Lepota i Mrnja

Zusammenfassung

"Anikina vremena" Ive Andria

U tekstu se, polazei od klasinih Geteovih formulacija u Faustu II,
analiziraju mo lepote i posledice njenog ispoljavanja u 'svetu'
Andrieve pripovetke. Pokazuje se da se tri relativno samostalne
narativne celine, u kojima se pripoveda o ludilu popa Vujadina,
samoj Aniki i Tijani, mogu sagledati kao jedna umetnika celina
iz perspektive svojevrsne fenomenologije mrnje koja se na
razne naine ispoljava u 'svetu' Anikinih vremena. S tim u vezi je
analiziran i fenomen kletve, kao ispoljavanja nemone mrnje.

"Inae, oko lepote su uvek

ili mrak ljudske sudbine ili
sjaj ljudske krvi."
O emu se sve mora upitati onaj ko eli da dopre do smisla
pripovetke Anikina vremena? Za tumaa ima u njoj mnogo izazova, pa
nainiti meu njima neki izbor ili ak samo redosled ve daje smer
interpretaciji i omoguava da ona pone. Bez nalaenja odgovora na neka
pitanja, meutim, interpretacije uopte nema, pokuaj razumevanja
izjalovljuje se.
Dve stvari u Anikinim vremenima nemogue je mimoii. To su mo lepote
koju neko lepo bie ima ili moe da stekne nad ljudima, i poremeaj koji
ispoljavanje (a pogotovu zloupotreba) takve moi izaziva u svetu.
Naruavanje ustanovljenog reda, ogreenje o zateene norme,
prekoraivanje granica onog to vai za uobiajeno, prihvatljivo ili moralno,
izazivaju samim tim to granice, norme i red postoje reakciju savesti,
nedokuivu njenu "igru" sa okolnostima i dogaajima. Uobiajeno je
'normalno', a normalno i dobro se neretko izjednauju, s razlogom, a i
uprkos razlozima. Usvojeni red, priznate norme i nametnute granice, sve to
podupire ivot i daje mu neki 'smisao', ali, istovremeno, nuno ga ini i
manje ili vie skuenim.
ta biva kad upravo lepo bie, i to upravo svojom lepotom: udom lepote
koje ga izdvaja meu drugim biima, naruava poeljni ali u neemu za
ljude i osujeujui poredak stvari? Kakva je uloga lepote u svetu? i da li se
ona, kada se ispoljava kao mo nad duama ljudi, ispoljava saobrazno

najviem, bitnom svom svojstvu? Dalja pitanja koja se, kao u koncentrinim
krugovima, ire oko ovih i od kojih se udaljuju, vode misao najpre do onog
da li je dovoljno dodirnuti lepotu, i ta to uopte znai; takoe, ta znai biti
njome dodirnut, kakvo je to obogaenje egzistencije? Da li takvo ispunjenje
nuno znai i ugroavanje ivota, osiromaenje u obogaivanju, gubitak na
vrhuncu?
I
Velika je praznina ivota. ovek osea neodoljivu potrebu da je ispuni.
Moda nita drugo i ne eli, i ne moe, i ne treba da postigne. Ali ime
ispuniti, i kako, taj zjap ivljenog vremena, koje je i zastraujue, ali je
svako to osea i ono najdragocenije to se moe 'imati'? Praznina ivota
vea je nego zamor to ga donose rad, napor, treperenje u brizi da se ivot
obnovi i odri. U prvom, ma kako kratkom predahu koji treperenje u brizi i
rad dozvole, ona se iznova objavljuje. Njena je tajna usamljenost due. To e
rei: ukoliko postoji neko drugi za mene u svetu a i ja postojim za njega,
ivot postaje ispunjen. Postoje razne veze meu ljudima, zajednice i
pripadnosti. Svaka od njih otvara pojedincu, koji zahvaljujui njima
prevazilazi donekle svoju usamljenost, neke mogunosti; punktualna
samosvest otvara se za obilje drugih. Neto se bira i prima slobodno, neto
je nametnuto zateenom kulturom, obiajima, pa i sluajem. Prazninu ivota
najbolje ispunjava ono to donosi ljubav. Dok ona postoji, praznine nema.
ak i kad za tu prazninu zna i o njoj moda misli, ovek je, u stvari, ne
osea dok je u njemu ljubea dua.
Otud i vanost lepote. ovek se u ljubavi, i ljubavlju, lepoti dobrovoljno i
rado pokorava, predaje joj se i neretko preputa njenom vostvu, kao da bia
koja je imaju sve bolje umeju i vie znaju nego ona koja je nemaju. Da li e
se to zvati strast ('slepa strast'), oduevljenje, ozarenost, ushit, poverenje ili
nekako drugaije, svejedno je. Lepota ima mo koju joj daje sposobnost da
u onima koji je vide pokrene neto ime brzo i lako, tako im izgleda,
pobeuju prazninu ivota; to je najvanije potpuno. Mada, ne uvek trajno.
Koliko god se inilo prirodnim da ljubav i lepota idu zajedno, njihov
raskorak, sve ako i nije neumitan, est je ono najbolje to ivot moe dati
pretvara se u gorak poraz, traginu zabludelost, melanholinu spoznaju da je
ivotna punoa bila varljiva. Je li ona zbog toga manje vredna, dok je
trajala? Je li lepota, koja budi ljubav, zato manje mona, treba li da bude
manje mona? Njena mo je opasna; da li zato okretati pogled od nje? Isto
kao to ga ovek okree, voljno i nevoljno, od rugobe i svakojakih grozota
koje ljudi prireuju jedni drugima i sami sebi? Zar propustiti mogunost da
se, izlaui se lepom biu, doivi sve to odatle moe da usledi, kao da
pogibelj, teta ili nesrea u arealima runoe nisu podjednako verovatne kao
i u podruju u kojem lepota pokazuje svoju mo?!

Ono libidinozno u oveku ovakvo pitanje sebi uopte ne postavlja, ono je za

njega besmisleno. Hrliti ka lepoti, neka bude i uza sve mogue opasnosti, za
njega je jedino prirodno, nuno, 'dobro'. Ako se zadovoljstvo i srea izmiu
u svakom sluaju, zar e im se biti blie ako se odustane od ovakvog
hrljenja, od pokuaja koji je u njemu sadran? Problem je, naravno, u tome
to se pokuaj ove vrste uvek zbiva u ambijentu sveta koji je pun svakakvih
prepreka, po prirodi stvari i nuno. Mnoge od njih ne postoje bez dobrih
razloga. Oboavanje lepote, dopadanje ispunjeno potovanjem, elja,
pouda i nasilno grabljenje, san o srei zbog blizine lepog bia i njegovog
posedovanja, i rat koji se oko lepote vodi ne samo Trojanski, ve i oni
manji ratovi, svakodnevni, u svim vremenima sve to poinje u istoj taki.
Haos sveta u dobroj meri poiva na nerazmrsivosti raznih duevnih stanja i
pokreta izazvanih lepotom.
U ljubavi, naravno, sadrana je i elja za potpunom dobrobiti voljenog
stvorenja, njegovim ouvanjem i bujanjem, sreom. Ali to je samo jedna nit
u sloenoj mrei. Lepota svojom moi ne jemi ni ljubav ni sreu.
U svakom sluaju, praznina ivota neim se mora ispuniti. ta biva kad se
pokua da to bude lepotom, o tome govore umetnici. Sama lepota ne mora
biti neposredno vidljiva, imaginaciji se ona, u umetnosti, esto nudi
indirektno. Ilijada je, recimo, pri tom puna krvi. Kae nam se i to da je
vredelo boriti se zbog takve lepotice kakva je bila Jelena. Da li, uzimajui
sve u obzir, treba verovati trojanskim starcima? ime bi tolika patnja imala
biti iskupljena, ako se doista poe od toga da se ratovalo oko jedne ene,
makar i najlepe, kako glasi pria? U prii takvo objanjenje rata ima svoj
smisao, ali odgovor na ovako usmereno pitanje nije bez daljeg jasan. ime
jednom Tersitu Jelena moe da ispuni ivot, i da li ga se ona uopte tie? I
ekspir se, na svoj nain, pozabavio time.
Kad je o moi lepote re, u novijim vremenima meu najvanijim iskazima
svakako je onaj Geteov iz drugog dela Fausta. Opet sreemo Lepu Jelenu,
ali sada je sve drugaije. Uz veliku i najveu lepotu javlja se tema krivice i
savesti.
Geteova Jelena nee da straar Linkej bude kanjen zato to je, zasenjen
njenom lepotom, zanemario svoju dunost. Dato joj je da odlui o njegovom
ivotu ili smrti, i ona ga oslobaa. Pri tom, nije posredi puka samilost ili
razumevanje za ljudske slabosti. Ako je njen oprotaj gest velikodunosti,
onda ta velikodunost nije naprosto samo jo jedna meu ostalim Jeleninim
odlikama. Ona spasava Linkeja od stroge kazne jer se u njoj oseaj
odgovornosti nekog ko ima mo nad drugima kakvu daje velika lepota
ukrta i spaja sa oseanjem krivice zbog posledica koje delovanje takve
moi ima. Utoliko je Jelenina velikodunost izraz unekoliko bolne njene
samosvesti. Ova lepotica ne uiva u svojoj moi, koja bi mogla biti i mo da

usrei, izazove divljenje ili da ushiti. U Geteovim stihovima pre nalazimo

njenu otvorenost za patnju zbog nesree u koju zapadaju oni koje je oarala
patnju koja, ukoliko je i njena, ostaje, naravno, patnja nadmonih. Posredi
je neto ire od nemogunosti da zadovolji svaiju elju ili uzvrati ljubav
svakom u kome se ova moe probuditi. Lepota zaluuje, to je neto to
prethodi kako elji, tako i moguoj ljubavi, i sa im se nekako mora izai na
kraj i pre nego to se pokae da elja ostaje osujeena ili da je ljubav
nemogua. Zaluenost lepotom i prejako oduevljenje postaju zaslepljenost,
omama Geteova Jelena osea i zna da je to u sukobu sa dostojanstvom
oveka i da ugroava ono to u njemu moe i treba da bude uzvieno.
Helada, kao i Faustova gotska soba, prizvane su glasom humanistike
prosveenosti, ili prosvetiteljskog humanizma osamnaestog stolea: Jelena,
tako, moe da misli i na dostojanstvo, ne samo na sudbinske neumitnosti.
Stoga svakoj njenoj rei kojom daje izraza oseanju svojevrsne svoje krivice
treba pokloniti punu panju.
Das Ubel, das ich brachte, darf ich nicht
Bestrafen. Wehe mir! Welch streng Geschick
Verfolgt mich, uberall der Manner Busen
So zu betoren, dass sie weder sich
Noch sonst ein Wurdiges verschonten. Raubend jetzt,
Verfuhrend, fechtend, hin und her entruckend,
Halbgotter, Helden, Gotter, ja Damonen,
Sie fuhrten mich im Irren her und hin.
Einfach die Welt verwirrt' ich doppelt mehr;
Nun dreifach, vierfach bring' ich Not auf Not.

Faust II, 9246 ff.

Zlo koje donesoh ne smem
Da kanjavam. Avaj! Kakav me to
Strogi usud progoni da svud mukaraca grud
Tako zaludim da niti sebe
Ni drugo ta to dostojno je ne potedee.
Polubogovi, junaci, bogovi, demoni ak,
Vodali su me, u bludnji, tamo-ovamo,
Otimajui, zavodei, borei se, poteui
I tu i tamo. Prosto, smuivala sam svet
Dvostruko vie; sad opet nevolju
trostruko, etvorostruko na nevolju dodajem.
Jelena svoju lepotu vidi kao "strogi usud"; sujete ili obesti kod nje nema.
Njeno "avaj!" je iskreno. Zaneti njome, mukarci bilo kog ranga, od demona

do bogova, a naroito ljudi, mukarci-junaci, inili su svakakve stvari,

posledice toga nisu nepoznate. Nered i nesrea u svetu umnoavaju se sa
zaluujue lepote. Ili: lepota ne proizvodi nita lepo. Ne treba mnogo da bi
se dolo do ovakvog zakljuka. No, takav rezime Jeleninog postojanja u
svetu suoava sa novim pitanjima, koja prevazilaze ona to se otvaraju s
uvidom da je lepota obeanje sree koje najvema ostaje neispunjeno.
Neispunjeno obeanje sree i lepotom viestruko uveavana nevolja u
ionako teko snoljivom kovitlacu sveta, to, naravno, nipoto nije isto.
Lepota, kada se ispolji kao makar i nehotino zloupotrebljena mo i ispuni
prazninu ivota nesreom, mora probuditi glas savesti, ukoliko, razume se,
postoji odgovarajua samosvest lepog bia. Samosvest lepog bia kao
lepog je u tome da lepota ne postoji u skladu sa sobom, svojim bitnim
odreenjem, ukoliko ne uraa lepotom, ne donosi je i ne 'iri' svetom s
kojim je u dodiru. Otkrivajui to, lepo bie postaje svesno naroitih obzira
koje mora imati. "Strogi usud" je, meutim, i u tome to ni ispoljavanje
odgovarajuih obzira ne pomae mnogo u raanju i ispoljavanju udnji,
strasti, posesivnosti, ljubomore i u ta sve ovakva zaluenost inae moe da
odvede. Svest o ovakvom "strogom usudu" lako se pretvara u svest o krivici,
a ova je, ovako ili onako, uvek ve i svest o kazni, o njenoj potrebi,
pravednosti ili, takoe, uza sve to, o dubljoj nepravednosti, ukoliko se,
naime, iskonska nevinost i ednost pokau kao ona poslednja, dakle niim
neugroziva sutina koja odreuje postojanje lepog bia. Ali, ne moe se
unapred rei da li e se, i kako, to pokazati, iako se sa dosta sigurnosti moe
govoriti o tome da e, pre nego to do toga eventualno doe, razne instance
u svetu traiti kaznu, a u samom oveku, kada pree neku zateenu granicu,
njegova savest e je traiti takoe. Svojim "avaj!", ako se dobro uje sve to
iza njega moe da stoji, Geteova Jelena navodi da se o postojanju lepog bia
u svetu zbilja razmilja kao o zloj kobi: lepota je bitan inilac zbivanja koja
ovekovu egzistenciju ine traginom, ako nije ve sam temelj tragike.
Lepota primorana da ivi uz pritiskajue opomene i osude savesti u
posebnom je poloaju. Ograniavanje njenog dejstva nije isto to i ovakvo
samoograniavanje. Otuda i velika vanost pitanja: ta e lepo bie u svetu i
otkud ono tu? Upravo tim pitanjima se bavi Andri u Anikinim vremenima.
Anikina velika lepota zaluuje mnoge. Nita lepo odatle ne proizlazi. U
dalekoj, ali jasno raspoznatljivoj vezi sa Jelenom, tom sestrinstvu po
neodoljivoj ari, Andrieva junakinja i sama to jasno osea i vidi. Koliko je
gorda, dovoljna sebi, obesno samouverena, od jednog asa izazivaki
nastrojena i, ak, bestidna, toliko je spremna i na surovu samoosudu.
Podrazumevane ili samorazumljive zar sree ljubavi nema. tavie, budi se
velika mrnja bezmalo svud oko nje. Pria o Aniki moe se itati kao
svojevrsna fenomenologija mrnje. To to je ta mrnja pre svega nemona
ne znai da ostaje bez efekta. Naprotiv, ona je od odluujueg znaaja u
'svetu' ove pripovetke: odnos izmeu moi lepote i nemone mrnje prema
lepotici i moi koju ona ima odreuje sve ostalo.

