Prva brazda

Uvrh sela Velike Vrbice, ak gore - ve pod planinom Vratarnom - vidi se odovud, s
Latkovakih pogledi, skromna seoska kuica i uz nju dve-tri zgradice.

To je kua udovice Mione. Pokojni Sibin Dami poginuo je u drugome ratu iza Jankove
klisure.

I sad se priaju prie o Sibinovom junatvu i kurai. Ko ga god spomene u Velikoj Vrbici,
svak e rei: "Bog da ga prosti!..."

Njegova Miona ostade samohrana s troje siroadi. Dva sinia i jedna ki. Sve jedno drugom
do uveta. Najstarijem, Ognjanu, bee tek sedam godina.

Seosku kuu ne moe zadesiti gra nesrea nego kad ostane bez muke glave.

Ta je nesrea zadesila jo mnoge kue u ovome kraju. Mnoga udovica alila je i prealila
svoga domaina. Posle godinu-dve dana neka se preudade; neka ode u rod i odvede svoju
decu tuem ocu. Sibinova Miona ne htede se ugledati na svoje, po nesrei, druge. Otresita i
vredna ena prihvati u svoje ruke i teke ratarske poslove...

Mioni se sve inilo - doi e Sibin, pa kako e mu pogledati u oi kad zatee svoju kuu
rasturenu i pustu!...

Pokojni Sibin ima dosta brae i bratanaca, odeljaka. Svi su vredni, otresiti, dobroduni ljudi.
Nema dana kad se koji od njih ne svrati kui Mioninoj - da joj pomogne togod.

Najvie je pomagao Mioni mlai brat Sibinov, Jelenko.

Ne jedanput govorio je Jelenko svojoj snasi:

- Zato me, snaho, ne poslua? to ne pree u nau kuu? Vidi li, jadna ne bila, da ne
moe izii nakraj s tom deicom!... Kud e, jadnice, pre? Da ima sto ruku, opet ne bi mogla
tako sama stii da sve uradi... to ne doe barem dok ti deica stanu na snagu?...

- Ne mogu, deo! - odgovorila bi mu Miona uzdahnuvi.

- Ama to ne moe, snaho? U naoj kui bilo bi ti i lake i rahatnije...

- Kako bih ja, bolan deo, mogla ugasiti ovo ognjite, gde su se ova siroad prvi put vatre
ogrejala?... ta bi rekla posle svojoj deci kad bi me zapitali: "ija je, nano, ona kua to je
zarasla u korov i zovu, te niko ne sme ni danju u nju ui?... " Kad bih tako uinila, mene bi
sapreo onaj hleb i so, to sam pojela u ovoj kui s pokojnim Sibinom!... Sauvaj, boe!...
Nikad, deo, nikad!...

Jelenko samo slegne ramenima, pa zajmi ralo i volove, te ode na njivu da uzore Mioni koliko
joj treba za usev.

Ti dobri ljudi pomagali su joj svakad u teem radu poljskom - to ve ne moe da savlada
slaba enska ruka. Oni joj uzoru malo njive, poseju i srede kao sebi. Ostalo radi sama Miona.
Sama okopava, plevi, anje. Nikad se nee poaliti da joj je teko. Hoe i u tome da joj
pomognu. Njoj isto bude krivo. Obino im odgovori:

Hvala vam! Gde je bilo tee tu ste mi pomogli. Ovo ve mogu polako i sama!...

***

Prolazila godina po godina.

Miona se ve navikla na samotinju i teret. isto sad ne bi verovala da moe biti i drukije!
Deca joj poodrasla. Ognjan uzeo petnaestu godinu. Ide u kolu. Veliki je ak. Duanka
navrila trinaestu. Ona uveliko odmenjuje majku u kuevnim poslovima. Ako Miona zorom
podrani na njivu da uanje koji snop vie, ili ode na livadu da poplasti ono to je Jelenko jue

pokosio - nee u podne, kad se vrati kui, ostati bez ruka. Duanka se brine o tom, kao kakva
matora redua. Ume ak i pogau da umesi... Najmlai, Senadin, uzeo je devetu godinu. Jo
gradi ponekad pucaljke od zove, ali je kadar da priuva jaganjce i da istera ovce na popas.
Vajdica je i od njega.

Hvala bogu, deica su Mionina zdrava i vesela, razborita i vredna. Odevena su kao iz najbolje
gazdinske kue. Mioni je puno srce kad ih pogleda.

