Naslov originala

Anne Rice
The Vampire Lestat

Copyright 1985 by Anne OBrien Rice

Copyright 2004 za Srbiju i Crnu Goru arobna knjiga

Autor ilustracije na naslovnoj strani: Borislav Panti

Copyright za ilustraciju arobna knjiga

arobna knjiga
Beograd 2005.
 Prevod
Gordana Fiket urkovi

arobna
knjiga
 Ja sam vampir Lestat. Besmrtan sam. Vie ili manje.
Suneva svetlost i postojana toplota snane vatre
jeste ono to moe da me uniti. Ali, s druge strane,
i ne mora da znai.
Visok sam 180 centimetara, to je osamdesetih godina 18. veka,
kada sam bio smrtan mlad mukarac, ostavljalo izvanredan utisak.
Ni sada nije loe. Imam gustu plavu kosu, koja mi dopire skoro do
ramena, koja je prilino kovrdava i koja pod zracima jake
svetlosti izgleda kao da je skoro bela. Oi su mi sive, ali lako
poprimaju plavu ili ljubiastu boju sa okolnih povrina. Nos mi je
prilino kratak i uzan, a usta lepo oblikovana i moda malo
prevelika za moje lice. Ona mogu da izgledaju veoma podlo ili
izrazito velikoduno, ali su uvek senzualna. U mom sveukupnom
izrazu uvek se odraavaju oseanja i stavovi. Moje lice je
neprestano ivo.
Moju vampirsku prirodu odaje izrazito bela i veoma sjajna
koa, koja zahteva debeo sloj pudera svaki put kad se izlae bilo
kakvim kamerama.
A kad sam gladan krvi, prava sam slika savrenog uasa - koa
mi se skvri, a vene mi se pretvore u konopce raspletene po
konturama mojih kostiju. Ali, sada ne dozvoljavam da mi se tako
neto dogodi. Jedini stalni pokazatelj da nisam ovek jesu moji
nokti. To je sluaj sa svim vampirima. Nai nokti su nalik staklu. A
neki ljudi, ak i ako nita drugo ne primete, to uoavaju.
Sada sam ono to se u Americi naziva rok zvezda. Moj prvi
album prodat je u etiri miliona primeraka. Putujem u San
Francisko, odakle e krenuti naa koncertna turneja po itavoj
zemlji, od obale do obale. Muziki kanal MTV ve dve nedelje
danonono puta moje video-spotove. Prikazuju ih i u Engleskoj i
na kontinentu, a verovatno i u nekim delovima Azije, kao i u
Japanu. irom sveta prodaju se video-kasete sa svim mojim
spotovima i snimcima.
 Ja sam, takoe, i pisac autobiografije koja je izdata prole
nedelje.
to se mog engleskog tie - na njemu je napisana ta
autobiografija -nauio sam ga od jednog skeledije koji je doplovio
Misisipijem u Nju Orliens pre nekih dve stotine godina. Nakon
toga, usavravao sam ga kroz dela engleskih pisaca - od ekspira
preko Marka Tvena do Rajdera Hogarta, koje sam itao tokom
prolih decenija. Znanje sam usavrio itanjem detektivskih pria
s poetka dvadesetog veka objavljivanih u asopisu Crna maska.
Pustolovine Sema Spejda u Crnoj maski, koje je napisao Deiel
Hamet, bile su poslednje to sam proitao pre nego to sam se
bukvalno i figurativno povukao u podzemlje.
To se dogodilo u Nju Orliensu 1929. godine.
Pri pisanju sam sklon upotrebi rei koje su mi bile bliske u
osamnaestom veku, ba kao i frazama pisaca koje sam itao. Ali,
bez obzira na moj francuski akcenat, ja u stvari govorim
meavinom jezika skeledije i detektiva Sema Spejda. Zato se
nadam da ete mi oprostiti nedoslednost u mom stilu pisanja.
Time povremeno unitavam atmosferu prizora iz osamnaestog
veka.
Na scenu dvadesetog veka stupio sam prole godine.
Dve stvari su me navele na to.
Prvo, sluao sam zvune mehanike glasove koji su otpoeli
kakofoniju u vreme kada sam odlazio na poinak.
Naravno, mislim na glasove sa radija i gramofona, a kasnije i sa
televizijskih aparata. Sluao sam radio iz automobila koji su
prolazili ulicama starog okruga Garden, blizu mesta gde sam
poivao. A gramofone i televiziju sluao sam iz okolnih kua.
Dakle, kad se vampir povue, kako mi to kaemo - kada
prestane da pije krv i pone samo da lei u zemlji - vrlo brzo
postane isuvie slab za sopstveno vaskrsenje i obuzme ga stanje
sna.
U takvom sam stanju usporeno upijao glasove, okruujui ih
sopstvenim zamiljenim slikama, kao to to smrtnici rade u snu.
Ali, u jednom trenutku, pre pedeset i pet godina, poeo sam da
pamtim ono to sam sluao, da pratim zabavne programe, da
sluam vesti, rei i ritmove poznatih pesama.
I poeo sam postepeno da razumevam obim promena koje su
zadesile svet. Teio sam da ujem odreene podatke o ratovima i
izumima, izreene novim nainom izraavanja.
Potom se u meni razvila jedna vrsta samosvesti. Shvatio sam da
vie ne sanjam. Razmiljao sam o onome to sam uo. Bio sam
potpuno budan. Leao sam u zemlji, gladan ive krvi. Poeo sam
da verujem da su stare rane koje sam zadobio sada moda zacelile.
Moda mi se i snaga povratila. Moda je ak vremenom i porasla,
to bi se inae dogodilo da nisam bio povreen. eleo sam to da
saznam.
Poeo sam neprestano da razmiljam o pijenju ljudske krvi.
Druga stvar koja me je povratila, u stvari, ona presudna - bila je
nenadano prisustvo grupe mladih rokera koji su sebe nazivali
Satanin provod.
Preselili su se u kuu u estoj ulici, koja je bila neznatno
udaljena od mesta gde sam poivao - poivao sam ispod sopstvene
kue u Pritaniji, blizu groblja Lafajet i poeli da vebaju rok
muziku u podrumu u neko doba te 1984. godine.
Mogao sam da ujem zavijanje njihovih elektrinih gitara i
njihovo mahnito pevanje. Bilo je dobro kao i pesme koje sam uo
na radiju i kasetofonu, a bilo je i melodinije od mnogo ega
drugog. Uprkos lupi bubnjeva, u tome je bilo neeg romantinog.
Elektrini klavir zvuao je kao embalo.
Do mene su dopirale slike iz svesti muziara, a iz njih sam
saznao kako izgledaju, ta vide kada se pogledaju meusobno ili u
ogledalu. Bili su to vitki, snani i, sve u svemu, ljupki mladi
smrtnici - varljivo androgeni, pa ak pomalo i divlji u pogledu
oblaenja i pokreta - dvojica mukaraca i jedna ena.
Svirajui svoju muziku, nadjaavali su veinu ostalih
mehanikih glasova koji su me okruivali. Ali, to je bilo sasvim u
redu.
 eleo sam da se podignem i prikljuim rok grupi zvanoj Satanin
provod. Hteo sam da pevam i pleem.
No, ne mogu da kaem da je u samom poetku bilo neke velike
zamisli u toj mojoj elji. Pre e biti da me je obuzeo nagon,
dovoljno jak da me podigne iz zemlje.
Bio sam oaran svetom rok muzike - nainom na koji su pevai
vritali o dobru i zlu, izjanjavajui se pri tom kao aneli ili avoli,
dok bi smrtnici ustajali i klicali im. Ponekad bi se inilo da su isto
otelotvorenje ludila. A ipak, sloenost njihovog nastupa bila je
tehnoloki velianstvena. Bilo je sirovo i promiljeno na nain na
koji svet to nikada ranije nije video.
Svakako, to benjenje je bilo samo metafora. Niko od njih nije
zaista verovao u anele ili avole, bez obzira na to koliko bi se
uiveli u svoje uloge. I glumci u starim italijanskim komedijama
bili su isto tako okantni, matoviti i razuzdani.
Ipak, bilo je to neto sasvim novo: ta okrutnost i prkos kojima
su se izraavali, kao i nain na koji ih je svet prihvatao, od onih
vrlo bogatih do izrazito siromanih.
Isto tako, bilo je neeg vampirskog u rok muzici. Mora da je
zvuala natprirodno i onima koji ne veruju u nadnaravno. Mislim
na nain na koji je struja mogla da produi ton do beskraja; nain
na koji su se harmonije slojevito utapale sve dok ne biste osetili da
se rasplinjavate u samom zvuku. Ova muzika je bila odraz iste
strave. Svet je u takvom obliku nikada ranije nije imao.
Da, eleo sam da joj se pribliim. Hteo sam da je izvodim. Moda
sam hteo i da mali, nepoznati bend Satanin provod uinim slavnim.
Bio sam spreman da izaem na povrinu.
Za to mi je otprilike trebalo nedelju dana. Hranio sam se
sveom krvlju sitnih ivotinja koje ive pod zemljom kad god bi mi
polo za rukom da ih uhvatim. Onda sam poeo da rijem ka
povrini, gde sam mogao da lovim pacove. Odande nije bilo
preterano teko uhvatiti i make, a najzad i neizbene ljudske
rtve, mada sam morao da ekam prilino dugo ba onu vrstu koju
sam hteo - oveka koji je ubio druge smrtnike i koji se zbog toga
nije kajao.
 Jedan takav se najzad pojavio, iao je tik uz ogradu, mladi sa
prosedom bradom koji je usmrtio nekog na nekom udaljenom
mestu na drugom kraju sveta. Bio je roeni ubica. Oh, taj prvi
gutljaj ljudskog otpora i ljudske krvi!
Kraa odee iz oblinjih kua, kao i uzimanje zlata i dragulja
koje sam sakrio na groblju Lafajet, nije bio nikakav problem.
Naravno da sam se povremeno i plaio. Bilo mi je muka od
smrada hemikalija i benzina. Zujanje klima-ureaja i huk aviona
iznad moje glave parali su mi ui.
Ali, ve nakon tree noi budnosti, tutnjao sam po Nju Orliensu
na velikom crnom harli-dejvidsonu i sm pravei prilinu buku.
Tragao sam za ubicama kojima bih se nahranio. Nosio sam divnu
crnu konu odeu, koju sam skidao sa rtava, a imao sam i mali
Sonijev vokmen u depu, iz ijih su majunih slualica dopirali
zvuci Bahove Umetnosti fuge dok sam jezdio unaokolo.
Ponovo sam bio vampir Lestat. Opet sam krenuo u akciju. Nju
Orliens je jo jedared postao moje lovite.
Kada je o mojoj snazi re, pa, bila je tri puta vea od one kakvu
je pamtim. Mogao sam da skoim sa ulice na vrh etvorospratnice.
Mogao sam da strgnem gvozdene ipke sa prozora. Uspevao sam
da presavijem bakarni novi. A kad bih to poeleo, imao sam mo
da ujem prilino udaljene ljudske glasove i misli.
Do kraja prve nedelje angaovao sam zgodnu advokaticu iz
jednog od stakleno-elinih nebodera poslovne etvrti, koja mi je
obezbedila krtenicu, linu kartu i vozaku dozvolu. Dobar deo
mog starog bogatstva putovao je sa tajnih rauna besmrtne
Londonske banke i Hotild banke za Nju Orleans.
Ali, to je jo vanije, preplavila me je spoznaja. Znao sam da je
sve ono to su mi mehaniki glasovi rekli o dvadesetom veku bilo
tano.
Dok sam jezdio ulicama Nju Orliensa te 1984. godine, evo ta
sam uoio.
Mraan i turoban industrijski svet, za vreme kojeg sam se
povukao u svoje snevanje, najzad je sagoreo, a stara buroaska
ednost i konformizam izgubili su svoje uporite koje su imali u
svesti Amerikanaca.
Ljudi su ponovo postali skloni avanturama i erotici, kao to su
nekada u davna vremena i bili, pre velikih revolucija srednjeg
stalea krajem osamnaestog veka. ak su i izgledali onako kao
nekada.
Mukarci vie nisu nosili uniforme poput Sema Spejda, koja se
sastojala od koulje, kravate, sivog odela i eira. Opet su se
oblaili u somot, svilu i bljetave boje, ako su to hteli. Vie nisu
morali da se iaju kao rimski vojnici; putali su duinu koju su
eleli.
A ene - ah! ene su bile prekrasne, nage u toplini prolea kao u
doba egipatskih faraona, u oskudnim, kratkim suknjama i
haljinama nalik na tunike, ili su pak oblaile muke pantalone i
pripijene koulje preko svojih zaobljenih tela, ako su to elele.
minkale su se i kitile zlatom i srebrom, ak i kada bi ile u
bakalnicu. Ili bi izlazile svee okupane, bez ukrasa - nije bilo
vano. Uvijale su kosu kao Marija Antoaneta, sekle je ili je putale
da slobodno lepra.
Moda su, prvi put u istoriji, bile jake i zanimljive poput
mukaraca.
Ovo su bili obini Amerikanci. Nisu to bili samo bogati, koji su
uvek postizali odreenu jednakost polova, izvesno joie de vivre,
koje su revolucionari srednje klase u prolosti nazivali
dekadencijom.
Stara aristokratska senzualnost sada je pripadala svima. To je
bilo u skladu sa obeanjima revolucije srednje klase, i sada su svi
ljudi imali pravo na ljubav, luksuz i otmene stvari.
Robne kue postale su palate gotovo orijentalne lepote - roba je
bila izloena na mekim tepisima nenih nijansi, okruena
tajanstvenom muzikom i priguenim svetlom. U dragstorima su
izloene flae ljubiastih i zelenih ampona blistale poput dragulja
na sjajnim staklenim policama. Konobarice su se na posao
dovozile sjajnim, tapaciranim automobilima. Luki radnici uvee
su odlazili kuama da plivaju u svojim zagrejanim dvorinim
bazenima. Kune pomonice i vodoinstalateri su se na kraju dana
presvlaili u probranu, odlino saivenu konfekcijsku odeu.
Zapravo, siromatvo i prljavtina, koji su od pamtiveka bili
uobiajena pojava u velikim gradovima na zemlji, sada su,
takorei, potpuno iezli.
Niste imali prilike da vidite doseljenike koji crkavaju od gladi
po sokacima. Nije bilo uderica, gde je osmoro ili desetoro ljudi
spavalo u jednoj sobi. Niko nije bacao splaine niz ulicu. Bilo je
toliko malo prosjaka, bogalja, siroadi i neizleivo bolesnih da se
njihovo prisustvo na besprekornim ulicama nije ni primeivalo.
ak su pijanice i ludaci koji su spavali po parkovskim klupama i
autobuskim stanicama redovno jeli meso, pa ak i posedovali
tranzistore i istu odeu.
Ali, to je bilo samo na povrini. Bio sam zateen koliinom
proimanja savremenog i davnog, koji su to drutvo terali napred.
Neto se u svakom pogledu arobno dogodilo sa vremenom.
Staro, po pravilu, nije uvek zamenjivano novim. Naprotiv,
engleski jezik koji se sada govori isti je kao to je bio i u
devetnaestom veku. ak je i stari sleng (vazduh je ist, kurata
srea ili u tome je koska) bio u fazonu. I pored toga, koristili
su se i prijemivi novi izrazi poput isprali su ti mozak, prs si i
lupa gluposti, koje su svi koristili.
Svet umetnosti i zabave vakao je sve to valja iz proteklih
vekova. Muziari su izvodili Mocarta, kao i dez i rok; ljudi su
jedno vee gledali ekspira, a sledee neki novi francuski film.
U gigantskim trnim centrima sa neonskim reklamama mogli
ste da kupite kasetu srednjovekovnih madrigala i pustite je da
vam svira na kasetofonu u kolima dok biste se vozili autoputem
sto pedeset na sat. U knjiarama su se jedno uz drugo prodavali
renesansna poezija i romani arlsa Dikensa ili Ernesta
Hemingveja. Seksualni prirunici stajali su na istim stolovima kao i
egipatska Knjiga mrtvih.
Ponekad bi mi se inilo da su svekoliko bogatstvo i istoa oko
mene samo privienje. Pomiljao sam da ludim.
 Zaglupljeno sam u izlozima gledao kompjutere i telefone, koji
su imali tako jasne oblike i boje kao najegzotinije koljke u
prirodi. udovine srebrne limuzine plovile su kao neunitive
morske nemani ulicama francuske etvrti. Bljetavi kancelarijski
tornjevi parali su nono nebo kao egipatski obelisci iznad oronulih
zgrada od cigle kod starog kanala. Bezbrojni televizijski programi
neprekidno su odailjali slike u svaku klimatizovanu hotelsku
sobu.
Ali, to nisu bile halucinacije. Ovaj vek je u svakom pogledu bio
istinski naslednik prethodnog.
A nemali deo ove nepredvidive misterije bila je i udnovata
nevinost ovih ljudi usred sve njihove slobode i sveg njihovog
bogatstva. Hrianski Bog je bio mrtav kao to je to bio i u
osamnaestom veku. A nije bilo nijedne druge religije koja bi se
rodila i zauzela mesto stare.
Ba suprotno, i najobiniji ljudi ovog doba imali su snanu
potrebu za svetovnom moralnou, koja je bila jaka kao i bilo koji
religiozni moral za koji sam ikada uo. Intelektualci su postavljali
standarde. Ali, i najobiniji pojedinci irom Amerike strastveno su
brinuli o miru, siromanima i planeti, kao da su bili voeni
nekim mistinim poletom.
U ovom veku imali su nameru da iskorene glad. Odluili su da,
bez obzira na cenu, zatru bolesti. Otro su se zalagali za ukidanje
smrtne kazna kriminalcima, kao i za abortuse. Protiv opasnosti
koja im je pretila od zagaenja ivotne sredine i holokausta
borili su se estinom primerenom ljudima koji su se tokom
proteklih vekova suprotstavljali vetiarenju i jeresi.
Seksualnost vie nije bila pitanje sujeverja i straha. Poslednji
verski prizvuci bili su uklonjeni. Zato su ljudi naokolo i etali
polugoli. To je bio i razlog to su se ljubili i grlili na ulicama. Sada
su razgovarali o etici, odgovornosti i telesnoj lepoti. Preuzeli su
kontrolu nad raanjem i venerinim bolestima.

Ah, dvadeseti vek! Ah, okret tog velikog toka!

 Ovakva budunost prevazila je i moje najlue snove. Ona je od
sumornih proroka proteklih doba napravila budale.
Mnogo sam razmiljao o tom bezgrenom svetovnom moralu, o
tom optimizmu. O tom briljantno osvetljenom svetu, gde je
vrednost ljudskog ivota bila vea nego ikada pre.

U elektrinoj tmini boje jantara prostrane hotelske sobe gledao

sam na ekranu ispred sebe sjajno uraen ratni film: Apokalipsa
danas. Izvanredna simfonija zvuka i boje koja je pevala o drevnoj
borbi Zapadnog sveta protiv zla.
Mora se sprijateljiti sa uasom i moralnim terorom, kae ludi
komandant u divljem vrtu Kambode, na ta mu zapadni ovek
odgovara, kao to mu je uvek i odgovarao:
Ne.
Ne. Uas i moralni teror nikada ne mogu biti priznati. Oni
nemaju istinsku vrednost. isto zlo nema svoje mesto.
A to znai, zar ne, da ni ja nemam svoje mesto.
Osim, moda, u umetnosti koja porie zlo - u stripovima o
vampirima, u romanima strave i uasa, u starim gotskim priama -
ili u zagluujuem pevanju rok zvezda koje dramatizuje bitke
protiv zla koje svaki smrtnik vodi unutar samog sebe.

To je bilo dovoljno da se udovite iz starog sveta vrati u

zemlju, ta zapanjujua beznaajnost u poreenju sa monim
poretkom stvari, sasvim dovoljno da ga natera da legne i tuguje.
Ili, sasvim dovoljno da postane rok peva, kad malo bolje
razmislite...
Ali, gde su bila ostala udovita starog sveta? Kopkalo me je.
Kako su ostali vampiri mogli da postoje u svetu gde je svaka smrt
bila zabeleena u gigantskom elektronskom kompjuteru, a tela
noena u zamrznute kripte? Po svemu sudei, kriju se kao gnusni
insekti u senkama, kao to su to oduvek i radili, bez obzira na to
koliko su filozofirali ili koliko su kovena ustanovili.
 Pa, kada se oglasim sa malim bendom zvanim Satanin provod,
uskoro u ih sve isterati na videlo.

***
Nastavio sam da se obrazujem. Razgovarao sam sa smrtnicima
na autobuskim stanicama, benzinskim pumpama i u lepo
ureenim restoranima. itao sam knjige. U pomodnim
prodavnicama okitio sam se svetlucavim odelima iz snova. Nosio
sam bele rolke i ukave safari jakne, ili bogate sive blejzere od
somota sa kamirskim alovima. Puderisao sam lice da bih mogao
da proem ispod vetakih svetala dragstora, hamburgerija,
karnevalskih mesta kao to su bili noni striptiz-klubovi.
Uio sam. Bio sam zaljubljen.
Jedini problem koji sam imao bio je taj to su ubice kojima sam
se hranio bile retke. U ovom sjajnom svetu nevinosti i izobilja,
dobrote, veselja i punih stomaka skoro da su nestali nekadanji
obini koljai-lopovi, kao i njihova opasna priobalna svratita.
Morao sam da zaradim za ivot. Ali, oduvek sam bio lovac.
Voleo sam zadimljene mrane lokale sa bilijarom i mutnom
svetlou iznad zelene oje, u kojima su se uvek okupljali
istetovirani bivi robijai, kao to su mi se dopadali i ljatei i
satenom okieni noni klubovi velikih betonskih hotela. Sve to
vreme sam sve vie uio o svojim ubicama - dilerima droge,
makroima, kriminalcima koji su se prikljuili motociklistikim
bandama.
I, vie nego ikada, bio sam vrst u svojoj odluci da neu piti krv
nedunih.

Najzad je kucnuo as da se upoznam sa svojim starim

komijama -lanovima rok grupe Satanin provod.

U est i trideset jedne vrele i lepljive subotnje veeri, pozvonio

sam na vrata muzikog studija na tavanu. Divni mladi smrtnici
leali su u svojim svilenim kouljama duginih boja i uzanim
pamunim pantalonama, puili hai i alili se jedni drugima to
nisu imali sree sa ugovaranjem svirki na jugu.
Liili su na biblijske anele, sa svojom dugakom, istom kosom
i majim pokretima; na sebi su nosili egipatski nakit. ak i kada su
imali probe, minkali su lice i oi.
Preplavili su me uzbuenje i ljubav samo pri pogledu na Aleksa,
Lerija i na soni, mali ilavi Kolai.
I, u jednom jezovitom trenutku, u kojem se inilo da svet poda
mnom zastaje, rekao sam im ta sam ja. Za njih re vampir nije
bilo nita novo. U njihovom univerzumu je na hiljade drugih
pevaa nosilo vetake onjake i crni ogrta.
Svejedno, bilo je tako udno tu zabranjenu istinu glasno
izgovoriti pred smrtnicima. Nikada tokom dve stotine godina to
nisam rekao nikome kome nije bilo sueno da postane jedan od
nas. ak se ni svojim rtvama nisam poveravao sve dok im se oi
ne bi sklopile.
A sada sam to rekao jasno i glasno ovim zgodnim mladim
biima. Rekao sam im da elim da pevam sa njima i da emo, ako
budu imali poverenja u mene, postati bogati i slavni. Saoptio sam
im da u ih iz tih prostorija izvesti u veliki svet na talasu
natprirodne i nemilosrdne ambicije.
Oi su im se zamutile dok su me gledali. Mala soba iz
dvadesetog veka, od gipsanog maltera i kartona, odjekivala je
njihovim smehom i oduevljenou.
Bio sam strpljiv. Zato i ne bih bio? Znao sam da sam demon
koji je mogao da oponaa gotovo svaki ljudski zvuk ili pokret. Ali,
kako sam od njih mogao oekivati razumevanje? Otiao sam do
elektrinog klavira i poeo da sviram i pevam.
Zapoeo sam sa imitiranjem rok pesama, a onda sam preao na
stare melodije i rei koje su mi se vratile u seanje - na francuske
pesme zakopane duboko u mojoj dui, ali nikada zaboravljene - i
uvio ih u divlje ritmove; pred sobom sam video majuno, dupke
puno parisko pozorite od pre nekoliko vekova. Obuzela me je
opaka strast. Zapretila je mojoj ravnotei. Opasno je bilo to je
dola tako brzo. Svejedno, udarajui po glatkim belim dirkama
elektrinog klavira, nastavio sam da pevam. Neto se u mojoj dui
otvorilo. Nije vano to ova krhka smrtna bia koja su se okupila
oko mene to nikada nee saznati.
Bila je dovoljna njihova zanesenost, to to im se svidela ta
jeziva i nepovezana muzika, to su vritali, videli budunost
blagostanja i osetili impuls koji im je dotad nedostajao. Ukljuili su
snimanje i zajedno smo poeli da pevamo i sviramo, da ludujemo
- kako su to oni nazivali. Studio je bio preplavljen mirisom njihove
krvi i zvukom naih gromoglasnih pesama.
A onda se desilo neto okantno, neto to ni u svojim najluim
snovima nisam mogao da zamislim, neto to je bilo neuobiajeno
kao i moje priznanje ovim biima. Zapravo, to je bilo jedno takvo
proimajue iskustvo da je malo falilo da me ukloni iz njihovog
sveta i odvede nazad u podzemlje.
Ne mislim da bih se ponovo vratio u duboku usnulost. Ali,
moda bih se povukao od Sataninog provoda i lutao nekoliko
narednih godina, zaprepaeno pokuavajui da doem k sebi.
Taj mladi - Aleks, uglaen i fin mlad bubnjar, i njegov vii
plavokosi brat Leri prepoznali su moje ime kada sam im rekao da
se zovem Lestat.
Ne samo da su ga prepoznali ve su ga povezali sa mnotvom
podataka o meni koje su proitali u nekoj knjizi.
U stvari, smatrali su da je fantastino to to se ne pretvaram da
sam tamo neki vampir. Ili grof Drakula. Svima se ovaj potonji ve
bio smuio. Mislili su da je fenomenalno to to se pretvaram da
sam vampir Lestat.
Pretvaram se da sam vampir Lestat?!, upitao sam.
Smejali su se mom naglaavanju i francuskom izgovoru.
Jedan dugi trenutak sve sam ih posmatrao pokuavajui da
proitam njihove misli. Naravno da nisam oekivao da e
poverovati u to da sam pravi vampir. Ali, da su itali o izmiljenom
vampiru ije je ime bilo tako neobino kao i moje? Kako ovo
objasniti?
 Poeo sam da gubim samopouzdanje. A kada se to dogodi, slabe
i moje moi. inilo se kao da malena soba postaje jo manja. Bilo je
neeg otrovnog i preteeg u vezi sa instrumentima, antenom i
icama.
Pokaite mi tu knjigu, rekao sam.
Doneli su iz druge sobe mali roman u mekom povezu, koji se
raspadao. Povez je propao, korice su bile istrgnute i celu knjigu je
na okupu drala samo jedna gumica.
Sm pogled na naslovnu stranu u meni je izazvao neku vrstu
natprirodne zebnje. Intervju sa vampirom. Neto o tome kako je
neki smrtni mladi pronaao jednog nemrtvog koji mu je ispriao
priu.
Uz njihovo odobrenje, otiao sam u drugu sobu, ispruio se na
krevetu i poeo da itam. Kada sam proitao polovinu knjige, uzeo
sam je i izaao iz kue. Stajao sam kao ukopan ispod uline
svetiljke sve dok je nisam dovrio. Zatim sam je paljivo stavio u
gornji dep.
Narednih sedam noi nisam se pojavljivao kod lanova benda.
Veinu tog vremena ponovo sam provodio u lutanju; jezdio sam
kroz no na svom harli-dejvidsonu sa Bahovim Goldbergovim
varijacijama pojaanim do kraja. I pitao sam sebe: Lestate, ta
eli da radi?
Ostatak vremena provodio sam u uenju, ali sa novim ciljem.
itao sam debele, broirane istorije i leksikone o rok muzici,
hronike njenih zvezda. Sluao sam albume i u tiini gledao video-
kasete koncerata. A kada je no bila pusta i mirna, uo sam glasove
Intervjua sa vampirom kako mi pevaju, kao da su mrmorili iz
groba. Knjigu sam iitavao ponovo i ponovo. A onda sam je, u
trenutku neobuzdanog besa, iscepao na komade.

Najzad sam doneo odluku.

Sastao sam se sa Kristinom, svojom mladom advokaticom, u
njenoj zamraenoj kancelariji u neboderu, gde nam je svetlost
dopirala samo iz ulinih svetiljki poslovnog centra. Divno je
izgledala naspram staklenog zida iza nje, izvan kojeg su se nalazile
nejasne zgrade koje su formirale krut i primitivan teren u kojem je
svetlucalo na hiljade svetiljki.
Sada vie nije dovoljno da moj mali rok sastav bude uspean,
rekao sam joj. Moramo da osmislimo nain da proslavim svoje
ime i svoj glas, da se o njima uje nadaleko, ak i u najudaljenijim
krajevima sveta.
Utivo i pametno, kao to to advokati i rade, ona me je
posavetovala da ne stavljam na kocku svoje bogatstvo. Ipak, kako
moje ludako samopouzdanje nije posustajalo, mogao sam da
osetim njenu zavedenost, polagano rastapanje njenog zdravog
razuma.
elim da angaujem najbolje francuske reditelje za rok video-
filmove, rekao sam. Mora da ih namami iz Njujorka i Los
Anelesa. Ima dovoljno novca za to. Ovde, valjda, moe pronai
studije u kojima emo raditi. Mora da unajmi i najbolje mlade
muzike producente, koji e kasnije miksovati zvuk. Nije uopte
vano to koliko e nas ovaj poduhvat kotati. Ono to je bitno jeste
to da sve bude usklaeno, da radimo u tajnosti sve do trenutka
objave, do trenutka kada budemo pustili u prodaju nae albume i
filmove, kao i knjigu koju nameravam da napiem.
U njenoj glavi najzad su poeli da plove snovi o bogatstvu i
moi. Olovka kojom je zapisivala beleke letela je po papiru.
A o emu sam ja sanjao dok sam joj govorio? O pobuni bez
presedana, o velikom i uasnom izazovu mojoj vrsti irom sveta.
Ti spotovi, rekao sam. Mora da pronae reditelje koji e
zabeleiti moje vizije. Ti filmovi e biti snimljeni u nastavcima. Oni
moraju da ispriaju priu iz knjige koju nameravam da stvorim. A
to se pesama tie, mnoge sam ve i napisao. Mora da obezbedi
vrhunske instrumente - sintisajzere, najbolje sisteme zvuka,
elektrine gitare, violine. Ostalim detaljima moemo se pozabaviti
i kasnije. Dizajniranje vampirskih kostima, naini predstavljanja
televizijskim rok stanicama, organizacija naeg prvog javnog
nastupa u San Francisku - sve e to doi u svoje vreme. Ono to je
vano jeste to da obavi sve neophodne telefonske pozive i da
dobije podatke koji su ti vani za poetak.

Nisam svraao do lanova grupe Satanin provod sve dok nisu

utanaeni prvi dogovori i dobijeni prvi potpisi. Utvreni su
datumi, iznajmljeni studiji, razmenjeni ugovori.
Kristina je pola sa mnom kada smo iznajmili ogromnu neman
od limuzine za moje drage mlade rokere - Lerija, Aleksa i ilavog
Kolaia. Posedovali smo zapanjujuu koliinu novca i papire koje
je trebalo potpisati.
U senci tromih hrastova tihe ulice okruga Garden, sipao sam im
ampanjac u svetlucave kristalne ae.
U ast Vampira Lestata, pevuili smo na meseini.
To je trebalo da bude nov naziv grupe i knjige koju sam pisao.
ilavi Kolai me je zagrlila svojim sonim malim rukama. Neno
smo se ljubili usred svog tog smeha i vonja vina. Ah, taj miris
nevine krvi!

Kada su otili u motornoj koiji presvuenoj somotom, zaputio

sam se sm, u toj miomirisnoj noi, u pravcu avenije Svetog arlsa;
razmiljao sam o opasnosti koja je pretila mojim malim smrtnim
prijateljima.
Naravno da ona nije dolazila od mene. Ali, kada se okona dug
period tajnovitosti, stajae nevino i neuko pod svetlima
meunarodne pozornice zajedno sa svojom opakom i
bezobzirnom zvezdom. Pa, okruiu ih telohraniteljima i
pristaama iz posve razumljivih razloga. titiu ih i sam od
besmrtnika najbolje to mogu. A ako su besmrtni makar iole nalik
onima iz starih dana, nikada ne bi rizikovali i uputali se tek tako u
prostaku borbu sa tolikim ljudskim snagama.

Dok sam koraao prometnom avenijom, prekrio sam oi

naoarima za sunce sa ogledalima-staklima. Klimavim tramvajem
odvezao sam se do centra.
 Setajui se kroz guvu rane veeri, uao sam u elegantnu
knjiaru na sprat koja se zvala Vil buks, gde sam zurio u maleno
broirano izdanje Intervjua sa vampirom, koje je stajalo na polici.
Razmiljao sam koliko je pripadnika nae vrste primetilo ovu
knjigu. U ovom trenutku nije bilo vano koliko je to smrtnika
uradilo, jer ona je za njih predstavljala samo delo mate. ta je bilo
sa drugim vampirima? Jer, postoji jedno pravilo koje svi vampiri
smatraju svetim, a to je da se smrtnicima ne govori o nama.
Nae tajne nikada ne prenosi ljudskim biima sem ukoliko ne
eli da ih daruje Mranim darom naih moi. Ne imenuj ostale
besmrtne. Nikada ne otkrivaj gde im je eventualno boravite.
Moj voljeni Lui, pripoveda Intervjua sa vampirom, sve je ovo
ve uradio. On je otiao mnogo dalje od mog tajnog malog otkria
rokerima. Rekao je stotinama hiljada italaca. Samo to im nije
nacrtao mapu i stavio X na samu lokaciju u Nju Orliensu gde sam
spavao. ta je, zapravo, on stvarno znao o tome i koje su mu bile
namere, nije bilo jasno.
Bez obzira na to, ostali e ga sigurno progoniti zbog onog to je
uradio. A naini na koje se vampiri mogu unititi jesu jednostavni,
naroito sada. Ako je jo uvek postojao, bio je izgnanik i iveo je u
neprestanoj opasnosti od nae vrste, u meri u kojoj nijedan
smrtnik nije bio izloen.
To je bio jo jedan razlog vie da obelodanim knjigu i grupu
zvanu Vampir Lestat i uinim ih poznatim to je pre mogue.
Morao sam da pronaem Luija. Morao sam da razgovaram sa njim.
U stvari, nakon to sam proitao njegovo vienje dogaaja, udeo
sam za njim, eznuo za njegovim romantinim iluzijama, pa ak i
za njegovom neiskrenou. Nedostajali su mi njegovi prefinjeni
nestaluci, njegovo fiziko prisustvo i varljivo mekan zvuk
njegovog glasa.
Podrazumeva se da ga prezirem zbog lai koje je izrekao o
meni. Ali, ljubav je bila mnogo jaa od mrnje. On je sa mnom
podelio mrane i romantine godine devetnaestog -veka, bio je
moj sadrug kao nijedan drugi besmrtnik.
 udeo sam da napiem svoju priu za njega, ne kao odgovor na
njegovu pakost u Intervjuu sa vampirom, ve pripovest o svemu
to sam video i nauio pre nego to sam ga sreo, priu koju nisam
mogao ranije da mu ispriam.
Ni meni vie nisu bila vana stara pravila.
Hteo sam sve da ih prekrim. eleo sam da moja grupa i knjiga
opiu ne samo Luija ve i sve demone koje sam ikada upoznao i
voleo. Hteo sam da pronaem one izgubljene i probudim one
druge koji su spavali kao to sam nekad i ja spavao.
Novonastali i oni drevni, divni, zli, ludi i bezduni - svi e oni
krenuti za mnom kada vide video-kasete sa spotovima i snimcima
i uju pesme, kada spaze knjigu u izlozima knjiara, i znae tano
gde da me pronau. Biu Lestat - rok zvezda. Samo neka dou u
San Francisko na moj prvi javni nastup. ekau ih.
Ali, bio je tu jo jedan razlog za celu pustolovinu - razlog jo
opasniji, slasniji i lui.
Znao sam i da e Lui razumeti. To mora da je i bila svrha
njegovog intervjua, njegove ispovesti. eleo sam da smrtnici znaju
za nas. eleo sam da to obelodanim celom svetu, kao to sam to
uradio Aleksu, Leriju, ilavom Kolaiu i mojoj preslatkoj
advokatici Kristini.
Nije bilo vano to u to nisu verovali, niti to su smatrali da je to
puka umetnost. injenino stanje je bilo da sam nakon dva veka
prikrivanja bio u mogunosti da se prikaem smrtnicima! Svoje
ime izgovorio sam naglas. Otkrio sam im svoju pravu prirodu.
Postojao sam!
Ali, ruku na srce, iao sam jo dalje od Luija. Njegova pria, i
pored svih posebnosti, prola je kao roman. To je u svetu smrtnika
bilo bezbedno kao i scena starog Pozorita vampira u Parizu, gde
su se avoli predstavljali kao glumci koji se pretvaraju da su
avoli na udaljenoj i petrolejkama osvetljenoj pozornici.
Ja u iskoraiti pred bletee svetlosne snopove kamera,
posegnuu i svojim ledenim prstima dotai na hiljade toplih i
udnih ruku. Ako bude mogue, na smrt u ih uplaiti, armirati i
predoiti im celu istinu, ako uspem.
 I pretpostavimo, samo pretpostavimo, kada se leevi budu
pojavili u mnogo veem broju, kada se onima meni najbliima
budu oglasile njihove neizbene i grozomorne sumnje samo
pretpostavimo da e umetnost prestati da bude ono to jeste i da
e postati stvarnost!
Hou da kaem, ta ako stvarno poveruju, ako zaista shvate da
ovaj svet jo uvek prua utoite drevnim demonskim
stvorenjima, vampirima - o, kakav bi onda veliki i velianstveni rat
to bio!
Znali bi za nae postojanje, proganjali bi nas i borili se protiv
nas u ovoj blistavoj urbanoj dungli, na nain na koji se nijedno
mitsko udovite nije borilo sa ovekom do sada.
Kako mogu da ne oboavam i samu pomisao na to? Zar to nije
vredno najvee opasnosti, najuzvienijeg i najstravinijeg poraza?
ak i u trenutku unitenja, biu iv kao nikada do tada.
Ali, istini za volju, nikad nisam ni mislio da e do toga doi - to
jest, do toga da smrtnici poveruju u nae postojanje. Smrtnika se
nikada nisam plaio.
Doi e do onog drugog rata, do onog u kojem emo se svi
ujediniti, ili e pak svi krenuti na mene.
To je bio pravi razlog postojanja Vampira Lestata. To je bila igra
koju sam igrao.
Ali ta druga predivna mogunost stvarnog obelodanjivanja i
unitenja... Pa, to je prokleto dodatno zainjavalo itavu stvar!
Napustivi sumornu pusto ulice Kanal, vratio sam se uza
stepenice u moje odaje u staromodnom hotelu u francuskom
kvartu. Hotel je bio tih, to mi je odgovaralo, a pod njegovim
prozorima prostirala se stara etvrt, puna uzanih uliica sa
naikanim panskim kuama, koje su mi odavno bile poznate.
Na dinovskom televizoru pustio sam video-kasetu divnog
Viskontijevog filma Smrt u Veneciji. U jednom delu tog ostvarenja
glumac kae da je zlo nunost, da je ono hrana za genija.
 Nisam verovao u to. Ali, poeleo sam da je to istina. Tada bih
jednostavno mogao da budem udovite Lestat, zar ne? A oduvek
sam i bio jako dobar u ulozi udovita! Pa, dobro...
Stavio sam novu disketu u svoj kompjuter i poeo da piem
priu svog ivota.
Rano obrazovanje i
avanture
vampira Lestata

 11

U zimu moje dvadeset i prve godine izjahao sam

sm da ubijem opor vukova.
To se dogodilo na imanju moga oca u Overnju u
Francuskoj, nekoliko desetina godina pre Francuske
revolucije.
Bila je to jedna od najgorih zima koje pamtim, kada su vukovi
napadali ovce naih seljana, pa ak se usuivali i da tokom noi
jezde seoskim ulicama.
To su za mene bile mune godine. Moj otac je bio markiz, a ja
sedmi sin i najmlai od nas trojice koji smo doiveli momatvo.
Nisam imao nikakva prava na titulu i zemlju, kao ni izglede za
neku iole sjajniju budunost. ak bi i u bogatoj porodici izgledi za
najmlaeg sina bili ovakvi, a kamoli u naoj, gde je bogatstvo bilo
odavno potroeno. Moj najstariji brat, Avgustin, koji je bio
zakonski naslednik svega onoga to smo posedovali, proerdao je i
enin miraz im su se venali.
Zamak moga oca, njegovo imanje i oblinje selo bili su itav moj
univerzum. A roen sam kao nemirna dua - sanjar, razdraljivac,
buntovnik. Nisam hteo da sedim kraj ognjita i priam o starim
ratovima i danima Kralja Sunca. Istorija za mene nije bila ni od
kakvog znaaja.
U tom mranom i starovremenskom svetu postao sam lovac.
Donosio sam fazane, divlja i pastrmku sa oblinjih planinskih
izvora - to god je bilo potrebno i dostupno - da bih nahranio svoju
porodicu. To je postao moj nain ivota u to vreme, koji nisam
delio ni sa kim, i dobro je to sam se toga prihvatio jer su to bile
godine kada smo zaista mogli da pomremo od gladi.

1
Lelio je jedan od nekoliko glavnih likova pozorine forme komedija del art. On je mladi Izabelin
ljubavnik; on voli Izabelu i eli da se oeni. Izabelin otac, Pantalun, mrzi ga i eli da razdvoji ljubavnike.
Lelio je drag i lep, ali ne i previe pametan i reit. Prim. prev.
 Naravno da je to bilo plemenito zanimanje, Iov u zemlji mojih
predaka, pravo koje smo samo mi imali. Ni najbogatiji buruj nije
smeo puku da podigne na tlu mojih uma. Ali, on nije ni imao
potrebe da se prihvati puke. Posedovao je novac.
U dva navrata pokuao sam da pobegnem od takvog naina
ivota, ali sam se ponovo vraao, i to slomljenih krila. Ali, o tome
u neto rei malo kasnije.
U ovom trenutku razmiljam o snegu koji je potpuno prekrio
planine i o vukovima koji su straili seljane i krali moje ovce.
Imam na umu i staru francusku izreku, esto se spominjala tih
dana, o tome da vam, ako ste iveli u provinciji Overnj, nije bilo
sueno da odete dalje od Pariza.
Morate da razumete da je samim tim to sam bio plemi, i to
jedini koji je bio kadar da jae i puca iz puke, bilo sasvim
razumljivo da seljani dou kod mene, poale se na vukove i
oekuju od mene da ih ulovim. To je bila moja dunost.
Ni najmanje se, naime, nisam bojao vukova. Nikada u svom
ivotu nisam video niti uo da se desilo da vuk napadne oveka.
Da sam mogao, otrovao bih ih, ali meso je bilo toliko retko da bi
bila teta kada bih ga zatrovao.
I tako sam se u ranu zoru jednog hladnog januarskog jutra
naoruao ne bih li pobio vukove, jednog po jednog. Imao sam tri
pitolja i jednu odlinu puku kremenjau, koje sam poneo sa
sobom, kao i svoje muskete i oev ma. Ali, pre nego to sam
napustio zamak, svom malom arsenalu dodao sam jedno ili dva
drevna oruja koja nikada ranije nisam koristio.
Na zamak je bio prepun starih oklopa. Moji preci su se borili u
nebrojenim plemenitim ratovima, koji seu jo u doba krstaa na
elu sa Svetim Lujem2. Obeeno na zidu, iznad sve kloparajue
starudije, nalazilo se mnotvo kopalja, ratnih sekira, cepova i
buzdovana.

2
Luj IX Sveti francuski kralj (1137 - 1180), jedan od glavnih aktera sedmog krstakog pohoda.. Prim.
prev.
 Bio je to jedan zaista golem buzdovan, zapravo, motka sa
iljcima, koju sam poneo sa sobom tog jutra, kao i prilino veliki
cep - gvozdenu loptu nakaenu na lanac, kojom ste mogli silovitom
snagom zamahnuti na napadaa.
Imajte na umu da je ovo bio osamnaesti vek, doba kada su
Pariani, sa svojim belim perikama na glavama, na prstima hodali
naokolo u satenskim papuama visokih potpetica, mrkali burmut
i brisali svoje noseve izvezenim maramicama.
A evo mene kako odlazim u lov, sa izmama od sirove koe i
kaputom od jelenske koe, sa drevnim orujem prikaenim o
sedlo i u drutvu dva moja najkrupnija mastifa sa iljatim
ogrlicama oko vrata.
To je bio moj ivot. Takav bi verovatno bio i da sam iveo u
srednjem veku. Dovoljno sam znao o raskono odevenim
putnicima koji su jezdili potanskim drumom da i ja poelim da
budem nalik njima. Plemstvo prestonice nazivalo nas je
zemljoposednicima zecolovcima. Naravno da smo imali sva prava
da im se podrugljivo nasmeimo i nazovemo ih kraljevim i
kraljiinim lakejima. Na zamak se prkosno uzdizao ve hiljadu
godina, pa ak ni velikom kardinalu Rieljeu u ratu sa naom
vrstom nije polo za rukom da uniti te prastare kule. Ali, kao to
sam ve pomenuo, nisam mnogo panje pridavao istoriji.
Bio sam nesrean i divlji dok sam jahao uz planinu.
eleo sam pravu borbu sa vukovima. Po priama seljana, to je
bio opor od pet vukova, a ja sam imao svoje oruje i dva psa sa
tako snanim eljustima da su njima za tren oka mogli da prelome
vuju kimu.
Jahao sam nekih sat vremena uz padine. Zatim sam stigao u
malenu dolinu koju sam tako dobro poznavao da je nijedna snena
padavina nije mogla prikriti. Samo to sam se uputio preko
irokog i praznog polja prema jalovoj umi, zauo sam prvo
zavijanje.
U roku od nekoliko sekundi ulo se jo jedno zavijanje, pa jo
jedno; tako jo zavijanje bilo usklaeno i harmonino da nisam
mogao da ocenim koliko je vukova bilo u oporu, ve sam samo
znao da su me ugledali i signalizirali jedni drugima da se okupe,
emu sam se, zapravo, i nadao.
Mislim da nisam osetio ni traak straha, bar tada ne. Ali, osetio
sam neto to je uinilo da mi se nakostree sve dlake na rukama.
Okolna priroda, i pored sveg svog prostranstva, izgledala je
prazno. Pripremio sam oruje. Naredio sam psima da prestanu sa
reanjem i da me prate, a neka nejasna misao odjedared se
pojavila i nagnala me na pomisao da je bolje da se sklonim sa
brisanog prostora i dokopam ume, i to to je bre mogue.
Moji psi su se oglasili dubokim laveom upozorenja. Pogledao
sam preko ramena i na stotinu metara iza sebe ugledao vukove
kako preko snenih povrina jure pravo ka nama. Bila su to tri
divovska siva vuka, rasporeena pravolinijski.
Poeo sam da jurim prema umi.
inilo se da u se bez veeg napora doepati drvea pre nego
to me ta tri vuka stignu, ali vukovi su veoma pametne ivotinje; i
dok sam juriao prema drveu, ugledao sam ostatak opora, nekih
pet odraslih zveri; pojavile su se ispred mene, s moje leve strane.
Bila je to zaseda i bilo mi je kristalno jasno da nema naina da se
na vreme doepam ume. opor se sastojao od osam vukova, a ne
od pet kako su mi seljani rekli.
ak ni tada nisam osetio strah. Nisam pomislio na oiglednu
injenicu da su ove ivotinje bile izgladnele, jer inae nikada ne bi
ni dole nadomak selu. Njihovo prirodno izbegavanje ljudi u
potpunosti je nestalo.
Pripremio sam se za bitku. Okaio sam cep za pojas i nanianio
pukom.
Oborio sam velikog mujaka, udaljenog nekoliko metara od
mene, i ostalo mi je dovoljno vremena da ponovo napunim oruje;
moji psi su se za to vreme suoili sa vukovima.
Oni nisu mogli da epaju pse za vrat jer su oni nosili ogrlice sa
iljcima. U toj prvoj arci moji psi su svojim snanim eljustima
odmah ubili jednog vuka. Pucao sam i oborio jo jednog.
 Tada je, meutim, opor opkolio pse. Dok sam pucao i punio
oruje to sam bre mogao, pokuavajui pri tom da nianim u
vukove i da ne pogodim pse, ugledao sam manjeg psa kako se
strovaljuje na zemlju polomljenih stranjih nogu. Krv je curila na
sneg. Drugi pas se izdvojio iz opora dok je vuk pokuavao da
prodere umiruu ivotinju, ali u roku od dva minuta opor je
rasporio utrobu i onog drugog psa i usmrtio ga.
To su bile, kao to sam ve rekao, zaista mone zveri - mislim
na moje mastife. Sm sam ih odgajao i trenirao. Svaki od njih je bio
teak vie od devedeset kilograma. Uvek sam iao sa njima u lov, i
iako sada o njima govorim kao o psima, tada sam ih oslovljavao po
imenu. Kada sam ih video da umiru, prvi put mi je sinulo u ta sam
se upustio i ta bi moglo da se dogodi.
Ali, sve se ovo desilo u roku od nekoliko minuta.
etiri vuka leala su mrtva. Jo jedan je bio smrtno ranjen. Ali,
ostala su jo tri vuka, od kojih je jedan na trenutak prekinuo divlju
i krvavu gozbu nad psima i svojim iskoenim oima zurio pravo u
mene.
Okinuo sam puku, promaio, opalio musketom, a moj konj se
propeo kada je vuk jurnuo ka meni.
Dok sam vukao dizgine, i ostali vukovi se okrenue, ostavivi
svoj sve ulov. Snano povlaei uzde, pustio sam svog konja da
galopira pravo ka umskom zaklonu.
Nisam se okrenuo ni kada sam zauo reanje i kljocanje
njihovih eljusti spremnih da epaju. A onda osetih kako mi vuji
zubi okrznue noni lanak. Dohvatih drugu musketu, okrenuh se
ulevo i povukoh obara. Izgledalo je kao da se vuk propeo na
stranje noge, ali se isuvie brzo izgubio iz mog vidokruga. Kobila
se ponovo propela. Skoro da sam pao na zemlju. Osetio sam kako
njene stranje noge poputaju.
Skoro da smo stigli do ivice ume, i ja skoih pre nego to se
sruila na zemlju. Imao sam jo jedan napunjen pitolj. Okrenuo
sam se i, uhvativi ga obema rukama, paljivo sam nanianio vuka
koji se okomio na mene; upucao sam ga u glavu.
 Preostale su jo dve zveri. Kobila je sada duboko i zveee
rzala; ubrzo se njeno rzanje pretvorilo u probadajuu vrisku,
neto najjezivije to sam ikada uo da dopire iz grla nekog ivog
bia. Dva vuka su je epala.
Potrao sam preko snega, oseajui tvrdou kamene zemlje
ispod svojih nogu, i domogao se drvea. Da sam mogao ponovo da
napunim oruje, upucao bih ih odatle. Ali, nije bilo nijednog drveta
sa dovoljno niskim granama na koje bih mogao da se popnem.
Pokuavajui da se uhvatim za bar neku od grana, skakao sam,
ali su mi se noge klizale po ledenoj kori drveta. Pao sam dok su mi
se vukovi pribliavali. Nije bilo dovoljno vremena da napunim
jedini pitolj koji mi je preostao. Na raspolaganju sam imao samo
cep i ma, jer sam buzdovan izgubio negde daleko usput.
Mislim da sam bio svestan, dok sam se pridizao, da u
verovatno umreti. Ali, nije mi ak ni palo na pamet da odustanem.
Potpuno sam izludeo, podivljao. Skoro reei, okrenuo sam se ka
zverima i pogledao pravo u oi vuka koji mi je bio blii.
Rairio sam noge radi boljeg oslonca. Sa cepom u levoj ruci,
isukah ma. Vukovi se zaustavie. Nakon to mi je uzvratio pogled,
prvi od njih je spustio glavu i odkasao nekoliko koraka u stranu.
Onaj drugi kao da je ekao neki nevidljivi znak. Prvi od njih me je
ponovo pogledao na onaj svoj neobjanjivo miran nain, a onda je
nasrnuo na mene.
Poeo sam tako da vitlam cepom da se nailjena kugla zavrtela i
napravila krug. Mogao sam da ujem sopstveni reei dah, i znam
da sam savio kolena kao da imam nameru da skoim napred.
Naciljao sam cepom zverinje eljusti, zamahnuo svom snagom i -
samo je okrznuo.
Vuk se naglo izmakao, dok je onaj drugi trei pravio krug oko
mene, prvo pleui prema meni, a potom se povlaei. Obe
ivotinje su se ustremljivale na mene sa dovoljne blizine da sam
neprestano vitlao cepom i mahao maem, a onda bi se nanovo
povukle.
 Ne znam koliko je sve ovo trajalo, ali sam poinjao da
razumevam njihovu strategiju. Njihov cilj je bio da me iznure, a
imali su i dovoljno snage da to i urade. Za njih je to postala igra.
Okretao sam se, nabadao, povlaio se i skoro padao na kolena.
To sve verovatno nije trajalo due od pola sata. Ali, u tim
trenucima vreme je proticalo na jedan sasvim drugaiji nain.
Kako su mi noge odbile poslunost, uinio sam poslednji
oajniki pokuaj. Zastao sam i umirio se; oruje sam drao uz
telo. Kao to sam se i ponadao, ovog puta ustremili su se na svoj
plen.
U poslednjem trenutku zamahnuh cepom, osetih da kugla mrvi
kosti, videh vuju glavu kako se tre uvis nadesno, a drugom
rukom mu maem prerezah grkljan.
Poslednji vuk me je ve napadao. Osetio sam njegove zube kako
kidiu na moja bedra. Bio je dovoljan samo tren da mi iskida nogu,
ali ja ga postrance udarih maem po licu i razjapih mu oko.
Cepovom kuglom mlatnuh ga po glavi. Vuk je popustio zagriaj.
Ustuknuvi, imao sam dovoljno prostora da ponovo zamahnem
maem i da ga do balaka ubodem u zverinje grudi, zatim sam
izvukao ma.
To je bio kraj.
opor je bio mrtav. Ja sam bio iv.
Jedini zvuk koji se mogao uti u jalovoj i snegom prekrivenoj
dolini bio je zvuk mog disanja i hroptavog rzanja moje umirue
kobile, koja je leala metrima udaljena od mene.
Nisam posve siguran da sam bio pri svesti. Nisam sasvim
siguran ni da su stvari koje su mi tada prolazile kroz glavu
zapravo bile misli. Poeleo sam da se stropotam na sneg, ali sam
ipak nastavio da koraam, sve vie se udaljavajui od mrtvih
vukova, pribliavajui se svojoj umiruoj kobili.
Dok sam joj prilazio, podigla je vrat i svom svojom snagom
pokuavala je da se uzdigne na prednje noge. Ponovo je ispustila
jedan od onih piskavih, prodornih vapaja. Taj uasan zvuk
odjekivao je planinama. Kao da je dopirao do samih nebesa. Stajao
sam i zurio u nju; netremice sam posmatrao njeno tamno,
izlomljeno telo naspram beline snega, njen mrtav zadnji deo i
njene prednje noge, koje su se koprcale; njuku je dizala visoko ka
nebu, ui su joj bile pripijene uz glavu; kolutala je svojim krupnim
i nevinim oima dok je isputala samrtne krike. Liila je na insekta
poluzgnjeenog na podu. Ali ona nije bila insekt! Ona je bila moja
borbena i izmuena kobila. Ponovo je pokuala da se pridigne.
Uzeo sam puku okaenu o sedlo. Napunio sam je. I dok je
leala zabacujui i vrtei glavom, uzaludno i nanovo pokuavajui
da se pridigne uz roptee zvuke, upucao sam je pravo u srce.
inilo se da joj je sada dobro. Leala je usred duboke tiine
doline, mirna i mrtva, a krv je curila iz nje. Najeio sam se. Zauo
sam ruan, hroptei zvuk kako izlazi iz mene, a onda sam ugledao i
povraku kako se iri preko snega; tek tada sam shvatio da je ona
kuljala iz mene. Mirisao sam na vukove i krv. Skoro da sam se
sruio na zemlju kada sam pokuao da hodam.
Ali, ne zastavi ni na trenutak, odoh meu mrtve vukove i
dospeh do onog koji me je skoro ubio, do onog poslednjeg,
prebacih ga preko ramena i uputih se kui.
Verovatno mi je trebalo dva sata da stignem.
Opet, ne mogu to sa sigurnou da tvrdim. Ali, to god da sam
nauio ili oseao kada sam se borio sa tim vukovima - nastavilo je
da mi opseda um ak i pri povratku. Svaki put kada bih posrnuo i
pao, neto u meni bi ovrslo, skamenilo se.
Kada sam stigao do kapije zamka, mislim da vie nisam bio
Lestat. Sve u svemu, bio sam neko drugi. Posrui, uao sam u
veliku dvoranu sa vukom na ramenima; toplota lea skoro da je
potpuno nestala, a iznenadan bljesak vatre poeo je da iritira moje
oi. Bio sam i vie nego iznuren.
Iako sam poeo da priam im sam ugledao brau kako ustaju
od stola i majku kako tape oca, koji je ve tada bio slep i koji je
hteo da zna ta se dogaa, uopte ne znam ta sam govorio. Znam
da mi je glas bio ravnomeran i da sam imao oseaj da je u nainu
na koji sam pokuavao da objasnim ta se dogodilo bilo neke
neartikulisanosti.
 A tada... a tada...
Tako nekako.
Ali, moj brat Avgustin me je osvestio. Priao mi je - obasjavala
ga je svetlost vatre koja je gorela iza njega - i prilino jasno
prekinuo tihu jednolinost mojih rei:
Ti malo kopile, rekao je ravnoduno. Ti nisi ubio osam
vukova!
Na njegovom licu jasno se videla sva odvratnost i sve gaenje
koje je oseao prema meni.
Ali, dogodilo se neto neverovatno: samo to je izgovorio te
rei, iz nekog razloga je shvatio da je grdno pogreio.
Moda je u pitanju bio izgled mog lica. Moda besno gunanje
majke ili utanje mog drugog brata. Verovatno je to bio izraz mog
lica. to god da je bilo, skoro da je bilo trenutano, a njega je
proeo najudniji oseaj stida.
Poeo je da trabunja neto o tome kako je to neverovatno, kako
mora da sam skoro nastradao, da sluge treba odmah da mi ugreju
orbu i tome slino, ali nita nije pomoglo. Ono to se dogodilo u
tom datom trenutku nije se dalo izgladiti, a sledee ega sam bio
svestan bilo je to da sam leao sm u svojoj sobi. Sa mnom u
krevetu nisu bili psi, kao to je to uvek bivalo tokom zime, jer su
bili mrtvi, a i pored toga to ognjite nije bilo upaljeno, popeo sam
se, prljav i krvav, na krevet, pokrio i zaspao dubokim snom.
Danima sam ostao u svojoj sobi.
Znao sam da su seljani otili u planinu, da su pronali vukove i
dovukli ih u zamak jer je doao Avgustin i ispriao mi to, ali ja
nita nisam rekao na to.
Moda je prolo i nedelju dana. Kada sam smogao snage da
podnesem prisustvo drugih pasa pored sebe, otiao sam do
tenare i doneo dva kuenceta, ve prilino poodrasla, koja su mi
pravila drutvo. Nou sam spavao izmeu njih.
Sluge su dolazile i odlazile. Ali, niko mi nije dosaivao.
A onda je u moju sobu dola majka, tiho i potajno.
 2

B ilo je vee. Sedeo sam na krevetu sa jednim psiem

ispruenim kraj mene i drugim prostrtim ispod mojih kolena.
Vatra je buno gorela. Najzad je dola i moja majka, to je
verovatno i trebalo da oekujem.
Prepoznao sam je po jedinstvenim pokretima u senci; da mi je
kojim sluajem bilo ko drugi priao, izdrao bih se na njega i rekao
mu da se gubi. Njoj, meutim, nita nisam rekao.
Neizmerno sam je voleo, i to ljubavlju koju nita nije moglo da
poremeti. Mislim da niko drugi prema njoj nije gajio takva
oseanja. A ono zbog ega mi je tako draga jest i to to nikada nije
govorila nita obino.