Aniku u kasabi i oko kasabe zamrze jer je "otvorila kuu mukarcima"[Ivo

Andri, Jelena, ena koje nema, Sabrana dela Ive Andria, knjiga sedma,
Beograd, 1976, str. 43.] i postala ena otpadnica. "Malo-pomalo, oko
Anikine kue se stvarao logor." (43) Pripoveda ne eli da ostavi nikakvu
nedoumicu kako treba gledati na one koji su taj logor obrazovali, pa i na
ivot u kasabi uopte, pre nego to je prisustvo lepog Anikinog bia u njega
unelo poremeaj. Ono to u tom ivotu vai za dobro ili bar snoljivo, jer je
uobiajeno, za dobrojer je normalno, daleko je od toga da bi ve samim tim
bilo hvale vredno. Naprotiv, u 'normalnom' mnogo je nedostojnog,
poniavajueg, mrskog, ne-ljudskog. Upad Anikin u taj svet, kao prisustvo
neeg stranog, osvetljava normalni svet kasabe u njegovoj nedostojnosti i
ne-ljudskosti, a njegov moral pokazuje kao moral malih mera, koje ne
doputaju da se stekne iole tanija slika o stvarnim razlozima neijeg
ponaanja i istinskom smislu neije sudbine. Ako se i dopusti da drugaije
neke mere negde postoje i da odreuju ivot, ili da je to barem zamislivo,
izvesno je da se bezmalo niko u 'svetu' Anikinih vremena ne moe ni upitati,
ne samo o tuosti lepote, i zato je ona tua, nego ni o tome kakav je doista
ne-tui i svakome kao 'normalan' poznati ivot, ono u njemu emu se niko
ne udi. Skueni ivot kasabe je zauvek i u svemu neproblematizovan ivot.
Ni tamo gde se vrhovna mudrost opstanka ne vidi u nepoverenju i
podozrenju prema svemu to je odnekud drugaije, ovek nipoto nije
zatien od zabluda koje e ga navesti da ue u nepomirljiv i, stoga, tragian
sukob sa svojom okolinom propast u takvom sukobu uvek je mogua, zato
to je i zabluda uvek mogua. Ili: ovekov poloaj je u naelu tragian. Ali,
propast je mnogo verovatnija i dolazi bre, i sa teim posledicama, tamo gde
je obrazac drutvenog ponaanja u potpunosti odreen nepoverenjem prema
svakoj drugojakosti. Izazivanje upueno ustaljenom poretku stvari
doivljava se tu neposrednije, pa je i odbrambena reakcija jaa, ispunjena je
mrnjom i prekou, ili s vie mrnje nego to bi to inae bio sluaj, a
spremnosti za razumevanje i, moda, ak oprotaj je manje; tu ovekprekrilac norme ni sam sebi nije spreman da oprosti iskorak sa utabanog
puta oduvek i zauvek istog ivljenja. Povreda reda i samopovreda meaju se
i pretapaju. Red i jeste red zato to trai od svakog da njime bude
obuhvaen. Ukoliko se na to pristaje, njegova jemstva da e sve biti dobro
su vea; nepristajanje se kanjava, u najmanju ruku preti se kanjavanjem.
Dodue, od stranosti do otpadnitva je veliki korak. Ali, ima li jednog bez
drugog? Teko je zamisliti Aniku-otpadnicu koja, pre nego to e to postati,
ne bi bila tua svetu u kome se nala, i kojoj on ne bi bio tu: lepota je u
ovoj prii izazov fatalan i za one koji su zagledani u nju, i za lepo bie
samo. Kao malo koji lik u svetskoj knjievnosti, Anika, upravo time to
lepotom odudara od svega oko sebe, s neumoljivom i stoga bolnom
jasnoom ukazuje na granicu izmeu propasti i sree: prva je neminovna, a
druga neverovatna, iako postoji trenutak u kojem izgleda da e se, naprotiv,
srea uprkos svemu ostvariti, da posrnue u zloinu ne mora biti i konaan
pad. Lepota bi, u tom sluaju, bila izvor iskupljenja ve postojee krivice,

bitni inilac spasa. Do njega, naravno, nee doi; umesto isceljenja i

iskupljenja, zlo i svakojake povrede ivota samo e se proiriti u raznim
pravcima. Lepota budi elju koja te povrede uzrokuje ili produbljuje.
Kasaba, sa svojim redom, mesto je mrnje, ali dok je ova pritajena, gotovo
kao da i ne postoji, dejstva su joj nevidljiva, neraspoznatljiva. Karakter
normalnosti kasabe pokazuje se kada se postavi pitanje o njoj kao mestu
mogue ljubavi. Ko tu koga moe doista da voli? Kad Anika bude ubijena,
uspostavlja se preanji red: "I sva ostala kasaba brzo je dolazila sebi i
primala svoj stari lik oduvek. ene su veselije, mukarci mirniji." (88) To je
opis stanja stvari, koji ne implicira nuno i njegovo vrednovanje. No, ono
odmah sledi. "Sin gazda-Petra Filipovca izmirio se sa ocem. Oborio glavu i
odjednom okrupnjao, opustio neke tanke i duge brkove, povio noge u
kolenima, i tako ljuma po varoi. Sav se zdao na posao. Posle Boia e ga
oeniti. ('Duu u ubiti u njoj', kae on drugovima gluvo i nabusito.)" (88)
Ovaj ne ba bogzna kako privlaan portret mladia koji je i sam bio zaluen
lepotom koja se ukazala u njegovom svetu, "nepopravljiv i uporan u svojoj
strasti za Anikom" (48), i koji je zbog svoje zaluenosti morao da se krije,
jer je otac bio spreman da ga zbog bruke ubije, a majku, koja se za sina
kriomice brine, da otera posle trideset godina zajednikog ivota, "ako je
samo jednom uje da uzdahne ili vidi da suzu pusti za otpadnikom" (49), ta
slika mladog oveka koji se prizvao pameti, pa sad "ljuma" kasabom i "zdao
se na posao", tu je da pokae ta u svetu takvih naravi i normi prvo pada na
pamet onome ko osloboen strasti prema lepoti ima nameru da se eni.
"Duu u ubiti u njoj!", ve unapred obeava on svojoj buduoj nevesti,
drugovima, sebi, a valjda, nesvesno, i svome ocu, koji vie ne eli da ga
ubije. To je, moda, jednim delom i reakcija onog ko je uzalud bio uporan u
svojoj strasti za nedostupnom lepotom, ali je, pre i vie, izraz 'normalnosti'
ivota u kasabi, dakle neto to nee biti osueno, ponajmanje kao
otpadnitvo, a nije iskljueno da bude shvaeno i s izvesnim odobravanjem.
ta drugo oseati prema eni nego elju da se "dua ubije" u njoj, da se,
dakle, predupredi sve to bi ona mogla uiniti ili pomisliti dok je dua u njoj
iva, dok je ona ljudsko bie u pravom smislu?! To pitanje za kasabu, u
njenoj normalnosti, nije posebno provokativno. Naprotiv, u dobrom je
skladu s onim to otac mladiev, dok je jo besan na sina-otpadnika, kae
Mihailu: "U svakoj eni ima avo koga treba ubiti ili poslom ili raanjem, ili
i jednim i drugim; a ako se ena otme i jednom i drugom, onda treba ubiti
enu." (74 f.) Sin se pribliava ocu, ili se ak poistoveuje s njim, od prvog
asa kada se vratio u okrilje reda. Takav odnos oca i sina, uostalom, i jeste
bitno svojstvo reda: otac ustanovljuje red ve i time to svoga sina vaspitava
i prenosi mu vana saznanja o ivotu u svetu. Pobuna sinova protiv oeva u
ime nekog novog reda, u kasabi nema velike izglede; ako je njen uzrok
zaluenost lepotom, onda su razlozi za oinsku neumoljivost posebno vrsti.
Jer, kakav bi 'red' mogao stajati iza takve zaluenosti? Erotska pomama, i

jo prema bludnici, ima da bude spreena, ako treba i samom smru od

oinske ruke. Red je vaniji od (udnjom poremeenog) sina.
Da li, onda, treba da udi to se o normalnosti kasabe u ovoj pripoveci
govori u ivotinjskim slikama i terminima. "U kasabi, gde ljudi i ene lie
jedno na drugo kao ovca na ovcu, desi se tako da sluaj nanese po jedno
dete, kao vetar seme, koje se izmetne, pa stri iz reda i izaziva nesree i
zabune, dok se i njemu ne podseku kolena i tako ne povrati stari red u
varoi." (24) ak i da s ovim nije kontrastiran izvetaj o Anikinoj majci, eni
"sa neim otmenim, tuinskim i uplaenim u dranju" (24), koju je otac,
Marinko Krnojelac doveo "iz sveta", i koju "svet" kasabe, dabome, "nije
voleo ni cenio" (24), jasno je da tamo gde svi lie kao ovca na ovcu ono to
je otmeno, lepo, pa samim tim i tue, nema ta mnogo da trai i oekuje, a
ako su lepota i otmenost praene i uplaenou, ni to nije bez razloga. Majka
u kojoj postoji crta otmenosti i tuosti, svojoj keri, koja raste kao "mrava i
visoka devojica sa velikim oima, punim nepoverenja i prkosa" (24),
"povezivala /je/ glavu na neki naroit nain, da joj se nimalo ne vidi kosa".
(25) Kada se, kasnije, Jaka, ve odbaen, prisea Anike, tako da mu se
"krati dah i magli vid" (59), on je vidi "kako sedi na minderluku, do oiju
povezana belom, vrsto stegnutom maramom, tako da joj se nimalo ne vidi
kosa". (59) Crta otmenosti i tuosti prela je, vidimo, sa majke na ker, ija
lepota potresa duu kako nijedno od stvorenja koja lie kao ovca na ovcu ne
moe, niti ikako na tako ta i pomilja, i to je potresa kako svojom
izuzetnou, tako i svojim izuzimanjem iz postojeeg reda. Nesrea Anikina,
kao i ona koju ona donosi drugima, nesrea je u 'ovijem' svetu u kojem svi
lie jedni na druge. Moda je preuranjeno pitati da li je ve i sam ivot u
takvom svetu, kakav god bio, uvek pre svega nesrea.
Izvesno je da u 'svetu' Anikinih vremena istina o uzrocima dramatinih
zbivanja ostaje skrivena, neprotumaljiva. Tamo gde vlada ovija slinost
svih, najpoeljnije je da takvih dogaaja ne bude. Ako do njih doe, istinu o
njima i njihov smisao moe da shvati samo neko ko pripada nekom drugom
i drugaijem poretku stvari. Kasaba je, pored ostalog, i zato kasaba to nije
sposobna za pitanja o neprozirnom smislu izuzetnih dogaaja i istini ivota
njihovih aktera, a jo manje za odgovore na takva pitanja.
Da li je, u ovom pogledu, izuzetak barem kajmakam? "Istina, sedei u svojoj
bati pored nargile i gledajui u brzu vodu, mislio je ponekad o vlahinji sa
Mejdana. 'udo! Od tolike lepote nita nije ostalo.' To je bio otprilike
predmet njegovog razmiljanja. Ali je smatrao da u kasabi nema nikoga s
kim bi vredelo porazgovarati o tome." (87) Kajmakam je jedini koji je imao
nekog stvarnog zadovoljstva od Anikine lepote, ili bar uivanja bez bola. To
je dato monicima i vlastodrcima, ponekad, makar bili i niskog ranga. Mo
i uivanje, kau i filozofi, idu zajedno. Ali, istinu o Anikinom udesu, kao
istinu njenog bia, tog uda "tolike lepote", koju je okusio, jer mu se

raskrila, ne moe prozreti ni on u svojim nasluivanjima, ak ni istinu o

tome zato mu se zapravo raskrila. Saznanje mu nije dato. Razgovora o
tome, koji bi poveo dalje, i doveo moda do neke dublje spoznaje, ne moe
biti, nema se s kim. Istraga Salka Hede vodi se vie zato da se nita ne
sazna, nego da bi se neto saznalo. Uostalom, ono najvanije ionako je
nemogue saznati. Sam pripoveda ve unapred se izjasnio o tome: "I nikad
niko u ovoj ustajaloj kasabi ne bi mogao pogoditi ta je rastavilo Mihaila od
Anike, jer niko nije mogao ni zamisliti ta krije gazda-Nikolin ortak iza
svoje spoljanjosti mirna i radina oveka." (30) Istina je tu, a moda i inae
uvek u ovakvim stvarima, 'nezamisliva'. Skriva se izmeu redova
pripovedaa, koji ume da ispria ta je i kako je bilo, i mami i zavarava
tumaa koji pripovest ita. U svakom sluaju, toj istini neophodna je pria
koja e je sauvati u vremenu iod vremena.
Uostalom, neobjanjiv je, i jo neobjanjiviji, i sluaj popa Vujadina, koji u
ovaj isti 'svet' takoe unosi pometnju, kada se pokae njegovo ludilo. Prole
su godine i decenije od Anikine tragine smrti. Oseamo da je to to se
desilo s njom u nekoj dubljoj vezi sa Vujadinovim sluajem, ali ko da shvati
u kakvoj? "Svak je i nehotice nastojao da toj nesrei nae uzrok i
objanjenje, i da tako olaka srcu i umiri teku misao. Ali ma koliko da su
nastojali u ariji da se sete ma ega neobinog iz pop-Vujadinova ivota,
niko nije mogao da iznese nita. Pop-Vujadinova sudbina je stajala pred
njima prosta i neobjanjiva". (22) Kako se neto neuhvatljivo a sudbinski
vano pronosi i preobliava kroz vreme, to se ovde moe nazreti kroz
analizu usmerenosti, porekla i karaktera mrnje, ali prikazanim sudeonicima
dogaaja iz prie ostaje nepojamno. "Teko je bilo verovati takvu stvar, a
niko nije mogao da je razume i objasni." (20), na tome pripoveda insistira,
kako kad je re o Aniki i Mihailu, tako i kad je re o Vujadinu. "Seljanke
koje su ile u varo ili iz varoi, zastajale su u susretu i, poto bi se
pozdravile i upitale kao dva mrava to se njue vie pogledom nego
reima, odmah bi skretale govor na popa Vujadina, i krstile se molei
'velikog, jedinog i milostivog Boga' da ubrani njih i svakoga." (20) Od istine
tu ne moe biti nita; u svetu ovije slinosti, one koje razgovaraju susreui
se "kao dva mrava" ne mogu se istini ni pribliiti. Prizivanje Boga, dato s
primesom ironije, tu teko moe pomoi.
Jedna od pristojnih i normalnih ena u tom 'svetu', koju moemo malo bolje
da sagledamo, jeste Ristikina snaha. Njen mu nije, kao ni mnogi drugi,
odoleo Anikinom izazovu, upuenom, uostalom, vie njegovoj majci, staroj
Ristiki, nego ba njemu samom. "Leao je pred Anikinim vratima, kopao
nogama, prosipao pare, i izbezumljen dozivao u isto vreme Aniku i majku."
(47) Suprunica ovog Ristia koji prostrt pred vratima bludnice "kopa
nogama", gubei tako dostojno ljudsko oblije i pre nalikujui nekoj
ivotinji, obuzeta je, razume se, dubokom mrnjom i kune Aniku. Mrnja je
tako jaka da se ona pri tom obeznanjuje, pada i u padu gasi kandilo. Sustiu

se pomraenost i mrak. Njena kletva i, uopte, cela scena jedno je od

motivacijskih vorita pripovetke. ta biva kad Ristikina snaha doe sebi?
"Opra pod i ilim od prolivenog zejtina, nali i zapali ponovo kandilo,
prekrsti se pred njim tri puta i pokloni bez rei. Prigleda jo jednom dete
koje je spavalo u kolevci. A kad je sve to posvravala, sela je pod samo
kandilo i sa rukama skrtenim u krilu ekala oveka." (48) Dok taj ovek
"kopa nogama", ona, koja je olienje reda, dakle olienje i ljudskom i
boijom normom osvetane normalnosti, vraa se pribranosti u Boijem
prisustvu zasvedoenom svetlou kandila, pod koje seda dok u kolevci
spava nevino dete, i, sa pomirenou supruge koja zna ta mora da
"posvrava" kao bitni posaodovoenja stvari u red, eka, "sa rukama
skrtenim u krilu", da se zabludeli mu vrati. Bog, meutim, koga ona
priziva nije Bog koga prizivaju seljanke da ih ubrani, dok stoje na putu "kao
dva mrava"; to je Bog teke i strane kletve, koja izvire iz najdublje mrnje
nekog ko je najdublje povreen u svetu reda i poretka kome besprizivno
pripada i isto ga tako, dakle besprizivno brani. Opratanja tu nema, i ne
moe biti, ne moe se ni pomisliti da bi zbog neeg moda ipak trebalo imati
razumevanja za nekog ko je kao Anika; nemilosrdnost je potpuna. Razumeti
ovu scenu znai razumeti sutinu normalnosti koju Anika, svojom lepotom,
svojim biem, svojim ivotom, podriva u korenu, za neko vreme, ali u
nekom smislu i trajno. Izmeu idiline slike kolevke i kandila, i stravine
kletve je zjap bola, besa i obeznanjenosti, ne-svesti, kao neke zamene za
smrt, iz koje se ponovo izranja u svet ivota koji e biti u vlasti zauvek
vaeeg normalnog poretka stvari, dakle svet u kome gori kandilo, a razorni
sadraj kletve, otposlat Bogu, ostavljen je s one strane te ne-svesti, da dalje
sam deluje.
Iz ambijenta gde ljudi podseaju na ovce i mrave, i u kojem se kune kad se
ne moe nita drugo, dolaze oni koji ine "logor" oko Anikine kue. U tom
"logoru" prikazani su razni oblici zaluenosti Anikinom lepotom. Gotovo
bez izuzetka, meutim, oni koji su pogoeni njenom moi deluju kao
bednici, smeno, jadno i neprilino ni Anika, ni oni sami ne poteuju
dostojan ljudski lik i stav; nieg lepog ni dostojanstvenog u njima nema. Na
graninoj crti, koja razdvaja ovu druinu od Mihaila i kajmakama, iji je
odnos prema Aniki drugaiji, nalazi se Jaka, potonji "akon".
To to se i u iskazima koji se tiu Mihaila pominje neto zversko, ne treba da
zavara. U 'svetu' ove pripovetke Mihailo po svemu ima izuzetnu poziciju:
udubljivanje u njegov odnos s Anikom privodi itaoca najosetljivijim
pitanjima egzistencije, kako u psiholokom, tako i u etikom njihovom
aspektu. Ono to je tu eminentno ljudski problem odreeno je dvama
smisaonim voritima, meusobno dubinski povezanim: "nedokuiva igra
savesti" (78) i "prevarena nada" (76) da lepota i ljubav mogu savladati
krivicu i zlo. Savest korespondira sa krivicom i zlom, nada sa lepotom i
onim to ona obeava. Postojanje krivice to je poznato iskljuuje sreu;