- Tii moji lepi!... - aputala bi esto, uzdahnuvi. - Boe jaki, molim ti se, podri me u
zdravlju i snazi dok mi ne ojaaju ova krila moja!...

Dobar je bog. On je sasluao ovu usrdnu molitvu samohrane udovice.

Ljudi iz sela divili su se duranosti Mioninoj. Svud su je hvalili i njome ukorevali svoje
domaice kad bi se malo olenile. Samo jedno im bee za udo: kako je mogla tako samohrana
odvojiti od kue Ognjana i opremiti ga u kolu! To su joj kao i zamerali.

I sam Jelenko prekoreo je jedanput Mionu zbog toga. Bee se svratio sa svojim stricem, starim
Jezdimirom, pa posle razgovora o svemu i svaemu, rei e snasi:

- Vala, svak ti se ivi udi kako se dajani... Jesi vredna, jesi pametna. Samo si neto
sludovala...

- A ta to, deo? - upita Miona i pogleda Jelenka malo zaueno.

- to ono dete ne ostavi kod kue, da ti barem togod pomogne? Toliki imuniji i zadruniji
ljudi, pa nisu kadri odvojiti svoje dece... Ti se ionako sirota i muenica, pa...

- Ne dam ja, deo, da mi deca budu poslednja u selu! - odgovori Miona i zamplami se malo u
obrazu. - Pokojni Sibin, bog da ga prosti, esto je govorio kako e, ako doeka, kolovati
Ognjana. Ja sam mu ispunila elju... Kad sam se muila toliko godina, nee mi zar biti nita
ako se pomuim jo neko vreme...

- Ono jest, snaho - poe stari Jezdimir. - Sve je to lepo i krasno: ali, opet, ti si, eto, sama u
kui, pa ti je zauvar makar i mala pomo i olakica...

- Ta Ognjan e mi sad o Petrovudne izuiti i ostati kod kue... Ako bog da zdravlja, dau
odmah na jesen i Senadina. Neu ja da mi deca budu slepa kod oiju!... - odgovori Miona tako
pouzdano i odseno da joj ni Jelenko ni Jezdimir ne umedoe rei rei.

Prozborie jo dve-tri o drugim stvarima, pa se digoe i odoe.

Mu ena! - ree ia Jezdimir polako, poto odmakoe od kue Mionine.

***

Nastao je asni post. Zima ve prevalila. Ne duva vie otra ustoka ni hladni sever. Sad se beli
vetar[1] igra golim granama visokih bukava - poav od upe, pa sve do eljina, Nerae i
Kopaonika. Sneg svud gotovo okopneo. Samo, onaj na Suhome ruditu ne haje za beli vetar:
on e se rasplinuti tek posle - kad pripeku junske vruine.

Na sve strane razmileli se vredni ratari. Oru njive, popevajui i nadajui se dobroj godini.

Tek u podne stie Miona iz arije. Ila je tamo zorom da obie Senadina.

Ona je odrala svoju re. Ognjan je o Petrovudne dovrio etvrti razred, a Senadin je odmah
po Preobraenju poao u prvi.

Taman Miona ozdo uz vonjak, a Duanka ispade iz kue. Stutoljila neto u lepu arenu
torbiicu, pa sve nekud uri.

- Kud e ti, Duanka?

- Enede! Zar i ti doe!... - odgovori Duanka gotovo kao i zbunjena. - Ba dobro, da ne ostane
kua sama... Eto, ja pola tamo do brala...

- E? A gde je on?

- Na njivi tamo iza laza... Ree da mu odnesem ruak.

- A zar nee doi kui da rua?

- Nee.

- A to?

- Otiao je s volovima i ralom...

- E! - isto uskliknu Miona. - Pa to mi odmah ne kae, vesela bila? Daj meni tu torbicu! Ja
u mu odneti...

- Neka, nano, ti si umorna... Odneu mu ja... Pa, onda...

- ta, edo?

- Rekao mi brale da ti ne kaem odmah. "Hou", veli, "da obradujem nanu..."

- O, bog mi ga obradovao!... Nisam ja, dete, umorna! Ta nisam ni osetila kad sam dola... Eh,
ba ti ne valja posao - to mi odmah ne kaza! Vidi ti njega!... Daj mi tu torbicu! Podne je eto
prevalilo!... A je li otiao odavno?...

