an Pol Sartr an Pol Sartr an Pol Sartr

Muve Muve Muve

Drama u tri ina Drama u tri ina Drama u tri ina
(1943) (1943) (1943)
Prevela Jovana Bari-Jeremi Prevela Jovana Bari-Jeremi Prevela Jovana Bari-Jeremi
an Pol Sartr - Muve
2
arlu Dilenu u znak zahvalnosti i prijateljstva
LICA: LICA: LICA:
JUPITER
OREST
EGIST
PEDAGOG
PRVI STRAAR
DRUGI STRAAR
PRVOSVETENIK
ELEKTRA
KLITEMNESTRA
ERINIJA
MLADA ENA
STARICA
LJUDI I ENE IZ NARODA
ERINIJE
SLUGE
UVARI PALATE
PRVI IN PRVI IN PRVI IN
Trg u Argosu. Kip Jupitera, boga muva i smrti. Slepe oi,
lice umrljano krvlju.
SCENA I SCENA I SCENA I
Ulazi povorka starica odevenih u crno. One prolivaju
rtveno vino pred kipom. Jedan Idiot sedi na zemlji u dnu scene.
Ulaze Orest i Pedagog, zatim Jupiter.
OREST: Hej, dobre ene!
One se sve sa krikom okrenu.
PEDAGOG: Da li biste nam mogle rei...
One pljuju na zemlju uzmiii.
PEDAGOG: ujte, mi smo putnici koji su zalutali. Molim
an Pol Sartr - Muve
3
vas samo za jedno obavetenje.
Starice bee, bacajui na zemlju svoje posude.
PEDAGOG: Matore mrcine! Kao da mi je stalo do njihovih
ari! Ah, gospodaru moj, kakvo divno putovanje! I kakva vam je
to misao pala na pamet da doete ovamo, kada ima vie od sto
pedeset prestonica, to u Grkoj, to u Italiji, s dobrim vinom,
gostoljubivim krmama i ulicama punim ljudi! Izgleda da ovi lju-
di s planine nikad nisu videli putnike: sto puta sam se raspitivao
za put u ovoj prokletoj selendri koja se pri na suncu. Svuda isti
krici uasa i isto beanje, teko, crno tranje po bletavim uli-
cama. Fuj! Te puste ulice, vazduh koji treperi, i to sunce... Ima li
ieg zlokobnijeg od sunca?
OREST: Ja sam ovde roen...
PEDAGOG: Izgleda. Ali, na vaem mestu, ja se time ne
bih hvalio.
OREST: Roen sam ovde, a moram da se raspitujem za
put kao kakav prolaznik. Kucni na ta vrata!
PEDAGOG: emu se nadate? Da e vam odgovoriti? Po-
gledajte malo te kue i recite mi kako izgledaju. Gde su im pro-
zori? Mislim, otvaraju ih na zamandaljena i mrana dvorita, a
okreu prema ulici stranji deo... (Orestov pokret.) Dobro. Ku-
cam, ali nema nade.
Kuca. Tiina. Kuca ponovo, vrata se napola otvaraju.
JEDAN GLAS: ta elite?
PEDAGOG: Samo jedno obavetenje. Znate li gde stanu-
je...
Vrata se naglo zatvaraju.
PEDAGOG: Obesite se! Jeste li zadovoljni, gospodaru Ore-
ste, i je li vam dovoljno ovo iskustvo? Mogu, ako elite, da ku-
cam na sva vrata.
OREST: Ne, pusti.
PEDAGOG: Gle! Ali ovde ima nekoga. (Prilazi Idiotu.) Go-
spodine!
IDIOT: E!
PEDAGOG (ponovo pozdravlja): Gospodine!
IDIOT: E!
PEDAGOG: Da li biste bili ljubazni da nam pokaete Egi-
an Pol Sartr - Muve
4
stov dom?
IDIOT: E!
PEDAGOG: Dom Egista, kralja Argosa.
IDIOT: E! E!
Jupiter prolazi u dnu scene.
PEDAGOG: Nemamo sree! Prvi koji ne bei - idiot je. (Ju-
piter ponovo prolazi.) K vragu! Pratio nas je sve dovde!
OREST: Ko?
PEDAGOG: Bradonja.
OREST: Ti sanja.
PEDAGOG: Maloas sam ga video kako prolazi.
OREST: Bie da si se prevario.
PEDAGOG: Nemogue. U ivotu jo nisam video takvu
bradu, izuzev jedne koja krasi lice Jupitera Enobarbusa u Paler-
mu. Pogledajte, ponovo prolazi. ta hoe od nas?
OREST: Putuje, kao i mi.
PEDAGOG: Ah! Sreli smo ga na putu za Delfe, a kada
smo se ukrcali u Iteji, on je ve prikazivao svoju bradu na brodu.
U Napuliji nismo mogli da nainimo nijedan korak da nam nije
bio za petama, i sada, evo ga ovde. To vam nesumnjivo izgleda
kao prosta sluajnost? (Razgoni muve rukom.) Ah! argonske mu-
ve kao da su mnogo gostoljubivije od ljudi. Pogledajte ih, ma po-
gledajte ih! (Pokazuje oko Idiota.) Skupilo ih se tuce na njegovo
oko, kao na slatki, a on se ipak blaeno smeje, kao da mu se do-
pada to mu sisaju oi. Zaista, iz tih zenica curi beli sok koji lii
na zgruano mleko. (Razgoni muve.) Dobro, de, dobro! Gle, eto
ih na vama. (Razgoni ih.) Dakle, to vam godi; vama, koji ste se
toliko alili to ste stranac u svojoj postojbini, ove ivotinjice pri-
reduju doek, izgleda da vas poznaju. (Razgoni ih.) Hajde, mir,
mir, dosta izliva oseanja! Odakle li dolaze? Prave veu buku ne-
go egrtaljke i deblje su od vilinog konjica.
JUPITER (koji im je priao): To su samo muve sa mesa,
malo podeblje. Ima petnaest godina kako ih je snani miris le-
ine privukao u grad. Otada se goje. Kroz petnaest godina bie
velike kao omanje abe.
Pauza.
PEDAGOG: S kim imamo ast?
an Pol Sartr - Muve
5
JUPITER: Ime mi je Demetrios. Dolazim iz Atine.
OREST: Mislim da sam vas video na brodu pre petnaestak
dana.
JUPITER: I ja sam vas video.
Strani krici u palati.
PEDAGOG: Uh! Uh! Sve mi se to nikako ne dopada, i mi-
slim, gospodaru moj, da bismo bolje uinili da odemo.
OREST: uti!
JUPITER: Nemate se ega bojati. Danas je dan mrtvih. Ti
krici oznaavaju poetak ceremonije.
OREST: Izgleda da ste dobro obaveteni o Argosu.
JUPITER: esto navraam ovamo. Bio sam ovde, znate,
pri povratku kralja Agamemnona, kada se pobednika grka flo-
ta ukotvila u napulijskoj luci. S vrha bedema mogla su se videti
bela jedra. (Tera muve.) Tada jo nije bilo muva. Argos je bio
samo mali provincijski grad koji se leno dosaivao na suncu. Sle-
deih dana popeo sam se krunim putem s ostalima i dugo smo
posmatrali kraljevsku povorku koja se kretala dolinom. S veeri
drugog dana pojavi se na bedemima kraljica Klitemnestra s Egi-
stom, sadanjim kraljem. Graani Argosa videe njihova lica
usplamtela od zalazeeg sunca; videe ih kako se naginju kroz
pukarnice i dugo gledaju prema moru, i pomislie: Desie se
neto runo. Ali, ne rekoe nita. Egist, mora da znate, bio je
Klitemnestrin ljubavnik. Razvratnik koji je ve u to doba bio
sklon melanholiji. Izgledate umorni?
OREST: To je od dugog peaenja i te proklete vruine.
Ali, zanima me to to priate.
JUPITER: Agamemnon je bio dobar ovek, ali, vidite, ui-
nio je jednu veliku greku. Nije dozvoljavao da se smrtne kazne
javno izvruju. teta. Jedno poteno veanje je razonoda u pro-
vinciji, i pomalo privikava ljude na smrt. Ovdanji ljudi nisu nita
rekli, jer su se dosaivali i eleli da vide jednu nasilnu smrt. Ni-
ta nisu rekli kada su videli svoga kralja kako se pojavljuje na
gradskim vratima. I kada su videli Klitemnestru kako mu prua
svoje lepo namirisane ruke, nisu nita rekli. U tom trenutku bila
bi dovoljna jedna re, jedna jedina re, ali oni su utali, i svakom
od njih bila je u glavi slika velikog lea smrskanog lica.
an Pol Sartr - Muve
6
OREST: A vi, ni vi niste nita rekli?
JUPITER: To vas ljuti, mladiu? Veoma mi je milo: to do-
kazuje da imate plemenita oseanja. Ne, nisam govorio: nisam
odavde, i to nije bio moj posao. to se tie stanovnika Argosa,
sutradan, kada su uli svoga kralja kako u palati urla od bola, ni
onda mu nita rekli, spustili su kapke preko oiju uagrenih od
poude, i itav je grad bio nalik na pohotnu enu.
OREST: A ubica vlada. Proiveo je petnaest sretnih go-
dina. Mislio sam da su bogovi pravedni.
JUPITER: E! Nemojte tako brzo optuivati bogove. Treba
li uvek kanjavati? Nije li bilo bolje iskoristiti taj mete za ou-
vanje moralnog poretka?
OREST: Jesu li oni to uinili?
JUPITER: Poslali su muve.
PEDAGOG: ta e tu muve?
JUPITER: Oh! To je simbol. Ali, sudite po ovom ta su ui-
nili: vidite li onu staru bubu tamo dole koja kaska svojim crnim
noicama tik uz zidine? To je lep primerak one crne i bezizrazne
faune koja gmie po pukotinama. Bacam se na insekta, hvatam
ga i dovodim vam ga. (Baca se na Staricu i dovodi je na prednji
deo scene.) Evo moje lovine. Uh! Trepe oima, pa ipak, vi ste
navikli na belo usijane maeve sunca. Pogledajte to trzanje ribe
koja se uhvatila na udicu! Reci mi, starka, mora da si izgubila tu-
ce sinova: crna si od glave do pete. Hajde, govori, a ja u te
moda pustiti. Za kim nosi crninu?
STARICA: To je argivska nonja.
JUPITER: Argivska nonja? Ah! razumem! Nosi crninu za
svojim kraljem, za svojim ubijenim kraljem.
STARICA: uti! Za ime boga, uti!
JUPITER: Jer, dosta si stara da si ih mogla uti, da si mo-
gla uti one grozne krike koji su kruili celog jutra ulicama
grada. ta si tada uradila?
STARICA: Moj je ovek bio u polju, ta sam mogla da ura-
dim? Zakljuala sam vrata.
JUPITER: Da, i odkrinula si prozor da bi bolje ula, i vre-
bala iza zavesa, bez duha, sa udnim marcima u krstima.
STARICA: uti!
an Pol Sartr - Muve
7
JUPITER: Mora da si estoko vodila ljubav te noi! Bila je
to prava svetkovina, je li?
STARICA: Ah! Gospodaru, bila je to... grozna svetkovina.
JUPITER: Plamena svetkovina iju uspomenu niste mogli
da sahranite.
STARICA: Gospodaru, jeste li vi mrtvac?
JUPITER: Mrtvac! Hajde, ludo! Ne vodi brigu o tome ko
sam ja; bolje brini o sebi i o tome da zaslui oprotaj neba kaja-
njem.
STARICA: Ah! ja se kajem, gospodaru, da znate koliko se
kajem, i moja ki se kaje, i moj zet prinosi na rtvu jednu kravu
svake godine, i mog malog unuka, koji puni sedmu godinu, i nje-
ga smo odgajili u kajanju: miran je kao bubica, plavokos i ve
proet oseanjem svog iskrenog greha.
JUPITER: Dobro je to, odlazi, staro ubre, i trudi se da
crkne u kajanju. To ti je jedina nada na spas. (Starica bei.) Ili
se ja grdno varam, gospodo moja, ili je ova dobra, starinska po-
bonost, vrsto zasnovana na strahu.
OREST: Kakav ste vi ovek?
JUPITER: Koga briga za mene? Govorili smo o bogovima.
Zar je trebalo zgromiti Egista?
OREST: Trebalo je... Ah! ne znam ta je trebalo uiniti, i
ba me briga; ja nisam odavde. Da li se Egist kaje?
JUPITER: Egist? Veoma bi me udilo. No, ta mari. itav
jedan grad kaje se za njega. Kajanje se meri teinom. (Strani
krici u palati.) Sluajte! Da ne bi nikada zaboravili samrtne krike
svoga kralja, jedan govedar, izabran zbog snanog glasa, urla
tako, na svaku godinjicu, u velikoj sali palate. (Orest pravi gri-
masu gaenja.) Bah! Nije to nita; ta ete tek rei malo kasnije,
kada puste mrtve? Pre petnaest godina, ba na sam ovaj dan,
ubijen je Agamemnon. Ah, kako se promenio otada lakomisleni
narod Argosa, i koliko je blii sada mome srcu!
OREST: Vaem srcu?
JUPITER: Pustite, pustite, mladiu. Govorio sam sam sa
sobom. Trebalo je da kaem: blii srcu bogova.
OREST: Zaista? Jesu li zidine umrljane krvlju, milioni mu-
va, smrad klanice, pasja vruina, puste ulice, bog sa licem ubije-
an Pol Sartr - Muve
8
nog, i ti krici, ti nepodnoljivi krici - je li to ono to se dopada Ju-
piteru?
JUPITER: Ah! Ne osuujte bogove, mladiu, imaju i oni
bolnih tajni.
Pauza.
OREST: Agamemnon je, mislim, imao jednu ker? Jednu
ker po imenu Elektra?
JUPITER: Da. Ona ivi ovde. U Egistovoj palati - koja je
tu, pred vama.
OREST: Ah! To je Egistova palata? - I ta misli Elektra o
svemu ovome?
JUPITER: Bah! Ona je dete. Bio je i jedan sin, izvesni
Orest. Kau da je mrtav.
OREST: Mrtav! Do vraga!...
PEDAGOG: Pa da, gospodaru, dobro znate da je mrtav.
Ljudi iz Napulije priali su nam kako je Egist izdao nareenje da
ga ubiju, ubrzo posle Agamemnonove smrti.
JUPITER: Neki su mislili da je ostao iv. Da su ga njegove
ubice, obuzete saaljenjem, ostavile u umi. Da su ga podigli bo-
gati graani Atine. to se mene tie, voleo bih da je mrtav.
OREST: Zato, molim vas?
JUPITER: Zamislite da se pojavi jednoga dana na kapiji
ovoga grada...
OREST: I?
JUPITER: Bah! Znate, ako bih ga tada sreo, rekao bih
mu... rekao bih mu ovo: Mladiu... nazvao bih ga mladiu
jer on je vaih godina, otprilike, ako je iv. Ba mi neto pade na
um, biste li mi rekli vae ime?
OREST: Zovem se Fileb i iz Korinta sam. Putujem radi
svog obrazovanja, s jednim robom koji mi je bio uitelj.
JUPITER: Odlino. Rekao bih, dakle: Mladiu, odlazite!
ta traite ovde? elite da ostvarite svoja prava? Eh, vi ste va-
treni i snani, bili biste neustraiv vojskovoa u nekoj ratnikoj
armiji, vi imate druga posla a ne da vladate jednim polumrtvim
gradom, jednom strvinom od grada, izmuenom muvama. Ov-
danji ljudi veliki su grenici, ali eto, uputili su se putem iskup-
ljenja. Pustite ih, mladiu, pustite ih, potujte njihov bolni podu-
an Pol Sartr - Muve
9
hvat, udaljite se na vrhovima prstiju. Ne biste umeli da delite nji-
hovo kajanje, jer niste uestvovali u njihovom zloinu, i vaa ne-
pristojna nevinost deli vas od njih kao duboki jarak. Odlazite
ako ih makar malo volite. Odlazite jer ete ih upropastiti: ako ih
i za as zaustavite na njihovom putu, ako ih odvratite, makar i
za tren, od njihovog kajanja, svi e se njihovi gresi slediti na
njima kao slojanjena mast. Savest im nije ista, boje se - a strah
i neista savest prekrasan su tamjan za nozdrve bogova. Da, do-
padaju se bogovima te kukavne due. Zar biste hteli da im oduz-
mete boansku naklonost? A ta im dajete u zamenu? Spokojno
varenje, mrzovoljni provincijski mir i dosadu, ah! tako uobia-
jenu dosadu sree. Srean put, mladiu, srean put; red u jed-
nom gradu i red u duama nepostojan je: ako ga taknete, izazva-
ete katastrofu. (Zagledavi mu se u oi.) Stranu katastrofu ko-
ja e se sruiti na vas.
OREST: Zaista? To biste rekli? E pa dobro, kad bih ja bio
taj mladi, ja bih vam odgovorio... (Odmeravaju se; Pedagog se
nakaljava.) Bah! Ne znam ta bih vam odgovorio. Moda imate
pravo, a i to me se i ne tie.
JUPITER: U dobri as. eleo bih da i Orest bude tako
razuman. Hajde, mir s vama; treba da idem svojim poslom.
OREST: Mir s vama.
JUPITER: A, da, ako vam dosauju muve, evo naina da ih
se otarasite: pogledajte taj roj koji zuji oko vas: pravim pokret
prstom, pokret rukom, i izgovaram: Abraksa, gala, gala, ce,
ce. I gle: eno ih kako padaju i poinju da puze po zemlji kao gu-
senice. OREST: Tako mi Jupitera!
JUPITER: Nije to nita. Mala salonska vetina. Ja sam ukr-
otitelj muva, na moju sreu. Dovienja. Videu vas opet.
Izlazi.