nemogue je biti srean i oseati krivicu u isti mah. Da li je preterano rei da

razlozi za krivicu postoje uvek i u svemu? Kao to su u svim vremenima i na
svim mestima vidljivi tragovi nesree? ta god da se o tome misli, zloin
bez sumnje jeste razlog da se osea krivica. Moe se pitati i o tome zato
razloga za sreu uvek ima manje. No, ako je lepota sa svojim obeanjima
jedan od njih, a svedoanstva o ponekom ispunjenju te vrste se takoe
ponegde i ponekad nau, ta rei o oseanju krivice koje se hrani upravo
time to je dolo do susreta sa nekim lepim biem, tako da, tavie, samo
njegovo postojanje u svetu izgleda, iz odreene perspektive, kao osnov iz
kojeg se takvo oseanje javlja? Nije u prii o Aniki re o, inae moguem,
stidu ili snebivanju koje ovek moe da oseti pred lepotom, iji bi uzrok bio
u njegovoj vlastitoj nedoraslosti onome ime sam pretpostavlja da bi morao
da joj se odazove, ta god to bilo. Lepota se tu, naprotiv, ukljuuje u
"nedokuivu igru savesti" tako to uvodi u svojevrsnu duevnu
ambivalenciju ili je, ak, umnogome sama proizvodi. Ta ambivalencija
nastaje tako to se dodiruju i meaju oduevljenost lepotom (nada,
predoseanje sree, radost, lepota ivljenja) i gnuanje nad zloinstvom
(krivica pomeana sa strahom od kazne, ali i elja da se bude kanjen
pomeana sa duevnom potrebom da se osvedoi narueni red u svetu). Bez
ikakve svoje stvarne krivice, Anika se, u jednom asu, sa svom svojom
lepotom pojavljuje u Mihailovim oima na istoj taki due na kojoj zloin,
iji je sauesnik bio, otvara duboku egzistencijalnu ranu. Vidimo da pri
tom runoa zloinakog gesta ranjava ne manje nego njegova kanjivost.
Lepota se mea sa onim to joj je najsuprotnije. Ona bi mogla delovati
usreujue i uzdizati, to bi bilo i prirodno. Osim toga, ako je ovek
odnekud ve "podseen i potresen u sebi" (39), muen teretom koji pritiska
uznemireno srce (38), kriv je i osea se progonjenim, mogla bi delovati
isceljujue, spasonosno. Mogla bi, ali da li do toga dolazi? Do toga nee
doi. Nesporazum koji tako neto spreava ima snagu neminovnosti. Anika,
budui da ne razume, budui da nije ni bilo mogue da razume, ta Mihailu
ne da da odgovori na njen poziv, a da se, s druge strane, sva egzistencijalno
ulae u taj neostvareni odnos iju pozadinu ne poznaje, uzvraa na
Mihailovo ustezanje, koje pogreno shvata kao uvredljivo odbijanje, njenoj
gordosti potpuno nepodnoljivo, sopstvenim razvraanjem, dubokim
samoskrnavljenjem, koje e i ona sama oseati kao takvo. Time ona
kanjava mladia koji se povlai. Na uvredu i povredu mora se nekako
reagovati, i Anika reaguje tako to 'otvara kuu' drugim mukarcima. Bitno
je, meutim, da do ovakvog samoskrnavljenja Anikinog dolazi tek nakon
razgovora o urevdanskom uranku, koji znai otvoren devojin poziv
Mihailu, i tri puta ponovljenog poziva potom da se izjasni da li e doi, to
jest hoe li on nju, posle uranka. Ne znajui da se uplaio i ega se uplaio,
Anika zna samo da ju je vie puta odbio iako mu se ona manje-vie jasno
otvorila. "Niko se nije pitao kako se pojavila ta ena, zato je ivela, ta je
htela" (85 f.), kae pripoveda. Bar na ovo poslednje pitanje moe se s dosta
sigurnosti odgovoriti: htela je da ode na urevdanski uranak sa Mihailom,

strancem u kasabi, kao to se i ona u njoj oseala tuom, i da potom

bude njegova. Poto joj on ne moe rei ta ga je spreilo da to prihvati, ona
odluuje da, umesto toga, bude manje-viesvaija. Oko nje e se stvoriti
"logor" u kojem, bar potencijalno, svako sme oekivati da e dodirnuti
lepotu, i kad je to sasvim nemogue. Otvarajui se Mihailu, i pogreno
tumaei zato na to nije uzvraeno, lepotica-lepota se izlae svakom,
zatvorena u svoju uvreenost, iz koje e isklijati prezir, raspusnost,
izazivaka bezonost, uzaludna nadmo nad svakojakim bednicima koji
e gamizati(47) ka njoj, ali i oaj nad proigranom, nedogoenom lepotom
sopstvenog boljeg, pravogmogueg ivota oaj koji je druga strana
zatomljenog gneva zbog toga to se javilo bilo kakvo 'ako', kad se ona
otvorila nekom u svetu, makar to bilo i konvencionalno-oprezno 'ako budem
iv' (40), kojim, krivicom ve dugo mueni, Mihailo najpre prihvata da doe
na teferi. Nikakvog 'ako' tu ne sme biti, i kad je ipak izgovoreno, u
Anikinom pogledu e se, tako se bar uinilo Mihailu, pojaviti isto ono to je
ve video u pogledu raspomamljene Krstinice, koja ubija: neto zversko.
Anika, ipak, ne 'otvara kuu mukarcima' samo zbog jednog 'ako', nego tek
kada, posle toga, Mihailo tri puta odbija da joj doe. Tri puta odbijen poziv
mora ona osetiti kao povredu, na koju odgovara samopovredom. Ako se u
njoj javlja i krivica, to nije samo i iskljuivo zato to je naruila red oko
sebe, moralne norme i ono to je 'normalno', ve i zato to je zloupotrebila
mo svoje lepote, pretvarajui je u sredstvo kojim se kvari i unitava lepota i
njenog ivljenja, i ivota uopte. Ta njena lepota postaje uzrok raznih
nesrea, deluje kao mo nad ljudima koja izaziva kletve. Umesto da, osim
to e joj se diviti, bude i blagoslovljena, ta lepota biva omraena. To je
nepodnoljivo i njoj, a ne samo svetu u kome ivi. "Osevapio bi se ko bi me
ubio." (73) Anika ne moe da oprosti Mihailu, ali ni sebi.
U takvom Anikinom egzistencijalnom odgovoru kakav je proistekao iz
Mihailovog trostrukog odbijanja, tragino je to to, doista, u svetu kakav
znamo, uopte, a ne samo u 'svetu' ove pripovetke, ne postoji mogunost
razjanjenja otkud to da se izuzetna i zanosna lepota ove devojke prividi
tamo gde se urezala ubilaka Krstinicina slika: razjanjenja koje bi donelo
ublaujuu jasnou, oplemenjujui uvid i pomirljivo-izmiriteljsko pratanje.
Mihailo ne moe rei 'uestvovao sam u ubistvu', jo manje 'sve ene me
podseaju na Krstinicu, ak i ti me podsea na nju', a ipak bi moralo biti
razjanjeno zato ga i velika lepota, ak i ona, sea tog zloina. Kad bi se to
razjasnilo, otklonila bi se zabluda da je Anika isto to i Krstinica, da je
tvrdoa njenog pogleda, izazvana jednim 'ako', isto to i ubilaki bes u
oima ko zna ime do takvog besa dovedene ene, a pogotovu zabluda da je
ena kao takva demonsko bie, koje uvlai u zloin i potapa u krivicu, da je,
tavie, lepota zastraujua magnetska sila, kojoj se svakako treba oteti, jer
njeno dejstvo dovodi do nepodnoljivih poremeaja. Ali, poto se u
znanome nam svetu to ne moe razjasniti ne na poslednjem mestu zbog te

nemogunosti on i jeste dolina plaa ovakve zablude postaju mogue, pa i

nune. I bez njih, ljudi najee ne znaju ta e s velikom lepotom u svetu, a
kad su u vlasti zabluda ove vrste, onda lepo bie ne tvori lepotu ivljenja,
niti je iri oko sebe, jedva ako u njoj ikako i sudeluje, kad je re o ivotu
nekog srenijeg monika, ali zato izaziva nesreu, ponekad i nepopravljivu.
Zato je nemogue razjasniti nesporazum izmeu Mihaila i Anike, ako bi ih
to oboje spaslo? Da li je to samo zato to je nemogue rei istinu, kad ona
moe da ugrozi onoga na koga se odnosi? Nagon za samoodranjem nalae
da se istina o sauesnitvu u zloinu skriva, ali pobei od zakona ne znai
pobei i od sopstvene savesti, a znai neminovni nesporazum kad doe do
susreta sa lepotom. Nije li onda bolje, da se ne kae i probitanije, imati
poverenja i otkriti stranu tajnu svoga ivota nekome ali gde da se nae
takav? ko bi posredovao ili pripomogao u izbegavanju kobnog
nesporazuma, koji donosi samo novo ravanje i nekontrolisano dalje irenje
nesree u nepredvidljivim pravcima? Zato je nemogue poveriti se barem
onome od koga, od ije lepote, zavisi sav moj ivot?! Ne skrivati se i
priznati sve, makar samo zato da se nesrea ne bi irila dalje, ako su se
prethodne nesree ve nepovratno zbile. Kako smoi snage za takvo
poverenje i gde nai hrabrosti potrebne za njega?
Da li bi Anika razumela? to, u strogom smislu, ne spada vie u analizu
pripovetke kao umetnikog dela, ali takvo pitanje je mogue, opravdano je i
u temelju je, da se tako kae, svih ostalih pitanja, pa ga, prema tome, moda
ipak treba uiniti delom te analize. Jer, Krstinica i Anika uopte nisu u istom
poloaju. Krstinica ubija jer izravnava neke raune sa svojim muem koje su
njih dvoje "odavno razmrsivali" (34), dok je Mihailo tu "bez znaenja i
nevidljivo sitan, kao povod i sredstvo" (34), naavi se izmeu mua i ene
koji ive "u dubokoj i staroj mrnji koja je vea i jaa i od njih i od njega"
(34); Anika, naprotiv, pre Mihailovog odbijanja, ivi sa svojom
dozrevajuom lepotom u iskonskoj nevinosti sveta, sa moguom ljubavlju
koja je u svetu eka. Ta ljubav, meutim, mora biti velika i izuzetna, jer
Anika sebe osea kao bie izuzetno. Onaj kome e se otvoriti mora biti
dostojan nje. Istina je to iz prie nije teko iitati da je Anika, svesna
svoje izuzetnosti, sa nje i gorda do oholosti, ali dok u toj gordosti nije
povreena, ona ne povreuje nikoga, pa ni sebe. Poee da izaziva, poniava
i zloupotrebljava druge, na razne naine njome zaluene, tek kada oskrnavi
sebe. Njeni 'rauni' sa Mihailom ne mogu se ni u emu uporeivati sa onima
koje je Krstinica razmrsivala sa svojim muem, jer Anika nije Mihailova
ena, nego bi to tek mogla biti. To bi se dogodilo da su, na sudbonosnoj
raskrsnici, oboje krenuli drugim putem. Takva raskrsnica je postojala.
Mihailo je sauesnik u zloinu. Do njega je dolo zato to je sa Krstinicom
mladi osetio varljivu sreu zadovoljene poude, sreu bez ljubavi, ali ipak
takvu da mu se inilo, kad je poznao ovu enu, "da se pred njim otvara ceo

boji veliki i lepi svet". (32) To ubrzo vodi ka ubistvu; ono to je za Mihaila,
meutim, nepodnoljivo jeste spoznaja da je sve to je sa Krstinicom
doiveo "od samog poetka, bilo ovako strano, stidno i nemilosrdno" (34).
Kod Andria ni u najdaljem nagovetaju nema one razvedravajue ironije,
kakva postoji, recimo, kod Tomasa Mana u Josifu i njegovoj brai,
zahvaljujui kojoj je mogue "sveani as pripovesti", u kojem se odigrao
neki dogaaj, razumeti tako da u jednom trenutku doivljena srea ne gubi
svoju vrednost, niti taj 'as' biva lien svog dostojanstva, zato to e srei
uslediti nesrea. Man nairoko, i s humorom, raspreda o ovoj specifinosti
"sveanog asa" u kojem se odreeni dogaaj zbiva, odnosno o njemu pria.
Kod Andria je doivljena srea "u osnovi" (33) samo grozota, epizoda na
putu ka grozoti ubistva, a srea ne samo da je potrta, nego se, kad nastupi
"otrenjenje" (34), ona pokazuje kao neto to svojom strahotnou i
stidnou onemoguava bilo kakvu sreu i u budunosti, ukoliko bi ona
trebalo da ima ieg zajednikog s onim to se prethodno zbilo. U Mihaila e
se neizbrisivo urezati saznanje i oseanje da, "u osnovi", dodir sa enom
moe doneti samo krivicu, kajanje i strah, pa se takvog dodira valja kloniti
koliko je god mogue. Sve ene, "one malobrojne i bedne" skitnice i
Ciganke koje "savladan eljom nije mogao da obie" (77) za sve te godine
posle ubistva, a i divnu Aniku, od jednog trenutka, on vidi kao "jedno lice"
(77). Krstinica je, uz njegovu pomo, ubila njegovim noem, a kad mu je
opran no vratila, on je osetio "ta e biti ako samo uzme no u ruku" (34), i
nije ga uzeo. Da ga je uzeo, ubio bi on Krstinicu. Ovako, poto je pobegao,
zanos koji je s njom doiveo biva anihiliran, ivot postaje trajna muka u
krivici, pritisak da se opere ono to se pranjem noa ne moe oprati ne
prestaje vie ni u jednom trenutku, iako prolaze godine. U svemu tome ono
'zversko' uslovljava i odreuje poremeeni ljudskiivot sve do trenutka u
kojem e se, na egzistencijalnoj raskrsnici na kojoj e se nai, Mihailo
suoiti sa pitanjem nee li velika lepota anihilirati krivicu, kao to je ubistvo
anihiliralo sreu zadovoljene strasti. U shemi aspekata u kojoj nam se
ukazuje Mihailov lik, javlja se jedna 'zverska' konstanta. Mladiev "zanos od
mesec dana, i ta beskrajna srea koja je uborila u njemu i prelivala se bez
senke, i sumnje, i pomisli na zlo" (33), sve to je "u osnovi" bilo ipak samo
zlo. Zadovoljena strast je zlo (kao, uostalom, i nezadovoljena). Ima li neke
sree koja ne bi bila zlo? Kakva se fundamentalna greka mora izbei, da bi
se takva srea ostvarila?
Kako izgleda Krstinica dok se rve sa svojim muem u Mihailovom
prisustvu? "Pala je po njemu kao to pada zver, kao to se rui sneg ili
provaljuje voda /.../". (32) Iako mu ne preti neposredna opasnost, Mihailo,
kad ve nije odmah sam ubio Krstinicu i tako vratio 'u red' svet koji je
iskoio iz zglobova, bei. I ta je tad s njim? "Osetio se proklet i gonjena
zverka." (37) Meu ljudima koji su 'ovce' i 'mravi', on ne moe da nae
mira. Ali, posle vie godina patnje kakvu podnosi onaj ko se osea "proklet i
gonjena zverka", Mihailo susree veliku lepotu koja ga zove sebi. ta ima

lepe od urevdanskog uranka sa devojkom kakva je Anika, i ta ivot

uopte moe vie da prui! No, takvoj devojci kakva je Anika, kada te zove,
ne treba odgovarati sa 'ako budem iv'. Prisiljen da je pogleda u lice, on u
njenom pogledu vidi neto to ne treba izjednaavati s onim to njega
proganja i potajno mui, ali to se u njemu, u njegovim oima, izjednaava:
"U njega je gledala Krstinica svojim zverskim pogledom /.../" (41) Pomeati
i izjednaiti Krstinicu s Anikom je greka. Ali, da li je ve sve izgubljeno?
Sam pripoveda insistira na tome da je s ulaskom Anike u Mihailov ivot, sa
samom njenom pojavom, dakle zahvaljujui njenoj lepoti, jer drugo ta on o
njoj ne zna, postao mogu preokret, ozdravljenje, spas. "Njemu sinue
vidici" (39). Vie od toga "Podizala ga je od zemlje ve sama pomisao da
ima neto na ovom svetu to bi moglo da vrati ivot od pre one zore u hanu."
(39) ta je to 'neto'? italac uopte ne mora biti u vlasti neke posebne
kalomanije, niti ispunjen panestetskim predrasudama, da bi odgovorio na to
pitanje. Ovakva pomisao, koja podie od zemlje, a ispunjena je
odgovarajuim prethodnim utiscima, budi nadu, jer lepota je, pored ostalog,
lepota i zato to obeava, a velika lepota obeava mnogo, svekoliki svet u
kome je iveti sjajno ako, naime, ona bude dodirnuta. 'Imati' je znai
tako se ini zadobiti 'sve' u svetu, ispuniti svoje vreme neim to je
blagotvorno i neugrozivo. U Mihailovom sluaju, to bi znailo: mogue je,
ipak, oprati se, dekulpabilizirati, poeti ivot ispoetka.
Raskrsnicu na kojoj se Mihailo naao odredio je Andri jasno. ta biva kada
Mihailo konano izgubi nadu da e se pomou Anike spasti? "I odmah poe
da ustupa kao zverka koju su saterali u tesnac." (41) "Gonjena zverka"
ostaje, odnosno ponovo postaje "zverka koju su saterali u tesnac", i to zato
to u pogledu one koja treba da ga spase vidi neto zversko iz pogleda one
druge. Ima li tu igde ieg ljudskog? Moe li se ovek otrgnuti tom zverskom
u sebi i oko sebe, i utvrditi u svojoj ljudskosti? I uz pomo ega prevladati
'zver' u sebi, i okrenuti se od zveroobraznosti svih i rune skuenosti svega
oko sebe, u svetu u kojem valja iveti sa ljudima koji, ako ne lie na ovce,
onda podseaju na mrave? U kojem se ne moe imati poverenja ni u koga,
kad je neto zaista strano na dui, i u kojem se nema s kim porazgovarati ni
o sudbini velike lepote, ni o istini ivota.
Nije, naravno, nikakvo udo to su Mihailu, kad je sreo Aniku, 'sinuli vidici'.
Jer, kad itaocu treba pokazati kakva je Anika, onda se o njenoj lepoti
progovara ubedljivo, i to se ini iz perspektive kajmakamove, onoga, dakle,
ko gleda "oima oveka zrelih godina, kad mu se ini da poznaje pravu
vrednost ivota, a u isto vreme osea i vidi da mu se taj ivot izmie i krati"
(60), oveka kome je dato da Anikinu lepotu prigrli, "kao da je naao i
poznao neto znano i davno izgubljeno" (60), tako da je, dabome, pred tom
lepotom zastao. Neki iskonski sjaj bivstvovanja objavljuje se u Anikinoj
pojavi, i to ne samo znalakom oku oveka zrelih godina, koji ga
prepoznaje: lepota odvodi ka tom iskonu i one tuplje, i najtuplje due. ak i