Zatvori vrata, pojedi supu, sedi mirno - bile su rei koje nikada
nije izgovarala. Sve vreme je itala; u stvari, ona je bila jedini lan
nae porodice koji je bio iole obrazovan, a kada bi progovorila, to
bi inila onda kad bi imala ta da kae. Nisam bio ozlojeen zbog
njenog dolaska.
Bilo je sasvim suprotno, svojim dolaskom probudila je moju
radoznalost. ta e rei i da li e to na bilo koji nain prodrmati
moju ravnodunost? Nisam eleo da doe, ak nisam ni pomislio
na nju, a nisam ni skrenuo svoj pogled sa vatre da bih je pogledao.
Izmeu nas je, meutim, postojalo veoma snano razumevanje.
Kada sam pokuao da pobegnem iz ove kue i posle toga bio
vraen, ona je bila ta koja mi je pokazala nain da sm sebi
ublaim bol koji bi usledio. Pomagala mi je na udesne naine, iako
to niko oko nas nikada nije ni primetio.
Prvi put se umeala i stala na moju stranu kada mi je bilo
dvanaest godina, kada je stari parohijski svetenik, kod koga sam
napamet nauio malo poezije, kao i da itam jednu ili dve himne
na latinskom, izrazio elju da me poalje u kolu u oblinji
samostan.
 Moj otac se usprotivio; smatrao je da sve ono to mi je potrebno
mogu da nauim i kod kue. Ali, moja majka je tom prilikom ustala
od knjiga da bi mu se glasno i buno suprotstavila.
Ii e, rekla je, ako to eli.
Prodala je jedan komad svog nakita da bi mi platila knjige i
odeu. Sav svoj nakit nasledila je od svoje bake Italijanke, a poto
je svaki komad imao svoju priu, bilo joj je teko da se odvoji od
njega. Ali, bez razmiljanja je to uradila.
Moj otac je bio besan i podsetio ju je da se ovo kojim sluajeni
dogodilo pre nego to je oslepeo, njegova volja bi zasigurno
preovladala. Moja braa su ga ubedila da njegov najmlai sin nee
dugo biti odsutan i da e dotrati kui im budu poeli da ga teraju
da radi ono to ne eli.
Nisam, meutum, dotrao nazad kui. Oboavao sam kolu u
samostanu.
Voleo sam slube i himne, biblioteku sa hiljadama starih knjiga,
zvona, koja su oglaavala dnevni raspored, i uvek ponavljane
rituale. Voleo sam istotu tog mesta, sveprisutnu injenicu da je
sve bilo u savrenom redu i dobrom stanju, da se neprestano
radilo kako u velikoj kui, tako i u batama.
Kada bi me u neemu ispravljali, to nije bilo esto, spoznavao
bih sveproimajuu sreu jer je neko, prvi put u mom ivotu,
pokuavao da od mene napravi dobru osobu, nekoga ko moe da
naui razne stvari.
U tih mesec dana objavio sam svoju odluku o pozivu. Hteo sam
da se zaredim. eleo sam da provedem svoj ivot u tom
neporonom samostanu. eleo sam da u biblioteci piem na
pergamentu i da nauim da itam drevne knjige. eleo sam da
zauvek budem okruen ljudima koji su verovali da mogu biti
dobar ako to zaista elim.
Voleli su me tamo. A to je bilo neto potpuno neuobiajeno.
Nikoga nisam unesreivao ili ljutio.
 Stareina manastira je odmah pisao mom ocu i traio njegovo
odobrenje. Mislio sam da e moj otac bez problema dati svoju
dozvolu kako bi me se to pre otarasio.
Ali, tri dana kasnije dola su moja braa da me odvedu kui.
Plakao sam i molio da ostanem, ali stareina manastira nije mogao
nita da uradi.
Kada smo stigli u zamak, braa su mi oduzela knjige i zakljuala
me. Nisam razumeo emu toliki njihov bes. Bilo je nekih
nagovetaja da sam se, po njihovom miljenju, iz nekog razloga
poneo kao budala. Nisam prestajao da plaem. Hodao sam naokolo
i opet u krug, udarajui pesnicom stvari oko sebe i utirajui vrata.
Tada je moj brat Avgustin poeo da dolazi i razgovara sa mnom.
U poetku je okoliao i izbegavao odgovor, ali ono to je
naposletku bilo sasvim jasno jeste to da nijedan pripadnik
francuske plemike porodice nee biti svetenik. Kako sam samo
mogao sve tako pogreno da shvatim? Tamo sam bio poslat da
nauim da itam i piem. Zato uvek bejah sklon preterivanju?
Zato sam imao naviku da se ponaam kao neko divlje stvorenje?
to se tie mogunosti da kao svetenik napredujem u crkvenoj
hijerarhiji, pa, ja sam bio najmlai sin u porodici, zar ne? Trebalo
je da razmiljam o svojim obavezama prema bratanicama i
bratancima.
Drugim reima: mi nemamo novaca da ti obezbedimo pravu
crkvenu karijeru, da ti omoguimo da postane biskup ili kardinal,
to prilii naem poloaju, tako da e svoj ivot morati da
provede ovde, kao nepismeni prosjak, zato doi u veliku dvoranu
i igraj ah sa svojim ocem.
Nakon to sam to shvatio, plakao sam i za stolom kad bismo
veerali i mrmljao rei koje niko nije razumevao, da je ova naa
kua predstavljala pravi haos, pa bi me zbog toga slali nazad u
sobu.
Onda bi majka dolazila kod mene.
Rekla bi:
Ti ne zna ta je haos. Zato koristi takve rei?
 Znam, rekao sam.
Poeo sam da joj opisujem prljavtinu i trule kojih je ovde bilo
posvuda i govorio sam joj o tome kako je u samostanu bilo isto i
uredno, kako je to mesto na kojem se moe postii ono to se eli
ukoliko se na to i usredsredi.
Nije se suprotstavljala. I pored toga to sam bio mlad, znao sam
da ju je zainteresovao nesvakidanji sadraj onoga o emu sam joj
priao.
Sledeeg jutra me je povela na put.
Vozili smo se pola dana pre nego to smo stigli do impresivnog
zamka oblinjeg lorda, gde su me ona i jedan gospodin odveli do
tenare i gde mi je rekla da mogu da izaberem tenad iz novog
legla mastifa.
Nikada nisam video neto ovako neno i draesno kao to su
bili ovi psii rase mastif. Odrasli psi izgledali su kao dremljivi
lavovi dok su nas posmatrali. Prosto velianstveno!
Bio sam toliko uzbuen da, takorei, nisam mogao ni da
odaberem. Poneo sam jednu enku i mujaka koje mi je lord toplo
preporuio i drao ih u korpi na krilu sve vreme dok smo se
vraali kui.
Tokom tog istog meseca majka mi je kupila i moju prvu
musketu kremenjau i mog prvog konja za jahanje.
Nikada mi nije rekla zato je sve to uradila. Ali, ja sam, na meni
svojstven nain, shvatio ta mi je pruila. Odgojio sam pse, obuio
ih i osnovao odgajivanicu.
Postao sam pravi lovac zajedno sa tim psima, a kada mi je bilo
esnaest godina, ivot sam provodio na poljima.
Kod kue sam, meutim, bio i vie nego smetnja. Niko zapravo
nije hteo da me slua dok govorim o ponovnoj sadnji vinograda ili
o ponovnom zasejavanju zapostavljenih polja, ili pak o
spreavanju stanara da nas potkradaju.
Nisam mogao da utiem ni na ta. Beujna oseka i protok
ivota bez ikakvih promena bili su za mene smrtonosni.
 U crkvu sam redovno odlazio na dane svetkovina da bih na neki
nain prekinuo monotoniju ivota. A kada bi se odravali seoski
vaari, uvek sam bio tamo, eljan malih spektakala, koje sam samo
u tim prilikama mogao da vidim. Radio sam sve, bilo ta to je
moglo da prekine svakodnevnu rutinu.
Mogli su to da budu isti oni ongleri, mimiari i akrobate koji su
pokazivali svoje umee godinama unazad, nije bilo vano. To je,
ipak, bilo neto vie od promene godinjih doba i praznih
razgovora o prohujaloj slavi.
Ali, te godine, kada mi je bilo esnaest leta, gostovala je jedna
pozorina trupa italijanskih glumaca sa svojim oslikanim
zaprenim vagonom, na ijoj je stranjoj strani bila postavljena
najsloenija pozornica koju sam ikada video. Izvodili su staru
italijansku komediju u kojoj su glavni likovi bili Pantalun i
Puinela, mladi ljubavnici, Lelio i Izabela3, stari doktor, kao i svi
ostali dobro poznati trikovi.
Posmatrao sam ih sav ushien. Tako neto nikada nisam video,
tu vetinu, ivahnost i snagu. Oboavao sam ih ak i onda kada bi
tako brzo govorili da nisam mogao da ih pratim.
Kada bi pozorina trupa zavrila sa predstavom i pokupila sve
to je mogla od publike, pridruio bih im se u krmi i, samo da bih
dobio priliku da razgovaram sa njima, astio ih vinom, iako to
nisam mogao sebi da priutim.
Oseao sam neobjanjivu ljubav prema ovim mukarcima i
enama. Objasnili su mi da svaki glumac svoju ulogu igra
doivotno, da ne koristi unapred zapamene rei, ve da je sve
ista improvizacija na licu mesta. Dobro biste upoznali svoje ime i
lik i inili biste da on govori i da se ponaa onako kako vi mislite
da treba. Upravo se u tome ogledala sva izvanrednost ovih
predstava.

3
Pantalun, Pulinela, Lelio i Izabela - poznati likovi komedije del art, jednog oblika veoma popularnog
improvizovanog pozorita osnovanog u 16. veku u Italiji. Tokom 17. i 18. veka pozorine trupe sa
profesionalnim glumcima i njihovim predstavama postaju popularne irom Evrope, gde zabavljaju
gledaoce svojim duhovitim improvizovanim dijalozima, spletkama, lakrdijaenjem, poznatim zapletima i
jo poznatijim raspletima. Smatra se da su ove predstave uticale na ekspira i Molijera. - Prim. prev.
 To se zvalo komedija del art.
Bio sam oaran. Zaljubio sam se u mlado devoje koje je glumilo
Izabelu. Uao sam u kola sa glumcima i pregledao sve kostime i
svu naslikanu scenografiju, a kada smo ponovo otili u krmu na
pie, pustili su me da glumim Lelia, mladog Izabelinog ljubavnika,
a zatim su mi tapali i rekli mi da imam talenta. Mogao sam da
budem isto to i oni.
U poetku sam mislio da mi samo podilaze, ali mi, zapravo, nije
bilo ni vano da li su mi se samo ulagivali ili ne.
Sledeeg jutra, kada su njihova kola izlazila iz sela, ja sam bio u
njima. Bio sam skriven pozadi sa nekoliko novia koje sam uspeo
da utedim i svim svojim odelom zavezanim u ebe. Odluio sam
da postanem glumac.
Dakle, Lelio je po staroj italijanskoj komediji trebalo da bude
prilino zgodan; on je ljubavnik, kao to sam ve objasnio, i ne nosi
masku. Ako pride poseduje manire, dostojanstvo i aristokratsko
dranje, utoliko bolje, jer je i to deo uloge.
Pozorina trupa je smatrala da sam prirodno obdaren svim tim
kvalitetima. Odmah su me obuili za sledeu predstavu koju su
nameravali da izvedu. Dan pre nego to smo odigrali predstavu,
obiao sam grad - svakako mnogo vee i zanimljivije mesto od
naeg sela - razglaavajui predstavu zajedno sa ostalima.
Bio sam na sedmom nebu. Ali, putovanje, probe, kao i druenje
sa mojim kolegama-glumcima nije bilo ni prineti onoj ekstazi koju
sam osetio kada sam se najzad popeo na tu malu drvenu
pozornicu.
Krenuo sam u ludaku poteru za Izabelom. Iznaao sam u sebi
jezik stihova i dosetljivost koje nikada u ivotu nisam imao. Mogao
sam da ujem svoj glas kako odzvanja sa kamenih zidova koji su
me okruivali. uo sam i smeh koji se kotrljao prema meni iz
okupljene gomile posmatraa. Skoro da su morali da me odvuku
sa scene kako bi me prekinuli, ali svi su znali da smo postigli veliki
uspeh.
Te noi me je glumica koja je igrala moju ljubavnicu sveano
primila u svoj slasni i intimni zagrljaj. Zaspao sam u njenom
narjuju, a poslednje to sam upamtio pre nego to sam usnio bile
su njene rei o tome da emo, kada budemo stigli u Pariz, odigrati
predstavu na vaaru Svetog ermena, a onda napustiti pozorinu
trupu i ostati u Parizu, gde emo raditi na Bulevar du Templu sve
dok ne budemo primljeni u samu Komedi fransez 4 i dok ne
budemo glumili pred Marijom Antoanetom i kraljem Lujem.
Kada sam se sledeeg jutra probudio, ona je nestala, kao i svi
ostali glumci, a moja braa su bila tu.
Nikada nisam saznao da li su moji prijatelji bili potplaeni da
me predaju ili su, jednostavno, bili zaplaeni. Po svemu sudei, ovo
drugo. to god da je bilo u pitanju, ponovo sam bio vraen kui.
Moja porodica je, naravno, bila u potpunosti uasnuta time to
sam uradio. elja da postane svetenik u dvanaestoj godini jeste
neto oprostivo. Ali, pozorite - ono je bilo avolja rabota. ak ni
uveni Molijer nije zasluio da bude sahranjen po hrianskim
kanonima. A ja sam pobegao sa trupom dronjavih italijanskih
skitnica, ofarbao lice u belo i glumio zajedno sa njima na
gradskom trgu za novac.
Bio sam divljaki prebijen, a kada sam ih sve prokleo, ponovo
su me tukli.
Najgora kazna je, meutim, bio izgled na licu moje majke.
Nisam joj ni rekao da odlazim. Povredio sam je, a to je neto to se
nikada ranije nije dogodilo.
Ali, ona nikada o tome nije rekla ni re.
Kada je dola kod mene, sluala me je kako plaem. Video sam
suze u njenim oima. Spustila je ruku na moje rame, to je za nju
bilo neto prilino neuveno.
Nisam joj ispriao kako je sve to izgledalo tih nekoliko dana. Ali,
mislim da je ona znala. Neto udesno je u potpunosti bilo
izgubljeno. Jo jedanput se suprotstavila mom ocu. Stavila je taku
na osuivanje, batine i zabrane.

4
Komedi fransez - prvo dravno dramsko pozorite u Parizu, koje su 1680. osnovale Molijerova trupa i
trupa Buronskog hotela nazvano Dom Molijera. Ostalo je uvar nacionalne tradicije francuske drame
i pozorine umetnosti. Izvodi preteno klasina dela, pre svega francuska, ali i strana; uva i neguje
najbolji scenski govor, pa je reper u francuskoj nacionalnoj kulturi. Prim. prev.
 Postavila me je da sedim pored nje za stolom. Okrenula se ka
meni i uvuka me u razgovor, to je za nju bilo potpuno neprirodno,
sve dok nije sasvim obuzdala i rastoila srdbu u naoj porodici.
Najzad, kao to je to jedared ve uradila, izvadila je jo jedan
komad svog nakita i kupila mi divnu lovaku puku, koju sam
nosio sa sobom kada sam iao u lov na vukove.
Ovo je bilo izuzetno i skupo oruje i, pored sveg svog oaja,
udeo sam da ga isprobam. Tome je dodala jo jedan poklon,
sjajnu kobilu kestenjaste boje koju su odlikovali takva snaga i
brzina koje nikada pre nisam video ni kod jedne ivotinje. Ali, sve
ovo je bilo neznatno u poreenju sa sveoptom utehom koju mi je
pruila majka.
Svejedno, gorina u meni nije jenjavala.
Nikada nisam zaboravio kako je to bilo biti Lelio. Zbog svega
toga to se dogodilo, postao sam malo okrutniji i nikada, nikada
vie nisam otiao na seoski vaar. Pomirio sam se sa idejom da se
nikada neu izvui odavde. Bilo je udno i to da sam bivao sve
korisniji to je moj oaj postajao vei.
Sam sam u due slugu i stanara usadio strah od Boga ve pre
svoje osamnaeste godine. Sm sam pribavljao hranu za sve nas. I
to mi je, iz nekog neobjanjivog razloga, prualo zadovoljstvo. Ne
znam zato, ali svidelo mi se da sedim za stolom i razmiljam kako
svi oni jedu ono to sam ja obezbedio.

***

Ti trenuci su me zbliili s majkom. Oni su nam podarili

uzajamnu ljubav, koju nisu primeivali, a verovatno ni oseali - svi
oni koji su nas okruivali i koji joj nisu bili dorasli.
A sada je dola kod mene, u ovom udnom trenutku, kada iz
vie razloga sebe nisam mogao da razumem, kao ni da podnesem
drutvo bilo kog ljudskog bia.
 Oiju uprtih u vatru, jedva da sam video kako se penje i uranja
u slamaricu pored mene.
Tiina. Samo zvuk itanja vatre i dubokog disanja usnulih pasa
kraj mene.
A onda sam je pogledao i prilino se zapanjio.
Cele zime ju je opsedao kaalj i sada je zaista izgledala bolesno,
a njena lepota, koja mi je oduvek mnogo znaila, inila se prvi put
ranjivo.
Lice joj je bilo duguljasto, a jagodice savrene, visoko
postavljene i iroke, ali nene. Imala je jaku, ali izrazito enstvenu
vilicu. Posedovala je i vrlo jasne kobaltnoplave oi, oiviene
gustim pepeljastim trepavicama.
Ako je i imala neku manu to je moda bilo to su sve crte njenog
lica bile isuvie sitne, previe makaste, to je inilo da lii na
devojicu. Njene oi bi postajale jo sitnije kada bi se ljutila, a
njena usta, iako su bila lepa, nekada bi se inila stisnutim. Nisu se
povijala nadole, niti su bila iskrenuta na bilo koju stranu -
izgledala su kao majuna rozikasta rua na njenom licu. Njeni su
obrazi bili glatki, lice uzano, a kada bi se prilino uozbiljila, njena
usta bi se, bez ikakve vidljive promene, iz nekog razloga inila
podmuklim.
Sada je izgledala pomalo klonulo. Ali, meni je i dalje bila
prelepa. Jo uvek je bila divna. Voleo sam da je posmatram. Njena
je kosa bila bujna i plava, i to sam nasledio od nje.
U stvari, ja, barem povrno, podseam na nju. Moje crte su,
meutim, ire i otrije, dok su moja usta pokretljivija i u pojedinim
prilikama mogu da izgledaju prilino zlokobno. U mom izrazu lica
moete da vidite i moj oseaj za humor, i moju spremnost na
vragolije, i moj skoro histerian smeh; sve to sam oduvek
posedovao, bez obzira na to koliko nesrean bio. Ona se nije esto
smejala. Imala je sposobnost da izgleda neobino hladno.
I pored toga, uvek je posedovala umiljatost jedne devojice.
 Posmatrao sam je dok je sedela na mom krevetu, ak sam i
zurio u nju, pretpostavljam - a ona je istog trenutka poela da mi
pria.
Ja znam kako ti je, rekla mi je. Mrzi ih. Zato to si toliko toga
pretrpeo, a oni o tome nita ne znaju. Oni ne poseduju dovoljno
mate da bi mogli i da pretpostave ta se tebi dogodilo gore u
planini.
Osetio sam hladnokrvni uitak u ovim reima. Pruio sam joj
neizreeno priznanje o tome da je savreno razumevala stvari.
Tako je bilo i kada sam rodila svoje prvo dete, rekla je.
Poraala sam se u agoniji dvanaest sati, imala sam oseaj kao da
sam zatoena u bolu, znala sam da je jedini izlaz raanje ili moja
smrt. Kada se zavrilo, u rukama sam drala tvog brata Avgustina i
nisam elela ikog drugog pored sebe. Razlog tome nije bilo to to
sam ih krivila za ono kroz ta sam prola. Stvar je jednostavno bila
u tome to sam toliko patila, iz sata u sat, i to sam prola kroz
krug pakla i izvukla se. Oni nisu imali iskustvo paklenog kruga.
Osetila sam duboki mir. U tom uobiajenom zbivanju, u tom
prostom inu raanja - razumela sam znaenje potpune samoe.
Da, to je upravo to, odgovorio sam.
Bio sam pomalo potresen.
Nije odgovorila. Iznenadilo bi me da jeste. Rekavi ono zbog
ega je dola, zapravo i nije imala nikakvu potrebu da razgovara.
Ali je spustila ruku na moje elo - to je za nju bilo veoma
neuobiajeno - a kada je videla da nosim istu onu krvavu odeu
nakon sveg ovog vremena, to sam i sm primetio, shvatila je
koliko je stvar bila ozbiljna.
Neko vreme je utala.
Ja sam samo sedeo i mimo nje posmatrao vatru; eleo sam da
joj ispriam toliko toga, a naroito to koliko sam je voleo.
Ali, bio sam oprezan. Imala je naviku da me prekine kada bih joj
se obratio. Pomeana sa ljubavlju prema njoj, postojala je i snana
srdba.
 Celog svog ivota gledao sam je kako ita svoje italijanske
knjige i pie pisma svojima u Napulj, gde je i odrasla; ali nije imala
strpljenja da mene i moju brau naui alfabetu. A nita se nije
promenilo ni kada sam se vratio iz samostana. Bilo mi je dvadeset
godina i nisam znao da itam i piem; znao sam samo nekoliko
molitvi i da napiem sopstveno ime. Oseao sam snanu odbojnost
i pri samom pogledu na njene knjige; mrzeo sam njenu
zaokupljenost njima.
Na neki nejasan nain mrzeo sam injenicu da je samo ogroman
bol u meni mogao da izazove malo njene topline ili interesovanja.
A opet, ona je bila moj spasitelj. I nije bilo nikog drugog osim
nje. Bio sam umoran od usamljenosti, moda na onaj nain na koji
to jedna mlada osoba obino biva.
Sada je bila ovde, izvan granica njene biblioteke, i bila je
paljiva prema meni.
Napokon ubeen da nee ustati i otii, poeo sam da
razgovaram sa njom. Majko, rekao sam poluglasno, ima tu jo
neega. Pre nego to se to dogodilo, bilo je dana kada sam imao
neki uasan oseaj. Njen izraz lica se nije ni najmanje promenio.
Hou da kaem da ponekad sanjam da ih mogu sve poubijati,
rekao sam. U snu ja ubijam svoju brau i svog oca. Idem iz jedne
sobe u drugu da ih ubijem, kao to sam to radio i sa vukovima. U
sebi oseam elju za ubijanjem...
Oseam je i ja, sine, rekla je. Oseam je i ja. Njeno lice je
ozario najudniji osmeh poto me je pogledala.
Nagnuo sam se napred i pogledao je izbliza. Stiao sam glas.
Vidim sebe kako vritim dok se to dogaa, nastavio sam.
Vidim svoje izoblieno lice i ujem urlik koji dopire iz mene. Moja
usta ine savreno O, a vrisci i urlici izviru iz mene.
Klimnula je glavom sa istim onim izrazom razumevanja kao da
je neka svetlost gorela iza njenih oiju.
A na planini, majko, kada sam se borio sa vukovima... to je
pomalo bilo slino tome.
Pomalo?, upitala je.
 Klimnuo sam glavom.
Osetio sam se kao neko drugi, kao neko ko se razlikuje od
mene, kad sam ubio vukove. A sada ne znam ko je ovde sa tobom -
tvoj sin Lestat, ili onaj drugi ovek, ubica.
Dugo je utala.
Ne, najzad je prozborila. Ti si bio taj koji je ubio vukove. Ti si
lovac, ratnik. Ti si najmoniji od svih ovih ovde, a u tome i jeste
tvoja tragedija.
Zavrteo sam glavom. To je bila istina, ali nije mi bilo vano. To
nije mogao da bude razlog ovolike nesree koju sam oseao. Ali,
kakva je uopte svrha bila to spominjati?
Na trenutak je skrenula pogled, a onda ga ponovo uperila ka
meni.
Ali ti si mnogo toga, rekla je. A ne samo jedno. Ti si ubica i
ovek. Ne sme se prepustiti ubici u sebi samo zato to ih prezire.
Ne mora na sebe da svali teret ubistva ili ludila da bi se
oslobodio ovog mesta. Mora da postoje i drugi naini.
Te poslednje dve reenice jako su me potresle. Izrekla je samu
sutinu. Ta njena umenost me je zapanjila.
Oduvek sam oseao da nije mogue biti dobar ovek i boriti se
protiv njih. Biti dobar znailo je pustiti da vas poraze. Ukoliko,
naravno, ne iznaem neku zanimljiviju ideju dobrote.
Nekoliko trenutaka sedeli smo utke. inilo se da je izmeu nas
zavladala neka, ak i za nas, neobina intimnost. Gledala je u vatru,
ekajui svoju gustu kosu, koja joj je bila skupljena u okruglu
punu na potiljku.
Zna li ti o emu ja sanjam?, pitala me je, ponovo me
pogledavi. Ne toliko njihovo ubistvo, koliko odricanje kojim ih u
potpunosti zanemarujem. Zamiljam kako ispijam vino sve dok ne
postanem toliko pijana da skidam sa sebe odeu i kupam se u
planinskom izvoru potpuno gola.
Skoro da sam poeo da se smejem. Ali, to je bila zabava puna
strahopotovanja. Pogledao sam u nju, na trenutak nesiguran da
sam je ispravno uo. Ali, ona je izgovorila ove rei i, ne zavrivi,
nastavila dalje.
A onda matam o tome da odem u selo, rekla je, u krmu, i
primim u krevet svakog mukarca koji u nju ue - grubijane,
krupne tipove, starce, momke. Jednostavno leim i primam u sebe
jednog za drugim, a pri tome oseam takvo velianstveno
likovanje, sveproimajue osloboenje bez ijedne pomisli o tome
ta se zbiva sa tvojim ocem i braom, da li su uopte ivi ili mrtvi.
U tim momentima ja sam u potpunosti svoja. Nikome ne
pripadam.
Bio sam isuvie zaprepaen i zauen da bih bilo ta rekao. Ali,
ponavljam, ovo je bilo strahovito, strahovito zabavno. Kada bih
pomislio na oca, brau i pompezne vlasnike seoskih duana kako
reaguju na ovako neto, osetio bih skoro avolsku radost.
Ako se i nisam smejao naglas, to je verovatno bilo zato to mi je
i sama pomisao na sliku gole majke govorila da ne bi trebalo. Ali,
nisam posve mogao da budem tih. Malo sam se smejao, a ona je
klimnula glavom sa poluosmehom na usnama. Podigla je obrve
kao da je htela da kae da mi razumemo jedno drugo.
Napokon sam prasnuo od smeha. Pesnicom sam udario svoje
koleno, a glavom tresnuo o drveni naslon kreveta iza sebe. Skoro
da je i sama poela da se smeje. Moda se i jeste smejala na neki
tih, sebi svojstven nain.
udesan trenutak. Neki skoro divlji oseaj prema njoj kao
prema ljudskom biu bio je potpuno izmeten iz svega onoga to
ju je okruivalo. Mi jesmo razumeli jedno drugo, i sva moja
zlovolja prema njoj nije bila od preterane vanosti.
Izvukla je ukosnicu iz svoje kose i pustila je da joj padne na
ramena.
Nakon toga smo sedeli nekih sat vremena u potpunoj tiini. Nije
vie bilo smeha, niti razgovora, samo gorenje vatre i oseaj njenog
prisustva kraj mene.
Okrenula se tako da gleda u vatru. Njen profil - njen prefinjen
nos i njene prefinjene usne - bilo je divno gledati. A onda me je
pogledala i istim onim mirnim glasom, bez preteranih emocija,
rekla:
Nikada neu otii odavde. Ja umirem.
Bio sam zapanjen. Preanji ok nije bio nita naspram ovog.
Preiveu ovo prolee, nastavila je, a verovatno i leto, ali
neu doekati jo jednu zimu. Znam to. Bol u mojim pluima je
previe jak.
Pustio sam nekakav bolan zvuk. Mislim da sam se nagnuo
napred i rekao:
Majko!
Ne govori nita vie , odgovorila je.
Mislim da je mrzela da je zovu majkom, ali ta sam drugo
mogao da kaem.
Samo sam htela da kaem nekome, rekla je. Da ujem kako
zvui kada se kae naglas. I sama sam potpuno uasnuta tim
saznanjem. Bojim se.
eleo sam da uzmem njene ruke u svoje, ali sam znao da to
nikada ne bi dopustila. Prezirala je da je dodiruju. Nikada nikoga
nije obujmila svojim rukama. I tako smo jedno drugo drali u
naruju samo pogledima. Moje se oi ispunie suzama dok sam je
posmatrao.
Potapala me je po ruci.
Nemoj mnogo da razmilja o tome, rekla je. Ne razmiljam
ni ja. Samo tu i tamo. Ali, mora se pripremiti na ivot bez mene
kada doe moje vreme. To e tebi moda pasti tee nego to
misli.
Pokuao sam neto da kaem, ali nisam mogao da izustim ni
jednu jedinu re.
Napustila me je isto onako kao to je i dola, neujno.
Iako nije spomenula ni moju odeu ni bradu, ili pak moj uasan
izgled, poslala je sluge sa istom preobukom, britvom i toplom
vodom, a ja sam se tiho prepustio njihovoj brizi.
 3

P oeo sam da se oseam snanijim. Prestao sam da razmiljam

o dogaaju sa vukovima i svoje misli usmerio sam ka njoj.
Razmiljao sam o njenim reima potpuno uasnuta i nisam
znao ta da mislim o njima, sem da su zvuale zaista istinito. I ja
bih se tako oseao da polako umirem. Smrt je bila bolja na planini
sa vukovima.
Ali, sem toga nije bilo nieg drugog. Oduvek je bila preutno
nesrena. Prezirala je neaktivnost i beznadenost ovdanjeg naeg
ivota isto koliko i ja. A sada, nakon osmoro dece, troje preivelih i
petoro mrtvih, ona je umirala. Ovo je za nju bio kraj.
Bio sam odluan u tome da ustanem ukoliko bi joj zbog toga
bilo bolje, ali kada sam pokuao, nisam uspeo. I sama pomisao na
to da umire bila je nepodnoljiva. Koraao sam gore-dole po sobi,
jeo hranu koju su mi donosili, ali jo uvek nisam odlazio k njoj.
Ipak, krajem meseca su doli gosti i oni su me izvukli odatle.
Moja majka je ula i rekla mi da moram da primim trgovce iz
sela koji su eleli da mi ukau potovanje zbog ubijanja vukova.
Do avola s tim, odgovorio sam.
Ne, mora da sie, rekla je. Imaju poklone za tebe. A sada
uradi ono to ti dunost nalae.
Sve ovo sam mrzeo.
Kada sam stigao u dvoranu, tamo su se ve nalazili vlasnici
radnji. Sve su to bili ljudi koje sam dobro poznavao; bili su
prikladno obueni za ovu priliku.
Ali, meu njima je bio i jedan mladi koji mi je privukao panju;
nisam ga odmah prepoznao.
Bio je negde otprilike mojih godina, prilino visok, a kada su
nam se pogledi susreli, setio sam se ko je on bio. Nikolas de
Lenfon, najstariji sin trgovca tekstilom, koga su poslali u Pariz na
kolovanje.
 On je predstavljao divan prizor.
Bio je odeven u izvanredan brokatni kaput od ruiastog i
zlatnog tkanja, nosio je papue sa zlatnim potpeticama i slojeve
italijanske ipke oko vrata. Samo je njegova kosa bila, kao i
nekada, tamna i veoma kovrdava i iz nekog razloga je izgledala
deaki iako je pozadi bila svezana finim paretom svilene mane.
Pariska moda, eto ta je to bilo - jedan od one sorte koja bi
proiala to bre moe kroz lokalnu potansku postaju.
A evo mene kako ga doekujem u izlizanoj vuni, izguljenim
konim izmama i u pouteloj ipki, krpljenoj sedamnaest puta.
Poklonili smo se jedan drugome, jer je on oigledno bio
predstavnik varoi, a onda je iz jednostavnog omota od crnog
sera izvadio veliki crveni pliani ogrta postavljen krznom. Bio je
divan. Njegove su oi radosno svetlucale kada me je pogledao.
Pomislili biste da mu je pogled bio uperen u nekog monarha.
Gospodine, molimo vas da prihvatite, rekao je veoma iskreno.
Za postavu su iskorieni najfiniji delovi vujeg krzna i pomislili
smo da e vam ovaj krzneni ogrta dobro doi kada budete zimi
odlazili u lov.
I ovo, gospodine, rekao je njegov otac, vadei veto saiven
par krznom postavljenih izama od crne prevrnute koe. Za lov,
gospodine, rekao je.
Bio sam savladan uzbuenjem. Na najljubazniji mogui nain
postupali su ovi ljudi koji su imali takvu vrstu bogatstva o kojoj
sam samo mogao da sanjam, a ophodili su se prema meni kao
prema aristokrati.
Uzeo sam ogrta i izme. Srdano sam im se zahvalio, do tada se
nikome ni za ta nisam tako zahvalio.
Iza sebe sam uo svog brata Avgustina kako kae:
Sada e stvarno postati nepodnoljiv!
Osetio sam kako crvenim u licu. Bilo je neuveno da ovako
neto kae u prisustvu ovih ljudi, ali kada sam pogledao u Nikolasa
de Lenfona, video sam najsrdaniji izraz na njegovom licu.
 I ja sam, takoe, nepodnoljiv, gospodine, apnuo mi je kada
smo se poljubili na rastanku. Da li biste mi dozvolili da jedan dan
doem kod vas da razgovaramo, da mi ispriate kako ste ih sve
poubijali? Samo nepodnoljivi mogu da uine nemogue.
Nijedan trgovac nikada nije sa mnom ovako razgovarao. Na
trenutak smo ponovo postali samo deaci. Glasno sam se
nasmejao. Njegov je otac bio zbunjen. Moja su braa prestala da
apuu, ali Nikolas de Lenfon je nastavio da se smeka kao to to
Pariani rade - spokojno.
im su otili, odneo sam crveni pliani ogrta i izme od
prevrnute koe u majinu sobu.
Kao i uvek, itala je dok je vrlo lenjo eljala svoju kosu. U
slabanom sunevom svetlu koje je dopiralo kroz prozor prvi put
sam video sede u njenoj kosi. Ispriao sam joj ta mi je Nikolas de
Lenfon rekao.
Zato je on nemogu?, upitao sam je. To je rekao na neki
saoseajan nain, kao da je to trebalo neto da znai.
Nasmejala se.
Da, svakako da neto znai, rekla je. On je u nemilosti.
Sklonila je na trenutak pogled sa svoje knjige i pogledala u mene.
Zna da je celog svog ivota odgajan kao mala imitacija
aristokrate. Pa, tokom prvog polugoa studija prava u Parizu, od
svih stvari na svetu ludo se zaljubio ba u violinu. Izgleda da je uo
nekog italijanskog virtuoza, jednog od onih genijalaca iz Padove
koji tako divno svira da ljudi priaju da je prodao duu avolu.
Nikolas je istog trenutka sve zapostavio da bi uzimao asove kod
Volfganga Mocarta. Prodao je svoje knjige. Nita drugo nije radio
sem to je svirao i svirao, sve dok nije pao na ispitima. On eli da
postane muziar. Moe li ti to da zamisli?
A njegov otac je van sebe zbog toga.
Tano. ak je polomio i njegov instrument, a zna ta pare
skupocene robe znai za dobrog trgovca tekstilom.
Nasmeio sam se.
I Nikolas sada nema violinu?
 Ima violinu. Odmah je pobegao u Klermont, prodao svoj sat i
kupio drugu. Nemogu je, svakako, a ono to je najgore jeste to da
prilino dobro svira.
ula si ga?
Ona je znala ta je dobra muzika. Odrasla je u njenom
okruenju u Napulju. Sve to sam ja dotad uo bili su crkveni hor i
vaarski svirai.
ula sam ga u nedelju kada sam ila na misu, rekla je. Svirao
je u spavaoj sobi na spratu iznad radnje. Svi su mogli da ga uju, a
njegov otac je pretio da e mu polomiti ruke.
Blago sam uzdahnuo uvi tu okrutnost. Bio sam izuzetno
fasciniran! Mislim da sam ga ve tada zavoleo jer je radio ono to
je eleo bez obzira na sve.
Naravno da nikada nita nee postii, nastavila je.
A zato ne?
Prestar je. Ne moe se latiti violine kada ti je dvadeset godina.
Ali ta ja znam. Na neki svoj nain, on arobno svira. I moda moe
da proda duu avolu.
Nasmejao sam se sa nekom nelagodnou. Zazvualo je tako
magijski.
A zato ne bi otiao u varo i sprijateljio se sa njim?, upitala
me je.
A zato bi to, do avola, uradio?, upitao sam je.
Lestate, stvarno. Tvoja braa e to mrzeti. A stari trgovac e
biti presrean zbog toga. Njegov sin i markizov sin.
To nisu dovoljno jaki razlozi.
On je bio u Parizu, rekla je.
Posmatrala me je malo due. Zatim se vratila itanju svoje
knjige, povremeno lenjo eljajui svoju kosu.
Gledao sam je kako ita i mrzeo to to radi. eleo sam da je
pitam kako je, da li je puno kaljala tog dana. Ali, nisam mogao da
zaponem razgovor sa njom na tu temu.
 Hajde, idi i razgovaraj sa njime, Lestate, rekla je, a da me vie
nijedanput nije pogledala.

T rebalo mi je nedelju dana da se odluim i potraim Nikolasa de

Lenfona. Ogrnuo sam crveni pliani krznom optoen ogrta,
obuo krznom postavljene izme od prevrnute koe i otiao niz
krivudavu glavnu ulicu sela prema krmi.
Radnja iji je vlasnik bio Nikolasov otac nalazila se tano preko
puta krme, ali nisam ni video ni uo Nikolasa.
Imao sam novca tek koliko je bilo dovoljno za jednu au vina i
nisam bio siguran kako da se ponaam kada mi je krmar
pristupio, poklonio se i spustio flau svoje najbolje berbe pred
mene.
Ovi ljudi su se, naravno, prema meni oduvek ophodili kao
prema sinu jednog visokog plemia. Ali, mogao sam da primetim
da su se stvari promenile na raun vukova i, to je jo udnije,
zbog toga sam se osetio jo usamljeniji nego to sam bio.
Ali, im sam sipao prvu au, pojavio se Nikolas, pravi vatromet
boja na otvorenim vratima.
Nije bio tako lepo obuen kao ranije, hvala nebesima, ali je i
pored toga sve u vezi s njim odisalo bogatstvom. Svila, somot i
nova novcijata koa. Bio je, meutim, zajapuren kao da je trao,
kosa mu je bila produvana vetrom i neuredna, a oi pune
uzbuenja. Poklonio mi se, saekao da ga pozovem da sedne kraj
mene, a onda me upitao:
Kako je to bilo, gospodine, ubiti vukove? Sklopivi ruke na sto,
zurio je u mene.
A zato mi vi ne ispriate kako je to biti u Parizu, gospodine?,
rekao sam, istog trenutka shvativi da je to zazvualo podrugljivo i
bezobrazno. Oprostite, odmah sam rekao. Stvarno bih voleo da
znam. Da li ste pohaali univerzitet? Da li vas je stvarno
poduavao Mocart? ta ljudi rade u Parizu? O emu razgovaraju?
O emu razmiljaju?
Blago se nasmejao na ovu seriju mojih pitanja. I sm sam morao
da se nasmejem. Signalizirao sam za jo jednu au i gurnuo flau
prema njemu.
Kaite mi, rekao sam, da li ste poseivali pozorita u Parizu?
Da li ste videli Komedi fransez?
Vie puta, odgovorio je pomalo nehajno. Sluajte, diliansa
samo to nije pristigla. Ovde e uskoro biti previe buno.
Dozvolite mi tu ast da vas pozovem na veeru u privatne
prostorije na spratu. Tako bih voleo da to uinim...
I pre nego to sam uspeo da se dostojno usprotivim, ve je sve
naruivao. Uputili su nas u jednu neuglednu ali udobnu malu
prostoriju.
Skoro da nikada nisam boravio u malim drvenim sobama, tako
da mi se odmah svidela. Sto je bio ve postavljen, ali je bilo
predvieno da hrana stigne kasnije. Vatra je stvarno grejala
prostor, to nije bio sluaj sa buktinjom od plamena u naem
zamku, a debelo staklo prozora bilo je dovoljno isto da se kroz
njega vidi plavo zimsko nebo iznad snegom ovenanih planina.
A sada u vam ispriati sve to elite da znate o Parizu, rekao
je prijatno, saekavi da sednem. Da, pohaao sam univerzitet.
Podsmehnuo se kao da je sve to bilo vredno prezira. I jeste me
poduavao Mocart, koji bi mi bez pardona rekao da sam
beznadean sluaj da mu nisu bili neophodni uenici. A sada,
odakle elite da ponem? Od smrada grada ili od paklene buke
koja u njemu vlada? Od gladnih gomila koje vas posvuda
okruuju? Od lopova spremnih da vas u svakom sokaku zakolju?
Odmahnuo sam glavom na sve to. Njegov osmeh se veoma
razlikovao od njegovog glasa, a njegovo ponaanje bilo je iskreno i
dopadljivo.
Pravo, veliko parisko pozorite..., rekao sam. Opiite mi ga...
kako izgleda.
 ***

Mislim da smo u toj sobi proveli puna etiri sata, a sve to smo
radili bilo je da pijemo i priamo.
Nacrtao je plan pozorita svojim mokrim prstom na stolnjaku,
opisao predstave koje je gledao, poznate glumce, male kue na
bulevarima. Uskoro je poeo da opisuje ceo Pariz i zaboravio je da
bude cinian, podstaknut mojom radoznalou dok je govorio o Il
de la Siteu i latinskom kvartu, Sorboni i Luvru.
Nastavili smo razgovor o apstraktnijim temama, o tome kako su
novine prenosile dogaaje, o nainu na koji su se njegove kolege
studenti okupljali u kafeima da bi vodili rasprave. Rekao mi je da
su mukarci bili nespokojni, da nisu voleli monarhiju, da su traili
promenu u vladi i da nisu mogli mirno da sede due vreme. Priao
mi je o filozofima - Didrou, Volteru, Rusou.
Nisam mogao da razumem sve to mi je govorio. Ali svojim
brzim i povremeno sarkastinim nainom izlaganja pruio mi je
velianstvenu sliku celine svega onoga to se dogaalo.
Naravno da me nije iznenadilo da ujem da obrazovani ljudi
nisu verovali u Boga, da su neizmerno bili zainteresovaniji za
nauku, da aristokratija nije bila omiljena, kao ni crkva. Ovo je bilo
doba razuma, ne sujeverja, a to je vie priao, sve sam vie
razumevao to o emu je priao.
Ubrzo je poeo da mi daje kratak pregled Enciklopedije, uvene
kompilacije znanja ije je stvaranje nadgledao Didro. A tu su bili i
saloni u koje je odlazio, pijanke, veeri provedene sa glumicama.
Opisivao je javne balove u kraljevskoj palati, gde se Marija
Antoaneta pojavljivala zajedno sa obinim svetom.
Rei u vam, najzad je rekao, sve to zvui mnogo bolje u ovoj
sobi nego to zaista jeste.
Ne verujem vam, rekao sam ljubazno. Nisam eleo da
prestane da pria. eleo sam da se to nastavi i nastavi.
 Ovo je svetovno doba, gospodine, rekao je, punei nae ae
vinom iz nove flae. Prepuno opasnosti.
Zato je prepuno opasnosti?, apnuo sam. Kraj sujeverja? A
ta moe da bude bolje od toga?
Govorite kao pravi predstavnik osamnaestog veka, gospodine,
rekao je sa blagom melanholijom u osmehu. Ali sada vie niko
nita ne ceni. Moda je sve. ak je i ateizam moda.
Oduvek sam posedovao svetovni um, ali ne iz nekih filozofskih
razloga. Niko u mojoj porodici ba i nije mnogo verovao u Boga, a
tako je oduvek i bilo. Naravno da su govorili da veruju, a ili smo i
na misu. Ali to je bila puka formalnost. Prava je religija u naoj
porodici odavno izumrla, kao to je to, verovatno, sluaj i kod
hiljada drugih aristokratskih porodica. ak ni u samostanu nisam
verovao u Boga. Verovao sam u svetenike koji su me okruivali.
Sve ovo pokuao sam da objasnim na jednostavan nain da ne
bih uvredio Nikolasa jer je u njegovoj porodici bilo drugaije.
ak je i njegov ubogi gramzivi otac, kome sam se potajno divio,
bio vatreno religiozan.
Ali, da li ljudi mogu da ive bez vere?, upitao je Nikolas skoro
tuno. Da li deca mogu da se suoe sa svetom bez nje?
Poinjao sam da shvatam zato je bio tako sarkastian i cinian.
Tek je nedavno izgubio svoju staru veru. Bio je ogoren zbog toga.
Bez obzira na to koliko je umrtvljujui bio ovaj njegov
sarkazam, iz Nikolasa je zraila snana energija, nesputana strast.
Ovo me je i privuklo njemu. Mislim da sam ga voleo. Jo dve ae
vina i verovatno bih mu tako neto glupavo i priznao.
Oduvek sam iveo bez vere, rekao sam.
Da, znam, odgovorio je. Da li se seate prie o veticama?
Onda kada ste plakali na vetijem mestu?
Plakao sam za veticama?!, bledo sam ga pogledao na
trenutak. Neto bolno se u meni uskomealo, neto poniavajue. I
previe mojih uspomena imalo je ta svojstva. A sada je trebalo da
se setim plakanja nad veticama. Ne seam se, rekao sam.
 Bili smo mali. Svetenik nas je poduavao molitvama. Onda nas
je odveo da vidimo mesto gde su u davna vremena spaljivali
vetice - stare koleve i vatrom zacrnjeno tlo.
A to mesto!, stresao sam se. To grozno, grozno mesto!
Poeli ste da vritite i plaete. Neko je poslao po markizu jer
vaa negovateljica nije mogla da vas smiri.
Bio sam nesnosno dete, rekao sam, pokuavajui da sve to
odagnam. Naravno da sam se sada prisetio - vritanja, odnoenja
kui, nonih mora koje su se ticale vatre. Neko mi je mokrim
krpama vlaio elo i govorio:
Lestate, probudi se.
Na te scene nisam pomislio godinama. Samo to mesto bilo je
ono o kojem sam razmiljao svaki put kada bih mu se pribliio -
estar pun vatrom oprljenih kolaca, prizori mukaraca, ena i dece
ivih spaljenih. Nikolas me je prouavao.
Kada je vaa majka dola po vas, rekla je da je sve to obina
neukost i okrutnost. Bila je tako besna na svetenika to nam je
ispriao stare prie.
Klimnuo sam glavom.
Najuasnije je bilo uti da su svi oni, ti davno zaboravljeni ljudi
iz naeg sela, umrli bez razloga, da su svi oni bili nevini.
rtve sujeverja, rekla je tada. Nikakvih pravih vetica nije
bilo.
Nije ni udo to sam vritao i vritao.
A moja je majka, rekao je Nikolas, priala posve drugaiju
priu - da su vetice bile u savezu sa avolom, da su unitavale
useve, da su u obliju vukova ubijale ovce i decu...
Zar svet nee biti bolji ako vie niko nikada ne bude spaljen u
ime Boga?, upitao sam. Ako se vera u Boga vie ne bude
odlikovala time da ljudi jedni drugima ine takve grozote? Kakva
je opasnost svetovnog ivota u kojem se ne deavaju ovakvi
uasi?
Nagnuo se napred i nestano se namrgodio.
 Vukovi vas nisu ozledili na planini, zar ne?, upitao je nestano.
Niste postali vukodlak, zar ne, gospodine, a da niko od nas to ne
zna? Pomilovao je krznom postavljenu ivicu mog plianog
ogrtaa, koji je jo uvek bio na mojim ramenima. Seate li se da je
preasni rekao da su zapalili prilian broj vukodlaka u to doba. Oni
su bili esta napast.
Nasmejao sam se.
Ako se pretvorim u vuka, odgovorio sam, mogu ovo da vam
kaem: ne bih se vrteo naokolo ubijajui decu, otiao bih daleko iz
ove mizerne, male, paklene rupage od sela, gde jo uvek plae
deake priama o spaljivanju vetica. Krenuo bih put Pariza i ne
bih se zaustavljao sve dok ne bih video njegove bedeme.
Nai ete da je i Pariz jedna obina, mizerna paklena rupaga,
rekao je, gde lopovima lome kosti na toku kao vid zabave za
prostu masu na trgu De Grev.
Ne, rekao sam. Videu divan grad gde se u glavama
stanovnika raaju velike ideje, ideje koje tee napretku i
osvetljenju zamraenih okova sveta.
Ah, vi ste sanjar!, rekao je, ali je bio oduevljen. Bio je i vie
nego zgodan kad bi se smeio.
I upoznau ljude kao to ste vi, nastavio sam. Pojedince koji
poseduju mislene glave i jezike kojima uobliavaju svoje misli.
Sedeemo zajedno u kafeima, piti i obraunavati se reima,
razgovaraemo celog ivota sa boanstvenim uzbudenjem.
Posegnuo je ka meni, zagrlio me oko vrata i poljubio. Skoro da
smo prevrnuli sto u svom blaenom pijanstvu.
Moj gospodar - vukoubica, apnuo je.
Kada je pristigla i trea flaa vina, poeo sam da pripovedam o
svom ivotu kao nikada do tada, o tome kako izgleda svakog dana
izjahati u planine, odlaziti tako daleko da se ak i kule oevog
doma izgube iz vida, jahati po uzoranoj zemlji ka podrujima gde
uma izgleda skoro progonjena sablastima.
Rei su poele da pljute iz mene kao malopre iz njega, i uskoro
smo razgovarali o hiljadama stvari koje su obitavale u naim
srcima, o raznolikostima potajne usamljenosti, a te rei inile su se
ispunjene istotom, kao i one koje sam u retkim prilikama
razmenjivao sa majkom. A kada smo poeli da opisujemo svoje
udnje i nezadovoljstva, jedan drugom smo se obraali reima
punim zanosa kao: da, da, upravo tako, u potpunosti razumem ta
elite da mi kaete, o, da, naravno, osetili ste da vie ne moete da
izdrite, i tome slino.
Jo jedna flaa vina i nova gorljivost. Preklinjao sam Nikolasa da
mi odsvira neto na svojoj violini. Istog trenutka je otrao kui po
nju.
Sada je ve bilo kasno popodne. Sunevi zraci koso su prodirali
kroz prozor, a vatra je plamtela. Bili smo pijani. Uopte nismo
naruivali veeru. Mislim da sam bio sreniji nego ikada u svom
ivotu. Leao sam na kvrgavom slamnatom dueku malog kreveta
sa rukama ispod glave i posmatrao ga kako vadi svoj instrument.
Stavio je violinu na rame i poeo da tre ice i zatee ivije.
Podigao je gudalo i njime snano povukao preko ica da izvede
prve tonove.
Pridigao sam se, vrsto oslonio na daani zid i zurio u njega u
neverici izazvanoj zvukom koji sam sluao.
estoko je zasvirao melodiju. Izvlaio je tonove iz violine, a
svaki ton predstavljao je pravo ganue. Oi su mu bile zatvorene,
usta pomalo nakrivljena, donja usna iskrivljena na stranu, a ono
to me je dotaklo isto toliko koliko i sviranje bio je nain na koji se
svim svojim telom, tako mi se inilo, unosio u muziku; pritiskao je
svoju duu kao uvo na instrument.
Nikada nisam spoznao muziku kao to je bila ova, njena
sirovost, intenzitet, brza iskriava bujica tonova koji su nadolazili
iz ica koje je strugao. To je bio Mocart koga je svirao, i sadralo je
svu vedrinu, brzinu i istu lepotu svega onoga to je Mocart
napisao.
Kada je zavrio, zurio sam u njega i shvatio da sam se drao za
glavu.
 Gospodine, ta nije u redu?, upitao je skoro bespomono, a ja
sam ustao, zagrlio ga i poljubio u oba obraza, kao i violinu.
Prestani da me zove gospodinom, rekao sam. Oslovljavaj me
imenom.
Zavalio sam se na krevet, prekrio lice rukom i poeo da plaem,
a jednom kada sam poeo - vie nisam mogao da se zaustavim.
Seo je kraj mene, grlio me i pitao me zato plaem; iako nisam
mogao da mu kaem zato, mogao sam da vidim da je bio
oduevljen to je njegova muzika proizvela ovakva oseanja kod
mene. U njemu sada vie nije bilo nimalo sarkazma ili gorine.
Mislim da me je te noi odneo kui.
A sledeeg jutra sam stajao na zavojitoj kamenoj ulici ispred
radnje njegovog oca i bacao kamenie na njegov prozor.
Kada je promolio glavu, upitao sam ga:
Da li hoe da sie da nastavimo na razgovor?