SCENA II SCENA II SCENA II
Orest, Pedagog Orest, Pedagog Orest, Pedagog
PEDAGOG: uvajte se. Taj ovek zna ko ste.
OREST: Je li on ovek?
PEDAGOG: Ah, gospodaru moj, kakav mi jad nanosite!
an Pol Sartr - Muve
10
ta uiniste s mojim poukama i gde vam je onaj vedri skeptici-
zam kojem sam vas uio? Je li ovek? Do vraga, postoje samo
ljudi, pa i to je ve dovoljno. Taj bradonja je ovek, neki Egistov
pijun.
OREST: Batali svoju filozofiju. Ona mi je nanela mnogo
zla.
PEDAGOG: Zla! Zar dati slobodu duha ljudima znai na-
nositi im zlo! Ah! kako ste se promenili! Nekada sam mogao da
vas itam... Hoete li mi najzad rei o emu razmiljate? Zato
ste me dovukli ovamo? I ta hoete ovde da uradite?
OREST: Jesam li ti rekao da ovde imam neto da uradim?
Hajde! uti. (Prilazi palati.) Evo moje palate. Tu se moj otac ro-
dio. Tu su ga jedna bludnica i njen svodnik ubili. I ja sam takoe
tu roen. Imao sam gotovo tri godine kada su me odveli Egistovi
vojnici. Sigurno smo proli kroz ta vrata; jedan od njih nosio me
je u naruju, oi su mi bile irom otvorene i bez sumnje sam pla-
kao... Ah! ni traga od uspomena! Vidim jednu veliku nemu
zgradu, napirlitanu na svean provincijski nain. Vidim je prvi
put.
PEDAGOG: Ni traga od uspomena, nezahvalni gospodaru,
a ja sam posvetio deset godina svog ivota da bih vam ih stvorio!
I sva ona putovanja na koja smo ili! I svi oni gradovi koje smo
posetili! I onaj kurs arheologije koji sam drao samo za vas! Zar
nije bilo toliko palata, svetilita i hramova da ispune vae sea-
nje da ste mogli, kao geograf Pausanija, da napiete jedan vodi
po Grkoj?
OREST: Palata! Istina je. Palata, stubova, kipova! Zato li
nisam tei, ja, kome je toliko kamenja u glavi? A ne pominje mi
trista osamdeset sedam stepenica Efeskog hrama? Preao sam
ih jednu po jednu, i seam se svake od njih. Sedamnaesta, mi-
slim, bila je naprsla. Ah! neki pas, neki stari pas koji se greje,
opruen pokraj ognjita, i koji se pridie malo pri ulasku svoga
gospodara, cvilei tiho u znak pozdrava, jedan pas ima bolje
pamenje od mene: on prepoznaje svog gospodara. Svoga gospo-
dara. A ta je moje?
PEDAGOG: ta li uiniste sa svojim obrazovanjem, gospo-
dine? Pripada vam vae obrazovanje, i ja sam ga za vas s ljubav-
an Pol Sartr - Muve
11
lju sadevao, kao neki buket, sluei plodove svoje mudrosti uz
blaga svog iskustva. Nisam li vas izrana nagnao da itate sve
knjige ne biste li se srodili s raznolikou ljudskih miljenja, i da
obiete stotine zemalja, ukazujui vam u svakoj prilici koliko su
varljiva stvar ljudski obiaju. I sada, mladi ste, bogati i lepi, mu-
dri kao starac, osloboeni svakog robovanja i svakog verovanja,
bez porodice, bez otadbine, bez religije, bez zanimanja, slo-
bodni da se angaujete, a svesni da se nikada ne treba angao-
vati; najzad, vi ste nadmoan ovek, spreman povrh svega da
predajete filozofiju ili arhitekturu u nekom velikom univerzitet-
skom gradu - i vi se alite!
OREST: Ali ne, ne alim se. Ne mogu da se alim: dao si
mi slobodu onih niti koje vetar kida s paukovih mrea i koje leb-
de na deset stopa iznad tla; nisam tei od jedne niti i ivim u
vazduhu. Znam da je to prednost i cenim je kako to dolikuje.
(Pauza) Postoje ljudi koji se raaju angaovani: oni nemaju mo-
gunost izbora, baeni su na jedan put, na kraju tog puta nalazi
se jedan in koji ih oekuje, njihov in; oni koraaju i njihove no-
ge snano stupaju preko zemlje i paraju se o kamenje. Tebi iz-
gleda prostaka ta radost to se nekuda ide? A postoje drugi,
utljivci, koji u dubini svojih srca oseaju teinu nejasnih i ze-
maljskih slika; njihov se ivot izmenio zato to su, jednog dana u
svom detinjstvu, u petoj, u sedmoj godini... Dobro: to nisu nad-
moni ljudi. Ja sam ve u sedmoj godini znao da sam prognanik;
putao sam mirise i zvuke, um kie po krovovima, treperenje
svetlosti, putao sam ih da klize du moga tela i da padaju oko
mene; znao sam da pripadaju drugima, i da nikada neu moi od
njih da stvorim svoje uspomene. Jer, uspomene su snana hrana
za one koji imaju kue, ivotinje, sluge i polja. Ali ja... ja sam slo-
bodan, hvala bogu. Ah! kako sam slobodan! I kakva je uzviena
neprisutnost moja dua! (Prilazi palati.) iveo bih ovde. Ne bih
proitao nijednu od tvojih knjiga, i moda ne bih ni znao da i-
tam. Retko je da neki princ zna da ita. Ali, deset hiljada puta
uao bih i izaao kroz ta vrata. Kao dete, igrao bih se njihovim
krilima, veao bih se o njih, zakripala bi ne poputajui mi, i
moje bi ruke upoznale njihov otpor. Docnije bih ih gurao, nou,
kriom, da bih iao kod devojaka. A jo kasnije, na dan mog pu-
an Pol Sartr - Muve
12
noletstva, robovi bi irom otvorili vrata, i ja bih na konju preao
preko njihovog praga. Stara moja drvena vrata! Umeo bih zatvo-
renih oiju da pronaem vau kvaku. A ovu ogrebotinu, tamo do-
le, moda bih je ja napravio, iz nepanje, prvog dana kada bi mi
dali u ruke koplje. (Odmie se) Rani dorski stil, zar ne? A ta ka-
e na inkrustacije od zlata? Video sam slina vrata u Dodoni:
lep je to rad. Hajdemo, uiniu ti po volji: nije to moja palata, ni-
su to moja vrata. I nemamo ta da radimo ovde.
PEDAGOG: Dooste pameti. ta biste dobili time da
ivite ovde? Vaa bi dua ovoga asa bila muena gnusnim kaja-
njem.
OREST (naglo): Bar bi to bilo moje kajanje. I ta vrelina
koja mi pali kosu bila bi moja. Moje bi bilo zujanje tih muva.
Ovoga asa, nag u nekoj mranoj odaji palate, posmatrao bih
kroz krip kapaka rujnu svetlost, ekao bih da se sunce spusti i
da se sa zemlje digne, kao neki miris, svea senka jedne argiske
veeri, sline stotinama hiljada drugih, a uvek nova, senka jedne
veeri koja pripada meni. Hajdemo, uitelju; zar ne shvata da
gnjilimo u toploti drugih?
PEDAGOG: Ah, gospodaru, smirite me. Ovih poslednjih
meseci - da budem taan, otkad sam vam otkrio vae poreklo -
posmatrao sam vas kako se s dana na dan menjate i nisam vie
imao sna. Bojao sam se...
OREST: ega?
PEDAGOG: Naljutiete se.
OREST: Neu, govori.
PEDAGOG: Bojao sam se. uzalud se izrana zanosimo
skeptinom ironijom, ponekad vam padaju na pamet lude misli,
ukratko, pitao sam se da ne razmiljate o tome da oterate Egista
i zauzmete njegovo mesto.
OREST (polako): Da oteram Egista? (Pauza) Smiri se, do-
bri ovee, suvie je kasno. Nije da nemam elju da epam za
bradu tog razvratnika iz sakristije i da ga svrgnem sa prestola
moga oca. Ali, ta? ta ja, imam s tim ljudima? Nisam video ni-
jedno od njihove dece kako se raa, niti sam prisustvovao vena-
nju njihovih keri, nisam delio njihovu griu savesti i ne znam ni-
jedno od njihovih imena. Ima pravo bradonja: jedan kralj mora
an Pol Sartr - Muve
13
imati zajednike uspomene sa svojim podanicima. Ostavimo ih,
dobri ovee. Hajdemo. Na vrhovima prstiju. Ah! kada bi posto-
jao neki in, zna, neki in koji bi mi dao pravo graanstva meu
njima; kada bih se, makar i nekim zloinom, mogao dokopati nji-
hovih seanja, njihovog straha i njihovih nada, da ispunim praz-
ninu svoga srca, pa makar morao ubiti roenu majku...
PEDAGOG: Gospodaru!
OREST: Da. To su snovi. Hajdemo! Pogledaj da li mogu
da nam nau konje, i krenuemo put Sparte, gde imam prijate-
lja.
Ulazi Elektra.
SCENA III SCENA III SCENA III
Isti, Elektra Isti, Elektra Isti, Elektra
ELEKTRA (nosei neki sanduk pribliava se Jupiterovom
kipu i ne opaa ih): ubre! Hajde, gledaj me samo tim svojim
okruglim oima na licu umrljanom sokom od jagoda, ne bojim te
se. Reci, jesu li dole jutros te svete ene, te stare guske u crnim
haljinama? kripale su svojim velikim cipelama oko sebe. Bio si
zadovoljan, je li strailo, ti voli te starke; to vie lie na mrtva-
ce, to ih vie voli. Prolile su pred tvoje noge najskuplje vino, jer
je tvoj praznik, i plesnivi zadah peo se od njihovih sukanja do
tvog nosa; nozdrve ti jo golica taj prekrasni miris. (eui se o
njega.) E pa dobro, pomirii sada mene, oseti miris moje svee
puti. Ja sam mlada, ja sam iva, mora da se grozi toga. I ja sam
dola da ti dam svoje darove dok se itav grad moli. Dri: evo ot-
padaka i sveg pepela s ognjita, i starih ostataka mesa kojim
gmiu crvi, i jednog pareta prljavog hleba koje nae svinje nisu
htele, to e tvoje muve voleti. Srean praznik, 'ajde, srean praz-
nik, i poelimo da bude poslednji. Nisam mnogo snana i ne mo-
gu da te sruim na zemlju. Mogu da pljunem na tebe, to je sve
to mogu da uinim. Ali, doi e onaj koga ekam, s velikim ma-
em. Pogledae te, cerekajui se, ovako, podboen i zabaene
glave, a zatim e izvui sablju i raspolutie te od glave do pete,
ovako! Tada e se dve polovine Jupitera stropotati, jedna na le-
vu, druga na desnu stranu, i svi e videti da je napravljen od be-
an Pol Sartr - Muve
14
log drveta. On, bog mrtvih, napravljen je od obinog belog drve-
ta! Uas i krv na licu i tamno zelenilo oiju samo su patina, zar
ne? Ti zna da si iznutra potpuno beo, beo kao telo odojeta; ti
zna da e te jedan udarac sablje potpuno presei i da nee mo-
i ak ni da krvari. Od belog drveta: to fino gori. (Primeti Ore-
sta.) Ah!
OREST: Ne boj se.
ELEKTRA: Ne bojim se. Nimalo. Ko si ti?
OREST: Stranac.
ELEKTRA: Dobro doao. Sve to je strano ovom gradu
drago mi je. Kako se zove?
OREST: Zovem se Fileb. Iz Korinta sam.
ELEKTRA: Ah! Iz Korinta? Moje je ime Elektra.
OREST: Elektra. (Pedagogu) Ostavi nas.
Pedagog izlazi.
SCENA IV SCENA IV SCENA IV
Orest, Elektra. Orest, Elektra. Orest, Elektra.
ELEKTRA: Zato me tako gleda?
OREST: Lepa si. Ne lii na ovdanje ljude.
ELEKTRA: Lepa? Siguran si da sam lepa? Lepa kao i ko-
rintske devojke?
OREST: Da.
ELEKTRA: Ovde mi to ne govore. Oni ne ele da to znam.
Uostalom, ta mi to vredi? ja sam samo sluavka.
OREST: Sluavka? Ti?
ELEKTRA: Poslednja od sluavki. Perem kraljevo i kralji-
ino rublje. To je rublje veoma prljavo i puno neistoe. Sve nji-
hovo donje rublje, koulje koje su obavijale njihova gnjila tela,
koulje koje Klitemnestra oblai kada kralj deli s njom njenu po-
stelju, sve to treba ja da perem. Zatvaram oi i trljam iz sve sna-
ge. Perem i sudove. Ne veruje mi? Pogledaj mi ruke. Vidi, ima
tu pukotina i rana? Kako ih udno gleda! Da ne lie sluajno na
ruke princeze?
OREST: Jadne ruke! Ne, one ne lie na ruke princeze. Ali,
produi. ta te jo primoravaju da radi?
an Pol Sartr - Muve
15
ELEKTRA: Svakog jutra moram da ispraznim sanduk s
ubretom. Vuem ga van palate i... video si ta radim s
ubretom. Ovaj iica od drveta, to je Jupiter, bog mrtvih i mu-
va. Pre neki dan prvosvetenik koji je doao da mu se pokloni ko-
raao je preko korenja od kupusa i repe, preko Ijutura od kolj-
ki. Mislio je da e poludeti. Reci, hoe li me potkazati?
OREST: Neu.
ELEKTRA: Potkai me ako hoe, ba me briga. ta bi jo
mogli da mi uine? Da me tuku? Ve su me tukli. Da me zatvore
u veliku kulu, sasvim gore? To ne bi bila loa ideja, ne bih vie
gledala njihova lica. Uvee, zamisli, kada zavrim svoj posao, oni
me nagrauju: moram da priem jednoj debeloj i visokoj eni
obojene kose. Ona ima debele usne i veoma bele ruke, ruke kra-
ljice koje miriu na med. Ona polae te ruke na moja ramena,
priljubljuje svoje usne na moje elo, ona govori Laku no, Elek-
tro. Svake veeri. Svake veeri oseam to toplo i prodrljivo
meso kako ivi pored moje koe. Ali, ja se drim: nikada nisam
pala. To je moja majka, zna. Kada bih bila u kuli, ona me vie
ne bi ljubila.
OREST: Nikada nisi pomislila da pobegne?
ELEKTRA: Nemam te hrabrosti: bojala bih se sama na pu-
tevima.
OREST: Zar nema neku prijateljicu koja bi mogla da
poe s tobom?
ELEKTRA: Ne, imam samo sebe. Ja sam uga, ja sam ku-
ga; ovdanji ljudi rei e ti to. Nemam prijateljica.
OREST: ta, ak ni dadilju, neku staru enu koja te je vi-
dela kako se raa i koja te pomalo voli?
ELEKTRA: ak ni to. Pitaj moju majku: ja bih obeshrabri-
la i najnenija srca.
OREST: I ostae ovde itavog ivota?
ELEKTRA (u jednom kriku): Ah! ne, ne itavog ivota! No
uj: oekujem neto.
OREST: Neto ili nekoga?
ELEKTRA: Neu ti to rei. Bolje priaj. Lep si, i ti. Hoe li
dugo ostati?
OREST: Trebalo bi da otputujem jo danas. A sada...
an Pol Sartr - Muve
16
ELEKTRA: Sada?
OREST: Ne znam vie.
ELEKTRA: Je li Korint lep grad?
OREST: Veoma lep.
ELEKTRA: Voli li ga mnogo? Jesi li ponosan na njega?
OREST: Da.
ELEKTRA: A meni bi izgledalo smeno da budem ponosna
na svoj rodni grad... Opii mi ga.
OREST: Pa... ne umem. Ne mogu da ti ga opiem.
ELEKTRA: Ne moe? (Pauza) Je li istina da ima senovitih
mesta u Korintu? Mesta na kojima se ljudi uvee etaju?
OREST: Istina je.
ELEKTRA: I svi su napolju? Svi se etaju?
OREST: Svi.
ELEKTRA: Mladii s devojkama?
OREST: Mladii s devojkama.
ELEKTRA: I uvek imaju neto jedno drugom da kau? I
zabavljaju se lepo jedni s drugima? I mogu se uti, kasno u no,
kako se zajedno smeju?
OREST: Da.
ELEKTRA: Izgledam ti glupa? To je zato to mi je toliko
teko da zamislim etnje, pesme, osmehe. Ovdanje ljude izjeda
strah. A mene...
OREST: A tebe?
ELEKTRA: Mrnja. I ta rade celog dana mlade korintske
devojke?
OREST: Doteruju se, pevaju ili udaraju u lutnju, poseuju
svoje prijateljice, a uvee - idu na zabavu.
ELEKTRA: One nemaju nikakvih briga?
OREST: Samo sasvim sitne brige.
ELEKTRA: Aha! Reci mi, zar ljudi iz Korinta nemaju griu
savesti?
OREST: Ponekad. Ne esto.
ELEKTRA: Dakle, oni rade ta hoe, i posle ne misle na
to?
OREST: Tako je.
ELEKTRA: Smeno. (Pauza) Reci mi jo ovo, jer treba to
an Pol Sartr - Muve
17
da znam zbog nekoga... zbog nekog koga ekam: pretpostavi da
jedan korintski mladi, jedan od tih mladia koji se uvee smeju
s devojkama, nae po povratku s nekog putovanja svog oca ubi-
jenog, svoju majku u postelji ubice, a svoju sestru u ropstvu, ho-
e li taj korintski mladi kriom otii da potrai utehu pored svo-
jih prijateljica? ili e pak isukati ma i udarati njime ubicu dok
mu ne rascepi glavu? Ne odgovara?
OREST: Ne znam.
ELEKTRA: Kako? Ne zna?
KLITEMNESTRIN GLAS: Elektro!