Nazif, "krupno i blesavo mome iz begovske kue, mirna budala, mutava i

gluva" (44), donosi Aniki svaki dan sve vie eera, ne bi li joj se nekako i
on umilio, pa kada mu to ne polazi za rukom, jer mu ona daje znak "da je to
jo uvek malo" (44), odlazi "alosno mumlajui" (44), dakle kao neka
ivotinja, da nabavi jo eera. Ne moe se znati ta nesreni Nazif osea
dok se s njim zbijaju ovakve ale, teko je i pretpostaviti. Sigurno je jedino
to da lepota privlai i njega. Meutim, kako se sjaj lepote ukazuje
kajmakamu, oveku u tim stvarima iskusnom, o tome smo obaveteni. "Celo
to veliko skladno telo, sveano u svom miru, sporo u pokretima kao da je
zamiljeno samo o sebi, bez elje i potrebe da se ravna prema drugima, kao
bogata carevina: dovoljno samo sebi, nema ta da skriva i nema potrebe da
ma ta pokazuje, ivi u utanju i prezire tuu potrebu za govorom." (60)
Kako onda da ne sinu vidici; da se ne probudi nada; da se ne poveruje da e
se iz zverske sumranosti na koncu ipak izbiti u svetlost istinskog ljudskog
bivstvovanja u lepoti! Takva nada 'podie od zemlje' i vodi na put na kome
valja lepotu dodirnuti.
U odluujuem trenutku, meutim, pokazuju se znaaj i neophodnost
znaenjske konstante koju pripoveda koristi da bi u bitnom odredio
Mihailov lik. U emu je ambivalencija koja vlada njime, to e biti pokazano,
da bi se naposletku razreila nesreno po junaka. Kada je u Anikinom
pogledu ve video uinilo mu se da je video Krstinicin zverski pogled,
Mihailo se na dramatian nain, oseajui i sam da je to kulminativna taka,
suoio sa svojom sudbinom. "Za sve to vreme oni su se gledali netremice,
kao to se gledaju ljubavnici u prve dane, ili dve zverke koje se sudare u
umskom mraku i vide jedna drugoj samo zenice. Konano, i najduem
ljubavnom pogledu doe kraj." (41)
Da su Anika i Mihailo doli u priliku da se doista gledaju kao ljubavnici, to
e rei: da je nada, pobuena lepotom, bila jaa od krivice i prevagnula, do
tragedije ne bi ni dolo, lepota bi sluila ljubavi a ne tatom uivanju
monika ovog sveta, izazivanju kletve nemonih ili izluivanju onih koji su
lepoti nedorasli ili su je nedostojni. (Uostalom, ima li ikog ko bi u
potpunosti bio nedostojan lepote, ako ve nema nikog ko je ne bi ni u kojem
smislu bio potrebit?) Andri se, u opisu odsudnog trenutka, vratio konstanti
'zverskog', uvodei sad, meutim, u igru jedno kapitalno "ili".Ljubavnici u
prvim danima i dve zverke koje su se sudarile u umskom mraku, to nipoto
nije isto. Vezom koju stvara ovo sudbinsko "ili" izrie se ta se nije desilo,
ta nije uspelo, kako je promaeno ono to bi bilo spasonosno, ali je reeno
i ta je toto bi moglo da spase Mihaila, od onog to je ve bilo, i Aniku, od
onog to e biti. Kada bi oni bililjubavnici a ne zverke, to bi, upravo po
ljubavi, koja je vie od dodira kakav je dat kajmakamu ili Jaki, a pogotovu
se razlikuje od onog to je dato, i nije dato, drugima, bio ljudski, to jest
uistinu ljudski, a ne 'zverski' ivot. On nije morao biti takav, ali da takav ne
bi bio, nada mora pretegnuti nad krivicom, lepota mora preobraziti zloin

ponet u dui i, kao mrana senka, stalno prisutan. Andri je izgradio priu na
injenici da ljubav nije prevagnula, da ono spasonosno u njoj nije porazilo
nesreu, prolu i buduu. Zloin je anihilirao ve proivljenu sreu, koja "u
osnovi" to, dakle, nije ni bila. Ljubav koja je samo mogua, ali se nije
ostvarila, nije anihilirala zloin i njegove posledice. Da li to znai da je
shodno Anikinim vremenima ljubav slaba, da je nedovoljno jaka, ukoliko
treba da bude izvor sree, a ono to ljubav pokree i odrava, lepota, da je
isuvie mono kad treba da unesrei i odvede u propast?
Andri je dopustio jedno "ili": postojalo je, dakle, raskre, a ne samo jedan
put pobede zverskog. Ako su se Anika i Mihailo netremice gledali kao
ljubavnici ili kao zveri u tami, da li to znai da u susretu i dodiru koje
nazivamo 'ljubavlju' uvek i nuno ima i neeg od sudara zverova, dakle
nepoverenja i opreza zbog straha od uvek mogueg ugroavanja, ali i
nagonski neizbene agresivne elje i potrebe da se ugroava, napada? Ili je
re o jednom "ili" koje iz ljubavi iskljuuje sve 'zversko', barem u onoj meri
u kojoj je iz susretanja zverki "u tami" iskljuena 'ljubav'? Da li se desilo
ono to se svakako moralo desiti ili je samo Mihailo pogreio, navodei
Aniku da ona takoe pogrei, produbljujui, tako, sveoptu pogrenost svega
to se ljudima deava dok ive u vlasti svoje i tue sujete, straha, koji
oseaju i izazivaju, i krivice, nastale zbog onog to rade drugima i onog to
rade sebi? Tano je i jedno i drugo. Ljubav je doista spasonosna,
oaravajua, rasvetljava duu iskonskim sjajem bivstvovanja. Ovo nije puka
interpretativna nadogradnja. Pripoveda ne eli da to prepusti nagaanju ili
nedovoljno utemeljenom zakljuivanju. Naprotiv, on eli da podvue
nezamenljivu vanost ljubavi prema lepoti i lepote same, u njihovom
egzistencijalnom aspektu, u zasnivanju i odranju egzistencije. Kad u Aniki
ugleda Krstinicu, Mihailo se rastaje s devojkom, a nada da e ga ona spasti
naputa ga. To, meutim, nije kakav bilo rastanak. Anika je iz njega izvukla
krajnje konsekvence. Za Mihaila se, pak, kae sledee: "Godinu dana ga je
drala misao na Aniku. Sad je gubio tu misao, i bilo mu je isto kao da gubi
ivot sam." (42) I pre nego to je doista postala njegova, Anika je bitni
oslonac i sadraj njegovog ivota, od trenutka kada ju je ugledao; usamljena
i krivicom razjedana dua ispunjena je devojinom lepotom i zahvaljujui
tome ivi. Ono to rad, napor, poslovi, briga i raunica, sticanje i troenje
nisu mogli, to je mogla ve i sama misao na Aniku praznina ivota je
ispunjena, zjap ivljenog vremena vie nije straan. Izgubiti i tu misao isto
je to i izgubiti ivot sam; njegovu prazninu ponovo mogu zatrpavati samo
rad i bolno iekivanje da se stvari razree, da se svet vrati u zglobove iz
kojih je iskoio. Mihailo e krenuti da, ubijajui Aniku, ubije Krstinicu u
njoj; kao to Anika, postajui "dizlija viegradska" (61), ponitava izvornu
ednost svog bia, ali da bi time izvrila udar na Mihaila u sebi. Gubitak
lepote obostrano eljenog, ali neostvarenog ivota iznad onog normalnog
'ovijeg' i 'mravljeg', pogaa pre svega Aniku, ali treba da zaboli Mihaila bar
onoliko koliko je njeno javno razvraanje nepodnoljivo normalnim

iteljima kasabe, jer privlai i mami one koji nisu onakvi "kako bog
zapoveda" (45), pa gamiu ka njoj, razvraenoj. I misao o lepoti treba uvati
i spasavati koliko i lepotu samu, koliko i svoj jedini ivot.
Ljubav spasava, kad se ostvari. S druge strane, prirodno je to u susretu
dvoje ljudi nije mogue potpuno samoizlaganje, kada postoji neka strahota
koja se u ivotu jednog od njih ve dogodila. Ljubav jeste, pored ostalog,
ovakvo, potpuno samoizlaganje drugom, to jest voljenom biu. Ali, ako je
ovek ve odreen nekom velikom grekom, makar i ne bio njome vidljivo
stigmatiziran, a takav je Mihailov sluaj, pokuaj da se u nekoj apsolutnoj
otvorenosti, prostosrdanosti i poverljivosti neko drugi uvede u sopstveni
ivot ne obeava nepomuenu, pa ni pomuenu, sreu ljubavi. Oprez je
neizbean, ne samo kad je re o 'normalnim' ljudima, nego, na drugaiji
nain kao svojevrsni pojaan vid panje i obzirnosti upravo u ljubavi,
koju treba uvati od iskuenja i tedeti je za lepotu ivljenja. Ljubav bi
morala biti vea od greke koju onaj ko voli skriva ili naprosto uklanja sa
vidika voljenog bia, ali da bi bila takva, ona sama mora biti slobodna od
svake greke i pogreljivosti. Dogaa li se ikad da se stvari tako ugode?!
Ako postoje ljudi koji imaju snage i za takvu ljubav, to je retko. Kada se
u Pesmi nad pesmama kae: "Lepa si dragano moja (prijateljice moja,
voljena moja, devojko najblia mome srcu),/ i nema mane na tebi",
shvatamo da je za buenje i trajanje ljubavi veoma vana lepota 'bez mane',
ali je isto tako neophodna sveina ljubee due, energija koja daje
samopouzdanje ljubavi, i onoga ko voli uvruje u uverenju da je sama
ljubav vrednost zarad koje treba biti spreman i za mane, greke i
egzistencijalne naprsline kod voljenog. To, meutim, onda nema vie
neposredne veze sa njegovom lepotom i poiva na neem drugom. Nije
sasvim nedoputeno oekivati u ljubavi istrajnost ove vrste, ali ne treba
zaboraviti ni to da se ivi u vremenu i neprilikama sveta kakav ve jeste, a ni
jedno ni drugo ne poveava energiju ljubee due, ne pogoduje njenoj
sveini, poletnosti, entuzijazmu, ne hrani je, kao to ne uva ni lepotu.
Ljubav bez greke retka je kao i lepota bez mane, kao i voljeno stvorenje
koje u sebi ne skriva nikakvu greku.
ovek se, u stvari, uvek, pogotovu u stvarima ljubavi, investira u neto
nepoznato. Ali, ako je egzistencijalno ulaganje neizvesno, to ne znai da
nuno vodi u nesreu, a proseno normalan ivot je takav, izmeu ostalog, i
po tome to svojim pravilima, obiajima i ugovorima obezbeuje od
ekstremno nepovoljnih ishoda. Kultura u celini, sa svim omekavajuim
pravilima ali i prinudama koje predvia, zato i postoji da bi se na najmanju
meru svele nepovoljne mogunosti, nepredvieni sluajevi, ugroavajui
odnosi. Carstvo 'normalnosti' i carstvo trenutno vladajue kulture
umnogome se poklapaju. Nesporazumi su esti, ali njihove posledice nisu i
ne moraju biti ekstremne. Kultura oblagorouje naravi utoliko to spreava
ili bar ne podstie ekstremne reakcije, to navodi na pomirljivost (biti

'kulturan' i pomirljiv neretko znai isto), ili ak na rezignaciju,

samozatajnost. Meutim, kada doe do ozbiljnih egzistencijalnih
nesporazuma, gorda dua e radije uzvratiti tako to e ignorisati norme
kulture, prekrie moralne zabrane i prkositi osudama zbog sablazni, ak e
te osude traiti izazivae ih, samo da ne okrnji svoj ponos. Upravo tako
reaguje Anika. U ovome je ona veoma slina s Nastasjom Filipovnom
iz Idiota; kao i kod nje, meutim, prkoenje normama i borba s tuim
duama, pokrenutim (zaluenim!) lepotom i ispunjenim eljom, nee ostati
bez posledica. ovek je uvek, hteo-ne hteo, prikopan na mreu vladajuih
normi, i kada se sam iskljui iz nje, to ne znai da se oslobodio njenog
delovanja u sebi. Ta mrea je interiorizovana, i sankcija uopte ne mora doi
'spolja', iz sveta. Doi e zaobilaznim putevima, 'iznutra', pa obe ove
junakinje, sline po velikoj lepoti i gordosti (Jevgenije Pavlovi
uIdiotu govori o "demonskoj gordosti" Nastasjinoj) naprosto 'trae' no koji
e ih kazniti i idu mu, tako rei, svesno-nesvesno u susret. (Zanimljivo je da,
kada ih taj no stigne, ni jedna ni druga ne iskrvare; i Dostojevski i Andri
posebno naglaavaju to.) Svesne da treba da budu kanjene, i jedna i druga
od jednog asa ive sa duevnim sadrajem koji nalazi izraza u
neponovljivim Anikinim reima: "Osevapio bi se ko bi me ubio."
Vano je zapaziti da neposredni povod za ovaj iskaz najdalekosenijeg
znaenja daje jedan od 'ivotinjskih' likova iz "logora", "neki bogat i besan
Turin iz Rudog" (72), koji nasre na druge posetioce-pretendente, galami
unaokolo i "zabada svoj veliki no u kapiju" (73). Preko motiva noa, koji u
celini prie igra tako veliku ulogu, ova scena nagovetava, ali u svojevrsnom
parodijskom registru, tragini kraj Anikin. Mo Anikine lepote pokazuje se
tu sa neobinom oiglednou. Iznervirana Turinovom galamom i
pretnjama da "veeras mora nekog ubiti" (73), Anika u arapamaizae i
otera ga s nekoliko rei. Ovog pijanog bednika italac vidi kako je, dok je
lice u lice sa Anikom, "ukletio pijanim oima i sve neto vae i guta",
"zaboravio je da ima no, i da je ita govorio, i stoji kao da eka da ona
njega ubije" (73). to Anika s prezirom gleda na ovakve i njima sline
spodobe i osea se nadmonom, to, dabome, nije nikakvo udo. No, ona
gadljivi prezir i hladnu ili podsmeljivu nadmonost ispoljava i prema
onima koji to ne zasluuju u tolikoj meri, ili za to daju manje povoda nego,
recimo, ovakav neko ko mlatara noem po njenom dvoritu. Utoliko ono:
"Osevapio bi se ko bi me ubio" moe ona, dodue, da izgovori naglas, ali,
ipak, samo "za sebe" (73). To nije nikome upueno doli njoj samoj, deo je
solilokvija iji mali deo stie do ljudi, i to posredstvom drugih, sluajno
prisutnih pripadnika "logora", ljudi koji nemaju ime imponovati itaocu.
Dato im je da kasabi prenesu odlomak Anikinih misli izmamljen grotesknosmenom scenom, iz kojeg progovara istina njenog bia. Drsko izazivanje
okoline praeno je ponornicom ove istine u njoj. to su posrednici te istine
nedostojni, nita ne menja u njoj. Krivica i elja za kaznom jae su, vidimo,
od straha. Anika ne ivi za budunost. Svesna moi svoje lepote, i onda kad

je zbog nje mrze, ona se ne plai ni mizernih nakaza, kakav je Turin iz

Rudog, ni crkvene vlasti, ni svetovne; niti se uopte plai. Kao i Nastasja
Filipovna, Anika eka trenutak, i onog ko e je kazniti za sablazan; njena
bezona izazivanja su u odreenom pogledu prizivanje tog trenutka, te ruke.
Razlika je, pri tom, izmeu nje i Nastasje Filipovne u tome to je Nastasju
'razvratio' Tocki, a ona u sablanjivi ivot bludnice odlazi sama, svojevoljno,
da pokae ta sve moe i na ta je sve spremna "Svata ja mogu uiniti"
(40), upozorava ona Mihaila sporei se u sebi na taj nain trajno sa njim, s
kojim se na raskru svog ivota gledala dugim ljubavnikim pogledom,
netremice.
II
Kletva je izraz nemone mrnje. U mrnji su spojeni napor i elja da se bie
koje se mrzi uniti ili da mu se nanese bol. Kad je liena sredstava da
efikasno deluje u svetu, ili je omraeno bie zatieno, pa se njegova patnja i
propast ne mogu postii bez priliva dodatne snage, mrnja trai zaobilazne
puteve. Slabost je ne ini manjom, naprotiv, esto je pojaava, pridruuje joj
kivnost i gnev, i produava joj vek. Kletvom se ona zadovoljava na
simbolikom i fantazmatskom planu. Oduak koji tako nalazi ponekad je
sasvim smiruje, ponekad je razblauje. Kada se ve ne mogu izdejstvovati u
stvarnosti, nesrea i unitenje se barem prizivaju; pozivaju se vie i najvie
sile, nekad dobre, nekad zle, da onome ko se mrzi naude u budunosti: to
nije stvarno sad, bie; valja ekati, ali se zato barem, kad je re o zlu koje je
namenjeno adresatu kletve, mati i jeziku moe pustiti na volju. Neka sile od
kojih se trai pomo nau naina da prieljkivano zlo sprovedu u delo!
Osim to ima kompenzatorni karakter i ukazuje na nedoraslost preprekama
koje se ispreuju, kletva, dakle, moe biti i svojevrsni konformizam mrnje i
ukazivati na nespremnost da se lino dela. Mrnja i kukaviluk nisu
nespojivi, kao to to nisu ni mrnja i slabost. (Slino je sa vradbinama; ako
dua ispunjena mrnjom, ali zaptivena i osujeena, ne moe da se ispolji
direktno, ona se ponekad od ini koje baca nada svom smirenju, to jest
uklanjanju razloga za mrnju ili barem osloboenju od nje.)
Poverenje u kletve (ili vradbine) je 'primitivno' i besmisleno, ali sa
nemonom mrnjom u sebi nemogue je iveti, pa je pitanje koji izlaz iz
takvog nepodnoljivog stanja stoji na raspolaganju. Jedan od njih je ludilo,
ako je doputeno to nazvati 'izlazom'. Izlaz je i u zaboravu. Izlaz je i u
poveavanju moi koja obeava ili doista donosi pobedu nad onim to je
omraeno. Privremeno, i puko zamiljanje nadmoi donosi neto. Izlaz je,
ali redak, u opratanju predmetu mrnje i pomirljivom saivljavanju s njim.
Izlaz je, moda i ponajbolji, u okretanju ivotne energije, koliko je ima, u
nekom drugom pravcu, gde je mogua samoafirmacija, pa se ugroavanje,
osujeenost i sve drugo to daje povoda za mrnju naprosto vie ne javlja.

