi kapitalistike dominacije. Nikakvog razloga nemamo za miljenje da je u 21. veku, u vreme naglog razvoja informacijskih i komunikacijskih tehnologija, ita drukije. Kako ni u ezdesetima tako ni danas nije dovoljno samo oteti postojee proizvodne snage kapitalu i samoupravljati ih. Na toj taki Hardt i Negri u novijim radovima zapadaju u klopku tehnolokog optimizma, koju su u ezdesetima kritizirali Panzieri i Tronti, i njihove politike poruke dananjim kreativcima (kao navodnoj avantgardi multitude) su samo nematerijalno stahanovstvo i kult produktivizma za 21. vek.

69

Uvod u radikalne teorije

70

Ako smo dosledni u primenjivanju operaistikih koncepta na dananje vreme, savremeno mnotvo kognitivnih radnika je rezultat tehnikog kompozicioniranja radnike klase sa strane kapitala, koji razvija i proizvodne snage i proizvodne odnose u smeru poveanja svoje dominacije nad radnikom klasom, kako moemo videti i u sluaju toyotizma. Operaistiko insistiranje na politikoj dimenziji duge kapitalistike krize u sedamdesetima je svakako bitno do nje nije dovelo samo padanje profitne stope ili zaotravanje meukapitalske konkurencije ili prevelika akumulacija kapitala, nego i klasna borba i pritisak proletarijata u irenju svojih prava i autonomije. Ali posle sloma organizirane levice u osamdesetima i propadanja dravnih socijalizma, rezultat je bila nova tehnika kompozicija radnike klase, koja moda na empirijskoj razini odgovara konceptu multitude. No, u toj tehnikoj kompoziciji nema nieg samo po sebi revolucionarnog i revolucionarni zanos dananjih kreativaca i drugih prekarnih radnika, koji inspiraciju crpe iz Negrija ili Lazzarata, sasvim je neutemeljen. Istinski e revolucionarni potencijal proizai tek iz politike rekompozicije savremene radnike klase, to je zadatak koji nam u velikoj meri jo predstoji.

Literatura:
Aufheben (2006) Keep on smiling. Aufheben 14, 23-44. Bock, Gisela (1987) Drugo delavsko gibanje v ZDA. Ljubljana: Studia humanitatis. Bologna, Sergio (1977) The Tribe of Moles. Dostupno na: http://libcom. org/library/tribe-of-moles-sergio-bologna. Caffentzis, George (2005) Immesurable Value? The Commoner 10, 87114. Camfield, David (2007) The Multitude and the Kangaroo. Historical Materialism 15, 21-52. urkovi, Stipe (2012) Heteronomija rada / autonomija estetskog. Frakcija 60-61, 22-49. Dalla Costa, Mariarosa i James, Selma (1972) The Power of Women and the Subversion of the Community. Dostupno na: http://libcom.org/library/power-women-subversioncommunity-della-costa-selma-james. Haug, Wolfgang Fritz (2009) Historical-Critical Dictionary of Marxism. Historical Materialism 17, 177-185. Head, Simon (2003) The New Ruthless Economy. Oxford: Oxford University Press. Heinrich, Michael (2012) An Introduction to the Three Volumes of Marx's Capital. New York: Monthly Review Press. Henninger, Max (2007) Doing the Math. Ephemera 7 (1), 158-177.

 Kostani, Marko (2010) Between Description and Prescription. Predavanje u Modernoj galeriji u Ljubljani, dostupno na http://vimeo. com/14781029. Kraovec, Primo (2010) Marksizem danes. Borec 667-671, 83-95. Lazzarato, Maurizio (2004) From Capital Labour to Capital Life. Ephemera 4 (3), 187-208. Marx, Karl (1864) Results of the Direct Production Process. Dostupno na: http://www.marxists.org/archive/marx/works/1864/economic/. Marx, Karl (2013) Kapital I. Ljubljana: Naprej! Negri, Antonio (1984) Delavci in drava. Gospostvo in sabotaa. Marx onkraj Marxa. Ljubljana: Krtina. Negri, Antonio (2008) Goodbye Mr. Socialism. New York: Seven Stories Press. Negri, Antonio i Hardt, Michael (2003) Imperij. Ljubljana: tudentska zaloba. Negri, Antonio i Hardt, Michael (2005) Multituda. Ljubljana: tudentska zaloba. Smith, Tony (2000) Technology and Capital in the Age of Lean Production. New York: SUNY Press. Smith, Tony (2008) The General Intellect in Grundrisse and Beyond. Dostupno na: http://www.public.iastate.edu/~tonys/10%20The%20 General%20Intellect.pdf. Tronti, Mario (1966) Workers and Capital. Dostupno na: https:// webspace.utexas.edu/hcleaver/www/TrontiWorkersCapital.html. Vercellone, Carlo (2008) The New Articulation of Wages, Rent and Profit in Cognitive Capitalism. Dostupno na: http://www.generation-online. org/c/fc_rent2.htm. Virno, Paolo (2001) General Intellect. Dostupno na: http://www. generation-online.org/p/fpvirno10.htm. Virno, Paolo (2003) Slovnica mnotva. Ljubljana: Krtina. Wright, Steven (2002) Stroming Heaven. London: Pluto Press.

71

Uvod u radikalne teorije

Aleksandar Stojanovi

Altiser u svojim granicama

I
Pre nego to ponem hteo bih da napravim nekoliko napomena. Prvo, ovaj tekst je u velikoj meri sreen transkript izlaganja koje sam odrao u okviru Uvoda u radikalne teorije u decembru 2012. godine. Odluka da se zadri izgled jednog izgovorenog izlaganja uvek ima svoje dobre i loe strane, ali sam se u ovom sluaju za to opredelio iz dva posebna razloga. Prvo, verujem da je izgovoren tekst, koji ne dri do toga da u svoje reenine konstrukcije poloi kompleksnost ideja koje bi trebalo izneti, makar i po cenu da ih donekle pojednostavi, za potrebe uvoda u odreenu tematiku mnogo pristupaniji nego direktno pisani tekst. Kako je ovaj tekst jednako namenjen nemarksistikoj publici koliko i onoj drugoj, raunao sam na povrinsku odbojnost koju Altiserov, samoproklamovano ortodoksno marksistiki opus, u tom kontekstu moe da izazove, kao i na potencijalnu nespremnost itaoca da unapred poveri svoju panju jednom takvom tekstu. Upravo u tom pogledu se nadam da dinamika izgovorene rei moe da bude od pomoi. Drugi razlog koji me je podstakao da ovako odluim jesu utisci onih koji su imali prilike da uju izlaganje i koji su bili mahom pozitivni. Ne stremei niemu vie od toga da svoje sluaoce (ili pak itaoce) inspiriem da itaju Altiserove tekstove kao i da im priutim nekoliko prethodnih napomena i pojanjenja za koja smatram da bi im na tom putu mogla pomoi, u ovome sam video signal da bi izgovoreni tekst mogao da zadovolji ono to je potrebno. Osim toga, hteo bih jo i da napomenem da je izlaganje koje je ovde reprodukovano prvenstveno politiki uvod u Altiserov rad. Oigledno, delu jednog mislioca ije su intervencije, moda vie nego u sluaju bilo kog drugog marksiste, bile u jednakoj meri politike koliko i teorijske, mogua su dva pristupa od kojih bi jedan bio vie teorijski, a drugi vie politiki. U tom pogledu, smatram da je danas uvodna literetura koja se bavi Altiserom iz prvenstveno teorijske akademske perspektive dovoljno obimna i relativno lako dostupna. Sa druge strane, inilo mi se da je jedan politiki uvod koji bi bar u nekoj meri pokuao da objasni politiku logiku koja stoji iza Altiserovog intervenisanja, koji bi pokuao da ukae na njenu spregu sa njegovim teorijskim okvirom i koji bi, napokon, pokuao da barem minimalno ilustruje ta bi taj tip logike danas mogao da nam kae,mnogo potrebniji. Uostalom, mnogo mi je blia ideja da uestvujem u teorijskoj samoedukaciji onih koji imaju politike interese i motive, nego u politikom orijentisanju na akademskoj teorijskoj sceni.

72

Napokon, kao to e se videti u samom radu, pristup koji bi bio prvenstveno filozofski i teorijski bi, verujem, trebalo da podrazumeva zahtev da posmatrajui itav tok Altiserove teorijsko-politike karijere pronaemo nekakvu koherentnu teoriju koju je on zastupao. ini mi se da je ta namera u principu jako teko ostvariva i ako su oni koji su pokuavali da nasumino itaju njegove tekstove naili na nekakve potekoe da razumeju o emu se kod njega radi, onda mislim da su one potekle upravo prirode same te namere. Zato je to tako - to u pokuati u jednom trenutku da objasnim, ali, pre svega, eleo bih da napravim jo jednu dodatnu napomenu koja iz ove injenice sledi. Radi se o tome da u u izboru tema i mesta kod Altisera o kojima hou da govorim, biti krajnje iskljuiv. Naime, jedno od osnovnih pitanja kojima ja ovde hou da se bavim jeste ta nama danas moe da znai itanje Altisera ili Zbog ega bi danas trebalo iznova itati Altisera? Da bih odgovorio da to pitanje, pokuau da se bavim onim to mislim da je za nas danas posebno relevantno i da bih to izveo platiu cenu da ne govorim o nekim bitnim stvarima koje bi nas mogle zanimati iz prvenstveno istorijsko-teorijskih interesa. Polazim dakle od toga da su najjai interesi koje bi trebalo da imamo za itanje Altisera prvenstveno politiki.

73

II
Ponimo od kratkog komentara naslova. Naslov glasi Altiser u svojim granicama. Time sam hteo da napravim analogiju sa naslovom jednog od poslednjih Altiserovih tekstova koji se zvao Marks u svojim granicama.1 Kako je centralni ulog ovog naslova da mislioca o kom govorimo prosmatramo u granicama njegove sopstvene misli i s obzirom na njegove sopstvene kriterijume, eleo bih odmah da naglasim da e ovo moje izlaganje za cilj imati da prikae neke vane take kod Altisera na altiserovski nain. Dakle, ovo bi trebalo da bude jedno altiserijansko izlaganje o Altiseru. Kako to izgleda videemo, ali u svakom sluaju, ako u uzeti nekakvu altiserijansku metodologiju itanja i interpretiranja, onda je mogui uinak ovog mog izlaganja ne samo u tome to ete moda uti i razumeti neto od onoga to u rei, nego i u stvarima koje u pokazati koristei se ovom altiserijanskom metodologijom. Poto je ovaj dananji dan na Uvodu u radikalne teorije posveen neemu to se zove altiserijanski marksizam, bitna stvar od koje bih napokon krenuo u izlaganju jeste jedno pitanjena koje ne mislim da se tek tako moe odgovoriti, a to je: da li postoji neto kao altiserijanstvo ili altiserijanski marksizam? Za poetak, u vezi sa tim da li postoji altiserijanski marksizam, moemo da se podsetimo jednog mesta iz jednog intervjua datog u Britaniji koji su dali Maere

Uvod u radikalne teorije

74

(Pierre Macherey) i Balibar (tienne Balibar), a koji su inae u to vreme bili lanovi Altiserovog kruga i njegovi uenici na Ekol Normalu (cole Normale). U tom intervjuu, novinar im postavlja pitanje, koje poinje otprilike sa: Dobro, uzimajui u obzir da ste vas dvojica altiserijanci. Dakle, novinar tu pravi pretpostavku i tvrdei da su oni altiserijanci nastavlja svoje pitanje. Sada, i pre nego to odgovore na to pitanje, njih dvojica odmah kau da oni nisu altiserijanci, jer tako neto ne postoji. Oni to obrazlau govorei kako su oni marksisti, kako je i Altiser marksista i kako uopte ne postoji neto kao altiserijanstvo. I sad, ta nama ova reenica za poetak kae? Pa ona nam kae da Altiserova teorija ili u svakom sluaju ono to je on govorio njegove teze i stavovi su u principu marksistiki stavovi koji nemaju nikakve spoljanje primese, barem na nivou svojih polaznih taaka. Oni su u sutini marksistiki stavovi, ak iako izvode nove, specifine zakljuke koje ne moemo pronai direktno kod Marksa. Prema tom gleditu, kod Altisera se uvek polazi od pretpostavki koje moemo pronai kod samog Marksa. Utoliko ne postoji altiserijanstvo, jer ne postoji nekakva nova hipoteza koja se pridodaje onima koje je Marks ve izneo u svojoj teoriji. Tu onda, u kontekstu namere da se ovde bavimo radikalnim teorijama, moemo rei da ako je altiserijanski marksizam, tj. marksizam koji je proistekao iz Altiserovog pera i Altiserovog govora, radikalan, on je radikalan u meri u kojoj je sam marksizam radikalan. To bi dakle bio jedan zakljuak koji bi sledio iz ovakvog shvatanja. Meutim, moda se ne moramo sloiti sa Balibarom i Maereom i uopte sa ovom predstavom o Altiserovoj marksistikoj ortodoksiji, koju je on o sebi svakako voleo da podstie u odreenim krugovima. Mislim da bi bilo dobro da probamo da razmislimo da li moda nije tako, jer danas ova vrsta ortodoksnog samopredstavljanja i ak naina pisanja, koja je nekima od nas moda lino draga, moe da bude u velikoj meri odbojna i da otera potencijalno dobre itaoce. Ne moramo za sada ak ni da prihvatimo ovaj jaki izazov u kojem se govori o Marksovim pretpostavkama i o tome da li je Altiser uveo neke dodatne pretpostavke. Ako bismo naime hteli potvrdno da odgovorimo na pitanje da li postoji altiserijanski marksizam i da li kod Altisera postoji neka specifina teorija, mogli bismo to jednostavno da uinimo tako to emo ulazei u njegove tekstove potraiti neki specifian identitet koji oni imaju i koji bi ih razlikovao od svih drugih marksistikih tekstova. Meutim u pokuaju da to uinimo dolazimo do take u kojoj poinjemo da uviamo veliku raznolikost Altiserovih stavova koja esto jeste i kontradiktornost. Pritom, ovde houo tvoreno da kaem da postoji eksplicitna kontradiktornost kod Altisera. U razliitim vremenima, on je neke od svojih osnovnih stavova, ne samo revidirao, nego se sopstvenim stavovima direktno suprotstavljao, a ak se nekada deavalo da je u istom vremenu, u razliitim tekstovima namenjenim razliitoj publici zastupao kontradiktorne ili u svakom sluaju, veoma suprotstavljene

stavove. U vezi sa tim moemo navesti mnoge primere. Moemo pomenuti, recimo, priu o subjektu: s jedne strane on govori o bez-subjektnim procesima,2 dok sa druge strane tvrdi da mase stvaraju istoriju.3 Da li onda subjekta ima ili nema? Iako se to moe prevazii interpretativnim obrtom, deluje da ovde postoji nekakva protivrenost. Ima i mnogo drugih primera kao to je onaj u vezi sa dijalektikim materijalizmom koji je dugo vremena bio pojam kojim je Altiser objanjavao teoriju kojom se on bavi.4 Za dijalektiki materijalizam je Altiser neto kasnije poeo da porie da uopte postoji.5 U svakom sluaju, to su neke stvari koje bi nas mogle odbiti ukoliko elimo da itajui Altisera pronaemo neku koherentnu teoriju. U vezi sa ovim, uputiu vas na tekst koji se zove Uuti Altiser, koji je preveden kod nas, u kojem Balibar, dakle njegov neposredni uenik, govori o ovim protivrenostima koje se kod njega mogu nai i zakljuuje, otprilike, kako mu je dosta vie toga.6 U svakom sluaju, ono to je jasno, ukoliko postoji ovakva kontradiktornost, a ja verujem da postoji i mislim da su dokazi za to prilino jasni, jeste da mi nikako neemo moi uAltiserovom delu, gledajui samo njegove teze i njegove argumente, da pronaemo nekakvu koherentnu teorijsku poziciju i nekakav identitet koji onda ovog autora razlikuje od drugih marksistikih i ostalih autora. Kao to sam ve rekao, to je neto to bi moglo da nas odbije, i ak i ako zaponemo itanje sa odreenom predusretljivou i strpljenjem, ako posle nekog vremena ne budemo u mogunosti da stvorimo ovu koherentnu sliku, sasvim je mogue da emo izgubiti interes da nastavimo. Mislim da je takav pristup u itanju u svakom sluaju ipak bolji od one vrste dogmatizma u kojoj emo koherentnost autora apriori pretpostaviti tako da je u itanju zapravo uopte i ne preispitujemo, tako da se na kraju nikada i ne suoimo sa stvarno postojeim protivrenostima autora kojim se bavimo. Meutim, verujem da je pre nego to napustimo tekst ili odluimo da se ne bavimo Altiserom vano da razmislimo o naim interpretativnim namerama kada od Altisera traimo ovu vrstu koherentne pozicije i kada je ne dobijamo. Dakle, perspektiva koju zauzimamo, metodologija tumaenja i ciljevi koje sebi postavljamo su ti da pronaemo jednu koherentnu teoriju, da traei tu koherentnu teoriju pronaemo neke njene osobenosti i da na taj nain utvrdimo ta je to Altiser hteo da kae ili ta je on mislio. Naravno, radie se o teoriji jednog autora, dakle, o Altiserovoj teoriji. Sad, ono to je vrlo vano primetiti jeste da je ova vrsta interpretativne metodologije prilino kritikovana. Ona je kritikovana ve kod Barta (Roland Barthes) u tezi o Smrti autora.7 Ali to kritiko stanovite nije prisutno samo kod njega. Fuko je govorio o funkciji autora u Poretku diskursa,8 a Delez govori o postajanju itaoca autorom.9 U svakom sluaju, ovde se radi o jednoj potrazi za strategijama pomou kojih bismo mogli da zaobiemo ovu predstavu, ovaj ideal koherentne pozicije koju jedan autor iznosi i da se na funkcionalan nain suoimo sa tekstovima jednog istog pisca, sa svim protivrenostima koje oni potencijalno

75

Uvod u radikalne teorije

76

nose. Moglo bi se initi da je Altiser bar u pogledu konsturisanja ovih strategija, mislilac jedne ranije generacije u odnosu na Barta, Fukoa ili Deleza, koji je jo uvek zatvoren u bavljenje autorima i njihovim identitetima. Ono to bih ja, nasuprot tome, hteo ovde da kaem i da branim, to je da je i Altiser imao jednu vrstu teze u vezi sa funkcijom autora u itanju i nainima da se njeni represivni elementi izbegnu i da se, da tako kaemo, oslobodi mogunost itanja autora na razliite naine i izbegne sva ona neprijatnost koju potencijalne protivrenosti kod jednog autora moda nose. Ta teza je, po mom uverenju, moda i radikalnija od ovih pomenutih, to u uskoro pokuati da pokaem. U svakom sluaju, to je jedna teza koja se esto pominje iako ne u ovom kontekstu i za koju veina vas zna. To je teza o epistemolokom prelomu.10 Dakle, ja verujem da bi se teza o epistemolokom prelomu, barem u nekim svojim aspektima, mogla posmatrati i kao teza o itanju dela nekog odreenog autora, i da je, ako je tako posmatramo, ona svakako podjednako zanimljiva i snana kao i pomenute teze Fukoa, Barta ili Deleza, ako ne i vie. Naime, teza o epistemolokom prelomu kae sledeu stvar. U trenutku kada poinju da se pojavljuju dela ranog Marksa, da se tampaju na razliitim jezicima, jedan od glavnih ciljava unutar marksizma, ali i izvan njega, uopte u istoriji filozofije, bio je taj da se pokua da se pronae neka vrsta koherentnog identiteta koja povezuje ove njegove rane spise sa Kapitalom i onim to je ve tada bilo poznato. Ono to je ovde vano jeste da je Marks, i samoproklamovano, u ovim ranim radovima na vrlo razliitim pozicijama od onih koje zastupa u Kapitalu.11 Meutim, za istoriare filozofije i one filozofe koji su traili ovaj Marksov autorski identitet, to nije bilo vano: to to je Marks bio nekakav radikalni liberal, humanista i eventualno fojerbahovac u ranoj fazi i to to je on kasnije napravio otklon od Fojerbaha (Ludwig Feuerbach) i pokuavao da bude nekakav revolucionarni komunista to sve za njih nije bilo bitno. Oni su se pitali da li u mladom Marksu moemo nai neke motive, neke inspiracije i teorijske ciljeve koji se moda ostvaruju kod kasnog Marksa, samo na drugi nain. Kao to znamo, Altiser je tvrdio da izmeu mladog i kasnog Marksa postoji epistemoloki prelom, tj. postoji radikalna razlika i diskontinuitet, kao i to da je ova vrsta interpretativnog rada u sutini osuena na propast, da to nije mogue izvesti ili da je to mogue izvesti uz suvie veliku cenu. On je tvrdio da ako hoemo da koherentizujemo Marksa i da naemo nekakav identitet onoga to on radi na poetku i onoga to radi u Kapitalu, platiemo suvie veliku cenu. Ono to je Altiser ovde uradio jeste da je iskoristio Marksovu biografiju i ukazao na to kako se izmeu mladog Marksa i Marksa iz pozne faze dogaa jedan period u njegovom ivotu gde se on na mnogo direktniji nain ukljuuje u revolucionarnu borbu nego to je to inio ranije. On govori o tome kako Marks, imajui iskustvo ove borbe, shvatajui probleme revolucionarne politike, poinje da menja svoje pozicije i pokuava da napie delo i da pronae pojmove koji bi bili korisni i vani unutar ove nove politike prakse u koju se upustio i mogli da ree neke od

problema u ovoj praksi, to zapravo nije bio njegov cilj u ranoj fazi. Tu moemo govoriti o jednoj produktivnoj upotrebi autorove biografije koja sad nee imati ove represivne posledice po nain na koji emo tog autora razumeti, ve upravo obrnuto. I sada, ono to je ovde vano uoiti jeste da ulog samog pronalaenja ovog kontinuiteta izmeu mladog i kasnog Marksa ili eventualnog diskontinuiteta, kako to eli Altiser, nije samo stvar nekakve teorijske adekvatnosti interpretacije i toga koliko emo nai uporita u tekstovima, to nije ak ni stvar filozofskih ambicija u smislu da je filozofska interpretacija koja pokuava da pronae identitet ambicioznija od one koja e biti pomirljiva i dopustiti tu da postoje nekakve nesvodivo razliite pozicije, napokon to nije ak ni stvar neke filozofske pozicije u smislu da bi pozicija nekog filozofskog diskontinuiteta trebalo da trai diskontinuitet, a pozicija nekakve filozofije kontinuiteta opet nekakav kontinuitet kod Marksa. Po Altiserovom miljenju, ulog je prvenstveno politiki. ak bismo mogli rei, ulog je politiki u meri u kojoj je filozofski. Videemo zato je to tako. U svakom sluaju, namera da se po pitanju Marksa govori o kontinuitetu mladog, liberalnog Marksa humaniste i poznog Marksa koji pie Kapital stvarajui tako specifinu, komunistiku teoriju, ta namera, bila ona svesna ili ne, ima za cilj da izbrie ili bar olabavi razliku izmeu ovih politikih pozicija i da ukine specifino komunistiki element u kasnim Marksovim delima, prvenstveno u Kapitalu. Trebalo bi da ispadne da je Marksova kasnija komunistika orijentacija nekako organski proistekla iz njegovih ranijih liberalnih shvatanja i da samim tim komunistike pozicije nose odreenu srodnost sa liberalnim pozicijama. Upravo u ovom smislu nam ve Altiser nudi nain kako bismo mogli da zaobiemo represivne koherentizacije teksta ili tekstova koji potiu od istog pisca. Po njegovom uverenju, da bismo razumeli suprotnosti izmeu suprotnih teza koje mislilac u razliitim kontekstima iznosi, moemo sa pravom da, polazei od njegove biografije, projektujemo vie razliitih teorijskih subjekata, kao to je mladi Marks, razliit od poznog Marksa i tako dalje. Upravo biografija, koja obino slui za unifikovanje u kojem bismo zanemarili protivrenost stavova jednog istog pisca, ovde moe da se iskoristi u funkciji diferencijacije. Pre nego to nastavim, ovde bih hteo da napravim jednu opasku koju sam ostao duan. Naime, sud o tome da li je altiserijanski marksizam ist marksizam ili je u stvari neko osobeno altiserijanstvo, povodom kojeg su se Balibar i Maere izjasnili za prvo, izgleda dosta drugaije kada imamo na umu tezu o epistemolokom prelomu kod Marksa. Ako je altiserijanski marksizam u stvari ist marksizam u kojem se ne pretpostavlja ni jedna pretpostavka vie u odnosu na one koje je sam Marks postavio, sada se postavlja pitanje koji Marks. Naime, u trenutku u kojem uviamo da je unutar Altiserovog teorijskog okvira pretpostavljeno da je sam Marks u razliitim delima polazio od razliitih skupova pretpostavki (a ne samo dolazio do razliitog skupa zakljuaka polazei od istih pretpostavki), pitanje da li je sam taj okvir jedan ist marksistiki okvir postaje

77

Uvod u radikalne teorije

78

pomalo besmisleno. Ono to u stvari postaje bitno, to je da se bez predrasuda osvedoimo o pretpostavkama i zakljucima koji se na nekom odreenom mestu iznose, o meri u kojoj su uverljivi i produktivni. Sada, vraajui se na pitanje kako prevazii potekoe koje nam se nameu kod samog Altisera u vezi sa kontradiktornou njegovih sopstvenih stavova, shvatamo da kontinuitet i koherentnost koje smo isprva traili, pri tom oseajui odreenu neprijatnost jer nismo mogli nikako da ih pronaemo, moda i ne moramo da traimo. Shvatamo da postoji oigledan politiki ulog u tezama filozofa, kao i u nainu na koji emo ih mi interpretirati i da je specifina istorijsko-politika situacija u kojoj se zatiemo jako vana za to na koji nain emo interpretirati autora i kakve e uinke naa interpretacija imati. Kao to smo rekli, kod samog Altisera i njegovog bavljenja Marksom i epistemolokim prelomom bilo je jasno da je ova vrsta ideje da se pronae kontinuitet izmeu mladog Marksa, liberala, i kasnog Marksa, komuniste, u sutini imala jedan jasan politiki cilj, a to je da se, u najmanju ruku, olabave one vrste komunistike pozicije koje kod Marksa postoje i da se ukae na njihovu bliskost liberalnim pozicijama, koje je rani Marks zastupao. Sve to je bilo injeno u cilju da se identitet Marksa kao komunistikog teoretiara par excellence nagrize, da tako kaemo, ili u najmanju ruku da se dovede u pitanje. Dakle, ovo su politiki ulozi koji se pojavljuju u interpretaciji dela jednog filozofa i ovo su politiki ulozi koji se sigurno pojavljuju i onda kada je sam Altiser u pitanju. Ovi politiki ulozi i ovaj politiki karakter interpretacije teorije, sada proiren i na politiki karakter bilo kakvog teorijskog tvrenja uopte, kod Altisera se pojavljuje u tezi o filozofiji kao klasnoj borbi u teoriji. Sada, ja neu da ulazim u ovu tezu, mada mislim da je ona prilino vana. Mislim da je tekst Lenjin i filozofija u kojem Altiser brani tu tezu jako znaajan i ukoliko budete imali vremena, savetujem vam da ga proitate jer mislim da i danas ima smisla da mu se ovek posveti.12 U svakom sluaju, ono to jeste vano u vezi sa ovim politikim karakterom teorije i ta to ini za nas, kako bi to trebalo da razumemo, jeste da interpretiranje i miljenje o nekom filozofu, bilo kom filozofu, kao uostalom i miljenje i tvrenje tog filozofa samog, kao to smo to videli u sluaju Marksa, ima odreen politiki karakter. Taj karakter se prvenstveno sastoji u tome da ono stvara neke odreene politike uinke i to u odnosu na specifinu politiku situaciju unutar koje se ta interpretacija ili tvrenje obavljaju, tako da oni (ak i ako su sadrajnoterminoloki isti) mogu biti razliiti u jednom vremenu, jednog tipa, u nekom drugom vremenu, nekog drugog. U svakom sluaju, Altiser odreuje ovu specifino teorijsko-politiku situaciju u kojoj e neko izneti neki teorijski stav ili dati interpretaciju nekog filozofa, reju konjuktura, a ono to se radi u ovoj situaciji kada se tvrdi ili intepretira, on nazivaintervencijom. Dakle, interpretacija i uopte filozofsko tvrenje bi trebalo da bude intervencija.

Ovde bih jo jedanput hteo da se vratim na prethodnu priu o biografiji. Naime, sada bi trebalo da bude jasno da ova produktivna, diferencirajua funkcija biografije koju vidimo u altiserijanskom metodu nasuprot represivnoj koherentizujuoj funkciji, zapravo proistie iz drugaijeg tipa biografije. Koherentizujua biografija je u ivotu autora traila neka objanjenja protivrenosti njegovih stavova odsutno iz samih njegovih tekstova i situacija u kojima je pomou njih mislilac intervenisao. Ona je traila tu tajnu prirodu njegove misli koja se provlai kroz sve iako se katkad protivreno ispoljavala. Diferencirajua biografija predstavlja potpuno drugi tip biografije utoliko to ona, eksplicirajui konjukture u kojima mislilac intervenie, pokuava da osvetli uinke koji su eljeni i koji su postignuti u datim tekstovima uopte ne pokuavajui da po sebi potencijalno suprotstavljen sadraj intervencija u razliitim konjukturama nekako unifikuje. U nekim sluajevima, namerno ili ne, sadrajno razliite i suprotstavljene intervencije produkuju uinke koji idu u prilog jednoj istoj politikoj poziciji, dok u nekim drugim sluajevima, takve intervencije produkuju uinke koji idu u prilog razliitim pozicijama, kao to je to sluaj sa delovanjem kasnog u odnosu na mladog Marksa. Napokon, isto tako moemo rei da i sadrajno sline intervencije u nekim sluajevima stvarno vode politikim uincima koji idu u prilog istoj poziciji, dok u nekim drugim, one vode politikim uincima koji idu u prilog sasvim razliitim pozicijama, pri emu je po Altiserovom uverenju upravo ovo drugo sluaj sa onim to je slino izmeu ranog i kasnog Marksa. To sve prvenstveno zavisi od konjukture. E sad, ono to je ovde vano, osim toga to se oslobaamo ove represije autora kao nekakve funkcije unutar koje moramo razumeti tekstove koje je neki mislilac napisao, jeste da tu postoji i jedna druga stvar koja na ovaj nain biva uklonjena. U pitanju je ideja da shvatimo odreeni tekst i odreenu filozofsku interpretaciju i odreenu tezu kao istraivanje i tezu u vezi sa nekim predmetom. Kako Altiser kae, filozofija nema predmet.13 U svakom sluaju, ono to ostaje i to postaje jedino vano ako sledimo ovaj Altiserov metodoloki put jeste da posmatramo odreenu filozofsku tezu kao intervenciju, da sopstvenu interpretaciju te filozofske teze posmatramo kao intervenciju i, ako je tako posmatramo, da traimo i da razmiljamo o onim politikim uincima koje e, u specifinoj konjukturi u kojoj se mi nalazimo, izazvati ili koje je, u specifinoj konjukturi u kojoj je taj filozof koga interpretiramo pisao koje je uinke njegova teza tada proizvodila. Ono to bih ovde hteo jo da naglasim jesu dve zanimljive stvari koje mogu da nam ilustruju kako sve ovo funkcionie. Jedna je Altiserova poznata teza o doktrini o krivljenju tapa. Mislim da je vano da se to ovde pomene, zato da bi se razumelo kako stvari, po Altiserovom uverenju, funkcioniu. Dakle, poznata je ta, u sutini lenjinistika sugestija da, kada pokuavamo da neto tvrdimo u politici, onda bi to trebalo da tvrdimo na nain koji je analogan nainu na koji krivimo tap u suprotnu stranu ako elimo da ga ispravimo. Dakle, moramo da

79

Uvod u radikalne teorije

80

odemo dalje od onoga to elimo da postignemo da bismo stigli tamo gde hoemo da stignemo. Moramo da kaemo neto to je otrije od onoga to bismo zaista hteli da kaemo s obzirom na odreenu raspravu i odreenu konjukuturu, da bismo zapravo proizveli one uinke do kojih nam je stalo. Ovo je jedno od pravila kako bi filozofija, ako ve ima za cilj da intervenie u nekakvoj konjukturi, u nekakvom politikom polju, trebalo da sebi postavlja. To je nain na koji bi ona trebalo da razmilja o sopstvenoj praksi da bi zapravo dola do onoga do ega eli da doe. Druga, isto tako poznata teza u vezi shvatanja teorije kao intervencije jeste ona prema kojoj je svaka teza kontrateza. Ovo zaista moe da bude vrlo uputno. Ako kaemo, kao to Altiser kae, da je svaka teza kontrateza, ono to zapravo ovde vidimo jeste da nijedna filozofska teza ne dolazi sama od sebe, ne zapoinje ispoetka, i da svaka teza moe da dobije svoje znaenje i proizvede svoje uinke samo s obzirom na ve postojee teze i pozicije u datoj konjukturi. Ovde sada vidimo kako funkcionie krivljenje tapa: ako su ve pre naeg stava izneseni odreeni stavovi, kao to je to uvek sluaj i ako, na primer, odreeni dominantan stav u nekakvoj konjukturi pripada jednoj politikoj poziciji (koja je, samim tim, i sama dominantna), mi moramo da zaotrimo ono to tvrdimo na relevantan nain i da iznesemo teze koje e biti dovoljno otre kontrateze ovoj tezi. To moramo da uinimo da bismo u kontekstu date konjukture, sa jedne strane, zapravo stali na onu poziciju na koju pokuavamo da stanemo i da bismo, sa druge strane, zapravo mogli da promenimo samu konjukturu u onom smeru u kojem pokuavamo da je promenimo. Naa teza svoje uinke ne produkuje s obzirom na teorijski i politiki sadraj koji nosi nevezano za konjukturu sainjenu od drugih teza u kojoj je izreena i o tome bi trebalo voditi rauna. Tu bih hteo da se jo jedanput na kratko vratimo na ulog Altiserovog tumaenja Marksa u kojem on tvrdi da postoji epistemoloki prelom. Vidimo da je prema ovom tumaenju, procena uinaka razliitih teorijskih sadraja koje Marks produkuje zavisna od konjuktura u kojima je on delovao i donekle od njegovih sopstvenih nastojanja koja su se tokom njegovog politikog razvoja izmenila. U tom kontekstu, moemo preciznije da odredimo ta je bilo centralno u Altiserovom suprotstavljanju interpretatorima koji su traili kontinuitet meu Marksovim poetnim i Marksovim kasnijim koncepcijama. Naime, sled u njihovoj argumentaciji je polazio od toga da uoe neke teorijski, tj. sadrajno sline stvari izmeu Marksa u ranoj fazi i Marksa u kasnijoj fazi i da iz toga, implicitno ili eksplicitno, izvedu bliskost njegove politike pozicije, kao da je teorijski sadraj ono to je rigidno i odreujue, a politika pozicija neto izvedeno. Prema tom gleditu, teorijska slinost odreenih koncepcija jednog autora koji je promenio svoju politiku orijentaciju bi za posledicu imala da uvidimo da su naizgled razliite politike pozicije kao to su liberalizam i komunizam mnogo blie nego to se isprava moe initi. Za Altisera, radi se o neemu potpuno obrnutom i teorijska slinost bi trebalo da se pokae kao prividna i irelevantna. Da bi to bilo tako, upravo je politika razlika, u meri u kojoj je ona istinski prisutna, ono

to je rigidno i odreujue. Naime, u meri u kojoj je Marks istinski napustio liberalnu poziciju i poeo da produkuje uinke koji idu u prilog komunistike politike, potencijalne slinosti njegovih teorijskih koncepcija u tom trenutku sa onima koje je zastupao kada je bio liberal postaju irelevantne ili bar daleko manje relevantne od politikih razlika koje se kod njega mogu pronai. Naravno to ne znai da je teorija za Altisera manje bitna, jer se politiki prelaz koji je Marks napravio jedino mogao dogoditi pomou teorijskih inovacija i transformacija, tako da je njegova nova teorija bila istinski produktivna za komunistiki pokret. Preimo sada na neto drugo. Na poetku sam rekao da ovde elim da iznesem jedno altiserijansko tumaenje Altisera. Verujem da smo sada u prilici da to uradimo. Za poetak vratimo se jo jedanput na poetno pitanje, u vezi sa tim da li postoji altiserijanstvo ili altiserijanski marksizam. Da li postoji taj neki specifini identitet Altiserove kole unutar marksizma? S jedne strane, seamo se ovog Balibarovog i Maareovog odgovora da to ne postoji i sasvim je jasno, to smo odmah utvrdili, da na nivou nekakvih koherentnih teza koje ine jednu teoriju to kod Altisera nikako ne moemo nai ili moda moemo, ali po cenu da se odreknemo ogromnog broja stvari. S druge strane, imajui u vidu filozofa koji intervenie u konjukturi, imajui u vidu da su konjukture razliite i da se uinci koje u njima elimo da postignemo postiu na razliite naine u zavisnosti od toga koliko i kako je jedna konjuktura razliita od druge, moemo sada da kaemo da postoji neka vrsta meta-identiteta u Altiserovoj teoriji. Postoji neka vrsta metodolokog identiteta u onome to on govori. Postoji altiserijanstvo, ali na ovom meta-nivou. Koliko god na sadrajnom nivou, tj. na objekt nivou njegovi iskazi moda bili protivreni, u meri u kojoj su to nekakve intervencije u konjukturu koje imaju jednu odreenu liniju koju slede i poziciju koju brane, altiserijanstvo se pojavljuje kao filozofska praksa koja sebe eksplicitno razume kao konjukturno pozicioniranje.To je ono to povezuje sve razliite, naizgled protivrene intervencije. Biografija, kao skica konjuktura u kojima filozof intervenie je, videli smo, diferencirajua u bitnom smislu. Meutim, sada pomalo dijalektiki vidimo da ona moe produkovati odreeni tip identiteta. Jasno je da je ovaj identitet pozicije sa koje se intervenie u razliitim konjukturama neto potpuno razliito od koherentnosti autora koja nastaje ignorisanjem sadrajne protivrenosti njegovih stavova. Bitno je spomenuti da postojanje ovog identiteta pozicije teoretiara koji deluje na sadrajno razliiti nain u razliitim konjukturama ne mora da postoji. Radi se o identitetu koji se bitno razlikuje od koherentizujueg identiteta koji a priori pretpostavljamo i koji onda dokazujemo ignoriui sve to ne ide u prilog naoj interpretaciji. Koherentizujui identitet u odreenom smislu mora da postoji ako ga mi pretpostavimo, dok identitet pozicije u razliitim konjukturama o kojem Altiser govori ne mora da postoji i ne zavisi od nae volje kao interpretetora, pa ak ni od volje mislioca o kom je re. Sa jedne strane, mislilac ne mora uopte da pokuava da deluje sa iste pozicije i u vezi sa tim moe da bude sasvim eksplicitan. Marks je prema Altiserovom

81

Uvod u radikalne teorije

shvatanju dobar primer za to: on je eksplicitno menjao pozicije sa kojih nastupa. Sa druge strane, to je posebno zanimljivo, mislilac koji u razliitim konjukturama pokuava da deluje sa iste pozicije moe da ne bude na visini zadatka kojeg je pred sebe postavio. On moe da bude neuspean u svojoj nameri. U tom sluaju, mi kao intepretatori njegovog delovanja nismo u poziciji da tvrdimo da je on sve vreme nastupao sa iste pozicije i moramo da zakljuimo da je dolo do odreene promene u poziciji sa koje on nastupa. To samo znai da su konjuktura i uinak neto objektivno, to se ne poklapa sa namerama mislioca koji intervenie i stvar je vetine da li e on uspeti da sprovede u delo svoje namere da zastupa neku poziciju ili e faktiki u nekom trenutku poeti da zastupa neku drugu. Bilo kako bilo, ne sme se zaboraviti da injenica da su intervencije sadrajno razliite ili ak suprotstavljene nije dovoljna da bi se zakljuilo da se promenila pozicija.

82

III
Sada napokon dolazim i do pitanja koje sam na poetku obeao da emo razmotriti i koje je mi je zapravo najvanije, a to je: ta nama danas moe da znai ono to je Altiser govorio? ta od svih tih protivrenih ili u najmanju ruku nekoherentnih stvari koje je iznosio mi danas moemo da upotrebimo? I sada, imajui u vidu sve to smo rekli, shvatamo da je ovo u stvari pitanje o konjukturama. Sa jedne strane, to je pitanje o razliitim konjukturama u kojima je on govorio i o njegovim razliitim intervencijama i uincima koje su one postigle s obzirom na te konjukture, i sa druge, to pitanje o specifino naoj konjukturi u kojoj mi razmatramo da li itamo Altisera i uinaka koje bi prizivanje Altisera ovde i danas moglo da ima. U tom smislu, ono to zapravo traimo jeste neka konjuktura u kojoj je Altiser delovao,a koja je u bitnom smislu povezana sa naom. Da bismo to utvrdili, moraemo malo da razmislimo o tome u kakvoj se konjukturi mi danas nalazimo. Kreui se u tom smeru, hteo bih prvo da kaem da je analiza konjukture poprilino sloena i teka stvar, tako da e ovo to u sada rei biti samo provizorno. Prvenstveno u u obzir uzimati jedan odreeni aspekt konjukture koju u analizirati. Ipak, pored oigledne ogranienosti predstojeeg izlaganje, nadam se da e ono moi da nam obezbedi barem minimalnu ilustraciju ta zapravo konjuktura jeste i pokae kako se ona analizira. Jedna stvar koju bismo danas, u ovom svetu koji je nastao posle 2008. godine, mogli da kaemo jeste da dominantna ideologija, tj. neoliberalna ideologija, ne funkcionie vie na isti nain. Na primer, jedan od dominantnih pojmova koji se posle poetka krize iz 2008. pojavio jeste recimo politika tednje odnosno ideja see budeta. Sada bi prvo trebalo naglasiti da je sama politika tednje neto to se moe razumeti na vie nivoa. Prvo, ona se moe razumeti

kao jedna neoliberalna mera koja bi trebalo dodatno da minimalizuje dravu i u tom pogledu bismo pre mogli da uoimo kontinuitet izmeu ekonomske politike pre 2008. i one koju vidimo danas. Dalje, ona se moe razumeti s obzirom na pravno-ekonomski okvir i nain koji se u poslednjih par godina transformisao, pri emu smo skoro imali prilike da vidimo usvajanje skupa rigoroznih mera protiv dravnog troenja koje su poznate pod imenom siks-pak (six-pack). U tom kontekstu politika tednje se pojavljuje kao jedna specifina pravno-ekonomska odluka koju drave sprovode i koja nije bila na snazi pre 2008. Politika tednje se naravno moe razumeti unutar kritike kapitalizma kao specifian nain da se putem dodatne eksploatacije koju drava omoguuje rei ili bar simulira reavanje problema duga koji su svojevremeno napravile privatne banke. U tom smislu, tednja je korak koji je istovremeno inherentan logici kapitala i relativno specifian jer predstavlja reakciju te logike na specifinu situaciju zaduivanja. Ipak, analiza konjukture kako ju je Altiser shvatao ne bavi se ni sa im od ovoga. Ona se prvenstveno fokusira na ideoloku legitimaciju postojeeg sistema i nain na koji se sa merama tednje ona donekle promenila. Ako se u drugim tipovima analize dubina promene koju tednja donosi u odnosu na neoliberalizam pre 2008. ne mora previe paljivo prouavati, upravo je analiza konjukture razmatranje u kojem se pojava tednje, kao pojava jednog novog skupa izraza unutar dominantne ideologije koje ranije nismo imali prilike da ujemo, mora uzeti sa najveom ozbiljnou. U kom smislu dakle moemo rei da se ideologija danas promenila? Moemo rei da se promenila utoliko to je do pre deset godina, dok nismo nazirali ekonomsku krizu i dok smo imali uverenja da e BDP rasti iz godine u godinu u veini zemalja ili bar u onima u kojima je ta liberalna ideologija bila dominantna, ideologija funkcionisala na jedan optimistian nain. Ona je nudila uverenja da e stvari biti bolje, da e doi do onoga do ega bi trebalo da doe i da bi zbog toga trebalo da nastavimo da radimo sve ono to radimo. Mislim da se to danas promenilo. Danas vam retko ko to govori. Retko ko vam to govori u Americi, a kamoli u Srbiji ili slino. Danas govorimo o tednji, o tome da moramo da redukujemo budete razliitih javnih servisa, da emo moda doi do toga da e nam se isprazniti penzioni fondovi i tako dalje. U svakom sluaju, govori se da emo, da bismo uopte mogli da stignemo do nekog boljeg sutra, prvo morati da proemo kroz jedno jako teko i jako neprijatno danas i kako se to bolje sutra zapravo ni ne nazire jasno. ini mi se da je to jedan element koji nam dosta govori po pitanju toga kako danas dominantna ideologija funkcionie. Mislim da bismo provizorno mogli da kaemo da je nekada optimistina i afirmativna neoliberalna ideologija danas napravila pesimistian zaokret. Sada, analiza konjukture bi trebalo da bude analiza unutar koje bi jedan ovakav zaokret trebalo da vodi vanim rezultatima. I stvarno, ako o tome razmislimo, primetiemo da injenica da su dominantna ideologija, tj. dominantan legitimacioni okvir za sistem u kojem ivimo i politike odluke

83

Uvod u radikalne teorije

84

koje nam se nameu postale pesimistine nije mala stvar. Naime, nisu li za na progresivno orijentisani zapadni svet upravo optimizam, idealizam i utopizam ono to je uokvirivalo glavne drutvene procese i predstavljalo razlog i za politika koje smo prihvatali? Ako je tako, a verujem da je u periodu posle hladnog rata u kojem je neoliberalizam poeo da dominira stvarno tako i bilo, onda injenica da ideologija pravi pesimistini zaokret zapravo znai da ona odustaje od ovih raznih ideala koje bi trebalo dostii i nada koje bi trebalo da se ostvare. Ona sada opradava dominantnu politiku prvenstveno argumentom da je ona nuna da bismo se vratili na onaj nivo blagostanja i standarda na kojem smo ve bili. I sad, ako dominantna ideologija ovako funkcionie, moemo da se setimo jednog vanog pojma, koji je u ranijem nainu funkcionisanja ove ideologije imao vanu ulogu, a koji je danas pomalo skrajnut i zanemaren. To je pojam demokratije. Demokratija je, kao to znamo, bila jedna vrlo vana stvar koju je liberalna ideologija prisvajala na sve mogue naine: ona je bila ime za to bolje sutra u koje emo dospeti, ona je bila ime za ono to nedostaje u nekapitalistikom svetu, ona je bila ime za te univerzalne transistorijske vrednosti koje su nastale na zapadu pre mnogo vekova i kojima se svet, prema tom shvatanju, progresivno pribliava. Imali smo itave sektore NVO-ova koji su se bavili time da demokratizuju nae drutvo i govorili o tome kako emo jednog dana dospeti u nekakvo demokratsko drutvo. Imali smo takoe na mnogim mestima dominante politike stranke koje su sebe predstavljale kao demokratske. Imali smo neretko itav niz stranaka, na relativno razliitim pozicijama koje su sve u svom imenu nosile demokratksi predznak, kao to je to sluaj bio u Srbiji. Sada moemo da primetimo kako se ova re danas vie ne izgovora toliko esto. Kada vam neko govori o tednji i o rezanju budeta, njega ba i ne zanima da vam govori o tome kako e moda sutra biti neki bolji demokratski dan. Za njega, a potencijalno i za vas, briga o demokratinosti drutva, u ovom trenutku zaotravanja materijalne situacije, to deluje kao briga spokojnog oveka. U tom smislu, ini mi se da kad razmiljamo o ovome, moemo da kaemo da se dominantna ideologija pomalo povukla sa ovog pojma demokratije koji joj je ranije bio toliko vaan. Istovremeno mislim da moemo da kaemo da je ona, prelazei na ove represivne modele na koje prelazi, ostavila odreeni prostor koji postoji zbog bliskosti ovih jueranjih demokratskih ideala s obzirom na koje ljudi tu represiju vide kao nedemokratsku politiku. ini se da je na taj nain dominantna ideologija ostavila odreeni prostor za nekoga ko bi umeo da insistira na demokratiji na jedan realistian nain koji se ne bi pokazao kao alopojka za izgubljenim idealom ili ak uopte za idealom koji bi trebalo dostii, a koji pre deset ili moda ni pre pet godina nije postojao. Politika koja bi mogla da popuni ovaj prostor bi morala da napadne faktiki antidemokratski karakter vlasti koju danas vidimo. Ta politika bi onda oigledno imala odreeni dodir sa levicom.

Primetimo prvo da je naa konjuktura oigledno odreena nekom vrstom proboja levice koja je due vreme bila potpuno marginalizovana na zapadu. Levica danas ponovo ima odreenu pretenziju da doe do politike moi. I sad, deluje mi da kad uzmemo u obzir demokratiju, levica postavlja sebi pitanje demokratije kao take ideoloke borbe na sledei nain. Kada govorimo o ideologiji i demokratiji, nude nam se dva odgovora sa pozicije levice ili potencijalno dve alternative. Prvo, kae se da je demokratija jedan ideoloki kontaminiran pojam koji je bio deo dominantne buroaske ideologije i da levica nikako ne bi trebalo da se artikulie kao nekakva demokratska levica ili kao nekakav zahtev za vie demokratije ili da se demokratija ne zaboravi, i tako dalje. Drugo, postoje pozicije koje e nam rei ono o emu sam malopre govorio, a to je da je demokratija jedan oznaitelj koji jo uvek ima ozbiljan politiki potencijal upravo jer je bio deo dominantne ideologije i sluio za opravdavanje odreenih praksi dugi niz godina i da zbog toga, ako danas budemo govorili o demokratiji, neko e nas moda i uti. Prema tom gleditu demokratija je jedan prepoznatljiv ideal, tako da bi s obzirom na to da je sada dominantna ideologija donekle odustala od demokratije, moda bi levica trebalo da ga preuzme. Napokon, demokratija se pojavljuje pred levicom, kao neto to joj je u odreenom trenutku, bar iz perspektive koja je tada postala dominantna, nedostajalo. Naravno, govorimo o staljinizmu i u tom kontekstu upravo bi levica trebalo da se stavi na poziciju demokratije kako bi istovremeno zauzela pomenuti raieni prostor i odagnala sve one prigovore o tome da je to ona stara antidemokratska levica koja vodi u gulag. I sad, ovaj veliki ekskurs se zavrava i vraamo se na Altisera, zato to, ini mi se, da je kod Altisera ovaj problem uzet u obzir na jedan zanimljiv i potencijalno aktuelan nain. ini mi se dakle da postoji jedna konjuktura koja je u jakom smislu povezana sa ovom naom koju sam upravo opisao. To bi bila poslednja konjuktura u kojoj Altiser deluje, koja poinje negde 73., sa prvom koalicijom socijaliste Miterana i Komunistike Partije Francuske (KPF), i zavrava se negde 81., 82., 83., kada komunisti naputaju ovu koaliciju. U svakom sluaju, ova konjuktura bi trebalo da je na dva naina povezana sa naom. Sa jedne strane, ta veza postoji jer je ona, moemo da kaemo, potencijalno poslednja revolucionarna konjuktura u kojoj su se mnoga pitanja ideologije postavljala i u kojima je postojala nekakva jasna pretenzija da se doe do politike moi, to od 85. ili 90. pa sve do sada levica nije bila u prilici da razmatra jer bi s obzirom na njeno stanje to izgledalo kao potpuno ignorisanje sopstvene marginalizovanosti. Sa druge strane, to je sigurno jo bitnije, postoji i strukturna slinost ove konjukture sa naom. Ona se ogleda u tome to je demokratija i tada bila jedno veliko pitanje za levicu. Naime, KPF koja nakon Drugog svetskog rata dobija podrku jednog velikog dela birakog tela, dolazi u sedamdesete godine ili dolazi na kraj ezdesetih godina sa jednim stabilnim birakim telom od otprilike petnestak, dvadesetak procenata, ali ve dobrih dvadeset godina ne uspeva da pree ovaj broj, ne uspeva da doe u poziciju da uradi neto previe veliko, ostaje u opoziciji. Ostaje

85

Uvod u radikalne teorije

86

u opoziciji, izmeu ostalog, i zbog nekih lenjinistikih saveta, ili naznaka, ili strategijskih opredeljenja, a to je da komunistika partija apstinira od ulaenja u koalicije koje bi mogle da preuzmu vlast, ali po cenu odreenih ideolokih kompromisa. Sada, kako je pria o staljinizmu poela da izlazi u javnost i kako je optuba za nedemokratski karakter levice poela da dobija na znaaju, pojavila se ideja meu komunistima ili barem unutar vladajue grupe u partiji da tako stvari nee funkcionisati ukoliko se zadri ovaj lenjinistiki recept. Smatralo se da je potrebno napraviti odreeni ideoloki kompromis sa socijalistima koji su upravo predstavljali neku vrstu demokratske levice koja nije bila podvrgnuta ovim optuba za totalitarnu politiku. Taj kompromis je napravljen, kao to znamo, i krajem 60. Fransoa Miteran staje na elo koalicije izmeu mlade i manje socijalistike partije i vee i starije komunistike partije. Stvara se ono to se naziva Zajedniki program ili Programme commune.14 ta je bila ideja komunista u ovom trenutku? Pa ideja je bila da na neki nain ideoloki izdominiraju u tom trenutku mlau i manju socijalistiku partiju da ovu reformistiku partiju usled svoje veliine i svog iskustva, da je na neki nain polako transformiu ka sopstvenim ciljevima i idealima i da u nekom smislu preuzmu njene glasae i prekroje njenu politiku agendu. Naravno, ono to je bilo vano da bi koalicija uopte mogla da se napravi jeste bilo pitanje koja e biti njena politika agenda i u tom pogledu su se socijalisti i komunisti nali na pojmu demokratije. Oni su se nali na tome da e zajedno zagovarati nekakvu istinsku demokratiju koja po njihovom uverenju nije postojala u tadanjem francuskom drutvu. Za socijaliste to je bio deo njihove uobiajene agende, a komunisti su smatrali da e na ovaj nain moi da speru ljagu staljinizma sa svog imena. Povratno, u sluaju komunistike partije, to je znailo da e ona morati da se odrekne nekih delova svoje agende koji su nekako protivreni ovom pojmu besklasne, neutralne i istinske demokratije. Oni su, naime, morali da se odreknu pojma diktature proleterijata. Ovo je, verujem, poprilino bitno za nas iz nekoliko razloga. Prvo bi trebalo da primetimo da bi sa Altiserovih pozicija ovaj potez, u kojem bi se, dakle, pokuala dominacija nekakve reformistike partije od strane nekog revolucionarnog subjekta, mogao da se brani. Sada u pokuati da objasnim kako bi mogao da se brani i odmah hou da naglasim da mi je ovo jako vano, jer tu postoji greka u itanju Altisera koja je do danas vrlo dominantna. Dakle, kako bi to moglo da se brani? Pa, verujem da smo svi uli za Altiserovu teoriju o dravno-ideolokim aparatima.15 O emu se radi? Ukratko, prema klasinoj marksistikoj poziciji unutar reprodukcije kapitalistikog naina proizvodnje i u krajnjoj liniji, reprodukcije buroaske dominacije, postoje pored ostalih dva centralna garanta da e do te reprodukcije i doi. To su strukturalna prinuda i faktika pretnja represijom od strane drave koja garantuje formalnu supsumpciju radnika. Strukturalna prinuda znai da su proleteri izgubili bilo kakva sredstva za rad i da su samim tim na osnovu svoje pozicije u drutvenoj

strukturi prinueni da svoju radnu snagu prodaju kapitalistima koji ta sredstva poseduju za odreenu nadnicu. Sa druge strane, realna, faktika represija se pojavljuje kao pretnja dravnog aparata svakome ko ne potuje prava privatne svojine i pokuava da egzistira izvan kapitalistikog naina proizvodnje. To su dva osnovna mehanizma preko kojih bi trebalo da se reprodukuje buroasko drutvo. Sada, Altiser je ovde dodao, ili, u najmanju ruku, do krajnjih konsekvenci doveo odreenu tezu o ideologiji, govorei o tome kako i ideologija ima odreenu ulogu u ovoj reprodukciji i kako strukturalna prinuda i realna represija, tj. realni aparati policije i vojske nee biti dovoljni da bi se buroasko drutvo reprodukovalo. Bie potrebni i ideoloki, dravno-ideoloki aparati (DIA) koji ine ovaj poredak razumljivim i prihvatljivim svima onima koji su mu potinjeni i tu je on nabrojao onaj slavni spisak koji poinje sa crkvom i kolom i porodicom i ima sigurno jedno 15-16 stavki.16 U svakom sluaju, ono to je on tu eleo da naglasi jeste da ideologija igra bitnu ulogu u reprodukciji buroaske dominacije i da bez nje ova dominacija ne bi mogla da se reprodukuje, tj. buroazija ne bi mogla da ostane vladajua klasa u drutvu i kapitalistika eksploatacija ne bi mogla da se nastavi. Sada, iz ovakve teze biste mogli lako da zakljuite, i to nije bilo tako retko, da bi kroz odreeni oblik borbe u ovim aparatima, neki levi politiki subjekt mogao polako da transformie ove aparate i samim tim da izvue tlo pod nogama buroaskoj dominaciji. Delovalo je da bi levica tako mogla da izvue ovaj ideoloki element koji je, prema Altiseru, neizostavan da bi reprodukcija kapitalizma mogla da se odvija. ak i danas ovo je prilino zastupana teza. S jedne strane, neogramijanska kola je ovu tezu jako popularizovala, pogotovo devedesetih, sa Laklauom (Ernesto Laclau) na elu.17 S druge strane, Balibar, jedan od Altiserovih glavnih uenika koga smo ve pominjali, iao je u ovom smeru. To je inio i Pulancas (Nicos Poulantzas), koji je takoe bio jedan od njegovih uenika.18 Na kraju, ovo je zastupala i odreena grupa fukoovaca, koji su se nazvali novi filozofi, govorei o tome kako se treba boriti sa promenu nekakvih mikro-praksi i diskursa koji postoje unutar aparata.19 Za Pulancasa i Balibara, teza je bila ta da su ideoloki aparati teren klasne borbe i borei se na ovom terenu, mi moda moemo da osujetimo buroasku dominaciju. Meutim, ono to je sam Altiser rekao na sve ovo i to je veoma vano da se ne zaboravi, jeste da ideoloki aparati nisu teren, nego objekat klasne borbe i ova razlika je apsolutna.20 To je tako zato to, ukoliko kaete da su ideoloki aparati teren, vi onda u stvari verujete da su oni nekakvo polje unutar kojeg je mogue voditi odreeni oblik borbe, eventualno preuzeti ili transformisati ove aparate, tako da na kraju postoje i nekakvi komunistiki dravni aparati. Primetimo samo i to da bi se oko ove konstrukcije sloile dve inae veoma udaljene pozicije kao to su staljinizam i socijaldemokrtija, pri emu bi ovaj prvi predstavljao taktiku levice jednom kad se vlast u aparatima osvoji, a drugi taktiku levice pre nego to je do toga dolo. Sa druge strane, ono to Altiser kae, kada kae da su DIA objekat borbe, tj. da su oni predmet oko koga se borimo jeste u stvari da su

87

Uvod u radikalne teorije

88

oni predmet oko ijeg ivota i smrti se borimo. U krajnjoj liniji, on se tu vraa na staru Lenjinovu tezu o tome da bi buroaski dravni aparat trebalo unititi. Poenta je da ga nije mogue transformisati i da je na mesto njega nuno postaviti nekakav drugi politiki instrument, ali da se to nikako nee moi dogoditi kroz transformaciju. Sada, da bi se u svojoj konjukturi odredio spram kompromisa koji su komunisti napravili sa socijalistima pod kiobranom demokratije da bi uli u aparate, ali ovoga puta polazei od toga to je bio njegov stvaran stav, Altiser je ponudio i sopstveno tumaenje demokratije. Kada je govorio o tome, on je poeo od hipoteze klasne borbe. Za njega je to bilo centralno mesto, takorei, mesto biti ili ne biti marksistike teorije. Ono u stvari podrazumeva tvrdnju da bi drutvo trebalo razumeti kao mesto klasne borbe dve klase, odnosno potlaene klase proletera i vladajue klase buruja. Ova teza nosi jednu vanu posledicu: ako celo drutvo moramo da razumemo polazei od ove teze, onda nije mogua jedna neutralna politika institucija. Samim tim i demokratija ne sme biti miljena izvan ideje o klasnoj borbi i demokratska institucija koja je neutralna u odnosu na klasnu borbu nije mogua. Institucije su nuno instrumenti i aparati klasne dominacije neke odreene klase u datom trenutku. U Altiserovom trenutku, pa i u naem, oni su aparati buroaske dominacije. Altiser dakle iznosi negativnu tezu i tvrdi da borba za nekakvu istinsku demokratiju unutar institucija kao dravnih aparata nije mogua. Takva borba je u principu osuena na propast i ideja da bismo nae institucije u principu mogli da demokratizujemo nije ostvariva zato to one moraju biti instrumenti u rukama vladajue klase. Samim tim one moraju ostati nedemokratske po pitanju proletera iskljuujui u svom radu proleterski interes. Sada, on ukazuje kako, uzimajui taj klasni kontekst u obzir, moemo i na pozitivan nain da razmiljamo ta znai zahtevati demokratske institucije. On kae da ve u samim reima demos i kratein iz kojih je sastavljen pojam demokratije, mi moemo videti kako je demokratija kao vladavina naroda u stvari dominacija proleterijata. To je, kako on kae, isto ono to je i Marks, koji je imao afinitet prema ekstremnim izrazima, u stvari nazivao diktaturom proleterijata. Ako demokratija u ovom svom ne-neutralnom obliku moe da se izjednai sa diktaturom proleterijata, a sa pozicije klasne borbe ona to oigledno moe, po Altiserovom uverenju bismo onda mogli da iskoristimo ovu konstrukciju i da govorimo ponovo o institucijama kao o dravno-ideolokim aparatima, ukazujui kako su oni instrumenti dominacije buroazije, sada dodajui da su oni utoliko nedemokratski, pri emu bi levica mogla da zastupa demokratiju. ini mi se da ovde moemo da primetimo jednu vrstu specifinog ideoloko-politikog manevra koji je danas u velikoj meri odsutan na levici. Upravo se danas levica u velikoj meri iscrpljuje u jednoj krajnje jednostavnoj opoziciji. Sa jedne strane, tu je neka vrsta lukave entristike logike u kojoj pokuava da, pravei poetni kompromis sa nekomunistikom pozicijom, izvede odereenu vrstu ideoloke reorijentacije cele koalicije iznutra. Sa druge,

imamo odreeni tip puristike logike koja sve postojee politike pozicije i prostore tretira kao kontaminirane, nalazei sigurnost tako to e svoje stavove artikulisati iskljuivo terminima koji pripadaju uskom jezgru marksistike teorije. U tom kontekstu, moemo rei da Altiserov nain intervenisanja nije nita manje spreman da se upusti u razmenu sa postojeim ideolokim pozicijama i artikulacijama nego to je to prva logika, kao i da nije nita manje sposoban da sauva jasnou sopstvene politike linije nego to je to druga pozicija. U stvari, on predstavlja bitan otpor prema ovim povrnim logikama jer one zapravo i ne predstavljaju alternative: jednom kada se poetni kompromis napravi, ova vrsta unutranje reorijentacije koalicije ulevo koju leviari pokuavaju da sprovedu se najee i zasniva na pokuaju da se u unutranjosti koalicija argumentuje pomou neprilagoenih tvrdnji marksistike dogme. Altiser nas upozorava da bi marksistiku terminologiju, ukoliko ona jeste ono to bi i trebalo da bude, a to je najmonije artikulaciono i kognitivno sredstvo u rukama revolucionarne politike prakse, morali moi da na produkitvan nain primenimo na probleme poput demokratije kako se oni u datom ideolokom kontekstu pojavljuju, tako da se naa pozicija pokae i kao prijemivija i kao istinitija pozicija od drugih. U ovom sluaju, bez nepotrebnih strahova i ideje da e cenjkanje i razmena ustupaka sa stranim politikim pozicijama omoguiti proboj za levicu, Altiser je sposoban da prvo na optube o nedemokratinosti i diktatorskom karakteru levice odgovori kritikom samog pojma demokratije u kojoj se takozvane demokratske instutucije pojavljuju kao aparati dominacije, da bi onda preuzeo sam pojam demokratije u korist levice,tako da je upravo ona insisitirajui na proleterijatu demokratska, napokon dolazei i do toga da kae da ova demokratska levica mora da zastupa jednu diktaturu, a to je diktatura proleterijata. Sada, na kraju, hteo bih neto da kaem i o tome kako bi ovo to je Altiser govorio moglo direktno da se primeni danas, u naoj konjukturi i sa naim problemom demokratije. U tome u se ograniiti samo na par naznaka. U svakom sluaju, meni se ini da nam, nudei sa jedne strane ovu kritiku, a sa druge ovu pozitivnu koncepciju demokratije, u svoj svojoj specifinosti, Altiser pokazuje, u sutini, nekakav da kaemo trei put. Kao to smo ve pomenuli, on nam pokazuje kako da odemo s onu stranu podele u kojoj se sa jedne strane nalazi pozicija koja tvrdi da bi levica trebalo da preuzme demokratiju kao politiku vrednost, tako da se na osnovu toga ukljui u nekakav ideoloki konsensuz sa onom vrstom pozicije koju su u Altiserovo vreme zastupali socijalisti, a danas je zastupa jedan deo liberala koji i dalje insistiraju na zahtevu za demokratijom, a sa druge strane, nalazi se pozicija koja insistira da se sa levih pozicija ne bi smela afirmisati i zastupati demokratija jer je ona naprosto ideoloki kontaminirana. Dakle, s obzirom na ovu Altiserovu poziciju, sa levih pozicija bi bilo mogue ili moda ak produktivno govoriti o demokratiji jer bi govor o demokratiji mogao da donese odreeni politiki potencijal koji postoji u ovom pojmu u drutvu kakvo jeste, ali sa druge strane, u tom govoru bi trebalo da se bude paljiv u

89

Uvod u radikalne teorije

ovom specifinom smislu da mi moramo poi od klasne analize i da moramo poi od ideje da institucije kakve imamo jesu aparati na strani dominacije nama neprijateljske klase. Utoliko levi govor o demokratiji sa jedne strane ne bi trebalo da bude govor o demokratizaciji institucija, ve pre govor o njihovoj strukturnoj nedemokratinosti, a sa druge strane, on bi morao da uoi politike prakse onoga to je danas radnika klasa i da pokua da ih predstavi kao demokratske.

(Endnotes): 90

1 Tekst se nalazi u: Althusser, Louis, Philosophy of the Encounter, Latter writings 1978-8, Verso, London, 2006. 2 Lenin before Hegel, u: Althusser, Louis, Lenin and philosophy and other essays, Monthly Review Press, New York, 1971. str. 122 3 Louis, Althusser, Reply to John Lewis (Self-criticism),http://www. scribd.com/doc/89603836/Althusser-Reply-to-John-Lewis poslednji put otvoreno 16.6.2013. 4 Altiser, Luj, Elementi samokritike, Bigz, Beograd, 1975. 5 Althusser, Louis, The Underground Current of the Materialism of the Encounter, u: Philosophy of the Encounter, Latter writings 1978-8, Verso, London, 2006 6 Balibar, Etienne, Tais-toi encore, Althusser, u: Ecrits pour Althusser, La Decouverte, Paris, 1991. 7 Barthes, Roland, Death of the autor, http://www.deathoftheauthor.com/, poslednji put otvoreno 16.6.2013. 8 Fuko, Miel, Poredak diskursa, Karpos, Loznica, 2007. 9 Delez, il, Pregovori, Karpos, Loznica, 2010. 10 Altiser, Luj, Elementi samokritike, Bigz, Beograd, 1975. 11 Marks, Karl, Teze o Fojerbahu, u: Rani Radovi, Naprijed, Zagrab, 1989. 12 Lenin and Philosophy,u: Althusser, Louis, Lenin and philosophy and other essays, Monthly Review Press, New York, 1971. 13 The Underground Current ofthe Materialism of the Encounter, u: Althusser, Louis, Philosophy of the Encounter, Latter writings 1978-8, Verso, London, 2006. 14 Translators introduction, u: Althusser, Louis, Philosophy of the Encounter, Latter writings 1978-8, Verso, London, 2006

15 Altiser, Luj, Ideologija i dravni ideoloki aparati, Karpos, Loznica, 2009. 16 Ibid. 17 Laclau Ernesto, Mouffe, Chantal, Hegemony and Socialist strategy, Verso, London, 1985. 18 Translators intorduction, u: Althusser Louis, Philosophy of the Encounter, Latter writings 1978-8, Verso, London, 2006, str. xvii 19 Ibid. 20 Ibid.

91

Uvod u radikalne teorije

ore Hristov

Altiser, subjekt i radnika klasa

Tema ovog teksta je problematika subjekta i radnike klase kod Altisera. Zaponimo sa prvim od ova dva pojma pojmom subjekta. Ovo je jedan od centralnih pojmova Altiserove teorije i stoer svih njegovih razmiljanja o Marksu. Kada kaemo njegova razmiljanja o Marksu time ujedno elimo rei da je jedna od osnovnih tema Altiserovog rada sam Marksov rad i dobar deo njegovih tekstova se bavi time ta je Marks rekao i ta Marks nije rekao. Pored toga Altiser je napisao veliki broj tekstova koji se ne bave neposredno Marksom, ali e ovde u prvom redu biti rei o onome ta on kae o Marksu. Dobar deo toga ta Altiser o njemu ima da kae ima neposredne veze sa pojmom subjekta, razumeti znaenje ovog pojma kod Altisera mogue je samo kroz razumevanje njegovog itanja Marksa. Sopstveno itanje Marksa Altiser naziva simptomatikim itanjem, to podrazumeva da tekst koji je predmet itanja poseduje simptome, jedan oblik naznake koja upuuje na ono ta tekst ne kae eksplicitno. U ovom smislu je altiserijansko itanje Marksa jedna vrsta hermeneutikog pristupa koji pokuava da u Marksovim tekstovima pronae zakonitosti koje se ne nalaze na povrini teksta. Osnovni pojam pomou kojeg Altiser pokuava da razotkrije ove zakonitosti u Marksovim tekstovima jeste pojam subjekta. Neophodno je ovde shvatiti da Altiser ovaj pojam shvata kao jednu istorijsku injenicu, dakle neto sto je trajalo kroz istoriju i to se kao takvo pojavljuje kod Marksa. Po Altiseru, pojam subjekta je mogue pripisati Marksu ukoliko imamo u vidu da ovaj pojam upuuje na implicitne tragove u njegovim tekstovima, koji putem simptomatikog itanja dobijaju, u ovom sluaju, formu pojma subjekta. S obzirom na to da Altiser shvata pojam subjekta kao jednu istorijsku injenicu, pojavu ovog principa kod Marksa je neophodno sagledati u irem kontekstu, ili kako bi Altiser rekao, problematici, ime se u prvom redu misli na Marksove prethodnike i savremenike. Dakle tvrditi da se kod Marksa pojavljuje princip subjekta podrazumeva da on stoji u odreenoj tradiciji istorije miljenja subjektivnosti. Ali pre nego to vidimo kakvo ovo znaenje ima za Altisera neophodno je uopte odrediti pojam subjekta, onako kako ga Altiser razume i kako ga on zatim putem simptomatikog itanja pronalazi kod Marksa. Jedna od osnovnih Altiserovih teza glasi: u Marksovim tekstovima mogue je izvriti poreenje ranijih i kasnijih dela, koje otkriva da Marks problematizuje pojam subjekta i konano ga odbacuje u njegovoj istorijskoj funkciji, koja sa jedne strane vlada u ideologiji pre Marksa, sa druge strane se pojavljuje i kod

92

samog Marksa, da bi onda eventualno bila u potpunosti odbaena kao jedna ideoloka konstrukcija. Dakle, jedna od osnovnih zakonitosti za koju Altiser tvrdi da se javlja kod Marksa jeste diskontinuirani prelaz sa ideolokih pozicija koje su simptomatine za Marksove rane radove ka zrelim naunim radovima koji karakteriu njegove kasnije tekstove. Ovaj prelaz Altiser naziva epistemolokim rezom (zapravo re je o veem broju rezova, poto Altiser je u vie navrata na razliite naine kategorisao Marksove radove, i svaki od njih je bio karakterisan jednim korakom napred ka nauci). Dakle, rez je epistemoloki poto se po Altiseru tie u prvom redu znanja u formi diskursa, kao i prelazu sa diskursa ideologije na diskurs nauke. Jedan reprezentativan primer znaenja ovog prelaza sa pozicije koja se temelji na pojmu subjekta na poziciju koja odbacuje pojam subjekta javlja se za Altisera u Marksovom odnosu spram politike ekonomije. Na primer kod Adama Smita, jednog od reprezentativnih autora klasine politike ekonomije, i jedne od najvanijih referenci u celokupnom Marksovom opusu, stoji reenica u njegovom delu Istraivanje o prirodi i uzrocima bogastva naroda koja glasi ovako:
Podela rada u svom korenu nije rezultat bilo kakve ljudske mudrosti, koja planira i predvia bogastvo koje onda akumulira. Ovo je rezultat nunih, iako veoma sporih i postepenih posledica izvesne sklonosti u ljudskoj prirodi, [...] sklonosti ka trampi i razmeni stvari.1

93

Iz ovog citata vidimo da po Smitu postoji sklonost u prirodi, nikako mudrost ili inventivnost koja bi bila determinisana kulturom, drutvom ili religijom koja vodi do podele rada, ve o nunosti, koja svoje sedite ima u ljudskoj prirodi i koja se vremenom razvija iz te prirode. Ova sklonost, dakle ono to je nuno, se odnosi na delatnosti trgovine, razmene dobara i sl. Ovo je dobro poznata pria: homo oeconomicus, prirodni ovek politike ekonomije sa usaenim sklonostima ka trgovini, trampi i razmeni dobara u svom punom cvatu slui kao stoer kapitalizma, dakle drutva koje se zasniva upravo na razmeni dobara. Kako bi razumeli Altiserovo shvatanje problematike subjekta kod Marksa, moemo odmah citirati jednu njegovu reenicu: Marx je odbacio [...] pozitivnu koncepciju ideoloke antropologije homo oeconomicusa.2 Ono to Altiser ovde kae jeste da po Marksu ne postoji ljudska priroda koja determinie na koji nain e ljudi meusobno stupati u kontakt, gde to stupanje u meusobni kontakt zadobija transcendentalnu, dakle ne-istorijsku i metafiziku garanciju. Ne postoji ljudska priroda.

1 Smith, A. (1778): An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations. Vol. I. London: Strahan, Cadell. Str. 16 2 Althusser, L.; Balibar, E. (1969): Lire le Capital II. Paris: Franois Maspero. Str. 32.

Uvod u radikalne teorije

94

ta Altiser misli pod pozitivnom koncepcijom ideoloke antropologije? Ovde se moe neposredno primetiti da pitanje da li je koncepcija pozitivna ili negativna jeste za Altisera pitanje dihotomije ideologije i nauke. ta karakterie na prvom mestu diskurs ideologije? Osnovna stvar koju je mogue primetiti o Altiserovom shvatanju ideologije jeste da u njoj subjekt igra ulogu izraavanja, subjekt izraava ideologiju i ideologija ivi kroz subjekt. Bez subjekta nema ideologije, ali to ne znai da se ideologija svodi na subjekta. Subjekt je osnovni modus ideologije. ta se pod ovim misli? Reeno je da je istoriju filozofije i politike ekonomije do Marksa, kao i Marksove rane radove karakterisalo oslanjanje na oblik razmiljanja o drutvu koje je esencijalistiko. Esencijalizam podrazumeva da drutvo pretpostavlja izvesne antropoloke strukture, klasino reeno sutine koje su usaene u oveka i koje su nepromenjive. Na osnovu ovih prirodnih injenica, npr. da postoji prirodna sklonost ka trgovini ili trampi robe, izvode se konsekvence kao npr. ideja da drutvo koje odgovara ovekovoj prirodi jeste upravo kapitalizam. Drugim reima subjekt ovde igra konstitutivnu ulogu u razmiljanju o drutvu, on konstituie tj. jeste nosilac odreenih karakteristika koje slue kao osnov ivota u kojem uestvuje. Sa druge strane, prelaz na nauku podrazumeva da subjekt gubi ovu konstitutivnu ulogu i postaje predmet kritike. U nauci se i dalje govori o ljudskoj prirodi, ali ne u smislu da na njoj gradimo teoriju koja se poziva na ovu prirodu i iz nje crpi konsekvence, ve stvarnost okreemo protiv ovog pojma, protiv subjekta, oduzimajui mu konstitutivnu ulogu, transformiui ga u predmet kritike. U ideologiji pojam subjekta konstituie na diskurs, u nauci ukidanjem konstitutivne uloge subjekta on postaje predmet kritikog diskursa. Kakve posledice ima ova kritika ideologije? Jedan primer je poloaj radnika u sistemu proizvodnje. Ukoliko ne postoji tako neto kao to je ljudska priroda, niti sklonost ka razmeni i trgovini, samim time je ukinuta prirodna osnova koja determinie radnika kao osobu koja je u prirodnom poloaju i koja po svojoj prirodi prodaje svoju radnu snagu. Da bi razumeli do koje mere ovo stanovita otvara vrata kritici, neophodno je sagledati Altiserovu tezu u celini. Reeno je da Altiser kada govori o epistemolokom rezu misli zapravo na vie rezova, i iako je mladi Marks ve poao putem kritike subjekta u svojim ranim radovima, on e se i dalje nalaziti na polju ideologije. Ovde Altiser misli na injenicu da je Marks u svojim ranim radovima kritikovao pojam subjekta kao radnika putem pojma subjekta kao oveka. Pojam oveka, koji e igrati veliku kritiku ulogu kod ranog Marksa, po Altiseru zahteva jo jedan epistemoloki rez i jo jedno pribliavanje nauci.
Marx je odbacio pojam subjekta [...] iz svih domena u kojima je bio dominantan. Ne samo iz politike ekonomije (odbacivanje mita homo oeconomicusa, tj. individue sa datim sposobnostima i potrebama kao subjekta klasine ekonomije); ne samo iz istorije (odbacivanje

drutvenog atomizma i etiko-politikog idealizma), ne samo iz etike (odbacivanje Kantovog etikog ideala), ve iz filozofije same.3

Po Altiseru Marks nije nainio jedan korak ka odbacivanju subjekta, ve vie koraka, odbacujui ideju subjekta ne samo u formi homo oeconomicusa, ve uopte. Ali ta je onda subjekt uopte i koje je to naslee koje se javlja u Marksovim ranim radovima? Prvi korak je dakle odbacivanje ideje homo oeconomicusa, koje se javlja unutar kritike politike ekonomije. Kao rezultat odbacivanja ideje homo oeconomicusa gubi se prirodna legitimacija poloaja radnika, to neposredno vodi do ideje da je svet promenjiv. tavie ovek je bie koje je transformabilno. Ali njegova transformabilnost ipak lei u fakticitetu njegovog poloaja kao pripadnika potinjenoj klasi. Subjekt ovde poseduje dvostruku egzistenciju, dve strane sa koje mu moemo prii: sa jedne strane je subjekt predmet eksploatacije, on je potinjen sistemu proizvodnje, sa druge strane je subjekt indeks emancipacije, u smislu radnika koji unutar sveta sopstvene eksploatacije gradi jedan novi svet svog osloboenja. U ovom smislu subjekt biva podvostruen, radnik poseduje dvostruku egzistenciju: sa jedne strane on je, kako to Marks naziva, skup mentalnih i fizikih moi, skup ljudskih i prirodnih sila koja sainjavaju njegovu radnu snagu, sa druge strane ova radna snaga biva unutar procesa proizvodnje prevedena u formu onoga to Marks naziva varijabilnim kapitalom, ili jednostavno kapitalom koji se kao svi ostali sastavni delovi proizvodnje uvodi u proces. Marksovi pojmovi klase po sebi i klase za sebe oslikavaju ovu ideju. Isto tako na osnovu ove ideje subjektivnost Marks esto govori o kapitalizmu kao preduslovu komunizma, jedna ideja koja se zasniva na principu da uslovi komunizma, tj. budueg sveta nuno proistiu iz datosti u kojoj se nalazimo (jedan primer je tehnoloki napredak unutar kapitalizma, koji je neophodan preduslov komunistikog sistema proizvodnje). Drugim reima, svet budunosti se u izvesnom smislu zasniva na sadanjoj eksploataciji, izgradnja novog sveta se vri na leima radnike klase, gde e novi svet biti njeno delo, iako delo nastalo unutar uslova eksploatacije. Ova slika podvostruene strukture subjektivnosti biva nasleena od strane Marksa u njegovim radovima. Ukoliko se sada vratimo Altiserovoj tezi da Marks odbacuje subjekt uopte, onda se postavlja pitanje u kakvoj vezi stoji ideja dihotmone subjektivnosti sa idejom odbacivanja subjekta i jo znaajnije, zato uopte Altiser zastupa poziciju ukidanja subjektivnosti.

95

3 Althusser, L. (1964): Marxism and Humanism, u: For Marx.. London: Verso. Str. 228.

Uvod u radikalne teorije

*** Altiser je svoje formativne godine proiveo unutar jednog kompleksnog dogaaja koji je oznaio istoriju marksizma u 20. veku. Da bi dali osnovne crte ovog dogaaja poeemo sa jednim Altiserovim citatom koji kae sledee:
Danas je na snazi socijalistiki humanizam. Sovjetski savez, dok ulazi u fazu koja vodi iz socijalizma (svakome spram njegovom radu) ka komunizmu (svakome spram njegovim potrebama) proglasio je slogan Sve za oveka i uveo je nove tematike u diskurs: sloboda individue, potovanje legalnosti, dostojanstvo osobe. U radnikim partijama se slave postignua socijalistikog humanizma, a opravdanje za njegove teorijske tvrdnje se trae u Kapitalu i sve ee u Marksovim ranim radovima.4

96

U ovoj kritici real-socijalizma s polovine 20. veka snano figurira ideja oveka. Gore je reeno da u Marksovom odbacivanju ideje homo oeconomicusa stoji pretpostavka ideje oveka i da se rani Marks esto koristio ovim pojmom pokuavajui da umesto esencijalistikih definicija oveka govori o tzv. realnom oveku, dakle oveku kao proizoau sopstvenog sveta. Zato je Altiser kritian spram ovog pojma, koji je za njega jedan od osnovnih pojmova subjektivnosti? Da bi ovo razumeli neophodno je okrenuti se istorijskoj situaciji koja je izvrila uticaj na Altisera, o kojoj je takoe sam Altiser veoma esto komentarisao. Nakon Staljinove smrti u Sovjetskom savezu je dolo do sukoba moi na nivou partije. Nikita Kruev, koje je na kraju nasledio Staljinovu poziciju je odrao jedan govor tokom kongresa pred pripadnicima partije. Tokom govora on je izlagao o progonima i brutalnostima izvrenim pod Staljinovom vlau, denuncirajui ga i osporavajui njegove zasluge tokom Revolucije. Naravno same informacije nisu bile velika novina za mnoge u Sovjetskom Savezu, koliko injenica da se o tome eksplicitno govorilo na nivou partije. Jedna od osnovnih kritika koje je Kruev uputio Staljinovoj vlasti jeste kritika ideologije diktature proletarijata. Ve ranije je staljinizam bio identifikovan sa ideologijom radnike klase i posebno sa idejom diktature proletarijata. Kruev je igrao na kartu diktature proletarijata pozivajui se na njen tranzitivni karakter, da bi svojim govorom i kritikom Staljina proglasio kraj faze diktature proletarijata i poetak jednog novog perioda real-socijalizma. Ova nova ideologija ujedno je u pokuaju distanciranja od staljinizma pokuala jednu transformaciju ideje subjekta, pozivajui se na ideje ranog Marksa, posebno istiui ideju oveka uopte, nasuprot ideologiji radnike klase.
4 Ibid. str. 221.

Cela ova drama je ostavila veliki utisak na francusku intelektualnu scenu. Dok su mnogi u razoarenju pred javnim proglaavanjem brutalne vladavine pod Staljinom napustili redove Francuske komunistike partije i esto odustali od ideje komunizma uopte, mnogi su pokuali da novi smer komunizma pronau u ideji oveka, tj. u pokuaju stavljanja humanistikog lica na marksizam. (Egzistencijalizam je jedan primer ovog pokuaja stavljanja teita na individualnost unutar koje je esto bila integrisana u marksizam). Ovi pokuaji su se sa druge strane oslanjali na Marksove rane radove, koji stavljaju izuzetno teite na ideju oveka, na ideju otuenja, i uopte na princip, kako to Altiser naziva, antropolokog humanizma. Drugim reima, tekstovi mladog Marksa su se koristili kako bi se sama ideja komunizma spasila iz ideologije staljinizma, koja je esto bivala identifikovana sa ideologijom radnike klase, diktature proletarijata i sl. Altisera moemo razumeti kao reakciju na ovaj pokret. Za njega je ovo ista ideologija. Altiser je u svojoj reakciji na ovu situaciju pokuao da afirmie pojam radnike klase u protivtei spram nove ideologije oveka. Za razliku od humanistike antropologije koja tei da afirmie ideju oveka i koja tei ukidanju njegovog otuenja, Altiser eli da afirmie pojam radnike klase u smislu naunog pojma. Reeno je da je Altiseru izuzetno stalo do nauke, samim time po njemu marksizam nije naunog karaktera ukoliko operie apstrakcijama kao to je ovek, ve se nuno mora oslanjati na pojmovni aparat koji, po Altiseru, oslikava realne odnose proizvodnje. Ovo upuivanje na realne procese proizvodnje nije mogue ukoliko se odstrani pojam radnike klase. Ovo je ostavilo duboke tragove na Altiserov misaoni razvoj. Jedan od znaajnih tragova jeste injenica da ukoliko ukinemo pojam oveka kao subjekta i pojam subjekta uopte, time ukidamo neke od osnovnih prateih pojmova koji su vezani za njih, u prvom redu pojmove kao to su volja i svest. Altiser e veoma brzo doi do zakljuka da radnika klasa kao takva nije rezultanta pojedinanih volja i samosvesti, ona nije neto to se moe izvesti na osnovu lokacije pozicije subjekta sa ijeg stanovita moemo razaznati voljne i svesne akte. Utoliko ideologija za Altisera nije lana svest koliko polje nesvesnog. Iz ovog razloga se Altiser veoma esto smeta u takozvanu tradiciju miljenja pod imenom strukturalizam. Jedna od osnovnih teza altiserijanskog strukturalizma kae da struktura prethodi subjektu, drugim reima da struktura determinie instance kao to su volja i svest. Rei da subjekt kao takav ne poseduje konstitutivnu ulogu u nauci podrazumeva stanovite da subjekt jeste produkovan strukturom. Za Altisera ne postoji klasa koja produkuje svoj svet, time produkujui i odnose u koje stupa. Postoji proces koji prethodi subjektu, ovaj proces jeste klasna borba. Klasna borba produkuje i reprodukuje radniku i vladajuu klasu. Strukturalni razlozi prethode svim drugim instancama, bile to volje ili svesni pojedinaca. U izvesnom smislu Altiser je u pokuaju otklona od esencijalizma premestio esenciju sa subjekta na strukturu.