ELEKTRA: Pst!
OREST: ta je?
ELEKTRA: To je moja majka, kraljica Klitemnestra.
DRUGI IN DRUGI IN DRUGI IN
PRVA SLIKA PRVA SLIKA PRVA SLIKA
Zaravan naplanini. S desne strane peina. Ulaz u nju za-
tvoren je jednim velikim crnim kamenom. S leve strane stepeni-
ce vode do hrama.
SCENA I SCENA I SCENA I
Gomila, zatim Jupiter, Orest i Pedagog Gomila, zatim Jupiter, Orest i Pedagog Gomila, zatim Jupiter, Orest i Pedagog
JEDNA ENA (klekne predsvog sinia): Tvoja kravata!
Ve sam ti tri puta vezala vor! (isti ga rukom.) Tako. ist si.
Budi dobar i plai s ostalima kad ti se kae.
DETE: Ovuda treba da dou?
ENA: Da.
DETE: Bojim se.
ENA: Treba se bojati, dragi. Treba se mnogo bojati. Tako
se postaje estit ovek.
JEDAN OVEK: Imae danas lepo vreme
JEDAN DRUGI: Sreom! Nadajmo se da su jo osetljivi na
sunevu toplotu. Prole godine padala je kia i bili su... strani.
an Pol Sartr - Muve
18
PRVI OVEK: Strani!
DRUGI OVEK: Avaj!
TREI OVEK: Kad se budu vratili u svoju rupu i kad nas
ostave same, u naem krugu, uspuzau se ovamo, pogledau taj
kamen, i rei u sam sebi: Sada su tu za godinu dana.
ETVRTI OVEK: Tako? A mene to nee uteiti. Od sutra
u poeti da govorim samom sebi: Kakvi e biti idue godine?
Iz godine u godinu postaju sve gori.
DRUGI OVEK: Umukni, nesrenie! Ako se neki od njih
provukao kroz neku pukotinu na steni i unja se ve izmeu
nas...
Oni se uznemireno gledaju.
JEDNA MLADA ENA: Kad bi to bar moglo odmah da po-
ne! ta rade oni iz palate? Njima se ne uri? Ja smatram da je
najtee to iekivanje: ovde smo, tapkamo pod uarenim sun-
cem ne isputajui iz vida taj crni kamen... A! Oni su tamo, iza
kamena; i oni ekaju kao i mi, razdragani od pomisli na zlo koje
e nam naneti.
JEDNA STARICA: Ma nemoj, devojuro! Zna se ta nju
plai! Njen je ovek umro prolog prolea, a rogove mu je nabila
ima ve deset godina.
MLADA ENA: Dobro, de, priznajem, varala sam ga ko-
liko god sam mogla; ali, volela sam ga i inila sam mu ivot pri-
jatnim; nikada nita nije posumnjao, i umro je upuujui mi bla-
gi pogled zahvalnog psa. Sada on sve zna, pokvarili su mu zado-
voljstvo, on me mrzi, on pati. I uskoro, bie pored mene, njegovo
telo od dima spojie s mojim, tenje nego to se ikada ijedno
ivo telo spojilo. A! poneu ga kui, svijenog oko vrata, kao
krzno. Pripremila sam mu ukusna jela, kolae od brana, zaku-
sku kakvu je voleo. No nita nee ublaiti njegovu mrnju; a ove
noi... ove noi on e biti u mojoj postelji.
JEDAN OVEK: U pravu je, do avola. ta radi Egist? Na
ta misli? Ne mogu vie da podnesem to iekivanje!
DRUGI OVEK: Ne ali se! Misli ii da se Egist manje boji
od nas? Reci, bi li eleo da bude na njegovom mestu i da prove-
de dvadeset,etiri asa u etiri oka s Agamemnonom?
MLADA ENA: Grozno, grozno iekivanje! ini mi se da
an Pol Sartr - Muve
19
se svi, svi vi udaljavate polako od mene. Kamen jo nije skinut, a
ve je svako postao plen svojih mrtvih, sam kao kina kap.
Ulaze Jupiter, Orest i Pedagog.
JUPITER: Doi ovamo, bie nam bolje.
OREST: Evo ih, dakle, evo graana Argosa, vernih podani-
ka kralja Agamemnona.
PEDAGOG: Kako su runi! Vidite, gospodaru moj, njihov
votani ten, njihove upale oi. Eto posledica sujeverja! Pogledaj-
te ih, pogledajte ih! I ako vam je jo uvek potreban dokaz o va-
ljanosti moje filozofije, pogledajte zatim sveu boju moga lica.
JUPITER: Ba lepa stvar, svea boja lica! Ako ima malo
rumenila na licu, mladiu, to ne znai da nisi sa bunjita, u
oima Jupitera. Ti smrdi, a ni ne zna to. Njima su, meutim,
nozdrve pune sopstvenih mirisa, oni poznaju sebe bolje no ti.
Gomila guna.
JEDAN OVEK (penjui se uz stepenice hrama obraa se
gomili): ele li da izludimo? Zdruimo glasove, drugovi, i pozovi-
mo Egista: ne moemo podneti da dalje odlaemo ceremoniju.
GOMILA: Egiste! Egiste! Milost!
JEDNA ENA: O, da! Milost! Milost! Niko nema milosti
prema meni! Doi e razjapljena grla, taj ovek koga sam toliko
mrzela, obujmie me svojim nevidljivim i lepljivim rukama, bie
moj ljubavnik itave noi, itave noi! (Pada u nesvest.)
OREST: Kakve ludorije! Treba rei tim ljudima...
JUPITER: ta, mladiu, toliko buke oko jedne ene koja je
pala u nesvest? Videete i druge.
JEDAN OVEK (bacajui se na kolena): Ja smrdim! Ja smr-
dim! Ja sam gnusna strvina! Vidite, muve su popale po meni kao
gavrani! Bodite, buite, muve osvetnice, kopajte po mome telu
dok ne doete do smrdljivog mesa! Greio sam, greio sto hi-
ljada puta, ja sam odvodni kanal, klozetska jama...
JUPITER: Junaina!
LJUDI (diui se): Hajde, hajde! Priae to kasnije, kada
oni budu ovde.
ovek je izbezumljen, dahe prevrui oima.
GOMILA: Egiste! Egiste! Smiluj se, naredi da ponu. Ne
moemo vie da izdrimo.
an Pol Sartr - Muve
20
Egist se pojavljuje na stepenicama hrama. Iza njega Klite-
mnestra i Prvosvetenik. Straari.
SCENA II SCENA II SCENA II
Isti, Egist, Klitemnestra, Prvosvetenik, straari Isti, Egist, Klitemnestra, Prvosvetenik, straari Isti, Egist, Klitemnestra, Prvosvetenik, straari
EGIST: Pst! Zar se usuejete da se alite? Jeste li zabora-
vili svoje gnusobe? Tako mi Jupitera, osveiu vae seanje.
(Okree se Klitemnestri) Treba odluiti da se pone bez nje. Ali,
neka se priuva! Moja e kazna biti primerna.
KLITEMNESTRA: Obeala mi je da e sluati. Sprema se,
sigurna sam; mora da se zadrala pred ogledalom.
EGIST (straarima): Potraite Elektru u palati i dovedite
je ovamo, milom ili silom. (Strazari odlaze. Gomili.) Na svoja
mesta! Mukarci s moje desne strane. ene i deca na levu. Do-
bro. (Pauza. Egist eka.)
PRVOSVETENIK: Ovi ljudi ne mogu vie da izdre.
EGIST: Znam. Ako moji straari...
Straari se vraaju.
STRAAR: Gospodaru, svuda smo traili princezu. Ali pa-
lata je pusta.
EGIST: Dobro. Sutra emo srediti raune. (Prvosveteni-
ku) Poinji.
PRVOSVETENIK: Skinite kamen!
GOMILA: Aaaa!
Straari skidaju kamen. Prvosvetenik prilazi ulazu u pe-
inu.
PRVOSVETENIK: Vi, zaboravljeni, naputeni, razoa-
rani, vi koji se vuete po zemlji kao vulkanski gasovi i koji imate
samo svoj golemi jad, vi mrtvi, ustajte, ovo je va praznik!
Doite, dignite se sa tla kao ogromni sumporni oblak gonjen ve-
trom, vinite se iz utrobe zemlje, o mrtvi sto puta mrtvi i koje sva-
ki otkucaj naih srca iznova ubija, pozivam vas u ifne besa i
ogorenosti i duha osvete, doite da utolite svoju mrnju na
ivima! Doite, razlijte se kao gusta magla naim ulicama, uvu-
cite se zbijenim kohortama izmeu majke i deteta, izmedu lju-
bavnika i ljubavnice, naterajte nas da zaalimo to nismo mrtvi!
an Pol Sartr - Muve
21
Ustajte, vampiri, aveti, privienja, harpije, uasu naih noi!
Ustajte, vojnici koji umreste proklinjui, ustajte, zlosrenici, po-
nieni, ustajte vi koji ste umrli od gladi, iji je krik agonije bio
kletva! Pogledajte, ivi su tu, ugojeni ivi plen! Ustajte, sruite
se na njih u kovitlacu i ogloite ih do kostiju! Ustajte! Ustajte!
Ustajte!...
Bubanj, Prvosvetenik igra pred ulazom u peinu, prvo
polako, zatim sve bre i bre, i pada iscrpljen.
EGIST: Tu su!
GOMILA: Uas!
OREST! To je isuvie i ja u...
JUPITER: Pogledajte me, mladiu, pogledajte mi u lice,
ovamo, ovamo! Shvatio si. uti sada.
OREST: Ko si ti?
JUPITER: Saznae kasnije.
Egist polako silazi niz stepenice hrama.
EGIST: Tu su. (Pauza) On je tu, Aricijo, taj mu kojeg si
izvrgla ruglu. Tu je, uz tebe, ljubi te. Kako te stee, kako te voli,
kako te mrzi! Ona je tu, Nicijo, ovde je tvoja majka, koja je umr-
la zato to je nisi negovala. A ti, Segeste, gnusni zelenau, tu su
tvoji nesreni dunici, oni koji su umrli u bedi i oni koji su se
obesili jer si ih upropastio. Ovde su i danas oni tvoji poverioci. A
vi, roditelji, neni roditelji, spustite malo oi, pogledajte dole,
prema tlu; tu su mrtva deca koja pruaju svoje ruice; sve rado-
sti koje ste im uskratili, svi jadi koje ste im zadali, pritiskuju kao
olovo njihove osetljive i oajne due.
GOMILA: Milost!
EGIST: O, da, milost! Ne znate da mrtvi nikada nemaju
milosti!? Njihove su albe neizbrisive, jer su im misli zauvek zau-
stavljene. Misli li da e dobrim delima izbrisati zlo koje si na-
nela svojoj majci, Nicijo? No koje bi dobro delo ikada moglo do
nje dopreti? Njena je dua arko podne, bez ijednog daska vetra,
nita se tu ne mie, nita ne ivi, ogromno ogoljeno sunce, nepo-
mino sunce veno je saie. Mrtvih nema vie, razumete li tu
neumoljivu re, nema ih vie, i zato su postali nepodmitljivi u-
vari vaih zloina.
GOMILA: Milost!
an Pol Sartr - Muve
22
EGIST: Milost! A! Kukavni komedijai, danas imate publi-
ku. Oseate li na licima i rukama teinu pogleda tih miliona uko-
enih oiju, oiju bez nade? Oni vas vide, nagi smo pred skupom
mrtvih. A! A! Gle kako se izmeniste sada, saie vas taj nevidljivi
i isti pogled koji manje moe da se izmeni nego uspomena na
pogled.
GOMILA: Milost!
MUKARCI: Oprostite nam to ivimo dok ste vi mrtvi!
ENE: Milost! Okruene smo vaim licima i predmetima
koji su vam pripadali, veno nosimo crninu za vama i plaemo
od zore do noi i od noi do zore. Uzalud sve to, seanje na vas
ili i klizi nam kroz prste; svakog dana ono postaje sve blede, a
mi postajemo sve krivlji. Naputate nas, naputate nas, otiete
od nas kao krv kad lipti. Pa ipak, ako to moe da smiri vae raz-
jarene due, znajte, o, dragi nai iezli, da ste nam upropastili
ivot.
MUKARCI: Oprostite nam to ivimo dok ste vi mrtvi.
DECA: Milost! Nismo se svojom voljom rodili i stidimo se
to rastemo. Kako smo vas mogli uvrediti? Vidite, mi smo jedva
ivi, mravi smo, bledi i sasvim mali; ne diemo galamu, unja-
mo se, ne pokreui ak ni vazduh oko sebe. I bojimo vas se, oh!
kako vas se bojimo!
MUKARCI: Oprostite nam to ivimo dok ste vi mrtvi.
EGIST: Mir! Mir! Ako se vi alite, ta da kaem ja, va
kralj? Jer, moje je muenje poelo: zemlja se trese i sputa se
tama; pojavie se najvei od mrtvih, onaj koga sam ubio sopstve-
nim rukama, Agamemnon.
OREST (isukavi ma): Razvratnie! Neu dozvoliti da
uplie ime moga oca u svoje majmunluke!
JUPITER (zgrabivi ga oko pasa): Stojte, mladiu, stanite!
EGIST (okreui se): Ko se usuuje? (Elektra se pojavljuje
na stepenicama hrama u beloj haljini. Egist ju je spazio.) Elek-
tra! Elektra!
GOMILA: Elektra!
SCENA III SCENA III SCENA III
Isti, Elektra Isti, Elektra Isti, Elektra
an Pol Sartr - Muve
23
EGIST: Elektro, govori, ta znai ta odea?
ELEKTRA: Obukla sam svoju najlepu haljinu. Nije li da-
nas praznik?
PRVOSVETENIK: Dolazi li da se podsmeva mrtvima?
Dobro zna da je to njihov praznik i trebalo je da se pojavi u
odei alosti.
ELEKTRA: alosti? Zato alosti? Ja se ne bojim svojih
mrtvih, a vai me se ne tiu.
EGIST: Istinu si rekla; tvoji mrtvi nisu nai mrtvi. Pogle-
dajte je, unuku Atrejevu, u haljini bludnice, unuku Atreja, koji je
podlo zaklao svoje neake! ta si drugo nego poslednji izdanak
jedne proklete rase? Trpeo sam te iz saaljenja u svojoj palati,
ali danas uviam svoju greku, jer u tvojim venama tee iskva-
rena krv Atrida i sve ce okuiti ako ne dovedem stvari u red.
Strpi se malo, kujo, i videe da li umem da kanjavam. Nee
moi da se naplae.
GOMILA: Bezbonice!
EGIST: Nesrenice, uje li gunanje tog naroda koji si
uvredila, uje li ime koje ti je nadenuo? Kad ne bih bio tu da za-
uzdam njihov bes, rastrgli bi te na licu mesta.
GOMILA: Bezbonice!
ELEKTRA: Da li je bezbono biti veseo? Zato oni nisu ve-
seli? Ko ih u tome spreava?
EGIST: Ona se smeje, a tu je njen mrtvi otac, sa zgrua-
nom krvlju u licu...
ELEKTRA: Kako se usuujete da govorite o Agame-
mnonu? ta znate, moda dolazi nou da mi pria na uho? Zna-
te li kakve mi rei ljubavi i tuge apue njegov promukli i napukli
glas? Smejem se, zaista, prvi put u svom ivotu se smejem,
srena sam. Zar mislite da moja srea ne raduje srce moga oca!
Ah! ako je ovde, ako vidi svoju ker u beloj haljini, svoju ker ko-
ju ste vi doveli do gnusnog poloaja roba, ako vidi da ona visoko
dri glavu i da nesrea nije slomila njen ponos, on ni ne pomilja
da me proklinje, sigurna sam, njegove oi blistaju na napaenom
licu, a njegove okrvavljene usne pokuavaju da se osmehnu.
MLADA ENA: A ako ona govori istinu?
an Pol Sartr - Muve
24
GLASOVI: Ma ne, ona lae, ona je luda. Elektro, odlazi,
zaboga, inae e tvoja bezbonost pasti na nas.
ELEKTRA: ega se bojite? Gledam oko vas i vidim samo
vae senke. Sasluajte ono to sam maloas saznala i to moda
vi ne znate: u Grkoj ima srenih gradova. Belih i spokojnih gra-
dova koji se greju na suncu kao guteri. Ovog istog asa, pod
ovim istim nebom, deca se igraju na korintskim trgovima. A nji-
hove majke ne trae oprotaj za to to su ih donele na svet. One
ih posmatraju smeei se, one se ponose njima. O, argijske maj-
ke, da li shvatate? Da li moete jo da shvatite ponos jedne ene
koja gleda svoje dete i misli: Ja sam ga nosila u svojoj utrobi?
EGIST: Umukni ve jednom ili u ti saterati rei u grlo!
GLASOVI U GOMILI: Da, da! Neka umukne! Dosta, do-
sta!
DRUGI GLASOVI: Ne, pustite je da govori! Pustite je da
govori! Agamemnon je nadahnjuje.
ELEKTRA: Vreme je lepo. Svuda u dolini ljudi diu glave i
govore: Vreme je lepo i zadovoljni su. O, sopstveni delati, je-
ste li zaboravili ono skromno zadovoljstvo seljaka koji koraa po
zemlji i govori: Vreme je lepo? Evo vas oputenih ruku, obo-
rene glave, jedva diete. Vai se mrtvi pripijaju uz vas, i ostajete
nepomini od straha da ih i najmanjim pokretom ne odgurnete.
Bilo bi grozno, zar ne? kada bi vae ruke odjednom prole kroz
vlanu paru, duu vaeg oca ili dede? Ali pogledajte mene: pru-
am ruke, proteem se, teglim se kao ovek koji se budi, zauzi-
mam svoje mesto pod suncem, itavo svoje mesto. Da li mi je ne-
bo palo na glavu? Ja igram, gledajte, ja igram i ne oseam nita
sam daha vetra u kosi. Gde su mrtvi? Mislite li da igraju sa
mnom, po taktu?
