Dekonstrukcija, filozofija i knjievnost - ak Derida, Pol de

Man
Vladimir Lenhart, ilustracija: Maja Veselinovi, 17. mart 2008.
Pionirov glasnik
"Ja se trudim da shvatim iz kojih deliminih i idiosinkratinih stanja se moe izvesti
problem Sokrata: njegovo izjednaenje razuma, vrlina i sree. Ovim apsurdnim
uenjem o njihovoj istovetnosti on je uspeo da oara svet: antika filozofija nije se
vie mogla toga osloboditi..." (Nie, 1972, str. 314.)
Filozofska tradicija u koju spada i strukturalistika misao nije mogla da odoli izazovu
u kojem su se iskuali mnogi, a to je da se jednom zauvek stane na rep neuhvatljivim
pojmovima istine i znaenja. Re je o tome da su neki strukturalisti pokuali da
uspostave hijerarhiju znanja i vrednosti, kako bi ovi apstraktni entiteti imali svoje
ureeno znaenje dostupno svima koji se njima koriste, na jedan jedinstven nain.
Meutim, teak je proces ureivanja takvog jedinstvenog znaenja, budui da se
svaka nova filozofska kola javljala sa novim predlogom, optuujui svoje
prethodnike za neuspeh pod uticajem spekulativne metafizike. Strukturalizam je,
vaei za jedan od najuspelijih pokuaja na ovom polju, tvrdio da je uspeo da
prevazie sve metafizike bolesti prisutne od Kanta do Huserla, i da se konano
pribliio univerzalnom obrascu koji je mogue primeniti u svim oblastima drutvenih
nauka. Odjek njihovog dostignua je bio toliki, da se pojavila posebna
strukturalistika knjievna kritika ija je teorija u svom naelu drala do toga da
otkrije istinsku prirodu knjievnog teksta. Kristofer Noris navodi primer Donatana
Kalera, autora knjige Poetika strukturalizma "valjanog" vodia kroz sloenu
strukturalistiku misao. "Teorija bi sa Kalerovog stanovita bila potraga za
nepromenljivim strukturama ili formalnim optostima u kojima je oliena sama
priroda ovekove inteligencije. Knjievni tekstovi (kao i mitovi, muzika i drugi
kulturni artefakti) otkrivaju svoje znaenje pred jednom vrstom analize koja ima
vrstu racionalnu osnovu jer stremi ni manje ni vie no jednom sveobuhvatnom
objanjenju ovekove misli i kulture." (Noris, 1990, str. 18-19.) ta je zajedniko
ovako koncipiranoj knjievnoj kritici i strukturalistikoj doktrini imajui u vidu njen
nastanak u lingvistici Ferdinanda de Sosira? Naime, Sosir se sloio da predmet
lingvistike analize treba da bude jezik (langue) kao sistem ili struktura znakova koji
izraavaju ideje, a koji svoje znaenje ostvaruju tek u meusobnoj interakciji.
Meutim, ono to je sam Sosir priznao (a ta je bilo na meti dekonstukcije) je tzv. iva
re (parole) koja se menja, a da bi se ona razumela u jednom istorijskom trenutku
potrebno je prouavati ono to je u jeziku nepromenljivo a to je struktura jezikih
znakova. I upravo to nepromenljivo, kao krajnja konsekvenca strukturalizma koju
nalazi knjievna kritika, je daleki odjek Platonove teorije ideja sveprisutne u

tradiciji zapadnog miljenja.