O d tada pa nadalje, kada nisam iao u lov, moj ivot se odvijao u

Nikolasovom drutvu i u naim razgovorima.
Dolazilo je prolee, planine su bile posute zelenilom, a vonjaci
su poeli da oivljavaju. Nikolas i ja smo stalno bili zajedno.
Preputali bismo se dugakim etnjama uz stenovite padine, jeli
hleb i pili vino na suncem obasjanoj travi, tumarali ka jugu kroz
ruevine nekog starog samostana. Muvali bismo se po mojim
sobama ili bismo se ponekad pentrali po grudobranima. Vraali
bismo se u nau sobu u krmi i bili bismo isuvie pijani i glasni da
bi nas drugi istrpeli.
Kako su prolazile nedelje, sve smo se vie otvarali jedan
drugom. Nikolas mi je priao o svom detinjstvu u koli, o malim
razoarenjima dok je bio dete, o onima koje je poznavao i voleo.
 A ja sam poeo da mu pripovedam o bolnim stvarima - i najzad
i o staroj sramoti kada sam odbegao sa italijanskim glumcima.
To sam ispriao jedne noi kada smo se ponovo nali u krmi i
kada smo, kao i obino, bili pijani. U stvari, u tom trenutku smo se
nalazili u onom stepenu pijanstva koji smo obojica nazivali
zlatnim trenom, kada bi sve dobijalo svoj smisao. Uvek smo
pokuavali da rastegnemo taj trenutak, a onda bi jedan od nas
neizbeno priznao:
Ne mogu vie da pratim, mislim da je zlatni tren proao.
Te noi, gledajui kroz prozor u mesec iznad planina, rekao sam
mu da dok traje zlatni tren i nije tako nepodnoljivo to to se ne
nalazimo u Parizu, to to ne ekamo u Operi ili Komediji da se
podigne zavesa.
Ti i tvoja pariska pozorita, rekao mi je. Bez obzira na to o
emu priamo, ti se uvek vraa na temu pozorita i glumaca...
Njegove braon oi bile su velike i pune poverenja. ak i onako
pijan izgledao je doteran u svom francuskom kaputu od crvenog
somota.
Glumci i glumice stvaraju aroliju, rekao sam. Oni ine da se
na pozornici odigravaju stvari, oni izmiljaju, oni stvaraju.
Saekaj samo da vidi kako im se znoj sliva niz naminkana
lica pri ljateoj svetlosti pozorinih petrolejki, odgovorio je.
Ah, opet poinje svoju staru priu!, rekao sam. Ti - koji si se
odrekao svega kako bi svirao violinu.
Odjednom se jako uozbiljio, inei da izgleda kao da se umorio
od svojih borbi.
Da, to sam uradio, priznao je.
ak je i sada itavo selo znalo za rat koji je vladao izmeu njega
i njegovog oca. Niki nije hteo da se vrati u kolu u Parizu.
Ti stvara ivot dok svira, rekao sam. Ti stvara neto ni iz
ega. Ti ini da se neto lepo desi. A za mene je to blagosloveno.
Ja stvaram muziku, i to me ini srenim, rekao je. ta u tome
ima blagosloveno ili dobro?
 Odmahnuo sam rukom kao to sam to uvek inio kada je bio
cinian. Sve ove godine ivim meu onima koji ne stvaraju i ne
menjaju nita, rekao sam. Glumci i muziari - oni su za mene
sveci.
Sveci?, upitao je. Blaenstvo? Dobrota? Lestate, tvoj nain
izraavanja me zbunjuje.
Nasmeio sam se i zavrteo glavom.
Ne razume. Ja govorim o karakteru ljudskih bia, a ne o onom
u ta oni veruju. Govorim o onima koji ne prihvataju beskorisnu
la samo zato to su od roenja naueni da to rade. Mislim na one
koji su predodreeni da budu neto vie. Oni rade, rtvuju se, bave
se stvarima...
Bio je dirnut time, a ja sam bio pomalo iznenaen to sam to
rekao. Ipak, oseao sam se kao da sam ga na neki nain povredio.
U tome ima blaenstva, rekao sam. Svetosti. S Bogom ili bez
Boga, u tome ima dobrote. Ovo znam isto tako kao to znam da se
tamo gore nalaze planine, da zvezde sijaju.
Izgledao mi je tuno. Izgledao je i povreeno. Ali, na tren nisam
mislio na njega. Razmiljao sam o razgovoru koji sam bio vodio sa
svojom majkom i o svom opaanju da nisam mogao da budem
dobar, a da se u isto vreme suprotstavim svojoj porodici. Ali ako
sam verovao u ono to sam govorio... Kao da je mogao da proita
moje misli, upita me:
Da li stvarno veruje u te stvari?
Moda da, moda ne, rekao sam.
Nisam mogao da podnesem da ga vidim tako tunog.
Mislim da sam mu ba zbog toga, vie nego zbog bilo ega
drugog, ispriao celu priu o tome kako sam pobegao sa glumcima.
Ispriao sam mu ono to nikada nikome nisam rekao, ak ni majci,
o tih nekoliko dana i srei koju su mi pruili.
Kako to, onda, nije dobro, upitao sam, da prua i dobija
takvu sreu? Mi smo oiveli taj grad kada smo zaigrali predstavu.
arolija, kaem ti. Mogla je da izlei bolesne, zaista.
 Zavrteo je glavom. Znao sam da je bilo stvari o kojima je eleo
da govori, ali ih je iz obzira prema meni preutao.
Ti ne razume, zar ne?, upitao sam.
Lestate, greh ini da se oseamo dobro, rekao je znaajno.
Zar to ne vidi? Zato misli da je crkva oduvek osuivala
glumce? Sa Dionizijom, bogom vina, poelo je pozorite. To moe
da proita kod Aristotela. A Dionizije je bio bog razvrata. Oseao
si se dobro na toj pozornici jer si bio osloboen stega i jer si bio
raskalaan - drevna usluga boga groa - i sjajno si se provodio
suprotstavljajui se ocu...
Ne, Niki. Ne, hiljadu puta ne.
Lestate, mi smo partneri u grehu, rekao je i najzad je poeo da
se smei. Oduvek smo to i bili. Obojica smo se loe poneli, obojica
smo na potpuno loem glasu. To je ono to nas spaja.
Sada je na mene doao red da iskaem svoju tugu i
povreenost. A zlatni tren je nestao u nepovrat - ukoliko se pak ne
desi neto novo.
Hajde, rekao sam iznenada, uzmi svoju violinu, otii emo u
umu, gde muzika nee nikoga probuditi. Videemo da li ona
zaista poseduje estitost.
Ti si ludak!, rekao je.
Zgrabio je neotvorenu flau za grli i odmah se uputio ka
vratima.
Bio sam odmah iza njega.
Kada je sa violinom u ruci izaao iz svoje kue, rekao je:
Hajdemo na vetije mesto! Vidi, polumesec je. Ima sasvim
dovoljno svetla. Odigraemo jedan vraji ples i sviraemo
duhovima vetica.
Nasmejao sam se. Mora da sam bio pijan poto sam pristao na
tako neto.
Ponovo emo osvetiti to mesto, insistirao sam, dobrom i
istom muzikom.
Prole su godine i godine od kada sam poslednji put hodao
vetijim mestom.
 Mesec je bio dovoljno svetao, kao to je i rekao, da vidimo
pougljenisane koleve u njihovom sablasnom krugu i tlo na kojem
nita nije raslo, ak ni sto godina nakon spaljivanja. Novoizrasla
stabla drala su se podalje. Vetar je zapuhivao brisani prostor, a
iznad, prionjeno za stenovitu padinu, selo je lebdelo u mraku.
Slabana je jeza prola kroz mene, ali to je bila samo senka
straha koji sam oseao kao dete kada bih uo one jezive rei ivi
ispeeni, kad bih samo zamislio tu patnju.
Nikijeve bele, ipkane cipele sijale su se na bledoj svetlosti.
Odmah je zasvirao neku cigansku pesmu; igrao ukrug dok je
gudao.
Seo sam na iroki, spaljeni panj i pio iz flae. Obuzelo me je
srceparajue oseanje, kao to me je uvek i obuzimalo kada bih
uo muziku. Gde je tu greh, pomislio sam, sem toga to sam
provodio svoj ivot na ovom groznom mestu? Veoma brzo sam
poeo tiho i nenametljivo da plaem.
Iako se inilo da muzika nije prestajala, Niki me je teio. Sedeli
smo jedan pored drugog, a on mi je govorio da je svet ispunjen
nepravdom, da smo mi, on i ja, zatoenici ove grozne zabiti
Francuske i da emo se jednog dana osloboditi. Pomislio sam na
majku u zamku visoko na planini utrnuo sam do nepodnoljivosti,
a Niki je ponovo poeo da svira, govorei mi da igram i zaboravim
na sve.
Da, muzika ima tu mo, hteo sam da kaem. Da li je to greh?
Kako to moe da bude zlo? Krenuo sam za njim, a on je igrao
ukrug. Tonovi kao da su uzletali s violine, tonovi spravljeni od
zlata. Skoro da sam mogao da ih vidim kako svetlucaju. Sada sam
plesao oko njega, a on je strugao sve nedokuiviju i mahnitiju
muziku. Rairio sam krajeve svog krznom postavljenog ogrtaa i
zabacio glavu da pogledam mesec. Svuda oko mene muzika se
dizala kao dim, a vetije mesto vie nije postojalo. Samo je nebo
bilo iznad nas, nebo koje se svijalo nadole, prema planinama.
U danima koji su usledili jo smo se vie zbliili.

Ali, nekoliko noi kasnije dogodilo se neto posve neobino.

 Bilo je kasno. Ponovo smo bili u krmi; Nikolas, partajui po
sobi i pravei ustre pokrete, izusti ono to nam je sve vreme bilo
na umu.
Rekao je da bi trebalo da pobegnemo u Pariz, bez obzira na to
to smo bez prebijene pare, da je to bolje nego da ostanemo ovde.
ak i da ivimo u Parizu kao prosjaci! Moralo je da bude bolje.
Naravno da smo obojica teila ovome.
Pa, prosjaci na ulici moda emo i biti, Niki, rekao sam. Pre
u dozvoliti da me prognaju u sam pakao, nego to u odigrati
ulogu seljakog roaka bez prebijenog novia koji moli po
kuama vlastele.
Da li misli da ja elim da ti to radi?, zahtevao je da zna.
Mislim da pobegnemo, Lestate, rekao je. Njima u inat, svima
njima.
Da li sam zaista eleo ovako da ivim? Pa, nai e nas oevi
prokleti. Uostalom, na ivot ovde bio je besmislen.
Naravno, obojica smo znala da e ovaj zajedniki beg biti
hiljadu puta ozbiljniji od onoga ta sam im ranije priredio. Vie
nismo bili deaci, ve odrasli mukarci. Nai e nas oevi
proklinjati, a ovo je bilo neto to nijedan od nas nije mogao da
odagna smehom.
Isto tako bili smo dovoljno odrasli da znamo ta znai
siromatvo.
ta u da radim u Parizu kada ogladnimo?, upitao sam. Da
ubijam pacove za veeru?
Ja u svirati violinu za novie na Bulevaru du Templu ako
budem morao, a ti bi mogao da igra u pozoritima! Sada me je
stvarno izazivao. Kao da je pitao: Da li su to samo prazne rei,
Lestate? Sa tvojim spoljanou, zna, bie na pozornici na
Bulevaru du Templu oas posla.
Oboavao sam ovu promenu u naim razgovorima! Oboavao
sam da vidim da veruje da mi to moemo da izvedemo. Sav njegov
cinizam je nestao, iako mu je svaka deseta re, otprilike, i dalje bila
- u inat. Odjednom je izgledalo mogue da sve to izvedemo.
 A taj utisak besmislenosti naih ivota ovde poeo je da nas
uzbuuje.
Ponovo sam se vratio na to da su muzika i gluma korisne jer
odstranjuju haos. Haos je predstavljao besmislenost
svakodnevnog ivota, a kada bi trebalo sada da umremo, nai
ivoti ne bi bili nita drugo do ista besmislica. Zapravo, pomislio
sam da je umiranje moje majke bilo besmisleno i ispriao sam
Nikolasu ta mi je bila rekla:
Potpuno sam uasnuta. Bojim se.
Pa ako je tada i vladao zlatni tren u prostoriji, sada je nestao.
Neto posve razliito poelo je da se deava.
Trebalo bi da to nazovem mranim trenom, iako je jo bio
dan, ispunjen tajanstvenim svetlom. Govorili smo ustro,
preklinjui besmislenost svega, a kada je Nikolas najzad seo i
stavio glavu meu ruke, uzeh nekoliko velianstvenih, sranih
gutljaja vina i poeh da hodam i gestikuliram kao to je i on to do
malopre radio.
Shvatio sam usred svog kazivanja da ak i kada umremo, a
verovatno ni tada, ne nalazimo odgovor na to zato smo uopte
ikada i bili ivi. ak i najokoreliji ateista verovatno pomilja da e
u smrti dobiti neki odgovor. Dakle, ili e Bog biti tamo, ili uopte
nee biti niega.
U tome i jeste stvar, rekao sam. U tom trenutku ne dolazimo
ni do kakvih otkria! Jednostavno se samo zaustavimo! Prelazimo
u nepostojanje, a da nikada nita ne spoznamo. Video sam
univerzum, sliku Sunca, planeta, zvezda, crnu no koja se prostire
u beskraj. I poeo sam da se smejem. Da li to shvata? Nikada
neemo znati zato se, do avola, bilo ta od toga dogodilo, ak ni
onda kada svemu doe kraj!, povikao sam na Nikolasa, koji je
ponovo sedeo na krevetu, klimajui glavom i pijui svoje vino iz
vra. Umreemo, a to neemo ni znati. Nikada neemo saznati, a
sva ova besmislenost samo e se nastaviti i nastaviti do u
nedogled. A mi vie neemo biti svedoci toga. Neemo posedovati
ni ono malo moi koja tome daje neki smisao u naim umovima.
Samo nas vie nee biti, biemo mrtvi, mrtvi, mrtvi, a da toga
neemo biti ni svesni!
Prestao sam da se smejem. Stajao sam mirno, u potpunosti
shvatajui ono to sam govorio!
Nije bilo sudnjeg dana, nikakvog konanog tumaenja,
prosveujueg trena u kojem se sve uasne stvari pretvaraju u
dobra dela, u kojem se sva uasnua iskupljuju.
Vetice koje su spaljene na lomai nikada nee biti osveene.
Niko nam nikada nee pruiti nikakve odgovore!
Ne, u ovom trenutku nisam to razumeo. Video sam. Poeo sam
da isputam jedan jedini zvuk:
Oh!, i ponovih to isto: Oh!
A onda sam to isto rekao glasnije, jo glasnije, najglasnije, te
ispustih flau vina na pod. Stavih ruke na glavu i nastavih to da
izgovaram, mogavi skoro da vidim svoja usta otvorena u taj krug
koji sam opisivao majci, nastavljajui da izgovaram:
Oh, oh, oh!
Izgovarao sam to kao da me je zahvatila jaka tucavica koju
nisam mogao da zaustavim. Nikolas me je uhvatio i poeo da me
trese govorei:
Lestate, prestani!
Nisam mogao da se zaustavim. Potrao sam ka prozoru, otvorio
ga, zafrljaio napolje teku malu au i zurio u zvezde. Nisam
mogao da podnesem da ih vidim. Nisam mogao da izdrim da
gledam istu prazninu, tiinu, apsolutno odsustvo bilo kakvog
odgovora i poeo sam da urlam; urlao sam sve dok me Nikolas nije
povukao sa prozorskog simsa i zatvorio okno.
Bie ti dobro, govorio je nanovo i nanovo.
Neko je udarao po vratima. Bio je to vlasnik krme, koji je
zahtevao da zna zato smo morali da budemo tako buni.
Oseae se bolje ujutro, insistirao je Nikolas. Samo treba da
spava.
Razbudili smo sve. Nisam mogao da budem tih. Iz mene je
izlazio onaj isti zvuk, nanovo i nanovo. Istrao sam iz krme sa
Nikolasom, koji je hitao za mnom, niz seosku ulicu i nagore, prema
zamku, a Nikolas je pokuavao da me sustigne. Tako proosmo
smo kroz kapiju, pa pravo u moju sobu.
San, to je ono to ti je potrebno, nastavio je da mi govori
oajniki.
Bio sam naslonjen na zid sa akama preko uiju, a onaj zvuk se
nastavljao.
Oh, oh, oh.
Ujutro e, rekao je, biti bolje.

***

Ali ujutro nije bilo bolje.

A nije mi bilo bolje ni kada je pao mrak, u stvari, kako je no
padala, sve mi je bivalo gore.
Hodao sam, govorio i gestikulirao kao svako ljudsko bie, iako
sam bio skrhan. Drhtao sam. Zubi su mi cvokotali. Nisam to mogao
da spreim. Uasnuto sam gledao u sve oko sebe. Mrak me je
plaio. Sm pogled na stare oklope u hodniku uasavao me je.
Zurio sam u buzdovan i cep kojima sam krenuo na vukove. Buljio
sam u lica svoje brae. Netremice sam gledao okolo, videvi iza
svakog oblika, boje, svetlosti i senke istu stvar: smrt. Samo to to
nije bila smrt o kakvoj sam nekada razmiljao, ve smrt onakva
kakvu sam je sada doivljavao. Stvarna smrt, apsolutna smrt,
neizbena, nepovratna smrt, smrt koja ne reava nita!
U tom neizdrivom stanju uznemirenosti zapoeo sam neto
to nikada do tada nisam uradio. Okrenuo sam se prema svima
onima koji su bili oko mene i poeo nemilosrdno da im postavljam
pitanja.
Da li veruje u Boga?, pitao sam svog brata Avgustina. Kako
moe da ivi ne verujui u Boga?
Da li uopte u neto veruje!, zahtevao sam da mi kae moj
slepi otac. Da zna da e umireti u ovom trenutku, da li bi
oekivao da vidi Boga ili tamu? Reci mi!
 Ti si lud, oduvek si bio lud!, prodrao se. Napolje iz ove kue!
Svi emo poludeti zbog tebe.
Ustao je, to mu nije bilo lako s obzirom na to da je bio sakat i
slep, i pokuao da me pogodi svojim peharom, ali, naravno -
promaio je.
Nisam mogao da pogledam svoju majku. Nisam mogao da
budem u njenoj blizini. Nisam eleo da pati zbog mojih pitanja.
Otiao sam u krmu. Nisam mogao da podnesem ni samu pomisao
na vetije mesto. Ne bih ni za ta na svetu otiao na taj kraj sela!
akama sam preklopio ui i zatvorio oi.
Odlazite!, rekao sam pri samoj pomisli na one koji su umrli a
da nikada, nikada nita nisu shvatili.
Ni sledeeg dana nije bilo nita bolje.
Jeo sam, pio, spavao, ali svaki trenutak jave bio je ista strava i
sveproimajui bol. Otiao sam do seoskog svetenika i zahtevao
od njega da mi kae da li zaista veruje u to da je Hristovo telo
zaista prisutno na oltaru pri inu priea. A nakon to sam uo
njegove zamuckujue odgovore i video strah u njegovim oima,
otiao sam odatle jo oajniji no to sam bio.
Ali, kako ivite, kako nastavljate da diete, da se pomerate i da
radite sve to radite ako znate da nema objanjenja?, najzad sam
poeo da jauem.
Tada je Nikolas rekao da e mi moda od muzike biti bolje.
Ponudi se da mi neto odsvira na violini.
Plaio sam se njene estine. Otili smo u vonjak, gde je Nikolas,
na suncu, odsvirao svaku pesmu koju je znao. Sedeo sam
prekrtenih ruku i zgrenih kolena, zubi su mi cvokotali iako smo
sedeli na toplom suncu, iji su se zraci odbijali sa male lakirane
violine, i posmatrao sam Nikolasa, kojim je ovladala muzika, dok je
stajao ispred mene; sirovi i isti zvuci arobno su talasali i
preplavljivali vonjak i dolinu, ali to nije bila arolija. Nikolas me je
najzad zagrlio; sedeli smo utke, a onda je on, veoma blago, rekao:
Lestate, veruj mi, ovo e proi.
Sviraj ponovo, rekao sam. Muzika je edna.
 Nikolas se nasmeio i klimnuo glavom. Ludaku treba ugaati.
A ja sam znao da nee proi, i nita u ovom trenutku nije moglo
da uini da to zaboravim, ali ono to sam oseao bila je neizreciva
zahvalnost prema muzici - injenici da u svem ovom uasu postoji
neto tako divno kao to je ona.
Nita niste mogli da razumete i nita niste mogli da promenite.
Ali, mogli ste da stvarate takvu muziku. Osetio sam istu onu
zahvalnost koju sam oseao uvek kad bih ugledao seosku decu da
pleu, kada bih video njihove uzdignute ruice i savijena kolena,
njihova tela kako se okreu u ritmu pesama koje su pojali. Poeo
bih da plaem gledajui ih.
Uao sam u crkvu, spustio se na kolena i oslonio se na zid;
posmatrajui drevne statue - te spretno isklesane prste, noseve,
ui, izraze lica i duboke nabore njihove odee - osetih istu tu
zahvalnost i nisam mogao da ne zaplaem.
Bar imamo ove divne stvari, rekao sam. Takvu dobrotu.
Ali, nita prirodno mi vie nije izgledalo divno! Sm prizor
velikog drveta koje stoji samotno na livadi mogao je da uini da
zadrhtim i ispustim krik. Treba preplaviti vonjak muzikom.
Dozvolite mi da vam saoptim jednu malu tajnu. To, zapravo,
nikada nije prolo.

ta je bio uzrok toga? Da li je to bila posledica nonih pijanki i

razgovora, ili je to imalo neke veze sa mojom majkom i njenom
izjavom da e umreti? Da li su vukovi imali neto s tim? Da li su to
bile ini vetijeg mesta baene na moju uobrazilju?
Ne znam. To neto je dolo izvana i opselo me. U jednom trenu
bila bi to samo zamisao, a ve sledeeg to je bilo stvarno. Mislim
da tako neto moete da prizovete, ali da ga ne moete naterati da
doe.
 Naravno da je to moralo da oslabi. Ali, nebo vie nikada nije bilo
iste one plave boje kao nekada. Hou da kaem da je svet od tada
poeo da izgleda drugaije, pa ak i u trenucima izvanredne sree,
tama je vrebala, oseaj nae krhkosti i beznadenosti.
Moda je to bila slutnja. Ne verujem. Bilo je to neto vanije od
toga, a iskreno reeno, ja ne verujem u predoseaje.
Ali da se vratimo na priu. Tokom sve te patnje drao sam se
podalje od majke. Nisam imao nameru da pred njom izgovaram te
monstruozne stvari o smrti i haosu. Ali, ona je od drugih ula da
sam skrenuo s uma.
I najzad, u noi prve nedelje posta, dola je kod mene.
Bio sam sm u svojoj sobi; svi ukuani su u sumrak otili do
sela na veliku logorsku vatru, to je bio obiaj svake godine na ovo
vee.
Oduvek sam prezirao ovu sveanost. Nosila je u sebi neki
sablasni prizvuk - huku vatrenih plamenova, igranje i pevanje,
seljake koji bi nakon toga odlazili u vonjake sa svojim bakljama i
hodali u taktu svog udnog pojanja.
Neko smo, jedno kratko vreme, imali svetenika koji je ova
zbivanja nazivao paganskim. Ali, oni su ga se bre-bolje otarasili.
Seljaci sa naih planina drali su se svojih drevnih rituala. Sve ovo
inili su da bi drvee donelo plodove i da bi usevi bili rodni. U ovoj
prilici, vie nego u ijednoj drugoj, oseao sam da vidim onu vrstu
mukaraca i ena koja je bila sposobna da spaljuju vetice.
U svom tadanjem duevnom raspoloenju bio sam prestraen.
Sedeo sam kraj sopstvene male vatre pokuavajui da se oduprem
porivu da odem do prozora i pogledam dole, u veliku vatru, koja
me je snano privlaila, kao to me je i uasavala.
Moja majka je ula, zatvorila vrata za sobom i rekla mi da mora
da razgovara sa mnom. Nain na koji mi se obratila bio je ispunjen
nenou.
Da li te je sve ovo spopalo zbog toga to ja umirem?, upitala je.
Kai mi ako jeste. I daj mi svoje ruke.
 ak me je i poljubila. Izgledala je krhko u svojoj izbledeloj
spavaici i sa nesreenom kosom. Nisam mogao da podnesem da
gledam sede pruge po njoj. Izgledala je izmodeno.
Ali, rekao sam joj istinu. Ne znam kako, ali objasnio sam joj
neto od onoga to se dogodilo u krmi. Pokuao sam da ne
nagovestim uas svega toga, udnu logiku koja je time ovladala.
Trudio sam se da ne zazvui previe strano i konano.
Sluala je, a onda je rekla:
Ti si veliki borac, sine moj. Ti se nikada ne miri. ak ni onda
kada je to sudbina itavog oveanstva, ti za to ne mari i ne
prihvata to.
Ne mogu!, rekao sam oajno.
Ja te zbog toga volim, rekla je. Tako lii na tebe da to uvidi u
majunoj spavaoj sobi u krmi kasno u no kada pije vino. I
potpuno lii na tebe da besni zbog toga, na isti nain kao to bi
podivljao i zbog bilo ega drugog.
Ponovo sam poeo da plaem iako sam znao da me ne osuuje.
Tada je izvadila maramicu i razgrnula je da mi pokae nekoliko
zlatnika.
Prebrodie ti to, rekla je. U ovom trenutku smrt ti kvari
ivot, to je sve. Ali, ivot je vaniji od smrti. Uskoro e i sm to
shvatiti. A sada sluaj ta imam da ti kaem. Dolazio je lekar i
jedna starica iz sela koja zna vie o leenju nego on. Oboje se slau
sa mnom da neu jo dugo iveti.
Prestani, majko, rekao sam, svestan koliko sam samoiv bio,
ali nisam mogao da se uzdrim. Ovoga puta nee biti nikakvih
poklona. Skloni taj novac.
Sedi, rekla je.
Pokazala je na klupu kraj ognjita. Nerado sam uradio ono to
mi je bilo reeno. Sela je pokraj mene.
Znam, rekla je, da ti i Nikolas priate o tome da pobegnete.
Neu da idem, majko...
ta? Dok ne umrem?
 Nisam joj odgovorio. Ne mogu da vam opiem svoje duevno
stanje. Jo uvek sam bio rovit, drhturav, i morali smo da
razgovaramo o injenici da e ova ena koja jo uvek ivi i die
uskoro prestati da ivi i die i poeti da se raspada i truli, da e se
njena dua strmoglaviti u ponor, da e sve ono zbog ega je patila
u ivotu, ukljuujui i njegov kraj, nestati u nitavilu. Njeno
siuno lice izgledalo je kao neto naslikano na velu.
Iz udaljenog sela dopirao je slab zvuk raspevanih seljaka.
elim da ode u Pariz, Lestate, rekla je. Hou da uzme ovaj
novac, to je sve to mi je ostalo od moje porodice. elim da znam
da si u Parizu, Lestate, kada kucne moj poslednji as. elim da
umrem sa saznanjem da si ti u Parizu.
Bio sam zapanjen. Prisetio sam se njenog uvreenog izraza na
licu kada su me pre mnogo godina vratili iz italijanske pozorine
trupe. Posmatrao sam je dugo. Skoro da je zvuala ljutito u svom
nagovaranju.
Uasnuta sam umiranjem, rekla je. Glas joj se skoro potpuno
prelomio. Kunem se da u izludeti ako ne budem znala da si u
Parizu i da si slobodan kada taj dan najzad osvane.
Ispitivao sam je pogledom. Oima sam je pitao da li to stvarno
misli.
Ja sam te zadravala ovde isto koliko i tvoj otac, rekla je. Ne
na raun gordosti, ve sebinosti. A sada u se iskupiti za to. Hou
da te vidim da odlazi. Ne tie me se ta e raditi u Parizu, da li
e pevati dok Nikolas svira violinu, ili praviti salto na pozornici
vaara Svetog ermena. Ali, idi i radi ono to radi najbolje.
Pokuao sam da je zagrlim. U poetku se ukrutila, a onda sam
osetio kako poputa i kako se topi uz mene; u tom trenu mi se u
potpunosti prepustila; mislim da sam tada razumeo zato je
oduvek bila tako uzdrana. Plakala je, to do sada nikada nisam
imao prilike da ujem. Uivao sam u ovom trenutku i pored sveg
njegovog bola. Bilo me je sramota to sam uivao u njemu, ali
nisam eleo da je pustim. vrsto sam je drao i ljubio je za svaki
onaj put kada mi nije dozvoljavala da to uradim. Na trenutak smo
izgledali kao dva dela iste stvari.
 A zatim se smirila. inilo se da se sabrala u sebi, i polako, ali
veoma snano, pustila me je i odgurnula.
Dugo je priala. Govorila je o stvarima koje tada nisam razumeo
- o tome kako je svaki put kada bi me videla da na konju idem u
lov osetila neku vrstu divnog zadovoljstva, a to isto zadovoljstvo
oseala je kada bih sve oko sebe ljutio i kada bih obasipao oca i
brau svojim pitanjima o tome zato smo morali da ivimo ovako
kako smo iveli. Govorila je na neki tajanstven nain o tome da
sam bio jedan skriveni deo njene anatomije, jedan organ koji ene
u stvarnosti i ne poseduju.
Ti si ono muko u meni, rekla je. I zato sam te zadravala
ovde, bojala sam se da ivim bez tebe, i moda sada, kada te aljem
od sebe, radim ono to sam i ranije radila.
Pomalo sam bio okiran onim to je govorila. Nikada nisam
pomislio da bi jedna ena mogla da oseti ili izgovori neto slino
ovome.
Nikolasov otac zna za vae planove, rekla je. Vlasnik krme
vas je prislukivao. Veoma je vano da krenete odmah. Krenite
koijom u zoru i pii mi im stignete u Pariz. Na groblju Les
Inosant, pored pijace Sveti ermen, nai e pismopisae. Pronai
nekog ko ume da pie italijanski. Tako niko, sem mene, nee moi
da ita ta pisma.
Kada je napustila sobu, nisam, zapravo, mogao da verujem da
se sve ovo dogodilo. Jedan dugi trenutak sam samo stajao i zurio
ispred sebe. Zurio sam u svoj krevet sa slamnatim duekom, u dva
kaputa koja sam posedovao, crveni ogrta i moj jedini par konih
cipela kraj ognjita. Zurio sam kroz uzanu pukotinu prozora u crne
masive planina, koje sam znao itavog svog ivota. Mrak i tama su,
makar u jednom dragocenom momentu, skliznuli sa mene.
Zatim sam se strmoglavio niz stepenice i sjurio niz planinu u
selo da pronaem Nikolasa i kaem mu da idemo u Pariz!
Uradiemo to. Ovoga puta nas nita nee zaustaviti.
Bio je sa svojom porodicom, koja je posmatrala logorsku vatru.
im me je ugledao, obgrlio me je oko vrata, a ja zabacih ruku oko
njegovog struka i odvukoh ga od gomile i plamena, do nakraj
poljane.
Vazduh je mirisao na svee zelenilo, kao to to obino i biva
samo u prolee. ak ni raspevani seljani nisu zvuali tako odurno.
Poeo sam da pleem ukrug.
Uzmi svoju violinu!, rekao sam. Zasviraj pesmu o odlasku u
Pariz, kreemo na put. Idemo ujutro!
A od ega emo iveti u Parizu?, pevao je dok je nametao
ruke kao da svira neku nevidljivu violinu. Hoe li da ubija
pacove za veeru?
Nemoj da me pita ta emo da radimo kada tamo stignemo!,
rekao sam. Vano je samo da stignemo.

N isu prole ni dve nedelje, a ja sam stajao usred podnevne

guve na ogromnom javnom groblju Les Inosant, sa svim
njegovim grobnicama i smrdljivim zjapeim grobovima -
najudesnija trnica koju sam ikada imao prilike da vidim - i, usled
svih tih mirisa i buke, naginjao sam se nad italijanskim pisaem
diktirajui svoje prvo pismo majci.
Da, bezbedno smo stigli nakon danononog putovanja; iznajmili
smo sobe u Il de la Site, bili smo neopisivo sreni, a Pariz je bio
topao, divan i velianstveniji nego to se to dalo i zamisliti.
Poeleo sam da se sm latim olovke i napiem joj pismo.
Poeleo sam da joj opiem kako sve izgleda - zdanja prepuna
tornjeva, drevne vijugave ulice preplavljene prosjacima,
torbarima, plemiima, kue na etiri ili pet spratova koje se
naginju nad zakrenim bulevarima.
 Poeleo sam da joj opiem koije, kloparajue pozlaene
naprave od stakla, kako se provlae kroz guvu preko mostova Nef
i Notr Dam i jezde pored Luvra, kraljevske palate.
Poeleh da mogu da joj opiem ljude, gospodu sa njihovim
izvezenim hulahopkama i srebrnim tapovima, kako tapkaju po
blatu u svojim papuama pastelnih boja, dame sa njihovim
perikama ukraenim biserima i namrekanim suknjama od svile i
muslina, moj prvi pogled na kraljicu Mariju Antoanetu kako
odvano eta sama vrtovima Tiljerija.
Naravno da je sve to i sama videla pre nego to sam se ja rodio.
ivela je u Napulju, Londonu i Rimu sa svojim ocem. eleo sam da
joj kaem ta mi je sve pruila, da joj kaem kako je to sluati hor
Notr Dama, probijati se u prepunim kafeima sa Nikolasom,
razgovarati sa njegovim bivim cimerima iz studentskih dana,
pijuckati englesku kafu, kako izgleda obui se u Nikolasovu divnu
odeu - on me je naterao da to uradim - stajati ispod svetiljki
Komedi fransez i sa divljenjem zuriti u glumce na pozornici.
Ali, od svega to sam u ovom pismu napisao bilo je moda
najbolje: adresa mansarde u Il de la Site, koju smo nazivali
domom, i vest:
Angaovali su me u pravom pozoritu da uim za glumca, sa
dobrim izgledima da uskoro dobijem ulogu u predstavi.
Ono to joj nisam rekao bilo je to da smo morali da se penjemo
stepenitem sa est odmorita do naih soba, da su mukarci i
ene galamili i vritali u sokacima ispod naih prozora, da nam je
ve ponestalo para zahvaljujui meni koji sam nas odvlaio na
svaku operu, balet i predstavu u gradu. A ustanova gde sam radio
bila je oronulo, malo bulevarsko pozorite, jedan korak vie od
vaarske pozornice, a moj posao sastojao se od toga da glumcima
pripomognem pri oblaenju, da prodajem karte i da istim i
izbacujem kavgadije.
Ali, ponovo sam se nalazio u raju. Kao i Nikolas, kojeg, meutim,
nije hteo da unajmi nijedan pristojan orkestar u gradu, i sada je
svirao solo, zajedno sa grupicom muziara u pozoritu gde sam
radio, a kada bi nam zaista prigustilo, svirao je na Bulevaru, a ja
stajao pored njega i drao ispruen eir. Bili smo bez stida i
srama!
Svake noi smo trali uz stepenice sa flaom jeftinog vina i
veknom ukusnog i slatkog pariskog hleba, to je bilo boanska
hrana u poreenju sa onim to smo jeli u Overnju. U svetlosti nae
jedine lojane svee mansarda je bila najdivnije mesto u kojem sam
ikada iveo.
Kao to sam i ranije spomenuo, retko kada sam pre toga
boravio u nekoj maloj drvenoj sobi, osim onda u krmi. A ova soba
je i po zidovima, pa ak i na plafonu, imala drvene grede! Ovo je
zaista bio Pariz! Pod je bio sainjen od lakiranih drvenih dasaka, a
bio je tu i mali kamin sa novim dimnjakom, odakle je duvala
promaja.
Pa ta ako smo morali da spavamo na kvrgavim slamaricama i
to nas je iz sna budila tua komija. Budili smo se u Parizu i mogli
smo, ruku pod ruku, satima da lutamo ulicama i sokacima, gvirei
u radnje prepune nakita, pehara, tapiserija i statua, bogatstvo
kakvo nikada nisam video. ak su me i smrdljive prodavnice mesa
oduevljavale. Sudaranje kola i klopot grada, neumorna marljivost
na hiljade i hiljade njegovih radnika, inovnika, zanatlija, dolasci i
odlasci u beskrajnom mnotvu.
Tokom dana skoro da bih i zaboravio sliku krme i tame. Osim
kada bih, naravno, ugledao neki zaboravljen le u prljavom
prolazu, a njih je bilo na pretek, ili kada bih se zadesio na mestu
gde su se izvravala javna pogubljenja, na trgu De Grev.
A uvek mi se dogaalo da naletim na javno pogubljenje na trgu
De Grev.
Sa trga bih otpeaio drhtei, skoro jeei. Mogao sam lako da
postanem opsednut time, ako ne i ometen. Ali, Nikolas je bio vrst.
Lestate, neu vie nita da ujem o venom, nepromenljivom,
nesaznatljivom!
Pretio je da e me odalamiti ili prodrmusati ako se usudim da
zaponem razgovor na tu temu.
 A kada bi nastupio sumrak - doba dana koje sam sada mrzeo
vie no ikada - bez obzira na to da li bih prisustvovao pogubljenju
ili ne, da li je dan bio divan ili uznemiravajui, poeo bih da se
tresem. Samo me je jedna stvar spaavala od toga: toplina i
uzbuenje jarko osvetljenog pozorita, a ja sam se pobrinuo da
pre sumraka uvek budem na bezbednom, unutra.
Znate, u Parizu u to vreme pozorita na bulevarima nisu bila
ak ni zakonita. Samo su Komedi fransez i Italijansko pozorite
bile vladine ustanove, i njima je bilo dozvoljeno da izvode sve
ozbiljnije komade. Tu je spadala tragedija i komedija, kao i drame
Rasina, Kornelija i briljantnog Voltera.
Ali, stara italijanska komedija koju sam toliko voleo - Pantalun5,
Harlekin6, Skaramu7 i ostali - nastavljala je da postoji kao i uvek,
sa hodaima na konopcu, akrobatama, onglerima i lutkarima, kao
spektakli sa platformi vaara Svetog ermena i Svetog Lorena.
Bulevarska pozorita su nadrasla vaare. U moje vreme, tokom
poslednjih decenija osamnaestog veka, ona su postala stalne
ustanove du Bulevar du Templa, i iako su se njihove predstave
izvodile za siromane, koji nisu mogli sebi da priute grandioznija
pozorita, privlaile su i imune. Veliki broj aristokrata i bogatih
graana okupljao se na klupama da posmatra bulevarske
predstave, jer su one bile vrcave i pune nadarenosti, a ne tako
krute kao komadi velikog Rasina ili Voltera.
Igrali smo italijansku komediju onako kako sam je ja nekada
nauio - sa mnogo improvizacije, tako da je svake veeri bilo neeg
novog i drugaijeg, a opet istog. Isto tako smo i pevali i kreveljili
se, ne samo zato to su ljudi to voleli ve zato to smo i morali:
nismo smeli da dozvolimo da nas optue da ruimo monopol
dravnih pozorita na izvoenje ozbiljnih komada.

5
Pantalun ili Pantalone lik krtice u italijanskoj komediji del arte, najee obuen u crvenocrne
pantalone. - Prim. prev.
6
Harlekin ili Arlekin - aljiva linost u komedijama del arte XVII veka; obuen u areno odelo saiveno
iz trouglaste sitne paradi; ima drven ma i masku na licu; lakrdija, aljivina, prevrtljivac. - Prim. prev.
7
Skaramu - ime hvalisave linosti u italijanskoj komediji del arte, tvorevina italijanskog glumca
komiara Fjorelija Tiberija (?-1694). - Prim. prev.
 Pozorino zdanje je bilo trono, zaputeno i prljavo, i nije imalo
vie od trista mesta za sedenje, ali su zato mala pozornica i njeni
propratni delovi bili otmeni - bogata pozorina zavesa od plavog
plia i loe odeljene paravanima. Glumci i glumice su bili dobri i
zaista talentovani, ili se barem meni tako inilo.
ak i da nisam imao tu novonastalu bojazan od mraka, tu
bolest smrtnosti, kako ju je Nikolas uporno nazivao, prolazak
kroz vrata te pozornice nije mogao da bude uzbudljiviji. Pet do
est sati svake veeri iveo sam i disao u tom malenom
univerzumu dranja, smejanja i prepiranja mukaraca i ena, borei
se za nekog a protiv nekog drugog, svi drugari iza kulisa bez
obzira to nismo bili prijatelji. Moda je to bilo slino kao biti u
malenom amcu usred okeana, svi na okupu, bez mogunosti da
pobegnemo jedni od drugih. Bilo je boanstveno.
Nikolas je bio malo manje oduevljen, ali to se moglo i
oekivati. Sa jo veom koliinom ironije govorio bi kada bi
njegovi nekadanji bogati prijatelji studenti doli da razgovaraju
sa njim. Oni su mislili da je lud to ovako ivi. A za mene, plemia
koji uteruje glumice u njihove kostime i prazni kante za ubre,
ostali su potpuno bez rei.
Zapravo, sve to su ovi mladi graani zaista eleli bilo je da
budu aristokrate. Kupovali su titule i sklapali brakove sa
aristokratskim porodicama kad god bi im se pruila prilika za to. A
tu je i taj jedan istorijski paradoks da su se upravo takvi prikljuili
Revoluciji i pripomogli da se srui klasa kojoj su, zapravo, oni hteli
da se priljame.
Nije me bilo briga da li emo ponovo videti Nikolasove
prijatelje. Glumci nisu znali nita o mojoj porodici, i u korist
jednostavnog imena Lestat de Valoa, koje, zapravo, nita nije
znailo, izostavio sam svoje pravo prezime - De Lionkur.
Uio sam sve to sam mogao o pozornici. Pamtio, oponaao,
postavljao bezbroj pitanja. Svake noi pravio sam samo jednu
pauzu u svom uenju, koja je trajala onoliko dugo koliko je
Nikolasu bilo potrebno da izvede svoju solo taku na violini.
Nikolas bi tada ustao sa svog sedita u malenom orkestru, svetlo
petrolejki bi ga izdvojilo od ostalih, a onda bi se bacio na malu
sonatu, dovoljno ljupku i kratku da oduevi gledaoce.
Sve to vreme matao sam o sopstvenom trenutku slave - kada
e stariji glumci, koje sam prouavao, oponaao, saekivao kao
neki lakej i kojim sam dosaivao, najzad rei:
U redu, Lestate, veeras e nam biti potreban za ulogu Lelia.
Trebalo bi da zna ta ti je initi.
Taj trenutak je najzad osvanuo krajem avgusta meseca.
U Parizu je danju vladala velika vruina, ali su noi bile pravi
melem. Pozorite je bilo ispunjeno nervoznim gledalitem, koje se
hladilo maramicama i kartama. Debela bela minka poela bi da se
topi na mom licu im bih je naneo.
Nosio sam ma od kartona i Nikolasov najbolji kaput od
somota; tresao sam se i pre nego to sam stupio na pozornicu, a u
glavi mi je bila misao: ovo je kao da iekujem sopstveno
pogubljenje ili neto tome slino.
Ali im sam stupio na scenu, okrenuo sam se, pogledao pravo u
dupke punu dvoranu i tada se desilo neto najudnije mogue:
strah je nestao bez traga.
Nasmeio sam se publici i polako se poklonio. Zurio sam u
prekrasnu Flaminiju kao da sam je video prvi put. Morao sam da je
osvojim. Buno veselje je zapoelo.
Pozornica je sada pripadala meni kao to mi je pripadala pre
mnogo, mnogo godina u dalekoj varoi u unutranjosti. I dok smo
se udvoje aavo epurili po daskama, prepirui se, grlei se i
kreveljei se, smeh je zahvatio publiku.
Mogao sam da osetim njihovu panju kao zagrljaj. Svaki pokret
i svaka replika izazivali su salve smeha u gledalitu - skoro da je
bilo isuvie lako - i mogli smo da igramo jo pola sata da nas drugi
glumci, nestrpljivi da zaponu sledei trik, kako su to zvali, nisu na
silu odvukli prema zavesi.
Publika je ustala da nas obaspe aplauzom. A to nije bila seoska
publika pod otvorenim nebom. Ovo su bili Pariani i traili su da
se Lelio i Flaminija vrate na pozornicu.
 U senci zavese sam se zateturao. Skoro da sam se sruio na
zemlju. Nita nisam mogao da vidim u tom trenutku, sem prizora
publike koja preko svetala pozornice zuri u mene. eleo sam da se
vratim na pozornicu. Zgrabio sam Flaminiju i poljubio je, a onda
shvatio da i ona meni uzvraa strastvenim poljupcima.
Onda ju je Reno, stari upravnik, odvojio od mene.
U redu, Lestate, rekao je kao da je zbog neega bio ljut. U
redu, prilino si dobro to odradio i odsad u te putati da redovno
igra u predstavi.
Ali pre nego to sam poeo da skakuem gore-dole od radosti,
pola trupe se stvorilo oko nas. I Lukina, jedna od glumica, odmah
ree:
O, ne, nee ga angaovati redovno!, rekla je. On je
najzgodniji glumac na celom Bulevaru du Templu i uvrstie ga u
stalnu postavku ovog trenutka i platie ga odmah. I da vie nije
dodirnuo metlu ili krpu!
Bio sam prestravljen. Moja karijera tek to je poela, a situacija
je pretila da e odmah biti i zavrena, ali na moje zaprepaenje
Reno je pristao na sve uslove.
Naravno da mi je godilo da me nazovu zgodnim; i sada sam, kao
i nekada, razumeo da je Lelio ljubavnik i da treba da poseduje
poprilino stila. Svaki aristokrata sa malo vaspitanja savren je za
ovu ulogu.
Odluio sam da u uiniti sve da me pariska publika u pravom
smislu primeti, a ako sam eleo da priaju o meni u Komedi
fransez, morao sam da budem neto malo vie od plavokosog
anela koji je na pozornicu stigao pravo iz markizove porodice.
Morao sam da postanem odlian glumac, a to je upravo ono to
sam i naumio.
Te noi smo se Nikolas i ja slavno napili. Pozvali smo celu
pozorinu trupu u nae sobe na pijanku, ja sam se ispentrao na
klizave krovove i rairio ruke Parizu, dok je Nikolas svirao svoju
violinu na prozoru sve dok nismo razbudili itav komiluk.
 Muzika je bila zanosna, ali su ljudi ipak reali i vritali u
sokacima, lupali erpama i tiganjima. Nismo obraali panju na to.
Plesali smo i pevali kao to smo to radili na vetijem mestu. Skoro
da sam pao sa ivice prozora.
Sledeeg dana, sa flaom u ruci, diktirao sam celu priu
italijanskom pismopisau na smrdljivoj sunevoj svetlosti groblja
Les Inosant i pobrinuo se da pismo odmah bude odneto mojoj
majci. Poeleo sam da zagrlim svakoga koga bih sreo na ulici. Ja
sam bio Lelio. Bio sam glumac.
Do septembra je moje ime bilo ispisano i na plakatima. I njih
sam, takoe, poslao majci.
Nismo prikazivali staru komediju. Igrali smo farsu nekog
poznatog pisca koja, s obzirom na generalni trajk pisaca, nije
mogla da se izvodi u Komedi fransez.
Podrazumeva se da nismo mogli da obelodanimo njegovo ime,
ali svi su znali da je to njegovo delo i pola dvora je preplavljivalo
Renoovo glumako pozorite svake noi.
Nisam bio glavni lik, ali sam bio mladi ljubavnik, zapravo, neka
vrsta ponovnog Lelia, to je bilo skoro bolje od glavne uloge; krao
sam panju publike u svakoj sceni u kojoj bih se pojavio. Nikolas
me je uio ulozi; stalno se izdirao na mene to ne znam da itam.
Do etvrtog izvoenja pisac je napisao dodatni tekst za mene.
Niki je imao sopstveni trenutak u pauzi - njegovo najnovije
izvoenje penuave male Mocartove sonate prikovalo bi publiku
za sedita. ak su se i njegovi prijatelji studenti ponovo pojavili.
Dobijali smo pozive za privatne balove. Svakih nekoliko dana
trao bih na Les Inosant da napiem pismo majci, a najzad sam
mogao da joj poaljem i iseak iz engleskih novina Gledalac koji je
hvalio na mali komad, a naroito plavokosog nevaljalca koji
slama srca u treem i etvrtom inu. Razume se da nisam mogao
da proitam ovaj iseak. Ali je gospodin koji mi ga je doneo rekao
da je pohvalan, a i Nikolas je to potvrdio.
Kada su nastupile prve hladnije jesenje noi, na pozornici sam
nosio svoj krznom postavljeni crveni ogrta. Mogli ste da ga vidite
i u poslednjem redu galerije, ak i da ste bili skoro slepi. Sada sam
bio spretniji u nanoenju bele minke; tu i tamo senio sam njome
svoje lice da bih naglasio njegove konture; iako su mi oi bile
iscrtane crnim krejonom a usne blago narumenjene, izgledao sam
u isto vreme i zapanjujue i oveno. Dobijao sam ljubavna pisma
od ena iz publike.
Nikolasa je svakog jutra jedan italijanski maestro poduavao
muzici. I pored toga, imali smo dovoljno novca za dobru hranu,
drvo i ugalj. Majina pisma pristizala su mi dva puta nedeljno; u
njima me je obavetavala da se njeno zdravlje sada poboljalo, da
ne kalje tako jako kao prole zime, da nema bolove, da su nas se
nai oevi odrekli i da ne ele ni da nam se imena spomenu.
Bili smo isuvie sreni da bi nas to brinulo. Ali stari, mrani
strah, bolest smrtnosti, bio je sve prisutniji u meni sa dolaskom
hladnijeg vremena.