PRVOSVETENIK: Stanovnici Argosa, kaem vam da je ta
ena bezbonica. Teko njoj i svima meu vama koji je sluaju.
ELEKTRA: O, dragi moji mrtvi, Ifigenijo, moja starija se-
stro, i Agamemnone, oe moj i moj jedini kralju, ujte moju mol-
bu. Ako sam bezbonica, ako vream vae tune seni, dajte je-
dan znak, dajte mi brzo jedan znak da bih to znala. Ali, ako mi
povlaujete, ljubljeni moji, onda utite, molim vas, neka se nije-
dan list ne pokrene, nijedna vlat trave, neka nikakav zvuk ne po-
an Pol Sartr - Muve
25
remeti moju svetu igru: jer, ja igram za radost, igram za mir lju-
di, igram za sreu i ivot. O moji mrtvi, ja zazivam vae utanje
da bi ljudi koji me okruuju znali da je vae srce uz mene.
Elektra igra.
GLASOVI U GOMILI: Ona igra! Gledajte je, laku kao pla-
men, ona igra na suncu, kao leprava tkanina zastave, a mrtvi
ute!
MLADA ENA: Gledajte njen zanos, ne, nije to lice
bezbonice! Hej, Egiste, Egiste! Nita ne govori - zato ne odgo-
vara?
EGIST: Zar se raspravlja sa smrdljivim ivotinjama? Njih
unitavamo! Pogreio sam to sam je nekada potedeo, ali ta se
greka moe ispraviti: ne bojte se, smrviu je o zemlju, i njena e
rasa biti unitena s njom.
GOMILA: Pretiti ne znai odgovarati, Egiste! Nema nita
drugo da nam kae?
MLADA ENA: Ona igra, smeje se, ona je srena, i iz-
gleda da je mrtvi tite. Ah! Elektro, toliko dostojna zavisti! gle, i
ja, i ja irim ruke i pruam suncu svoje grudi!
GLASOVI U GOMILI: Mrtvi ute; Egiste, ti si nas lagao!
OREST: Draga Elektra!
JUPITER: Do vraga, prekinuu brbijanje tog derleta! (iri
ruke) Posejdone, karibu karibu lulabi.
Veliki kamen koji je zatvarao ulaz u peinu dokotrlja se
buno do stepenita hrama. Elektra prestane ga igra.
GOMILA: Uas!
Duga pauza.
PRVOSVETENIK: O kukaviki i lakomisleni narode! mr-
tvi se svete! Vidite muve koje se sputaju na nas u gustom kovit-
lacu! Sluali ste bezboni glas i mi smo prokleti! Sluali ste bez-
boni glas i mi smo prokleti!
GOMILA: Nita nismo uinili, nije to naa greka, ona je
dola, ona nas je zavela svojim otrovnim reima! U reku, veticu,
u reku! na lomau!
STARA ENA (pokazujui Mladu enu): A ovoj ovde, koja
je gutala njene rei kao med, strgnite odeu, potpuno je razgoli-
tite i do krvi je iibajte!
an Pol Sartr - Muve
26
Zgrabili su Mladu enu; ljudi sepenju uz stepenice i baca-
ju se na Elektru.
EGIST (koji se pribrao): Mir, psi! Vratite se lepo na svoja
mesta i prepustite meni brigu o kanjavanju! (Pauza) Dobro? Je-
ste li videli kolika je cena neposlunosti prema meni? Da li sada
sumnjate u svoga vou? Vratite se svojim kuama, mrtvi vas pra-
te, oni e biti vai gosti itavog dana i itave noi. Nainite im
mesta za vaim stolom, uz vae ognjite, u vaoj postelji, i potru-
dite se da zahvaljujui vaem primernom ponaanju zaborave
sve ovo. to se mene tie, iako su me vae sumnje ranile, ja vam
pratam. Ali ti, Elektro...
ELEKTRA: Pa ta? propustila sam priliku koju sam imala.
Idueg puta bolje u se potruditi.
EGIST: Neu ti pruiti priliku. Zakoni grada zabranjuju mi
da izriem kazne na ovaj praznini dan. Ti si to znala i ti si to
zloupotrebila. Ali, ne pripada vie gradu, proterujem te. Otii
e bosonoga i bez prtljaga, s tom gnusnom haljinom na telu.
Ako se zatekne meu naim zidinama sutra u zoru, izdajem
nareenje da te onaj ko te prvi sretne dotue kao ugavu ovcu.
Egist izlazi praen straarima. Gomila prolazi pored Elek-
tre pretei joj pesnicama.
JUPITER (Orestu): Dakle, gospodaru moj? Jeste li izvukli
nauk? Evo jedne moralne pouke, ili se moda varam: nevaljali su
bili kanjeni, a dobri nagraeni. (Pokazajui Elektru). Ta ena...
OREST: Ta ena je moja sestra, ovee! Odlazi, hou da
govorim s njom!
JUPITER (gleda ga za trenutak, zatim slee ramenima):
Kako hoe.
Izlazi praen Pedagogom.
SCENA IV SCENA IV SCENA IV
Elektra na stepenicama hrama, Orest Elektra na stepenicama hrama, Orest Elektra na stepenicama hrama, Orest
OREST: Elektro!
ELEKTRA (die glavu i gleda ga): A! tu si, Filebe?
OREST: Ne moe vie ostati u ovom gradu, Elektro. U
opasnosti si.
an Pol Sartr - Muve
27
ELEKTRA: U opasnosti? Ah! zaista! Video si kako sam
propustila svoju priliku. To je pomalo i tvoja greka, zna, ali ne
zameram ti.
OREST: ta sam uinio?
ELEKTRA: Prevario si me. (Silazi prema njemu.) Pusti me
da vidim tvoje lice. Da, zanele su me tvoje oi.
OREST: Nemamo vremena, Elektro. uj: pobei emo za-
jedno. Neko treba da mi nabavi konje, staviu te iza sebe na sa-
pi.
ELEKTRA: Ne.
OREST: Nee da bei sa mnom?
ELEKTRA: Neu da beim.
OREST: Odveu te u Korint.
ELEKTRA (smejui se): A! Korint!... Vidi, ne namerno, no
opet me vara. ta bih radila u Korintu? Treba da budem raz-
umna. Jo jue sam imala tako skromne elje: kad sam
posluivala za stolom, oborenih oiju, posmatrala sam kroz tre-
pavice kraljevski par, ostarelu lepoticu mrtvog lica i njega, debe-
log i bledog, mlitavih usana i crne brade koja mu mili od uha do
uha kao eta pauka, i sanjarila sam o tome da jednog dana vidim
dim, tanki uspravni dim kako se penje iz njihovih proburaenih
stomaka. To je sve to sam traila, Filebe, kunem ti se. Ne znam
ta ti hoe, ali ne treba da ti verujem: oi ti nisu skromne. Zna
ta sam mislila pre nego to sam te upoznala? Da mudar ovek
moe eleti samo jedno na zemaljskom aru - da vrati zlo koje
mu je naneto.
OREST: Elektro, ako poe sa mnom, videe da se moe
eleti jo mnogo stvari, a da se ne prestane biti mudar.
ELEKTRA: Neu vie da te sluam: ti si mi naneo mnogo
zla. Doao si izgladnelih oiju na blagom, devojakom licu, i ui-
nio si da zaboravim svoju mrnju; rairila sam ruke i moje jedino
blago skliznulo mi je pred noge. Htela sam da verujem da ovda-
nje ljude mogu izleiti reima. Video si ta se dogodilo: oni vole
svoje zlo, potrebna im je jedna dobro znana rana koju briljivo
odravaju, eui je prljavim noktima. Nasiljem ih treba izleiti,
jer se zlo moe pobediti samo drugim zlom. Zbogom, Filebe, od-
lazi, prepusti me mojim runim snovima.
an Pol Sartr - Muve
28
OREST: Ubie te.
ELEKTRA: Tu, u blizini, nalazi se jedno svetilite, Apolo-
nov hram; zloinci se ponekad sklanjaju u njega, i dok god su ta-
mo, niko ne sme da im takne ni vlas na glavi. Tamo u se skriti.
OREST: Zato odbija moju pomo?
ELEKTRA: Nije tvoja dunost da mi pomae. Drugi e
neko doi da me oslobodi. (Pauza) Moj brat nije mrtav, ja to
znam. I ekam ga.
OREST: Ako ne doe?
ELEKTRA: On e doi, on ne moe da ne doe. Od nae je
rase, razume; zloin i nesrea su mu u krvi, kao i meni. To je ne-
ki visoki vojnik, krupnih zakrvavljenih oiju kao na otac, uvek
pothranjuje neki bes, on pati, upleo se u svoju sudbinu kao to
se kopita proburaenih konja zapliu u njihova creva, i tada, ma
kakav pokret da naine, kidaju svoju utrobu. Doi e, ovaj ga
grad privlai, sigurna sam, jer ovde moe naneti najvee zlo, ov-
de moe sebi naneti najvee zlo. Doi e, pognute glave, patei i
uznemiren. Plaim ga se: svake noi vidim ga u snu i budim se vi-
ui. Ali, ekam ga i volim ga. Treba da ostanem ovde da bih us-
merila njegov bes, jer imam ja dobru glavu, da mu prstom uka-
em na krivce i da mu kaem: Udari Oreste, udari; evo ih!
OREST: A ako on nije onakav kakvim ga zamilja?
ELEKTRA: Kakav bi hteo da bude sin Agamemnona i Kli-
temnestre?
OREST: Ako je umoran od sve te krvi, poto je odrastao u
jednom srenom gradu?
ELEKTRA: Onda u mu pljunuti u lice i rei u mu: Odla-
zi, pseto, odlazi k enama, jer i nisi nita drugo do ena. Ali, loa
ti je raunica: ti si unuk Atreja, nee izbei sudbinu Atrida.
Pretpostavio si sramotu zloinu, navolju ti. No sudbina e doi
da te potrai u postelji: imae prvo sramotu, a posle e izvriti
zloin, uprkos samom sebi.
OREST: Elektro, ja sam Orest.
ELEKTRA (u jednom kriku): Lae!
OREST: Kunem ti se senima moga oca Agamemnona, ja
sam Orest. (Pauza) Dobro? ta eka, to mi ne pljune u lice?
ELEKTRA: Kako bih mogla? (Gleda ga) To lepo elo, elo
an Pol Sartr - Muve
29
je moga brata. Te blistave oi, oi su moga brata. Oreste!... Ah!
vie bih volela da si ostao Fileb, a da je moj brat mrtav. (Bojalji-
vo) Je li istina da si iveo u Korintu?
OREST: Ne. Odgojili su me atinski graani.
ELEKTRA: Kako izgleda mlad! Nikada se nisi borio? Da li
ti je taj ma koji nosi uz bok ikada posluio?
OREST: Nikada.
ELEKTRA: Oseala sam se manje sama dok te nisam po-
znavala: oekivala sam nekog. Mislila sam samo na njegovu sna-
gu, nikada na svoju slabost. A sada, evo te: Orest, to si ti. Gle-
dam te i vidim da smo dva siroeta. (Pauza) Ali volim te, zna.
Vie no to bih volela njega.
OREST: Doi ako me voli; beimo zajedno.
ELEKTRA: Da beim? S tobom? Ne, ovde se reava sud-
bina Atrida, a ja sam jedna od Atrida. Nita ne traim od tebe.
Nita neu vie traiti od Fileba. Ali, ostajem ovde.
Jupiter se pojavljuje u dnu scene i skriva se da bi ih slu-
ao.
OREST: Elektro, ja sam Orest... tvoj brat. I ja sam jedan
od Atrida, a tvoje je mesto uz mene.
ELEKTRA: Ne. Ti nisi moj brat i ja te ne poznajem. Orest
je umro, tim bolje za njega; odsad u odavati poast njegovoj
seni, uz seni moga oca i moje sestre. Ali ti, ti koji dolazi da se
pozove na ime Atrida, ko si ti da bi se smatrao naim? Jesi li
proveo ivot u senci jednog zloina? Mora da si bio mirno dete
blagog, zamiljenog lika, ponos svog pooima, istunac, oi su ti
blistale poverenjem. Verovao si u ljude, jer su ti se iroko osme-
hivali, za stolom, u postelji, na stepenicama, jer su to verne slu-
ge ovekove. Verovao si u ivot, jer si bio bogat i imao si mnogo
igraaka; mora da si ponekad pomiljao da svet nije tako loe
sazdan i da je zadovoljstvo baciti se u njega kao u mlako kupati-
lo, uzdiui od prijatnosti. Ja sam u estoj godini bila sluavka i
zazirala sam od svega. (Pauza) Odlazi, uzviena duo. Ne treba-
ju mi uzviene due: bio mi je potreban sauesnik.
OREST: Misli li da u te ostaviti samu? ta e raditi ov-
de kad si izgubila ak i poslednju nadu?
ELEKTRA: To je moja stvar. Zbogom, Filebe.
an Pol Sartr - Muve
30
OREST: Ti me tera? (Napravi nekoliko koraka i zaustavi
se.) Da li je moja greka to ne liim na tog goropadnog grubi-
jana koga si oekivala? Ti bi ga uzela za ruku i rekla bi mu:
Udari! Od mene nita nisi traila. Ko sam ja, dobri boe, da
me moja roena sestra odbacuje, a ak me i ne stavi na probu?
ELEKTRA: Ah, Filebe, nikada ne bih mogla jednim takvim
bremenom da opteretim tvoje srce lieno mrnje.
OREST (potiten): Dobro kae: lieno mrnje. I lieno
ljubavi. Mogao sam da te volim. Mogao sam. Ali ta? Da bismo
voleli, da bismo mrzeli, treba se dati. Lep je onaj ovek bujne kr-
vi, vrsto postavljen sred svojih dobara, koji se daje jednog lepog
dana ljubavi, mrnji, i koji daje sa sobom svoju zemlju, kuu i
svoje uspomene. Ko sam ja i ta ja imam da dam? Jedva i posto-
jim: od svih sablasti koje danas lutaju ulicama grada, nijedna ni-
je sablasnija od mene. Upoznao sam sablasne ljubavi, nesigurne
i razlivene kao para; ali, nepoznate su mi zgusnute strasti ivih.
(Pauza) Sramota! Vratio sam se u svoj rodni grad, i moja sestra
odbija da me pozna. Kamo sada da idem? Koji grad da pohodim?
ELEKTRA: Zar nema grada u kojem te oekuje neka lepoj-
ka?
OREST: Niko me ne eka. Idem od grada do grada, stran
drugima i samom sebi, i gradovi se sklapaju za mnom kao mirna
voda. Ako napustim Argos, ta e ostati od mog prolaska osim
gorkog razoaranja tvoga srca?
ELEKTRA: Govorio si mi o srenim gradovima...
OREST: Briga me za sreu. Hou svoje uspomene, svoje
tlo, svoje mesto meu ljudima Argosa. (Pauza) Elektro, neu oti-
i odavde.
ELEKTRA: Filebe, odlazi, preklinjem te: ao mi te je, odla-
zi ako sam ti draga; moe ti se dogoditi samo zlo, a tvoja nevi-
nost upropastice moj poduhvat.
OREST: Neu otii.
ELEKTRA: I misli da u te pustiti da ostane ovde, s tom
tvojom nametljivom istotom, kao zastraujui i nemi sudija mo-
jih postupaka? Zato si tvrdoglav? Niko te ovde.ne eli.
OREST: To je moja jedina prilika. Elektro, ne moe mi je
ukrasti. Shvati me: hou da budem ovek koji nekamo pripada,
an Pol Sartr - Muve
31
ovek meu ljudima. I rob koji prolazi umoran i zlovoljan, nosei
teki teret, vukui noge i gledajui preda se, ba preda se, da ne
bi pao, i on je u svom gradu, kao list meu liem, kao drvo u u-
mi, Argos ga okruuje, sav teak i topao, sav pun samoga sebe;
hou da budem taj rob, Elektro, hou da navuem grad oko sebe
i da se umotam u njega kao u neki pokriva. Neu otii.
ELEKTRA: Da i sto godina ostane meu nama, uvek e
biti samo stranac, usamljeniji no da si na irokom drumu. Ljudi
e te kriom posmatrati kroz poluzatvorene kapke i sputae
glas kada proe pored njih.
OREST: Zar je tako teko sluiti vama? Moja miica moe
da brani grad, i imam zlata da pomognem vaim siromasima.
ELEKTRA: Ne nedostaju nam ni voe, ni pobone due da
ine dobra dela.
OREST: Onda...
Naini nekoliko koraka, sputene glave. Pojavljuje se Jupi-
ter iposmatra ga trljajui ruke.
OREST (diui glavu): Kad bi mi bar sve bilo jasno! Ah!
Zevse, Zevse, kralju neba, retko sam ti se obraao, i nisi mi e-
sto bio naklonjen, ali ti si mi svedok da sam uvek eleo samo Do-
bro od Zla, i treba mi neko da mi odredi put. Zavse, treba li za-
ista da se jedan kraljevski sin, izgnan iz svoga rodnog grada, po-
bono pomiri s izgnanstvom i da ode sputene glave, kao pas
traga? Je li to tvoja volja? Ne mogu da verujem. Meutim... za-
branio si da se proliva krv... Ah! ko govori o prolivanju krvi? ne
znam vie ta govorim... Zevse, preklinjem te; ako su mirenje i
gnusna poniznost zakoni koje mi nalae, izrazi svoju volju ne-
kim znakom, jer nita vie nije jasno.
JUPITER (za sebe): Ma kako da ne: na slubi! Abraksa,
abraksa, ce, ce!
Pojavljuje se svetlo oko kamena.