ak Derida je jedan od retkih filozofa koji problematici kojom se bavi, ne prilazi
utabanim stazama svojih prethodnika, da bi se u filozofiju upisao kao pripadnik neke
kole. On se bavi problemom jezika, ali ga je teko svrstati u tradiciju filozofije
jezika, s obzirom na to da njegovo pitanje: "ta ako je filozofija samo jedna vrsta
pisanja?" estoko uzdrmava bilo koju filozofsku tradiciju. Gotovo svi njegovi
savremenici bi se pobunili protiv ovakvog shvatanja filozofije, smatrajui da jo uvek
ima nade za poslednju filozofsku reinterpretaciju postojeih reinterpretacija, ne bi li se
dolo do velike bezvremene, samopotvrujue istine. "Kantovska tenja da se
filozofija dovede do kraja reavanjem svih njenih problema, tako da sve doe na svoje
mesto, i Hajdegerova tenja ka spokojstvu i neskrivenosti jedna su te ista stvar.
Filozofsko pisanje, za Hajdegera kao i za kantovce, ima za svoj cilj ukidanje pisanja.
Za Deridu, pisanje uvek vodi novom pisanju, a ovo opet novom kao to istorija ne
vodi Apsolutnom znanju ili Konanom obraunu, ve novoj istoriji, a ova opet novoj.
Vizija istine Fenomenologije duha kao onog do ega se dolazi reinterpretiranjem svih
prethodnih reinterpretacija reinterpretacija, jo uvek oliava platonovski ideal
Poslednje tj. konano prave reinterpretacije. Derida eli da ouva horizontalni
karakter Hegelovog shvatanja filozofije bez njene teleologije, usmerenosti i
ozbiljnosti." (Rorti 1992, str. 215.) Averziju prema pismu (ili tekstualnosti) kao prema
neem drugorazrednom u odnosu na govor, koju je Derida nanjuio kod Sosira, on
kasnije ita i kod drugih filozofa, nalazei gotovo itavu zapadnu filozofiju protkanu
ovim dualizmom. U pitanju je primat glasa kao metafore istine i samoprisutnosti, u
odnosu na drugostepene, beivotne emocije pisma. Navodno se jasno razumevanje
smisla ostvaruje tek u zvuku, a pismo, budui da je viesmisleno, sakriva ovu
samoprisutost, i dodeljuje mu se poasno, drugo mesto. Derida istupa iz ovog
zaaranog kruga dajui primat upravo pismu, za koje smatra da je preduslov jezika, i
da je ono vanije od govora. "Pismo je za Deridu slobodna igra ili element nestalnosti
u svakom sistemu komunikacije. Upravo njegove manifestacije izmiu samosvesti
govora i varljivom oseaju nadmoi pojma nad jezikom. Pismo je stalno pomeranje
smisla koje upravlja jezikom i zauvek ga ostavlja van domaaja postojanog,
samopotvrujueg znaenja." (Noris, 1990, str. 48) Derida gleda na pisanje kao na
ono to je zajedniko svim piscima bili oni filozofi, knjievnici ili kritiari. Za njega
ne postoji poredak koji se toboe podrazumeva izmeu "dobrog" i "loeg" pisma, po
kome pravo na prvo imaju tzv. prirodni pisci filozofi i knjievnici koji su osetili taj
boanski upis u srce i duu. Po ovom shvatanju loe pismo uvek pripada njihovim
komentatorima i interpretatorima od kojih je istina dvostruko udaljena oni gledaju
tek odraze senki na peinama. Po istom strukturalnom modelu, koji nastoji da
raskrinka Pol de Man, postoji dobra i loa kritika, po kojem je dobra kritika uvek
usmerena ka tome da u knjievnom delu prepozna delove u kojima je prisutan deo
boanske sutine. Ni Derida, kao ni De Man ne prihvataju ovu hijerarhiju zbog toga