Zima se inila jo gorom u Parizu. Nije bila tako ista kao na

planinama. Siromani su se vrzmali po dovracima, drhui gladni,
a krivudave nepoploane ulice bile su prekrivene debelim slojem
blata. Video sam bosonogu decu kako pate na moje oi i sve vei
broj leeva, za koje niko nije mario, a koji su leali naokolo vie
nego ikada pre. Nikada mi nije bio drai moj krznom postavljeni
ogrta nego sada. Zaogrnuo bih njime i Nikolasa i pribio ga blie
sebi kada bismo zajedno izlazili, pa bismo hodali u bliskom
zagrljaju kroz sneg i kiu.
Hladno ili ne, nemogue je preuveliati sreu iz tih dana. ivot
je bio upravo onakav kakav sam zamiljao da moe da bude. I znao
sam da neu dugo ostati u Renoovom pozoritu. Svi su to govorili.
Zamiljao sam velike pozornice, turneje po Londonu i Italiji, pa ak
i po Americi, sa velikom glumakom trupom. Ipak, nije bilo razloga
za urbu. Moja aa je bila prepuna.
 8

A li, u mesecu oktobru, kada je Parizom ve zavladao mraz, u

publici sam poeo da zapaam, prilino redovno, jedno
misteriozno lice, koje mi je neizostavno odvlailo panju. Ponekad
se inilo da to lice tako deluje na mene da zaboravim ta radim. A
onda bi ga jednostavno izgubio iz vida, kao da sam ga umislio.
Mora da sam ga povremeno viao priblino dve nedelje pre nego
to sam napokon to spomenuo Nikiju.
Oseao sam se budalasto i bilo mi je teko da to izrazim reima.
Tamo je neko ko me posmatra, rekao sam.
Svi te posmatraju, rekao je Niki. To je ono to eli.
Te veeri se oseao nekako neraspoloeno i njegov odgovor je
bio pomalo odsean.
Ranije te veeri, dok je potpaljivao vatru, rekao je da nee
daleko stii u sviranju violine. I pored dobrog sluha i vetine, bilo
je previe toga to nije znao. Bio je siguran da u ja postati veliki
glumac. Ja sam mu tada odgovorio da su to gluposti, ali mi se
uinilo da nisam bio iskren. Setio sam se da mi je majka rekla da je
za njega isuvie kasno.
Rekao mi je da nije zavidan. Bio je samo malo nesrean, i to je
sve. Odluio sam da odustanem od prie o misterioznom licu.
Pokuao sam da se dosetim nekog naina kako da ga ohrabrim.
Podsetio sam ga na to da njegova muzika podstie duboka
oseanja kod ljudi, da su se ak i glumci iza scene zaustavljali da
sluaju njegovo sviranje. Posedovao je neosporan talenat.
Ali ja elim da budem slavan violinista, rekao je. A bojim se
da do toga nikada nee doi. Dok smo bili kod kue, mogao sam da
se pretvaram da e se to zaista i dogoditi.
Ne sme da odustane!, rekao sam.
Lestate, da budem potpuno iskren prema tebi, rekao je. Tebi
sve ide kao po loju. ega god da se dohvati, to i ostvari. Znam o
emu si razmiljao sve one godine dok si bio oajan kod kue. Pa
ak i tada, na ta god da si se usredsredio, to si i postigao. Otili
smo u Pariz istog onog dana kada si ti odluio da to uradi.
Nije valjda da se kaje to si doao u Pariz?, upitao sam ga.
Naravno da ne. Samo hou da kaem da ti misli da su stvari
mogue ak i onda kada one to nisu! Barem ne za nas ostale. Kao
ubijanje vukova...
Obuzela me je neka hladnoa kada je ovo izgovorio. Iz nekog
razloga sam ponovo pomislio na ono misteriozno lice u publici, na
ono koje me je posmatralo. Imalo je neke veze sa vukovima. Bilo je
tu neeg povezanog sa oseanjima koje je Niki iskazivao. Nije tu
bilo nikakvog smisla. Pokuao sam sve to da odagnam.
Da si se kojim sluajem usredsredio na sviranje violine, do
sada bi, verovatno, svirao na dvoru, rekao je.
Niki, ovakvi razgovori su otrov, rekao sam apatom. Nije ti
preostalo nita drugo nego da pokua da dostigne ono to eli.
Znao si da je sve protiv tebe kada si zapoinjao. Nema tu ta...
osim...
Znam. Nasmeio se. Osim besmisla. Smrti.
Da, rekao sam. Sve to moe da uradi jeste to da uini da
tvoj ivot ima smisao, da ga uini dobrim...
O, nee valjda opet o dobroti!, rekao je. Ti i tvoja bolest
smrtnosti i bolest dobrote. Promatrao je vatru, a zatim se okrenu
ka meni sa namernim izrazom podrugljivosti na licu.
Mi smo gomila glumaca i zabavljaa, koji ak ne mogu biti ni
sahranjeni u osveenoj zemlji. Mi smo izgnanici.
Boe, kada bi samo verovao u to, rekao sam, da inimo dobra
dela kada ljudi zbog nas zaborave na svoju tugu, da inimo da bar
nakratko smetnu s uma da...
ta? Da e umreti? Nasmeio se na neki naroito zloban nain.
Lestate, mislio sam da e se neto u tebi promeniti kada doemo
u Pariz.
To je bilo glupo od tebe, Nik, odgovorio sam. Sada je ve
poeo da me ljuti. Ja inim dobro dela na Bulevaru du Templu.
Oseam to...
 Zastao sam zato to sam opet video misteriozno lice; obuze me
neko mrano oseanje, neka zla slutnja, iako se ak i to
zapanjujue lice smekalo obino, to je i bilo udno. Da, smeilo
se... uivalo je...
Lestate, volim te, rekao je Niki tuno. Volim te kao to sam
voleo samo nekoliko ljudi u svom ivotu, ali ti si, u stvari, budala,
zajedno sa svim tim tvojim zamislima o dobroti.
Nasmejao sam se.
Nikolase, rekao sam, ja mogu da ivim bez Boga. Mogu ak i
da se pomirim sa idejom da nakon smrti nema ivota. Ali, mislim
da ne bih mogao da nastavim dalje da ne verujem u mogunost
postojanja dobrote. Umesto to me ismeva, zato mi ne kae u
ta ti veruje.
Onako kako ja vidim, rekao je, postoje nemo i mo, postoje
dobra i loa umetnost. A to je ono u ta ja verujem. U ovom trenu
bavimo se neim to spada u prilino lou umetnost, i to nema
nikakve veze sa dobrotom!
Na razgovor je tada mogao da se pretvori u pravu borbu da
sam, kojim sluajem, izloio sve ono to mi je bilo na pameti u vezi
sa graanskom pompeznou. Jer ja sam iskreno verovao da je na
rad kod Renoa, na vie naina, bio bolji od onoga koji sam imao
prilike da vidim u velikim pozoritima. Samo je spoljanji izgled
bio manje impresivan. Zato jedan gradski gospodin nije mogao da
zaboravi na okvire? Kako je mogao da ne vidi nita vie od
povrine?
Duboko sam udahnuo.
Ako dobrota postoji, rekao je, onda sam ja njena suprotnost.
Ja sam zao, i uivam u tome. anem ti nos na dobrotu. A ako ve
mora da zna, ja ne sviram violinu idiotima koji dolaze kod Renoa
da bih ih uinio srenima. Ja sviram za sebe, za Nikolasa.
Nisam vie eleo da ga sluam. Bilo je krajnje vreme da odem
na spavanje. Ali, povredio me je ovaj udan razgovor, i on je to
znao; kada sam poeo da izuvam izme, ustao je sa stolice, doao
do mene i seo.
 Oprosti, rekao je najskruenijim glasom. To je bila tako velika
razlika u odnosu na njegovo dranje od pre samo minut da sam ga
pogledao; bio je tako mlad i jadan da nisam mogao da se uzdrim a
da ga ne zagrlim i kaem mu da ne bi trebalo o tome vie da brine.
U tebi ima neke blistavosti, Lestate, rekao je. I to sve privlai ka
tebi. To postoji ak i kada si besan ili obeshrabren...
Poezija, rekao sam. Obojica smo umorni.
Ne, to je istina, rekao je. U tebi ima neke svetlosti i ona je
skoro zaslepljujua. A u meni obitava samo tama. Ponekad mislim
da je ona nalik onom mraku koji te je zarazio one noi u krmi
kada si poeo da plae i drhe. Bio si tako bespomoan, tako
nepripremljen za to. Ja pokuavam da odagnam mrak od tebe jer
mi je potrebna tvoja svetlost. Oajniki je trebam, a tebi tama nije
potrebna.
Ti si lud, rekao sam. Da moe sebe da vidi, da uje
sopstveni glas, svoju muziku, koju, naravno, svira samo za sebe -
ne bi video mrak, Niki. Ugledao bi sopstveno prosveenje.
Sumorno, da, ali svetlost i lepota se u tebi spajaju na hiljadu
razliitih naina.

Sledee je noi predstava bila naroito dobro izvedena. Publika

je bila ivahna i inspirisla je sve nas na dodatne kerefeke. Nainio
sam nekoliko novih plesnih koraka, koji se iz nekog neobjanjivog
razloga nikada nisu pokazali zanimljivim na probama, ali su zato
velianstveno izgledali na pozornici. I Niki je bio izvanredan na
svojoj violini; svirao je jednu od svojih kompozicija.
Ali kako se vee bliilo kraju, ponovo sam ugledao ono
misteriozno lice. Uznemirilo me je vie nego ikada do tada i skoro
da sam izgubio ritam svoje pesme. U stvari, inilo mi se kao da mi
se na tren sve rasplinulo u glavi.
Kada smo Niki i ja ostali sami, morao sam da priam o tome, o
neobinoj senzaciji da sam zaspao na pozornici i sanjao.
Zajedno smo seli pored ognjita, spustivi flau vina na malo
bure. Niki je izgledao iscrpljeno i potiteno, kao i prethodne noi.
 Nisam eleo da ga uzrujavam, ali nisam mogao da se nateram
da zaboravim to lice.
Pa, kako izgleda?, upitao je Nikolas. Grejao je ruke. Iznad
njegovog ramena, kroz prozor, video sam grad i njegove snegom
prekrivene krovove, od ega mi je bilo jo hladnije. Nije mi se
svideo ovaj razgovor.
To je ono najgore, rekao sam. Samo vidim lice. Mora da na
sebi nosi neto crno, ogrta, moda ak i kapuljau. Ali meni to lice
- tako izrazito belo i neobino jasno - izgleda kao maska. Hou da
kaem da su linije na tom licu tako duboke da izgledaju kao da su
urezane crnom minkom. Vidim ga na tren. Zaista svetli. A kada
ponovo pogledam, tamo nema nikoga. Ovo je, ipak, preterivanje.
Suptilnije je od toga, nain na koji gleda, a opet...
Opis je, izgleda, uznemirio Nikija isto koliko i mene. Nita nije
rekao. Njegovo lice se nekako smekalo, kao da je poeo da
zaboravlja svoju tugu.
Neu da ti ulivam nadu, rekao je. Sada je bio veoma ljubazan i
iskren. Moda je to to vidi maska. I moda je to neko iz Komedi
fransez doao da vidi tvoju glumu.
Zavrteo sam glavom.
Voleo bih da jeste, ali niko nikada ne bi nosio takvu masku. A
rei u ti jo neto.
ekao je, a ja sam mogao da vidim da na njega prenosim deli
svoje strepnje. Posegnuo je za flaom vina, uzeo je za grli i sipao
malo vina u moju au.
Ko god da je, rekao sam, on zna za vukove.
On - ta?
Zna za vukove. Bio sam veoma nesiguran. Bilo je to kao da
sam se priseao sna koji sam sanjao i koji sam umalo zaboravio.
On zna da sam ubio vukove kod kue. Njemu je poznato da je
ogrta koji nosim postavljen njihovim krznom.
O emu ti to pria? Hoe da kae da si razgovarao sa njim?
Ne, u tome i jeste stvar, rekao sam. Ovo me je tako zbunjivalo,
tako je bilo nejasno. Opet sam imao onaj oseaj rastakanja. To i
pokuavam da ti kaem. Nikada nisam progovorio sa njim, nikada
mu nisam priao blizu. Ali on zna.
Ah, Lestate!, rekao je, zavalio se na klupu i smeio mi se na
najumiljatiji mogui nain. Sledee to e videti bie duhovi. Ti
ima moniju matu od bilo koga drugog koga sam ikad upoznao.
Duhovi ne postoje, odgovorio sam blago. Namrtio sam se na
nau malu vatru. Spustio sam jo nekoliko komada uglja u nju.
Sav humor je nestao u Nikolasu.
Kako bi, do avola, on mogao da zna za vukove? I kako si ti...
Ve sam ti rekao: ne znam!, izustio sam. Sedeo sam
razmiljajui i ne govorei nita, moda zgaen potpunom
besmislenou svega ovoga.
I dok smo tako sedeli u tiini, a vatra stvarala jedine zvuke i
pokrete u sobi, ime Vukoubica veoma je razgovetno doprlo do
mene, kao da ga je neko izgovorio.
Ali to niko nije uradio.
Pogledao sam u Nikija i bolno se uverio u injenicu da se
njegova usta nisu ni pomerila; mislim da mi je sva krv nestala sa
lica. Osetio sam - ne strah od smrti, kao to je to bio sluaj tokom
silnih drugih noi, ve ono to mi je bilo potpuno strano: istu
stravu. Jo uvek sam sedeo, isuvie nesiguran u samog sebe da bih
ita rekao kada me je Nikolas poljubio.
Hajdemo u krevet, rekao je blago.
 1

Mora da je bilo tri sata ujutro; uo sam crkvena

zvona u snu. Kao svi razboriti mukarci u Parizu, i
mi smo zamandalili vrata i zabravili prozore. To ba
i nije bilo zgodno jer smo se grejali na ugalj, ali se
preko krova pravo stizalo do naeg prozora. Bili smo zakljuani.
Sanjao sam vukove. Nalazio sam se na planini, opkoljen; mahao
sam starim srednjovekovnim cepom. Vukovi su ponovo bili mrtvi.
San je krenuo nabolje, jedino to mi je ostalo da prepeaim sve te
kilometre po snegu. Konj je vritao u snegu. Moja kobila se
pretvorila u ogavnog insekta, poluspljotenog na kamenom podu.
Neko je produenim, potmulim apatom, koji je u isto vreme
bio i poziv i iskazivanje potovanja, izgovorio:
Vukoubica.
Otvorih oi. Ili sam barem mislio da sam ih otvorio. Neko je
stajao nasred sobe. Visoka, pognuta figura, leima okrenuta
malom ognjitu. eravice su jo uvek svetlele u njemu. Svetlo se
izdizalo jasno obasjavajui obrise tog stvora, a onda je, pre nego
to bi stiglo do njegovih ramena, do njegove glave, zamiralo.
Shvatih da gledam pravo u belo lice koje sam video u pozorinoj
publici, a moj um je, budei se i izotravajui se, spoznao injenicu
da je soba zakljuana, da Nikolas lei kraj mene i da taj neko stoji
iznad naeg kreveta.
Mogao sam da ujem Nikolasovo disanje. Pogledao sam u belo
lice.
Vukoubico, ponovo se zau onaj glas. Ali se usne ne pomerie;
a kako se to stvorenje pribliavalo, videh da njegovo lice ne bee
maska. Crne oi, hitre i lukave, i bela koa, sa koje se irio neki
ogavan miris, vonj plesnjive odee u vlanoj prostoriji.
Mislim da sam se pridigao. Ili sam, moda, bio podignut.
Svejedno, u jednom trenu se naoh na nogama. San se sa mene
svlaio kao odea. Povlaio sam se ka zidu.
 To stvorenje je u rukama dralo moj crveni ogrta. U oaju
pomislih na svoj ma, na svoje muskete. Nalazili su se na patosu
ispod kreveta. To stvorenje je zabacilo crveni ogrta prema meni i
tada, kroz krznom postavljeni barun, osetih njegovu ruku kako
hvata revere mog kaputa.
Povukao me je napred. Podigao me je sa poda i povukao preko
sobe.
Uzviknuo sam Nikolasovo ime. Drao sam se to sam glasnije
mogao.
Niki! Niki!
Kada sam pogledao odkrinut prozor, iznenada se staklo
rasprilo na hiljade komadia; drveno okno bee skreno. Leteo
sam iznad sokaka, est spratova iznad zemlje.
Vrisnuh. utnuo sam stvora dok me je nosio. Umotan u crveni
ogrta, pokuavao sam, koprcajui se, da se oslobodim.
Ali leteli smo iznad krovova, a zatim i vertikalno, uz ravnu
povrinu zida od cigala! Njihao sam se u stisku ruke ovog
stvorenja, a onda, sasvim iznenada, bio sam baen na povrinu
nekog visokog mesta.
Leao sam nekoliko trenutaka i gledao Pariz, rasprostrt preda
mnom u irokom krugu - beli sneg, dimnjake, crkvena zvona i
nebo puno pretnje. Tada sam se podigao i, sapliui se o krznom
postavljeni ogrta, poeo da trim. Dotrao sam do ivice krova i
pogledao dole. Nije se videlo nita sem provalije od nekoliko
stotina metara, a onda sam odjezdio do druge ivice i video to isto.
Skoro sam pao!
Okrenuo sam se u oaju, dahtao sam. Nalazili smo se na vrhu
nekog etvorougaonog tornja, koji u preniku nije imao vie od
petnaest metara! Nisam uoio nita to je bilo vie ni u jednom
pravcu. Spodoba je stajala i zurila u mene; uo sam da iz nje
dopire potmuo i hrapav smeh nalik na onaj prethodni apat.
Vukoubico, ponovo je izgovorila.
Proklet da si!, povikao sam. Ko si, do avola, ti! U besu se
pesnicama bacih na njega.
 Nije se pomerio. Udarao sam u njega kao u zid od cigala. Uistinu
sam bivao odbacivan sa njega; iako sam gubio uporite u snegu,
dizao sam se i ponovo ga napadao.
Njegov smeh je bivao sve glasniji i glasniji, namerno podrugljiv,
ali sa snanim skrivenim zadovoljstvom, koje me je izluivalo jo
vie od ruganja. Otrao sam do ivice tornja i ponovo se ustremio
na njega.
ta hoe od mene?, zahtevao sam da znam. Ko si ti? Ali
poto mi nije odgovorio, ve je samo nastavio sa svojim
izluujuim smejanjem -ponovo sam nasrnuo na njega. Ovoga
puta sam se rukama kao kandama ustremio na njegovo lice;
smaknuo sam mu kapuljau i ugledao crnu kosu i ceo oblik
njegove ovekolike glave. Mekana koa, no, svejedno, nepomina
kao i ranije.
Malo je ustuknuo, podigao ruku da se poigra sa mnom, a onda
me je prodrmao napred-nazad, kao to bi to odrastao mukarac
uradio sa malim detetom. Previe brzo za moje oi, okretao je
glavu na jednu, pa na drugu stranu, a svaki taj pokret kao da je bio
uinjen bez trunke napora. Dok sam ludaki pokuavao da ga
povredim, nisam mogao da osetim nita vie do te njegove bele,
mekane koe, koja je klizila pod mojim prstima. Moda sam
jednom ili dvaput okrznuo njegovu lepu, crnu kosu.
Hrabar, jak mali Vukoubica, rekao je sada punijim, dubljim
glasom.
Zadihan i preplavljen znojom, zastao sam i poeo da zurim u
njega; detaljno sam gledao njegovo lice, otre linije, koje sam samo
okrznuo pogledom u pozoritu, usta nametena u osmeh nekog
lakrdijaa.
O, Boe, pomozi mi, pomozi mi..., rekao sam, povlaei se.
inilo se nemoguim da se jedno takvo lice pomeri, iskae
oseanja i zuri u mene sa takvim zadovoljstvom kao to je on to
tada uradio. Boe!
A koji je to bog, Vukoubico?, upitao je.
Okrenuo sam mu lea i ispustio uasan krik. Osetio sam
njegove ruke kako se sklapaju na mojim ramenima kao metalne
mengele. Kad sam se poslednji put mahnito upustio u borbu sa
njim, on me je tako okrenuo da su njegove oi, razrogaene i
mrane, nale tik preda mnom; njegove su usne bile zatvorene ali
jo u osmehu; onda se sagnuo i ja osetih ubod njegovih zuba na
vratu.
Pravo iz pria koje sam sluao u detinjstvu i iz starih basni do
mene je, kao potonula stvar koja izranja na povrinu mrane vode
i oslobaa se u svetlosti - doprlo ime.
Vampir!, izustio sam poslednjim ludakim krikom, gurnuvi
ga svom preostalom snagom.
A zatim je nastala tiina. Mrtvilo.
Znao sam da se jo uvek nalazimo na krovu. Znao sam da me jo
uvek dre ruke ovog stvora. Ipak, inilo mi se kao da smo se
uzdigli, postali bez teine, kao da putujemo kroz tamu slobodnije
nego prethodni put.
Da, da, eleo sam da kaem, tano tako.
Svuda oko mene odzvanjala je i proimala me snana buka,
moda zvuk dubokog gonga, koji je u savrenom ritmu bivao
udaran veoma polako; njegovi zvuci su me preplavljivali do te
mere da sam u svojim udovima osetio najudesnije zadovoljstvo.
Usne su mi se pokretale, ali sa njih nije nita silazilo, a opet, to i
nije bilo vano. Sve ono to sam odvajkada eleo da kaem bilo mi
je savreno jasno, a to je ono to je bilo vano, a ne to to e rei
biti izgovorene. I bilo je toliko vremena, toliko dragocenog
vremena tokom kojeg sam mogao da kaem i uradim bilo ta. Nije
bilo nikakve urbe.
Ushienje. Izrekao sam tu re i postala mi je jasna, ta jedna re,
iako nisam mogao da progovorim niti da pomerim usne. Shvatio
sam da vie ne diem. Opet, neto je uinilo da ponem da diem.
Neto je disalo umesto mene, a udisaji su dopirali u ritmu
gongova; moje telo nije imalo nikakvo uee u tome. Oboavao
sam to, taj ritam, nain na koji je nastavljao i nastavljao da postoji.
Vie nije bilo ikakve potrebe da diem, govorim ili bilo ta da
radim.
 Nasmeila mi se majka. A ja joj rekoh:
Volim te...
A ona mi odgovori:
Da, oduvek voljena, oduvek voljena...
Sedeo sam u biblioteci samostana; imao sam dvanaest godina i
obratio mi se svetenik koji ree: Veliki uenjak, a ja sam otvorio
sve knjige i mogao sam da itam bilo ta: latinski, grki, francuski.
Svetlucava slova su bila neopisivo lepa, zatim se okrenuh i suoih
sa publikom Renoovog pozorita i ugledah ih sve na nogama.
Jedna ena je sklonila oslikanu lepezu sa svog lica, bila je to Marija
Antoaneta. Rekla je:
Vukoubica.
Nikolas je trao prema meni urlajui da se vratim. Njegovo lice
je bilo ispunjeno patnjom. Kosa mu je bila putena, a oi
obrubljene krvlju. Pokuao je da me uhvati. Rekoh mu:
Niki, bei od mene!, i ja shvatih u agoniji, ali pozitivnoj agoniji,
shvatih da je zvuk gonga poeo da iezava.
Povikah, poeh da molim:
Nemoj da staje, molim te, molim te. Ne elim... ne... molim te.
Lelio, Vukoubica, ree stvor koji me je drao u svojim rukama,
a ja sam plakao jer je arolija prolazila.
Nemoj, nemoj.
Osetih teinu u celom telu; telo mi se vratilo sa svim svojim
mukama, bolovima i hropteim kricima; bio sam uzdignut, baen
uvis, a onda sam pao na rame tog stvora i osetio njegovu ruku oko
svojih kolena.
eleo sam da zamolim Boga da me zatiti, hteo sam to da
izreknem svakom svojom esticom, ali nisam mogao. Ispod mene
se ponovo naao sokak, pad od stotinu metara, ceo Pariz bio je
nagnut pod neprirodnim uglom, padao je sneg i duvao suvi vetar.
 2

B io sam budan i veoma edan. eleo sam puno vrlo hladnog

belog vina, onakvog kakvo je kada ga u jesen izvadite iz
podruma. udeo sam da jedem neto svee i slatko kao to je zrela
jabuka.
Palo mi je na pamet da sam izgubio razum, ali nisam mogao da
kaem zato sam doao do tog zakljuka.
Otvorio sam oi i znao sam da je rano vee. Svetlost je mogla da
bude i ona jutarnja, ali isuvie je vremena proteklo da bi to bila.
Bilo je vee.
Kroz irok i tekim ipkama zasunjen kameni prozor video sam
breuljke i ume prekrivene snegom, kao i ogromnu zbirku
majunih krovova i kula koje su sainjavale grad u daljini. Nisam
ga ovakvog video od onoga dana kada sam koijama stigao u grad.
Zatvorio sam oi, ali prizor je ostao, kao da sam ga zamislio.
Ali to nije bila samo vizija. Bilo je stvarno. Prostorija je bila
topla, bez obzira na prozor. U sobi je bilo vatre, mogao sam da je
omiriem, ali je sada bila ugaena.
Pokuao sam da se priberem, ali nisam mogao da ne razmiljam
o hladnom belom vinu i jabukama u koari. Mogao sam da vidim
jabuke; osetio sam da se sputam sa grana drveta i svuda oko sebe
mogao sam da omiriem svee pokoenu travu.
Sunevi zraci bili su zaslepljujui na zelenim livadama. Svetleli
su po Nikolasovoj braon kosi i odbijali se o debeo sloj laka na
njegovoj violini. Muzika se pela sve do mekanih, kolutajuih
oblaka. Naspram neba ugledah bedeme oeve kue.
Bedemi.
Ponovo sam otvorio oi.
Znao sam da leim u sobi u nekom visokom tornju nekoliko
kilometara udaljenom od Pariza.
 Tik ispred mene, na neobraenom malom drvenom stolu,
nalazila se flaa hladnog belog vina, tano onakva kakvu sam
sanjao.
Dugo sam je posmatrao, gledao u hladne kapi kojim je bila
oroena i nisam mogao ni da zamislim da sam sposoban da
posegnem za njom i da pijem iz nje.
Nikada do sada nisam osetio ovakvu e. itavo moje telo
vapilo je da utoli e. Bio sam tako slab. A pomalo je poelo i da mi
biva hladno.
Soba bi se pomerila kad bih se ja pomerio. Nebo je bletalo kroz
prozor.
Kada sam najzad posegnuo za flaom, izvukao ep i omirisao
kiselkastu i ukusnu aromu, poeo sam da pijem; pio sam i pio ne
zaustavljajui se, ne marei za to ta e mi se dogoditi, niti gde sam
se nalazio, ili pak zato je flaa bila ostavljena ovde.
Glava mi klonu napred. Flaa je bila skoro prazna, a daleki grad
je nestajao u crnom nebu ostavljajui za sobom majuno more
svetiljki.
Rukama obuhvatih glavu.
Krevet na kojem sam spavao nije bio nita vie do kamen sa
senom prebaenim preko njega, i polako sam poinjao da
prihvatam injenicu da sam, moda, u nekoj vrsti zatvora.
Ali vino, ono je bilo isuvie dobro za jedan zatvor. Ko bi jednom
zatvoreniku dao takvo vino da pije, sem, naravno, u sluaju da
zatvorenika oekuje pogubljenje.
Jo jedan ukus dopro je do mene - bogat, neodoljiv i tako
slastan da sam zajaukao. Pogledao sam naokolo, bolje reeno -
pokuao sam to da uradim jer sam bio isuvie slab da se pomerim.
Ali izvor ovog ukusa bio mi je blizu, a to je bila velika inija govee
orbe. Bila je gusta i sa mesom, i mogao sam da vidim paru kako se
uzdie sa nje. Jo uvek je bila vrua.
Istog trena sam je zgrabio obema rukama i, ne razmiljajui,
gramzivo je popio, kao i vino.
 Tako me je zasitila kao da nikada nisam jeo takvu hranu, ta
bogata skuvana esencija od mesa, a kada je inija bila ispranjena,
zavalio sam se, takorei bolestan, na seno.
Uinilo mi se kao da se neto u mraku pomerilo blizu mene. Ali
nisam bio siguran. Zauo se zveket ae.
Jo vina, rekao mi je jedan glas, a ja sam ga prepoznao.
Postepeno sam poeo svega da se priseam - veranja uza
zidove, malenog kockastog krova, nasmejanog belog lica.
Na trenutak sam pomislio: Ne, nemogue, to mora da je bila
nona mora. Ali, to jednostavno nije bilo tako. Zaista se dogodilo.
Iznenada se setih ushienja, zvuka gonga, i osetih da mi se vrti u
glavi kao da ponovo gubim svest.
Zaustavih tu navalu. Neu dozvoliti da se dogodi. Neki strah me
je tako proeo da nisam smeo da se pomerim.
Jo vina, ponovio je glas.
Malo okrenuvi glavu, ugledao sam novu flau, zaepljenu i
spremnu za mene; njeni obrisi jasno su se ocrtavali naspram sjaja
sa prozora.
Nanovo osetih e, ali ovoga puta ona je nakon slane orbe bila
jo jaa. Obrisao sam usne, posegnuo za flaom i ponovo poeo da
pijem.
Naslonih se na kameni zid i pokuah da vidim jasno u mraku,
poluprestraen onim to sam znao da u videti.
Podrazumeva se da sam sada bio prilino pijan.
Video sam prozor, grad. Video sam mali sto. A kako su mi se oi
polako pomerale preko tamnih okova sobe, video sam i njega.
Vie na sebi nije imao crni ogrta sa kapuljaom i nije ni sedeo
ni stajao kao to bi to neki ovek uradio.
Oslonio se na debeli kameni ram prozora da predahne; jedno
koleno blago je savio prema prozoru, dok mu je druga noga, kao
vreteno dugaka i tanka, bila ispruena na suprotnu stranu. inilo
se kao da mu ruke vise sa strane.
Odavao je utisak neeg mlitavog i beivotnog, iako mu je lice
bilo ivahno kao i prethodne noi. Ogromne crne oi kao da su mu
rastezale belo meso u duboke nabore, nos mu je bio dugaak i
tanak, a usta nametena u osmeh nekog lakrdijaa. Tu su bili i
onjaci, koji su mu jedva dodirivali bezbojnu usnu, a kosa - sjajna
masa crnog i srebrnog - rasla je visoko sa belog ela i prelivala mu
se preko ramena i ruku.
Mislim da se smejao.
Prevaziao sam stanje uasa. Nisam mogao ni da vritim.
Ispustio sam vino. Staklena flaa se zakotrljala po podu. Kada
sam pokuao da se pomerim napred, da povratim ula i uinim
svoje telo korisnijim od neeg tako pijanog i tromog, njegovi tanki
i krakati udovi u isti mah oivee.
Primakao mi se.
Nisam kriknuo. Ispustio sam potmuli rik besnog straha,
izmigoljio se iz kreveta, spotaknuvi se pri tom preko malog stola i
poeo da beim to dalje od njega; beao sam koliko su me noge
nosile.
Ali uvek me je dostizao svojim dugakim, belim prstima, koji su
bili isto tako snani i hladni kao i prethodne noi.
Pusti me! Proklet... bio ... proklet... bio... proklet bio!, mucao
sam. Razum mi je govorio da ga molim, te sam to i pokuao: Samo
me pusti da odem, molim te. Oslobodi me. Mora. Pusti me
odavde.
Njegovo ispijeno lice nadvilo se nada mnom, usana zaseenih i
povuenih u bele obraze, dok se smejao potmulim, razuzdanim
smehom, koji se inio beskrajnim. Borio sam se, beskorisno ga
gurao, ponovo ga molio, mrmljao gluposti i izvinjenja, a onda sam
povikao:
Boe, pomozi mi!
Zatvorio mi je usta svojom udovinom rukom.
Dosta vie sa tim u mom prisustvu, Vukoubico, inae u tobom
nahraniti vukove pakla, rekao je, blago reei. Hmmm? Odgovori
mi. Hmmm?
Klimnuo sam glavom i on olabavi svoj stisak.
 Njegov glas je posedovao momentalni smirujui efekat. Zvuao
je prilino razumno dok je govorio. Skoro prefinjeno.
Podigao je ruke i pomilovao me po glavi, dok sam ja sedeo
sklupan.
Sunevi zraci u kosi, apnuo je, i plavo nebo zauvek
smeteno u tvojim oima. Kao da je bio zamiljen dok me je
posmatrao. inilo se kao da ni njegov dah ni njegovo telo nemaju
nikakav miris. Miris bui dopirao je iz njegove odee.
Nisam se usudio da se pomerim iako me nije drao. Zurio sam u
njegovu odeu.
Otrcana svilena koulja sa irokim rukavima i ukrasnim
naborima umesto kragne. Vunene dokolenice i kratke, ofucane
pantalone.
Sve u svemu, bio je obuen onako kako su se oblaili mukarci
pre nekoliko vekova. Takvo odelo viao sam na tapiserijama u
naoj kui, na slikama Karavaa i La Tura koje su visile u odajama
moje majke.
Ti si savren, moj Lelio, moj Vukoubico, rekao mi je. Dugaka
usta su mu se irom otvorila i ponovo sam video male bele
onjake. Oni su bili jedini zubi koje je imao.
Stresoh se. Osetih kako klizim na pod.
Sa lakoom me je podigao jednom rukom i neno me spustio na
krevet.
estoko sam se molio u mislima dok sam gledao navie, u
njegovo lice: Boe, pomozi mi, device Marijo, pomozi mi, pomozi
mi, pomozi mi.
ta je bilo to to sam video? ta sam to video prethodne noi?
Masku iz prolosti, ovog iscerenog stvora sa duboko urezanim
znacima vremena a opet sleenog, inilo se, isto koliko i njegove
ruke. On nije bio ivo stvorenje. On je bio udovite. Vampir, eto
ta je bio, krvopija, ivi le iz groba nadaren intelektom!
A njegovi udovi, zato su me toliko plaili? Izgledao je kao
ljudsko bie, ali se nije pomerao. inilo se da mu nije bilo vano da
li hoda ili puzi, da li se saginje ili klei. Sve me je to ispunilo
gnuanjem. S druge strane, on me je fascinirao. Morao sam to sebi
da priznam. Fascinirao me je. Ali, bio sam u isuvie velikoj
opasnosti da bih sebi mogao da dozvolim da razmiljam na ovaj
nain.
Duboko se nasmejao, kolena su mu bila irom raskreena, prsti
poloeni na moje obraze i nadvijao se nada mnom.
Daaaa, divni moj, teko me je gledati!, izgovorio je. Njegov
glas je jo uvek bio nalik apatu i govorio je u dugakim dahtajima.
Bio sam star kada su me stvorili. A ti si savren, moj Lelio, moj
plavooki mladiu, jo lepi van svetlosti pozornice.
Dok je uzdisao, njegova dugaka bela ruka ponovo se
poigravala mojom kosom, podiui pramenove i putajui ih da
padnu.
Nemoj da cmizdri, Vukoubico, ree. Ti si onaj koji je izabran
i tvoji bezvredni, mali trijumfi u glumakom pozoritu nee
predstavljati nita kada se ova no privede kraju.
Ponovo se oglasio onaj potmuli raskalaan smeh.
U mom umu nije bilo sumnje, bar ne u tom trenutku, da je on
dolazio od avola, da Bog i avo postoje, da izvan granica
usamljenosti, gde sam obitavao samo pre nekoliko asova, postoji
prostrano carstvo stvorenja tame i skrivenih znaenja i da sam ja
nekako u to uvuen.
Pala mi je na pamet jasna misao: kanjen sam zbog svog naina
ivota, a opet, to se inilo potpuno besmisleno. Milioni ljudi irom
sveta verovali su u ono u to sam i ja verovao. Zato se, do avola,
ovo desilo ba meni? Neodoljivo poe da se uobliuje jedna jeziva
pomisao: da svet nije bio nita ispunjeniji smislom nego ranije, i
da je ovo bio jo samo jedan uas vie...
U ime Boga, skloni se!, povikao sam. Sada sam morao da
verujem u Boga. Morao sam. To je bila jedina nada. Poeo sam da
pravim znak krsta u vazduhu.
Oiju razrogaenih od besa, pogledao je u mene, a onda se
smirio.
 Posmatrao me je kako pravim znak krsta u vazduhu. Sluao me
je kako ponovo i ponovo prizivam Boga.
Samo se smeio, pravei od svog lica savrenu masku kakvu su
na pozornici u komedijama nosili stari Grci i Rimljani.
A mene je, kao neko dete, uhvatio napad plaa.
A onda avo zavlada nebesima i nebesa postae pakao, rekao
sam mu. O, Boe, nemoj da me naputa... Pozivao sam se na sve
svece koje sam ikada, makar i nakratko, voleo.
Udario me je snano po licu. Sruio sam se na jednu stranu i
skoro pao sa kreveta na pod. Soba je poela da se okree. Osetio
sam kiseo ukus vina u ustima.
Ponovo sam osetio njegove prste na svom vratu.
Da, bori se, Vukoubico, rekao je. Nemoj da ode u pakao bez
borbe. Rugaj se Bogu.
Ja se ne rugam!, pobunio sam se.
Jo jedared me je povukao ka sebi.
A ja sam se borio jo jae, snanije nego to sam to ikada radio
sa bilo kim ili bilo im u svom ivotu, pa ak i sa vukovima. Udarao
sam ga, utao, vukao za kosu. Ali to je bilo isto kao da sam se borio
sa naslikanim grotesknim biima iz katedrale, toliko je bio jak.
Samo se smeio.
Odjednom je svaki izraz sa njegovog lica iezao. Izgledalo je
kao da se njegovo lice znatno izduilo. Obrazi su mu upali, oi
razrogaile i postale skoro zamiljene, a onda je otvorio svoja usta.
Donja usna se skupila. Ugledao sam onjake.
Proklet bio, proklet bio, proklet bio!, rikao sam i urlikao.
Pribliio mi se jo vie i njegovi zubi zarie se u moje meso.
Ne i ovog puta - besneo sam u sebi - ne i ovog puta. Neu to
osetiti. Odupreu se. Ovoga puta u se boriti za svoju duu.
Ali, ponovo se dogodilo.
Zadovoljstvo, nenost i tako udaljen svet; pa ak je i on, u svoj
svojoj ogavnosti, bio udnovato izvan mene, kao insekt spljoten
na staklo, koji u nama zbog toga ne izaziva prezir jer nas ne moe
dotai. I zvuk gonga, sveopti uitak. A nakon toga sam se potpuno
izgubio. Bio sam bestelesan, a nematerijalno je bilo i uivanje. U
meni nije bilo nieg do istog uitka. Skliznuo sam u mreu
blistavih snova.
Video sam katakombu, odurno mesto. I belog vampirolikog
stvora kako se budi u plitkom grobu. Bio je svezan tekim lancima,
a iznad njega se naginjao ovaj monstrum koji me je oteo; znao sam
da se zove Magnus i da je u ovom snu on jo uvek bio smrtan, velik
i moan alhemiar. Otkopao je i vezao tog usnulog vampira tik pre
najvanijeg trenutka u sumrak.
Dok je svetlo zamiralo na nebesima, Magnus je iz svog
bespomonog besmrtnog zatoenika pio tu arobnu i prokletu krv,
krv koja e od njega nainiti jednog od ivih mrtvaca. Bila je to
podmuklost, kraa besmrtnosti. Mrani Prometej, koji krade
prosveujuu vatru s neba. Smeh u tami. Smeh koji odzvanja
katakombom. Kao da odzvanja vekovima. I smrad groba. Ekstaza,
potpuno nedokuiva i neodoljiva, a onda je doao kraj.
Plakao sam. Leei na slami, rekao sam:
Molim te, nemoj da prekida...
Magnus me vie nije drao, moje disanje je ponovo postalo
moje, a snovi se rasprie. Padao sam sve dublje i dublje, a nono
nebo puno zvezda - koje su kao dragulji privrene za tamnu,
ljubiastu koprenu - klizilo je uvis.
Pametno je to. A ja pomislih da je nebo... stvarno.
Hladan, zimski vazduh u ovoj sobi neznatno se pomicao. Osetio
sam suze na svom licu. Razdirala me je e!
Daleko, daleko od mene stajao je Magnus i gledao me odozgo,
sputenih ruku, koje su se klatile uz njegove tanke noge.
Pokuao sam da se pomerim. udeo sam. Celo moje telo je
umiralo od ei.
Ti umire, Vukoubico, rekao je. Svetlost se gasi u tvojim
plavim oima kao okonani letnji dani...
Ne, molim te... e je bila nepodnoljiva. Usta su mi bila
otvorena, zjapila su, a lea su mi se povijala u luku. Napokon je
bila tu - ta finalna strava, sama smrt.
 Trai, dete, rekao je. Njegovo lice vie nije bilo poput iscerene
maske, ve nekako potpuno preobraeno saoseanjem. On je
izgledao skoro ljudski, skoro prirodno star. Trai i dobie,
rekao je.
Ugledao sam vodu kako se sliva niz sve planinske izvore mog
detinjstva.
Pomozi mi. Molim te.
Dau ti vodu nad svim vodama, apnuo mi je na uho. inilo mi
se da uopte nije bio beo. Bio je samo starac koji sedi kraj mene.
Njegovo lice je bilo ljudsko i skoro tuno.
Ali dok sam posmatrao njegov osmeh i njegove sede obrve, koje
su se uzdizale u udu, znao sam da nije bilo tako. On nije bio
ljudsko bie. On je bio isto ono drevno udovite - sada ispunjeno
mojom krvlju!
Vino nad svim vinima, dahtao je. Ovo je moje telo, ovo je
moja krv. A onda su me njegove ruke obgrlile. Privukle su me
sebi, i ja osetih snanu toplotu kako zrai iz njega; inilo se kao da
nije bio ispunjen krvlju ve ljubavlju prema meni.
Trai, Vukoubico, i ivee veno, rekao je. Njegov glas je
zazvuao umorno i maloduno, a u njegovom pogledu bilo je neeg
dalekog i traginog.
Osetio sam da mi se glava okree u stranu, moje telo bila je
teka i vlana stvar, koju nisam mogao da kontroliem. Neu
traiti, umreu a da ne zatraim, a tada e se veliki oaj, kojeg sam
se toliko bojao, stvoriti preda mnom, praznina koju smrt
predstavlja; ali i dalje sam, u potpunosti uasnut, govorio;
Ne. Ne. Neu se povinovati tome, tom haosu i uasu. Ne.
Veni ivot, apnuo je.
Moja je glava pala na njegovo rame.
Tvrdoglavi Vukoubico. Njegove su me tople usne dodirnule i
osetih dah bez mirisa na vratu.
Nisam tvrdoglav, apnuo sam. Moj glas je bio tako slab da sam
se pitao da li me uopte uje. Hrabar. Ne tvrdoglav. Bilo je
besmisleno to ne izgovoriti. Ali ta je sada znaila tatina? ta je
uopte bilo ta predstavljalo? A tvrdoglav je bila jedna tako
trivijalna re, tako okrutna...
Podigao je moje lice i, drei me svojom desnom rukom,
podigao je levu ruku i prerezao sopstveno grlo noktima.
Moje se telo dvaput previlo u trzaju strave, ali je on pritisnuo
moje lice na svoju ranu i rekao:
Pij!
uo sam svoj vrisak, zagluuju ak i mojim uima. Krv koja je
tekla iz rane dodirnula je moje razdvojene i ispucale usne.
e kao da je itala naglas. Moj jezik je liznuo krv. Obuzeo me
je talas senzacija. Usta su mi se otvorila i obuhvatila ranu. Vukao
sam svom svojom snagom sa velikog izvora, za koji sam znao da e
zadovoljiti moju e vie nego ijedan ikada pre.
Krv, i krv, i krv. Nije bila ugaena i zadovoljena samo puka
itea muka ei, ve su bile rastoene i sve moje udnje, sve
potrebe, patnje i glad koje sam do tada spoznao.
Rairila su mi se usta i jo jae se priljubila uz njega. Osetio sam
krv kako klizi niz moje grlo. Osetio sam njegovu glavu kako se
oslonila na mene. Osetio sam snaan zagrljaj njegovih ruku.
Bio sam priljubljen uz njega i mogao sam da osetim njegovu
ilavost, njegove kosti, samu strukturu njegovih ruku. Znao sam
njegovo telo. Pa ipak, jeio sam se od utrnulosti i estokog
bockanja koje je nastajalo kako bi koja senzacija prodirala kroz tu
utrnulost i irila se prodirui dalje, tako da je postajala sve
snanija, otrija i skoro da sam mogao da vidim ono to sam
oseao.
Ali najdivniji deo i dalje je ostao onaj slasan i opojan ukus krvi
koji me je ispunjavao dok sam je ja pio i pio.
Jo! Jo! - bilo je sve o emu sam razmiljao, ako sam uopte
razmiljao; i pored sve gustine ove supstance, bilo je to kao da
svetlost prodire u mene, tako se blistava ona inila mom umu,
tako zaslepljujua, taj crveni potok, a sve oajnike udnje mog
ivota bile su hiljadu puta zadovoljene.
 Ali njegovo telo, ta graa za koju sam se vrsto drao, slabilo je
poda mnom. Mogao sam da ujem njegov dah, koji je vie liio na
slabane uzdahe. Svejedno, nije me zaustavljao.
Volim te, poeleo sam da kaem, Magnuse, moj natprirodni
gospodaru, sablasno stvorenje koje jesi, volim te, volim te, ovo je
ono to sam oduvek eleo, za im sam udeo a nikada nisam
mogao da imam - a ti si mi to pruio!
Imao sam oseaj da u umreti ukoliko se to nastavi, a nastavilo
se i ja ipak nisam umro.
Prilino iznenada osetih njegove nene, drage ruke kako miluju
moja ramena, a potom me svojom neogranienom snagom
otrgnue od sebe.
Ispustio sam dugaak, alostan krik. Uplaila me je njegova
patnja. Ali on me je podigao na noge. Jo uvek me je drao u svojim
rukama.
Odveo me je do prozora i ja sam stajao i gledao, ruku
priljubljenih uz kamen sa obe strane. Drhtao sam, a krv mi je
pulsirala kroz sve vene. Oslonio sam elo na gvozdene ipke.
Daleko, daleko ispod mene leao je tamni vrak brda obrastao
drveem, koje je izgledalo kao da treperi na slabanoj svetlosti
zvezda.
A jo dalje nalazio se grad sa svom divljinom majunih svetala,
potonulih ne u mrak, ve u mekanu ljubiastu izmaglicu. Sneg se
posvuda svetlucao i topio. Krovovi, tornjevi, zidovi - sve je to bilo
bezbrojno mnotvo u bojama lavande, sleza, rue.
Ovo je bila metropola u usponu.
Zakiljivi, videh milione prozora, koji su liili na mnotvo
snopova svetlosti, ali kao da mi ovo nije bilo dovoljno, te u
njihovoj dubini nepogreivo videh i ljude u pokretu. Siune
smrtnike na majunim ulicama, glave i ruke koje se dodiruju u
senci, usamljenog mukarca, ne veeg od trunke koja se penje uz
zvonik udaran vetrom. Milioni dua na povrini ukraenog
mozaika noi i neno dopiranje slabanog meanja nebrojenih
ljudskih glasova u vazduhu. Uzvici, pesme, najneujniji traci
muzike, nemi odjeci zvona.
Jauknuo sam. Povetarac kao da je podigao moju kosu i zauh
sopstveni glas kako plae kao nikada do tada.
Vizija grada je iezavala. Pustih je, a roj miliona se ponovo
izgubi u ogromnoj i udesnoj igri ljubiaste senke i ilee svetlosti.
O, ta si to uradio! ta je ovo to si mi pruio?, proaputao
sam.
inilo se kao da izmeu mojih rei nije bilo pauze, kao da su sve
izgovarane odjednom, dok moj krik nije prerastao u jedan
neizmeran i povezan zvuk, koji je savreno pojaavao moj uas i
moju radost.
I da je bilo Boga, on sad ne bi bio od znaaja. On je bio deo
nezanimljive i turobne stvarnosti, ije su tajne ve odavno bile
opljakane, a ija je svetlost odve davno iilela. Ovo je bila
pulsirajua sr samog ivota, oko koje se sva istinska sloenost
obrtala. Ah! privlanost te sloenosti, oseaj da ste tamo...
Iza mene se zaulo kripanje monstrumovih nogu po kamenju.
Kada sam se okrenuo, ugledao sam ga belog i beskrvnog; liio je
na sopstvenu ljuturu. Njegove su oi bile umrljane
krvavocrvenim suzama; posegnuo je ka meni kao u nekom bolnom
gru.
Privio sam ga na grudi. Osetio sam takvu ljubav prema njemu,
neto to nikada do tada nisam spoznao.
Zar ne shvata?, do mene je dopirao jeziv glas, koji je
razvlaio rei poput beskrajnog apata. Moj naslednik, izabran da
primi Mrani dar od mene, vri i hrabriji od deset smrtnika -
kakvo e ti Dete mraka postati!
Poljubio sam njegove one kapke. Skupio sam njegovu meku
crnu kosu u svoje ake. On za mene vie nije predstavljao neko
jezivo stvorenje, ve samo nekog ko je bio udan i beo, nekog ko je
moda pun neke dublje pouke u poreenju sa jecajuim drveem
ispod nas ili sa kilometrima udaljenim treperavim gradom, koji
me je pozivao.
 Njegovi upali obrazi, dugaak vrat, tanke noge... sve su to bili
samo njegovi prirodni delovi.
Ne, dete, uzdahnuo je. Sauvaj svoje poljupce za svet. Moje je
vreme privedeno kraju i duguje mi samo jedno. A sada poi za
mnom.

V ukao me je niz vijugave stepenice. Upijao sam sve to sam

video. Grubo isklesano kamenje kao da je odailjalo sopstvenu
svetlost, a ak su i pacovi, koji bi mugnuli pored nas u mraku,
posedovali udesnu lepotu.
Zatim je otkljuao debela, gvoem okovana vrata i, davi mi
svoj teak sveanj kljueva, uveo me u veliku praznu prostoriju.
Ti si sada moj naslednik, kao to sam ti to ve kazao, rekao je.
Ostavljam ti u amanet vlasnitvo nad ovom kuom, kao i sve svoje
blago. Ali prvo e uraditi ono to ti budem naloio.
Prozori sa reetkama pruali su nesputan pogled na mesecom
obasjane oblake; ponovo ugledah svetlucavi grad, koji kao da je
irio svoje ruke.
Kasnije se moe nauivati i napiti svega onoga to vidi,
rekao je.
Okrenuo me je k sebi dok je stajao ispred velike gomile drveta
koja je leala nasred poda.
Sluaj me paljivo, rekao je, jer se spremam da te napustim.
Pokazao je na improvizovanu lomau. Postoje stvari koje mora
da zna. Sada si besmrtan. Tvoja priroda e te u naskorije vreme
dovesti do toga da usmrti svoju prvu ljudsku rtvu. Budi brz i ne
pokazuj milost. Okonaj svoje goenje, bez obzira na to koliko ti
ukusno ono bilo, pre nego to srce rtve prestane da kuca. U
godinama koje dolaze postae dovoljno moan da oseti taj
velianstveni trenutak, ali zasada pij iz pehara samo do trenutka
pre nego to se isprazni. U suprotnom e debelo platiti za svoju
gordost.
A zato me naputa?, upitah ga u oaju. Priljubio sam se uz
njega. rtve, milosre, goenje... Kao da su me zasuli ovim reima
i kao da su me fiziki mlatili.
Otrgnuo se tako lako da su mi ruke bile povreene tim
njegovim pokretom, i ja se naoh kako zurim u njih, udei se pri
tom neobinom kvalitetu tog bola. To nije bilo ni nalik bolu
smrtnika.
On se, meutim, zaustavio i pokazao na kamenje u zidu preko
puta. Mogao sam da uoim da je jedan veliki kamen bio izmeten,
nekih trideset centimetara udaljen od nedirnute povrine oko
njega.
Uhvati taj kamen, rekao je, i izvadi ga iz zida.
Ali ne mogu, odgovorio sam. Mora da tei...
Izvuci ga! Pokazao ga je svojim dugakim, koatim prstom i
tako se namrtio da sam odmah pokuao da uradim to kako mi je
rekao.
Na moje veliko iznenaenje, lako mi je polo za rukom da
pomerim kamen; iza njega videh mrani otvor, koji je bio tek
toliko irok da ovek ue u njega puzei tik uza zemlju.
Suvo se zakikotao i klimnuo glavom.
Eto, sine moj, prolaza koji vodi do mog blaga, rekao je. Radi s
mojim blagom to god eli, kao i sa svim ovozemaljskim dobrima
koje posedujem. Ali sada mora da mi se zakune.
Ponovo me je zapanjio kad je ugrabio dve granice za potpalu i
kada ih je jednu o drugu tako plahovito protrljao da su uskoro
gorele u obliku arkih, malih plamenova.
Bacio ih je na gomilu drveta, a katran u njima uinio je da se
vatra odjednom razgori i baci jaku svetlost na zakrivljeni plafon i
kamene zidove.
Zinuo sam u udu i koraknuo unazad. Izobilje ute i
narandaste boje me je opinilo i zastrailo, a toplota koju sam
oseao nije u meni izazvala nadraaj koji bi razumeo. Nije bilo
nikakve prirodne bojazni od toga da bi mogla da me opee. Pre je
to bila snana toplina i prvi put shvatih koliko mi je bilo hladno.
Hladnoa me je prekrila glazurom od leda, a vatra ju je otopila,
dok sam ja skoro zacvilio.
Ponovo se nasmejao onim upljim, dahtavim smehom i poeo
unaokolo da plee na svetlosti; zbog njegovih tankih nogu inilo se
da izgleda kao razigrani kostur sa belim licem oveka. Savio je
ruke iznad glave, povio lorzo i kolena i okretao se ukrug, kruei
pri tom oko vatre.
Mon Dieu!, proaputao sam. Poeo sam da se teturam. Moda
bi mi se pre samo sat vremena njegov ples inio jezivim, ali je on
sada, u svetlucavom odsjaju, postao spektakl koji me je privlaio
da krenem za njim, korak po korak. Svetlost se rasprsnula po
njegovoj satenskoj odei: pantalonama i ofucanoj koulji.
Ali ne moe da me napusti!, preklinjao sam ga, pokuavajui
da usredsredim misli i shvatim ono o emu je govorio. Moj glas je
zvuao grozomorno. Pokuao sam da ga utiam, ublaim, da ga
uinim onakvim kakav je trebalo da bude. Kuda e otii!
Tada se najglasnije nasmejao, udarajui se pri tom po bedru i
igrajui sve bre i sve dalje od mene, ruku ispruenih kao da je
nameravao da zagrli vatru.
Najdeblje cepanice su tek sada poele da gore. I pored sve svoje
veliine, soba je postala velika glinena penica, dok je dim izlazio
kroz njene prozore.
Ne u vatru. Odleteh unazad, priljubivi se uza zid. Ne moe u
vatru!
Strah me je preplavio, kao to je obuzimalo i sve drugo to sam
video i uo. Bio je kao sve ostale senzacije koje sam iskuavao.
Nisam mogao ni da joj se oduprem, niti da je poriem. Iz mene je
izbijalo neto izmeu cviljenja i vritanja.
O mogu, mogu!, smejao se. Da, mogu! Zabacio je glavu i
pustio da mu se smeh rastegne u zavijanje. Ali od tebe, dete,
rekao je, zaustavivi se ispred mene i ponovo pokazavi na mene
prstom, sada oekujem obeanja. Hajde, malo smrtnike asti,
moj hrabri Vukoubico, ili u te, bez obzira na to to e mi zbog
toga prepui srce, baciti u vatru, a sebi potraiti nove potomke.
Odgovori mi!
Pokuao sam da govorim. Klimnuo sam glavom.
U arkoj vatri videh da su mi ruke pobelele. Osetio sam i ubod
bola u donjoj usni, zbog ega sam skoro jauknuo.
Moji zubi su ve postali onjaci! Osetio sam ih i pogledao u
njega u panici, a on se cerio kao da je uivao u mojoj stravi.
Dakle, nakon to ja izgorim, rekao je, zgrabivi me za runi
zglob, a vatra se ugasi, mora da raspe pepeo. uj me, maleni,
raspi pepeo. Ili bih, u suprotnom, mogao da se vratim, a u kom bi
to obliku moglo da bude, ne usuujem se ni da pomislim. I zapamti
moje rei: ako mi bude dozvolio da se vratim, jo straniji nego
to sam sada, proganjau te, uloviti i paliu te vatrom sve dok ne
bude pun oiljaka kao to sam i ja, jesi li me uo?
Jo uvek nisam mogao da nateram sebe da mu odgovorim. To
nije bio strah. Bio je to pakao. Mogao sam da osetim zube kako mi
rastu i telo kako me pecka posvuda. Mahnito sam klimnuo glavom.
Ah, da. Nasmeio se i klimnuo glavom, dok je vatra lizala
lavanicu iza njega, a svetlost curila oko njegovog lica. Samo
milosti traim, da sada odem i pronaem pakao, ako pakao postoji,
ili slatko pomilovanje, koje svakako ne zasluujem. Ako postoji
princ tame, onda e ga moje oi najzad ugledati. Pljunuu mu u
lice.
Dakle, raspi ono to bude izgorelo, kao to ti nalaem, a kada
to bude uradio, idi do mog poivalita kroz onaj niski prolaz, ali
posebno obrati panju na to da iza sebe vrati kamen na mesto
kada ue. Tamo e pronai moj koveg. A u taj sanduk, nazovi ga
kako god hoe, mora se zatvarati tokom dana ili e te suneva
svetlost sagoreti do pepela. Pouj moje rei: nita na zemlji ti ne
moe okonati ivot sem sunca ili pak plamena koji vidi pred
sobom, pa ak i onda, i samo tada, kaem ti, ako ti je pepeo rasut
nakon toga.
Okrenuo sam lice i od njega i od plamena. Poeo sam tiho da
plaem, a jedino to me je spreavalo da glasno zaridam bila je
ruka koju sam stavio na usta.
 Povukao me je dalje od vatre sve dok nismo stali ispred
izmetenog kamena, na koji je ponovo pokazivao prstom.
Molim te ostani sa mnom, molim te, preklinjao sam ga. Samo
kratko, samo jednu no, preklinjem te! Ponovo me je uasnula
jaina mog glasa. To uopte nije bio moj glas. Zagrlio sam ga.
vrsto sam ga se drao. Njegovo ispijeno belo lice bilo mi je
neizrecivo divno, kao i neobian pogled njegovih crnih oiju.
Svetlost je svetlucala u njegovoj kosi, u njegovim oima, a onda
je ponovo razvukao usta u lakrdijaki osmeh.
Ah, ti nezajaljivo dete!, rekao je. Zar ti nije dovoljno to to si
besmrtan i to je itav svet tvoja hrana? Do vienja, maleni moj.
Uradi kako sam ti rekao. I zapamti: pepeo! I iza ovog kamena
skrivena odaja. Unutra se nalazi sve ono to e ti biti potrebno da
napreduje.
Borio sam se da ga zadrim. A on se potmulo smejao u moje
uho, divei se mojoj snazi.
Odlino, odlino, apnuo je. A sada, ivi zauvek, prelepi
Vukoubico, sa darovima koje sam ti pride jo i dodao.
Gurnuo me je i ja sam se oteturao od njega. Skoio je tako
visoko i daleko u samo sredite plamena da je izgledalo kao da leti.
Video sam ga kako se sputa. Video sam vatru kako dotie
njegovu odeu.
inilo se kao da mu glava postaje baklja, a onda se iznenada
njegove oi razrogaie, usta postadoe velika crna upljina u
bljetavosti plamena i njegov smeh se uzdie sa takvom
prodornom jainom da sam morao da zapuim ui.
Izgledalo je kao da skae gore-dole na sve etiri u plamenu, i
tada sam odjednom shvatio da moji krici nadjaavaju njegov
smeh.
Mrave crne noge i ruke uzdizale su se i padale, uzdizale i
padale, a onda se odjedared uini kao da su usahle. Vatra je
prodirala, rikala. A u njenom sreditu sada nisam mogao da vidim
nita vie osim plamena.
 Bez obzira na to, jo uvek sam plakao. Pao sam na kolena,
rukama prekrio oi. Ali, i pored zatvorenih onih kapaka, jo uvek
sam mogao da vidim ogromnu eksploziju varnica, jednu za
drugom, sve dok nisam naslonio glavu na kamenje.