Izlaz je, naposletku, i kletva: afekat sabijen u odgovarajue rei zamenjuje

unekoliko ono stvarno.
Kada su, meutim, kletva ili vradbine vaei deo kulture neke zajednice,
onda poverenje u njih i nije tako besmisleno. Ukoliko nesrea pogodi
('stigne') nekoga ko je omraen, to se tumai kao kazna koju su oni koji
kunu ionako ve traili od nadlenih sila, pa je ona sad logino naprosto
stigla. Onaj koga kunu i sam pripada kulturi u kojoj ivi. Racionalno i
svesno on moe ne hajati za kletvu i biti 'iznad toga', ali, i svesno i nesvesno,
razlozi koji iza kletve stoje mogu ga ispuniti strahom, brigom, zebnjom ili
oseanjem krivice: kao i sve drugo, kletva je za njega znak koji mu govori
neto o njegovim vezama sa ljudima i svetom u celini.
Moglo bi se razmiljati o vezi izmeu poverenja u dejstvo kletve i dejstvo
rtve, odnosno u uinak prinoenja rtve, u pojedinim kulturama. Prizivanje
dobra i prizivanje zla na takav nain ne moraju proisticati iz iste nemoi, ali
svakako nisu ni ispoljavanja racionalno kontrolisane moi i umnog uvida u
uzrono-posledine veze. Razum i um, s druge strane, svakako nisu isto to i
ivot due, uobrazilja, rad elje. Zadovoljiti elju je bolje nego ne
zadovoljiti je, a da li e se to postii uz pomo razuma, uma ili nekako
drugaije, naknadna su pitanja.
Andri se razumeo u fenomen mrnje. I u Anikinim vremenima dao je
dokaza o tome. Smisao povezivanja delova pripovetke koji se odnose na
popa Vujadina, Aniku i Tijanu u jednu celinu razjanjava se u analizi upravo
ovog fenomena.
Aniku su omrznuli mnogi. Sve ene u kasabi (48), a i izvestan broj
mukaraca, recimo pojedini oevi zabludelih, njome zaluenih sinova. Takvi
su gazda Petar Filipovac i prota Melentije, otac Jake akona. Nije bilo
nikog ko nije video kakva sve uda i pokore, i kakvu nesreu moe da
izazove "ena otpadnica" (43). "Mnogo se toga poboravilo, a mnoga je
muka ostala zauvek neviena i nekazana" (43). O tri kletve, upuene Aniki,
saznajemo, meutim, izrikom, iako ne u istoj meri neposredno. Kakvih je
jo, i koliko, izliva mrnje bilo, ostaje da se, na osnovu toga, nasluuje. U
tumaenju pripovetke, od ovakvih nasluivanja vanije je, naravno, razumeti
meusobnu povezanost kletvi o kojima saznajemo, jer se preko njih mogu
sagledati tip, stepen i smer povreda reda u svetu, koje je Anika izazvala.
Nije svaka povreda reda ista, niti je podjednako teka i nepodnoljiva. Ne
izaziva svaka povreda normalnog stanja stvari u svetu istu mrnju.
U jednom trenutku izgleda da je Jaka kako-tako u neemu zamenio Mihaila
u Anikinom ivotu. Primala je, "izgleda" (53), samo njega. U njihovim
ljubavnim noima bilo je prisnosti kakva se, inae, u obinom 'bludnom'
odnosu, ili odnosu s bludnicama, uglavnom ne postie. Odbaeni Jaka

podsea Aniku na njihova nona aputanja, "nejasne rei iz minulih noi,

razumljive samo njoj i njemu" (58). " Ja kaem: 'Anika, svie', a ti mi
dlanom pokriva oi..." (58) Poezija zajedno doekivanog svitanja u dugim
milovanjima znak je da je, bar to se Jake tie, posredi ljubav, a ne samo
neka opijenost ula, a iz gesta nenosti s kojim mu Anika 'pokriva oi'
nasluuje se da mu ona, bar donekle, uzvraa. Meutim, kad prota Melentije
zatrai pomo vlasti da bi zaluenog sina otrgao iz zagrljaja bludnice, poto
pretnje nisu pomogle, a isto tako ni preklinjanja (53), Anika odbacuje Jaku,
konano i neopozivo. U njoj je hladni prkos (59), ona, u svojoj gordosti,
reaguje veoma osetljivo i bez imalo odlaganja, im se oseti i najmanje
povreenom. Prota je ljut i oajan zbog Jake, a da pri tom i ne zna da ga se
sin pred dizlijom odrekao, kad ga ona alje natrag ocu, to jest 'vraa' mu ga
s uvredljivim prezirom. " Nemam ja oca. Ti zna dobro." (58), tim reima
pokuava Jaka da otkloni njenu ljutnju i ostane kraj nje, njen. Ostaje da se
zamilja na osnovu ega Anika moe i treba da 'zna dobro' da je Jaka
pregoreo oca zarad nje. Sam prota, to je i bez velikog domiljanja jasno,
jedva da bi u svom nemonom stidu zbog sinovljevog ponaanja bio vie
nesrean nego to ve jeste, sve da odnekud i moe znati za ovo Jakino
odricanje. Gledati sina obuzetog poronom ljubavlju nije toliko
nepodnoljivo stoga to je posredi porok, ve zato to je posredi 'slepa', ali
ne i za lepotu slepa ljubav.
Odrei se oca pouzdan je znak odricanja od reda u svetu, koji se ne zove
uzalud 'patrijarhalan'; predstavlja, makar i privremeno, poricanje tog sveta,
kako bi se udovoljilo elji koja se razbuktala i tei da se zadovolji, sa im se,
meutim, u ovom sluaju, mea i svojevrsna fascinacija lepotom, koja
svemu daje karakter ljubavi. "Ali te su ga rei oito opijale kao i ljubav
sama, i on nije znao ni ta radi ni ta govori." (58) Mladi je, dakle, veoma
zaljubljen u Aniku; ta tu jo ima da trai otac, emu bi jo imao da slui
poredak patrijarhalnih vrednosti?!
Od nenosti i ljubavi koju prua Jaki, u Aniki je, meutim, jaa volja za
vladanjem nad njim. Svakodnevno je ona u prilici da vidi i oseti na ta su
sve spremni oni koji ine "logor" oko nje, dokle se mogu srozati i kakve sve
nedostojne, poniavajue i smene stvari rade, ne bi li joj se pribliili. Neki
od onih, recimo, koji beznadeno ekaju, po svu no delju drvo i pue (45) u
njenoj avliji. Ali, Jaka nije kao ti koji delju ekajui, ili kao Ristikin sin,
koji pred Anikinim vratima "kopa nogama", ili kao Tane Kujundija, kome
"doe tesna koa na licu" (64) kad se nae oi u oi sa Anikom. S Jakom je
Anika dospela do prisnosti koja joj omoguava da ovlada njegovom duom,
celim njegovim biem, koje joj se preputa. Jaka eli lep odnos sa Anikom,
pa, prema tome, nije obian lan "logora". Anika, pak, oseajui svoju mo,
obeava na rastanku, "smeei se" (58), mogue ponovno vienje o Maloj
Gospojini, budui da Jaka na svaki nain eli da ostane u nekoj vezi s
njom, da je ponovo vidi, i nipoto nee da bude njena puka muterija. No,

obeanje koje je dobio samo je prividno izlaenje u susret takvoj njegovoj

ljubavnoj elji. Anika se nadmono, "mirno, bez rei, bez sauea ali i bez
podrugljivosti" (58) za toliko je on svakako u prednosti u odnosu na druge;
nema podrugljivosti smei ustreptalom Jaki, ali ispunjenje obeanja e
posluiti samo tome da pokae kako je u njenoj vlasti ne samo sin, nego i taj
otac koji bi da vrati stvari u red. Upravo na veliki crkveni praznik pokazae
ona tom popu ta sve moe. Prota se ve pre toga "sa duom punom
gorine" (55) vratio od kajmakama, od koga je traio pomo. Ali, pravi
izazov e tek doi. Kada i kajmakam podlegne Anikinim arima, ona e
proti uputiti izazivako pismo. To je, tako rei, predigra za njen blasfemini
odlazak u dobrunsku crkvu na Malu Gospojinu. U pismu e Anika
suprotstaviti svoje dostojanstvo bludnice dostojanstvu svetenika, ije
ljubavne pustolovine ona nije smatrala za potrebno da razobliava, pa ne
dozvoljava ni da nju neko ui redu. Ona je to to jeste. Ona jeste. Licemerni
zatonici 'reda' ne mogu joj nita. Mo njene lepote je vea od njihovog
pozivanja na red, i samog reda. uvari reda su u njenoj vlasti, kao i protin
sin. "A ti se nae ovjek da mi poalje kajmakama i zaptije. Bolje bi ti bilo
da si dirnuo guju pod kamenom. E znaj, proto, da mi je kajmakam dolazio
jo dva puta i da sam mu otpasala sablju kao djetetu, i da mi je onako star
drao legen i pekir, ako ti je milo uti." (62) Ovakve razmetljivosti u
bestidnosti ne bi bilo da Anika pouzdano ne osea, i ne rauna s tim, da e
ak i ostareli kajmakam pre krenuti za svojim nagonima, za pogledom koji
trai i nalazi lepotu, "neto znano i davno izgubljeno" (60), nego to e stati
u odbranu javnog morala.
Sve to, naravno, pogotovu posle pisma, budi u proti Melentiju mrnju, jer je
uvreen i ponien, kao otac, kao svetenik, najzad i kao onaj kome se
bludnica s visine podsmeva to je "preskakivao plot u Nedeljkovice" (61),
pa zamalo da ga pri tom Nedeljko ubije, kao nekog jazavca u kukuruzu.
Njegova je mrnja, dakle, sasvim prirodna i razumljiva, ali je i nemona.
Ako ve i kajmakam, "onako star", dri legen i pekir Aniki, kome se
obratiti za pomo? Preostaje jo Bog, poslednji jemac i zatitnik reda u
svetu. I prota mu se i obraa: kune. "Prialo se da je proto, videi ta se
deava u kasabi, drao u dobrunskoj crkvi kletveno bdenije, u izvrnutoj
odedi i sa sveama zapaljenim naopako." (62) Sve se u svetu posuvratilo,
proti izgleda da je izopaenje doseglo krajnje, ve neizdrljive granice, pa i
u ovom ritualu sve treba da je izvrnuto. Nije posredi molitva, i ne priziva se
dobro, ve "kletveno bdenije", priziva se zlo, koje treba da stigne 'guju pod
kamenom'. Da li je prota doista drao ovakvo bdenije? "Prialo se..." Moda
se samo prialo, ali u oseanju i razumevanju onih koji su priali stav prema
Aniki uopte, i njenom drskom pismu, posebno, nalazi svoj izraz. Prialo se
o 'bdeniju' koga je bilo ili ga je, svakako, moralobiti svejedno. Mrnja i
osuda se moraju ispoljiti, pa kako god, u kletvenom obredu ili u prii o
njemu. Jer, kada ni carska vlast vie ne titi priznati red, ljudi se oseaju
nemoni. Ali, pogled se uvek mora nekud usmeriti. Opte miljenje ili javno

mnjenje ini ono 'to se pria', a pouzdanost podataka na koje se u tome

pozivaju oni koji priaju od drugostepenog je znaaja. Kletveno bdenije,
stvarno ili iz prianja ljudi, priprema zakljuak, jedini mogu kada se ne vidi
drugi izlaz, to jest kad je omraeno bie pod zatitom: "trebalo je ekati
boju ruku" (62).
Kletva Ristikine snahe predoena je sa punom konkretnou, doslovno.
Ako su proti vezane ruke, tek je Ristikinoj snahi i samoj Ristiki nemogue
da neto protiv Anike doista preduzmu. One su pristojne i normalne. Snaha,
kao supruga i majka, ena od reda, ne zaluuje, razume se, nikoga, niim. Ni
kajmakama, ni bilo koga drugog, ona, kao ni neka druga ena njoj slina,
nee, naravno, navesti na misao da je posredi udo od lepote, niti uostalom
na bilo kakvu misao. Njena svekrva je svojim priama po ariji dovela u
pitanje mo Anikine razbludne privlanosti, i ova joj, opet promptno,
uzvraa. Videe se da li je njoj mogue odoleti! Anika ne doputa da se na
ovaj nain posumnja u nju i eli da ponizi one koji to ine, likujui pri tom
nad njima. Ristika se, kad je saznala za svoj poraz, obeznanila i, oblivena
penom, "nije dolazila sebi nikako" (47). To moe samo da pojaa snahinu
mrnju prema Aniki. Pre nego to se, savladana tom mrnjom, i sama ne
obeznani, ona ini jedino to joj je mogue, obraa se Bogu. Pred kandilom i
krstei se, ona kune. ta poniena supruga eli Aniki? " Dabogda, eno,
bijesna hodila, u lancima te vodili; dabogda se gubom razgubala; sama sebi
dodijala; smrti eljela a smrt te ne htjela! Amin, Boe, veliki i jedini. Amin.
Amin." (47)
Onaj ko bi hteo da proui poetiku kletve ili rad imaginacije u prizivanju zla
na neiju glavu, svakako bi trebalo da se osvrne i na ovaj primer iz
Andrieve pripovetke. Ovde je bitno zapaziti da samo kunjenje produbljuje
nemonu mrnju koja ga je izazvala, tako da ona, u tom dodatnom
kletvenom autoaficiranju, obara na zemlju onu koja kune. Od Boga se trai
moda ve i previe zla, osvetnika udnja postaje prejaka i neizdrljiva.
Ali, makar i ovako, kletva postie naknadni efekat smirenja. Kad doe sebi,
snaha se vraa ponovo Bogu, na drugi nain, tako to pali kandilo koje je u
padu ugasila, i, "sa rukama skrtenim u krilu", eka svog oveka. Zlo nije
namenjeno njemu, nego Aniki. Ni mrnja nije usmerena prema njemu, nego
prema zloj bludnici. Porok je kod nje, ne kod gamiuih muterija. Naravno,
nevolja je kad je zlo tako privlano.
I o ovome mora da se nekako prialo, jer Anika saznaje za kletvu, iako je
Ristikina snaha klela u potpunoj samoi, samo pred Bogom i kraj usnulog
deteta. I kao to su Aniku prie o kletvenom bdeniju logino je
pretpostaviti dodatno podstakle da ispuni obeanje Jaki i da na Malu
Gospojinu ode pred protinu kuu i time ga ponovo i jo vie nego pre toga
ponizi i izbezumi, tako i na vesti o kletvi Ristikine snahe ona uzvraa
porukom, koju je ak i Ciganki kojoj je povereno da je prenese bilo zazorno

da izgovori, da joj kletva ne moe nita, a novac, isprosipan pred njenim

vratima, vraa; nema ta da naplati. Anika ne dira nikog prva. Dolazi joj ko
sam hoe. Ali ako neko na bilo koji nain dirne u nju, ona nee ostati duna
odgovora.
Preterana i nekako ve umnogom suvina, likujua bezonost Anikina
navodi itaoca da se upita: da li kletva, doista, ne moe nita. Ona, naravno,
ne moe nita, bukvalno uzeto; na takve se molbe Bog ne odaziva ili se
odaziva koliko i na sve druge, a svako moe sam da proceni koliko je to.
Ali, u kakvoj je vezi dogaaj sa Ristikinim sinom i 'komunikacija' sa
njenom snahom, dakle kletva i Anikin odgovor na nju, poslat po Ciganki, sa
onim: "Osevapio bi se ko bi me ubio"? Nee Bog gubom razgubati Aniku, to
je jasno, ali e ona sama sebi eleti unitenje, shvatajui ga kao sevap koji se
kod Boga upravo i stie. Sevap uhvatiti, ko razume ta to u stvari znai,
moe se samo pred Bogom ljudske raunice, dugovi i potraivanja, tu
prestaju. Anika se ne plai kletve, ali ima razloga da se, kao
nalija ili pandana sopstvene samoosude, plai mrnje to se kroz kletvu
izliva, onog afekta, dakle, koji e se i u njoj samoj pojaviti kao odgovor
svemu to svet, kao mesto ivljene normalnosti, sa svojim pravilima zahteva
i iznuuje, a zajedniki je, na kraju krajeva, i njoj, i proti, i Ristikinoj snahi.
Taj afekat ne mora nuno biti mrnja prema sebi, ali u oseanju krivice, koje
se mea sa voljom za vladanjem nad drugima i uvreenom gordou, uvek
ima neeg autodestruktivnog, veoma nalik na takvu mrnju. Treba umeti i
moi sebi oprostiti, to uopte nije lako, kao to nije lako oprostiti drugom
stvar koja se dogaa samo kad se steknu razni uslovi. Ovako, i Anika, a ne
samo kasaba, eka "boju ruku".
Vrhunac izazivanja te 'ruke', koji Anikinoj sudbini daje poseban smisao,
jeste njen odlazak u Dobrun na Malu Gospojinu. Tada e biti izreena trea
kletva za koju znamo, dalekosena u svakom pogledu.
Mala Gospojina jedan je od najveih i najlepih praznika. Slavi se roenje
Bogorodiino. Bogorodica je bie najistije, pa u tom smislu i najuzvienije,
i najlepe. Ona je, govorei s pesnikom, "vrelo milosti", koju izliva na
svakog ko ivi, grenika i pravednika, malog i velikog, a naroito e
nemoni i prikraeni u njoj nai oslonac i brzu zastupnicu pred najviom
moi. Svet u koji je roena sav je od svakakvih greaka i pun je greha, vie
je u njemu prljavtine svake vrste nego bilo ega drugog, ali nju to ne
dotie. S njenim roenjem, veruje se, postaje jasno da e se svet od svega
toga spasti i da e se ljudi, s takvom milou kakva je oliena u njoj, izbaviti
i da e moi da postoje u potpunoj lepoti. Ona, kao roditeljka Spasitelja, i
jeste upravo to: spasiteljka za neokrnjenu lepotu, nenaruena lepota sama.
Ako je prva ena, Eva, i sama na svoj nain privlana, dovela do toga da se
mora umirati, a pre nego to se umre, da se mora iveti tako kako znamo da
se ivi, s mukom i zlom svake vrste i na svakom koraku, ona koja se