to ne smatraju da su tekstovi neka spremita gotovih pojmova, ve odskona daska za

nove tekstove, i pre svega delatnost. Nijedan tekst nije dobar tj. uspeliji od onog
koji, komentariui neki prethodni tekst prelazi u slobodnu igru sa njim, bilo da ga
tumai ili koristi njegov jezik otvarajui neku temu o kojoj originalni autor nije
mogao ni da sanja.
Deridina strategija dekonstrukcija, koju je on primenjivao na filozofske tekstove, je
nala plodno tle i u ostalim knjievnim tumaenjima. Odbijajui da prihvati postojanje
gotovih injenica u jeziku, on je ovom metodom nastojao da prui otpor svakom
ustaljenom konanom znaenju u tekstu. Poto je strukturalistika metoda teila
optem obrascu po kojem bi strukture znaenja odgovarale nekom transindividualnom
mentalnom sklopu, a po kojem bi se mogli prouavati svi kulturni sistemi a ne samo
jezik, Derida je u njoj prepoznao tendencije koje je ispoljavala zapadna metafizika
prisustva i filozofija znaenja. Stara preutna pretpostavka da se navodno u glasu
ostvaruje veza izmeu zvuka i smisla po kojoj se istina saznaje neposredno, jasno i
razgovetno, u Deridinom itanju tekstova izlazi na videlo. I zbog toga je
dekonstrukcija pre svega samo delatnost itanja koja izvodi konsekvence jednog
teksta do kraja, bez pretenzije da postane jo jedan "-izam", sa kojim e moi olako da
se manipulie tako to e mu se, kao terminu, nai pogodno mesto u nekoj odreenoj
metodi. Differance je termin-orue u Deridinoj slobodnoj igri dekonstrukcije, koji
zbog pogrene ortografije dovodi u zabunu u pogledu njenog znaenja (kod nas je
prevoen kao rAzlika, raz-lika). Ono gde se Derida slae sa Sosirom jeste da jezik
poiva na razlici (to je jedno od moguih znaenja ovog termina), ali se ne slae da je
konano stvaranje znaenja pojma ono emu treba teiti, pa zato Derida
predlae odlaganje znaenja (jo jedno od moguih znaenja rei differance), ne bi li
sam pojam uvek ostao sposoban za dopunjavanje.
Nain na koji Derida primenjuje svoju dekonstrukciju prisutan je u njegovom itanju
Rusoa i Levi-Strosa. Moda je ovde zgodno naglasiti Nieove misaone avanture (kao
one s poetka ovog teksta) koje nalazimo u ovoj Deridinoj dekonstrukciji. Naime,
Nie, duboko razoaran u vladavinu razuma u filozofskoj tradiciji koju su nametnuli
Sokrat i Platon, a koja za svoj cilj ima istinu, na neki nain dekonstruie filozofske
tekstove svojih prethodnika, i nalazi da je dijalektika metoda stizanja do istine,
zapravo prikrivena retorika vetina ubeivanja. Zanimljivo je to to su se navodno
retorikom bavili sofisti Sokratovi sagovornici, koji na taj nain nisu mogli otkriti
istinu, jer navodno nisu poznavali dijalektiku. Ono to Nie ita je to, da je Sokrat
zapravo najvei retoriar od svih, i da zbog toga trijumfuje u svakom Platonovom
dijalogu, a da celokupna zapadna metafizika zapravo nije nita drugo ve prikrivena
retorika. Za Nieovo je itanje karakteristino to to tumaenju teksta pristupa iznutra,
tj. koristi glavne pieve argumente da bi izvrnuo smisao koji on namerava tekstu da

da. Takvo je i Deridino itanje Rusoa u njegovoj knjizi O gramatologiji.

Protivstavljujui prirodu i kulturu, Ruso istie govor kao izvorno mesto jezika. Pismo
je pokazatelj izvetaenosti i izopaenosti civilizacije sa kulturom na elu, naspram
prirodnog stanja ljudske dobrote. Isti dualizam se pokazuje i u Rusoovom tumaenju
muzike gde ono to u jeziku predstavlja glas, u muzici predstavlja melodija, a gde je
pismo ekvivalent harmoniji. Derida smatra da primat govora u odnosu na
njegov opasni nadomjestak pismo, Ruso u svom tekstu uopte ne dokazuje, nego se
trudi da jednom retorikom potvrdi staru tezu zapadne metafizike (ili mitologije)
boijeg prisustva. "Bog jest ime i osnova onog to omoguava apsolutno isto i
apsolutno prisutno znanje o sebi. Beskonano poimanje Boga drugi je naziv za Logos
kao prisustvo po sebi, od Descartesa do Hegela, usprkos svim razlikama koje
razdvajaju razliita mjesta i trenutke u strukturi ovog doba. Logos dakle ne moe biti
beskonaan i prisutan po sebi, on moe postati samonaklonost samo pomou glasa, tj.
poretka oznaitelja kojim se subjekt vraa u sebe izlazei iz sebe, ne uzimajui izvan
sebe oznaitelja kojeg izraava i kojim se istovremeno slui. Takvo je iskustvo ili
svijest glasa: razumijevanje govora. Ono se doivljava kao iskljuenje pisma, tj.
pozivajui se na "izvanjsko", "osjetilno", "prostorno" oznaitelja koji ukida prisustvo
po sebi. U ovom dobu metafizike dakle, Rousseau je nedvojbeno jedini ili prvi
redukciju pisma uinio temom ili sustavom itavog doba." (Derida, 1976, str. 134.)
Derida kod Rusoa prepoznaje sklonost ka fonocentrizmu, istu onu koju je naao i kod
Sosira, a koja svoje poreklo nalazi u logocentrizmu zapadnoj metafizici
koja oseanje bitka odreuje kao prisustvo. Dekonstrukcija se ogleda u nainu na koji
Derida pokazuje nedovoljnost Rusoove retorike da pokae zato govor ima primat u
odnosu na pismo, zato je kultura samo dekadentni oblik prirodnog stanja, i na koji
nain nas je taj opasni nadomjestak otrgao od prirodne punoe bitka u naem govoru.
Moda je u nekoj meri savremenija Deridina dekonstrukcija Levi-Strosovog teksta, u
kojem Levi-Stros primenjuje strukturalistiku lingvistiku metodu da bi dokazao da
razliitosti koje deluju na povrini ljudskih kultura zapravo imaju isti obrazac ispod te
povrine tj. na apstraktnom nivou, a da je strukturalistika metoda primenljiva i u
analizi mita, obiaja, religije i kompletno celog kulturnog ivota bilo kog naroda.
Tako on razvija vrstu antropologije tzv. strukturalna antropologija, provodei vreme
u jednom plemenu koje se zove Nambikwara. Uivajui u lepoti istote njihovog
naina ivota Levi-Stros otkriva uzroke nasilja koji se pojavljuju u ovom plemenu. Za
to je opet (kao i u Rusoovom opisu prirodnog stanja) krivo pismo kao vesnik
civilizacije koja je njima strana. Levi-Stros tvrdi da nevinost ovog stanja naruavaju
reakcije Nambikwara na pismo, koje se ogledaju u tenji ka politikoj moi i
dominaciji. Konsekventnim strukturalizmom se da zakljuiti da Levi-Stros u
Nambikwarama vidi prirodno stanje bilo koje drutvene zajednice, koja bi, da je samo
uspela da izbegne civilizacijske zamke poput pisma, ouvala nevinost svog prirodnog

