Aboridini

Aboridini predstavljaju drevne stanovnike Australije, koji su je naselili jo pre

50000 godina. Nekada je bilo oko 250 razliitih aboridinskih jezika, na stotine
dijalekata i mnogo vie klanova i podgrupa. Ali svi oni su imali mnogo toga
zajednikog u pogledu duhovnosti i kulture i mnogi su mi rekli da nije nikakva
uvreda to to su ih spojili sve zajedno pod zajednikim nazivom Aboridini. I oni
sami sebe zovu Aboridinima. Vie hiljada generacija ivelo je u malim
nomadskim grupama, kao lovci-sakupljai, i selilo se u nekom svom ritmu
ogromnim australijskim prostranstvima.
Zatim je, 29. aprila 1770. godine, britanski istraiva Dems Kuk pristao svojim
brodom Endevor uz jugoistonu obalu. Naredna dva veka bila su stravian
primer zatiranja jedne kulture masakr nad Aboridinima, zarazne boletine,
alkoholizam, prisilna integracija i podjarmljivanje.
Trenutno u Australiji ivi neto vie od pola miliona Aboridina, to je manje od 3
odsto ukupne populacije. Samo manji broj njih nauio je da odigra aboridinski
ples ili da lovi kopljem. Mnogi antropolozi smatraju da Aboridini imaju najduu i
najtrajniju religiju i najdue zadrane umetnike forme likovne predstave
izvedene linijama i takama, koje su jo u drevna vremena krasile zidove peina i
stenovith zaklona. Oni su jedna od najtrajnijih ljudskih zajednica za koje svet
uopte zna. Avaj, tradicionalni nain ivota Aboridina danas je, objektivno
gledano, skoro izumro. Skoro, ali ne potpuno. Jer ponegde se jo uvek odrava. Pre
svega na podruju Arnhemove zemlje, koja je potpuno izolovana od modernog
sveta.
Prema aboridinskom predanju, itava Zemljina povrina nekada je bila jednolino
prostranstvo od blata i gline. A onda su se praiskonska bia pojavila iz zemlje ili sa
neba, uzela oblike ivotinja, biljaka i ljudi i krstarila na sve strane inei velika
stvaralaka uda, pretvarajui blato u reke, brda, ostrva i peine. Sve se to odvijalo
u vreme takozvanog doba snova. A staze kojima su ova stvorenja ila, i pejzai
koje su oblikovala pre no to su se ukopala natrag u zemlju, zovu se staza pesme.
Ta praiskonska bia takoe su stvorila sve to ivi, ukljuujui tu i ljude. Ona su
nam darovala jezik, znanje, ritual i veru. Svaki Aboridin ima svoj san pretka
koji je njemu ili njoj dao ivot, bilo da je to zmija, kornjaa ili jam. Vrlo je vano,

da zna stazu pesme svog sna, kako bi mogao da prati trag svog sopstvenog
praiskonskog pretka, da govori njegov jezik, da naui njegovu muziku.
Ova sveobuhvatna duhovnost ne iskazuje se javno. Ljudi iz Matamate ne provode
dane u neprestanim molitvama i plesu. U stvari, u svakodnevnom ivotu izgleda da
i nema nekog vidljivog rituala mada postoji sujeverje. Ako ovek ide sam, veruje
se da je podloan vradbinama. Postoje dve glavne prilike kada se verovanja
Aboridina ispoljavaju u svom punom obimu: na ceremoniji inicijacije muke
dece, koja se obavlja kad napune deset godina, i na sahrani. Mukarci sa licima i
telima namazanim belom glinom kreu se po pesku u velikoj grupi, sa
ceremonijalnim kopljima u rukama. Zastaju ispred specijalno napravljenog atora
od sukna u kome lei telo preminulog. Stariji ljudi zadueni su za muziku
ritmino lupkanje palica, treperavo pojanje i vibrirajui duboki zvuk dideridua. A
plesai, poput praiskonskih bia iz doba sna, kao da se tranformiu pred mojim
oima. Izvijaju tela, izduuju vratove, lupajui nogama i bodui kopljima, svi
odjednom, kao neko stvorenje sa mnogo nogu, dok pesak prti na sve strane, a znoj
se sliva niz njihova tela.
Svaki ples imitira neku ivotinju ili prirodni dogaaj. Kratko traje, ali je vrlo
intenzivan. Postoji ples belog galeba, pa ples hobotnice, ples severnog vetra, ples
kakadua. Neke plesove izvode samo ene. Ples traje po ceo dan, pa jo jedan i jo
jedan. Tako se sahrana odui po deset dana, a za to vreme narod hrli sa svih strana,
iz raznih zajednica, da oda potovanje pokojniku i odigra jo koji ples, da duu
preminulog isprati na to grandiozniji nain. Pleme Jolngu je narod vatre. Do
nedavno su palili vatru vrtei tap izmeu dlanova, a danas koriste upaljae. Dok
obilaze svoju teritoriju esto pale estar. Deci, ak i onoj najmanjoj, dozvoljeno je
da zapale svoju vatru. Ovakvom praksom zemlja se isti od popadalog drvea i
visoke trave, to olakava kretanje kroz estar i obnavlja vegetaciju.