97

Uvod u radikalne teorije

98

Ovim inom Altiser je efektivno prepolovio dihotomnu strukturu subjektivnosti, sa jedne strane je zadrao Marksovu ideju klase po sebi time to je klasu sveo na procesualnost strukture, dakle na onaj momenat gde subjekt biva razloen na mehanizam strukture, inei ovo sa namerom da istakne pojam radnike klase u smislu jednog naunog pojma marksizma, dok je sa druge strane stavio u pitanje celokupno pitanje klase za sebe, time to je ideologiju proglasio poljem nesvesnog, a svaku poziciju subjekta poljem ideologije. Posledica ovog je sledea: Altiser prenosi stoer svojih razmiljanja o kapitalizmu, naoigled moralnog bankrota emancipativnog jezgra humanistikog socijalizma, na samu klasnu borbu kao ne-subjektivnu procesualnost mehanizama u kojima su principi volje i svesti iskljueni u svom konstitutivnom karakteru. Ovde se ne radi o tome da Altiser odbacuje pojam radnike klase, ali mu odbija emancipativne preskripcije koje su tradicionalno bile upisane u ovaj pojam (odbija radniku klasu kao subjekt), time proglaavajui svaku praksu ideolokim inom. Moemo navesti samo neke principe koji slede iz ovog ina: - Altiser odbacuje ideju otuenja. Ukoliko ne postoji subjekt kao takav, sama ideja otuenja postaje problematina jer ne postoje kriterijumi subjektivnosti koji bi nam rekli ta znai biti otuen i u odnosu na ta smo otueni. - Ne postoji izvorni subjekt radnike klase, koji sebe moe da iskljui iz ideologije, da sebe prepozna kao otuenog subjekta i koji neophodno mora da povrati svoju izgubljenu sutinu. Ne postoji ni izvorni kapitalista. Ove pozicije su efekat ideolokog diskursa. Ono to jeste objekt nauke jeste klasna borba, proces kapitala koji reprodukuje kapitalistiku i radniku klasu, a ne subjekti koji nezavisno od ovog procesa susreu jedni druge i svojom voljnom, svesnom aktivnou vode klasnu borbu. - Ovde moemo naglasiti Altiserovo pozivanje na Marksove formulacije tipa: vrednost kao automatski subjekt, kapitalista kao personifikacija kapitala, roba kao graanin sveta robe koja valorizuje druge robe. Altiser u svemu ovome vidi jedno naglaavanje same procesualnosti kapitala, gde onda tzv. subjekt nije ovek koji svojom voljom, svojim svesnim aktom stavlja ovu procesualnost u pogon, ve sam proces koji kao to dovodi do produkcije roba, tako isto dovodi do produkcije subjekata. Ali ako je ovo sluaj, onda vidimo da subjekt u svojoj dvojnoj strukturi podreenosti i emancipacije mora biti sagledan kao ideoloki produkt. Sagledati ga u ovom smislu podrazumeva uiniti korak napred ka nauci.

*** Da li odbacivanje ideje subjekta istovremeno znai da nema izlaza iz ideologije putem emancipativne prakse i ukoliko je to sluaj, sa koje pozicije je uopte mogue voditi emancipativnu borbu? Ovo e postati jedna trajna taka spoticanja za Altisera. Sa odbacivanjem ideje subjekta uopte za njega e se pojaviti mnotvo problema, u prvom redu problem formulisanja ideje prakse uopte, koja e negde figurirati konsekventno kao instanca ideologije, time stvarajui potrebu za idejom tzv. pozitivne ideologije radnike klase, a drugde kao instanca naunosti, to e onda otvoriti pitanje, na koji nain ova nauna praksa uopte moe biti formulisana. Osnovni problem e postati pitanje kriterijuma. Ukoliko pokuamo da prepoznamo represivnu i pozitivnu ideologiju postavlja se pitanje kriterijuma po kojima moemo da razlikujemo ove dve. Simptom ovih problema mogue je uvideti u jednom interesantnom Altiserovom citatu:
Nisu ljudi ti koji stvaraju istoriju, ve mase. Ovaj slogan je od ivotnog znaaja za proletarijat. Nije humanizam kljuna re, ve ono sto je od ivotnog znaaja za proletarijat: klasna borba.5

99

Dakle nisu subjekti, pojedinane instance svesti i volje u formi ljudi ti koji stvaraju istoriju, ve mase, jedan opti pojam koji se poziva na strukturalni znaaj grupacija ljudi, a ne toliko na rezultantni efekat pojedinanih odluka istih. Od vanosti je ovde uvideti formulaciju po kojoj od ivotnog znaaja za proletarijat nije injenica da proletarijat stvara istoriju, niti mukarci i ene kao voljni, svesni subjekti, ve mase. Postavlja se oigledno pitanje, ko sainjava ove mase? Ko pripada masama? Ovo pitanje je bilo uvek aktuelno u istoriji marksizma jer je omoguavalo formulisanje konkretnih poteza koje su vodile aktere revolucionarnih pokreta pruajui prostor da se formuliu strategije (od toga gde e se deliti letci do toga ko e sainjavati razliite forme provizionalne vlasti). U izvesnom smislu ukidanjem aktera Altiser se okrenuo jednom drugom smeru razmiljanja o emancipaciji koje se sve vie zasnivalo na ideji kontingencije i kontingentnim uslovima koji vode istorijske dogaaje. Problem nemogunosti lokacije aktera revolucije pod opasnou da nauku redukujemo na ideologiju e biti jedno problematino mesto kod Altisera kojeg e on biti svestan. Zapravo Altiser e u samo-kritici reformulisati svoje stavove i priznati radnikoj klasi emancipativni karakter u smislu subjekta revolucije, ali e to imati pogubne posledice na strogo razlikovanje ideologije i nauke koje je karakterisalo njegove ranije radove.
5 Althusser, L. (2001): Lenin and Philosophy, u: Lenin and Philosophy and Other Essays. London: Monthly Review Press. Str. 69.

Uvod u radikalne teorije

*** Pitanja koja je Altiser otvorio su za mnoge autore koji idu njegovim stopama od znaaja. Po njima Altiser je otvorio problematiku subjekta revolucije i u kom smislu je uopte mogue govoriti o subjektu revolucije. Drugim reima on je uzdrmao staru veru u radniku klasu kao jedan jasno definisan akter sveta i u jednu sliku sveta koja je i dalje ouvavala esencijalistike korene, to je mnogim autorima otvorilo put ka reformulacijama marksizma. Iako je pokuaj iskorenjivanja esencijalizma u marksizmu za Altisera esto zavravao u novim esencijalizmima, sam pokuaj jeste neto to je postalo vodilja mnogim autorima koji su se kretali njegovim stopima.

100

Saa Hrnjez

Staro umire a novo ne moe da se rodi: Grami na putu raanja novoga

Ne moe se rei da Gramijevo ime nije prisutno i da nije poznato, ne samo u uim, teorijski upuenim krugovima, nego i u irem polju interesovanja za politiku teoriju marksistike orijentacije. Grami je verovatno uz Makijevalija i Vikoa jedan od najcitiranijih italijanskih mislilaca. Prevodi Zatvorskih svezaka i ostalih Gramijevih tekstova na mnoge svetske jezike takoe su znak njegove ire rasprostranjenosti i popularnosti. Moemo govoriti i o izvesnoj modi Gramija u odreenim periodima i u odreenim zemljama, kao i o statusu klasika koji uiva u samoj Italiji1. Meutim ovi kvantitativni i nominalni kriterijumi nisu i znak duboke prisutnosti i ive cirkulacije Gramijeve misli, niti njene kreativne elaboracije. I ne samo to: rasprostranjenost Gramijevog imena sama po sebi nita ne znai, te moe biti i negativni znak ideolokog vremena koje naseljavamo, odnosno pokazatelj mehanizma kojim hegemona kulturna ideologija uspeva da inkorporira i apsorbuje odreene teze koje dolaze sa suparnike pozicije (u ovom sluaju marksistike) kako bi se dominantan sistem misli i verovanja dalje reprodukovao i oslabio mogunost istinske promene. Vano je rei da je ovaj mehanizam predvideo i sam Grami ukljuivi ga u svoje razmatranje pasivne revolucije. Naime, danas nije nita neobino da se na Gramija pozivaju ne samo oni koji duboko veruju u istinsku poruku njegove misli, a to je revolucija i uspostavljanje socijalistikog drutva, nego ak i oni kojima je ta poruka mrska. Svakako da heterogenost, bogatstvo i univerzalna multiverzalnost Gramijevih interesovanja koja pokrivaju mnoga polja, naizgled udaljena od jezgra marksistike politike i prakse, doputaju mnogima da u Gramiju nau inspiraciju, utemeljenje i modele za sopstvena istraivanja. Ovde ne elimo da negiramo takvu vrstu uticaja na mnoge prole i budue mislioce, ve samo da odluno izbegnemo onu redukciju, izrazito ideoloku i tako svojstvenu aktuelnom postburoaskom neoliberalnom kapitalizmu, a koja se, na naem primeru, otkriva u svoenju Gramijevog dela na samo jedan njegov aspekt, neutralizujui politiko znaenje i otrinu njegove misli i izbegavajui tako crvenu nit koja proima celokupan njegov angaman a ija je sutina upravo u tome da je crvena. Zato kada govorimo o Gramiju filozofu, Gramiju istoriaru, Gramiju teoretiaru politike, Gramiju istraivau drutvenog ivota, Gramiju misliocu kulture i pozorinom kritiaru, Gramiju rtvi Musolinijevog faizma itd., ne treba da zaboravimo i to pogotovo danas da je Grami teoretiar revolucije i komunistikog drutva. Grami je pre svega
1 Videti: Eric Hobsbawm, How to Change the World, Little, Brown, New York, 2011, (pogl. 13).

101

Uvod u radikalne teorije

102

bio politiki borac, aktivista i voa Partije. Marksistiki filozof, ali i filozofski komunista. Tek dospevi u zatvor Grami je prisiljen da se bavi iskljuivo teorijom, te se tako razvija Grami istorijski materijalista, filozof prakse, ali i neoidealista, zbog ega zasluuje mesto i u istoriji filozofije rame uz rame sa ostalim imenima 20-vekovne filozofije, bez obzira na to to njegov interes za filozofiju nije akademsko-katedarski, i to je njegovo poznavanje istorije filozofije selektivno (Grami je bio student knjievnosti i filologije na Univerzitetu u Torinu gde ak nije ni diplomirao). Jedino imajui sve ovo u vidu moemo izbei ideoloku neutralizaciju i redukciju Gramijeve figure ime ona u razblaenom i bezopasnom obliku postaje prihvatljiva za dominantne akademske, ali i antiakademske krugove. Grami nije sveobuhvatni mislilac gde je revolucionarna politika samo jedan deo te celine i irine interesovanja. Ne! Grami je sveobuhvatni mislilac gde je sama ta sveobuhvatnost politika i revolucionarna. Bez ovog razjanjenja besmislen je svaki uvod u njegovu misao. Drugim reima, Gramija ne treba uiniti prihvatljivim uprkos njegovom komunistikom angamanu (kako su mnogi skloni da ine), nego uiniti ga prihvatljivim samo na osnovu i uz taj angaman.

ostvarenje hegemonskog aparata, budui da stvara novo ideoloko tlo ... jeste saznajna injenica, filozofska injenica ZS X II, 122
Jedan od pogrenih koraka u pristupu Gramijevim temeljnim pojmovima jeste njihovo apstraktno i isto konceptualno razmatranje bez uzimanja u obzir kako Gramijevih konkretnih politiko-istorijskih analiza, minulih i njemu savremenih deavanja, tako i samog neposrednog kolektivnog i povesnog iskustva kroz koje je Grami prolazio sazrevajui i izgraujui se kao autonomna i originalna politika linost. Moemo rei da su dva konkretna pitanja u pozadini celog Gramijevog intelektualnog napora: 1. Zato se Boljevika revolucija nije proirila i na zapadne zemlje? i 2. Zato je u Italiji pobedio faizam? Upravo se zbog toga i fundamentalni pojam Gramijeve teorije pojam hegemonije ne moe ispravno sagledati bez uvida u situaciju italijanskog radnikog pokreta i Socijalistike partije za vreme i neposredno nakon Prvog svetskog rata (pitanje kolonijalizma i intervencionizma), a pogotovo je nemogue izgraditi pravu sliku bez razumevanja dogaaja poznatih kao Biennio rosso, okupacije fabrika 19191920. Upravo iz ovih iskustava, koje na kolektivnom a i linom planu mogu da se samu psiholoki u jednu dispoziciju, a to je poraz, nastaje plodna i sloena
2 Antonio Grami, Zatvorske sveske (u nastavku ZS), deseta sveska drugi deo, paragraf dvanaesti. Naslov originala: Antonio Gramsci, Quaderni del carcere, Einaudi, Torino, 1975. Sve citate Gramija preveo je autor teksta.

pojmovna i teorijska struktura fragmentarno razraena u Zatvorskim sveskama, kljunom Gramijevom delu pisanom u Musolinijevom zatvoru izmeu 1929 i 1935. Kada je re o pojmu hegemonije (egemonia), suprotno uobiajenom znaenju prisilne dominacije, nametanja ili nasilne prevlasti, bitno je odmah naglasiti da je za Gramijevu hegemoniju kljuan pojam saglasnosti (consenso)3. Na nekim mestima izgleda kao da Grami identifikuje hegemoniju sa saglasnou, odnosno sa upravljanjem putem saglasnosti i pristanka onih kojima se upravlja, dok na drugim mestima proiruje pojam hegemonije dodajui mu i znaenje vlasti u smislu vladanja putem dravnog i normativnog aparata prisile. U oba znaenja ideja upravljanja saglasnou ostaje konstitutivna za hegemoniju. Naime, po Gramiju dva su naina na koji jedna politika klasa ostvaruje svoju vladavinu: kao upravljaka klasa (classe dirigente), kada postane vodea u drutvu putem saglasnosti i saveza sa ostalim potlaenim klasama, i kao vladajua klasa (classe dominante) kada doe na vlast i preuzme mehanizme prinude ime dominira i suparnikim klasama. Prvo odreenje ima znaenje politike hegemonije i cilja na to da klasa treba i moe da bude vladajua i pre dolaska na vlast, dakle, da bude upravljaka i vodea u drutvu4. Ve ovakvo odreenje koje ujedinjuje preskriptivni (treba da bude) i eksplikativni (moe da bude) nivo govori nam da je politika hegemonija programski koncipirana za radniku klasu i zbog nje: revolucija poinje u borbi za hegemoniju radnike klase pre njenog dolaska na vlast sa ciljem da ona postane upravljaka u drutvu, hegemona u smislu politiko-etiko-kulturnog uticaja na drutvene aktere posredstvom klasnog saveza sa ostalim potinjenima. Instrumenti ovog uticaja su istovremeno i instrumenti sprovoenja hegemonije: kolska delatnost, udruenja, razliite organizacije, asopisi, publicistika, kulturne institucije. Instrumenti hegemonije prema tome pripadaju onome to se moe definisati kao graansko drutvo (shvaeno kao brgerliche Gesellschaft, a ne kao civil society!), dakle pripadaju polju udruivanja, posredovanja i komunikacije izmeu razliitih ljudskih subjekata. Gramijev doprinos sastoji se u tome to ovo polje nije mislio kao neutralno i imuno na politiko struktuiranje, jer takvo ono ne moe da bude, nego naprotiv, graansko drutvo je uvek i polje borbe za hegemoniju razliitih politikih snaga i odnosa. Iz prethodno reenog moemo zakljuiti zato je pitanje intelektualaca jedno od vanijih kojem se Grami posveuje. Nosioci borbe za hegemoniju su upravo intelektualci. Njih Grami shvata u irem neelitistikom i neakademskom smislu. Intelektualac nije pripadnik nezavisne drutvene grupe koja se od ostalih
3 Hegemonija nije samo neto drugo, ona je suprotna diktaturi ne postoji praksa hegemonije bez kulturne izraajnosti. Sprovoenje hegemonije je jedna veoma sloena stvar, rekao bih rafinirana: Ona znai voditi pratei, biti na elu istorijskog toka ve u kretanju, i koji se kree i na osnovu ideja, ideja-vodilja, ideja-sila koje mi unosimo, Mario Tronti, Luomo che ha afferato il fulmine a mani nude, Povodom 70. godinjice od Gramijeve smrti, Rim, 17 april 2007. 4 A. Grami, ZS I, 44

103

Uvod u radikalne teorije

104

grupa izdvaja po karakteru svog intelektualnog rada i vrednostima (kao to je npr. posveenost istini). Svaka drutvena grupa, odnosno klasa ima svoj sloj intelektualaca. Intelektualce koji svesno pripadaju odreenoj klasnoj poziciji, govore iz nje i za nju, Grami naziva organskim intelektualcima, upravo zbog organske povezanosti sa klasnom osnovom i socijalne utemeljenosti. Intelektualac dakle ima ulogu nosioca teorijske svesti o revolucionarnom drutvenom zadatku, i upravo zbog toga intelektualac nije nikakva autarkina figura, ili posebno zanimanje, nego ona komponenta koju treba razviti meu samom radnikom klasom. Radnik treba da postane intelektualac, a to postaje onda kada prestane da se doivljava iskljuivo kao radnik-izvritelj i kada se razvije u radnika-proizvoaa ideja koji je u stanju da vodi drutvo zadajui mu orijentaciju, smer i novi smisao. Upravo na taj nain potinjena radnika klasa postaje hegemona, jer stie posebno intelektualno odnosno idejno (a to znai i etiko, politiko i kulturno) znaenje za sam drutveni totalitet. U pitanju je, dakako, proces politike konstitucije klasne subjektivnosti, njeno formiranje u klasu za sebe. Ovo zadobijanje klasne samosvesti Grami tumai i kao prelaz sa baze na nadgradnju, odnosno prevazilaenje isto ekonomsko-korporativnog nivoa gde radnik jo sebe gleda kao profesionalnog izvritelja odreenih, njemu tuih, druvenih zadataka5. Samosvest je na tom nivou i dalje partikularna i nedovoljno izraena, jer je vezana za poseban ekonomski interes radnika - ak iako se on izraava u politikim terminima bez svesti o drutvenom totalitetu i povesnoj pozicioniranosti. Hegemonija se meutim raa sa politikom sveu o univerzalnom drutvenom zadatku koji radnika klasa sebi postavlja iz njenih posebnih, partikularnih interesa. U hegemoniji se na taj nain radi o nekoj vrsti politikog Bildunga kojim se potinjena radnika klasa izdie na univerzalni nivo, ili reeno Laklauovim renikom zauzima, hegemonizira prazno polje optosti popunjavajui ga svojim posebnim, kontingentnim sadrajem. Koliko god ova Laklauova koncepcija bila nedovoljno dijalektika jer odnos posebnog i opteg posmatra kao spoljanji odnos praznog i punog6, ona je na sasvim dobrom tragu s obzirom da pojam hegemonije smeta u pojmove opteg/posebnog. Umesto toga moemo rei da klasna partikularnost odreene povesno potlaene klase u jednom trenutku zaista otelovljuje drutveni totalitet, pa se univerzalnost i sadrinski ostvaruje na posebnom mestu te drutvene grupacije, jer sada njenu klasnu poziciju moemo i tako rei - ispunjava univerzalnost koja samim tim ne moe biti miljenja kao prazna forma. Prevazilaenje ekonomsko-korporativne ogranienosti kao conditio sine qua non hegemonskog odnosa znai, u terminima klasne solidarnosti, da se radnici ne oseaju samo solidarnim sa drugim istovrsnim radnicima, putem profesionalne i sindikalne povezanosti (na primer u fabrici), nego da se radnika solidarnost
5 A. Grami, ZS IV, 38 6 Videti: Ernesto Laclau, Chantal Mouffe, Hegemony and Socalist Struggle, Verso, London, 1985 i Batler, Laclau, iek, Contingency, Hegemony, Universality: Contemporary Dialogues on the Left, Verso, London, 2000.

zasnuje kao ire drutveno i politiko jedinstvo. Za Gramija sindikalizam stoga nije dovoljan, pa ak slui i kao pogrean primer (on ga naziva liberalizmom potlaenih), jer se sindikalizam bori za radnika prava politiki i pravno, ali i dalje na nivou ekonomsko-korporativnih interesa. Za Gramija je najproblematinije to to sindikalizam ne dovodi u pitanje horizont u kojem se borba za radnika prava eli ostvariti, dok se u zadobijanju i sprovoenju hegemonije sutinski radi upravo o osporavanju tog horizonta, buroaskog-kapitalistikog okvira drutvene reprodukcije. Drugim reima, radnitvo e se konstituisati kao politiki subjekt tek kada ovlada kulturno-intelektualno-etikim instrumentima za ostvarivanje hegemonije u drutvu, dakle kada postigne drutvenu saglasnost meu potlaenim klasama, i naravno, kada dobije svog Modernog vladaoca, a to znai: organizovati se u politiku stranku koja e kao kolektivni organski intelektualac na temelju hegemonskog odnosa moi da figurira kao univerzalni nosilac revolucionarne promene drutvenog totaliteta. U Gramijevom koncipiranju hegemonije, kako moemo da vidimo, radi se o procesu formiranja politike svesti (na subjektivnoj ravni) i izgradnji drutvenog totaliteta na strani potlaenih klasa (na objektivnom nivou). Jedinstvo ove dve ravni nije nita drugo nego formulacija klasino marksistikog jedinstva teorije i prakse. Ono to Gramija najvie interesuje jeste kako stvoriti najire uslove za revolucionarni preobraaj, kako potlaenu klasu uiniti hegemonom tako da ta hegemonija bude temelj odrive politike vlasti7. Ovo praktiko pitanje neodvojivo je od teorijske re-konstrukcije marksizma to podrazumeva njegovo oslobaanje od neradikalnih elemenata: neokantizam, pozitivizam, pragmatizam, neoidealizam (u italijanskoj varijanti Kroea i entilea). Ovakav emancipovani marksizam miljen kao filozofija prakse u stanju je, prema Gramiju, da izgradi novu kulturu, odnosno nove kulturne temelje socijalistikog drutva8. I upravo stoga hegemoniju Grami naziva filozofskom injenicom, sa zadatkom stvaranja novog ideolokog terena odreenog preobraajem svesti i metoda saznanja. U tom smislu Grami razumeva i Marksovu reenicu, koja se esto ponavlja u Zatvorskim sveskama, da ljudi postaju svesni konflikta u svetu proizvodnje na terenu ideologije9: biti-svesnim ovde ima gnoseoloko znaenje
7 Wolfgang Fritz Haug, Philosophizing with Marx, Gramsci, and Brecht, u: Boundary 2, 34 (3), str. 160 8 Postavka koja je prisutna od najranijih Gramijevih radova. Videti npr. A. Gramsci, Socialismo e cultura, u: Scritti politici I, Editori Riuniti, Roma, 1973, str. 15. Svakoj revoluciji prethodio je intenzivan rad kritike, kulturnog prodora, idejnog proimanja putem udruivanja ljudi, prethodno otpornih jedni na druge, koji su bili samo zaokupljeni milju da ree, dan za danom, iz asa u as, sopstveni ekonomski i politiki problem za sebe, bez solidarnih veza sa drugima koji se nalaze u istim uslovima. (isto, str.16) 9 Pri posmatranju ovakvih prevrata mora se uvek razlikovati materijalni prevrat u ekonomskim uslovima proizvodnje, koji se dade konstatovati s tanou fizikih nauka, od pravnih, politikih, religioznih, umetnikih ili filozofskih, ukratko, od ideolokih oblika u kojima ljudi postaju svjesni toga sukoba i borbom ga reavaju, Karl Marks, Predgovor za Prilog kritici politike ekonomije, u Izabrana dela I, Kultura, Beograd, 1949.

105

Uvod u radikalne teorije

konstituisanja istine (ZS IV, 45) u delanju i samo kroz delanje10. Ako je teren ideologije teren politike borbe, ali u odnosima proizvodnje svesti i spoznaja, onda to znai da su dinamike konstituisanja istine uvek politike, te da je politika akcija uvek odreena formom i stepenom samosvesti individua i grupa koji akciju sprovode. I ova samosvest uvek ima formu svesti o dubokim drutvenim protivrenostima u kojima se deluje. Stoga je razumljiv i tribut koji Grami odaje Lenjinu zbog njegovog doprinosa i filozofiji, jer je unapreujui politiku praksu i teoriju uspeo i filozofiju da pomeri unapred.

Pozicioni rat, u politici, jeste pojam hegemonije (ZS VIII, 52)

106
Smisao razlikovanja manevarskog i pozicionog rata lei u isticanju istorijske promene koja se dogodila u uslovima i nainima politike borbe. Obuhvatno i temeljno miljenje pripremnog zadatka revolucije zahteva dugoronost i drugaije naine politike borbe koji zapravo odgovaraju drugaijim istorijskim uslovima i okolnostima. Prelaz sa manevarskog na pozicioni rat jeste prelaz sa frontalnog napada, direktno usmerenog ka taki gde je mo centrirana, na rovovsku borbu na razliitim pozicijama i u irem polju unutar drutva. Nakon dogaaja koji su obeleili istoriju manevarskog rata (na Zapadu Francuska revolucija 1789. i Boljevika revolucija u Rusiji od marta 1917. do marta 1921.) otvorio se dugi period pozicionog rata koji je Evropi doneo ideoloku pobedu liberalizma u 19. veku i faizma u 20. veku. Ovi istorijski primeri nam ve sami po sebi govore da je pozicioni rat karakteristian ideoloko-politiki nain borbe u ireverzibilnoj situaciji u kojoj je graansko drutvo postalo kompleksnije, ideoloka struktura razvijenija kao i njene forme politike organizacije. Kada postoji nova vrsta Drave, raa se problem nove civilizacije i treba stara direktnija oruja i probleme taktike zameniti sa prefinjenijim i odlunijim orujem ... To je borba za viu kulturu, pozitivni deo borbe za kulturu (ZS III, 31). Ako se, prema tome, borbom za viu kulturu osvaja kulturna hegemonija sa politikim znaenjem, onda pozicioni rat nije nita drugo nego strategija hegemonije, ili kako kae sam Grami: hegemonija u politici jeste pozicioni rat. Ako prihvatimo isto metodsko razlikovanje kulture i politike to bi u Gramijevom sluaju bila jedina dopustiva razlika izmeu ta dva polja onda bismo mogli rei da je pozicioni rat nastavak konflikta izmeu dve suprotstavljene hegemonije politikim sredstvima. Meutim, iako smo do sad ve mogli da primetimo, nije uzalud ponovo naglasiti da je ova razlika izmeu kulturne i politike hegemonije
10 Tim povodom Grami u jednom fragmentu (ZS VII, 37) citira Getea: Traiti gde i u kojem smislu Gete tvrdi: Kako ovek moe dostii samosvest? Kontemplacijom? Naravno da ne, samo kroz delanje.

uslovna i ima samo didaktiku funkciju jasnijeg objanjenja. Politika hegemonija je uvek kulturna, i obratno. Iako Grami tvrdi da je manevarski rad prevazien upravo idejom hegemonije koja se sada ostvaruje u pozicionom ratu, to ne znai da ne postoje mesta i istorijske prilike gde manevarski rat i dalje ne predstavlja odgovarajui oblik politikog suprotstavljanja. Antikolonijalna borba je primer manevarskog rata koji nastavlja da ima emancipatorsku ulogu u zemljama gde je mo koncentrisana na jednom mestu ili suvereno personifikovana u jednom oveku, diktatoru ili monarhu. Model direktne frontalne borbe, a to znai nasilna pobuna sa elementima pravog rata, u takvoj situaciji ima smisla jer je, kako kae sam Grami, tu Drava sve a graansko drutvo nerazvijeno i elatinasto (ZS, VII, 16). Meutim, kompleksna drutvena struktura zapadnih kapitalistikih zemalja ovakvu nasilnu borbu ini izlinom, pa ak i kontrarevolucionarnom. Pozicioni rat se, prema tome, dotie pitanja revolucionarnog nasilja koje se obino u javnom diskursu provlai u potencijalno diskreditujuim i moralizatorskim namerama. Kao mladi socijalista koji je pozdravio Boljeviku revoluciju u danima njenog zbivanja, Grami zapravo nudi jedno realistiko reenje i ne iskljuujui a priori nasilno zauzimanje vlasti on se bavi onim to dolazi pre, a to je analiza uslova i sposobnosti za revoluciju. itava Gramijeva teorija revolucije jeste teorija sposobnosti za revoluciju. Iz te perspektive i pitanje revolucionarnog nasilja zadobija sasvim drugo, real-istorijsko znaenje. Iskustvo Boljevike revolucije, te uspostavljanje staljinistikog reima nakon nje, kao i razoaravajui negativan ishod okupacija fabrika 1920-te, Gramija su poduili da treba prigrliti dugoronu strategiju - strpljivi, dugaki, naporni i sigurno ne linearni proces revolucije. U strogo teorijskom smislu pozicioni rat upuuje na dva vrlo bitna odnosa: jedan je odnos graanskog drutva i drave, dok je drugi klasino marksistiki odnos baze i nadgradnje (nem. berbau Grami prevodi sa superstruttura, umesto uobiajenog ital. sovrastruttura). Graansko drutvo, koristei se vojnim metaforama, Grami razumeva kao sistem rovova, utvrenja i aneva. Pozicioni rat se odvija na svim ovim ratnim pozicijama unutar graanskog drutva. Drava u tom sistemu je prednja traneja (ZS, VII, 16). I nadgradnje Grami naziva sistemom rovova i time ne samo to dovodi u vezu borbu za hegemoniju i pozicioni rat sa temom nadgradnje, nego i pojmovno reformulie odnos baze i nadgradnje. Taj je odnos kod Gramija uvek miljenje kao odnos prelaza. Prelaz sa baze na nadgradnju potpuno odgovara ve pomenutom prevazilaenju ekonomske-korporativne ogranienosti, ideologije sindikalizma, ekonomizma i socijalnog empirizma ime se obavlja kljuni korak u sticanju univerzalne politike samosvesti potlaenih drutvenih grupa. Termini baza i nadgradnja ovde dobijaju subjektivistiko znaenje, jer dolaze direktno u vezu sa stepenom samosvesti odreene drutvene grupacije. Pa prema tome: ako jedna drutvena grupacija na nivou samo-razumevanja ostaje i dalje ograniena sferom ekonomske nunosti, i u potpunosti i nereflektivno zavisi od materijalnih

107

Uvod u radikalne teorije

108

proizvodnih snaga, ta je grupa onda celom svojom egzistencijom u bazi. Onog momenta kada ta drutvena grupa razvije svoju kulturnu, etiku i intelektualnu delatnost, svoje oblike drutvene svesti, pa postane politiki inilac sa univerzalnom drutvenom ulogom, tada je ona u polju nadgradnje. Prelaz sa jednog na drugo polje, to jest sa baze na nadgradnju, iz ove subjektivistike perspektive, ima znaenje svesne emancipacije i politikog samoodreenja. To u stvari znai da baza i nadgradnja figuriraju i kao relacioni pojmovi, odnosno, oni ne oznaavaju toliko razliita polja u objektivnoj drutvenoj stvarnosti (ekonomija, politika, pravo, ideologija, itd.) nego nain na koji se odreeni subjekat odnosi prema tim poljima, te da li se odnosi na nain nunosti i podreenosti neposrednim determinacijama ili se pak odnosi na nain svesne inicijative i voljnog delovanja. To ne znai da Grami prenebregava objektivnu ili materijalistiku stranu odnosa baze i nadgradnje; naprotiv, ona upravo odreuje stepen realizma i ostvarivosti revolucije s obzirom da Grami esto citira reenice iz Marksovog Predgovora za Prilog kritici politike ekonomije o tome da nijedna drutvena formacija ne propada i ne zamenjuje se novim, viim odnosima proizvodnje, pre nego to se razviju svi postojei oblici proizvodnih snaga. Dijalektiki odnos baze i nadgradnje znai da revolucija ne moe nastati pukom inicijativom subjekta, teorijski osveenog, koji vodi pozicioni rat u sferi kompleksnih nadgradnji. Potrebne su objektivne protivrenosti i konflikti u svetu proizvodnje, istorijski uslovi koji predstavljaju bazu budue promene. Pozicioni rat se dakle smeta u polju svesti o tim protivrenostima (Marksovim jezikom reeno, izmeu proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa) i svesne akcije koja povratno deluje na bazu i modifikuje je.

u dijalektikoj suprotnosti samo teza zapravo razvija sve svoje sposobnosti borbe, tako da pridobije tobonje predstavnike antiteze: upravo u tome se sastoji pasivna revolucija ili revolucija-restauracija (ZS XV - II, 15)
Ve je reeno da se teorijska vrednost Gramijevih osnovnih pojmova sastoji u njihovoj konkretnoj optosti; situirani u istorijskim pojavama i dogaajima optost dostiu samo u kritiko-negativnom odnosu prema njima. Takav je i pojam pasivne revolucije koji na neki nain ujedinjuje prethodna dva pojma - hegemoniju i pozicioni rat - definiui takav razvoj prilika gde vladajua klasa da bi odrala hegemoniju, u pozicionom ratu, pravi odreene revolucionarne iskorake, ali drei se i dalje dominantno-reakcionarne linije. Vladajua klasa pred izazovom i opasnou istorijske spontanosti masa sa potencijalno revolucionarnim ishodom,

i upravo u nameri da sprei takvu mogunost, izlazi donekle u susret zahtevima potlaenih i uspeva da ih integrie. Pasivna revolucija, kao i sama koncepcija hegemonije, proistie iz analize italijanskog Rizorimenta kojeg Grami naziva revolucijom bez revolucije. Negativni ili porazni istorijski primeri Gramiju slue kao tlo gde se obistinjava osnovni politiki princip: moe i treba da postoji hegemonija pre dolaska na vlast. Ograniene istorijske forme su uvek na neki nain mesto i istorijskih istina uzdignutih na nivo politikog naela. Rizorimento, a i faizam u XX veku, svaki na svoj nain, predstavljaju takve sluajeve ija nam analiza otvara teren za konceptualizaciju pasivne revolucije. Osim faizma, i druga dva Gramiju savremena fenomena fordizam i staljinizam mogu se podvesti pod mehanizam pasivne revolucije odnosno revolucije-restauracije. No da bi objasnili taj mehanizam najbolje je vratiti se Gramijevom tumaenju Rizorimenta. Rizorimento, italijanski pokret ujedinjenja koji je stvorio modernu Italiju kao politiku zajednicu, izveden je sinergijom dve politike snage: Umerenjaci (moderati), predvoeni grofom Kavurom, sa bazom u konzervativnoj politikoj klasi Pijemonta pod dinastijom Savoja, i Akcionai (azionisti), progresivnorepublikanska Stranka Akcije sa Macinijem i Garibaldijem. Ove dve ideoloki suprotstavljene politike snage su se ujedinile na projektu izgradnje jedinstvene italijanske nacije-drave koja je do tada bila teritorijalno podeljena na nekoliko manjih drava sa snanom Papskom dravom izmeu njih. Meutim, ovaj proces iako je imao dva pola i dve politike opcije u stvari je bio voen delovanjem jedne politike snage koja je preuzela ulogu istinskog noseeg subjekta. Umerenjaci su za razliku od Akcionaa predstavljali homogenu klasu, pa su kao takvi bili u stanju da uspostave hegemoniju u drutvu, da je proire i da upravljaju itavim procesom ujedinjenja. Pijemontska homogena klasa, politiki reprezontavana u Umerenjacima, oslanjala se na sloj bogatih veleposednika, ostatke stare aristokratije kao i na nove industrijalce i buroaziju. Kao socijalno kompaktna snaga, politiki artikulisana i sa slojem svojih organskih intelektualaca, Umerenjaci su delovali kao privlana snaga na sve ostale politike inioce uspevi na taj nain da odre svoju dominaciju. Savez sa Garibaldijem i Macinijem, koji nisu reprezentovali nijednu homogenu klasu, niti su imali hegemonijski aparat sa organskim intelektualcima, formirao se u stvari prema naelu odranja postojee hegemonije. Prema tome, savez sa drugom, ideoloki razliitom ili ak suprotstavljenom klasom, ima konzervativnu funkciju osnaivanja postojeih drutvenih odnosa kreiranjem (revolucionarnim) nove politike realnosti kao to je bila italijanska. I zapravo ishod Rizorimenta pokazao se kao diplomatskovojno proirenje suvereniteta Pijemonta i dinastije Savoja na ostale delove Italije, suavanjem moi Vatikana, uspostavljanjem kapitalistikog jedinstvenog trita do tada razjedinjenih i meusobno veoma asimetrinih i neusklaenih zemalja, to je bilo praeno prvobitnom akumulacijom kapitala, te surovim guenjem socijalnih pobuna na jugu. Ovi procesi dokazuju zato je Rizorimento u

109

Uvod u radikalne teorije

110

Gramijevom odreenju proputena revolucija ili revolucija bez revolucije. Politiki savez izmeu Kavura, Macinija i Garibaldija koji je stvorio modernu italijansku dravu iskljuio je itave slojeve seljatva i siromanih masa sa juga (radnika klasa tada je bila faktiki nepostojea) iz procesa konstituisanja zajednice. Ovo izostavljanje spreilo je da se Rizorimento razvije u istinsku revoluciju koja bi modernu dravu izgradila na iroj socijalnoj osnovi. Upravo to je ona uloga koju su po Gramiju imali jakobinci u Francuskoj: savez sela i grada, tj. novog buroaskog sloja i ruralnih masa. Meutim, poto Stranka Akcije kao progresivno-aktivistiki element, koji umesto da bude nosei biva podreen i apsorbovan unutar hegemonije konzervativnih snaga, nikada nije postavila pitanje agrarne reforme, klasni savez sa irim narodnim slojevima kao temelj drugaijeg hegemonskog odnosa bio je nemogu. Rizorimento kao model pasivne revolucije se dakle definie prema svom izostajuem elementu koji Grami istorijski locira u jakobinstvu. Pasivna revolucija se tako otkriva kao elitistiki projekat, bilo u svojoj vojnoj, intelektualno-kulturnoj ili birokratskoj varijanti. Formula pasivne revolucije kao progresivne restauracije bila bi: promeniti toliko da se nita ne promeni. Vladajua klasa reaguje na sporadine i nepovezane izlive subverzivnosti narodnih masa progresivnim projektima i promenama obuhvatajui, inkorporirajui i time neutralizujui revolucionarne elemente u meri u kojoj potlaeni ostaju u stanju potlaenosti, a hegemonija vladajuih se konsoliduje. Dominacija i hegemonija se time povesno jo jednom potvruju i reafirmiu kroz sposobnost vladajue klase da politiki reartikulie svest o svojoj ulozi u momentima potencijalnih povesnih otvaranja koja prete da miniraju uspostavljeni sistem hegemonije. itav Gramijev politiki projekat zapravo cilja na korenitu povesnu transformaciju koja se sastoji u tome da proletarijat stekne politiki artikulisanu povesnu samosvest i tako postane pravi i realni subjekat povesne otvorenosti i procesa koji vode ka ureenom socijalistikom drutvu. Neophodno je raskrstiti sa onim to sam Grami dijagnosticira kao odsustvo jedinstvene narodne inicijative u italijanskoj istoriji (ZS X, 41); kontinuitet tog odsustva ima formu pasivne revolucije. Jedno od ranih Gramijevih odreenja revolucije opisuje ju kao dijalektiki proces povesnog razvoja. Samim tim i razlika pasivne revolucije i proleterske revolucije dotie se razlike u karakteru same dijalektike. Pasivna revolucija se pokazuje kao ono (pseudo)dijalektiko kretanje u kojem antiteza ostaje usisana i obuhvaena tezom, bez samostalnosti i autonomije koja bi od sinteze proizvela neto sasvim drugaije; umesto toga postojea teza se razrauje, konsoliduje i konzervira u novom obliku. U ovome lei i konzervativno znaenje koje Benedeto Kroe pridaje Hegelovoj dijalektici liavajui je kako kae Grami svake snage i veliine11. A snaga dijalektike se sastoji upravo u njenom momentu antiteze, u dejstvu negativiteta koji u pasivnoj revoluciji ostaje
11 Vidi: ZS X, 41. Zato je Gramijeva elaboracija dijalektike polemika i sa Kroeom, i sa entileom, ali i sa naturalistikim materijalizmom.

podreen, nedovoljno razvijen, jednom reju - pasiviziran. Na taj nain Grami, odbacujui konzervativno tumaenje Hegela koje je kod Kroea izvedeno u vidu pripitomljene dijalektike, ne odbacuje i samu dijalektiku, nego naprotiv, izvlai na povrinu i razrauje njenu najradikalniju sutinu12. Dakle, Grami prepoznaje i predlae jednu drugaiju dijalektiku u kojoj se antiteza razvija do svoje punoe u tenji da uniti tezu. Razvoj antiteze sa druge strane ne treba prepustiti njenom imanentnom spontanitetu to u konkretnim terminima znai da razvoj antiteze nije nita drugo do organizovan rad na hegemoniji potlaenih klasa i rad na procesu klasnog osveivanja. Hegemonija se drugim reima osvaja u borbi izmeu antiteze i teze, u njihovoj uzajamnoj opsadi, gde teza pokuava da neutralizuje aktivne elemente na strani antiteze, da ih apsorbuje i inkorporira u dominantnu ideoloku paradigmu, dok sa druge strane antiteza tei da uniti tezu i da autonomno razvije sve svoje unutranje mogunosti. U tom antagonizmu pobeuje ona strana koja se pokae kao svesna svog zadatka budui kritiki svesna uloge i zadatka suprotstavljene pozicije13. Ako teza, odnosno tradicionalna pozicija i etablirani poredak, uspeju da se ouvaju asimilujui antitezu u nekakvom kompromisnom ili reformistikom reenju, te da se tako ponovo nametnu reformuliui svoju povesnu samosvest i politiku subjektivnost u novim terminima - onda u tom sluaju imamo pasivnu revoluciju ili revolucijurestauraciju kao to je Rizorimento. Ako prevagu odnese potlaeni i potencijalno revolucionarni antitetiki element, koji razvijajui samog sebe u stvari posredno dovodi do kraja i razvoj teze (teza u toj neumornoj borbi demonstrira sve svoje ivotne potencijale (ZS VIII 225)14 ) onda u tom sluaju imamo zaista revolucionarno prevladavanje, kraj teze, pa samim tim i kraj postojeeg oblika antagonizma, i prelazak na sintezu koja se pokazuje kao objektivni progres, otvaranje ka povesnom novom. Na primeru ove dve vrste dijalektike i dve vrste sinteze (konzervativna sinteza kao ouvanje starog putem i uprkos antitekom momentu, te revolucionarna sinteza kao autentian in realizacije novog putem i kroz antitetiki moment) vidimo svu razliku izmeu umerenog reformistikog
12 Vidi: Costanzo Preve: Sullattualit e linattualit di Gramsci (intervista a cura di Saa Hrnjez), http://www.comunismoecomunita.org/?p=3495 13 U borbi Kavur-Macini, gde je Kavur zastupnik pasivne revolucije-pozicionog rata, a Macini narodne inicijative-manevarskog rata, nisu li oba neophodna u tano istoj meri? Ipak treba imati u vidu da dok je Kavur bio svestan svog zadatka (barem u izvesnoj meri), budui da je razumevao Macinijev zadatak, Macini ini se nije bio svestan ni svog a ni Kavurovog zadatka (ZS XV- II, 11) 14 Mislimo da ovako treba tumaiti Marksovu reenicu iz Predgovora iz 59-te, koju esto nalazimo kod Gramija, a koja tvrdi da se novo drutvo ne pojavljuje dok staro ne iscrpe sve svoje resurse. Nije re o mehanikom automatizmu drutvenih formi i odnosa ije dovrenje treba pasivno saekati. Teza u ovom sluaju staro drutvo iscrpee sve svoje potencijale samo ako je pod udarom antagonistike snage, antiteze koja napada tezu i na taj nain je primorava da se serijom manevara (meu koje spada i pasivna revolucija) spaava, bori i tako iskazuje sve svoje kapacitete samoodranja. Dakle, dijalektika revolucije koja teite prebacuje na antagonistiki momenat na neki nain, paradoksalno, radi na tome da se kontinuitet teze razvije do te mere da se on to pre prekine.

111

Uvod u radikalne teorije

112

konzervativizma i revolucionarne politike emancipacije. Ta se razlika dijalektiki definie karakterom i ulogom koju ima antiteza; revolucionarna, progresivna i emancipatorska sinteza treba da se rodi upravo u krilu antitetikog elementa. Ono to Grami ovim poruuje, preneseno na faktiki teren politikih odnosa, jeste da potlaeni nemaju pravo na kompromise i reformistika posredovanja. Potlaeni kao revolucionari moraju da se u borbi iskau u svoj svojoj radikalnosti, odnosno da se identifikuju kroz radikalno drugaiji program (upravo ono to je trebalo da uradi Stranka akcije sa agrarnom reformom) i tako da ispolje do kraja svoj antitetiki momenat. Grami nije protivnik kompromisa i posredovanja; oni samo ne mogu biti primarni politiki cilj, jer dolaze kao rezultat istorijskog procesa i istorijskih nunosti upravo na temelju radikalno osveenog antagonizma. Gramijeva elaboracija ovih problema otvara, kao to je to primetio Erik Hobsbaum, vana pitanja kontinuiteta i diskontinuiteta u revolucionarnom deavanju: ta je to to se u revoluciji zaista destruira, a ta je ono to se ouvava? U svakom sluaju Grami nikako nije spreman da prihvati ideju nune revolucije, mehanikog i automatskog prelaza na komunistiko drutvo ili utopiju slinu tome. Gramijev kontinuitet nije linearan, i to potvruje teorija pasivne revolucije koja u stvari istorijski proces dri u otvorenosti, u zavisnosti od konkretno povesnog ishoda pozicionog rata izmeu teze i antiteze. Ili kako kae sam Grami: uvek postoji borba dve hegemonije (ZS VIII, 227) i ta borba se ne moe razreiti pomirujuim kompromisom ili solucijom srenom za sve strane.

Filozofija ina (praksis), ali ne istog ina, nego ba neistog ina, odnosno stvarnog u profanom smislu rei ZS4, 37
U pasivnoj revoluciji nedostajui, a za revolucionarnu ideju sutinski aspekt jakobinstva koji se nije politiki realizovao u italijanskoj istoriji usled kontinuiteta odustva narodne inicijative, Grami ipak teorijski otkriva u jednoj figuri iz italijanske renesansne kulture: re je o Makijaveliju ije izuavanje Gramija vodi do ideje Modernog vladaoca. Ta ideja saima u sebi celokupno promiljanje organizacije revolucionarnog pokreta i Partije kao organizovane klase. Moderni vladalac nije pojedinac nego politika stranka kao prva elija u kojoj se saimaju klice kolektivne volje koje tee da postanu univerzalne i totalne (ZS XIII - I, 1). Formiranje kolektivne volje koja izraava svest o povesnoj nunosti i deluje na istorijskoj sceni kao nosilac emancipatorske akcije konkretizuje se u krilu politike organizacije. Danas ovi Gramijevi uvidi mogu da deluju anahrono i iluzorno, ali oni su moda aktuelniji vie nego ikad. Moe zaista delovati nestvarno, ali ovde ne govorimo o politikoj stranci kao interesnoj

grupaciji koja sudeluje na tritu politikih dobara u neprikosnovenom okviru kapital-parlamentarnog konsezusa (Badju), nego o kolektivnom organskom intelektualcu sa formativno-edukativnom ulogom izgradnje klasne svesti i upravljanja hegemonijom. U ovom odreenju sadrano je Gramijevo protivljenje bilo kakvoj elitizaciji, birokratizaciji (Birokratija je najopasnija konzervativna snaga ZS XIII, 23) ili militarizaciji politikih stranaka. Stranka mora da vodi masovnu politiku sa teorijsko-intelektualnim ciljevima kompletnog etikog preobraaja oveka, i to je ono to je ini organskim intelektualcem. Ve po svojoj organizaciji i metodama rada ova stranka mora biti neto novo i radikalno drugaije; problem sa svim dosadanjim italijanskim strankama, tvrdi Grami, bio taj to su one delovale kao nomadski tabori, bez drutvenog homogenog bloka odnosno bez organske povezanosti partijskog vostva i intelektualaca sa najirom masovnom bazom. Revolucija nije stvar grupe odlunih dobrovoljaca, nego povesnog procesa objektivnih protivrenosti i samosvesne politike organizacije kolektivne volje unutar tog procesa. U ovom uvidu nalazi se i spona izmeu Makijavelija i jakobinaca. Makijaveli je za Gramija preuranjeni jakobinac, jer je shvatio da se bez upliva i provale seljakih masa u politiki ivot ne moe obrazovati kolektivna volja i izgraditi moderna drutvena zajednica. Reforma vojske kod Makijavelija ima upravo taj smisao, samo u kontekstu 15. veka i raskida sa feudalnim odnosima moi u cilju uspostavljanja apsolutnih nacionalnih monarhija. Isti princip klasnog saveza slede i jakobinci, pa je zahvaljujui njima ruralna Francuska prihvatila hegemoniju Pariza, to je doprinelo iroj socijalnoj utemeljenosti revolucije. U drugaijim, savremenijim drutvenim uslovima jakobinsku ulogu modernog vladaoca preuzima Komunistika partija koja mora biti deo radnike klase (organski povezana sa socijalnom bazom koju reprezentuje), ali mora biti i avangarda. Taj element koji je istovremeno organski, ali i izmeten ili isturen u smislu povesne uloge intelektualnog vostva predstavlja sutinu modernog vladaoca i Grami ga katkad definie kao homogeni centar kulture ili pak filozofija prakse. I ne sluajno jedno od prvih pojavljivanja termina filozofija prakse u Zatvorskim sveskama zatiemo u fragmentu o Makijaveliju (ZS V, 127), gde se Makijavelijeva koncepcija sveta naziva filozofijom prakse ili neohumanizmom, jer poiva na konkretnom delovanju oveka koji transformie stvarnost i intervenie u otvorenosti politike konjunkture. Makijaveli je filozof i to kao konkretni analitiar politike sadanjosti, u emu se i sastoji njegova izuzetnost. Kada reflektuje o vladaocu on ne misli na realnu istorijsku figuru njegovog doba, nego na realno mogueg idealnog hegemona gradei tako jednu teorijsku apstrakciju koja priziva realno postojeeg vladaoca. Makijavelijevo trebanje nije utopijsko nego realistiko i povesno, te na neki nain ve bitkujue. Iz toga Grami izvlai zakljuke za svoju filozofiju prakse, koja sa jedne strane ima formu real-politikog programa, ali se ne iscrpljuje u njemu, jer sa druge strane afirmie (i revolucionie) itavu koncepciju oveka i sveta, teorijski zahvata onaj temelj

113

Uvod u radikalne teorije

114

praksisa koji omoguuje svaku konkretno politiku akciju. Zato e Grami rei povodom Makijavelijeve autonomije politike injenice da otkrie autonomije politike donosi sa sobom epohalno novu koncepciju sveta (ZS IV, 8), drugim reima, sama filozofija se temelji na poimanju politike-prakse. Prioritet politike (u sistemu nadgradnji) treba shvatiti kao prioritet svesno-voljnog povesnog delanja i organizovane ljudske intervencije u povesti. Grami u stvari postulira trostruki identitet: filozofija = povest = politika. Ovaj trostruki identitet nije nita drugo do varijacija na klasinu marksistiku temu jedinstva teorije i prakse. Ovde nije mesto da detaljno obradimo odnos Gramija prema Makijaveliju (a i prema Renesansi uopte), ali bitno je zapamtiti da Gramijeva rekonstrukcija marksizma nezaobilazno ide preko Makijavelija15. Brojne i duge polemike su voene o takozvanoj tezi kamuflae prema kojoj bi Gramijeva upotreba termina filozofija prakse predstavljala kamuflau u uslovima faistike zatvorske cenzure i objektivne spreenosti da se otvoreno kae marksizam16. Ne negirajui prinudne okolnosti u kojima je Grami stvarao, kao i njegovu vrlo traginu linu dramu, pitanje kamuflae za nas ovde je sekundarno. Ono to je bitno jeste strateka i programska vrednost filozofije prakse koja u sebi rezimira osnovne postupke i linije Gramijeve interpretacije marksizma. Zato emo rei, sledei mladog Trontija17, da je filozofija prakse Gramijev pokuaj da se ponovo zadobije originalno jezgro marksizma, a to znai: misliti istorijski materijalizam kao obnovu i razvoj hegelijanizma (ZS XIV, 45) i emancipovati Marksovu misao od svih metafizikih prerada bilo u vidu metafizike materije (Bukarin) ili u vidu metafizike duha (entile, Kroe, ali i Sorel i razne vrste fihtijanizacije Marksa u 20.veku). Marksizam kao filozofija prakse, na tragu Antonija Labriole, jeste mnogo vie od tek jedne filozofske pozicije. Radi se o osnovi totalne koncepcije sveta, totalne filozofije u izgradnji celovite kulture (ZS IV, 14), dakle jedan neue Weltanschauung novog oveka. Jedan od noseih elemenata u rekonstrukciji istorijskog materijalizma jeste i Hegelova teza o identitetu stvarnog i umnog, bez koje po samim Gramijevim reima ne moemo razumeti filozofiju prakse (kao ni znaaj uenja o nadgradnji)18. Ovo je kljuan i fundamentalan momenat koji Gramija jasno demarkira i odvaja i od konzervativnih liberala (Kroe), od filozofa akcije (entile), ali i od marksista koji u Hegelovoj sovi koja polee u sumrak vide apologiju kontemplativizma i pasivnog posmatranja sveta. Za Gramija Hegelova
15 Moemo dati samo nekoliko polaznih taaka za refleksiju i rei da pribliavanje Makijavelija i Marksa ide preko 6. i 7. Teze o Fojerbahu. Glavna novina koju je Marks uveo u politiku i istorijsku nauku, u odnosu prema Makijaveliju, jeste dokaz da ne postoji neka vrsta i nepromenljiva ljudska priroda (ZS IV, 8) 16 W.F. Haug, Gramscis Philosophy of Praxis, u: Socialism and Democracy, sv. 14, br. 1, 2000, str. 1-19. 17 M.Tronti, Tra materialismo dialettico e filosofia della prassi. Gramsci e Labriola, u: A. Caracciolo e G. Scalia, La citt futura. Saggi sulla figura e il pensiero di Antonio Gramsci, Feltrinelli, Milano, 1959; 18 Videti: ZS, XI, 20. Fragment, zanimljivo, nosi naslov Predmetnost i stvarnost spoljanjeg sveta.

sova i proleterska revolucija idu korak uz korak. Povesna istina je praktiko pitanje i manifestuje se i potvruje u ljudskoj praksi kao predmetnoj delatnosti (dakle u smislu Gegenstand, a ne iskljuivo kao Objekt, kako prva i druga Teza o Fojerbahu itane zajedno ukazuju19). Moemo rei da Gramijev marksistiki makijavelizam ima hegelijansko tkivo, u smislu da uvid u rad povesti i svest o objektivnim protivrenostima predstavlja uslov za politiko projektovanje povesnog trebanja u vidu izgradnje socijalistikog drutva. Identitet stvarnog i umnog u ovoj interpretaciji ne znai nita drugo nego da je stvarnost imanentno otvorena za umnu revoluciju drutvenog poretka. Stoga je jedan od glavnih zadataka Gramijeve filozofije prakse ponovo ujediniti ono to je posle Hegelovog pokuaja i Marksovog postignua razdvojeno od strane njihovih sledbenika, dakle konstruisati ponovo dijalektiko jedinstvo materijalizma i idealizma. To jedinstvo ijim se oivljavanjem Gramijev marksizam izdie i iznad jednostranog materijalizma naturalistiki ili pozitivistiki obojenog, ali i iznad neoidealistikih egzaltacija samosvesnog subjekta, duha, aktivizma i raznih oblika volontarizma (na koje ni sam Grami nije bio imun, te zato Gramija treba itati u kontekstu tadanjih tendencija italijanske filozofije, i u kontekstu Gramijeve intelektualne i politike biografije) reflektovano je i u poznatom odreenju filozofije ina (filosofia dellatto) kao neistog ina, to jest realnog. Neisti in nije samo polemika aluzija protiv entileovog atto puro, nego filozofski koncept koji izraava dijalektiku prirode i ljudskog rada, materije i drutva, u krajnjem posredovanje povesti i svesne, voljne subjektivnosti. Ovo posredovanje nije nita drugo nego praksis, koji ne treba shvatiti samo kao transformiuu delatnost aktivnog subjekta, nego i kao bestehende Praxis, bitkujui i objektivni proizvod rada povesti koji se manifestuje kao protivrenost u svetu proizvodnje. in je dakle uvek neist zato to je uprljan i kontaminiran materijalnim uslovima i objektivnim protivrenostima u kojima se sprovodi. Samim tim i subjekat ina je uprljan poveu. Dijalektika logika bi Gramiju isto tako dozvolila da, van polemike sa entileom, obrne relate i kae da je i neista praksa uvek in, odnosno da je subjektivna, te da materija nije nikad po sebi nego je drutveno i povesno organizvana kao ljudski odnos (ZS IV, 25). Ovom linijom dolazimo ponovo do Marksovih Teza o Fojerbahu koje su zaista istinsko polazite Gramijeve obnove marksizma20. Bitno je za kraj rei da
19 Prva teza kae: Glavni je nedostatak svega dosadanjeg materijalizma (ukljuujui i Fojerbahov), to predmet (Gegenstand), stvarnost (Wirklichkeit), osetilnost (Sinnlichkeit) shvata samo u obliku objekta (Objekt) ili opaanja a ne kao osetilnu ljudsku djelatnost (menschliche sinnliche Ttigkeit), praksu (Praxis), ne subjektivno. A druga teza kae: Pitanje da li je ljudskom miljenju svojstvena predmetna istina (gegenstndliche Wahrheit), nije pitanje teorije, nego je praktiko pitanje. ovjek mora u praksi dokazati istinu, tj. stvarnost i mo, ovostranost (Diesseitigkeit) svoga miljenja. Spor o stvarnosti ili nestvarnosti miljenja - koje je izolirano od prakse - isto je skolastiko pitanje. 20 Of Karl Marxs three critiques, the critique of ideology, the critique of objectivism in the Theses on Feuerbach, and the critique of the value forms and the double character of labor in Capital, Gramsci elaborated the second like no other., W. F. Haug, From

115

Uvod u radikalne teorije

116

ova obnova nema samo teorijski smisao spasavanja duha Marksove filozofije ak i protiv samog njegovog slova i protiv marksizama sa antimarksistikim (aistorijskim) razumevanjem. Filozofska rekonstrukcija marksizma i izgradnja jedne celovite integralne kulture na tim novim temeljima bio je uveren Grami neophodna je za politiku delotvornost, za organizaciju revolucije i uspeh potlaenih klasa u borbi za hegemoniju. Ne treba zaboraviti i time se vraamo na uvodne reenice ovog rada Grami je bio teoretiar revolucije, a pre svega politiki voa, organizator, aktivista tj. prema njegovoj sopstvenoj formuli: strunjak + politiar. Politiko bie ne ispunjava svoj zadatak ako nije naoruano teorijskim, filozofskim i specifino naunim orujem, ako ne pripada (organski) vioj kulturi sa univerzalnim pogledom na svet, ako nije deo masovne filozofije. Upravo zbog toga za Gramija hegemonija jeste filozofski in, a boljevika revolucija metafiziki dogaaj; dok za samog Gramija moemo rei isto ono to on tvrdi za Makijavelija: njegova filozofija, njegova originalna koncepcija sveta sadrana je u konkretnoj kritici i politikoj refleksiji sadanjosti.

Marks je intelektualno zapoeo jedno povesno doba koje e verovatno trajati vekovima, naime, sve do nestanka politikog Drutva i dolaska ureenog Drutva (ZS, VII, 33)

Marx To Gramsci - From Gramsci To Marx Historical Materialism And The Philosophy Of Praxis, u Rethinking Marxism, sv. 13, br. 1, 2001, str. 69-82.

Vuk Vukovi

Lenjin i politika intervencija smemo li da pobedimo?1

I
jer mi ne moemo ii napred ako definitivno ne likvidiramo taj period.2

Hteo bih da ponem sa jednim prilino autobiografskim zapaanjem ija je funkcija da pojasni nastanak teksta koji se nalazi pred vama. On se oslanja na tekst koji sam u formi izlaganja (pod imenom Lenjin priroda politike intervencije) predstavio na osmom ciklusu Uvoda u radikalne teorije. Meutim, ovo oslanjanje je samo delimino.3 Pokuao sam da od ovog teksta napravim ne samo proirenu i poboljanu verziju prethodnog, ve i da samu temu obradim na drugaiji nain. Naime, u meuvremenu sam shvatio da tema zahteva drukiji pristup, pa ak i zakljuak, jer je smo predavanje bilo u jednom smislu ogranieno. Moglo bi se rei da se ne radi o izostanku vanih tema, nego o nameri koju je trebalo ostvariti. Ukratko, zakljuak teksta je glasio da nema prave (marksistike) teorije bez masovne organizacije. Bivajui nezadovoljan ovim zakljukom, nakon to sam uvideo njegovu neispravnost, koristim ovu priliku da ispravim zakljuak, doradim ona mesta u tekstu koja mi se sada ine tankim kao i da analizu zasnujem na drukijim pretpostavkama. Cilj mi je da sada na celovitiji nain ukaem na relevantnost i aktuelnost ove teme za savremenu levu politiku. Napokon, ovo opredeljenje ima za posledicu i to da je nekim delovima posveeno manje panje. Zato zakljuak nije valjao? Rekao bih da je zapravo prilino lako uvideti da zakljuak u kome se tvrdi da nema prave teorije bez masovne organizacije ima tri ozbiljna nedostatka. Prvo, pojam prave teorije i sam je upitan. U prvobitnoj verziji, radi objanjenja ovog pojma, posluio sam se Lukaevom tezom o konkretnoj analizi konkretne situacije kao vrhuncu prave teorije.4 Iako to zvui jasno i
1 Dugujem veliku zahvalnost Andrei Jovanovi i Aleksandru Stojanoviu, jer bi bez njihove pomoi u tekstu bilo mnogo vie problematinih, nejasnih i nedoreenih mesta, kao i kantovski (pre)dugih reenica. Osim toga, i sami su uestvovali u razvijanju odreenih kljunih teza i time poboljali kvalitet teksta. 2 Lenjin, V.I., ta da se radi?, Izabrana dela, tom III, Kultura, Beograd, 1960, str. 225. 3 Snimak celog predavanja se nalazi na adresi: http://www.youtube.com/ watch?v=rNT0TT1Y6ek 4 Luka, er, Lenjin studija o povezanosti njegovih ideja, BIGZ, Beograd, 1977, str. 54.

117

Uvod u radikalne teorije

118

nedvosmisleno na prvi pogled, moe se postaviti niz pitanja koja se ne bi ticala samo te konkretne analize, ve i konkretne situacije u kojoj bi ta prava teorija trebalo da se konstituie. Ranije sam se na ovom mestu koristio sledeim lancem argumenata: poto su Lenjinove teorijske postavke u isto vreme uvek i strateke, a strategija nije strategija ako nema podlogu u vidu masovne organizacije koja e je i sprovesti u delo (u smislu da joj nedostaje finalni momenat realizacije na nekom polju borbe) onda ne moe biti ni prave marksistike teorije bez masovne organizacije. Problem se najbolje vidi kada se postavi kontra-pitanje: da li je mogua marksistika teorija bez masovne politike organizacije? Odgovor je oigledan i istorija marksizma nam govori da je takva teorija mogua. Osim toga, odsustvo jasne definicije teorije je jo jedan konstitutivni momenat u izvoenju ovakvog zakljuka. Drugi prigovor tezi o identitetu Lenjinovog teorijskog rada i njegove strategije se sastoji od toga da se ukae kako Lenjinove teorijske postavke nisu uvek strateke. Njegove najrazraenije postavke to jesu5, ali se ovo ne moe rei za sva razmatranja u Filozofskim sveskama ili postavke Materijalizma i empiriokriticizma. Primera radi:
Sve znanje potie iz iskustva, iz oseaja, iz opaaja. To je tano. Ali se postavlja pitanje da li objektivna realnost pripada opaaju, tj. da li je ona izvor opaaja? Ako jeste, onda ste vi materijalist. Ako nije, onda ste vi nedosledni i neminovno ete doi do subjektivizma.6 Zar je mogla za dve hiljade godina razvitka filozofije da zastari borba izmeu idealizma i materijalizma Izmeu negiranja objektivne istine i njenog priznavanja?.7 I ovde Hegel u sutini ima pravo: vrednost je kategorija koja je liena materijala ulnosti, ali je istinitija nego zakon potranje i ponude. Samo, Hegel je idealist, otud glupost.8
5 Najpre mislim na uvide u vezi sa prirodom proizvodnih odnosa u tadanjoj Rusiji zakljuak da su oni kapitalistikog tipa (predstavljen u njegovom delu Razvitak kapitalizma u Rusiji) se pretae u imperativ za radom na politikoj subjektivaciji radnike klase, umesto naroda (kao neodreenog koncepta) koji je do tog doba dominirao u revolucionarnoj ruskoj misli. Kako i sam autor kae u predgovoru drugom izdanju (kurziv V.V.): Analiza drutveno-privrednog ureenja, a prema tome i klasne strukture Rusije, koja je data u ovom delu na osnovu ekonomskog ispitivanja i kritike analize statistikih podataka, potvrena je sada otvorenim politikim istupanjem svih klasa u toku revolucije. Potpuno se ispoljila rukovodea uloga proletarijata. Pokazalo se i to da je njegova snaga u istorijskom kretanju neizmerno vea nego to je njegov udeo u ukupnoj masi stanovnitva. (Lenjin, V.I., Razvitak kapitalizma u Rusiji,Izabrana dela,tom II, Kultura, Beograd, 1960, str. 13) Slino se moe rei i za njegovu analizu imperijalizma koja istovremeno sadri i delatni momenat. 6 Lenjin, V.I., Materijalizam i empirio-kriticizam, Kultura, Beograd, 1948, str. 125. 7 Isto, str. 128. 8 Lenjin, V.I., Filozofske sveske, BIGZ, Beograd, 1976, str. 152.

Ove primere sam naveo kako bih pokazao da su u pitanju isto teorijski uvidi (istorijskog) materijalizma. S druge strane, ak i da njegove teorijske teze jesu uvek i iskljuivo strateke, to bi pretpostavljalo autora iji su uvidi ve uvek uoblieni u strategiju jedne masovne organizacije, dakle autora bez nedovrenih teza ili prvih, i samim tim nesigurnih i nesavrenih, koraka u neistraeni prostor politike i istorije (odnosno, politiara-autora kakvog istorija ne poznaje), to nikako ne znai da je svako polje marksistike teorije manjkavo ukoliko nije strateko. Na osnovu ovakve analize moj raniji zakljuak zvui apsurdno. Revidirajui ovo stanovite, sada bih hteo da kaem da se pre radi o tome da je taj strateki momenat teorije karakteristina i moda ak genijalna odlika Lenjinove misli9, nego da se svaka teorija mora prosuivati iz perspektive strategije.10 Tome u prilog ide i preutna ugraenost nekih sutinski ne-stratekih pretpostavki u Lenjinovu politiku strategiju.11 O ovoj problematici e biti vie rei kasnije. Tree, tom argumentu se moe prigovoriti ak i standardna logika greka: jer ako nema strategije bez (marksistike) teorije, to ne znai da nema (marksistike) teorije bez strategije. Prema tome, da rezimiram, smo izjednaavanje strategije i teorije kod Lenjina je problematino, jer prvo nije jasno na kakvu se teoriju misli, drugo, moemo pronai teorijske tekstove koji nisu strateki i tree, ako strategija i ne moe da postoji bez teorije, to ne dokazuje da vai i suprotno. Ovime hou da teoriji povratim autonomiju koju sam joj ukinuo u svom prvom izlaganju. Pored toga, takav zakljuak bi znaio i da je izgradnja jedne opte teorije istorijskog materijalizma nemogua. Toliko o tome. Meutim, ono to ja drim najveim delom odgovornim za ovakav zakljuak jeste nain na koji sam tada pokuao da sledim poznatu tehniku savijanja tapa. To u najosnovnijim crtama znai preterati, otii predaleko u afirmaciji neke teze, kako bi se postigao eljeni uinak koji se ne moe postii jednostavnim zauzimanjem pozicije neke zlatne sredine, koja je moda i formalno ispravnija. Ipak, mislim da je tap u tom sluaju bio ili previe savijen,
9 To ne znai da je ono uvek bilo bez greke, emu u prilog govori i mnogo drugaiji zakljuak koji Lenjin izvlai iz svoje analize, sumirane u prethodno navedenoj napomeni br. 3: Na toj ekonomskoj osnovi revolucija u Rusiji neminovno mora biti, razume se, buroaska revolucija. Ova postavka marksizma apsolutno je neoboriva. (Lenjin, V.I., Razvitak kapitalizma u Rusiji, Izabrana dela, tom II, Kultura, Beograd, 1960, str. 14) 10 On sm govori o tome kako treba baratati sa zakljukom analize iz Razvitka kapitalizma: Ali treba umeti primenjivati tu postavku. Konkretna analiza situacije i interesa raznih klasa mora da slui za odreivanje tanog znaenja te istine u njenoj primeni na ovo ili ono pitanje. Nav. delo, str. 14. 11 Na primer: u prvoj fazi komunistikog drutva (koje se obino naziva socijalizmom) buroasko pravo ne ukida se sasvim, nego samo delimino, samo srazmerno ve dostignutom ekonomskom prevratu, tj. samo u odnosu na sredstva za proizvodnju Socijalizam ih ini zajednikom svojinom. (Lenjin, Drava i revolucija, Izabrana dela, knjiga I, tom II, Kultura, Beograd, 1950, str. 211) Zar ne bismo sa lakoom mogli da tvrdimo da je ovo teorijsko zapaanje koje se tie statusa prava nasleenog iz prethodne drutvene formacije neizbeno ugraeno u Lenjinovu strategiju?

119

Uvod u radikalne teorije

120

te da je pukao, ili je savijen u pogrenom smeru. To je uinjeno iz odreenih razloga, odreenih ciljeva, vidljivih u celom izlaganju, a posebno u zakljuku, koje sam mislio da je bitno postii i koje bih sada razjasnio. Cilj je bio zagovarati aktivizam savijanjem tapa na tu stranu, te pokuati da se kontrira (nepostojeoj, ali tada umiljenoj) tendenciji ka teoreticizmu, i to treba rei otvoreno. U tome se ogleda najvei problem sa zakljukom, a time i najjai motiv za pisanjem novog teksta. Naime, ak i da ostavimo prostora za tanost tog zakljuka (za koji svakako mislim da moe da vodi zanimljivim razmiljanjima), on je u posebnim okolnostima predavanja (to e rei posebnim istorijsko-politikim okolnostima dananjice kod nas, u pogledu stanja i mogunosti radikalne levice) zavrio na pogrenom mestu. Potpuno sam svestan da se taj zakljuak mogao protumaiti aktivistiki, pa ak i da je takvo tumaenje bilo skoro neizbeno. Posebno opasan i potencijalno tetan rezultat koji bi takva argumentacija mogla da proizvede sastoji se u tome da taj zakljuak pre svega samom svom autoru, ali moda i drugima (ukoliko ne precenjujem domen tog rada) vee ruke i stvori predstavu o tome da razvoj teorije mora da eka tu masovnu organizaciju, da razvoju teorije nuno prethodi stvaranje takve organizacije, koje je samo predteorijsko ili ak ne-teorijsko. Ba naprotiv, verujem da je sva sutina marksistike politike u tome da je ovakav razvoj dogaaja nemogu, kao to emo videti i iz Lenjinovog pristupa istoj temi. Stvaranje jednog politikog subjekta koji nastupa sa pozicije proletarijata ne moe se odvijati bez izuzetno razraene i bogate marksistike teorije. O tome e biti vie rei kasnije, a za sada neka stvar ostane na ovom oiglednom stavu. ak i da se na povran nain prizna ova meuzavisnost i preklapanje miljenja i delovanja u polju klasne borbe, s obzirom na iskustvo i dosadanju praksu na postojeoj levici, to bi odvelo samo deklarativnoj posveenosti teoriji, bez ogromnog i najvanijeg rada na njenom razraivanju i produbljivanju. Mislim da je upravo u mogunosti da se ovo i dogodi bila najvea opasnost mog ranijeg zakljuka. Naposletku, da bi meuzavisnost teorije i prakse, odnosno strategije, bila vie od pukog verbalnog gesta, ta meuzavisnost prvo mora da se specifikuje, a potom i da se pronae i sprovede u realnim drutvenim kretanjima koja joj daju konkretan, istorijski odreen oblik. Hou da kaem da je stav da teorija i praksa idu zajedno ili da su teorija i praksa nuno povezani besmislen ukoliko je postavljen ovako neodreeno, te da on zadobija svoje znaenje tek u delatnosti koja je situirana u odreenom vremenu na odreenom mestu. Umesto da se navoenjem ovog gesla oslobodimo stvarnog problema i izazova pronalaenja ovog jedinstva, to se skoro po pravilu dogaa u postojeim aktivistikim krugovima, ono bi trebalo da se shvati kao poziv da se upustimo u njegovo stvarno reavanje. Tek tu i tek tako moe da se proveri znaenje i istinitost ove postavke, kao i to da li akteri za koje se pitamo zaista postupaju po toj maksimi ili je u pitanju ipak samo ritualan gest. Paradoksalno, shvatanje te maksime je i smo teorijski uvid.

Prema tome, insistiranje na tezi da nema prave teorije bez strategije, ukoliko se ne uzme u obzir ono to Altiser jednostavno, ali znaajno sumira o vezi izmeu taktike, strategije i teorije,12 znai insistiranje na veitoj nedoreenosti, nedovrenosti, nedovoljnosti i trajnom tumaranju po trajno neosvetljenom prostoru drutvene stvarnosti. Za takav politiki projekat koji ne ceni i ne razume, pa time ni ne razvija ulogu teorije, moe se slobodno rei da je unapred osuen na propast.13

Istorija Lenjina i istorija lenjinizma14

Zapaziu odmah na poetku da je korisno napraviti razliku izmeu ove dve istorije, jer se pomou nje mogu pronai fundamentalni prelomni momenti u razvitku Lenjinove misli, momenti formativnih dogaaja u pogledu uticaja na ono to moemo da nazovemo lenjinizmom. Ti dogaaji su to istorijski, to teorijski. No, pre toga, treba dati kratku skicu razvoja revolucionarne ruske misli pre doba u kome glavnicu politike borbe preuzimaju marksisti. Nakon dekabristike pobune protiv carske vlasti iz 1825, u Rusiji se sve vie razvija inteligencija pod idejnim uticajem dve struje. S jedne strane, to je nemaka klasina filozofija, a sa druge, francuski utopijski socijalizam u svojim varijacijama od sensimonizma do Prudona. Ta inteligencija, mahom potekla iz niih drutvenih klasa ili graanske klase, razvijala se u dve generacije, od kojih nam je druga ovde bitnija od prve (iako njoj pripada i Aleksandar Hercen). Po uticaju na revolucionarne struje u Rusiji, najznaajniji predstavnici druge generacije bili su ernievski, Pisarev i Dobroljubov.15 Ona je svojim radovima znaajno uticala na nastanak predmarksistike revolucionarne organizacije Narodna volja, iji su lanovi izveli sedam pokuaja atentata na cara Aleksandra II, dok im to konano nije polo za rukom. Iako je organizacija uglavnom razbijena nakon atentata, stvar se nije tu okonala: samo est godina kasnije, pokuano je ubistvo Aleksandra III, u emu je uestvovao Lenjinov stariji brat, zbog ega je ubrzo i obeen. Dakle, to je u grubim crtama bila politika sredina u kojoj su se stvarali prvi marksistiki kruoci, u kojoj su se itala najznaajnija dela marksizma i u
12 A marksisti znaju da nijedna taktika nije mogua koja ne poiva na strategiji i nijedna strategija koja ne poiva na teoriji (Altiser, Luj, Za Marksa, Nolit, Beograd, 1971, str. 226) 13 To ne znai da on ne moe da postigne neke efekte i moda upravo u tome lee njegovi najkrupniji problemi pitanje je kakve efekte. Meutim, ovde mislim pre svega na emancipatorske, socijalistike projekte ija je krajnja namera uspostavljanje odnosa proizvodnje nekapitalistikog tipa, te koji u tom smislu moraju da vode rauna o efektima. 14 Za istorijski prikaz razvoja Lenjinove misli i politikog rada, koristio sam se najvie dvema knjigama: Lih, Lars T., Lenin, Reaktion Books, London, 2011; i Liebmann, Marcel, Leninism under Lenin, Merlin Press, London, 1980. 15 Popov, edomir, Graanska Evropa I, Matica Srpska, Novi Sad, 1989, str. 469-475.

121

Uvod u radikalne teorije

koju je Lenjin stupio dolaskom u Sankt Petersburg 1894. godine. Naravno, ve do tog trenutka su se stvari poele menjati u korist prvih ruskih marksista, ali je celokupna revolucionarna politika bila neodreena i dezorijentisana na dva naina: prvo, nije bilo nikakve strategije povezivanja marksistikih krugova i radnike klase koja se u to vreme jo uvek nije konstituisala kao subjekat ruske situacije; drugo, naslee sensimonizma i prudonizma je s teorijske strane umnogome usporavalo razvitak marksistike teorije o ruskoj situaciji, to je onda i smo uticalo na pitanje subjektiviranja klase. Evo, uostalom, i ta sm Lenjin kae o stanj[u] u kome se nalazilo pitanje o socijalizmu u Rusiji kad su se pojavili ruski marksisti16:
Oni su poeli ba s kritikom subjektivnih metoda ranijih socijalista; ne zadovoljavajui se konstatacijom eksploatacije i osuivanjem ove, oni su hteli da je objasne oni su morali doi do zakljuka da imaju posla s buroaskom (kapitalistikom) organizacijom drutvene privrede, koja nuno raa eksproprijaciju [kolektivne svojine seljatva] i ugnjetavanje masa. Njihov praktini program direktno je ve odreivalo to ubeenje: on se svodio na to da se oni ukljue u tu borbu proletarijata protiv buroazije Prirodno je da su socijaldemokrati obratili svu svoju panju i sve nade na tu klasu17

122

A ta se u to doba deavalo sa ranijim socijalistima?

ruski, seljaki socijalizam sedamdesetih godina, koji je frktao na slobodu zbog njene buroaznosti, koji se borio protiv bistroglavih liberala koji su revnosno zatakavali antagonistinost ruskog ivota, i matao o seljakoj revoluciji, potpuno se raspao i rodio vulgarni sitnoburoaski liberalizam18

Iz te istorijske perspektive treba gledati i prvo Lenjinovo znaajno delo, nastalo 1894. godine, u kome nalazimo navedene pasuse.19 Ono je sutinski polemiko, okrenuto razraunavanju sa ranijim socijalistima i njihovim naslednicima koji su kritikovali ruske marksiste, i stoga je ono veinski teorijsko. Moralo se, dakle, diferencirati, trebalo je povui jasne linije izmeu marksizma i stare tradicije, reafirmisati analitiku osnovu i snagu marksizma u ruskim uslovima. Prvi deo ovog Lenjinovog rada posveen je upravo reafirmaciji materijalizma:
16 Lenjin, V.I., ta su Prijatelji naroda i kako se oni bore protiv socijaldemokrata?, Izabrana dela, tom I, Kultura, Beograd, 1960, str. 179. 17 Isto, str. 179-180. 18 Isto, str. 170. 19 Postoji i odreen broj lanaka i tekstova i pre njega koji, u svojim granicama, nisu nita manje kvalitetni, ali ipak ne i tako bitni.

Na koji je nain Marks doao do te osnovne ideje? On je do nje doao putem izdvajanja iz raznih oblasti drutvenog ivota oblasti ekonomske, putem izdvajanja iz svih drutvenih odnosa odnosa produkcionih, kao osnovnih, primarnih, koji odreuju sve ostale odnose Materijalizam je dao potpuno objektivni kriterij, izdvojivi produkcione odnose kao strukturu drutva20 Teorija se sastojala u tome da za osvetljavanje istorije treba traiti osnove ne u ideolokim, nego u materijalnim drutvenim odnosima.21 Ali sva je stvar u tome to se Marks nije zadovoljio samo tim kosturom, to se on nije ograniio samo na ekonomsku teoriju u obinom smislu, to je on objanjavajui strukturu i razvitak dane drutvene formacije iskljuivo produkcionim odnosima u isto vreme svugde i stalno ispitivao nadgradnje koje odgovaraju tim produkcionim odnosima, oblaio kostur u krv i meso.22

123

Navodim ove pasuse u celini samo zato da bi se dala potpuna slika prirode ovog obrauna, odnosno slika nivoa na kome se on odigrava. ak ni to nije sve, jer se neke kljune teze ove reafirmacije marksizma nalaze na mnogo mesta u tekstu. Dugo uanena zabluda da je Lenjin svoj prvi doprinos marksizmu dao sa ta da se radi?, osim to je pogrena, vrlo je karakteristina misliti da je njegov prvi, pa moda i najznaajniji, doprinos bio isto organizacioni, usmeren na pronalaenje efikasnog oblika organizacije u vidu konspiracije, vrste mree profesionalnih revolucionara i nita vie od toga daje nam iskrivljenu sliku Lenjina kao sutinski pragmatinog politiara koji nije morao da se odmah na poetku svog rada izbori sa pitanjima teorije, pitanjima statusa istorijskog materijalizma kao Marksovog metoda i njegovog znaaja za ruske marksiste.23 Uostalom, on sam o tome i govori:
Moe se ovek ne sloiti sa Marksom, ali se ne moe sporiti da je on potpuno odreeno formulisao one svoje poglede koji su predstavljali novinu prema ranijim socijalistima. Novina je bila u tome to su raniji socijalisti, da bi obrazloili svoje poglede, smatrali da je dovoljno pokazati ugnjetenost masa u savremenom reimu, pokazati prednost takvog ureenja u kome bi svaki dobijao ono to sam izradi Marks je smatrao da je nemogue zadovoljiti se takvim socijalizmom on ga je nauno objasnio24
20 Isto, str. 129-131. 21 Isto, str. 141. 22 Isto, str. 133. 23 Na stranu to to izgleda da nikog ne brine injenica da ovakva slika Lenjina odgovara dominantnim graanskim interpretacijama Lenjinove uloge u istoriji, ma koliko da su sofisticirane. 24 Lenjin, V.I., ta su Prijatelji naroda i kako se oni bore protiv socijaldemokrata?,

Uvod u radikalne teorije

124

Ova polemika ne samo to ima teorijsku i istorijsku vrednost, nego je ona i danas, posle 120 godina, aktuelna po pitanju toga kakav je marksizam u svom naelu da li je to marksizam raskrinkavanja, razotkrivanja, pokazivanja ugnjetenosti masa ili je to marksizam naunog objanjenja, analize drutvene formacije i pronalaenje onih vorita u odreenoj situaciji koja e omoguiti svesni politiki proboj (potpuno je poseban problem pitanje politike propagande, u kojoj se metod raskrinkavanja moe koristiti)? Ove polemike koje je Lenjin vodio protiv kritiara marksizma, da zakljuimo, vane su najpre zato to su i sme konstitutivni momenat ruskog marksizma. Trebalo je oistiti teren i postaviti nove osnove. U ono to e se kasniji razviti kao lenjinizam, ugraena je ovakva praksa, praksa ienja terena i polaganja, uslovno reeno, novih osnova za dalji politiki razvoj. Kaem uslovno, jer elim da naglasim da u pitanju nisu nove osnove u smislu uvoenja nemarksistikih pojmova i metoda u politiku praksu radi se o tome da su nove u onom smislu u kom predstavljaju korak dalje u okviru samog marksizma, a iz postojeeg stadijuma njegovog razvitka, u istorijskim situacijama gde smo suoeni sa pojavom novog, emu prvo treba dati ispravno teorijsko objanjenje i samim tim saznanje. Sada bih samo kratko naznaio vanost Lenjinovog Razvitka kapitalizma u Rusiji, poto je na osnovni uticaj tog rada ukazano odmah u uvodnom delu ovog teksta. Ve je reeno da je to prvorazredni primer posebne, genijalne odlike Lenjinove misli novi teorijski zakljuak, nakon to je poduprt analizom itavog niza empirijskih podataka, razraen i objanjen, primenjen na sve oblasti u okviru domena tog rada25, u istom trenutku postaje glavni deo strateke odluke (naputanje neodreenog koncepta naroda, utemeljenje proletarijata kao revolucionarne klase) ruskih marksista, a ka pronalaenju organizacionotaktikih modusa za rad sa revolucionarnom klasom. Meutim, ono to nije reeno jeste metod formiranja ove strateke odluke. Ona, dakle, nije donesena na osnovu ve postojeih modela koje bismo, pretpostavimo, ve nali razraene u politikim radovima Marksa i Engelsa, nju ne odlikuje jednostavno preuzimanje. Radi se o tome da, nakon to je izvren bitan posao teorijskog razraunavanja i reafirmacije istorijskog materijalizma, prelo se na izuavanje specifinosti i posebnih, konkretnih odlika ruske situacije. To nije izvreno onako kako se to ponekad zamilja u filozofiji nauke, tj. prikupljanjem podataka za kojim strogo sledi formiranje neke hipoteze o kojoj se ne sme govoriti pre empirijskog rada. S druge strane, nije ni u pitanju jednostavno prilagoavanje teorijskog modela na osobenosti jedne drutvene formacije ili njegovo prosto preuzimanje.
Izabrana dela, tom I, Kultura, Beograd, 1960, str. 148. 25 inilo nam se da je potrebno da razmotrimo i pokuamo da prikaemo itav proces razvitka kapitalizma u Rusiji kao jednu celinu. Samo se po sebi razume da bi tako irok zadatak prevazilazio snage pojedinca, ako se u njega ne bi uneo niz ogranienja. (Lenjin, V.I., Razvitak kapitalizma u Rusiji, Izabrana dela, tom II, Kultura, Beograd, 1960, str. 9)

U pitanju je trei put sama teorija je na delu, ona radi kroz saznavanje u emu se sastoje te osobenosti i kako su one povezane s optim procesima kapitala; smo to izuavanje specifinosti je neodvojivo od rada istorijskog materijalizma kao teorije. Time se objanjavaju i saznavaju protivrenosti i glavne odlike, u ovom sluaju, ruske situacije: metod uranja u stvarnost istorije, da bi iz nje izaao kao ponovo konstituisan, on pronalazi istorijski determinisane oblike osnovnih protivrenosti i procesa kapitalizma kao sistema da bi time povratno potvrdio njihovu (i svoju) fundamentalnost, primarnost i postojanje kao sistema kategorija marksistike teorije. Oni samo tako i mogu da se javljaju kao fundamentalni, iznova i iznova se odreujui u istoriji. Pojava strategije kao neega to sledi iz ovakvog procesa odlika je Lenjinovog politikog genija. Meutim, nijedan od ova dva teksta ne uzimam kao dogaaje formativne za lenjinizam. Ja ih razmatram samo u onom smislu u kome oni polau temelj za njegov dalji razvoj, a pritom se esto previaju. I teorijski obraun i rad metoda istorijskog materijalizma, malopre opisani, svojstvo su marksistike teorije, a Lenjin u tome nije nita slabiji nego Marks. Moemo rei sa izvesnim oprezom da su oni nuna ali ne i dovoljna pretpostavka lenjinizma,te da bez njih lenjinizam ne bi zadobio one tako posebne odlike, koje uprkos svojoj posebnosti ne naruavaju njegovo jedinstvo situativnost, strateko usmerenje i teoriju avangarde.