G odinama sam, inilo mi se, leao na zemlji gledajui vatru kako

gori do ugljenisanih cepanica.
Soba se rashladila. Smrznut se vazduh provlaio kroz otvoren
prozor. A ja sam plakao i plakao. Moji jecaji odjekivali su u mojim
uima sve dok vie nisam mogao da podnesem njihov zvuk. Ni od
kakve mi utehe nije bilo to to sam znao da je u ovom stanju svaki
oseaj bio udvostruen, ak i oaj kroz koji sam prolazio.
Tu i tamo sam se opet preputao molitvama. Molio sam za
oprotaj, ali oprotaj za ta - nisam znao da kaem. Molio sam se
Bogorodici, svecima. Mrmljao sam molitvu Zdravo Marija, ponovo
i ponovo, sve dok i ona nije prerasla u besmislenu mantru.
A moje su suze bile krvave i ostavljale su trag na mojim rukama
kada bih brisao lice.
Onda sam legao na kameni pod i vie nisam mrmljao molitve,
ve one neartikulisane molbe koje upuujemo svemu onome to je
mono, sveto, svemu onome to moe ili ne mora da postoji pod
bilo kojim i svakolikim imenima. Ne ostavljaj me samog ovde. Ne
naputaj me. Ja sam na vetijem mestu. Ovo je vetije mesto. Ne
dozvoli da propadnem jo vie nego to sam propao ove noi.
Nemoj da dozvoli da do toga doe...
Lestate, probudi se.
Ali Magnusove rei poee da mi se vraaju, ponovo i ponovo:
Pronai pakao, ako pakao postoji... Ako postoji princ tame...
 Najzad se pridigoh na ruke i kolena. Oseao sam se smueno i
mahnito, skoro kao da imam vrtoglavicu. Pogledao sam u vatru i
uvideo da jo uvek nije kasno da je raspalim u buktinju i bacim se
u nju.
Ali, ak i dok sam se terao da zamislim tu agoniju, znao sam da
nemam nameru to da uinim.
Zato bih, uostalom, to uradio? ta sam to uinio da zasluim
vetiju sudbinu? Nisam eleo da budem u paklu, ak ni na tren.
Sasvim sigurno neu tamo otii samo da bih pljunuo u lice princu
tame, ko god on bio!
Ba suprotno, ako sam bio proklet, neka taj kukin sin doe po
mene! Neka mi kae zato sam odreen da patim. Zaista bih voleo
to da znam.
to se pomilovanja tie, pa, moemo malo i da priekamo, da
malo razmislimo o svemu ovome neko vreme... u najmanju ruku.
Neka nepoznata mirnoa polako je ovladala mnome. Bio sam
neutean, pun gorine i narastajue opinjenosti.
Vie nisam bio ljudsko bie.
Dok sam leao onako uuren, razmiljajui o svemu tome i
posmatrajui zamiruu eravicu, ogromna snaga prikupljala se u
meni. Moji deaki jecaji postepeno su se gubili. Poeo sam da
prouavam belinu svoje koe, otrinu dva zla - dva malena zuba, i
svoje nokte, koji su se sijali u mraku kao da su nalakirani.
Svi neznatni, uobiajeni bolovi nestali su iz mog tela. Preostala
toplota, koja je dopirala od zadimljenih cepanica, prijala mi je, kao
da me je neto prekrivalo ili bilo obavijeno oko mene.
Vreme je prolazilo, a opet - i nije.
Svaka promena u strujanju vazduha kao da me je milovala. Iz
blago osvetljenog grada ispod zaula se pesma zagluujuih
crkvenih zvona koja je oznaavala sate. Ona nije predstavljala
prolaznost smrtnog vremena. Ona je bila samo najharmoninija
muzika, a ja sam leao zateen, otvorenih usta, i zurio u oblake
koji su promicali nebom.
 Ali u grudima sam poeo da oseam jednu novu vrstu bola,
veoma vrelog i ustrog.
Prolazio je kroz moje vene, stiskao se oko moje glave, a potom
se inilo kao da se skuplja u mojoj utrobi i mom stomaku. Nakiljio
sam oi. Nagnuo sam glavu na jednu stranu. Shvatio sam da se
nisam bojao ovog bola, pre je to bio oseaj koji sam oslukivao.
I tada sam uvideo i njegov uzrok. Moji su me otpaci naputali u
tankim mlazevima. Shvatio sam da nemam nikakvu kontrolu nad
tim. Iako sam posmatrao neistou koja je kaljala moju odeu,
nisam se gadio.
ak ni pacovi koji su se uunjali u prostoriju i pribliavali ovoj
prljavtini na svojim majunim i beujnim nogama nisu u meni
izazivali odvratnost.
Sve to me nije doticalo, ak ni to kada su pacovi poeli da puze
po meni i da prodiru fekalije.
U stvari, u ovom mraku nisam mogao da zamislim nita, ak ni
ljigave grobljanske insekte, to bi u meni moglo da izazove
gnuanje. Neka gamiu po mojim rukama i mom licu, sada to vie
nema znaaja.
Ja nisam bio deo onog sveta koji se gadi takvih stvari. Sa
osmehom na licu shvatih da pripadam onom soju tame kojeg se
drugi gnuaju. Polako se i sa velikim zadovoljstvom nasmejah.
Ipak, iz mene nije iilela sva alost. Opstala je kao neka
zamisao, a ona je u sebi zadrala stvarnu iskrenost.
Ja sam mrtav, ja sam vampir. Drugi e umirati da bih ja iveo; ja
u piti njihovu krv da bih opstao. I vie nikada, nikada neu videti
Nikolasa, niti majku, kao ni bilo kog drugog od ljudskih bia koje
sam poznavao i voleo, nikog iz moje ljudske porodice. Piu krv. I
iveu zauvek. To je upravo ono to e biti. A ono to e biti jeste
samo poetak; tek je roeno! A roenje koje ga je donelo na svet
jeste ushienje, onakvo kakvo do sada nikada nisam spoznao.
Pridigoh se na noge. Oseao sam se laganim, snanim i
udnovato neosetljivim; otiao sam do zamrle vatre i zakoraio
kroz izgorele cepanice.
 Nije bilo kostiju. Kao da se demon raspao. Ono malo pepela koji
sam mogao da prikupim odneo sam do prozora. A kada ga je vetar
dohvatio, apnuo sam poslednji pozdrav Magnusu, pitajui se da li
me uje.
Najzad su ostale samo sprene cepanice i gar, koji sam obrisao
rukama i ispraio u tamu.
Bilo je vreme da pogledam skrivenu sobu.

K amen se mogao pomeriti prilino lako, kao to sam to i ranije

iskusio, a imao je i kuku sa unutranje strane, kojom sam
mogao da ga povuem za sobom i da ga tako vratim na mesto.
Ali da bih uao u uzani, mrani prolaz, morao sam da legnem
potrbuke. Kada sam se spustio na kolena i zavirio unutra, nisam
mogao da vidim nikakvo svetlo na drugom kraju. Nije mi se
svidelo kako izgleda.
Da sam kojim sluajem jo uvek bio smrtan, bio sam siguran da
me nita ne bi nateralo da upuzim u ovakav prolaz.
Ali, stari vampir je bio prilino jasan dok mi jo objanjavao da
me sunce moe podjednako unititi kao i vatra. Morao sam da
doem do kovega. Osetio sam kako mi se strah vraa kao
poplava.
Priljubio sam se uza zemlju i zapuzio u prolaz, kao guter. Kao
to sam se i pribojavao, nisam mogao da podignem glavu. A nije
bilo mesta ni da se okrenem, ni da dohvatim kuku u kamenu.
Morao sam kroz nju da provuem stopalo i nastavim da puzim
napred kako bih povukao kamen za sobom.
Potpuni mrak. I samo toliko prostora da mogu da se pridignem
pukih nekoliko centimetara na laktove.
 Uzdahnuh. Strah se gomilao u meni Skoro sam pomahnitao
razmiljajui o tome da ne postoji nain da podignem glavu.
Najzad sam je udario glavom o kamen; leao sam mirno i cvileo.
Ali ta mi je bilo initi? Morao sam da doem do kovega.
Govorei sebi da moram da prestanem da cmizdrim, poeo sam
da gmiem, sve bre i bre. Kolenima sam strugao kamen. Rukama
sam traio pukotine i rupe koje bi mi pripomogle u puzanju
napred. Vrat me je boleo od naprezanja dok sam se borio da u
panici ne pokuam ponovo da podignem glavu.
A kada sam rukom iznenada dotakao vrst kamen pred sobom,
svom snagom sam ga gurnuo. Osetio sam kako se pomera i video
bledu svetlost kako sipi unutra.
Iskobeljah se iz prolaza i naoh se na nogama u maloj sobi.
Plafon je bio nizak i zakrivljen, a visoko postavljen prozor bio je
uzan i imao je, ve dobro poznate, teke gvozdene reetke. A
sladunjava, ljubiasta nona svetlost je, prelivajui se unutra,
otkrivala veliki kamin uklesan u udaljenom zidu, drvo spremno za
potpalu, a pored njega, ispod prozora, jedan drevni sarkofag.
Moj krznom postavljen crveni ogrta od somota bio je prebaen
preko sarkofaga. Na gruboj klupi ugledah divno odelo od crvenog
baruna, protkano zlatnim nitima i sa mnogo italijanske ipke,
crvene svilene kratke pantalone, bele svilene dokolenice i papue
sa crvenim potpeticama.
Sklonih kosu sa lica i obrisah tanak sloj znoja sa gornje usne i sa
ela. Bio je krvav, a kada sam to video na svojim rukama, osetio
sam udnovato uzbuenje.
Ah, ta sam to postao! - pomislio sam. Kakva me budunost
eka? Jedan podui tren gledah u tu krv, a onda polizah svoje
prste. Divno, ivahno zadovoljstvo prostruja kroz mene. To je bilo
samo trenutak pre nego to sam se prilino sabrao da pristupim
kaminu.
Podigao sam dve granice za potpalu, kao to je to i stari
vampir uradio, i, protrljavi ih snano i brzo, videh kako gotovo
iezavaju u trenutku kada su blesnule u plamenu. U ovome nije
bilo nikakve magije, ve samo vetine. I kad osetih da poinje da
mi biva toplo od vatre, skinuh sa sebe vlanu odeu, svojom
kouljom obrisah i poslednje tragove neistoe i sve zafrljaih u
vatru pre nego to se obukoh u novo odelo.
Crveno, bletavo crveno. ak ni Nikolas nije imao ovakvo odelo.
Ovo je bila odea za dvor u Versaju, sa biserima i tajnim rubinima
utkanim u vez. ipka na koulji je bila iz Valensije, a istu takvu
imao sam prilike da vidim i na majinoj venanici.
Ogrnuo sam ramena vujim ogrtaem. Iako je studen nestala iz
mojih udova, oseao sam se kao stvorenje isklesano od leda. inilo
mi se da mi je osmeh ukoen, iskriav i udesno usporen dok sam
se preputao dodirivanju i razgledanju odee.
U odsjaju vatre, pogledao sam u koveg. Lik nekog starca bio je
isklesan na njegovom tekom poklopcu i ja odmah primetih da lii
na Magnusa.
Ali, sada je ovde leao u spokoju, sa isklesanim lakrdijakim
osmehom na licu; oi su mu blago zurile u tavanicu, a njegova
kosa, duboko izbrazdana talasima i uvojcima, liila je na urednu
grivu.
Ova stvar je bila stara sigurno tri veka. Leao je sa rukama
prekrtenim na grudima, obuen u dugaku odoru, a na njegovom
mau ugraviranom u kamenu neko je polomio balak i deo korica.
Beskonano sam zurio u ovo; primetio sam da je sve ovo bilo
paljivo i sa prilinim trudom odlomljeno.
Da li je to bio oblik krsta koji je neko nastojao da ukloni?
Prstom sam preao preko toga. Naravno da se nita nije dogodilo,
kao ni onda kada sam mrmljao sve one molitve. unuvi, u
praini pored kovega nacrtao sam krst.
Opet nita.
A onda sam, u nekoliko poteza, krstu dodao ono to je trebalo
da predstavlja telo Hristovo, njegove ruke, njegova savijena kolena
i njegovu pognutu glavu. Napisao sam Gospod Isus Hrist, jedine rei
koje sam, osim svog imena, umeo pravilno da napiem - i opet
nita.
 Sa nelagodom se osvrui na ispisane rei i malo raspee,
pokuah da podignem poklopac sa kovega.
ak i sa novodobijenom snagom nije mi bilo lako. Takoe,
nijedan smrtnik to ne bi mogao sm da izvede.
Ali ono to me je zbunjivalo bio je opseg te moje nove fizike
moi. Nisam imao neogranienu snagu. I zasigurno nisam
posedovao snagu starog vampira. Moda sam sada posedovao
fiziku mo koju poseduju tri ili etiri oveka zajedno; bilo je
nemogue to odrediti.
U tom trenutku to me je impresioniralo.
Pogledao sam u koveg. Nieg nije bilo sem uzanog prostora
ispunjenog senkama i nisam mogao ni da zamislim sebe da tu
leim. Njegove su ivice bile ispisane latinskim reima, koje nisam
znao da proitam.
To me je muilo. Poeleo sam da te rei nisu tu, a moja eznja za
Magnusom i moja bespomonost pretili su da me preplave. Mrzeo
sam ga to me je napustio! A ono to me je ispunilo svom snagom
ironije bilo je to to sam osetio ljubav prema njemu pre nego to je
uskoio u vatru. Osetio sam tu ljubav i kada sam ugledao crvenu
odeu.
Da li avoli vole jedni druge? Da li u paklu hodaju ruku pod
ruku i govore jedni drugima: Ah, ti si moj prijatelj, tako te volim, i
tome sline stvari? To je bilo nepristrasno intelektualno pitanje
koje sam postavljao poto nisam verovao u postojanje pakla. Ali to
je pitanje samog koncepta zla, zar ne? Sva stvorenja u paklu
trebalo bi da mrze jedna druge, kao to i oni spaseni mrze
proklete, bez ustupaka.
To sam znao itavog svog ivota. Ta spoznaja me je uasavala
kada sam bio dete, sama pomisao na to da bih mogao da odem u
nebesko carstvo a moja majka u pakao, i da bi zbog toga trebalo da
je mrzim. Nisam mogao da je mrzim. A ta ako bismo bili u paklu
zajedno?
Sada znam, bez obzira na to da li verujem u pakao ili ne, da
vampiri mogu da vole jedni druge, da to to si posveen zlu ne
iskljuuje tvoju potrebu za ljubavlju. Ili je to tako barem izgledalo
u tom kratkom trenu. Ali nemoj ponovo da pone da plae. Ne
mogu da podnesem sav taj pla.
Usmerih oi ka velikom drvenom sanduku, koji je delom bio
skriven prednjim delom kovega. Nije bio zakljuan. Njegov truli
drveni poklopac skoro se otkaio sa arki kada sam ga otvorio.
Iako mi je drevni gospodar rekao da mi ostavlja svoje blago, bio
sam zapanjen onim to sam ovde video. Sanduk je bio prepun
dragog kamenja, zlata i srebra. Bilo je nebrojeno mnogo prstenja
sa draguljima, dijamantskih ogrlica, niski perli, platine, novia i
na stotine drugih raznolikih dragocenosti.
Blago sam prstima preao preko ove gomile, a onda sam je
rukama zahvatio i uzdahnuo; svetlost je zapalila crvenilo rubina,
zelenu boju smaragda. Video sam prelamanje boja o kojima nikada
nisam ni sanjao da postoje i bogatstvo koje je prevazilazilo sve
granice. To je bio legendarni zlatni sanduk karipskih gusara,
takozvani kraljevski otkup.
A sada je sve to bilo moje.
Paljivo sam ga pregledao. Po svem blagu bili su ratrkani lini i
troni predmeti. Ubuane satenske maske sa zlatnim porubima,
ipkane maramice i delovi tkanina na koje su bili prikaene
pribadae i broevi. Tu se nalazilo i pare kone opreme sa
zlatnim zvoniima, trulo pare ipke provueno kroz prsten, na
tuce burmutica, medaljona sa barunastom ipkom.
Da li je Magnus sve ovo uzeo od svojih rtava?
Podigao sam jedan dragim kamenjem optoen ma, previe
teak za ovo doba, i jednu iznoenu papuu, koja je moda bila
sauvana zbog kope od vetakog dijamanta.
Naravno da je uzimao ta je hteo. I pored toga, on je bio obuen
u krpe, iscepani kostim iz drugog vremena, i iveo je ovde kao
kakav hrak iz nekog prohujalog veka. Nisam mogao to da
razumem.
Ali u ovom blagu bilo je ratrkano jo kojekakvih predmeta.
Brojanice sainjene od divnih dragulja na sebi su jo uvek imale
raspea! Dodirnuo sam te malene svete predmete. Zavrteo sam
glavom i ugrizao se za usnu kao da sam eleo da kaem: Kakva
gnusnost to je i ovako neto ukrao! S druge strane, to mi je bilo i
veoma smeno. A predstavljalo je i dodatni dokaz da Bog nije imao
nikakvu mo nada mnom.
Dok sam razmiljao o ovome, pokuavajui pri tom da odluim
da li je to bilo onoliko neoekivano koliko je to izgledalo u ovom
trenutku, iz blaga sam podigao izvanredno ogledalo sa bisernom
drkom.
Pogledao sam u njega skoro nesvesno, kao to se to obino i
radi kada su ogledala u pitanju. U njemu sam ugledao ono to
svaki ovek ugleda kada se pogleda u ogledalo: svoj odraz, samo
to mi je sada kosa bila veoma bela, bela kao u starog avola, i to
su mi oi bile preobraene iz obine plave u meavinu ljubiaste i
kobaltnoplave boje, i blago su se prelivale u duginim bojama. Moja
kosa se sijala, a kada bih provukao prste kroz nju osetio bih neku
novu i udnovatu vitalnost u njoj.
U stvari, ovo uopte nije bio Lestat u ogledalu, ve neka njegova
reprodukcija sainjena od drugaijeg sadraja! Onih nekoliko bora
koje mi je vreme udelilo do moje dvadesete godine ivota nestalo
je ili su se u velikoj meri ublaile i postale neprimetnije.
Zurio sam u sopstveni odraz. Pomahnitalo sam traio sebe u
ogledalu. Trljao sam lice, ak i ogledalo, i stisnuo sam usne da ne
bih poeo da plaem.
Najzad sam sklopio oi i ponovo ih otvorio, a onda se blago
nasmeio tom stvoru. Uzvratio mi je osmehom. To je zaista bio
Lestat. Na njegovom licu nije bilo nieg to bi na bilo koji nain
bilo zlonamerno. Pa, barem ne preterano zlonamerno. Samo onaj
stari nestaluk, ona impulsivnost. U stvari, taj stvor je mogao da
bude i aneo, ali su njegove suze bile crvene, i njegov celokupni
izgled bio je obojen u crveno - jer je njegova vizija bila crvena. A
imao je i zle, male zube, koje je priljubljivao uz svoju donju usnu
kada bi se smeio, zbog ega je izgledao potpuno uasavajue.
Jedno dovoljno lepo lice sa jednom jedinom uasnom, uasnom
grekom!
 Odjedared mi je sinulo: ja gledam u sopstveni odraz! A zar nije
bilo na sijaset pria o tome da sablasti, duhovi i oni koji su svoje
due prodali avolu nemaju odraz u ogledalu?
Preplavila me je udnja da saznam sve o tome ko sam. udnja
da znam kako u od sada hodati meu smrtnicima. eleo sam da
budem na ulicama Pariza, da gledam svojim novim oima sva uda
ivota koja sam ikada video. eleo sam da vidim ljudska lica, cvee
u cvatu i leptire. Da vidim Nikija, da ujem Nikija kako svira svoju
muziku - ne.
Odrekni se toga. Ali bilo je na hiljade muzikih formi, zar ne?
Poto sam zatvorio oi, skoro sam mogao da ujem orkestar
Opere, arije kako se raaju u mojim uima. Kristalna seanja, tako
jasna.
Ali sada vie nita nee biti kao pre. Ni radost, ni bol, ak ni
najobinija uspomena. Sve e u sebi sadrati ovaj velianstven sjaj,
ak i patnja za svim onim to je zauvek izgubljeno.
Spustio sam ogledalo i, uzevi jednu od onih starih, poutelih
ipkanih maramica iz sanduka, obrisao suze. Okrenuh se i polako
sedoh ispred vatre. Toplota je tako blagotvorno delovala na moje
lice i ruke.
Nada mnom je zavladala uzviena, slasna pospanost i, dok sam
sklapao oi, osetih kako odjednom tonem u udnovat san, u kojem
je Magnus krao krv. Povratio mi se oseaj oaranosti, vrtoglavog
zadovoljstva - Magnus me pridrava, spojen je sa mnom, moja krv
se sliva u njega. Ali uo sam lance kako struu pod drevne
katakombe, video sam i bespomono vampiroliko bie u
Magnusovim rukama. Jo neeg je tu bilo... neeg vanog. Nekog
znaenja. O krai, o izdaji, o nepredavanju nikome, ni Bogu, ni
avolu, a pogotovo ne oveku.
Razmiljao sam o tome i razmiljao, ponovo u polusnu, i tada mi
iskrsnu najlua misao: rei u sve ovo Nikiju, im se vratim kui
sve u mu ispriati - san, ta on znai, i razgovaraemo...
U stravinom oku otvorih oi. Onaj ovek u meni bespomono
je gledao po prostoriji. Ponovo je poeo da rida, a novoroeni
demon je bio isuvie mlad da ga obuzda. Jecaji su mi nadolazili kao
tucavica, te stavih ruku preko usta.
Magnuse, zato si me napustio? Magnuse, ta ja sada treba da
radim, kako da idem dalje?
Pridigao sam kolena i spustio na njih glavu; tada moj um polako
poe da biva bistriji.
Pa, ba je bilo zabavno pretvarati se da e biti ovo vampiroliko
stvorenje, pomislio sam, to nosi ovu divnu odeu i provlai prste
kroz sav taj velianstven novac. Ali ne moe da ivi takav! Ne
moe da se hrani ljudskim biima! ak i da jesi udovite,
poseduje savest, koja je u tvojoj prirodi... Dobro i Zlo, dobro i zlo.
Ne moe da ivi a da ne veruje u... Ne moe ustrajati u
radnjama koje... Sutra e... ti e... ti e - ta?
Ti e piti krv, zar ne?
Zlato i drago kamenje u oblinjoj krinji sjajilo se kao ar, a na
svetlu koje je dopiralo kroz reetke prozora, naspram sivih oblaka
i ljubiastog treperenja udaljenog grada, bilo je ruiasto. Kakav
ukus ima njihova krv? Vrela, iva krv, ne krv udovita. Jezikom
sam dodirnuo gornje nepce, onjake.
Misli o tome, Vukoubico.

Polako sam se podigao na noge. Kao da je tome doprinela vie

volja nego telo, jer je bilo tako lako. Podigao sam sveanj kljueva
koji sam poneo sa sobom iz spoljanje odaje i otiao da pregledam
ostatak svoje kule.

P razne odaje. Reetkama zamandaljeni prozori. Velik,

beskonaan zamah noi iznad bedema. To je sve to sam
pronaao iznad zemlje.
 Ali na donjem spratu kule, tik ispred vrata tamninog
stepenita, nalazila se baklja od smole u umetku u zidu i kutija za
kresivo u nii pored njega. Tragovi u praini. Podmazana brava,
jednostavna za otvaranje. Najzad sam pronaao klju koji joj
odgovara.
Uperio sam svetlost baklje preda se, na uzano vijugavo
stepenite, i poeo da silazim, pomalo zgaen zadahom koji je
dopirao odnekud ispod mene.
Naravno da mi je bio poznat taj smrad. Bio je prilino uobiajen
na svakom groblju u Parizu. Na groblju Les Inosant bio je gust kao
ubitaan gas, i morali ste da se naviknete na njega da biste uopte
mogli da pazarite tamo i da biste mogli da se sporazumevate sa
pismopisaima. Bio je to zadah raspadajuih tela.
Iako je to u meni izazvalo muninu, zbog ega sam ustuknuo
nekoliko koraka, smrad i nije bio tako nesnosan jer ga je miris
gorue smole ublaavao.
Nastavio sam da silazim. Ako je ovde bilo mrtvih smrtnika - pa,
nisam mogao da pobegnem od njih.
Na prvom spratu ispod povrine zemlje nisam pronaao
nikakve leeve. Samo prostranu i prohladnu odaju za pokop, sa
njenim zaralim gvozdenim vratima otvorenim ka stepenitu, i tri
dinovska kamena sarkofaga u njenom sreditu. Liila je na
Magnusovu eliju, koja je bila iznad, samo to je bila mnogo vea.
Imala je istu nisku, zakrivljenu tavanicu i identino primitivan
otvoreni kamin.
A ta bi to moglo da znai sem da su i drugi vampiri neko ovde
spavali! Niko ne pravi ognjita u odajama za ukop. Barem ne da ja
znam. A ovde je bilo ak i kamenih klupa. Na sarkofazima su bili
izrezbareni, kao i na onom iznad njih, divni likovi.

Ali dugogodinja praina je sve prekrivala. Bilo je i jako mnogo

pauine. Ovde, sasvim sigurno, sada vie nisu prebivali vampiri.
To je bilo prosto nemogue. Svejedno, bilo je veoma udno. Gde su
oni koji su leali u ovim kovezima? Da li su se i oni sami spalili
kao i Magnus? Ili su jo uvek negde postojali?
 Uao sam unutra i poeo da otvaram jedan sarkofag za drugim.
Unutra nije bilo nieg drugog osim praine. Nije bilo nikakvih
tragova vampira, nita to bi ukazivalo na to da su i drugi vampiri
postojali.
Izaao sam odatle i nastavio da se sputam niz stepenice, iako
je smrad trulei bivao sve jai i jai. U stvari, uskoro je postao
skoro nepodnoljiv.
Izbijao je s druge strane vrata koja su se nalazila dole i bilo mi
je zaista teko da se nakanim da im priem. Podrazumeva se da
bih inae prezirao ovaj smrad, ali to nije bilo nita u poreenju sa
averzijom koju sam sada oseao. Moje novo telo htelo je da
pobegne od njega. Zaustavio sam se, duboko udahnuo i primorao
sebe da se pribliim vratima, odluan u tome da vidim ta je avo
ovde uradio.
Pa, smrad nije bio nita u odnosu na prizor koji se ukazao.
U dubokoj tamnici leala je gomila leeva u svim fazama
raspadanja; kosti i gnjilo meso bili su prepuni glista i insekata, koji
su puzali po njima. Pacovi su beali pred svetlou baklje;
mugnuli su mi pored nogu na putu ka stepenicama. Munina je
postala vor u mom grlu. Smrad me je guio.
Ali nisam mogao da prestanem da zurim u ova tela. Ovde je bilo
neeg bitnog, neeg strano vanog, neeg to je trebalo shvatiti. I
odjednom mi je sinulo da su sve ove rtve bile mukarci - njihove
izme i dronjava odea bili su tome dokaz - a svaki od njih je imao
utu kosu, veoma slinu mojoj. Onih nekoliko na kojima se jo
uvek nazirao lik ukazivali su na to da su to bili mladii, visoki i
vitki. A najsveiji mrtvac - mokar i smrdljiv le, koji je leao sa
ispruenim rukama izvan reetaka - toliko je podseao na mene da
je mogao da mi bude brat.
Oamuen, koraao sam napred sve dok vrh moje izme nije
dodirnuo njegovu glavu. Spustivi baklju, otvorio sam usta kao da
u vrisnuti. Njegove vlane i lepljive oi, koje su vrvele od muica,
bile su plave boje!
Zateturao sam se unazad. Obuzeo me je divljaki strah da e se
ovaj stvor pomeriti i uhvatiti me za gleanj. A znao sam i zato.
Dok sam se pribliavao zidu, spotakao sam se na tanjir sa
ubualom hranom i na vr. Vr se prevrnuo i polomio, a iz njega je,
kao neka povraka, iscurelo uskislo mleko.
Bol mi je kruio rebrima. Krv mi je kao tena vatra nadola u
usta, iskuljala preko usana i pljusnula na pod preda mnom. Morao
sam da se domognem otvorenih vrata kako bih se podupreo.
Kroz sumaglicu munine zurio sam u krv. Zurio sam u njenu
divnu grimiznu boju u svetlosti baklje. Gledao sam kako krv tamni
dok tone u malter meu kamenjem. Krv je bila iva i njen opojni
miris je kao seivo unitavao zadah mrtvih. Grevi ei odagnali
su muninu. Lea su mi se povijala. Saginjao sam se sve nie i nie
prema krvi sa neverovatnom elastinou.
A sve vreme u meni su se kovitlale misli: ovaj mladi je bio iv u
ovoj tamnici; ova pokvarena hrana i usireno mleko bili su tu ili da
mu poslue, ili da ga mue; umro je u eliji, zatoen sa onim
leevima, potpuno svestan da e im se uskoro i on pridruiti.
Boe, kakve muke! Kakve muke! I koliko je drugih doivelo istu
sudbinu kakva je snala mladie ute kose, sve njih.
Kleao sam na kolenima i saginjao se. Levom rukom sam nisko
drao baklju, a glava mi se sputala sve do krvi; jezik je tako
zapalacao iz mojih usta da mi se uinio kao jezik nekog gutera.
Laptao sam krv sa poda. Drhtaji ekstaze. O kakve uzviene divote!
Jesam li ja ovo radio? Jesam li ja laptao ovu krv ni pet
centimetara udaljenu od ovog mrtvog momka kojeg je Magnus
doveo kao to je doveo i mene? Ovog momka kojeg je Magnus
osudio na smrt umesto na besmrtnost?
Smrdljiva tamnica je treperila kao plamen dok sam lizao krv.
Kosa mrtvog oveka dotakla je moje elo. Njegovo oko, kao
izlomljen kristal, zurilo je u mene.
Zato ja nisam bio zatamnien u ovu eliju? Koji sam to test
proao da nisam morao da vritim i drmusam reetke? Da li uas
koji sam predosetio u seoskoj krmi polako zatvara svoj krug oko
mene?
 Drhtaji krvi proli su kroz moje ruke i noge. A zvuk koji sam uo
- divan zvuk, oaravaju kao crvenilo krvi, kao plavetnilo
deakovih oiju, kao svetlucanje muijih krila, kao klizavo,
prozirno telo gliste, plamen baklje -bilo je moje sirovo i grleno
vritanje.
Ispustih baklju i pobegoh unazad na kolenima, udarivi pri tom
u limeni tanjir i polupani vr. Podigao sam se na noge i poeo da
trim uza stepenice. Dok sam uz tresak zatvarao vrata tamnice,
moji vrisci su se uzdizali sve do samog vrha kule.
Bio sam izgubljen u zvuku koji se odbijao o kamen i vraao se.
Nisam mogao da se zaustavim, nisam mogao ni da zatvorim usta,
ni da ih zaepim rukom.
Kroz ulazna vrata sa reetkama i kroz tuce uzanih prozora
iznad mene nepogreivo sam video svetlo nadolazeeg jutra. Moji
vrisci su zamrli. Kamenje je poelo da se svetluca. Svetlost je sipila
oko mene i prila mi kao vrela para one kapke.
Nisam doneo odluku da trim, jednostavno sam tako postupio.
Jurio sam sve vie i vie, sve do unutranje odaje.
Kada sam izaao iz uzanog prolaza, soba je bila ispunjena
mutnom ljubiastom vatrom. Izgledalo je kao da se dragulji koji su
se presipali iz krinje miu. Skoro da sam oslepeo dok sam
podizao poklopac sa sarkofaga.
Poto sam uao, brzo ga spustih, a on kljocnu i zatvori se. Bol
na mom licu i rukama je zamro, ja sam bio miran i bezbedan, a moj
strah i moja alost istopili su se u prohladnoj i nedokuivoj tmini.

sam postao.
e me je probudila. Istog sam trenutka znao gde se nalazim i ta
 Vie nije bilo draesnih smrtnih snova o rashlaenom belom
vinu ili o sveoj zelenoj travi ispod jabukovog drveta u vonjaku
moga oca.
U uzanom mraku kamenog kovega prstima sam dodirnuo
onjake i osetio da su opasno dugaki i otri kao seivo omanjeg
noa.
Neki smrtnik se nalazio u kuli i, iako jo nije stigao ni do vrata
spoljanje odaje, mogao sam da ujem njegove misli.
uo sam njegovo zaprepaenje kada je otkrio da su vrata
stepenita otkljuana. To se nikada ranije nije dogodilo. uo sam
njegov strah poto je video izgorele cepanice na podu i izgovorio:
Gospodaru.
Dakle, to je bio sluga, i to jedan od onih podmuklih.
Oaravalo me je ovo sluanje njegovog uma, ali mi je neto
drugo skrenulo panju. Bio je to njegov miris!
Podigao sam kameni poklopac sa sarkofaga i izaao iz njega.
Miris je bio neznatan, ali skoro neodoljiv. Bio je to miris mousa
prve kurve u ijem sam krevetu utolio udnju. Bila je to peena
srnetina nakon dana i dana provedenih u gladovanju tokom zime.
Bilo je to novo vino, ili svee jabuke, ili voda koja hue niz ivicu
litice u vruem danu, koju sam pio iz punih aka.
Samo to je ovaj miris bio neuporedivo dragoceniji od toga, a
glad koja je za njim udela bila je beskrajno otrija i jednostavnija.
Provukao sam se kroz tajni prolaz kao stvorenje koje pliva u
mraku i, gurnuvi kamen u spoljanju odaju, ustadoh.
Tamo je stajao smrtnik; zurio je u mene lica bledog od oka.
Bio je to usahli starac, i pomou nekog nedokuivog protoka
misli u njegovom umu znao sam da je bio konjuar i koija. Ta
spoznaja je bila razlivena, neprecizna do mahnitosti.
Trenutna zloba koju je prema meni osetio doprla je do mene
kao toplota pei. U tome nije bilo nikakve sumnje. Njegove oi su
punom brzinom prelazile preko mog lica i tela. Mrnja je kljuala,
dostizala vrhunac. On je bio taj koji je pribavio odelo koje sam
nosio. On je bio taj koji je brinuo o onim nesrenicima u tamnici
dok su jo bili ivi. A zato i ja nisam bio meu njima - zahtevao je
da zna sa nemim besom.
Zbog toga mi se neizmerno dopao; moete i da zamislite koliko.
Mogao sam da ga smrvim i ubijem golim rukama zbog toga.
Gospodar!, rekao je u oajanju. Gde je on? Gde je Gospodar!
A ta je on mislio da je gospodar? arobnjak nekog kralja, eto
ta je mislio. Ali sada sam ja posedovao mo. Sve u svemu, on nije
imao nikakve informacije koje bi meni bile od koristi.
I dok sam razmiljao o svemu tome, dok sam sve to upijao iz
njegovog uma, prilino protiv njegove volje, poeh da se zanosim
venama na njegovom licu i na njegovim rukama. A taj miris
njegove krvi me je opijao. Mogao sam da osetim slabane otkucaje
njegovog srca, a mogao bih da osetim i ukus njegove krvi, samo da
probam kakva je, i tada mi se ukaza potpuna svest o tome, bogata i
vrela dok me je ispunjavala.
Gospodar je nestao, sagoreo u vatri, promumlao sam, uvi
udnovat jednolian zvuk kako izbija iz mene. Polako sam mu se
primakao.
Pogledao je u zagaravljeni pod. Osmotrio je i pocrnelu tavanicu.
Ne, to je la!, rekao je.
Pobesneo je, a njegova srdba je pulsirala kao svetlost u mom
oku. Osetio sam gorinu njegovog uma i njegovo beznadeno
rasuivanje.
Ah, to ivo meso izgleda ovako! Bio sam u vlasti bezobzirne
gladi.
A on je to znao. Na neki divlji i bezuman nain, on je to
predosetio, i, bacivi jo jedan zloban pogled, potra ka stepenitu.
Odmah sam ga uhvatio. U stvari, uivao sam da ga hvatam, jer je
to bilo tako jednostavno. U jednom trenu terao sam sm sebe da
posegnem za njim i premostim razdaljinu koja nas je delila.
Podigao sam ga sa poda; sledeeg trenutka sam ga drao
bespomonog u svojim rukama; noge su mu se slobodno klatile i
naprezale su se da me utnu.
 Drao sam ga bez napora, kao to bi jedan snaan mukarac
drao neko dete. Njegov um je bio mete mahnitih misli i inilo se
da nije sposoban da odlui ta bi trebalo da uini da spase ivu
glavu.
Ali slabaan mrmor tih misli bio je poniten prizorom koji je on
za mene predstavljao.
Njegove oi vie nisu bile ogledala njegove due. Bila je to samo
okrugla pihtijasta masa, ije su me boje morile. A njegovo telo nije
bilo nita vie do zgreni zalogaj vrueg mesa i krvi, koje moram
imati ili u umreti.
Uasavalo me je to to je ta hrana trebalo da bude iva, to je ta
ukusna krv trebalo da tee kroz te ruke i prste to se bore, a opet,
inilo se savrenim to je tako bilo. On je bio to to je bio, a ja ono
to jesam, i nahraniu se njime.
Povukao sam ga do svojih usana. Rastrgao sam ispupenu
arteriju na njegovom vratu. Krv je zapljusnula moje nepce. Izustih
tihi krik dok sam ga nabijao na sebe. To nije bio gorua tenost
gospodareve krvi, niti divni eliksir koji sam pio sa kamenja
tamnice. Ne, to je bila sama svetlost pretvorena u tenost. Bolje
reeno, ova je krv bila neto hiljadu puta opojnije: imala je ukus
sonog ljudskog srca koje ju je ispumpavalo, predstavljala je samu
sr vrelog mirisa dima.
Mogao sam da osetim kako mi se ramena podiu, prsti zarivaju
dublje u njegovo meso, dok je iz mene dopirao skoro pevuei
glas. Nije bilo nijedne druge vizije sem slike njegove siune,
soptee due, ali to jenjavanje je bilo tako snano da on, ili barem
ono to je bio, nije imao nikakvog udela u tome.
Bila je potrebna sva moja snaga da ga odvojim od sebe pre
konanog trenutka. Kako sam samo eleo da osetim kako mu staje
srce. Kako sam eleo da osetim kako se otkucaji usporavaju, a
potom kako zamiru; tada bih znao da ga posedujem.
Ali, nisam se usudio.
Skliznuo je tromo iz mojih ruku na kamenje, rairenih udova,
dok su mu se beonjae nazirale ispod poluzatvorenih kapaka.
 Uvideh da ne mogu da se otrgnem od slike njegove smrti, da
sam nemo fasciniran njome. Ni najmanji detalj mi nije smeo
promai. uo sam njegov poslednji izdah, video njegovo telo kako
se bez opiranja smiruje u samrtnom asu.
Krv me je zagrejala. Osetio sam je kako kuca u mojim venama.
Moje je lice bilo vrue naspram mojih aka, a moj vid se izuzetno
izotrio. Osetio sam se tako snanim da se to ne moe ni zamisliti.
Podigao sam le i poeo da ga vuem sve nie i nie niz vijugave
stepenice u kuli; vukao sam ga sve do smrdljive tamnice, gde sam
ga bacio da truli sa ostalima.

B ilo je vreme da krenem, pravi trenutak da isprobam svoje

moi. Napunio sam kesu i depove sa onoliko novca koliko je
moglo da u njih stane i opasao sam draguljima ukraen ma, koji
nije bio preterano staromodan, a onda sam siao, zakljuavi
gvozdenu kapiju kule za sobom.
Kula je, oigledo, bila jedino to je preostalo od razruenog
zdanja. Uhvatio sam na vetru miris konja - snaan, veoma lep
miris, moda ba onakav kakvog bi ga jedna ivotinja osetila - i
uputio se u tiini ka stranjoj strani privremene tale.
U njoj nije bila samo lepa, stara koija ve i etiri predivne crne
kobile. Bilo je vie nego divno to me se nisu plaile. Poljubio sam
njihove glatke slabine i dugake, nene noseve. U stvari, toliko sam
bio zaljubljen u njih da sam mogao svojim novosteenim ulima
satima da otkrivam to god se moe o njima. Ali, bio sam eljan i
drugih stvari.
U tali se, takoe, nalazio neki ovek, a njegov miris sam osetio
im sam stupio unutra. On je vrsto spavao, a kada sam ga
probudio, video sam da je to bio jedan malouman deak, koji za
mene nije predstavljao nikakvu opasnost.
 Ja sam sada tvoj gospodar, rekao sam mu dok sam mu davao
zlatnik, ali mi veeras nee biti potreban. Samo e mi osedlati
konja.
Dovoljno je razumeo da mi kae da u tali nema nijednog sedla,
pre nego to je ponovo zadremao.
Dobro. Isekao sam dugake koijske uzde, namestio ih na jednu
od najlepih kobila i odjahao bez sedla.
Ne mogu vam objasniti kako je to bilo; oseaj buktanja konja na
kojem sam jahao, prohladni vetar i visoki svod nonog neba. Moje
telo je bilo stopljeno sa ivotinjom. Leteo sam iznad snega, prvo
smejui se glasno, a onda povremeno pevajui. Isputao sam i
visoke tonove kao nikada do sada, a onda sam zaranjao u sjajni
bariton. Povremeno bih jednostavno ispustio krik, kao odraz
neega slinog radosti. Mora da je to bila radost. Ali kako jedno
udovite moe da oseti radost?
eleo sam da odjaem do Pariza, naravno. Ali, znao sam da jo
nisam bio spreman. Bilo je jo i suvie toga to nisam znao o
svojim moima. I tako sam odjahao u suprotnom smeru; jahao
sam sve dok nisam doao nadomak nekog malog sela.
Nigde uokolo nije bilo ljudskih bia. Dok sam prilazio malenoj
crkvi, osetio sam u sebi ljudski bes i impulsivnost, koji su
naruavali moju tajnovitu, prozirnu sreu.
Hitro sam sjahao i pokuao da otvorim vrata na crkvi. Brava je
popustila i ja uoh; iao sam kroz glavnu lau crkve sve do mesta
gde se uva osvetena hostija.
Ne znam ta sam osetio u tom trenutku. Moda sam eleo da se
neto dogodi. Oseao sam se strano. Munja nije sevnula. Zurio
sam u crveni sjaj svea za bdenje nad oltarom. Pogledao sam u
zamrznute likove u neosvetljenoj tami oslikanog stakla.
U oajanju sam priao mestu za priee i poloio ruke na sam
tabernakl. Razglavio sam njegova vratanca, posegnuo unutra i
izvadio dragoceni ciborij sa osvetanim hostijama. Ne, ovde nije
bilo nikakve moi, nieg to sam mogao ili da vidim ili da znam ili
da osetim bilo kojim svojim monstruoznim ulom, nita to bi na
mene reagovalo. Tu je bilo samo hostija, zlata, voska i svetla.
 Spustio sam glavu na oltar. Mora da sam izgledao kao svetenik
usred mise. A onda sam sve ponovo zatvorio u tabernakl. Dobro
sam sve zamandalio kako niko ne bi primetio da je poinjeno
svetogre.
Zatim sam se uputio niz jednu stranu crkve, pa uz drugu, dok su
me ivopisne slike i statue opinjavale. Postade mi jasno da mogu
da vidim sam in stvaranja vajara i slikara, a ne samo stvaralako
udo. Video sam nain na koji je lak upijao svetlo. Mogao sam da
vidim i male greke u perspektivi, momente neoekivane
izraajnosti.
Kako bi mi se tek inili veliki majstori, razmiljao sam. Video
sam sebe kako zurim u najjednostavnije crtee naslikane na
okreenim zidovima. A onda sam kleknuo da vidim are na
mermeru, a onda sam shvatio da leim na podu i razrogaenih
oiju zurim u patos pod svojim nosem.
Ovo je ve preterivanje. Ustao sam, pomalo drhui, pomalo
plaui. Posmatrajui svee, uini mi se kao da su ive, ali od svega
toga mi ve postade muka.
Vreme je da se izgubim odavde i odem u selo.
***
U selu sam bio dva sata; veinu vremena me niko nije ni video
ni uo.
Uvideo sam da je izuzetno lako preskakati preko batenskih
zidova, skakati sa zemlje na nie krovove. Mogao sam da skoim
sa visine od tri sprata na zemlju i da se popnem uz kuu gurajui
nokte i none prste u malter izmeu kamenja.
Virio sam kroz prozore; video sam parove kako spavaju u
svojim izguvanim krevetima, bebe kako dremuckaju u
kolevkama, starice kako krpe kraj slabog svetla.
A kue su liile, barem meni, na kuice za lutke sa svim svojim
potreptinama. Savrena kolekcija igraaka sa nenim, malim,
drvenim stolicama i uglaanim policama iznad kamina,
zakrpljenim zavesama i dobro izribanim podovima.
 Sve sam to gledao kao neko ko nikada nije bio deo ivota, zurio
sam s ljubavlju i u najjednostavnije detalje. Utirkana bela kecelja
obeena o kuku, iznoene izme kraj kunog ognjia, vr pored
kreveta.
A ljudi... o ljudi su bili udo!
Naravno da sam nanjuio njihov miris, ali sam bio sit, i to me
nije inilo nesrenim. Vie me je oduevljavala njihova ruiasta
koa i njihovi neni udovi, preciznost kojom su se pokretali, itav
tok njihovih ivota, kao da nikada nisam bio jedan od njih. To to
su imali po pet prstiju na svakoj ruci - inilo se neverovatnim. Oni
su zevali, plakali, prevrtali se u snu. Bio sam oaran njima.
A kada bi progovorili, ni najdeblji zidovi nisu mogli da me
spree da ujem njihove rei.
Ali, najarobniji vid mojih otkria bio je da sam mogao da ujem
misli ovih ljudi, kao to sam uo i misli zlonamernog sluge, kojeg
sam ubio. Nesrea, patnja, oekivanja - to su bila strujanja u
vazduhu, neka slaba, neka strahovito jaka, a neka nita vie do
traka koji bi nestao i pre nego to bih otkrio njegov izvor.
Ali, ja nisam mogao, u pravom smislu rei, da itam njihove
misli.
Najtrivijalnije misli bile su za mene zabaurene, a kada bih se
udubio u sopstvena razmiljanja, ak ni njihove najsnanije strasti
nisu mogle da prodru do mene. Sve u svemu, samo su jaki oseaji
dospevali do mene, i to samo onda kada bih poeleo da ih osetim,
a bilo je i umova koji mi, ak i u najveem besu, nita nisu
saoptavali.
Ova otkria su me potresala i skoro povredila, kao to je to
inila i jednostavna lepota koju sam video u svemu oko sebe, sva
ta rasko obinosti. Ali, veoma sam dobro znao da se iza svega
toga nalazio ponor i da bih prilino iznenada mogao u njega
bespomono da se stropotam.
Uostalom, ja nisam bio jedan od tih toplih i pulsirajuih uda
zamrenosti i nevinosti. Oni su bili moje rtve.
 Dolo je vreme da napustim selo. Ovde sam dovoljno nauio.
Ali, pre nego to sam otiao, usudio sam se na jo jedan konaan
in. Nisam mogao da se oduprem tom porivu. Jednostavno sam to
morao da uradim.
Podigavi visoki okovratnik svog crvenog ogrtaa, uetah u
krmu, pronaoh jedan oak udaljen od vatre i naruih au vina.
Svi su me u tom malom prostoru prostrelili pogledom, ali ne zato
to su znali da je meu njima jedno natprirodno bie. Oni su
jednostavno gledali u bogato odevenog gospodina! Ostao sam
dvadeset minuta iskuavajui ih i dalje. Niko, ak ni ovek koji me
je posluivao, nita nije primetio! Podrazumeva se da nisam ni
dotakao vino. Samo jedan gutljaj - i moje telo to ne bi istrpelo. Ali,
stvar je bila u tome to sam mogao da prevarim smrtnike! Mogao
sam da budem meu njima!
Bio sam u zanosu kada sam napustio krmu. im sam se
domogao ume, poeo sam da trim. Jurio sam tako brzo da su
nebo i drvee postali nerazgovetni. Skoro da sam leteo.
A onda sam stao i poeo da poskakujem i da se igram uokolo.
Skupljao sam kamenje i bacao ga tako daleko da nisam mogao da
vidim ni gde je padalo. A kada sam ugledao veliku izlomljenu
granu, debelu i punu biljnih sokova, podigao sam je i prelomio
preko kolena kao da je bila obina suva granica.
Prvo sam vikao, a onda sam pevao to sam jae mogao.
Stropotao sam se na travu smejui se.
A onda sam se pridigao, skinuo ogrta i ma i poeo da izvodim
zvezdu. Izvodio sam je kao akrobate kod Renoa. A onda sam
uradio sjajan salto. Izveo sam ga opet, ovoga puta prvo unazad, pa
napred, zatim sam izveo dvostruki salto, pa trostruki, te sam
poskoio u vazduh neka etiri i po metra; prizemljio sam se pravo
na noge, prilino zajapuren i bez daha, ali sam eleo da izvedem
jo ovakvih trikova.
Ali, dolazilo je jutro.
Samo istanane promene u vazduhu i na nebu, ali sam ih oseao
kao da su Paklena zvona zvonila. Paklena zvona koja su pozivala
vampira da ide nazad kui da se prepusti snu smrti. Ah, ta
rastapajua divota neba, krasota prizora nerazgovetnih zvonika!
Dve udne misli pale su mi na pamet: da je u paklu svetlost vatre
verovatno toliko arka da nalikuje sunevim zracima i da e to biti
jedini sunevi zraci koje u ikada videti.
Ali ta sam to ja uinio? - pomislio sam. Ja nisam ovo traio, ja
se nisam predao. ak i kada mi je Magnus rekao da umirem,
suprotstavio sam mu se, a opet, sada sluam Paklena zvona.
Pa, koga je za to uopte briga?

***

Kada sam dospeo u dvorite crkve, spreman za odlazak kui,

neto mi je privuklo panju.
Pridravajui konja za uzde, stajao sam i posmatrao malu
istinu naikanu grobovima, ali nisam mogao da dokuim ta je
to to mi je privuklo panju. A onda se opet to pojavilo i tada sam
znao. Osetio sam udaljeno prisustvo u dvoritu crkve.
Stajao sam tako mirno da sam uo bubnjanje u svojim venama.
To prisustvo nije bilo ljudsko! Nije imalo mirisa. I od njega nisu
dopirale ljudske misli. Pre se inilo da je prikriveno i da se uva.
Znalo je da sam ovde. Posmatralo me je.
Da li je mogue da mi se to priinjava?
Stajao sam, oslukivao i posmatrao. Gomilica ratrkanih, sivih
nadgrobnih spomenika virila je iz snega. A u daljini se nalazio niz
velikih drevnih ukraenih kripti, koje su bile isto tako opustoene
kao i nadgrobno kamenje.
inilo se da se prisustvo unja negde blizu kripti, a onda sam ga
razgovetno uo dok se kretalo prema oblinjem drveu.
Ko si ti?, pitao sam. Zauo sam svoj glas otar kao no.
Odgovori mi!, uzviknuo sam jo glasnije.
Osetio sam ogroman mete u njemu, u tom prisustvu, i bio sam
sasvim siguran da se veoma brzo udaljava. Pojurio sam preko
crkvenog dvorita za njim i osetio sam da se gubi. Svejedno, nisam
video nita u jalovoj umi. Shvatio sam da sam jai od njega i da se
ono mene plailo!
Pa zamislite to! Plailo se mene!
Nisam imao pojma da li ono jeste ili nije telesno, da li je moda
vampir kao to sam i ja, ili je neto to nije posedovalo materijalni
oblik.
Jedno je sigurno, rekao sam, ti si kukavica!
umovi u vazduhu. Nakratko mi se uinilo kao da uma die.
Oseaj sopstvene moi me je prelio, kao da je odavno kipeo u
meni. Ja se niega nisam bojao. Ni crkve, ni mraka, ni glista koje su
gamizale po leevima u mojoj tamnici. Nisam se plaio ak ni ove
tajanstvene jezive sile koja se sad povukla u umu. inilo se da je u
blizini, ponovo nadohvat ruke. Nisam se bojao ak ni oveka.
Ja sam bio izuzetan demon! Da sam kojim sluajem sedeo na
stepenitu pakla, sa laktovima naslonjenim na kolena, i da mi je
avo rekao: Lestate, doi, izaberi vrstu avola u ijem obliku eli
da pohodi zemlju, kako bih mogao da izaberem bolji oblik od
sopstvenog? I odjedared mi se uinilo da je patnja bila zamisao
koju sam poznavao u nekom drugom postojanju i da je vie nikada
neu iskusiti.

Ne mogu da izdrim da se ne nasmejem kada pomislim na tu

prvu no, posebno na taj odreeni trenutak.