stanja. Meutim, Derida je sumnjiav u pogledu logike ovog zakljuivanja. On nalazi

mesta na kojima sam Levi-Stros nije dosledan svom izvoenju zakljuaka. Jedno od
njih je sluaj kada Levi-Stros nabraja kako nasilje pisma sa sobom nosi klasifikacije i
sistem imenovanja. Izgovoriti neije lino ime unutar ovog plemena je strogo
zabranjeno, pa kada vragolasta deca ele da kre pravila, ona etnologu otkrivaju imena
svojih drugova. "Ono to pogaa zabranu jest in koji ono to funkcionira naziva
vlastitim imenom. A ovo funkcioniranje jest sama svijest. Vlastito ime, u obinom
svjesnom znaenju jest oznaavanje pripadnosti i lingvistiko-drutvena klasifikacija.
Isticanje zabrane, velika igra objave i isticanje 'vlastitosti' ne sastoje se u otkrivanju
vlastitih imena, nego se radi o podizanju zastora koji zakriva klasifikaciju i ovisnost u
sistemu lingvistiko drutvenih razlika." (Ibid., str. 134.) Levi-Stros je imao nameru
da dokae kako pismo u prirodnoj plemenskoj svesti nema nikakvog mesta, ali Derida
tzv. dekonstrukcijom dokazuje da ne samo to se pismo uvek ve nalazi unutar jezike
strukture ak i u osvitu plemenske svesti, ve i to da je sam Levi-Stros na to ukazao
svojom nevetom retorikom.
Ono to se uinilo zgodnim nekim savremenim amerikim knjievnim kritiarima
(D. Hartman, Hilis Miler, De Man) jeste upravo Deridina dekonstrukcija, i oni su
pomou nje uvideli neogranienost broja moguih tumaenja knjievnih dela manje
metodu a vie slobodnu igru znaenja, kako je to i sam Derida naglaavao. Naime, oni
su se zalagali za slobodan stil kritiara koji ne bi bio okovan starim naelom
izjednaavanja kritike i teorije sa ciljem da se otkrije odreeni smisao knjievnog
teksta. Ohrabreni zakljucima Deridine analize da nema strogih granica koje
razdvajaju, kako filozofiju od knjievnosti, tako ni knjievnost od kritike da su svi
ovi "anrovi" u prvom redu zapravo tekstovi koji omoguavaju nove tekstove itd.
kritiari, predstavnici dekonstrukcije su proirili kritiki diskurs
smatrajui dobrom kritikom onu koja sama sebi dozvoljava povremene izlete u
knjievnost. Nema vie podreene uloge knjievne kritike u odnosu na knjievno delo
jer nema vie traganja za transindividualnim zajednikim sudom ostaje samo
delatnost pisanja. Jedan od najdoslednijih sledbenika dekonstrukcije je knjievni
kritiar Pol de Man koji u potpunosti prihvata Deridino potiranje starih hijerarhija:
odnos govor / pismo i odnos filozofija / knjievnost ne postoji primat onog prvog u
odnosu na ono drugo. U tom smislu ne postoji ni primat stvaralakog u odnosu na
kritiki jezik. De Manova dekonstrukcija se sastoji u tome da pokae kako su
najsjajniji uvidi autora nekih knjievnih tekstova (ili tekstova o knjievnosti) esto
povezani sa nekom vrstom slepila njih samih (Blindness and Insight je naslov koji je
dodelio svojoj zbirci eseja). Radi se o tome da, npr. knjievni kritiar, kada pokuava
da "demistifikuje" jedan knjievni tekst da bi itaocu otkrio organizovani poredak
pievih misli (sistem), on zapravo mistifikuje isti, tako to se trudi da otkrije "pravo
znaenje" teksta, koje u tekst sam unosi. "Kad moderni kritiari smatraju da
demistifikuju knjievnost, u sutini tada knjievnost njih demistifikuje. Meutim,