125

II
proletarijat ne vodi rat protiv vladajue klase zato to takav rat smatra pravednim. Proletarijat vodi rat sa vladajuom klasom zato to, po prvi put u istoriji, eli da preuzme vlast Rat se vodi radi pobede, a ne radi pravde.26

Dogaaji formativni za lenjinizam su najpre dogaaji iz 1905. godine koji su kasnije esto nazivani generalnom probom Oktobarske revolucije. Osim toga, i Prvi svetski rat i njegove posledice su duboko izmenile dotadanji misaoni okvir u kome se kretao Lenjin, tj. okvir po kome je socijalistika revolucija trebalo da sledi nakon demokratske, odnosno graanske revolucije. Meutim, odluio sam se da ovde ne sledim istorijski tok deavanja (1905, Prvi svetski rat, revolucija) jer bih time liio tekst mogunosti da se istaknu one osobine lenjinizma koje su teorijski i po svojoj aktuelnosti najvanije. Zato bih krenuo od pitanja vlasti, i to pre svega iz dva razloga. Prvo, u tom pitanju je saeta differentia specifica lenjinizma u odnosu na dotadanji
26 omski, N., Fuko, M., O ljudskoj prirodi: pravda protiv moi, http://www.chomsky. info/debates/1971xxxx.htm (engleski), 20.4.2013.

Uvod u radikalne teorije

126

razvoj politike teorije marksizma. Drugo, to pitanje je aktuelno danas u svetlu politikog razvoja levih snaga uopte u poslednjih nekoliko godina, to se odnosi na razvitak i znaajnu ulogu politikih formacija u Francuskoj, Nemakoj i Grkoj, kao i na procese u Junoj Americi koji se odvijaju na drugaijem i korenitijem nivou. Pomenuti fenomeni su reaktualizovali pitanja vlasti, odnosa prema dravi, parlamentarnog delovanja itd. Zato bi bilo od najvee vanosti da se, uprkos tome to osim u Junoj Americi pitanje vlasti jo uvek nigde nije zaotreno (a da ne govorimo o situaciji u drugim zemljama), teorijski taj problem ponovo postavi i razjasni, ak i u onim zemljama gde takvo pitanje deluje suvie apstraktno i nevano. Uprkos tome to je u pitanju jedan cilj, stav prema tom cilju znatno odreuje sredstva, odnosno puteve i metode politike borbe, kao i celokupan pristup toj borbi. U kontekstu razvoja levice posle 2000. godine i jaanja praksi koje odustaju od projekta preuzimanja dravne vlasti, kao i njihovog neuspeha da proizvedu bilo kakav znaajan politiki proboj, reavanje problema vlasti nuan je preduslov za svaku novu levicu. Iz toga sledi da su mogua dva pristupa vlasti na optem nivou. Prvi, antiautoritarni, u vlasti i politikoj moi kao takvoj vidi izvor zla i otuenja, zbog ega revolucionarni subjekat ne treba ni da prie dravnoj vlasti, ve da je zaobie i ukine borbom na drugim mestima. Drugi, koji moemo nazvati vulgarnim dravnim socijalizmom, u vlasti i politikoj moi kao takvoj vidi siguran temelj novog drutva, ukoliko vlast preuzmu prave snage. Oba pristupa poivaju na istoj pretpostavci: vlast postoji kao takva. Trei put, za koji mislim da je odlika lenjinizma, odbacuje poetnu pretpostavku i ne priznaje da vlast i mo postoje kao takvi, ve da su u svakoj istorijskoj situaciji oni odreeni irim drutvenim (proizvodnim, politikim, ideolokim..) odnosima. Umesto odnosa izmeu vlasti kao sadraja i odreene drave kao forme u kojoj se ovaj sadraj materijalizuje, rei emo da vlast postoji samo pod odreenim istorijskim uslovima i u odreenim odnosima, te da ti odnosi reprodukuju (dravnu) vlast, a ona sama ima za cilj da reprodukuje njih. Analogija se moe napraviti i sa proizvodnim snagama i odnosima proizvodnje kao to proizvodne snage ne mogu da postoje po sebi, nezavisno od nekih odnosa proizvodnje, tako i vlast/mo ne moe da postoji nezavisno od irih drutvenih odnosa. Odatle potie i dobro poznata teza o razbijanju buroaske dravne mainerije proletarijat u inu revolucije ne moe prosto preuzeti vlast (odnosno dravni aparat), a da je u isto vreme u potpunosti ne izmeni, menjajui, kao nuan uslov, i same drutvene odnose njene reprodukcije. To, naravno, na istorijskom planu ne znai da je svako preuzimanje vlasti od strane proletarijata ili njegovih predstavnika nuno povlailo potpuno ukidanje svih tragova kapitalistike dravne vlasti, tanije, ukidanje odnosa dominacije nad proletarijatom, o emu nam govori iskustvo stvarno postojeeg socijalizma. To iskustvo se zapravo najbolje i moe analizirati treim pristupom problemu vlasti koji nas upuuje na istraivanje dominantnih drutvenih odnosa u stvarno postojeem socijalizmu kako bismo objasnili podreenu ulogu radnike

klase u njemu.27 On u isto vreme izbegava mistifikaciju (u vidu objanjenja koja naginju volji za moi birokratije i autoritaraca) i teorijsko proklizavanje na tom terenu, emu su skloni anarhizam i pravci koji naginju prvom pristupu vlasti. Tu se po pravilu dalji razvoj, na primer, Sovjetskog Saveza ili neke druge socijalistike formacije objanjava isto idealistiki i moralistiki odstupanjem od ideje, izdajom i tome slino. Sm Lenjin takav pristup reljefno ilustruje kritikujui odreena ranija shvatanja:
[kod njih se] ne moe govoriti ak ni o razvitku, nego samo o raznim skretanjima od poeljnog, o defektima koji su se deavali u istoriji usled usled toga to ljudi nisu bili dovoljno pametni, nisu umeli da dobro shvate ono to zahteva ljudska priroda, nisu umeli da nau uslove ostvarivanja tog razumnog poretka. Jasno je da osnovna Marksova ideja u korenu potkopava taj detinji moral28

127

Isti je problem i sa antiautoritarnou: ne samo to se uzima da autoritet postoji kao takav i da je kao takav tetan, ve se i mistifikuje problematika revolucionisanja svih drutvenih odnosa.29 Umesto toga, istorijski oblici nekapitalistikih drava zahtevaju isto tako istorijsku analizu koja bi bila rukovoena naelima posmatranja razvitka drutvene formacije, klasne borbe i klasnih odnosa radi pronalaenja uzroka podreenosti proletarijata. U tom smislu, lenjinistiki odnos prema vlasti i moi sastoji se u pomenutom treem pristupu, ali i spremnosti da se u konkretnoj politikoj borbi preuzme vlast radi uspenog sprovoenja revolucionarnog preobraaja. ta znai ta spremnost? Prvo, ona znai imati razraenu teoriju i analizu odnosa snaga na svim instancama, poznavanje sopstvene snage i samim tim procenu mogunosti za efektivno preuzimanje vlasti. Moemo da kaemo da je to uslov koji je obavezan na strani jedne partije levice. Meutim:
Nije pitanje u danu ustanka, niti u njegovom momentu u uskom smislu. To e reiti samo zajedniki glas onih koji su u dodiru sa radnicima i vojnicima, s masama.30

27 Izvanredan, noviji primer takvog promiljanja real-socijalizma predstavljaju radovi Socialist Alternative i Contradictions of Real Socialism Majkla Lebovica. 28 Lenjin, V.I., ta su Prijatelji naroda i kako se oni bore protiv socijaldemokrata?, Izabrana dela, tom I, Kultura, Beograd, 1960, str. 129. 29 Ove struje po pravilu zapadaju u psihologizam i/ili individualizam: posee se za teorijama o konformizmu, o nekritinosti individue, o autoritarnoj linosti i tome slino. Ove teorije ne samo to nemaju nikakvu eksplanatornu mo jer psihologizuju individualno delanje, ve su i toliko neodreene da mogu da objasne sve. Dalje, one sadre vrednosni i normativni okvir jednog istinskog ubeenja, pa je dovoljno samo osuditi neto i moemo se udobno liiti zahteva za objanjenjem. 30 Lenjin, V.I., Boljevici moraju uzeti vlast, Izabrana dela, tom XI, Kultura, Beograd, 1960, str. 279.

Uvod u radikalne teorije

Da bi uspeo, ustanak treba da se oslanja ne na zaveru, ne na partiju, nego na naprednu klasu Ustanak treba da se oslanja na takvu prekretnicu u istoriji sve snanije revolucije kad je aktivnost naprednih redova naroda najvea, kad su kolebanja u redovima neprijatelja najjaa Sve ovo navodim, naravno, primera radi, samo za ilustraciju toga da niko ne moe ostati veran marksizmu ako se prema ustanku ne odnosi kao prema vetini.31

128

Dakle, stvar nije samo u tome da preuzimanje vlasti zavisi iskljuivo od analize i procene partije, ve da zavisi i od politikog instinkta, tenji i kapaciteta aktivnih delova radnike klase. Takva procena u odnosu na klasu i takvo delatno jedinstvo izmeu ta dva elementa nemogui su bez postojanja iroke i vrsto organizovane partije, ali i bez vitalnog i integrativnog odnosa takve partije sa samom klasom.

III
Ljudi stvarno uvereni u to da su pomerili nauku napred zahtevali bi ne slobodu novih pogleda uporedo sa starim, nego zamenu starih pogleda novim.32

Iz svega reenog do sada sledi da bi trebalo zakljuiti sa razmatranjem prirode takve partije i njenog odnosa sa radnikom klasom kao sredinjim osloncem borbe. U sutini tog problema nalazi se pitanje intelektualaca i njihove uloge u politikoj borbi, tj. uloge u partiji levice. Ovde nema dovoljno prostora da se to detaljno razloi i da se izloe mogui stavovi po tom pitanju, ali se za sadanje potrebe moe rei da je problem intelektualaca najvaniji iz perspektive dinamike izmeu spontaniteta i partije kao principa organizovanog voenja politike borbe. Iz toga se ovde i sada mogu izvesti samo opte teorijske implikacije te dinamike u njihovoj aktuelnosti. Pod tim mislim najvie na brojne rasprave o potencijalu manje ili vie masovnih spontanih pokreta koji su zauzeli naroito bitno mesto u perspektivama levice od 2008. godine. Sa nekih pozicija dolazile su analize koje su u tim pokretima videle novi subjekt promena ili otpora, a upravo se u njihovoj spontanosti videla garancija snage i, uostalom, sprovoenja tih promena. Meutim, ako se razmatra uspeh tih pokreta, onda to mora da se radi na dva nivoa: prvo, treba priznati da oni nisu uspeli da proizvedu neki znaajan proboj u politikom prostoru, u smislu omoguavanja irim slojevima da trajno uestvuju u odluivanju ili da na njega utiu; i drugo, da uprkos tome nisu bili potpuno
31 Lenjin, V.I., Marksizam i ustanak, Izabrana dela, tom XI, Kultura, Beograd, 1960, str. 280. i 285. 32 Lenjin, V.I., ta da se radi?, Izabrana dela, tom III, Kultura, Beograd, 1960, str. 230.

neuspeni, jer su se u javnosti neka pitanja ponovo pokrenula i postalo je mogue da se o njima raspravlja u jednom irem opsegu. Ne treba potcenjivati potencijalnu snagu spontanih oblika klasne borbe, ali se u ogranienosti uinaka ovih pokreta ponovo pokazala vanost i nezamenljiva uloga organizovane i svesno politike sistemske kritike. Njena nezamenljivost se naroito pokazala onda kada su spontani pokreti poeli da se pojavljuju u veem broju nego pre, ali uprkos tome nije bilo nekih velikih uspeha u kontaktu sa najirim slojevima stanovnitva i njihovom ukljuivanju u politiku onih koji tu kritiku sprovode. Zato bi takva sistemska politika kritika sa pozicija partije levice trebalo da to ima za svoj osnovni cilj. U tom aspektu su mnoge kritike sa pozicija levih grupacija do sada bile neuspene, jer su bile nerazumljive veini stanovnitva bilo zbog toga to su bile apstraktne, bilo zbog toga to su sledile jednu (nametnutu, moe se rei) logiku koja nije imala uspeha u proizvoenju realnih uinaka. Pre nego to neto vie kaem o toj logici, treba pozicionirati mesto odakle dolazi ta kritika. U periodu u kome nema partije koja ima jaku, iroku infrastrukturu i politiku relevantnost, takvu kritiku mogu da proizvedu upravo intelektualci33 pokazalo se da spontani pokreti nisu uspeli da sami od sebe proizvedu artikulisanu kritiku uz predlaganje pozitivnih mera za reenje odreene situacije. Uporedo s tim, izraavali su nejasnu ideoloku meavinu koja je naizmenino ila ka jednom ideolokom teitu da bi zatim otila ka drugom. Ba se u tome vidi druga vana funkcija sistemske kritike, ovog puta ne u pogledu dopiranja do najirih slojeva stanovnitva (pa i same radnike klase), ve u pogledu odnosa sa samim pokretima.
Ali zato upitae italac spontani pokret, pokret koji ide linijom najmanjeg otpora, vodi ba gospodstvu buroaske ideologije? Iz prostog razloga to je buroaska ideologija po svom postanku kudikamo starija od socijalistike, to je svestranije razraena, to raspolae neuporedivo veim sredstvima za irenje.34

129

Tako dolazimo do poznatog pitanja unoenja svesti spolja.35 injenica je da su anse spontanog razvitka sistemske politike kritike samo iz krila spontanih pokreta vrlo male, i to pre svega iz tri razloga. Prvo, tome doprinosi izolovanost marksistike teorije i njena nedostupnost velikom broju ljudi. Drugi vaan faktor, u vezi sa prvim, jeste i krah stvarno postojeeg socijalizma i njegove posledice po
33 Slian stav po ovom pitanju vidi se u najranijim Lenjinovim tekstovima, u periodu u kome jedva moe da se govori o postojanju ruske partije. Na ruskim marksistikim intelektualcima je bilo to da raiste teren i stvore uslove za njeno stvaranje. 34 Isto, str. 258. 35 Klasna politika svest moe biti donesena radniku samo spolja, to jest izvan ekonomske borbe, izvan oblasti odnosa radnika prema poslodavcima. Oblast iz koje se jedino i moe pocrpsti to znanje jeste oblast odnosa svih klasa i slojeva prema dravi i vladi, oblast uzajamnih odnosa meu svim klasama. (Isto, str. 291)

Uvod u radikalne teorije

130

mogunost irenja marksizma. Naposletku, trei razlog je i samo razvodnjavanje marksistike teorije od strane mnogih levih grupacija koje nisu radile na tome da je dalje razvijaju i produbljuju, ve su je kombinovale sa njoj stranim ideolokim elementima.36 To su neke od okolnosti koje se moraju uzeti u obzir ako se razmatra aktuelnost ovog problema a slobodno se moe rei da je on ponovo relevantan, odnosno da se ponovo postavilo pitanje kako e se uskladiti politika raznih pokreta i politika budue partije levice. Ako se, prema tome, sagleda da s jedne strane postoji niz spontanih borbi (a one uvek postoje), a sa druge mogunost da se proizvede artikulisana i dosledna sistemska kritika, onda nam to govori da je potrebno ponovo uvesti marksistiku teoriju spolja i to upravo putem takvih kritika. Meutim, da se vratim na jedan ve pomenuti problem: problem logike koja je do sada bila unutranji princip funkcionisanja kritika sa pozicija levih grupa. Ukratko, ilo se na pasivno reagovanje na dogaaje iju su vanost odreivali ideoloki aparati ako bi neko pitanje bilo oznaeno kao gorue u medijskom prostoru, odmah bi se uzimalo da je ono od zaista velike i trajne vanosti za najire slojeve stanovnitva. U tom smislu je takva logika nametnuta, jer su se prihvatala postojea pravila igre i samo se pasivno reagovalo, to nije proizvelo nikakav znaajan uinak. Ako se to prihvati kao pretpostavka, onda sledi da bi svaka nova kritika morala da usvoji drugaiju logiku. Tu logiku moemo provizorno nazvati logikom struna umesto reagovanja na one dogaaje i fenomene koje ideoloki aparati ispostavljaju kao vane, kritika e biti efektivna ako pogodi one strune koje e najvie rezonirati kod najirih slojeva. Naravno, ovako reeno, to zvui lako, ali posao pronalaenja ba onih struna nije nimalo jednostavan. Meutim, kada se takva struna pronae, onda se otvara itavo polje mogunosti:
ceo politiki ivot [je] beskrajan lanac od beskrajnog niza karika. Sva vetina politiara se i sastoji u tome da se nae i da se vrsto, vrsto uhvati ba za onu kariku koja mu se najtee moe izbiti iz ruku, koja je u datom momentu najvanija, koja najvie garantuje onome kome je u rukama da e ovladati celim lancem.37

To u punom smislu rei znai zahvatiti stvarnost jednom kritikom znati koja je taka-karika najbolja za iskoriavanje, koja e dati najvie mogunosti za politiki rad i dalji proboj, za dalje irenje obima delatnosti i uestvovanje
36 Tako su neki marksisti Lenjina predstavljali kao antihijerarhijskog teoretiara neega poput dvosmerne vertikalnosti, a partiji-avangardi su odricali cilj da politiku veto vodi prema principima marksizma, ve su njenu funkciju sveli na neku vrstu servisera razliitih pokreta i inicijativa, pri emu ona nikad ne bi smela da tei dovoenju politike tih pokreta u sklad sa sopstvenim principima. To je valjda trebalo da se desi samo od sebe ili nije trebalo uopte da se desi. 37 Lenjin, V.I., ta da se radi?, Izabrana dela, tom III, Kultura, Beograd, 1960, str. 363-364. U fusnoti na kraju navedene reenice u originalnom tekstu se nalazi i kratak komentar iz koga se vidi da su i tad ovakvom pristupu bile upuivane kritike za autoritativnost, jer tei ovladavanju celim lancem politikog ivota.

u svim moguim oblicima borbe, sve s obzirom na ideoloke osetljivosti jedne drutvene formacije u odreenom trenutku. Upravo na ovom mestu, kod pitanja toga ko treba da proizvodi ovakvu kritiku, ko e da zna sve ono to je vano za pronalaenje takvih struna, ko moe da najbolje upozna ideoloke osetljivosti, ko je subjekt proboja i iji obim delatnosti treba proiriti, dolazimo do glavnog i poslednjeg pitanja: pitanja avangarde. Tek s obzirom na prethodno reeno moe da se uputi na jednu definiciju avangarde. Ta definicija potie originalno od Sen Simona, ali je ovde vie uzimam kao ilustraciju, kao metaforu njene delatnosti nego kao pravu definiciju onoga to bi ona trebalo da bude. Sen Simon ulogu avangarde u stvaranju novog industrijskog drutva vidi u pronalaenju puteva napretka, to je slino i shvatanju avangarde kao vojne formacije: dakle, u izvianju puteva kojima se moe ii. Upravo to pronalaenje puteva napretka oznaava pronalaenje karike koja najvie garantuje da e se ovladati celim lancem, pronalaenje one najprodornije protivrenosti ili sukoba koji omoguuje da se napreduje dalje, i to u nepoznato, u politikoj borbi. U tom smislu je primarna funkcija avangarde u izvianju moguih puteva, u pravljenju karte politike borbe i upuivanja na puteve kojima treba da se ide da bi se ostvario zacrtani politiki cilj. Naposletku, do toga ne moe da se doe ako se nema ispravna i razraena teorija, proverena u praksi, ijom se upotrebom mogu pronai te kljune take.38 U istorijskim okolnostima nastalim posle kraha stvarno postojeeg socijalizma, ponovna izgradnja takve teorije moe da se uporedi sa slikom koju daje Dekart u svojoj Raspravi o metodi:
Ako se eli ponovo izgraditi kua u kojoj se ivi, nije dovoljno samo je sruiti, napraviti dogovore u vezi sa materijalom i graditeljima (ili se lino izvetiti u arhitekturi) i paljivo napraviti planove; mora se takoe pronai i neko mesto gde e se udobno iveti dok se odvijaju radovi Stoga sam ja pronaao provizorni moral koji se sastoji od tri ili etiri maksime39

131

U tom smislu se moe objasniti i posao revitalizacije marksistike teorije u tim novim uslovima. Bilo je opravdano, dok se taj projekat izvodio, privremeno udobno iveti u nekim starijim, nerazraenim teorijskim postavkama koje su omoguavale samo da se postoji i opstane dok se ne izvri izvoenje osnovnih teza o novonastaloj situaciji. Meutim, glavni problem je nastao onda kada su privremene teorijske postavke postale stalne i kada se odustalo od samostalnog izvoenja i reaktuelizacije marksistike teorije. U tom smislu je to strano
38 Lenjin: A sad emo samo istai da ulogu avangardnog borca moe odigrati samo partija koja se rukovodi naprednom teorijom. (Lenjin, V.I., ta da se radi?, Izabrana dela, tom III, Kultura, Beograd, 1960, str. 243) Naglasak je Lenjinov. 39 Dekart, R., Rasprava o metodi, http://www.earlymoderntexts.com/pdf/descdisc.pdf (engleski), pristupljeno 22.4.2013.

Uvod u radikalne teorije

132

funkcijama avangarde, jer se nisu pronalazili novi putevi, nego se za stalno ostalo u ovim privremenim konstrukcijama. Naposletku, svaka formacija koja tei da bude avangarda, da istrauje puteve i pronalazi kljuna mesta klasne borbe, mora u isto vreme da bude situativna. To znai umeti prepoznati glavne osobine odreene konjunkture i biti dovoljno fleksibilan kako bi se prilagodilo svakoj promeni odnosa snaga i pomeranju u pogledu karika jednog lanca. Situativnost tako vie znai znati kad promeniti sopstvene metode u reagovanju na promenu u objektivnom poretku stvari, nego kako, jer poznavanje naina i toga ime bi trebalo zameniti dojueranje metode sledi iz onog odnosa koji je do sada bio zapostavljen, tj. odnosa vitalne i integrativne veze sa samom klasom. U tom smislu avangarda, ukoliko eli da postane i ostane avangarda, nikad ne bi trebalo da dozvoli da se otui od klase. Ako se taj odnos sa klasom izgubi, ona e ostati bez primarnog sredstva u istraivanju i pronalaenju puteva napred u politikoj borbi. Upravo znanje stanja na terenu i kapaciteta sopstvene klase joj omoguava da zna kuda da trai, na osnovu kojih snaga i, naposletku, da zna da li je mogue da se tim putevima krene. Tako biti avangarda, biti, u klasinoj formulaciji, najnapredniji deo ne znai spoznatost nunosti (socijalizma) u jednoj maloj grupi, ve upravo suprotno: to znai spoznatost kontingentnosti u velikoj formaciji, znanje da politika borba najmanje zavisi od nekih istorijskih nunosti.40 Problem koji tek treba reiti i koji tako ini primeren zakljuak ovog teksta, kao podsticaj daljem teorijskom radu i praktinoj delatnosti, jeste problem transmisije tanije, problem prenoenja poruke, znanja ili politikih zakljuaka ostalim delovima te velike formacije kojom bi avangarda trebalo da upravlja prema principima marksizma, kao i problem usvajanja i prerade poruke. Tako se ini da je najbolje zavriti jednim upozorenjem, aktuelnim za nae vreme i nau situaciju: svaki korak stvarnog pokreta vaniji je nego tuce programa. Ponavljati te rei u epohi teorijske zbrke, to je isto to i pri susretu pogrebne povorke vikati: dabogda i sutra nosili!41

40 Podrazumeva se da e njen obim i domet biti odreeni njenim materijalnim poloajem, kao i poloajem klase u odreenom trenutku. Isto tako, bie i ogranieni istim tim materijalnim uslovima. 41 Lenjin, V.I., ta da se radi?, Izabrana dela, tom III, Kultura, Beograd, 1960, str. 242.

Maja Solar

Brecht, politika umetnosti i teorije

Krajem marta smo dobili poziv od drugara iz SKCNS da doemo na tribinu povodom pozorine predstave Ubiti Zorana inia na kojoj su govorili reditelj ove predstave (Zlatko Pakovi) i bivi urednik lista Republika (Neboja Popov).1 Predstavu tada nismo gledali, a poziv nam je upuen kao subjektima koji bi valjalo da dou i budu nekakva (politika) opozicija na tom sveanom drugosrbijanskom skupu. Dolo nas je petoro. Sedeli smo i sluali sagu o devastaciji erosa, o erosu koji je ubijan na rate, temeljito i sistematski, a eros je nekakav pogon akcije koji prolazi kroz faze, ima svoj klimaks, nabujalost, kao i period ponavljanja i slabljenja. Dat je i primer kako ste nekad mogli da idete da ubijete Hrvate ili isterate Maare iz kua, ili Srbe, jer u tim akcijama takoer ima erosa, iako je on destruktivan, ali ga ipak ima, a sada se dogaa potpuna devastacija erosa, on se gasi. Vezujui ovaj diskurs seksualnosti za diskurs politike, uz parolu od kreveta do mitinga, govornici su ispredali priu o figuri Zorana inia, koji se u ovoj sagi pojavljuje, naravno, kao sveta figura. U pozadini prie stoji aktuelna borba nove vlasti protiv korupcije, jer su pripovedai pokuavali da nam razotkriju istinu o tome kome zapravo pripada prvi deo ovog kolaa - naravno Zoranu iniu. Samo je prerano ubijen, pa nismo imali vremena to da vidimo, ipak postoje naznake (Popov upuuje na jednu fusnotu u tekstu Zagorke Golubovi2). Pored toga, iz publike se ulo da je ini pred smrt (nekome privatno) rekao da je uvideo da postoji problem sa privatizacijom i da je potrebno ponovo pokrenuti proizvodnju, pa eto.. svaki deo kolaa zapravo pripada ubijenom premijeru. I dok se akteri aktuelne vlasti esto pozivaju na inia, iako on navodno ne pripada trenutno dominantnoj ideologiji, nai pripovedai kao nosioci istine znaju gde i u koji politiko-ideoloki milje ga zapravo treba smestiti, a sve to potkrepljeno znanjem i visokostiliziranim govorom o obraunu sa erosom. Kakve to veze ima sa pozorinom predstavom? Predstava je, tako je reeno, iskra erosa koji se nije dao unititi... Sve smo mi to paljivo sluali, neto i zapisali, naravno nismo mogli da se u odreenim momentima suzdrimo od kikotanja (zbog ega smo dobili prekore), a ponekad smo jedva suzdravali i suze. Ali smo ipak sve to sasluali i nakon zavretka postavili neka pitanja i dali komentare. Dolo je do male rasprave, a momenat kada su pripovedai sage o erosu shvatili da uopte nismo gledali predstavu bio je za njih trijumfalni momenat u kome
1 Tribina Pobuna protiv devastiranog erosa u Fabrici http://www.021.rs/Vodic/Tribinei-predavanja/Tribina-Pobuna-protiv-devastiranog-erosa-u-Fabrici.html 2 Politiki kabare u Srbiji, intervju sa Nebojom Popovom http://www.slobodnaevropa. org/content/popov-politicki-kabare-u-srbiji/24936036.html

133

Uvod u radikalne teorije

134

nas diskriminiu kao drutvene subjekte koji imaju neke svoje stavove u vezi sa politikim, ekonomskim i drutvenim pitanjima, jer nismo gledali predstavu i nismo kompetentni da sudimo o optedrutvenim pitanjima! Dva meseca nakon te tribine, otili smo da gledamo tu predstavu. Dodue u manjem broju, karta nam je bila preskupa (na dan izvoenja kotala je 1000 din, u pretprodaji 800, komplet od dve 1200 din!) I odgledali je... I nismo otkrili nita novo, nita to nam ve nije bilo jasno i onda na tribini posveenoj apologiji inia u martu. Ova predstava, kao i tribina povodom nje, nee me zanimati u daljnjem tekstu, niti u se baviti njenom estetikom i kritikom. Ono to me ovde zanima jeste politika umetnosti, a preko Brechtovih eksperimentacija i politika teorije. Zanima me, i neka samo u ovom smislu ova uvertira bude inspiracija, kako i kada govorimo o politici umetnosti. Podstaknuta pitanjem da li je jedna teatarska predstava politina samo onda kada se eksplicitno bavi politikim linostima (kao to je sluaj u navedenoj predstavi) ili se politika umetnosti odnosi na prakse i strukture moi na drugaiji nain, pokuau da dam skicu uvoda u Brechtovu teoriju teatra i da pokaem zato nam je Brecht vaan i danas.

BRECHT I POLITIKA UMETNOSTI

Ja sam elio na teatar primijeniti reenicu da svijet ne treba samo tumaiti nego mijenjati

Bertolt Brecht, Dijalektika u teatru Kada govorimo o politici umetnosti? Da li samo onda kada umetnik/ ca eksplicitno govori o svojim politikim stavovima, kada politiki sadraji ispunjavaju umetnost? Na primer, kada neko ko se identifikuje kao feminista ispuni feministikim sadrajem umetniko delo napie pesmu koja ima feministiki sadraj ili reira predstavu sa feministikim sadrajima. Ili politiku umetnosti mislimo samo onda kada se ona bavi vlastitim nainima predstavljanja i oznaavanja, kada eksperimentira sa formom? Da li je politiko u umetnosti ono to se tie politiko/ideoloko/drutveno tendencioznog sadraja ili ono to bi moglo biti samo njoj inherentno a tie se forme? Pitanje je, dakle, da li se politika umetnosti tie politikog sadraja ili se pod politikom umetnosti misli njezina forma? Ili je ovo jedna od lanih alternativa? Jedno od pitanja politike umetnosti odnosilo bi se na ono to se danas oznaava kulturnom politikom. Kako su umetnost i kultura drutvene prakse u odreenim proizvodnim odnosima, postavlja se i pitanje organizacije njihovih proizvodnih sredstava, te nain finansiranja ovih institucija. Na primeru trenutne situacije skicirau, samo uopteno, neoliberalnu kulturnu politiku (imam u vidu prevashodno Srbiju sa njezinim specifinostima, mada se vei deo strukturnih

odlika moe prepoznati svuda gde dominira neoliberalna agenda). Aktuelna neoliberalna kulturna politika provodi privatizaciju svih razina kulture i umetnosti, dok se poslednji bastioni javnog sektora prikazuju kao zatieni beli medvedi, to znai da i oni treba da postanu nezatieni (fleksibilni, nesigurni, preputeni logici trita... sa svim implikacijama koje to donosi otputanja, nesigurna radna mesta, ukinute beneficije penzijskog i socijalnog osiguranja, porodiljskog odsustva itd.). Sve manji sektor kulture zavisi od javnog finansiranja, ali je tendencija da se i on privatizuje. Budetske i polubudetske ustanove postaju deo trine borbe, ime, shodno ekonomskim parametrima, postaju meusobni konkurenti i neprijatelji. One organizacije koje imaju uspenije projekte istiskuju druge koje ne podleu trinom kriterijumu, a sve se zapravo nalaze na terenu nesigurnosti i kratkoronih projekata. No i teren javno finansiranih ustanova je nesiguran, kulturni radnici/e se nalaze u prekarnom poloaju (zaposleni na odreeno vreme, projektni i honorarni rad), a njihova radna mesta zavise i od trenutnih politikih struktura. Politika finansiranja i subvencioniranja kulture uvek je neka selekcija, a zavisno od trenutne politike pozicije favorizuju se odreene institucije, dok se druge iskljuuju. Strukture na vlasti postavljaju na elna mesta kulturnih organizacija one koji im odgovaraju, a kljuni kriterij prema kome se favorizuju neki projekti nautrb drugih jeste opet kriterij uspenosti (u trinom smislu), te kriterijumi ideolokih, partijskih... opredeljenja. Budetskim rezovima, kao i sve intenzivnijim pomicanjem ka totalnoj privatizaciji (nije jo privatizovano, na sigurnim jaslama je do penzije i sline mantre reprodukuju ovu ideologiju), neoliberalna kulturna politika opstaje samo u interesu kapitala. Tako se pod politikom umetnosti danas mora misliti i konstelacija uslova finansiranja i pravnih regulativa od kojih ona neposredno zavisi. Ova i mnoga druga pitanja se nameu kada pristupamo umetnikim praksama. Ne samo da politiki kontekst odreuje polje umetnikog delovanja, ve i sma umetnost ima odreene politike uinke. I politika i umetnost su prakse koje se odnose na sfere iskustva zajednikog, te se i pored specifinosti ovih sfera mora misliti njihovo preplitanje. Modernistiki govor o autonomiji umetnosti i njezinoj depolitizaciji jeste specifino shvatanje umetnosti nastalo u odreenom istorijsko-klasnom kontekstu (buroaska kategorija nastala u 18.veku), pa je malo smeno kada se mistifikatori nedodirljive aure umetnosti pozivaju na ove univerzalne i transistorijske pretpostavke, ne uzimajui u obzir itavo kritiko polje bavljenja odnosom umetnosti i politike. Dakako, odreenja politikog vezana za umetnost su razliita. Slaem se sa time da nije mogue misliti umetnost kao zasebnu i autonomnu (depolitizovanu) sferu, no isto tako je suvie pojednostavljeno rei sva umetnost je politika. Treba analizirati kakve su veze izmeu ovih koncepata, te misliti umetnost u sprezi sa sloenim proizvodnim odnosima sa kojima se ona sudara, reprodukuje ih ili na neki nain menja. Brechta u kontekstu politike umetnosti analiziram najpre kao mislioca politike teatra. Iako je re o specifinom umetnikom polju, teorija koju je razvio

135

Uvod u radikalne teorije

136

povodom novog teatra ima iri doseg delovanja. On je umetnost video kao praksu koja ima politike uinke i uestvuje u promeni drutva. Politika i umetnost se u ovom kontekstu misle neodvojivo, a umetnike prakse kao one koje interveniu u drutvu. Kako se Brechtove inovacije u teatru esto misle samo na planu forme, kljuno je ne izostaviti ono to je najvie odredilo njegovu umetnost to da je bio marksista i komunista, i da njegova politika umetnosti i teorije ima sutinski zadatak promene drutva u pravcu komunizma! Otkrivi Marxa tokom 1920-ih godine, Brecht je jasno odredio politiku svojih dela. Kad sam proitao Marxov Kapital, shvatio sam svoje komade. Razumljiva ja moja elja da tu knjigu mnogi proitaju. Nisam, naravno, otkrio da sam napisao itavu gomilu marksistikih komada nemajui o tome pojma, no taj Marx bio je jedini gledalac mojih djela kojega sam ikad vidio. (Brecht 1979: 50) Ako bismo se sada vratili na prvobitno postavljenu konstelaciju sadraj forma u vezi sa politikom umetnosti, bilo bi mogue rei da Brecht kao marksista ispunjava svoja dela sadrajima koji su bitni za marksizam, ali i da marksistiku dijalektiku metodu misli kao sutinsku i za formalne inovacije, za eksperimente u teatru. No, pitanje je da li se ova dva plana odvajaju - ukoliko ih mislimo dijalektiki. Promjene se nee, kako neki misle, ticati samo teme ili samo oblika ili samo namjene umjetnosti nego svega toga zajedno, poto to ini jedinstvenu iako proturjenu cjelinu. (Isto: 293) Brechta u prevashodno misliti u vezi sa tri momenta njegove teorije teatra koje smatram kljunima za politiku umetnosti, ali, na kraju e biti rei o tome, i za radikalnu teoriju uopte.

V-efekt ili politika odmaka koji ne prua sigurnost

Verfremdungs-Effekt, efekat zaudnosti, zauenja, ouavanja, tehnika distanciranja, produktivnog odmaka - krucijalni je momenat kojim se Brechtovo epsko pozorite (kasnije dijalektiko) ima razgraniiti od klasinog dramskog pozorita. Ono to klasino evropsko dramsko pozorite sutinski konstituira jeste uprizorenje dramske radnje oponaalakom igrom (mimesis). Dramsko se ne odnosi jednostavno na jedan od knjievnih rodova, ve na odreenu paradigmu koja proima veinu evropskog klasinog pozorita. Dramaturgija je, u ovom smislu, prvenstveno regulirana tekstom i njegovom klasinom logikom. Re je o tekstu koji ima svoju radnju i koji teatarska mainerija inscenira na nain iluzioniziranja, a dramski tekst je strukturiran kao dijaloka forma. Tekst je tekst sa ulogama, odreen dramskom radnjom, sa elementima dramskog sukoba i reenja, tipinim poentiranjima, odvajanjima glavnog od sporednog itd. Momenat uivljavanja koji see sve do Aristotelovih odredbi poetike je vorno mesto koje povezuje i predramske i netipino-dramske sa klasino-dramskim pozoritima. Nama se ini da je od najveeg drutvenog interesa ono to

Aristotel postavlja kao svrhu tragedije, naime katharsis, proiavanje gledaoca od straha i saaljenja pomou oponaanja radnji koje izazivaju strah i saaljenje. Ovo proiavanje nastupa na osnovu neobinog psihikog ina, uivljavanja gledaoca u lica koja vre radnju, u lica koja podraavaju glumci. Mi nazivamo dramatiku aristotelskom onda kad ona dovodi do tog uivljavanja, bez obzira na to je li ona u tu svrhu upotrijebila pravila koja je za nju naveo Aristotel ili nije. (Isto: 68) Zato se uivljavanje Brechtu pojavljuje kao problem? Prema njemu, potpunim uivljavanjem se onemoguava spoznaja i zauzimanje kritikog stava. Identificiranjem, empatijom, uivljavanjem u smislu potpune obuzetosti onime to se gleda... gledaoc se poistoveuje sa likom ili radnjom, sa predoenom situacijom, on je slepo sledi, u njoj uiva i afektivno se oslobaa, ona mu se ispostavlja kao prirodna. Upravo ovo predoavanje pozorine igre kao da je ona prirodna, uz pretpostavku tzv. etvrtog zida (zida koji fiktivno zatvara pozornicu i odvaja je od gledalaca), stvara iluziju da se zbivanje na bini dogaa kao stvarno, a ne kao teatarska fikcija. Takav nain iluzioniziranja, osobito podupiran sistemom Stanislavskog3, daje umetnosti magini, hipnotini, obredni karakter, auru popovstva - to ini vrhunac graanskog teatra. Nasuprot tome, V-efektom ili zahvatom ouenja, epski teatar treba da podstie kritiku i promenu sveta. V-efekt kao proizvoenje distance, odmaka, provocira obraanje panje i kritiko miljenje. Umesto pukog pretpostavljanja onog obinog, poznatog, neposredno prisutnog, nastaje neobino, upadljivo, neoekivano. Ako znamo da je ono to je oigledno (sma oiglednost) efekat ideologije, onda V-efekt treba da prepozna ove uinke i da omogui drugaije. Umesto pretpostavljanja neega kao datog, samorazumljivog, prirodnog, nastaje ouenje; umesto naturaliziranja, zahteva se politiziranje. Kako se proizvodi V-efekt? Brecht eksperimentie na razliitim planovima ne bi li razvio efekt zaudnosti. Na planu glumaca (epski glumci glume drugaije od dramskih), na planu muzike (horovi, songovi), na planu dekora (pokazne table, film, natpisi) itd. Epski glumci pokazuju da pokazuju, oni glume tako da spreavaju potpuni samozaborav i uivljavanje u ulogu. Umesto uzviene glume potpunog preobraavanja, uivljavanja i stiliziranja zahteva se nepotpuno preobraavanje i proizvodnja distance prema zbivanjima. Epski glumac ne prihvata ljude kao nepromenljive prirode, kako to ine naturalistiki ili na stari nain stilizirajui glumci. On ih vidi kao sasvim promenljive.. (Isto: 140) Glumac ne zauzima prostor ve zacrtanog lika u kojeg se uivljava (s naporom), on istorizira. Sredstva kojima se to postie su razna: prevoenje u tree lice, prevoenje u prolost, sugovorenje uputa za glumu i komentare... Epski glumac nema od poetka svoj lik, on ga stvara pred gledaocima, proizvodi lik koji se stalno menja, eli da gledaocu izgleda strano i zaudno, a to postie tako to sebe i vlastita prikazivanja
3 Tzv. sistem Stanislavski insistira na momentu realnosti u graenju scenskih karaktera i podupire prirodan nain prikazivanja lika, putem uivljavanja. Brecht je dosta pisao o metodu Stanislavskog, istiui ta je ono to bi se moglo nauiti od njegovog teatra, a ta je ono to bi epski teatar odbacio i promenio.

137

Uvod u radikalne teorije

posmatra kao strane, dri se na odstojanju od lika. Figure koje prikazuju glumci su dijalektiki oblikovane.4 Ako nas materijalistika dijalektika ui da su sva drutvena stanja istorijski i promenljivi procesi, puni protivrenosti i neslaganja sa sobom, onda se ovim metodom organizuju i ponaanja glumaca i gledalaca, njihovih stavova, miljenja i oseanja. Gledaocu epskog teatra je onemogueno da se nekritiki uivi u dramsko osoblje.
Gledalac dramskog teatra kae: Da, to sam i ja ve osjeao. Takav sam ja. To je prirodno. To e uvijek biti tako. Potresa me patnja ovog ovjeka jer za njega nema izlaza. To je velika umjetnost: tu je sve samo po sebi razumljivo. Plaem za zaplakanim, smijem se s nasmijanim. Gledalac epskog teatra kae: To ne bih nikada pomislio. Tako se to ne smije initi. To je vrlo upadljivo, gotovo nevjerovatno. To mora prestati. Potresa me patnja ovog ovjeka jer bi za njega ipak bilo izlaza. To je velika umjetnost: tu nije nita samo po sebi razumljivo. Smijem se zaplakanome, plaem zbog nasmijanog. (Isto: 83)

138

Anti-empatiki teatar se dogaa prevashodno putem pojma razmaka, odmaka, distance. Ne samo da se insistira na odmaku izmeu gledaoca i glumaca, ve se svako mora udaljiti i od sebe samoga. Radi se o razmaku u kojem je mogue da se dogodi neto to nije deo postojee situacije, dakle neto novo. Kljuno u brechtovskoj sceni jeste to izmeu, izmeu glumaca i gledalaca, izmeu privida i realnog, izmeu onoga to jeste i to bi moglo biti, sm jaz, distanca, odmak koji onemoguava uspostavljanje fiksnih identiteta likova. Glumci ne prikazuju nekakve autentine likove sa kojima bi se publika trebala empatisati. Nije re o prikazu svesti (ili, kako bi Althusser rekao, iluzije svesti) koja ivi vlastitu situaciju na klasino-dramski nain i koja veruje da je pokreta svega u svetu. Kako svest koja ujedinjuje nije sutinski uslov epskog teatra, tako se ne pojavljuju ni heroji u klasinom smislu. Marksistika teza da su mase one koje stvaraju istoriju, a ne heroji, nalazi ovde svoje mesto. Nisu glumci i likovi pokretake snage, ve su to drutveni odnosi, a oni su, dakako, promenljivi. U vezi sa konceptom uivljavanja, treba imati u vidu da Brecht uoava da je on u klasinom teatru poglavito miljen psiholoki. No, kako i Althusser upozorava, svest nikada nije isto psiholoka svest, ona je i drutvena, kulturna, ideoloka... Stoga se ni proces identifikacije u teatru ne moe misliti samo na psiholoki nain, gledajui predstavu gledaoci se pre identifikacije sa likovima (herojima) prepoznaju u ideolokom i kulturnom sadraju. (Althusser 1963) Redukcija koncepta uivljavanja samo na psiholoki aspekt jeste upad u psihologizam.
4 Stoga, ako govorimo o ljudskoj individui dijalektiki, ne moemo uzeti jedinstvo kao polazinu taku. Brecht razume individuu kao decentriranu, kao dividuu. (Haug 2007: 150)

Za razliku od karakteriziranja odmaka kao sigurne distance, koju recimo ima u vidu Lehmann kada govori o situaciji savremenog gledaoca ispred televizije, brechtovski razmak nije sigurno i uljuljkujue mesto. V-efekt je zamiljen tako da provocira kritiku (spontane ideologije). On ne proizvodi stapanje sa likovima, vrstim stavovima, niti se razreava u klasinom dramskom postupku sukoba i pomirenja. Odmak u brechtovskom smislu upravo pokazuje kako nema sigurnog, centralizovanog i fiksnog mesta (ni na strani gledalaca niti na strani publike), te kako je mogue da stvari budu drugaije. Vratiu se ovde na poetnu pretpostavku miljenja politike umetnosti, na plan sadraja i forme. Kada Benjamin, u eseju Pisac kao proizvoa, promilja da li je dovoljno da pisac snabdeva aparat (sadrajem) a da ga ne menja, on plan sadraja i forme preformulie u konceptualni par pravilna politika tendencija i knjievna tehnika dela. Nije dovoljno da pisac ima revolucionarni stav i solidarnost sa proletarijatom da bi on bio pisac-proizvoa, pisac-inenjer, tj. nije dovoljno da je umetnost samo ispunjena graom revolucionarne prirode. tavie, snabdevanje aparata revolucionarnim sadrajem, a bez njegovog menjanja, moe da postane i kontrarevolucionarno (ovo vidimo u mnogim primerima zapanjujue asimilacije revolucionarnih tema od strane vladajueg aparata, pri emu se sm aparat uopte ne menja, niti dovodi svoje postojanje u pitanje). Ukoliko je umetniko delo revolucionarno samo po svome raspoloenju, a pri tome nije revolucionarno po produkciji, ono zapravo i nije revolucionarno. Primere za tzv. revolucionarne sadraje umetnosti Benjamin daje u kritici levograanske inteligencije u Nemakoj poetkom XX veka, osobito kruga Nove Stvarnosti (Neue Sachlichkeit) i literarnog kruga Aktivizam okupljenog oko publiciste Hilera. to se tie aktivizma koji se bazira na sadrajno-agitatorskoj strategiji ovde se moe nai itav spektar umetnikih aktivizama, i na desnoj i na levoj strani.5 Dakle, i leva umetnika strategija koja insistira na stvaranju proleterske kulture u smislu produkcije proleterskih sadraja, a zanemarujui tehniku i organizacionu funkciju, potpadala bi pod ovu kritiku. Pojmom tehnike Benjamin misli dijalektiko prevazilaenje suprotnosti sadraja i forme. Tehnika se odnosi na kvalitet umetnikog dela i usko je vezana uz Brechtov pojam Umfunktionierung, promena funkcije. On (Brecht) je prvi postavio intelektualcima dalekosean zahtev: da snabdevajui aparat proizvodnje istovremeno i menjaju taj aparat koliko im je to moguno, u smislu socijalizma (Benjamin 1974: 104) Taj zadatak iziskuje od pisca ne samo rad na proizvodima, nego i na sredstvima za proizvodnju,
5 O tome ta je sve bilo mogue da se okupi pod kiobranom aktivizma u Nemakoj na poetku XX veka, govori i Raunig: Ceo spektar nemakog aktivizma, u svakom sluaju, pojavljuje se kao prilino disparatan spoj koji se hrani grubo skicirano desnim aktivizmom duha koji ponekad zaluta sve do graninih podruja antisemitizma, rasizma i protofaizma i levim aktivizmom Akcije, koja se polazei od svoje baze kao knjievnog asopisa sve vie radikalizovala, postavi agitaciona platforma levoradikalnih politika. Akteri su se ee menjali naroito u prvoj polovini 1910-ih izmeu iskrzanih tabora, a naravno bilo je i desno od Hilera aktivizama od svake ruke. (Raunig 2006: 93)

139

Uvod u radikalne teorije

140

dakle, delo mora imati funkciju organizovanja, organizatorsku upotrebljivost, a ne samo propagandistiku. Nadalje, ova funkcija organizovanja oznaava stav uputstva i pouke6, pisac koji ne pouava knjievnike ne pouava nikoga (Ibid: 109). Kljuno pitanje levih umetnika i intelektualaca jeste pitanje organizacije, proizvodnja umetnike i intelektualne aparature koja nee biti pored, izvan, iznad ili mimo proletarijata. Model je, naravno, Brechtovo epsko pozorite, dramska laboratorija koja publiku ne ispunjava oseanjima na manipulativan nain (pa ni oseanjima pobune), ve je podstie na razmiljanje, na zauzimanje kritikog stava i promenu. Dakle, zahvatom zaudnosti epski teatar proizvodi distancu, razmak, razdaljinu (Abstand), ono izmeu koje omoguava da se dogodi neto novo. Taj odmak figurira kao strano mesto. Marcuseovo odreenje umetnosti pre industrijske epohe kao sfere sublimnog, one sfere koja je otuena, distancirana od realiteta, transcendira ga, primer je ouvanja momenta stranosti kao sutinskog za politiku umetnosti. Ako je u umetnosti (barem progresivnoj) temeljni gest onaj negacije, protest protiv onoga to jeste, veliko odbijanje, pobuna... onda je sa razvijenim industrijskim drutvom ova druga dimenzija izgubljena. Mo drutva koja apsorbuje, integrie sve antagonistike sadraje i harmonizira ih, izmiruje, jeste mo jednodimenzionalnog drutva. U tom kontekstu V-efekt se nadaje kao odgovor na opasnost totalnog biheviorizma - pokuaj da se spase racionalitet negativnog. (Marcuse 1968: 76). Ako glumac nije majmun ili papagaj, ve ako je saborac u borbi klasa (Brecht), on zauzima stanovite kojim je mogue preobraavati drutvo. Glumci ne predstavljaju sukob i rascep, ve ga postavljaju. Taj rascep se dogaa kao rascep izmeu publike i glumaca, rascep izmeu glume i realnog, ilizioniziranja i stvarnosti, takoer i rascep u smom subjektu (nema fiksnih identiteta, fiksnih likova), na kraju krajeva, on je klasni jaz. Odmak zapravo proizilazi iz kljunog drutvenog antagonizma klasnog!

Dijalektika oseaja i razuma

Ideja da je Brechtovo djelo bezosjeajno, ili pak podijeljeno izmeu razuma i emocija, zastarjela je i pogrena. (Suvin 2011) Uvreeno karakteriziranje Brechta kao klasika razuma, pri emu je u pozadini antiintelektualistiko raspoloenje, ne samo da je pogreno i pojednostavljeno, ve polazi od jedne pretpostavke koja je i danas rasprostranjena. To je pretpostavka da su oseanja kao prirodna i potpuno nesvesna odvojena od razumske spozajne moi, te da je oseajnost neto dato, bioloko, fiksno. Ova pretpostavka uobiajeno implicira i vezu umetnosti sa oseajnou, dok bi razum bio vezan za one sfere koje se tipino
6 U dnevnikom zapisu Razgovori sa Brechtom Benjamin navodi kako Brecht sva dela koja nemaju didaktiki karakter naziva orbuljkom.

misle kao bezoseajne (nauka, teorija...) Brecht je, dakako, sloenije promiljao ovu problematiku. Najpre, oseaji nisu neto prirodno ni bezvremensko, ve su uvek drutveno uslovljeni, kao to ni razum nije neto hladno, neprijateljsko prema ivotu, univerzalno i neutralno. Dakle, i emocije i razum su drutveni konstrukti (u sprezi sa biolokim), njihova dijalektika se stoga menja od drutva do drutva.
uvari hrama umjetnosti obino budno paze na to da se ouva sumrana neodreenost umjetnike sfere. Oni su vie nego kritini prema zahtjevima razuma; nazivaju ih prozainima, suhima, doktrinarnima, neprijateljskim prema ivotu, i time propagiraju kao ivu upravo onu sumranu neodreenost i produktivnu nesvjesnost. Sve izraze kao to su stvaralaki proces, doivljaj, umjetniki izraz prati suzvuk te popovtine, tog noli me tangere, te odbojnosti prema svjetlu, naroito prema umjetnim reflektorima kritikog razuma, samim time nesposobnog za oblikovanje. Pri tom jedva da treba naglasiti kako je razum za uzlaznu klasu neto apsolutno stvaralako, ivo, ak prepuno ivota, a kako je kritika neto sasvim elementarno, beskonano produktivno, ivot sm. (Brecht 1979: 67) Emocije imaju uvijek sasvim odreenu klasnu podlogu; oblik u kojem nastupaju uvijek je historijski, specifian, ogranien i odreen. Emocije nikako nisu opeljudske i vanvremenske. (Isto: 70)

141

Didaktiki epski teatar je stoga inilac preobraavanja drutvene uloge emocija, pri emu on ostaje teatar. To znai da on ne polazi od pretpostavke nekog datog ukusa publike prema kojem se ravna (kao da sm teatar ne utie na taj ukus), niti polazi od toga da je publika testo koje teatar u potpunosti moe oblikovati prema svojim kriterijumima (kao da publika, povratno, nije deo drutvenog polja koje deli sa teatrom i ne utie na njega). Teatar (kao i bilo koja druga umetnika praksa) se ne oslanja na datost oseanja onih kojima se umetnost obraa, on sukreira polje afektivnosti. Racionalna forma brechtovskog didaktikog teatra menja konstelacije oseajnosti pri emu ostaje teatar, dakle sutinski ostaje umetnika praksa. Nema suprotnosti uenja i zabavljanja, istovremeno zabavan i pouan epski teatar ostaje u sferi umetnosti. Kritiki stav, koji on smera da proizvodi, jeste istovremeno stav uivanja i emocija, on je doivljaj. U stvari, moderni je teatar samo likvidirao uvenuli, zastarjeli, subjektivistiki svijet osjeaja, i probija put novim, viestrukim, drutveno produktivnim emocijama novog razdoblja. (Isto: 114) Glumci se ne odriu u potpunosti sredstva uivljavanja, oni ga koriste za prikazivanje ponaanja, ali na takav nain da se ouva distanca izmeu glumca i lika, da se glumi tako da taj rascep omoguava alternativu (dakle i alternativne emocionalnosti). Time otpada pretpostavka pojednostavljenih oseajnosti koje se

Uvod u radikalne teorije

142

naprosto isporuuju kao nekakve prirodnosti, datosti... Uivljavanje ne ostaje samo pri totalnom empatisanju, ve se ono odnosi na sloenije emocionalne komplekse koji ne iskljuuju spoznajne momente.7 Klasini teatar namee oseaje i impulse glavnih likova kao kakvu zarazu, epski teatar konstituira misli i oseaje koji igraju ulogu u menjanju polja, na teatar mora pobuivati uivanje u spoznaji, organizirati radost u menjanju stvarnosti. (Isto: 292) Isticanjem didaktike organizacije oseajnosti i miljenja dodirujemo jo jednu problematiku kojom su se mnogi bavili povodom Brechta, a to je problem odnoenja uitelj-uenik (onaj koji zna i onaj koji prima znanje), odnosno problem dominacije. Ovde e me posebno zanimati Rancirova konceptualizacija ovog odnoenja, te njegova kritika Brechta. Rancire se pita ta podela na aktivnopasivno uopte podrazumeva. U njegovom objanjenju, na primeru pozorita, klasino pozorite podrazumeva distribuciju na 1) pasivnu publiku empatiki obuzetu akcijom koju gledaju na sceni i 2) aktivne glumce/ice. Nasuprot tome, dva pravca reformatorskog pozorita zahtevaju prevladavanje ove pozicije pasivni gledalac-aktivni glumac: brechtovsko epsko pozorite i artoovsko pozorite surovosti. Prvo pozorite to ini tako to svojim efektima zaudnog podstie gledaoca da od pasivnog posmatraa postaje aktivni ispitiva, dakle putem uspostavljanja distance, dok drugo (artoovsko) pozorite to ini upravo suprotno zahtevom za ukidanjem distance i uvlaenjem gledaoca u pozorinu akciju. Dakle, Brechtovo pozorite gledaocima vraa samosvest, a Artoovo pozorite im vraa samoaktivnost. Rancire se pita ta uopte podrazumeva ovo radikalno suprotstavljanje aktivnog i pasivnog, kao i poistoveivanje gledanja sa pasivnou. Zato identifikujemo gledanje sa pasivnou, ako ne zbog pretpostavke da gledanje znai uivanje u slici ili u prividu, ne saznavi istinu koja je iza slike i realnost koja ja izvan pozorita? Zato izjednaavamo sluanje sa pasivnou, ako ne pretpostavkom da je (iva) re suprotna od delanja? Sve ove suprotnosti gledanje/znanje, privid/stvarnost, aktivnost/pasivnost neto su sasvim drugo od logikih suprotnosti izmeu jasno utvrenih pojmova. One zapravo definiu deobu osetilnog, a priori podelu pozicija i kapaciteta, kao i nekapaciteta prikaenih uz te pozicije. Drugim reima, one su otelotvorene alegorije nejednakosti. (Ransijer 2010: 18/19) Tako je pasivni gledalac nasuprot aktivnom izvoau manje vredan (otuda grozniavi zahtevi savremenih pozorita za aktivnom publikom i interaktivnim praksama). Ovakva suprotnost pripada strukturi nejednakosti i dominacije, jer pretpostavlja uitelje (one koji znaju, poseduju neko znanje, vetine ili emocije) i uenike (one koji treba da prime znanje/emocije/vetine od ovih koji znaju/oseaju/imaju vetine). Nejednakost
7 O razlici empatije (Einfhlung) i simpatije (Mitgefhl), te analizi Brechtovih nijansiranja emocionalnosti, videti tekst Darka Suvina, Emocije, Brecht i empatija naspram simpatije. Smatram da je strateka napetost ili suprotnost na koju se valja usredotoiti ona izmeu svrgavanja iluzionistike, sentimentalne, nekritike i pseudosuutne empatije (Einfhlung se istie u citiranom pismu iz 1939. godine, a druga svjedoanstva sam uglavnom naveo u svome lanku Haltung [Bearing]) i potencijalno intenzivne, ali uvijek razumne simpatije. (Suvin 2011)

pozicija postavlja se kao polazna taka. Za Rancira, meutim, gledalac nikako nije u poziciji pasivnosti, ve je takoer aktivan, ba kao student ili naunik (Ibid: 20), kao aktivni interpretator, kao onaj koji, dok gleda, povezuje ono to vidi sa onim to je ve video, rekao, uinio itd. Dileme logike polarizacije uitelj-uenik sline su kao i u odnoenju intelektualac-radnik. Dilema: da li je intelektualac onaj koji ima znanje i trebalo bi to znanje da prenese radniku-neznalici ili je radnik onaj koji ima znanje (neposredno znanje o eksploataciji) i trebalo bi da tom znanju naui intelektualca za Rancira je loe postavljena dilema, jer ostaje u logici nejednakosti, u podrazumevanju jaza izmeu intelektualaca i radnika. Prouavajui radnike arhive u kojima nalazi mesta koja pokazuju delatnosti radnika koje se nisu odnosile samo na poslove u fabrikama, ve na kontemplaciju, na empirijsko filozofiranje, dokoliarsko estetizovanje, publikovanje radnikih novina itd., Rancire misli kako se odnosi izmeu gledanja, injenja i govorenja moraju preispitati, a njihove granice i iz toga podele uloga prevazii. Primer za rekonfiguracije ulnog i mutaciju drutvenih uloga su radnici koji nou, nakon celodnevnog rada, piu poeziju, pokreu novine i otvaraju put za nove deobe. U Platonovoj Dravi najpre se izlae da zanatlije nemaju vremena ni za ta drugo osim za svoj posao; njihovo zanimanje, njihov radni raspored i sposobnosti koje ih za to odreuju ne dozvoljavaju im da se bave politikom kao dodatnom aktivnou. Upravo zato politika i poinje, kada oni ili one koji nemaju vremena ni za ta drugo osim za svoj posao iskoriste to vreme da dokau da su i oni bia koja govore, koja uestvuju u zajednikom svetu, a ne besne ili nesretne ivotinje. (Ransijer 2008: 8) Aksiom jednakosti, koji za Rancira jeste aksiom od kojeg treba krenuti, neprestano se potvruje u aktima emancipacije. Tako je emancipovani gledalac onaj gledalac koji porie logiku nejednakosti i koji prepoznaje znanje kod neznalice, aktivnost kod posmatraa. Gledaoci su istovremeno glumci vlastitih pria, dok su i glumci gledaoci. No, nije li to Brecht ve rekao? Nije li izriit zahtev V-efekta da glumci glume kao da su gledaoci vlastite glume i nije li nijansiranom analizom oseajnosti pokazano da publika nije nikakav pasivni subjekt par excellence? Rancire u glumcima brechtovskog pozorita vidi nove figure vaspitaauitelja, moderne inenjere dua, ime se produbljuje jaz izmeu onih koji imaju znanje (i koji su aktivni) i onih koji nemaju znanje (i koji ine pasivnu publiku). No, iako jeste re o didaktici, brechtovski glumci nisu nikakvi gospodari-uitelji koji poseduju znanje, pa to znanje u smislu sadraja isporuuju pasivnoj-publici neznalicama. Najpre, videli smo, brechtovski glumci nisu svemoni znalaki subjekti, oni ne treba da se pojavljuju kao uitelji, nisu oni pokretai, ve su to drutveni odnosi. Brechtovsko pozorite je paradigma promene proizvodnih aparata upravo zato to umetnici u ovakvoj strategiji ne zauzimaju mesto nekoga ko je pored, mimo, iznad ili ispod proletarijata, tj. nemaju funkciju znalacagospodara, mecena, pokrovitelja, isporuilaca znanja (kako bi to bilo u buroaskoj tehnici). Oni nisu saveznici proletarijata, ve saborci. Nadalje, dijalektiar

143

Uvod u radikalne teorije

144

Brecht drugaije promilja polarizacije razum-oseajnost, aktivnost-pasivnost, odnos gledalac-glumac, pa i uitelj-uenik.. Upravo bi klasini teatarski postupak bio onaj koji se u vlastitoj didaktici postavlja instrumentalno i manipulativno, jer pretpostavlja pasivnu publiku koju zaarava vlastitom organizacijom oseajnosti i miljenja. Njihove su oi, dodue, otvorene, ali oni ne gledaju, oni bulje, kao to ne sluaju nego oslukuju. Oni gledaju na pozornicu kao zaarani, a taj izraz potie iz srednjeg veka, iz vremena vetica i klerika. Gledanje i sluanje su aktivnosti, katkad pune zadovoljstva, ali ovi ljudi kao da su razreeni svake aktivnosti, kao da su oni ti od kojih se neto ini. (Brecht 1979: 253) Naravno da je Brechtu jasno da su i gledanje i sluanje i ostali oseaji nekakve aktivnosti, pitanje je samo o kakvim aktivnostima se radi, a dijalektiki prikaz mora pokazati sloenije slojevanje aktivnog i pasivnog. Brechta ne zanima aktivnost u smislu puke interpretacije, ve aktivnost koja bi imala realne uinke u promeni drutva, to je kljuna razlika od Rancirove politike umetnosti. Ovde je jasna i razlika u razumevanju politike umetnosti izmeu Brechta i itave plejade postmodernih teoretiara koji politiku umetnosti razumeju samo u smislu proizvodnje dogaaja. Na primer, Lehmann:
No, u cjelini gledano, prolo je vrijeme kazalita kao mjesta na kojemu se odvijaju i tematiziraju osnovni drutveni sukobi [...] Efikasnost ili stvaran politiki uinak kriterij po kojemu se mora dopustiti mjeriti politiki intendirano kazalite, kao i politiko djelovanje uope vrlo je upitna u svim oblicima izravno politikog kazalita. (Lehmann 2004: 330) Kazalite postaje politikim ne vie izravnim tematiziranjem politikoga, nego implicitnim sadrajem svojeg naina predstavljanja. (Isto: 334) Politika se, meutim, ovdje temelji na nainu upotrebe znakova. Politika kazalita je politika opaanja. (Isto: 342)

Za Lehmana Brecht figurira tek na razmei onoga to nastaje kasnije, a to je eksperimentacija postdramskog teatra. U potpunosti odbacujui ideju da bi politika umetnosti mogla imati bilo kakve realne politike uinke osim u smislu politike opaanja (a ovo bi bilo blisko i Rancirovom smislu politike umetnosti), Lehman sa bavi postmodernim pozorinim strategijama koje se koncentriu na ono teatarsko (a ne tekstualno, dramsko, politiko, ideoloko itd.) Politika u tom smislu figurira kao proizvodnja dogaaja (teatarskog dogaaja), ali ne i kao promena drutva. Postoje zanimljive polemike o tome koliko je taj novi teatar pristupaan masama, je li postao elitistiki, da li se bavi stvarnou na onaj nain koji bi mogao gledaoce da potakne na kritiku i promenu, da li je prikaz fragmentirane stvarnosti i osnovnih epiteta svetskog trita (razlika, cirkulacija, fleksibilnost, mobilnost itd.) prikaz koji samo ponavlja dominantnu

ideologiju ili se stvara odmak... I dok se postdramsko pozorite uglavnom zanima za eksperimente sa formom, retko se bavi temama koje bi bile bitne za promenu drutva, to Ostermeier vidi kao krizu sadraja. Poetologija takvog teatra poiva na ideji da je dramska radnja neto zastarjelo, da se ovjeka ne moe smatrati gospodarom svojih postupaka, da je broj subjektivnih istina jednak broju prisutnih gledatelja, da dogaaji predstavljeni na pozornici ne izraavaju istinu koja bi vrijedila za sve, da se nae fragmentirano iskustvo svijeta mora prevesti u jednako tako raskomadano kazalite, u kojemu se anrovi naslaguju jedni na druge: tijelo, ples, fotografija, video, glazba, govor... Taj sudar osjetila gledatelja uvjerava da e mu ovaj kaotini svijet zauvijek ostati nedokuiv te da stoga nema razloga u njemu traiti uzroke ili krivce. (Ostermeier 2013: 31) Ostermeier novi tip pozorita opisuje kao kapitalistiki realizam koji estetizira pobedniku ideologiju, pri emu pozorite samo perpetuira dominantnu ideologiju i retko je dovodi u pitanje. Postmoderno odreenje politike umetnosti koje polazi od toga da bi bilo koji govor o politikim/ekonomskim/drutvenim... uincima, promenama, uzrocima i strukturama bio deo velikih naracija, potpuno je drugaije od brechtovskog razumevanja politike umetnosti. Brecht naprotiv politiku umetnosti zaista misli u smislu realnih politikih uinaka, u smislu promene drutva. Aktivnost gledanja, shodno dijalektikom pozoritu, ne bi bila samo aktivnost povezivanja gledanog i mrdanje oima J ve bi ona proizvodila kritiku u marksistikom smislu, dakle kritiku koja revolucionira svet. Brecht ne potcenjuje publiku, upravo suprotno, smatra da je ona sposobna za razumevanje, za sloenija ponaanja, za nijansiranije oseajnosti, a ne samo za preuzimanje onoga to se namee i u ta se treba uivljavati. Pri tome, didaktika epskog teatra ne isporuuje znanje borbe i oseaje pobune u sadrinskom smislu, ona eksperimentom sa vlastitom formom omoguava prostor da se znanje razvija u razliitim pravcima. Da nije re o didaktici profesora starog kova, naznauje i Brechtova opaska kako njegov teatar treba shvatiti kao filozofski samo ukoliko se taj pojam naivno shvati, u smislu zanimanja za oveka uopte, za njegovo ponaanje i miljenje. (Brecht 1979: 291) Tako miljena filozofinost je neto ime se moe baviti svako, bilo ko. Brecht ne kopa jamu izmeu filozofa i nefilozofa, uostalom znamo da on, kad god govori o filozofiji, stavlja na nju izrazito plebejski ig: svako moe da bude filozof, svi, odreda, jesu, barem in potentia, filozofi. (Loonc 2012: 77) Dakako, pojam filozofije Brecht je rekonceptualizirao, menjajui stari, sveani, akademski pojam filozofije i teorije, i rabei ga kao borbeni pojam.

145

Uvod u radikalne teorije

Preobraavanje pojmova ili natrag ka borbenim pojmovima

Pojmovi su kroz istoriju zadobijali razliita znaenja, vrena su krivotvorenja, neki pojmovi imaju sveti, sveani i sumnjivi zvuk, neki pak pojmovi u novim kontekstima otupljuju svoje subverzivne otrice. Temporalnost pojmova ukazuje na promene nihovih funkcija (Umfunktionierung). Kako su pojmovi uvek i klasno odreeni, istorija pojmova deo je istorije klasnih borbi. Pitanje je da li se treba odricati pojmova koji su nekada vaili kao borbeni koncepti, a sada su u raznim preinaenjima i kontekstima zadobili drugaija odreenja? I da li se treba odricati pojmova koji imaju politike uinke u pogledu razumljivosti, pa makar u svrhe lukavosti? Za Brechta ovo je vana problematika8, pristupa joj sa pozicije mogunosti oienja, proiavanja pojmova koji su nam znaajni u borbama. Dakle, za razliku od manira odbacivanja pojmova kojima se pripisuje aura velikih naracija (u postmodernom diskursu npr. pojmovi revolucije, klase, patrijarhata, univerzalno, totalitet itd.) ili pojmova koji imaju sumnjivi zvuk i trulu mistiku (pojam umetnosti), Brecht se vraa borbenim konceptima uz uslov proienja. U oblasti umetnosti, posebno mesto zauzimaju pojmovi pukosti i realizma. Pukost (Volkstmlichkeit Suvin prevodi kao pukost i to se jasno razlikuje od pojma narod koji bi za Brechta bio jedan od sumnjivih pojmova) je pojam koji je u vlastitim temporalizacijama zadobijao i razliita vrednovanja. U literarnim prikazivanjima pukost je uglavnom upuivala na praznoverje, na svetu tradiciju, religioznost, ratove, ideologiju krvi i tla, iskonske neprijatelje i slina esencijalistika svojstva. No, kako je za Brechta od kljunog znaaja da se umetnost proizvodi kao puka umetnost, ovaj pojam se mora misliti drugaije.
Na pojam puki odnosi se na puk koji ne samo to uzima punog uea u razvoju nego ga upravo uzurpira, forsira, odreuje. Mi imamo pred oima puk koji gradi povijest, koji mijenja svijet i sebe samog. Mi imamo pred oima borbeni puk, i prema tome borbeni pojam puki. Puki znai: razumljiv irokim masama, preuzimajui i obogaujui njihov nain izraza zauzimajui i uvrujui njihov stav... (Brecht 1979: 178)

146

Realizam je takoer jedan od pojmova koji treba refunkcionalizovati, pre upotrebe oistiti, stoga se mora jasno uoiti njegova istorijska dinamika i klasna odreenost (realistiki nain pisanja klasika, upotreba pojma realizma u smislu senzualizma itd.) Kako za Brechta realizam nije samo pitanje forme, ne
8 U vezi sa Brechtovim lingvistikim interesovanjima i posrednim vezama sa Wittgensteinom (preko Otto Neuratha i Karl Korscha) videti tekst Wolfgang Fritz Hauga The Language Question in Marxism. Brecht, Gramsci and Wittgenstein.

bi trebalo oceniti realistinom samo neku odreenu epohu literarnog stvaranja (npr. Balzacovu i Tolstojevu). Takoer, nije dovoljno preuzimati realistini nain pisanja kao formalni zahtev literature. Ako se borba za fabrike vodi putem eksproprijacije, onda se knjievne borbe vode na polju promene funkcije izraza, jer se knjievne upute ne mogu jednostavno preuzimati i dalje razvijati. Realizam se stoga ne misli kao statina i formalna odredba knjievnosti kojom se etiketiraju odreeni naini pisanja, ve se i ovaj pojam pokazuje u istorijsko-drutvenom kontekstu.
Neemo govoriti o realistinom nainu pisanja samo onda kad se, na primjer, sve moe omirisati, okusiti, osjetiti, kad ima atmosferu i kad je fabula tako izvedena da dou do izraaja duevne ekspozicije likova. Na pojam realizma mora biti irok i politian, slobodarski na estetskom polju, suveren prema konvencijama. Realistino znai: otkrivajui drutveni uzrono-posljedini kompleks razotkrivajui vladajue poglede kao poglede vladajuih piui sa stanovita one klase koja za najhitnije tekoe u kojima se nalazi ljudsko drutvo ima najira rjeenja naglaavajui razvojni moment konkretno, i omoguujui apstrahiranje. (Isto: 178, 179)

147

Brechtov koncept realnog razvijao se u zahtev umetnicima da se suoavaju sa stvarnim. Zadaa glumaca i ostalih umetnika jeste da istrauju stvarno, istorijska zbivanja, da sluaju i posmatraju ljude, da krenu od vlastitog ivotnog prostora, kole, radnog mesta, dela grada u kojem ive, gradskog prevoza itd., te da upoznaju proletarijat u zajednikoj borbi.9 Obrazovanje kao umetnost posmatranja ima dakle sutinsku ulogu u klasnoj borbi. I umetnost je jedan od pojmova koji je kroz vlastitu istoriju fiksirao znaenje u sferi nekakve uzvienosti, mistike, duhovnosti, posebnosti... Takva umetnost, ta stara, slavna, iskusna, institucijama i uenim strunjacima snabdevena sila (Isto: 77), ima svoj odjek i danas. Kada se radnici u kulturi pozivaju na umetnost kao duhovnost (koja nije luksuz) i kada apeluju da se kultura depolitizuje, oni upravo pretpostavljaju jednu odredbu kulture, onu graanske klase kojom se sfera umetnosti predstavlja kao da nije deo proizvodnih odnosa. Ta pretpostavka da je umetnost sfera koja je odvojena od politike, ideologije i bilo kakvog interesa... upravo ponavlja i odrava umetnike prakse jedne klase. Za Brechta je ovakvo statino i depolitizovano prikazivanje umetnosti samo prikaz umetnosti vladajue klase, kojem se treba suprotstaviti. Ali to ne znai da pojam umetnosti treba potpuno odbaciti, naprotiv umetnost je jedna od praksi kojom se sprovodi borba i to borba na umetniki nain. Odsada ponovo uvodimo umjetnost; jer da bismo izveli ono to elimo, trebamo umjetnost. Mi ne moemo sprovesti
9 U pogledu ovih uputa videti i poemu Govor danskim glumcima-radnicima o umetnosti posmatranja (Rede an dnische Arbeiterschauspieler ber die Kunst der Beobachtung).

Uvod u radikalne teorije

nae prikazivanje zajednikog ivota ljudi bez umjetnosti. Potrebne su nam sve ove slobodne, stvaralake sposobnosti pune fantazije, ovo zgunjavanje, lakoa, pogaanje sri. (Isto: 111) Resignifikacija pojma umetnosti odvija se u pravcu njenog jasnog pozicioniranja u okviru proizvodnih odnosa, te u teoriji kojom e se misliti sprega umetnosti sa politikom, ideologijom, ekonomijom...

BRECHT I POLITIKA TEORIJE

Pod politikom teorije razumem polje miljenja koje moe intervenisati u realnim politikim procesima. Samo tako neka teorija moe biti radikalna. Ne u smislu radikalnosti interpretacije, ve u smislu teorijskih uinaka kojima se stvarnost menja. Ovo ne znai da neka teorija koja ima svoju politinost prestaje biti teorija, ona ipak ostaje teorija. U politici teorije, kao i u politici umetnosti i sl., re je o njima intrinsinim politikama, a one su u vezi i sa politikom kao posebnom praksom. Ipak, ukoliko teorija nema realne politike uinke, ona nije radikalna. Radikalna teorija, ako hoe biti radikalna, mora biti politina i u sadrinskom i u formalnom smislu. Na sadrinskoj ravni ona mora biti teorija koja se suoava sa stvarnou i bavi se onim temama koje su sutinske za promenu proizvodnih odnosa. No, vaan aspekt teorije je i njezina forma (oblik teorije, nain na koji se izlae; kome se obraa teorija, njezin nikad-neutralni jezik kojim se odmah odreuju i grupe kojima je pristupana; da li je teorija eksperimentalna i borbena, da li se bori protiv matrica znanja koje reprodukuju odnose dominacije; da li preinauje njezin akademski, udobni, pa i popovski stil; u krajnjoj liniji, na koji nain se teorija smeta u klasnu borbu i u kakvoj je vezi sa odnosima proizvodnje). Ukoliko se u revolucionisanju stvarnosti putem teorije uvek radi i o revolucionisanju tehnike, forme, onda ta forma ne moe biti bilo koja, tj. ona nije neutralna. Drugim reima, ako je klasna borba forma drutva, onda znanje ove forme nije neto to je spoljanje toj borbi, stoga ni teorija kojom se neto menja ne moe biti neutralno objektivna. Videli smo da je za Brechta politika od sutinskog znaaja u umetnikim praksama, no ona je to i u teoriji. Zato nam je Brecht vaan kao radikalni teoretiar? Wolfgang Fritz Haug navodi podatak da Brecht vei deo svojih teorijskih radova za vreme ivota nije obelodanjivao, mudro uvajui etiketu nekoga ko je bio poznat kao pesnik. No, i poezija i drama i teatar i reija i teorija sve su to prakse koje su Brechtu bila sredstva borbe protiv kapitalizma. On je pronaao svoju temu i etiko-poetski stav u klasnoj borbi kapitalizma ili, u optijem smislu, u kritici svih formi klasne dominacije, eksploatacije i nepravde. (Haug 2007: 146)

148

I za Blocha, koji princip nade razumeva kao ontoloki princip usmeren na promenu sveta i na modus budunosti, na ono to je jo neodlueno i o emu treba odluiti, Brechtovo promiljeno voenje reije i eksperimentiranje sa didaktikom je ono to se protee dalje od pozorine veeri, na ono to tek treba doi, neki viak koji upuuje na nadu. Kako se nada u Blochovoj misli ne promilja samo kao usmeravajui akt spoznaje, ve kao ontoloka kategorija, Brechtova teorijsko-teatarska laboratorija je paradigmatini primer komunistike politike umetnosti i teorije. Brechtov teatar trai nain radnje u kojem se krije i vodi jedino komunistika smiljenost delanja, dakle ona koju valja neprestance svjee prokuavati, u svrhu eljene proizvodnje korisnoga i njegova uma. (Ernst Bloh, Princip nada, str. 483) Istakla sam tri momenta koja smatram sutinskim u Brechtovoj politici umetnosti. Dakako, mogli bi se misliti i drugi brechtovski koncepti i strategije koji su nam vani u politikim borbama: izabrala sam ova tri kao ona koja smatram najzanimljivijima takama u prikazu uvoda u Brechta. V-efekt, tehnika ouavanja i proizvoenja distance kojom bi se tek mogla dogoditi kritika i mogunost promene, dobro je poznati momenat. On je esto u literaturi bio reflektovan kao taka kojom Brecht istie ulogu razuma i argumentacije, nautrb oseajnosti. No, ova previe pojednostavljena polazina taka u miljenju senzorno-emotivno-razumskih fenomenalnosti potpuno je pogrean pristup Brechtu. Analizom drugog momenta, mapirala sam nekoliko punktova oko kojih se moe misliti dijalektika razuma i oseajnosti. Jasno je da Brecht zahtevom za ukidanjem potpunog psiholokog uivljavanja u likove koji se prikazuju nije odbacio emocionalne elemente, ve je odbio pristup emocionalne manipulacije (koji na primer koristi i faistika propaganda). Stoga V-efekt nije tehnika koja ukida emocije, ve tehnika koja bezobzirno preobraava drutvenu ulogu emocija, koju one danas igraju u korist vlastodraca. (Brecht 1979: 73) Umesto pojednostavljenih emocija i emotivnih zaraza, Brecht se zalae za spektar emocionalnosti koje su kritike i aktivne. Trei momenat kojim sam se bavila, strategija proienja pojmova koji su bitni kao borbeni pojmovi, pokazuje kako se politika umetnosti koristi konceptima kojima daje nove funkcije. Ovi momenti Brechtove politike umetnosti mogli bi biti oruje i za radikalnu teoriju. Ako hoemo da se bavimo teorijom koja se nee obraati drugima na nain da onemoguava distancu, kritiki odmak, onda bi se V-efekt mogao misliti i u irem dosegu, u primeni na teoriju. Ako nam je vano da teoriju ne mislimo samo kao diskurzivnu praksu oienu od emocionalnosti, onda bi valjalo misliti odnos radikalne teorije prema sloenim emocionalnim fenomenima. U tom kontekstu bi valjalo promiljati o nainima kako teoriju uiniti popularnom, a pri tome je ne vulgarizovati. I konano, osobito bitan momenat, ako nam je stalo do teorijskih pojmova koji su moda u trenutnoj konjunkturi preuzeti od strane drugaijih ideologija (npr. pojmovi antifaizam, eksploatacija itd.), pri emu su njihove subverzivne otrice otupljene, onda bi

149

Uvod u radikalne teorije

strategija preobraavanja i oienja pojmova bila radikalna teorijska strategija koja se vraa natrag ka borbenim pojmovima. U tom pogledu Brecht je i vie nego teorijska inspiracija!

Literatura:
Althusser, Louis (1963). The Piccolo Teatro: Bertolazzi and Brecht. Notes on a Materialist Theatre. http://www.marxists.org/reference/ archive/althusser/1962/materialist-theatre.htm Brecht, Bertolt (1979). Dijalektika u teatru. Beograd: Nolit. Breht, Bertolt (1985). Pesme sirotog B.B. Beograd: Rad. Benjamin, Walter (2003). Understanding Brecht. London, New York: Verso. Benjamin, Walter (1974). Eseji. Beograd: Nolit. Bloch, Ernst (1981). Princip nada. Zagreb: Naprijed. Haug, Wolfgang Fritz (1996). The Language Question in Marxism. Brecht, Gramsci and Wittgenstein. http://www.wolfgangfritzhaug.inkrit. de/documents/LanguageQuestioninMarxism.pdf Haug, Wolfgang Fritz (2007). Philosophizing with Marx, Gramsci, and Brecht. http://www.wolfgangfritzhaug.inkrit.de/documents/Brecht-B2Fahne.pdf Kneevi, Vida (2012). Neoliberalni pritisci u kulturi, u: U borbi za javno dobro: analize, strategije, perspektive. Beograd: Centar za politike emancipacije. http://www.rosalux.rs/userfiles/files/U_borbi_za_javno_dobro.pdf Kraovec, Primo (2012). Rad u nauci i kulturi, u: U borbi za javno dobro: analize, strategije, perspektive. Beograd: Centar za politike emancipacije. http://www.rosalux.rs/userfiles/files/U_borbi_za_javno_dobro.pdf Lehman, Hans-Thies (2004). Postdramsko kazalite. Zagreb, Beograd: CDU, Tkh. Loonc, Alpar (2012). Otpor i mo. Novi Sad: Adresa. Marcuse, Herbert (1968). ovjek jedne dimenzije. Sarajevo: Veselin Maslea. Ostermeier, Thomas (2013). emu slui kazalite? u: Le monde diplomatique hrvatsko izdanje, br. 4. Zagreb: KopMedija. http://lemondediplomatique.hr/wp-content/uploads/2013/06/LMD-HR04-cemu-sluzi-kazaliste.pdf Rancire, Jacques (2000, 2004). The Politics of Aesthetics - The Distribution of the Sensible. London, New York.