- Pa i nije. Tek ako je sad stigao na njivu... Miona brzo uze torbicu od Duanke, zagleda ta je
spremljeno, pa ode urno.

Duanka osta pred kuom - gledei isto zaueno za svojom majkom.

***

Njiva iza laza nema vie od dana oranja. Zemlja potaka; kad je dobra godina, rodi dve-tri
krstine jarice.

Ognjan taman obrazdio prvu brazdu, pa hoe da ovrati... kad eto ti mu majke.

- Nuto moga matorca kako mi radi!...- kliknu Miona radosno, pritravi, pa uze grliti i ljubiti
Ognjana.

Ognjan se malo iznenadi.

- Pa srean ti rad, domaine moj! - nastavi Miona. - Gle, gle! Kako je to krasna brazdica, pa
kako je duboka!... O, mene lude! Govorim kojeta, a ti si umoran, rabotnie moj!... Dela,
evo... evo, seja ti spremila i ruak...

Tu Miona brzo povadi iz torbice to je spremljeno. Prostre torbicu, pa razredi po njoj: malo
soli, luka, nekoliko peenih krompira, tanku pogaicu, zastrug meganika, pa i uturicu,
govorei:

- E, gle ti Duanke! Spremila ti i uturicu vina. Matorka moja! Zna ona ta valja umornu
oveku... Ustavi ralo, sine! Dosta si mi radio!

I suze joj grunue.

- ta ti je, nano? - ree Ognjan sednuvi. - Ti plae?

- Nita, sine, nita! Eto smejem se!... Dela uzmi - gladan si, znam... Bogami, i ja se zabavih
malo dole u ariji... Da zna kako uitelj hvali Senadina!...

- Sedi i ti, nano, da ruamo zajedno - ree Ognjan lomei i njoj pare pogaice.

- Neka, sine! Ruau ja kod kue... Duanka me eka - odgovori Miona stojei i kao dvorei
sina. - Ti misli i ja sam umorna. Nisam, Ognjane! Mogu ja vazdan stojati, sinko!... Ama
uzmi! Neka, stii e. Ne mora ti sve danas uzorati...

E, gle ti njega! Ba ore kao matorac! Kae meni Duanka... A ja mislim - ali se, vrag jedan!...

I opet joj suze udarie. Ona ih brie rukavom i smeje se.

Ognjan se isto zbunio. Neki plamen udario mu u lice. Zausti da rekne neto, pa ba ne ume.

Miona ga opet nudi.

Poe da ereta s njime kao dete... sve stojei. Ree kako e ouvati enicu s te njive - samo za
blage dane. Mesie od nje esnicu, kola za krsno ime. Najlepe je brano od staroga ita.

- Samo ako dobro rodi - ree Ognjan. - Zna i sama, nano, da nam je ova njiva ponajtaka...
ito se gotovo svakad izglavnia...

- O, rodie, sine!... Mora roditi! Ta ovake zemlje nema ni u Moravi! Ovde nikad nije bilo ni
glavnice ni ljulja... Videe ti kako e tu biti dobra penica!...

Ognjan porua, pa se die te prihvati opet ralo i oinu volove...

Miona stoji i gledi sina kako kao petli opskakuje, teglei za ruicu i navijajui ralom as na
jednu as na drugu stranu. Rad je teak, a detinja ruka jo nejaka.

Nekoliko puta Miona htede da pritri i da mu pomogne... ali neto ne smede. Ni sama ne zna
zato!

Pribra torbicu, pa poe polako kui.

Osvrtala se nebrojeno puta i gledala Ognjana. Videla je - kad je uzorao ak i treu brazdu!...

Obuze je neka udna radost. I plae joj se - i smeje joj se. Ne zna ni sama zato... Malo, pa tek
prozbori onako sama: "Ta red je jednom da i mene bog obraduje!... I zar ja nisam srena? Ko
to kae!... Te kako sam srena! More, imam ja sina! Imam domaina, hej... Nee meni vie
poslovati tue ruke... Aja!... Nema niko ovakvog detia. Eno ga ore!... Ne moe bolje ni
Jelenko!... Momak je to!... Jo godinu-dve, pa u ga i oeniti - ako bog da! O, ta i moja e
kua propevati!..."

Duanka ne pamti da je ikad videla majku veseliju nego tad - kad se vratila s njive iza laza...

Dola je kui pevuei neku veselu pesmicu.