ELEKTRA (poinje da se smeje): Ha! Ha! Danas ima uda
u izobilju! Vidi, poboni Filebe, vidi ta se dobija kada se bogovi
pitaju za savet! (Hvata je ludi smeh) Dobri mladi... poboni Fi-
leb: Daj mi znak, Zevse, daj mi znak! I eto, svetlost se razliva
oko posveenog kamena. Odlazi! U Korint! U Korint! Odlazi!
OREST (posmatrajui kamen): Dakle... to je Dobro? (Pau-
an Pol Sartr - Muve
32
za; on zagleda oko kamena.) Pobei tiho. Sasvim tiho. Uvek go-
voriti Izvinite i Hvala... je li to to? (Pauza; jo uvek zagleda
kamen.) Dobro. Njihovo Dobro. (Pauza) Elektro!
ELEKTRA: Odlazi brzo, odlazi brzo. Nemoj razoaravati
tu mudru dadilju koja se nadvija nad tobom sa visina Olimpa.
(Ona zastaje, zbunjena.) ta ti je?
OREST (izmenjenim glasom): Postoji i drugi put.
ELEKTRA (prestraeno): Nemoj biti zao, Filebe. Traio si
zapovesti bogova: pa dobro, zna ih.
OREST: Zapovesti?... a, da... hoe da kae - svetlost ta-
mo, oko onog velikog ljunka? Nije ta svetlost za mene, i sada
mi vie niko ne moe izdavati zapovesti.
ELEKTRA: Govori u zagonetkama.
OREST: Kako si odjednom daleko od mene... kako se sve
promenilo! Bilo je neto ivo i toplo oko mene. Neto to je ma-
loas umrlo. Kako je sve prazno!... Ah! kakva beskrajna praz-
nina, unedogled... (Naini nekoliko koraka.) Pada no... Ne mi-
sli da je hladno?... Ali ta... ta je umrlo?
ELEKTRA: Filebe...
OREST: Kaem ti da postoji i jedan drugi put... moj put.
Ti ga ne vidi? On polazi odavde i sputa se prema gradu. Treba
sii, razume, sii do vas, vi ste na dnu te rupe, sasvim na dnu...
(Pribliava se Elektri.) Ti si moja sestra, Elektro, i taj grad je moj
grad. Moja sestra! (Hvata je za ruku.)
ELEKTRA: Pusti me! Mui me, plaim te se - i ne pripa-
dam ti.
OREST: Znam. Jo ne: isuvie sam lak. Treba da uzmem
na plea neki teki teret koji e me sruiti do dna Argosa.
ELEKTRA: ta e uiniti?
OREST: Priekaj. Pusti me da kaem zbogom onoj lakoi
bez mrlje koja je bila moja. Pusti me da kaem zbogom svojoj
mladosti. Ima veeri, korintskih ili atinskih veeri, punih pesama
i mirisa koje mi nikada vie nee pripadati. I jutara, punih
nade... No, zbogom, zbogom! (Ide prema Elektri) Hodi, Elektro,
pogledaj na grad. On je tamo, crven pod suncem, bruji od ljudi i
muva, u upornoj tromosti letnjeg popodneva; on me odbacuje
svim svojim zidinama, svim svojirn zatvorenim vratima. Pa ipak,
an Pol Sartr - Muve
33
predae mi se, oseam to jo od jutros. I ti, Elektro, i ti e mi se
predati. Uzeu vas. Postau sekira i raspolutiu te tvrdoglave zi-
dine, rasporiu trbuh tim pobonim kuama, i iz njihovih e se
razjapljenih rana dii miris hrane i tamjana; postau sekira i za-
biu se u srce toga grada, kao sekira koja se zabija u srce hrasta.
ELEKTRA: Kako si se promenio! Oi ti ne biistaju vie, bez
sjaja su i mrane. Avaj! bio si tako blag, Filebe. A evo, sada govo-
ri kao to mi je onaj drugi govorio u snovima.
OREST: uj: pretpostavi da preuzmem na sebe sve grehe
tih ljudi koji dru u mranim sobama, okrueni svojim dragim
pokojnicima. Pretpostavi da elim da zasluim ime kradljivac
grie savesti i da u sebe unesem sva njihova kajanja: kajanje
ene koja je varala mua, kajanje trgovca koji je pustio svoju
majku da umre, kajanje zelenaa koji je na smrt izmuio svoje
dunike? Reci, zar onoga dana kada me budu progonile grie sa-
vesti brojnije od argijskih muva, sve grie savesti grada, zar neu
stei pravo graanstva meu vama? Neu li se ugodno oseati
meu vaim okrvavljenim zidinama, kao to se mesar ugodno
osea u svojoj prodavnici, medu krvavim volovima koje tek to je
oderao?
ELEKTRA: Hoe da ispata za nas?
OREST: Da ispatam? Kaem da u u sebe uneti vaa ka-
janja; ali nisam rekao ta u uiniti s tim kretavim pticama:
moda u im zavrnuti iju.
ELEKTRA: A kako bi mogao da uzme na sebe nae zlo?
OREST: Vi elite samo da ga se oslobodite. Kralj i kraljica
silom ga odravaju u vaim srcima.
ELEKTRA: Kralj i kraljica... Filebe!
OREST: Bogovi su mi svedoci da nisam eleo da prolivam
njihovu krv.
Duga pauza.
ELEKTRA: Ti si suvie mlad, suvie slab...
OREST: Hoe sada da ustukne? Sakrij me u palati, od-
vedi me ove veeri do kraljevske lonice i videe da li sam suvi-
e slab.
ELEKTRA: Oreste!
OREST: Elektro! Prvi put nazvala si me Orestom.
an Pol Sartr - Muve
34
ELEKTRA: Da. To si ti. Ti si Orest. Nisam te poznala, jer
te nisam takvog oekivala. Ali, ovaj gorki ukus u ustima, ovaj
ukus groznice, hiljadu puta sam ga osetila u svojim snovima i
prepoznajem ga. Doao si, dakle, Oreste, i doneo si odluku, i evo
me, kao u mojim snovima, na pragu jednog nepopravljivog po-
stupka, i bojim se, kao u snu. O, ase koji sam toliko oekivala i
kojeg sam se toliko bojala! Od sada trenuci e se povezati kao
tokovi neke maine, i neemo vie imati spokoja dok ne budu
oboje leali na ledima, lica nalik na razruene zidine. Sva ta krv!
A ti si taj koji e je proliti, ti koji si imao tako blage oi! Avaj, ni-
kada vie neu videti tu blagost, nikada vie neu videti Fileba.
Oreste, ti si moj stariji brat i glava nae porodice, zagrli me, za-
titi me, jer idemo u susret velikim patnjama.
Orest je uzima u zagrljaj. Jupiter izlazi iz svog zaklona i
odlazi unjajui se. (Zavesa)
DRUGA SLIKA DRUGA SLIKA DRUGA SLIKA
U palati: prestona dvorana. Jedan Jupiterov kip, straan i
krvav. Dan se gasi.
SCENA I SCENA I SCENA I
Elektra ulazi prva i daje znak Orestu da ue.
OREST: Dolaze! (Isukuje ma.)
ELEKTRA: To straari vre obilazak. Poi sa mnom: ovde
emo se sakriti. (Skrivaju se iza prestola.)
SCENA II SCENA II SCENA II
Isti (skriveni). Dva vojnika Isti (skriveni). Dva vojnika Isti (skriveni). Dva vojnika
PRVI VOJNIK: Ne znam ta je danas muvama. Poludele
su.
DRUGI VOJNIK: Oseaju mrtve i to ih raduje. Ne
usuujem se vie da zevnem iz straha da mi ne ulete u otvorena
usta i ne zaigraju kolo na dnu drela. (Elektra se pojavljuje na
as i skriva se.) Gle, neto je kripnulo.
PRVI VOJNIK: To Agamemnon seda na svoj presto.
an Pol Sartr - Muve
35
DRUGl VOJNIK: I od njegove iroke stranjice kripe da-
ske sedita? Nemogue, drukane, mrtvi nemaju teine.
PRVI VOJNIK: To graani nemaju teine. Ali on, pre no
to je postao mrtav kralj, bio je i te kako iv kralj, u kome je bilo,
bila godina dobra ili loa, svojih sto dvadeset i pet kila. Neo-
bino bi bilo da mu nije preostalo nekoliko livri.
DRUGI VOJNIK: Onda... ti misli da je on ovde?
PRVI VOJNIK: Gde bi hteo da bude? Kad bih ja bio mrtav
kralj, i kada bi svake godine imao odsustvo od dvadeset i etiri
asa, sigurno da bih dosao da sednem na svoj presto i da bih tu
proveo vasceli dan, seajui se lepih uspomena iz prolih vre-
mena, ne nanosei nikome zlo.
DRUGI VOJNIK: Govori tako zato to si iv. Ali, da to vi-
e nisi, imao bi isto onoliko mana koliko i drugi. (Prvi vojnik mu
udara amar.) Hej! Hej!
PRVI VOJNIK: To je za tvoje dobro, vidi, ubio sam ih se-
dam jednim udarcem, itav roj.
DRUGI VOJNIK: Mrtvih?
PRVI VOJNIK: Ma ne, muva! Puna mi je aka krvi. (Brie
je o akire.) Proklete muve!
DRUGI VOJNIK: Kad bi bog dao da se mrtve raaju! Vidi
sve te mrtvace ovde: ni da zucnu, trude se da ne smetaju. Crknu-
te muve bile bi im sline.
PRVI VOJNIK: uti, kad samo pomislim da bi ovde moglo
da bude i muva sablasti, jo i njih...
DRUGI VOJNIK: to da ne?
PRVI VOJNIK: Jesi li itav? Te ivotinjice crkavaju milio-
nima svakog dana. Da su ostavili po gradu sve muve koje su ugi-
nule prolog leta, bilo bi ih trista ezdeset i pet mrtvih na jednu
ivu da se tu vrte oko nas. Fuj! Vazduh bi bio zaslaen muvama,
jeli bismo muve, disali bismo muve, one bi kiizile kao lepljiv po-
toi u nae dunike i nau utrobu... uj, moda zato ovom oda-
jom lebde tako udni mirisi.
DRUGI VOJNIK: Fuj! Sala kao to je ova, od hiljadu kva-
dratnih stopa - i dovoljno je nekoliko ljudskih leeva da je okue.
Kau da nai mrtvaci imaju lo zadah.
an Pol Sartr - Muve
36
PRVI VOJNIK: uj! ti ljudi siu krv jedni drugima...
DRUGI VOJNIK: Ja ti kaem da nekog ima: pod kripi.
Oni odlaze da pogledaju s desne strane iza prestola;
Orest i Elektra izlaze s leve, prolaze ispred prestolnih stepenica i
vraaju se u svoje skrovite s desne strane u trenutku kada voj-
nici izlaze s leve.
PRVI VOJNIK: Vidi da nema nikoga. To je Agamemnon,
kad ti kaem, prokleti Agamemnon. Mora da je seo na te jastu-
ke, prav kao protac, i gleda nas: nema druga posla nego da nas
gleda.
DRUGI VOJNIK: Bolje bismo uinili da se vratimo na svo-
ja mesta, tim gore ako nam muve golicaju noseve.
PRVI VOJNIK: Vie bih voleo da sam u gardi, s izgledom
na napredovanje. Tamo su mrtvi koji se vraaju drugari, obine
tiice, kao ti i ja. Ali kad pomislim da je pokojni kralj ovde, i da
broji dugmad koja nedostaju na mojoj uniformi, oseam se
udno, kao da general vri nad nama smotru.
Ulaze Egist, Klitemnestra, sluge s lampama.
EGIST: Ostavite nas same.
SCENA III SCENA III SCENA III
Egist, Klitemnestra, Orest, Elektra (skriveni) Egist, Klitemnestra, Orest, Elektra (skriveni) Egist, Klitemnestra, Orest, Elektra (skriveni)
KLITEMNESTRA: ta vam je?
EGIST: Jeste li videli? Da ih nisam zastraio, za tili bi se
as oslobodili grie savesti.
KLITEMNESTRA: Samo vas to uznemirava? Uvek umete
na vreme da rashladite njihovu hrabrost.
EGIST: Moe biti. Vet sam u tim lakrdijama. (Pauza) a-
lim to sam morao da kaznim Elektru.
KLITEMNESTRA: Zato to sam je ja rodila? Dopalo vam
se da to uradite, a ja smatram dobrim sve to vi inite.
EGIST: eno, ne alim to zbog tebe.
KLITEMNESTRA: Zato onda? Niste voleli Elektru.
EGIST: Umoran sam. Evo petnaest godina kako drim u
vazduhu, sa dva prsta, griu savesti itavog jednog naroda. Evo
ve petnaest godina kako se oblaim kao strailo: ta crna odea
an Pol Sartr - Muve
37
obojila je na kraju i moju duu.
KLITEMNESTRA: Ali, gospodaru, ja...
EGIST: Znam, eno, znam: govorie mi o svojoj grii sa-
vesti. E pa, ja ti zavidim na njoj, ona ti ispunjava ivot. Ja, ja je
nemam, ali niko u Argosu nije tuan kao ja.
KLITEMNESTRA: Dragi moj gospodaru... (Pribliava mu
se.)
EGIST: Pusti me, droljo! Nije te sramota pred ovim
oima?
KLITEMNESTRA: Pred ovim oima? Ma ko nas vidi?
EGIST: Ko? Kralj. Jutros su pustili mrtve.
KLITEMNESTRA: Gospodaru, preklinjem vas... Mrtvi su
pod zemljom i nee nam tako brzo smetati. Jeste li zaboravili da
ste sami izmislili te bajke za narod?
EGIST: U pravu si, eno. I? Vidi koliko sam umoran?
Ostavi me, hou da se saberem.
Klitemnestra izlazi.
SCENA IV SCENA IV SCENA IV
Egist, Orest i Elektra (skriveni) Egist, Orest i Elektra (skriveni) Egist, Orest i Elektra (skriveni)
EGIST: Je li to, Jupiteru, kralj koji je bio potreban Argosu?
Idem tamo-amo, umem da viem snanim glasom, svuda etam
svoju visoku stranu spodobu, i oni koji me sretnu oseaju se kri-
vim do sri u kostima. Ali, ja sam prazna ljutura: neka ivotinja
izjela me je iznutra, a da to nisam ni primetip. Sada gledam u se-
be i vidim da sam mrtviji od Agamemnona. Jesam li rekao da
sam tuan? Lagao sam. Pustinja, nebrojeno nitavilo peska pod
jasnim nitavilom neba, nije ni tuna ni radosna: ona je grozna.
Ah! Dao bih kraljevstvo za jednu suzu!
Ulazi Jupiter.
SCENA V SCENA V SCENA V
Isti, Jupiter Isti, Jupiter Isti, Jupiter
JUPITER: Jadikuj: ti si kralj slian svim kraljevima.
EGIST: Ko si ti? ta radi ovde?
an Pol Sartr - Muve
38
JUPITER: Ne poznaje me?
EGIST: Izlazi odavde ili u rei straarima da te izmlate.
JUPITER: Ne prepoznaje me? Ipak si me video. U snu.
Istina je da sam stranije izgledao. (Grmljavina, munje, Jupiter
uzima straan izgled.) ta kae sada?
EGIST: Jupiter!
JUPITER: Eto vidi. (Ponovo poinje da se smei,
pribliava se kipu.) To sam ja, a? Takvog me vide stanovnici Ar-
gosa kad se mole? (Pauza) Kako sam ruan! Mora da me ne vole
mnogo.
EGIST: Oni vas se boje.
JUPITER: Odlino! Nije ni potrebno da me vole. Voli li
me ti, kralju?
EGIST: ta hoete od mene? Nisam li dosta platio?
JUPITER: Nikad dosta!
EGIST: Izgaram na poslu.
JUPITER: Ne preteruj! Dosta dobro izgleda i debeo si.
Uostalom, ne prebacujem ti to. To je dobro kraljevsko salo, uto
kao loj za svee, tako i treba. Sazdan si da ivi jo dvadeset go-
dina.
EGIST: Jo dvadeset godina!
JUPITER: eli li da umre?
EGIST: Da.
JUPITER: Kad bi neko uao ovako isukana maa, da li bi
pruio svoje grudi tom mau?
EGIST: Ne znam.
JUPITER: Dobro me sluaj: ako pusti da te zakolju kao
tele, bie primerno kanjen: ostae kralj u Tartaru za vena
vremena. Eto ta sam doao da ti kaem.
EGIST: Neko hoe da me ubije?
JUPITER: Izgleda.
EGIST: Elektra?
JUPITER: I neko drugi.
EGIST: Ko?
JUPITER: Orest.
EGIST: Ah! (Pauza) Pa dobro, tako je pisano, ta ja tu mo-
gu?
an Pol Sartr - Muve
39
JUPITER: ta ja tu mogu? (Menjajui ton) Naredi sme-
sta da uhvate mladia koji se naziva Filebom. Neka ga s Elek-
trom bace u neku tamnicu i dozvoljavam ti da ih tamo zaboravi.
Dobro? ta eka? Pozovi straare.
EGIST: Neu.
JUPITER: Hoe li biti tako ljubazan da mi saopti razlo-
ge svom odbijanju?
EGIST: Umoran sam.
JUPITER: Zato gleda preda se? Okreni prema meni svo-
je krupne oi podlivene krvlju. Ovamo, ovamo! Plemenit si i glup
kao konj. Ali, nije tvoj otpor od onih koji me ljute: to je zain ko-
ji e malo kasnije uiniti jo ukusnijim tvoje potinjavanje. Jer
znam da e na kraju popustiti.
EGIST: Kaem vam da ne elim da uestvujem u vaim
planovima. I suvie sam u njima uestvovao.
JUPITER: Hrabro! Odupri se! Odupri se! Ah! kako sam ob-
laporan na due kao to je tvoja! Oi ti sevaju munjama, stee
pesnice i baca svoje odbijanje u lice Jupiteru. No ipak, glavice,
konjiu, ravi konjiu, ve odavno tvoje mi je srce reklo da.