150

 Ransijer, ak (2008). Politika knjievnosti. Novi Sad: Adresa. Ransijer, ak (2010). Emancipovani gledalac. Beograd: Edicija Jugoslavija. Raunig, Gerald (2006). Umetnost i revolucija. Umetniki aktivizam tokom dugog 20. veka. Novi Sad: Futura publikacije, Kuda.org. Suvin, Darko (2011). Emocije, Brecht i empatija naspram simpatije, u: asopis za izvedbene umjetnosti Frakcija, br. 58-59, prev. Una Bauer. Zagreb: Centar za dramsku ujetnost. (Za potrebe ovog rada koristila sam tekst koji mi je autor poslao, iz tog razloga nisu navedene strane)

151

Uvod u radikalne teorije

Mark Losoncz

Odbijanje rada od pohvale lenjosti do strukturalne kritike

1. Mesija sedmog dana
Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti nju, ni sabiraju u itnice; pa Otac va nebeski hrani ih. (Jevanelje po Mateju, 6:26)

152

U poetku bee Bog, nita drugo nije postojalo osim njega. Ne znamo ta ga je navelo na to da stvori svet (moda ba usamljenost? ili dosada? nedostatak zabavnog spektakla?). Sve u svemu, Bog je u jednom trenutku odluio da e stvoriti svet. Prvo je napravio svetlost, zatim je stvorio vodu, zemlju, biljke, zvezde i ivotinje... Na kraju je stvorio i oveka: mukarca i enu. Nakon estog dana, zapoeo je sedmi dan i Bog se odmarao. Nije li oigledno o emu je re? Svet je rezultat rada, a Bog je iscrpljen radnik. U rabinskoj literaturi se na mnogim mestima tvrdi da e shabbat kao ponavljanje boanskog sedmog dana, tj. boanskog ne-rada, doneti mesijansko doba. Sedmi dan je posebna tvorevina velikog tehniara, jer je on ve i anticipacija onoga to prevazilazi stvaranje, trud, ulaganje, iscrpljenost i rad. Posmatranje i seanje na akt stvaranja je istovremeno i okretanje prema onome to e doi. Franz Rosenzweig je naglaavao (Der Stern der Erlsung) da pomou ne-rada sedmog dana slavimo izbavljenje koje je upisano u proces stvaranja. ta drugo bi bilo izbavljenje, ako ne pomirenje otkrovenja i stvaranja! I ta drugo bi bio prvi i nuan preduslov takvog pomirenja, ako ne ovekov mir nakon obavljenog rada ... Mir treba da bude izbavljenje, a ne prikupljanje snage za novi rad. ak i kada se rad tumai kao dunost prema zajednici i Bogu, jasno je da je rad kazna: zemlja da je prokleta s tebe, s mukom e se od nje hraniti do svog veka rekao je Bog Adamu. Meutim, kazna se udvostruuje. Adamov potomak, ili barem lan izabranog naroda, bie kanjen ako ne bude potovao praznik koji nadmauje tu prvobitnu kaznu. Poznate su stroge zabrane u judaizmu koje se tiu rada subotom (a znaaj ne-rada se ne moe svesti samo na subotu; simptomatino je kako je Jair Lapid, izraelski ministar finansija molio ultraortodoksnu haredim zajednicu da se prikljui modernom sistemu rada). Mi imitiramo Boga, a onaj koji bude doao imitirae i nas. Rad je kazna za Adama, ali treba kazniti i onoga zbog ijeg se rada dolazak Mesije odlae.

Hrianski egalitarizam je slino judaizmu predstavljao doprinos tome da fiziki rad(nik) ne bude prezren, on je delimino i bio uspean u tome. Isus je bio stolar, Petar je bio ribar, Matej je bio carinik, Pavle je bio izraiva atora... Ipak, ta rehabilitacija nije znaila glorifikaciju rada, ona nije znaila da je rad kriterijum drutvenog priznanja ili integracije. Kada se u nekim monakim redovima zahtevao rad (Ora et labora Radi i moli se glasi klasino benediktinsko geslo), taj zahtev je bio deo tehnike sopstva i naina subjektivacije, dakle rad je sluio samo kao disciplinsko sredstvo u askezi da bi se postiglo neto sasvim drugo. Drugaije reeno: nije rad vredan, ve lenjost omoguava greh. Sadraj rada, uspeh i korist bili su irelevantni u monakim redovima u odnosu na svrhu koju treba postii, a bogaenje je iz etike perspektive bilo vie nego problematino u hrianstvu. Jo je i Blaise Pascal smatrao da je vrednovanje ovosvetovnog rada znak sujete, odnosno da se u takvom trudu pokazuje samo lukavstvo, u najgorem smislu te rei. Te norme se nisu menjale u hrianstvu sve do protestantizma. Sedmi dan je i za hriane vaio kao dan ne-rada kojeg se treba drati (npr. nedeljni rad je u Engleskoj jo i u 19. veku predstavljao predmet kanjavanja). Sedmi dan je seanje na doba ne-rada, kao to je i anticipacija budunosti: ne-rada koji e doi. Od tada ne-delanje nee biti samo ne-deljom i svi emo biti ptice nebeske.

153

2. Leisured gentleman i svi ostali

Kada je trebalo da se opie Platonov ideal, Leo Strauss je upotrebio pravu englesku dentri re: leisured gentleman pie G. M. Tams. Mirna sfera nerada (ija je cena, ponekad samo u diskursu legitimacije: duh, imovina i mo) prema takvom idealu jeste mesto gde dokoliarski dentlmen uiva u onome to je nedostino i to mora da ostane nedostino za bezvredne mase. Platonov opozicioni par veina/mase vs. izabrani (hoi polloi vs. spoudaioi), tanije: njegov gest, kao prenosiva forma, sluio je kao samorazumljiva strategija u mnogim zapadnim politikim teorijama kontinuitet izmeu Platona, engleskog dentlmena i Straussa nimalo nije sluajan. Osnovni habitus bi se mogao rekonstruisati ovako: naravno da oni najbolji zasluuju slobodu ne-rada, a najamni radnici, stranci i robovi slue tome da im se to obezbedi. Ima bezbrojnih mesta u Platonovom opusu koja se tiu zabrane bavljenja zanatstvom i trgovinom za slobodne ljude, a prezir prema fizikom radu uopte igra odreujuu ulogu. Objanjavajui Ademantu zato fiziki radnici nisu sposobni da se bave delatnostima vieg reda (pa tako ni filozofijom), Sokrat je zakljuio: ...njima su njihove vetine i bavljenje grubim poslovima upropastili tela i slomili im duu, a niski poslovi su ih potpuno istroili. Nije li to neminovno? (Drava 495d) Kod Aristotela moemo pronai vrlo sline reenice, primera radi o tome da u pravom polisu zanatski

Uvod u radikalne teorije

154

radnik ne moe da postane graanin. Samostalnost u odnosu na prinudu za rad se tretira kao uslov mogunosti graanina, a za Aristotela je optimalno stanje ono u kojem su rad i vrenje graanskih prava u potpunosti odvojeni. Zanatlije, najamni radnici, pa ak i zemljoradnici previe lie na robove. Sve ovo se moe prikazati kroz sledee suprotnosti: sloboda graanina versus nunost rada; politiko delanje u svetlu javnosti versus delatnosti i transakcije u mraku oikosa; heroizam izuzetnih pojedinaca versus repetitivne i dosadne delatnosti; hrabro rizikovanje ivota versus puko odravanje ivota; bios versus zoe; zajednitvo kroz jezik versus nema proizvodnja u unutranjem metabolizmu sa prirodom. Te dihotomije nisu vaile u svakoj povesnoj fazi antikih Grka (prezir prema radu se produbio diferencijacijom stalekog drutva) i nikada nisu vaile u svakom segmentu drutva, ali treba naglasiti da je bilo rei o strukturalnoj tendenciji koja je daleko prevazilazila koordinatni sistem grkih zajednica. I sami Grci su bili svesni toga: Herodot je primera radi pisao o tome da svi varvarski narodi preziru ljude koji se bave zanatskim radom, dok oni koji se ne bave takvim stvarima, a znaju kako treba da se ratuje, smatraju se plemiima. Tako je kasnije i Ciceron napravio otru razliku izmeu slobodne i plemenite vrline, odnosno ne-slobodnih delatnosti koje su nieg ranga i zasluuju prezir. Taj prezir se nije odnosio samo na ropstvo, ve na rad uopte. Kako Otto Gerhard Oexle pie, interpretirajui Ciceronov stav: vrenje manuelnog rada fiziki, socijalno, moralno i intelektualno diskvalifikuje. I najamni rad poniava oveka, jer onaj koji prihvata najamninu time postaje rob. Negativan odnos prema radu je omniprezentan u veini indoevropskih drutava koja su, da upotrebimo klasian termin Georgesa Dumzila, trofunkcionalna, dakle sastoje se od tri velika stalea (sa dodatnim suverenom ili bez njega): svetenici ratnici radnici. Feudalna drutva su bila ambivalentna u tom pogledu, ali su sa jedne strane i ona ponovila tu strukturu: oratores bellatores laboratores. Iako su takva drutva u mitologijama, pesmama, legitimacijskim narativima, politikim teorijama, itd. predstavljena kao organsko jedinstvo u kojem svaki sloj ima svoju funkciju, jasno je da je re o stalekim drutvima sa strogim hijerarhijama u kojima je rad, a posebno fiziki rad na dnu lestvice. Rad je prezren, on je sfera nunosti. To se jasno vidi i na indoevropskim jezicima. Nemaka re Arbeit nastala je iz glagola koji je oznaavao siroe, odnosno naputeno dete koje je izloeno tekom fizikom radu, i sve do kraja srednjeg veka Arbeit se odnosio na taj nedostojni zadatak, na tu nesreu. Engleski labour etimoloki potie od latinskih rei labor, odnosno laborare koje su najpre oznaavale tugu i patnju robova i drugih ljudi koji su bili vezani. Francuski travail, odnosno panski trabajo potiu od latinske rei tripalium koja se odnosila na jaram pomou kojeg su muili i kanjavali robove i sve one koji nisu bili slobodni. Tako i ruska re robota potie od slovenske rei rob. Svi ti indoevropski jezici sugeriu da raditi znai biti rob raditi znai biti rtva drutvene nesree. Slobodni ljudi naprosto ne rade.

3. Zajednice obilja
Ukoliko se vratimo zajednicama koja su bila mnogo vie horizontalno struktuirana i manje hijerarhina, pokazae se ljudski odnosi u kojima rad kao samostalna kategorija ne igra nikakvu ulogu. Simptomatino je da u jezicima tih zajednica uopte ne postoji posebna re za rad u dananjem smislu. I uopte: ekonomske delatnosti su u toj meri deo ostalih institucija (rodbinskih struktura, religijskih odnosa itd.) da je ak i govor o samostalnoj ekonomskoj sferi besmislen. Karl Polnyi je smatrao da u skladu sa tim ni rad nije bio potinjen ekonomskim motivima: on se vrio zbog odnosa recipronosti, radosti, priznanja ili ne-ekonomskog takmienja, a misliocima nije padalo na pamet da na neki nain izrade tezu prema kojoj ovek mora da jede, poto se radilo o evidenciji, o samorazumljivoj funkcionalnosti, dakle, nije bilo potrebno jo dodatno govoriti o nekakvoj efikasnosti ili produktivnosti. Opovrgavajui tezu prema kojoj divljaci vode ratove zbog ekonomskih razloga, Pierre Clastres je naglaavao da primitivne ekonomije nisu ekonomije opstanka, preivljavanja i oskudice. Za razliku od takve ocene, on govori o civilizacijama uitka, dokolice i obilja. Bez obzira na to koliko su pomenute interpretacije jednostrane, takve primedbe nam omoguavaju da shvatimo zato u tim zajednicama nedostaje rad u modernom smislu.

155

4. Povesni novum kapitalizma

Do sada nije bilo rei o glorifikaciji nekih ranijih drutvenih formacija, ve o razumevanju strukturalnih razlika. Istorizujte, istorizujte, istorizujte... To je prvi zadatak u marksizmu rekao je Fredrick Jameson, a to naelo treba primeniti i na terenu radikalne povesnosti rada. Pomenuti modeli slue tome da se pokae apsolutni novum kapitalizma. Rad je bio kazna i ropstvo, ili je bio shvaen kao deo tehnike sopstva, ili se uopte nije pojavio kao samostalna i odvojena drutvena sfera ... Uprkos tome to su se drutvene formacije sutinski razlikovale jedne od drugih postoji izvesno negativno zajedniko meu njima: nije postojala glorifikacija rada zbog samoga sebe kao nit vodilja za dobar ivot, zatim rad nije bio centralni mehanizam socijalizacije i nikome nije palo na pamet da pomisli da je rad izvor svakog drutvenog bogatstva. Govoriti o kapitalizmu znai govoriti o drutvu gde je rad odreujua forma koja podrazumeva da ljudi masovno otuuju svoju radnu snagu i time doprinose autovalorizaciji kapitala koja se za njih pojavljuje kao nezavisna i strana sila. Istorijski gledano, uslov mogunosti drutva rada je proces prvobitne akumulacija kapitala koji predstavlja odvajanje irokih narodnih

Uvod u radikalne teorije

156

masa od elementarnih uslova za ivot, od sredstava za proizvodnju i zajednikih dobara, odnosno od commons-a. U Engleskoj eksproprijacija poinje u 14. veku i ukljuuje u sebe sutinski viak u odnosu na puku ekonomsku prinudu: dravni, politiki eksces nasilja. Narodne mase su proterane sa teritorije gde su do tada ivele i uvedeni su strogi zakoni protiv onih koji su pokuavali da izbegnu prinudu najamnog rada; tako je zapoeo rat protiv komunalistikih poduhvata i lenjosti. Radi se o sloenom procesu koji je sadrao kriminalizaciju i stigmatizaciju siromatva, odnosno ne-rada. Paralelno sa tim su se pojavili i mislioci koji su sanjali o narodnim masama u kojima svi rade (veliki liberalni mislioci su tako razmiljali Locke je eleo da ve i dete od 3 godine radi, a Bentham je rekao da deca od 4 godine treba da rade). Borba protiv ne-rada je bila najvie oigledna u ratu protiv praznika. Istorijski opisi esto ukazuju na to da su seljaci esto jednu treinu godine proveli slavei praznike (tavie, Karl Kautsky pie na jednom mestu o selu gde je bilo 240 praznika godinje). U tom smislu je nastanak kapitalizma intervencija u vremensku dinamiku ranijih zajednica koja je rezultirala unitenjem predkapitalistike svakidanjosti. Tako se npr. i u Francuskoj revoluciji predlagalo da se uvede nedelja koja e se sastojati od 10 dana i samo bi jedan dan sluio za odmaranje (a Francuska revolucija je inae uvela i zakon o zabrani proenja). Opisujui istorijski proces nastanka kapitalizma, Marx u Grundrisse-u kae sledee: Oni koji su lieni svojine su mnogo vie skloni tome da postanu vagabundi, razbojnici ili kloari, nego radnici. Ta reenica je kljuna iz dva razloga. Prvo, ona sugerie da je susret mase novca i narodnih masa bila kontingentnog karaktera, u altiserijanskom smislu. Re je o aleatornom procesu konfrontacije sila koji je s onu stranu teleoloke determinisanosti masovni najamni rad pretpostavlja nasilnu intervenciju, kriminalizaciju siromatva i nerada, itd. Drugo, time Marx zapravo tvrdi da u poetku bee odbijanje rada. Ne postoje iroke narodne mase koje bi tek tako samovoljno potinile sebe prinudi rada, ili drugaije reeno: prirodna sklonost prema radu ne postoji. Pored prinude su uvek postojale i linije bekstva. Paralelno sa procesom generalizacije najamnog rada u socijalnim teorijama se pojavio i rad kao samostalna i odreujua kategorija, najpre kod ve pomenutog Lockea koji je tvrdio da rad uloen u stvari predstavlja (prirodno) pravo na svojinu, a on je istovremeno i prvi mislilac koji je smatrao da je rad centralni izvor vrednosti (najvei deo vrednosti ini rad). Isto tako se i na polju ekonomije (koja u ovo vreme nastaje kao relativno samostalna disciplina, mada se i dalje nalazi u okviru takozvanih tzv. moralnih nauka) pojavljuje rad kao fundamentalni pojam. Marx je nekoliko puta naglasio da je drutvo kapitalistikog naina proizvodnje uslov proizvodnje kategorije rada u tom smislu je kapitalizam uslov mogunosti karijere pojma rada poevi od fiziokrata i Adama Smitha. Pomenuta strukturalna promena u drutvu se reflektuje i u filozofijama prosvetiteljstva i nemakog idealizma u kojima se ovek pojavljuje kao homo faber (iako je svet

istovremeno predstavljen i kao otuena stvar po sebi; o tome vidi Lukcsevu analizu protivrenosti u graanskoj filozofiji). / Ekskurs o graanskim teorijama drutva / Meutim, dok kritike teorije naglaavaju znaaj prvobitne akumulacije kapitala i strukturalni novum prinude masovnog najamnog rada, graanske teorije drutva tu sutinsku transformaciju drutva esto opisuju skroz drugaije. Nastanak kapitalizma je predstavljen kao proces sveopte emancipacije, kao nestanak neefikasnih i izolovanih feudalnih jedinica, a da bi objasnili kako je rad postao centralna forma drutvene integracije, istoriari se pozivaju na uticaj novih ideja, pre svega na protestantizam (pohvala poziva [Beruf] kod Luthera svako treba da radi intenzivno; u kalvinizmu intenzivni rad postaje vrednost za sebe, bez obzira na to da li e se na taj nain postii izbavljenje ili ne rad tako postaje smisao ovozemaljskog ivota; mi ivimo za rad, kae Zinzendorf). Sa druge strane, graanska istoriografija se esto poziva na dostojanstvo rada u gildovima i drugim organizacijama, zatim se tvrdi da se u gradu pojavila graanska klasa iji se status zasnivao na obavljenom radu. S pravom se ukazuje na nain na koji je nova uloga manuelnog rada u prirodnim naukama doprinela promeni u odnosu prema radu. Meutim, takve istoriografije ne mogu da objasne zato i kako se dogodila opta transformacija srednjovekovnog drutva.

157

5. Sablast vrednosti
Formalno gledano, kapitalizam je bio prostorno-vremenski novum, jer je uveo jasnu razliku izmeu radnog mesta i domainstva, odnosno radnog vremena i slobodnog vremena. Rad ima prostorni i vremenski primat u strukturalnom smislu: prostor ne-rada zavisi od prinude rada, a vreme ne-rada zavisi od vremena rada (ipak, valja dodati da je kriza drutva rada istovremeno i kriza tih razlika). Tek u drutvu robne proizvodnje se izjednaavaju sve sfere i institucije s obzirom na rad. Veliki deo drutvenih konflikata odreuju unutranji odnosi podele rada, prava vezana za nju itd. To podrazumeva da se svaki poziv izjednaava sa radom: svetenik, vojnik i manuelni radnik su svi radnici, u njima se vie ne otelovljuju staleke hijerarhije, ve se nalaze na istom planu imanencije. Sa druge strane, postoji ak i borba za to da se za neke vrste delatnosti prizna da je rad u pitanju (recimo u sluaju domaeg rada, ili u sluaju staranja o starim licima). Rad vie nije samo fiziki rad, ve moe da bude bilo ta. Pojam rada u tom smislu oznaava jednu praznu formu koja moe da se odnosi na potpuno razliite stvari i to je bilo nezamislivo pre sto godina. Drutveno bogatstvo je mnogo ire od onoga to rad moe da proizvede: simbolike strukture, umetnika dela, afektivni odnosi izmeu lanova porodice itd. takoe ine sadraj drutvenog bogatstva. Za nas je sada od

Uvod u radikalne teorije

158

centralnog znaaja da je ne-rad takoe deo drutvenog bogatstva. Re je o onom aspektu drutvenog bogatstva koji se nikada ne vidi u zvaninim ekonomskim statistikama. U logici kapitalizma je stvaranje drutvenog bogatstva (wealth, Reichtum, richesse) potinjeno samoposredujuim mehanizmima vrednosti (value, Wert, valeur). Re je o dinamici koja je puna protivrenosti: kretanje kapitala doprinosi eksplozivnom razvoju moderne nauke i tehnologije, ono na revolucionarni nain poveava neposrednu proizvodnu snagu znanja, ali dok proiruje drutveno bogatstvo, i dalje mu je potreban masovni ljudski rad kao uslov vrednosti i vika vrednosti. Budui da za samovalorizujui proces kapitala sama vrednost predstavlja motivaciju, zbog te prinude on jo uvek mora da intenzifikuje produktivnost rada, a proizvodne snage i dalje hoe da meri pomou radnog vremena, iako bi poveanje slobodnog vremena i smanjenje znaaja rada predstavljali pravi drutveni razvoj. Protivrenosti kapital versus kapital (odvojenost proizvodnih snaga prema kontingenciji takmienja i drutvena podela rada a posteriori u zavisnosti od fluktuacije cena) i kapital versus rad (kapital kao drutveni odnos i kao samovalorizacija mrtvog rada dakle, proizvodnja se vri radi transformacije proizvedenog u reprezentaciju vrednosti) onemoguavaju znaajnu minimalizaciju drutveno potrebnog rada. Iracionalnosti drutvene podele rada u kapitalizmu odgovara hiperracionalizam organizacije konkretnog rada. / Ekskurs o granicama liberalizma / Liberalizam se vrti oko odvajanja onoga javnog (u znaenju drave) i onoga privatnog (u znaenju civilnog drutva). elja da se ono javno redukuje na minimalnu dravu moe se razumeti jedino u kontektsu tog metaokvira. Poto se ne-sloboda identifikuje sa javnom prinudom, ne postavlja se pitanje o legitimnosti prinude u sferi onoga privatnog. Najamni rad se pojavljuje kao ispoljavanje slobode i od strane radnika, iako se oni koji rade nalaze u umi logistikih, tehnikih, hijerarhinih i drugih prinuda. Liberali misle da je dovoljno ograniavati javno pravo i dravni monopol nasilja (tu treba imati u vidu razliku izmeu ideologije i stvarnosti, jer upravo trino drutvo pretpostavlja maksimalnu dravu), ali postoji niz prinuda i izvan te sfere. Najvea ne-sloboda je upravo u privatnoj sferi, na radnom mestu gde se odvija veliki deo naeg ivota. Zato kritika liberalizma mora naglaavati da sfera rada nije sveta i intimna privatna sfera odvojena od pitanja zajednice, ve je mesto stvaranja drutvenog bogatstva gde se takoe mogu postaviti pitanja o legitimnoj prinudi, slobodi i mogunosti participacije.

6. Misliti odbijanje rada

Razraene kritike drutva rada postoje barem od Gracchusa Babeufa koji je zagovarao drutvenu transformaciju koja e rezultirati radikalnim smanjivanjem drutveno potrebnog radnog vremena i promenom konkretnih formi stvaranja drutvenog bogatstva. Ipak, antisistemski poduhvati su bili ambivalentni u odnosu prema radu. Sa jedne strane, radniki pokret je interiorizovao norme drutva rada i ponovio je glorifikaciju rada iz svoje perspektive. Radnik je bio predstavljen kao herojski Prometej sa crvenom kladivom, a sociokulturne karakteristike radnike klase su esto bile shvaene kao znakovi veselog ouvrierskog komunizma koji je ve u datom trenutku koegzistentan sa parazitskim sistemom u pohvali autentinosti eksploatisane klase upravo je sutina nestala: elja za krajem klasnog drutva koji per definitionem ukljuuje u sebe i nestanak radnike klase. Sa druge strane, postojale su i utopijske fantazije o buduem drutvu u kojem e muka fizikog rada biti zamenjena zajednikim uitkom (npr. kod Fouriera). Izvesne ambivalentne tendencije su prisutne i kod Marxa. Na tragu kole kritike vrednosti bi se moglo rei da postoji razlika izmeu egzoterinog i ezoterinog Marxa i u pogledu odnosa prema radu. Sa jedne strane moemo itati Marxa koji smatra da je rad kao antropoloko-transistorijsko delanje baza svih drutava i predstavlja horizont svakog uspenog Bildunga (Marx kao industrijalizovani Schiller), odnosno da je centralna uloga rada najvea vrlina Fenomenologije duha i ekonomskih mislioca. Sa druge strane moemo otkriti i potpuno drugaije tendencije, pre svega Marxa kao kritiara drutva rada koji se ne zadovoljava odbacivanjem najamnog rada, ve zahteva i radikalnu promenu konkretnih oblika rada i radikalnu redukciju radnog vremena. Rad je po svojoj prirodi neslobodna i nedrutvena aktivnost koja je odreena privatnom svojinom i stvaranjem privatne svojine. Dakle ukidanje privatne svojine e postati stvarnost tek kada e istovremeno biti i ukidanje rada. (Karl Marx, ber Friedrich Lists Buch Das nationale System der politischen konomie, 1845) Carstvo slobode poinje tek tamo gde prestaje rad koji je odreen nevoljom i spoljanjom celishodnou; po prirodi stvari, ono lei izvan oblasti materijalne proizvodnje ... Sloboda se u ovoj oblasti moe sastojati samo u tome da udrueni ljudi, proizvoai, racionalno urede ovaj svoj promet materije s prirodom, da ga stave pod svoju zajedniku kontrolu ... umesto da on njima gospodari kao neka slepa sila; da ga vre najmanjim utrokom snage i pod uslovima koji su najdostojniji i najadekvatniji njihovoj ljudskoj prirodi. Ali to uvek ostaje carstvo nunosti. Tek izvan njega poinje razvoj ljudske snage, koji je sam sebi svrha, pravo carstvo slobode, ali koje moe procvetati samo na carstvu nunosti kao svojoj osnovi. Skraenje radnog dana je osnovni uslov. (Kapital III) Te reenie su s one strane glorifikacije rada, kao to se ograuju i od utopijskih fantazija koje bi rad u potpunosti zamenili igrom i uitkom. Upotrebom izraza carstvo nunosti (Marx

159

Uvod u radikalne teorije

160

skoro sa istim reima opisuje rad kao to ga je pre vie od 2000. godina opisao Aristotel iji je uticaj odreujueg karaktera na mnogim mestima Kapitala) Marx ide drugim putem nego egzoterini Marx koji je esto odredio rad kao pravu mogunost ispoljavanja ljudske kreativnosti i slobode. Valja spomenuti i uvene fragmente o maini u Grundrisse-u koji ve pokazuju smer koji nadmauje logiku vrednosti u kojoj rad ini kriterijum stvaranja drutvenog bogatstva. Istorijski materijalizam je esto ponovio glorifikaciju produktivnosti, a to vai posebno za one zemlje gde se projekat realsocijalizma poklapao sa procesom nasilne modernizacije. Tako je i za Lenjina socijalizam usavravanje, tavie: intenzifikacija kapitalizma. Odnosi proizvodnje se menjanju, nema vie eksploatacije, ali se sama proizvodnja jedva menja socijalizam je prema toj viziji asketska kalkulacija sa produktivnou, a ta tendencija se ispoljava i u Lenjinovom divljenju prema tejlorizmu, odnosno u bievanju graanske lenjosti. Radnici moraju da rade intenzivno i celo drutvo postaje velika fabrika gde su samortvovanje i disciplina najvee vrline. Iako su drutveni odnosi drugaiji u pogledu svojinskih odnosa, kapitalistika etika rada ostaje netaknuta. Za razliku od takvog pristupa, u humanistiko-romantiarskom antikapitalizmu (npr. kod Fromma) glavni predmet kritike je otueni rad. Rad tumaen u duhu modela otuenja jeste izgubljeno blago, tj. autentina rodna sutina kojoj se treba vratiti. Konkretni rad se suprotstavlja anonimnosti apstraktnog rada, a konzervativna kritika sanja o revoluciji kvaliteta samo da bi mogla da hvali rad jo glasnije. Lenjinistika volja za produktivnou i humanistiko-romantiarsko nostalgija prema kvalitetu su u izvesnom smislu komplementarne: Lenjin eli da se radi vie, a Fromm eli da se radi bolje. Misliti odbijanje rada znai prevazii koordinatni sistem pohvale rada. Mi emo samo kratko predstaviti najvanije tokove miljenja odbijanja rada: Lafargueovo Pravo na lenjost je predstavljalo jedan od prvih znakova otpora prema kultu rada u klasinom radnikom pokretu. Lafargue smatra da je antisistemski poduhvat interiorizovao vladajuu radnu etiku, a istovremeno istie i razvoj tehnologije koji omoguava da se rad svede na minimum. Meutim, Lafargue je esto sklon tome da rad zamisli kao individualnu strast koja se odvija na nivou morala: radnika klasa ... bie primorana da prekine sa svojim sklonostima prema asketskom ivotu, da bi proletarijat postao svestan svoje moi, mora se osloboditi predrasuda hrianskog, ekonomskog i slobodnomislilakog morala. Sa druge strane, komunizam se jednostrano zamilja kao drutvo ekscesa potronje. Nemojte raditi nikada! je bilo jedna od glavnih lozinki situacionista, a Debord je u jednom trenutku ak tvrdio da ta reenica predstavlja minimalni program situacionista. Taj aspekt se otelovio i u samoj formi situacionistikog delanja, tako npr. Debord i Jorn naglaavaju da uloeni rad u situacionistike

proizvode treba da bude to manji (a sam Debord je malo toga napisao), a i ono uloeno treba da ostane nevidljivo. Pravo pitanje je organizacija dokoliarskog vremena, a danas ve i drava radi na tom pitanju meutim, od toga moe da nastane samo stadion ili TV. Treba li podseati na to da je za situacioniste pohvala slobodne kreativnosti istovremeno i kritika pasivne kontemplacije u drutvu spektakla? Zatim kod Deborda kritika razmenske vrednosti uvek ide zajedno sa kritikom konkretnih oblika rada koji su pod uticajem diktature vrednosti (o Debordovoj anticipaciji Wertkritik kole vidi knjigu Anselma Jappea). U situacionistikom miljenju odbijanja rada su veoma znaajne i Vaneigemove knjige, pre svega Knjiga uitaka. Za Wertkritik kolu (Krisis, Exit, Streifzge...) vana inspiracija dolazi od mnogih mislioca i kola: Pashukanis, Isaak Illich Rubin, Frankfurtska kola (vidi npr. odeljak Sloboda od rada u Manifestu Adornoa i Horkheimera), Neue Marx-Lektre itd., a meu najsrodnijim misliocima kritike vrednosti su Jean-Marie Vincent (posebno Kritika rada), Andr Gorz (prvenstveno Kritika ekonomskog uma) i Moishe Postone (pre svega Vreme, rad i socijalna dominacija: reinterpretacija Marxove kritike teorije). Najvanija karakteristika je potpuno naputanje dijalektike objektivnosti i subjektivnosti prema kojoj iz otuenosti radnike klasi sledi njegov potencijal u odnosu na emancipatorske promene. Radnika klasa je okarakterisana pre svega kao varijabilni kapital, tj. kao konstitutivni momenat samovalorizacije kapitala i reprodukcije sistema, a ne kao subjektivnost koja ve anticipira ono to e doi. Iako se smatra da je klasina radnika klasa (koja je mnogo vie funkcionisala kao stale i njeni lanovi su imali zajedniki sociokulturni identitet) nestala, nimalo se ne porie opta eksploatacija: Nijedna vladajua klasa u istoriji nije vodila tako neslobodan i patetian ivot kao progonjeni menaderi Majkrosofta, Dajmler-Krajslera ili Sonija. Svaki srednjovekovni plemi bi duboko prezirao ove ljude. ... Oni su i sami obine sluge idola rada, puka funkcionalna elita iracionalne drutvene svrhe po sebi. (grupa Krisis: Manifest protiv rada). Naglasak je na apstraktnim i slepim mehanizmima logike profita koji ima izvesnu sablasnu samostalnost. Rad se interpretira kao puki otueni momenat u asubjektivnom samoposredovanju kapitala, te kao sredstvo za nagomilavanje mrtvog rada. Smatra se da je mikroelektronska revolucija i razvoj organizacije proizvodnje omoguila radikalnu transformaciju drutva (prvi put je brzina inovacije u proizvodnji vea od brzine inovacije na polju proizvoda) koja bi rezultirala drutvom u kojem stvaranje drutvenog bogatstva ne bi bilo potinjeno apstrakciji vrednosti. U tom smislu se treba radovati zbog toga to vie ne postoji dostojanstvo rada. Rad u strogom smislu (kao povesna specifinost moderne) se tretira kao anahronistiki ostatak kapitalizma koji je zapravo ve pass. Osnovni paradoks neoliberalizma se sastoji u tome da pored ogromnog drutvenog obilja rastu radno vreme, siromatvo i strukturalna nezaposlenost, a to se tumai kao rezultat nepremostivih protivrenosti kapitalizma. Istovremeno

161

Uvod u radikalne teorije

se kritikuju i anahronistike strategije koje zanemaruju injenicu da se kriza drutva rada ne moe nadmaiti pomou simulacije potrebe za novim radnim mestima i borbom za pravo na rad. Ipak, kada je re o Wertkritik koli, nuno se pojavljuje pitanje koliko je opravdana potpuna eliminacija perspektive klasne borbe, odnosno kakve su praktine implikacije te dijagnoze. U anarhistikoj literaturi je odreujuu ulogu igrala knjiga Boba Blacka Ukidanje rada koja poinje sa reenicom Niko ne bi trebalo da radi. Black ne kritikuje samo produktivistiko drutvo i konzumerizam, ve i politiku levicu koja se ograniila na kritiku najamnog rada i nije napadala rad kao takav, odnosno glorifikovala je rad u skladu sa radnom etikom kapitalizma. Umesto patnje koju svaka vrsta rada nosi sa sobom, Black predlae promenu drutva koja e rad pretvoriti u produktivnu igru. Blackova zero-work pozicija je naila na mnoge kritike, izmeu ostalog zbog njegove sklonosti da pitanje rada svodi na individualnu ravan, odnosno zbog utopijskog karaktera. Ne treba zanemariti ni bogatu anarhistiku tradiciju kritike rada, odnosno tendencije koje eksplicitno zagovaraju odbijanje rada, vidi npr. neke od tekstova na sledeem sajtu: http:// infokiosques.net/travail. Da bi se borila protiv kapitala, radnika klasa prvo mora da se bori protiv sebe, jer ona jeste kapital (Mario Tronti). Ako elite da isprovocirate socijalistu da bude besan ili da bude demagog, isprovocirajte ga po pitanju odbijanja rada! (Antonio Negri). Italijanski operaizam i autonomizam je koristio izraz rifiuto del lavoro ne samo na teorijskom planu, ve i u praksi: osporavanjem radnog procesa, sabotaom, naputanjem radnog mesta ili spavanjem... Iza tih strategija ne stoji samo tvrdnja da nakon dovrenog procesa realne supsumcije rada kapitalu logika profita nije nita drugo do parazitiranje na stvaranju drutvenog bogatstva, ve i uvid da svaka ekonomska objektivnost zavisi od subjektivnosti subjektivnost proletarijata i klasna borba se otelovljuje na posredan nain i u najamnini, krizi ili profitnoj stopi... U tom kopernikanskom obrtu pitanje ko? zamenjuje pitanje ta?. Meutim, iz te hipertrofije subjektivnosti ne sledi kult radnike klase, ve njeno ukidanje. Borba se zapravo na kraju krajeva ne vodi za samoupravljanje radnika, ve za ne-rad. U italijanskom autonomizmu rast slobodnog vremena je fundamentalni momenat emancipacije. Na teorijskom polju je ta strategija znaila analizu protivrenosti kapitalizma zbog kojih je i sama logika vrednosti u krizi. Meutim, valja napomenuti da je postoperaismo uvek imao ambivalentne tendencije, a neke od tekoa su najvie oigledne kod kasnog Negrija koji je odbijanje rada zamenio glorifikacijom onoga to je nazvao kognitivno-afektivnim, imaterijalnim radom. \

162

7. Semantika konfuzija? Boemski hedonizam? Politiki program?

Jedna od moguih optubi na raun odbijanja rada jeste tvrdnja prema kojoj je re o meanju znaenja rada uopte i najamnog rada. Sugerie se da iz ukidanja najamnog rada nuno sledi i transformacija konkretnih oblika rada, dok izraz odbijanje rada stvara utisak da je u pitanju naivna utopijska fantazija ija hedonistika vizija (igra, uitak, erotizacija delanja...) zanemaruje injenicu da e rad uvek biti potreban. Nije li oigledno da e rad postojati i u postkapitalistikom drutvu, kao to je postojao i pre kapitalizma? I ini se da je subjekt mitologema odbijanja rada zapravo interiorizovao aristokratski ili boemski prezir prema radu kao da se radi o pukom produetku imaginarijuma nekakve elite. Sve u svemu, smatra se da su teorije odbijanja rada poevi od Lafargueovog hedonistikog marksizma (Kolakowski) stvorili argon koji ostavlja lo utisak o kritici sistema i ostaje u samoi onoga nerealnog. Ipak, trebalo bi pogledati koliko te prividne banalnosti pogaaju ideju odbijanja rada, a mogua je i drugaija perspektiva prema kojoj upravo spomenute evidencije proizilaze iz ideologema vladajueg sistema ionako bi trebalo da bude sumnjivo kada se neto toliko olako opovrgava. Insistirajui na transistorijskom karakteru invarijante zvane rad, kritika odbijanja rada zapravo ne primeuje radikalnu povesnost rada i naturalizuje jednu povesnu specifinost. Pravei se da je semantiki kontinuitet rei rad kroz razliite epohe samorazumljiv, kritika odbijana rada zanemaruje injenicu da je kapitalizam jedino drutvo u kojem se rad moe pojaviti i kao dominantni medij za posredovanje drutvenih odnosa. Umesto da se rad tretira kao kritika kategorija, on se neutralizuje kao antropoloki fakticitet koji time ostaje netaknut. Meutim, ne treba li genezu kapitalizma opisati kao dijalektiko uspostavljanje relativno autonomne sfere rada i onoga ekonomskog, odnosno prinude masovnog najamnog rada? U feudalnom sistemu na postoji ono ekonomsko kao samostalna logika koja bi se mogla odvojiti od politikih, religijskih, rodbinskih itd. institucija, a nije postojao ni najamni rad kao dominantna forma idem na radno mesto, ta radi u slobodnom vremenu?, gde si se zaposlio?, to su bila nepostojea pitanja, ak i za radnike gradskih gildova. Tvrdnja prema kojoj je kapitalizam jedini sistem koji se moe odrediti kao drutvo rada ne sugerie da se ranije nije radilo, ve predstavlja opis strukturalnih razlika, a isto tako ni odbijanje rada se ne odnosi na ukidanje produktivne delatnosti uopte, ve na ukidanje jednog strukturalnog mesta. Traiti od radnike klase da prisvoji i pod samoupravljaku kontrolu stavi sredstva za proizvodnju kakva su danas, znai zahtevati od nje da prisvoji i samoupravljaki kontrolira vlastite okove pie Andr Gorz. Ali Gorzovu reeniu ne treba razumeti samo kao zagovaranje promene konkretnih oblika rada, ve i kao zahtev da se ukida strukturalno mesto rada u drutvu, odnosno da

163

Uvod u radikalne teorije

164

rad vie ne bude kriterijum stvaranja drutvenog bogatstva. Ukidanje najamnog rada jo nije ukidanje protivrenosti zbog kojih drutveno potrebni rad ne moe da se redukuje. Puki zahtev rezanja obima rada nije svestan apstraktnih prinuda koje se tiu intenzifikacije rada, a koje prevazilaze eksploataciju na pojedinim radnim mestima. Prigovor koji se tie boemskog hedonizma ve ni empirijski nije istinit, dovoljno je misliti samo na izraz rifiuto del lavoro koji je bio odreujui za svakidanju praksu italijanskih radnika. Ipak, treba se suoiti sa injenicom da je odbijanje rada kao neposredna strategija bila najpopularnija u trenutku skoro potpune zaposlenosti, dakle u periodu drave blagostanja. Nije li neoliberalizam rad pretvorio u privilegiju? Nije li odbijanje rada anahrono danas? Meutim, upravo su te tendencije rezultirale novom fetiizacijom rada koja je istovremena nova radna etika i ideologija dostojanstva rada, odnosno stigmatizacija nezaposlenih. Odbijanje rada vie ne moe da bude nomadizam fleksibilnog rada koji je izgubio svaki emancipatorski potencijal, ali je ukazivaje na protivrenosti kapitalizma i u pogledu rada aktuelnije nego ikada. Odbiti oseaj krivice zbog nezaposlenosti, odbiti strategiju koja se zadovoljava zahtevanjem novih radnih mesta, odbiti samoupravljanje fabrika koje ne ukida strukturalno mesto rada, odbiti drutvo u kojem se opsesivno simulira potreba novih tipova rada... U vreme pisanja ovog rada je stigla vest da je poljska drava ukinula pravo na osmoasovno radno vreme.

Igor Cveji

Privatno, javno i zajedniko

Ovaj rad, koji kao to i naslov kae, treba da govori o tri koncepta: privatnog, javnog i zajednikog; pokuau pre svega da ukaem na tri stvari vezane za tu temu. U prvom delu rada pokuau da ukaem na problematinost odreivanja ovih pojmova i njihovog razgranienja, koje se danas obino jasno pravi u sferi prava i ekonomije. Deo ovog ukazivanja bie voen i kratkom istorijskom analizom upotrebe ovih pojmova. U skladu sa prvim delom rada, sledei ovu istorijsku analizu, pokuau da oznaim jedno paradigmatino struktuiranje ovih pojmova sa nastankom liberalne politike teorije, koje se i danas moe oznaiti kao dominantno. U treem delu vratiu se dananjoj situaciji i pokuati da oznaim neke osnovna pitanja vezana za ove pojmove, kao i na mesto na kome se teorijska analiza ovih pojmova moe smatrati produktivnom. Pojmovi privatno, javno i zajedniko se kako kroz istoriju, tako i u njihov dananjoj upotrebi esto teko mogu jasno razgraniiti. Ipak, jasno je da je njihova dananja upotreba najvie vezana za prava i ekonomiju, odnosno pre svega za pojam svojine. U skladu sa tim deluje prilino jasno da moemo govoriti o privatnoj svojini, zajednikoj (drutvenoj) svojini ili o javnoj svojini, koja se esto, ne ba precizno poistoveuje sa dravnom svojinom. Javnoj svojini po tradicionalnim definicijama pre pripadaju objekti koji se ne mogu potroiti i eventualno ne mogu razdeliti, kao to su na primer okeani, vazduh, voda, nekada parkovi itd. Znamo da je njihova nepotronost i nedeljivost danas dovedena u pitanje. esto se takoe govori o javnom sektoru (obrazovanje, zdravstvo, penzioni fondovi) koji zauzima odreeni deo BDP-a, i ako je verovati ekonomskim statistikama, od 20-ih godina prolog veka je u stalnom rastu. Ipak, samo shvatanje svojine danas nije vie tako klasino da bismo ova razgranienja mogli jasno primeniti. Stari pojam svojine (iji nastanak moemo recimo datirati u XVII veku), koji je reprezentovao apsolutno vlasnitvo nad nekim objektom i sigurnost u pogledu ovog vlasnitva, zamenjen je novim pojmom svojine. Strogo gledano u raspravama koje se vode bar poslednjih 30-ak godina, a u izvesnom smislu i mnogo due, vie se i ne govori o pojmu svojine, ve o bundle of rights, koji odreuju ko ima kakva prava nad nekim objektom1. Ovakva promena dovodi do toga da u starom smislu niko nema pravo na privatnu svojinu, meutim, isto tako time se u nizu ovlaenja i pojedinanih prava zajednika ili javna svojina moe ponaati kao privatna. Tako nam vie ni pravna sistematinost ne moe ponuditi tano razgranienje ova tri pojma.
1 G. Gaus, Property and ownership, http://www.gaus.biz/PropertyOwnership.pdf

165

Uvod u radikalne teorije

Moemo, zajedno sa Mendelsonom, rei da jezik jo nije uspeo jasno da razgranii upotrebu ovih pojmova2, iako su oni po svojoj povesti stari. (I ako se sloimo sa Mendelsonom da jo nedostaje obrazovanost za ove pojmove.3) * Dakle, bilo bi zgodno oznaiti neke prelaze koje su ovi pojmovi imali tokom istorije. Ja u naznaiti neka mesta koja smatram najbitnijim za nau dananju situaciju. Za poetak dau jedan primer, samo da bi se videlo da meu ovim pojmovima oduvek postoji odreeno preplitanje. Stari Grci nisu imali termine koji odgovaraju naim dananjim terminima privatno i javno, oni su pre za to koristili mestne odrednice, na primer javno je ono to je na agori. Diogen kinik je jedan od primera nekoga ko je pokuao da se suprotstavi ovoj dihotomiji. On je, kao to je poznato, svoje bure stavio na agoru, tu je vrio nudu, masturbirao itd., dakle sve one aktivnosti koji normalno pripadaju privatnom ivotu. Svakako jedno od tumaenja ovog Diogenovog protesta je da je on uperen protiv toga da ono to je prirodno u privatnom ivotu nije prirodno u javnom ivotu, dakle u sutini protiv distinkcije privatno/javno. Nastanak ovih termina kako se oni i danas koriste dugujemo svakako rimskom pravu. Odatle potiu i termini public, private i common. Najpoznatija je razlika izmeu res publica i res privatus. Termin res publica po svemu sudei nastaje od prideva pubes, koji znai odrastao, zreo, i oigledno se u ovom kontekstu odnosi na rimske graane. Dakle, moemo prevesti kao stvar odraslih (graana). Kontraran u paru termina je res privatus, privatus ima znaenje da neko nije magistrat ili da je lien uloge magistrata. Dakle, moemo rei da je to stvar koja se ne tie magistrata. (Naravno uz odreenu ogradu od linog identiteta, da i neko ko kao osoba jeste magistrat moe imati stvar koja se ne tie toga to je magistrat odnosno da je privatus). Ono to je karakteristino za rimsko pravu (a to kao to emo kasnije videti predstavlja prelomno mesto za prelazak sa tradicionalne na liberalnu-graansku dravu), to se pre svega vidi na primeru svojine, je da se ne moe ui u pravni sukob sa dravom. Dakle res publica ima u svakom sluaju primat nad res privatus, i sva svojina je u krajnjoj instanci dravna. Jedna od prelomnih taaka koja je obrnula ovaj odnos desila se sa hrianstvom. Jedna od osnovnih praksi u hrianstvu je praksa ispovesti4: jednog intimnog odnosa. Moramo imati u vidu da ova praksa nije istovetna sa privatnim, Augustin na primer nikada ne koristi ovaj termin. Moemo rei da je to iz bar dva razloga: (1) ovaj termin ima znaenje neega to se ne tie magistrata,
2 Mosses Mendelsohn, ber die Frage: Was heit aufkleren?, Stuttgart, 1981, str. 116. 3 Ibid. 4 To je recimo esta tema Fukoovih istraivanja. Uporediti M. Fuko, Hermeneutika subjekta, Novi sad, 2003. Uporediti jo Sveti Avgustin, Ispovesti, Beograd, 2009.

166

(2) ova praksa, iako intimna, podrazumevala je razgovor sa Bogom, te tako nije bila neto strogo privatno5. Ono to je svakako jedna stvar koja se odvija u linoj intimi, daleko od oiju drugih, postala je najbitnija stvar, stvar koja se tie svih graanina, iako se ne moe sprovesti zajedno sa njima, koja ima primat nad klasinim res publica, i koja se na kraju tie crkvenih vlasti inkvizicija je najbolji primer za to. U istom ovom okviru razvija se i odrednica zajednikog u hrianstvu, kroz zajedniki odnos sa Bogom, u crkvenim ceremonijama na primer. Ovaj odnos gradi zajedniko preko jedne zajednike transcendentne osnove Boga. *
Oh, neverovatno, neoekivano, u novo, sasvim novo gledam sad. (Euripid, Hekaba)

167

Neto sasvim novo desilo se sa nastankom liberalne politike/socijalne nauke. Za njenog osnivaa se obino uzima Tomas Hobs. Ovde elim pokazati da prelomni momenat ipak nije Hobsova teorija nego prelazak na teoriju Dona Loka, koji se zaista uzima za osnov liberalne teorije drutva. Prvo u nabrojati neke osnovne karakteristike Hobsovog uenja iz Levijatana. 1. Hobs svoju nauku o drutvu eli da zasnuje na principima tadanjih drutvenih nauka. Osnovna karakteristika prirodne nauke Hobsovog vremena, koju je on vrlo dobro poznavao, je da se trae zakonitosti u odnosima izmeu estica (silama), koje se kasnije mogu unapred odrediti. Dok su u prirodi to bili zakoni fizike, za Hobsa su u drutvu te zakonitosti oznaene ugovorom6. 2. Ljudi se u prirodnom stanju nalaze u stanju rata, koji je posledica egoistine prirode. Za Hobsa je polazna taka argumenta da se ovek u (apstraktnom) prirodnom stanju (bez drutvenog ugovora) ponaa voen svojim privatnim eljama i strahovima, zatim kasnije eljom za vie moi i statusa. Moramo imati u vidu da ovo nije jednostavna pretpostavka, i da sam Hobs u tom pogledu razlikuje neke druge ivotinje (na primer mrave) koje su po prirodi drutvene7. 3. Prirodno stanje se naputa zahvaljujui strahu i razumskoj proceni privatnog interesa drutvenim ugovorom koji je mogu samo uz Commonpower (zajedniku silu). Ovde se prvi put kod Hobsa pojavljuje znaaj zajednikog, bez njega nije mogue konstituisati drutvo, niti validni odnos ugovora. Meutim,
5 R. Geuss, Public Goods, Private Goods, Princeton, 2001,71. 6Uporediti T. Hobbes, Levijatan, Zagreb, 2004, 64-65. 7 Ibid, 121.

Uvod u radikalne teorije

ono to je kljuno je da ovo zajedniko nastaje kao rezultat privatnog interesa, kao zakljuak razuma da se neega odrekne (svog prirodnog prava na sve u prirodnom stanju koje prenosi na Vladara), da bi neto zasigurno dobio (privatnu svojinu). 4. Sa ustanovljenjem drutvenog ugovora svojina se razdeljuje u privatnu koliko god je mogue8, i titi se njena sigurnost. 5. Krajnji nosilac svojinskog prava je, kao i u rimskom pravu, vladar (drava). Pravo privatne svojine ograniava druge od njene upotrebe, ali ne i vladara9. Moramo imati u vidu da Hobs nije pristalica graanske revolucije koja se u njegovo vreme deava, naprotiv njegov rad je sainjen sa ciljem da brani monarhiju. U tome moramo videti i to da njegov argument svakako ne predstavlja liberalno-graansko drutvo. Meutim Hobs je svakako preduzeo presudan korak ka tome. On se ne nalazi toliko u njegovim zakljucima koliko u konstrukciji argumentacije. Pre svega u polazitu da se ljudska priroda zasniva na sleenju elja i, u krajnjoj instanci, privatnih interesa. Drutveni deo ljudske prirode, ono zajedniko nastaje tek sa uspostavljanjem drutvenog ugovora i commonpower, koji opet nastaju samo iz privatnog interesa. To je prvi veliki obrt u shvatanju drutva, ono privatno, odreeno preko fizikog mehanizma elja10, postaje osnova za odreivanje javnog i drutvenog. Meutim, drugi deo Hobsove argumentacije, ne ide ovom linijom. Jednom konstituisana zajednika sila (vladar) opstoji iznad privatnih interesa, i ne moe im se prilagoavati, ma kakvi oni bili, to je trebala da bude kljuna taka Hobsove argumentacije, neophodnost patrijarhalne vlasti i odbacivanje revolucije. U toj taki Hobs ostaje pristalica tradicionalne drave, to se moe videti i po tome to svojina na kraju uvek pripada vladaru, i to je, kao i u rimskom pravu, sukob oko svojine sa dravom nemogu. Ovaj drugi deo Hobsove teorije bio je veliki problem za pristalice graanske revolucije, pre svega vigovce, odnosno liberalnu-graansku partiju. Njihova prva reakcija bila je da nekako pobiju Hobsov argument o neophodnosti vlasti, ali je on ve bio tolio uticajan, da to vie nije bilo mogue. Nova strategija je bila da se u okviru Hobsove argumentacije razvije opravdanje za revoluciju. Taj proces je najelegantnije mogue odradio Lok. Osnovne teze koje je on, sledei Hobsovu metodu drutvene nauke, uveo su: (1) privatna svojina pripada prirodnom pravu, (2) uloga drave se depaternalizuje, odnosno svodi na sudsku regulaciju privatnih odnosa.

168

8 Ibid, 111. 9 Ibid, 170. 10 Uporediti Ibid, 39.

Postojao je i jo jedan potpuno drugaiji znaaj odgovor na Hobsa, neto kasnije, od Lokovog uenika etfstberija III. On je nasuprot Hobsu prirodu oveka smatrao socijalnom, odnosno nuno vezanu za sistem u kome se nalazi, preko onoga to je on zvao natural affects11, eljama koje su u krajnjoj instanci vezane za public good12. S obzirom na ovu injenicu politika zajednica nije nita drugo nego institucionalno ostvarenje onoga to ve postoji. Ova teorija na kraju je, potpuno neopravdano, s obzirom na nain eftsberijeve argumentacije, odbaena od strane Lokovih sledbenika, sa izgovorom da zastupa uroene ideje. Odnosno, njen osnovni problem je to uzima mogunost postojanja sensus communis-a (zajednikog ula), iako se kasnije pokazalo da ga eftsberi tumai doslovno u smislu ula, ne neega uroenog. Politiki problem sa ovom teorijom, za zastupnike liberalizma, bio je upravo to tvrdi postojanje neega zajednikog nevezano, ili pre sporazuma zasnovanog na privatnim interesima. Ovo je upravo bila, moe se rei, najvea promena u dravnoj strukturi u nama poznatoj istoriji. Trenutak u kome je privatna svojina postala pravno iznad drave. To je promena sa tradicionalnog modela drave, na graansko-liberalnu dravu, ija se glavna (esto i jedina) uloga shvata kao zatita slobode, odnosno sigurnost privatne svojine. Razvoj liberalnih teorija drutva u svojoj sutini nije doneo mnogo toga novog. Nereivi problem koji je i Hjum priznao, kako ljudi sa svojim privatnim interesima iz njih zasnivaju drutvo13, i danas je problem liberalnih teoretiara i teorija racionalnog izbora14. Dakle, osnovna odlika nove nauke je da se javno i zajedniko, sporazumom, konstituiu iz privatnog, i ostaju od njega zavisni, u smislu da ih boji ekonomski proraun koji u obzir uzima privatne interese odreuje. Ovim se nikako ne misli rei da javno i zajedniko tu ne postoje. Trite je najbolji primer toga. Uzmimo na primer reenice Adama Smita o pojedincima koji tee svojoj linoj koristi voeni nevidljivom rukom da bi promovisali (..) javni interes15. Privatno na tritu i u kapitalizam vie nikako nije poput intimnih hrianskih praksi, koje se odvijaju negde u peini, koja sem toga niemu ne slui, nije ni ono to se ne tie odraslih graana - njemu naprotiv upravo treba javnost - ve je ono to tu javnost konstituie.

169

11 Shaftesbury, Characteristics of Men, Manners, Opinions, Times, Cambridge, 2003, 196. 12 Ibid 13 O tome na koji nain je Hobs zajedniko morao ukljuiti zapravo pre drutvenog ugovora pogledati A. Zaharijevi, Hobs o prirodnom stanju i vetakom oveku, u Tomas Hobs: utemeljenje moderne filozofije politike, Beograd, 2012. 14 Uporediti recimo D. Rols, Teorija pravde, CID, 1998. 15 A. Smith, The Wealth of Nations, NewYork, 1937, 423.

Uvod u radikalne teorije

*
Oh, neopisivo, neizrecivo, to delo ni imena nema, udo jo nevieno (Euripid, Hekaba)

170

Ovu dihotomiju privatno/javno u teoriji drutvenog ugovora esto su tematizovale feministike teorije. One ukazuju da je depaternalizacija, koju je Lok zagovarao, vaila samo za muku javnu sferu, dok je privatna, enska sfera ostala paternalizovana16, privatna je ostala ista, samo pod jo snanijom paternalizacijom mukaraca koji su drutvenim ugovorom ostvarili prava sloboda, i sigurnost svoje svojine, i ena sa tim. Ukazivanja na ovu okolnost pogaa jednu od osnovnih osobina teorija drutvenog ugovora: konstitucija drutva koja se sa njim deava, nema ulogu da izgradi javni prostor, nego samo da osigura privatnu svojinu ene su pripadale ovom drugom. Jedna teorija koja ukazuje na istu stvar, sa potpuno razliitim polazitima i ciljevima, je i Kantovo shvatanje prosveivanja17. Razlika koju Kant pravi izmeu privatne i javne upotrebe uma, nama mora izgledati potpuno neintuitivno. Privatna upotreba uma, po njemu je upotreba u ustaljenim graanskim dunostima (vojska, svetenstvo, dakle, neto to bi mi danas nazvali javnim), dok javna upotreba uma treba biti osloboena ove privatnosti, i sastoji se u slobodi korienja sopstvenog razuma (dakle neto to bi mi danas nazvali privatnom stvari). Moramo imati u vidu da tu postoje dve politike tendencije kojima se Kant suprotstavlja: (1) pravac u Nemakoj koji je zagovarao znaaj istorije i kulturnog identiteta za prosvetiteljstvo (Jakobi i Herder), a koji je kasnije zavladao Nemakom sve do 45. godine prolog veka i (2) liberalna politika teorija britanskih empiriara koja je javno izvodila iz privatnog. Kantov odgovor je u izvesnom smislu slian, sa razlikovanjem privatne i javne upotrebe uma - obe politike on svodi samo na privatnu upotrebu. Vidimo da se liberalna koncepcija drutva od starta suoava sa dva velika problema. Prvi je to samo zasnivanje drutva polazei od privatnog interesa sadri jedan skok koji je teorijski teko izvesti, skok kojim se prelazi sa privatnog na drutveno (standardno preko institucije sporazuma). Drugi, to ak i ukoliko se ovaj skok na neki nain i ostvaruje, u skladu sa ustaljenom upotrebom, to ne moemo zvati niti javno niti zajedniko, za renik tradicionalnih drutava ova formulacija ostaje nemogua, jer su i javno i zajedniko po prirodi podrazumevali odrednicu koja ne polazi od privatnih interesa.

16 K. Pejtmen, Polni ugovor, Beograd, 2001. 17 I. Kant, ta je prosveenost, (u Um i sloboda), Beograd, 1975.

*
Aaj.. edo moje, edo moje, Poeh, eto, mahnita da te oplakujem, Da nariem nomon Tek nauen zlom sreom. (Euripid, Hekaba)

Osnovni moto ranih liberalnih teorija, je sigurnost, sigurnost slobode i privatne svojine. Meutim novi pojmovi svojine ne ostavljaju mesta za sigurnost privatne svojine, prava u pogledu svojine ostaju fleksibilna i esto zavisna od pragmatinih posledica (trita). Dok javno i zajedniko sada samo dobijaju realizaciju osnova liberalne politike, toga da su konstituisani iz privatnog i da se u skladu sa tim po potrebi mogu rastvoriti u njega. Tako dolazimo do jedne od osnova funkcionisanja naeg dananjeg drutva nepouzdanosti, na koju se moramo naviknuti. To se takoe vidi i na primeru common-a. Jedan od citiranijih druge polovine XX veka, tekst Gareta Hardina Tragedy of Commons, upravo govori o kraju mogunosti zajednike svojine, ukoliko su pojedinci pri njenoj upotrebi voeni privatnim interesima18. Ako bi se neko hteo danas tom prilikom osloniti na prednost javnog ili zajednikog, u ovom sluaju naao bi se u istoj situaciji kao Euripidova Hekaba: da nomoi koji su strukturirali njen svet, nikada, za tu drugu voljenu stranu, nisu bili obavezujui nomoi.19 Ipak, pojmovi javnog dobra, i kolektivne svojine danas su jedni od dominantnih, bar u specifinoj situaciji zemalja Welfarestate-a i u postkomunistikim zemljama u tranziciji. Pojam javnog sektora znaajniji je i na globalnom nivou. Danas esto moemo uti tezu Roze Luksemburg o nunoj stalnoj ekspanziji kapitala, koja se sada umesto zemalja treeg sveta upotrebljava za ekspanziju na javni sektor. U prilog tome moemo navesti i toliko hvaljenu vedsku u koja je u poslednjih nekoliko godine rekordno smanjila utroak na javni sektor sa 70 na 50 procenata BDP-a. Tu takoe i dalje ne treba zaboraviti talase privatizacije koji poinju sa masovnou neoliberalizma 70-ih godina prolog veka. Napokon jedna od najaktuelnijih tema dananje levice u Srbiji je rasprodaja drutvenih preduzea i javnog dobra. Pri svemu tome moramo imati u vidu da ovaj sukob, iako je sada na poseban nain ekspliciran situacijom, nikako nije nov. On je urezan u samoj osnovi ne samo trita, nego osnovi liberalnog shvatanja politike uopte, koja polazi od pretpostavke da javno i zajedniko treba da postoje samo tako to e biti izgraeni iz privatnog. Ovaj vekovni sukob oznaen je i novom vlau idola homo economicus-a, na mestu nekadanjih suverenih moi drave.
18 G. Hardin, Tragedy of Commons, Science, Vol. 162, 1968. (p. 1243-1248) 19 M. Nusbaum, Krhkost dobrote, Beograd, 2009, 506.

171

Uvod u radikalne teorije

172

Stare ideje o javnosti i zajednitvu, o kolektivnoj ili dravnoj svojini, danas ipak vie nisu upotrebljive. One se najee bez razmatranja odbacuju kao totalitarne (takav je recimo bio sluaj sa komunizmom u Sovjetskom savezu). Teorijski bi se iz raznih perspektiva o ovome moglo raspravljati, u praksi common je, moemo rei zajedno sa Hardinom, doiveo tragediju i stare ideje nam tu ne pomau. Ali on se kao to Harvi primeuje ne sastoji u problemu common-a per se, nego je problem u potrebi za utilitarnom maksimizacijom privatne svojine, odnosno u neuspehu prava na privatnu svojinu da ispuni zajednike interese20. Upravo to je razlog zbog koga stare ideje ne mogu biti primenjene u logici homo economicus-a i raunu teorije racionalnog izbora. Radikalnost levih teorija ovde je upravo u pokuaju da se iznova govori o konstituciji zajednikog, recimo rehabilitacijom Marksove ideje o zajednikom radu21, specifinom teorijom Harta i Negrija o mnotvu22 ili Badjuovom teorijom o univerzalnom Dogaaju23 itd.

20 D. Harvey, The Future of the Commons, http://davidharvey.org/media/Harvey_on_ the_Commons.pdf 21 Uporediti Ibid 22 Uporediti M. Hardt, A. Negri, Mnotvo, Zagreb, 2009. i M. Hardt, A. Negri, Imperij, Zagreb, 2003. 23 Uporediti na primer A. Badiju, Sveti Pavle ili zasnivanje univerzalizma, Beograd, 2010.

Aleksandar Matkovi

Crvena genealogija ili beg od trita?

Za genealoga postoji jedna boja: naime, siva1, kae Nie; jer siva je boja dokumenata, siva genealogija je istorija upisana u materijalnim tragovima, i ona ide naspram plave genealogije Engleza poput Paul Rea. Paul Re svoje Izvore moralnih oseanja nikada nije nazvao imenom genealogije Nie ih je prvi nazvao tim imenom - jer Reova genealogija moralnih oseanja, za razliku od Nieove, ne sagledava moral kao istorijski fenomen. U tom smislu, Nieova nova genealogija je kontra-genealogija, usmerena je protiv tradicionalnih, engleskih genealogija. Vek kasnije, motiv sivila ponovie se i ezdesetih i sedamdesetih godina u Francuskoj. Posle Fukoa, prema Pol Vejnu, Istorija je nieovska genealogija2, siva i dokumentarna istorija, istorija koja ne trai faktografiju istine, ve odnose moi koji je u sadanjosti formiraju. Meutim, paradoksalnost genealogije je u tome to se u toj sadanjosti nalazi i jedna profetska dimenzija. Ukoliko pogledamo Fukoova predavanja na Sorboni, sedamdesetih godina 20. veka, u njima emo nai nagovetaj budunosti neoliberalne kategorijalnosti. Iako se pojavljuje u vremenu pre Taer-Regan vladavine, u Raanju biopolitike, Fuko eksplicitno tematizuje politiku ekonomiju neoliberalizma. Dakako, Fukoa je nemogue itati bez Marksa, kao to je nemogue misliti sivu genealogiju bez crvenih nijansi. Jo manje je mogue zamisliti Fukoa kao postmodernog anti-Marksa bez ikakvih veza sa pojmovima poput rada, vlasti ili kapitala3. S druge strane, uoavati ih ispod povrine teksta podjednako je uzaludno. Izmeu ova dva pola, umesto eksplikacije genealogije, mogu se postaviti pitanja u vezi sa time koliko ove dve razine danas komuniciraju: kakav je znaaj istorije francuske sadanjice i da li on ima odjeka danas? Drukije reeno, postavlja se pitanje o konceptualnoj, ali i politikoj moi same genealogije. Najpre, nekoliko rei o samom metodu. Genealogija je ispisana na palimpsestima strukturalizma i fenomenologije: nemogue je govoriti o njenom metodu ukoliko se ne uzme u obzir destabilizacija ideje sujet fondateur, utemeljeujueg subjekta. Utoliko to je genealogija projekat istorije sadanjice, ona ne cilja da napie istoriju iz ugla samog subjekta, ve iz ugla njegovog
1 Nie, F., Genealogija morala, Grafos, Beograd, 1986., str. 14 2 Veyne, P., Foucault revolutionizes history, in Foucault and his interlocutors, ed. Arnold I. Davison, The University of Chicago Press, Chicago, 1997. str. 175 (prevod: A.M.) 3 Zanimljiva istorija pretvaranja Fukoa u neoliberala od strane nekoliko njegovih uenika, najpre Fransoa Evalda i Blandin Krigel, moe se nai ovde: Behrent, M., Liberalism without humanism, Modern Intellectual History, 6,3 (2009), 539-568, na: http://history.appstate.edu/sites/history.appstate.edu/files/Behrent%2C%20Foucault%20 MIH%20article.pdf, 01. 10. 2012.

173

Uvod u radikalne teorije

174

nastajanja, puteva koji su doveli do toga da izvesni subjekt uopte postoji kao takav. To ne znai govoriti o postmodernoj smrti autora, nego o tome da se pokae procesualnost subjektivacije, assujetissement-a: istovremenog potinjavanja subjekta i njegovog formiranja qua subjekta. Ovo moemo saeti u jednom odlomku u kojem je Fuko, potpisan pod pseudonimom Maurice Florence, u Dictionnaire des philosophes opisao sam sebe (odnosno, pod odrednicom Miel Fuko): Ovi odnosi moi karakteriu nain na koji ljudi upravljaju jedni drugima: i njihove analize pokazuju kako kroz izvesne oblike upravljanja ludima, bolesnima, kriminalcima, itd., ludi, bolesni i delikventni subjekt postaje objekt.4 Jo jedna stvar: otkrivanje vela procesualnosti i mehanizama koji vode do formiranja subjekta to ne znai da odnosi moi proizvode subjekt. Oni ga formiraju, nikako ga ne stvaraju. Odnosi moi pretpostavljaju materijalnost, a ne obrnuto. Ne postoji produktivnost ex nihilo. To bi, prema belgijskom fenomenologu, Rudi Viskeru, bio avgustinizam XXI veka. Jer, u tom sluaju [] mo ne bi bila samo pro-duktivna u etimolokom smislu, ona bi se upisala u sve to bi se zakailo u njenim snopovima svetlosti, ona bi bila produktivna u industrijskom smislu, u smislu kreiranja novih objekata.5 Svetlost moi se sprovodi kroz subjekt, ali i od strane subjekta. Onaj ko podlee potpunoj vidljivosti i to zna, preuzima na sebe stege vlasti; on ih spontano primenjuje nad samim sobom; on u sebe integrie odnos vlasti u kojem istovremeno igra dve uloge; postaje naelo vlastitog potinjavanja.6 Drukije reeno, princip potlaenih je u samim potlaenima; ispod hladnog udovita i Levijatana suvereniteta, odvijaju se procesi kojima se subjekt potinjava od dole. U ranim genealokim projektima (Nadzirati i kanjavati, prvi tom Istorije seksualnosti), re je o odnosima moi koji su namerni i nesubjektivni u isti mah7; mo ima vlastitu logiku, to je logika govora, diskursa, polja u kojem neto uopte moe imati smisla, polje u kojem se subjekt pojavljuje kao izveden. Genealogija se bavi subjektom utoliko to moe da prati ovu logiku, utoliko to moe da prati materijalne tragove odnosa koji su doveli do toga da se on formira. Dispozicije ovih odnosa podrazumevaju institucionalne okvire koji, iako se razlikuju, zajedno funkcioniu tako to oformljuju jedan naroit tip subjekta. Razgraniavanje institucija koje su razvijale logiku autoformiranja (vojska, disciplina, zakon, itd.) ne bi trebalo protumaiti kao zlo. Ovde nije re o formiranju autonomnih oblasti koje se dre samo svojih unutranjih principa.8 Drukije reeno, dispozicije i institucije formiranja subjekta se ne smeju razumeti
4 Denis Huisman, Dictionnaire des philosophes, Presses universitaires de France, Paris, 1984., str. 944. (prevod: A.M.) 5 Visker, R., Truth and singularity: taking Foucault into phenomenology, Kluwer Academic Publishers, London, 1999., str. 97 (prevod: A. M.) 6 Fuko, M., Nadzirati i kanjavati, Izdavaka knjinica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, 1997., str. 197 7 Fuko, M. Istorija seksualnosti I: volja za znanjem, Prosveta, Beograd, 1978., str. 85 8 Sverre Raffnse, Quest-ce quun dispositif? Lanalytique sociale de Michel Foucault, Symposium: Revue canadienne de philosophie continentale, Vol. 12., br. 1, str. 57

kao izolovane, ve kao aktivne platforme. Ovo e biti jasnije ako ponovimo osnovno geslo genealogije koje emo predstaviti: jer, ovo je takoe i Fukoov odgovor na ideju univerzalija. Prvi potez Raanja biopolitike je pretpostaviti da univerzalije ne postoje9 univerzalije u liku drave, suvereniteta, zakona. Posao genealogije je da svede ono univerzalno na ono istorijsko. Raskidanje sa idejom univerzalnosti drave ili zakona znai ne pripisati im supstancijalnu strukturu, nego relacionu. To znai ne itati njihovo postojanje kroz optiku idealnosti versus prakse, nego pratiti istorijski specifine oblike njihovog sprovoenja; odustati od trasiranja strukturalne nunosti u ime pokazivanja nasilja njenog trenutnog uspostavljanja. U ovim okvirima se sagledava transformacija trita; i drugi deo rada e biti posveen konkretizaciji Fukoovog shvatanja trita. Jer, Fukoov novum istovremeno ga i spaja i odvaja sa onim to bismo mogli nazvati dvadesetovekovnim genealogijama neoliberalizma Polanji, umpeter, Hajek et al. Meutim, imena koja piu o istoriji neoliberalizma, istovremeno u njemu trae klice njegove propasti. Kod Polanjija drutvo predstavlja antagonistiki subjekt uspostavljanju trita; kod umpetera interne kontradikcije kapitalistikih odnosa rutinski stvaraju pojavu preduzetnika i inovatora, iz kojih sledi mogunost destrukcije tih istih odnosa, itd. Prema Gordonu i Miel Dinu, rizikujui banalizaciju, kod ovih imena ipak moemo nai zajedniku nit. Ta nit je semiologija katastrofe10: svi se oni obraaju sadanjici kroz prizmu prolosti, oni prate njene znakove da bi otkrili aktivne ili pasivne potencijalnosti krize i katastrofe. Genealogija, nasuprot tome, uvek nastupa sa izvesnom provizornou, bez trijumfalnih iskoraka, bez teatralnih deklaracija ili apokaliptikih interpretacija. Ona nije ni semiologija katastrofe niti dijalektika spasa. Ne jeftina prognostika, nego radikalna dijagnostika. Protiv anahronizama, ona aktualizuje istoriju, da bi pokazala kontingenciju koju pojmovi poput rada, kapitala itd. nose u sebi. Bez univerzalnosti, na tlu istorije, parafrazirajui jedno odluno mesto iz Kapitala, moemo rei da genealogija zalazi u mrani svet produkcije, ali produkcije samog subjekta. ta ovo znai u konkretnoj analizi geneze neoliberalizma i u emu se nalaze prednosti i ogranienja genealogije? * * * Dakle, treba u kratkim crtama opisati ta je to neoliberalizam za Fukoa. To uopte nije nekakva ekonomska doktrina, niti se moe posmatrati u binarnosti idealnotipskih politika versus praktikog sprovoenja. Neoliberalizam nema
9 Fuko, M, Raanje biopolitike, Svetovi, Novi Sad, 2004., str. 14 10 Dean, M., Governmentality: power and rule in modern society, Sage, London, 2010., str. 53

175

Uvod u radikalne teorije

176

nikakvu idealnost. Klju ne treba traiti u diskrepanciji izmeu neoliberalnog Eigenwelta i Fabelwelta, pravog sveta i sveta bajki. Naravno, nepobitno je da ideoloke sprege postoje i dan danas, i u zemljama periferije koliko i u centru. Meutim, iako je altiserovsko naslee uvek evidentno kod Fukoa, ono to on napada nisu ideoloki mehanizmi. Ideologija je upravo ono plavo polje to genealogija ne analizira; iako je ne negira, ona je izvan njenog opsega. Problematika je prosto drukije fokusirana. Fuko pokazuje neoliberalizam u svom svetlu, kao manire de faire, kao nain sprovoenja stvari, kao sistem znanja. U tom smislu Fuko ne analizira neoliberalizam kao ekonomsku doktrinu. Jer kako drukije objasniti ogromnu socijalnu geografiju neoliberalizma, koja esto u sebe ukljuuje ne samo desni nego i levi deo politikog spektra? Upravo to je i prednost analize neoliberalizma kao specifinog sistema znanja. Podela ekonomskog i ne-ekonomskog mu ne izmie, ona se gradi unutar tog sistema. Stoga, prema Fukou, ovde nije re samo o ekonomskoj doktrini. tavie, ovim se hoe trasirati i sposobnost trita da se pojavi pod velom naturalizacije. Ovde postoji implicitna tautologija trita kao autonomne pojave; neoliberalizam poiva na ideji koja postulira trite kao ekonomsku realnost po sebi. Kao da se nije isprao sloj Smitove historizacije ekonomskog nagona oveka. Uprkos renovaciji koja prati neoliberalne politike, historizacija i naturalizacija trita su momenti koji i dalje opstaju. Trite je u ljudskoj prirodi, pie Dejmeson, i to je propozicija koja se danas ne sme ostaviti netaknutom11. Dakako, Fuko nije ni prvi ni poslednji koji napada ovo. Autonomija samoregulativnog trita se istorijski doslovno uspostavljala; istorija slobodnog trita je do te mere krvava da se sam kapitalizam morao katkad tititi od njenih efekata12. Ali, u tom svetlu Fuko napada ulog: on to ini pokazivanjem kako se preko procesa oblikovanja subjekta kao individue, prema modelu preduzetnika, stvaraju uslovi mogunosti trita. Ono to karakterie vezu izmeu liberalizma i neoliberalizma, prema Fukou, jeste izvesna ekonomska antropologija. Grubo reeno, dok se u liberalizmu naglaavala razmena, u njegovoj neo varijanti se naglaava konkurencija. Prvi pol liberalnog creda je podrazumevao istorizaciju razmene, kao deo ovekove konstitucije kod pomenutog Smita, dok se ideja prirodnosti trita razvijala kod fiziokrata; njegov tok je ono to politika treba da prati, a ne da uslovljava. S druge strane, dominantni ton neoliberala XX veka Fuko vidi u naglaavanju
11 Jameson, F., Postmodernism; Or, the Cultural Logic of Late Capitalism, Duke University Press, Durham, 1991, str. 263 12 Prema Karl Polanjiju, monetarna politika liberala u Engleskoj je dovela do toga da su se industrijska i druga preduzea morala naknadno spasavati od slobode samoregulativnog trita. Poto su posmatrali novac kroz fikciju robe, njegovo regulisanje je preputeno tritu. Meutim, budui da je koliinu novca regulisao odnos ponude i potranje, cene su drastino opadale, da bi se ovo reilo tek posredstvom Centralne Banke koja je regulisala valutu: Paradoksalno je to od razarajuih posledica samoregulativnog trita nisu morali da se uvaju samo ljudska bia i prirodni resursi ve i sama organizacija kapitalistike proizvodnje. Polanji, K., Velika transformacija, Filip Vinji, Beograd, 2003., str. 135

socijalno-konstruisane dimenzije homo economicusa, po principu konkurencije. Raanje biopolitike prati neoliberalizam kroz sijaset ekonomskih i politikih analiza neoliberala od Valter-Lipman kolokvijuma, nemakih ordoliberala pa do njegovog amerikog oblika, te u krajnjem i onog u tadanjoj Francuskoj. Meutim, pozadina novog trita je u prethodno pomenutoj distinkciji izmeu liberalizma i neoliberalizma; nemogue je govoriti o odnosima moi ukoliko se ne uzme u obzir fiziokratski pokuaj da se racionalnost utemelji u ekonomskim odnosima, a ne u suverenoj moi princa. Nemogue je razumeti otkuda govor o odnosima moi kao instrumentu trita, ukoliko se ne uzme u obzir Smitova anti-epistemoloka deskripcija trita, koja je ujedno i kritika fiziokrata: prema Smitu trite se ne moe saznati; njegove sile nemogue je predvideti, nemogue je uzeti u obzir celokupnost odnosa u tritu. Trite ne sme regulisati nijedan subjekt, pogotovo ne drava, ono nema ni boga ni gospodara. Ono samo regulie svoje odnose. Stoga, nevidljivost odnosa moi prati konstitutivnu ulogu koju nevidljivost trita igra u uspostavljanju ranog liberalizma. Jer, trite se ne moe spoznati, ono se ne moe videti. Istovremeno, vera u nevidljivu ruku trita i laissez-faire morala je da se osigura konkretnim praksama. Dakako, u neoliberalizmu ovaj princip nema toliku snagu kao ranije, ali princip trita i dalje ostaje vaei. Smeteno u kontekst u kojem ga Fuko analizira, spoj genealogije i neoliberalizma se odigrava upravo u vreme kada iskar Desten, ministar finansija, u Francuskoj uvodi liberalne reforme. Od 1945. pa do 80-ih deava se situacija da se problemi masovnog zapoljavanja, nabavke drutvenih dobara i izbegavanja posledica devalvacije, itd., stavljaju u novu shemu. Zbog socijalnog osiguranja cena rada je rasla; iskarov odgovor je bio postepeno uvoenje negativne takse: socijalni doprinos, da bi bio drutveno efikasan i da ne bi remetio ekonomiju, ni u kom sluaju ne treba da se pojavi u obliku kolektivne potronje.13 Odgovor je bio zameniti ovaj doprinos novanim dodatkom koji e se isplaivati svima onima koji su ispod odreene granice primanja. Meutim, ovo je podrazumevalo da se odnos ekonomije i socijalnog postavi tako da se autonomija onoga ekonomskoga nikako ne remeti, kao to je to bilo kod principa socijalne zatite koja je zbog raspodele prihoda uticala na cenu rada, to je znailo uplitanje u zakone trita. tavie, ne-remeenje ekonomskog toka trita podrazumevalo je da postoji jedan subjekt, koji sadri kljunu re koja vezuje biopolitiku i neoliberalizam. To je populacija. Na primeru negativnih taksi Fuko izvodi spoj ova dva termina: jer, utoliko to se liberalizovanje poreskog sistema oslanjalo na ideji poveavanja zaposlenosti i smanjenja siromatva, ono ga je zapravo proizvodilo. Osnovni uzroci siromatva su upravo i uzroci njegovog smanjenja, a to su trine politike: negativni porezi nisu iskorenjavali siromatvo, nego su omoguavali pokretljivost populacije. Prema Fukou, To bi, dakle, bila neka vrsta pokretne populacije, koja se kree iznad i ispod praga, koja za ekonomiju, koja je odustala od svog cilja
13 Fuko, M, Raanje biopolitike, Svetovi, Novi Sad, 2004., str. 280

177

Uvod u radikalne teorije

178

masovnog zapoljavanja, predstavlja neiscrpnu rezervu radne snage, koja se da crpeti ako za to postoji potreba, ali koja takoe, moe biti potpomognuta, ukoliko postoji potreba.14. Ovde imamo jednu prizmu koja je od vanosti kada je re o posmatranju populacije kroz neoliberalna soiva: to su potrebe, radna snaga, i mobilnost. Ovi i drugi faktori, koji prate ivot populacije, statistiki igraju dvostruku ulogu kao inioci dijagnoze, ali istovremeno i preskripcije. Re je o uslovljavanju slobodnog trita pomou formiranja subjekta interesa, pomou uslovljavanja slobodnog subjekta. Re je o tome da se upravljanje sprovede ne samo odozgo, nego da ga sam subjekt sprovodi kroz sebe. Liberalizam, u onom smislu u kom ga ja razumem, liberalizam koji se moe okarakterisati kao nova vetina upravljanja stvorena u XVIII veku, sutinski implicira odnos stvaranja/unitenja [sa] slobodom.15 Subjekt homo oeconomicus-a kao nosilac individualnog interesa nije svodiv na homo juridicus ili homo legalis, nego ima primat u odnosu na njih. *** Zanimljivo je pogledati kada Fuko pie o neoliberalizmu otprilike onda kada on otvorenije zauzima evropski prostor. To znai nakon raspada Bretonvudskog sistema deviznih kurseva 1971., i nakon amerikog ukidanja konvertabilnosti dolara i zlata, u vremenu pre Regana, i dok je gvozdena lejdi, Taerova, tek dolazila na vlast. U irem kontekstu gledano, on pie o ekonomskim, politikim i socijalnim opasnostima neoliberalizma onda kada se njihovi dosezi nisu mogli odmeriti: francuska levica je heterogena po pitanju odgovara na ovu novu pojavu; francuske i engleske komunistike partije polako odustaju od diktature proletarijata (protiv ega je u Francuskoj Balibar pisao); bez obzira da li emo odrediti ovo vreme kao postmodernu, kao stanje (Liotar) ili emo iz ugla marksizma govoriti o istoriji koju prati akademizacija i odvajanje od pokreta (Peri Anderson), Fukoa emo teko moi smestiti u ili-ili poziciju s obzirom na date situacije. Posao genealogije je bio da upravo pokae kontingentnost ekonomskih zakona, da pokae anti-kauzalnost ekonomije, nemogunost da se ekonomski zakoni posmatraju kao da sadre vlastitu uzronost, da su upravo anti-nomni. Ona je takoe uputila pogled u dubinu budueg neoliberalizma; u tom smislu govor o ivotu nije sluajan. Govor o populaciji je ipak fenomenalna stvar, stvar koja se dri vlastite manifestacije; govoriti o ivotu kao principu i korenu biopolitike ipak podrazumeva i korak dalje u tome da se pokae ta sve podrazumeva materijal jednog subjekta. Drukije reeno, cilj je otkriti spregu izmeu politike i ivota koja prevazilazi vlastitu manifestnost. Drugo, vrlinu
14 Op. cit., str. 285 15 Op. cit., str. 95.

genealogije moemo razumeti i u otklonu od fetiizacije produktivnosti. Kao to pie Bodrijar u svojim ranim danima: samo-kritika markzisma mora uzeti u obzir jedan bauk revolucionarnosti, a to je bauk proizvodnje. Genealogija neoliberalizma, koja otkriva uslove i naine na koji se ulae u ivot, rad i populaciju, zasigurno ima obeavajue potencijale da ve u korenu odbaci ideju da je produktivnost emancipatorna, ili da se kriza reava vikom produktivnosti, i da pokae da je upravo ona ta koja ju je prouzrokovala. Jer ono na ta neoliberalna biopolitika cilja jeste upravo troenje ivota, koje nikada nije neutralno, ve uvek ili pozitivno ili negativno. Meutim, granice genealogije su ujedno u onome na ta ona najvie i cilja: najpre, to nije ekonomska analiza, i ona samo uslovno zalazi u ekonomsko polje. Prema Albertu Toskanu, upravo je u tome opasnost: da se odbacivanje univerzalija kod biopolitike ne pojavi kao uspostavljanje same biopolitike kao nove univerzalije16. Primera radi, raspadanje welfare state-a nije dakako bio simptom metafizike zapadne racionalnosti niti upravljatva. Ova analiza je korisna samo dokle god u oima imamo jo uvek ideju da kapitalizam proizvodi klase i da se njegove promene moraju posmatrati kroz klasni antagonizam. Granice genealogije su takoe u silama koje formiraju subjekt; to je istorija sadanjice, a ne njena transgresija. Sadanjica je limes genealogije, najvea taka do koje ona moe doi, ali koju ne moe nikada prekoraiti. Istorijsku singularnost treba zahvatiti, ali ne znamo kuda e nas ona voditi. Ovo je verovatno momenat u kojem je genealogija najvie post-moderna (prie o identitetu su sekudarne, to je metodoloka pretpostavka, a ne ontoloka teza). Genealogija je u ovome najvie post-moderna, iako sebi postavlja zabranu profetizacije. Budui da ne spada u domen ekonomske kauzalnosti, genealogija sebi zabranjuje ne samo ekonomsku profetizaciju, nego i sagledavanje transgresivnosti subjekta koji opstaje kroz istoriju. Otpor, i agonizmi i antagonizmi subjektivnosti su svi smeteni u trenutne mree moi, oni su omeeni sadanjicom. Na ta mislimo pod ovime? Mislimo na to da genealogija nikada ne bi priznala modernu kao nedovreni projekt. Moderna je za genealogiju istorijski specifina pojava, koja ima svoj datum roenja i datum svoje smrti. Ideja da kroz istoriju postoji dugovena tendencija ka marksizmu ili komunizmu, koja pak nije naturalna ve drutveno uslovljena, izvestan je paradoks u njenim mehanizmima. Genealoga zaslepljuje ideja da u istoriji postoji neto trans-istorijsko. Meutim upravo je ovo soterioloki elemenat koji se pokazuje kao emancipatoran. Za Francuze, i njihove uenike, treba biti oprezan pa otpor ne vezati samo za kontriranje postojeim strukturama: kod Altisera, jedina mogunost kontriranja ideologiji, jeste upravo druga ideologija; ne postoji ne-interpelirani subjekt. Za Badjua, u arapskom proleu, Ono nepostojano je ustalo17, a ustajanje mase je ustajanje
16 Toscano, Alberto, Abstract life, tekst proitan na skupu Italian Thought Today , dostupan na http://www.gold.ac.uk/media/Toscano_Abstract_Life_Kent.pdf 17 Badiou, A., The rebirth of history: times of riots and uprisings, Verso, London, 2012., str. 56 (prevod: A.M.)