povinovala Bojoj Rei i primila je u sebe, ispravie sve to. Ve u drugom

veku, nekih sto osamdesetak godina po roenju Hristovom, pisao je, recimo,
u svom traktatu Protiv jeresi sveti Irinej Lionski: "Ako je prva Bogu bila
neposluna, druga se priklonila bogoposluanju, i tako je devica Marija
postala zastupnica device Eve. Kao to je ljudska rasa u okove smrti zapala
zbog jedne device, tako e je jedna druga devica spasiti. Neposluh device
poravnat je posluanjem device."[Adversus haeresis, V, XIX. Vidi Irine
Lionski,Tvoreni, Moskva, 1996, str. 487, prevod Petra Jevremovia.]
Slaviti roenje Bogorodiino znai proslavljati istotu one koja raa, dakle
ivota samog. U njenom liku lepota spasenja koje s njenim sinom postaje
mogue objavljuje se kao spasenje za postojanje u lepoti koje predstoji. U
njenoj milosti, Boje prisustvo ne samo da je najneposrednije ve je i
najlepe.
(Leonardo je Marijinu majku Anu, zajedno s Marijom i malim Isusom,
naslikao kao mladu i prelepu enu: po 'enskoj liniji' tu je sve vanvremena i
savrena lepota.)
U Andrievoj pripoveci, uesnici proslave Male Gospojine kraj dobrunske
crkve kao da nisu svesni ta se, zapravo, i zbog ega slavi. Oni znaju da tog
dana treba doi u crkvu, ali due im se ba ne uznose prema najistijem i
najlepem biu, Majci Boijoj. Delom je to, moda, i stoga to ve dugi niz
pokoljenja tu ivi u prilikama koje nikako ne pogoduju otvaranju bia bilo
emu to nije najzemaljskija nuda i potrebitost u svetu sasvim skuenom.
Ovog puta, meutim, ljudi imaju priliku da se okupe oko lika lepe bludnice,
i to sa svojevrsnim oduevljenjem i ine. Prazniku posveenom Najistijoj
prisustvuje ona koja ne samo to prodaje svoju telesnu lepotu, ve to je
gore stavlja na teka iskuenja due onih koji je ele i vole.
Slika vaara je runa, u poneem i odvratna. Pijana svetina koja se komea
to je manje-vie sve to se tu nudi pogledu. Neshvaen, neprimeen,
nedoivljen ostaje sveti sadraj koji valja da bude obeleen u hramu i oko
njega. ta vidimo? "Braa Limii, najpoznatiji meu Lijetanima, zapenjeni,
raspasani, kripe zubima, izmahuju noevima i bez ikakve potrebe uveravaju
jedan drugog: Burazere, ja za tebe..." Ili: "Svet se iskuplja oko osvetljenih
atri ili oko vatara koja gore na ravni. Samo najpijaniji se gube po strani,
povraaju, stenju, i sami neto govore, uz tarabe, u mraku." (66) Ili: "Kako
pijan svet brzo zaboravlja ili nalazi nove povode za ispade, pijanci su se
objanjavali izmeu sebe ili sa roacima, koji su ih tovarili na konje kao
stvari ili odvodili meu sobom niz drum." (68) Ukoliko ne postoji neka
posebna usmeravajua sila koja o tome brine, dakle neka unapred smiljena
i svrsi prilagoena 'organizacija', narod na vaaruvaljda i ne moe ostavljati
neki mnogo bolji utisak, ni u jednom vremenu, nigde, niti se dublji smisao
praznika bez daljnjeg objavljuje okupljenom mnotvu, uvek sklonijem da se
ponaa kao rulja nego kao dostojanstven skup, nadahnut tim smislom.

Nije ova pripovetka jedina umetnika tvorevina koja pokazuje da uzvieni

sadraji kao da ostaju da lebde ponad glava prikazanih ljudi, prisutni i
odsutni u isti mah, a svojom uzvienou delotvorni eventualno u duhu
italaca, ukoliko ovi imaju sluha za tu prisutnost-odsutnost. Svojom
neuhvatljivou, ili dvosmislenou znakova prisustva, takva dvostrukost
umnogome umetnost i ini umetnou.
Anika je dola na proslavu, ali nije primeena ni u crkvi za vreme slube, ni
kasnije oko crkve. Prikazae se okupljenima tek kad se primakne vee. Prota
Melentije je, kad sazna da je ona tu, "izvan sebe" (65), ali ga stariji ljudi i
knezovi spree da lino ode da tera nevaljalicu i njenu pratilju, ve
pokuavaju da to uine sami. Okupljeni mukarci, meutim, doekuju to sa
smehom, pa sa psovkama. Anika je zatiena. Ne sme se, svakako, prevideti,
da u opisu prizora u kojem se ona pojavljuje nema nieg to bi ga inilo
odurnim, nedostojnim ili smenim, kao to je to inae sluaj sa opisom
proslave. Naprotiv, viena protinim oima, ta slika se izdvaja i sadri neto
u svojoj upeatljivosti skladno, povieno, otmeno: "U crvenom sjaju video
je prav i ponosit Anikin lik, s jedne strane joj Jelenka, a s druge Jaka, tek
to je uao, nagnut prema Aniki, rairenih ruku, sa nekim pokretom punim
milote i predanosti..." (67) Zanimljivo je da pripoveda nalazi za potrebno
da ovu reenicu zavri eksplicitnim vrednosnim odreenjem Jakinog
pokreta koji odaje milotu i predanost, i govori sve o njegovom odnosu
prema Aniki, ako i ne kae sve o onom to ona inae budi u oima i duama
onih kojima se dopada. Jaka se dugo borio sa sobom da li da uopte doe u
Dobrun, na proslavu. Ali dobio je obeanje da e se tad "moebiti" (58)
ponovo videti s Anikom, i nije srcu odoleo; doao je, ipak. Njegov pokret,
meutim, koji je pun milote i predanosti, je moramo i to primiti k znanju
"za roditeljske oi sraman i neverovatan" (67). I bez ovakvog 'komentara',
sadranog u navedenoj reenici, na njenom kraju, bilo bi sasvim jasno da u
proti mora uskipteti mrnja prema Aniki, ve samim tim to se drznula da
mu, posle onakvog pisma i 'svega', doe na prag, privlaei na taj nain i
njegovog sina da se tada i tako vrati oinskom domu. Sin mu je sav njen. To
je previe, i mrnja postaje ubilaka. Prota grabi puku. Mrnji se pridruuje
bes, to vodi ka puci. Nema vie zaobilaznog, posrednog, fantazmatskog
izliva agresivne mrnje: prota uzima stvar u svoje ruke i hoe da ubije, ne
eka da to uini neko drugi umesto njega, pa ni 'boja ruka'. Mrzitelj
zaboravlja svoju nemo, ili je u taj as, ispunjen besom, prevazilazi.
Anika, po svemu sudei, ne odlazi na proslavu Male Gospojine da bi se tom
prilikom pribliila sebi istoj ili se podsetila na svoj ivot kakav je vodila
pre Mihailovog trostrukog odbijanja njene ljubavi. Njeno prisustvo na
proslavi takvog praznika ne bi, samo po sebi, moralo biti blasfemino,
nedolino, iritantno, ukoliko bi to za nju doista bio praznik koji jeste. No,
pre e biti da ona eli da iskoristi priliku da ponovi i potvrdi svoju 'pobedu'
nad protom i da namui Jaku, uprkos njegovoj predanosti i miloti,

posebnim mukama bolne ljubomore, istiui uestale kajmakamove posete.

Da li je samo to posredi? Moda i neto jo gore. " Doi e mi i sutra,
odmah posle veere." (68), tako zavrava Anika razgovor s Jakom, u asu
kad su protu ve spreili da je ubije i odveli ga sa mesta dogaaja. To zvui
kao uputstvo. Kakvi su sve motivi iza te reenice? Na kakvo zlo ona jo
time navodi? Jaka nee pucati u nju, ve u kajmakama, kako bi ga osujetio
u nameri da doe do onog to je njemu samom uskraeno. Anikina igra s
Jakom je surova. Ono to je u takvoj surovosti u svakom sluaju preterano,
podloga je iz koje se razvija i njeno oseanje da bi se osevapio onaj ko bi je
ubio. Boji slubenik Melentije nije 'boja ruka' koja se eka da prekrati
ovakve surove igre, u kojima se milota i ljubav izvrgavaju u ubilaki poriv.
Ali, on je pokuao da ubije, kao to je i njegov sin izazvan da pokua da
ubije.
Pre nego to se razmotri protina kletva koja ipak 'zameni' ubistvo, treba se
jo jednom upitati emu Anika hoe da se priblii u sebi, doavi na
proslavu roenja Bogorodice. Ona se "objavila" (43) svetu na urevdan.
Pre tog lepog majskog dana, ve je otkrila sebe, prepoznala je, iako jo nije
doista upoznala, ono to e odreivati njen ivot. Tada ve razabire ta je u
njenom biu glavno. Kae se, najpre, da se "odjednom zadevojila, i to tako
da odudara i likom i odelom od ostalog enskog sveta" (26). No, dublje i
bogatije nego bilo kakvim optim odreenjem, Andri o tome kako je
"prolazilo brzo i tajanstveno devojako vreme" (27) govori slikom:
"Raskopa nedra i poloi ruku pod pazuho, malo nie, tamo gde se od
mravih devojakih rebara poinju da odvajaju i izdiu grudi. Tu je koa
zategnuta i najglaa na celom telu. Tako satima pritite dlanom to mesto i
gleda vatru i lonie u furuni, kao neke oi, i sve joj kazuje neto, i sa svim
se razgovara. A kad je zovnu togod, pa mora da izvadi ruku i izie u kuu,
trgne se otrenjena. Posle, kad se vrati i ponovo sedne kraj vatre, ne moe
zadugo da se smesti; ini joj se: ne moe nikako da nae ono mesto na kom
je ruku drala; kao da je malopre neto skupoceno ispustila niz vodu." (27)
Autoerotizujui dodir govori o snanoj usredsreenosti na sebe; njime se
jasno ukazuje i na samootkrivalako poniranje. No, tu je takoe narcistiko
pijanstvo od sebe, opijanje sobom u vlastitoj lepoti koja pupi i rascvetava
se. Satima se ova devojka dodiruje tamo gde je koa najglaa, da bi se
trgla otrenjena i vratila u stvarni svet. Tu je i ispunjenost svega smislom:
dok je zagledana u vatru, tako sama sa sobom, njoj, u stvarnosti njenih
sanjarenja, sve "kazuje neto, i sa svim se razgovara" u naziranju svoga
mesta u svetu, koje se pomalja, i slutnji ta joj donosi budunost, svet joj
postaje prisan, pun znaenja. Najzad, kao moda najvaniji elemenat
Anikinog unutarnjeg kretanja po samoj sebi, vidimo i korene njene gordosti
koja tei da se pretvori u oholost. Utonula u prizor furune i lonia na njoj,
otkriva ona sebe i dok sebe pronalazi u sopstvenom dodiru, kao lepo bie,
ali ne manje i dok, s prekidom dodira, sebe kao da gubi: tada, pak,

otkrivajui se u najdubljem svom sloju, kao bie sa svoje lepote skupoceno,

koje, dakle, ne sme biti izgubljeno: nita njeno ne sme otii "niz vodu". S
manje ili vie razloga, nekad i bez razloga, svako sebe u neku ruku osea
kao neto nezamenljivo, zavisno ve i od perspektive u kojoj sebe vidi. To,
meutim, ne znai da svako sebe osea kao neto skupoceno. Oseati se
izuzetno vrednim, i to izvoditi iz neposrednog oseanja sebe, vie je od
nagona za opstankom, pa i od samopotovanja koje oveku daje
dostojanstvo. U onome to je vie od takvog samopotovanja, a naroito kad
je re o egotizmu lepote koja osea ta moe kad probudi elju, divljenje ili,
eventualno, ljubav, lei i opasnost. U Anikinom sluaju uzoholjena lepota
nee stii da se oblagorodi u ljubavi, to jest u ivotu ispunjenom ljubavlju
prema drugom; to joj nee biti dato. Posle neuspeha da s Mihailom ostvari
ljubav, ostaje ona u vlasti narcistike opsednutosti sobom, koja se dalje
produbljuje. I pre svih dramatinih zbivanja, Anika je "sva obuzeta mislima
o sebi, utljiva, ravnoduna prema svima" (27). U dogaajima koji e
uslediti posle urevdana kad se "objavila" svetu, ona e se u tome samo
utvrditi. Lepota e joj sluiti za ispoljavanje nadmoi: ne uporeuje se
uzalud Anikin poloaj u svetu, kako ga vidi otro oko, sa bogatom
carevinom. To sad vie nije devojurak utonuo u sebe, nego ena na jarko
osvetljenoj sceni, u koju svi gledaju, i kad je osuuju, i kad je vole, i kad
gamiu ka njoj. Kad se prisetimo kako se njeno "veliko skladno telo,
sveano u svom miru" (60) ukazivalo kajmakamu, uveravamo se da nismo
bez razloga zadrali svoju panju na ranom Anikinom oseanju vlastite
'skupocenosti'. No, samodovoljnost u prezrivom utanju ipak ne znai da je
mogue biti izvan sveta. Oseanje krivice zbog onog to se u svetu deava
mora se javiti. Zagledana u svoju lepotu u nekom svetu u kojem joj sve
kazuje neto, dodirujui samu sebe dok se sa svim oko sebe razgovara,
Anika daje sebi prevelikoobeanje kakav ima da bude njen ivot koji upravo
poinje. Ili se takvo obeanje samo daje? Otkrivi sebe, devojka sebe
doivljava kao suvie veliku nagradu za svakog ko bi je u njenoj lepoti
dodirnuo, te, prema tome, njeno je pravo da trai potpuno pokoravanje,
apsolutno priznanje. I potonja obest Anikina, i dubina njenog
samoskrnavljenja, i njena zla kob objanjavaju se veliinom tog obeanja
proizalog iz velike lepote i fiksacijom za sebe kao za neto dragoceno to
se ne sme izgubiti. Takvosvoje pravo i to svoje samooseanje dolazi Anika
da osvedoi na Malu Gospojinu kraj dobrunske crkve.
Zadivljen pred sobom, ovek treba da krene putem na kojem e ga zadiviti
svet. Gde je taka prelaza? Mogu li se nai razlozi za to? Ljubav, kada je
ima, tu pomae i razreava ovu tajnu. Patnja onih koji su lepi je u tome to,
esto, tee nalaze ovu taku, tee je prelaze, kada je nau. Tee im je da
usvoje ove razloge, ukoliko ih ima.
Pa ipak, nezavisno od svega, ovakvo pravo lepote, kakvo otkriva Anika
zagledana u vatru, znai i to: da lepota, kao nita drugo, osvetljava izvornu

ednost njenog postojanja, nezavisnu od svega onog to ima da usledi,

istotu u kojoj se otvara najvia mogunost ljudskog ivljenja, koja se, u
prilikama kakve jesu, nee ostvariti. to se ta mogunost najjasnije pokazuje
kao nemogunost upravo na dan Bogorodiinog roenja, znai, pored
ostalog, to da je svetu i ljudima u njemu doista potreban moan i dobrohotan
iskupitelj, s izvornom ednou postojanja lepog bia nekako povezan.
Lepota jeste opasna, ali nije samim tim manje pozitivan izazov sivom
opstanku u surom svetu. Nadu kakvu budi u onima koji su pogrueni u zlo,
zloine i nesreu ovog sveta, nita ne moe da zameni.
To to nije ubio, ne znai da se prota Melentije smirio. "Srdba se u njemu
hladila i misli sreivale, ali bol je rastao." (69) Svetenik nije postao ubica.
Suoio se, meutim, sa sobom i pogledao na ceo svoj ivot unazad kao
nikada ranije. Prvi put u ivotu je zaplakao. Bes koji prolazi smenjuje "novo
i bolno oseanje bezgraninog saaljenja" (70). To saaljenje je
sveobuhvatno, odnosi se i na "seme ovekovo", i na "dah kojim die", i na
"hleb koji mora da jede" (70), dakle na sve, moe se rei, to ini zemni
ivot ovekov. Pogoen prizorom u kojem njegov sin pred 'celim svetom'
pokazuje ta osea prema eni nedostojnoj i ozloglaenoj, on se "naroito"
saali na "jadno, veliko i ludo dete Jaku" (70). Uprkos tome to je njegovo
saaljenje "bezgranino", prota ne bi ni na trenutak mogao pomisliti da je i
Anika, moda, isto tako jadno, veliko i ludo dete, i da sve to radi, radi zbog
toga. U oseanju nemoi pred zlom koje ga je snalo, a koje se ne moe
"niim spreiti ni odagnati, ni borbom ni smru samom" (70), Anika je
izuzeta iz njegovog bezgraninog saaljenja. Pa ipak. Prota je "nemoan i
razoruan", i nije nikakvo udo to nesavladljive suze "sve oivee i
zaljuljae u njemu" (70). Stanje nemoi i razoruanosti je nepodnoljivo.
Bilo stvarno, bilo fantazmatski, ovek ga mora nekako prevazii. Stvarno,
prota ne moe nita. 'Bezgranino' saaljenje, koje, ipak, svoju granicu ima
u Aniki, znai, ne na poslednjem mestu, i aljenje sebe u nemoi i
osujeenosti da se uini neto protiv sramote i ponienja koji se trpe. Stid
to Jaka oigledno voli bludnicu, koja ga je, da stvar bude gora, odbacila, i
to ne moe da na oigled okupljenog naroda ne ispolji svoju predanost njoj,
neizdrljiv je. Nemogue je saiveti se sa tim, oprostiti ili okrenuti se u sebi
na neku sasvim drugu stranu. Oivljeno bolom koji raste i 'zaljuljano' bie
protino mora nai neki izlaz iz tog stanja. I on kune, "svom duom i celom
milju" (70). U nizu kletvi o kojima pripoveda govori, ova je najvanija. Za
razliku od Ristikine snahe, koja Aniki, sablazniteljki mueva, eli svako zlo
koga, birajui najgore od najgoreg, moe da se seti, tako da je to za njenu
normalnu duu i normalnu pamet ve previe, pa od siline zle elje u silnoj
mrnji pada u nesvest, prota je svoju kletvu digao na nivo neke optosti. On
ne kune naprosto zavodnicu sinova. U njegovu mrnju se mea oseanje da
zlo postoji i ispoljava se saobrazno nekom optem naelu. Ono zato nije
manje odbojno. Ali u tom naputanju pojedinanog konkretnog lika ve je
zametak saznanja, nekog umnog poimanja, ta je u zlu zlo. Misli koje se

'sreuju' ipak u neem preobraavaju mrnju, koja je u svakom sluaju tu.