Hajde, bie posluan. Misli li da bez razloga naputam Olimp?
Hteo sam da te obavestim o tom zloinu, jer mi se svia da ga
spreim.
EGIST: Da me obavestite!... Ba je to udno.
JUPITER: Naprotiv, ta je prirodnije: hou da odvratim tu
opasnost od tvoje glave.
EGIST: Ko je to traio od vas? A Agamemnona, jeste li
njega obavestili? Pa ipak, on je eleo da ivi.
JUPITER: O nezahvalne prirode, o nesrene naravi; drai
si mi od Agamemnona, to ti dokazujem, a ti se ali.
EGIST: Drai od Agamemnona? Ja? Orest vam je drag.
Dozvolili ste da se upropastim, pustili ste me da otrim pravo do
kraljevog kupatila sa sekirom u ruci i bez sumnje ste oblizivali
usne, tamo gore, razmiljajui o tome kako je ukusna dua gre-
nika. Ali danas titite Oresta od njega samoga, a mene, koga ste
gurnuli da ubije oca, mene ste izabrali da zadrim ruku sina. Ja
sam ba bio pogodan za ubicu. Ali on, oprostite, za njega ne-
sumnjivo postoje drugi planovi.
an Pol Sartr - Muve
40
JUPITER: Kakva udna ljubomora! Smiri se: ne volim ga
vie od tebe. Ja ne volim nikoga.
EGIST: Eto, vidite ta ste nainili od mene, nepravedni
boe! I odgovorite: ako danas spreavate zloin koji smilja
Orest, zato ste dopustili moj?
JUPITER: Nisu mi svi zloini podjednako neprijatni. Egi-
ste, obojica smo kraljevi i govoriu s tobom iskreno: prvi zloin
poinio sam ja stvorivi ljude smrtnima. Posle toga, ta ste mogli
vi da uinite, vi ubice? Da zadate smrt svojim rtvama? Kojeta;
one su je ve nosile u sebi; u najbolju ruku ubrzavate malo njeno
nastupanje. Zna li ta bi se dogodilo Agamemnonu da ga nisi ti
ubio? Tri meseca kasnije umro bi od kapi na grudima neke lepe
robinje. Ali, tvoj zloin mi je dobro posluio.
EGIST: Posluio vam je? Ja ga ispatam ve petnaest go-
dina, a vama je dobro posluio! Jao meni!
JUPITER: Pa ta? Zato to ga ispata on mi slui. Volim
zloine koji se isplauju. Voleo sam tvoj, jer je to bilo slepo i glu-
vo ubistvo, nesvesno samoga sebe, antiko, slinije kataklizmi
nego ljudskom poduhvatu. Nijednog trenutka nisi mi prkosio:
nasrnuo si u nastupu besa i straha, a posle, kada se groznica sti-
ala, razmiljao si s uasavanjem o svom inu i nisi hteo da ga
prizna. Meutim, kakvu sam korist ja iz njega izvukao! za jed-
nog mrtvog oveka, dvadeset hiljada ljudi ogrezlih u kajanju, eto
bilansa. Nisam napravio lo posao.
EGIST: Vidim ta prikrivaju sve te prie: Orest nee osea-
ti griu savesti.
JUPITER: Ni senku grie savesti. Ovoga asa on meto-
dino gradi svoje planove, hladne glave, odmereno. ta e mi
jedno ubistvo bez grie savesti, jedno drsko ubistvo, spokojno
ubistvo, lako kao para na ubiinoj dui! Spreiu to! Ah! mrzim
zloine nove generacije, runi su i neplodni kao kukolj. Taj bledi
mladi ubie te kao pile i otii e, krvavih ruku i iste savesti. Na
tvom mestu, to bi me poniavalo. Hajde! pozovi straare!
EGIST: Rekao sam vam ne, neu. Zloin koji se priprema i
suvie vam se ne svia da se meni ne bi dopadao.
JUPITER (menjajui ton): Egiste, ti si kralj, obraam se
tvojoj kraljevskoj savesti: jer, ti voli da vlada.
an Pol Sartr - Muve
41
EGIST: I onda?
JUPITER: Ti me mrzi, ali mi smo roaci, nainio sam te
prema svojoj slici i prilici: kralj je bog na zemlji, plemenit i gro-
zan kao bog.
EGIST: Grozan? Vi?
JUPITER: Pogledaj me. (Dugo utanje) Rekao sam ti da
sam te nainio prema svojoj slici i prilici. Mi obojica odravamo
red, ti u Argosu, ja u svetu; i ista teka tajna pritiska naa srca.
EGIST: Ja nemam tajni.
JUPITER: Ima. Istu koju i ja. Bolnu tajnu bogova i kralje-
va: da su ljudi slobodni. Oni su slobodni, Egiste. Ti to zna, a oni
to ne znaju.
EGIST: Do vraga, kada bi oni to znali, potpalili bi moju
palatu sa sve etiri strane. Evo petnaest godina kako igram ko-
mediju da bih skrio od njih njihovu mo.
JUPITER: Vidi da smo slini.
EGIST: Slini? Kakav je to podsmeh to navodi jednog bo-
ga da se nazove meni slinim? Otkad vladam, svi moji postupci i
sve moje rei tee da izgrade moju sliku; elim da je svaki od
mojih podanika nosi u sebi i da osea, ak i u osami, kako moj
strogi pogled pada i na njegove najskrivenije misli. Ali, ja sam
sam svoja prva rtva: vidim sebe samo onako kako me oni vide,
naginjem se nad otvoreni zdenac njihovih dua i moja je slika tu,
sasvim na dnu, ona me odbija i opinjava. Svemogui boe, ko
sam ja ako ne strah koji drugi oseaju prema meni?
JUPITER: A ta misli, ko sam ja? (Pokazujui kip) I ja
takoe imam svoju sliku. Misli li da me od nje ne hvata vrtogla-
vica? Ve sto hiljada godina ja igram pred ljudima. Jednu laganu
i mranu igru. Potrebno je da me oni gledaju: sve dok su im oi
uperene u mene, oni e zaboravljati da gledaju u sebe. Ako bih
se zaboravio za jedan trenutak, ako bih pustio da se njihov po-
gled odvrati...
EGIST: ta onda?
JUPITER: Pusti! To se tie jedino mene. Ti si umoran, Egi-
ste, ali na ta se ali? Ti e umreti. A ja neu. Dok god bude
ljudi na ovom zemljinom aru, biu osuen da igram pred njima.
EGIST: Avaj! Ali, ko je nas osudio?
an Pol Sartr - Muve
42
JUPITER: Mi sami; jer, nama vlada ista strast. Ti voli red.
Egiste. Red.
EGIST: Red. Istina je. Zbog reda sam zaveo Klitemnestru,
zbog reda sam ubio svog kralja; hteo sam da vlada red i da vlada
kroz mene. iveo sam bez elja, bez ljubavi, bez nade: uvodio
sam red. O strana i boanska strasti!
JUPITER: Ne bismo mogli imati drugih: ja sam bog, a ti si
roen da bude kralj.
EGIST: Avaj!
JUPITER: Egiste, bie koje sam ja stvorio i moj smrtni bra-
te, u ime toga reda kojem obojica sluimo, ja ti nareujem: do-
kopaj se Oresta i njegove sestre!
EGIST: Zar su toliko opasni?
JUPITER: Orest zna da je slobodan.
EGIST (ivo): On zna da je slobodan! Onda nije dosta da
ga bacim u okove. Slobodan ovek u jednom gradu isto je to i
ugava ovca u stadu. Okuie itavo moje stado i upropastie
moje delo. Svemoni boe, ta eka, to ga ne zgromi?
JUPITER (polako): Da ga zgromim? (Pauza. Umoran i po-
grbljen.) Egiste, bogovi imaju jednu drugu tajnu...
EGIST: ta e mi rei?
JUPITER: Kada se jednom sloboda rasprsne u dui nekog
oveka, bogovi protiv njega ne mogu nita. Jer, to je stvar ljudi, i
na drugim je ljudima - samo na njima - da ga puste ili zadave.
EGIST (posmatrajui ga): Da ga zadave?... Svakako u te
posluati. Ali, ne govori nita vie i ne zadravaj se dugo ovde,
jer neu moi to da podnesem.
Jupiter izlazi.
SCENA VI SCENA VI SCENA VI
Egist ostaje sam za trenutak, zatim Elektra i Orest Egist ostaje sam za trenutak, zatim Elektra i Orest Egist ostaje sam za trenutak, zatim Elektra i Orest
ELEKTRA (skoivi prema vratima): Udari ga! Ne ostavljaj
mu vremena da vie; ja uvam vrata.
EGIST: To si, dakle, ti, Oreste?
OREST: Brani se!
EGIST: Neu se braniti. Suvie je kasno da zovem u po-
an Pol Sartr - Muve
43
mo i srean sam to je kasno. Ali, neu se braniti: hou da me
ubije.
OREST: Dobro. Nije vaan nain. Biu, dakle, ubica. (Uda-
ra ga svojim maem.)
EGIST (teturajui se): Nisi promaio. (Hvata se za Oresta)
Pusti me da te gledam. Je li istina da nema grie savesti?
OREST: Grie savesti? Zato? inim ono to je pravedno.
EGIST: Pravedno je ono to eli Jupiter. Bio si skriven ov-
de i uo si.
OREST: ta me se tie Jupiter? Pravda je stvar ljudi i nije
mi potreban bog da me njoj naui. Pravedno je zgaziti te, gnusni
nitkove, i sruiti tvoju vladavinu nad stanovnicima Argosa, pra-
vedno je vratiti im oseanje dostojanstva. (Odguruje ga.)
EGIST: Boli.
ELEKTRA: On posre, a lice mu je sivo. Uas! kakoje
runo gledati oveka koji umire!
OREST: Umukni! Neka ponese u grob samo seanje na
nau radost.
EGIST: Budite prokleti oboje!
OREST: Zar nee zavriti s umiranjem?
Udara ga, Egist pada.
EGIST: uvaj se muva, Oreste, uvaj se muva. Nije sve go-
tovo.
Umire.
OREST (odgurnuvi ga nogom): Za njega je u svakom slu-
aju sve gotovo. Odvedi me do kraljiine odaje.
ELEKTRA: Oreste...
OREST: ta je?
ELEKTRA: Ona nam vie ne moe nakoditi...
OREST: I onda?... Ne prepoznajem te. Nisi maloas tako
govorila.
ELEKTRA: Oreste... ni ja tebe ne prepoznajem.
OREST: Dobro; ii u sam.
Orest izlazi.
SCENA VII SCENA VII SCENA VII
Elektra, sama Elektra, sama Elektra, sama
an Pol Sartr - Muve
44
ELEKTRA: Hoe li vikati? (Pauza. Oslukuje) On koraa
hodnikom. Kada otvori etvrta vrata... Ah! ja sam to htela! Ja to
hou, treba daja to hou. (Gleda Egista.) Ovaj ovde je mrtav. To
je, dakle, to to sam elela. Nisam bila svesna toga. (Pribliava
mu se.) Stotinu puta videla sam ga u snu, opruenog na tom
istom mestu, s maem u srcu. Oi su mu bile zatvorene, izgleda-
lo je da spava. Sad ne izgleda da spava, i oi su mu irom otvo-
rene, on me gleda. Umro je i moja je mrnja umrla s njim, a ja
sam ovde i iekujem, a ona je druga jo iva, u dnu svoje odaje,
uskoro e poeti da vie. Vikae kao ivotinja. Ah! ne mogu vie
da podnesem taj pogled. (Klekne i baci plat preko Egistovog
lica.) ta sam htela? (utanje. Zatim Klitemnestrini krici.) Uda-
rio ju je. Majka nam je, a on ju je udario. (Die se) Eto: moji su
neprijatelji mrtvi. Godinama sam unapred uivala u toj smrti, a
sada oseam da mi je srce stegnuto u mengele. Jesam li lagala
samu sebe tokom petnaest godina? Nije istina! Nije istina! Ne
moe biti istina! Ja sam kukavica. elela sam ovaj trenutak i jo
ga uvek elim. elela sam da vidim tu gnusnu svinju kako lei
pred mojim nogama. (Strgne plat) ta me se tie tvoj pogled
mrtve ribe! Htela sam taj pogled i uivam u njemu. (Sve slabiji
krici Klitemnestre.) Neka vie! Neka vie! Hou njene krike
uasa i hou njene patnje! (Krici prestaju) Radost! Radost! Pla-
em od radosti: moji su neprijatelji mrtvi i moj je otac osveen!
Orest se vraa sa krvavim maem u ruci. Ona mu pritra-
va.
SCENA VIII SCENA VIII SCENA VIII
Elektra, Orest Elektra, Orest Elektra, Orest
ELEKTRA: Oreste!
OREST: ega se boji?
ELEKTRA: Ne bojim se, pijana sam. Pijana od radosti. ta
je rekla? Je li dugo preklinjala za milost?
OREST: Elektro, neu se kajati za ono to sam uinio, ali
ne smatram da je dobro govoriti o tome: postoje uspomene koje
se ne dele. Znaj jedino da je umrla.
an Pol Sartr - Muve
45
ELEKTRA: Proklinjui nas? Reci samo to: proklinjui nas?
OREST: Da. Proklinjui nas.
ELEKTRA: Uzmi me u svoje naruje, voljeni moj, i stegni
me iz sve snage. Kako je tamna no i s kakvom je mukom probija
svetlost tih baklji! Voli li me?
OREST: Nije no: to je cik zore. Slobodni smo, Elektro.
ini mi se da sam te rodio i da se raam s tobom: volim te i ti mi
pripada. Krv nas dvostruko vezuje, jer smo od iste krvi i zajedno
smo prolili krv.
ELEKTRA: Baci svoj ma! Daj mi tu ruku! (Uzima mu ruku
i ljubi je) Prsti su ti kratki i etvrtasti. Stvoreni su da uzimaju i
dre. Mila ruka! Bolja je od moje. Kako je postala teka da bi
udarila ubice naeg oca! (Odlazi da uzme jednu baklju
ipribliava se Orestu) Treba da osvetlim tvoje lice, jer no posta-
je sve gua i ne vidim te vie dobro. Potrebno mi je da te vidim:
kad te ne vidim, bojim te se; ne treba da te isputam iz vida. Vo-
lim te. Treba da mislim da te volim. Kako udno izgleda!
OREST: Ja sam slobodan, Elektro; sloboda se sruila na
mene kao munja.
ELEKTRA: Slobodan? Ja se ne oseam slobodnom. Dogo-
dilo se neto to vie ne moemo izmeniti. Moe li spreiti da
ne budemo zauvek ubice nae majke?
OREST: Misli li da bih hteo da to spreim? Izvrio sam
svoj in, Elektro, i taj in je dobar. Nosiu ga na svojim pleima
kao onaj ovek koji nosi preko vode putnike, preneu ga na dru-
gu obalu i poloiu raun. I to bude tei za noenje, vie u se
radovati, jer je on moja sloboda. Jo jue sam koraao nasumice
zemljom i hiljade puteva bealo je pod mojim koracima, jer su
pripadali drugima. Iao sam svakim od njih i putem skeledije
koji tri du obale, i mazgarevom stazicom, i utabanim putem
koijaa; ali, nijedan nije pripadao meni. Danas je od svih njih
ostao samo jedan put, i bog zna kamo vodi; ali, to je moj put.
ta ti je?
ELEKTRA: Ne mogu vie da te vidim! Te svetiljke ne
osvetljavaju. ujem tvoj glas, ali on mi zadaje bol, see kao no.
Hoe li odsad uvek biti tako mrano, ak i danju? Oreste! Evo ih!
OREST: Koga?
an Pol Sartr - Muve
46
ELEKTRA: Evo ih! Odakle dolaze? Padaju s tavanice kao
grozdovi crnog groa i od njih zidovi postaju crni; zavlae se
izmeu svetiljke i mojih oiju i njihove mi senke otimaju tvoje li-
ce.
OREST: Muve...
ELEKTRA: uj!... uj um njihovih krila, slian brujanju
kovanice! One nas okruuju, Oreste. One nas vrebaju; zaas e
se stutiti na nas, i osetiu hiljade ljigavih nogu po telu. Kamo
da beimo, Oreste? One se nadimaju, nadimaju, sad su velike
kao pele, svuda e nas pratiti u gustom roju! Uas! Vidim njiho-
ve oi, hiljade oiju koje nas gledaju.
OREST: ta nas se tiu muve?
ELEKTRA: To su Erinije, Oreste, boginje grie savesti.
GLASOVI (iza vrata): Otvorite! Otvorite! Ako ne otvorite,
razvaliemo vrata!
Tupi udarci u vrata.
OREST: Klitemnestrini krici privukli su straare. Doi!
Odvedi me u Apolonovo svetilite; tamo emo provesti no, za-
tieni od ljudi i muva. Sutra u govoriti svom narodu.
(Zavesa)
TREI IN TREI IN TREI IN
SCENA I SCENA I SCENA I
Apolonov hram. Polumrak. Apolonov kip na sredini scene.
Elektra i Orest spavaju u podnoju kipa, obujmivi njegove noge
svojim rukama. Erinije, poreane ukrug, stoje oko njih. Spavaju
stojei, kao rode. U dnu jedna teka bronzana vrata.
PRVA ERINIJA (proteui se): Aaaaah! Spavala sam stoje-
ki, sva ukruena od besa, i snevala sam duge nemirne snove. O,
lepi cvete besa, lepi crveni cvete u mom srcu! (Krui oko Oresta i
Elektre.) Oni spavaju. Kako su beli, kako su neni! Kotrljau se
preko njihovih trbuha i grudi kao bujica preko ljunka. Glaau
strpljivo to neno meso, trljau ga, grepu ga, istroiu ga do
kostiju. (Napravi nekoliko koraka.) O, isto jutro mrnje! Kakvo
an Pol Sartr - Muve
47
divno buenje! oni spavaju, oznojeni su, miriu na groznicu, a ja,
ja bdim, svea i okrutna, moja je dua od bakra - i oseam se
svetom.