179

Uvod u radikalne teorije

180

egzistencije. Pobune predstavljaju dogaaj kroz koji se pojavljuje imanentna, ali ne-prisutna istina. U tom smislu one zasluuju Bensaidovu oznaku uda18. Negri praksama otpora naziva ontoloke prakse19; itava istorijska mogunost kreiranja komune zavisi od ontolokih praksi kojima se ona ujedno distancira od vladajuih struktura moi. Dakako, itav ovaj problem se zasniva na vezivanju radne snage sa konstitutivnom moi, to se najbolje moe videti u navedenom tekstu, iako kod Negrija to vezivanje ima i svoje ranije, opet fukoovske, biopolitike korene20. No, kod Fukoa, otpor se uvek pretpostavlja, kao to se pretpostavlja i sloboda subjekta. Meutim, ukoliko lom odnosa moi i ekonomskih zakona treba tematizovati, utoliko poslednje pitanje koje treba postaviti, jeste upravo pitanje u ime ega se otpor deava? Do tog pitanja nas vodi paradoksalnost genealogije. To nije pitanje ni identiteta subjekta, niti njegove destrukcije, nego otvorene mogunosti njegove emancipacije.

18 Oni [] postaju udesni u Spinozinom smislu udo je dogaaj iji uzrok ne moemo objasniti Bensad, D.: Alain Badiou i udo dogaaja, emu, god. X, br. 20/2011., USF Zagreb, str. 139. 19 Negri, A., Est-il possible dtre communiste sans Marx, Actuel Marx, 2010., Br. 48, str. 47 (Prevod: A.M.) 20 To se moe lako uoiti ve u Imperiji, u odeljku o Biopolitikoj produkciji. Negri deo naslea francuskog post-strukturaliste vidi u univerzalizovanju koncepta biopolitike, ali i biomoi kao ontoloke forme otpora: [...] kada vlast postane potpuno biopolitika, celokupno drutveno telo obuhvaeno je mainom vlasti i razvijeno u svoju virtuelnost. Odnos je otvoren, kvalitativan i afektivan. Drutvo, sumpsumirano u jednu vlast koja see do ganglija drutvene strukture i njegovih razvojnih procesa, reaguje kao jedno jedino telo. Hardt, M., Negri, A., Imperija, Izdavaki grafiki atelje M, Beograd, 2005., str. 38

Leonardo Kovaevi

Sociologova tjeskoba ili o politici znanja

Na Kantovo sumirajue pitanje Kritike istog uma to moemo znati? sociologija znanja, od Karla Mannheima do Pierrea Bourdiea, danas uglavnom odgovara protupitanjem: Tko moe znati?. Put od prvog pitanja koje se odnosi na univerzalne uvjete spoznaje ljudskog bia do drugog koje, posve suprotno, upuuje na hijerarhiju subjekata znanja, put je koje je prevalilo zapadno drutvo posljednjih dvjesto godina,od Prosvjetiteljstva do danas. No, taj put nije bio pun stranputica. Na pojavu mnotva novih govoreih subjekta koji je izazvalo Prosvjetiteljstvo i romantizam, koji je u mnogo emu radikalizirao prosvjetiteljske tendencije, sredinom devetnaestog stoljea odgovara novonastala znanost kojoj je cilj bio smiriti taj mete. Ta nova znanost sociologija pokuavala je to uinitii klasifikacijom drutvenih skupina i slojeva. Svakoj drutvenoj skupini ili sloju kvantifikacijom bi dodjeljivala mjesto u poretku znanja i djelovanja. Drugim rijeima, statistiki podaci o djelatnosti pojedinih drutvenih grupa sluili su izgradnji prevladavajue interpretacije intelektualnih mogunosti i sposobnosti ljudi koje je sociolog izdvojio u odreenoj drutvenoj kategoriji. Radikalizaciju omeivanja intelektualnih sposobnosti u dvadesetom stoljeu izvrio je Pierre Bourdieu sa svojom idejom habitusa koji je dodjeljen svakome i iz kojeg nitko ne moe izai. Pojava sociologije time je bitno utjecala na ideju znanja. Za razliku od ranog njemakog romantizma po kojem je ideja znanja bila nerazdvojiva od same sfere iskustva i jezika iz koje nitko nije izuzet i koju svatko na svoj nain moe nastanjivati, znanje je u sociologiji pojmljeno samo pod uvjetom da postoji podjela na neuke i na uene kao i oblici znanja koji odgovaraju jednima ili drugima. Shodno toj podjeli, morala se pojaviti ideja napretka koja je zaostale trebala razvrgnuti od njihove neukosti, a uene dodatno unaprijediti. Uz sve bri razvoj tehnologije, ideja napretka i sociologija postale su krajem 19. stoljea orua u rukama vlasti kojima e lake ovladati masovnim drutvom. Rije je istodobno o restauracijskom poretku kojemu je cilj zacijeliti drutvene odnose koje su u pitanje dovele revolucije iz sredine 19. stoljea i egalitarne tendencije proizale iz njih. Restauracijski proces zavrava uspostavom graanskog drutva kakvo poznajemo danas i znanosti koja jami njegov napredak. Ishod stotinjak godina tog saveza graanskog drutva sa znanou, tehnologijom, idejom napretka i sociologijom kao znanou koja za vlasti kartografira i identificira podobne i nepodobne socijalne imbenike, radikalno je hijerarhizirano drutvo. Ono postavlja stroge granice izmeu znanja i neznanja, izmeu onoga to moe biti predmet znanosti i onoga to ne moe, izmeu naina

181

Uvod u radikalne teorije

na koji se moemo baviti nekom temom, itd. Osnova tih podjela svodi se na kraju na samo jednu na podjelu izmeu razumnog i nerazumnog. Podrazumijeva se dakle da je to drutvo znanja proizvelo mnogo barbara, iskljuenih iji se razum ne uklapa u ideju naprednog drutva i znanosti.

Novo barbarstvo

182

Pojavu barbara i njihov odnos prema drutvu napretka, opisao je 1933. Walter Benjamin u tekstu Iskustvo i siromatvo. Modernu znanost i napredak, pokazuje on, osporavaju ratovi, krize i osiromaenje iskustvom koje oni uzrokuju. Drugim rijeima, napredak graanskog drutva proizvodi u sebi antagonizam koji svako malo dovodi u pitanje njegovu opstojnost. Benjamin tako govori o generaciji koja se vratila 1918. s ratnih stratita potpuno osiromaena, zanijemjela, bez ikakvog kulturnog nasljea. Iz tog lika golog suvremenika Benjamin gradi novu figuru otpora barbara koji moe poeti ispoetka: Zato bi naime siromatvo ljude pretvorilo u barbare? Ono ih dovodi do toga da ponu ispoetka, da krenu od nule; da se snau s malim; da grade s gotovo niim, ne okreui glavu ni lijevo ni desno. Meu najveim stvarateljima uvijek je bilo neumoljivih duhova koji bi najprije poistili stol. Stol im je naime trebao za crtanje jer su bili konstruktori. Jedan takav konstruktor je bio Descartes koji je htio da itava njegova filozofija poiva na jednoj jedinoj izvjesnosti od koje polazi: Mislim, dakle jesam. Einstein je takoer bio takav konstruktor kojeg odjednom nita vie nije zanimalo do jedne nepodudarnosti izmeu Newtonovih jednadbi i astronomskog iskustva. Isti poetak od nule imali su pred oima i umjetnici kada su, poput kubista, prihvatili metode matematiara i gradili svijet iz stereometrijskih oblika ili su se, poput Kleea,nadahnjivali radom inenjera.1 Za Benjamina barbar postaje svojevrsni Golem koji bi trebao sprijeiti novi pokuaj restauracije graanske znanosti. On pritom ne odustaje od ideje znanosti od naela eksperimentiranja, metodinosti, provjeravanja, itd. - nego je eli vratiti njezinom poetku, poetnim gestama koje pripadaju svima. One su dio procesa uenja svakoga od nas jo od djeeje dobi. Vraanje poetku, jednostavnim gestama i izgradnji vlastite i jedinstvene perspektive za cilj ima isticanje odnosa izmeu znanja i iskustva koje je uvijek osobno, pojedinano. Benjaminov barbar je svjedok da znanje nije stabilna i vjena mrea pojmova i i podataka, nego skup provizornih odnosa izmeu pojedinanih iskustava, osobnih eksperimenata, istraivanja i pronalazaka koji dijelimo s drugima. Drugim rijeima, mrea znanja je uvijek otvorena, njezina je zajedinca pokretna jer se neprestano tka od pojedinanih rijei, opaanja, proitanog.
1 Walter Benjamin, Erfahrung und Armut (1933), Gesammelte Schriften II 1, str.213-214, Suhrkamp, Frankfurt/M, 1977.

No, barbari su postojali i prije Benjamina. Budui da im vrijeme nije bilo sklono, otkrivali su ih sasvim sluajno oni koji su se u arhivima nali u potrazi za egzistencijama kojima nije bilo mjesto u povijesnim knjigama. Jednu takvu neukrotivu egzistenciju na svjetlo dana iznozi Jacquesa Rancire u knjizi Uitelj neznalica pet lekcija iz intelektualne emancipacije2. Tu glavnog junaka knjige Josepha Jacotota nalazimo u jednom u nizu mnogih njegovih pedagokih nestaluka u ludom pokuaju da ospori prevladavajuu ideju znanja i njegova prijenosa. Objanjavajui uenicima da se sve nalazi u svemu, da samo treba poeti govoriti o onomu to vidimo i da e nas taj govor povezati s mnogim drugim stvarima i injenicama, u razredu se pojavljuje muha koja bezglavo zavrluda. Nakon to je jednom ueniku naloio da govori o smrti ateista, Jacotot drugom ueniku nalae da govori o letu muhe3. Nakon provale smijeha u razredu i Jacototove napomene da sada treba govoriti, a ne smijati se, uenik je ipak tijekom osam minuta pred svima demonstrirao svoju imaginaciju o toj posve banalnoj temi.

183

Sociologova tjeskoba
To pravo na vlastiti poredak interesa danas je moda najosporovanije pravo. Ne samo zato to time zamagljujemo granicu izmeu relevatnog i nerelevatnog, nego zato jer ono podrazumijeva distancu i utnju kada je rije o temama i interesima koji nas ne dotiu. Istodobno, na gajiti interes za teme dana smatra se neodgovornim. Bavljenje letom muhe, na primjer, sociolog e nesumnjivo proglasiti devijantnim ponaanjem. No, problem sociologa moda nije krivo prepoznavanje tuih interesa, nego nemogunost tiine i distance prema tuim interesima koji ga ne zanimaju. Problem je to sociolog uvijek neto mora rei, bilo da ga neto zanima ili ne. On je tu da govori, da svaki razgovor dislocira u neku socijalnu fikciju. Naelo sve je u svemu neodrivo je za sociologiju jer podrazumijeva pojedinanu inteligenciju u vlastitoj potrazi, mimo drutvenog poretka. Poznavati utnju i distancu u suvremenom drutvu znanja znai i sam se izdvojiti u vlastitim interesima i posvetiti im se. Izdvajanje u distancu nain je da sami prokrimo put od neke toke a do neke toke b, da ne prihvatimo prirodne odnose stvari. Posve suprotno, nedovoljna koliina barbarstva u sociologu tjera ga da neprestano klizi u digresiju, u bezlini i neusredotoeni govor. Praznina u njemu izaziva vrtoglavicu, a vrtoglavica gubljenje u praznom govoru. Taj zatvoreni krug iz koje ne moe izai ini sociologa tjeskobnim.
2 Jacques Rancire, Le matre ignorant cinq lecons sur lmancipation intellectuelle, Fayard, Paris, 1987. 3 Usp. Isto, str.73

Uvod u radikalne teorije

Politika znanja
Tjeskobni sociolog ne mora nuno biti sociolog po zanimanju.To mogu postati i politolozi, ekonomisti i mnogi drugi koji se daju zatoiti fikcijom drutva i njegovim napretkom. Ta je fikcija bila vezana uz sam nastanak sociologije koja je amorfnom postrevolucionarnom drutvu 19. stoljea dala oblik tijela i time stroge hijerarhije. Kao u svakom tijelu, i tu se moralo znati tko predstavlja glavu, a tko none prste.Ta fiktivna preobrazba ideje drutva predstavljala je izvjesnu pobjedu nove znanosti.Radniki i drugi pokreti koji su djelovali pod znakom jednakosti predstavaljali su odreenu centrifugalnu silu, snagu ponovnog rastjelovanja drutva. Emancipacijske tendencije rastjelovanja drutva pomogle su razjediniti i ustanovljene prirodne sveze izmeu rijei i stvari, shodno samoj fikciji drutva. Tu centrifugalnu, a po De Certeau-u dijabolizacijsku silu, mogli bismo nazvati politikom. Analogija postaje jo jasnija ako u obzir uzmemo veinu dananjih tumaenja nastanka politike. Jedno od najutjecanijih takvih tumaenja jest ono Claudea Leforta koji smatra da politika odnosno demokracija poinje kada doe do ispranjenja mjesta moi odrubljivanjem kraljeve glave. Politika je po Lefortu taj in komadanja tijela vlasti na ije mjesto dolazi narod. Isti uinak ta politika centrifugalna sila ima na znanje: ona kida sve veze tijela i glasova pojedinaca koje su drutvene znanosti 19. stoljea povezivale s klasom, mentaliteom, podnebljem ili kulturom. Ona sve rastavlja kako bi se oslobodila jedinstvenost i osebujnost svakog pojedinog glasa i rijei koji izbijaju iz tijela. Sociologija predstavlja odreeni pokuaj egzorcizma te nove politike subjektovnosti: ona joj pokuava vratiti prepoznatljivi izgled i dati joj odgovarajue mjesto u drutvenom poretku. Jednom rijeju, obnoviti realistiki svjetonazor. Neprestani povratak na osnovne i jednostavne geste uenja i istraivanja, glavna su orua otpora nikada vreg saveza fikcije drutvenog napretka i disciplinizirajueg znanja. Walter Benjamin i njegovi dananji sljedbenici istiu da pri tome vrijedi uiti od djece. Paolo Virno smatra da se dananja kritika drutvenih odnosa treba crpiti na iskustvu djetinjstva jer je samo dijete sposobno za istodobno nesvrhovito djelovanje i neprestano eksperimentiranje. Njihova nezrelost je njihova prednost: upravo zato to ne poznaju zakone svijeta oni mogu stvarati nove. Dijete svoje rasuivanje radije provodi nego to ga nosi, nastoji spoznati ono to zna ve itav svijet, ne poputa u otkrivanju onoga to se ve ini oiglednim., pie Antonia Birnbaum.

184

Ivan Radenkovi

Strukturalizam i marksizam
Uvod
Odnos izmeu strukturalizma i marksizma bi se mogao razumeti kao istorijski nesporazum iji se uinci oseaju i danas. U mnogo emu je ovaj nesporazum uvrstio pozicije onih koji su u njemu uestvovali i konsolidovao njihove teorijsko-politike argumente. Ipak, neverovatan je obim razliitih i esto dijametralno suprotnih karakterizacija toga ta je strukturalizam, koje su njegove zajednike pretpostavke, kakav je njegov praktini znaaj, kako od strane samih strukturalista tako i od marksista. Bez obzira na napetosti izmeu strukturalista i marksista, evidentno je da je artikulisano neto poput strukturalistikog marksizma u radovima Althussera, Balibara ili Poulantzasa. Na strukturalizam se esto gledalo kao na francusko-buroasku avanturu liavajui ga svakog marksistikog sadraja, ili se na pitanje strukture gledalo kao na autonomno lingvistiku metodu neprimerenu kada je u pitanju marksistika problematika. Strukturalisti su pak mislili da je marksizam (nauka istorijskog i dijalektikog materijalizma) jedino mogue nauno tematizovati sa aspekta strukture van koje bi priznavanje sigurnog naunog domena bilo besmisleno, s obzirom da struktura u datom drutvenom momentu znai skup svih drutvenih praksi. Dakle, bilo je potrebno da se domen marksistike problematike radikalno reinterpretira i da se kroz stukturalnu obradu oisti od primata dijalektike kao osnovnog metoda, humanizma ortodoksnog i partijskog marksizma, fetiizma i reifikacije, tj. da se kroz potpunu rekonceptualizaciju preoblikuje u strukturalni totalitet. Za takav poduhvat Marxovo delo nije bilo dostatno te ga je, u sluaju Althussera, trebalo konceptualno dopuniti Spinozom i Freudom. Meutim, Marx nije bio dovoljan ni misliocima poput Adorna i Horkheimera, koji su prizivali Schellinga; Gramsciju kao politiaru je kao marsistika osnova sluio Machiavelli, Colletiju Rousseau, dok su Lukacsu to bili Hegel i Nietzsche. Uslov za istorijsko situiranje strukturalizma kao istraivakog programa unutar zapadne tradicije pretpostavlja injenicu da je strukturalna problematika u mainstream obliku uglavnom zaobilazila marksistike teme i pojmove, ili ako ih je eksplicitno uzimala u razmatranje to je bio deo kritikog limitiranja njegovog kategorijalnog aparata, ili vrlo selektivno u smislu redukcije sadraja. Problematikom strukture bavili su se kako marksistiki tako i graanski teoretiari. U tom smislu strukturalizam implicira vrlo heterogene modalitete miljenja okupljene oko razrade problema strukture u domenu

185

Uvod u radikalne teorije

186

jezika, filozofije, drutva, ekonomije, politike. Neokantijanizam, spinozizam, bergsonizam, fenomenologija, marksizam, pozitivizam, samo su neki pravci unutar kojih je promiljanje strukturalne problematike rezultiralo uvlaenjem u specifian polemiki prostor, u smo jezgro strukturalizma. Strukturalizam stoga nije ime neke kole, nego secite specifinih promiljanja koja daju prednost strukturi nad problematikama istorije, sutine, svesti ili fenomena. Radikalnost ovog miljenja uperena je protiv tradicionalnog pozitivizma humanistikih nauka, njenog metodskog objektivizma, kao i protiv idealistike i aprioristike filozofije. Strukturalizam je kao filozofski pokret i istraivaki program nastao u ovom meuprostoru.1 Njegova divergencija poiva na neprestanom testiranju limita kategorijalnog aparata koji postavlja, na (re)konstrukciji teorijske konzistencije u ije tokove i rad su ukljuene razliite filozofske kole. U tom smislu je paradoksalna injenica da strukturalizam nije kola, ali da je oko svog jezgra okupio razliite kole. Teza da je strukturalizam ist francuski izum moe se uzeti samo uslovno ukoliko se prihvati da je strukturalnu problematiku mogue odvojiti od strukturalistike mode. Zapravo, u trenutku kada strukturalizam postaje moda (krajem 60-tih), on prestaje biti metodoloki produktivan u onom smislu koji mu je odredila lingvistika nauka Saussurea, a njegovo epistemoloko jezgro poinje da se raspada krajem 50-tih godina pod uticajem teorija Chomskog.2 Paralelno razvijanje teorijskih modela koji se u odreenim aspektima preklapaju sa strukturalizmom izvreno je i na amerikom kontinentu sa sociologijom Talcott Parsonsa (strukturalni funkcionalizam) i njegovim uenikom Niklas Luhmannom (teorija sistema). Razliiti knjievni, etnoloki, antropoloki, psiholoki i matematiki strukturalizmi dele slinu formalistiku crtu: svoje objekte proizvode i(li) konstruiu na osnovu minimalnog broja datih elemenata. esto je ovaj proces izjednaavan sa kibernetikom teorijom, teorijom informacija i procesima kodiranja. Meutim, ukoliko se strukturalizam svede na tehnicizam, kombinatoriku ili puki set raunskih operacija koje omoguuju konstrukciju naunog objekta (kritika Henry Lefebvrea posebno potencira ovaj aspekt strukturalizma), te ukoliko za vlastitu pretpostavku ima teoriju informacija koja poiva na komunikacionom modelu, onda se ne bi moglo shvatiti zato je mogue nazvati Lacanov ili Althusserov rad strukturalistikim.3 Prividna sinonimija
1 Balibarova tematizacija strukturalizma u tekstu Structuralism: Destitution of the subject, u: Journal of Feminist Cultural Studiesm Brown University 2005. 2Knjiga Syntactic Structures, The Hague: Mouton, 1957, doprinela je da se osnovni principi strukturalne linvisitike na nivou sintakse napuste (epistemoloki minimalizam i formalizam) i da se u pitanje jezika odredi generativnom ili transformacijskom gramatikom. To je istovremeno znailo i raskid sa strukturalnom (antiintuitivnom) lingvistikom i ograniavanja njenog integralno prenosivog metoda na druge naune oblasti. 3 Obojica eksplicitno u njihovim delima daju argumentaciju koja ih jasno distancira od teorije informacija. Govor kao nauni objekt lakanovske psihoanalize ve pretpostavlja izvestan viak koji kibernetika teorija ne moe asimilovati. Razlog tome je to je govor individualan dok je jezik kolektivan, to govor generie sluajnosti i to predstavlja sve

koja se moe uspostaviti na razini odnosa amerike varijante strukturalizma (teorija sistema) i evropskog strukturalizma samo je prividna i predstavlja izraz nelegitimne redukcije strukture u okvirima teorije sistema. Ako se ima u vidu da je osnovni element Luhmannove teorije sistema pojam komunikacije, da se na osnovu njega uspostavljaju sve ostale analitike linije, da su drutveni sistemi uvek u pluralu, da u kapitalistiom drutvu osnovna protivrenost rad-kapital nema status protivrenosti, onda je sve to teko spojivo sa strukturalizmom koji insistira na distinktivnosti, tj. na paljivom baratanju razlikom koja je posredi kada se, recimo, drutvena klasa odreuje kroz klasnu borbu kao antagonistiki izraz polarizovanog drutva. Luhmann je razliku postavio na meta nivo: problematika posmatraa ograniena je na samorefleksivnost jer posmatra moe jedino posmatrati vlastitu imanenciju kao podsistem unutar sistema. Protivrenost kao takva ne nastaje u realnosti ve u posmatrau koji evaluira eksterne objekte ne uzimajui pritom vlastitu participaciju u posmatranju (greka je u glavi posmatraa). Iz razloga to je samorefleksija stalni korelat sistema uopte (a ne korelat sistema kao istorijske forme), klasni antagonizam nije realna protivrenost upravo iz razloga to je klasna borba mogua samo na tlu konkretne istorijskodrutvene formacije kao sistema. No, upravo to u Luhmannovom okviru nema status sistema. Nema istorijskog sistema kao forme, ve sistema uopte kao u okvirima generalizovane teorije sistema. Poto klasna borba nije apstraktno formalni predmet ona za Luhmanna ne postoji, on konsekventno ontologizuje i deistorizuje sistem.4

187

Istorijski okvir
Ako je drugu generaciju marksista i marksistkinja (Lenin, Trotsky, Plekhanov, Bauer, Hilferding, Luxemburg, Grossmann) odlikovao zahtev za vrstom vezom sa proletarijatom, jasan jezik i analitiki pristup ekonomskopolitikim odnosima, zapadni marksizam tree generacije (Lukcs, Korsch, Gramsci, Benjamin, Horkheimer, Adorno, Della Volpe, Marcuse, Lefebvre, Sartre, Colleti, Althusser...) predstavlja postepeno udaljavanje od radnike klase i politikog jedinstva marksistike teorije i prakse. Nastali razmak bio je delom i odraz objektivnih istorijskih okolnosti koje su bile vezane za ulogu evropskih komunistikih partija nakon izvrene socijalistike revolucije u Rusiji, a Lenjinova
ono to se opire gleditu ponovljivosti fenomena. To vai i za Althussera ukoliko se ima u vidu njegova kritika kombinatorike kao formalistikog idealizma. Kombinacijom elemenata se nipoto ne moe konstruisati neto takvo kao to je nain proizvodnje. Videti poglavlje o strukturalizmu u Altiser, Luj, Elementi samokritike, BIGZ, 1975. 4 Podrobnije o kritici Luhmanna videti, Robert Kurz, Domination without Subject. On the supersession of a reductive social critique, http://libcom.org/library/domination-withoutsubject-part-one-robert-kurz

Uvod u radikalne teorije

188

smrt je samo podstakla ubrzanje procesa. Ovo distanciranje je rezultiralo, pogotovu u sluajevima bitnih partijskih ljudi poput Lukcsa i Korcsha, osuivanjem i politikom izolacijom zbog njihovog kritikog rada unutar partije. U sluaju Lukcsa je epizoda sa estim kongresom Kominterne 1928-e znaila gubljenje kontakta sa radnikom klasom, prestanak njegovog politikog militantizma i preorijentaciju na polje filozofije i estetike. Slian je i sluaj Korscha, samo to je on izbaen iz Komunistike partije Nemake zbog kritike sovjetske spoljne politike i zagovaranja intenzivnije politike agitacije unutar radnikih saveta. Gramsci je proveo devet godina u zatvoru izolovan i onemoguen u realnoj politikoj borbi. Iz tog razloga su neki delovi njegovih Zatvorskih svesaka pisani kriptino i nerazumljivo, kako bi izbegao cenzuru. Institut za drutvena istraivanja u Frankfurtu osnovan kao akademski centar za marksistika istraivanja ve je svojim institucionalnim oblikom unutar kapitalistike drave znaio udaljavanje od politike. Ipak, sve do penzionisanja direktora Instituta Carl Grndberga, za meuratnu Evropu je Institut bio vano mesto marksizma koji je spajao zapadnu i istonu Evropu. Objavljivani su kako radovi Lukcsa i Ryzanova, tako i Grossmanna i Korscha. Krajem dvadesetih Horkheimer dolazi na elo Instituta i preuzimanjem funkcije direktora menja kompletnu orijentaciju u dotadanjem radu. Sa marksistikih studija i nauke istorijskog materijalizma prelazi se na domen drutvenih istraivanja; samim tim menja se i ureivaka politika asopisa kao i njegov naziv. Arhive istorije socijalizma i radnikog pokreta tako postaju asopis za drutvena istaivanja. U trenutku kada nacisti dobijaju izbore Institut se seli u SAD gde je u novim okolnostima lien ak i formalne strane bavljenja radnikim pokretom i marksizmom. Postajui cenzor vlastite prolosti kako bi se uklopio u akademske strukture Columbia univerziteta, Institut poinje da proizvodi pozitivistika drutvena istraivanja koja predstavljaju svojevrsnu depolitizaciju. to se Francuske tie, ona je ve imala razvijenu pre-marksistiku socijalistiku tradiciju (Proudhon, Blanqui) uoblienu u politiki militantnu radniku klasu devetnaestog veka. Meutim, u teorijskom smislu je bila zaostala kako u odnosu na socijalizam Marxa i Engelsa tako i na uenja marksista druge generacije. U tom smislu je francuska sekcija radnike Internacionale bila otporna na marksizam, za ta treba zahvaliti preivelom buroaskom radikalizmu (Proudhona, Blanquia) koji je klasno fiksirao lokalnu inteligenciju. Tek se kasnih dvadesetih godina dogodilo pristupanje mlaih intelektualaca u redove KPF. Imajui u vidu da je to vreme obeleeno staljinizacijom internacionalnog komunistikog pokreta nije bilo mesta nekom ozbiljnijem politikom angamanu intelektualaca koji bi prevazilazio limit partijske linije. Paul Nizan je zbog kritike nemako-sovjetskog pakta izbaen iz partije. Tek nakon drugog svetskog rata KPF postaje kvantitativno ojaana, sa radnikom klasom koja je inila njen veliki deo organizacionog vrha. Do 60-tih KPF nije imala ozbiljniju teorijsku produkciju (osim Lefebvrea) uprkos ulasku brojnih intelektualaca nakon 1945. Poetak hladnog rata je unutar KPF involvirao implementaciju danovizma ija

je svrha bila u jakoj kulturnoj kontroli rada partijskih intelektualaca. Tek e sa Althusserovim prvim tekstovima KPF dobiti teorijsku sistematizaciju koja je bitno promenila nivo intelektualne unutarpartijske debate. Meutim Althusserov antihumanizam je u trenutku kada je partija programatski zagovarala humanistike vrednosti bio podvrgnut marginalizaciji. Jedan od kljunih razloga je taj to je politika KPF u to vreme bila usmerena ka izgradnji napredno demokratskog drutva pozivajui u savez kako socijaliste tako i katolike. Otuda i par excellence katolika praksa KPF prema Althusseru: kanonizovati one ija se politika ne prihvata a osuditi one ija se politika sprovodi.5 Za razliku od KPF, Italijanskoj komunistikoj partiji je polo za rukom da ublai razorne posledice Kominforma tako to je u domenu politiko delovanja uspostavila princip interne ekskluzivnosti kada su intelektualci u pitanju: partijski intelektualci imali su izvesnu slobodu u teorijsko-kritikom radu unutar partije ali nisu na osnovu toga mogli intervenisati u politiki program. Meutim, neke ozbiljnije teorijske produkcije unutar partije nije bilo ako se izuzme rad Della Volpea kome je zbog kompromitiranja sa faizmom i estetizacije faistike politike (afirmativno pisanje o estetici tenkova u asopisu Bottai) oduzet svaki politiki autoritet u partiji. Iako je njegov teorijski rad predstavljao presek u odnosu na italijansku tradiciju hegelijanskog marksizma (Labriola, Mondolfi, Gramsci), i imao ozbiljan teorijski znaaj, njegov politiki uticaj je bio ogranien. Pored njegovog grofovskog porekla i tekog stila pisanja6, uspelo mu je da formira oko sebe kolu marksista meu kojima su bili takvi kao Colleti ili Rossi. Gore nabaene konture konstatuju realno udaljavanje (od proletarijata) u praksama zapadnih komunistikih partija. Odsustvo revolucionarne prakse, nemogunost irenja revolucije van granica SSSR, sve vea birokratizacija zapadnoevropskih komunistikih partija i njihova subordinacija politici SSSR-a, gubljenje kontakta sa radnikom klasom - sve ovo znailo je za zapadni marksizam poraz.7 Negativni efekti ovog udaljavanja uslovili su i deinternacionalizaciju marksizma. Veina autora su njihova dela pisali ili u izbeglitvu, ili u zatvoru, izolovani i od partije i od radnike klase. Biti intelektualac u zapadnoevropskim komunistikim partijama u to vreme sinonimno je sa marginalizacijom i iskljuenou iz partijskog vostva. Krivudanje van trasa partijske linije znailo je zavriti poput Lukacsa, Korscha ili Althussera. Za marksistiki strukturalizam
5 Ovu vezu sa katolianstvom kao strategijom KPF naglaava Jean-Claude Milner u njegoj knjizi Le Periple structural. Figures et paradigme, Editions du Seuil, Paris, 2002. 6 Teak i nedostupan teorijski jezik je dodatno doprineo tome da se zaista moe ustanoviti prekid u odnosu na drugu generaciju marksizma kojoj su njene veze sa radnikom klasom bile prioritetne. The language of Western Marxism, in this sense, was subject to a wider historical censor: the gulf for nearly fifty years between socialist thought and the soil of popular revolution. Neizostavni istorijsko-problemski pregled zapadnog marksizma daje Perry Anderson u njegovom delu, Considerations of Western Marxism, Verso, 1976 7 The hidden hallmark of Western Marxism as a whole is thus that it is a product of defeat. Perry Anderson, Considerations on Western Marxism, Verso, London, 1976, p. 49

189

Uvod u radikalne teorije

190

je istorijska trasa zapadnog marksizma znaajna, on je u izvesnoj meri pokuavao dati alternativnu artikulaciju politike, svojevrsnu kontrapolitizaciju koja prokazuje sutinsku depolitizaciju zapadnoevropskih komunistikih partija. Ipak, njen amblematini refren relativne autonomije politikog bio je odraz ve izvrenog pomeranja koje je radniku klasu, a sa njim i proizvodne odnose eksploatacije, ostavilo u senci eurokomunizma kao novog puta u socijalizam. Istorijski dogaaj 68-me je za strukturalizam u politikom smislu znaio njegov istorijski suton. Sa druge strane, institucionalizacija strukturalizma osnivanjem Univerziteta Vincennes u Parizu predstavljala je direktan odgovor na zahteve studenata ali i obezbeivanje sigurnog statusa quo ak i kada se radilo o opasnostima ozloglaene katedre za filozofiju. Teorijska produkcija koja nastaje u akademskim okvirima ovog eksperimentalnog univerziteta predstavlja nesumnjivo vanu intelektualnu avanturu, ali u politikom smislu - paraliuu i difuznu.

Epistemoloke postavke
Neophodna dopuna istorijskom situiranju zapadnoevropskog marksizma u kontekstu razumevanja njegove strukturalistike varijante implicira i epistemoloko pozicioniranje. Ono se pak ne moe izvriti bez posredovanja due istorijske linije od Galilea, Spinoze, Saussurea, Koyrea do Bachelarda. Dakle, radi se o modernoj episteme i pozicioniranju Marxa unutar nje. Ono to strukturalistiki marksizam nastavlja, iako je pozivanje na Saussurea jedva prisutno, jeste tematizacija i problematizacija Saussureovih osnovnih koncepata. Tako strukturalistiko itanje Marxa naglaava topoloku stranu problema (naglaavanje koncepta mesta, funkcije, elementa ili nosioca) postavljajui topologiju ispred dijalektike. Lacanovo Au dbut ce nest pas lorigine, cest la place8 predstavlja azbuku strukturalizma, svojevrstan konsenzus oko koga su se slagali svi proponenti strukturalizma.

1. Struktura kao odnos odnosa

Ovo odreenje je kod Saussura utoliko vidljivije ukoliko imamo u vidu njegov problem sa terminom znaka. Nezadovoljstvo znakom proisticalo je iz njegovog problematinog statusa istovremene pozitivnosti i negativnosti. Jezike pojave ne postoje izvan odnosa identiteta. Ali, odnos identiteta zavisi od take gledanja za koju smo se opredelili. Izvan odreene take gledita,
8 Na poetku ne bee poreklo ve mesto, Lacan, Jacques, Mon Enseignement, Editions du Seuil, Paris, 2005, p. 12

koja upravlja distinkcijama, nema, dakle, nikakvih jezikih datosti.9 Uprkos Saussureovom odreenju da u jeziku postoje samo razlike bez pozitivnih lanova i da je u jeziku sve negativno, pozitivnost znaka se ispostavlja tek na podlozi odnosa opozicije.10 Znak je taj znak jedino zato to se razlikuje od bilo kog drugog znaka. I ba zato to se razlikuje od svih drugih znakova jezik moe biti predmet moderne nauke jer je podvrgnut zahtevu za sistematskom eliminacijom kvaliteta desupstancijalizovan je i podloan formalizaciji. Poto je identinost znaka proizvod razlike, tanije, proizvodnog odnosa vlastitih elemenata (oznaitelj/oznaeno), jezik kao struktura se moe razumeti kao odnos (sistem znakova podravan meusobnom razlikom) odnosa (elementi znaka imaju odreene karakteristike samo na osnovu razlike oznaitelj se razlikuje od svih drugih oznaitelja u jeziku kao i oznaeno). Ovde prepoznajemo Marxa koji u strukturi kapitalistikog naina proizvodnje ustanovljava dvostruki odnos: odnos nosilaca proizvodnje prema predmetima i sredstvima za rad (proizvodne snage) i odnose proizvodnje (mesta unutar drutvene podele rada). Ove veze ukljuuju i odnose neposrednih proizvoaa (radnika) prema predmetima i sredstvima za rad, kao i odnose vlasnika (ne-radnika) prema istim. Zavisno od mesta koje nosioci zauzimaju unutar drutvene podele rada ostvarie se ili odnosi ekonomskog vlasnitva (stvarna kontrola sredstava za proizvodnju koja odreuju eksploatatorsku klasu), ili odnosi posedovanja (upotreba sredstava za proizvodnju kao izraz upravljanja nad procesom rada). Dakle, ne radi se o stvarima kada su u pitanju proizvodne snage niti o ljudima kada su u pitanju proizvodni odnosi ve o vezama izmeu objekata i agenata koji imaju prvenstveno simboliku vrednost.11 Nije re ni o mainama niti o interpersonalnosti ve o delovanju strukture na svoje elemente. Saussure je upravo zbog problema pozitivnosti znaka napravio pred kraj ivota terminoloku ispravku i znak preimenovao u vrednost: znak nije odgovarao neem jednom, jednostavnom. Poto znak nije neto jedno u smislu omne ens est unum, ve jedno kao mesto ukrtanja viestrukih determinacija12 bez postojanog unutranjeg jezgra (identitet), Saussure menja
9 Sosir, Ferdinand de, Spisi iz opte lingvistike, str. 190. 10 Bitno je naglasiti da naelo opozicije regulie stvaranje nekog entiteta ne prema nekakvoj teleologiji, ve ukoliko je nuno za dati entitet da bude drugaiji nego to jeste. Njega treba shvatiti kao kontingentnog. Odatle i Husserlov negativni ton koji Galilejev otkrivalako-skrivalaki akt otkriva kao krijumarenje pojma sluajnosti u nauku. 11 Deleuze, Gilles, How do we recognize structuralism?, Desert islands, Semiotext(e), 2004, p. 178 12 Strukturalnim pojmom razlike se uvodi jedan dodatni kriterijum: razlika i osobina postaju odvojeni. Saussureova razlika pretpostavlja i osobenosti (u smislu posebnih karakteristika nekih stvari ili osoba) i postojanje (u smislu da se radi o ontolokom statusu neke osobe ili stvari). Ona znai razdvajanje osobina koje pripadaju nekom pojedincu ili vrsti koje ne sreemo kod druge vrste ili pojedinca, od karakteristika koje utiu neposredno na postojanje te vrste ili pojedinca. Recimo, grizenje noktiju predstavlja osobinu nekih ljudi (osoba koja grize nokte se razlikuje od neoptereenih i bezbrinih ljudi, itd.), ali kada bi osoba prestala gristi nokte ona ne bi prestala biti ljudsko bie. Meutim ako kaemo da se ovek razlikuje od ivotinje razumom (ta god

191

Uvod u radikalne teorije

termin u vrednost. Ovu ekonomsku analogiju Saussure zahvaljuje politikoj ekonomiji iako novi koncept nije stigao dalje razviti. Ipak, ova gesta e imati ogroman uticaj na itavu generaciju francuskih strukturalista. Lvi-Strauss je, ne sluajno, utemeljio njegovu strukturalnu antropologiju na konceptu razmene.

2. Teorija
Poemo li od teze da je materijalnost naunog objekta neto to zauzima nekakvo mesto, onda je potrebno naglasiti da to mesto (topoloka odrednica) nije u realnosti. Nasuprot tome, konkretnost materije, razmatrane u objektivistikom kljuu, implicirana je mogunou uspostavljanja neposredne veze izmeu saznanja i objekta. Takvu vezu uspostavlja naivna intuicija koja veruje da je materija mesto kojem je svojstvena figurativnost, nekakva gustina ija se zapremina moe odrediti u stvarnosti. Naprotiv, elementi strukture sami po sebi nemaju ni figurativnosti, ni znaenja, niti sadraja. Tek na osnovu njihove lokalizacije mogue je uspostaviti odnose koji imaju znaenje, imajui pritom u vidu da je ono naknadni efekt/rezultat delovanja strukture. Ne stvara se znaenje ex nihilo ve je struktura uvek ve data u njenom apstraktnom vidu (polazite teorijske prakse). Nije re o tome da postoji apstraktna teorija sa jedne strane i konkretna realnost sa druge, ve se i apstraktno i konkretno u potpunosti nalaze u domenu teorije. Zato je za Althussera struktura sinonimna sa Teorijom kao teorijskom praksom.13 U suprotnom, nemogue je strukturalno misliti nain proizvodnje teorijskog objekta bez simbolike aparature. Ipak, postavimo granice: strukturalni marksizam (Althusser, Poulantzas) eksplicitno iskljuuje formalizaciju koja se iskljuivo svodi na kombinatoriku bilo kakvih elemenata u cilju proizvodnje realnog. On razlikuje algebrizaciju i konstruktivizam od konceptualizacije Marxovog pojma kombinacije (Verbindung) kao sloene strukture dvostruko artikulisane vezama izmeu: radnika kao neposrednih proizvoaa, sredstava za proizvodnju i neradnika u okviru odreenog naina proizvodnje. Od teorijske proizvodnje treba razlikovati neto to se moe nazvati strukturnim paralelizmom. Radi se naprosto o uspostavljanju analogija koje na izvesnoj razini apstrakcije tee da izjednae klasnu strukturu sa umetnikim praksama (Lucien Goldmann), ili jeziku materijalnost sa materijalnim dokazom treperenja vazduha dok se govori (Coward-Ellis). Intelektualno je nepotenje povezivati proizvodnju tekstova (ili, u Altiserovoj verziji te homologije,
to znailo), onda ovek koji bi izgubio razum ne bi bio ovek. Razum je dakle ovekova razlika. Kada Sosir govori o razlici on misli na dvostruki pojam razlike koji obuhvata istovremeno i bivstvene i osobene karakteristike. 13 Poznato je da Althusser nakon samokritike naputa teoricizam i teoriju nadalje odreuje kao mesto klasne borbe. Samim tim i Teoriju kao dijalektiki materijalizam smatra pogrenom zbog nedostatka aspekta prakse kao klasne borbe.

192

proizvodnju novih, naunijih pojmova) sa proizvodnjom robe fabrikih radnika; pisanje i miljenje nisu otueni rad u istom smislu (...)14 Jameson ovde naglaava kljunu stvar koja bi se iz perspektive strukturalnog marksizma mogla okarakterisati na sledei nain: paralelizam ne znai nita drugo do strukturalno odreenje putem istog/istosti, to praksu strukturalne homologije dovodi direktno u vezu sa Althusserovom kritikom mehanike i ekspresivne uzronosti.15 Iz ovoga sledi da je odreenje putem razlike uvod u ono to strukturalni marksizam naziva relativnom autonomijom instanci.

3. Epistemoloki minimalizam
Saussure je jezik shvatio kao formalni sistem koji ima maksimalan obim (sistem) i minimalni sadraj (opozicijski odnos formiranja znakova). Da bi se formalizacija izvela u skladu sa principima koje je Saussure postavio bilo je potrebno da se problem istorije (uporedne gramatike u istorijskom kontekstu) radikalno reformulie. Dakle, uslov mogunosti formalizacije morao je razreiti status istorije unutar jezike nauke, jer je istorija krajem XIX veka pitanje jezika postavljala u okviru ireg pitanja o poreklu. Kako bi se objasnile slinosti koje postoje izmeu razliitih jezika uzima se zajedniki prototip. Na primer, romanski jezici prototip imaju u latinskom jeziku (u obliku pisanih dokumenata), na osnovu koga se objanjavaju odnosi slinosti i razlike izmeu romanskih jezika. Uporeivanje jezikih stanja pisanih dokumenata koji ne pripadaju istom vremenu ini se kao istorijsko-lingvistiki posao, meutim, Saussure terminom dijahronije cilja na odvajanje razine jezikih stanja od istorije. Dijahronijska
14 Dejmson, Fredrik, Politiko nesvesno. Pripovedanje kao drutveno-simboliki in, Peat, Beograd, 1984 15 Problem ekspresivne uzronosti jeste problem miljenja sloene strukture. Espresivna uzronost opisuje delovanje celine na njene delove, gde su delovi retroaktivno asimilovani obzirom da su izraz celine. Celina je tako invarijanta. Charles Bettelheim daje konkretizaciju na primeru SSSR-a. U njegovoj knjizi Class struggles in USSR naglaava Leninovu interpretaciju NEP-a (Nove ekonomske politike) u kontekstu nunog stvaranja saveza izmeu seljaka i proletera. Imajui u vidu da je socijalistika revolucija izvrena i da bi se ekonomska situacija znatno poboljala ukoliko bi se seljaci organizovali u kooperative, Lenin naglaava da je to nemogue postii bez istovremene kulturne revolucije. Ovde vidimo povratno delovanje nadgradnje na bazu. Nasuprot tome, Staljinov period se moe okarakterisati kao naglaavanje primata proizvodnih snaga nad proizvodnim odnosima. To znai da nakon izvrene nacionalizacije i industrijalizacije, dakle nakon promene u vlasnikoj strukturi, superstruktura kao zavisna razina se transformie; tako kulturna revolucija moe izostati. Ovaj primer pokazuje ekspresivnu uzronost kao homologiju drutvo je kao izraajni totalitet neprotivreno. Dakle, promena u proizvodnji ne podrazumeva borbu masa. Upravo relativnim autonomijama instanci koje ine strukturalnu kauzalnost strukturalistiki marksizam uspeva da konceptualizuje i konsoliduje kritiku praksi evropskih komunistikih partija.

193

Uvod u radikalne teorije

194

lingvistika se bavi vremenskom promenom u relativnom smislu da li je odreeno jeziko stanje nastupilo pre ili posle nekog drugog jezikog stanja. Situacija koja je vladala u uporednoj gramatici krajem XIX veka bazirana je na dvojnom programu: ustanoviti prototip na osnovu empirijske grae ili ga putem hipoteze rekonstruisati ukoliko takva graa ne postoji. To je bio sluaj sa indoevropskim prototipom koji je konstruisan kako bi se objasnile slinosti izmeu jezika koji se govore u Evropi i Indiji a koje nisu mogle nastati na osnovu spajanja, posuivanja ili pozajmljivanja rei. U svakom sluaju, postojanje ovog prototipa podstaklo je i istorijsko-geografske rekonstrukcije plemena koje je govorilo ovaj jezik, istraivanje njegove obiajnosti, migracija itd. Ono to je Saussurea primarno interesovalo jesu pretpostavke o jeziku kao objektu jezike nauke a ne o plemenu (pretpostavke koje spadaju u domen istorije). Otklon od istorije znaio je ustanovljenje posebne vrste vremenitosti koja je iskljuivo deo dijahronijske lingvistike. U tom kontekstu se ne sme prevideti vaan ideoloki dodatak nemakih lingvista i istoriara sa poetka XX veka: prelazom sa indoevropskog na indogermanski, sa jezika na rasu, pripremljen je teren za nadolazeu arijevsku mitomaniju. Meutim, ono to je Saussure ovom gestom hteo pokazati jeste da je sm jezik vlastiti prototip. Bez obzira da li je pretpostavljen ili ne, on ima jedino jezike karakteristike, svejedno da li ga opaamo po sebi ili u komparaciji. Ako jo dodamo da su dijahronijske injenice nestrukturalne, tj. da nemaju optosti i da ne stvaraju sistem, onda se primena ovog koncepta na konkretne istorijskodrutvene formacije mora izvoditi u skladu sa prethodnom napomenom kako se radi o kategoriji spoznaje a ne konkretnom. Dijahronija je u strukturalnom marksizmu Balibara shvaena kao periodizacija ili kao diskontinuitet u kontinuitetu koji kida crtu vremena te istovremeno otkriva mogunost razumevanja povijesnih fenomena (...).16 Drugim reima, radi se o tome da se za Balibara periodizacija tie fazne razrade ekonomske strukture iji elementi ostaju nepromenjeni i slue kao osnova odvijanja istorijskog procesa. Primera radi, dijahronijska analiza koju Balibar sprovodi odnosi se na vremensko prethoenje marksistike problematike formalne supsumcije rada kapitalu njegovoj realnoj supsumciji. To se prvenstveno tie dvostrukog odnosa vlasnitva: posedovanja i stvarnog prisvajanja sredstava za proizvodnju. Dijahronijska analiza, dakle, konstatuje ono to sinhronijska analiza ne ini razlika izmeu manufakture (formalna supsumcija) i industrijskog kapitalizma (realna supsumcija) sa stanovita sinhronije ne ini strukturalnu razliku (hronoloko odstupaje je kao takvo ukinuto), ali sa stanovita dijahronije omoguava formulaciju prelaznih oblika kao prelaza jednog naina proizvodnje u drugi. Uzimajui u razmatranje neoliberalni kapitalizam i postavljajui ga na plan periodizacije, ono to se moe konstatovati u sinhronijskom smislu jeste da on ne ini novi nain proizvodnje. Tako dijahronijska analiza, kao stanovite izuavanja prelaznih oblika neoliberalizam vidi samo kao fazu kapitalizma u
16 Balibar, Etienne, O temeljnim pojmovima historijskog materijalizma, u Kako itati kapital, Izvori i tokovi, Zagreb, 1975, str. 211

kojoj se dogaaju procesi uslonjavanja vlasnikih odnosa, koji za pretpostavku imaju klasnu redistribuciju moi. Ono to bi Balibar iz perioda itati kapital ovde konstatovao odnosilo bi se iskljuivo na procese menjanja ekonomske strukture gde neoliberalizam kao prelazni oblik (dominacija spekulativnog kapitala) nije mogue odrediti na razini sinhronije. Za Balibara se problem postavlja na razini ekonomske strukture kao temelja za optu teoriju naina proizvodnje - tipologije razliitih oblika ekonomske strukture jesu diferencijalni oblici konkretizacije naina proizvodnje (kombinacije). Nunost prolaenja kroz problematiku dijahronije imalo je za cilj kristalizaciju postupka formalizacije. Pokuau da skiciram metodoloke pretpostavke koje lee u jezgru razliitih stukturalizama govorei i o konceptu epistemolokog minimalizma. Saussure nije navodio pretpostavke njegove naune teorije ali se one mogu izvesti iz Kursa opte lingvistike ili prepoznati u preruenom obliku kod Euklida. Nauka opte lingvistike pretpostavlja naelo jedinstvenog objekta u smislu da se sve naune propozicije moraju odnositi na jedinstven objekt. Drugo naelo je naelo minimuma i maksimuma maksimalan broj teorija se mora izvesti iz minimalnog broja aksioma koji su izraz prvobitnih koncepata. I na kraju, naelo evidentnosti sve aksiome i prvobitne koncepte ne treba definisati jer su evidentni. Jezik je jedinstveni i homogeni objekt, aksiomi se tiu odredbe jezika kao sistema znakova, prvobitni koncept je znak koga Saussure ne dokazuje ve ga smatra evidentnim. Kada se epistemoloki minimalizam transponuje na strukturalni marksizam moe se ustanoviti izvesno prekrivanje: jedinstveni objekt jeste nain proizvodnje koji je odreen kao sistem proizvodnih odnosa u datoj konjukturi. Videli smo da znak nije jednostavan entitet jer je odreen odnosom elemenata. Tako ni elementi strukture (naina proizvodnje) nisu jednostavni ve su izraz kompleksnih odnosa zasnovanih na naelu opozicije (struktura kao odnos odnosa); ovi odnosi u svetlu klasnih praksi u konkretnim drutvenim formacijama prevazilaze nivo razlike i postaju antagonistiki.

195

Od naina proizvodnje do drutvene formacije

Epistemoloke odrednice bile su neophodne da bi se u minimalnom smislu skicirao strukturalizam kao svojevrsna teorijska praksa. U tom smislu je nedostajalo odreenje prakse kojim se objanjava transformacija i reprodukcija drutvenih veza. Izvesno prekrivanje strukturalnog marksizma i saussureovskih koncepata predstavljalo je u eksplikativnom smislu vie napor da se probijanjem kroz teoriju zadobiju orjentiri koji e omoguiti dalju konkretizaciju. Razmatrani naini proizvodnje kao teorijsko-formalni predmeti ostaju apstrakcija ukoliko se ne dovode u vezu sa konkretnim drutvenim formacijama. A to pak znai da se sa iskljuivog razmatranja ekonomske strukture kao invarijante (Balibar)

Uvod u radikalne teorije

196

rasvetli povratni odnos nadgradnje na bazu. Kada je jednom ekonomska struktura shvaena kao serija lokalizovanih elemenata ija mesta ostaju nepromenjena kroz razliite naine proizvodnje, onda e ova koncepcija biti analoki proirena i na nadgradnju. Ono to Poulantzas zamera Balibaru je formalizam: kombinacijom autonomnih instanci moi e se konstruisati bilo koji nain proizvodnje jer invarijabilna sutina elemenata ekonomske strukture prethodi njihovom uzajamnom odnosu. Ulog je politiki za Poulantzasa: ako se sutinska autonomija ekonomskog analoki preslika na politiko (na dravu), onda e tako dobijena autonomija politiko-ideolokih instanci sluiti legitimizovanju samodovoljnosti i samoreprodukciji ekonomskog. Iz toga sledi da su strukturalistike reference na intervenciju Drave u ekonomiju teorijski netane zato to sugeriu da je Drava neto spoljanje ekonomskom, neto to samo periodino uplivie u njeno inae autonomno funkcionisanje.17 Funkcionalistiki ekonomizam tako zamrauje ulogu klasne borbe koja ini potku proizvodnih odnosa tretirajui nadgradnju kao strukturnu homologiju odnosa izmeu elemenata ekonomske strukture. Tako je za Poulantzasa Balibarova formulacija opte teorije ekonomskog, koja poiva na autonomizaciji odnosa elemenata ekonomske strukture, transistorijska. Poulantzasova kritika Althussera i Balibara cilja da pokae nemogunost formulisanja jedne opte teorije naina proizvodnje. Uvaavajui istorijsku dimenziju problema teorijska analiza mora poeti sa nainom proizvodnje a ne njegovim elementima. Jednako pogreno je konstruisanje opte teorije politikog kao teorije drave. Poto su drutvene formacije stvarna mesta reprodukcije naina proizvodnje, onda su ona isto tako mesta razliitih formi drave koji se ne mogu izvesti iz apstraktno-formalnog objekta kapitalistike drave. Dakle, nije re o tome da se drutvene formacije uzimaju kao konkretizacije naina proizvodnje, ve da oni kao takvi ne postoje van reprodukcije odnosa koji se odvijaju unutar konkretnih drutava. Nasuprot Althusseru koji se u analizama vodi strukturalnom kauzalnou, Poulantzas formulie strukturalnu selektivnost.18 Ona se sastoji iz skupa institucionalnih mehanizama i politikih praksi koje slue filtriranju partikularnih i frakcionalnih klasnih interesa. Imajui ovo u vidu moe se zakljuiti da drava za Poulantzasa nije politiki subjekt ve decentrirani splet veza voen strukturalnom selektivnou. A strukturalna selektivnost u kontekstu drutvene dormacije za njega znai strateku selektivnost. Zato Poulantzas formulie istorijsku epistemologiju koja priznaje osnovni topoloki okvir: mesto unutar drutvene podela rada oznaava strukturalno klasno odreenje i ono se tie klasne polarizacije ono to kapitalizam, bez obzira na njegove faze, konstantno proizvodi jeste vlastita reprodukcija: proizvodnja buroazije i proletarijata. Ovo je utemeljeno na ekonomskoj moi i odnosima proizvodnje pre nego na dravi. Ali Poulantzas naglaava primordijalnu ulogu drave koja se
17 Barrow, Clyde, (Re)reading Poulantzas: State theory and the epistemologies of structuralism, University of Massachusetts, Dartmouth 18 O strukturalnoj selektivnosti videti: Jessop, Bob, A Strategic-Relational Approach, Polity, Cambridge, 2007

sastoji u uslovljavanju svih klasnih i ne-klasnih odnosa u drutvenoj formaciji. U tom smislu je drava sveprisutna. Meutim, poto klasna borba pretpostavlja otpor spram institucinalne kontrole i asimilacije u dravne aparate, dravna vlast je uvek privremena i ograniena. To ne znai da je klasna borba ekstradravna, ve da je njen otpor mogu jedino unutar drave kao kondenzata klasne borbe. Dakle, smisao drutvenih formacija kao polarizovanih mesta klasnih praksi ovde ima svoje utemeljenje. Poulantzas klasne prakse shvata kao efekte strukturalnog premetanja izazvane klasnom borbom (klasne pozicije) koje odgovaraju konkretnoj istorijskoj situaciji, ali i kao efekte nejednakog razvoja naina proizvodnje u razliitim drutvenim formacijama. Iz razloga to drutvene formacije postoje samo u odnosu prema ostalim drutvenim formacijama, i to nisu isti izrazi jednog naina proizvodnje ve ine protivrene odnose vie naina proizvodnje, postaje vidljiv problem proirene reprodukcije kapitalizma u kontekstu imperijalizma. Meutim, klasa se kod Poulantzasa moe itati kao protivrenost, strukturalna greka pre nego aktivna i usmerena praksa. Ovaj argument Ellen Meiksins Wood potkrepljuje konstatujui premetanje koje se dogaa sa uvoenjem strategijskih koncepata bloka na vlasti i naroda (...) drava zajedno sa buroaskim politikim partijama igra istu organizacionu i unifikujuu ulogu za blok na vlasti kao to partija radnike klase igra za narodni savez. tavie, glavni antagonisti nisu vie klase koje su angaovane u klasnoj borbi, niti ak klase u borbi kroz politike organizacije, ve politike organizacije angaovane u partijsko-politikom takmienju.19 Woodova Poulantzasove analize ita u svetlu uspostavljanja temelja za teorijsko utemeljenje eurokomunizma, kao tendenciju naputanja primarnih odnosa eksploatacije u cilju stvaranja stratekih klasnih saveza. Ono na ta cilja njena kritika odnosi se na koncept relativne autonomije politikog. ta je dakle relativna autonomija politikog za Poulantzasa? Nita drugo do nain prisustva drave u ekonomskim odnosima na nain organizovanja reprodukcije proizvodnih odnosa. Istovremeno odvajanje ekonomskog i politikog dogaa se zbog ekspanzije odluujue uloge drave pri emu je vano ustanoviti moduse izmetanja dominante u funkcionalnom smislu: prevlast dominante ekonomskog u konkurentskom kapitalizmu je zamenjena dominacijom politikog u fazi monopolskog kapitalizma. Ovo je mogue objasniti Alhusserovim odreenjem ekonomskog kao odreujueg u zadnjoj instanci. To znai da druge instance (ideoloko, politiko) mogu postati dominantne samo u smislu da ekonomsko u zadnjoj instanci odreuje koja e instanca biti dominantna. U feudalnom nainu proizvodnje je na delu ova ekstraekonomska dimenzija dominacije politikog. To pak ne znai da politiki odnosi imaju prvenstvo nad odnosima eksploatacije ve da eksploatacija kao takva ima politiki oblik (fuzija ekonomskog i politikog) u smislu da se drava pojavljuje kao vlasnik vika rada. Tako neto u kapitalizmu ne postoji s obzirom da je re
19 Wood, Ellen Meiksins, Retreat from Class, Verso, London, 1986, p. 34

197

Uvod u radikalne teorije

198

o isto ekonomskom obliku koji poprimaju odnosi eksploatacije. Ono to je kod Poulantzasa problematino, i to Woodova naglaava, jeste centralnost politikog koje je odvojeno od sfere ekonomskog (gde vladaju odnosi eksploatacije). Za nju je problematino odreenje ekonomskog kao neega to je na isti nain odreeno u prekapitalistikim drutvima kao i u monopolskom kapitalizmu. Pri tome nije re o fuziji (stapanje drave i monopolskog kapitala je teza KPF koju Poulantzas kritikuje) ve o tome da odnosi politike dominacije prethode odnosima eksploatacije.20 Zato Woodova Poulantzasa vidi kao prethodnika novog istinskog socijalizma ija je implicitna lozinka - udaljavanje od klase. Drava nastaje u procesu kondenzovanja klasnih borbi ukoliko funkcija drave odgovara interesima dominantne klase, to je zbog toga to klasna borba stvara sistemski okvir unutar kojeg neka klasa moe da se pojavi kao dominantna, a ne zbog interpersonalnih odnosa. Prisustvo vladajue klase u dravnim aparatima je tako efekt ovog objektivnog koincidiranja. Odavde ide i Poulantzasova kritika Milibanda koja je usmerena da pokae kako je nemogue konceptualno zahvatiti kapitalistiku dravu na nain analize subjektivnih orjentacija ili motivacija grupe individua (koje ine elite) kao odreujui okvir za celu stvar.21 Ako se kondenzacija klasnih odnosa postavi kao putokaz za razumevanje drave onda Milibandova analiza predstavlja jedu u nizu analiza koja dravu eksteriorizuje i ini instrumentom elita ili hegemonskih grupa.
20 Poulanzasova analiza evropskih neperifernih buroazija nam ovde moe biti instruktivna. Nacionalna buroazija poseduje relativnu politiko-ideoloku autonomiju spram imperijalistikog kapitala (kao i akumuliran kapital) i u odreenim periodima se njena klasna pozicija pribliava narodu (u borbama za nacionalno osloboenje i sl.). Sa druge strane kompradorska buroazija u nedostatku osnove akumulacije kapitala funkcionie kao posrednik imperijalistikog kapitala, tanije potinjena mu je i u politikom, ekonomskom i ideolokom smislu. Tako za kompradorske buroazije vai da one ne mogu biti nikada svrstane u narod zbog njihovog statusa posrednika stranog kapitala. Poulantzas predlae uvoenje tree kategorije, unutranje buroazije, kojom se eli naglasiti momenat internacionalizacije kapitala i njegovog delovanja na politiku i institucionalne oblike drutvenih formacija. Zbog ogromnog stranog kapitala (prvenstveno amerikog) koji se reprodukuje u drutvenim formacijama i njegovim kompleksnim vlasnikim vezama koje su ustanovljene u nacionalnim okvirima, tipina nacionalna buroazija nije mogua (imajui u vidu da to ne vai za najvee imperijalistike sile). Unutranja buroazija je zbog svega toga ugraena u meunarodnu koncentraciju kapitala pod dominacijom amerikog kapitala. To znai i da je njena relativna politiko ideoloka autonomija izloena procesima rastvaranja. Iako internacionalni kapital deluje na unutranju buroaziju Drave same vode rauna o interesima razvitka dominantnog imperijalistikog kapitala unutar nacionalne formacije, tj. o njegovom sloenom uvlaenju u unutranju buroaziju kojom on dominira. (Pulancas, Klase u savremenom kapitalizmu, str. 81) Dakle, suptilna analiza tei da pokae peripetije internacionalizacije kapitala koje se ne mogu mehaniki svesti samo na prevlast krupnog monopolistikog kapitala nad nemonopolistikim, niti na buroaziju koja je svedena na unutranje trite (stvarna nacionalna buroazija) i buroazije strateki obeleenu kao ekspanzionistiku u meunarodnom smislu. 21 Videti knjigu Miliband, Ralph, The State in Capitalist Society, Basic Books, New York, 1969

Woodova pak naglaava kako je na razini Poulantzasove klasne analize vidljivo da je status klasne borbe u svetlu strategijskih koncepata (blok na vlasti i narod) mogue itati i kao izmetanje klase iz odnosa eksploatacije (ekonomskih odnosa), a samim tim i kao naputanje kljune protivrenosti izmeu rada i kapitala. Drava se kod Poulantzasa mora razumeti kao strateki prostor koji se formira kroz ukrtanja mrea vlasti. Ipak, Poulantzas se teko moe svrstati u proponenta eurokomunizma koji je u najkonzervativnijem obliku put u socijalizam zamiljao kao ekstenziju liberalno-demokratskog kapitalistikog poretka, kao kvalitativan skok u socijalizam. Upravo suprotno, Poulantzas je kao neko ko je na pozicijama levog eurokomunizma naglaavao nunost promene dravnih aparata. Isto tako, on nije zamiljao prelazak u socijalizam kao postepenu demokratizaciju koja se ostvaruje kao prosta ekstenzija liberalno-demokratskih tekovina. Tako ni dravu nije zamiljao u svetlu postepene transformacije, ve kao neto to ne moe izbei krizu koju stvaraju nabujale unutranje protivrenosti. Zbog svega toga mislim da kritika E. M. Wood ima realno utemeljenje22 ali i da u izvesnom smislu zanemaruje suptilnosti Poulantzasovih konkretnih analiza. Poslednja Poulantzasova knjiga State, Power, Socialism23 konstatuje bitno izmenjenu ulogu drave u novoj fazi kapitalizma (neoliberalizam). Drava u ekonomskoj strukturi menja konfiguraciju koju je po Poulantzasu imala u monopolistikoj fazi. Ekonomske funkcije ponovo okupiraju i dominiraju nad politikom strukturom (dravom) reorganizujui je na nain menjanja njene relativne autonomije. Vidimo osnovnu liniju razmiljanja u strukturalnom kljuu ali i granice koje se tiu izgradnje jedne generalne teorije naina proizvodnje. Ono to danas moemo zahvaliti strukturalizmu u aktuelnim analizama jesu pomeranja koja su izvrena u pravcu specifinijih konjukturalnih analiza. Mislim da su i dalje instruktivne Poulantzasove analize buroazija u savremenom kapitalizmu. Kada su u pitanju aktuelni savezi izmeu neoliberala, hrianskih fundamentalista, neokonzervativaca, autoritarnih populista, osea se eho Poulantzasovih analiza i njihov eksplanatorni potencijal. Strukturalizam je posebno doprineo tome da se omogui bazini uvid u aktuelne probleme dananjeg drutva na nivou sistemske refleksije: stvari se ne mogu reiti prostim upiranjem prsta u tajkune jer su oni deo proirene reprodukcije kapitalistikog naina proizvodnje. Sa druge strane, strukturalizam ih nije ni eleminisao iz njegovih analiza jer ih je razmatrao kao hegemonske delove ili klasne frakcije koje su deo dravnog personala.24 U istorijskoj perspektivi ustanovljeno je pomeranje: pravac osnivaa istorijskog materijalizma obeleen je progresivnim udaljavanjem od filozofije ka
22 Pogotovu ako se imaju u vidu kritike klasne analize. Poulantzas je zaista doprineo tome da se naprave brojne klasne barijere svodei npr. radniku klasu na fragmentirani ostatak narodnih saveza. 23 Poulantzas, Nicos, State, Power, Socialism, Verso, London, 2001 24 Dobar istorijski primer jeste stvaranje Komiteta za politike akcije (PAC) za vreme Nicksona iji je cilj bio legalizovana kupovina vlada u skladu sa intere sima korporativnog kapitala. Videti: Harvi, Dejvid, Kratka istorija neoliberalizma, Mediterran, Novi Sad, 2012

199

Uvod u radikalne teorije

politici i ekonomiji, dok je u drugoj polovini XX veka vektor obrnut. Ipak, pravac nikada nije u potpunosti obrnut; ako se strukturalizam shvati kao neprestano konceptualno testiranje, a time i kao autokritika, onda emo konstatovati da je njegova konceptualna rigidnost doivela postepenu kristalizaciju. Ukoliko strukturalizam gledamo iz ugla jednog Koyrea koji epistemologizuje istoriju priznavajui i uvaavajui njeno polje (nikada ne gubei iz vida opasnosti apstrakcije), ukoliko istorijsku epistemologiju Poulantzasa razumemo kao napor da se obuzda formalizacijski automat istovremeno usmeravajui istorijskoteorijski rad ka stvaranju regionalnih teorija naina proizvodnje, ukoliko struktura jo ima puls, tada nije sve izgubljeno!

200

Vladimir Gvozden

O bievima, tokovima, prazninama i drugim (ne) bitnim stvarima

Postkolonijalizam, kulturalizam, politika
Roman Tristram endi Lorensa Sterna je poznata pria o knjievnom uspehu. Ovaj uspeh prati zanimljiva epizoda o nejednakosti. Naime, godine 1766. Stern je, kao celebrity svoga doba, primio pismo od jednog itaoca koji je lino reagovao na prethodno objavljene tomove romana. Ignacije Sano se Sternu predstavio kao pripadnik naroda ije predstavnike vulgarno nazivaju Crnuge, i nastavio je da pripoveda o svom odrastanju: rano doba mog ivota bilo je nesreno; odrastao sam u porodici u kojoj se smatralo da je neznanje najbolje jemstvo poslunosti; kasnije je polo nabolje, pa sam zrelost proveo u slubi jedne od najvrsnijih porodica u kraljevstvu.1 Dvojica junaka romana, simpatini Tobi i kaplar Trim se posebno pominju u Sanovom pismu, a autor Sterna moli da upravo oni posvete panju temi ropstvu i poloaju crnaca. Rezultat molbe je epizoda koju je Stern uneo u devetu knjigu romana. Najpre se ovde izraava naelna tvrdnja o jednakosti svih ljudi. Kaplar Trim pominje, priajui o svom bratu Tomu koji je drao nekakav duan, kako je tamo, kada je prvi put uao, zatekao samo jednu sirotu devojku crnkinju kako rasteruje muve: ona je i sama bila progonjena, i nauila se milosru.2 Tokom rasprave Trim postavlja pitanje dobroudnom Tristramovom stricu Tobiju: Ima li i crnac duu?. Ovaj mu odgovara: Nisam upuen u stvari te vrste, kaplare (...) ali pretpostavljam da ih Bog ne bi ostavio bez nje, kao ni tebe ili mene. Ali Trim nastavlja da postavlja pitanja: Zato onda, s oprotenjem Vae milosti, treba postupati sa crnom sluavkom gore nego sa belom? Tobi ne moe da pronae valjano obrazloenje za to i sagovornici zakljuuju da ona ne zasluuje izrabljivanje, ve zatitu: A to je upravo ona stvar, Trime, ree moj stric Tobi koja preporuuje nju i njenu brau s njom naoj zatiti; ratna srea dala je ovaj put bi nama u ruke gde e on biti posle, nebo zna! ali ma gde bude, estit ovek, Trime, nee njime zamahnuti nemilostivo.3 Teko je, naravno, zamisliti kako je mogue milostivo zamahnuti biem. Ali ne bi bilo dobro ni da prenebregnemo injenicu da je etika milostivog bia uistinu utkana u politiku, ekonomsku i vojnu dominaciju i agresiju. To znai da
1 Pismo je dostupno na http://www.brycchancarey.com/sancho/letter1.htm, datum pristupa 09.04.2013. 2 Lorens Stern, Tristram endi, prev. Stanislav Vinaver, Beograd: Prosveta, 1955, 9. 6, str. 616. 3 Isto, str. 617.

201

Uvod u radikalne teorije

202

i moral ima svoju batmologiju, pa je ovde potrebno upozorenje, jer su navedene rei iz osamnaestog stolea utemeljile logiku koja osmiljava stepenovanje: ovde je posedovanje bia pripisano srei, a ne tradicionalnim izvoritima legitimiteta za dominaciju i okupaciju. Prema ovom miljenju, u budunosti je mogue da nosioci moi zamene mesto s devojkom i postanu zavisni od dobre volje onih koje su ugnjetavali. elju istovremeno ograniava i oslobaa tua elja: ako verujete u nadmo morate prihvatiti konsekvencu da neko drugi moe, teorijski i praktino, imati nadmo nad vama. Odmah u rei da postkolonijalna teorija eli da bude jedan od znakova obrtanja toka istorije ili, ako na trenutak zaobiemo logocentrinu pretpostavku i ideju o jedinstvenoj svetskoj povesti, rei emo: tokova istorije. Ovaj tekst je, u prikrivenoj formi, pokuaj odgovora na pitanje da li pomenuta teorija, obinim reima reeno, tokove melje, podmazuje ili ubacuje klipove u njih. Premda je re o heterogenim pristupima, moe se tvrditi da se postokolonijalna teorija, onakva kakva je danas, prevashodno bavi retorikom imperije. Utisak je da ona, opsednuta reima i kulturom, retko i nedovoljno ukazuje na to da postoji neto pozitivno to utemeljuje imperijalnu tropiku: injenica je da pre svih teorijskih rei i pre svake vojske metafora nastupa milostivi bi zakona koji je, uprkos svim razvodnjavanjima, glavni temelj evroimperijalne pustolovine.4 U stvari, reklo bi se da ovaj bi podaruje ritam toku vremena. Domiljatost kolonizatora se svodi na niz razliitih sociokulturnih uslovljavanja (prilagoavanja, restrukturacije i slino), odnosno na intervencionizam koji se sprovodi na navodno mek nain, koji se najvema oslanja na meunarodno pravo stvoreno u Evropi. Slino tome, iako se doivljava kao apstrakcija, i meunarodno pravo deluje u mnotvu ravni: internacionalno, nacionalno, ekonomski, politiki, socijalno, privatno, javno.5 Ovde su dragoceni argumenti koje je razvio Entoni Engi u knjizi Imperijalizam, suverenitet i stvaranje meunarodnog prava (2005), pa ih vredi slediti u nekoliko narednih pasusa.6 Glavno pitanje meunarodnog prava glasi: kako uspostaviti pravni poredak izmeu jednakih i suverenih drava? Odmah vredi podvui da tu postoji vaan paralelizam: imperijalni poredak i meunarodno pravo razvijaju se ruku pod ruku od esnaestog i sedamnaestog stolea. Primera radi, klasian koncept suvereniteta konstituisan je 1648. godine Vestfalskim sporazumom, a to se odnosi
4 Izraz upotrebljava Meri L. Prat (M. L. Pratt) u knjizi Imperial Eyes: Travel Writing and Transculturation, London: Routledge, 1992. 5 Slino vai i za matematiku, jo jednu poznatu apstrakciju: Tri vane oblasti kolonijalnog projekta podupirala je matematika: trgovinu, administraciju i obrazovanje. Prvo, u srcu zapadne matematike nalazi se racionalizam. Drugo, komplementarni skup vrednosti povezan sa zapadnom matematikom zove se objektizam, nain posmatranja sveta kao da se sastoji od diskretnih objekata, koji se mogu pomerati i apstrahovati iz njihovog konteksta (...) (Alan J. Bishop, Western mathematics: a secret weapon of cultural imperialism, The Post-Colonial Studies Reader, ur. Bill Aschroft, Gareth Griffiths, Helen Tiffin, London and New York: Routledge, 1995, str. 74). 6 Antony Anghie, Imperialism, Sovereignty and the Making of International Law, Cambridge: Cambridge University Press, 2005.

i na niz drugih utemeljujuih inova u stvaranju meunarodnog prava. Iako se inilo da je pravo na samoopredeljenje, afirmisano posle Drugog svetskog rata delovanjem Ujedinjenih nacija, ponitilo vekova nepravde, ubrzo je postalo jasno da postoji nekakav uljez u samom temelju suvereniteta dekolonizovanih drava koji je spreavao da to brisanje bude delotvorno. injenica je da su vanevropski elementi igrali beznaajnu ulogu u stvaranju tipskih shema meunarodnog prava, tako da ne bi trebalo nikog da udi to je prenoenje obrazaca u ovoj sferi nailo na nepremostive prepreke.7 Rekao bih da na ovom tlu problem kulturnih razlika gubi sve one trivijalne dimenzije koje esto zadobija u izvesnim diskusijama o postkolonijalnim identetima. Uspostavljanje univerzalnog sistema izmeu entiteta koji pripadaju razliitim kulturnim sistemima nije doivelo znaajnije uspehe, a upravo unutar te dinamike razlika useljavaju se praznine na koje rauna meunarodno pravo. Deridijanski reeno, momenat nasilja, momenat suspenzije tu jeste smeten, ali nije smeten u nekoj prisutnosti;8 samo to ovde konsekvenca nije, kao u sluaju nacionalne drave, nadolaenje prava, ve njegovo ne-pravo koje se ostvaruje kao isto prisustvo univerzalnog kojim se popunjavaju pomenute praznine nematnute lokalnom kontekstu. Engi navodi koliko zanimljiv toliko i nezaobilazan primer kada je re o utemeljenju meunarodnog prava, delo tomisikog filozofa protivreformacije Franciska de Vitorije O Indijancima (1532) koje se bavi pravnim pitanjima vezanim za panske pretenzije u Americi nakon Kolumbovih otkria.9 S jedne strane, Vitorija je upamen kao jedan od prvih pobornika prava uroenika i neevropskih naroda. S druge strane, on smatra da uroenicima nedostaje umnost kako bi mogli da utemelje i odre pravnu dravu prema ljudskim i graanskim merilima. Shodno tome, pancima bi trebalo poveriti milostivi bi, to jest rukovoenje nad necivilizovanim Indijancima. Shodno tome, oni imaju pravo da putuju na teritorije Indijanaca i da tamo borave, sve dok ne ine nikakvu tetu, a Indijanci ih ne smeju spreavati u tome. Ovo pravo na putovanje i trgovinu ima, kako podvlai Engi, duboke posledice, jer usred jedne teritorije uvodi prazninu, ne-prisutnost samih Indijanaca na sopstvenom tlu, jer se svaki oblik njihovog otpora tumai kao agresija koja legitimizuje pansku samoodbranu, to u stvarnosti rezultuje nametanjem sile zakona (snagu ove paradigme pokazuje i injenica da pripadnici okupacijskih snaga, bilo da su oni delovali u Evropi, kao nacisti u Drugom svetskom ratu, ili van nje, kao u posleratnim neokolonijalnim i tzv. humanitarnim vojnim poduhvatima veoma retko sebi postavljaju pitanje: ta sam traio tamo u Rusiji, Ukrajini, na Kavkazu, Vijetnamu itd; u stvari, mnogo ee postavljaju pitanje ta sam tamo dobio, bilo u pozitivnom bilo u negativnom smislu). U pozadini Vitorijinog miljenja su argumenti razvijeni u
7 Anthony Anghie, The Evolution of International Law: Colonial and Post-Colonial Realities, Third World Quorterly, 27 (5), 2006, str. 741. 8 ak Derida, Sila zakona, prev. Milorad Belai, Novi Sad: Svetovi, 1995, str. 56-57. 9 Anthony Anghie, The Evolution of International Law: Colonial and Post-Colonial Realities, 27(5) Third World Quorterly, 27 (5), 2006, str. 742.

203

Uvod u radikalne teorije

204

vreme krstakih ratova i ovde Indijanac postaje slian negdanjoj figuri Saracena ija je glavna osobina odreena njihovim nepripadanjem hrianstvu, pa je doputeno oduzimati i njihova dobra, zarobljavati ih (ukljuujui njihove ene i decu), bez obzira na njihovu krivicu. 10 Prema Engiju, Vitorijino delo pokazuje da trgovina igra glavnu ulogu u uspostavljanju tesne veze izmeu kolonijalnog poretka i meunarodnog prava. Ono takoe obelodanjuje jo jednu vanu strategiju kolonijalizma: ukljuivanje Indijanca u univerzalni poredak slui kao osnova za sankcionisanje i preobraavanje tog istog Indijanca. Uostalom svog drugog Vitorija vidi na razliite, pa ak i suprotstavljene naine: on je ekonomski ovek koji strahuje od trgovine sa pancima; rtva ugnjetavanja domaih vladara, tako da oekuje da ga panci oslobode; zaostao je i potrauje vostvo; nepopravljivi je divljak (slino se, kao to je poznato, moe iitati i iz lika ekspirovog Kalibana). No bez obzira na heterogene opise, jedno je jasno: svi opisi ine pansku intervenciju opravdanom, a nasilje zadobija humanitarnu dimenziju. Time se, kako spretno podvlai Engi, otvara i osetljivo pitanje sloenog odnosa kulture i suvereniteta, jer Vitorijino razmiljanje podrazumeva da su neke kulture, poput panske, univerzalne i uivaju puno pravo na suverenitet, dok su druge prakse unapred osuene na to da budu necivilizovane i nesuverene.11 Naravno, kvazi-suverenitet postoji kako bi omoguio prenoenje prava, vlasnitva i suvereniteta. Tu opet oseamo zov praznine, momenat suspenzije, ubacivanje uljeza: iako se Vestfalskim sporazumem jami da svaka drava ima pravo da uspostavi sopstveni sistem vladavine na svojoj teritoriji, neevropske zemlje svoj unutranji sistem moraju da usaglase sa standardima koji podrazumevaju i pretpostavljaju evropsko prisustvo unutar njihovog pravnog (dravnog) poretka.12 Do kraja devetnaestog stolea evropska ekspanzija je uspostavljena na globalnom nivou kao sistem koji se namee svim drutvima na taj nain, evropsko meunarodno pravo je postalo univerzalno. Evropsku samouverenost su podrile traume iz Velikog rata, posle kojeg se javljaju prve otvorene kritike meunarodne dominacije, a Liga naroda je pokuala da stvori nov pristup kolonijama, koje dobijaju novo ime, zaostale teritorije. Jasno je da vie nije na delu retorika rasne i kulturne superiornosti, ve se uvode ekonomski termini napredno i nazadno koji, uprkos razliitim preobraajima, opstaju do danas. Liga naroda je uvela mandatni sistem koji je nastojao da stvori preduslove za stvaranje suverenih drava, ili neku vrstu drutava sa sopstvenom upravom. Zahvaljujui tome, suverenitet i lokalne vlade su stvarane pod budnim okom instrumenata za realizaciju zapadnih interesa. Na poetku razdoblja dekolonizacije, posle Drugog svetskog rata, novonastale drave su shvatile da je politiki suverenitet neostvarljiv bez ekonomske nezavisnosti. Nacionalizacija resursa je igrala vanu ulogu u tome, pa su se oko toga odmah vodile politike
10 Isto, str. 743-744. 11 Isto, str. 744. 12 Isto, str. 745-746.

(i) ratne igre. Zapad je ubrzo izumeo novu prazninu, doveo do novog momenta suspenzije u vidu prisutnosti/odsutnosti jednog pretpostavljenog, apriornog simbolikog poretka: utvrena pravila meunarodnog sistema bila su uslov nazavisnosti, uslov nastanka suverene drave. Tako je suverenitet zemalja treeg sveta utemeljen na milosti dobijenoj od strane meunarodnog zakona. Jasno je da kraj kolonijalizma nije istovremeno oznaio kraj kolonijalnih odnosa. Uzimanje suvereniteta od drava treeg sveta ima i druge posledice, kao to je neminovnost usvajanja modela razvoja, progresa, nacionalne drave (to je sve ve postojalo u mandatnom sistemu, a razraeno zahvaljujui teorijama modernizacije).13 U dravu mogu da prodiru druge drave, ali u dravu prodire i meunarodno pravo taj proces je posebno ubrzan nakon propasti Sovjetskog Saveza, kada uspon doivljava neoliberalna ekonomska politika (oliena u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i sve snanijim uticajem Meunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke). Novi impuls nastupio je posle napada na Svetski trgovinski centar, kada se javila tvrdnja da meunarodno pravo nije u stanju da na odgovarajui nain tretira terorizam (koji nije ne-evropska pojava i koji je, naravno, mnogo starije od savremenih pretnji bezbednosti). Sigurnost podrazumeva i poricanje drugog, rat protiv terorista vratio je stare oblike imperijalizma, pa se danas moe govoriti i o nekoj vrsti biopolitikog, svakodnevnog imperijalizma, obinog i prizemnog, koji se prihvata kao neto normalno.14 Postkolonijalna teorija opravdano rauna na injenicu da ova slika nije crno-bela: postoje odluni momenti otpora i osporavanja i unutar i izvan samih imperija, ali su i zemlje treeg sveta su takoe usvajale kolonijalne prakse (i prema sebi i prema drugima). Povrh toga, same kolonijalne prakse u sebi sadre nekoherentnosti, pukotine i ini se da bi tu, u hrpi tih krhotina, ova teorija elela sebe da naseli. Kolonijalizam je moda najbolje opisati kao hidru, kao veitu klopku koja se namee bezmalo kao prirodno stanje. Re kolonija se proirila na druge jezike iz francuskog, jednog od jezika kolonijalne moi, a dolazi iz latinskog u kojem je najpre oznaavala seoski posed, imanje (ali i, za razliku od dananje uptorebe, u ali i ironino kod Plauta kao colonia mularum, boravite mazgi), a potie od glagola colere (kultivisati, gajiti); potom je oznaavala rimsku vojnu ispostavu iji je cilj bio da uva i odrava red na osvojenoj teritoriji, a u poznom periodu upotrebljavala se i za ukazivanje na vii status nekog rimskog grada. Poetkom prolog veka nije bilo nikakve sumnje da se re odnosi na skupinu ljudi premetenu iz njihove prirodne sredine u neku udaljenu oblasti ili zemlju unutar iste drave. Moglo bi se rei da je skandalozno to ova re potie od uistinu bogatog i vanog korena colo, na temelju kojeg je nastala i re kultura, a koji moe imati sledea znaenja: 1) obraivati (njivu, zemlju), teiti, raditi, obdelavati, saditi, gajiti; negovati, gojiti, kititi (telo); 2) dugo boraviti negde, baviti se, sedeti,
13 Isto, str. 749. 14 Isto, str. 750.