S ledee noi sam odjezdio u Pariz sa onoliko zlata koliko sam

mogao da ponesem. Sunce samo to je zamrlo za horizont kada
otvorih oi, a isto azurnoplavo svetlo jo je izbijalo sa neba dok
sam se peo na konja i kad sam izjahao u grad.
Umirao sam od gladi.
 Na sreu, napao me je neki razbojnik pre nego to sam i stigao
do gradskih bedema. Izleteo je iz ume, pitolj mu je blesnuo, a ja
sam zaista video metak kako izlee iz burenceta pucaljke i
promauje me dok sam skakao sa konja i bacao se na njega.
On je bio snaan ovek i bio sam zapanjen koliinom uivanja
koje me je obuzelo dok je on psovao i borio se. Opaki sluga kojeg
sam usmrtio prole noi bio je star. Ovo je bilo tvrdo i mlado telo.
ak me je i grubost njegove loe obrijane brade uzbuivala;
sviala mi se i snaga u njegovim rukama dok me je udarao. Ali, sve
to nije bila ala. Sledio se kada sam mu zario zube u arteriju, a
kada je krv pojurila u mene, predstavljala je istu ulnost. U stvari,
bila je tako izvanredna da sam potpuno zaboravio da treba da se
povuem pre nego to srce prestane da kuca.
Kleali smo zajedno u snegu; bila je to bujica, ivot koji je ulazio
u mene zajedno sa krvlju. Nisam mogao da se pomerim jedan
dugaak trenutak. Hmmm, ve si prekrio pravila, pomislio sam.
Da li sada treba da umrem? Ne izgleda mi kao da e se to dogoditi.
Samo uskovitlani delirijum.
I jadan, mrtav kukin sin u mojim rukama, koji bi mi razneo lice
svojim pitoljem da sam mu to dozvolio.
Nastavio sam da zurim u nebo, koje se smraivalo, u veliku
titrajuu masu senki preda mnom, koja je predstavljala Pariz. A
nakon svega, oseao sam samo toplinu i oigledno narastajuu
snagu.
Zasada je dobro. Ustadoh i obrisah usne. Potom zavitlah mrtvo
telo koliko sam dalje mogao preko netaknutog snega. Bio sam
snaniji no ikada.
Neko krae vreme sam tako stajao, oseajui se prodrljivo i
ubilaki, sa eljom da ponovo usmrtim samo da se ova ekstaza
nikada ne zaustavi. Ali nisam mogao da popijem vie krvi i
postepeno sam se smirio i donekle promenio. Obuzeo me je oseaj
utuenosti. Neki oseaj samoe, kao da je lopov bio neki moj
prijatelj ili rod koji me je napustio. Nisam mogao da ga razumem,
osim to sam znao da je pijenje bilo jedan krajnje intiman in.
Njegov miris je sada bio na meni i na neki nain mi se sviao. A eto
njega tamo, metrima udaljen od mene, lei na nabranoj kori snega,
ruku i lica posivelih ispod uzdiueg meseca.
Do avola, kukin sin je hteo da me ubije, zar nije?

U roku od sat vremena pronaao sam Pjera Roea, sposobnog

advokata, u njegovom domu u Mareu. Ambiciozan mlad ovek bez
ikakvih predrasuda u odnosu na mene. Gramziv, pametan,
savestan. Upravo ono to sam i eleo. Ne samo da sam mogao da
itam njegove misli kada nije govorio ve je poverovao u sve ono
to sam mu ispriao.
Bio je vie nego spreman da bude na usluzi suprugu jedne
naslednice iz Santo Dominga - i naravno da e ugasiti sve svee
sem jedne, ukoliko me oi jo uvek bole od tropske groznice. to
se tie mog bogatstva u vidu dragog kamenja, trgovao je sa
najuvaenijim juvelirima. Bankovni rauni i punomoje za moju
porodicu u Overnju - da, odmah.
Ovo je bilo lake nego glumiti Lelia.
Ali bilo mi je jako teko da odrim koncentraciju. Sve me je
ometalo - zadimljeni plamenovi svea na mesinganom postolju za
mastilo, pozlaene are kineskih tapeta i mesje Roeovo
neverovatno majuno lice sa oima koje su svetlucale iza malenih
osmougaonih naoara. Njegovi zubi su me navodili da razmiljam
o dirkama klavisena.
Najobiniji predmeti u sobi izgledali su kao da igraju. Jedna
krinja je zurila u mene svojim mesinganim kvakama kao oima. A
glas neke ene koja je pevala u sobi na spratu uo se uprkos tihom
tutnjanju pei i kao da mi je govorio nekim nenim, treperavim
tajnim jezikom: Doi.
Ali, uinilo mi se da e ovako biti zauvek i morao sam da se
obuzdam. Novac mora da bude poslat preko kurira iste ove noi
mom ocu, mojoj brai i Nikolasu de Lenfonu, muziaru u
Renoovom pozoritu, kome je samo trebalo rei da je novac poslao
njegov prijatelj Lestat de Lionkur. elja Lestata de Lionkura bila je
da se Nikolas de Lenfon odmah preseli u pristojan stan na Il Sen
Luju, ili na neko drugo valjano mesto, a Roe bi, naravno, trebalo
da mu pomogne u tome. Nakon toga, Nikolas de Lenfon bi trebalo
da uzima asove violine. Roe treba da kupi Nikolasu de Lenfonu
najbolju moguu violinu: Stradivarijevu violinu.
I najzad, jedno odvojeno pismo trebalo je napisati za moju
majku, markizu Gabrijelu de Lionkur, na italijanskom, da ga niko
drugi sem nje ne moe proitati, a njoj je trebalo poslati novac
zasebno. Ako bude u mogunosti da otputuje u severnu Italiju, u
mesto gde je roena, moda bi mogla da zaustavi tok svoje suice.
Osetio sam divnu vrtoglavicu od same pomisli da e biti
slobodna da pobegne. Zapitao sam se ta e ona misliti o svemu
ovome.
Jedan podui tren nisam uo nita to mi je Roe govorio. Prvi
put u svom ivotu zamislio sam je odevenu kao markizu, to je i
bila, kako prolazi kroz kapiju naeg zamka u svom sopstvenom
estopregu. A onda se prisetih njenog usahlog lica i zauh kaalj iz
njenih grudi kao da je sada bila ovde sa mnom.
Poaljite joj pismo i novac veeras, rekao sam. Ne zanima me
koliko e to kotati. Uradite kako vam kaem. Poloio sam za nju
dovoljno zlata da ivi bez brige itav ivot, ukoliko je ivot uopte
imala.
A sada, rekao sam, da li znate nekog trgovca koji se bavi
prodajom pokustva, slika, tapiserija? Nekoga ko bi nam otvorio
svoje radnje i magacine jo veeras?
Naravno, mesje. Dozvolite mi da uzmem svoj kaput. Odmah
kreemo.
Uputili smo se u predgrae Sen Deniz u roku od nekoliko
minuta.
Tokom nekoliko narednih sati preturao sam zajedno sa svojim
smrtnim pomonicima po raju materijalnog bogatstva, svojatajui
sve to bih poeleo. Kauevi i stolice, porcelansko i srebrno
posue, zavese i kipovi -sve je to bilo moje i mogao sam to uzeti.
Dok sam u glavi ve preobrazio zamak u kojem sam odrastao, sve
vie i vie robe bivalo je iznoeno iz radnje, spremno da se
upakuje i odmah poalje brodom na jug. Svojim malim
bratanicama i bratancima poslao sam igrake o kojima nisu mogli
ni da sanjaju - majune brodove sa pravim jedrima, kuice za lutke
izraene sa neverovatnom vetinom i preciznou.
Uio sam od svake stvari koju bih dotakao. A bilo je i trenutaka
kada bi sve boje i tkanine postajale previe ljatee, isuvie
nesnosne. Ridao sam u sebi.
Moje pretvaranje da sam ljudsko bie potpuno bi uspelo da nije
dolo do jedne kobne okolnosti.
U jednom trenutku, dok smo lutali magacinom, pojavio se jedan
pacov, kao to to gradski pacovi umeju - trei uza zid tik kraj nas.
Zurio sam u njega. Nita u tome nije bilo neobino. Ali tu, usred
maltera, tvrdog drveta i izvezenih tkanina, pacov je izgledao
udnovato neobino. A ljudi, naravno - ne shvatajui, poee
ludaki da mumlaju izvinjenja zbog pacova i da trupkaju nogama
ne bi li ga oterali.
Njihovi glasovi postae smea zvukova, kao orba koja se krka
u kotlu. Sve o emu sam mogao da razmiljam bilo je to da pacov
ima zaista tanune noge i da jo nisam uspeo paljivo da osmotrim
pacova, niti bilo koje drugo malo toplokrvno stvorenje. Otiao
sam, uhvatio pacova - i previe lako, mislim - i pogledao njegove
noice. eleo sam da vidim kakvi su mu ti majuni nokti na
nogama i kakvo mu je meso izmeu noica; u potpunosti sam
zaboravio da se nalazim u prisustvu ljudi.
Iznenadna tiina je bilo to to me je povratilo. Obojica su
zaprepaeno zurila u mene.
Nasmeio sam im se najnevinije to sam mogao, pustio pacova i
vratio se kupovini.
Oni, ipak, nikada nita nisu spomenuli. Ali, u ovome je bilo
pouke za mene. Stvarno sam ih uplaio.
Kasnije te noi, svom advokatu sam dao jo jedan, poslednji,
nalog: poslati poklon od sto kruna Renou, vlasniku pozorita, sa
porukom zahvalnosti za njegovu dobrotu.
Saznajte kakva je situacija u tom malom pozoritu, rekao sam
mu. Saznajte da li je u nekim dugovima.
 Naravno da nikada neu ni prii nadomak pozorita. Ne smeju
nikada da saznaju ta se dogodilo, nikada ne smeju da budu
zatrovani time. Zasada sam uradio sve ono to sam mogao za one
koje sam voleo, zar ne?
A kada je sve ovo bilo okonano, kad su crkveni satovi preko
belih krovova odzvonili tri sata, a ja bio dovoljno gladan da sam
mogao osetiti miris krvi na koju god stranu da se okrenem, shvatio
sam da stojim na praznom Bulevar du Templu.
Prljavi sneg se pretvorio u kaljugu ispod tokova koija, a ja
sam gledao u pozorite sa njegovim isprskanim zidovima,
pocepanim plakatima i imenom mladog smrtnog glumca - Lestat
de Valoa, jo uvek ispisanim crvenim slovima.

10

N ekoliko narednih veeri nastupilo je opte divljanje. Poeo

sam da ispijam Pariz kao da je on krv. U rano vee harao sam
najopasnijim delovima grada, meajui se sa lopovima i ubicama,
esto im pruajui zabavnu priliku da se odbrane, a potom sam se,
okomivi se na njih svojim fatalnim zagrljajem, gostio do take
prodrljivosti.
Naslaivao sam se razliitim vrstama rtava: velikim tipovima
teka koraka, malim i ilavim tipovima, rutavim i tamnoputim, ali
najdrai mi je bio mlad olo, koji bi vas ubio zarad nekoliko
novia u depu.
Oboavao sam njihovo gunanje i kletve. Nekada bih ih drao
jednom rukom i smejao bih im se sve dok ne bi potpuno
pobesneli; bacao bih njihove noeve preko krovova i pitolje o zid.
Ali, u svemu ovome moja prava snaga oseala se kao maka kojoj
nikada nije bilo dozvoljeno da skoi. I jedina stvar koju sam kod
njih mrzeo bila je strah. Ako bi rtva stvarno bila preplaena,
obino bih gubio interesovanje.
 Kako je vreme prolazilo, nauio sam da odgaam ubijanje. Pio
sam malo od jednoga, malo vie od drugoga, a zatim sam uzimao
grandiozan srk same smrti od treeg ili etvrtog. Upravo sam
proganjanje i borbu produavao u ime sopstvenog zadovoljstva. A
kada bih bio sit od sve te jurnjave i pijenja tokom jedne veeri,
koje bi inae zadovoljilo est zdravih vampira, usmerio bih svoj
pogled na ostatak Pariza, na sve velianstvene razonode koje sebi
ranije nisam mogao da priutim.
Ali, ne pre nego to bih otiao do Roeove kue da ujem vesti o
Nikolasu ili o majci.
Njena pisma su bila ispunjena radou zbog mog uspeha.
Obeala mi je da e otii u Italiju na prolee ukoliko smogne snage
da to izvede. Sada je, naravno, elela knjige iz Pariza, i novine, i
note za klavisen koji sam joj poslao. I zahtevala je da zna da li sam
zaista srean, da li sam ispunio svoje snove. Bila je sumnjiava u
pogledu bogatstva. Bio sam tako srean kod Renoa. Morao sam joj
se poveriti.
Za mene bi bila prava agonija da saznam da neko ita naa
pisma. Dolo je vreme da postanem istinski laov, to nikada
nisam bio. Ali za nju u i to uiniti.
to se Nikija tie, trebalo je da znam da se nee zadovoljiti samo
poklonima i neodreenim priama, ve da e zahtevati da me vidi i
da e ustrajati u tome. On je pomalo zastraivao Roea.
Ali nije bilo nikakve vajde od toga. Advokat nije mogao nita
vie da mu kae osim onoga to sam mu sm ispriao. Bio sam
tako oprezan u pogledu vienja sa Nikijem da nisam ak ni pitao
gde se nalazi kua u koju se preselio. Rekao sam advokatu da se
pobrine da on uzima asove kod svog italijanskog maestra i da ima
sve to god poeli.
Ali nekako mi je polo za rukom da ujem, poprilino protiv
svoje volje, da Nikolas nije napustio pozorite. Jo uvek je svirao u
Renoovom pozoritu.
To me je razbesnelo. Zato, do avola, on to radi? - pomislio
sam.
 Zato to je voleo da bude tamo, kao to sam neko i ja to voleo,
eto zato. Da li je iko uopte trebalo ovo da mi kae? Svi smo bili
kao jedna porodica u toj pacolovci od pozorita. Ne razmiljaj o
trenutku kada se podie zavesa, kada publika pone da pljee i
uzvikuje...
Ne. Poaljite sanduke vina i ampanjca u pozorite. Poaljite
cvee za anetu i Lukinu, devojke sa kojima sam se najvie
prepirao ali koje sam i oboavao, i jo poklona u zlatu za Renoa.
Platite sve dugove koje ima.
Ali kako su noi prolazile i pokloni bivali odailjani, Reno je
bivao u sve veoj neprilici zbog sve te dareljivosti. Dve nedelje
kasnije, Roe mi je rekao da Reno ima predlog.
On je eleo da ja kupim pozorite, da njega zadrim kao
menadera i da mu stavim na raspolaganje dovoljno kapitala da
izvodi vee i grandioznije predstave od onih koje je do sada
prireivao. Sa mojim novcem i njegovom dosetljivou, mogli
bismo od pozorita da napravimo neto o emu e ceo Pariz
brujati.
Nisam mu odmah odgovorio. Trebalo mi je malo vie vremena
da shvatim da zaista mogu da postanem vlasnik pozorita tek
tako, da ga posedujem kao dragulje u krinji, ili odeu koju sam
nosio, ili kuicu za lutke koju sam poslao svojim bratanicama. Moj
odgovor je bio - ne, i krenuh dalje zalupivi vratima.
Ali sam se odmah vratio.
Dobro, kupite pozorite, rekao sam, i dajte mu deset hiljada
kruna da radi sa njima ta mu je volja. Ovo je bilo pravo
bogatstvo. Ali, nisam ak ni znao zato sam to uradio.
Ovaj bol e proi, pomislio sam, mora da proe. Moram da
obuzdam svoje misli, da shvatim da sve ovo ne moe da utie na
mene.
Najzad, gde sam sve provodio vreme? U najgrandioznijim
pozoritima Pariza. Imao sam najbolja mesta za balet i operu, za
Molijerove i Rasinove drame. Muvao sam se ispred svetiljki koje
su se nalazile na prednjem delu pozornice, zurei u glumce i
glumice - velikane scene. Dao sam da mi se izradi prelepa odea u
svim duginim bojama, nosio sam prstenje, perike po poslednjoj
modi, cipele sa dijamantskim kopama i zlatnim potpeticama.
A preda mnom je bila itava venost opijanja poezijom koju
sam sluao, opijanja pesmom i pokretima ruku plesaa, opijanja
zvukom orgulja koje su udarale u velikoj pilji Notr Dama i
odzvanjanjem zvona koja su odbrojavala sate, opijanja snegom
koji beumno pada po praznim vrtovima Tiljerija.
Sa svakom narednom noi moja opreznost je sve vie poputala
kada sam se nalazio meu smrtnicima; sada mi je bilo lagodnije u
njihovom drutvu.
Nije prolo ak ni mesec dana kada sam smogao hrabrosti da
banem pravo na prepun bal u kraljevskoj palati. Bio sam topao i
zajapuren od krvi i odmah se prikljuih plesu. Nisam izazvao ni
najmanju sumnju. tavie, privlaio sam ene; oboavao sam dodir
njihovih vrelih prstiju i mekou njihovih ruku i grudi.
Nakon toga, bazao sam usred ranoveernje gomile po
bulevarima. mugnuvi pored Renoovog pozorita, uvlaio sam se
u druga pozorita da bih gledao lutkarske predstave, mimiare,
akrobate. Vie nisam prezao od ulinih lampi. Odlazio sam u kafee
i naruivao kafu samo da bih osetio njenu toplotu na svojim
prstima, a razgovarao sam i sa ljudima, kada bih to poeleo.
ak sam se sa njima i prepirao o stanju u monarhiji, a latio sam
se i da savladam vetinu bilijara i kartakih igara. inilo mi se da
mogu da odem pravo u Renoovo pozorite, da kupim kartu i
klisnem na balkon da vidim ta se dogaa - da sam to eleo. Da
vidim Nikolasa!
Pa ipak, nisam to uradio. Kakve su to bile sanjarije o tome da se
pribliim Nikiju? Jedna je stvar bila poigravati se strancima,
mukarcima i enama koji me nikada nisu poznavali, ali ta bi
Nikolas video kada bi me pogledao u oi? ta bi video kada bi
pogledao moju kou? Osim toga, imao sam toliko toga da radim,
govorio sam sebi...
Sve vie i vie saznavao sam o svojoj prirodi i svojim moima.
 Moja kosa, na primer, bila je laganija a opet gua nego pre, i
uopte nije rasla. Nisu mi rasli ni nokti na rukama i nogama, koji
su sada bili sjajniji; kada bih ih odstranio, tokom dana bi se
regenerisali na duinu koju su imali kada sam preminuo. Iako ljudi
nisu mogli samo pogledom da primete ove tajne, videli su neke
druge detalje - neprirodan sjaj u mojim oima, viebojan odraz u
njima, kao i blago svetlucanje moje koe.
Kada sam bio gladan, to svetlucanje je bilo veoma izraeno, to
je bio jo jedan razlog vie da se nahranim.
Spoznao sam da mogu da hipnotiem ljude pogledom kada bih
ih zarobio, kao i odreenom, veoma otrom, modulacijom glasa.
Imao sam sposobnost da govorim tako tiho da me nijedan smrtnik
ne moe uti, a ako bih se kojim sluajem prodrao ili nasmejao
isuvie glasno, mogao sam da razorim njihove bubne opne. Mogao
sam da povredim i sopstvene ui.
Bilo je tu jo dodatnih potekoa, na primer, moji pokreti.
Trudio sam se da hodam, trim, pleem, smeim se i gestikuliram
kao ljudsko bie, ali kad bi me neto iznenadilo, uasnulo,
raalostilo - moje telo je moglo da se savija i krivi kao kod
akrobate.
ak je i moje lice moglo da poprimi potpuno drugaiji izraz.
Jedared, zaboravivi na to dok sam hodao Bulevarom du Templ,
razmiljajui naravno o Nikolasu, seo sam ispod jednog drveta,
skupio kolena i stavio ake na svoje obraze, kao neki nesreni
patuljak u bajkama. Gospoda iz osamnaestog veka, obuena u
brokatne frakove i bele svilene arape, nisu se tako ponaala,
barem ne na ulici.
Drugom prilikom, duboko zadubljen u razmiljanje o
prelamanju svetla na razliitim povrinama, poskoih i
prekrtenih nogu sedoh na vrh koije, oslonivi se pri tom
laktovima na kolena.
Ovo je zaprepaivalo ljude. Plailo ih je. Najee ne bi skrenuli
pogled, ak i kada bi bili preneraeni belinom moje koe. Brzo sam
shvatio da zavaravaju sami sebe time da se sve moe objasniti. To
je bio taj racionalni pogled na svet osamnaestog veka.
 Uostalom, u poslednjih stotinu godinu nije bilo nijednog sluaja
vetiarenja, a poslednji za koji sam znao bilo je suenje La
Voasanu, gataru koji je iv spaljen u doba Luja, Kralja Sunca.
A ovo je bio Pariz. Ako bi se dogodilo da sluajno razbijem
kristalne ae pri podizanju, ili ako bi pri otvaranju vrata tresnuo
njima tako jako da udare u zid, ljudi su pomiljali da sam pijan.
Ali, tu i tamo, odgovarao bih na pitanja smrtnika i pre nego to
bi mi ih postavili. Padao sam u stanje uspavanosti od samog
posmatranja svea ili granja, a tada se ne bih pomerao tako dugo
da su me ljudi zapitkivali da nisam moda bolestan.
Ali moj najvei problem bio je smeh. Zacenio bih se od njega i
ne bih se mogao zaustaviti. Bilo ta je moglo da prouzrokuje takvo
stanje. Samo ludilo situacije u kojoj sam se nalazio moglo je da
bude okida.
Ovo jo uvek moe lako da mi se dogodi. Ni gubitak, ni bol, ni
dublje razumevanje neke teke situacije u kojoj bi se naao - to
nije moglo da promeni. Neto me izazove da se nasmejem, ponem
da se smejem i ne mogu da se zaustavim.
Uzgred reeno, to razjaruje druge vampire, ali o tome emo
kasnije.
Kao to ste verovatno ve i primetili, nisam ni spomenuo druge
vampire. Stvar je u tome to nijednog nisam mogao da pronaem.
Nisam mogao da pronaem nijedno drugo natprirodno
stvorenje u itavom Parizu.
Smrtnici sa moje leve strane, smrtnici sa moje desne strane, a
tu i tamo - ba kada bih sebe ubedio da se to uopte ne deava -
osetio bih ono maglovito i izluujue neuhvatljivo prisustvo.
Njegova prisutnost vie nikada nije bila tako snana kao one
prve noi u dvoritu seoske crkve. I bilo je postojano u blizini
Pariskog groblja. Uvek bili zastao, okrenuo se i pokuao da ga
izvuem na videlo. Ali nije vredelo, ono bi nestajalo i pre nego to
bih bio siguran u njegovo postojanje. Nikada ga nisam mogao
pronai kad sam ja to hteo, a zadah gradskih grobalja bio je tako
odbojan da nisam hteo, niti sam mogao, tamo da odem.
 Ta odbojnost je poinjala da biva jaa od gadljivosti ili runog
seanje na sopstvenu tamnicu ispod kule. Gnuanje koje bi se
pojavilo na sm prizor ili miris smrti inilo se kao da je sastavni
deo moje prirode.
Nisam mogao da gledam pogubljenja kao ni kada sam bio onaj
drhturavi deak iz Overnja, a kada bih video leeve, rukama bih
prekrivao lice. Mislim da me je smrt vreala, osim kada bih ja bio
njen uzrok! ak i tela svojih rtava morao sam gotovo odmah da
se otarasim.
Ali da se vratimo na temu prisustva. Poeo sam da se pitam da
moda nije u pitanju neka druga vrsta sablasti, neto to ne moe
da opti sa mnom. S druge strane, imao sam izvesni utisak da me
prisustvo nadgleda; moda mi se ono ak i namerno otkrivalo.
to god da je bilo u pitanju, nisam video nijednog drugog
vampira u Parizu. Poeo sam da se pitam da li je mogue da u
nekom datom vremenu postoji vie od jednoga vampira. Moda je
Magnus unitio vampira od kojeg je ukrao krv. Moda je morao da
iezne kako bi na drugog preneo svoje moi. Onda u i ja morati
da umrem ako odluim da stvorim jo jednog vampira.
Ali ne, to nije imalo nikakvog smisla. Magnus je zadrao veliku
snagu i nakon to mi je dao svoju krv. A svoju vampirsku rtvu
okovao je u lance kada mu je ukrao moi.
Ogromna i izluujua misterija. Zasada je neznanje bilo pravo
blaenstvo. A i dobro mi je ilo spoznavanje stvari bez Magnusove
pomoi. A moda je upravo to ono to je Magnus i imao na umu.
Moda je to bio nain na koji se i sm upoznavao sa stvarima pre
nekoliko vekova.
Priseao sam se njegovih rei da u u tajnoj odaji kule pronai
sve to mi je potrebno da napredujem.

Provodio sam sate u lutanju gradom. Drutvo ljudskih bia

naputao sam samo kada je to bilo neophodno - kada sam morao
da se prikrijem u kuli.
 Ako mogu sa njima da pleem, igram bilijar i razgovaram, zato
onda ne mogu - pitao sam se - prebivati meu njima kao i kada
sam bio iv? Zato ne mogu da proem kao jedan od njih? I zato
ne mogu ponovo da prodrem u samo tkanje ivota, gde ima... ega?
Kai!
Evo, ve je skoro stiglo prolee. Noi su postajale toplije, a u
pozoritu se izvodila nova drama, sa novim akrobatskim takama
izmeu inova. Drvee je ponovo poelo da cveta, a ja sam svaki
budan trenutak provodio u razmiljanju o Nikiju.

Jedne noi u mesecu martu shvatio sam, dok mi je Roe itao

majino pismo, da mogu da itam isto tako dobro kao i on. Nauio
sam da itam iz hiljadu izvora, a da se ak nisam ni potrudio.
Poneo sam pismo sa sobom kui.
ak ni u unutranjoj odaji vie nije bilo tako hladno. Seo sam
kraj prozora i itao majine rei, prvi put u osami. Skoro da sam
mogao da ujem njen glas kako mi govori:
Nikolas pie da si kupio Renoovo pozorite. Tako dakle, sada
poseduje na Bulevaru du Templu ono maleno pozorite u kojem si
bio tako srean. Ali da li si zaista srean? Kada e mi odgovoriti?
Preklopio sam pismo i stavio ga u dep. Krvave suze su mi
navirale u oi. Zato je posedovala tako duboko razumevanje, a
ipak tako nedovoljno?

11

V etar je izgubio svoju otrinu. Svi mirisi grada polako su se

vraali. Trnice su bile pune cvea. Pohitao sam Roeovoj kui,
i ne razmiljajui o tome ta sam naumio da uradim. Zahtevao sam
da mi kae gde Nikolas ivi.
Samo u baciti oko na njega, uveriti se da je dobrog zdravlja i da
ivi u dovoljno komfornoj kui.
 iveo je na Il Sen Luju; kua je bila impresivna kao to sam i
eleo da bude, s tim to su svi prozori du keja bili zabravljeni.
Dugo sam stajao i posmatrao, a koija za koijom tandrkala je
preko oblinjeg mosta. I znao sam da moram da vidim Nikija.
Poeo sam da se penjem uza zid, kao to sam se pentrao u selu,
i shvatih da je to krajnje jednostavan zadatak. Sprat za spratom - i
popeh se vie nego to sam se ikada u prolosti usudio, a zatim
potrah preko krova, pa niza zid dvorita u potrazi za Nikijevim
stanom.
Proao sam pored nekoliko otvorenih prozora pre nego to sam
stigao do onog pravog. Tamo je bio Nikolas; sedeo je za velikim
stolom. Sa njim su bile aneta i Lukina. Jeli su kasnu veeru, kao
nekada i nas dvojica kada bi se zatvorilo pozorite.
im bacih prvi pogled na njega, povukoh se dalje od prozora i
sklopih oi. Pao bih da se desnom rukom nisam vrsto pridravao
za zid, a ona kao da je posedovala neku sopstvenu volju. Sobu sam
video samo na trenutak, ali svaki je detalj bio urezan u moje
pamenje.
Bio je obuen u staru odedu od zelenog baruna, preobuku
koju je ponekada nosio na krivudavim ulicama kod kue. Ali svuda
oko njega bilo je tragova bogatstva koje sam mu poslao: knjige u
konim povezima na policama, ukraeni sto i ovalna slika iznad
njega, italijanska violina, koja se blistala na novom klaviru.
Nosio je prsten sa dragim kamenom koji sam mu poslao,
njegova tamna kosa bila je pozadi uvezana crnom svilenom
manom; sedeo je zamiljen, sa laktovima na stolu, i nita nije
okusio iz skupocenog porcelanskog tanjira koji se nalazio ispred
njega.
Paljivo sam otvorio oi i ponovo ga pogledao. Sve ime ga je
priroda obdarila bilo je dostupno pogledu na blistavoj svetlosti:
mravi ali jaki udovi, velike ozbiljne braon oi i usta koja su, i
pored sve ironije i sarkazma koje su mogla da ispljunu, bila
detinjasta i spremna za poljubac.
U njemu je bilo neke krhkosti koju nikada nisam mogao da
shvatim. tavie, inio se beskrajno inteligentnim - moj Niki -
prepun zamrenih nepokolebljivih misli dok je sluao anetu, koja
je govorila bez prekida.
Lestat se oenio, rekla je, a Lukina je klimala glavom. ena
mu je bogata, a on ne sme da joj kae da je bio samo obian
glumac, prosto k pasulj.
A ja kaem da ga pustimo na miru, rekla je Lukina. Spasao je
pozorite od zatvaranja i obasipa nas poklonima...
Ja u to ne verujem, rekao je Nikolas ogoreno. On se nas ne bi
stideo. U njegovom glasu mogla se osetiti potisnuta srdba,
pretea alost. A zato bi onda nestao na onaj nain? uo sam ga
kako me doziva! Prozor je bio razbijen u paramparad! Kaem
vam da sam bio u polusnu i da sam uo njegov glas...
Meu njima je nastala nelagodna tiina. One nisu verovale u
njegovo vienje stvari, u to da sam nestao sa mansarde, a Nikolas
se sve vie povlaio i postajao jo ogoreniji to je vie to uzaludno
ponavljao. To sam mogao da osetim kroz njegove misli.
Vi, zapravo, i niste dobro poznavale Lestata, rekao je skoro
otresito, ali se zatim vratio prikladnijem vidu voenja
konverzacije, koji se ostalim smrtnicima vie sviao. Lestat bi
pljunuo u lice svakome ko bi se nas stideo! On mi alje novac. ta
bih ja trebalo da radim s njim? On se poigrava s nama!
One su utale - ta trezvena, praktina bia koja nisu htela da
govore nita loe o svom misterioznom darodavcu. Stvari su se
isuvie dobro odvijale.
Tokom te podue tiine, osetio sam dubinu Nikijeve patnje,
znao sam je kao da sam virio u njegov mozak. Nisam to mogao da
podnesem.
Nisam mogao da podnesem da rijem po njegovoj dui, a da on
to ne zna. Ipak, nisam mogao a da ne osetim neki ogroman, tajni
predeo u njemu, mraniji nego to sam ikada mogao i da sanjam.
Setio sam se njegovih rei o tami u njemu, koja je bila slina tami
koju sam ja osetio u onoj krmi, kao i toga da je pokuao da je
sakrije od mene.
 Skoro da sam mogao da vidim taj predeo. Na neki stvaran nain
ta oblast je bila izvan njegovog uma, kao da je njegov um bio samo
kapija koja vodi u haos rasprostrt van granica svega onoga to
nam je poznato.
To je bilo i previe zastraujue. Nisam eleo da vidim. Nisam
eleo da oseam ono to je on oseao!
Ali kako sam mogao da mu pomognem? To je bilo vano. ta
sam mogao da uradim da prekinem ovu patnju jednom za svagda?
Toliko sam eleo da ga dotaknem - njegove ake, ruke, njegovo
lice. eleo sam da dodirnem njegovo meso svojim novim,
besmrtnim prstima. Zatekao sam sebe da apuem re:
iv.
Da, ti si iv, to znai da moe umreti. I sve ono to vidim kada
te pogledam u potpunosti je nebitno. To je smea siunih pokreta
i nedefinisanih boja, kao da uopte i nema telo, ve kao da si skup
toplote i svetla. Ti si samo svetlo, a ta sam sada ja?
Vean kakav sam, uvijao sam se kao eravica u tom plamenu.
Ali, atmosfera se u toj prostoriji promenila. Lukina i aneta su
ustale da krenu; ljubazno su se pozdravljale sa Nikolasom. Nije
obraao panju na njih. Okrenuo se ka prozoru i ustao - kao da ga
je pozvao neki tajanstveni glas. Izraz na njegovom licu je bio
neopisiv.
Znao je da sam tu!
Istog trena zbrisah uz klizavi zid na krov.
Ali jo uvek sam mogao da ga ujem. Pogledah nanie i ugledah
njegove gole ake na prozorskoj gredi. Kroz tiinu sam uo
njegovu paniku. On je osetio da sam ja tu! Moje prisustvo - imajte
na umu - to je ono to je osetio, kao to sam ja osetio prisustvo na
grobljima. Kako je, zapitkivao je samog sebe, Lestat mogao da
bude ovde?
Bio sam isuvie uzbuen da bilo ta uradim. Prilepio sam se za
krov mansarde i mogao sam da osetim ostale kako odlaze i da on
sada ostaje sm. Sve o emu sam bio sposoban da razmiljam bilo
je: kakvo je to, do avola, prisustvo koje je on osetio?
 Ono to hou da kaem jeste to da vie nisam bio Lestat, bio
sam demon, snani i pohlepni vampir, a on je ipak osetio moje
prisustvo, prisuslvo Lestata, mladia kojeg je poznavao!
To je bilo drugaije od situacije kada bi neki smrtnik ugledao
moje lice i izbrbljao moje ime u pometnji. On je u mom
udovinom obliku prepoznao neto to je poznavao i voleo.
Prestao sam da ga oslukujem. Jednostavno sam samo leao na
krovu.
Ali znao sam da se kree ispod mene. Znao sam kad je uzeo
violinu sa svog mesta na klaviru i znao sam da je ponovo doao na
prozor.
Tada sam rukama prekrio ui.
I pored toga, uo sam muziku. Dopirala je iz instrumenta, krei
sebi put kroz no, kao da je neki blistavi element, drugaiji od
vazduha, svetla i materije, neto to se moe uzdii do samih
zvezda.
Okomio se na ice i skoro da sam mogao da ga vidim pred
sobom kako se njie napred-nazad, glave nagnute preko violine,
kao da je imao nameru da se stopi s muzikom. A onda je svaki
oseaj za njega iezao i ostao je samo zvuk.
Dugaki, vibrirajui tonovi, neprijatni glisando8 i violina koja
svira svojim jezikom. U poreenju s tim, svaka druga forma
optenja inila se pogrenom. Ipak, kako se melodija
produbljivala, pretvarala se u samu sutinu oaja, kao da je njena
lepota bila uasna sluajnost, groteska bez trunke istine u sebi.
Da li je on u to verovao, da li je to bilo ono o emu je oduvek
priao, dok sam ja neprekidno govorio o dobroti? Da li je violina
govorila umesto njega? Da li je on namerno proizvodio tu dugaku,
istu, tenu melodiju kako bi pokazao da lepota nita ne znai jer
se raa iz njegovog oaja, da na kraju ona nema nikakve veze sa
oajem jer oaj nije lep i da je lepota u skladu s tim uasna ironija?
Nisam znao odgovor. Ali, zvuk je nadmaio oaj, kao to se to
uvek i deavalo. Postao je vei od oaja. Bez nekog preteranog
8
Glisando - (ital. glissato) - muziki izraz za blago prevlaenje po icama instrumenta. - Prim. prev.
truda, on je prerastao u laganu muziku, kao voda koja trai
sopstvene puteve niz planinske vrleti. Zvuk je postao jo bogatiji i
mraniji i inilo se da u svemu tome ima neeg neobuzdanog i
ednog, srceparajueg i beskrajnog. Sada sam na krovu leao na
leima, oiju uprtih u zvezde.
Traci svetla koje smrtnici nisu mogli da vide. Fantomski oblaci.
I iv, probadajui zvuk violine, koji se, uz snanu napetost, polako
okonavao.
Nisam se pomerio.
Postojalo je neko nemuto razumevanje jezika kojim mi se
violina obratila. Niki, kada bismo samo ponovo mogli da
razgovaramo... Kada bi se samo nai razgovori nastavili.
Lepota nije bila izdajstvo, kako ju je on zamiljao, ve pre
neistraena zemlja, u kojoj se mogu napraviti hiljade fatalnih
greaka, bio je to divlji i ravnoduni raj bez oznaka za zlo ili dobro.
Bez obzira na svu uglaenost civilizacija koje su se zdruile u
stvaranju umetnosti - vrtoglavo savrenstvo gudakog kvarteta ili
velianstvenost Fragonarovih platna - lepota je bila divlja. Ona je
bila opasna i bezakonita, poput zemlje eonima pre nego to se u
oveku rodila jedna jedina suvisla misao u glavi ili pre nego to je
napisao zakonike na glinenim ploama. Lepota je bila Divlji vrt.
Zato bi ga, dakle, vrealo to to je i najbeznadnija muzika bila
ispunjena lepotom? Zato mu to nanosi bol, ini ga cininim,
tunim i nepoverljivim?
Dobro i zlo - to su koncepti koje je ovek izmislio. A ovek je
zaista bolji od Divljeg vrta.
Ipak, moda je Niki oduvek sanjao o harmoniji svih stvari, to
sam ja oduvek smatrao nemoguim. Niki nije sanjao o dobroti, ve
o pravinosti.
Sada vie nikada neemo moi jedan s drugim da raspravljamo
o tim stvarima. Nikada vie neemo moi zajedno da budemo u
krmi. Oprosti mi, Niki. Dobro i zlo jo postoje, kao to e uvek i
postojati. Ali, nai razgovori su okonani, zauvek.
 A opet, dok sam silazio sa krova i beujno se iskradao sa Il Sen
Luja, bilo mi je posve jasno ta nameravam da uradim.
Nisam hteo to sebi da priznam, ali sam znao.

Sledee noi, kada sam stigao na Bulevar du Templ, ve je bilo

kasno. Dobro sam se nahranio u Il de la Siteu, a prvi in u
Renoovom pozoritu ve je poeo.

12

O bukao sam se u srebrni brokat i prebacio barunasti rokeler9

boje lavande preko ramena - kao da idem u dvor. Imao sam
nov ma sa izrezbarenom srebrnom drkom, uobiajene teke
ukrasne kope na cipelama, obaveznu ipku, rukavice i naheren
eir. U pozorite sam stigao u iznajmljenim koijama.
Ali im sam platio koijau vonju, vratio sam se nazad, u
prolaz, i otvorio vrata za glumce, koja su vodila na pozornicu, isto
onako kao to sam to nekada radio.
Odjednom me je zapuhnula stara atmosfera, miris teke
minke, jeftinih kostima koji su mirisali na znoj i parfeme, i vonj
praine. Mogao sam da vidim deli osvetljene bine, koja je bletala
ispod navrat-nanos postavljenih glomaznih rekvizita; uo sam
salve smeha iz dvorane. Grupa akrobata - gomilica lakrdijaa u
crvenim helankama, sa kapama i kragnama na kojima su visili mali
zlatni zvonii - ekala je da nastupi u pauzi.
Osetio sam vrtoglavicu, a na trenutak i strah. inilo mi se kao da
mi pretea skuenost ovog prostor visi nad glavom, a opet, bilo je
divno ponovo biti ovde. U meni se gomilala tuga, ne, pre bih rekao
da je to bila panika.

9
Rokeler (franc.) - ogrta do kolena, koji se naroito nosio u 18. i 19. veku. Dobio je ime po vojvodi od
Rokelera. - Prim. prev.
 Lukina me je ugledala i vrisnula. Otvorie se sva vrata zbijenih
malih garderoba. Reno se zaleteo ka meni i poeo da mi trese
ruku. Prostor gde do malopre nije bilo niega sem drveta i zastora
sad je bio ispunjen malim univerzumom uzbuenih ljudskih bia,
ija su lica bila prepuna dreavih boja i vlage, i ja poeh da se
povlaim od zadimljenog svenjaka. Hitro rekoh:
Moje oi... ugasite to.
Ugasite svee, od njih ga bole oi, zar ne vidite?, otro je
povikala aneta. Osetio sam njene vlane usne kako se otvaraju
naspram mog lica. Svi su me okruili, ak i akrobate, koje me nisu
poznavale, i stari scenografi i tapetari, koji su me toliko toga
nauili. Lukina je rekla:
Dovedite Nikija!
Ja skoro kriknuh - ne.
Aplauz je drmusao malo pozorite. Zavesa se sputala sa obe
strane. Odjednom su me spopali stari glumci, a Reno je naruivao
ampanjac.
Rukama sam prekrio oi bojei se da u ih sve kao basilisk
usmrtiti svojim pogledom; osetio sam suze i znao sam da moram
da ih obriem pre nego to vide da su krvave. Ali oni su bili tako
blizu da nisam mogao da dodem do svoje maramice i sa
iznenadnom uasnom slabou zagrlih anetu i Lukinu i pritisnuh
svoje lice na Lukinino. Bile su kao ptice, kostiju punih vazduha i
srdaaca koja su odzvanjala kao lepetanje krila, i na trenutak
oslunuh svojim vampirskim uhom krv u njima, ali to se inilo
tako bestidnim. Jednostavno se prepustih zagrljajima i poljupcima,
ne obraajui panju na otkucaje njihovih srca; drao sam ih i
mirisao njihovu napuderisanu kou, ponovo oseajui pritisak
njihovih usana.
Ne moe ni zamisliti koliko smo bili zabrinuti zbog tebe!,
vikao je Reno. A onda tvoje prie o uspehu! Svi, svi! Poeo je da
tape. Ovo je mesje De Valoa, vlasnik ovog grandioznog
pozorinog preduzea..., i izrekao je jo mnogo pompeznih i
aljivih stvari, dovlaei nove glumce i glumice da mi poljube ruke,
pretpostavljam, ili noge.
 vrsto sam se drao za devojke, mislei da u se raspriti u
paramparad ako ih pustim, a onda sam zauo Nikija i znao sam
da je udaljen samo nekih tridesetak centimetara od nas, da zuri u
mene i da je isuvie srean to me vidi da bi bio uvreen.
Nisam otvorio oi, ali sam osetio njegovu ruku na svom licu, a
onda i njegov zagrljaj oko vrata. Mora da su se sklonili i napravili
mesta za njega, a kada se naao u mom zagrljaju, osetio sam trzaj
uasa. Sreom, ovde je svetlost bila mutna, a ja sam se estoko
nahranio ne bih li bio topao i nalik na ljudsko bie. U oaju
pomislih da se pomolim kome god samo da moja prevara uspe.
Samo je Nikolas bio vaan i nije me bilo briga.
Podigao sam pogled i usmerio ga ka njegovom licu.
Kako da vam opiem kako nama izgledaju ljudi! Pokuao sam to
da uradim, barem delimino, kada sam prethodne noi opisao
Nikijevu lepotu kao smeu pokreta i boja. Ali ne moete ni
zamisliti ta vidimo kad gledamo ivo meso. Tu ima milijarde boja,
majunih oblika i pokreta, da, koji ine ivo stvorenje kada ih mi
paljivo pogledamo. Ali, to blistanje se u potpunosti mea sa
mirisom mesa. Divotu, eto ta jedno ljudsko bie za nas
predstavlja, ako se zaustavimo da to razmotrimo, ak i oni stari i
bolesni, podjarmljeni, koje obino i ne primeujemo na ulicama.
Svi su oni takvi, kao cvee u veitom cvatu, kao leptiri koji se uvek
iznova raaju iz svoje aure.
Pa, sve sam to video kada sam ugledao Nikija i pomirisao krv
koja je kolala kroz njega; u jednom opojnom trenutku osetio sam
ljubav, i samo ljubav, koja ponitava svako seanje na uase koje
su me izobliili. Svako zlo ushienje, svaka novoiznaena mo sa
svojim uicima - inili su se nestvarnim. Moda sam, takoe, osetio
beskrajnu radost to sam jo uvek bio sposoban da volim, ako sam
ikada i posumnjao u to, i to je tragina pobeda bila potvrena.
Sva stara smrtnika lagodnost me je opila, i mogao sam da
sklopim oi i izgubim se u nesvesti, nosei njega sa sobom, ili se
barem tako inilo.
Ali, neto drugo se u meni uskomealo, prikupljajui snagu
takvom brzinom da je moj um jurcao ne bi li to dostigao i
opovrgao, dok je ono pretilo da se otrgne kontroli. I prepoznao
sam to neto, to neto udovino, ogromno i meni prirodno kao
to mi je sunce bilo neprirodno. eleo sam Nikija. eleo sam ga
arko, eleo sam ga kao i bilo koju rtvu koju sam saletio u Il de la
Siteu. eleo sam njegovu krv u svojim venama, eleo sam da
osetim njen ukus, njen miris i njenu toplotu.
Malo pozorite je odjekivalo urlicima i smehom, Reno je
nareivao akrobatama da nastave sa svojom takom, a Lukina je
otvarala ampanjac. Ali mi smo bili nepristupani u svom
zagrljaju.
vrsta toplina njegovog tela uinila je da se ukrutim i povuem,
iako se inilo da se uopte nisam pomerio. Odjednom me je
izludelo to to je on - koga sam voleo kao to sam ljubio svoju
majku i brau, on koji je u meni izazvao nenost koju nikada pre
nisam osetio - bio neosvojiva citadela; vrsto se suprotstavljao
mojoj ei za krvlju, za razliku od stotina rtava koje su u ovoj
borbi tako olako odustajale.
To je ono za ta sam bio stvoren. To je bio put kojim je zacrtano
da krenem. ta su mi sada predstavljali oni ostali - lopovi i ubice
koje sam preklao u divljini Pariza? To je bilo ono to sam eleo.
Grozomorna mogunost Nikijeve smrti rasprsla se u mom mozgu.
Tama ispred mojih zatvorenih onih kapaka postala je
krvavocrvena. Nikijev um se prazni u tom poslednjem trenutku,
predajui mi svu svoju sloenost zajedno sa ivotom.
Nisam mogao da se pomerim. Mogao sam da osetim njegovu
krv koja kao da se slivala u mene, i dopustih svojim usnama da se
pripiju uz njegov vrat. Svaka estica je u meni govorila: Uzmi ga,
potajno ga odvedi sa ovog mesta, daleko, i nahrani se njime,
nahrani se njime... sve dok... Sve dok - ta? Sve dok ne bude mrtav?
Razdvojih se od njega i gurnuh ga od sebe. Gomila oko nas je
podvriskivala i brbljala. Reno je vikao na akrobate koji su stajali i
posmatrali ta se deava. Publika u dvorani je svojim pravilnim i
ritminim tapanjem zahtevala zabavu tokom pauze. Orkestar je
na violinama svirao neku ivahnu pesmicu, koja je ila uz
akrobatske vratolomije. Kosti i meso - gurkali su me i gurali. To je
postala prava klanica, prepuna mirisa onih koji su spremni za
pokolj. Osetio sam onaj i suvie ljudski poriv munine.
Niki je izgledao kao da je izgubio ravnoteu, a kada su nam se
pogledi sreli, osetio sam optube kako zrae iz njega. Osetio sam
tugu - i blagi oaj, to je bilo jo gore.
Progurao sam se izmeu svih njih, pored akrobata sa
zvoniima, i ne znam zato sam krenuo napred, ka prostranoj
kulisi, umesto da sam odmah izaao na stranja vrata. eleo sam
da vidim pozornicu. eleo sam da vidim publiku. eleo sam da
prodrem dublje u neto za ta nisam imao ni ime ni rei.
Bio sam lud u ovim trenucima. Rei da sam neto eleo ili o
neemu mislio - nema nikakvog smisla.
Grudi su mi se nadimale, a glad je bila kao maka koja grebe
kandama ne bi li izala napolje. I dok sam se oslanjao na zabatnu
drvenu gredu kraj zavese, Niki, uvreen i sve pogreno razumevi,
ponovo mi prie.
Pustio sam da moja e podivlja. Dozvolio sam joj da kida moju
utrobu. Drao sam se za zabatnu gredu i videh, osvrnuvi se na sve
svoje rtve, ljam Pariza, istrgnut sa dna, i spoznah sve ludilo puta
koji sam izabrao i svu la koju je on sadrao i ono to sam uistinu
bio. Kakav uzvieni idiotizam u tome to sam za sobom vukao tu
bednu moralnost, to ubijanje samo onih prokletih - da li je to bila
tenja da budem spasen, bez obzira na sve? ta sam mislio da sam
bio - ravnopravni partner pariskim sudijama i izvriteljima, koji
osuuju siromane za zlodela koja bogati svakodnevno ine?
Vino koje sam okusio iz okrznutih i polomljenih posuda bilo je
jako, a sada je svetenik stajao preda mnom u podnoju oltara, sa
zlatnim peharom u rukama, a vino u njemu bilo je Krv Jagnjeta.
Niki je ubrzano govorio:
Lestate, ta se dogodilo? Reci mi! Kao da nas ostali nisu mogli
uti. Gde si bio? ta ti se dogodilo, Lestate?
Mar na pozomicu!, drao se Reno na akrobate koji su blenuli u
nas. mugnuli su kraj nas u zadimljeni sjaj pozorinih svetiljki i
otpoeli niz salta.
 Orkestar je poeo da svira neto nalik ptijem cvrkutu. Crveni
blesak, lakrdijaki rukavi, klepetanje zvona, ruganje neobuzdane
gomile:
Pokaite nam neto, stvarno nam pokaite neto!
Lukina me je poljubila, a ja poeh da zurim u njen beli vrat, u
njene mlenobele ruke. Mogao sam da vidim vene na anetinom
licu i da osetim mekou njene donje usne, koja mi se sve vie
pribliavala. ampanjac pljusnut u tuce malih aa bio je ispijan.
Reno je drao nekakav govor o naem partnerstvu i o tome kako je
noanja mala farsa bila samo poetak i da emo uskoro postati
najznaajnije pozorite na bulevarima. Video sam kako me oblae
za ulogu Lelia i uo pesmicu koju sam na kolenima pevao
Flaminiji.
Ispred mene su maleni smrtnici izvodili salto mortale, a publika
je zaurlala kada je glavni akrobata napravio jedan bezobrazan
pokret stranjicom.
Pre nego to sam i pomislio da to uradim, naao sam se na
pozornici.
Stajao sam u samom njenom sreditu; oseao sam toplotu
svetiljki, a dim mi je pekao oi. Zurio sam u prepune loe, galerije,
u redove i redove gledalaca koji su sedeli pozadi. uo sam sebe
kako reim nareenje akrobati da se skloni.
inilo se da je smeh zagluujui i da su ismevanja i uzvici
kojima su me pozdravljali bili napadi i erupcije; i sasvim jasno se
iza svakog lica u pozoritu nazirala iskeena lobanja. Pevuio sam
laganu pesmicu koju sam pevao kao Lelio, samo jedan njen deo, i
to onaj koji sam kasnije poneo sa sobom na ulicu, divna, divna,
Flaminija..., i tako dalje; te rei su proizvodile besmislene zvuke.
Uvrede su parale galamu: Nastavite predstavu!, Dovoljno si
zgodan, al ajd da vidimo malo akcije! Neko je sa galerije bacio
polupojedenu jabuku, i ona se dokotrlja tik pred moje noge.
Otkopao sam barunasti rokeler i pustio ga da padne. Isto sam
uinio i sa srebrnim maem.
 Pesma se pretvorila u nepovezano pevuenje, a neka mahnita
pesma tutnjila je u mojoj glavi. Video sam divljinu njene lepote i
njen bes; doiveo sam je na isti nain na koji sam je doiveo
prethodne noi kada je Niki svirao, a smrtni svet se inio kao neki
oajniki san razuma, koji u ovoj pijanoj i smrdljivoj dungli nije
imao ni najmanju mogunost da opstane. To je bila vizija koju sam
video pre nego to sam je razumeo, sem to sam ja bio deo nje,
prirodan kao maka koja, divnog i bezoseajnog lica, zariva ape u
lea skieeg mia.
Dovoljno je zgodna ova Smrt u obliku kostura, promumlah,
koja moe da nanjui sve ove kratkotrajne svee, svaku laskavu
duu koja usisava vazduh iz ove dvorane.
Ali rei su zaista bile van mog domaaja. Plutale su na nekom
nivou, moda na onom gde je postojao bog koji je razumeo boje
ara na kobrinoj koi i osam velianstvenih nota koje ine muziku
koja izbija iz Nikijevog instrumenta, ali nikada i naelo s one
strane runoe i lepote - ne ubij.
Na stotine zamaenih lica radoznalo je gledalo u mene iz
tmine. Otrcane perike, prilepljeni nakit i prljava odea, koe nalik
na vodu koja preliva savijene kosti. Grupa dronjavih prosjaka je
zvidala i trubila sa galerije, grbavi i jednooki sa smrdljivim
takama ispod pazuha, zuba kao u lobanje izvaene iz prljavtine
groba.
Rairih ruke, savih koleno i poeh da se okreem kao to to
akrobate i plesai rade - vrtei se ukrug na jednoj peti, bez truda,
sve bre i bre dok se ne zaustavih i napravih unazad seriju
zvezda, a onda i seriju salta, imitirajui sve ono to sam ikada
video da igrai na vaarima izvode.
Istog trenutka je usledio aplauz. Bio sam pokretljiv kao i na
selu, iako je pozornica bila mala i ograniavajua, sa tavanicom
koja kao da mi je pritiskala glavu, dok me je dim svetiljki opkolio.
Ponovo sam se setio pesmice upuene Flaminiji i poeh glasno da
je pevam. Okretao sam se i poskakivao i ponovo se vrteo ukrug, a
onda sam, zurei u tavanicu, usmerio svoje telo nagore, savivi pri
tom kolena; bio sam spreman za skok.
 U trenutku dodirnuh krovne grede i poeh da se sputam
graciozno, neujno na pozornicu.
Dahtaji se prolomie publikom. Mala grupa ljudi iza kulise bila
je zateena. Muziari u areni, koji su sve do sada utali, poee da
se okreu jedni ka drugima. Mogli su da vide da nije bilo nikakve
ice.
Ponovo sam se vinuo u vazduh, na oduevljenje gledalita,
ovoga puta sve do vrha krova, pravei salta iznad naslikanog luka,
da bih se ponovo spustio u jo sporijim i lepim okretima.
Uzvici i klicanja nadvisie zvuk tapanja, ali oni iza scene stajali
su nemi. Niki je stajao na samoj njenoj ivici, usnama oblikujui
moje ime.
Mora da su u pitanju trikovi, iluzija. Takve i sline izjave
dopirale su sa svih strana. Ljudi su traili istomiljenike u onima
kraj sebe. Renoovo lice se na trenutak ukaza preda mnom; usta su
mu bila razjapljena i kiljio je.
Ali ja se ponovo prepustih plesu. Ovoga puta gracioznost vie
nita nije predstavljala publici. Mogao sam to da osetim jer se ples
sa svakim novim pokretom, koji je bio iri, dui, sporiji od bilo kog
pokreta koji bi ijedno ljudsko bie moglo da izvede - pretvarao u
parodiju.
Neko je poeo da vie iza kulise, a onda mu je reeno da se
primiri. Slabi vapaji zauli su se iz pravca muziara i onih koji su
sedeli u prvim redovima. Ljudi su se uznemirili i poeli da se
doaptavaju, ali razuzdana gomila na galerijama nastavila je da
tape.
Iznenada sam se zaleteo prema publici, kao da sam imao
nameru da je prekorim zbog bezobrazluka. Nekoliko ljudi se toliko
uplailo da je ustalo i pokualo da pobegne u prolaz izmeu klupa.
Jedan od trubaa je ispustio svoj instrument i ispentrao se iz
prostora za orkestar.
Mogao sam da uoim uznemirenost, ak i bes na njihovim
licima. Kakve su ovo bile iluzije? Odjedared im to vie nije bilo
zabavno, nisu mogli da razumeju tu vetinu i neto u mojoj
ozbiljnosti ih je zastraivalo. U jednom uasnom trenutku osetio
sam njihovu bespomonost.
Osetio sam i njihovu zlu kob.
Golema horda bunih kostura ogrnutih mesom i krpama - eto
ta su oni bili, a ipak je hrabrost izvirala iz njih, vikali su na mene u
svom neukrotivom ponosu.
Polako sam podigao ruke da im skrenem panju, a zatim veoma
glasno i snano otpevah pesmicu Flaviniji, mojoj ljubljenoj
Flaviniji, budalasti, mali kuplet, koji se nastavio u jo jedan takav.
Moj glas je postajao sve glasniji i glasniji, te su ljudi iznenada
poeli da ustaju i vrite ispred mene, ali ja sam nastavio da pevam
sve glasnije i glasnije, sve dok taj zvuk nije nadvisio sve ostale.
Video sam ih u neizdrivoj rici, na stotine njih, kako prevru klupe
dok ustaju, ruku nabijenih na ui.
Njihova usta bila su grimase, neujni krici.
Pakao. Vrisak. Psovke. Svi su se spoticali i gurali prema vratima.
Iskidane zavese. Mukarci su iskakali sa galerija ne bi li to pre
izjurili na ulicu.
Prestao sam da pevam uasnu pesmu.
Stajao sam i posmatrao u odjekujuoj tiini ta jadna, znojava
tela, koja su se nespretno natezala u svim pravcima. Vetar je
provalio kroz otvorena vrata i ja osetih udnu hladnou u svim
svojim udovima; oi kao da su mi bile napravljene od stakla.
Bez osvrtanja, podigoh ma i ponovo ga zakaih, a zatim
uhvatih somotsku kragnu svog izguvanog i pranjavog rokelera.
Svaki od ovih pokreta bio je prenaglaen, kao i sve ostalo to sam
uradio. inilo se beznaajnim to to je Nikolas pokuavao da se
oslobodi dvojice glumaca koji su ga pridravali, uplaeni za
njegovo zdravlje, dok je uzvikivao moje ime.
Ali neto mi je u svem tom haosu privuklo panju. inilo se
vanim - strano, strano vanim, u stvari - to to je na jednom od
balkona stajao neko ko nije ni pokuao da pobegne, pa ak ni da se
pomeri.
 Polako sam se okrenuo i pogledao u njega da vidim da li e se
odvaiti i ostati na svom mestu. Bio je to neki starac, sivih
zamagljenih oiju uprtih u mene, ispunjenih tvrdoglavom
srdbom. Dok sam zurio u njega, zauh sebe kako irom otvorenih
usta isputam krik. inilo se kao da taj zvuk dopire iz moje due.
Bivao je sve glasniji i glasniji, sve dok se i preostala gomilica onih
koji su bili ispod mene nije uurila i zaepila ui, ak se i Nikolas,
koji je jurnuo napred, sklupao pred tim zvukom, obema rukama
pokrivi glavu.
Bez obzira na to, ovek je stajao u loi kao neka pretnja,
ogoren i star, tvrdoglav, namrtenih obrva ispod sede perike.
Napravih jedan korak unazad i skoih preko praznog pozorita;
spustio sam se u lou tano ispred njega. Uprkos njegovom
dranju, zinuo je u udu, a njegove se oi irom razrogaie.
Bio je deformisan od starosti, ramena su mu bila pogurena,
ruke vornate, ali se u njegovim oima odraavao duh koji je
prevazilazio tatinu i sramotu. Usta mu se stisnue, a brada poe
da podrhtava. Ispod aketa je izvadio pitolj i obema rukama
uperio ga u mene.
Lestate!, povikao je Niki.
Zauo se pucanj i metak me pogodi svom snagom. Nisam se ni
pomerio. Stajao sam vrsto kao to je i starac stajao, a bol se
zakotrljao kroz mene, onda je prestao, ali je ostavio za sobom
brazdu uasnog pritiska u mojim venama.
Krv je isticala. Nikad nisam video krv da tako tee. Natapala je
moju koulju i osetio sam kako curi niz moja lea. Pritisak je
postajao sve snaniji i snaniji, a oseaj golicanja je poeo da se
iri povrinom mojih lea i grudi.
ovek je zurio u neverici. Pitolj je skliznuo iz njegovih ruku.
Glava mu se zavalila unazad, oi zakolutale, a telo se sruilo kao da
je iz njega bio izduvan sav vazduh. Leao je nepokretan na zemlji.
Niki je dotrao uza stepenice i sada je jurio ka loi. Iz njega je
dopiralo neko tiho, histerino buncanje. Pomislio je da je svedok
moje smrti.
 A ja sam stajao i oslukivao svoje telo u onoj uasnoj
usamljenosti koja me je pratila od kada je Magnus od mene
napravio vampira. Znao sam da na meni vie nema rana.
Krv se suila na mom svilenom ruhu, zgruavala se na stranjoj
strani mog pocepanog kaputa. Moje je telo bridelo na mestu gde
me je pogodio metak, vene su bile jo uvek ispunjene pritiskom, ali
vie nije bilo rane.
Doavi k sebi, Nikolas je, kada me je pogledao, shvatio da
nisam povreen, iako mu je razum govorio da to nije mogue.
mugnuo sam pored njega i uputio se ka stepenicama. Bacio se
na mene, a ja ga odbacih. Nisam mogao da podnesem da ga
gledam, nisam mogao da izdrim njegov miris.
Odlazi od mene!, rekao sam.
Ali on se ponovo vratio i zagrlio me oko vrata. Lice mu je bilo
nateklo, a iz njega je dopirao uasan zvuk.
Pusti me, Niki!, zapretio sam mu. Znao sam da bih mu otkinuo
ruku iz ramena i polomio kimu ako bih ga isuvie grubo odbacio.
Polomio kimu...
Jaukao je, zamuckivao. U jednom srceparajuem deliu
sekunde, zvuci koje je stvarao bili su isto tako uasni kao i vrisak
koji je dopirao iz moje umirue kobile u planini, zgaene kao
insekat u snegu.
Teko da sam znao ta radim kada sam mu oslobodio ruke.
Gomila se razbeala vritei kada sam izaao na Bulevar.
Reno je potrao napred, uprkos onima koji su pokuali da ga
zadre.
Mesje! Zgrabio mi je ruku da je poljubi, ali se zaustavio
videvi krv.
Nije to nita, dragi moj Reno, rekao sam mu, prilino
iznenaen vrstinom svog glasa, kao i njegovom blagou. Ali
neto mi je skrenulo panju kada sam ponovo poeo da govorim,
neto to je trebalo oslunuti, pomislio sam nejasno, ali sam ipak
nastavio.
 I ne razmiljajte o tome, dragi moj Reno, rekao sam. Vetaka
krv, nita vie do iluzija. Sve je to bio samo privid. Nova vrsta
pozoritarija. Groteskna drama, da, ista groteska.
Ali ponovo se pojavila ona smetnja, ono neto to sam oseao u
svom okruenju; ljudi su se kokali i gurali da mi se primaknu, ali
ne suvie blizu, a Nikolas je stajao i zurio zabezeknut.
Nastavite sa predstavama, govorio sam, skoro ne mogavi da
se usredsredim na sopstvene rei. Vai akrobati, vae tragedije,
vae civilizovanije pozoritarije, ako hoete.
Izvadio sam novanice iz depa i spustio ih u njegovu drhtavu
ruku. Prosuo sam zlatnike na trotoar. Glumci, iako zastraeni,
pourie da ih pokupe. Pogledom sam preao preko gomile ne bih
li otkrio izvor one udne smetnje, ta je to bilo - ako nije bio
Nikolas, koji je stajao na vratima pustog pozorita i posmatrao me
slomljene due.
Ne, bilo je to neto drugo, neto delom poznato a delom
nepoznato, neto to je imalo veze sa mrakom.
Unajmite najbolje glumce, govorio sam mumlajui, najbolje
muziare, najvee slikare dekoracija. Jo novanica. Moj glas je
ponovo postajao moan, vampirski glas i ponovo sam mogao da
vidim grenje lica i ruke kako se uzdiu ka uima, a oni su se
plaili da u ja videti da zapuuju ui.
Nema granica, NEMA GRANICA tome ta sve ovde moe da se
uradi!
Otrgnuo sam se vukui za sobom svoj rokeler, kao i svoj ma,
koji je nezgrapno kloparao jer nije bio prikladno zakaen. Neto
to potie iz mraka.
im sam skrenuo u prvi prolaz i poeo da trim, znao sam ta je
to to sam uo, ta je to to mi je privuklo panju - to je,
neosporno, bilo prisustvo, i to u gomili!
Znao sam to iz jednog prostog razloga. Sada sam trao po
zavuenim ulicama bre nego to ijedan ovek moe da tri. A to
prisustvo je dralo korak sa mnom. Bilo ih je vie!
Zastao sam kada sam se u to uverio.
 Nalazio sam se samo nekih kilometar i po od Bulevara, a
vijugavo sokae u kojem sam bio bilo je uzanije i mranije nego
ijedno drugo u kojem sam ikada bio. I uo sam ih pre nego to su, s
ciljem i iznenada, uutali.
Bio sam i previe nestrpljiv i oajan da bih se s njima poigravao!
Bio sam isuvie oamuen. Uzviknuo sam svoje staro pitanje:
Ko ste vi? Razgovarajte sa mnom! Stakla su se zatresla na
oblinjim prozorima. Smrtnici su se uskomeali u svojim malenim
odajama. Ovde nije bilo nikakvog groblja. Odgovorite mi, vi
gomilo obinih kukavica! Govorite ukoliko imate glasa, ili se
jednom za svagda sklonite od mene!
Tada sam znao da mogu da me uju i da mogu da mi odgovore,
ukoliko to ele, ali kako sam to znao - ne bih vam to mogao rei. I
znao sam da je ono to sam oduvek uo bilo nepobitan dokaz
njihove blizine i snage, koju su mogli da prikriju. Svoje misli su
mogli da prikriju, a to su i radili. Hou da kaem, posedovali su
razum, kao i rei.
Ispustio sam dugaak i tih uzdah.
Bio sam pogoen njihovom utnjom, ali sam hiljadu puta vie
bio pogoen onim to se dogodilo; i kao to sam toliko puta do
sada u prolosti uradio - okrenuh im lea.
Pratili su me. Ovog puta su me uhodili i, bez obzira na to koliko
bio brz, oni su me uvek sustizali.
Nisam izgubio to njihovo udno beujno treperenje sve dok
nisam stigao na trg De Grev i uao u katedralu Notr Dam.