ELEKTRA (kroz san): Avaj!
PRVA ERINIJA: Ona jei. Strpljenja, uskoro e upoznati
nae ujede, nateraemo te da urla pod naim milovanjima. Ui
u u tebe kao mujak u enku, jer ti si moja supruga, i osetie
teinu moje ljubavi. Lepa si, Elektro, lepa si od mene; ali vide-
e, moji poljupci donose starost: pre no to proe est meseci,
nainiu od tebe staricu, a ja, ja u ostati mlada. (Naginje se
nadnju.) Lep je to smrtni plen, dobar za jelo; gledam ih, udiem
njihov dah, i bes me gui. O slasti, osetiti da si praskozorje
mrnje, biti kande i eljusti, oseati vatru u ilama! Mrnja me
plavi i gui, nadolazi u mojim grudima kao mleko. Probudite se,
sestre moje, probudite se; evo jutra.
DRUGA ERINIJA: Sanjala sam da ujedam.
PRVA ERINIJA: Imaj strpljenja: jedan ih bog titi danas,
ali ubrzo e ih e i glad isterati iz ovog utoita. Tada e ih gri-
sti svim zubima.
TREA ERINIJA: Aaaaah! Hou da grebem!
PRVA ERINIJA: Priekaj malo: uskoro e tvoji gvozdeni
nokti urezati hiljade crvenih brazdi u put krjvaca. Primaknite se,
sestre moje, doite da ih vidite.
PRVA ERINIJA: Kako su mladi!
DRUGA ERINIJA: Kako su lepi!
PRVA ERINIJA: Radujte se; suvie su esto zloinci stari i
runi; vie je nego retka velika radost da se unitava ono to je
lepo.
ERINIJE: Juhu! Juhuhu!
TREA ERINIJA: Orest je gotovo dete. Moja e mrnja
imati prema njemu materinske nenosti. Uzeu na svoja kolena
njegovu bledu glavu, milovau mu kose.
PRVA ERINIJA: A zatim?
TREA ERINIJA: A zatim u odjednom zariti ova dva pr-
sta u njegove oi.
Sve tri se smeju.
PRVA ERINIJA: Oni uzdiu, miu se; brzo e se probuditi.
an Pol Sartr - Muve
48
Hajde, sestre moje, sestre moje muve, razbudite krivce naom
pesmom.
HOR ERINIJA: Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz. Spustiemo se na
tvoje gnjilo srce kao muve na slatki. Gnjilo srce, krvavo srce,
ukusno srce. Skupljaemo kao pele gnoj i sukrvicu tvog srca.
Od toga emo nainiti med, videe, lepi zeleni med. Kakva bi
nas ljubav mogla tako ispuniti kao mrnja? Bzzz, bzzz, bzzz,
bzzz. Biemo nepomine oi kua. Reanje psa uvara koji e ke-
ziti zube pri tvom prolazu. Zujanje koje e leteti nebom iznad
tvoje glave. umski zvuci. Zvidanje, pucketanje, hukanje, uka-
nje. Biemo no. Mrkla no tvoje due. Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz. Ju-
huhu! juhuhu! juhuhu! Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz. Mi muve sisamo
gnoj. Sve emo s tobom podeliti. Traiemo hranu u tvojim
ustima. I zrak svetlosti u dnu tvojih oiju. Pratiemo te do gro-
ba. I ustupiemo mesto tek crvima. Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz.
One igraju.
ELEKTRA (koja se budi): Ko to govori? Ko ste vi?
ERINIJE: Bzz, bzz, bzz.
ELEKTRA: Ah! Evo vas. Dakle? Zaista smo ih ubili?
OREST (budei se): Elektro!
ELEKTRA: Ko si ti? Ah! Ti si Orest. Odlazi.
OREST: ta ti je?
ELEKTRA: Bojim te se. Sanjala sam da je naa majka pala
nauznak i da krvari, i njena je krv tekla potoiima ispod svih
vrata palate. Pipni mi ruke, hladne su. Ne, pusti me. Ne dodiruj
me. Je li mnogo krvarila?
OREST: Umukni.
ELEKTRA (razbudivi se odjednom): Pusti me da te gle-
dam: ubio si ih. Ti si ih ubio. Tu si, budi se, nita ne pie na
tvom licu, pa ipak, ti si ih ubio.
OREST: I onda? Da, ja sam ih ubio. (Pauza) I ja, i ja se te-
be bojim. Bila si tako lepa, jue. Reklo bi se da ti je neka
ivotinja raskopala lice svojim kandama.
ELEKTRA: Neka ivotinja? Tvoj zloin. On mi kida obraze
i kapke: ini mi se da su mi ui i zubi goli. A one? Ko su one?
OREST: Ne misli na njih. Nita ti ne mogu.
PRVA ERINIJA: Neka doe meu nas, ako se usuuje, i vi-
an Pol Sartr - Muve
49
dee da li joj nita ne moemo.
OREST: Mir, kuje! U kuicu! (Erinije gunaju) Ona koja je
jue u beloj haljini igrala na stepenicama hrama, je li mogue da
si to bila ti?
ELEKTRA: Ostarila sam. Za jednu no.
OREST: Jo si lepa, ali... ma gde sam video te mrtve oi?
Elektro... lii na nju; lii na Klitemnestru. Da li je vredelo ubiti
je? Kada gledam svoj zloin u tim oima, uasavam ga se.
PRVA ERINIJA: To je zato to te se ona uasava.
OREST: Je li istina? Je li istina da me se uasava?
ELEKTRA: Pusti me.
PRVA ERINIJA: ta, zar jo sumnja? Kako da te ne mrzi?
ivela je mirno sa svojim snovima; ti si doao, donosei krvopro-
lie i svetogre. I eto je, deli tvoju krivicu, prikovana uz taj pije-
destal, jedini deo zemlje koji joj je preostao.
OREST: Ne sluaj je.
PRVA ERINIJA: Nazad! Nazad! Oteraj ga, Elektro, nemoj
pustiti da te dotakne njegova ruka. To je kasapin! Nosi na sebi
otuni miris svee krvi. Ubio je staru veoma neveto, znas, i to
ne odjednom.
ELEKTRA: Ne lae?
PRVA ERINIJA: Moe mi verovati, bila sam tamo, zujala
sam oko njih.
ELEKTRA: Zadao je vie udaraca?
PRVA ERINIJA: Dobro tuce. I svaki put ma je uinio
krc u rani. Zaklanjala je lice i stomak rukama, i on joj je iska-
sapio ruke.
ELEKTRA: Mnogo je patila? Nije odmah umrla?
OREST: Ne gledaj ih vie, zapui ui, a naroito nemoj ih
ispitivati; izgubljena si ako ih ispituje.
PRVA ERINIJA: Strano je patila.
ELEKTRA (zaklanjajui lice rukama): O!
OREST: Ona hoe da nas rastavi, ona podie oko tebe zi-
dove usamljenosti. uvaj se: kada bude sama, sasvim sama i
bez zatite, bacie se na tebe. Elektro, mi smo se zajedno odlui-
li na to ubistvo, treba zajedno da snosimo njegove posledice.
ELEKTRA: Smatra li da sam ga ja elela?
an Pol Sartr - Muve
50
OREST: Zar to nije istina?
ELEKTRA: Ne, nije istina... ekaj... Da! Ah! Ne znam vie.
Sanjala sam taj zloin. Ali ti, ti si ga izvrio, delatu svoje sop-
stvene majke?
ERINIJE (smejui se i viui): Delatu! Delatu! Delatu!
Kasapine!
OREST: Elektro, iza tih vrata je svet. Svet i jutro. Napolju
sunce se die iznad puteva. Uskoro emo izai, ii emo pute-
vima obasjanim suncem i te keri noi izgubie svoju mo: zraci
sunca proburazie ih kao maevi.
ELEKTRA: Sunce...
PRVA ERINIJA: Nikad vie nee videti sunce, Elektro. Za-
biemo se izmeu njega i tebe kao oblak skakavaca i svuda e
nositi no na glavi.
ELEKTRA: Pustite me! Prestanite da me muite!
OREST: Tvoja slabost njihova je snaga. Gle: ne usuuju se
nita meni da kau. uj: neki bezimeni uas spustio se na tebe i
deli nas. Pa ipak, ta si ti proivela to ja nisam? Misli li da e
moje ui ikada prestati da sluaju jeanje moje majke? A njene
ogromne oi - dva unitena okeana - na licu od krede, misli li
da e moje oi ikada prestati da ih vide? A mora koja te prodi-
re, misli li da e ikada prestati da me mui? No, ta me se to ti-
e: ja sam slobodan. Iznad more i uspomena. Slobodan. I pomi-
ren sa samim sobom. Ne treba da mrzi sebe, Elektro. Daj mi ru-
ku: neu te napustiti.
ELEKTRA: Pusti moju ruku! Bojim se tih crnih kuja oko
nas, ali se jo vie bojim tebe.
PRVA ERINIJA: Vidi! Vidi! Zar ne, lutkice, manje se bo-
ji nas nego njega? Mi smo ti potrebne, Elektro, ti si nae dete.
Potrebni su ti nai nokti da ti riju po puti, potrebni su ti nai zu-
bi da ti grizu grudi, potrebna ti je naa ljudoderska ljubav da te
odvrati od mrnje koju osea prema samoj sebi, potrebno ti je
da pati telom da bi zaboravila patnje svoje due. Doi! Doi!
Treba da sie samo dve stepenice, prihvatiemo te u nae na-
ruje, nai e poljupci raskidati tvoju nenu put i bie to zabo-
rav, zaborav u velikom istom plamenu bola.
ERINIJE: Doi! Doi!
an Pol Sartr - Muve
51
One igraju veoma polako. kao da ele da je opine. Elek-
tra ustaje.
OREST (zgrabivi je za ruku): Ne idi tamo, preklinjem te,
to e biti tvoja propast.
ELEKTRA (snano se otrgnuvi): O! Mrzim te!
Silazi niz stepenice, Erinije se bacaju na nju.
ELEKTRA: U pomo!
Ulazi Jupiter.
SCENA II SCENA II SCENA II
Isti, Jupiter Isti, Jupiter Isti, Jupiter
JUPITER: Na mesto!
PRVA ERINIJA: Gospodar!
Erinije se sa aljenjem sklanjaju, ostavljajui Elektru
opruenu na zemlji.
JUPITER: Jadna deca! (Pribliava se Elektri) Eto dokle
smo stigli. Bes i saaljenje bore se za moje srce. Ustani, Elektro:
dok ja budem ovde, moje ti kuje nee naneti zla. (Pomae joj da
ustane) Kakvo strano lice! Jedna jedina no! Jedna jedina no!
Gde je tvoja seoska sveina? Za jednu jedinu no istroili su se
tvoja jetra, slezina i plua, tvoje je telo postalo golemi jad. Ah!
tata i luda mladosti, koliko ste zla sebi naneli!
OREST: Mani taj dobronamerni ton: on loe prilii kralju
bogova.
JUPITER: A ti, mani taj ponosni ton: on nipoto ne prilii
jednom krivcu koji ispata svoj greh.
OREST: Ja nisam krivac i ne moe me naterati da ispa-
tam ono to ne smatram zloinom.
JUPITER: Moda se zavarava, ali - strpljenja: neu te du-
go ostaviti u zabludi.
OREST: Mui me koliko te volja: ni zbog ega ne alim.
JUPITER: ak ni zbog ponienja u koje je tvoja sestra gur-
nuta tvojom krivicom?
OREST: ak ni zbog toga.
JUPITER: uje li ga, Elektro? To je onaj koji je tvrdio da
te voli.
an Pol Sartr - Muve
52
OREST: Volim je vie no sebe. Ali, njene patnje potiu od
nje same i jedino ih se sama moe osloboditi: ona je slobodna.
JUPITER: A ti? Moda si i ti slobodan?
OREST: To ti dobro zna.
JUPITER: Pogledaj me, bestidno i glupo stvorenje! ba di-
van utisak ostavlja, zaista, sav zgren izmeu nogu jednog bo-
ga koji rado prua pomo, s tim izgladnelim kujama koje te op-
sedaju! Ako se usuuje da tvrdi da si slobodan, onda treba sla-
viti slobodu zatvorenika okovanog lancima, na dnu tamnice, i
slobodu raspetoga roba.
OREST: to da ne?
JUPITER: Pazi se: hvalie se, jer te Apolon titi. Ali, Apo-
lon je moj i te kako posluni sluga. Ako dignem prst, napustie
te.
OREST: Dobro! Digni prst, digni celu aku!
JUPITER: emu? Nisam li ti rekao da mi je mrsko da ka-
njavam? Doao sam da vas spasem.
ELEKTRA: Da nas spase? Prestani da se podsmeva, go-
spodaru osvete i smrti, jer nije dozvoljeno - ak ni jednom bogu
- da onima koji pate prua varavu nadu.
JUPITER: Za etvrt asa moe biti napolju.
ELEKTRA: iva i zdrava?
JUPITER: Ima moju re.
ELEKTRA: ta e mi traiti u zamenu?
JUPITER: Ne traim ti nita, dete moje.
ELEKTRA: Nita? Jesam li dobro ula, dobri boe,
oboavani boe?
JUPITER: Ili skoro nita. Ono to mi najlake moe dati:
malo kajanja.
OREST: uvaj se, Elektro: to nita pritiskivae ti duu
kao planina.
JUPITER (Elektri): Ne sluaj ga. Bolje mu odgovori: kako
da ne pristanem da ga se odreknem - drugi ga je poinio. Jedva
bi se moglo rei da si mu bila sauesnik.
OREST: Elektro! Hoe li porei petnaest godina mrnje i
nadanja?
JUPITER: Ko govori o poricanju? Ona nikada nije elela
an Pol Sartr - Muve
53
taj bezboni in.
ELEKTRA: Avaj!
JUPITER: Hajde! Moe se poveriti u moje ruke. Zar ja ne
itam u srcima?
ELEKTRA (nepoverljivo): I ti ita u mom srcu da nisam
elela taj zloin? Poto sam petnaest godina sanjala o ubistvu i
osveti?
JUPITER: Bah! Ti krvavi snovi koje si ljuljukala posedova-
li su neku vrstu nevinosti: oni su ti prikrivali tvoje ropstvo, vidali
su rane tvoga ponosa. Ali, nikada nisu sanjali o tome da ih ostva-
ri. Varam li se?
ELEKTRA: Ah! boe moj, dragi boe, kako elim da se ne
vara!
JUPITER: Ti si sasvim mala devojica, Elektro. Druge ma-
le devojice ele da postanu bogatije ili lepe od svih ena. A ti,
zaarana groznom sudbinom svoje rase, ti si elela da postane
najtunija i najvea zloinka. Ti nikada nisi elela zlo: elela si
samo svoju sopstvenu nesreu. U tvojim godinama deca se jo
igraju lutkama ili kolice; a ti, jadna mala, bez igraaka i dru-
tva, igrala si se ubistva, jer je to igra koja se moe igrati bez sa-
druga.
ELEKTRA: Avaj! Avaj! Sluam te i jasno vidim sebe.
OREST: Elektro! Elektro! Sada si ti kriva. Ko moe da zna
ono to si htela ako ne ti sama? Hoe li pustiti nekog drugog da
o tome odluuje? Zato izobliavati prolost koja ne moe vie
da se brani? Zato se odrie one razgnevljene Elektre kakva si
bila, te mlade boginje mrnje koju sam toliko voleo? I zar ne vi-
di da se taj svirepi bog poigrava tobom?
JUPITER: Da se poigravam vama? Bolje sasluajte to
vam predlaem: ako se odreknete svog zloina, postaviu vas
oboje na argijski presto.
OREST: Na mesto naih rtvi?
JUPITER: Tako treba da bude.
OREST: I da obuem odeu jo mlaku od pokojnog kralja?
JUPITER: Nju ili neku drugu, nema znaaja.
OREST: Da, samo neka bude crna, zar ne?
JUPITER: Nisi li u alosti?
an Pol Sartr - Muve
54
OREST: U alosti za majkom, zaboravio sam. A treba li da
i moje podanike obuem u crno?
JUPITER: Oni ve nose crninu.
OREST: Istina je. Ostavimo im vremena da iznose svoju
staru odeu. Dobro! Jesi li razumela, Elektro? Ako prolije neko-
liko suza, dae ti Klitemnestrine podsuknje i koulje, te smrdlji-
ve i prljave koulje koje si petnaest godina prala sopstvenim ru-
kama. eka te takoe i njena uloga, treba samo da je preuzme;
iluzija e biti savrena, svi e verovati da ponovo vide tvoju maj-
ku, jer si poela da lii na nju. Ja sam gadljiviji: neu navui
pantalone lakrdijaa koga sam ubio.
JUPITER: Visoko die glavu: nasrnuo si na jednog oveka
koji se nije branio i na jednu staricu koja je molila za milost: ali
onaj ko bi te sluao kako govori, ne znajui to, mogao bi da po-
veruje da si spasao svoj rodni grad, borei se sam protiv tridese-
torice.
OREST: Moda sam zaista spasao svoj rodni grad.
JUPITER: Ti? Zna li ta je iza ovih vrata? - graani Argo-
sa, svi graani Argosa. Oni ekaju svog spasioca kamenjem, vi-
lama i toljagama da bi mu pokazali svoju zahvalnost. Sam si kao
gubavac.
OREST: Jesam.
JUPITER: Hajde, ne ponosi se time. Bacili su te u usamlje-
nost prezira i uasa, o najvea kukavice od svih ubica!