205

Uvod u radikalne teorije

206

stanovati, prebivati; 3) brinuti se, briljivo upravljati, obavljati, vriti.15 Utisak je da se etimoloko bogatstvo bez izmirenja svih znaenja u jednoj taki uklapa u moderno znaenje rei kolonijalizam i postkolonijalizam. Poslednjih pedesetak godina postkolonijalizam je re koja pobeuje, mada mi se ini da e savremena ekonomska situacija (nemarno izbegavam re kriza) doprineti njenoj opreznijoj upotrebi, a moda voditi i ka njenom potpunom iezavanju iz tekuih diskusija.16 (To doprinosi tezi da je potroena teniska loptica vraena u dvorite Zapada.) Najcitiranija knjiga postkolonijalnih studija je Orijentalizam Edvarda Saida, iako se u prvom izdanju iz 1979. ova postre uopte ne pominje.17 Termin postkolonijalizam (kao i njegove izvedenice) prilino je neodreen, bilo kada se posmatra iznutra, iz samog polja, ili spolja, iz ire perspektive drutvenih nauka. Teri Iglton je pre petnaestak godina na sablazan mnogih traio da se sastavi tajni prirunik za postkolonijalne kritiare koji bi se po njemu mogao nai u kakvom kienom supermarketu.18 Pridev postkolonijalno, kao i imenice postkolonijalnost i postkolonijalizam, u razliitim upotrebama mogu da imaju razliita znaenja koja je u skladu sa etimologijom rei kolonija teko razluiti. Najee se javljaju tri upotrebe: a) doslovan opis stanja u ranije kolonizovanim drutvima (konkretno se upuuje na postkolonijalno drutvo, intelektualce, ekonomiju...); b) opis globalnog stanja nakon kolonijalnog razdoblja (ova upotreba je apstraktnija od prethodne, i ne upuuje ni na ta konkretno, a nastoji da potisne raniji termin trei svet); c) kao opis diskursa o pomenutim uslovima kojeg oblikuju epostemoloke i psiholoke orijentacije koje su proizvod tih uslova.19 Ponekad se, kada se podrazumeva hronoloki redosled, odnosno prelazak iz kolonijalnog u postkolonijalno stanje, javlja i upotreba sa crticom (post-colonialism), dok bez crtice (postcolonialism), termin upuuje na otpor kolonijalnim perspektivama, bez obzira na to da li se period kolonizacija okonao ili ne.20 Da li je postkolonijalno vreme vreme posle
15 Mirko Divkovi, ,Colo (colui, cultum), Latinsko-hrvatski rjenik za kole, Zagreb, 1900, str. 203. 16 Postkolonijalizam je skoro nestao, i jedva da je neko to primetio, itamo u jednom zanimljivom lanku o ovoj temi (Vijay Mishra, Bob Hodge, What was Postcolonialism?, New Literary History, Vol. 36, No. 3, Summer 2005, str. 382. Pritisak teorije je, meutim, veoma snaan na angloamerikim univerzitetima gde je ona postala obavezni elemenat bezmalo svakog prouavanja, naroito kada je re o knjievnosti. 17 V. Edvard Said, Orijentalizam, prev. Drinka Gojkovi, Beograd: igoja, 2000. 18 Terry Eagleton, In the Gaudy Supermarket (prikaz knjige Gayatri Chakrawporty Spivak, A Critique of Post-Colonial Reason: Toward a History of the Vanishing Present), http://www.lrb.co.uk/v21/n10/terry-eagleton/in-the-gaudy-supermarket 08.04.2013. U meuvremenu pojavili su se pokuaji pisanja prirunika (v. Robert J. C. Young, Postcolonialism: An Historical Introduction, Oxford & Malden, Mass.: Blackwell Publishing, 2001; ovaj autor napisao je i knjigu sa ambicijom da se obrati najiroj javnosti, koja je ovih dana objavljena i u srpskom prevodu: Robert D. S. Jang, Postkolonijalizam: Sasvim kratak uvod, prev. Ivana Bulj i Igor Javor, Beograd: Slubeni glasnik, 2013). 19 ArifDirlik, The Postcolonial Aura: Third World Criticism in the Age of Global Capitalism, Critical Inquiry, Vol. 20, No. 2, Winter1994, str. 332. 20 Charles E. Bressler, Literary Criticism: An Introduction to Theory and Practice, Upper Saddle River: Pearson Prentice Hall, 2007 4, str. 202.

zadobijene nezavisnosti ili posle kolonijalizma? Ali, ako je postkolonijalno vreme vreme posle kolonijalizma, zato je ono drugaije od kolonijalnog vremena? Kada je, zapravo, bilo ili kada jeste postkolonijalno?21 ta bi trebalo da bude ukljueno a ta iskljueno iz ovog okvira? Gde je nevidljiva linija izmeu njega i njegovih drugih (kolonijalizam, neokolonijalizam, trei svet, imperijalizam)? Prema emu se postkolonijalno odreuje? Post u postkolonijalnom je, poput post u postmodernom posledica jednog ina koji eli da oisti sloeni prostor i uprosti mnoge oblasti savremenog ivota, pretvarajui ih u relativno inertan predmet akademskog pisanja. injenica je da, kako tvrdi Stjuart Hol, postkolonijalno ne oznaava kraj kolonizacije, ve dolazi posle odreene vrste kolonizacije, posle odreenog momenta visokog imperijalizma i kolonijalne okupacije na njenom rubu, u njenoj senci, izmenjena njome ono je to to jeste zato to se neto drugo desilo pre njega, ali je isto tako i neto novo.22 Navodno neesencijalistika istoriografija koja eli da afirmie drutvenu heterogenost, odbacuje ranije ustaljene imenice kao to je trei svet. Ovaj izraz je, prema shvatanjima postkolonijalnih kritiara, bio nejasan i nije uspeo na odgovarajui nain da objasni i obuhvati heterogene istorijske, kulturne, politike i ekonomske uslove razliitih drutava. Naravno, nije jasno po emu se, u logikom smislu, razlikuje izraz postkolonijalizam. Pre bi se reklo da je on neutralniji i manje optereujui, jer u sluaju treeg sveta se nije prikrivala podreenost u odnosu na prvi i drugi svet, to je istovremeno dobro (jer se ne krivotvori sirova stvarnost dominacije) i loe (jer unapred smeta mnogobrojna drutva na marginalno tree mesto). injenica je da vlada terminoloka nesigurnost jer se termini postkolonijalnost, postkolonijalizam i slino desupstantivizuju, odnosno vrlo retko se upotrebljavaju samostalno. injenica je zaista da se re najee umekano koristi kao pridev (postkolonijalna knjievnost, umetnost, istoriografija, teorija, strategija; postkolonijalni film, postkolonijalne drave, vlade i slino). Postkolonijalizam se, prema jednom odreenju, sastoji od skupa teorija i razliitih pristupa knjievnoj analizi koji se bave knjievnou napisanom na engleskom jeziku u zemljama koje su bile i ostale kolonije drugih zemalja.23 Ovo odreenje, blisko ranijem terminu knjievnost komonvelta, reito ukazuje na vaan problem postkolonijalnih studija. Ako bi ovo odreenje bilo tano (a objavljeno je u knjizi koja je imala vie izdanja, i slui kao prirunih za studente u Sjedinjenim Dravama), onda se termin postkolonijalno svodi na okvir anglosaksonske dominacije i na tekstove pisane iskljuivo na engleskom jeziku. Jasno je da je
21 Videti na primer Stuart Hall, When was the Post-Colonial? Thinking at the Limit, The Post-Colonial Question, ur. Ian Chambers, Lidia Curti, London and New York: Routledge, 1996. 22 Stuart Hall (intervju sa Julie Drew) Cultural Composition: Stuart Hall on Ethnicity and the Discursive Turn, in Race, Rhetoric, and the Postcolonial, ed. Gary A. Olson and Lynn Worsham, Albany: State University of New York Press, 1999, str. 230. 23 Charles E. Bressler, Literary Criticism: An Introduction to Theory and Practice, Upper Saddle River: Pearson Prentice Hall, 2007 4, str. 200.

207

Uvod u radikalne teorije

208

ovo odreenje preusko, ali ono razotkriva oblik akademskog konformizma koji se esto vezuje za postkolonijalne pristupe vezane za alegorije nacije, roda i klase na osnovu odabranih primera. (Iritantno je to oholo itanje drugih kao uroenika i veitih predstavnika neega.) Ovome se mora dodati da je retorika postkolonijalnog akademskog diskursa uronjena u jezik poststrukturalizma koji je nastao u prvom svetu (bez znatnijeg zadravanja na implikacijama tog jezika). Moe se, naravno, opravdano tvrditi da je postkolonijalna teorija postojala dugo pre nego to je nastalo ime koje je opisuje, ali se time ne moe zanemariti imenovanje koje je produkt ideologija instrumentalnog uma vezanog prevashodno za insituticije zapada. Shodno tome, ukoliko elimo da govorimo o postkolonijalnoj teoriji trebalo bi prepoznati antinomije vezane za ispisivanje njenih granica, njenog predmeta, njenog uokviravanja, zaaranog kretanja od idealno zamiljenog predmeta do njegovog praktinog odreenja. injenica je da ona nema svoj renik, ali i da je podvukla crvenom bojom rei kao to su: imperijalizam, rasizam, nacionalizam, centar, margina, hibridnost, razlika, univerzalnost, otpor, reprezentacija, subalterno (podreeno), etnicitet, jezik, feminizam, istorija, mesto, obrazovanje, proizvodnja, migracija, ropstvo, otpor, predstavljanje, razlika, rasa, rod, mesto, istorografija, filozofija, lingvistika, ekokolonijalizam, ekonomimezis, kulturni imperijalizam... Ovaj renik potvruje da je postkolonijalna teorija (kritika), premda tei disciplinarnom prisustvu na amerikim univerzitetima, mnogo vie doktrina, nego disciplina. Kada zaista... poinje post-kolonijalno?, zapitala se Ela ohat u jednom danas nezaobilaznom tekstu za ovu problematiku.24 Zaista, gde se okonavaju imperijalni tropi, kada prestaje retorika imperije? Jedan mogui odgovor na pitanje Ele ohat dao je Arif Dirlik: Onda kada su intelektualci iz treeg sveta dospeli u akademske ustanove prvog sveta.25 Shvaena na ovaj nain, postkolonijalna perspektiva predstavlja pokuaj regrupisanja intelektualaca bez jasne lokacije pod jedinstvenim imenom. Stoga postkolonijalno nije opis neega, konkretnog prostora i vremena, ve diskurs koji nastoji da stvori svet u okviru slike o sebi koju imaju postkolonijalni intelektualci. Cilj je u izvesnom smislu ostvaren vea vidljivost akademskih intelektualaca poreklom iz treeg sveta kao pokretaa i tvoraca kulturne kritike. Upravo zbog ovakvog lociranja, primetno je da postkolonijalni kritiari kritikuju preanje forme ideoloke hegemonije, ali i da malo govore o savremenim kofiguracijama moi. Moglo bi se stoga govoriti o problemu postkolonijalnog hronotopa. Jasno je da, s jedne strane, prostorna homogenizacija i objedinjena temporalnost ne uspevaju da u sebe ukljue razliite politike konfiguracije; s druge strane, svi imamo posla sa amerikom kulturnom hegemonijom i sa ekonomskom hegemonijom neoliberalne biopolitike. Otuda postkolonijalnom teorijom vladaju tenzije izmeu epistemolokog i hronolokog.
24 Ella Shohat, Notes on the Post-Colonial, Social Text, No. 31/32, 1992, str. 103. 25 ArifDirlik, The Postcolonial Aura: Third World Criticism in the Age of Global Capitalism, Critical Inquiry, Vol. 20, No. 2, Winter1994, str. 339.

Entoni Gidens je u pravu kada kae da se sutina globalnog kosmopolitizma sastoji u transformisanju prostora i vremena... delovanju iz daljine,26 ali i dalje postoje neasimilovani agensi koje vidokrug moi marginalizuje, jer se, kao to biva, globus smanjuje za one koji ga poseduju. Postkolonijalna teorija eli da kae da se glavni problem odnosi na borbu koja se javlja kada jedna kultura pone da dominira nad drugom kulturom. Kao to je ve reeno, veliki deo postkolonijalnih kritikih radova se bavi alegorijom nacionalne ili etnike pripadnosti u romanima ili filmovima iji su autori iz bivih (ili sadanjih) kolonija, ali ne smemo zaboraviti da se problem ne iscrpljuje, niti reava unutar kulturalistikih premisa.27 U Mrksizmu i filozofiji jezik (1929), Mihail Bhtin je, dleko pre svremene kulturalistike mode, opravdano istupo protiv ztvrnj kulture u (met)koncept svesti: idelistik filozofij kulture i psihologistik kulturologij, m koliko velike metodoloke rzlike meu njim bile, ine istu osnovnu greku. Loklizujui ideologiju u svesti, one pretvrju nuku o ideologijm u nuku o svesti i njenim zkonim, trnscendentlnim ili empiriopsiholokim svejedno.28 Kultura homogenizuje i heterogenizuje: kada je re o zapadnoj umetnosti govorimo o kontradiskursima, o umetnikom delu koje je otpor istoriji i znak istorije (Rolan Bart), i kritikoj knjievnosti, o dva tipa realizma (o onome koji prikazuje stvari kakve mislimo da jesu i o onome koji hoe da ih prikae kakve zaista jesu), avangardi ... Odlazei na mnogobrojne meunarodne skupove, sluate beskrajne nizove radova o pojedinim autorima i njihovim pripadnostima, a da pri tom najee ne bude postavljeno nijedno bitno pitanje kako vezano za samu umetnost, tako i za kriterijume izbora predmeta istraivanja. Da li oni tekstovi koje vidimo kao nacionalne alegorije mogu biti prihvaeni kao autentini tekstovi knjievnosti treeg sveta, dok su ostali iskljueni? Utisak je da se jo uvek na dogmatski i suptilan nain pojaava kolonijalna politika i obnavlja diskurs rasijalizma, koji ne priznaju pravo na istinsku, pravu umetnost kolonizovanih. Kolonizovani umetnik je, u mnogobrojnim savremenim postkolonijalnim interpretacijama, uvek glasnogovornik neega. To znai da on nema stvaralaku subjektivnost, odnosno da je na neki nain upravljiviji, podatniji, jasniji od umetnika sa zapada, koji se prosuuje, ak i kad je re o alegoriji, kroz konceptualnu prizmu. Reklo bi se ak rei da, uprkos drugaijoj retorici, jo uvek postoji cena prihvatanja. Prema poznatoj kritici marksistikog teoretiara iz Indije Ajaza Ahmada, postkolonijalna teorija je klin postmodernizma koji nastoji da kolonizuje knjievnosti izvan Evrope
26 Homi K. Baba, Postmodernizam/Postkolonijalizam, Kritiki termini istorije umetnosti, prir. Robert S. Nelson, Riard if, prir. Robert S. Nelson, Riard if, Novi Sad: Svetovi, 2004, str. 525. 27 Kuda to moe da vodi dobro je opisao Vladimir Tasi u ogledu Alegorija kolebljivog fundamentaliste (Udaranje televizora: kolebanje postkulture, Novi Sad: Adresa, 2009, str. 65-110). 28 Mihail Bahtin, Marksizam i filozofija jezika, prev. Radovan Matijaevi, Beograd: Nolit, 1980, str. 12.

209

Uvod u radikalne teorije

210

i njenih severnoamerikih izdanaka.29 Potrebno je podvui i da alegorizacija uistinu nije nikakva specifinost treeg sveta: Evropski roman, u svojim mnogobrojnim varijantama, povezivan je sa idejama tipinosti i socijalnog, dok vei deo pisanih narativa proizvedenih u prvom svetu ak i danas smeta individualnu priu u fundamentalni odnos prema nekom irem iskustvu.30 Premda niko ne zna ko e na kraju postati alegorija, esto je trei svet odreen iskustvom spolja ubaenih fenomena, i ovde se upravo radi o pravu da se ne bude alegorija i da se ne potvruje, kroz raznorazna akademska lukastva, podela na one koji proizvode istoriju i one koji su njen predmet. U ovakvom pristupu problem identiteta je loe postavljen i obesmiljava slobodan razvoj pojedinca i zajednice. Subjekt i identitet jesu, u svojoj esencijalnoj formi, pretrpeli udare kritika svesti, semiotike i poststrukturalizma, ali se paradoksalno kao posledica uspona teorije javilo beskrajno umnoavanje zamiljenih identiteta, praeno njihovom reesencijalizacijom, kao da veliki broj sam po sebi moe da razrei izvorni problem praznine. Bojim se da i sama predstava o autonomnom i samoproizvedenom kulturnom i umetnikom identitetu, kao i predstava o samodovoljnoj ekonomiji ili suverenoj politici, mora da bude diskurzivno konstruisana kroz drugog, kroz sistem slinosti i razlika, kroz klizanje oznaitelja. Da li su drugi ljudi pravi?, pitao je 1550. godine, poput pomenutih Sternovih fikcionalnih likova, Huan Sepulveda Bartolomea de las Kazasa u poznatoj raspri u Valjadolidu.31 Kao to pokazuju debate iz ranog modernog doba (ali i raniji grki primeri, poput poznatih pravila, Homerovog i Herodotovog), drugi nije stabilan, ali jeste konstitutivni drugi. Diskurs civilizacije podrazumeva simboliku proizvodnju konstitutivne drugosti, ali time se drugost ne oslobaa tereta identiteta. Jedna tema je stoga zavodljivosti kulturalizma koji probleme prenosi u ravan pripitomljene akademske rasprave. Sasvim druga tema jeste okolnost da nam (bivi?) trei svet obuva patike, oblai majice i ugrauje mikroipove u nae pametne ureaje. Karl Polanji govori o ovom procesu kao odvajanju ekonomije od drutva, procesu koji je bio povezan sa konsolidacijom kapitalizma i koji je potraivao pretvaranje zemlje i radne snage u robu. Postkolonijalna teorija teko uspeva da neto kae o heterohorniji i heterotopiji tokova istorije, i rekao bih da zato uproava sloenost njihovog obrtanja. Odsustvo esencijalizma, i insistiranje na beskrajnom pluralitetu gde
29 Ahmad Aijaz, The Politics of Literary Postcoloniality, Contemporary Postcolonial Theory, ed. Padmini Mongia, London: Reader, 1997, str. 276. Videti Aijaz Ahmad, In Theory: Classes, Nations, Literatures, London: Verso, 1992. 30 Ahmad Aijaz, Jamesons Rhetoric of Otherness and the National Allegory, The Post-Colonial Studies Reader, ur. Bill Aschroft, Gareth Griffiths, Helen Tiffin, London and New York: Routledge, 1995, str. 82. Ovo poglavlje urednici zbornika su preuzeli iz Ahmadove knjige U teoriji: klase, nacije, knjievnosti (In Theory: Classes, Nations, Literatures, London: Verso, 1992). 31 V. Bonar Ludwig Hernandez,The Las Casas-Seplveda Controversy: 1550-1551, Ex Post Facto, San Francisco State University,10: 95104. http://userwww.sfsu.edu/epf/journal_archive/volume_X,_2001/hernandez_b.pdf, datum pristupa 12.04.2013.

procese politike estetizacije podiemo na n-ti stepen, spreava da govorimo o stvarnosti kapitalizma, i o njegovoj ulozi u stvaranju sveta i biopolitike. Na prvi pogled nekom e delovati primamljivo to to kolonijalno za postkolonijalnu teoriju nije marginalni sporedni zaplet u nekoj iroj prii (npr. prelaz iz feudalizma u kapitalizam u Evropi), ali on ili ona e esto prenebregnuti potekou sa kojom mora da se suoi svako miljenje treeg sveta, a to je prenoenje kapitalizma van Evrope i Zapada, gde mu je nekad bio centar, i rasipanje u periferiji koja tei da postane novi centar. Kolonizacija jeste dogaaj od globalnog znaaja, ali ne oznaavaju li pravi postkolonijalizam, na primer, presaivanje kapitalizma u Kinu ili novija kretanja u Brazilu. Na delu je nova meunarodna podela rada, decentriranje kapitalizma, trijumfalni pohod transnacionalnih korporacija, to sve doprinosi utisku da je kapitalizam postao globalna apstrakcija.32 Kao to istie Ajaz Ahmad, ono to svetu daje jedinstvo nije humanistika ideologija ve svirepa borba izmeu kapitala i rada koja je sada strogo i sutinski globalna po svom karakteru.33 Iako nas svet robe proima, treba i dalje obraati panju na nejednake politiko-ekonomske uslove u kojima se proizvodi znanje. Veliko pitanje je lokalni kontekst, odnosno politika mesta, koju kapitalizam prisvaja u vidu etnosela, organske hrane, world music, neoliberalne reforme univerziteta i slino. Srpska kulturna istorija dokazuje da nejednakost struktura vodi ka tome da se upinjemo da dokaemo da imamo kulturu, umesto da je, ukoliko zaista postoji, ivimo. Postkolonijalizam esto okonava kao institucionalizacija disproporcije u proizvodnji znanja, kroz koju intelektualci koji nisu u metropoli moraju dokazati da poznaju evro-ameriko znanje kako bi zadobili kredibilitet (ovo je, naravno, vaan momenat i unutar same Evrope i njenih podela na zapad i istok, sever i jug). Obrnut pravac dokazivanja naravno ne vai, pa se dobija asimetrino (ne) znanje i ukidanje epistemolokih prava drugih (ovo je naroito vidljivo u upotrebi izvora, jer je primetno da zapadni kritiari politika svojih vlada, poput Noama omskog, vrlo retko poseu za bilo kakvim znanjem proizvedenim u dravi koju oni vide kao rtvu amerike hegemonije ili globalnog kapitalizma). Kao to je jo tvrdio Imanuel Volerstajn, svet odavno nije skup odvojenih nacionalnih ekonomija, ve jedinstveni ekonomski sistem koji nastoji da prenosi bogatstvo od siromanih do bogatih zemalja: Naslee nejednakosti, uvedeno i uvreno tokom kolonijalizma ostalo je do danas u najveoj meri netaknuto.34
32 V. Stuart Hall, When was the Post-Colonial? Thinking at the Limit, The PostColonial Question, ur. Ian Chambers, Lidia Curti, London and New York: Routledge, 1996, str. 257. Opstanak u ekonomskoj areni postao je opsesija koja dominira politikom sve do lokalnog nivoa (Volfgang Zaks, Jedan svet, Renik razvoja: vodi kroz znanje kao mo, prev. Ljubica Stankovi, Vladimir Gvozden, Novi Sad: Svetovi, 2001, str. 29). 33 Aijaz Ahmad, Jamesons Rhetoric of Otherness and the National Allegory, The Post-Colonial Studies Reader, ur. Bill Aschroft, Gareth Griffiths, Helen Tiffin, London and New York: Routledge, 1995, str. 80. 34 Klod Alvarez, Nauka, Renik razvoja: vodi kroz znanje kao mo, prev. Ljubica Stankovi, Vladimir Gvozden, Novi Sad: Svetovi, 2001, str. 59. Argumenti koje su razvili autori ovog zbornika, kritikujui koncept razvoja Ujedinjenih nacija, tokom poslednje decenije su dobili jo vie na znaaju.

211

Uvod u radikalne teorije

212

Redefinisanje ivota u skladu sa potrebama zapada nije dovelo do obeanih ishoda. Sada ova praznina dobija i dodatak: Kada je kapitalistiki sistem bio ogranien pre svega na Sjedinjene Drave i Evropu, znalo se da je on slobodna operacija koja proizvodi nejednakosti, te da se ta nejednakost moe samo smanjiti kroz politiku aktivnost, kroz organizovane sindikate, borbu za vlast radnika i socijalnu politiku.35 Kapitalizam ujedinjuje svet, i iznova se postavlja pitanje njegove drugosti, uz podseanje da se javno dobro ne dostie kroz ekonomski razvoj, ve kroz politiko ureenje zajednice. Mnogobrojni su, naravno, oni koji moraju da zariju zube u sasvim stvaran hleb. Pa ipak, bilo da sada nastupa sumnjivi teorijski skok ili nelagodni ubod stvarnosti, injenica je da se jedno ljudsko bie nadvija nad naim svetom kao sutina njegove praznine: taj ovek je izbeglica. Teko bi bilo dokazati da je izbeglica drugost kapitalizma bez ostatka, ali on jeste skliska drugost sa kojom kapitalizam i te kako rauna, odnosno razmilja kako da ga uutka, sakrije, preobrazi, pripitomi ili da se pak sasvim ogradi od njega. oro Agamben nas je vrlo razlono pozvao da novu politiku filozofiju gradimo oko figure izbeglice.36 Kako nas ovaj autor podsea, izbeglice su stupile u vidokrug nakon raspada velikih carstava posle Prvog svetskog rata (Austro-Ugarska, Rusija, Turska). Kako je istorija odmicala, ova figura je sve vie pokazivala da je koncept ljudskih prava u krizi: kakav je ovek izbeglica, po emu se on razlikuje od drugih ljudi? Izbeglica je tradicionalno imao dva mogua odredita oliena u naturalizaciji ili u repatrijaciji; danas to vie nije tako. Prema Agambenu, nae doba donosi novinu, jer sve vei deo oveanstva ne nalazi svoje mesto unutar nacionalne drave to istovremeno ugroava njen legitimitet. Izbeglica, kao rubna figura, rastura staro sveto trojstvo drava-nacija-teritorija, i stoga zasluuje, podvlai italijanski filozof, da bude glavni junak nae politike istorije: Ako izbeglica predstavlja takav uznemirujui element u poretku nacionalne drave, to je prevashodno zato to, razbivi identitet izmeu oveka i graanina, kao i izmeu roenja i nacionalne pripadnosti, dovodi u krizu utemeljujuu fikciju suvereniteta.37 Agamben zakljuuje svoj kratki tekst sledeom reenicom: Samo u svetu u kojem su prostori toliko porozni i topoloki iskrivljeni i u kojem je graanin u stanju da prepozna izbeglicu koja on sam jeste samo u takvom svetu je zamisliv politiki opstanak oveanstva.38 Skliska drugost postkolonijalne teorije ovde se, ini mi se, useljava u krv i meso i suspenduje svaki kulturalizam kao mogunost politikog. Pitanje kako se proizvode kategorije ljudskog/podljudskog i dalje igra vanu ulogu u globalnom selu:Niko ne zn t zni roditi se i iveti n ivici izmeu dv svet, poznvti i rzumevti i jedn i drugi, ne moi uiniti nit d se oni objsne meu sobom i zblie, kolebti se i povoditi celog vek, biti kod
35 Daglas Lumis, Jednakost, Renik razvoja: vodi kroz znanje kao mo, prev. Ljubica Stankovi, Vladimir Gvozden, Novi Sad: Svetovi, 2001, str. 48. 36 Giorgio Agamben, Beyond human rights, Social Engineering, no. 15, 2008, str. 90-95. 37 Isto, str. 93. 38 Isto, str. 95.

dv zvij bez ijednog, biti svud kod kue i ostti zuvek strnc; ukrtko: iveti rzpet, li rtv i muitelj u isto vreme [] veiti tumi i posrednici, koji u sebi nose toliko nejsnosti i nedoreenosti [] To je trei svet u koji se sleglo sve prokletstvo usled podeljenosti zemlje n dv svet. To je....39 Kroz postkolonijalnu kritiku kroz njeno mnotvo pozicija, teorijski paganizam, aistorinost, univerzalizaciju i akademsku depolitizaciju odjekuju rei ilirskog doktora ovanija Marija Kolonje iz Travnike hronike, a te rei najee deluje kao imunoterapija za one koji ovu teoriju upranjavaju. Simptomatino je da navodno anti-teorijska knjiga jednog od vodeih aktera postkolonijalnih studija Roberta Janga, nedavno prevedena na srpski, kao lajtmotiv ima izbeglice i izbeglike kampova (to je njena dobra strana), ali uopte ne razrauje ovaj problem, niti ga zasebno tematizuje (ali se zato rado bavi podreenim znanjem, istorijom i moi, prostorom, hibridnou, feminizmom, globalizacijom i prevoenjem).40 U vreme u kojem vld konflikt interpretcij kulture, u kojem kritik teorij ne moe d izie iz slepe ulice nemogunosti zsnivnj dogaaja, odnosno delovnj n promeni zteenog stnj, i u kojem se uostlom, globlno posmtrno, dominntno populrno rzumevnje znenj rei kultur iscrpljuje u sintgmi potrok kultur i u dislocirnim ivotnim stilovim koje on donosi teko je proceniti domaaje kulturlizm unutar postkolonijalnih studija. Pozvni smo da razumevamo lteritet tekstov iz drugih kultur, ko i vlstiti lteritet u odnosu n njih. injenic d nm vodei prouavaoci kzuju d je umesto doba slinosti dolo dob rzlike, ali je utisak da se razlika oslanja previe na istoriju, dok je za politiku potrebna sadanjost. Velianje razlika moe da bude opasna slepa ulica, jer oni koji pluralnost posmatraju kao vrednost po sebi, oigledno nisu zapazili zapanjujue matovitu raznolikost formi, koje, recimo, moe preuzeti rasizam.41 Ela ohat skree panju da antiesencijalistiki naglasak postkolonijalnog diskursa ponekad obesmiljava svaki pokuaj da se obnovi ili preispie zajednika, opta prolost kao neka vrsta idealizacije.42 Vredi se takoe podsetiti da prema Frojdovoj antropologiji proizvodi kulture nisu toliko istina, dobrota i lepota, koliko krivica, sadizam i autodestrukcija. Naposletku, veliki problem sa kojim kulturoloka kritika mora da se izbori jeste njena preterana induktivnost. injenic je d se svremenoj postkolonijalnoj proliferciji pisnj o knjievnosti i identitetu moe izneti stri prigovor koji je Velek svojevremeno izreko n run frncuske komprtistike disciplin/doktrina pti od nedosttk sinteze. Povrh tog, izgled d nikd nije bilo vie rei o kulturi dok je sm kultur, m kko je shvtli i rzumevli u ozbiljnoj krizi.
39 Ivo Andri, Trvnik hronik, Prosvet, Beograd, 1961, str. 379-381. 40 Robert D. S. Jang, Postkolonijalizam: Sasvim kratak uvod, prev. Ivana Bulj i Igor Javor, Beograd: Slubeni glasnik, 2013. 41 Terry Eagleton, The Idea of Culture, Blackwell, Malden (Mass.), 2000, str.15. 42 Ella Shohat, Notes on the Post-Colonial, Social Text, No. 31/32,1992, str. 109.

213

Uvod u radikalne teorije

214

Za kraj vratiu se jo jedan trenutak na tle knjievnosti, toliko vano za postkolonijalno teoriju. Poznati ogled Gajatri akravorti Spivak, iji naslov na engleskom glasi Can the subaltern speak, na srpski je preveden kao Mogu li podreeni da govore.43 Re subalterno potie iz latinskog, i oznaava subordinaciju, podreenost, najee u vojnom smislu, ali i u ljudskom uopte. Naizgled ne postoji problem da re bude prevedena kao podreeni. I sam bih je verovatno tako preveo da nisam pre nekoliko godina ponovo proitao Andrievu priu Crven cvet (1951). Mesto i vreme radnje odnosi se na Bosnu u vreme Austro-Ugarske okupacije, a pripoveda nas upoznaje sa jednim ogranienim nastavnikom Srbinom koji voli da bude raf imperije i nastoji da u ime apstraktne moi u uenicima ugasi svaku klicu samostalnosti. Njegov karakter delimino uslovaljava i porodini kontekst: Otac mu je bio pijanica, i nasilnik, tip sitnog, subalternog, inovnika iz velike i sloene administracije ogromne austrijske carevine.44 Andri, dobar poznavalac rei i veliki stilista, nije odabrao odomaene rei koje je imao na raspolaganju (na primer rei potiinjen, ponien, podreen), ve se opredelio za tuicu, za neodomaeni pridev subalteran, jer je ovde uistinu re o tuem, premda nije re o jednostavnoj etnikoj drugosti, niti o nekoj dalekoj i nepoznatoj imperiji. Na osnovu krtog tekstualnog traga rekao bih da je ovaj nasilni, mali ovek, taj sitni deli velike i sloene administracije i sam sloen: on je, postkolonijalnim renikom reeno, i subalteran, hibridan i ivi rascepljen u meuprostoru etnike pripadnosti, imperije i ideologije. Ali ne verujem da bi postkolonijalna teorija volela da se njime bavi. Kako progovoriti u ime gospodina okrljanovia? Kako razumeti njegovu subalternost? Zato bi bilo ko govorio u njegovo ime? Postoji li utopija koja bi njemu dozvolila da on sam neto kae ili da sprovede sopstvenu viziju sile ili milosti. I kako se on, kao misaona hipoteza o savremenosti, uklapa u rei onih koji govore o naciji i klasi? Gde bi uopte bilo mesto ovog subalternog inovnika u teoriji? Meni se ini da on stoji kao taka otpora svakom uoptavanju subalternog koja je desupstancijalizovana, odnosno liena konkretnog politikog imenovanja. Shodno tome, u govoru pripovedaa okrljanovi je dobio upravo ono mesto koje zasluuje. Iako mi je ovaj fikcionalni lik zemljak, ne elim da ga sluam, beim od njega i od svake alegorije, jer mi se ini da je on, slino kao i njegov sin, postkolonijalan i podreen na jedan sasvim uasan nain.45

43 Gajatri akravorti Spivak, Mogu li podreeni da govore, prev. Nataa Karanfilovi i Arijana Luburi-Cvijanovi, Polja, br. 468, 2011, str. 91-132. 44 Ivo Andri, Kua na osami i druge pripovetke, Sarajevo: Svjetlost, 1977, str. 153-154 (podv. V. G.). 45 Rad je nastao u okviru projekta Aspekti identiteta i njihovo oblikovanje u srpskoj knjievnosti, koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.

Milan Rakita

Destrukcija antropolokog sna i antikolonijalna misao

Govoriti o bilo kojem istorijskom obliku kolonijalnog diskursa u dimenziji Brodelovog (Fernand Braudel) procesa dugog trajanja1, znai uglavnom, iako ne iskljuivo, govoriti o evropskom (panskom, holandskom, belgijskom, britanskom, francuskom, a kasnije i amerikom) hegemonom kulturalnom poduhvatu, o jednoj superiornoj politikoj viziji svetsko-istorijske realnosti, te simbolikom i ekonomskom sistemu dominacije koji je stoleima proizvodio, promovisao i cementirao sistem asimetrinih odnosa razlikovanja, subordinacije, nejednakosti, eksploatacije, zavisnosti, itd. izmeu poznatog (civilizacije, hrianstva, Evrope, Zapada, liberalne demokratije, kapitalizma nas), s jedne strane, i nepoznatog (varvara, inoveraca, junoamerikih Indija, afrikih Crnaca, Bliskog ili Dalekog istoka, Balkana, Drugog i Treeg sveta, to jest njih, drugaijih Drugih), s druge strane. Uzimajui u obzir istorijsku dimenziju nastanka i razvoja kolonijalnog, odnosno kolonizujueg diskursa ili diskursa kolonizatora, u ovom radu emo nastojati da utvrdimo opti referentni okvir kulturalnih, politikih i ekonomskih procesa unutar kojih se istorijski konstituie i funkcionie ubikvitetni sistem simbolikih reprezentacija vanevropske Drugosti kao pasivnog objekta posmatranja, analiza i evaluacija od strane evropskih kolonizatora kao nosilaca ili subjekta znanja o Drugosti vanevropskog sveta. Pokuaj kritikog sagledavanja naina funkcionisanja mehanizama proizvodnje specifinih reprezentacija vanevropske Drugosti u okvirima evropocentrinog kolonijalnog diskursa podrazumeva takoe i analizu onih domena znanja o Drugosti evropskog Zapada iji je konstitutivni deo i antropologija kao moderna evropska nauka o oveku.2 Zbog toga emo se nadalje baviti osvetljavanjem istorijskog procesa formiranja i transformacija imperijalnih predstava i ideja o vanevropskom Drugom u okvirima jedne sintetike naune discipline kakva je antropologija, koja u ovom radu figurira ne samo kao klasina nauna paradigma (posmatrano u uem, logiko-epistemolokom smislu), ve upravo kao svojevrsna diskurzivna
1 Vidi: Fernan Brodel, Materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam od XV do XVIII veka (tom I-III), Stylos Art, Novi Sad, 2007. 2 Sredinom ezdesetih godina 20. veka Miel Fuko je rekao: Antropologija kao analitika ovjeka sigurno (je) igrala ulogu konstitutivnog elementa u modernoj misli, jer se od nje jo nismo odvojili, Miel Fuko, Rijei i stvari, Nolit, Beograd, 1971, str. 380.

215

Uvod u radikalne teorije

216

formacija u smislu u kojem taj pojam upotrebljava Fuko (Michel Foucault).3 U tom smislu, osnovna pretpostavka ovog rada je da se istorijski proces formiranja antropologije kao moderne humanistike discipline odvijao u okvirima ireg procesa predstavljanja, opisivanja, analiza i evaluacija vanevropske Drugosti. Referentni istorijski okvir u kome e se kretati kritika analiza genealogije predstava i ideja evropskog Zapada o sopstvenoj Drugosti obuhvata epohu evropskih kolonijalnih osvajanja, poev od tzv. Velikih otkria terrae incognita poetkom 15. veka, preko prosvetiteljskog perioda, do istorijskog dogaaja dekolonizacije evropskih kolonija sredinom 20. veka. Razmatranje istorijskog porekla pojma vanevropske Drugosti i analiza njegove saznajne funkcije u formiranju naunog diskursa antropologije ima za cilj odreivanje specifinog saznajno-teorijskog zalea antropoloke nauke, koje je kao svojevrstan modus sistematizacije raznovrsnih znanja belog Zapadnog oveka o vanevropskim kulturama i civilizacijama u novijoj istoriji presudno uticalo na proces konstruisanja simbolikih predstava o fenomenima kao to su, primera radi, Orijent4 ili Balkan5, ili onoga to Spivakova (Gayatri Chakravorty Spivak) ili Guha (Ranajit Guha) nazivaju subaltern subject6, itd. Znaaj bavljenja kritikim analizama evropskog kolonijalnog diskursa, odnosno istorijskom pojavom antikolonijalne misli u okvirima novovekovne tradicije Zapadnog miljenja, sastoji se u pokuaju lociranja one referencijalne
3 Na ovom mestu potrebno je dati krau metodoloku napomenu o specifinom shvatanju pojma diskursa kod Miela Fukoa. Naime, diskurs, prema Fukou, predstavlja skup izjava ili iskaza, ili telo tekstova, ujedinjenih procesom stvaranja zajednikog objekta analize putem posebnih naina artukulacije razliitih znanja o tom objektu, odnosno kroz uspostavljanje izvesnih pravilnosti, kroz ureivanje i sistematizaciju veza koje postoje izmeu tih znanja. Podsetiemo se jo i da je Fukoovo shvatanje diskursa viestruko sloeno i povezano sa nekoliko temeljnih pojmova koji se s njim podudaraju ili na njega utiu. Termini povezani sa tim temeljnim pojmom su diskurzivna praksa, to jest diskurzivne formacije, te njihov odnos spram arheologije znanja, filozofije i politike, znanja i moi, totaliteta i disperzivnosti. Zbog meusobnog preklapanja ovih termina, trebalo bi dodatno terminoloki razgraniiti kategoriju diskursa. Naime, u smislu u kojem ga upotrebljava Fuko, diskurs nije tek puki govor, ve specifina formacija koju treba razlikovati od govora kao predmeta lingvistike i psihoanalize; diskurs se shvata kao specifina praksa, i to kao praksa nezavisna od subjekta, koja je diskontinuirana, te podlona vlastitim zakonima; takvu praksu filozofski treba pojmiti kao svojevrstan produktivitet, budui da se diskurs ovde ne uspostavlja (tj. samouspostavlja) kao vlasnitvo subjekta, ve upravo suprotno on omoguuje, tvori subjekta u meri u kojoj ga konstituie i odreuje. Stoga, moemo rei da su takve diskurzivne formacije podjednako nune za konstituisanje subjekta, kao i za njegovu razgradnju. Ukoliko diskurs, pak, posmatramo kao odreeni oblik govora, i tada bi ga trebalo interpretirati s obzirom na njegovu samostalnost i mo da konstituie praksu. To znai da je diskurs po svom bitnom odreenju povezan sa praksom njegovog sprovoenja, to jest da tek kao delatan moe postati predmet istraivanja (prim. aut.). 4 Vidi: Edvard Said, Orijentalizam, XX vek, Beograd, 2000. 5 Vidi: Maria Todorova, Imaginarni Balkan, XX vek, Beograd, 1999. 6 Vidi: Ranajit Guha, ed. Subaltern Studies I: Writings on South-Asian History and Society. New Delhi: Oxford University Press India, 1982 i Gayatri Chakravorty Spivak, A Critique of Postcolonial Reason: Toward a History of the Vanishing Present, Harvard University Press, 1999.

take miljenja izvan hegemonije kolonijalnog diskursa, sa ijih je pozicija mogue dovesti u pitanje samopodrazumevajuu neupitnost istorijske dominacije ekskluzivistikih autoritativnih iskaza o vanevropskoj Drugosti koji insistiraju na primatu sopstvene istorije i teritorije (tzv. etnocentrizam antropoloke misli) i koji, kao takvi, predstavljaju proizvod vievekovne hegemone (re)produkcije jednog, u biti, partikularistikog modela (sa)znanja sa univerzalistikim pretenzijama (evropocentrizam antropologije), kojim je zadugo sistemski onemoguavana drugaija organizacija postojeeg fonda naunih znanja o oveku i rekonceptualizacija predmetne stvarnosti antropologije kao naune paradigme ili metateorije niza posebnih teorijskih nauka o oveku. Otuda nam oslanjanje na teorijske doprinose autora kao to su Miel Fuko, or Bataj (Georges Bataille), Klod Levi-Stros (Claude Lvi-Strauss) ili Edvard Said (Edward W. Said) i dr. omoguava da uoimo znaaj (i znaenja) istorijskih naslaga tradiranih predstava o kolonizovanoj Drugosti evropskog Zapada u obliku najraznovrsnijih vannaunih i naunih (sa)znanja u kumulativnom procesu formiranja unutranje organizacije epistemolokog polja antropologije, koje podastire smu mogunost istorijskog govora humanistikih disciplina o svom predmetu prouavanja, o vanevropskom Drugom.

217

Antropologija i vanevropska Drugost

Otuda bi jedna od moguih opisnih definicija antropologije mogla biti i ta da je re o disciplini (ili konglomeratu posebnih humanistikih disciplina) koja se bavi Drugim/Drugou, s obzirom da se istorijski proces formiranja antropologije kao moderne naune discipline, sa sopstvenim poljem interesovanja i relativno precizno formulisanim predmetom istraivanja, odvijao u okvirima ireg procesa opisivanja, analiza, predstavljanja i evaluacija vanevropske Drugosti. Pre nego se upustimo u razmatranje opteg drutveno-istorijskog konteksta u kome se javljaju prve savremene zamisli o naunim zadacima i predmetu istraivanja antropologije kao organizovane sistematske naune discipline, moemo rei da ova sintetika drutvena nauka, to jest nauna paradigma, na optoj saznajnoteorijskoj ravni svoj istorijski nastanak duguje upravo (realnom i/ili zamiljenom) postojanju fenomena vanevropske Drugosti. Analiza mehanizama formiranja i funkcionisanja simbolikih predstava o vanevropskoj Drugosti, koju rodonaelnici evropske antikolonijalne misli o kojima e nadalje biti vie rei koriste kao teorijsku osnovu za formulisanje kritike kolonijalnog diskursa, posluie nam da uvidimo da kolonijalni diskurs na optem saznajnom nivou karakterie specifina evaluacija vanevropskog Drugog putem esencijalizacija njegovih pretpostavljenih svojstava, za koja vai opteprihvaen korpus stavova, predstava i ideja o onim specifinim osobinama

Uvod u radikalne teorije

218

koje ga zaista ine realno drugaijim, razliitim. Diskurzivne analize i postupak istorijsko-politike kontekstualizacije upotrebe kljunih odrednica kolonijalnog diskursa omoguavaju nam, takoe, da uvidimo da glavne topike diskursa kolonizatora nisu neposredno i iskljuivo povezane sa pretpostavljenim realno postojeim svojstvima geografskih i kulturalnih podruja June Amerike, Afrike, Bliskog odnosno Dalekog orijenta, ili Balkana, te da se oznaiteljska funkcija karakteristinih toposa kolonizujueg diskursa uvek iznova regularno potvruje u potpuno razliitim istorijskim okolnostima, sasvim nezavisno od prvobitnog vremenskog i prostornog konteksta za koji je, navodno, vezan njihov originalni nastanak. U ovom smislu, pokuaj razgradnje ili destrukcije naunog diskursa antropologije kao autoreferentnog eksplanatornog modela koji afirmie i istorijski perpetuira hegemoni sistem simbolikih predstava o kolonizovanim drutvima i kulturama ima za cilj da objasni mehanizme proizvodnje specifinih reprezentacija i tumaenja vanevropske Drugosti u okvirima evropocentrinog naunog diskursa, iji je konstitutivni deo i antropologija. Budui da je gorepomenuta opisna definicija antropologije samo jedan od moguih naina definisanja ove iroke saznajno-istraivake oblasti, njenih ishodita, nauno-strategijskih zadataka i smisla, to se zbog nedostatka prostora neemo dublje uputati u genealogiju ideja koje su presudno uticale na prvobitan nastanak i daljnji institucionalni razvitak antropologije, ve emo najpre na najoptijem nivou pokuati da skrenemo panju na jedan poseban aspekt antropologije koji nam moe pomoi da poblie odredimo njeno specifino saznajno-teorijsko zalee, odnosno epistemoloko polje u kome se antropologija formira kao moderna nauna disciplina. Specifinost tog epistemolokog zalea mogue je razotkriti na osnovu jednog sveobuhvatnog pogleda na istorijski formativni trenutak antropologije u kome se ova humanistika disciplina postulira kao svojevrsna instanca autoriteta koja prejudicira svojstvo i status Drugosti na taj nain to svoje objekte analize unapred ve definie kao Druge. A s obzirom na vieznanost sintetikog pojma alteriteta/Drugosti, koji je veoma kompleksan i koji u sebe ukljuuje kategorije roda, rase, etniciteta, klase, itd potrebno je istraiti na koje je sve naine antropologija, kao svojevrstan modus sistematizacije raznovrsnih znanja belog evropskog oveka o nepoznatim kulturama i civilizacijama, predstavljala Drugost u toku svog postojanja. Drugim reima, na zadatak e biti da rasvetlimo istorijski trenutak u kome je kategorija Drugosti konano i neopozivo postala konstitutivan element naunog diskursa antropologije, ime je stekla presudan znaaj u simbolikom konstruisanju naih, civilizovanih, ne-Drugih (non-Other) drutveno-kulturnih sistema. Naime, postoji odreeni odseak u vremenu, odnosno taka u istoriji kada je problematika Drugosti postala pitanje od univerzalnog znaaja. Svakako, Drugi su takoe postojali i u dalekoj prolosti (kategorija Drugosti, razliitosti, moe se rei, stara je koliko i sm jezik), i bili su jednako percipirani kroz prizmu razliitosti u odnosu na poznato; meutim, nikada pre odreenog istorijskog

trenutka njihovo postojanje nije presudno odreivalo iroke kulturno-istorijske konstrukte i sveobuhvatne pojmove kao to su civilizacija ili rasa, koje e evropske nauke o oveku vremenom izdvojiti iz obilja putopisa novovekovnih kolonizatora, memoara dvorskih diplomata i izvetaja verskih misionara kako bi ih klasifikovale, standardizovale, sistematizovale i konano uzdigle do nivoa apstraktnosti naunog pojma. U tom smislu, pojedini autori poput Andre Gunder Franka7 ili Enrikea Dasela8 s pravom ukazuju na injenicu indirektne povezanosti prvih tzv. velikih otkria terrae incognita (odnosno poetka epohe Zapadne kolonijalne ekspanzije) sa istorijskim poreklom antropologije. I dok antropologija, pri tom, kao manje ili vie sistematizovana nauna disciplina koja se poglavito bavi udaljenim drutvima i kulturama, datira svoje postojanje od poznog 19. veka, dotle istorijski proces formiranja simbolikih predstava i ideja o van-Zapadnom Drugom ide unatrag u prolost, u najmanju ruku do kraja 15. i poetka 16. stolea. Pomenuta taka istorijske prekretnice u samopoimanju evropskog Zapada aproksimativno se moe locirati na smom poetku jednog vremena dugog trajanja koje uobiajeno nazivamo Novim vekom; konkretno, re je o epohalnom dogaaju Kolumbovog (Christopher Columbus) oplovljavanja Antila 1492. i putovanju Vaska da Game (Vasco da Gama) oko Afrike do Indije 1498. godine. Svakako, odreeni oblici pronalazaka Drugih stari su koliko i pisana istorija (poevi od Herodotovih zapisa u 5. veku p.n.e, ako ne i ranije), bejavi prisutni u razliitim dominantnim diskursima, pre svega u vidu odreivanja ondanjih Drugih kao ne-ljudskih (non-Human), kao divljaka, varvara, infidela, Hiperborejaca, a kasnije i kao Agarena, odnosno Saracena ili Turaka, itd. Meutim, stvarne posledice svih ovih evaluirajuih diskursa nikada nisu bile globalizujue i univerzalizujue u onoj meri u kojoj su to, moe biti, eleli ili oekivali njihovi kreatori (ovo vai za drevne Grke i za Aleksandra Velikog, ba kao i za objavu hrianstva ili islama kao monoteistikih religija). Drugim reima, tenje ka univerzalizaciji trebalo bi potraiti u vremenu nakon epohe tzv. Velikih otkria.

219

7 Vidi: Andr Gunder Frank: A Theoretical Introduction to 5000 Years of WorldSystem History at: Review 13, 1990, No. 2. 8 Vidi: Enrique Dussel: Beyond Eurocentrism: The World-System and the Limits of Modernity at: The Cultures of Globalization, ed. Fredric Jameson and Masao Miyoshi, Duke University Press, Durham and London, 1998.

Uvod u radikalne teorije

Intelektualne i moralne debate o vanevropskoj Drugosti na poetku epohe kolonijalnih osvajanja. Lociranje poetaka kritikog kontradiskursa unutar kolonijalne misli Zapada
Naime, otkrie Novog sveta, kao i sporovi oko ropstva koji e netom uslediti, trajno su promenili Zapadni svet, tanije reeno, ne samo njegovu predstavu o Drugima, ve takoe i o sebi smom. Suoavanje srednjevekovnog Zapadnjaka sa sopstvenom Drugou donelo je sobom ok i divljenje, ali istovremeno i rasprostranjen etnocid i proirivanje postojeih intelektualnih horizonata. Na praktinom nivou, otkrie Drugih, drugaijih ljudi (Indijanci odnosno Indiji, ili Ameranaidi) koje direktno koincidira sa poetkom perioda zapadne kolonijalne ekspanzije postavilo je neke ozbiljne kognitivne probleme i intelektualno-moralne dileme pred zapadnoevropsku misao toga doba: naime, s obzirom da o tim drugaijim ljudima nije bilo gotovo nikakvih zapisa, ak ni u najautoritativnijim tekstovima poput Biblije, postavljalo se pitanje ko su oni? Problem je leao u injenici da unutar arsenala postojeih znanja nije postojala nikakva referencijalna taka koja bi kao intelektualni oslonac i kao vorite mnjenja o nepoznatoj Drugosti mogla pruiti smislene odgovore na pomenuto pitanje i time omoguiti poreenje u najrudimentarnijem obliku ti drugaiji ljudi jesu izgledali ljudski, imali su antropomorfne karakteristike, no da li su se zapravo uopte mogli nazvati ljudima? Pomenute intelektualne i moralne debate koje e uslediti neposredno nakon panskog zaposedanja amerikog kontinenta prvobitno su povezane sa imenom i ivotom Bartolomea de las Kasasa (Bartolom de las Casas, 14841566), simbolom borbe za dostojanstvo junoamerikih starosedelaca. Zapravo, Bartolomea de las Kasasa u datom istorijskom kontekstu moemo posmatrati kao nastavljaa nastojanja druge dvojice njegovih savremenika, takoe Dominikanaca, Antonija de Montezinjosa (Antonio de Montezinos) i Pedra de Kordobe (Pedro de Cordoba), koji su pre njega ukazivali na nehuman odnos panskih naseljenika na Santo Domingu (Haiti) prema tamonjem domorodakom stanovnitvu. Las Kasas je otiao jo dalje, zahtevajui kanjavanje panskih naseljenika zbog njihovog moralno upitnog ponaanja. U pismu upuenom 1516. godine kralju Karlosu V, las Kasas pie panskom Suverenu da je bolje izgubiti sve prekomorske zemlje, nego poiniti tako strane stvari u ime Kralja.9 Uz podrku dominikanskih teologa sa Univerziteta u Salamanki, Bartolomeo de las Kasas je 1542. godine napokon uspeo (uz veliku pomo panskog kraljevstva) da se izbori za donoenje zakona koji e uroenikom stanovnitvu obezbediti slobodu. Meutim, u meuvremenu je Huan ine de Sepulveda (Juan Gines de Sepulveda), advokat iz Kordobe,
9 Vidi: Bartolomeo de las Kasas: Kratak izvetaj o unitavanju Indija, Filip Vinji, Beograd, 2002.

220

u spisu Democrates alter sive de iustis belli causis10, nastalom 1535. godine u Rimu, pokrenuo teorijsko pitanje o dozvoljenosti upotrebe sile u preobraanju starosedelaca u pravu veru i istinskog Boga. U njemu de Sepulveda istie da su ameriki uroenici po svojoj prirodi nevernici, varvari i robovi, da bi sve ovo 1548. godine dovelo do uvene rasprave izmeu njega i las Kasasa u Valjadolidu u paniji. Las Kasas je tada tvrdio da se razlikovanje izmeu civilizovanih ljudi i varvara ne moe zasnovati na etnikim, kulturnim i religijskim razlikama, ve na injenici da su postojali ljudi koji su potovali slobodu i prirodna prava Drugih i oni koji ne potuju ova prava.11 I premda se kraljevska vlast zvanino nikada nije deklarisala povodom pomenute rasprave izmeu las Kasasa i de Sepulvede, injenica da je las Kasas ubrzo nakon debate objavio svoju Brevisima relacion de la Destrucion de las Indias (1552), doim de Sepulveda nikada nije dobio dozvolu za objavljivanje bilo kojeg od svojih potonjih tekstova, govori sama za sebe. Naravno, ne treba smetnuti s uma da je las Kasas na teoretski slinim osnovama istovremeno opravdavao ropstvo i trgovinu robljem u Africi. Ova kraa digresija ilustrativno ukazuje na koji nain i u kojoj meri je otkrie Novog sveta uticalo na promene vladajuih intelektualnih i moralnih svetonazora u vodeim krugovima najrazvijenijih drava ondanjeg evropskog Zapada. S druge strane, bio je to takoe jedan od poslednjih sluajeva da su glasovi Drugih bili javno uvaavani u kulturnom i politikom diskursu epohe kolonijalnih osvajanja Zapada, u kome je, zapravo, poela da preovladavala jedna druga tradicija, drugaiji nain sticanja znanja o Drugima i Drugosti vanevropskog sveta koji e postepeno poeti da se namee kao glavna naracija ili metanaracija, odnosno vladajua ideologija svoga doba.

221

10 Bartolomeo de las Kasas, ibid. 11 U svom delu The Invention of the Americas, Enrike Dasel (Enrique Dussel) primeuje da su: Tokom XVI veka postojala tri teorijska stanovita pre uspostavljanja svetskog sistema i istorijskog perioda kojeg on naziva drugom modernou: 1) stanovite Huan ine de Sepulvede, modernog renesansnog i humanistikog uenjaka, koji iznova iitava Aristotela i ukazuje na prirodno poreklo ropstva amerikih Indijanaca, te na taj nain prua legitimitet osvajanju; zatim 2) stanovite Mendiete, Franciskanca koji zagovara utopijsko hrianstvo amerikih Indijanaca (tzv. Indijansku Republiku pod hegemonijom katolike crkve) u skladu sa idejom o treem hriansko-muslimanskom meuregionalnom sistemu; i napokon 3) stanovite Bartolomea de las Kasasa koje predstavlja poetak kritikog kontradiskursa unutar modernosti (kojeg on u svom delu iz 1536. godine, napisanom itav vek pre Dekartove Rasprave o metodu, naslovljava De Unico Modo i pokazuje da pojam argumentacije predstavlja racionalno sredstvo pomou koga se ameriki Indijanci mogu prevesti u novu civilizaciju). Suprotstavljajui se Habermasovom (Jrgen Habermas) tvrenju da je pomenuti kontradiskurs star tek nepunih dva stolea, te da zapoinje sa Kantom (Immanuel Kant), Dasel smatra da ovaj kontradiskurs datira svoj poetak od 16. stolea, najverovatnije 1511. godine u Santo Domingu sa gorepomenutim Antonijom de Montesinjosom, a bez sumnje sa Bartolomeom de las Kasasom 1514. godine (prim.aut).

Uvod u radikalne teorije

Roenje Drugog. Prvi talas otkrivanja Drugosti i mehanizam konstruisanja predstava o Drugom na tlu Evrope. Univerzalizacija evropskog partikularizma u epohi racionalizma
Drugost koju je Zapadni svet otkrio na prelazu iz 15. u 16. vek bili su, zapravo, drugi svetovi, udaljene geografske destinacije na kojima su ivele zajednice i drutva bitno razliita od drutava ondanje Evrope. Dok je, sa jedne strane, Zapadno shvatanje istorije (a samim tim i specifino poimanje Drugosti) svojstveno univerzalizmu hrianske tradicije konotiralo sferu ontoloke razdvojenosti, izvestan izvanprostorni dualizam u kome logika inkarnacije univerzalnog u partikularnom nije bila dostupna racionalnom razumevanju, ve je na teolokom nivou bila u iskljuivoj nadlenosti instance Boga, a u hrianskoj filozofiji istorije predeterminisana Provienjem dotle e u nastupajuoj epohi racionalizma doi do svojevrsnog prekida ove evolucione linije u razvoju zapadnoevropskog saznanja o Drugosti van-Zapadnog sveta. Naime, zapadnoevropsku kolonijalnu ekspanziju s kraja 15. i poetka 16. veka, kada su vodee zemlje Zapadnog sveta dole u poziciju apsolutne vojne dominacije i politike kontrole nad osvojenim podrujima, na optem saznajnom nivou pratio je proces unisonog irenja racionalistike hegemonije u vidu univerzalistikog zahteva za sticanjem objektivnog znanja. Ovaj apel se oitovao u dominaciji jednog krajnje partikularistikog zahteva sa univerzalistikim pretenzijama. Tako je nedugo nakon istorijskog dogaaja velikih otkria glavni ideoloki narativ evropskih novovekovnih kolonizatora postepeno postajao dominantna povest celokupnog novootkrivenog sveta kojeg je ovaj eleo da podjarmi; Zapad je, dakle, prisvojio (otkrio) nove svetove, a sada ih je definitivno trebalo definisati i dati im odreenu poziciju u svom imaginarijumu i simbolikom poretku. Ako se prisetimo napomena s poetka teksta, na ovom mestu je vano istai kako je proces vojnih osvajanja Novih svetova na simbolikom planu bio praen analognim procesom konstituisanja subjekta znanja koji poseduje simboliki mandat da imaginarno kolonizuje svoje objekte znanja na osnovu sopstvenih partikularistikih saznajnih preokupacija i kulturnih preferenci, a u skladu sa optevaeim zahtevom za sticanjem univerzalnog objektivnog Znanja. Tokom vremena, ovaj istorijski proces univerzalizacije vlastite partikularnosti evropskog Zapada promovisae subjekta imaginarno-simbolike kolonizacije vanevropskog Drugog u poziciju privilegovanog agenta Istorije, koji e se uprkos deklarativnom suprotstavljanju hrianskoj logici inkarnacije, upravo na njenim delimino modifikovanim osnovama, u vidu sekularne eshatologije (G.W.F. Hegel; K. Marx), samoodrediti kao agent ije partikularno telo

222

predstavlja izraz univerzalnosti koja ga transcendira.12 Re je o dominantnom teleolokom narativu Prosvetiteljstva prema kojem e upravo Zapadni svet postati agent Istorije (par vekova kasnije jedna evropska drava e po istoj logici postati ovaploenje Hegelovog Weltgeist-a u kome se odraava nita manje do konanost i apsolutnost hrianskog Logosa13; prim. aut.), i koji e nakon prostorno-geografskog otkria Drugih izvriti njihovo autoritativno definisanje upravo u skladu sa optevaeim zahtevima Razuma i teleolokom projekcijom napretka kao ultimativnog cilja svetske Istorije. Meutim, Ernesto Laklau s pravom primeuje (da e): (...) proi nekoliko stolea do potpunog ostvarenja ovih implikacija. Dekart je postulirao dualizam prema kome ideal potpune racionalnosti jo uvek odbija da postane princip reorganizacije drutvenog i politikog sveta, ali e glavni misaoni tokovi Prosvetiteljstva uspostaviti otru granicu izmeu prolosti, koja je smatrana carstvom ljudskih greaka i zabluda, i racionalne budunosti, koja je trebalo da bude rezultat ina apsolutnog zasnivanja. Poslednji stadijum u napredovanju ove racionalistike hegemonije dogodio se kada je jaz izmeu racionalnog i iracionalnog bio premoen kroz reprezentaciju ina svog ponitenja kao neophodnog momenta u samorazvoju razuma: na Hegelu i Marksu e biti da dokau potpunu dostupnost realnog razumu unutar apsolutnog znanja. Telo proletarijata vie nije partikularno telo u kome treba da se inkarnira njemu spoljanja univerzalnost: namesto toga, re je o telu u kome je ponitena distinkcija izmeu partikularnosti i univerzalnosti, a kao rezultat toga definitivno ukinuta potreba za bilo kakvom inkarnacijom.14 Saimajui prethodno pomenuto istorijski proces imaginarno-simbolikog konstruisanja novovekovne slike o Drugosti evropskog Zapada u ondanjoj Evropi odvijao se, dakle, u okvirima racionalistike revolucije koju je, uslovno reeno, u filozofiji inicirao Dekart (Rene Descartes), a u nauci ser Ajzak Njutn (Sir Isaac Newton). Meutim, uprkos formalnom raskrtanju racionalistike misli sa osnovnim postavkama hrianske filozofije istorije, potku njenog metafizikog narativa i dalje e sainjavati modifikovane tvrdnje o razdvojenosti izmeu uma i tela koje ishode u istorijskoj shemi koja omoguava surogat istorijsko-filozofske teodiceje prema kojoj istorijski razvitak oveanstva nije univerzalan u nekom rasplinutom smislu, nego on svoje jedinstveno i ultimativno ishodite ima u beloj rasi hrianskog Zapada kao nosiocu tog istorijskog procesa. Drugim reima, samo je Zapadna civilizacija dinamina i progresivna u svojoj univerzalnoj svetsko-istorijskoj misiji. U tom smislu, racionalistika revolucija je postavila jedinstveni idejni standard Zapadnih kolonijalnih sila u ekspanziji (premda ni Dekart ni Njutn nisu bili naroito zainteresovani za kolonijalna osvajanja) koji je trebalo da postane univerzalno uputstvo za prosuivanje i odreivanje svih drugih kultura i civilizacija razliitih od Zapadnog sveta.15
12 Ernesto Laclau, Universalism, Particularism and the Question of Identity, at: The Identity in Question, ed. John Rajchman, Routledge, New York and London, 1995  Upor: G. W. F. Hegel, The Philosophy of History, Batoche Books, Canada, 1900.  Ernesto Laclau, ibid. 15 Univerzalno je pronalo svoje sopstveno telo, ali to je jo uvek bilo telo odreene

223

Uvod u radikalne teorije

224

Ovaj, racionalistikom revolucijom indukovan, preokret u evropskom miljenju stajao je u otroj suprotnosti prema humanistikim idealima Renesanse, proizvevi nekoliko vanih prekida sa ranijom tradicijom i praksom sticanja znanja o Drugom. Najpre, naglasak se prebacuje sa usmene na pisanu tradiciju, pri emu retorika gubi poziciju legitimnog polja prouavanja, a akcenat se stavlja na produkovanje dokaza, na racionalno predstavljanje argumenata u vidu racionalnog argumentativnog postupka za dokazivanje istinitosti saznanja sa univerzalistikim predznakom. Ko zapravo nudi argumente, u kom kontekstu, kojoj publici sva ta pitanja sada postaju potpuno nebitna. Na taj nain dekontekstualizacija saznanj ulazi u zapadnoevropsku nauku i humanistike discipline. Drugo, kao to smo ve napomenuli, javlja se prelaz sa partikularnog na univerzalno; u svetu koji je sve vie postajao (kolonijalno) globalizovan, pojedinani sluajevi i situacije postepeno su gubili svoj znaaj, a namesto njih uspostavljaju se zakoni sa univerzalnim vaenjem. Drugim reima, onoliko koliko je uvaavanje Drugog bilo uoljivo u spomenjutim moralistikim spisima i filozofskim teorijama srednjeg veka i Renesanse, isto toliko je od 17. veka to uvaavanje postalo nepomirljivo sa strategijama dominacije u kojima je vanevropski Drugi kao objekt (sa)znanja trebalo da bude podvrgnut Optem Zakonu Razuma. Tu je, zatim, takoe i znaajan pomak od vremenskog, to jest od kategorije vremenitosti, ka bezvremenom, koji je blisko povezan sa novim strategijama dominacije: naime, dok se u prethodnim vekovima posveivalo daleko vie panje kontekstu specifinih situacija, ovo interesovanje se sada gubi u racionalistikoj revoluciji. Konano, pomak u svim glavnim teorijskim raspravama (u prirodnim naukama, kao i u humanistikim disciplinama) menja svoj pravac od lokalnog ka optem, u saglasju sa novim univerzalistiko-racionalistikim imperativima organizacije epistemolokog polja u ijim se okvirima posmatra, tumai i vrednuje pozicija i status vanevropske Drugosti.
partikularnosti devetnaestovekovne evropske kulture. Tako je evropska kultura bila partikularna, ali u isto vreme i izraz (ali ne vie i inkarnacija) univerzalne ljudske sutine (...). Kljuna stvar ovde je da u doba Prosvetiteljstva, i jo zadugo nakon toga, nisu postojala intelektualna sredstva za razlikovanje evropskog partikularizma i univerzalnih funkcija koje je ta privilegovana partikulanost trebalo da inkarnira, s obzirom da je evropski univerzalizam konstruisao svoj identitet i vlastito samopoimanje upravo kroz ponitenje logike inkarnacije i, kao posledica toga, kroz univerzalizaciju svog sopstvenog partikularizma. Stoga je evropska imperijalistika ekspanzija morala biti predstavljena kao univerzalna civilizujua funkcija, kao modernizacija, razvoj i t.sl. Shodno tome, otpori drugih kultura predstavljani su ne kao borbe izmeu partikularnih identiteta i kultura, ve kao deo sveproimajue epohalne borbe izmeu univerzalnosti, s jedne, strane, i niza partikularizama, s druge pojam 'narod bez istorije' izraava upravo njihovu nesposobnost da reprezentuju univerzalno; (Laclau, ibid, str. 97). Slino tome, Edvard Said u prologu svog Orijentalizma upotrebljava sintagmu Karla Marksa iz Osamnaestog Brimera Luja Bonaparte koja u Saidovim tumaenjima orijentalistikog diskursa predstavlja paradigmatian iskaz evropskog kolonijalnog imperijalizma i njegovog superiornog odnosa prema potlaenim narodima: Oni sebe ne mogu zastupati, njih mora da zastupa drugi. (Edvard Said, ibid).

Dakako, svi pomenuti elementi istorijskog mehanizma konstruisanja predstava o Drugom na tlu novovekovne Evrope direktno su povezani sa karakteristikama pojma modernosti, odnosno moderniteta, i sa njegovim naglaskom na procesu racionalizacije, na sleenju ideala objektivnog znanja i Istine.16 Hijerarhija vrednosti nametnuta tokom 17. veka podrazumevala je preovlaujue uverenje o postojanju neega to se naziva univerzalnim znanjem ili univerzalnim nainom za njegovo sticanje (Dekartov pojam cogito i sintagma cogito ergo sum). Ovo uverenje je u tom periodu veim delom preovladavalo u francuskom Prosvetiteljstvu, utiui na sve aspekte zapadnoevropske civilizacije i irei se u svom nastojanju da prisvoji i razume druge svetove. Znanje je postalo kljuna re. No, ta se moglo (sa)znati i na koji nain, i dalje je ostajalo zagonetno pitanje bez odgovora sve do poetka 20. veka, na ta emo se nadalje posebno osvrnuti. Do tog trenutka svojevrsnog epistemolokog zaokreta, problem onoga to se nije moglo saznati, to je izmicalo racionalnim metodama saznanja, problem nesaznatljivog, kao i pitanje objektivnih ogranienja i uslovljenosti, te relativnosti svakog znanja pa otuda i specifinog evropocentrinog svetonazora ugraenog u sme temelje evropskih humanistikih disciplina veim delom bio je potisnut u stranu. U meri u kojoj je pre otkria drugih svetova dominirao metanarativ koji je afirmisao ideju o priznavanju razlika izmeu razliitih kultura i koji je stavljao naglasak na specifinom kontekstu u kome se afirmiu te razlike i posebnosti, isto toliko se, poev od racionalistike revolucije pa sve do prvih naznaka njene disolucije, dominantan metanarativ ispostavljao kao dekontekstualizujui zahtev za formalnom odreenou i univerzalnim vaenjem znanj koja su formirana u vekovima kolonijalnih osvajanja. Ovu tendenciju moemo shvatiti kao svojevrstan prosvetiteljski racionalistiki fundamentalizam ili kao racionalizam Prosvetiteljstva sa svim svojim (neo)pozitivistikim primesama.17 Ova istorijska tendencija u odnosu evropskog Zapada prema sopstvenoj Drugosti dostii e svoj vrhunac na prelazu iz 19. u 20. vek. U tom periodu, kada se uostalom formira i institucionalizuje veina modernih naunih disciplina
 Vidi: Milan Rakita: Prilog kritici teorija modernizacije i tranzitologije u drutvenim naukama, u: zbornik radova Izgubljeno u tranziciji Kritika analiza procesa drutvene transfromacije, ur. Ana Veselinovi, Petar Atanackovic, eljko Klari, Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd, 2011, str. 7-32. http://www.rosalux.rs/userfiles/files/Zbornik%20 Izgubljeno%20u%20tranziciji.pdf  Jer, modernost (je), kako primeuje Laklau, na svom vrhuncu u velikoj meri predstavljala pokuaj da se prekine logika inkarnacije. Funkcija Boga kao univerzalnog garanta i apsolutnog izvora svega postojeeg bila je zamenjena Razumom, a racionalno utemeljenje imalo je sopstvenu logiku koja se veoma razlikovala od boanske intervencije glavna razlika sastojala se u tome da je racionalno utemeljenje trebalo biti u potpunosti dostupno ljudskom razumu. Od tog trenutka, taj zahtev je u potpunosti inkompatibilan sa logikom inkarnacije; naime, ako sve treba da bude dostupno razumu, onda isto tako transparentna treba da bude i veza izmeu univerzalnog i tela koje ga inkarnira, a u tom sluaju bi trebalo da bude eliminisana i nesamerljivost izmeu univerzalnog koje treba da se inkarnira i tela koje ga inkarnira. Otuda se ispotavlja zahtev za postuliranjem entiteta ili tela koje je u-sebi i po-sebi univerzalno. Laclau, ibid, str. 96).

225

Uvod u radikalne teorije

kakvim ih danas poznajemo, na Zapadu e ve u potpunosti biti formirana jedna zaokruena i uglavnom monolitna predstava o Drugom, koja e dodatno uvrstiti postojeu dominaciju kako na realnom, tako i na simbolikom planu. Tako naporedo sa vojnom, ekonomskom i politikom kolonizacijom vanevropskih kultura, na epistemolokom nivou dolazi do izraaja unisoni proces formiranja i proliferacije objektivnih znanja o novootkrivenim kulturama koji e dovesti do postepenog uobliavanja manje ili vie jedinstvenog pogleda Zapada i do stvaranja jedne koherentne i autoreferentne slike sveta, na ijim e osnovama zapadnoevropski intencionalni subjekt znanja (i moi) vremenom konstituisati svoja autoritativna tumaenja vanevropske Drugosti, iza kojih e stajati ugled i mo akademskih institucija, ba kao u sluaju nastanka i razvoja moderne antropologije.

226

Drugi talas otkrivanja Drugosti. Revizija i reorganizacija znanja o Drugom na novim saznajnim osnovama. Modifikacija autopercepcije evropskog Zapada
Vratimo se sada dobu kome (jo uvek moda) pripadamo; primetiemo da znaajan broj antropologa i danas jo uvek participira u nekom obliku kolonijalnog ili kolonizujueg diskursa sa racionalistiko-prosvetiteljskim habitusom kadgod zakorae u svet strane, nepoznate ili egzotine kulture. Uprkos nezanemarljivim teorijskim dometima postkolonijalne kritike, jo uvek se postojei istorijski korpus znanja o Drugom u diskursu humanistikih nauka tretira kao evidentna podloga savremene Zapadne misli o fenomenima kao to su, primerice, Orijent, Islam ili Balkan. Posmatrano na optem saznajno-teorijskom nivou, neosporno je da postojei fond optih teorijskih saznanja predstavlja jedan od neophodnih saznajno-logikih preduslova od kojih se nuno mora poi pri izgradnji hipotetike osnove novih naunih istraivanja. Meutim, ostavljajui po strani gnoseoloki formalizam (neo)pozitivistiki definisanog procesa naunog saznanja, obratiemo panju na jedan poseban aspekt kumulativnog istorijskog procesa formiranja naunih saznanj, koji je u izvesnoj istorijskoj perspektivi unutarnaunog razvoja antropologije kao nauke o Drugosti predstavljao znaajan novum u teorijskom tretmanu i pomak u praktinom istraivanju drugih kultura (kao i svih drugaijih sklopova vrednosti, normi i naina predstavljanja, ak i u okvirima sopstvene kulture i drutva), odnosno prelomni momenat u razvoju antropologije. Re je o istorijskom trenutku od kojeg u modernom naunom miljenju postepeno poinje da se uobliava svest o znaaju (a takoe i o znaenju)

naslaga formiranih predstava o Drugom, i o sasvim specifinoj ulozi postojeih naunih saznanja u kumulativnom procesu formiranja unutranje organizacije epistemolokog polja koje omoguava govor humanistikih nauka o svom predmetu prouavanja, o Drugom vanevropskog sveta. U emu se zapravo sastoji znaaj ovog svojevrsnog epistemolokog zaokreta i kako je do njega dolo? U toku istorijskog razvoja razliitih teorijskih usmerenja u prouavanju nepoznatih kultura, u ijim je okvirima zadugo ostajala neosvetljena epistemoloka osnova na kojoj je poivao etnocentrini i evropocentrini svetonazor antropoloke misli, vremenom e se postepeno iskristalisati jedan kvalitativno drugaiji teorijsko-metodoloki i praktino-istraivaki pristup koji e uspostaviti nove naune postulate i istraivake metode. Prema tom pristupu, jedan od neophodnih preduslova za razumevanje drugih kultura (i svih drugaijih sklopova vrednosti, normi, predstavljanja, itd.) iz perspektive zapadnoevropskog istraivaa upravo je svest o postojeim razlikama, ak i onda kada je sm antropolog/etnolog lan odreene zajednice koju prouava. Uoavajui znaaj ovih saznajnih i metodolokih problema u toku svoje bogate istraivake prakse i bejavi suoen sa problemima prevoenja kulturnih razlika, Klod Levi-Stros (Claude Lvi-Strauss) je sredinom prolog veka uveo izvesne gnoseolokometodoloke novine u postojee interpretativne okvire antropologije. Reperkusije ovih novina e na optem saznajno-teorijskom nivou biti od posebne vanosti za temu kojom se ovde bavimo. Za sada je vano napomenuti da se znaaj LeviStrosove intervencije u odnosu na temu kojom se bavimo sastoji u pokuaju formulisanja optih metateorijskih smernica jednog kvalitativno drugaijeg istraivakog pristupa koji e postati podesan za prouavanje kultura en general. Naime, u Tunim Tropima18 i Strukturalnoj antropologiji19 Levi-Stros skicira portret savremenog istraivaa-etnologa kojem prilikom sprovoena konkretnog terenskog istraivanja i potonje redakcije rezultata ne preporuuje ni potpuno distanciranje, niti identifikovanje sa zajednicom koju prouava ve, pre svega, specifian misaoni i metodoloki postupak odvajanja od svog drutva.20 Ovo Levi-Strosovo praktino-istraivako uputstvo ima za cilj da ukae da je osnovni i neophodan preduslov za ostvarivanje neutralnog uvida u oblike
18 Claude Levi-Strauss, Tuni tropi, Zora, Zagreb, 1960. 19 Claude Levi-Strauss, Strukturalna antropologija Claude Levi-Straussa, Svjetlost, Zagreb, 1989. 20 Primeujui da se etnologija realizuje unutar datog elementa diskursa, i to kao () neizbena nunost, a ne (kao) istorijska sluajnost ak Derida (Jacques Derrida) takoe eli da kritiki preispita privilegovan poloaj etnologije unutar zapadne epistm, dovodei u pitanje njen status u trijedru znanja humanistikih nauka, naroito kada potcrtava injenicu da je etnologija: () primarno evropska nauka koja koristi tradicionalne pojmove, koliko god se ona borila protiv njih, i iz toga izvodi posledian zakljuak da: bez obzira da li (etnolog) to eli ili ne ta odluka ne zavisi od njega on (etnolog) unutar svog diskursa prihvata premise etnocentrizma ve u trenutku kada pone da ih prokazuje., ak Derida: Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih nauka, u: Euenio Donato i Riard Meksi: Strukturalistika kontroverza, Prosveta, Beograd, 1988, str. 294.

227

Uvod u radikalne teorije

228

strukturisanosti datog objekta analize, ali isto tako i za uvianje mesta sa kojeg se iznose pretpostavke i donose sudovi o istom tom predmetu upravo izmetanje subjektivnog pogleda istraivaa (dakle, evropocentrinog intencionalnog subjekta znanja) van okvira individualne mentalno-logike, odnosno ideoloke matrice proistekle iz sopstvene (univerzalistike) kulturno-civilizacijske pozicioniranosti. Ovo pravilo vai bez obzira da li je re o istraivau koji prouava njemu stranu kulturu ili, pak, o onom koji se bavi kulturom sopstvenog drutva. Re je, u stvari, o korisnoj metodolokoj sugestiji koja nas upuuje na razlikovanje dve vrste naunih istraivanja: onih koja odreenu kulturu interpretiraju na osnovu iskustva ivljenja u njoj, jednovremeno participirajui u vrednostima datog socio-kulturnog sistema, s jedne strane, i onih istraivakih pristupa koji datoj kulturi prilaze izvana, iz nekog drugaijeg idejnog, istorijskog, kulturalnog i vrednosnog sistema, ocenjujui je sopstvenim merilima i u skladu sa vlastitim preferencama, s druge strane. Ukoliko ovo Levi-Strosovo inovativno sagledavanje stratekih ciljeva i zadataka etnografskih, odnosno antropolokih istraivanja posmatramo u jednoj iroj nauno-istorijskoj perspektivi razvoja savremene antropologije, onda moemo primetiti da je predloeno odvajanje od uronjenosti u epistem sopstvenog drutva (dakle, od etnocentrizma), od hegemonije imperativa sopstvene kulturno-civilizacijske pozicioniranosti (ili evropocentrizma), predstavljalo onu prelomnu simboliku taku u kojoj je evropski beli ovek ostvario svoj drugi (ovoga puta saznajno-modifikovan) kontakt sa drugim kulturama, drutvima, zajednicama i pojedincima. Epohalan znaaj i gnoseloki novum ovog kvalitativno drukijeg iskoraka u razliitost vanzapadnog sveta ovoga puta se ogledao ne samo u tome to je na jedan kvalitativan nain izmenio dotadanje predstave Zapada o novootkrivenim Drugima, koje su bile karakteristine za prvi talas otkrivanja Drugosti, ve u tome to je po prvi put omoguio modifikaciju tradiranih predstava novovekovnih kolonizatora o sebi samima.

Antikolonijalna misao i poeci savremene kritike kolonijalnog diskursa

Meutim, kada govorimo o logici istorijskog oblikovanja procesa samopoimanja sopstvene pozicioniranosti Zapada u odnosu na vlastitu Drugost na tlu Evrope, vano je napomenuti da epohalna promena (auto)perceptivne sheme antropologije zapoinje u osvit 20. veka, a ne tek od sredine 20. veka kada na scenu stupa Levi-Stros sa naunim projektom strukturalne antropologije, kao to bi se na prvi pogled moglo pomisliti. Ovim se svakako ne eli umanjiti potonji znaaj Levi-Strosovih inovativnih naunih dostignua, tim pre to ovom autoru nisu bila nepoznata nastojanja njegovih prethodnika koja su svojevremeno takoe

bila usmerena ka promeni epistemolokog ustroja drutvenih nauka i uvreenih predstava zapadnoevropskih drutava o stranim kulturama.21 Uobiajeni izrazi koji se danas upotrebljavaju za opisivanje ove vrste dvadesetovekovne kritike tradicije u drutvenim naukama i evropskoj umetnosti su antikolonijalni, odnosno postkolonijalni diskurs, ili kritika kolonijalnog diskursa. Meutim, kao i svaka sintetika odrednica kojom se oznaava poseban teorijski i idejni pravac u naunoj misli, i ove odredbe takoe pate od sindroma uoptavanja, pri emu se razliito nijansirani teorijsko-metodoloki pristupi i idejne orijentacije, ponekad sa potpuno razliitim poreklom, razvojem i intencijama, nekritiki izjednaavaju. U istorijskoj pojavi antikolonijalizma u drutvenim naukama i umetnosti s poetka 20. veka nasluuju se poeci avangardne misaone tradicije i specifine teorijsko-istraivake prakse koji su bili direktno suprotstavljeni jednodimenzionalnom poimanju drugih kultura unutar evropske nauke i umetnosti. U okvirima te heterogene kritike tradicije radikalnog miljenja trebalo bi potraiti prve naznake jednog kvalitativno drugaijeg pristupa u ophoenju sa kategorijom Drugosti na evropskom kontinentu. Taj pionirski antikolonijalni pristup e, makar lateralno, uticati na potonji pravac razvoja antropologije i posledinu promenu njenog epistemolokog ustroja i saznajno-istraivakih orijentacija, a time posredno i drugih posebnih naunih disciplina koje su se iz svoje perspektive sub speciae bavile razliitim fenomenima vanevropske Drugosti. Specifinost epistemike promene koja je u naunom diskursu i umetnikim praksama bila indukovana antikolonijalizmom sastojala se u tome to je postepeno dovela do ienja od naslaga istorijski steenih predrasuda o vanevropskoj Drugosti i do posledine revalorizacije vladajueg diskursa u nauci i kulturi vodeih evropskih drutava. itava plejada pomenutih francuskih teoretiara, terenskih istraivaa i umetnika koji su se u okvirima iroko shvaenog polja etnografskih/antropolokih istraivanja bavili sopstvenom Drugou, ukazivala je svojom delatnou na koji nain antropologija moe delovati u slubi subverzivnog kulturnog kriticizma.22
 Ovde najpre imamo u vidu Marsela Mosa (Marcel Mauss), o ijem je uvenom delu Sociologija i antropologija Levi-Stros nadahnuto pisao, a potom i plejadu Mosovih idejno-teorijskih sledbenika koji su, svaki na svoj nain, razvijali ideju jednog epohalno drugaijeg shvatanja etnografije kao razvijene naune discipline, poput Miela Lerisa (Michel Leiris), Andre Masona (Andr Masson), Robera Desnoa (Robert Desnos), Alfreda Metroa (Alfred Mtraux), Em Sezara (Aime Cesare), ora Bataja (Georges Bataille) i dr. 22 Svojevremeno su gorepomenuti Alfred Metro i Pol Rive (Paul Rivet) u saradnji sa terenskim istraivaem or Anri Rivijerom (Georges-Henry Rivire) i or Batajem uestvovali u produkciji zbirke eseja koja je predstavljala konceptualni okvir prve javne izlobe prekolumbijske umetnosti u Francuskoj. Ova saradnja je predstavljala zametak institucionalnog uobliavanja kvalitativno drugaijeg obrasca poimanja zadataka i ciljeva antropologije, odnosno etnografije. Tako se na Riveov predlog mladi terenski istraiva Rivijer prihvatio zadatka reorganizacije muzeja Trokadero (Trocadro Musee) u kojem su bile pohranjene zbirke umetnosti drugih, vanevropskih kultura. Iz ove saradnje kasnije su proistekle dve znaajne muzejske i istraivake institucije nove francuske etnologije, poput Muse de l` Homme i Muse des Arts et Traditions Populaires koje su ponikle na osnovama starog i prevazienog koncepta muzeja

229

Uvod u radikalne teorije

230

Za razliku od provincijalne Zapadne racionalnosti koja nikada u potpunosti nije uspela da prevazie granice sopstvenog rationalit, ovaj avangardni pravac u drutvenoj misli u umetnikim praksama toga doba omoguio je oneobiavanje dominantnog akademskog diskursa, prvenstveno zahvaljujui otklonu od uvreenog poimanja rei i pojmova zapadne racionalistike topike kao to su etnografija, etnologija, antropologija, kulture, civilizacija, lepo, itd, otvarajui na taj nain prostor za rekonceptualizaciju osnovnih epistemolokih postavki antropologije, a time posredno i za revalorizaciju pozicije i statusa Drugog u ondanjim humanistikim disciplinama. Ova revolucionarna nastojanja usmerena ka promeni vladajue epistemoloke paradigme u drutvenim naukama svoga doba karakterisao je pokuaj da se kritiki preispitaju i semiotiki dekodiraju sve dominantne vrednosti zapadnoevropske kulture i civilizacije sa univerzalistikim pretenzijama, koje su se istorijski uspostavljale i oblikovale upravo unutar odnosa zapadnoevropskog belog oveka spram drugih civilizacijskih i kulturnih tradicija, a koje pre toga nikada nisu bile dovedene u pitanje. Radilo se o prevashodnoj tenji da se postojee dominantne kategorije u kulturi, nauci i umetnosti, koje su u to vreme bile ve duboko usaene u nain postojanja i obrasce autopercepcije i valorizacije vlastite pozicije zapadnoevropske civilizacije u okvirima itavog sveta, sada po prvi put preformuliu, restruktuiraju i revalorizuju na bitno drugaijim idejnim i teorijskim osnovama. Eksplicitna kritika evropskog kolonijalizma predstavljala je idejnu sadrinu i jedinstveno zalee nove antropoloke paradigme koja je, barem u jednom delu evropske antropoloke nauke, dovela do novog itanja postojeih objekata znanja. Kada je re o predmetnom usmerenju i saznajnim preokupacijama, ovi pioniri kritike evropskog kolonijalizma bavili su se terenskim istraivanjima i prouavanjem udaljenih kultura, ali sada ne vie iskljuivo radi prostornogeografskog otkrivanja tih nepoznatih stranih kultura, kao to je to bio sluaj u periodu od prvih otkria Novog sveta pa sve do poznog 19. veka. Moglo bi se rei da je pojava antikolonijalne misli uticala na to da se u dugoj istoriji odnosa zapadnih i van-zapadnih kultura po drugi put dogodilo ponovno otkrivanje prave prirode Drugog, s tim to se ovoga puta Drugom ne odrie njegov humani lik, ve istie dostojanstvo njegove autentinosti i naglaava pravo na vlastitu posebnost i drugojaijost. Da zakljuimo Drugi je, dakle, na epistemolokom horizontu evropskog Zapada u to vreme jo uvek prisutan kao aktivni oznaitelj, u njega se upisuju vlastite fantazije, strahovi i nade, ali on sada vie ne predstavlja onog nepoznatog Drugog kao primarnu fiksaciju srednjevekovnog Zapadnjaka koju treba najpre upoznati, potom joj dati mesto u sopstvenom simbolikom poretku, i na kraju
Trokadero. Unoenjem invencija u dotadanje obrasce valorizacije kolonizovanih vanevropskih kultura, ovi su se autori zapravo bavili demontiranjem i predrugojaenjem kljunih kategorija sopstvene kulture (prim.aut.). Vidi: James Clifford, The Predicament of Culture: Twentieth Century Etnography, Literature and Art, Cambridge University Press, Cambridge, Massachusetts, and London, England, 1988

zagospodariti njom druga polovina 19. i poetak 20. veka pozno je doba ve formulisanih i zaokruenih taksonomija; Drugi je u to vreme gotovo u potpunosti upoznat, oznaen i aproprisan. Pojam Drugosti i dalje ima instrumentalnu funkciju, ali ovoga puta mu vie nije namenjena centralna pozicija kategorije kojom e se uspostavljati i uvrivati fizika dominacija Zapadnog belog hrianskog oveka, kao to je to bio sluaj u prethodnim vekovima. Sada, pak, kada je ostvarena vojno-politika i ekonomska nadmo i uvrena simbolika dominacija zapadnoevropske civilizacije, prvi vesnici procesa dekolonizacije (a u tome e im se nekoliko decenija kasnije pridruiti rodonaelnici postkolonijalne misli) teie tome da u odnosu svoje Drugosti kritiki preispitaju istorijski istroen projekat kolonijalnih osvajanja i da na taj nain zapravo kritiki revalorizuju vlastitu kolonijalnu kulturu i etiki krajnje upitno naslee evropskog imperijalizma. Tako se antikolonijalizam na poetku 20. veka pojavljuje tek kao skrajnuti nagovetaj budue transformacije slike o noble savage, dovoljno udaljen od evropskih institucija koje uvaju univerzalno vaee Znanje i reprodukuju predstavu o tzv. plemenitom divljaku da ne postane mainstream naune misli svoga vremena, ali jo i danas znaajan po tome to je po prvi put uveo diskontinuitet, ako ve ne i pravi epistemoloki prelom, u nain poimanja dotadanjih ideja i predstava Zapadnog belog oveka o vanevropskim kulturama. Tek par decenija kasnije usledie naredni pokuaj deklarativnog raskida sa univerzalistikim pretenzijama evropskog intencionalnog subjekta znanja (i moi). Tek tada e dominantan nauni diskurs donekle modifikovati predstavu o vlastitoj ulozi u minuloj epohi kolonijalizma. Meutim, u meuvremenu e biti potrebno da proe par decenija i dva svetska rata sa imperijalnim i (neo) kolonijalnim predznakom da bi se na istorijskom horizontu epohe moderne misli dogodio svojevrstan epistemoloki prelom, koji e po prvi put nagnati evropsku kulturu da preispita sopstveni odnos prema kategoriji Drugosti kroz kritiko sueljavanje sa istorijskim nasleem epohe moderne i kolonijalnih osvajanja.23 U tom smislu, i pioniri francuske antikolonijalne misli, ba kao i istaknuti predstavnici postkolonijalizma, bili su, svaki na svoj nain, proizvod specifinog istorijskog perioda u kojima nastaju i, kao takvi, predstavljali su pozni izdanak jednog vremena dugog trajanja koje nazivamo epohom moderne. S obzirom na razliite politike kontekste istorijskih perioda u kojima se formiraju, to su i njihove saznajno-teorijske investicije nuno morale biti rukovoene unekoliko razliitim naunim i van-naunim interesima, te se uprkos izvesnoj slinosti mora izvriti neophodno razgranienje kako bi smo osvetlili razliite epistemoloke i idejne pozicije sa kojih obe grane jedinstvene kritike tradicije u evropskoj
 Jer, kao to primeuje Robert Jang (Robert Young): Osim ponovnog ispisivanja istorije vanevropskih povesti i kultura, analiza kolonijalizma menja perspektivu evropske istorije i kulture sa ciljem da ispita fundamentalne strukture i pretpostavke Zapadnog znanja. Naslee kolonijalizma je jednako veliki problem za Zapad kao i za opustoene zemlje u svetu izvan njega. Robert Jang: Dezorijentiui orijentalizam, u: Re, godina IV, broj 33, Beograd, str. 66.