poto se to nuno dogaa u obliku krize, oni su slepi za ono to se odigrava u njima
samima. U trenutku kada tvrde da su se oslobodili knjievnosti, knjievnost je svuda
oko njih; ono to oni nazivaju antropologijom, lingvistikom, psihoanalizom, nije nita
drugo nego knjievnost koja se ponovo pojavljuje kao glava hidre, upravo tamo gde se
verovalo da je savladana." (De Man, 1975. str. 53.) De Man razlikuje dva naina
itanja knjievnog dela: jedno je naivno a drugo dekonstruktivistiko itanje. Na
naivno itanje on gleda kao na predaju bez otpora pred normativnim patosom ili
etikom prinudom, a dekonstruktivistiko itanje je kritiko razumevanje koje, kroz
proces stalne samokritike dozvoljava znaenju da se otvara, ali koje mu putem
odlaganja nikad ne dozvoljava da se otvori. Ova argumentacija kao da samo naginje
metafizici prisustva koja je po miljenju dekonstruktivista utemeljena na retorici, ali
po De Manu vetina reitosti, jednom otkrivena kao sveprisutna u knjievnosti, nikada
i ne treba da napusti ovu oblast, nego u kritikom razumevanju, kako ga on shvata,
mora ostati otvorena. Nie je po njegovom miljenju najvei meu filozofima poto je
uvideo ovu povezanost teksta i retorike, i priznaje da se njome slui, a filozofija je tim
slabija od knjievnosti ukoliko ovu vezu (a samim tim i nain kojim se filozofija pie)
ne uvia. De Man naglaava znaaj dvosmislenosti koja prati ne-kritike tekstove, a sa
kojom treba itati i kritike, poto ih ovi sadre. Njegova opaska da kritiari kazuju
neto to nemaju nameru da kau zvui, u najmanju ruku kao pomodarska ludorija
ako se nema u vidu da De Man kritikim tekstovima oduzima nauni karakter u
tradicionalnom sistematskom i metodinom smislu, a nudi novi dekonstrukcijski, po
kome kritiar moe biti svestan da njegova tvrdnja moe imati mnoga znaenja.
Moda je ovo malo udna zamisao, ali dosledna dekonstrukcija koja se ne zatvara u
teoriju, ve otvara polje novog tumaenja ima veliki odjek, kako meu kritiarima,
tako i meu kritiarima kritiara.
Ovako bi izgledalo jedno od doslednih sprovoenja Deridine dekonstrukcije, i ova
struja koju Riard Rorti naziva "jaki tekstualisti" praktikuje odluno pogreno itanje
zarad postizanja svog cilja (tj. naina na koji e tumaiti tekst), ne zanimajui se za to
ta je bila osnovna namera teksta i njegovog autora. Za razliku od njih, "slabi
tekstualisti" (manje dosledna struja dekonstrukcije) smatraju da svaki tekst ima svoj
poseban kod koji treba deifrovati, otkriti. Zajedniko im je naputanje pretpostavke
tradicionalne kritike, po kojoj bi se nekim sveobuhvatnim zajednikim renikom
moglo objasniti o emu govore razna knjievna dela, ali razlika izmeu ova dve struje
tekstualista jeste velika. Upravo u otkrivanju za koje se slaba varijanta zalae, samim
tim postajui rtve stare metafizike prisutnosti, ona traga za metodom kritke koja bi
otkrila pravu prirodu teksta, a koju je smo sami otkrili. I upravo slabi tekstualizam
ima tendenciju da ozbiljno shvati Deridinu izjavu da nema niega van teksta to nije
tekst ili De Manovu igru da je filozofija samo knjievnost. Jaki tekstualist ne pravi
razliku izmeu otkrivanja i stvaranja, pragmatistiki smatrajui da ona nije korisna, i