Anika za protu nije i ne moe biti jadno i ludo dete (kao Jaka), ali on ne
proklinje nju samu, ve "enu Poganicu, strano stvorenje bez stida i
razuma" (70).
Ubijati na dan roenja Bogorodice, koja je sva milost, nije manje strano
nego kad bludnica doe na proslavu posveenu onoj koja je sva istota.
Naprotiv, jo je gore. Teko da ikakav 'afekat' to moe da opravda, ma ta
kolovane ovozemaljske sudije rekle o tome. Bar na taj dan blagost i
trpeljivost bi morale biti vanije od svega, pa i od privrenosti osvetanom
poretku. I grenik je ovek. Ko zna zato je postao grenik. Miljeni do
kraja, obziri sadrani u ovakvom stavu odvode do lika kneza Mikina. "I zar
njeno lice samo strast izaziva?", oajniki se on pita o Nastasji Filipovnoj.
Nasuprot strasti, spreman je bolesni knez da sve razume, da prihvati svaiji
razlog. Znamo i kako se to zavrava.
Na dan roenja one koja e primiti blagovest i povinovati se rei Bojoj,
prota Melentije kune ono u eni to je u njoj od Eve, koja se o Boju re
ogluila. Neposluh jedne device, Eve, poravnat je posluanjem druge jedne
device, Marije, kae episkop lionski, koji je u meuvremenu proglaen i za
sveca. Nevolja je ljudska u ovom: dok se u eshatolokoj perspektivi to
'poravnanje' ne ostavri, ljudi ive zavedeni lepotom Eve, prekoraujui, kao
i ona, kao i Adam koji ide za njom, propisane granice. ta god govorilo
protiv strasti, ona se uvek iznova raa. Dosta toga govori, uostalom, i njoj u
prilog. Da li bi ita postojalo bez nje? zar to nije pitanje o kojem valja dobro
razmisliti. Stid i razumtrebalo bi da u svakoj eni krote 'Evu', a u svakom
mukarcu 'Adama', koji za njom juri (ili se tetura); trebalo bi da prigue ili
bar usmere rad nagona, halapljivost ula, pa i ushiivanje lepotom kad je
preterano. Milost Marijina, s druge strane, obuhvatnija je i jaa od svega to
moe da donese ogreenje o stid i razum, o moral i kakve ve sve propise;
ira je od svakog greha i posrnua. Ta se milost izliva na grenicu ne manje
nego na grenika. Sveobuhvatno opratanje, kakvo je njeno,raspon
pomoi na kakvu je ona kao Majka Boija spremna to je ideal. U
stvarnosti, ne samo u bosanskim kasabama i selima u tursko doba, ali tada i
tamo pogotovu, Ristikina snaha, meutim, od mrnje prema Aniki se
obeznanjuje, ni prisenka nikakve milosti tu nema; prota, koji da li je drao
ili nije drao 'kletveno bdenije', izdie se na Malu Gospojinu bar do toga da
svoju osudu usmeri na ono to je u eni 'pogano', ali ni u njemu nema
milosti za enu Poganicu, koja poniava, poigrava se s tuom ljubavlju i,
povreena u gordosti, navodi ak na zloin, podbadajui mujaka na drugog
mujaka. Takva ima da bude prokleta, i duom i milju.
Kad Jaka, poto je pucao na kajmakama, pobegne u umu, prota, dodue,
ne poludi (poludee tek njegov praunuk Vujadin), ali "lei kod kue bled i
nepomian kao mrtvac" (71) i vie ne progovara ni re. Iz te letargije, tog

iekivanja da se stvari ili vrate u red ili da presvisne, on e se prenuti tek

kad Anika bude ubijena: tada e se i njegov sin vratiti ocu, dobie oprotaj i
blagoslov; oenie se, sve e biti manje-vie normalno. ta donosi
budunost, blia i dalja, niko ne zna. Izbezumljen, u gnevu, prota je hteo da
ubije zlo, ali mu nisu dali da opali.Nije bio sam. Protinica, koja mu se
obesila o puku, i drugi seljaci spreili su ga da postane ubica. U besu, on bi
da puca u Aniku; u bolu, koji potom u njemu raste, on, u kletvi, elju za
unitenjem upravlja prema eni Poganici.
Nisu svi koji mrze Aniku meusobno bliski ni zdrueni. Dodue, kae se da
su se oni koji su "istinski mrzeli" (49) Aniku okupljali kod gazda-Petra
Filipovca da tamo pretresaju poast koja ih je snala. Ali, nisu sve mrnje
iste niti su razlozi sa kojih se mrzi kod svih isti, ak i kad se istinskimrzi.
Ono to Ristikinu snahu, na primer, gazda-Petra Filipovca i protu Melentija
doista povezuje, kad je o njihovoj mrnji prema Aniki re, jeste, najpre,
oseanje nemoi kojim je mrnja praena, zatim nemilosrdnost, iako tu
postoje i razlike (Filipovac, recimo, mrzi Aniku nesmanjeno i kad je ve
mrtva: " Ta e i mrtve da nas truje, od danas pa do sto godina. Stotinu
godina treba da se njen otrov slegne." /88/; u takvoj konsekventnosti,
meutim, on ostaje usamljen); najzad, ali to je najvanije, povezuje ih
nemogunost da sagledaju tragiku u nesrei koja se zbiva. Da bi se u
nesrei, ili uopte, u nizu dogaaja koji ine neku 'priu', videla i osetila
tragedija, mora se razumeti unutranji smisao te nesree, tih upravo tako
povezanih dogaaja. Dok stvarni razlozi pojedinih zbivanja ostaju u tami a
motivi uesnika u njima nenaslutljivi, konvencionalne, i u tome 'prirodne',
reakcije na njih ostaju na povrini. Tragedija lepote koja ne slui ljubavi ve
ispoljavanju moi tumai se kao nekakvo stihijsko zlo ili nepodnoljivo
ogreenje o moral ili uopte red. ak ni prota se ne moe dovinuti do
spoznaje istine Anikinog bia: ne samo to mu je nemogue da zaviri u
njenu duu, za tako ta on zbilja nije kadar, nego se uopte ne moe pribliiti
ni pitanju zato u njenom sluaju nema stida i razuma. Time to kune
upravo "enu Poganicu", on je tek na poetku puta koji vodi ka tom pitanju.
Ve i time se on, meutim, izdvaja meu drugim mrziteljima u kasabi. ta bi
se, kreui se tim pravcem, moglo videti? Ono to u Aniki postoji pre "stida"
i "razuma" kako ih kasaba shvata, povreeno je u svom prvobitnom
stremljenju, i mora biti povreeno u tome je tragini smisao kako njenog
ivota, tako i onih koji su sa njom povezani. Utoliko je Anika dostojna
saaljenja nimalo manje nego, recimo, Jaka ili bilo ko drugi iz njenog
sveta; utoliko to primarno stremljenje njenog bia trai da bude shvaeno;
utoliko tragini smisao svih dogaaja kojima je nesporazum izmeu Anike i
Mihaila pripremljen i uslovljen, osvetljava, kad je shvaen, Anikino bie pre
u njegovoj ednosti nego u krivici: ljudi su rtve onog to ne mogu znati, a i
te kako ih se tie, rtve su te nemogunosti vie nego samih dogaaja za
koje ne znaju, pa tek onda i sopstvenih inova iz ovakve nemogunosti
proisteklih.

Spoznaja traginog smisla dogaaja, ili smisla dogaaja po kojem se oni

ukazuju kao tragini, otklanja mrnju. Ko bi sve razumeo, nita ne bi
prokleo. Kome je, meutim, takva mo i takva mogunost data?
III
Traginu igru sveta u Andrievoj pripoveci ine, meajui se jedna s drugom
i preobraavajui se jedna u drugoj, "nedokuiva igra savesti" (78)
Mihailove i "igra zlog sluaja i enske udi" (50), kako pripoveda vidi
Anikinu borbu s protom Melentijem i uopte ivot Anikin.
"Igra savesti" zahvata ceo Mihailov ivot. On osea no koji mu je ostao
kod Krstinice kao "zalog" i "vezu" sa "stranim svetom" (78) ubistva od
kojeg bei a ne moe da pobegne. Otud mu se ini da bi mu na savesti bilo
lake da bar taj njegov no, kojim je izvreno ubistvo, nije ostao kod
Krstinice; kad bi ga vratio, to bi u "igri savesti" imalo svoju vrednost,
podrazumevalo bi, simboliki ili stvaran, obraun s onom ije ga crno bie
gleda iz svake ene, pa ga je pogledalo ak i iz Anike. Poto je obraun s
Krstinicom uveliko ve nemogu, o njemu se moe misliti jo jedino kao o
obraunu s Anikom.
Anika, sa svoje strane, zamiljena o sebi, uinila je od svog ivota
neprestano ispoljavanje nadmonosti nad ljudima koji su privueni,
zasenjeni ili razdraeni njenom lepotom i njenim statusom 'javne' ene.
Njena ud, tako usredsreene na sebe kako jeste, nagoni je da provokacije
koje upuuje svetu budu sve vee, sve drskije. Potinjavanje kajmakama,
koji oliava zemaljsku vlast, a za koga Anika misli da e joj, posle
ranjavanja, "doi im prezdravi, i ranije ako mu porui" (71), ima u tome
posebno mesto. Niko joj ne moe nita; i ona sama i cela kasaba ive s
uverenjem "da moe da izvede sve to zamisli" (71). Oseanje ovakve
'svemoi', meutim, ne donosi sreu. Kajmakam ne goni Jaku, ak ga je i
zaboravio. Sa nekim gostima pristiglim iz Sarajeva, on se danju kocka i
puca u tikve koje vojnici putaju niz vodu, a uvee se zabavlja vatrometom,
dotad nevienim u kasabi. Njime ne vladaju strasti, ni osvetoljubivost, ni
erotska omama. "Anika ne preduzima nita. Ne prima vie nikog." (72) Ne
saznajemo o novim posetama kajmakamovim; samo o Anikinom ekanju da
do njih doe. Koga jo pokoravati, nad kim se ispoljavati, kad se stalo tu?
"Govori se" (72) po kasabi da Anika nije mirna i zadovoljna. I zbilja, upravo
tad kad sve izgleda kao da joj niko ne moe nita, u njoj sazreva doivljaj
vlastite egzistencije koji nalazi izraza u reenici: "Osevapio bi se ko bi me
ubio."
"Igra zlog sluaja i enske udi" preseca se sa "nedokuivom igrom savesti"
i utkiva se u nju. Zao sluaj i enska ud Anikina tiu se, u bitnom, i
Mihailovog ivota. Isto tako, meutim, igra savesti odvija se i u Aniki, i

odreuje njen ivot. Kada uje da Mihailo hoe da doe do nje, ona i to
istim reima (83; 86) porui i bratu da u isti as doe i on. Anika, dakle,
osea i zna da jedan od njih dvojice, da obojica kao dva lika neeg
zajednikog, stoje na kraju onog puta na kojem e svet biti vraen u svoje
normalno stanje. Runoi te normalnosti odgovara strahota 'sevapa' koji se
ubistvom stie; ali tako mora biti, drugog izbora nema. Anika mora
biti upokorena "i, ako treba" (80), uklonjena. Kao da govori o nekoj vojsci,
za Aniku pripoveda upotrebljava izraze: "razvila barjak", "arila i palila"
(43), pa onda nije nelogino kad se izvetava i o Mihailovom razmiljanju
ko treba da je "razorua" (80); ona je bie moi.
Igra Mihailove savesti nedokuiva je za Aniku; o Mihailovim razlozima ona,
kao ni bilo ko drugi, ne zna nita. Igra Anikine savesti nije u tom istom
smislu nepojamna za Mihaila. On osea koja uloga mu je sudbinski
namenjena, a osea to kako pritisnut uspomenom na Krstinicu i ubistvo,
tako i znanjem ta Anika radi od sebe i drugih, a trebalo je da bude njegova
spasonosna ljubav i ljuba.
ud Anikina, njena je sudbina, ali je i Mihailova sudbina. On se tako rei
ritualno priprema za Anikino ubistvo. Pretekla ga je "boja ruka", tako da ni
tad nije postao fiziki ubica. U Krstinom ubistvu je sauesnik, a u Anikinom
je ubica potpuno, ali samo 'u dui'. Ne samo da Aniku ne moe stvarno ubiti
neko ko je mrzi; ne sme je ubiti ni neko ko je vin.
Lale je, kao i Mihailo, patio "vie i tee od sveg ostalog sveta" (73) zbog
svega to se deavalo s Anikom, pobegao je od nje, "svetli deaki pogled"
(74) mu se zamraivao na pomen njenog imena, ali bi to odmah i otklanjao
od sebe i vraao bi mu se "obini osmejak i izraz maloumna oveka" (74).
On je "mladi zatvorene due i nerazvijena razuma" (74), tako da niko nije
mogao znati ta je tano oseao prema sestri. Kada Mihailo, koga neto
privlai tom mladiu, pokuava razgovor o Aniki, Lale "ostaje pri svom
osmejku srenog idiota" (80). Pa ipak, iako "zatvorene due i nerazvijena
razuma", ono bitno to se tie sablazni i poremeaja reda u svetu on razume.
Vie od toga: on zna svoju ulogu. On je Boja ruka koja se eka kako bi se
red mogao vratiti u svet. U ovoj pripoveci ne ubija ovek mranih strasti i
poude ve ne-vin idiot, ije misli i oseanja su s one strane uobiajenih,
'normalnih' ljudskih procena i shvatanja. I Anika zna ko jo, osim Mihaila,
stoji izvan kruga onih koji je ili mrze, ili oseaju poudu, ili naprosto
gamiu ka njoj. Takvi joj ne mogu nita. Ostaju ova dvojica, prema kojima
bi ona mogla gajiti ljubav, supruansku ili sestrinsku. Jedan se najavljuje,
pretpostavljajui da ga ona eka; drugog ona zove, u isti as. Da bi sve bilo
sigurno to je strahota njenog ivota na kraju. Pitanje je samo ko e stii
prvi. Jasno je da Mihailo, iako ne mrzi, ne moe biti 'Boja ruka'. Njemu bi
se za ubistvo svakako moralo suditi po zemaljskim zakonima. Laletu ne.

Dostojevski, naravno, nije prikazao trenutak u kojem Rogoin ubija

Nastasju Filipovnu. Vide se samo posledice. S istim razlozima, koji su
razlozi umetnika koji vlada grozom o kojoj pria trai da govori, ni Andri
nije prikazao poslednji susret brata i sestre. Kad Mihailo stigne, sve je
gotovo. Tu su samo baeni no i esma koja glasno ubori, a javlja se u svim
odsudnim asovima Mihailovog ivota (35; 42; 85).
'Svet' ove Andrieve pripovetke stavlja pred zagonetku koju tvore
nasleivanje, ponavljanje i trajanje onog to ini ljudski udes. Ve u prvoj
reenici pominju se "znanje i prosveenost" (9), pa se s izvesnom sumornom
ironijom kae i to da "ni Romanija ni Drina" (9) nisu mogle spreiti da elja
za "boljim ivotom" prodre u taj 'svet'. Pokazuje se, meutim, da se izvesne
stvari u njemu ponavljaju s odreenom ciklinom pravilnou, ukazujui na
tajanstveno trajanje neuhvatljivih i neprozirnih odrednica ljudskog ivota s
kojima znanje i prosveenost ne znaju ta da ponu; pred njima se, kao i
pred onim to je ovek nasledio i u sebi nosi a da to i ne zna, zastaje s
nedoumicom. Ispitivanje uzrono-posledinih veza u vremenu u tome ne
prua jasnou, do nje se dolazi uvidom u to kako se meusobno osvetljavaju
prie koje prizivaju seanje jedna na drugu: ono to se desilo s popom
Vujadinom podsetilo je na ono to se sedamdeset osam godina ranije
dogaalo s Anikom, a ovo, opet, na dogaaje "pre dobrih sedamdeset
godina" (49) vezane za Tijanu. Pria je uvarka istine o dogaajima, ali se
ovde ona obelodanjuje tek kad jedna pria bude dovedena u vezu sa drugom
i treom, otvara se, dakle, kao istina tek u tumaenju njihove povezanosti.
Ono to se u dogaajima, tanije u prianju o dogaajima ponavlja, navodi
na to da se pojedini elementi pria sagledaju u svom paralelizmu i budu
uporeeni. Iz tog paralelizovanja a ne iz rekonstrukcije linearnog
vremenskog toka i veza u njemu iitava se smisao 'sveta' koji italac
upoznaje.
Pre nego to pripoveda, sa sebi svojstvenim autoritetom, kae: "Evo kako
je bilo." (23) i ispria priu o Aniki, on saoptava da je Mula Ibrahim "na
duanu" (23) proitao zapis o njoj, koji je najstarije ljude podstakao da se
opomenu ta su o tome uli u detinjstvu od starih ljudi. Zapis je kratak i
odnosi se na godinu kad se u beogradskom paaluku pobunila raja. U njemu
nema pojedinosti; "kako je bilo", o tome e se saznati od onog ko od
zapisivaa to bolje zna, to jest tek uopte i zna istinu o svemu. Mula
Mehmed je svojevremeno zabeleio tek toliko da se u kasabi pronevaljalila
jedna vlahinja, i nije propustio da doda: "Bog neka pomete sve nevernike!"
(23) ve bez takve primedbe u zagradi ne bi moglo proi da bi
konstatovao kako se "i za nju nae ruka" (23); poremeaj je otklonjen: "I
svet se opet dovede u red i priseti bojih naredaba." (23) U svetu u kojem
vladaju red i Boje naredbe, sve uvek mora bi i ostati isto,normalno
poremeaj i jeste poremeaj zato to se pojavljuje ne-normalna razlika u
odnosu na prirodno stanje koje veno traje. Pominje se u tom zapisu i