231

Uvod u radikalne teorije

antropolokoj misli istorijski nastupaju. Naime, dok nas, s jedne strane, primer pomenutih francuskih etnologa, terenskih istraivaa i umetnika upuuje na zakljuak o postojanju inherentnih nastojanja za promenom vladajue Zapadne epistem toga doba, baziranih na uvidima ovih pionira kritike kolonijalnog diskursa unutar savremene antropoloke paradigme, do kojih se dolo relativno samostalno i nezavisno od glavnih naunih trendova i vladajuih kulturnoistorijskih tendencija svoga doba dotle se ini da je prilikom vrednovanja Levi-Strosove novatorske misli, a koja e presudno uticati na zasnivanje nove antropoloke paradigme sredinom 20. veka, ispravnije govoriti kao jednoj drugaijoj opciji unutar moderne antropoloke misli.

232

Levi-Stros i pokuaj promene epistemoloke paradigme humanistikih disciplina

Kao to smo ve napomenuli, znaaj Levi-Strosovog teorijskometodolokog poduhvata za temu kojom se bavimo takoe se sastoji u njegovom pokuaju zasnivanja jedne inovirane saznajno-interepretativne pozicije koja bi omoguila izmetanje pogleda istraivaa drugih kultura van okvira tradiranih etnocentrinih/evropocentrinih perceptivnih shema evropske nauke, formiranih tokom prosvetiteljskog i postprosvetiteljskog perioda. Cilj ovog poduhvata bio je uspostavljanje novog horizonta meusobnog razumevanja kultura sveta koje ide izvan granica autoreferentnog modela Zapadnog poimanja vlastite kulturne Drugosti, u kome se rastvaraju nauni sudovi koji predstavljaju proizvod vievekovne produkcije jednog partikularistikog oblika znanja sa univerzalistikim pretenzijama. Otuda je Levi-Stros u svojim teorijskim promiljanjima fundamentalnih struktura ljudskog duha bio prinuen da se kritiki osvrne na naslee zapadnoevropskog ratia kako bi zapoeo proces reorganizacije postojeeg fonda naunog znanja i misaono-analitikih okvira i operacija, iz ega bi proistekla rekonceptualizacija predmetne stvarnosti humanistikih disciplina i mogunost zasnivanja novih oblika komunikacije sa razliitou, sa Drugim. U isto vreme, to je takoe podrazumevalo i znatan napor da se uini presudna promena u tradiranoj naunoj vizuri klasinog zapadnoevropskog istraivaaetnologa/antropologa. Ba kao i u sluaju Levi-Strosovih prethodnika, potreban je bio iskorak iz specifinog etnocentrinog svetonazora radi pronalaenja izvesne pozicije izvan evropskog ratia, kako bi se na novim filozofskim osnovama ostvarila drugaija komunikacija sa Drugim. Ovde imamo na umu Levi-Strosov pokuaj radikalne kritike tradicije filozofije cogita u vidu njenih dvadesetovekovnih derivacija, fenomenologije i egzistencijalizma, kroz nastojanje da se formira radikalno drugaiji nauni diskurs (nauni projekat filozofske antropologije, psihoanalize i lingvistike kao alternative pomenutoj filozofskoj tradiciji). Na prvi

pogled, ovaj nauni projekat se doimao kao pokuaj razaranja kartezijanskog privilegovanog pojma svesti, te je u ovom smislu predstavljao pokuaj razbijanja pozitiviteta u kome je smeten nauni diskurs antropologije. U ovoj taki takoe moemo naslutiti odreenu slinost Levi-Strosvih nastojanja sa delatnostima pomenutih predstavnicika etnografskog nadrealizma mosovske (Marcel Mauss) provenijencije. Meutim, za razliku od njih koji su bespotednom kritikom vladajueg naunog i kulturno-umetnikog diskursa nastojali da odbrane pravo na razliitost vanevropskog Drugog kao takvog, okosnica Levi-Strosovog teorijsko-metodolokog poduhvata bila je sadrana u teorijskom postuliranju osnovnih formi funkcionisanja ljudskog duha, onih najoptijih i univerzalnih kodova koji nam omoguavaju otkrivanje onoga to je jedinstveno, sutinsko iza mnotva raznolikosti.24 Izgledalo je kao da je i LeviStros, poput svojih prethodnika, takoe eleo da ukae na to da su sve kulture ovoga sveta podjednako vredne. Pod direktnim uticajem strukturalne lingvistike, Levi-Stros je ovaj zahvat nastojao da izvede putem operacije hipostaziranja jedne nad-deterministike nesvesne strukture (jezik), primarno fundirane unutar bipolarnog aktivistikog odnosa, ija se osnova nalazi na nivou fizioloke strukture ljudskog mozga. Reima Levi-Strosa, to je temeljni strukturalni plan. inilo se da je time po prvi put u modernoj istoriji Zapadne kulture i civilizacije sutinski bio doveden u pitanje legitimitet univerzalno vaeeg pojma omnipotentnog belog, Zapadnog oveka. I zaista, ovakva epistemoloka pozicija, kao uostalom i celokupan opus ovog mislioca, na prvi pogled prosto odie svojevrsnim antihumanizmom, u smislu da se zahvat situiranja figure oveka po prvi put ne izvodi putem centralizujueg koncepta u ijim bi okvirima ovek bio smatran gospodarem bitka (kartezijanski credo cogito ergo sum). Naprotiv, u LeviStrosovom tumaenju pojam oveka prividno se izmeta, privremeno dislocira, da bi ga na upranjenom mestu zamenio koncept (lingvistikog) nesvesnog kao njegov alter-ego i supstitut. Na taj nain Levi-Strosu je polo za rukom da izvri operaciju predrugojaenja i desupstancijalizacije univerzalistikog pojma (belog, Zapadnog) oveka, formiranog u epohi racionalizma i Prosvetiteljstva. Figurativno reeno, poev od tog prelomnog trenutka rasreditenja subjekta, zapadnoevropljanin je po prvi put postao smom sebi Drugi, odnosno na simbolikom planu poeo se samopoimati kao Drugost sopstvene Drugosti. No, ovaj prividan napad na sme temelje Prosvetiteljstva bespotednom kritikom novovekovnog racionalizma i neupitnog poverenja u dotad vaee iskaze evropske nauke u kulture, to svojevrsno slabljenje bitka u funkciji prevazilaenja temeljne opozicije subjektobjekt, doima se himerinim u delu Levi-Strosa. Naime, uprkos svojevrsnoj operaciji filozofskog decentriranja subjekta, na delu je bila (jo) jedna interpretacija, odnosno reaproprijacija25 ili neomitologizacija26,
 Claude Levi-Strauss, Strukturalna antropologija Claude Levi-Straussa, Svjetlost, Zagreb, 1989. 25 vidi: ani Vatimo, Kraj moderne, Svetovi, Novi Sad, 1991. 26 vidi: Manfred Frank, Conditio moderna, Svetovi, Novi Sad, 1995.

233

Uvod u radikalne teorije

234

u nizu metafizikih interpretacija/rekuperacija bitka, koji (bitak) kao zajedniki imenilac svih svojih istorijskih personifikacija (logos, thelos, arche, ovek, ili nesvesno) vie od dve hiljade godina natkriljava i proima, utemeljuje i daje smisao Zapadnoj civilizaciji, njenom postojanju i istorijskom trajanju. Ergo, u tom neprekinutom lancu perpeturiranja iskona, Levi-Strosova teorijska paradigma ispostavlja se kao jedan od najnovijih beouga. Ostavljajui na trenutak po strani njene epohalne saznajne i metodoloke inovacije, ova teorijska paradigma na irem idejno-naunom planu ni u kom sluaju ne ini radikalan prekid kontinuiteta simbolike dominacije evropskog Zapada u globalnim okvirima, ve se u izvesnoj idejno-politikoj perspektivi ukazuje kao nedosledan ideoloki oponent prevladanom reakcionarnom ideoloko-politikom obrascu evropskog kolonijalizma i imperijalizma kojim je evropska kultura bila impregnirana, a njene nauke o oveku pregnantne.27 Posmatran kao najnovija epizoda u istorijskom nizu razliitih modaliteta teorijskog tretiranja fenomena Drugosti na Zapadu, primeujemo da je i LeviStrosov pokuaj zasnivanja naunog projekta strukturalne antropologije u osnovi takoe nosio svojevrstan balast novovekovne krize evropskog kulturnoistorijskog naslea, koja se periodino ispoljava u obliku opsesivnog nastojanja ka iznalaenju novih plauzabilnih interpretativnih obrazaca rekonstitucije autentinog evropskog kulturno-povesnog ishodita. Tek, opte je mesto da je evropski Zapad nakon objave gubitka centralne pozicije u bivoj kolonijalnoj preraspodeli sveta bio primoran da preduzme zahvat revalorizacije sopstvenog statusa unutar novostvorene idejno-politike i geostrateke strukturisanosti sveta. Na simbolikom i teorijskom planu, dezintegracija evropskog kolonijalnog sistema oznaila je nov poetak procesa transformacije ontoloke funkcije sredita i potragu za novim univerzalno vaeim konsenzusom. Unutar tog prelomnog epohalnog dogaa odigrava se dislokacija svih toposa klasine evropske kulture koja se, poev od tog trenutka, izmeta u podruje decentralizovane referentne kulture, poinjui da poima sebe kao Drugo u odnosu na svoju Drugost, to jest, kao Drugost Drugosti. ini se da je Levi-Stros vrlo dobro uviao potrebu da se postojee nauke o oveku takoe moraju reformisati u skladu sa novouspostavljenom strukturisanou sveta.28 Kada je re o optem saznajno-teorijskom planu Levi-Strosove misli izostavimo li injenicu da je njegovom intervencijom ukinuta dotadanja hegemona perspektiva koja figuru oveka stavlja u centar sveta, smatrajui ga
27Sve tragedije koje smo doiveli najpre sa kolonijalizmom, potom sa faizmom i najzad sa koncentracionim logorima, nisu ni u opoziciji ni u kontradikciji sa tobonjim humanizmom, u obliku u kome on kod nas opstojava ve vie vekova, nego ine, rekao bih, njegov prirodan produetak, citirano prema: Cvetan Todorov, Mi i drugi: Francuska misao o ljudskoj raznolikosti, XX vek, Beograd, 1994, str. 79. 28 Naa nauka je dostigla zrelost onoga dana kada je zapadni ovek poeo da uvia da sebe nikada nee moi shvatiti sve dok na zemljinoj povrini postoji ijedna rasa ili ijedan narod prema kojem bi se odnosio kao prema objektu, Claude Lvy-Strauss, Strukturalna antropologija Claude Lvy-Straussa, Svjetlost, Zagreb, 1989, str. 44.

u filozofskom smislu gospodarem bitka, namesto ega je izvreno pomenuto hipostaziranje nesvesne strukture kao univerzalne (lingvistike) osnove koja e omoguiti ponitavanje hijerarhizacija razliitosti ini se, ipak, da LeviStrosovo epistemoloko stanovite ne oznaava onaj famozni radikalan prekid kontinualnog metafizikog koncepta bitka; uprkos izrazitom antievolucionizmu i posledinom uvoenju pojma diskontinuiteta u problematiku odnosa subjekt objekt, radikalno suprotstavljenog fenomenolokim shvatanjima o dualistikom kontinuitetu izmeu doivljenog i stvarnog, te o izvornom jedinstvu sveta i subjekta Levi-Strosova epistemoloka pozicija ne moe se, zapravo, okarakterisati kao dosledno antihumanistika, to bi predstavljalo jednu od osnovnih karakteristika pojedinih predstavnika pomenute kritike tradicije etnografskog nadrealizma koji se nalaze na suprotnom polu iste linije intencije na koju se nedosledno naslanja i sm Levi-Stros. Naprotiv, imamo li u vidu antiprosvetiteljski ideoloki habitus Levi-Strosovog teorijsko-metodolokog programa koji u novom, modifikovanom obliku, uzdie na pijedestal stari univerzalno vaei pojam oveka, jasno je da Levi-Strosov subjekt, shvaen antihumanistiki, kao ne-samo-svest, jednostavno predstavlja korelat metafizikog bitka oznaenog pojmovima univerzalnosti, objektivnosti, civilizovanosti, itd.29

235

Zakljuak
Tako je kategorija belog, hrianskog, a zatim i prosveenog oveka evropskog Zapada pretrpela jo jedno istorijsko rasreditenje i rekonstrukciju, ali ne i konano i neopozivo ukidanje vlastite univerzalistike pozicije hegemonog subjekta znanja i (moi), koji je samo par vekova ranije, najpre na prostornofizikom, a zatim i na simbolikom planu, uzaptio Drugost vanevropskog sveta. Onaj stari, na racionalistikim osnovama konstruisan, pojam oveka, sada pak, nakon Levi-Strosove intervencije postaje internalizovan, trajno nastanjen na mestu na kome nikada pre tog dogaaja nije obitavao, ostajui prisutan u svom
29 Dopustimo Levi-Strosu da se odbrani od naih tvrdnji: esto su mi zamerali da sam antihumanista. Ne verujem da je tako. Ono protiv ega sam ja ustajao i u tetnost ega duboko verujem, to je ona vrsta bestidnog humanizma, iji koreni seu, s jedne strane, u jevrejsko-hriansku tradiciju, a s druge, u nama bliu, tradiciju renesanse i kartezijanstva, koji oveka ine vladarem i apsolutnim gospodarem svega do sada stvorenog na svetu. (citirano prema: Cvetan Todorov, Mi i drugi: Francuska misao o ljudskoj raznolikosti, XX vek, Beograd, 1994, str. 79). U spisu O humanizmu, Martin Hajdeger (Martin Heidegger) takoe opisuje humanizam u sasvim drugaijem svetlu od ordinarnih shvatanja humanizma, naglaavajui njegovu tesnu povezanost sa ontologijom; po njemu, humanizam je ak sinonim za metafiziku: Humanizam ne postoji sem kao razvoj metafizike u kojoj ovek preuzima ulogu koja nije nuno centralna ili ekskluzivna. Naprotiv, samo ukoliko se ne ispolji njen humanistiki karakter, u smislu svoenja svega na oveka, metafizika moe da preivi kao takva, vidi: Martin Hajdeger, O humanizmu, Gradina, Ni, 1998.

Uvod u radikalne teorije

236

odsustvu, izvan domaaja radikalne filozofske intervencije. Drugim reima, iako je svojim prouavanjem drutva bez istorije, davanjem primata sinhroniji nad dijahronijom Levi-Strosov nauni projekat etnologije, odnosno strukturalne antropologije, imao za cilj ispitivanje oveka kao pozitiviteta nastanjenog u diskursu drugih humanistikih nauka (ije govore o oveku omoguava upravo etnologija, odnosno antropologija u simetrinom odnosu sa psihoanalizom) pitanje sredita kao bia, kao temeljnog principa koji strukturira strukturu i daje znaenja igri strukture ostalo je samo ovla dotaknuto, te je otuda opseg vlastitog vaenja iscrpljivalo u pasivnoj interpretaciji ideje o (kontinualnom ili diskontinualnom) ponavljanju, to jest, trajanju Istog.30 Tome u prilog govori i Levi-Strosovo formalistiko odreenje jezika koji u njegovoj interpretaciji ostaje struktura strukture, idealizovani sintetiki pojam metapozitiviteta iz koga sve polazi i u kome sve zavrava, koji simbolizuje temelj izvesnosti predstave o fundamentalnoj ideji postojanja i trajanja. Na sasvim suprotnoj strani od Levi-Strosa ukazuje se nieanska tradicija takozvane filozofije ekia u figuri jednog ora Bataja, koji pominje izvesno unutranje iskustvo kada eli da se priblii dimenziji nemiljenog i filozofskom govoru koji je dorastao tom graninom iskustvu. Batajev koncept otsutne prisutnosti, dakako, bitno je ne-nauan po svom karakteru (tavie, antinauan), on prebiva u domenu izvesnog kontroverznog mistikog. Stoga je prilikom uporeivanja ova dva autora neuputno govoriti o bilo kakvoj vrsti prepoznatljive intencionalnosti sa univerzalistikim predznakom kod ovog potonjeg radikalnog mislioca, bar ne o onoj vrsti metodske univerzalnosti kakvu sreemo kod LeviStrosa. U odnosu na Levi-Strosa, Bataj je istovremeno i demijurg i ruitelj koji pre smera da razotkrije osnovu na kojoj poiva svaka intencionalnost, pa makar to bila opravdanost politikih (odbrana sloboda Drugoga) i kulturnih ciljeva (unapreivanje nivoa obrazovanja u globalnim razmerama), tih izvan-naunih ciljeva koji su, izmeu ostalog, rukovodili Levi-Strosa prilikom konceptualizacije vlastite naune paradigme koja e svojim idejno-teorijskim reperkusijama, nastupajui sa visokih akademskih pozicija, posluiti da se na simbolikom planu dogodi uobliavanje nove konsenzualnosti nakon istorijskog raspada svetskog kolonijalnog sistema evropskog Zapada. No bez obzira na meusobne razlike, i Levi-Stros i Bataj, svako sa svojih pozicija, bili su na tragu ostvarivanja operacije ukidanja privilegovanog subjekta moi i znanja (u sluaju Levi-Strosa decentracija subjekta; kod Bataja pokuaj njegove destrukcije) ostvarivog jedino davanjem primata onoj drugoj strani jezika, onom njegovom delu kojeg nazivamo jezikom razlike, u ijoj blizini danas obitavamo, a u pojedinim ekscesnim sluajevima (o kojima Bataj poetski nadahnuto pie u svom Erotizmu31) na trenutak
30Ni etnologija kao ni psihoanaliza ne ispituje smog ovjeka, onakvog kakav se moe pojaviti u humanistikim naukama, nego podruje koje ini moguim znanje o ovjeku; kao i psihoanaliza, ona se kree itavim poljem tog znanja pokretom koji tei da dokui njegove granice, Miel Fuko, Rijei i stvari, Nolit, Beograd, str. 416. 31 (...) oveanstvo (bi), uvereno da su mu strani postupci koje je prvi poriv razuma odbacio, zakrljalo i dospelo u stanje nalik na starost (emu se danas, mada ne u celini, tei) kad se ono s vremena na vreme ne bi vladalo sasvim suprotno od svojih naela

i nastanjujemo tu inter-zonu.32 Re je o jeziku direktno suprotstavljenom ali, ipak, istovremeno neraskidivo vezanom za svoju kompatibilnu stranu koju karakterie prisutnost metafizikog, prisutnost vlastite intrinzine funkcije identiteta i znaka.33 Fuko daje svoj nieanski obojen doprinos ovoj liniji (anti)filozofskog miljenja i projektu razbijanja antropolokog 'etvorougla' kada kritikuje antropologiju kao konstitutivan element miljenja oveka, konstatujui da je filozofija usnila novim snom, antropolokim snom, u kome svako empirijsko saznanje, samo ako se odnosi na oveka, vredi kao mogue filozofsko polje u kome treba otkriti osnove saznanja, definiciju njegovih granica i, konano, istinu svake istine dodajui na kraju: Da bismo razbudili misao iz tog sna (...) postoji jedan jedini nain: razbiti do temelja antropoloki 'etvorougao' (), bilo da je u pitanju kretanje u antropolokom polju i zaustavljanje na onome to ono iskazuje, ili pokuaj ponovnog ispitivanja granica misli, izvan svakog psihologizma ili istorizma, i povezivanje sa projektom generalne kritike Razuma.34

237

(...) dolazim do onoga to je ljudskom liku davalo dvostrukost njegovu. U svojim krajnostima ljudski ivot je, s jedne strane, i to temeljito, astan i sreen: rad, staranje o deci, dobronamernost i lojalnost upravljaju odnosima izmeu ljudi; nasuprot tome, s druge strane nemilosrdno besni nasilje u datim uslovima, isti ljudi pustoe i pale, ubijaju, siluju i mue. Prekomernost se suprotstavlja razumu. Ove krajnosti pokrivaju izrazi civilizacija i varvarstvo ili divljatvo. Doista, civilizovani ljudi govore, varvari ute, a onaj koji govori uvek je civilizovan. Ili tanije, budui da je jezik, po definiciji, izraz civilizovanog oveka, nasilje je nmo. Ta pristrasnost jezika ima mnoge posledice: ne samo to civilizovan uglavnom znai mi, a varvarin drugi, nego se civilizacija i jezik obrazuju kao da je nasilje spoljanje strano ne samo civilizaciji, ve i smom oveku (jer je tu ovek isto to i jezik). Ali, posmatranja pokazuju da se isti narodi (...) ponaaju i kao varvari (...) Nasilje, svojstveno celom oveanstvu, (je) u naelu ostalo bez glasa, da tako celo oveanstvo lae preutkujui i da je sm jezik zasnovan na toj lai (...). Likovi Sadovih romana (...) oni istiu suverenu vrednost nasilja, prestupa, zloina, muenja. Tako oni izneveravaju onaj duboki muk svojstven nasilju, koje nikad ne kae da postoji, koje uvek postoji ne govorei to (...). Sa svoje strane, nasilje je suprotno toj lojalnosti prema drugome, koja ini logiku, zakon, koje je osnovno naelo jezika. Nasilje nosi u sebi tu neobuzdanu negaciju, prestanak svake mogunosti govora (...) terenu moralnog oveka pripada jezik, or Bataj, Erotizam, Bigz, Beograd, 1980, str. 210/211. 32 Parafrazirajui Fukoa, radi se o pokuaju prestupanja diskurzivnih pravila, o onom obliku miljenja u kome zapitanost o granici zauzima mesto traganja za totalitetom i u kome gest prestupa zamenjuje kretanje kontradikcija (M. Fuko: Uvod u prestup, u: Re, br. 45, B-92, Beograd, maj 1998, str. 71), o onom graninom iskustvu koje se batajevski brzopleto odreuje kao erotizam ili ludilo, no za koje jo uvek nema jedne jedine, svakako totalizujue rei, jer se to iskustvo upravo opire podvoenju pod arbitrarnost diskursa, ali takoe i zbog toga to u tom graninom prostoru jezik neprestano dovodi samog sebe u pitanje. Re je o graninom iskustvu koje omoguava specifian interpretativni prostor filozofske komunikacije u kome je potencijalno ostvariv dogaaj Prestupa koji vodi racionalni um u susret sopstvenoj smrti, do vlastitih granica i njihovog prekoraenja (prim. aut.). 33 Jezik poseduje previe sopstvenog realiteta da bi mogao biti utljivi filozofov saradnik, Euenio Donato: Dva jezika kritike, u: Strukturalistika kontroverza, Prosveta, Beograd, 1988, str. 115.  Miel Fuko, Rijei i stvari, str. 380/381.

Uvod u radikalne teorije

Literatura:

Bartolomeo de las Kasas: Kratak izvetaj o unitavanju Indija, Filip Vinji, Beograd, 2002 Claude Levi-Strauss, Strukturalna antropologija Claude Levi-Straussa, Svjetlost, Zagreb, 1989 Claude Levi-Strauss, Tuni tropi, Zora, Zagreb, 1960 Cvetan Todorov, Mi i drugi: Francuska misao o ljudskoj raznolikosti, XX vek, Beograd, 1994

238

Edvard Said, Kultura i imperijalizam, Beogradski krug, Beograd, 2002 Edvard Said, Orijentalizam, XX vek, Beograd, 2000 Ernesto Laclau, Universalism, Particularism and the Question of Identity, at: The Identity in Question, ed. John Rajchman, Routledge, New York and London, 1995 Fernan Brodel, Materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam od XV do XVIII veka (tom I-III), Stylos Art, Novi Sad, 2007 Gayatri Chakravorty Spivak, A Critique of Postcolonial Reason: Toward a History of the Vanishing Present, Harvard University Press, 1999 G. W. F. Hegel, The Philosophy of History, Batoche Books, Ontario, 1900 Miel Fuko, Rijei i stvari, Sazvea, Nolit, Beograd, 1971 Miel Fuko, Uvod u prestup, u: Re, br. 45, B-92, Beograd, 1998 James Clifford, The Predicament of Culture: Twentieth Century Etnography, Literature and Art, Cambridge University Press, Cambridge, Massachusetts, and London, England, 1988 Manfred Frank, Conditio moderna, Svetovi, Novi Sad, 1995 Maria Todorova, Imaginarni Balkan, XX vek, Beograd, 1999 Marsel Mos, Sociologijia i antropologija, vol. I, Prosveta, Beograd, 1982 Milan Rakita: Prilog kritici teorija modernizacije i tranzitologije u drutvenim naukama, u: zbornik radova Izgubljeno u tranziciji Kritika analiza procesa drutvene transfromacije, ur. Ana Veselinovi, Petar Atanackovic, eljko Klari, Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd, 2011 Ranajit Guha, ed. Subaltern Studies I: Writings on South Asian History & Society. New Delhi: Oxford University Press India, 1982

 Riard Meksi i Euenio Donato (ur.), Strukturalistika kontroverza, Prosveta, Beograd, 1988 Robert Jang: Dezorijentiui orijentalizam, u: Re, godina IV, broj 33, B-92, Beograd ak Derida: Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih nauka, u: Euenio Donato i Riard Meksi: Strukturalistika kontroverza, Prosveta, Beograd, 1988

239

Uvod u radikalne teorije

240

241

Prevodi

Teorijska istorija Marksove kritike ekonomije1

Mihael Hajnrih
1. Marks i marksizam
Ljudi prave svoju vlastitu istoriju, ali je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleene. Tradicija svih mrtvih generacija pritiska kao mora mozak ivih (MEW2 8: 115). Ove esto citirane reenice iz 18. Brimera se mogu primeniti i na svaki pristup Marksovim delima. Iako je u pitanju na pristup, mi ovim delima pristupamo u odreenoj istorijskoj situaciji, u konktekstu odreenih politikih iskustava i teorijskih debata, koje vode do specifinih pitanja i diskusija, koje su pre par godina imale potpuno drugaiji smisao i koje e par godina kasnije opet imati drugi smisao. Uspon socijal-demokratskih radnikih pokreta pre Prvog svetskog rata, njegova podela na komunistiko i socijal-demokratsko krilo nakon Prvog svetskog rata, iskustvo faizma i staljinizma, koje su nakon Drugog svetskog rata pratili Hladni rat, Revolucija u Maju 68, raspad Sovjetskog Saveza, procesi globalizacije devedesetih godina kao i pratei porast globalnih protestnih pokreta, sainjavaju potpuno razliite politiko-drutvene odnose u kojima su se vodile diskusije o Marksovim delima. Uvek su se razliiti problemi smatrali najbitnijim, sasvim razliite izvesnosti su bile dovoene u pitanje i dolazilo se do razliitih zakljuaka.3 Ali nisu se menjali samo istorijski konteksti u kojima su se itala Marskova dela, ve su se tokom 20. veka vie puta menjala i sma dela na kojima su se zasnivale diskusije. Dok su poetkom 20. veka tri toma Kapitala vaila za najbitnija dela, koja su bacala u senku sve drugo to je Marks napisao, poetkom tridesetih godina prolog veka ova situacija je poela da se menja. Sa prvim izdanjem Ekonomsko-filozofskih rukopisa, napisanih 1844. godine i Nemake ideologije iz
1Michael Heinrich, Theoriegeschichte der Marxschen konomiekritik Erschienen in: Peter Bescherer, Karen Schierhorn (Hrsg.): Hello Marx. Zwischen Arbeiterfrage und sozialer Bewegung heute, Hamburg VSA Verlag 2009, S.15-35 http://www.oekonomiekritik.de/ 2 [Marx-Engels-Werke - prim. prevodioca] 3 Iako postoje razliite istorije marksizma, koje se bave pojedinanim marksistikim misliocima (videti Vranicki 1972, Anderson 1978, Kolakovski 1977-79, posebno za ekonomsku teoriju Hauvard/King 1989-92), ne postoji jedna sveobuhvatna teorija recepcije Marksa. Bitni radovi na ovu temu su Hof (2006a) i Elbe (2006).

242

1845. godine u Sabranim delima Marksa i Engelsa4 mladi, filozofski Marks je jasno stupio u prvi plan nasuprot njegovoj vladajuoj ekonomskoj recepciji. 1939-41. godine se zatim po prvi put u Sovjetskom Savezu pojavio Grundrisse, ija se recepcija uspostavila tek tokom 60 godina 20. veka. Grundrisse je pojasnio veliki broj metodskih pitanja, kao i irih drutveno i istorijsko-teorijskih odnosa, koji su bili pozadina za Marksov Kapital. Ali Marksovi tekstovi su konano u potpunosti izdati tek od sredine 1970-ih godina u novom MEGA izdanju.5 Ovde su po prvi put izdati tekstovi koji se bave kritikom ekonomije, kao npr. celokupni ekonomski rukopisi iz 1861-63., od kojih su ranije objavljene samo Teorije o viku vrednosti, kao i Marksovi originalni rukopisi za drugi i trei tom Kapitala. Uz to su ve poznati tekstovi izdati (skoro) bez recenzentskih izmena, to nije stvar samo filoloke slobode: ranija izdanja, kao npr. izdanja Ekonomskofilozofskih rukopisa ili Nemake ideologije su bila objavljena sa namerom da se iz fragmenata izgradi jedno celovito delo u duhu autora6, to nije spreilo da interpretativni kalupi koji su karakteristini za sm oblik izdanja ostave svoj trag.7 Pre svega je ipak svaka diskusija o Marksu osuena na konfrontaciju sa tradicijom marksizma. O marksizmu se moe sasvim otvoreno rei da on kao mora pritiska mozak ivih. Uz to je marksizam jedna dvosmislena re. Ona oznaava sa jedne strane transformaciju Marksove kritike u sveobuhvatni pogled na svet i sistem koji tvrdi da poseduje, barem u osnovnim crtama, svo mogue znanje o istoriji i drutvu. Ova tvrdnja je bila pozadina za legitimaciju politike partijskih kadrova ve u vreme marksistike socijal-demokratije pre Prvog svetskog rata kao i za opravdanje vlasti komunistikih partija nakon Drugog svetskog rata. Nakon Lenjinove smrti marksizam je kanoniziran u
4 Prva MEGA [MEGA: Marx Engels Gesamtausgabe - prim. prevodica] je objavljena od strane Davida Rjazanova za Marks-Engels Institut u Moskvi, prva polovina toma se pojavila 1927. godine. Staljin je razreio Rjazanova 1931. sa mesta efa Instituta i izdavaa, kasnije je zavrio u zatvoru u Saratovu i tamo 1938. streljan. Rad na prvoj MEGA je prekinut tokom 1930-ih godina, nakon objavljivanja 12 tomova. 5 1975. godine se pojavio prvi tom nove MEGA, koji je izdat od strane Instituta za marksizam-lenjinizam u Istonom Berlinu i Moskvi. Nakon pada Berlinskog zida i SSSR, izdavaka prava su preneena na novoosnovanu Internacionalnu Marks Engels Fondaciju (IMES) u Amsterdamu. MEGA je istorijsko-kritiko izdanje, tj. ono sadri sve sabrane tekstove i rukopise u formi u kojoj su se izvorno nalazili, sa tim da su informacije o raznim varijantama, oteenjima, stanju, nastanku i prenosu tekstova sadrane u redakcijskom aparatu. MEGA je podeljena u etiri delova. Prvi deo sadri Dela bez Kapitala, drugi deo Kapital i rukopise koji su mu prethodili, trei deo pisma (sa tim da za razliku od MEW ovde se mogu nai i pisma koja su poslata Marksu i Engelsu) i etvti deo fragmente. Od planiranih 120 tomova do danas je izdato 61. 6 Ovo vai isto tako za tekstove objavljene u MEW 40 (rani dodatni tom 1) tj. MEW 3. Za nauni rad na Ekonomsko-filozofskim rukopisima trebalo bi se koristiti MEGA I/2 (i to prvo redigovano izdanje jer drugo redigovano izdanje se iz politikih razloga oslanja na tradicionalna izdanja). MEGA I/5 koja bi trebalo da sadri Nemaku ideologiju se jo uvek nije pojavila, iako barem sadri jedno preliminarno izdato poglavlje o Fojerbahu, koje ukazuje na jasne razlike spram tradicionalnih izdanja. 7 Za istoriju raznih izdanja, a pre svega ekonomsko-kritikih tekstova up. Heker (1999), Markshauzen (2006; 2008) kao i dodatne tomove 1-5 Doprinosa istraivanja Marksa i Engelsa.

243

Prevodi

244

formi marksizma-lenjinizma i kao takav je predstavljao skupinu uenja u koje se moralo verovati i koja su sluila kao ideoloka legitimacija dobrim delom krajnje represivnih reima. Sa druge strane, marksizam oznaava pokuaj da se konfrontira i ukine ova vrsta dogmatizma i sa njim vezani oblici vladavine. U 20. veku su se pojavile razliite obnove marksizma, koje su se vodile krajnje emancipatorskim i kritikim namerama. Danas se moe postaviti pitanje, ta uopte u marksizmu moe biti obnovljeno? Da li marksizam treba naprosto da ilustruje ve obnovljeni odnos ka Marksu, pokazujui svoje potovanje pred velikim majstorom? Ili se time zaista misli na jedan sistem tj. pogled na svet, sada samo bez dogmatizma ortodoksnog marksizma (gde treba primetiti, da se izraz dogmatizam istorijski veoma esto menjao u svom smislu)? U meuvremenu je iroko poznato da je Marks, kada se naao licem u lice sa prvim poecima marksizma kategoriki rekao: Ja nisam marksista.8 Iako je esto argumentovano da je Marks ovim mislio na rani francuski marksizam koji se pojavio 1870-ih godina, isto tako se tvrdi da se on nije protivio sistematizaciji njegovih i Engelsovih shvatanja (npr. videti Valter 1982, S. 950). Uslovi u kojima je ova reenica izreena doputaju razliite interpretacije. Marks nije manje kategoriki odbio tvrdnju da je on izgradio jedan socijalistiki sistem (MEW 19, S. 357). U svakom sluaju kod Marksa nigde direktno ili indirektno nema govora o tome da on eli da izgradi bilo kakvu vrstu izma, umesto toga on uvek podvlai njegove nauno-saznajne namere9, to je sasvim jasno tvrdio i za predstavnike klasine ekonomije. Nauka i pogled na svet ne idu dobro ruku pod ruku, kao to to pria o naunom pogledu na svet moe da sugerira. Pogled na svet ima nameru da prui orijentaciju tako to se pojedinani dogaaj ili pojedinana egzistencija uvlai u jedan sveobuhvatni sistem relacija, koji svoj smisao crpi iz temeljnih i trajno vaeih principa. Nauka takoe cilja da razume odnose i njihove geneze, ali ona je potpuno svesna kontingentnosti svog vaenja i nita, a kamoli njeni rezultati, nije izuzeto od procedure naune kritike. Nasuprot tome, pogled na svet moe postii eljenu sigurnost samo ukoliko tvrdi da je konano pronaao poslednje osnove i principe u koje se vie ne moe sumnjati. Ovi temeljni principi najee predstavljaju jednu meavinu optih predstava o svetu u pooptavanja odreenih
8 Ova reenica, koju je Marks izgovorio svom zetu Pol Lafargu, je vie puta citirana od strane Engelsa (MEW 22, S.69; MEW 35, S 338; MEW 37, S. 436). Up. takoe optubu koju je Marks izgovorio Engelsu, da su marksisti i anti-marksisti, obe sorte uinili sve mogue na kongresima socijalista u Roan u i Sent Etjenu, kako bi mi zabiberili boravak u Francuskoj. (MEW 35, S. 100, Podvukao Marks). 9 Marks pie u predgovoru za Prilog kritici politike ekonomije. Prva knjiga da on tematie sistem graanske ekonomije (MEW 13, S.7), ali da ne eli da izgradi jedan sopstveni sistem. U jednom pismu Vejdemejeru on kae sledee o ovom rukopisu: Ja se nadam, da u uspeti da naoj partiji pruim jednu naunu pobedu (MEW 29, S. 573). Marks je svoj rad u potpunosti formulisao kao nastavak ekonomske nauke, ali sa namerom da ovu nauku revolucionie (MEW 30, S. 640). Isto tako u predgovoru za prvo izdanje Kapitala Marks odbija svako zasnivanje jednog sopstvenog izma, ve naglaava da je svaki sud naune kritike dobrodoao (MEW 23, S. 27).

stanovita nauke. Sa daljnjim napretkom nauke ovi principi ili eventualno stupaju u konflikt sa novim naunim rezultatima, ili bivaju formulisani na takvom nivou optosti i bez bilo kakvog konkretnog sadraja, da nam na kraju nita vie smisleno ne mogu rei. Za Marksa su materijalizam i dijalektika pojmovi od velikog znaaja, ali ne u smislu principa koji legitimiu jedan pogled na svet, ve kao odreene strategije istraivanja i prikazivanja.10 Engelsov Anti-Diring je igrao ogromnu ulogu pri konstituciji marksizma u formi jednog pogleda na svet. Publikacije berlinskog docenta Eugena Diringa su u ranim 1870-im godinama vaile u delovima osnaene nemake socijaldemokratije kao nastavak i filozofsko utemeljenje Marksovih analiza. Na inicijativu, pre svega, Vilhelma Libknehta Engels je napao Diringova shvatanja, to ga je navelo da se bavi pitanjima koja se prostiru na vie tematskih polja. Ova kritika, o ijim je granicama Engels u potpunosti bio svestan, brzo je posluila kao osnova za pozitivno zasnivanje marksizma. Proces je ubrzan ne samo mnotvom Engelsovih problematinih formulacija i argumentacija11, ve sa jedne strane postojeom potrebom sve samosvesnije radnike klase za sopstvenom orijentacijom koja bi se suprotstavila graanskom pogledu na svet i, sa druge strane, potrebama partijskih funkcionera da izvuku jednostavne formule i objanjenja, koja se mogu koristiti u svakodnevnoj propagandi. Karl Kaucki, koji je nakon Engelsove smrti (1985) vaio za vodeeg teoretiara nemake i meunarodne socijal-demokratije, je bio meu prvima koji su ovaj marksizam tranformisali u jedan sistem. ak je i Lenjinov marksizam sutinski bio pod uticajem Kauckijeve recepcije Marksa Lenjinova kritika Kauckog je otpoela tek 1914. godine kada je SPN (Socijaldemokratska partija Nemake) podrala nemaku ratnu politiku.

245

2. Razvoj Marksove misli

Isticanjem razlika izmeu Marksovih dela i razliitih oblika marksizma ovde se ne podrazumeva da je mogue vratiti se neokrnjenom i autentinom Marksu. Iako je mogue ukazati na mnotvo oiglednih greaka u interpretaciji, nije se mogue otarasiti injenice da mi pristupamo Marksu uvek u odreenim politikim i drutvenim uslovima i da svaki uslov ima ogroman uticaj na na pristup. Autentini Marks koji je uvek tamo i samo eka da konano bude otkriven je fikcija. Ali jo jedno pitanje se ovde namee: ta sve obuhvata uopte
10 Videti moj tekst, Hajnrih (2008b), gde sam skicirao koje znaenje pojmovi dijalektike i materijalizma imaju za Marksa i isto tako koje znaenje nemaju. 11 O problemu teorijskih razlika izmeu Marksa i Engelsa, koje marksizam-lenjinizam a priori negira, postoji mnotvo debata, up. o tome izmeu ostalog: Meringer/Mergner (1973), Kittajner (1977), Lidman (1986), teger/Karver (1999).

Prevodi

246

Marksovo delo kojem pristupamo? Da li je ovde uopte mogue govoriti o jednoj celovitosti? Marks je vie od 40 godina bio izuzetno nauno i politiki aktivan. Njegove teme, njegova shvatanja, njegov teorijski koordinatni sistem kao i politike reference su se mnogo puta menjale - to nije zauujue s obzirom na Marskovu tendenciju da ui i reflektuje. U diskusiji o Marksu odnos kontinuiteta i diskontinuiteta njegovog intelektualnog razvoja je jedno gorue pitanje. Da li je Marks ve veoma rano (npr. u njegovoj disertaciji iz 1840/41. ili u Kritici Hegelove filozofije prava iz 1843.) pronaao sopstveni kritiki klju, koji je onda u potonjim decenijama naprosto dalje razvijao? Ili moda postoji jedna (ili takoe vie) taaka preloma u Marksovom razvoju, tako da se moe razlikovati mlai (filozofski) Marks od kasnijeg (ekonomskog) Marksa? Pre svega je ovoj raspravi doprineo Luj Altiser kada je u svom delu Za Marksa (1965) pisao o epistemolokom rezu izmeu mladog i kasnog Marksa, koji je Altiser locirao prevashodno u Nemakoj ideologiji. Ovde se predstavnici teze o kontinuitetu suoavaju sa tekoama, poto postoje jasne naznake da je Nemaka ideologija daleko vie od jednog daljnjeg postepenog razvoja Marksove misli. U nekim tekstovima koji se mogu oznaiti kao skice Marksove intelektualne autobiografije, naime u predgovoru za Prilog kritici politike ekonomije (1859) Marks pie o Nemakoj ideologiji kao mestu gde se obraunavamo sa naom nekadanjom filozofskom saveu. Ovo je jedna drastina formulacija, koja stvara problem svima onima koji tvrde neprekinuti kontinuitet Marksovih dela da objasne u emu se sadrala ta filozofska savest sa kojom se Marks obraunao, bez tvrdnje da je ovo bio jedan odluujui rez u njegovom teorijskom razvoju. Kada se ita Nemaka ideologija veoma brzo je jasno da ono sa im se ovde obraunava jeste Ludvig Fojerbah, koji je u Ekonomsko-filozofskim rukopisima iz 1844. i Svetoj familiji iz rane 1845. jo uvek bio spominjam sa potovanjem. Marksova predstava o ovekovoj rodnoj sutini iz 1844. od koje je ovek u kapitalizmu otuen je dobrim delom bila inspirisana Fojerbahovom filozofijom. U Nemakoj ideologiji je ova filozofija ovekove sutine, kao i predstava o otuenju od ove sutine, podvrgnuta temeljnoj kritici. Nakon 1845. nema vie govora o ovekovoj sutini kod Marksa.12 Marks oponira filozofskoj spekulaciji insistiranjem na realnoj nauci13, iako je samo programatski postulirano ta ova nauka treba da izuava. Obraunavanje sa nekadanjom filozofskom saveu je iza sebe ostavilo jedno prazno mesto, koje je u Tezama o Fojerbahu i Nemakoj
12 O raskidu sa filozofijom sutine, koja je ipak samo deo Marksovog raskida sa teorijskim poljem politike ekonomije, detaljno sam se bavio u Hajnrih (2006: S. 121ff.) i tamo pokazao, da Marksova kritika takoe veoma precizno cilja i na shvatanja koja je Marks sam ranije zastupao. 13 Tako stoji u Nemakoj ideologiji: Tamo gde prestaje spekulacija, u stvarnom ivotu, poinje stvarna, pozitivna nauka, prikaz praktike delatnosti, praktikog razvojnog procesa oveka. Stvarno znanje stupa na mesto frazeologije svesti. Sa prikazom stvarnosti samostalni filozof gubi svoj medijum egzistencije. (MEW 3, S.27)

ideologiji popunjeno apstraktnim pojmom prakse. Praksa sada oznaava konkretno i empirijsko koje je suprotstavljeno apstrakcijama filozofa. Ali Marks je bio do 1857. uveren, da praksa nije teorijski osnov, koliko teorijski predmet (vie o tome videti Hajnrih 2004). Iz tih razloga je izlino traiti demonstrativnu referencu ka pojmu prakse u Grundrisse ili Kapitalu, za razliku od Teza o Fojerbahu i Nemake ideologije.14 Realnu nauku Marks je pronaao u naprednim delovima graanske drutvene nauke. On je smatrao za pohvalu to da su graanski istoriari ve analizirali klase i klasnu borbu (videti njegovo pismo Vejdemejeru od 5. marta 1852., MEW 28, S. 507f.), i uzima u obzir Rikardovu politiku ekonomiju u svojoj kritici Prudona u Bedi filozofije iz 1847. Tamo Marks govori o Rikardu kao o odlinom analitiaru kapitalistikog naina proizvodnje. Jedina kritika koju Marks u ovo vreme usmereva Rikardu jeste osuda Rikardovog shvatanja kapitalistikih odnosa kao neeg venog, a ne istorijski prolaznog (up. Marksovo pismo Anenkovu od 28. decembra 1846., MEW 4, S. 552.). Ali Marks jo uvek nema primedbe na nain Rikardove analize i njenih kategorija. Jo i Komunistiki manifest iz 1848. ne sadri ovakve kritike. Rezultat analize iz Nemake ideologije i obraunavanje jo uvek nije kritika politike ekonomije, ve kritika primena politike ekonomije. Temeljnu kritiku, a ne samo primenu, Marks otpoinje tek tokom 50-ih godina 19. veka, nakon to je emigrirao u London, gde je iznova zapoeo svoja istraivanja, kako je to naglasio u predgovoru iz 1859. Poetkom 50ih godina Marks je poeo da sumnja u Rikardovu teoriju novca, a uskoro i u njegovu teorije zemljine rente, to je na kraju vodilo do jedne temeljne kritike (ne samo Rikardove) politike ekonomije. 1857/58. su napisani rukopisi koji e kasnije biti objavljeni pod imenom Grundrisse. Tokom rada na ovim rukopisima Marks je formulisao plan za kritiku politike ekonomije u est knjiga (kapital, zemljini posed, najamni rad, drava, meunarodna trgovina, svetsko trite), gde bi u prvoj knjizi konstitutivnu ulogu igrala razlika izmeu opteg kapitala i konkurencije vie kapitala. U ovoj razlici se po prvi put ispoljava stanovite koje je Marks usvojio tokom 1850. godina, da konkurencija kapitala nije osnov zakona kapitalistikog naina proizvodnje (kako je to bilo argumentovano u graanskoj ekonomiji i to je Marks tokom 40-ih godina jo uvek nekritiki prihvatao), ve da se radi samo o formi u kojoj se ovi zakoni ispoljavaju. Osnovni zakon kapitalistikog naina proizvodnje time mora biti prikazan i utemeljen u razlici spram graanske ekonomije bez pozivanja na konkurenciju kapitala; ovo je trebalo da bude tema odeljka o optem kapitalu.
14 Time je karakterizacija Marksove teorije kao prakseologije (V.F. Haug) vie nego problematina. Ovim pojmom bi trebalo da se u jednom sasvim optem smislu misli na drutvenu praksu oveka. Ali time bi svaka drutvena nauka, nebitno da li se oslanja na Marksa ili ne, bila jedna prakseologija (up. o tome raspravu: Haug (2003) i Hajnrih (2004a)).

247

Prevodi

248

Plan o est knjiga je najavljen u ve citiranom predgovoru iz 1859. g. Spis iz 1859. je trebalo da bude samo uvertira za predstojee veliko delo. U periodu 1861-63. javlja se, kao nastavak ovog teksta, Marksov naopirniji spis (koji je u potpunosti objavljen tek 1976-82. u novom MEGA izdanju u tomovima II/3.1-3.6 i iz kojih su pre toga bile pristupane samo Teorije o viku vrednosti). Ovde se pokazuje da je Marksov izvorni plan bio ogranien kvantitativnim i konceptualnim granicama. Marksu je postalo jasno da nije mogue napisati planiranih est knjiga u bliskoj budunosti. Ali isto tako su se pokazale i pojmovne granice podele izmeu opteg kapitala i konkurencije: plan da se razvije odreeni sadraj (koji je trebalo da sainjava red kategorija od vrednosti do profita i kamate) na jednom krajnje odreenom nivou apstrakcije (apstrakcije od mnotva kapitala) nije bio izvodljiv. Marks je bio prinuen da bez naputanja starih uvida pronae novu strukturu prikaza.15 Marks je odluio da ne objavi nastavak teksta iz 1859., ve da napie jedno samostalno delo Kapital - koje je trebalo da obuhvati etiri knjige (proces proizvodnje, proces cirkulacije, celokupni proces, istorija teorije). Dalje (dakle nakon 1863) Marks vie ne govori niti o planu o est knjiga, niti o optem kapitalu. Na mesto ovog drugog stupa rasprava o individualnom kapitalu i drutvenom ukupnom kapitalu na razliitim nivoima apstraktnog prikaza. Za novokoncipirani Kapital nastaje 1863-65.g. nacrt za prve tri knjige, a prvi tom izlazi konano 1867. godine. Sa znaajnim izmenama se 1872/73. pojavljuje drugo nemako izdanje i sa daljnjim preradama 1872-75. francuski prevod prvog toma. Od 1867. do kraja 1870-ih godina nastaju novi nacrti za drugi i delove treeg toma. Skoro svi ovi nacrti su u meuvremenu objavljeni u MEGA. Ekonomsko-kritiki spisi, koji su nastali od 1857/58. takoe nisu celoviti. Mogue je razlikovati dva razliita projekta, za koje postoji vie nacrta (detaljnije o tome Hajnrih 2009). Marks razvija nakon 1845. svoja stanovita i u okvirima drugih tematika, koje ovde nisu mogle biti razmatrane: razvija istorijsko-filozofske elemente, koji su bili izuzetno razraeni u Ekonomsko-filozofskim rukopisima iz 1844., jo uvek odrani nakon 1845., tokom 1870. godina bivaju eksplicitno kritikovani (up. o tome detaljno Hajnrih 1997). Evrocentrini stavovi, koji se mogu pronai u Marksovim lancima o Indiji iz 1850-ih godina, tokom 1870-ih su sve vie prevazieni. Marksove teorije drave i klase su nakon 1845. isto tako podvrgnute znaajnim izmenama. Ve iz ove kratke i fragmentarne skice razvoja Marksove misli mogue je jasno uvideti, da se ne radi niti o celovitom Marksovom delu, koje kontinuirano stie potpunost, niti o jednostavnoj podeli na rane filozofske i kasnije ekonomskokritike radove. Umesto toga nailazimo daleko vie na mnotvo pokuaja, prekida,
15 Jo uvek se diskutuje o tome u literaturi, da li opti kapital u Kapitalu jo uvek igra neku ulogu. Ja sam pokazao (u Hajnrih 2006, S. 185ff.) da ovaj pojam ne igra nikakvu ulogu i dao razloge zato ne. Detaljnu kritiku moje pozicije mogue je nai u Mozelej (2007).

odlaganja, novih koncepcija i novih zapoinjanja. Svi centralni Marksovi projekti ostaju nezavreni i tokom rada stiu nove teine take, tako da se ne moe jasno rei do koje mere su ovi projekti razvijeni. Predstava da postoji jedno Marksovo delo, koje se nalazi pred nama i koje sada konano samo treba da bude itano i razumljeno bez unapred stvorenih sudova, je prilino naivna, ali uprkos tome iroko rasprostranjena. Kada neko govori o Marksovom delu, onda uvek treba pretpostaviti konstrukcije koje ta osoba gradi prilikom itanja tog dela. Ove konstrukcije nije mogue apstrahovati od politikih i drutvenih situacija u kojima su izgraene. To su upravo neposredno pronaeni, dati i preneeni uslovi koji definiu nae probleme, konflikte i pitanja, i koji su ugraeni u sve konstrukcije. Ovaj konstruisani karakter ipak ne podrazumeva da se svaka interpretacija moe legitimisati pozivanjem na uslove. Svako ozbiljno bavljenje Marksom mora se precizno zasnivati na njegovim tekstovima. Ali umesto da se mnotvo Marksovih tekstova posmatra kao komad mermera iz kojeg se po elji mogu isklesati potrebni delovi, neophodno je da italac problematizuje konstituciju svakog posebnog dela i na osnovu istog utemelji svoje interpretacije.

249

3. Marksov Kapital
U predgovoru za prvo izdanje Marks je najavio da bi Kapital trebalo da sadri gore navedene etiri knjige. On sam je ipak mogao 1867. da objavi samo prvi tom, a drugi i trei tom je izdao Fridrih Engels 1885. i 1894., nakon Marksove smrti. Nakon to je konano Karl Kaucki 1905-1910. izdao Teorije o viu vrednosti rukopis koji je iroko bio smatran za etvrti teorijsko-istorijski tom Kapitala, inilo se da je Marksovo glavno delo nakon vie od 40 godina konano celovito. Stvari ipak nisu tako jednostavne. Teorije o viku vrednosti se bave (sa puno diverzija) istorijom jedne kategorije, ali one nisu, kako je to Marks najavio, celovita istorija teorije. Ovaj tekst je nastao na osnovu rukopisa koje je Marks pisao 1961-63.g., kada je koncepcija Kapitala tek po prvi put formirana. Kako je to PEM16 (1975) uverljivo pokazao, Teorije su vaan spis na putu ka nastanku Kapitala, gde se Marks pribliio reavanju velikog broja tehnikih problema, ali ovo delo nije Istorija teorije, koja se trebala na osnovu reenja ovih problema ustoliiti kao pojmljena istorija.17
 Projektgruppe Entwicklung des Marxschen Systems - Projektna grupa za istraivanje razvoja Marksovog sistema prim. prev. 17 Marksu je tzv. Smitova dogma stvarala velikih problema, jer je korak po korak radio na prezentaciji drutvenog ukupnog procesa proizvodnje. (Smitova dogma je predstava da se vrednost robe u potpunosti moe razloiti na radnu nadnicu, profit i zemljinu rentu, jer se isto tako elementi konstantnog kapitala uvek razlau na radnu nadnicu, profit i zemljinu rentu).

Prevodi

250

Postoje takoe problemi i u drugom i treem tomu koje je izdao Engels. Iako je Engels u predgovorima za oba toma poloio rauna o svojim redakcijskim intervencijama, ipak su opseg i smisao ovih intervencija ostali nejasni. Sa jedne strane, tomovi koje je Engels objavio pokazuju nezavren i fragmentarni karakter tekstualne zaostavtine (to je mnoge navelo da optue Engelsa da nije dovoljno redigovao tekstove), sa druge strane, sam Engels govori o raznim izmenama i stilistikim preformulacijama koje je on uinio. Ova injenica, kao i dugo vreme koje je Engelsu trebalo da objavi trei tom, jasno ukazuju na to da je Engels izvrio znaajne izmene nad Marksovim tekstovima. Opseg ovih prerada je mogue detaljno istraiti nakon to su Marksovi originalni tekstovi objavljeni u novoj MEGA. Veina rukopisa, koje je Engels koristio za drugi tom nalaze se u tomu II/11 MEGA, koji je objavljen 2008. godine. Glavni rukopis koji je sluio kao osnova treeg toma je ve poetkom 1990. godina objavljen u MEGA II/4.2. Poreenje originalnih rukopisa sa Engelsovom edicijom ukazuje da mnotvo izmena koje je Engels preduzeo uopte nisu samo stilistikog karaktera. O sadrinskom smislu ovih intervencija je od tada nastala jedna ustra debata.18 U budunosti svaki nauni rad na Marksovoj kritici ekonomije nee moi da zaobie Marksove originalne tekstove. Ali ve prvi tom koji je Marks objavio pokazuje jednu specifinu istoriju razvoja. Drugo nemako izdanje se razlikuje od prvog pre svega u prvom odeljku o robi i novcu.19 Marks je takoe uinio vie izmena posebno u odeljku o akumulaciji kapitala u francuskom prevodu. Kao to je mogue uvideti iz Marksovih pisama, on je tokom 1880. godina planirao temeljnu preradu prvog toma (up. njegovo pismo Danijelsonu od 13. decembra 1881, MEW 35, str. 246), koje ipak nije mogao izvriti. Nakon Marksove smrti Engels je 1883. i 1890. objavio drugo i tree izdanje prvom toma. U ovim izdanjima Engels je ubacio izmene iz francuskog izdanja. iroko rasprostranjeno izdanje iz MEW 23 zasniva se na etvrtom izdanju, koje se razlikuje od svih izdanja izdatih u vreme dok je Marks bio iv.

4. Istorijski razvoj i idealni presek

Ve u kasnim 1840-im godinama Marks je kritikovao Rikardove analize, koje su razumele zakone kapitalistikog oblika proizvodnje kao neto veno, nasuprot njihovom prolazno-istorijskom karakteru. Ova Marksova kritika jo vie pogaa danas vladajuu neoklasinu teoriju, koja veruje da je
 Up. o tome izmeu ostalog: Folgraf/Jungnikel (1995), Kretke (2007), Elbe (2008). 19 Ve prvo izdanje sadri dve razliite verzije (u glavnom tekstu i u jednom dodatku) analize forme vrednosti. Da nije mogue jednoznano rei koja je verzija najbolja (ovde isto tako treba uvrstiti u MEGA II/6 po prvi put objavljeni preraeni rukopis), pokazao sam u Hajnrih (2008, posebno dodatci 3 i 4).

njen predmet ekonomija resursa, tj. administracija oskudnih sredstava za razliite svrhe. Sa ovim problemom su ljudi bili oduvek i u svim drutvima suoeni, to neoklasiarima slui kao legitimacija da svojim tvrdnjama daju a-istorijsko vaenje. Konsekventno tome Marks razlikuje, ve na poetku njegovog istraivanja, materijalni sadraj i drutvenu formu. Upotrebne vrednosti su u svim drutvima materijalni sadraj bogatstva, ali samo u drutvu razmene dobijaju upotrebne vrednosti formu robe i samo u drutvima u kojima preovladava kapitalistiki oblik proizvodnje robna forma postaje sveouhvatna drutvena forma (up. npr. MEW 23, S 49ff, 184 Fn. 41). Svaki proces proizvodnje zahteva sredstva za proizvodnju, ali samo pod kapitalistikim uslovima dobijaju sredstva za proizvodnju formu kapitala. Graanska ekonomija prebacuje Marksu konfuziju forme i sadraja. Poto oni ne razlikuju materijalni sadraj (sredstva proizvodnje) od drutvene forme (kapitala), graanski ekonomisti su doli do zakljuka da je kapitalistika proizvodnja oduvek postojala i da ukidanje kapitala podrazumeva istovremeno ukidanje proizvodnje. To da je Marksov prikazani predmet istorijske i nikako van-istorijske prirode ipak jo nita ne kae o nainu i obliku njegove prezentacije. Karl Kaucki je u svom iroko rasprostranjenom uvodu za prvi tom Kapitala pre Prvog svetskog rata napisao da je Marksovo delo, koje se bavi izgradnjom i razvojem kapitalizma, sutinski istorijskog karaktera (Kaucki 1887). Lenjin je kod Marksa pre svega video analizu konkurentnog kapitalizma koji je ipak sada bio zamenjen jednom novom fazom kapitalistikog razvoja, to vodi do proirivanja Marksove analize istraivanjem monopolnog kapitalizma i imperijalizma. Ovi oblici istorizujuih shvatanja su do dan danas iroko rasprostranjeni i esto prihvaeni, ak i od strane nekih Marksovih kritiara. Oni tako tvrde - iako su Marksove analize moda sasvim primenjive na kapitalizam 19. veka - kapitalizam se u meuvremeno toliko dalje razvio, da su Marksove kategorije danas u potpunosti neprimenjive.20 Marksovo insistiranje na njegovoj prezentaciji je ipak imalo sasvim drugaiji smisao. U predgovoru za prvo izdanje Marks je pisao da je njegov cilj obrada kapitalistikog oblika proizvodnje i, dalje, da je njeno tradicionalno mesto do danas Engleska. Ovde lei razlog zato ona slui kao ilustracija mog teorijskog razvoja. (MEW 23, S. 12) Reference na savremeni engleski kapitalizam su dakle samo ilustracije teorijskog razvoja koje su oigledno Marksov pravi predmet. Da se ovde ne radi samo o jednoj odreenoj fazi kapitalistikog razvoja
20 Ovakva kritika ne dolazi samo od desnice, ve sve ee i od levice. Jedan aktuelni primer su Hart/Negri (2002): poto u kapitalizmu vie ne dominira materijalna ve imaterijalna proizvodnja (dakle ona koja ne proizvodi materijelne proizvode), Marksova teorija vrednosti je neprimenjiva za kritiku. Nezavisno od injenice da Hart i Negri uopte nisu pokuali da ovu dominaciju imaterijalnog rada empirijski dokau, njihova kritika Marksa se oigledno zasniva na brkanju apstraktnog rada (koji proizvodi vrednosti) i konkretnog rada (koji proizvodi upotrebne vrednosti). Razlikovanje izmeu materijalnog i imaterijalnog rada pogaa upotrebne vrednosti, ali to da li rad proizvodi vrednost ne zavisi od prirode upotrebne vrednosti ve od njegove drutveno determinisane forme naime, od pitanja da li se roba proizvodi (a jedna usluga je takoe roba onda kada se prodaje) ili ne.

251

Prevodi

252

je jo jasnije izraeno u sledeem pasusu, gde Marks pie: Ovde se po sebi i za sebe ne radi o niim i viim nivoima razvoja drutvenih antagonizama, iji su koreni prirodni zakoni kapitalistikog oblika proizvodnje. Ovde se radi o samim ovim zakonima. (Isto) Na kraju rukopisa za trei tom, gde se Marks osvrnuo na dosadanji prikaz, on pie povodom nivoa apstrakcije svog istraivanja. Tamo stoji da je naa namera da prikaemo unutranju organizaciju kapitalistikog oblika proizvodnje, takorei njen idealni presek. (MEW 25, S. 839) Marks ne eli da prikae u svom teorijskom razvoju empirijski presek kapitalistikog oblika proizvodnje, dakle ono zajedniko veini razvijenih kapitalistikih zemalja njegovog vremena, ve idealni presek ovog oblika proizvodnje, dakle ono to po nunosti pripada razvijenom kapitalizmu. Konsekventno ovoj nameri Marks se bavi karakteristikama kapitalistikog oblika proizvodnje nezavisno od toga u kolikoj su meri one razvijene u njegovo vreme. Ovim Marksov prikaz nije ogranien vremenom njegove formulacije, ve prevazilazi istorijske kontekste. Dok je proizvodnja relativnog vika vrednosti u 19. veku bila samo delimino prisutna, njen puni razvoj se desio tek u 20. veku. Marksove analize su jo uvek u potpunosti aktuelne, ukoliko se uzme u obzir da je Marks zaista uspeo da predstavi idealni presek.21 To da Marks ne vri istorijski prikaz kapitalizma, ve da mnogo vie radi na prikazu razvijenog kapitalizma nije bila sluajna odluka: da bi se razumeo nastanak kapitalizma, neophodno je ve znati ta je uopte kapitalizam. Tek tada je mogue uvideti razvijene elemente u istorijskom procesu. U uvodu iz 1857. ovo je Marks izrazio metaforino: Anatomija primata je klju za anatomiju oveka (MEW 42, S. 39). Sadraj Kapitala pokazuje da se Marks drao ove maksime. Istorijski delovi koji se bave nastankom kapitalistikih odnosa su izvedeni iz teorijskih delova.22 Vladavina kapitalistikog oblika proizvodnje nije samo deo jednog opteg istorijskog razvoja, ovaj oblik proizvodnje sm ukazuje na odreene dinamike ije su opte karakteristike samerljive sa Marksovim analizama idealnog preseka. Tako valorizacija kapitala, kako je ona izraena u optoj formi kapitala N-R-N, izraava jedan dinamiki momenat, tj. ovaj proces je beskrajan, ponavlja se iznova bez kraja i bez mere, jer ne postoji odgovarajua mera valorizacije (o tome up. MEW 23, S.166f). Ova temeljna karakteristika valorizacije kapitala izaziva dinamiku koja iako ne izranja iz konkurencije, pod pritiskom konkurencija biva
21 Da Marksu nije uspelo da prikae idealni presek uloge novane robe, pokuao sam da pokaem u Hajnrih (2006, S. 233ff.); up. o novijoj debati o novanoj robi kod Marksa: tuzl (2006). Marksovi prikazi sadre daljnje ambivalentnosti ve unutar teorije vrednosti kao i teorijski nezavrenih delove kao to je teorija krize. O ovim ambivalentnostima ovde nije mogue vie rei (up. o tome detaljnije Hajnrih 2006, trei deo). 22 Poglavnje o prvobitnoj akumulaciji, u kojem se opisuje izgradnja kapitalistikog procesa proizvodnje u Engleskoj, nalazi se na kraju prvog toma Kapitala, koji tematizuje proces proizvodnje kapitala. U treem tomu se isto tako na kraju svakog odeljka obrauju razvoj od pred-kapitalistikog do kapitalistikog trgovakog kapitala i razvoj od pred-kapitalistikog zelenakog kapitala do kamatnog kapitala.

nametnuta pojedinanom kapitalu i time protegnuta u konstantnu klasnu borbu (bez razlike da li ovu borbu ovako ili drugaije nazivamo). Sutinski elementi ove dinamike, koje je Marks takoe istorijski ilustrovao su sve vea proizvodnja apsolutnog i relativnog vika vrednosti i sa time vezana akumulacija i razvoj proizvodnih snaga, koji permanentno vode do proizvodnje industrijske rezervne armije kao i izvitoperenja uslova rada i ivota u celom drutu i konano do enormih drutvenih i ekonomskih unitenja koja idu ruku pod ruku sa procesom razvoja kapitalizma. Ova dinamika kapitalistikog oblika proizvodnje koju je Marks analizirao nije identina realnoj istoriji kapitalistikog drutva, niti su analize idealnog preseka kapitalistikog oblika proizvodnje savreno samerljive istraivanjima jednog odreenog kapitalistikog drutva. Ali teorijski razvoj koji je Marks ostavio iza sebe gradi osnove za razumevanje razvoja pojedinanih kapitalistikih drutava u njihovim pojedinanim istorijskim kontekstima.

253

5. Kritika, fetiizam i delanje koje menja drutvo

Marks nam ne prua samo jedan prikaz kapitalistikog naina proizvodnje ili jednu novu politiku ekonomiju pored ve postojee. Njegova namera, koja stoji u podnaslovu Kapitala, glasi kritika politike ekonomije. Time se ne misli na kritiku pojedinanih ekonomskih teorija, ve na kritiku jedne celokupne nauke. Marks ne kritikuje samo rezultate ove nauke, ve pre svega pitanja koja postavlja ili, bolje reeno, sistematsko netematizovanje odreenih pitanja. Tako ve na samom poetku Kapitala stoji: Iako je politika ekonomija nepotpuno analizirala vrednost i njenu veliinu, ona je u ovim formama otkrila jednu skrivenu sadrinu. Ali ona nije postavila pitanje zato ova sadrina uvek dobija ovu odreenu formu, zato se rad i kvantitet rada putem duine vremena predstavljaju u kvantitetu vrednosti proizvoda rada. (MEW 23, S. 95) To da politika ekonomija ne pita ovo pitanje nije previd individualnih ekonomista. Problem je u tome da ona robnu formu proizvoda rada uzima za neto samorazumljivo i neizbeno i time ovu formu uopte ne tematizuje kao formu u svojim istraivanjima. Drutvena forma raste zajedno sa materijalnim sadrajem i ovo ne vai samo za robnu formu, ve isto tako za forme novca i kapitala. Fetiizam robe, novca i kapitala nije jednostavno rezultat pogrene percepcija oveka, ono je rezultat odreenog naina podrutvljavanja: odnosi ekonomskih aktera su pod kapitalistikim uslovima postvareno posredovani i time se drutvene karakteristike njihovih odnosa mogu postvareno manifestovati samo kao karakteristike stvari. Dakle, graanski odnosi kao takvi vode do fetiizma i samo zato moe Marks ekonomske kategorije, koje izraavaju ove odnose, imenovati objektivnim formama miljenja (MEW 23, S.90). Prikaz

Prevodi

254

ovih odnosa i kritika kategorija, koje izraavaju ove odnose, se iz tih razloga ne mogu razdvojiti. Ali kritika kategorija nije samo pka stvar nauke. Fetiizam koji je vezan za graanske odnose konstituie religiju svakodnevnice (MEW 25, S. 838) unutar koje se kreu ljudi u graanskom drutvu. Ona predstavlja pozadinu njihovog spontanog opaanja ovog drutva (o tome detaljnije up. Hajnrih 2008a, 10. poglavlje). Marksova analiza kapitalistikog naina proizvodnje pokazuje destruktivni oblik kapitalistike proizvodnje bogatstva (up. npr. njegov prikaz borbe za duinu radnog dana ili obradu teke industrije u prvom tomu Kapitala). Uvideti ove neverovatno destruktivne posledice kapitalistike proizvodnje ne zahteva Marksove analize. Ali tek ove analize pokazuju nuni meuodnos kapitalistike proizvodnje i destrukcije. Destruktivni karakter je inherentan kapitalistikom obliku proizvodnje: to nije stvar maloumnosti pojedinanih preduzetnika ili pogrene dravne politike, to je stvar samog naina proizvodnje, iji je jedini cilj valorizacija kapitala, koji putem konkurencije pojedinanih kapitala tei maksimalizaciji profita, koji dalje vodi do destrukcije. ovek i priroda su samo sredstvo procesa valorizacija i oni se samo tako tretiraju. Radna snaga se fiziki i psihiki iscrpljuje a priroda pustoi, sve u svrhu poveanja profita. Marks zakljuuje: Kapitalistika proizvodnja razvija samo tehniku i kombinaciju drutvenog procesa proizvodnje, time to ona istovremeno unitava izvore svog bogastva: zemlju i radnike. (MEW 23, S. 530) Destruktivne tendencije kapitalistike proizvodnje (koje se inae pokazuju ne samo u procesu proizvodnje, ve i unutar potronje) mogue je putem zakonskih ogranienja radnog vremena, zdravstveno zatitnih mera na radnom mestu, kao i zakona za ouvanje okoline, umanjiti, ali ne i iskoreniti. Proraunati drutvenu i ekoloku cenu kapitalizma nije mogue putem jedne moralne optube, ve putem jednog tehnikog zakljuka: kapitalizam kao takav bez ovih posledica uopte nije mogu. Ali kao to to kritika fetiizma pokazuje, kapitalistiki odnosi proizvodnje uopte nisu prirodne forme drutvene proizvodnje. Unutar kapitalistikih odnosa dolazi do proizvodnje mnotva inherentnih prisila, preko kojih se ne moe prei, ali sm kapitalizam nije takva ljudskoj vrsti inherentna prisila. On predstavlja jednu odreenu istorijsku formu proizvodnje, koja je u svojim efektima istovremeno produktivna i destruktivna, koja ljudima prua neverovatne mogunosti i koja otvara put ka individualnom i drutvenom razvoju. Ali ove mogunosti su u krajnjoj liniji usmerene ka uskim ciljevima maksimalizacije profita. Ljudi poinju da pruaju otpor spram ovih odnosa ne iz moralnih razloga, ve zato to se njihovi neposredni interesi ivota u kapitalizmu uvek stavljaju pod znak pitanja. Ovaj otpor nije usmeren samo na neposredno poboljanje stanja u kapitalizmu, ve postepeno sm kapitalizam stavlja pod znak pitanja. Takvoj vrsti otpora je Marksov Kapital u potpunosti od pomoi, to delo je, kako je to

Marks jednom samouvereno rekao najuasnije oruje, koje je usmereno protiv buroazije (ukljuujui zemljoposednike) (MEW 31, S. 541). Ali jedan ovakav pokret se vie nee moi oslanjati na istorijsku-filozofsku izvesnost neizbenog kraja kapitalizma ili nunog uspona revolucionarnog subjekta. Ova shvatanja se jo mogu nai u delima mladog Marksa i Marksa Komunistikog manifesta, i ona su u mnogim marksistikim tradicijama igrala vanu ulogu. Ali kada se istorija ne shvati deterministiki, kao jedan proces koji vodi predodreenom cilju, onda se istorija moe pojmiti kao otvoreni proces, to znai da iako je mnogo stvari mogue, nita nije izvesno. Prevod sa nemakog: ore Hristov i Tatjana Karg

Literatura:
Althusser, Louis (1965):Fr Marx, Frankfurt/Main: Suhrkamp Anderson, Perry (1978):ber den westlichen Marxismus, Frankfurt/M.: Syndikat Elbe, Ingo (2006): Zwischen Marx, Marxismus und Marxismen Lesarten der Marxschen Theorie, in:Hoff, Jan u.a. (2006), S. 52-71. Elbe, Ingo (2008): Die Beharrlichkeit des Engelsismus. Bemerkungen zum Marx-Engels-Problem, in:Marx Engels Jahrbuch 2007, Berlin: Akademie Verlag, S.92-105. Hardt, Toni; Negri, Antonio (2002):Empire, Frankfurt/M.: Campus. Haug, Wolfgang Fritz (2003): Wachsende Zweifel an der monetren Werttheorie, in:Das Argument251, 45. Jg., Heft 3, S.424-437. Hecker, Rolf (1999): Die Entstehungs-, berlieferungs- und Editionsgeschichte der konomischen Manuskripte und des Kapital, in: Altvater, Elmar; Hecker, Rolf; Heinrich, Michael; Schaper-Rinkel, Petra,Kapital.doc, Mnster: Westflisches Dampfboot. Heinrich, Michael (1997): Geschichtsphilosophie bei Marx, in: Diethard Behrens (Hg.),Geschichtsphilosophie oder das Begreifen der Historizitt, Freiburg: ca ira, S.127-139. Heinrich, Michael (2004a): ber Praxeologie, Ableitungen aus dem Begriff und die Lektre von Texten. Antwort auf W.F. Haug, in:Das Argument 254, 46.Jg., Heft 1, S.92-101. Heinrich, Michael (2004): Praxis und Fetischismus. Eine Anmerkung zu den Marxschen Thesen ber Feuerbach und ihrer Verwendung, in: Christoph Engemann u.a. (Hrsg.),Gesellschaft als Verkehrung. Perspektiven einer neuen Marx-Lektre. Festschrift fr Helmut Reichelt, Freiburg: ca ira, S.249-270.

255

Prevodi

256

Heinrich, Michael (2006):Die Wissenschaft vom Wert. Die Marxsche Kritik der politischen konomie zwischen wissenschaftlicher Revolution und klassischer Tradition, 4.Aufl., Mnster: Westflisches Dampfboot. Heinrich, Michael (2008):Wie das Marxsche Kapital lesen? Hinweise zur Lektre und Kommentar zum Anfang des Kapital, Stuttgart: Schmetterling Verlag. Heinrich, Michael (2008a):Kritik der politischen konomie. Eine Einfhrung, 6. Aufl., Stuttgart: Schmetterling Verlag. Heinrich, Michael (2008b): Weltanschauung oder Strategie? ber Dialektik, Materialismus und Kritik in der Kritik der politischen konomie, in: Alex Demirovic (Hrsg.),Kritik und Materialitt, Mnster: Westflisches Dampfboot (im Erscheinen). Heinrich, Michael (2009): Reconstruction or Deconstruction? Methodological Controversies about Value and Capital, and New Insights from the Critical Edition, in: Bellofiore, Riccardo; Fineschi, Roberto (eds.),Re-reading Marx. New Perspectives after the Critical Edition, Palgrave Macmillan (im Erscheinen). Hoff, Jan; Petrioli; Alexis, Sttzle, Ingo; Wolf, Frieder Otto (Hrsg.) (2006):Das Kapital neu lesen. Beitrge zur radikalen Philosophie, Mnster: Westflisches Dampfboot. Hoff; Jan u.a. (2006a): Einleitung, in:dies (Hrsg.) (2006), S. 10-51. Howard, M.C.; King, J.E. (1989-92):A History of Marxian Economics, 2 vols., Princeton University Press. Kautsky, Karl (1887): Karl Marx Oekonomische Lehren. Gemeinverstndlich dargestellt und erlutert, Stuttgart. Kittsteiner, Heinz (1977): Logisch und historisch. ber Differenzen des Marxschen und des Engelsschen Systems der Wissenschaft (Engels Rezension Zur Kritik der politischen konomie), in:Internationale wissenschaftliche Korrespondenz zur Geschichte der deutschen Arbeiterbewegung, 13.Jg., Heft 1, S.1-47. Kolakowski, Leszek (1977-79):Die Hauptstrmungen des Marxismus, Mnchen: Piper. Krtke, Michael (2007): Das Marx-Engels-Problem. Warum Engels das Marxsche Kapital nicht verflscht hat, in:Marx Engels Jahrbuch 2006, Berlin: Akademie Verlag, S.142-170. Liedman, Sven-Eric (1986):Das Spiel der Gegenstze. Friedrich Engels Philosophie und die Wissenschaften des 19. Jahrhunderts, Frankfurt/M: Campus. Marx, Karl (1843):Zur Kritik der Hegelschen Rechtsphilosophie, MEGA I/2. Marx, Karl (1844):konomisch-philosophische Manuskripte, MEGA I/2.

 Marx, Karl (1845):Die heilige Familie oder Kritik der kritischen Kritik. Gegen Bruno Bauer und Konsorten, MEW 2. Marx, Karl (1847):Das Elend der Philosophie. Antwort auf Proudhons Philosophie des Elends, MEW 4 Marx, Karl (1851):Der 18. Brumaire des Louis Bonaparte, MEW 8. Marx, Karl (1857/58):Grundrisse der Kritik der politischen konomie, MEW 42 Marx, Karl (1859):Zur Kritik der politischen konomie. Erstes Heft, MEW 13. Marx, Karl (1861-63):Zur Kritik der politischen konomie (Manuskript 1861-63),MEGA II/3.1-3.6 [darin enthalten:Theorien ber den Mehrwert] Marx, Karl (1863-65):konomische Manuskripte 1863-1867 Teil 2: Das Kapital (konomisches Manuskript 1863-1865). Drittes Buch, MEGA II/4.2 Marx, Karl (1867):Das Kapital. Erster Band[1. Auflage], MEGA II/5. Marx, Karl (1868-1881):Manuskripte zum zweiten Buch des Kapitals 1868-1881, MEGA II/11. Marx, Karl (1879-81):Randglossen zu Adolph Wagners Lehrbuch der politischen konomie, MEW 19. Marx, Karl (1885):Das Kapital, Zweiter Band[hg. v. F. Engels], MEW 24 Marx, Karl (1890):Das Kapital, Erster Band[4. Auflage], MEW 23. Marx, Karl (1894):Das Kapital. Dritter Band[hg. v. F. Engels], MEW 25 Marx, Karl; Engels, Friedrich (1845):Die deutsche Ideologie, MEW 3. Marx, Karl; Engels, Friedrich (1848):Manifest der kommunistischen Partei, MEW 4. Marx, Karl; Engels, Friedrich; Weydemeyer, Joseph (1845): Die deutsche Ideologie. Artikel, Druckvorlagen, Entwrfe, Reinschriftenfragmente und Notizen zu I.Feuerbach und II.Sankt Bruno (Vorabpublikation aus MEGA I/5), in:Marx-Engels-Jahrbuch 2003, Berlin: Akademie Verlag 2004. Marxhausen, Thomas (2006): MEGA MEGA und kein Ende, in:Utopie kreativ Nr. 189/190, Juli/August, S.596-617. Marxhausen, Thomas (2008): Kapital-Editionen, in:Historischkritisches Wrterbuch des Marxismus Bd. 7/I, Spalte 136-160. Mehringer, Hartmut; Mergner, Gottfried (1973):Debatte um Engels, 2 Bde., Reinbek: rororo Moseley, Fred (2007): Kapital im Allgemeinen und Konkurrenz der vielen Kapitalien in der Theorie von Marx. Die quantitative Dimension, in:Marx Engels Jahrbuch 2006, Berlin: Akademie Verlag, S.81-117.

257

Prevodi

258

PEM, Projektgruppe Entwicklung des Marxschen Systems (1975):Der 4. Band des Kapital? Kommentar zu den Theorien ber den Mehrwert, Westberlin: VSA. Steger, Manfred B.; Carver, Terrell (Hg.) (1999):Engels after Marx, Manchester University Press. Sttzle, Ingo (2006): Die Frage nach der konstitutiven Relevanz der Geldware in Marx Kritik der politischen konomie, in:Hoff, Jan u.a. (2006), S.254-286. Vranicki, Predrag (1972):Geschichte des Marxismus, Frankfurt/M.: Suhrkamp. Walther, Rudolf (1982): Marxismus, in:Geschichtliche Grundbegriffe. Historisches Lexikon zur politisch-sozialen Sprache in Deutschland, Band 3, Stuttgart: Cotta, S.937-976.