Ostatak noi sam proveo u katedrali, sklupan u senovitom

oku kraj desnog zida. Gladovao sam jer sam prethodno izgubio
krv, i svaki put kada bi mi se pribliio neki smrtnik, osetio bih
arki pritisak i golicanje na mestu gde sam bio ranjen.
Ali, ekao sam.
Kada mi je prila mlada prosjakinja sa malim detetom, znao
sam da je kucnuo taj as. Videla je osuenu krv i insistirala je da
me odvede u oblinju bolnicu, boju kuu. Njeno je lice bilo usahlo
od gladi, ali je, svejedno, sama pokuala da me pridigne svojim
majunim rukama.
Pogledao sam je u oi i video kako se cakle. Osetio sam toplinu
njenih grudi, koje su se nadimale ispod dronjaka koje je imala na
sebi. Njeno mekano, sono telo palo je preko mene, podajui mi se,
i ona se ugnjezdi u moj krvlju zamrljani brokat i ipku. Poljubio
sam je; hranio sam se njenom toplinom dok sam sklanjao prljavu
tkaninu sa njenog vrata; sagnuo sam se i popio njenu krv tako
veto da usnulo dete nita nije stiglo ni da zapazi. Zatim sam
paljivim, drhtavim prstima razgmuo detetovu odrpanu koulju. I
taj mali vrat je bio moj.
Nemam rei kojima bih mogao da opiem to ushienje. Pre toga
sam iskusio svu ekstazu koju siledijstvo moe da prui. Ali, ove su
rtve uzete u perfektnom prividu ljubavi. Sama krv se inila
toplijom od nevinosti, bogatijom od njihove dobrote.
Posmatrao sam ih kasnije kako zajedno spavaju u smrti. Te noi
nisu pronali utoite u katedrali.
Znao sam da je vizija vrta divlje lepote bila istinska. Sve je
posedovalo smisao, da, i zakone i neizbenosti, ali to se odnosilo
samo na umetnost. A u ovom Divljem vrtu ova nevina stvorenja
pripadala su vampirovom zagrljaju. Na hiljade drugih stvari moglo
se rei o svetu, ali samo se umetniki principi mogu potvrditi, i
samo se oni ne menjaju.
Sada sam bio spreman da krenem kui. Kada sam u ranim
jutarnjim asovima izaao iz katedrale, znao sam da je poslednja
barijera izmeu mog apetita i sveta bila razjanjena.
Od tada vie niko nije bio bezbedan, bez obzira na to koliko
nevin bio. A tu su spadali i moji dragi prijatelji kod Renoa, kao i
moj ljubljeni Niki.
 13

eleo sam da nestanu iz Pariza. eleo sam da se uklone pozorini

programi, zatvore vrata pozorita. eleo sam tiinu i mrak u
mom malom pacovskom pozoritu, u kojem sam doiveo
najdivniju i najtrajniju sreu svog smrtnog ivota.
Ni tuce nevinih rtava u jednoj noi nije moglo da me sprei da
razmiljam o njima, nije moglo da uini nita da ovaj bol u meni
oslabi. Svaka ulica u Parizu vodila je ka njihovim vratima.
Grozna sramota bi me spopala kada bih razmiljao o tome
koliko sam ih uplaio. Kako sam mogao to da im uradim? Zato
sam na tako nasilan nain sam sebi morao da dokazujem da vie
nikada neu moi da budem deo njih?
Ne. Kupio sam Renoovo pozorite. Pretvorio sam ga u metu
bulevarskog naklapanja. A sada u ga zatvoriti.
Nisu, meutim, ni u ta posumnjali. Poverovali su u jednostavne
i glupave izgovore koje im je servirao Roe: da sam tek doao iz
velike vruine tropskih kolonija, da mi je kvalitetno parisko vino
udarilo u glavu. I opet gomila para koja je popravila nanesenu
tetu.
Sm bog zna ta su zaista mislili. injenica je bila da su se ve
sledee veeri vratili ustaljenom izvoenju, a oguglale gomile
Bulevara du Templu su, nesumnjivo, za nedavne dogaaje dale na
tuce razumnih objanjenja. Ispod kestenovog drveta stvorio se
red.
Samo Niki nije hteo da prihvati nita od toga. Poeo je da se
opija i odbijao je da se vrati u pozorite, kao i da nastavi da uzima
asove violine. Uvredio je Roea kada mu je ovaj doao u posetu.
Izlazio je u najgore kafee i krme i nou lutao sm opasnim
ulicama.
Pa barem nam je to zajedniko, pomislih.
 Sve ovo mi je ispriao Roe dok sam koraao po sobi na
prilinom rastojanju od svee na njegovom stolu, lica koje je poput
maske skrivalo moje iskrene misli.
Novac ne znai mnogo mladom gospodinu, mesje, rekao je.
Mladi ovek je ve imao dosta novca u svom ivotu, podsetio me
je. On govori stvari koje me zabrinjavaju, mesje. Ne svia mi se
kako one zvue.
Sa svojom flanelskom kapom i u nonoj koulji, golih nogu i
stopala jer sam ga ponovo izvukao iz kreveta usred noi a da mu
nisam dao vremena ak ni papue da obuje ili da oelja kosu -
Roe je izgledao kao neki lik iz deje pesmice.
ta pria?, zahtevao sam da znam.
On govori o vetiarenju, mesje. On kae da vi posedujete
nesvakidanje moi. Govori o La Voazanu i Vatrenoj odaji, o
starom sluaju vetiarenja u vreme vladavine Kralja Sunca, o
vecu koji je spravljao napitke i otrove za lanove dvora.
Ko bi sada poverovao u te besmislice?, pretvarao sam se da
sam potpuno zbunjen. Istina je, meutim, bila da su me podili
marci jeze.
Mesje, on je pun gorine i pria najudnije stvari, nastavio je.
Da vaa vrsta, kako se on izraava, oduvek ima pristup velikim
tajnama. Stalno pominje neko mesto u vaem gradu, neko vetije
mesto.
Moja vrsta?!
Da ste vi aristokrata, mesje, rekao je Roe i bilo mu je pomalo
neprijatno zbog toga. Kada je ovek besan, kao to je to sluaj sa
mesje Lenfonom, svata pria. Ali on ne poverava svoje sumnje
ostalima. Govori ih samo meni. On kae da ete vi razumeti zato
vas prezire. Vi ste odbili da sa njim podelite svoja otkria! Da,
mesje, vaa otkria. Nastavlja da pria o La Voazanu, o stvarima
koje se nalaze izmeu nebesa i zemlje za koje nemamo racionalnih
objanjenja. On kae da zna zato ste plakali na vetijem mestu.
Jedan trenutak nisam mogao ni da pogledam u Roea. To je bila
ta velianstvena izopaenost svega! A opet, pogaala je pravo u
samu sr istine. Kakva lepota, a kako tek potpuno nevana. Na
neki svoj nain, Niki je bio u pravu.
Mesje, vi ste najljubazniji ovek..., rekao je Roe.
Potedite me, molim vas...
Ali mesje De Lenfon govori fantastine stvari, stvari o kojima
ne bi trebalo da pria ak ni sada, u ovom savremenom vremenu.
Kae da je video kako metak prolazi kroz vae telo i da je trebalo
da vas ubije.
Metak me je promaio, rekao sam. Roe, nema potrebe da
nastavljate. Odvedite ih iz Pariza, sve njih.
Da ih odvedem?!, upitao je. Ali uloili ste toliki novac u ovo
malo preduzee...
Pa ta? Koga je za to briga?, rekao sam. Poaljite ih u London,
u ulicu Drari. Ponudite Renou dovoljno novca da osnuje sopstveno
pozorite u Londonu. Odatle bi mogli da otputuju u Ameriku - u
Santo Domingo, Nju Orliens, Njujork. Uradite to, mesje. Ba me
briga koliko e to kotati. Zatvorite moje pozorite i odvedite ih
odavde!
A onda e nestati i bol, zar ne? Prestau da ih gledam kako se
okupljaju oko mene iza kulisa, prestau da mislim na Lelia, deaka
iz provincije koji je praznio njihove none posude, i to oboavao.
Roe je izgledao jako uplaeno. Kako li izgleda raditi za jednog
bogato obuenog ludaka koji te trostruko vie plaa od svih ostalih
da bi zaboravio na suvislo rasuivanje?
Nikada neu znati. Nikada vie neu znati kako je to biti ovek
na bilo koji nain, u bilo kom obliku ili formi.
to se Nikolasa tie, rekao sam, nagovoriete ga da ode u
Italiju, a rei u vam i kako.
Mesje, nagovoriti ga da makar promeni odeu jeste neto to
zahteva veliki trud.
Ovo e biti lake. Vi znate kako je bolesna moja majka. Pa
nagovorite ga da je odvede u Italiju. To je prava stvar. Moi e da
studira muziku na Konzervatorijumu u Napulju, a upravo tamo bi
trebalo da ode i moja majka.
 On joj pie... jako mu je draga.
Tano tako. Ubedite ga da ona nee moi da prevali sav taj put
bez njega. Sve mu pripremite. Mesje, morate da odradite ovo. On
mora da napusti Pariz. Dajem vam vremena do kraja nedelje, a
onda se vraam da ujem vest da je otiao.

Naravno, mnogo sam traio od Roea, ali nisam mogao da

smislim nijedan drugi nain. Nije me brinulo to da neko poveruje u
Nikijeve ideje o vetiarenju, ali sam znao da e Niki, ako ne
napusti Pariz, polako izgubiti razum.
Iz noi u no, tokom svakog budnog asa, borio sam se sm sa
sobom da ga ne potraim, da ne rizikujem jo jedan susret.

Samo sam ekao, sa jasnom spoznajom da ga zauvek gubim i da

nikada nee saznati razloge svega onoga to se dogodilo. Ja - koji
sam nekada kleo besmislenost naeg postojanja - sada ga teram
bez objanjenja, a to je nepravda koja ga moe muiti do kraja
ivota.
Bolje i to nego istina, Niki. Moda sada malo bolje razumem
iluzije. Kada bi samo nagovorio moju majku da ode u Italiju, kada
bi samo bilo jo vremena za moju majku...
U meuvremenu, i sm sam mogao da se uverim da se Renoovo
pozorite zatvorilo. U oblinjem kafeu sam uo razgovor o odlasku
pozorine trupe u Englesku. Eto, bar je to ostvareno.

Skoro da je osvanula zora tog osmog dana kada sam, najzad,

otiao do Roeovih vrata i pozvonio.
Odazvao se i bre nego to sam oekivao; izgledao je zbunjeno i
uznemireno u svojoj uobiajenoj flanelskoj nonoj koulji.
Poinje da mi se svia ta vaa halja, mesje, rekao sam klonulo.
Mislim da u vas ne bih imao upola poverenja da nosite koulju,
pantalone, kaput...
Mesje, prekinuo me je. Neto prilino neoekivano...
 Prvo mi odgovorite. Reno i ostali su zadovoljno otili u
Englesku?
Da, mesje. Do sada su ve u Londonu, ali...
A Niki? Je l otiao kod moje majke u Overnj? Kaite mi da jeste.
To je, dakle, sreeno.
Ali, mesje!, rekao je, a onda se zaustavio.
Prilino neoekivano, ja videh lik moje majke u njegovom umu.
Da sam razmiljao, znao bih ta je to trebalo da znai. Ovaj
ovek nikada nije, bar koliko ja znam, video moju majku, pa kako
je onda mogao da je ima njen lik u svojim mislima? Ali, ja nisam
razmiljao. U stvari, moj razum kao da je nestao.
Nije valjda... neete mi valjda rei da je isuvie kasno, rekao
sam.
Mesje, dozvolite mi da uzmem svoj kaput..., rekao je, ne
dovrivi.
Posegnuo je za zvonom.
A evo ga opet, njen lik ponovo, njeno lice, izmueno i belo,
isuvie ivo da bih mogao to da podnesem.
Uhvatio sam Roea za ramena.
Videli ste je! Ona je ovde!
Da, mesje. Ona je u Parizu. Sada u vas odvesti k njoj. Mladi De
Lenfon mi je saoptio da e doi. Ali nisam mogao da vas
pronaem, mesje! Ja ne znam kako da do vas doem. Stigla je
jue.
Bio sam suvie zateen da bih mu odgovorio. Spustio sam se na
stolicu; slike nje u mojoj glavi bile su dovoljno snane da nadjaaju
sve ono to je dopiralo od njega. Bila je iva i nalazila se u Parizu.
A i Niki je jo uvek bio ovde, bili su zajedno.
Roe mi se pribliio i pruio mi ruku kao da je imao nameru da
me dotakne.
Mesje, vi krenite. Ja moram da se obuem. Ona je na Il Sen
Luju, trea vrata desno od mesje Nikolasa. Morate da krenete
odmah.
 Glupavo sam pogledao u njega. Zapravo, nisam mogao ak ni
pravilno da ga vidim. Video sam nju. Do svitanja je ostalo jo
manje od jednog sata, a trebalo mi je tri etvrtine tog vremena
samo da stignem do kule.
Sutra... sutra uvee, mislim da sam zamucnuo. Tu sam
reenicu zapamtio iz ekspirovog Magbeta... Sutra, i sutra, i
sutra...
Mesje, vi ne razumete! Nee biti nikakvog puta u Italiju za vau
majku. Krenula je na svoje poslednje putovanje da bi dola da vidi
vas.
Kada mu nisam odgovorio, pokuao je da me uhvati i prodrma.
Nikada ga ranije nisam video ovakvog. Za njega sam bio deak, a
on je bio ovek koji je morao da mi povrati razum.
Pobrinuo sam se za njen smetaj, rekao je. Bolniarke,
doktori, sve to biste poeleli. Ali ne dre je oni u ivotu. Vi to
inite, mesje. Mora da vas vidi pre nego to sklopi oi. A sada,
zaboravite na to koliko je sati i pohitajte k njoj. ak ni volja jaka
kao njena ne moe da uini uda.
Nisam mogao da odgovorim. Nisam mogao da uobliim nijednu
suvislu misao.
Ustao sam i otiao do vrata vukui ga za sobom.
Idite sada k njoj, rekao sam, i recite joj da u doi sutra
uvee. Zavrteo je glavom. Bio je ljut i ogoren. Pokuao je da mi
okrene lea. Nisam mu dozvolio.
Odmah da ste otili tamo, Roe, rekao sam. Sedite sa njom
ceo dan, da li me razumete? I postarajte se da me saeka - da
saeka da ja doem! Bdite nad njom ako spava. Budite je i
razgovarajte sa njom ako pone da odlazi. Ali ne smete dozvoliti
da umre pre nego to ja stignem!
 1

Kako bi vampiri rekli, ja sam ranoranilac. Ustajem

im se sunce spusti ispod obzorja, kada se nebo jo
rumeni. Mnogi vampiri ne ustaju pre nego to se u
potpunosti ne smrai, tako da ja u tome imam
ogromnu prednost, ali je prednost i u tome to se oni moraju i
vratiti u grob bar ceo as pre mene. Nisam to ranije spomenuo jer
tada to nisam ni znao, a i nije bilo ni od kakve vanosti, barem tada
ne.
Sledee noi sam bio na putu za Pariz; nebo je jo uvek bilo
vatrene boje.
Obukao sam se u najfiniju odeu koju sam imao pre nego to
sam skliznuo u sarkofag, pa sam sada samo pojurio za suncem u
pravcu zapada, ka Parizu.
Izgledalo je kao da je grad bio u plamenu jer je svetlost, sve dok
najzad nisam protutnjao preko mosta iza Notr Dama na Il Sen
Luju, bila arka i uasavajua.
Nisam razmiljao o tome ta u uraditi ili rei, ili kako u se
sakriti pred njom. Jedino to sam znao bilo je da je moram videti,
drati i biti sa njom dok jo ima vremena. Prirodno je to nisam
mogao da razmiljam o njenoj smrti. Ona je posedovala sva
svojstva jedne katastrofe i pripadala je plamteem nebu. Moda
sam se ponaao kao obian smrtnik verujui u to da e, ako joj
budem ispunio poslednju elju, na neki nain taj uas biti pod
mojom kontrolom.
Sumrak samo to je poeo da guta svetlost kada sam pronaao
njenu kuu na keju.
Bila je to prilino otmena kua. Roe je dobro obavio posao.
Jedan sluga je stajao na vratima i ekao da me sprovede uza
stepenice. Kada sam uao, u hodniku su bile dve slukinje i jedna
bolniarka.
 Mesje De Lenfon je sa njom, mesje, rekla je bolniarka.
Insistirala je na tome da se obue u vau ast. Htela je da sedne
kraj prozora i posmatra tornjeve katedrale, mesje. Videla vas je
kako jaete preko mosta.
Ugasite sve svee u prostoriji sem jedne, rekao sam. I recite
mesje De Lenfonu i mom advokatu da izau.
Roe je odmah izaao, a onda se pojavio i Nikolas.
I on se obukao za nju; bio je sav u divnom crvenom somotu, u
svojoj dopadljivoj, prepoznatljivoj odei, i imao je bele rukavice.
Od nedavnih opijanja je smrao, skoro oronuo. Svejedno, to je
njegovu lepotu inilo jo vidljivijom. Kada su nam se pogledi sreli,
iz njega je izbila pakost, koja mi je arila srce.
Markizi je danas malo bolje, mesje, rekao je Roe, ali ima jaka
krvarenja. Lekar kae da nee...
Zaustavio se i pogledao u pravcu spavae sobe. Njegove misli su
mi sve govorile. Nee preiveti no.
Vratite je u krevet, mesje, to bre moete.
A zato bih je vratio u krevet?, upitao sam ga. Glas mi je bio
mlitav, gotovo da sam aptao. Moda eli da umre na prokletom
prozoru. Pa zato, do avola, ne bi?
Mesje!, preklinjao me je Roe tiho.
eleo sam da mu kaem da ode zajedno sa Nikijem.
Ali neto je poelo da mi se deava. Otiao sam u hodnik i
pogledao prema spavaoj sobi. Ona je bila unutra. Osetio sam
ogromnu fiziku promenu u sebi. Nisam mogao ni da se pomerim,
ni da zucnem. Ona je bila tamo i zaista je umirala.
Svi slabani zvuci u stanu postali su amor. Video sam divnu
spavau sobu kroz dupla vrata, u belo obojen krevet sa zlatnim
draperijama, u koje su bili obavijeni i prozori, a nebo koje se
moglo videti kroz gornja stakla prozora bilo je ukraeno samo
slabanim trakom zlatnog oblaka. Ali sve ovo je bilo
nerazgovetno i blago uasavajue, luksuz koji sam eleo da joj
pruim naspram njenog oseaja da joj telo kopni. Pitao sam se da
li je to izluuje ili zasmejava.
 Pojavio se lekar. Bolniarka je dola da me izvesti da samo
jedna svea gori, kao to sam i naloio. Miris lekova se nametao i
meao sa mirisom ruinog parfema i ja shvatih da ujem njene
misli.
Bilo je to slabo tutnjanje njenog uma dok je ekala; kosti su je
bolele u njenom istroenom mesu, tako da je sam in sedenja na
prozoru, ak i u mekoj, barunastoj fotelji, sa alom kojim je bila
ogrnuta - bio neizdrivo bolan.

Ali o emu je razmiljala dok je ivela u oajnikom

iekivanju?
Lestat, Lestat, Lestat..., mogao sam da ujem, a iza toga: Neka
bol postane jo jai, jer samo kada je on nepodnoljiv ja elim da
umrem. Kad bi bol postao dovoljno snaan da poelim da umrem,
tada se ne bih plaila. Hou da postane tako neizdrljiv da se ne
bojim.
Mesje! Lekar mi je dodirnuo ruku.Ona ne eli da pozovemo
svetenika.
Ne... ne eli.
Okrenula je glavu ka vratima. Ako ne uem unutra sada, ustae
bez obzira na bolove i doi e k meni.
inilo mi se da ne mogu da se pomerim. Ipak sam se progurao
pored lekara i bolniarke, uao u sobu i zatvorio vrata.
Miris krvi.
Sedela je u blagoj ljubiastoj svetlosti koja je ulazila kroz
prozor, divno obuena u tamnoplavi taft, sa jednom rukom u krilu
a drugom na rukonaslonu fotelje, guste plave kose tako
pokupljene iza uiju da su joj se lokne iz ruiastih mani prelivale
preko ramena. Na njenim obrazima naziralo se slabo rumenilo.
U jednom stravinom trenutku izgledala mi je kao nekada, kao
kad sam bio mali deak. Tako lepa. Simetrija njenog lica nije se
promenila usled vremena ili bolesti, kao ni njena kosa. Zahvatila
me je srceparajua srea, dopadljiva obmana da sam ponovo
smrtan, ponovo nevin, da sam zajedno sa njom, i da je sve u redu,
zaista, zaista u redu.
Nije bilo ni smrti ni uasa, samo ona i ja u njenoj spavaoj sobi.
Sada e me primiti u svoje naruje. Zaustavih se.
Priao sam joj blizu, a ona je poela da plae kad je podigla
pogled. Steznik pariske haljine ju je previe pritiskao, koa njenog
vrata i njenih ruku bila je tako tanka i bezbojna da nisam mogao
da podnesem da je gledam dok me je fiksirala oima koje su
izvirale iz skoro ranjave koe. Mogao sam da namiriem smrt na
njoj. Mogao sam da omiriem trule.
Ali, zraila je i pripadala je meni; bila je onakva kakva je oduvek
i bila, a to sam joj i rekao tiho, uloivi sav svoj trud u to; rekao
sam joj i da je isto onako divna kao to je bila i u mojim najranijim
seanjima, kada je jo uvek imala svoju lepu, staru odeu, koju je
paljivo oblaila, i dok me je drala u krilu u koiji na putu za
crkvu.
U ovom udesnom trenu, dok sam joj davao do znanja koliko
sam je samo potovao, shvatio sam da me je ula; odgovorila mi je
da me voli i da me je oduvek volela.
To je bio odgovor na pitanje koje nisam ni postavio. Ona je
znala njegovu vanost; oi su joj bile blistave i ushiene.
Ako je i razumevala udnovatost toga da smo mogli da
razgovaramo jedno s drugim bez izgovorenih rei - to se nije dalo
primetiti. Sigurno je da to nije u potpunosti razumela. Mora da je
oseala samo izlive ljubavi.
Prii da mogu da vidim, rekla je, kako sada izgleda.
Svea je stajala na prozorskoj dasci, pokraj njene ruke. Sasvim
namerno je ugasih. Video sam kako se mrti, kako mreka svoje
plave obrve i kako su se njene modre oi neznatno rairile kada je
pogledala u mene, u svetli svileni brokat i ipku koje sam odabrao
da obuem u njenu ast, u ma na mom boku i njegovu prilino
impozantnu drku ukraenu dragim kamenjem.
 Zato ne eli da te vidim?, upitala je. Dola sam u Pariz da
bih te videla. Upali ponovo sveu. U njenim reima nije bilo
srditosti. Bio sam ovde sa njom, i to joj je bilo dovoljno.
Kleknuo sam preda nju. U svojoj sam glavi vrteo neku vrstu
smrtnikog razgovora - o tome da treba da ide sa Nikijem u Italiju,
ali ona prilino odreeno ree:
Isuvie kasno, duo moja, nikada ne bih stigla na cilj. Ve sam i
ovako dovoljno daleko odmakla.
Nalet bola je zaustavi; kolao je njenim strukom po mestu gde joj
je stajao steznik; a kako bi to prikrila od mene, uinila je svoje lice
veoma bezizraajnim. Izgledala je kao devojica kada je ovo radila,
ali ja ponovo namirisah bolest u njoj, trule u njenim pluima, kao
i zgruanu krv.
Njen um je postao mete straha. Htela je da zavriti i pokae mi
koliko se plai. elela je da me zamoli da je drim i da ostanem sa
njom sve dok se to ne okona, ali nije to mogla da uradi i, na moje
potpuno iznenaenje, shvatio sam da ona misli da bih je ja odbio,
zato to je smatrala da sam isuvie mlad, ak i previe lakomislen,
da bih to ikada mogao da shvatim.
Ovo je bila agonija.
Nisam ni bio svestan da sam se odmakao od nje, da sam preao
preko sobe. Glupavi i nevani detalji ophrlili su moju svest: nimfe
koje igraju na oslikanoj tavanici, pozlaene kvake visokih vrata i
istopljeni vosak u obliku krhkih stalaktita na belim sveama, koji
sam eleo da odlomim i zgnjeim u ruci. To mesto je izgledalo
odvratno i suvie kierasto. Da li ga je mrzela? Da li je ponovo
elela da bude u praznim kamenim sobama?
Razmiljao sam o njoj kao da je postojalo ono sutra, i sutra, i
sutra... Ponovo sam pogledao u nju, u njenu dostojanstvenu
priliku, koja se drala za dasku prozora. Nebo iza nje se smrailo, a
nova svetlost, svetlost kunih lampi, koija koje su prolazile i
oblinjih prozora polako je poela da dotie maleni naopaki
trougao njenog mravog lica.
Zar ne moe da razgovara sa mnom?, izgovorila je blago.
Zar ne moe da mi ispria kako se sve to dogodilo? Toliko si
sree doneo svima nama. ak joj je i razgovor donosio bol. A gde
si ti u svemu tome? Ti!
Mislim da sam bio na granici da je slaem, da uloim svu svoju
snagu i izmislim neki moni izliv sveukupnog zadovoljstva.
Izrekao bih smrtne lai svojom besmrtnom vetinom. Poeo bih da
priam i priam i da vaem svaku svoju re do savrenstva. Ali
neto se odigralo u tiini.
Mislim da nisam mirovao due od jednog trena, ali neto se u
meni izmenilo. Dolo je do neke uasne promene. U jednom
trenutku videh neogranienu i uasavajuu mogunost i istog
momenta, bez dvoumljenja, doneh odluku.
Nije bilo nikakvih rei, ema ili plana. Da me je neko u tom
trenutku zapitao, opovrgavao bih. Rekao bih:
Ne, nikada, ni na pamet mi ne pada. ta vi mislite ko sam ja,
nekakvo udovite...
A opet, odluka je pala.
Spoznah neto apsolutno.
Potpuno je prestala da govori, ponovo je osetila strah i bol, ali i
pored bolnog gra ustala je iz fotelje.
Video sam kako al klizi sa nje i znao sam da mi prilazi i da
treba da je spreim, ali to nisam uradio. Video sam njene ruke
kako mi se pribliavaju, kako poseu za mnom, a sledee ega sam
bio svestan bilo je to da je poskoila unazad kao da ju je oduvao
vetar.
Teturala se unazad preko tepiha i pala pored stolice uza zid. Ali
se brzo primirila, kao da je to i naumila; na njenom licu nije bilo
straha i pored toga to joj je srce snano tutnjalo. Verovatnije je da
je prvo bila zauena, a da je onda njom ovladala zbunjena
smirenost.
Ako sam tada i imao neke misli, ne znam kakve su one bile.
Priao sam joj isto tako nepokolebljivo kao to je i ona meni prila.
Procenjujui svaku njenu reakciju, primakao sam joj se tako blizu
da smo sada bili tik jedno uz drugo, kao to je to bilo kada je
odskoila. Zurila je u moju kou i u moje oi, a onda je prilino
iznenada ponovo posegnula rukom i dotakla mi lice.
Neivo! To je bilo uasno vienje koje se tiho prolomilo iz nje.
Izmenjen u neto. Ali NE U IVO.
Tiho sam rekao:
Ne. To nije tano. A onda sam joj poslao hladnu bujicu slika,
povorku letiminih prikaza o tome u ta se pretvorio moj
opstanak. Delii, trunice tkanja nonog Pariza, oseaj seiva koje
beumno see svet.
Sa malim itajem, ispustila je dah. Bol se svojom pesnicom
zabio u nju i pustio svoje kande. Progutala je pljuvaku, stegla
usne ne bi li ga odagnala i uperila svoj uistinu zaaren pogled u
mene. Sada je znala da ovo nisu bile senzacije, ovo optenje meu
nama, ve da su bile misli.
Kako se to dogodilo?, zahtevala je da zna.
I bez razmiljanja o tome ta nameravam da uradim, izloio
sam joj, deo po deo, priu o razbijenom prozoru kroz koji me je
izvukla sablast koja me je pratila u pozoritu, o kuli i o razmeni
krvi. Opisao sam joj i kriptu u kojoj spavam i njeno bogatstvo,
svoja lutanja, svoje moi, a iznad svega - prirodu ei. Ukus i
oseaj krvi, i kako to izgleda kada se itava strast i pohlepa sjedine
u toj jednoj jedinoj elji koja se neprestano i nezajaljivo
zadovoljava hranjenjem i smru.
Bol ju je prodirao, ali ga ona vie nije oseala. Oi su bile sve
to je ostalo od nje dok je zurila u mene. Iako nisam imao nameru
da joj otkrijem sve ovo, videh da sam je zaposeo i tako se okrenuh
da su svetla koija koje su tutnjale kejom pala na moje lice i u
potpunosti ga osvetlila.
Ne sklanjajui pogled sa nje, posegnuh za srebrnim svenjakom
na prozorskoj dasci i, podiui ga polako, poeh da krivim metal,
svojim prstima ga savijajui u krugove i kuke.
Svea je pala na pod.
 Oi joj se zakolutae. Skliznula je unazad i povukla se jo dalje
od mene, a kad je dohvatila draperije kreveta svojom levom
rukom, krv joj je jurnula iz usta.
Nadolazila je iz njenih plua kroz snani beumni kaalj.
Spustila se na kolena, a krv se slivala na jednu stranu krevetskog
pokrivaa.
Pogledah u uvrnutu srebrninu u svojim rukama, besmislene
iaene krivulje, a onda je ispustih iz ruku. Zurio sam u nju, a ona
se borila protiv nesvestice i bola; brisala je svoja usta nespretnim
pokretima, kao pijanac koji povraa po krevetskom prekrivau. Ne
mogavi vie da se dri, skliznula je na pod.
Stajao sam iznad nje. Posmatrao sam je, a njen trenutni bol nije
bio nita naspram zaveta koji sam joj izgovarao. Ni sada nije bilo
rei, ve samo njihova neizgovorena bujica, a pitanje, sadrajnije
nego to bi ikada moglo da se izrekne, bilo je postavljeno:
Da li eli da poe sa mnom sada ? DA LI HOE DA KRENE SA
MNOM U OVO, SADA?
Nita od tebe ne tajim, ni svoju neukost, ni svoj strah, ni
jednostavnu uasnutost da bih moda mogao da ne uspem u
pokuaju. Ne znam ak ni to da li svoj dar mogu drugome dati vie
no jedan put, ni koja je cena koju moram platiti, ali zbog tebe u
preuzeti rizik i zajedno emo otkrivati tajne i uase, kakvi god da su,
kao to sam sm do sada saznavao sve ostalo.
Celim svojim biem je rekla: da.
Da!, odjednom je glasno vrisnula, pripito, glasom koji je
moda oduvek bio njen, ali koji ja nikada do sada nisam uo. Njeni
kapci su se zatvorili i grili, a njena se glava okretala levo-desno.
Da!
Nagnuo sam se napred i poljubio krv na njenim otvorenim
usnama. Blesak je zapljusnuo sve moje udove, a e za njom se
uveala i pokuala da je pretvori u obino meso. Rukama sam
obujmio njeno tanano telo i podizao ga sve vie i vie, sve dok, sa
njom u naruju, nisam stajao naspram prozora. Njena kosa je
visila sa nje, a krv je ponovo iknula iz njenih plua, ali sada to vie
nije bilo vano.
 Sve uspomene mog ivota vezane za nju okruile su nas,
ogrnule su nas svojim platom i otrgle od spoljanjeg sveta. Nene
pesmice mog detinjstva, oseaj koji je postojao prema njoj kada
jo nije bilo rei ve samo odsjaj svetla na tavanici iznad njenih
jastuka, njen miris koji me je okruivao i glas koji je stiavao moj
pla. A zatim mrnja prema njoj i potreba za njom, njeno
nestajanje iza hiljade zatvorenih vrata i njeno skrivanje iza
okrutnih odgovora, strah od nje i njene sloenosti, ravnodunosti i
neobjanjive snage.
A onda je u ovaj tok misli dola e, koja nije ponitavala, ve
koja je zagrevala svaki njen deo, koja ju je zagrevala sve dok nije
postala meso i krv, majka i ljubavnica, i sve ostalo to egzistira
ispod okrutnog pritiska mojih prstiju i usana, sve ono za im sam
oduvek udeo. Zarivi zube u nju, osetio sam kako se ukruuje i
uzdie, a moja su se usta irila kako bi zahvatila vrelu poplavu koja
je nadolazila.
Njeno srce i dua se otvorie. U njoj vie nije bilo godina, ni
jednog jedinog trenutka. Moje znanje se zamaglilo i zatreperilo, i
vie nije bilo majke, niti saaljive potrebe i uasa; ona je
jednostavno bila ono to jeste. Bila je Gabrijela.
Nakon svega, njen ivot joj je pritekao u pomo, sve te
mnogobrojne godine patnje i usamljenosti, pusto u onim vlanim
jalovim odajama na koje je bila osuena, knjige koje su joj bile
uteha, deca koja su je unitila, a potom i napustila, bol i bolest,
njen konani neprijatelj, koji se, obeavajui joj konano
osloboenje, pretvarao da joj je prijatelj. Snanije od rei i slika,
nastupilo je tajno bubnjanje njene strasti, njenog prividnog ludila,
odbacivanje oajanja.
Podigao sam je sa poda; drao sam je rukama obujmivi njena
uzana lea, rukom ljuljajui njenu oputenu glavu. Stenjao sam
tako snano u skladu sa isisavanjem krvi da je to bilo nalik pesmi
koja je odzvanjala u laktu njenog srca. Ali njeno srce je isuvie
brzo usporavalo svoj rad. Smrt je polako dolazila po nju, ona se
poslednjim snagama svoje volje borila protiv nje, a ja sam, putem
konanog samoodricanja, uspeo da se otrgnem od nje, jo uvek je
pridravajui.
Skoro da sam se onesvestio. e je elela njeno srce. e nije
bila alhemiar. Stajao sam otvorenih usta, bletavih oiju, i drao
sam je podalje od sebe, to dalje od sebe, kao da sam bio dva bia,
jedno koje je eleleo da je uniti, a drugo koje je eleleo da je
dovede k sebi.
Oi su joj bile otvorene i inilo se kao da nita ne vide. U jednom
trenutku je izgledala kao da je na nekom mestu izvan svih patnji,
tamo gde nije bilo nieg drugog do slasti, pa ak moda i nekog
razumevanja, a onda sam je uo kako me doziva po imenu.
Podigao sam svoji desni runi zglob do usta, prerezao venu i
primakao je njenim usnama. Nije se ni pomerila dok se krv slivala
na njen jezik.
Majko, pij, rekao sam uspanieno i gurnuo joj ruku jo blie.
Neka promena je ve bila zapoeta.
Njene usne, pripijene za moju ruku, drhtale su. Bol me je
odjedared oinuo, kolajui oko mog srca.
Njeno se telo izduilo, ukrutilo, a levu ruku je podigla da uhvati
moj zglob dok je uzimala prvi gutljaj. Bol se poveao sve vie i vie,
te sam skoro kriknuo. Mogao sam da je vidim kao da je bila izliven
metal koji krstari mojim krvnim sudovima, granajui se kroz svaki
mii i ud. To je, ipak, bilo samo njeno povlaenje, sisanje, njeno
isisavanje moje krvi, koju sam prethodno uzeo od nje. Sada je
stajala na sopstvenim nogama, a glavu je jedva drala naslonjenu
na mojim grudima. Neka tupost mi se priunjala, tupost koju je
samo njeno vrelo povlaenje prekidalo, dok se moje srce
tutnjavom suprotstavljalo tome, hranei je, kao to je svakim
svojim udarcem hranilo i svaki njen cug.
Povlaila je sve jae i jae, sve bre i bre, i ja osetih kako njen
stisak i njeno telo postaju vri. eleo sam da je silom nateram da
se odmakne, ali nisam to uradio; a kada su mi noge otkazale, ona
je bila ta koja me je pridrala. Lelujao sam se dok se soba okretala,
ali je ona nastavila da pije i neizmerna tiina rairila se u svim
pravcima; i tada, bez udela volje ili osude, odbacio sam je od sebe.
 Zateturala se i stala ispred prozora; svojim dugakim prstima
zaepila je irom otvorena usta. Pre nego to sam se okrenuo i
stropotao se na oblinju fotelju, pogledao sam njeno bledo lice na
trenutak i njeno telo, koje se nadimalo, bar se tako inilo, ispod
tankog sloja tamnoplavog tafta. Njene oi su bile kao dva kristalna
kruga koja upijaju svetlost.
Mislim da sam u tom trenutku, kao neki blentavi smrtnik,
rekao:
Majko!
Zatim sam zatvorio oi.