Bunaparta, ali samo po svojoj "bezumnoj nameri da ratuje sa sultanom"

(23). Bog i sultan obezbeuju red i njegovu veitost; ako neko red narui, za
njega se pre ili posle 'nae ruka', koja se shvata kao Boja ruka koju valja
ekati, sve neka je i ljudska.
Kada se pojavi pripoveda sa svojim pravim znanjem o tome "kako je bilo",
on e ispriati priu o Aniki, a u njoj e, pored ostalog, biti reeno i to kako
su se "na duanu" (49) gazda-Petra Filipovca sastajali oni koji su mrzeli
Aniku i tu se priseali ta su stariji nekad priali o lepotici Tijani, koja je,
takoe, "bacila obraz pod noge i zapalila kasabu", te je, kako se govorilo,
"kao kuga i poplava" (49) zatvorila ariju. I za nju se kae: "Nije joj se
moglo nita." (49) Dodue, za priu o Tijani nema posebnog pripovedaa
koji poseduje potpuno i tano znanje o svim pojedinostima i o unutarnjim
preivljavanjima njenih aktera. Ona je deo, uopteniji i predoen u skici,
prie o Aniki i 'pripada' njenom pripovedau. Svejedno, ta pria i tako slui
da osvetli celinu prie o Aniki, pa posredno, dakle, i onu o popu Vujadinu;
one imaju sa im da budu uporeene. italac dobija dodatne elemente koje
e paralelizovati sa ve postojeim. To ga mora navesti na, moda u prvi
mah poneto neodreenu, pomisao da su po neemu sva vremena "Anikina
vremena", da neto uvek ostaje isto, uprkos uveanom znanju i rairenijoj
prosveenosti ostaje mu, uostalom, u slobodnom interpretativnom kretanju
da sam prosudi da li je to tako i sasvim nezavisno od prosveujueg znanja
ili, eventualno, samo tamo gde ono nije zavladalo u dovoljnoj meri. U 'svetu'
Andrieve pripovetke, iz svega to ljudi priaju "na duanu" valja izvui
zakljuke o ljudskoj sudbini i vremenima. To likovi prie, pria, koliko
mogu i ine. Kad se sagleda odnos tih pria, kad se sprovede analiza ime
one znaenjski vre 'pritisak' jedna na drugu, italac dolazi
do svojih zakljuaka.
U popu Vujadinu ponavlja se dosta toga to ini i lik njegovog pradede prote
Melentija. Prosed, i u licu sivkast, pepeljastih obrva, "visok, prav i ukoen"
(11), on je naslikan kao i praded mu, koji je "prav kao protac", "siv u licu,
siv odnekud i u odelu" (55; 69), a i pogled mu je nekako siv (71). Ono to
Melentije nije uinio, ali je pokuao, uinio je Vujadin sve to je u
tome isto, spolja gledano i dubinski, kao i sve to je razliito, pria
povezuje, nagoni da bude stavljeno u odgovarajui odnos. Sa istog mesta
gde je praded prokleo enu Poganicu, iz iste sobe, nakon to je netom pre
toga hteo da ubije Aniku, pucao je, po svemu i istom pukom, praunuk u
pravcu Tasia kue i gumna koje i Melentije gleda one noi. Opet u tami,
kao i onda, gore i kreu se po gumnu plamtei luevi (18; 69). Prizor koji se
ukazuje ve poludelom Vujadinu je lep. "Po strani je gorela vatra. Na
samom gumnu devojice su visoko drale zapaljene lueve i svetlile
radnicima; niz uzdignute ruke visili su im dugi beli rukavi; stajale su
nepomine, samo bi pokatkad premestile lu iz jedne ruke u drugu. Seljaci
su vitlali lopatama. U crvenom sjaju ito je letelo uvis, zrno se vraalo kao

teka kia na gumno, dok je pleva plovila polako i, noena vetriem, rasipala
se i gubila u tami." (18) Ovaj noni rad, koji podsea na neki obred pun
lirskog naboja, razdrauje popa Vujadina i on konano gubi kontrolu nad
sobom. " To nee da miruje ni nou, nego se i po mraku vrpolji, mitoklasa
luem i mae rukavima i amijama." (18) 'To' su, naravno, devojice u sjaju
baklji. Pradeda Melentije je, "u crvenom sjaju" (67), video Anikin lik, nad
koji se nadnosi Jaka. Prota je ve drao puku u rukama, ali su ga
spreili. Vujadin je, meutim, sam. To je bitna razlika. Pripoveda i sam
kae: "Niega to bi ga osvestilo i spreilo da ne radi onako kako hoe, i
kako ga sve goni da radi." (19), i on puca, nasumice, u sve te devojice
uzdignutih ruku, sa belim rukavima, osvetljene luevima koje dre. Ali, ne
samo da u njemu nema niega to bi ga zadralo, vanije je da pored njega
nema nikoga. I Melentija je sve u njemu gonilo da, pun besne mrnje, puca
u Aniku koja u crvenom sjaju vatre sedi "kao nepomina slika" (67), ali, na
dan roenja Bogorodice, popadija mu se obesila o puku. Vujadinova
popadija je ve godinama mrtva. Prota Melentija se koliko-toliko pribrao, i,
kad ve nije pucao, proklinje. Vujadin puca i ludi, bespovratno.
U realistikoj ravni motivacije, pisac, da bi obrazloio propast Vujadinovu,
ili bar nagovestio zato je do nje dolo, vie puta naglaava upravo muke
udovikog, samakog ivota nesrenog svetenika (12), koje, zajedno s
nekom uroenom njegovom dispozicijom, vode najpre ka tome da "vreba da
vidi seoske ene kako prolaze na reku" (12), da bi se s gnuanjem okretao
kad ih doista vidi i "nazivao ih glasno najpogrdnijim reima" (13), a kako
vreme prolazi, i on osea da ludi, naposletku, "ljutei nesvesno prstima
koru sa bora" (15), motrio u krajnje nedostojnom poloaju, i za jednog
svetenika i za svakoga, nepoznate "ene u lakim haljinama koje su
zasenjivale oi belinom" (14), posmatrao kako su se onoj mlaoj "kukovi
dizali naizmence" (15), vratio se, kad ih na tom mestu ve vie nema, da
opipava tragove enske obue po zemlji, "i cepteo i goreo od straha i elje
da se uveri da li je bilo matanje ili stvarnost" (17).
U simbolikoj ravni motivacije, veoma je vano, naravno, to to se sa istog
mesta puca, odnosno eli da se puca u lepi prizor u crvenom sjaju, u kojem
Vujadin vidi devojke a Melentije lep, prav i ponosit Anikin lik. Kada se
paralelizuje sve to se, slino i razliito, ponavlja, pokazuje se ono to je
zajedniko i temljno za razumevanje Anikinih vremena. U oba sluaja,
naime, posredi je mrnja, koja, u Vujadinovom sluaju, u taj as, dok puca,
dostie vrhunac, a u Melentijevom se 'razblauje' do kletve u koju ovaj ulae
svu svoju duu i celu svoju misao. U svemu to se, bilo faktiki bilo u
funkciji simbola, ponavlja, najvanije je to to pojava lepote, obasjane u
tami noi ili tami sveta, ne samo da ne proizvodi nita lepo, ve, sasvim
naprotiv, jednog nagoni da puca, to jest da pokua da lepotu uniti, da bi,
nemoan pred unutarnjom poplavom ve dugo nakupljane mrnje, poludeo,
a kod drugog takoe budi isti taj poriv da uniti lepo bie, pa kad to ne uspe

 nije sam, Mala Gospojina onda on tom biu i svim takvim biima, kao
'poganim', eli propast. Lepote, takve, enske, koja sjaji u noi, ne treba i ne
sme vie da bude! Ima li pogrenije elje?! Neim je ona, ipak, izazvana.
Naravno, u realistikoj ravni motivacije, Vujadinova mrnja povezana je s
tim kako ivi. "amotinja i mnoga teka odricanja udovikog ivota" (12)
ine svoje, javlja se odvratnost prema ljudima, ispunjavaju ga "skrivena
gorina", "nerazumljiva i nesvesna, ali stvarna mrnja" (12). Unutarnju
muku, odvratnost, gorinu i mrnju, koje ga postepeno preplavljuju, tako da
najzad sav postaje samo to, pripoveda na sedam strana pominje dvadeset
puta. Gorina prikraenosti pretvara se u mrnju koja postaje Vujadinova
tajna stvarnost, da bi od jednog trenutka postala 'javna' i jedina. Kada ga,
odbeglog, uhvate i sprovode, pop Vujadin na svakog ostavlja vrlo alostan
utisak. "Na tom licu okrenutom nebu nije bilo nieg ludakog, nego neto
doboga bolno i mueniko." (21) Niko ne razume kako i zato sve to. elja
to je budi lepota koja se trajno izmie pervertira se u gorinu i mrnju koje
razgrizaju duu. Prota Melentije se pritajio u utanju, patnji i ekanju da mu
se sin vrati. Kada se to desi, on se oporavlja. Gubici nisu nenadoknadivi
kao to ni kletva nije ubistvo. Pop Vujadin ne vidi put na kojem bi
nepodnoljivost njegovog poloaja bila smanjena, gubici nadoknaeni.
Njegovo ludilo je bol i muenitvo nenadoknadivog poraza i prejake elje
bez ikakvog zadovoljenja.
Lepota i u drugim sluajevima izaziva zlo. Deda Vujadinov, Jaka, puca u
kajmakama muen ljubomorom, tako rei 'lud' od ljubomore i bei u
umu, kao i Vujadin. Kosta Grk puca u Tijanu, kad mu se ne da, pa i on bei
u umu, da bi se, onda, na njenom grobu, gonjen oseanjem krivice, kao i
gubitka lepote, i ko zna ime jo, sam preklao. Osim puaka i pucnjave, tu
su i noevi. Pored Laleta i Mihaila, vidimo, recimo, i onog Turina iz Rudog
koji "veeras mora nekog ubiti", kako mlatara noem i zabada ga u Anikinu
kapiju. To on ima da ponudi lepoti.
Nemogunost da se dodirne lepota vodi ka nasilju, ubijanju, samoubistvu,
ludilu to vidimo u raznim registrima. Uostalom, nije dovoljno naprosto
dodirnuti lepotu. Taj dodir treba da donese vedrinu due, radost, bezbrinost,
da potre egoizam ne vodei pri tom u autodestrukciju, da donese sreu bez
samozaborava ili nadmenosti moi. (Kajmakam, koji puca u tikve, ali je
sposoban i za neku makar rudimentarnu meditaciju, negde je na nultoj taki
u tom pogledu.) Jednom reju, lepota treba da izaziva ljubav, da njome bude
tiena, da u svome samodarivanju njome ispunjava i da sama bude njome
ispunjena. Kada se dogaa sve suprotno, i umesto ljubavi vidimo svud i
svakad samo mrnju, to svedoi o dubokoj posrnulosti sveta.
Mihailo se sprema da ubije, ali njegov pokreta nije mrnja. 'Obraun' za
koji se on osea pozvanim ima smisao oslobaanja sebe od krivice, ali i

oslobaanja Anike od krivice, dovoenja sveta u red. Najzad,

samooskrnavljena lepota niti hoe niti vie moe da mu se da. On je ne
moe dodirnuti.
Pripoveda zna, i to i kae, da Lale pati. Ali, da li se ita poblie moe rei
ta zapravo osea maloumni mladi dok noem, kako ga je otac nauio,
ukraava umeene hlebove, koje uspeno pravi i kad je ostao sam? Zato
tresui glavom goni od sebe misao na Aniku, kad mu je neko spomene?
Odakle mu saznanje ta se sa njom zaista deava i zbog ega je njen poloaj
u toj meri za osudu? I kako je, na kojim putevima due, postao Boja ruka,
koja se uvek nae, kad ga je Anika pozvala; ta ga je nagnalo na strani in,
njega inae tako mirnog, pitomog, uz to neuraunljivog, posveenog samo
hlebu? Da li je preterano i moda besmisleno pitati se u interpretaciji od
ega je Anika odvojila svog brata razvraajui se, da li od neke lepote sa
kojom je on u dodiru, jer govori se o osmehu srenog idiota; ta je u
njegovom doivljaju sebe, nje, sveta u celini, njenim ivotom bludnice u
bitnom poremeeno? ta god da se na ovo kae, Lale-ubica umnogome
mora ostati tajanstven i nedokuiv: njega italac ni u jednoj od pria nema
sa im da uporedi. Nevini brat ubija u posrnulom svetu posrnulu sestru ija
lepota upuuje na davno zaboravljeni sjaj iskona, sa kojim je Lale, u svojoj
zatvorenosti prema okolnom svetu, moda u nekoj posebnoj vezi. Nada
probuena Anikinom lepotom u Mihailu jedan je od oblika takve veze;
kajmakamovo starako uivanje u toj lepoti, u dodiru i prisnosti s njom (dok
dri pekir i legen), takoe je takva neka veza, to se i kae: poznao je u
Aniki neto davno izgubljeno. Ali ako svi sude lepoti koja sebe skrnavi,
samo jednom je dato da joj i presudi. Tajna Laletovog prava, koje oseamo
da on ima, delimino i po tome to i Anika osea to, odsudnija je i od
Mihailovog pozvanja, koje Anika, vidimo, takoe priznaje. Mrnja oduzima
pravo da se sudi i presuuje. Gde je toliko mrnje, meunormalnim ljudima
nemogue je nai nekog ko bi takvo pravo imao. Preostaje, dakle,
samo idiot Lale, brat.
Kada se uzmu u obzir veze koje je pripoveda uspostavio izmeu sve tri
prie, o Vujadinu, Aniki i Tijani, i kad se razmotri kako se one meusobno
znaenjski osvetljavaju, dopunjuju, 'tumae', pokazuje se ka emu se sve
usmerava misao o celini pripovetke. To su: nemogunost spoznavanja
unutranjeg smisla i stvarnog porekla nesree u svetu, spoznavanja koje, ako
nesreu ne bi ve spreilo, ono bi je barem uzdiglo do tragedije, dalo bi joj
veliinu, neka bude i bezutenu; nemogunost da se na nesreu, kad je do
nje ve dolo, reaguje bez mrnje, nemone ili ubilaki aktivne, dakle bez
kletve ili nasilja; nemogunost da se u zlim tokovima ljudske energije, ili u
tokovima zle energije ovekove, nesrea u svetu izbegne, da se prevazie
skuenost sveta i ostvari trajnija srea; nemogunost da se ivi s krivicom a
pri tom bez ozbiljnih samooteenja, sve do autodestrukcije; nemogunost
da se dodirne lepota bez zloupotrebe, onog ko dodiruje, onog ko je njome

dodirnut; nemogunost potpunog samodarivanja lepote, kada bi dodirnuti je

znailo neokrnjivo postignue, egzistencijalni prirast i vrhunac koje vreme
ne pretvara u osiromaenje i gubitak; nemogunost spasa od zle kobi
pomou ljubavi; mogunost spasa svega pomou ljubavi; mogunost da
lepota bude izvor i utoka ljubavi, izvor nade ili barem utehe u melanholiji
prevazienog oaja; mogunost da se (ipak, uprkos svemu) dogledaju
ednost lepote i sjaj bivstvovanja kojim ona daruje, pre uranjanja u zlo
sveta, u nesporazume sujeta, u sukobljavanje volja kojima je do moi i
samopotvrivanja; mogunost i nemogunost da lepo bie pomogne da se
ivi sa mirnom saveu i bez suzbijanja sebe.
Onaj ko uva bie koje voli, na taj nain uva i moe trajno da ouva ljubav
u sebi. I onaj ko voli i onaj ko je voljen postaju time lepi. U Anikinim
vremenima, meutim, ovakve ljubavi koja uva i stara se uopte nema.
Postojati u takvom 'svetu' nije lepo.
Nikako ne treba olako usvojiti ono o emu meditira kajmakam, da, naime,
od tolike lepote nita nije ostalo. Ostala je pria o njoj, nesumnjivo, koja
utie na razumevanje drugih pria. Ostaje, moda, jo neto.
"Niko se nije pitao kako se pojavila ta ena, zato je ivela, ta je htela."
Ako se likovi pripovetke o tome nisu pitali, pripoveda na prvo od ovih
pitanja zna odgovor, dat ve unapred: "Otkako se zakopala kasaba i otkako
se svet raa i eni, nije bilo ovakvog tela sa ovakvim hodom i pogledom.
Ono se nije rodilo i izraslo u vezi sa svim onim to ga okruuje. Ono se
dogodilo." (60) Eto kako se Anika pojavila. Bez veze sa svim onim to je
okruuje, Anika pripada nekom drugom svetu, arealima drugaijih, veih
mogunosti. Odgovor na drugo pitanje italac razume. ivela je za ljubav,
koja se nije dogodila. Na tree se takoe moe, dodatno proirujui ve
reeno, odgovoriti: htela je da proivi ivot ne doputajui povredu svoje
gordosti. Da li je to mogue, koliko je verovatno? Gde se postavi pitanje o
moi, u bilo kom obliku, takva verovatnoa je mala; to je takvo pitanje
izraenije, sve je manja.
*
Uostalom, da li je lepota ba toliko vana? Kada u jednom trenutku, Paris
ponudi da vrati blago koje je ukradeno zajedno s Jelenom, i da doda i od
svoga, samo da mu Jelena ostane, Ahejci to bez razmiljanja odbijaju. Nee,
u tom asu, ni blago, ni Jelenu; oni hoe sve, jer ko veruje u pobedu, jedino
mu to nije premalo (Ilijada, VII, 381 ff.). Treba se setiti ta je o tome pisala
Simon Vej. Ne misle grki junaci da e mnogi od njih izginuti u daljim
borbama, i da im tada ni sve blago ni sva lepota ovog sveta nita ne vrede.
Rat se nastavlja, pa da li oko blaga, ili oko Jelene, ili oko svega.

Po nekim priama, meutim, Jelena za sve to vreme uopte nije ni bila u

Troji nego u Egiptu. Gde je, u stvari, bila? Gde je, u stvari?