da su svi renici ostvareni u metodi prolazni. "Jedino to vredi u izreci da tekstovi na

neto to nije tekst, samo je stara pragmatistika tvrdnja da se bilo koja specifikacija
referenta moe nai u nekom reniku. Na ovaj nain se, ustvari uporeuju dva opisa
jedne stvari, a ne opis sa stvarima po sebi. Ta tvrdnja je samo proiren oblik Kantove
krilatice da su "opaaji bez pojmova slepi", to je samo rafinirano ponavljanje
Berklijevog odreitog stava da "nita ne moe biti kao ideja osim ideje". Ovo su samo
varljivi naini da se kae da neemo ugledati stvarnost istu, bez maske, ogoljenu.
Tekstualizam nema nita da doda ovoj tvrdnji izuzev nove varljive slike slike sveta
koja se sastoji od svega napisanog pomou svih dosad korienih renika." (Rorti,
1992, str. 295) Zakljuak je da se dekonstrukcija moe posmatrati kao novo mono
metafiziko oruje koje je dokazalo da je sve tekst, ili kao na nain oslobaanja od
starih predrasuda zaokruenih u pitanju "ta je pesnik hteo da kae?" Rorti smatra da
je jaki tekstualizam zanimljiv jedino ako izbegava zamku fanatinosti slabog, i ja se sa
njim slaem. Ako, kontrasta radi, na primeru iz vizualne umetnosti, podstaknut
teorijskim psihoanalitikim tumaenjem gledam film Alien 3, i nalazim u njemu
itavu jednu simboliku koja se tie problematike feministikog diskursa (uljez kao
metafora mukog fantazma o tajni ene, i enska borba da se fantazam eliminie), ja
neu tvrditi da je to bila namera autora, niti da je to obavezan nain da se shvati
struktura filma. Ja u prosto ukazati na mogue tumaenje (bilo ono odluno
pogreno itanje ili ne) da bi film bio zanimljiviji od naivnog, realistinog tumaenja
kao borbe izmeu dobra i zla.
Ispostavlja se da je jedina dosledna dekonstrukcija zapravo ona koja je nedosledna, tj.
ona koja ne shvata sebe ozbiljno. Ako je dijalog sve to moemo tekstom postii, onda
dekonstrukcija i ne treba da tei tome da se univerzalizuje kao metoda, kao to ni sam
Derida ne eli da nauka gramatologije postane nekom novom filozofijom. Zahtevati to
bi znailo teiti poslednjem od poslednjih komentara, to bi na kraju bilo besmisleno.
Ali upravo je dekonstrukcija skrenula panju na to da ne treba traiti poslednju Re,
bar kada su drutvene nauke u pitanju. Nije prva a verovatno ni poslednja koja zastupa
ovo miljenje, ali je u jednom smislu vrlo genijalna. "Deridu stalno opsedaju
pitanjem: 'Kakvi su vai argumenti za tvrdnju da tekst ne referira ni na ta to i samo
nije tekst?' Derida nema posebno zanimljiv argument, jer se ne dri pravila kao
njegovi oponenti. On nastoji da izmisli neka nova pravila. Nedostatak ozbiljnosti
naprosto je odbijanje da se standardna pravila shvate ozbiljno, to je povezano sa
odbijanjem da se jasno odgovori na pitanje: 'Je li to stara igra koja se sada igra
drugaije, ili je to nova igra?'." (Ibid., str. 220.)