OREST: Najvea kukavica od svih ubica jeste onaj ko ima
griu savesti.
JUPITER: Oreste! Ja sam stvorio i tebe i sve na svetu. Po-
gledaj! (Zidovi hrama se razmiu. Pojavljuje se nebo osuto zvez-
dama koje krue. Jupiter se nalazi u dnu scene. Njegov glas je
postao silan - mikrofon - ali jedva moe da se razume.) Pogledaj
te planete koje krue odreenim redosledom ne sudarivi se
ikada: ja sam podesio njihovo kretanje onako kako treba. Sluaj
harmoniju sfera, tu silnu pesmu zahvalnicu prirode koja odzva-
nja na etiri kraja neba. (Melodramska melodija.) Po mojoj za-
povesti se vrste odravaju, ja sam odredio da ovek rada uvek
oveka i da tene postane pas. Po mojoj zapovesti neni jezik
plima dolazi da lie pesak i povlai se u utvreni as, ja inim da
an Pol Sartr - Muve
55
biljke rastu i moj dah vodi oko Zemlje oblak ut od polenovog
praha. Nisi kod svoje kue, uljezu; osea se u svetu kao trn u
mesu, kao zverokradica u vlastelinskoj umi: jer svet je dobar, ja
sam ga stvorio po svojoj volji i ja sam Dobro. Ali ti, ti si uinio
zlo, i poredak stvari te optuuje svojim skamenjenim glasovima.
Dobro je svuda, ono je sr zove, sveina izvora, pare belutka,
teina kamena: nai e ga ak i u prirodi vatre i svetlosti, ak te
i tvoje telo izdaje, jer je oblikovano prema mojim odredbama.
Dobro je u tebi, van tebe: ono te probada kao kosa, ono te mrvi
kao planina, nosi te i valja kao more; Dobro je dozvolilo uspeh
tvoga nedela, jer ono je bilo svetlost svee, vrstina tvoga maa,
snaga tvoje miice. A to zlo kojim se toliko ponosi, ijim se tvor-
cem naziva - ta je ono ako ne odraz bia, potajni put, varljiva
slika, ije postojanje podrava Dobro. Vrati se u samoga sebe,
Oreste; svemir smatra da nisi u pravu, i ti si nula u svemiru. Vra-
ti se u prirodu, izopaeni sine: spoznaj svoju greku, zgrozi se
nad njom, istrgni je iz sebe kao pokvareni i smrdljivi zub. U su-
protnom, boj se da se more ne povue pred tobom, da izvori na
tvom putu ne presahnu, i da se zemlja ne raspadne u prah pod
tvojim nogama.
OREST: Neka se raspadne! Neka me stenje zazida i neka
biljke uvenu pri mome prolasku: itav tvoj svet nije dovoljan da
bi mi dokazao da nisam u pravu. Ti si kralj bogova, Jupiteru,
kralj kamenja i zvezda, kralj morskih talasa, ali ti nisi kralj ljudi.
Zidovi se pribliavaju, Jupiter se ponovo pojavljuje, umo-
ran i pogrbljen, i poinje da govori svojim prirodnim glasom.
JUPITER: Ja nisam tvoj kralj, bestidni crve! A ko te je
stvorio?
OREST: Ti. Ali nije trebalo da me stvori slobodnim.
JUPITER: Dao sam ti slobodu da bi mi sluio.
OREST: Moda, ali ona se okrenula protiv tebe i mi tu ni-
ta ne moemo, ni jedan, ni drugi.
JUPITER: Najzad! Evo izvinjenja!
OREST: Ja se ne izvinjavam.
JUPITER: Zaista? Zna da mnogo lii na izvinjenje ta slo-
boda ijim se robom naziva?
OREST: Ja nisam ni gospodar, ni rob, Jupiteru. Ja jesam
an Pol Sartr - Muve
56
moja sloboda! Odmah poto si me stvorio, prestao sam da ti pri-
padam.
ELEKTRA: Tako ti naeg oca, Oreste, zaklinjem te, nemoj
dodavati huljenje zloinu!
JUPITER: uj ta ti govori. I izgubi nadu da e je privole-
ti svojim razlozima: taj jezik izgleda prilino nov njenim uima i
prilino sablanjiv.
OREST: I mojim, Jupiteru. I mome grlu koje apue rei i
momjeziku koji ih pri prolazu oblikuje: teko mi je da shvatim
samoga sebe. Jo jue bio si koprena na mojim oima, vosak u
mojim uima; jo jue sam imao opravdanje: ti si bio moje oprav-
danje to postojim, jer si me stvorio da sluim tvojim planovima,
a svet je bio stara svodilja koja mi je neprekidno govorila o tebi.
A zatim, ti si me napustio.
JUPITER: Napustio, ja?
OREST: Jue, bio sam pored Elektre; sva se priroda zbijala
oko mene: ona je opevala tvoje Dobro, kao sirena, i delila mi sa-
vete akom i kapom. Da bi me privoleo na blagost, uareni dan
se ublaio kao to se pogled zamagljuje; da bi mi propovedalo
zaborav uvrede, nebo je postalo ljupko kao oprotaj. Pokorava-
jui se tvojim nareenjima, digla se moja mladost, stajala mi je
pred oima, prekljinjui kao verenica koja e biti ostavljena: vi-
deo sam svoju mladost poslednji put. Ali, odjednom se sloboda
razlila u meni i proela me, priroda je ustuknula, i nisam vie
imao godina, osetio sam se potpuno sam, sred tvog bezopasnog
sveta, kao neko ko je izgubio svoju senku; nita vie nije postoja-
lo na nebu, ni Dobro, ni Zlo, niti iko da mi zapoveda.
JUPITER: Pa? Treba li da se divim ovci koju uga izgoni iz
stada ili gubavcu zatvorenom u karantinu? Seti se, Oreste, bio si
deo moga stada, pasao si travu mojih polja sred mojih ovaca.
Tvoja sloboda nije nita drugo do uga koja te nagoni da se e-
e, ona nije nita drugo do izgnanstvo.
OREST: Pravo kae: izgnanstvo.
JUPITER: Zlo jo nije tako uzelo maha: od jue je. Vrati se
meu nas. Vrati se: vidi kako si sam, ak te i tvoja sestra napu-
ta. Bled si, uas ti iri zenice. Nada se ivotu? Nagriza te neo-
veno zlo, tue mojoj prorodi, tue tebi samom. Vrati se: ja sam
an Pol Sartr - Muve
57
zaborav, ja sam odmor.
OREST: Tu samom sebi, znam. Van prirode, protiv priro-
de, bez opravdanja, bez utoita, osim u samom sebi. Ali, neu
se podvrgnuti tvom zakonu: osuen sam da se povinujem samo
svome. Neu se vratiti prirodi: hiljade je puteva koji vode k tebi
oznaeno u njoj, ali ja mogu da sledim samo svoj put. Priroda se
grozi oveka, a ti, a ti, vrhovni vladaru bogova, ti se grozi ljudi.
JUPITER: Tano: kada lie na tebe, mrzim ih.
OREST: Priuvaj se: priznaje svoju slabost. Ja tebe ne
mrzim. ega ima izmeu nas? Kliznuemo jedan pored drugog
bez dodira, kao dve lae. Ti si bog, a ja sam slobodan. Na slian
nain smo sami i naa mora je slicna. Ko ti kae da tokom ove
duge noi nisam tragao za griom savesti? Gria savesti. San. Ali
ja, ja ne mogu vie da imam griu savesti. Niti mogu da spavam.
Pauza.
JUPITER: ta namerava da uradi?
OREST: Ljudi iz Argosa su moji Ijudi. Treba da im otvorim
oi.
JUPITER: Jadni ljudi! Dae im na poklon usamljenost i
sramotu, strgnuce tkanine kojima sam ih pokrio i odjednom e
im razotkriti njihovu egzistenciju, njihovu bestidnu i bljutavu eg-
zistenciju, koja im je data ni radi ega.
OREST: Zato da im uskratim oajanje koje je u meni
kada je to njihov zgoditak?
JUPITER: ta e oni s njim uiniti?
OREST: Ono to budu hteli: oni su slobodni, a ljudski
ivot poinje s one strane oajanja.
Pauza.
JUPITER: Dobro, Oreste, sve to bilo je predvideno. Treba-
lo je da jedan ovek doe da najavi suton moje moi. To si, da-
kle, ti? Ko bi to poverovao, jue, gledajui tvoje devojako lice?
OREST: Zar bih i ja sam poverovao? Rei koje izgovaram
suvie su velike za moja usta, one me raskidaju; sudbina koju no-
sim suvie je teka za moju mladost, ona ju je smrvila.
JUPITER: Ne volim te, pa ipak te alim.
OREST: I ja alim tebe.
JUPITER: Zbogom, Oreste. (Napravi nekoliko koraka u
an Pol Sartr - Muve
58
stranu.) to se tebe tie, Elektro, razmisli o ovom: moja vlada-
vina jo nije dokrajena, ni izdaleka i neu da napustim borbu.
Vidi da li si sa mnom ili protiv mene. Zbogom.
OREST: Zbogom.
Jupiter izlazi.
SCENA III SCENA III SCENA III
Isti, bez Jupitera. Elektra lagano ustaje. Isti, bez Jupitera. Elektra lagano ustaje. Isti, bez Jupitera. Elektra lagano ustaje.
OREST: Kuda e?
ELEKTRA: Pusti me. Nemam ta da ti kaem.
OREST: Ti koju sam jue upoznao, treba li da te zauvek
izgubim?
ELEKTRA: Da su dali bogovi da te nikada ne upoznam!
OREST: Elektro! Sestro moja, moja draga Elektro! Moja
jedina ljubavi, jedina nenosti moga ivota, ne ostavljaj me pot-
puno samog, ostani sa mnom!
ELEKTRA: Lopove! Nisam imala gotovo nita osim malo
spokojstva i nekoliko snova. Ti si mi uzeo sve, ti si pokrao moju
sirotinju. Bio si mi brat, glava nae porodice, trebalo je da me
titi; ali, ti si me bacio u krv, crvena sam kao oderani vo; sve
muve idu za mnom, nezasitnice, i moje je srce jedna uasna ko-
nica.
OREST: Ljubavi moja, istina je, sve sam ti uzeo i nemam
nita da ti dam, osim svoga zloina. Ali, to je ogroman dar. Mi-
sli li da on ne pritiskuje moju duu kao olovo? Bili smo suvie
laki, Elektro, sada nae noge upadaju u zemlju kao tokovi kola
u izlokani put. Doi, krenuemo na put i koraaemo tekim ko-
racima, povijeni pod svojim dragocenim teretom. Dae mi ruku
i otii emo...
ELEKTRA: Kamo?
OREST: Ne znam. U susret sebi samima. Preko reka i pla-
nina postoje jedan Orest i jedna Elektra koji nas oekuju. Mora-
emo ih strpljivo traiti.
ELEKTRA: Neu vie da te sluam. Nudi mi samo nesreu
i gaenje. (Ona skae na scenu. Erinije se polako pribliavaju.) U
pomo! Jupiteru, kralju bogova i ljudi, kralju moj, uzmi me u svo-
an Pol Sartr - Muve
59
je naruje, odnesi me, zatiti me; ravnau se prema tvojim zako-
nima, biu tvoj rob i pripadau ti, potpuno, ljubiu ti noge i ko-
lena. Odbrani me od muva, od mog brata, od mene same, ne
ostavljaj me samu, posvetiu sav svoj ivot ispatanju. Kajem se,
Jupiteru, kajem se!
Istrava sa scene.
SCENA IV SCENA IV SCENA IV
Orest, Erinije. Erinije se spremaju da pou za Elektrom.
Prva Erinija ih zadrava.
PRVA ERINIJA: Pustite je, sestre moje, ona namje pobe-
gla. Ali ovaj nam ostaje, i to zadugo, mislim, jer je njegova sitna
dua ilava. On e patiti za dvoje.
Erinije poinju da zuje i pribliavaju se Orestu.
OREST: Potpuno sam sam.
PRVA ERINIJA: Ma ne, najslai od svih ubica, ostajem ti
ja: videe kakve u igre izmisliti da te razonodim.
OREST: Do smrti u biti sam. Posle...
PRVA ERINIJA: Napred, sestre moje, on gubi vlast nad so-
bom. Pogledajte, oi mu se ire: uskoro e mu ivci zabrujati kao
ice na harfi pod divnim arpedom uasa.
DRUGA ERINIJA: Uskoro e ga glad isterati iz njegovog
utoita: upoznaemo ukus njegove krvi pre no to padne vee.
OREST: Jadna Elektra!
Ulazi Pedagog.
SCENA V SCENA V SCENA V
Orest, Erinije, Pedagog Orest, Erinije, Pedagog Orest, Erinije, Pedagog
PEDAGOG: Gospodaru, gde ste? Nita se ne vidi. Dono-
sim vam neto za jelo: ljudi Argosa opkolili su hram i ne moete
ni pomisliti da odavde izaete: noas emo pokuati da beimo.
U meuvremenu, jedite. (Erinije mu prepreuju put) O! Ko su
ove? Opet sujeverje. Kako alim za pitomom zemljom Atike, gde
je moj razum bio u pravu!
an Pol Sartr - Muve
60
OREST: Ne pokuavaj da im se priblii, ivog e te ra-
strgnuti.
PEDAGOG: Polako, lepotice moje! Drite, uzmite ovo me-
so i voe, ako moji darovi mogu da vas umire.
OREST: Kae da su se graani Argosa okupili ispred
hrama?
PEDAGOG: Da, da! I ne bih znao da vam kaem ko je gori
i ko strasnije eli da vam nakodi - ove lepe devojice ili vai dra-
gi podanici.
OREST: Dobro. (Pauza) Otvori vrata.
PEDAGOG: Jeste li ludi? Oni su tamo, iza vrata, s
orujem.
OREST: Uini ono to ti kaem.
PEDAGOG: Ovoga puta ete mi dozvoliti da vas ne poslu-
am. Kamenovae vas, kaem vam.
OREST: Ja sam tvoj gospodar, stare, i nareujem ti da
otvori vrata.
Pedagog odkrine vrata.
PEDAGOG: Oh! Oh!
OREST: irom?
Pedagog otvara vrata i skriva se izajednog krila. Gomila
snano gura oba krila i zbunjeno se zaustavlja na pragu. Jako
svetlo.
SCENA VI SCENA VI SCENA VI
Isti, gomila Isti, gomila Isti, gomila
UZVIK IZ GOMILE: Na smrt! Na smrt! Kamenujte ga! Ra-
strgnite ga! Na smrt!
OREST (ne sluajui ih): Sunce!
GOMILA: Bezbonie! Ubico! Kasapine! Raereiemo
te! Sipaemo ti rastopljeno olovo u rane!
JEDNA ENA: Ja u ti iskopati oi.
JEDAN OVEK: Ja u ti pojesti jetru.
OREST (uspravivi se): Evo vas, dakle, moji tako verni
podanici! Ja sam Orest, va kralj, sin Agamemnonov, i ovaj je
dan - dan moga stupanja na presto.
an Pol Sartr - Muve
61
Gomila guna, zbunjena.
OREST: Ne viete vie? (Gomila uti) Znam: bojite me se.
Pre petnaest godina, upravo na ovaj dan, jedan se drugi ubica
pojavio pred vama, imao je crvene rukavice do lakata, rukavice
od krvi, i niste ga se bojali, jer ste proitali u njegovim oima da
je jedan od vaih i da ne poseduje hrabrost svojih postupaka.
Zloin koji ne moe da podnese onaj ko ga je poinio, nije vie
niiji zloin, zar ne? To gotovo da je nesrean sluaj. Doekali
ste zloinca kao svoga kralja, i stari zloin poeo je da se unja
meu gradskim zidinama, tiho cvilei, kao pas koji je izgubio
svoga gospodara. Gledajte me, graani Argosa, shvatili ste da
moj zloin pripada meni; ja ga uzimam na sebe pred suncem, on
je smisao moga ivota i moj ponos, ne moete ni da me kaznite,
ni da me saaljevate, i zato me se bojite. Pa ipak, o moji ljudi, ja
vas volim, i zbog vas sam ubio. Zbog vas. Doao sam da traim
svoje kraljevstvo, a vi ste me odbacili, jer nisam bio jedan od va-
ih. Sada jesam jedan od vaih, o moji podanici, povezani smo
krvlju, i ja zasluujem da budem va kralj. Sve uzimam na sebe,
vae grehe i griu savesti, vae none more, Egistov zloin, sve
je moje. Ne bojte se vie vaih mrtvih, to su moji mrtvi. I pogle-
dajte: vae su vas verne muve napustile radi mene. No ne bojte
se, graani Argosa, neu sesti, sav krvav, na presto svoje rtve:
jedan mi ga je bog ponudio i ja sam rekao ne. Hou da budem
kralj bez zemlje i bez podanika. Zbogom, ljudi moji, pokuajte
da ivite: sve je novo ovde, sve se moe iznova poeti. I za mene
ivot poinje. Jedan udan ivot. ujte jo i ovo: jednog leta Ski-
rosom su harali pacovi. Bila je to strana poast, sve je razjeda-
la: stanovnici grada mislili su da e od nje umreti. Ali, jednoga
dana, doe jedan svira sa flautom. Stade uspravno nasred
grada - ovako (ustaje). Poe da svira u flautu i svi pacovi poee
da se tiskaju oko njega. Zatim poe da hoda krupnim koracima,
ovako (silazi sa pijedestala), viui ljudima Skirosa: Sklonite
se! (Gomila se sklanja) I svi pacovi podigoe glave oklevajui,
kao to sada rade muve. Pogledajte! Pogledajte muve! A zatim
se bacie odjednom za njim. I svira u flautu i njegovi pacovi
iezoe zauvek. Ovako.
Orest izlazi; Erinije se urlajui bacaju za njim. (Zavesa)