Darko Suvin

MO BEZ NASILJA: LEKCIJA IZ PLEMENSKOG KOMUNIZMA1/

1. Proroanska pesma - ples praznine i potrebe
Dok se zora die, u Mbaja plemenu, jednom od poslednjih ostataka nekad velike grupe Tupi-Guarani Amerindijanaca, u dungli visokog drvea unutar onoga to je danas Paragvaj, veoma esto die se prorok-peva pai. Okree se na istok, prema Suncu, glasniku vrhovnog boga Namandua, sa naricanjem i ohrabrivanjem. Od osamnaestovekovnih Jezuita pa sve do danas, Mbaje su postojano odbile pokuaje misionara da ih preobrate u hrianstvo, i zadrali su zajednicu vere kao opsesivnu garanciju jedinstva njihovog plemena, suprotstavljajui se sramoti i bolu svoje nesree i polakog izumiranja. Prorokova pesma i ples govore o bolesnom stanju plemena, njihovoj tekoachy, koju je veliki antropolog Klastr (Clastres) od ijih str. 137-51 uzimam svu grau i mnoge prelepe formulacije nazvao sferom alosti u kojoj ih je ostavila tiina bogova (142). Oni ive u zloj zemlji, ywy mbae megua, pokvarenoj i truloj zemlji, carstvu smrti; oni govore o sebi kao o Poslednjim Ljudima. Ipak, nadaju se da e od bogova dobiti povoljne znake koji ukazuju na put njihovog prolaska preko uasnog mora do zemlje bez zla, ywy mara ev. Njihovim sumnjama i uznemirenosti suprotstavljeno je prizivanje predaka kojima su bogovi nekad govorili, kojima je bilo dato da dostignu stanje savrenstva, aguyve, i stoga da preu preko metaforinog mora. injenica da sunce opet izlazi dokaz je saglasnosti vrhovnog boga da oni i dalje ive. Ali ivot nije jednostavno buenje ka neutralnosti stvari (142). Mbaje ive na zemlji kao na mestu odsustva, mestu upitanosti za razlog toga i za izlaz odatle. Pai objavljuje to kao odsustvo lepih rei, nee pora tenode, boanskog jezika u kojem se nalazi ljudsko spasenje. Neka onda bogovi progovore, neka prepoznaju ljudske napore, njihov post, njihov ples, njihove molitve! Tako nastaje molitvena pesma i ples pai-ja (poneto sam skratio bez sumnje Klastrov neophodno stilizovan prevod): Oe moj! Namandu! ini da ustanem ponovo! Jednako ini das svi ritualno ukraeni muevi ustanu ponovo, I sve ritualno ukraene ene da ustanu ponovo, I ak oni koji nisu ritualno ukraeni, ini isto svima da ustanu ponovo.

259

Prevodi

Vidi onda: zbog onih koji su ritualno ukraeni, zbog onih koji nisu ritualno ukraeni, zbog svih njih, ja pitam. Pa ipak, o svemu ovome ti ne izgovara rei: ni za mene niti za tvoju decu predodreenu za neunitivu zemlju, venu zemlju koju nikakva sitniavost ne kvari. Ti ne izgovara rei u kojima stanuju budua pravila nae snage, budua pravila naeg zanosa. Jer, uistinu, Ja postojim nesavreno. Moja krv je nesavrene prirode, moje meso je nesavrene prirode, ono je uasno, ono je lieno svake odlinosti. Poto stvari stoje tako, e da moja krv nesavrene prirode, e da moje meso nesavrene prirode, budu uzdrmani i odbiju daleko od sebe nesavrenost: savijenih kolena, saginjem se dole,*/ traei hrabro srce, koje je snaga, koje je zanos, Pa ipak, mi smo ovde: ti ne izgovara rei. - - - - - - - - - - - - - -- Nita u sveukupnosti svih stvari ne isporuuje vrednost mom srcu. Nita mi ne ukazuje ka buduim pravilima moga postojanja. A more, a zlokobno more, nisi uinio da ga preem, ja. Zbog toga, uistinu, zbog toga, ostaje samo nekoliko njih, moje brae, ostaje samo nekoliko njih, mojih sestara. ini da njihove rei ustanu, nadahnjuje njihovo propitivanje, ini da se ogromna jadikovka izdigne iz svih njih. Ali vidi, ja ustajem u svom naporu, pa ipak ti ne izgovara rei, ne, zaista, ti ne izgovara rei. Stoga evo ta sam naveden rei,

260

O boe Karai Ru Ete, O Karai Chy Ete: oni koji nisu bili malobrojni, oni predodreeni za neunitivu zemlju, neunitivu zemlju koju nikakva sitniavost ne kvari sve njih, uistinu, ti si uinio da propitaju, u davna vremena, zbog buduih pravila njihovog postojanja. I sigurno oni su ih poznavali u njihovom savrenstvu, u davna I ako, za mene, moja priroda bude izvuena iz svoje uobiajene nesavrenosti, i krv bude izvuena iz svoje uobiajene drevne nesavrenosti: onda, sigurno, to dolazi od moje krvi nesavrene prirode, od mog mesa nesavrene prirode, koji su uzdrmani i odbijaju daleko od sebe nesavrenost To je zbog toga to e ti obilato izgovarati rei, rei velike due, za one ije lice nije podeljeno bilo kojim znakom*/ Ti e obilato izgovarati rei, O boe Karai Ru Ete, i ti Karai Chy Ete, za sve one predodreene za neunitivu zemlju, venu zemlju koju nikakva sitniavost ne kvari. Ti. Svi vi!

261

*/ Klastr dodaje da ovo objanjava pokrete ritualnog plesa koji prati pesmu. Oni ije lice nije podeljeno bilo kojim znakom jesu oni koji nisu preli u hrianstvo. Originalan tekst registrovan je juna 1966. godine uz paragvajsku granicu sa Brazilom. Nisam kompetentan da se upustim u neku punu egzegezu onoga to Klastr s pravom naziva jezikom izvanrednog poetskog bogatstva (141 u svakom sluaju ne postoji video snimak plesa), jedino mogu da primetim kako je oblikovan ponavljanjem kontrapunkta izmeu odsustva egzistencijalne vrednosti i zahteva za spasenjem, to kulminira u maginoj sigurnosti onoga to dolazi. To je poezija duboko ranjenog plemenskog komunizma. To je sutinsko jedinstvo teskobne potrebe za telesnim spasenjem zajednice, zbog svih njih, i poetinog bajanja retorike koja moli za njihovu sudbinu. Na drugom mestu, Klastr govori o legendi o njihovom bogu Tupanu. On je stvorio ovaj nesavreni svet, ali sa sledeim savetom plemenu Guarani: Ako neko

Prevodi

262

od ovih saznanja boravi u vaim uima, vi ete umeti da prepoznate moje tragove.... Jedino tako nai ete termin i odredite za ta ste odreeni.... Ja odlazim daleko, daleko odavde, neete me videti. Stoga, moje rei, nemojte ih izgubiti. (151)2/ U poslednjem Klastrovom eseju koji je teorijsko jezgro njegovog rada (emu u se vratiti kasnije), njegovu politiku antropologiju karakterie virulentni proroki jezik takvih Guarani proroka, koji su u petnaestom i esnaestom veku vodili hiljade Indijanaca u mahnite migracije nalaenja boje postojbine, kao bitno subverzivan, jer poziva Indijance...da napuste drutvo koje postoji kako bi dosegli zemlju bez zla(183). Ova politika, mada 1960-ih u kripcu, bila je srodna onome to je Tomas Mincer (Mnzer) jeretikim hrianskim pojmovima govorio seljakim pobunjenicima u Nemakoj. Zemlja Bez Zla kao takva, takoe nazvana Kuom Nae Pramajke, jeste boanska i s onu stranu imaginarne reke (ovde mora), ali u nju se stupa telesno; ona transcendira nesrenu egzistenciju ali ne i fiziko telo. ivot u njoj nastavlja se po ustaljenom plemenskom obrascu, ali bez iskvarenosti siromatva, bolesti, nepravde ili starenja. Kao to sam argumentovao pre etiri decenije, ta zemlja i ivot nisu unutar nae iskustvene istorije ali oni predstavljaju jednu alternativnu, takorei neistorijsku i savreniju, istoriju (vidi Metamorphoses poglavlje 3; takoe vidi tamo beleku 40 uz daljnju bibliografiju koja spominje Elijadea o Guaranima, takoe srednjovekovna i helenska svedoanstva o rajevima na zemlji koji se mogu telesno dostii).

2. Titularni poglavica: Mo bez naredbe i nasilja

U drugim tekstovima Klastr razmatra u mnogome loe prosuivanu ulogu plemenskih poglavica. On primeuje da unutar velikog broja junoamerikih plemena, osim u oblasti oko Karipskog Mora, skoro sva takva poglavitva nemaju naredbodavne vlasti. Robert H. Loui (Lowie) nazvao ih je titularnim ili naslovnim poglavicama (ja u izostaviti pridev), te Klastr prihvata njegovo razlikovanje triju sutinskih svojstava koja takav poglavica mora posedovati kako u junoj, tako i u severnoj Americi: (26-31): 1. On je mirotvorac unutar plemena, posredujui faktor unutranjih neslaganja; 2. On je est i velikoduan delilac svojih sopstvenih dobara meu ostaim lanovima plemena 3. On je odlian govornik. Ovo podrazumeva da je neto stariji mukarac, ve dovoljno uspean kao lovac da bi mogao zadobiti potovanje plemena i imati dovoljno dobara za estu razdeobu. Klastr dodaje kao etvrtu taku da izgleda kako je poligamija u ovim plemenima najee svedena na poglavice, verovatno zbog toga to ide zajedno

sa uspehom i bogatstvom. (Za mnoge lanove plemena poligamija je demografski nemogua osim ako pleme na neki nain nije evoluiralo ka dravi, imajui na primer kaste, ropstvo, i esto organizovane ratne pohode koji obezbeuju ene.) Ovaj normalni poglavica suprotstavljen je ratnom poglavici (warchief), koji mora samo posedovati ratnike vetine i koji ima prilino veliku naredbodavnu vlast nad ratnicima, ali je ova operativna jedino tokom (esto kratkog) rata posle kog se on vraa ivotu jednostavnog pripadnika plemena, poput rimskog dictator-a. Zbog toga se do naredbodavnog poglavitva jedino moe doi organizovanjem estih ratnih pohoda i zadobijanjem grupe naoruanih slugu lojalnijih poglavici nego plemenu (uporedi 177-78). Ustvari, Mbajanski prorok iz prvog odeljka izgleda kao da je bio deo kontra-tendencije koja je poela etiri veka ranije, pre nastanka tako nasilnog poglavitva i propratnog polakog propadanja i smrti prvobitnog egalitarnog drutva, koje je zakomplikovano izrazito nasilnim dolaskom evropskih kolonizatora (183-84). Unutar te porazne dekadencije, enja za kontra-akcijom prerasla je u ono to Klastr sreno identifikuje kao opijenu misao, sve napetije produbljivanje razmatranja o nesrei ljudske sudbine. (184). Ali u nainu na koji poglavica besedi skrivena je veoma znaajna pria. Nasuprot proroku u posebno ugroenoj situaciji Mbaja, koji je definitivni posrednik izmeu plemena i njegovih bogova koji ga imaju spasiti, u plemenu koje normalno funkcionie poglaviine besede su predvidive i banalne. One se po pravilu dogaaju svakodnevno, svitanjem ili sumrakom. On govori snanim glasom dok lanovi plemena nastavljaju svojim poslom: izgleda kao da niko ne obraa panju na ono to on govori. Klastr podvlai: Poglaviin govor ne smera na to da bude sluan. Zato? Zbog toga to, iako dugo govori, on stalno ponavlja istu, poznatu priu: Nai preci, dok su iveli, bili su zadovoljni sa onim kako su iveli. Sledimo njihov primer, i mi emo zajedno voditi miran ivot. (135) A zato bi poglaviinom govoru nedostajalo novih informacija? Jer poglavitvo ne donosi nikakvu naredbodavnu vlast koja bi mu dozvoljavala da utie na to da lanovi plemena neto urade. Takoe nema potrebe za novnama u ovom ivotu, a ako ih bude, to se dogaa spontano, preko pojedinanog pokuaja i pogreke, uoptenog u sluaju uspeha. Plemenski komunizam je dostigao ono za im je viktorijanski komunista Vilijem Moris (Morris) tako vatreno eznuo--epohu predaha. Poglavica okupira mesto moi bez vlasti da predlae ili daje nareenja; i naravno, on nema mogunosti da nasilno sprovede u delo bilo kakvu elju: pleme ne poznaje policiju odnosno politiko nasilje (tj. oruanu mo odvojenu od lanova). Takav njegov pokuaj ne samo da bi naiao na neposlunost, ve bi ubrzo doveo do njegovog smenjivanja. Poglavica je neka vrsta podmazivaa ve postojeih plemenskih zupanika, koje on nikako ne moe promeniti. Primitivno drutvo odbija [nasilnu] zasebnu mo, jer je ono samo po sebi stvarno mesto moi. Ono prirodno zna da je nasilje sutina moi. U tom znanju je ukorenjena briga za odvajanjem institucija i moi, poglavitva

263

Prevodi

264

i nareivanja. (Klastr 136.) Na toj taki ljudskih odnosa, informativno prazan govor je suprotnost nasilju. Kao to Klastr s pravom kae u teoretskom pregledu (te bi njegova terminologija gore kao posledica ovoga na pojedinim mestima trebalo da bude ispravljena): 1. ...Politika mo je univerzalna, imanentna drutvu - bilo to drutvo odreeno >krvnim vezama< ili drutvenim klasama - ali ona ima dva glavna modaliteta: prinudnu i ne-prinudnu mo. 2. Prinudna politika mo (ili model naredba-pokornost) nije jedini istinski model moi, ve jednostavno posebni sluaj, konkretni sluaj politike moi u odreenim kulturama, kao u sluaju >zapadne< kulture. (20) Uopteno, politika mo kao prinuda ili nasilje je karakteristika istorijskih drutava, to e rei, drutava koja nose opruge inovativnosti, promene, istorinosti (22). Ukratko, mogue je misliti o politici bez nasilja, nemogue je misliti o drutvu bez politike: drugim reima, ne postoji drutvo bez moi (21). Ja se potpuno slaem sa ovim stavom (vidi o terminologiji moi i tome slino; Suvin Terms, a o nunosti politike za sva drutva, ukljuivi besklasno, Suvin Communism), te u u ostatku ovog eseja pokuati da prodiskutujem neka od njegovih znaenja i implikacija.

3. Ljudska kultura kao priznanje sirove prirode i odbrana spram nje

Ipak, poglavica uestvuje kao vaan operator (podmaziva zupanika ili stabilizator) u glavnim tokovima razmene od kojih je konstituisana kultura onoga to u dalje nazvati plemenskim komunizmom: razmena ena, dobara, rei (eksplicitnih tradicionalnih vrednosti i znaenja). Daljnja briljantna hipoteza objanjava njegovu nemo kao neizbeno usaglaenu sa ovim ciklusima: za Klastra je ova kultura barijera izmeu plemena i neodoljivo mone prirode u kojoj ono operie. U mojoj interpretaciji, kultura je nesvesno ali nuno razvila ove tri dimenzije cirkulacije kao razliku izmeu humanosti i animalnosti. Neljudska priroda je bez sumnje element unutar kojeg pleme ivi i iz kojeg ono crpi elemente za svoj opstanak, ali ona takoe treba da bude drana na odreenoj razdaljini kako bi oveanstvoneto vie od ivotinjske svesti i strukture razmene postojalo kao takvo. Potpuno odbijanje naredbodavne moi ili upotrebe nasilja od strane nekih ljudi protiv drugih ljudi striktno je izomorfno, moda ak identino, odbijanju ivotinjske prirode okrvljenih zubi i kandi kao dominantne norme, i shvatanju prirode kao omoguavanja:
Identitet odbijanja vodi nas ka nalaenju identiteta izmeu [naredbodavne DS] vlasti i prirode u takvim drutvima: kultura je poricanje i jednog

i drugog.... Takva drutva kao da su izgradila svoju politiku sferu na intuiciji koja bi bila njihov ekvivalent vrhovnoj vlasti: to jest, da je mo u svojoj sutini prinuda...; da je priroda moi tajni alibi moi prirode.... Otkrivajui blisko srodstvo izmeu [naredbodavne DS] vlasti i prirode kao dvostruke granice univerzuma kulture, indijanska plemenska drutva uspela su iznai nain da neutraliu virulentnost politike moi. (40)

Jedna ograda: verujem da bi terminoloki bilo mnogo preciznije rei, uz Klastrove uvide citirane ranije, da je mo kao takva osnovna komponenta politike, to e rei, neizbena i neutralna, i jedino je naredbodavna mo, to jest, prinuda ili nasilje, isto negativna. Zbog toga sam na kljunim mestima moi dodao naredbodavna, a paljivi italac bi to trebao uiniti i drugde u prvom paragrafu. Meutim, ovaj je uvid zaista kljuan, i moe se ekstrapolirati (mutatis mutandis) na celi opseg onoga to je Marks nazivao ljudskim metabolizmom sa prirodom. U tom svetlu, Klastr potpuno korektno prati kako su Amerindijanci duboko naslutili da transcendentna mo krije smrtnu pretnju grupi, da princip spoljanje moi koji stvara svoju sopstvenu legalnost jeste osporavanje same kulture (40), i suptilno se uvali nje. Zato je razmena ena, dobara i rei morala otkazati u poglavici. On je bio postavljen na poloaj na kome sve duguje grupi, sa koga mora neprestano odgovarati njenim zahtevima za odgovarajuom predajom dobara i rei, i tako dokazati da njegovo funkcionisanje ne nanosi tete. Zbog toga rei ne mogu imati informativnu ili inovativnu funkciju. On mora biti glasan da bi dokazao kako je njegov govor blag, kae Klastr; on ita poglaviinu izolovanu poligamiju kao nain na koji je on zatvorenik grupe kao celine. Ipak, ovu plemensku kulturu mui odbijanje moi koja ih fascinira: poglaviino bogatstvo je sanjarenje grupe. (42). Na kraju, ovde se dobro uklapa tema plemenske ekonomije i rada. Jer desetine ili u stvari stotine arhainih drutava izazivaju efekat zaudnosti u brehtovskom smislu vienja po prvi put sa povienim razumevanjem klasnih drutava i veoma visoke cene civilizovane moi, meu nama uvek sparene sa nasiljem. Benjamin je sumirao ovo u veoma prosvetljujuoj formuli: svako postignue civilizacije je takoe postignue varvarizma. Termin varvarizam je ovde sumnjiv koliko bi bilo i divljatvo, moda bi umesto njega tu trebalo da stoji nasilno otuenje, tako da moemo preformulisati ovu izvrsnu krilaticu kao na primer: Svako postignue civilizacije, korisno i izvrsno u nekom aspektu, iznueno je iz vika rada nemonih niih klasa. U antropologiji, primeuje Klastr, arhaina drutva su definisana kao ona bez pismenosti i sa ekonomijom golog opstanka (subsistence economy). Ali ovo poslednje je krajnje dubiozna tvrdnja, koja se temelji na kriterijumu po kome je jedino iznueni viak rada merilo civilizovanosti: ovo se meutim nikako ne moe ekstrapolirati unazad. Takoe iz ovog kriterijuma sledi da u klasnim drutvima mo moe biti definisana jedino

265

Prevodi

266

po modelu naredba-pokornost to jest, u svetlu Nieove i Veberove teoretizacije klasne prakse dravne moi (koja ima monopol na legitimno korienje nasilja). No, kao to smo videli kod nebrojenih plemena sa titularnim poglavitvima, simbolina i ceremonijalna institucija zajednitva moe postojati i postoji, takorei, na istom nivou kao i drutvo ili katalitino unutar njega, pre nego iznad njega. Ipak, da li je onda ekonomija plemenskog komunizma zaista bila ekonomija opstanka, to e rei, veito na ivici gladi i katastrofe? Bez sumnje do takvih je sluajeva dolazilo, uglavnom zbog prirodne katastrofe. Ali izgleda da su u solidnoj veini sluajeva junoamerika plemenska drutva proizvodila viak hrane esto jednak potrebnoj godinjoj potronji: prema tome je ta proizvodnja bila sposobna da zadovolji potrebe dva puta vee, ili da prehrani dvostruko veu populaciju od postojee. (Klastr 13, uporedi i 164-73). A i netano je rei da plemenski komunizam nije sposoban da proizvede veliki viak zbog toga to je tehniki inferioran. Klastr argumentuje:
Ako pod tehnikom podrazumevamo celinu postupaka koje ljudi koriste uopte ne zbog toga da bi osigurali apsolutnu nadmo nad prirodom ludi kartezijanski projekat koji vai jedino za nae drutvo, a ije ekoloke posledice tek sad poinjemo da merimo ve da bi osigurali nadmo nad prirodnim okruenjem prilagoenim i povezanim sa njihovim potrebama, onda ne moemo govoriti ni o kakvoj tehnikoj inferiornosti kod primitivnih drutava: njihova sposobnost da zadovolje vlastite potrebe u najmanju ruku je jednaka onoj naih ponosnih industrijskih i tehnolokih drutava.... Ono to nas iznenauje kod Inuita ili Australijskih Aboridina upravo je bogatstvo, matovitost i otroumnost njihovih tehnikih aktivnosti.... Naprotiv, moramo priznati da se otkrie poljoprivrede i pripitomljavanja biljaka deava gotovo simultano u Americi i Starom Svetu, i da Amerindijanci nisu uopte zaostajali u vetini odabira i diferenciranja viestrukih varijeteta korisnih biljaka. (162-63)

Sve u svemu, kako je Maral Salins (Sahlins) sjajno dokazao, >najprimitivniji< ljudi na svetu imaju malo poseda, ali oni nisu siromani (Original 129, takoe vidi njegovu knjigu Stone Age). Sledstvena iroka istraivanja na svim kontinentima potvrdila su da nabavka hrane u primitivnom komunizmu obino oduzima 15-25 asova nedeljno. Klastr sarkastino primeuje da po takvom raunanju, pre e biti da bi se devetnaestovekovni evropski proletarijat, nepismen i nedovoljno hranjen, trebao zvati arhainim (14). Ili dananji novi proletarijat migrirajuih i prekarnih radnika, veinom kolovanih da budu polupismeni.

Prema tome, zato bi ljudi u plemenskim drutvima radili i proizvodili vie nego to im je potrebno? Ljudi uvek rade preko i iznad svojih poteba samo putem nasilja. Upravo to nasilje je odsutno u primitivnom svetu, to je ak definicija njihove prirode... To su prva drutva dokolice, prva drutva obilja, da prihvatimo pravedan i radostan Salinsov izraz. (Klastr 166)

4. ta sledi
Klastrov pristup ima vanih teorijskih posledica za filozofiju istorije ili drutvenog razvitka. Kao prvo, on se usredsreuje na ono to bih ja nazvao, zajedno sa Badijuom (Badiou), komunistikom invarijantom plemenskih drutava, odbijanje nejednakosti moi, kad poslednja znai prinudu i nasilje. Drugo, on se slae sa Marksom i Engelsom da nam istorija pokazuje jedino dva makrotipa drutava, ona sa i ona bez drave. S jedne strane ovde imamo jednakost u dokolici, iako sa mnogo manjom kontrolom nad prirodnim dobrima, s druge strane imamo vee obilje dobara ali takoe hijerarhiju sa autoritativnim nareivanjem i podanicima hijerarhije koji rade za nju. S onu stranu ove fundamentalne tipoloke podele, sve je promenjeno, vreme postaje istorija (170). Meutim Klastr prevrednuje Marksovo insistiranje (dosta iznijansirano u njegovim konkretnim istorijskim esejima) na tome da je centralni motor promene u drutvu razvoj proizvodnih snaga, to e rei, ekonomske infrastrukture. Na primer, bila amerindijanska plemena lovako-sakupljaka (nomadska ili naseljena) ili pak sedelaka poljoprivredna, njihova politika superstruktura ostaje ista, onakva kakva je identifikovana ranije. Naprotiv, mezo-amerika imperijalna (dravna) drutva imala su veoma slinu, mada intenzivniju, poljoprivrednu bazu kao komunistika plemena. Ukupno, barem u plemenskim drutvima, on veruje da:
...najvanija podela drutva, koja ustanovljuje sve druge podele ukljuujui bez sumnje podelu rada, jeste novi vertikalni aranman izmeu baze i vrha, veliki politiki rez izmeu onih koji zadravaju nasilnu mo (force), bila ona vojna ili religijska, i onih koji su podanici nasilne moi. Politiki odnos moi prethodi ekonomskom odnosu eksploatacije i uvodi ga. Otuenje je politiko pre nego to postane ekonomsko. Mo dolazi pre rada, ekonomija se izvodi iz politike, pojavljivanje drave odreuje pojavu klasa. (169)

267

Ja lino ne mislim da je hipoteza o roenju ljudske otuenosti odriva kao iskljuivo ekonomska ili iskljuivo politika, tako da bismo trebali prihvatiti jednu i odbaciti drugu. Prvo, Klastr je pisao pre pojave feministikih razmatranja

Prevodi

268

o patrijarhatu, koja bi morala da budu ukljuena u ovu diskusiju. Kao to Bensaid primeuje, razvoj proizvodnih snaga prema viku rada i rastvaranje gensa (klana) stvara preduslove za patrijarhalnu dominaciju nad enama i potomstvom (62). Dakle, ja se opredeljujem za model ne samo nego i, za spektrum vie faktora, gde bi u razliitim prostor-vremenima naglasak na odluujuim faktorima koji dovode do otuenja nekad bio blie mukoj politici (Klastrova nasilna mo), ili ekonomiji (Marksov eksploatisani rad), ili rodnoj opresiji (po feministikoj politici). U sluaju plemenskog komunizma mislim da je Klastr mnogo uverljiviji; u poznom kapitalizmu, preplitanja postaju mnogo kompleksnija i ekonomija--bez sumnje podrana politikom, rodnim i drugim ugnjetavanjima--postaje sudbina u svakodnevnom eksploatisanom radu ili u ratovima za pljakanje plodova istog. Konano, Klastr primeuje vanost jednog faktora koji ima kako kulturna tako i prirodna svojstva: demografija. On procenjuje kao veoma verovatno da su plemenska drutva mogla funkcionisati jedino dok je broj njihovih lanova bio mali, o emu svedoi njihova velika fragmentacija. ta to govori o ansama za demokratski komunizam u velikim drutvima desetina miliona ljudi? On se ne bavi tim problemom, koji je meutim oigledno vaan. Odista je mogue da je porast populacije bio snaan faktor koji vodi ka podeli rada i naredbodavnoj moi, to e rei, ka dravi (uporedi Bensaid 39-41)3/. Bilo koji neotueni svet bi verovatno morao biti znatno manje brojan nego na svet sa svojim suludim rastom, i to iz razloga koji se ne odnose jedino na ravnoteu sa prirodom (ekologija) ve takoe i na ravnoteu unutar ljudskih grupa (nasilje). U tom sluaju, a sa punim korienjem komunikacijske tehnlogije beini internet i telefonija, interaktivna televizija, itd. unutar decentralizovane organizacije, imaemo ansu da se vratimo plemenskoj ravnotei. Prevod sa engleskog: Lazar Atanaskovi

Beleke:
1/ Ovaj esej izgraen je na temama koje su bile istraene u mojim Terms, iza kojeg stoji Engelsovo sjajno Poreklo porodice, privatne svojine i drave; ono je originalno bilo podrano jo nedovoljnom graom, ali njegov horizont meni izgleda potvren (takoe od strane Klastra). Dugujem zahvalnost nekim kritikama Viktora Valisa (Wallis).

2/ Plemenska spoznajna ideologija je prirodno animistika i politeistika. U najranijem stadijumu koji nam je poznat, boanski entiteti plemenske sakralnosti, koji su definisani preko posedovanja bia i subjektiviteta ili duha, nisu hijerarhijski ve funkcionalno razliiti, u svetu kvalitativno nesamerljivih subjekata. Rekao bih sa Fojerbahom (Feuerbach) i Marksom da su projekcije plemena u boansku sferu striktno analogne proizvodnim odnosima i snagama unutar njega. Ako uzmemo rimske izvetaje o germanskim plemenima, moemo pratiti analogiju prema obiajima vlasnitva nad zemljom. Dimezil (Dumzil) ita u Saksu (Saxo) i Cezaru da nastajanje oboavanja pojedinih bogova, naspram ranijeg herojskog politeizma, signalizira prestanak godinje komunistike (on to naziva totalitarne- bie zbog naune objektivnosti) redistribucije zemljinih poseda (130-32). Konano, apstraktni koncept bogova veno jednakih sebi i jedino manifestovanih na ovom ili onom mestu ili vremenu moe jedino biti ouvan preko kultnih asocijacija koje tendiraju ka ezoterinom svetenstvu (vidi Weber, Economy 407 i dalje.)

269

3/ Jo jedan faktor, kojim se Bensadova posthumna serija eseja ne bavi, jeste rat, koji je sigurno duboko povezan sa uzdizanje klasnih drutava, vidi Suvin Capitalism.

Citirani radovi:
Bensad, Daniel. La rvolution et le pouvoir. Paris: Stock, 1986. Clastres, Pierre. La socit contre ltat. Paris: Minuit, 2009 [orig. 1974]. Dumzil, Georges. Mitra-Varuna: An Essay on Two Indo-European Representations of Sovereignty. Prev. D. Coltman. New York: Zone Books, 1988. Sahlins, Marshall D. The Original Affluent Society (1972). u www.ecoaction.org/dt/affluent.html Stone Age Economics. New York: Routledge, 2004 [orig. 1974] Suvin, Darko. Capitalism Means/ Needs War, u In Leviathans Belly: Essays for a Counter-Revolutionary Time. Baltimore MD: Wildside P for Borgo P, 2012 (prev. M. Krivak u Gdje smo? Kuda idemo?: Za politiku epistemologiju spasa. Zagreb: Hrvatsko Filozofsko drutvo, 2006).

Prevodi

 Communism Can Only Be Radical Plebeian Democracy. (neobjavljeno) Metamorphoses of Science Fiction. New Haven & Lon don: Yale UP, 1979. Terms of Power, Today. Critical Quarterly 48.3 (2006): 38-62, ili www. blackwellsynergy.com/ (prevod Knjievna republika br. 5-6 [2007]: 3-23) Weber, Max. Economy and Society, 2 Vols. Ed. G. Roth and C. Wittich. Berkeley: U of California P, 1978.

270

INICIJATIVA ZA DEMOKRATSKI SOCIJALIZAM1

Doba samorazumljivosti kapitalizma se pribliava kraju. U drugoj polovini 70-ih godina 20. veka, kada se u razvijenom svetu zavrilo doba brzog i stabilnog ekonomskog rasta, poeo je napad sila kapitala na radnika prava, koji traje do dan danas. Osnova za opravdanje kapitalizma je poela opadati, stoga su apologeti kapitala sve vie bili prisiljeni pravdati postojanje kapitalizma pkom injenicom njegovog postojanja. Pomou injenice da se kapitalizam, nasuprot realno postojeem socijalizmu, nije sruio, iako su ga esto morale spaavati faistike bande i vojne hunte, oni brane tezu da alternative jednostavno nema i da u ime daljnje akumulacije kapitala moramo biti spremni na svaku rtvu: rastuu nejednakost, siromatvo veine svetske populacije, teror diktatora i opustoenje prirode. Pokuaji reavanja trenutne krize potvruju da, u kapitalizmu, privreda nije sredstvo za poveanje kvaliteta ivota, ve je ljudski ivot sredstvo za irenje akumulacije kapitala. Kriza nije izuzetak u delovanju kapitala, nije smetnja u samoregulaciji trita i nije posledica naglog rasta broja lenjih, korumpiranih, nepreduzimljivih i generalno nekonkurentnih pojedinaca, ve je sredstvo sa kojim kapitalistika privreda ostvaruje svoju prevlast nad drutvom i prirodom. Nije re o privrednoj krizi, ve o razdoblju koje normalno funkcionisanje kapitalizma zahteva - da se u ime ouvanja profita otarasi poslednjih ostataka bremena demokratskog nadzora, radnikih prava i javnih usluga. Politike elite ne raspravljaju o tome kako upregnuti privredu ne bi li se postigao to puniji razvoj svake pojedinke i pojedinca, i kako bi se zadovoljile drutvene potrebe, ve nagaaju koje jo rtve zahtevaju sile koje ne moemo nadzirati niti razumeti. No, mistine sile, koje obitavaju u finansijskim i drugim tritima, ne crpe svoju mo ni iz eg drugog do iz ljudskog rada u kontekstu odreene strukture drutvene produkcije. Zbog ovakve strukture koja pojedince/ke otuuje kako jedne od drugih tako i od proizvoda svoga rada, ti proizvodi se osamostaljuju i stoje naspram nas kao tua, nerazumljiva i nesavladiva sila koja zastrauje as u obliku finansijskih derivata, as u obliku kamatne stope na dravne obveznice. Razvoj nauke i obrazovanja ve danas prua tehnoloke mogunosti za iskorenjivanje siromatva, skraenje radnog vremena i odrivi razvoj, ali e to sve ostati samo
1 Inicijativa za demokratski socijalizam je politika inicijativa u Sloveniji koja se zalae za drutveno-ekonomski sistem utemeljen na neposrednoj demokratiji u politici i ekonomiji, te za demokratsko planiranje proizvodnje i raspodele. Demokratski socijalizam ne vidi kao utopijsko stanje u budunosti, ve kao proces prevazilaenja kapitalizma demokratskim sredstvima, koji se nastavlja na vievekovne tradicije emancipatorskih borbi radnika, seljaka, ena i drugih ugnjetavanih skupina. Ovo je deo Manifesta Inicijative za deomokratski socijalizam. http://www.demokraticni-socializem.si/o-nas/

271

Prevodi

gole mogunosti ako se drutvene moi budu iscrpljivale u konkurentskom ratu i ostajale podreene slepom diktatu uveanja profita. Vreme je da zacrtamo drugaiji put razvoja u kojem e demokratsko upravljanje privredom biti sredstvo za dostizanje drutvenih ciljeva, a ne obratno, i u kojem e vodee naelo biti solidarnost a ne konkurentnost.

TA JE DEMOKRATSKI SOCIJALIZAM?
Na cilj je uspostavljanje drutveno-ekonomskog sistema utemeljenog na neposrednoj demokratiji u politici i ekonomiji, te na demokratsko-planskoj raspodeli dobara. U pitanju je, dakle, sistem proizvodnje i raspodele koji e biti u skladu sa potrebama svake pojedinke i svakog pojedinca, te drutva kao celine, i koji e uzimati u obzir nosive kapacitete i uslove regeneracije okoline. Demokratski socijalizam ne razumemo kao utopijsko drutveno stanje u neodreenoj budunosti, ve kao proces prevazilaenja kapitalizma demokratskim sredstvima, koji sledi vievekovnu tradiciju emancipatorskih borbi radnika, seljaka, ena i starosedeoca. To demokratsko prevazilaenje kapitalizma se odvija: Na politikom nivou oblikovanjem i uvoenjem novih oblika saradnje zajednice u saodluivanju o javnim pitanjima, kao to su participativni proraun, neposredna demokratija na lokalnoj ravni (sa graanskim skupovima i javnim skuptinama) i zamena predstavnikog sistema neposrednim ueem u saodluivanju i delegatskim sistemom; Na mikroekonomskom nivou sa uvoenjem oblika ekonomske demokratije, kao to su zajedniko vlasnitvo zaposlenih, su- i samoupravljanje, te zadrunitvo; Na makroekonomskom nivou sa ukidanjem trita i konkurencije kao drutvenih mehanizama koji u kapitalizmu prouzrokuju stalne krize i sa uspostavljanjem alternativnih naina koordinacije proizvodnje i raspodele dobara kao to su saradnja izmeu proizvodnih jedinica umesto konkurencije i demokratsko planiranje umesto slepe trine proizvodnje; U odnosu prema okolini sa planiranjem obima privrede u skladu sa noseim i regeneracijskim sposobnostima okoline, te sa odrivim i stabilnim privrednim rastom utemeljenim na redistribuciji ve postojeeg bogatstva i istovremenom uvoenju ekoloki prihvatljivih tehnologija; za to treba na globalnoj ravni obezbediti jednakopravan pristup svake pojedinke i svakog pojedinca vodi za pie, obradivom zemljitu i drugim prirodnim resursima koji omoguavaju pristojni ivot;

272

U odnosu prema klasnom pitanju i identitetskim pitanjima sa ukidanjem kako klasnih razlika izmeu rada i kapitala tako i svih drugih oblika nejednakosti i podreenosti na drutvenom nivou, naroito diskriminacije na osnovu rase, pola, polne usmerenosti, nacionalne ili etike pripadnosti i hendikepa.

Svesni smo toga da ova politika ne moe opstati u samo jednoj dravi i zalaemo se za internacionalizam. Zauzimamo se za ukidanje svetskog kapitalizma, te se stoga nadovezujemo na emancipatorske pokrete i partije iz celog sveta. Naa borba se smeta u svetski protivkapitalistiki pokret, kako ga oblikuju evropski Indignados, platforma Democracia Real YA!, grka Syriza, nemaka Die Linke, francuska Front de Gauche, panska Izquierda Unida, zapatisti i bolivarski revolucionari Latinske Amerike, i na kraju, ali ni u kom sluaju manje vani, egipatski sindikalisti i kineski radniki pokret. Emancipatorski pokreti za promenu sistema se naime organizuju na dva naina. S jedne strane se organizuju kao partije koje ele dobiti politiku mo i delati kao protivsistemski reim, a s druge strane kao pokreti koji se bore za promenu sistema bez elje za preuzimanjem politike vlasti. Idealna pozicija je jednakovredno udruivanje obe protivsistemske strategije za dostizanje istog cilja: onih koji deluju odozdo, i ukidaju dosadanje drutvene odnose, i onih koji u formalnom politikom prostoru menjaju politike odozgo.

273

PROGRAM INICIJATIVE ZA DEMOKRATSKI SOCIJALIZAM

Inicijativa za demokratski socijalizam je politiki projekat iji je cilj postizanje gore navedenih ciljeva. Naela demokratskog socijalizma ne mogu biti dostignuta preko noi nego zahtevaju postepeno uvoenje i razvoj. Nae neposredne smernice su reformskog tipa, ali pri tom ne zaboravljamo da elimo prevazii kapitalizam i uspostaviti solidaran, tolerantan i odriv sistem. To nije utopijski oblik drutvenog ureenja ve konkretan zahtev cele radnike klase, zahtev svih nas, koji zarad preivljavanja moramo prodavati vlastitu radnu snagu. Kratkoroni predlozi su: 1. Dalji razvoj kvalitetnih javnih usluga za sve stanovnice i stanovnike. Zdravstvo, obrazovanje, socijalna zatita, javni prevoz, kulturna dobra, pravna pomo, te starosne i invalidske penzije moraju se obezbediti iz javnih i neprofitnih institucija, ujedno garantujui potpuno finansiranje tih usluga iz javnog budeta.

Prevodi

2. Uvoenje i razvoj savetodavnih oblika neposredne politike demokratije, koje e omoguiti strpljivo saodluivanje o zajednikim potrebama po principima ljudskih prava i socijalne pravde istovremeno debirokratizujui sve institucije politikog predstavnitva i socijalne drave. Mora biti garantovano uee zajednice, zaposlenih i korisnika/ ca pri odluivanju, jer samo institucije koje ukljuuju sve mogu pruiti usluge na osnovu stvarnih potreba. 3. Uspostavljanje ekonomske demokratije. Pravo na suupravljanje i suvlasnitvo u preduzeima su temeljna demokratska prava zaposlenih, jer zaposleni moraju imati mogunost odluivanja na svim nivoima, kako u privatnom tako i u dravnom sektoru. 4. Privredna politika koja e se zalagati za punu zaposlenost, kao i socijalni i ekoloki odrivi razvoj, zasnovan na socijalnim i ekolokim uslovima proizvodnje. Preusmeravanje ekonomskih prioriteta u razvoj privrednih ogranaka obnovljivih izvora energije, energetske efikasnosti, stratekih prirodnih resursa (kao to su ume, vode, semena, obradiva zemlja), prehrambeno samosnabdevanje; uz paralelno uvoenje progresivnih ekolokih poreza. 5. Puna zaposlenost i skraivanje radnog dana. etrdesetoasovna radna nedelja u okviru dananje produktivnosti i automatizacije proizvodnje je prevaziena, te je jedan od glavnih uzroka nezaposlenosti. Zauzimamo se za skraivanje radnog vremena do granice koja bi omoguila punu zaposlenost. 6. Podizanje nivoa minimalne plate na minimum 70% prosene plate. Treba okrenuti trend rasta drutvene nejednakosti i odrediti maksimalne razlike u platama. 7. Transformacija sistemski vanih banaka u javni servis po ugledu na sistem javnog obrazovanja i javne zdravstvene zatite. Banke moraju sluiti javnom a ne privatnom interesu.

274

8. Promena poreske politike u pravcu progresivnog oporezivanja do granice koja e omoguiti gore navedeni nivo i kvalitet javnih usluga. Potrebno je podii poreze na dobit pravnih lica i porez na finansijske transakcije, kao i porez na zemljite i sline imovine to dosledno treba da obuhvati sve vlasnike (ukljuujui i verske zajednice) koji prelaze odreenu granicu prihoda. Prevod sa slovenakog: Maja Solar, Marko Mileti i Vladimir Simovi

275

Prevodi

276

277

Intervjui

Grad kao centralno mesto eksploatacije

Intervju sa Ivom Mareti1
Aleksandar Matkovi: Jedna od glavnih karakteristika Gerusijinog angamana je naglasak na zajednikosti: od zajednikih dobara, commons-a, pa do socijalnog principa i samoorganizacije. ini mi se da je to taka na koju se i tvoj rad dosta fokusira. Moe li u vezi s time neto rei o tome kakva je situacija u Hrvatskoj kada je re o borbama za javna dobra?

278

Iva Mareti: Poet u od prvog dijela tvog pitanja, budui bih se voljela osvrnuti na terminoloku pomutnju koja nastaje u nekoliko posljednjih godina koliko su teme zajednikog kao operativnog modela, dominantne u nekom lijevom (i ne samo lijevom) diskursu. Ti navodi zajednika dobra, samoorganizaciju i javna dobra, a tema zajednikog esto danas u raspravama podrazumijeva distinkciju izmeu javnog i zajednikog po principu opreka otvoreni pristup/ kontrolirani pristup ili vlasnitva dravno/niije. Tu bih odmah naglasila da te podjele rijetko posjeduju eksplanatornu dimenziju koja moe pojasniti mjesto borbe i postati fokus mobilizacije. Marksistika analiza zajednikog poput one Petera Linbaugha ili Silvie Federici treba iitavati kao idejna podloga na kojoj moemo razumjeti na koji nain se danas komodificiraju nai drutveni odnosi ili javne ulice ili voda, tj. do koje mjere, a ovo je kljuno za raspravu o zajednikom, materijalni uvjeti koji su omoguavali odreenu kvalitetu reprodukcije ivota bivaju komodificirani, ili ako hoete ograeni, a na ivot sve nekvalitetniji. Tu poinje pria o zajednikom i javnom. Smatram da je rasprava o modalitetu organizacije (spominjete samoorganizaciju) pitanje datosti trenutka i sredine u kojoj se deava odreeni otpor. Dakle, ako priamo o naim prostorima,
1 Iva Maretije diplomirala na Arhitektonskom fakultetu Sveuilita u Zagrebu 2009. godine. Od 2006. godine rdil je u rznim arhitektonskim biroima, ko to su 3LHD i de Architekten Cie. Bila je lanica udruge Platforma 9,81 gdje je sauraivala na istraivanjima Trenjevaki urnal i Nevidljivi Zagreb, i u orgnizaciji brojnih javnih devnj, na temu arhitekture i urbanizma, u Zgrebu i regiji. Od 2009. godine, lanica je neformalne grupe arhitekata Pulska grupa s kojom u ljeto iste godine organizira kongres Grad postkapitalizma. Nakon kongresa, grupa ureuje i izdaje istoimenu knjigu. Kao lanica Pulske grupe dio je tima koji je predstavljao Hrvatsku na Trinaestom venecijanskom Bijenalu Arhitekture 2012 godine sa radom Direktna demokracija zahtijeva direktni prostor. Redovito objavljuje tekstove na temu arhitekture, i urbanizma koji su dosad izali u asopisima Zarez, Le monde diplomatique, ovjek i prostor, Lica ulice, kao i na Treem radiju Hrvatske radiotelevizije, potom na internetskim portalima Kulturpunkt, Slobodni filozofski, Designed.rs i drugim. U toku 2011/12. bila je jedna od stipendistkinja Akademie Schloss Solitude. U zimu 2013. bila je stipendistica Centra za nove medije_kuda.org iz Novog Sada. Trenutno ivi u Zagrebu.

prostorima bive Jugoslavije, tada borbu za javna dobra ne smijemo promatrati kao proces izdvojen iz istorijskih nam zajednikih datosti. Otuena sredstva proizvodnje i transformacija zemljita u profitabilni aparat tijekom posljednih 23 godine (za to je teren pripremljen jo i davno prije) poluila su, za poetak, duboki osjeaj nepravde, no da ne ulazimo u psihologizaciju pobune, mislim da se na javnim prostorima grada esto deava upravo osvjetenje o sili sistema koji se tu materijalizira i konano prikazuje kao kontrolni i represivni mehanizam. Tako da borba za Varavsku ulicu ili Sr imaju iznimno mobilizacijski potencijal. Te borbe poluile su vidljivost otpora i uvezale mnoge aktere, no ne smijemo zaboraviti da se na tome organizirano radilo godinama, da otpor nije doao sam od sebe i da je premreio aktere studentske borbe, nezavisne kulturne scene kao i radnikih organizacija. Mislim da ako govorimo o stanju borbi za javni prostor u Hrvatskoj, onda moemo govoriti o pripremljenoj podlozi za jo dalekosenije povezivanje i na neki nain konano definiranje jasne veze izmeu otuenja javnog prostora i uvjeta rada. Mislim da nam slijede vremena u kojima e biti kljuno povezati se, a na tome se ve intenzivno radi, sa sindikatima i ostalim tipovima kolektivnog organiziranja kako bi se sustavno i ozbiljno mogli boriti protiv jo jednog, nadolazeeg, vala privatizacije. A.M.: Na jednom mestu pie da je nekadanja drutvena svojina podrazumevala da stanovi ne podleu pravilima trita jer se njihova razmenska vrijednost ne moe odrediti, poto nisu vlasnike jedinice2; meutim, privatizacije ovih dobara u neoliberalizmu stvorile su novu klasu vlasnika. Dakle, kakvu ulogu igra socijalistiko naslee urbanizma danas? I.M.: Pa mislim da ulogu ovog naslijea itekako moemo osjetiti esto u svojim osobnim obiteljskim povjestima. Mnogi od nas, pa tako i ja, ive u stanovima ili od razmjene ili prodaje stanova koji su nekad bili u drutvenom vlasnitvu, a koji su odjednom podjeljeni u privatne jedinice. Relativna kvaliteta ivota koju npr. ja danas uivam, direktno je naslijee naina proizvodnje prostora u Jugoslaviji u kojoj se viak drutvenog proizvoda ulagao u reprodukciju ivota, poglavito stanovanje. Naslijee tadanjeg urbanizma, pored svog jasnog opredjeljenja za tada teorijski dominantan funkcionalni urbanizam, kod nas je poluio visoki standard stanovanja velike veine gradskog stanovnitva i kvaliteta onoga to smo u arhitektonsko planerskom smislu naslijedili je neupitna. No, isto tako spominje tzv. forimranje nove vlasnike klase. To nije moj zakljuak, to je jo prije nekoliko godina utvrdio Boris Groys i ja bih se sloila. U trenutku kada je velika koliina drutveno posredovanog stanovanja (zajedniko) podjeljena radnicima, a ovo je posluilo kao sjajan ustupak i polazina toka za restituciju kapitalistikih odnosa, tada smo svi kooptirani u priu o tome da emo postati
2 O tome vidi Ivinu recenziju knjige Dubravke Sekuli ,Glotz Nicht so Romantisch! O ekstra-legalnom prostoru Beograda. Recenzija je dostupna na: http://www.covjekiprostor.net/hr/glotzt-nicht-so-romantisch~53/

279

Intervjui

280

vlasnici i da emo moi kapitalizirati to vlasnitvo i samim tim uspeti se na drutvenoj ljestvici. To je podvala koju je izvela i Margaret Tatcher osamdesetih u Londonu. Na taj nain je uspjeno gentrificirala npr. Covent Garden. Kod nas su procesi gentrifikacije puno sporiji, no ocijenila bih da formiranje vlasnike klase nikako nije naslijee samoupravnog sistema, ono je naprosto nuni mehanizam restitucije kapitalizma, dok je samoupravni sustav u naslijee ostavio injenicu da nismo izbaeni na ulicu i da jo uvijek uivamo odreenu razinu standarda koja je izgradjena tijekom 50 godina druge Jugoslavije. Tu je bitno naglasiti da upravo zbog samoupravljanja i drutvenog vlasnitva koje je bilo tee otuiti od onog dravnog, ili centralno operiranog, pravo na stan pretvoreno je u pojedinano vlasnitvo i samim tim do neke mjere smo dobro proli. Iako se iza toga krije perfidna ideoloka prevara i nepravda, ipak nije se desio sluaj kao sa zemljama istonog bloka u kojima je bilo mogue centralizirati ovo vlasnitvo i dati ga na upravljanje privatnom kapitalu. Naslijee samoupravljanja, kada se radi o stanovanju, moemo nazvati naom srei u nesrei. A.M.: U Le monde si skoro objavila tekst koji se bavi odnosom neoliberalnih politika prema urbanom planiranju u Hrvatskoj3. Prema tim politikama cilj je da se s jedne strane investitori stave u privilegovani poloaj kao pokretai urbanosti (kroz zakon o stratekim investicijama), dok se s druge strane oporezuju svi bez velike razlike u materijalnom statusu (kroz zakon o porezu na nekretnine). Kakve posledice ima ovakva shema po razvoj grada? I.M.: Investitori su proklamovani pokretai urbanog razvoja jo od sredine osamdesetih, samo to u posljednih trideset godina jezik i namjere zakona, kako to u neoliberalizmu biva, sve vie inteziviraju mesijansku ulogu investitora, tj. legaliziraju komodifikaciju onih dobara i odnosa koje se nije moglo eksplicitno komodificirati, dok esto pojam investitora slui kao legitimacija, tj. njegova uloga je instrumentalna u procesu ograivanja. Zanimljiva je ta beatifikacija. No, promotrimo li proces razvoja gradova, tj. izuzmemo li instrumentarij poput mesijanskih navada investitora, moemo primjetiti da sustavno uniteni pokretai urbanog razvoja, industrija ili bilo koja privredna grana koja je ostvarivala supstancijalni viak drutvenog proizvoda, nisu vie u stanju proizvoditi vrijednost koja bi razvijala grad. to zbog toga to su neke od njih propale, to zbog toga to ne postoje mehanizmi ulaganja vrijednosti bez posredovanja nameta, poreza, tj. drave i kapitala i mi danas imamo situaciju u kojoj se generiranje vrijednosti i prosperiteta grada mjeri u mogunosti rasprodaje zemljita. To je jako vulgaran nain odnosa spram resursa, pa se posljedino i planiranje kao struka vulgarizira do toke nestajanja. Novi zakoni naprosto preskau bilo kakvu ingerenciju prostornih planova u trenutku kada se pojavi dovoljno slasna investicija. Dakle,
3 Mareti, Iva, Tko gradi grad? Od our-a do opreativne skupine, Le monde diplomatique, 2013/04 http://lemondediplomatique.hr/wp-content/uploads/2013/04/LMD-HR02-tko-gradi-grad-od-our-a-do-operativne-skupine.pdf

izmeu komodifikacije kao jedinog prirodnog stanja i kvantificiranja prostorne vrijednosti, gotovo da nema vie posrednika kvalitete koji je bio sadran u ulozi planera ili arhitekta. Doli smo do toke kada su, takorei, pale maske. Svi osim kapitala i drave postajemo izlini. Kada govorimo o porezu na nekretnine, iako bi on nominalno trebalo da prisili banke da se pristojnije ponaaju, meni je puno promblematinija ideja u kojem ovaj novi namet zamjenjuje namjenska sredstva nekih drugih gradskih komunalnih odvajanja. O tome govorim kada potenciram temu posrednika mi vie u svojim mjesenim raunima neemo plaati direktne stavke naknada za, ne znam, parkove, igralita ili slino, ve emo na osnovu procjenjene vrijednosti nae nekretnine plaati svoj obol gradskim vlastima za tu neobinim mehanizmima utvrenu vrijednost, a ta sredstva bit e utroena u ono to odlue gradske ili vlasti lokalne samouprave. Na kraju, ta sredstva se mogu upotrijebiti po sili zakona o stratekim investicijama u svrhu komunalne infrastrukture za neku investiciju bez ikakvih prepreka u samom operativnom sustavu usmjeravanja sredstava iz grada, tj od graana, spram investicije i investitora. A.M.: Uloga arhitekte se danas de facto esto svodi na prekarnog radnika iza kulisa koji zavisi od impulsa kapitala, i od kojeg se oekuje da bude apolitian. Nasuprot tome, u tekstovima esto naglaava politiku ulogu arhitekte. Kakve se alternative u tom smislu mogu oekivati kada je re o politikom i urbanom aktivizmu? I.M: Pa arhitekt nije uvijek prekarni radnik. Naime, kada piem o prekarnom radniku najee se obraam svojoj generaciji i onima neto mlaim koji su esto u nekoj udnoj zabludi da e da ostvare pozicije njihovih prethodnika, tj. onog dijela generacije koja se razvila u drugoj polovici devedesetih i dvehiljaditima, a nerjetko putem velikih javnih natjeaja, a neizostavno uz pomo graevinskog boom-a. To se nee ponovo desiti na taj nain, no i sve da se desi, takav tip razvoja podrazumjeva slavu i bogaenje jednih i eksploataciju drugih. Taj segment pokuavam eksplicirati kada piem o prekarnom radu arhitekata, koji je prekaran onoliko koliko i rad mnogih drugih, no ini mi se da su arhitekti, dizajneri, umjetnici i sl. jako malo svjesni uloge svoga rada i nadoknauju nedostatke u kvaliteti ivota sa snovima o umjetnikom integritetu koji su, da ponovim tu sjajnu sintagmu obina podvala. to se tie alternativa, ja zaista ne znam to je realno oekivati, znam da bez kolektivne borbe za radnika prava ni poloaj radnika u arhitekturi ne moe biti bolji, a budui su dominantne ekonomske paradigme ustrojene na nain da prekrajaju upravo prostor radi to vee dobiti, mislim da (a moje miljenje svakako nije usamljeno) arhitekti i planeri moraju birati na koji nain e pristupiti ovim izmjenama. Naprosto da odlue sa koje strane barikade e stati. Na nivou arhitektonskih organizacija, udruga i komore, osjeam da je mnogima jasno da

281

Intervjui

282

gube kontrolu, tj. da su je ve izgubili, neki ak i istupaju skupa sa civilnim udrugama, no to je jo uvijek daleko od neke koherentne organizacije i pritiska koji bi obuhvatio stvarne prostorne probleme i povezao ih sa uvjetima rada kako arhitekata tako i ostalih. Eyal Wizeman je napomenuo u svojoj knjizi Hollow land da ukoliko arhitektonske kole uskoro ne iznau naine kako da budu mjesta na kojima se ispreplie aktivizam i planiranje, izgubit e doticaj sa stvarnou, a posljedino i smisao. Nisam toliko upuena u obrazovni arhitektonski sustav koliko Eyal, pa ne mogu rei da bih imala hrabrosti rei istu stvar, no, u naelu, ovo mi zvui dosta uvjerljivo. Alternativna djelovanja u arhitekturi svakako postoje, mnoge progresivne arhitektonske skupine dugi niz godina zagovaraju i bore se za drugaiji pristup operiranju prostornih resursa, no jo uvijek je to pitanje manjine i to je jo gore margine. A.M.: Kada je re o odnosu grada i otpora, moemo uzeti za primer proteste u Turskoj, koji i dalje traju. Povodom njih si nedavno pisala o klasnogeografskoj segregaciji Istanbula4. Na koji nain prostor i urbanistiko (ne) planiranje moe uticati na zaotravanje klasne raslojenosti i kako je ovo uticalo na situaciju u Gezi parku? I.M.: Pa to je veoma kompleksno pitanje koje, bojim se, ne moe biti pokriveno u ovih nekoliko redaka. No ono to sam pokuala objasniti u osvrtu na Istanbul, bila je zapravo veza izmeu otuenja drutvenog, otuenja funkcionalnog metabolizma grada od radnike klase kako u Turskoj, tako i u Hrvatskoj. Svaki grad, naravno, ima svoje datosti i povjesti drugaije od drugih, no nain na koji se danas gradovi proizvode briu ove razlike. Tako sam se u eksplikaciji uglavnom skoncentrirala na klasini tip analize otuenja zajednikog (ili javnog, kako god) u kojem izmjene u pravnim odnosima prema prostornim resursima kako u Turskoj, tako i u Jugoslaviji, ostavljaju radniku klasu geografski podjeljenju, mentalno i kulturno segregiranu i to je najvanije, znatno realno osiromaenu. Ono to esto napominjem, a tu se nadovezujem na Goran Musia, je injenica da mi vie nemamo mehanizme kako da uemo u prava nad prostorom putem svog rada, ve se ovo pravo iskljuivo posreduje vlasnitvom. Gradovi se danas proizvode kao profitabilne i profitabilnije estice, a da bi to bilo uinjeno, bilo je potrebno do te mjere deregulirati rad i sustavno unitavati oblike kolektivnog organiziranja, pa potom kooptirati radnike da su vlasnici, kako bi doli do trenutka u kojem se vrijednost izvlai ne samo od naeg rada nego poglavito iz uvjeta naeg ivota putem stambenih, studentskih i inih kredita. Grad je postao centralno mjesto nae eksploatacije mjesto ekstrakcije vika vrijednosti iz same reprodukcije ivota, a svaka borba u gradu mora se razumjeti kao otpor ekstrakciji vika vrijednosti iz same reprodukcije ivota.
4 Vidi: http://vizkultura.hr/dva-druga-s-klupe-za-obradu/

Nita nije elitistikije od podjele na ezoterino i egzoterino znanje

Intervju sa Stipom urkoviem1

Maja Solar: Za razliku od novinarske scene u Srbiji, u Hrvatskoj postoji nekoliko kritiki orijentiranih novina (Zarez, Novosti, Le monde diplomatique...) koje nude leviarske tekstove i analize politiko-drutvenih situacija. Ove novine daju kritiku perspektivu u smislu da ne ponavljaju dominantne liberalne, nacionalistike i sline mantre, kojima je prezasiena veina medija. Urednik si mesenih novina Le monde diplomatique, koje u Hrvatskoj izlaze od ove godine. Moe li objasniti koncept ovog mesenika, te rei neto o izboru tema i politici prevoda LMD-a? Stipe urkovi: Matino izdanje Le monde diplomatiquea (LMD) izlazi u Francuskoj od 1954. godine. Danas izlazi na preko dvadeset jezika u preko etrdeset meunarodnih izdanja neka su iskljuivo web izdanja, druga izlaze kao mjeseni prilog dnevnim ili tjednim novinama, a neka izlaze kao samostalno izdanje. LMD se rano profilirao kao novina s otvorenim politikim simpatijama prema antikolonijalnoj borbi zemalja Treeg svijeta, a kasnije je postao jedan od prominentnijih medija povezanih s takozvanim alter-globalizacijskim pokretom. LMD se vrlo rano kritiki suprotstavio usponu neoliberalizma i kao ideologiji i kao sve dominantnijoj ekonomsko-politikoj praksi nametanja trita kao mehanizma regulacije sve ireg opsega drutvenih odnosa. Nadalje, rekao bih da je jedna od specifinosti LMD-a da se to eksplicitno, to implicitno kritiki suprotstavlja i ideologiji profesionalizma kao dominantne ili defoltne pozicije u novinarskom polju. Prema toj ideologiji, istinski profesionalno novinarstvo je po definiciji apolitino i ima se zadovoljavati iznoenjem faktografije i politiki bezinteresnim registriranjem pluraliteta politikih miljenja, bez pristranosti. Ve i povran pogled na dominantne medijske prakse i najrazvikanijih perjanica novinarskog profesionalizma (sluajno ili ne, redom su posrijedi mediji iz anglofonog ili bar zapadnog svijeta) otkriva meutim upadljivu diskrepanciju izmeu apolitinosti i inkluzivnosti na deklarativnom planu i realne dominacije (neo)liberalnih i pro-trinih sadraja u praksi. No tu posrijedi nisu samo ili ak ni prvenstveno nedoslijednost ili oportunizam. Sama definicija profesionalizma kao onoga to se suprotstavlja
1 Stipe urkovi je aktivist, publicist i prevoditelj. Suosniva je Centra za radnike studije (CRS) u Zagrebu.

283

Intervjui

284

ideologiziranom novinarstvu u svojim konzekvencama u pravilu ne znai nita drugo nego konformizam: kada kao ideoloke i politizirane prepoznaje samo pozicije koje se situiraju izvan dominantnog konsenzusa, ideologija profesionalizma, koja se definira u opreci spram njih, istovremeno se implicitno identificira s hegemonijskim pozicijama i tako sudjeluje u njihovoj normalizaciji i perpetuaciji. Pluralizam tako efektivno ne znai vie od kretanja unutar uskog spektra varijacija dominantnog ideolokog konsenzusa. Tako dobivamo strukturnu logiku konformizma koji za samog sebe ostaje nevidljiv kao ideoloki ili politiki izbor: isto kao to prekoraenje tog konsenzusa podrazumijeva zauzimanje (eksplicitno ili ne) politikih pozicija u opoziciji spram njega, kretanje unutar konsenzusa odsutnost vlastite distance moe predstavljati kao apolitinost ili ne-ideologinost. Tako ideologija profesionalizma slui i ideolokoj funkciji naturalizacije postojeih drutvenih odnosa. Implicitna operativna krilatica je TINA There is no alternative! U krizi kapitalizma se moe govoriti o grekama ovih ili onih politiara, o pohlepi bankara, o moda pretjeranoj deregulaciji itd., ali onoga trenutka kada se kritizira sam kapitalizam kao ekonomski sustav, ispada se iz konsenzusa i gube se epolete profesionalno prihvatljivog. Na te je strukturne implikacije ideologije profesionalizma u novinarstvu upozorio ameriki teoretiar medija Robert McChesney. LMD je ivi primjer drugaije koncepcije novinarstva, koji ne bjei od injenice da ne postoji tako neto kao novinarstvo pa ni javni govor u irem smislu s onu stranu politikog. Eksplikacija neizbjenih politikih uloga i pozicija ne mora stajati u opreci s analitiki ozbiljnim, empirijski vjerodostojnim i dobro fundiranim novinarstvom. Dapae, pozicija izvan konsenzusa, kao to su mnogi kritini teoretiari davno primijetili, u pravilu znai i vei teret elaboracije i argumentativne eksplikacije: pozicije koje se ne mogu oslanjati na podudarnost s hegemonijskim zdravim razumom kao jedini zalog vlastite plauzibilnosti imaju snagu svojih argumenata. U tome ona je i inherentno demokratinija jer dozvoljava itatelju uvid u premise vlastite argumentacije, pa time otvara i prostor za eventualne refutacije i kritiki dijalog. M.S.: Tekstovi koji se nalaze u LMD-u paradigma su levog istraivakog novinarstva. Stilski, oni su neto izmeu popularnijih i akademskih tekstova. Dakle, iako je re o ozbiljnijim ekonomskim, politikim, sociolokim, kulturolokim i sl. analizama savremenih dogaanja, esto potkrepljenim strunom literaturom, renik nije hermetian i razumljiv samo akademskoj publici. Ipak, tekstovi nisu laki, ako imamo u vidu uvreen jezik (utog) novinarstva koji dominira. Kojoj italakoj publici se obraaju ovi tekstovi? S..: Mislim da se anrovski prosjek tekstove u LMD, bar u nekoj idealnoj projekciji, doista kree na sjecitu izmeu klasinijeg, ali kritikog, istraivakog novinarstva i akademskog tipa analize. To ne mora biti tono za

svaki pojedinani tekst, mnoge je vrlo lako jasno svrstati u jedan od tih dvaju polova, ali u cjelini, oni ipak supostoje unutar iste publikacije i u istom kontekstu, kreu se unutar istog raspona tema, i bar u tendenciji proizvode i neke hibridne oblike. Mnogi to uzimaju kao polazite kritike LMD-a. Te kritike se, u pravilu, onda kreu u dva smjera. S jedne strane, neki od onih koji sebe percipiraju kao profesionalne novinare ili branitelje neupitnosti dominantnih medijskih praksi u uvoenju teorije u novinarstvo vide oblik nelegitimnog uplitanja (o politikom sam aspektu ve govorio). S druge strane, LMD se iz istih ili slinih razloga onda optuuje za intelektualni elitizam. Optunica dakle glasi: LMD je elitistiki proizvod i kao takav ne samo da ne moe nikad biti normativna paradigma za novinarstvo kao takvo, nego zbog svog elitizma ujedno stoji u kontradikaciji i s vlastitim politikim i drutvenim ambicijama (i neki dobronamjerniji komentatori LMD su hvalili iz istih razloga: kao glasilo za elite). Ne nijeemo da je LMD intelektualno zahtijevniji od tabloidne prakse koja se ustalila kao mejnstrim, pa time i kao toboe samorazumljiva normalnost i nulta razina novinarstva. No ne mislim da su posrijedi tekstovi koji bi po svojoj formi bili nerazumljivi prosjeno obrazovanom i zainteresiranom itatelju. Vanije je, meutim, neto drugo. Ono to definitivno ne prihvaamo jest da se iz atestiranja intelektualne ozbiljnosti izvodi automatski zakljuak o elitistikom karakteru novina i modela javnog govora (jer mediji fundamentalno nisu ili ne bi trebali biti nita drugo nego prostor javnog govora) koji pokuava afirmirati. U povijesti politikih ideja, nita nije elitistikije od podjele na ezoterino i egzoterino znanje, tj. od ideje da su neki sadraji i tipovi znanja namijenjeni iskljuivo elitama, a drugi, simplificirani, irokim neodraslim masama. To je ve u svome historijskom ishoditu bio eksplicitno i samosvjesno antidemokratski koncept, a ostao je to i do danas. No nisu samo neokonzervativni uenici Leoa Straussa ti koji danas svoje djelovanje i oblike javnog govora legitimiraju tim antidemokratskim premisama. inilo se to nekome paradoksalnim ili ne, tabloidni mejnstrim djeluje po istoj logici. Jer nita ne podrazumijeva toliko elitistikog prezira prema masama kao tobonje servisiranje njihovih niskih strasti, kao ideja da se za veliku nedoraslu veinu stvari moraju simplificirati do neprepoznatljivosti, da se svaki politiki, ekonomski ili socijalni problem mora reducirati na njegove personalne nositelje i logiku beskrajnog niza skandala bez strukturne ili sistemske pozadine. Iza cinine formule Mi im samo dajemo to ele! krije se jo cininija Mi im dajemo samo ono to su jedino sposobni shvatiti!. Pritom se dakako iz vida gubi da takva medijska praksa aktivno i presudno proizvodi tu pretpostavljenu nedoraslost koju onda pretvara u vlastiti alibi. Da ponovim jedan argument koji se 2009. esto koristio u obranu medijske strategije studentskog pokreta: Tko pretpostavlja da se obraa idiotima, samo idiote moe i proizvesti. A taj idiotizam nije politiki nevin. Ako pogledamo etimoloki korijen rijei idiot, vidjet emo da se izvorno odnosila na one koji su nesposobni sudjelovati u stvarima od drutvenog interesa. Odnosno, u kantovskoj

285

Intervjui

varijanti na one koji su uskraeni za sposobnost javne upotrebe uma. Tu sposobnost treba kultivirati, prije svega tako da se odbija podjela na ezoterino i egzoterino znanje i oblike govora, sa svim njezinim antidemokratskim implikacijama. M.S.: Organizirani ste kao zadruga. Koje su prednosti ovakvog oblika organiziranja novinskih redakcija? S..: Zadruga je organizacijski oblik koji omoguuje demokratskije odnose pri donoenju odluka od uobiajenih, hijerahijskih. To znai da konvencionalna podjela na upravljae ili menadere i neposredne proizvoae, a time i sve uobiajene asimetrije moi meu njima u korist ovih prvih u zadruzi ne vrijede. Da bi se sprijeila koncentracija moi kakva je uobiajena u dionikim drutvima, gdje utjecaj ovisi o visini vlasnikog udjela, u zadruzi svi zadrugari imaju isti temeljni financijski ulog i jedan glas. Zadruga kao organizacijska forma historijski je izrasla iz radnikog pokreta kao pokuaj odgovora na problem nedemokratskih odnosa kakvi su tipini u kapitalistiki organiziranim poduzeima (a onda i u hijerarhijski strukturiranim javnim sektorima), gdje radnik prodajom svoje radne snage postaje instrumentom volje menadmenta. Radnik je lien prava suodluivanja o proizvodnji i kontrole nad radnim procesom, a proizvod njegova rada pripada drugome. U tome se do odreene mjere zrcali i ponavlja na drugoj razini eksproprijacija sredstava za proizvodnju koja ini i strukturni i historijski uvjet uspostave kapitalistikih odnosa. Kada stupa u radni odnos, radnik dobiva pristup sredstvima za proizvodnju u bitno izmijenjenim uvjetima ne upravlja njima niti odluuje o svrsi i tehnikama proizvodnje, nego im se pridodaje kao samo jo jedan instrument, potinjen tuoj volji. Stara reenica Demokracija prestaje na ulaznim vratima tvornice imenuje izvedeni tip eksproprijacije koji iz toga slijedi: radnik u izvrenju rada gubi status samostalnog i slobodnog politikog subjekta, bez prava uplitanja u proizvodni proces i odluivanja o naravi proizvoda. Tu strukturnu lekciju o kapitalistiki organiziranoj proizvodnji mnogi su novinari u Hrvatskoj bili prisiljeni nauiti na vlastitoj koi. Poetkom devedesetih, za vrijeme Tumana i odozgo oktroirane ureivake politike u dravnim medijima, mnogi su u privatizaciji vidjeli jamac demokratizacije medijskog polja. U osnovi tog uvjerenja leao je u pravilu papagajski usvojeni i nereflektirani klasini liberalni argument o tritu kao jamcu maksimalno demokratskih ishoda: javnost novanikom glasa za one medije kojima vjeruje, a vlasnicima medija, ako ele preivjeti u konkurentskoj borbi s drugima, ne preostaje nita drugo nego se pokoriti signalima neprestanog demokratskog procesa trinih izbora itatelja. Praksa je ta oekivanja, meutim, temeljito demantirala. Kapitalistiki organizirani mediji poivaju na profitnom motivu. Iz toga slijedi da takvi mediji nee biti skloni dovesti u pitanje princip primata profitnog motiva i ekonomske

286

odnose koje proizvodi. Nadalje, broj zaposlenih, organizacija radnog procesa, ureivaka politika tu predstavljaju prilagodljive varijable, dok je jedina stvarna invarijabla profit. S gledita kapitalistikog imperativa maksimizacije profita, to je savreno racionalno. Kao to je racionalno i ureivaku politiku mijenjati u smjeru izbora tema i njihove obrade koje obeaju kratkorono poveanje prodaje. Otud tendencija prema senzacionalizaciji, retorici moralne indignacije, naslovima koji operiraju u retorikoj zoni permanentnog izvanrednog stanja. Te apelativne strategije po logici stvari tendiraju prema emotivnoj manipulaciji, nautrb analize i argumentativnosti. Permanentna hiperbolizacija i dramatizacija pretpostavljaju redukciju kompleksnosti ne bi li osigurale recepcijski uspjeh. To je logika marketinga, iji teren je uvijek teren recepcijski sigurnih tropa i stereotipa. Tako se konstruira zaarani krug u kojemu se bilo kakva normativna ili regulativna ideja medija kao polja javne upotrebe uma sistematski demontira. Zbog potrebe poveanja prodaje, potrebno je oslanjati se na recepcijski sigurne trope i narative, ime se doprinosi njihovoj daljnjoj perpetuaciji i prevlasti. Rezultat je da se na naslovnicama sve ee nalaze teme iz oblasti crne kronike, a istovremeno se normalizira malograanska retorika moralistike hajke i pretvara u defoltno polazite. Dugorono, takve su strategije esto kontraproduktivne: retoriko odravanje permanentnog izvanrednog stanja za posljedicu e imati cininu distancu i gubitak vjerodostojnosti medija kod odreenog broja itatelja. Prevlast logike tabloidizacije dakle nije ista kontingencija. Niti mora proizlaziti iz svjesnih intencija koje ciljaju na razaranje ili degradaciju sfere javne rasprave kao potencijalno opasnog ishodita kritikog miljenja. Sama prevlast profitnog motiva u medijskom polju takvom razvoju pogoduje logikom kratkorone maksimizacije prodaje. Time nije reeno da e se nuno realizirati u svom punom i najpatolokijem obliku. No ne udi da u kontekstu pada prodaje tiskanih medija mnogi mediji jedini izlaz vide u produbljivanju bijega u tabloidne strategije, koje dugorono samo podrivaju njihovu vjerodostojnost. Zadruga kao organizacijski oblik dakako ne oslobaa svih trinih pritisaka, niti je garancija protiv razvoja slinog tipa bijega prema naprijed. U kontekstu malih zemalja i trita, vjerojatno bi tek fondovi za javno financiranje medija, uz odgovarajue mehanizme demokratske kontrole odozdo, dali neto stabilnije uvjete za odupiranje tim degenerativnim tendencijama. M.S.: Pored fokusa na vanjsku politiku, LMD daje i kritike politike analize dogaanja u zemlji i regionu. Pribliava se datum ulaska Hrvatske u zajednicu EU, napisao si tekst2 o tome u prvom broju LMD-a. Pratei hrvatske mainstream medije odavde, ne vidimo oekivanu euforiju povodom famoznog datuma, ali se primeuje ponovno provaljivanje desnih narativa mislim na recentne dogaaje vezane za referendume skupina koje ele da nametnu
2 Tekst Hrvatski san o Europi moe se itati ovde: http://lemondediplomatique.hr/wp-content/uploads/2013/03/LMD-HR-01-hrvatski-sano-europi.pdf

287

Intervjui

heteroseksualne brane zajednice i seksualne odnose, pre toga na galamu oko irilice, jo pre toga na renesansu nacionalistikog ara sa osloboenjem generala itd. Kako bi opisao trenutnu politiku konstelaciju, neposredno pre ulaska u EU, u Hrvatskoj? S..: Tu je mnogo toga spomenuto to bi analitiki trebalo diferencirati. Po pitanju ulaska u EU, nedvojbeno je da je euforija splasnula. Evidentna kriza EU ipak nije prola bez odreenih uinaka, ma koliko se deurni lokalni strunjaci trudili bagatelizirati njezin dugoroni znaaj. No moda jo presudnije: integracijski proces ve dugo traje i nije proizveo obeane uinke. Nezaposlenost kontinuirano raste, kao i zaduenost, a socijalna i radnika prava su izloena sve veim pritiscima. Kako se sve rtve pravdalo ulaskom u EU i ponovnim postajanjem Europom, a nerijetko su te politike i direktno nametnute od strane EU establimenta, ne udi odreeno splanjavanje entuzijazma. Politike, medijske i intelektualne elite i dalje se kunu u Europu, bar retoriki. No postaje sve evidentnije da je stvarna dominanta ak i te retorike eurofilije zapravo bitno manje bljetavi eurofatalizam uvjerenje da EU, ma kakva bila, nema alternative. To je uvelike posljedica apsolutne i nekritine fiksacije na politiki objekt elje koja traje ve desetljeima (definitivno bitno dulje od raspada Jugoslavije). Desetljeima je Europa bila defoltni odgovor na svako pitanje, poevi od krize jugoslavenskog projekta. Mislim da je presudna greka u ovdanjim raspravama kriva opreka nacionalizma i eurofilije. Nacionalisti, bar hrvatski i slovenski, su htjeli postati Europom. Nacionalizam je tu bio vie prijelazna faza kidanja veza s Istokom i Balkanom, nego doista autarhino koncipiran projekt. Tuman je govorio emfatino o povratku u zapadnoeuropski civilizacijski krug i nadao se brzom ulasku Hrvatske u EU. Oni koji su se nacionalizmu suprotstavljali inili su to s pozicija kritike njegova neuspjeha na tom planu: umjesto da nas priblii Europi, izolirao nas je od nje. Umjesto da nas Zapad prepozna kao izgubljene sinove na putu natrag u oinski zagrljaj, u nama i naem nacionalizmu su vidjeli samo atavizme Balkana. Dakle: tu postoji kontinuitet ispod svih prividnih diskontinuiteta ovdanje politike zadnjih desetljea. Teleologija eurointegracija je tiha dominanta ve toliko dugo da je eliminirala i svaki kapacitet za postavljanje samog pitanja o alternativama. No eurofatalizam vrlo lako moe postati i neto ofenzivnije, a nacionalizam sada u doista autarhinoj, anti-europskoj varijanti doista je prijetnja. Primjer Maarske to vie nego jasno ilustrira. Ipak, takav razvoj oekujem tek u budunosti, kada se zadnje iluzije o EU kao jamcu prosperiteta i opeg blagostanja istope. Druga opcija je slovenski scenarij, gdje vidimo da je otrenjenje od europskog sna dovelo do povratka i antikapitalistikih i demokratsko-socijalistikih ideja na javnu scenu. Zadatak ovdanje ljevice jest da lijevu kritiku EU formulira ve sada i ne preputa taj teren desnim narativima. To je, rekao bih, u ovome trenutku naa historijska odgovornost, ma kako se stvari na koncu prelomile.

288

Po pitanju renesanse nacionalizma oko oslobaajuih presuda generalima u Haagu, ne mislim da je tu rije o stvarnoj renesansi. Svaki nacionalizam treba razumjeti u kontekstu historijskih konstelacija u kojima se javlja i u odnosu na pitanja na koja tvrdi da daje odgovore. Eksplozivni uspon nacionalizma u Jugoslaviji osamdesetih nije mogue odvojiti od duboke ekonomske, socijalne, a time i legitimacijske krize, jugoslavenskog samoupravljanja. Hrvatski nacionalizam je bar negativni zadatak koji si je zadao izvrio Hrvatska je napustila Jugoslaviju. Pritom je, meutim, njegova perspektiva bila ujedno eurointegracijska. I taj cilj e sada postii (makar nad zavrnim inom predsjedali nominalni socijaldemokrati). Pitanje je samo po koju ekonomsku, socijalnu i politiku cijenu, u koju spada i deflacija iluzija o suverenosti. Nacionalizam je iao ruku pod ruku s restauracijom kapitalizma, a to znai s eksproprijacijom i velike veine nacije u ije ime je toboe djelovao. U uvjetima objektivne klasne polarizacije drutva, posluio je ideolokoj proizvodnji kohezije u drutvu u kojemu je paralelno razarao sve stare strukture i odnose. Konstrukcija navodno homogenog nacionalnog interesa, njegovo uzdizanje u rang svetinje, za cilj je imalo unaprijed delegitimirati svaki pokuaj propitivanja objektivnih klasnih antagonizama i njihovu kritiku. Hepeninzi povodom oslobaajue presude Gotovini i Markau rezidualni su indikatori interpelacijskog uspjeha tog projekta, u mjeri u kojoj su pokazali da odreeni, nemali dio drutva, doista pitanje presude o Tumanovoj politici prema Bosni i Srbima, percipira kao pitanje od nacionalnog interesa, odnosno kao presudu o legitimnosti postojanja drave iji su graani. No najkasnije od Gramscija znamo da je svakodnevni zdrav razum kontradiktoran amalgam razliitih, esto i kontradiktornih elemenata. Zadatak ljevice jest pokazati do koje mjere se iza nacionalizma i prie o nacionalnoj homogenosti interesa kriju procesi koji nuno stoje u kontradikciji s takvim tvrdnjama, da je sama koncepcija nacionalnog interesa u klasno antagonistinom drutvu nuno proeta tim antagonizmima i stoga u konkretnoj izvedbi uvijek klasno pristrana. Tek kada se pokae temeljna la o nadklasnoj homogenosti nacije i njezinih interesa, nacionalizam e izgubiti i dio svoje interpelativne snage. Po pitanju recentnih kampanji protiv irilice i homoseksualnih brakova, mislim da je tu prije svega posrijedi pokuaj konsolidacije HDZ-a po uzoru na Reaganovu konzervativnu revoluciju. Ne bi me udilo i da su doslovno platili neke amerike konzultante iz neokonzervativnog milijea za usluge stratekog rebrendiranja stranke. Sanaderov projekt europskog HDZ-a je bankrotirao, uguen u korupcijskim aferama, a sam HDZ je postao jedinom strankom u Hrvatskoj protiv koje je pokrenuta istraga za sistematski kriminalno djelovanje. U tim uvjetima HDZ je morao pronai strategiju konsolidacije vlastite baze, a za to su teme poput irilice i homoseksualnosti vrlo podatne jer apeliraju na toboe temeljne vrijednosne predodbe baze i prebacuju rasprave na teren na kojemu je HDZ na sigurnome. No ne bi me udilo ni da neki pripadnici ovdanje

289

Intervjui

290

socijaldemokracije potiho trljaju ruke, jer tako i sami profitiraju u mjeri u kojoj kljuni politiki kriterij po kojima ih se sudi postaje njihov otpor spram tog tipa civilizacijske nazadnosti. Rezultat je redefinicija hijerarhije politikih tema. U uvjetima u kojima ionako sve opcije dijele isto temeljno eurofatalistiko i neoliberalno usmjerenje, takve teme su zahvalne kao zamjenski orijentiri politike diferencijacije. I dio medijske scene e od tog pretvaranja politike u polje onoga to u Americi zovu culture wars preutno pozdraviti, jer pojednostavljuje vlastitu legitimaciju kao kritikih medija ustajanjem protiv tog novog vala nacionalistike i katolike bigoterije. To dakako ne znai da se takvoj bigoteriji ne treba suprotstavljati ili da ona nije regresivna i reakcionarna, nego da borba protiv nje mora podrazumijevati i kritiku njezinih uvjeta plauzibilnosti. Rat za hegemoniju se ne odvija samo na terenu odgovora na pojedinane drutvene ili politike teme, nego presudno i na planu formulacije samih pitanja i njihovih meuodnosa. A to znai da ljevica i kada govori o takvim temama (a utjeti ne moe), mora voditi rauna o tome da ne usvaja frejming koje im namee desnica (nacionalistiki ili liberalna), nego da i njega problematizira jer on jest dio problema. M.S.: Trebalo je da bude predava na Uvodu u radikalne teorije i da govori o savremenoj marksistikoj teoriji, o Michael Heinrichu, ali si bio spreen da doe. Mi smo za ovaj broj Stvari, na tvoj predlog, preveli jedan Heinrichov text3. Moe li rei ta je posebno vano u ovim interpretacijama marksistike radne teorije vrednosti? I kako ti vidi radikalnost teorije, dakle ta bi bila radikalna teorija i koja je to teorija danas? S..: U sklopu Centra za radnike studije, kojega sam jedan od suosnivaa, pripremamo prijevod Heinrichova Uvoda u Marxov kapital. Prijevod e izai krajem godine. Kako nas podupire beogradski ured Rosa Luxemburg fondacije, knjiga e biti distribuirana i u iroj regiji, odnosno bar na govornom podruju BHS-a. Pored toga, ve smo u pregovorima s Heinrichom oko mogunosti njegova dolaska povodom objavljivanja prijevoda. Gostovanje bi se trebalo realizirati krajem februara naredne godine, a ideja je da ne gostuje samo u Zagrebu, nego i u Ljubljani (gdje pripremaju prijevod na slovenski) i Beogradu. Tako da ne bih sada ulazio u tumaenje specifinosti i relevantnosti Heinrichove rekonstrukcije i interpretacije Marxove teorije vrijednosti. To su dosta tehnika (neki e rei marksoloka) pitanja, pa je teko o tome dati suvisao kratak odgovor u sklopu intervjua. No Heinrich je vrlo jasan i argumentacijski krajnje sistematian autor, pa e svaki itatelj teksta koji ste preveli vrlo lako sam uvidjeti u emu lee specifinost i relevantnost njegova rada. Dakle, umjesto mojih parafraza i skraivanja, neka ljudi proitaju paljivo tekst koji ste preveli.
3 Mihael Hajnrih, Teorijska istorija Marksove kritike ekonomije

Na drugi dio pitanja nije teko odgovoriti. Radikalna bi, ako kao temeljni kriterij uzmemo etimologiju rijei, bila ona teorija koja u formulaciji problema i odgovora kree od korijena. Kada govorimo o drutvenoj i politikoj teoriji, u kapitalistikim drutvenim formacijama to nuno morao ukljuivati adekvatno razumijevanje kapitalistikog naina proizvodnje i svih njegovih strukturnih implikacija. Ili, neto drugaije reeno, neovisno o retorici i deklarativnim intencijama, radikalna nije niti moe biti teorija koja taj problem preskae ili zaklanja. Kakve god si druge probleme zadavala ili na njih pokuavala odgovarati, radikalna teorija tako ne moe izbjei suoavanje s Marxom, kao najsistematinijim teoretiarom i kritiarom graanskog drutva. U jednom pismo Kuglemannu Marx je dao i najbolji sud o zadaama i relevantnosti radikalne teorije: S uvidom u strukturnu povezanost drutvenih odnosa, praktinom kolapsu postojeih odnosa prethodi kolaps teorijske vjere u njihovu permanentnu nunost. Ovdje je dakle apsolutni interes vladajuih klasa da bez-misaonu konfuziju uine vjenom. Zadatak radikalne teorije lei upravo u tome: suprotstaviti se normalizaciji i naturalizaciji postojeih odnosa, suprotstaviti se automatiziranoj perpetuaciji zdravog razuma koji u postojeem uvijek prepoznaje i jedino mogue, to nuno podrazumijeva otkrivanje njihove sistemske logike i historijske geneze, a time i afirmacije mogunosti njihova historijskog nadilaenja.

291

Intervjui

CIP - Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice Srpske, Novi Sad

292

1: 378.18 (082) Stvar: asopis za teorijske prakse = journal for theoretical practices / KSF Gerusija. - Br. 5 (2013) - . - Novi Sad: Klub studenata filozofije Gerusija, 2013 -. - 24 cm Dva puta godinje. - Tekst na srp. i eng. jeziku ISSN 1821 - 4193 COBISS. SR-ID 247357959

293

Intervjui