S edeo sam u fotelji. inilo mi se da sam spavao itavu venost,

iako uopte nisam spavao. Bio sam kod kue, u oevom domu.
Pogledao sam naokolo u potrazi za araem i mojim psima i
pogledao sam da li je ostalo jo vina; tada spazih zlatnu draperiju
oko prozora i pozadinu Notr Dama naspram veernjih zvezda - i tu
videh nju.
Nalazili smo se u Parizu. I iveemo zauvek.
Drala je neto u svojim rukama. Jo jedan svenjak. Kutiju za
kresivo. Stajala je veoma uspravno, dok su njeni pokreti bili brzi.
Napravila je varnicu, primakla je sveama i upalila ih, jednu za
drugom. Plamici su se uzdigli, a naslikani cvetovi na zidovima
otkotrljae se na tavanicu, gde su se plesai na trenutak pomerili, a
onda zamrzli u svom krugu.
Stajala je ispred mene; svenjak se nalazio sa njene desne
strane. Njeno lice je bilo belo i savreno glatko. Tamni kolutovi
ispod njenih oiju su nestali, svaka mrlja ili nedostatak koje je
ikada imala izgubili su se bez traga. Ali ja vam ne bih mogao nita
rei o njenim nekadanjim, navodnim, nedostacima. Sada je bila
savrena.
 Bore, dobijene usled godina, sada su bile manje i udnovato
ublaene, a ostale su samo linijice smeha oko oiju i po jedna
majuna bora sa obe strane njenih usana. Kapci su joj sada bili
uzdignuti, ime se poveala simetrija i trouglast oblik njenog lica,
a njene usne poprimile su najblau nijansu ruiastog. Izgledala je
neno, kao dijamant obasut svetlou. Sklopio sam oi, a onda,
ponovo ih otvorivi, shvatih da ovo nije bilo privienje, nita vie
nego i njena utnja. Video sam da je njeno telo doivelo jo vee
izmene. Ponovo je posedovala punou mladog enskog tela, dojke,
koje je bolest usahla. One su se sada nadimale iznad tamnoplavog
korseta od tafta. Bledorozikasta boja njenog mesa bila je tako
suptilna da je mogla da proe i kao odraz svetlosti. A njena kosa je
bila posebno divna jer je izgledala kao da je iva. Toliko se boja
prelamalo u njoj da je izgledala kao da vijuga; u njoj je bilo na
milijarde majunih vlasi, koje su se pomicale oko njenog
besprekornog belog lica i grla.
Rane na vratu su iezle.
Sada vie nita nije ostalo osim konanog ina hrabrosti:
pogledati je u oi.
Pogledati ovim vampirskim oima u bie koje je nalik vama - i
to prvi put od kada je Magnus skoio u vatru.
Mora da sam ispustio neki zvuk jer je ona odgovorila beskrajno
blago kao da jesam. Gabrijela - to je bilo jedino ime kojim sam je
od sada mogao nazivati.
Gabrijela, rekao sam joj. Nikada je nisam nazvao tako sem u
svojim najintimnijim mislima, i videh da se skoro nasmeila.
Spustio sam pogled na svoj runi zglob. Rana je nestala, ali je u
meni besnela e. Moje vene su optile sa mnom kao da sam
razgovarao sa njima. Zurio sam u nju i video da joj se usne
pomeraju u majunom pokretu gladi. Prikazala mi je udan izraz
lica, pun znaenja, kao da je elela da kae: Zar ne razume?
Ali nita nisam uo da je rekla. Tiina, samo lepota njenih oiju,
koje me paljivo gledaju, i, moda, ljubav koja se ogledala u naem
vienju jedno drugog; tiina se protezala u svim pravcima, nita
ne potvrujui. Nisam mogao to da shvatim. Da li je zatvarala svoj
um preda mnom?, upitao sam je bezglasno i inilo mi se da me ne
razume.
Sada, rekla je glasom koji me je prenerazio jer je bio blai i
zvuniji nego ranije. U jednom trenu ponovo smo se nali u
Overnju; padao je sneg, a ona mi je pevala glasom koji je zvuao
kao eho u velikoj peini. Ali i to se brzo okonalo. Rekla mi je: Idi...
zavri s tim brzo, sada!
Klimnula je glavom, prila mi i povukla me za ruku.
Pogledaj se u ogledalo, apnula mi je.
Ali ja sam ve znao. Dao sam joj vie krvi nego to sam uzeo od
nje. Bio sam izgladneo. Nisam se nahranio ni pre nego to sam
doao kod nje.
Ipak, tako me je zaokupio zvuk njenog glasa, sneg koji je padao i
seanje na njeno pevanje da na trenutak nisam odgovorio.
Pogledao sam njene prste, dodirivali su moje. Video sam da je nae
meso isto. Pridigao sam se iz fotelje, uzeo obe njene ake i dotakao
joj ruke i lice. Sve je bilo je okonano, a ja sam bio jo uvek iv!
Sada je bila sa mnom. Prola je kroz uasnu usamljenost i bila je sa
mnom, i odjednom vie nisam mogao da razmiljam ni o emu
sem o tome da je drim priljubljenu uza se, da je nikada vie ne
pustim.
Podigao sam je sa zemlje. Zanjihao sam je u svojim rukama, a
onda smo se zavrteli i okretali.
Zabacila je glavu i nasmejala se; smejala se sve glasnije i
glasnije, sve dok joj nisam stavio ruku preko usta.
Svojim glasom moe da porazbija sva stakla u sobi, apnuo
sam.
Pogledao sam u pravcu vrata. Niki i Roe su bili tamo.
Pa neka ih porazbijam!, rekla je, a u njenom izrazu lica nije
bilo nieg aljivog. Spustio sam je na noge. Mislim da smo se grlili,
ponovo i ponovo, skoro budalasto. Nisam mogao da se uzdrim.
Smrtnici su se muvali po stanu; doktor i bolniarke su smatrali
da bi trebalo da udu unutra.
 Video sam kako je pogledala u vrata. I ona ih je ula. Ali zato ja
nisam uo nju?
Odvojila se od mene; oi su joj skakale sa jednog predmeta na
drugi. Ponovo je zgrabila svee i odnela ih do ogledala; pogledala
je svoje lice.
Razumeo sam ta se sa njom dogaa. Trebalo joj je vremena da
naui da gleda i da procenjuje svojim novim ulom vida, ali smo
morali brzo da se izgubimo iz stana.
Mogao sam da ujem kroz zid Nikijev glas kako nagovara lekara
da pokuca na vrata.
Kako da je odvedem odavde? Na koji nain da se otarasim njih?
Ne, ne tuda, rekla je kada me je videla da gledam u vrata.
Gledala je u krevet, u predmete na stolu. Otila je do kreveta i
uzela svoj nakit ispod jastuka. Paljivo ga je osmotrila i vratila
nazad u izanalu ljubiastu torbicu. Zatim je zakaila torbicu za
svoju suknju i ona nestade u naborima tkanine.
Ovi njeni pokreti su odisali nekim znaajem. Znao sam da je to
bilo sve to je elela da ponese sa sobom iz ove sobe, iako mi
nikakve informacije u pogledu toga nisu pristizale od nje.
Ostavljala je svoje stvari: odeu koju je ponela sa sobom, etku i
ealj od srebra i pohabane knjige koje su stajale na stolu pored
kreveta.
Tada je usledilo kucanje na vratima.
Zato ne ovuda?, upitala je i, okrenuvi se prema prozoru,
otvorila ga.
Povetarac je zakovitlao zlatne draperije i podigao joj kosu sa
vrata. Kada se okrenula, zadrhtao sam im sam je pogledao; kosa
joj se zaplitala oko lica, a oi su joj bile irom otvorene i ispunjene
mnotvom boja i skoro zlokobnim svetlucanjem. Niega se nije
plaila.
Uhvatio sam je i na trenutak je nisam putao. Zagnjurio sam
svoje lice u njenu kosu i sve ono o emu sam mogao da razmiljam
bilo je to da smo ponovo zajedno i da nas sada vie nita nikada
nee rastaviti. Nisam razumeo njeno utanje, ni zato nisam
mogao da je ujem, ali znao sam da to nije bilo do nje, i moda sam
mislio da e proi. Ona je bila sa mnom. To mi je jedino bilo vano.
Smrt je bila moj pretpostavljeni i ja sam joj pruio na stotine
rtava, ali nju sam istrgao pravo iz njenih ruku. Rekao sam to
glasno. Izgovorio sam i druge oajnike i nerazumne stvari. Bili
smo dva istovetno uasna i smrtonosna bia; nas dvoje smo lutali
Divljim vrtom, a ja sam sve to pokuao da joj uinim stvarnim
pruajui joj prizore, smisao Divljeg vrta, i nije bilo vano ako nije
shvatala.
Divlji vrt, ponovila je ove rei sa velikim potovanjem, usta
nametajui u blagi osmeh.
Njen glas mi je tutnjao u glavi. Osetio sam da me ljubi i da neto
apue, kao da je elela da nadopuni svoje misli.
Rekla je:
Pomozi mi sada, elim da te vidim kako to radi sada. a ostaje
nam itava venost da se drimo jedno drugog. Doi.
e. Kao da sam goreo od ei. Bilo je izvesno da mi je krv
trebala, a ona je elela da oseti njen ukus, znao sam da to eli jer
sam se prisetio da sam i ja to eleo da uradim one prve noi. Tada
mi je sinulo da bol njene fizike smrti... neistoe koje e izbaciti...
moda mogu da budu olakani ukoliko prvo pije.
Ponovo je usledilo kucanje. Vrata nisu bila zakljuana.
Zakoraio sam na prozorsku dasku i posegnuo za njom, a ona se
istog trenutka nala u mom naruju. Skoro da nije imala teinu, ali
sam mogao da osetim njenu snagu i ilavost njenog stiska. Ipak,
kada je videla sokak ispod nas, vrh zida i kej iza njega, inilo mi se
da se na trenutak premilja.
Zagrli me oko vrata, rekao sam, i vrsto se dri.
Popeo sam se na kamenje; nosio sam je dok su joj se stopala
njihala. Okrenula je lice prema meni i drala ga je tako sve dok
nismo stigli na klizave crepove krova.
Zatim sam je uzeo za ruku i povukao za sobom; trao sam sve
bre i bre, preko oluka i dimnjaka, preskaui uzane sokake ispod
nas, sve dok nismo stigli na drugu stranu ostrva. Svakog trenutka
sam bio spreman da zavriti ili da me stegne, ali ona se nije plaila.
Ponaala se mirno, gledajui preko krovova leve obale i dole na
reku, koja je bila ispunjena hiljadama tamnih malih amaca
prepunih dronjavih bia, i inilo mi se da se bar na trenutak
jednostavno prepustila oseaju vetra koji joj je mrsio kosu. Mogao
sam da budem omamljen samo gledajui u nju, ispitujui sve
aspekte njenog preobraenja, ali bilo je velike koliine uzbuenja
u tome to sam je sprovodio kroz itav grad, otkrivao joj
raznovrsne stvari, uio je svemu onome to sam i sm znao. Sada
uopte vie nije oseala fiziki umor, nita vie nego ja. A nije bila
izloena nikakvom uasu - kao to je to bio sluaj sa mnom kada je
Magnus skoio u vatru.
Koija je jurcala du keja, opasno se naginjui prema reci, dok je
pogrbljeni koija pokuavao da odri ravnoteu na visokom
seditu. Pokazao sam joj koiju, koja nam se sad pribliavala, i
zgrabih je za ruku.
Skoili smo dok je koija prolazila ispod nas i neujno se
spustili na njen koni krov. Zaposleni koija se nije ni okrenuo.
vrsto sam je drao, podupirui je sve dok se oboje nismo ugodno
smestili, spremni da skoimo sa vozila kada god to poelimo.
Bilo je neopisivo uzbudljivo raditi sve ovo sa njom.
Jezdili smo preko mosta i pored katedrale, kroz gomile ljudi na
Pont Nefu. Ponovo se zauo njen smeh. Razmiljao sam o tome ta
bi oni visoko na prozorima videli kada bi pogledali dole na nas, na
dve ivopisno obuene osobe priljubljene za nestabilni krov
koije; bili smo kao nestana deca na splavu.
Koija je iznenada skrenula. Jurcali smo prema Sen ermen de
Preu, rasterujui guvu ispred nas i grabei pored nepodnoljivog
smrada groblja Les Inosant, opkoljenog zdanjima sa visokim
tornjevima.
Na jednu sekundu osetih treptaj prisustva, ali je tako brzo
iezao da sam posumnjao u sopstveni oseaj. Pogledao sam za
sobom i nisam mogao da uhvatim ni traak njega. Tada sa takvom
jasnoom shvatih da emo od sada Gabrijela i ja zajedno
razgovarati o prisustvu, da emo o svemu razglabati i da emo sve
zajedno spoznavati. Ova no je, na neki svoj nain, bila
prevratnika kao i ona kada me je Magnus preobratio, a tek je
poela.
Kraj je sada bio savren. Ponovo sam je uzeo za ruku i povukao
je za sobom sa koije, na ulicu.
Zapanjeno je zurila u okretanje tokova koji su se odmah
izgubili iz vida. Ona i nije izgledala tako smueno koliko je bila
neverovatna - ena otrgnuta iz vremena i mesta, odevena samo u
haljinu i papue, bez stega, slobodna da luta.
Stupili smo u uzani sokak i zajedno potrali, zagrljeni, a tu i
tamo bih pogledao nanie, u njene oi, koje su arale preko zidova
iznad nas, gledale u mnotvo zabravljenih prozora punih siunih
traaka svetlosti.
Znao sam ta je videla. Poznavao sam zvuke koji su se svaljivali
na nju. Ali jo uvek nisam mogao nita da ujem od nje, a to me je
pomalo plailo, pomisao da me, moda, iskljuuje.
Zaustavila se. Poeli su prvi grevi njene smrti. Mogao sam to
da vidim na njenom licu.
Teio sam je i podsetio je u nekoliko rei na ono to sam joj
ranije preneo putem misli - kako e to izgledati.
To je kratkotrajan bol, nita to se moe uporediti sa onim
kroz ta si ve prola. Nestae za samo nekoliko sati, moda i
manje ako odmah sada popijemo krv.
Klimnula je glavom; pre je bila nestrpljiva nego uplaena.
Izali smo na mali trg. Na kapiji jedne stare kue stajao je neki
mladi, kao da je ekao nekoga; kragna na njegovom sivom
ogrtau bila je podignuta i zaklanjala mu je lice.
Da li je dovoljno jaka da nasrne na njega? Da li je snana kao ja?
Ovo je pravo vreme da to saznamo.
Ako te e ne nagna na to, onda je isuvie rano, rekao sam joj.
Bacio sam pogled na nju i proe me neka jeza. Njen
usredsreeni izraz bio je skoro ljudski, jako napet, fiksiran, a njene
oi bile su osenene onom vrstom traginosti koju sam i ranije
viao. Nita joj nije moglo promai. Kada se, meutim, pribliila
oveku, uopte nije bilo nieg ljudskog u njoj. Postala je pravi
predator, nalik nekoj zveri, a opet, bila je ena koja prilazi
mukarcu - dama, zapravo, ostavljena ovde bez ogrtaa, eira ili
pratioca, koja sada prilazi gospodinu sa namerom da zatrai
pomo. Ona je bila sve to.
Bilo je jezivo gledati kako koraa preko kamenja, inilo se kao
da ih i ne dodiruje, i kako sve, pa ak i pramenovi njene kose koje
je vetar duvao tamo-amo, izgleda kao da je pod njenom punom
kontrolom. Mogla je da proe i kroz sm zid, tim svojim
bezdunim korakom.
Povukao sam se u senku.
ivnuvi, ovek se okrenuo, blago zakripavi pri tom
potpeticom izme po kamenju, a ona se propela na prste kao da
eli da mu neto apne na uho. Mislim da se na trenutak
pokolebala. Moda je pomalo bila i uasnuta. Ako jeste, onda njena
e i nije imala vremena da postane neizdriva. Ali ako je i
oklevala, to nije trajalo vie od te jedne sekunde. Nasrnula je na
njega, a on je bio bespomoan, dok sam ja bio i suvie fasciniran
da bilo ta uradim, sem da posmatram.
Potpuno neoekivano, sinulo mi je da je nisam upozorio za srce.
Kako sam samo mogao da zaboravim tako neto? Pohitao sam ka
njoj, ali ga je ona ve ispustila. On se stropotao niza zid, glave
nagnute na jednu stranu, dok mu je eir pao kraj nogu. Bio je
mrtav.
Stajala je i gledala u njega, a ja sam video krv kako kola njome,
zagrejavajui je i produbljujui boju njenog lica i crvenilo njenih
usana. Oi su joj postale odsjaj ljubiastog kada me je pogledala,
skoro istovetne boje kao i nebo u trenutku kada sam doao u
njenu spavau sobu. utei, posmatrao sam kako gleda rtvu sa
radoznalom zauenou, kao da na neki nain u potpunosti ne
prihvata ono u ta gleda. Njena kosa je ponovo bila zamrena i ja
je zabacih umesto nje.
 Skliznula je u moje naruje. Odveo sam je dalje od rtve.
Okrenula se jednom ili dvaput, a onda usmerila pogled pravo pred
sebe.
Dovoljno je za noas. Trebalo bi da odemo kui, u kulu, rekao
sam.
eleo sam da joj pokaem blago, da budem sa njom na tom
zatienom mestu, da je drim i uteim ako pomahnita zbog svega
ovoga. Ponovo je iskusila greve smrti. Tamo e moi da se odmori
uz vatru.
Ne, jo ne elim da idem, odgovorila je. Bol nee dugo trajati,
obeao si da nee. elim da proe i hou da ostanem ovde.
Pogledala je u mene i nasmeila mi se. Dola sam u Pariz da
umrem, zar ne?, proaputala je.
Sve joj je odvlailo panju, onaj odbaen mrtav ovek u sivom
ogrtau, nebo je svetlucalo na povrini bare, maka je hodala po
oblinjem zidu. Krv je bila vrela u njoj, kolala je njome.
Uhvatio sam je za ruku i naveo je da me prati.
Moram da pijem, rekao sam.
Da, vidim, apnula je. Trebalo je ti da ga uzme. Trebalo je da
znam... Ti si i dalje gospodin.
Gospodin koji umire od gladi, nasmeio sam se. Hajde da se
ne zamajavamo smiljajui etikete za monstrume. Nasmejao sam
se. Poljubio bih je da mi neto odjednom nije privuklo panju.
Stisnuo sam njenu ruku, ak i prejako.
Iz daleka, iz pravca Les Inosanta, zauo sam prisustvo - jae
nego ikada pre.
Stajala je ukopana u mestu kao i ja; polako joj okrenuvi glavu
na jednu stranu, sklonih joj kosu sa uha.
Da li uje to?, upitao sam je.
Pogledala je u mene.
Je li to jo jedan od nas?! Zakiljila je i pogledala ponovo u
pravcu odakle je to dolazilo. Odmetnik!, rekla je glasno.
ta?!
Odmetnik, odmetnik, odmetnik.
 Osetio sam talas oamuenosti, neto kao san kojeg sam se
prisetio. Deli sna. Ali nisam mogao da razmiljam. Bio sam
oteen time to sam je preobratio. Morao sam da pijem.
Nazvao nas je odmetnicima, rekla je. Zar nisi uo? Ponovo je
naulila ui, ali ono je nestalo i nijedno od nas vie nita nije ulo;
nisam bio siguran da li sam uopte primio taj jasan nadraaj -
odmetnik, ali inilo se da jesam!
Nema veze, ta god da jeste, rekao sam. To nikada ne prilazi
blie od ovoga. Ali ak i dok sam govorio, znao sam da je bilo
najotrije do sada. eleo sam da pobegnem sa Les Inosanta. To
ivi na grobljima, promumlao sam. Moda ne moe da ivi ni na
jednom drugom mestu... due vreme.
Ali, pre nego to sam zavrio sa govorom, ponovo sam ga osetio
i inilo mi se da iri najsnaniju zlobu koju sam do sada primio od
njega.
Ono se smeje!, apnula je.
Prouavao sam je. Bez sumnje, ona je to ula jasnije od mene.
Izazovi ga!, rekao sam. Nazovi ga kukavicom! Kai mu da
izae na videlo!
Pogledala me je u udu.
Da li je to stvarno ono to eli da uradi?, upitala me je tiho.
Blago je drhtala i ja sam je umirio. Stavila je ruku na struk kao da
ju je opet zahvatio jedan od onih greva.
Onda ne sada, rekao sam. Ovo nije pravo vreme. Ponovo
emo ga uti, ba onda kada u potpunosti zaboravimo da postoji.
Iezlo je, rekla je. Ali ono nas mrzi, ta stvar...
Hajde da se sklonimo od nje, rekao sam prezrivo, zagrlio je i
pourio. Nisam joj rekao o emu razmiljam, ta me je
optereivalo vie od prisustva i njegovih uobiajenih trikova. Ako
je mogla da uje prisustvo isto tako dobro kao i ja, ak i bolje, u
stvari, to znai da je imala sve moje moi, ukljuujui i sposobnost
da alje i uje prizore i misli. Ali vie nismo mogli da ujemo jedno
drugo!
 3

K ada smo preli reku, odmah sam pronaao novu rtvu. im

sam ugledao tog oveka, proela me je duboka svest o tome
da u sve ono to sam do sada radio sm od sada raditi sa njom.
Ona e posmatrati taj in, uie. Mislim da je intimnost svega toga
uinila da mi krv jurne u lice.
Dok sam izvlaio rtvu iz krme, dok sam ga zadirkivao,
izluivao, a onda i napao, bio sam svestan da se pravim vaan
pred njom, da itav in pravim jo okrutnijim, razigranijim. Kada
sam ubio, taj in je u sebi posedovao takav intenzitet da sam
nakon toga bio iscrpljen.
Svidelo joj se. Sve je posmatrala kao da je mogla da isisa samu
sliku toga, isto kao to je sisala krv. Pribliili smo se jedno drugom,
primio sam je u svoje naruje i osetio njenu toplinu, kao i ona
moju. Krv je preplavila moj mozak. Samo smo se drali, a ak se i
tanka koprena nae odee inila neprijateljskom; bili smo dva
gorua kipa u mraku.
Nakon toga je no izgubila sve svoje uobiajene dimenzije. U
stvari, ona e mi ostati u pamenju kao jedna od najduih noi
koje sam ikada proiveo u svom besmrtnom ivotu.
Bila je beskrajna i nedokuiva, vrtoglava, i bilo je trenutaka
kada sam poeleo neku vrstu odbrane od njenih zadovoljstava i
iznenaenja, ali je nisam imao.
Iako sam ponavljao i ponavljao njeno ime kako bi mi postalo
blisko, ona jo uvek za mene, zapravo, nije bila Gabrijela.
Jednostavno je bila ona koja je potrebna itavom mom biu, i to e
biti celog mog ivota. Ona je bila jedina ena koju sam ikada voleo.
Njena stvarna smrt nije trajala predugo.
Pronali smo praznu podrumsku prostoriju, gde smo ostali dok
se sve to nije okonalo. Tu sam je sve vreme drao i govorio joj.
Ponovo sam joj ispriao sve ono to mi se dogodilo, ovog puta
reima.
Ispriao sam joj sve o kuli. Rekao sam joj sve ono to mi je
Magnus ispriao. Objasnio sam joj sve o pojavama prisustva. I kako
sam se skoro navikao na njega, kako ga prezirem, ali kako nemam
nameru da ga razotkrijem. Nanovo sam pokuavao da joj
predoim slike, ali nije bilo svrhe. Nita nisam rekao o tome. Nije
ni ona. Ali me je veoma paljivo sluala.
Razgovarao sam sa njom o Nikijevim sumnjama, koje, naravno,
on njoj nikada nije ni spomenuo. Objasnio sam joj da se sada jo
vie bojim za njega. Jo jedan otvoren prozor, jo jedna prazna
soba, a ovog puta i svedoci koji mogu da potvrde udnovatost
svega toga.
Ali nema veze, trebalo bi Roeu da ispriam neku priu koja e
sve uiniti uverljivim. Trebalo bi da pronaem i neki nain da
pomognem Nikiju, da prekinem lanac sumnji koji ga je vezivao za
mene.
inilo se da je blago fascinirana svim tim, ali da joj, u stvari, sve
to nije mnogo znailo. Ono to joj je bilo vano jeste ono to je
predstojalo.
Kada je njena smrt bila okonana, postala je nezaustavljiva. Nije
bilo zida na koji nije mogla da se popne, vrata na koja ne bi ula, ni
krova koji joj je bio previe strm.
Izgledalo je kao da ne veruje da e zauvek iveti: pre je mislila
kao da joj je data ova jedna no natprirodne ivotne snage i da sve
mora saznati i ostvariti pre nego to smrt, sa svitanjem, doe po
nju.
Vie puta sam pokuavao da je nagovorim da se vratimo kui, u
kulu. Kako su sati prolazili, obuzela me je duhovna iscrpljenost.
Trebalo mi je da se smirim tamo, da razmislim o svemu to se
dogodilo. Otvorio bih oi i, na trenutak, video samo crnilo. Ali ona
je elela iskustvo, avanturu.
Predloila je da sada uemo u stanove smrtnika ne bismo li
pronali odeu koja joj je bila potrebna. Nasmejala se kada sam
rekao da ja uvek kupujem odeu.
 Moemo da ujemo ako je kua prazna, rekla je, brzo hodajui
ulicama, oiju uprtih u prozore zamraenih kua. Moemo da
ujemo ako posluga spava.
U tome je bilo smisla, iako ja nikada ne bih tako neto pokuao.
Ubrzo sam je pratio uz uzane stranje stepenice i niz tepihom
zastrte hodnike, oaran lakoom kojom smo to radili i fasciniran
detaljima neformalnih odaja u kojima su smrtnici obitavali. Otkrio
sam da volim da dodirujem line stvari: lepeze, burmutice, novine
koje je gospodar kue itao, njegove izme kraj ognjita. To je bilo
isto tako zabavno kao i virenje kroz prozore.
Ali, ona je imala svoj cilj. U garderobi neke dame, u velikoj kui
na Sen ermenu, pronala je itavo bogatstvo raskone odee koja
je pristajala njenoj novoj i punijoj figuri. Pomogao sam joj da skine
staru haljinu od tafta i obue novu od ruiastog brokata i da
skupi kosu u uredne lokne ispod eira sa nojevim perjem. Ponovo
sam bio okiran pri samom pogledu na nju, kao i udnim, jezivim
oseanjem lutanja sa njom kroz ovu naikanu kuu prepunu
smrtnih mirisa. Skupljala je stvari sa toaletnog stoia - boicu
parfema, maleni par zlatnih makaza. Pogledala je u staklo i videla
sebe.
Ponovo sam priao da je poljubim, a ona me nije zaustavila. Bili
smo ljubavnici koji se ljube. Bledoputi ljubavnici - to je bio prizor
koji smo nas dvoje predstavljali dok smo silazili niz stepenice za
sluinad i urili da izaemo napolje, na kasnoveernje ulice.
Ulazili smo i izlazili iz Opere i Komedije pre nego to bi se
zatvorile, a onda bismo se vrzmali po balu u kraljevskoj palati.
Uivala je u nainu na koji su nas smrtnici gledali ne videi,
zapravo, nita, uivala je u tome kako su bili privueni nama i
potpuno obmanuti.
Nakon toga, dok smo istraivali crkve, veoma jasno smo uli
prisustvo, a onda je ponovo nestalo. Peli smo se na zvonike da
ispitamo nae carstvo, a nakon toga bi se uurili u prepunim
kafedinicama nakratko, samo da osetimo i omiriemo smrtnike
oko nas, da razmenimo tajne poglede, da se tiho smejemo,
priljubljenih glava.
 Padala je u sanjiva stanja, posmatrajui paru koja se izdizala iz
dezvi za kafu, zavese dima od cigarete koje su se skupljale oko
lampi.
Oboavala je mrane, prazne ulice i sve vazduh vie od bilo
ega drugog. elela je da se pentra po drveu i ponovo po
krovovima. udila se to ja nisam uvek iao gradom preko
krovova, ili se vozio na krovovima koija, kao to smo sada
zajedno radili.
Dok smo etali drei se za ruke, nali smo se na praznoj pijaci;
bilo je neto malo iza ponoi.
Opet smo uli prisustvo, ali nijedno od nas nije moglo da
razabere njegovo raspoloenje kao pre. To me je zbunjivalo.
Sve oko nas ju je jo uvek udilo - smee, make koje su lovile
gamad, bizarna mirnoa, kao i to to i najmraniji okovi
metropole za nas ne predstavljaju nikakvu opasnost.
Prokomentarisala je to. Moda je ono to ju je najvie opinjavalo
bilo to to smo mogli neujno da se prounjamo pored skrovita
lopova, da sa lakoom porazimo bilo koga ko bi bio dovoljno glup
da nam stane na put, to to smo oboje bili vidljivi a nevidljivi,
shvatljivi a potpuno neobjanjivi.
Nisam je pourivao niti sam joj postavljao pitanja. Jednostavno
sam bio ponovo roen sa njom, zadovoljan, a pomalo i izgubljen u
sopstvenim razmiljanjima o ovom nepoznatom zadovoljstvu.
A kada je jedan zgodan, viljast mladi dojahao kroz zamraene
pijane tezge, posmatrao sam ga kao da je bio prikazanje, neto
to je dolo iz zemlje ivih u zemlju mrtvih. Podsetio me je na
Nikolasa zbog svoje tamne kose i tamnih oiju i zbog neeg
nevinog a opet zabrinutog na licu. Nije trebalo da sam luta
pijacom. Bio je mlai od Nikija i veoma lakomislen.
Ali koliko je bio lakomislen, shvatih tek kada se Gabrijela
pomerila napred kao velika ruiasta maka i kada ga je skoro bez
zvuka zbacila sa konja.
Bio sam potresen. Nevinost njenih rtava nije je muila. Ona
nije vodila moje moralne bitke. Ali, nisam ih vie vodio ni ja, pa
zato bih je onda osuivao? A opet, lakoa kojom je zaklala
mladia - graciozno mu je slomila vrat kada ga gutljaji koje je
usrknula nisu usmrtili - razbesnela me je, iako je, moram priznati,
bilo veoma uzbudljivo posmatrati je.
Bila je nemilosrdnija od mene. Bila je bolja u svemu od mene,
pomislio sam. Magnus je rekao: Bez milosti. Ali, da li je mislio i
na to da ubijamo i kada ne moramo?
Odmah je postalo oigledno zato je to uradila. Iskidala je svoj
ruiasti somotski mider i suknje na licu mesta i obukla je njegovu
odeu. Izabrala je njega zato to joj je veliina odee odgovarala.
Da jo pojasnim situaciju, poto je obukla njegovu odeu,
postala je muko.
Obukla je njegove be svilene hulahopke i crvene pantalone,
ipkanu koulju i uti prsluk, potom i crveni kaput, a uzela mu je
ak i crvenu vrpcu iz kose.
Neto se u meni usprotivilo svoj toj drai - njenom pukom
dranju u toj novoj odedi, sa kosom koja joj je jo uvek padala
preko ramena i bila slinija lavljoj grivi nego divnoj masi enskih
vlasi, koju je predstavljala do pre samo nekoliko trenutaka. Tada
sam poeleo da je unitim. Zatvorio sam oi.
Kada sam je ponovo pogledao, u mojoj glavi je hualo sve ono
to smo videli i radili zajedno. Nisam mogao da podnesem da
budem tako blizu mrtvog momka.
Zavezala je svu svoju plavu kosu crvenom vrpcom i pustila da
joj dugake kovrde padaju niz lea. Spustila je ruiastu haljinu
preko momkovog tela da ga prekrije, opasala njegov ma, izvukla
ga, pa ponovo stavila u korice, a zatim uzela njegov be rokeler.
Hajmo, dragi, rekla je i poljubila me.
Nisam mogao da se pomerim. eleo sam da se vratim u kulu i
da se pripijem uz nju. Pogledala me je i stisla moju ruku kao da eli
da me podstakne. Skoro da je istog trenutka potrala napred.
Morala je da oseti slobodu pokreta svojih udova, i ja se naoh u
situaciji da trupkam za njom, napreui se da bih je sustigao.
To se nikada nije dogodilo sa mnom i nekim smrtnikom,
naravno. inilo se kao da leti. Od samog pogleda na nju kako
promie kroz nagomilane tezge i gomile smea - skoro da sam
izgubio ravnoteu. Ponovo sam zastao.
Vratila se po mene i poljubila me.
Ali nema nijednog valjanog razloga da se oblaim kao nekada,
zar ne?, upitala je. Kao da je govorila malom detetu.
Ne, naravno da nema, rekao sam. Moda je bio i blagoslov to
to nije mogla da ita moje misli. Nisam mogao da prestanem da
gledam njene noge, tako savrene u be hulahopkama, i nain na
koji se kaput skupljao oko njenog tankog struka. Njeno je lice bilo
kao plamen.
Treba imati na umu da se u to vreme enske noge ili pak bedra
nisu dali tek tako videti, kao ni svileni pojas vrsto pritegnut
preko majunog stomaka.
Ali ona sada ba i nije bila prava ena, zar ne? Nita vie nego
to sam ja bio mukarac. U jednom nemom trenu, zapljusnuo me
je uas svega toga.
Doi, hou ponovo da osvajam krovove, rekla je. Hou da
idem na Bulevar du Templ. Volela bih da vidim pozorite, ono koje
si kupio, a potom ga zatvorio. Hoe li mi ga pokazati?
Pomno me je posmatrala kada me je ovo upitala.
Naravno, rekao sam. Zato da ne!
Ostalo nam je jo dva sata ove beskrajne noi kada smo se
najzad vratili u Il Sen Luj i zastali na meseinom obasjanom keju.
Malo dalje niz poploanu ulicu ugledah svoju kobilu kako sputana
stoji tamo gde sam je i ostavio. Moda je niko nije ni primetio u
svoj pometnji koja mora da je usledila nakon naeg odlaska.
Paljivo smo oslunuli ne bismo li uli bilo kakav znak
Nikolasovog ili Roeovog prisustva, ali kua je izgledala naputeno
i mrano.
Oni su ipak blizu, apnula je. Mislim, samo malo nie...
U Nikijevom stanu, rekao sam. A iz Nikijevog stana neko
moda posmatra kobilu, neki sluga postavljen da straari u sluaju
da se vratimo.
 Bolje bi bilo da ostavimo kobilu i ukrademo nekog drugog
konja, rekla je.
Ne, ona je moja, rekao sam.
Osetio sam kako se njen stisak pojaava.
Ponovo na stari prijatelj - prisustvo, koji se ovog puta unjao
pored Sene sa suprotne strane, oko leve obale.
Otilo je, rekla je. Idemo. Moemo da ukrademo drugog
konja.
Saekaj, pokuau da je pozovem da doe. Neka pokida uzde.
Moe li to da uradi?
Videemo. Svu svoju koncentraciju usmerio sam ka kobili
govorei joj tiho da krene unazad, oslobodi se stega i doe.
U istom trenutku kobila se propela i povukla kono remenje.
Zatim se ponovo propela i uzde se pokidae.
Kloparajui preko kamenja, dojezdila je do nas i mi se odmah
popesmo na nju. Gabrijela ju je zaskoila prva, a ja odmah iza nje;
skupljao sam preostale dizgine dok sam terao kobilu u punom
trku.
Dok smo prelazili most, osetio sam neto iza nas, neko
komeanje, neki mete smrtnih umova.
Ali mi smo se ve izgubili u crnom odjekujuem prostranstvu Il
de la Sitea.

Kada smo dospeli do kule, upalio sam baklju od smole i odveo

je dole, u tamnicu. Nije bilo vremena da joj pokaem gornju odaju.
Njene su oi bile staklaste; tromo je gledala oko sebe dok smo
se sputali niz zavojite stepenice. Njena se crvena odea blistala
naspram tamnog kamenja. Veoma blago se stresla od vlage.
Uznemirivao ju je smrad iz niih tamnica, a ja sam joj neno
objasnio da to nema nikakve veze sa nama. im smo uli u veliku
zagrobnu kriptu, smrad je bio odseen tekim vratima okovanim
gvoem.
 Svetlost baklje se irila i otkrivala niske lukove svoda i tri velika
sarkofaga sa njihovim duboko urezanim likovima.
inilo mi se da nije bila uplaena. Rekao sam joj da mora da vidi
da li moe da podigne kameni poklopac kovega koji izabere.
Moda u ja morati to da uradim umesto nje.
Pomno je razgledala tri izrezbarena lika. Nakon kratkog
razmatranja, nije izabrala enski sarkofag, ve onaj sa urezanim
vitezom u oklopu na poklopcu. Polako je pogurala kameni
poklopac iz leita da bi videla ono to je bilo ispod.
Nije imala onoliko snage koliko sam je ja imao, ali je bila
dovoljno jaka.
Nemoj da se plai, rekao sam.
Ne, ne mora uopte da se brine to se toga tie, odgovorila
je neno. Njen glas je posedovao divnu hrapavost, blagi traak
tuge. Izgledala je kao da sanja dok je rukama prelazila preko
kamena.
Do sada, rekla je, ve bi bila izloena na odru, tvoja majka. A
soba bi bila ispunjena groznim mirisima i dimom stotina svea.
Samo pomisli kako je smrt poniavajua. Stranci bi joj svukli
odeu, okupali je, obukli - oni bi je videli ispijenu i bespomonu u
konanom snu. A oni koji apuu po hodnicima razgovarali bi o
svom dobrom zdravlju i o tome kako nikada nisu imali ni
najmanju boljku u svojim familijama, ne, u njihovim porodicama
nije bilo suice. Jadna markiza, rekli bi. I razmiljali bi da li je
imala svog novca i da li ga je ostavila svojim sinovima. A kada bi
dola starica da pokupi umrljanu posteljinu, ukrala bi jedan od
prstenova sa ruke mrtve ene.
Klimnuo sam glavom. I evo nas kako stojimo u ovoj tamninoj
kripti - hteo sam rei - i pripremamo se da legnemo u kamenu
postelju, i jedino nam pacovi prave drutvo. Ali, neizmerno je bolje
od toga, zar ne? Hodati zauvek po tlu nonih mora - to ima svoju
mranu velianstvenost.
Bila je bleda, hladna posvuda. Uspavano je izvadila neto iz
svog depa.
 Bile su to zlatne makaze koje je uzela sa damskog toaletnog
stoia u predgrau Sen ermen. Svetlucale su na svetlosti baklje
kao obina biuterija.
Ne, majko, rekao sam. Sopstveni glas me je preplaio. Izleteo
je i odzvanjao je i suvie otro ispod lune tavanice. Likovi na
ostalim sarkofazima izgledali su kao nemilosrdni svedoci. Bol u
srcu me je zaprepastio.
Opak zvuk, rezanje, strienje. Njena kosa je padala u velikim,
dugakim kovrdama na pod.
Ooooh, majko!
Razbacujui je tiho vrhom izme, pogledala je u nju, a onda je
pogledala u mene. Sada je sa kratkom kosom koja se loknala
prema obrazima zaista liila na mladia. Ali ve su joj se oi
sklapale. Posegnula je za mnom, a makaze joj ispadoe iz ruku.
Odmori se sada, apnula je.
To je samo izlazee sunce, rekao sam joj uteno. Umarala se
bre od mene. Okrenula se od mene i krenula prema kovegu.
Podigao sam je i njene oi se zatvorie. Gurajui poklopac
sarkofaga jo vie udesno, spustio sam je unutra; pustio sam da se
njeni gipki udovi smeste sami, prirodno i graciozno.
Njeno lice se opustilo u smiraju sna, dok joj je kosa uramljivala
lice deakim loknama.
Mrtva, inilo se, iezla i prekinuta arolija.
Nastavio sam da je posmatram.
Pustio sam da mi zubi seku vrh jezika sve dok nisam osetio bol i
okusio toplu krv koja je odatle poela da curi. Sagnuvi se, pustio
sam da moja krv u majunim, sjajnim kapljicama kane na njene
usne. Njene se oi otvorie. Ljubiastoplave i sjajne, zurile su u
mene. Krv je potekla u njena sada ve otvorena usta, a onda je
polako podigla glavu u susret mom poljupcu. Moj jezik je uao u
njena usta. Njene usne su bile hladne. Moje usne su bile hladne. Ali
krv je bila topla i proticala je izmeu nas.
Laku no, najdraa moja, rekao sam. Gabrijela, moj anele
tame.
 Poto sam je pustio, ponovo je potonula u smiraj. Zatvorio sam
kameni poklopac nad njom.

N isam voleo da se budim u crnoj podzemnoj kripti. Nije mi se

sviala hladnoa u vazduhu, onaj blagi smrad iz tamnice koja
je bila ispod, oseaj da je ovo mesto gde boravi sve to je mrtvo.
Obuzeo me je strah. ta ako se ona ne probudi? ta ako se njene
oi nikada vie ne otvore? ta sam ja uopte znao o tome to sam
uradio?
A opet, bilo bi neprilino, bestidno ponovo podignuti poklopac
kovega i zuriti u nju dok spava, kao to sam to uradio prole noi.
Spopade me neka smrtnika sramota. Kod kue se nikada ne bih
usudio da otvorim njena vrata a da pre toga ne pokucam, nikada
se ne bih odvaio da povuem zavesu na njenom krevetu.
Probudie se. Mora da se probudi. Jo bolje ako uspe sama da
podigne poklopac kovega; bolje da sama naui kako da se
probudi, da je u pravi as e natera na to, kao to je i mene.
Upalih baklju na zidu za nju i izaoh na trenutak napolje da se
nadiem sveeg vazduha. Zatim sam, ostavivi pri tom kapije i
vrata iza sebe otkljuane, otiao do Magnusove elije da
posmatram kako se na nebu topi suton.
uu je, pomislio sam, kada se probudi.
Mora da je proao itav sat. Nestalo je azurnog svetla, pojavie
se zvezde, a udaljeni Pariz upalio je svoje mnogobrojne siune
svetlosne signale. Sklonio sam se sa prozora, gde sam sedeo
oslonjen na gvozdene reetke, otiao do krinje i poeo da biram
nakit za nju.
Jo uvek je volela dragocenosti te vrste. Ponela je sa sobom
svoje nasledstvo kada smo naputali njenu sobu. Upalio sam svee
da bolje vidim iako mi one nisu bile potrebne. Svetlost je za mene
bila divna. Divno je osvetljavala nakit. Pronaao sam prelepe,
nene komade nakita za nju - biserne pribadae, koje bi mogla da
nosi na reverima svog malenog mukog kaputa, i prstenje, koje e
izgledati muevno na njenim malim akama, ako je to ono to je
elela.
Tu i tamo bih oslunuo ne bih li je uo. A onda bi mi se srce
ponovo steglo od bojazni. ta ako ne ustane? ta ako je imala samo
tu jednu jedinu no? Uas je bubnjao u meni. More dragocenosti u
krinji, svetlost svee koja plee na bruenom kamenju, zlatna
pozadina - sve je to bilo nita.
Nisam je uo. uo sam vetar napolju, duboko meko utanje
drvea, slabo i udaljeno zvidanje stajskog momka dok se muvao
po tali, rzanje mojih konja.
U daljini se zaulo crkveno zvono.
Onda me je odjednom obuzelo oseanje da me neko posmatra.
Ovo je za mene bilo tako neobino da sam se uspaniio. Okrenuo
sam se, skoro se saplevi pri tom na krinju, i pogledao u pravcu
ulaza u tajni prolaz. Nikog tamo nije bilo.
Nikoga nije bilo na tom malom praznom osvetljenom mestu,
gde je svetlost svee poigravala na kamenju i Magnusovom
nemilosrdnom, spokojnom liku na sarkofagu.
A onda pogledah pravo pred sebe, u prozor sa reetkama.
Tada sam je video kako mi uzvraa pogled.
inilo se kao da pluta u vazduhu; pridravala se rukama za
reetke i smeila se.
Skoro sam vrisnuo. Povukao sam se unazad, a znoj je izbio po
itavom mom telu. Odjedared me je spopao stid to me je zatekla
tako nespremnog i oigledno preplaenog.
Ostala je nepokretna, jo uvek se smeila, a izraz na njenom licu
postepeno se menjao iz spokojnog u nestaan. Na svetlosti svee
njene oi su bile i previe sjajne.
Nije lepo tako plaiti ostale besmrtnike, rekao sam joj.
Nasmeila se leernije i slobodnije nego to je to ikada uradila
dok je bila iva.
 Obuzelo me je olakanje dok se pokretala i pravila zvukove.
Znao sam da rumenim.
Kako si samo dospela tamo!, rekao sam. Otiao sam do
prozora, provukao ruke kroz reetke i uhvatio je za oba runa
zgloba.
Njena usta su se pretvorila u istu ljupkost i osmeh. Njena kosa
je predstavljala razbaruenu i svetlucavu grivu.
Popela sam se na zid, naravno, odgovorila je. Kako si mislio
drugaije?
E pa sada se spusti. Ne moe da proe kroz reetke. Krenuu
ti u susret.
Potpuno si u pravu to se toga tie, rekla je. Bila sam na svim
prozorima. Naimo se na bedemu. Tako je bre.
Sa lakoom kaei svoje izme u reetke, poela je da se penje, a
onda je nestala.
Bila je sva u zanosu, kao i prethodne noi, dok smo se zajedno
sputali stepenicama.
Zato se motamo ovuda?, upitala me je. Zato odmah ne
odemo u Pariz?
Neto sa njom nije bilo u redu, koliko god je bila divna, neto
nije bilo u redu... ta je to moglo da bude?
Sada vie nije imala potrebu za poljupcima, ak ni za
razgovorom. A to me je, moram priznati, prilino acnulo.
elim da ti pokaem unutranju sobu, rekao sam. I nakit.
Nakit?!, upitala je.
Nije ga videla sa prozora. Poklopac krinje joj je blokirao
pogled. Hodala je ispred mene, ula u sobu gde se Magnus spalio, a
onda je legla i poela da puzi kroz tunel.
im je ugledala krinju, bila je zateena.
Zabacila je kosu pomalo nestrpljivo preko ramena i sagla se da
ispita broeve, prstenje, male ukrase tako nalik na svoje naslee,
koje je nekada morala da prodaje, malopomalo.
 Mora da ih je prikupljao vekovima, rekla je. Kakve
izvanredne stvari. On je birao ta e uzeti, zar ne? Mora da je bio
izuzetan stvor.
Ponovo je, gotovo besno, zabacila kosu, koja se sada inila
bleom, svetlucavijom i raskonijom. Divno je izgledala.
Biseri, pogledaj ih samo, rekao sam. I ovo prstenje. Pokazao
sam joj ono koje sam ve odabrao za nju. Uzeo sam joj ruku i
stavio joj prstenje. Njeni prsti su se pomerali kao da su imali neki
svoj ivot, kao da su mogli da osete oduevljenje, a onda se ponovo
nasmejala.
Ah, zar mi nismo velianstveni avoli!
Lovci Divljeg vrta, rekao sam.
Onda, hajdemo u Pariz, rekla je. Blagi trzaj bola na njenom
licu, e. Jezikom je oblizala usne. Da li sam ja njoj, makar i upola,
bio fascinantan kao to je ona bila meni?
Zabacila je kosu sa ela, a oi su joj se zamraile usled
intenziteta rei koje je izgovarala.
Mislila sam da se veeras brzo nahranim, rekla je, i da onda
odem iz grada u umu, da odem tamo gde nema mukaraca i ena
naokolo, tamo gde ima samo vetra, tamnog drvea i zvezda na
nebu, tamo gde je sveta tiina.
Ponovo je otila do prozora. Njena lea su bila uzana i
ispravljena, dok su joj ruke, oivljene dragocenim prstenjem,
padale sa strane. Virei iz podebelih rukava mukog kaputa, njene
su ruke izgledale jo vitkije i divnije. Mora da je gledala u visoke i
nejasne oblake, u zvezde, koje su svetlucale kroz ljubiasti sloj
veernje magle.
Moram da odem do Roea, rekao sam tiho. Moram da se
pobrinem za Nikija, da im ispriam neku la o tome ta se sa
tobom dogodilo.
Okrenula se, a njeno lice se odjedared uinilo siunim i
hladnim, na isti onaj nain kao i kada se sa neim ne bi sloila kod
kue. Ali i to e proi.
 Zato bi se uopte zamarao time da im bilo ta saoptava u
vezi sa mnom?, upitala je. Zato se uopte bake sa njima?
Ovo me je okiralo, ali me to, ipak, nije u potpunosti iznenadilo.
Moda sam tako neto i oekivao. Moda sam sve vreme i oseao
to u njoj, ta neizgovorena pitanja.
eleo sam da joj kaem da je Niki sedeo kraj njene postelje dok
je umirala i da je pitam zar joj to nita ne znai. Ali kako je samo
sentimentalno i smrtniki to zvualo, u potpunosti glupavo.
Ali nije bilo glupavo.
Nemam nameru da te osuujem, rekla je. Sklopila je ruke i
oslonila se na prozor. Jednostavno te ne razumem. Zato si nam
pisao? Zato si nam slao sve one poklone? Zato jednostavno nisi
zgrabio meseevu svetlost i prepustio se da te vodi kuda god
poeli?
A gde bi to trebalo da poelim da odem?, upitao sam je.
Nekuda daleko od onih koje sam poznavao i voleo? Nisam eleo
da prestanem da razmiljam o tebi, o Nikiju, ak ni o ocu i brai.
Radio sam ono to sam eleo.
Dakle, savest nije imala nikakvog udela u tome?
Ako slua svoju savest, tada radi ono to eli, rekao sam joj.
Ali bilo je jo jednostavnije od toga. Ja sam eleo da ima
bogatstvo koje sam ti pruio. eleo sam da... bude srena.
Razmiljala je dugo.
Zar bi volela da sam te zaboravio?, upitao sam je.
Zazvualo je zajedljivo, ljutito. Nije mi odmah odgovorila.
Ne, naravno da ne bih, rekla je. I da je situacija bila obrnuta,
ni ja tebe nikada ne bih zaboravila. Sigurna sam u to. Ali zato i
ostali? Mene ba briga za njih. Vie nikada neu ni re prozboriti
sa njima. Nikada ih moje oi vie nee videti.
Klimnuo sam glavom, ali sam mrzeo ono to je govorila. Plaila
me je. Ne mogu da prevaziem taj oseaj da sam umrla, rekla je.
Da sam u potpunosti odseena od svih ivih bia. Mogu da
okusim, da vidim, da osetim. Mogu da pijem krv. Ali, ja sam poput
neega to se ne da videti, to nije sposobno da voli.
 Nije tako, rekao sam. Koliko misli da e te to drati, to da
osea, vidi, dodiruje, kua, ako u svemu tome nema ljubavi?
Ako nema nikog uz tebe?
Istovetni izraz nerazumevanja pojavio se na njenom licu.
O zato se uopte bakem oko toga i priam ti o tome?, rekao
sam. Ja sam sa tobom. Zajedno smo. Ti i ne zna kako mi je bilo
kada sam bio sm. Ne moe to ni da zamisli.
Stvaram ti brige, a to ne elim, rekla je. Kai im ta ti je volja.
Moda moe da smisli neto prihvatljivo. Ne znam. Ako eli da
poem sa tobom, poi u. Uradiu ono to trai od mene. Ali
imam jo jedno pitanje za tebe. Snizila je glas. Nee valjda da
podeli svoj dar sa njima?!
Ne, nikada. Zavrteo sam glavom kao da sam hteo da kaem da
je ta misao bila posve nemogua. Gledao sam u dragulje,
razmiljao o svim poklonima koje sam poslao, mislio na kuicu za
lutke. Poslao sam im kuicu za lutke. Razmiljao sam o Renoovim
glumcima, koji su bili bezbedni preko Kanala.
ak ni sa Nikolasom?
Ne, boe, ne!, prostrelio sam je pogledom.
Blago je klimnula glavom kao da se sloila sa mojim
odgovorom. Ponovo je zamahnula svojom kosom na neki
uznemiravajui nain.
A zato ne sa Nikolasom?, upitala je.
eleo sam da prestane sa tim.
Zato to je mlad, rekao sam. I ivot je pred njim. On nije na
granici smrti. Sada mi je bilo i vie nego neprijatno. Bio sam
utuen. S vremenom e zaboraviti na nas... Hteo sam da kaem
da e zaboraviti nae razgovore.
Mogao bi sutra da umre, rekla je. Mogla bi neka koija da ga
pregazi na ulici...
Da li ti eli da ja to uradim!, zurio sam u nju.
Ne, ne elim da to uradi. Ali ko sam ja da ti govorim ta treba
da radi? Ja samo pokuavam da te razumem.
 Njena dugaka i teka kosa ponovo joj je pala na ramena, a ona
je ogoreno zgrabi obema rukama.
Odjedared je ispustila dugaak itei zvuk, a telo joj se
ukrutilo. Drala je svoje dugake vlasi i buljila sa nevericom u njih.
Boe moj, apnula je. A onda je u gru ispustila svoju kosu i
vrisnula.
Taj zvuk me je paralisao. Odaslao je blesak belog bola kroz
moju glavu. Nikada je nisam uo da vriti. I ponovo je vrisnula kao
da gori u vatri. Zateturala se prema prozoru i vritala sve glasnije i
glasnije, dok je gledala u svoju kosu. Krenula je da je dotakne, a
onda brzo povukla prste kao da je bila u plamenu. Udarala je o
prozor vritei i cimajui se sa jedne na drugu stranu, kao da je
pokuavala da pobegne od sopstvene kose.
Prestani!, podviknuo sam. Zgrabio sam je za ramena i
protresao je. Dahtala je. Odmah sam shvatio u emu je bila stvar.
Njena kosa je ponovo porasla! Dok je spavala, porasla je na duinu
koju je imala ranije. A sada je bila jo gua, jo blistavija. Eto, to je
ono to nije bilo u redu u pogledu naina na koji je izgledala, to je
bilo ono to sam primetio, a nisam prepoznao! I upravo je to ono
to je sada i sama videla.
Prestani, odmah da si prestala!, drao sam se jo glasnije, dok
se njeno telo tako snano treslo da sam je jedva drao u rukama.
Porasla je, i nita vie!, nastavio sam. To je za tebe sada
prirodno, zar ne vidi? To nije nita!
Guei se, pokuavala je samoj sebi da pomogne, dodirivala je
kosu i vritala kao da su joj prsti opreni. Pokuala je da me se
oslobodi, a onda je poela da upa svoju kosu, potpuno uasnuta.
Ovog puta sam je veoma jako prodrmao.
Gabrijela!, rekao sam. Da li me razume? Ponovo je porasla i
tako e biti svaki put kada je odsee! U tome nema nieg uasnog
i prestani, u ime pakla! Pomislio sam da u pobesneti ukoliko ne
prestane. Tresao sam se isto koliko i ona.
Prestala je da vriti i nastavila da dahe kratkim uzdasima.
Nikada je nisam video takvu, svih onih godina u Overnju. Dozvolila
mi je da je odvedem do klupe kraj ognjita, gde sam je primorao
da sedne. Stavila je ruke na slepoonice i pokuala da doe do
daha, dok joj se telo polako klatilo napred-nazad.
Pogledao sam naokolo u potrazi za makazama. Nisam imao
nijedne. Male zlatne makaze leale su na podu kripte ispod nas.
Izvukao sam svoj no.
Tiho je jecala, lica zabijenog u ake.
Da li eli da je ponovo odseem?, upitao sam je.
Nije mi odgovorila.
Gabrijela, sasluaj me! Uhvatio sam je za ake i sklonio ih sa
njenog lica. Ponovo u ti je odsei ako eli. Svake noi u je sei i
spaljivati. To je to.
Odjednom je poela da zuri u mene sa takvom mirnoom da
nisam znao ta da radim. Njeno je lice bilo umrljano krvavim
suzama, a krvi je bilo i na njenoj odei. Bilo je krvi svud po njenom
ruhu.
Da je odseem?, ponovo sam je upitao.
Izgledala je kao da ju je neko oamario i raskrvario. Oi su joj
bile razrogaene i u udu, dok su krvave suze lile iz njih niz njene
glatke obraze. Dok sam je posmatrao, prestala je da plae, a njene
suze potamnee i skorie se na njenoj beloj koi.
Paljivo sam joj obrisao lice svojom ipkanom maramicom.
Otiao sam po odeu koju sam drao u kuli, po odelo koje je
pravljeno za mene u Parizu, a koje sam poneo sa sobom i sada
drao ovde.
Skinuo sam joj kaput. Nije napravila nijedan pokret ne bi li mi
pomogla ili me zaustavila, a ja joj otkopah lanenu koulju koju je
imala na sebi.
Ugledao sam njene savreno bele grudi sa najbleim ruiastim
krugovima njenih malih bradavica. Pokuavajui da ih ne gledam,
obukao sam joj istu koulju i brzo je zakopao. Tada sam joj
eljao i eljao kosu; ne elei da je odseem noem, upletoh je u
jednu dugaku kiku. Ogrnuh je ponovo kaputom.
 Mogao sam da osetim njenu pribranost i snagu koja se vraala.
inilo se da se nije stidela onoga to se malopre dogodilo. A ja
nisam ni eleo da se stidi. Ona je, jednostavno, razmatrala stvari.
Ali nije govorila. Nije se pomerila.
Poeo sam da joj priam.
Kada sam bio mali, priala si mi o svim mestima u kojima si
bila. Pokazivala si mi slike Napulja i Venecije, sea li se? Onih
starih knjiga? A posedovala si i razne stvari, uspomene iz Londona
i Sankt Peterburga, kao i iz svih ostalih mesta koje si videla.
Nije mi odgovorila.
elim da odemo na sva ta mesta. Hou da ih vidim sada. Hou
da ih vidim i ivim u njima. elim da odemo jo dalje, u mesta o
kojima, dok sam bio iv, nisam ni sanjao da u ih videti.
Neto se na njenom licu promenilo.
Da li si znao da e ponovo narasti?, upitala me je apatom.
Ne. Hou da kaem, da, u stvari, nisam mislio. Trebalo je da
znam da e tako biti.
Ponovo je dugo zurila u mene, na isti onaj miran i ravnoduan
nain.
Zar te nita u svemu tome... nikada... ne plai?, upitala me je.
Njen glas je bio grlen i meni stran. Zar te nita... nikada... ne
zaustavi? Njena usta su bila otvorena, savrena i izgledala su kao
usta ljudskog bia.
Ne znam, apnuo sam bespomono. Ne vidim razlog za to
Sada sam bio zbunjen. Opet sam joj predloio da je svake noi
odsee, a potom zapali. Jednostavno.
Da, zapaliti je, uzdahnula je. Ili e, u suprotnom, s vremenom
ispuniti sve odaje u kuli, zar ne? Bilo bi to kao Rapunzelina10 kosa
iz bajke. Kao zlato koje je mlinareva kerka morala da isprede iz
slame u bajci o zlom patuljku Rumpelstiltskinu11.
10
Rapunzel - lik iz istoimene bajke brae Grim; devojka sa dugakom pletenicom koja ivi zatoena u
kuli, poznata po tome to je svoju kiku bacala kroz prozor umesto ueta kako bi se njen dragi popeo do
nje. -Prim. prev.
11
Rumpelstiltskin - lik iz bajke brae Grim; sm je sebe unitio kada je kraljica, nekadanja milinareva
kerka, pogodila njegovo ime. - Prim. prev.
 Mi piemo sopstvene bajke, ljubavi moja, rekao sam joj.
Pouka koju moe iz svega ovoga izvui jeste da nita ne moe da
uniti ono to si sada. Svaka rana e zaceliti. Ti si boginja.
A boginja je edna, rekla je.

Satima kasnije, dok smo etali kroz bulevarsku guvu, ruku pod
ruku kao dva studenta, ve je sve bilo zaboravljeno. Naa lica su
bila rumena a koe tople.
Nisam je ostavio da bih otiao do svog advokata. A ona nije
odjezdila da vidi tihu prirodu kao to je elela. Drali smo se jedno
drugoga, a i najblei traak prisustva nagonio nas je da tu i tamo
okrenemo glave.

D o tri sata, kada smo stigli do konjunice, znali smo da nas

prisustvo prati.
Ne bismo ga uli po pola sata, a deavalo se i po etrdeset i pet
minuta. A onda bi se zloglasan mrmor opet pojavio. Izluivao me
je.
Iako smo se jako trudili da od njega ujemo razumne misli, sve
to smo mogli da razaberemo bila je zloba i povremena buka nalik
na osueno lie koje mlati divlji vetar.
Bilo joj je drago to jaemo prema kui. Nije bilo u pitanju to to
ju je ta stvar nervirala. Bilo je to samo ono to je ve ranije
spomenula - elela je smiraj prirode, tiinu.
Kada se pred nama pojavilo otvoreno polje, jezdili smo tako
brzo da je vetar bio jedini zvuk koji smo uli; mislim da sam je uo
da se smeje, ali nisam bio siguran. Oboavala je, kao i ja, dodir
vetra, uivala je u novom sjaju zvezda iznad mranih bregova.
 Ali, razmiljao sam o tome da je moda bilo trenutaka tokom
ove veeri kada je plakala u sebi, a da ja to nisam znao. Bilo je
momenata kada je bila natmurena i tiha; njene oi su drhtale kao
da plae, ali na njenom licu nije bilo suza.
Mislim da se sledee desilo dok sam bio duboko zamiljen a
kada smo se pribliili gustoj umi koja je rasla na obalama plitkog
potoka: kobila se odjednom propela i zateturala u stranu.
To se dogodilo tako iznenada da sam skoro bio zbaen sa konja.
Gabrijela se vrsto drala za moju desnu ruku.
Svake noi sam jahao ovim malim proplankom i gazio preko
uzanog drvenog mosta. Oboavao sam zvuk konjskih kopita na
drvetu i uspon uza strmi obronak. Moja kobila je poznavala put.
Ali sada se ponaala potpuno mahnito.
Bila je uplaena i pretila je da e se ponovo propeti, a onda je
okrenula glavu po sopstvenom nahoenju i poela da galopirala
nazad u pravcu Pariza sve dok nisam uspeo svom snagom svoje
volje da joj naredim da se obuzda.
Gabrijela je zurila nazad, u gustu ikaru, u veliku masu mranih,
lelujavih grana koje su zaklanjale potok. Zaulo se tiho zavijanje
vetra i ono slabano utanje lia - nesumnjiv impuls prisustva
meu drveem.
Sigurno smo ga uli u isto vreme jer sam jo jae zagrlio
Gabrijelu, a ona je klimnula glavom i zgrabila moju ruku.
Jo je snanije!, brzo mi je rekla. I nije samo.
Da, rekao sam besno, i ono mi prepreava put do mog
skrovita!
Premestivi Gabrijelu na levu ruku, desnom izvukoh ma.
Nee ujahati meu njih!, povikala je.
avola neu!, rekao sam, pokuavajui da obuzdam konja.
Nemamo ni dva sata do zore. Izvuci svoj ma!
Pokuala je da se okrene i razgovara sa mnom, ali ja sam ve
gonio konja napred. Izvukla je svoj ma, kao to sam joj i rekao da
uradi; njena mala ruka ga je stegla vrsto kao neki mukarac.
 Naravno, bio sam siguran u to da e ta stvar pobei im se
domognemo ikare. Hou da kaem da ta prokleta stvar nikada i
nije radila nita drugo do podvijala rep i beala. Bio sam besan to
se usudila da uplai mog konja i to je plaila Gabrijelu.
Snano sam podbo konja i pomou sve svoje jake mentalne
snage nagnao sam ga da jurne pravo prema mostu ispred nas.
Rukom sam vrsto drao svoje oruje. Sagnuo sam se nisko, sa
Gabrijelom ispred sebe. Bljuvao sam srdbu kao da sam zmaj, a
kada su kobilina kopita udarila u uplje drvo iznad vode, ugledao
sam njih - demone, prvi put!
Bela lica i bele ruke bili su iznad nas - video sam ih nakratko, ne
vie od sekunde - a iz njihovih usta dopiralo je najjezivije vritanje
dok su drmali granje obasipajui nas pljuskom lia.
Prokleti bili, vi gomilo harpija!, povikao sam kada smo se
domogli strmog obronka sa druge strane potoka, a Gabrijela je
vrisnula.
Neto se spustilo na konja iza mene; dok je on proklizavao po
vlanoj zemlji, to neto me je uhvatilo za rame i ruku u kojoj sam
drao ma; pokuavao sam da zamahnem njime.
Zamahnuvi maem preko Gabrijeline glave i nanie, pored
svoje leve ruke, snano sam njime udario stvorenje i video ga kako
se strmoglavljuje, poput zamuene beline u mraku, a drugo
stvorenje je skoilo na nas sa rukama kao kandama. Gabrijelino
seivo je prolo pravo kroz njegovu ispruenu ruku. Video sam
ruku kako odlee u vazduh, a krv je iz nje liptala kao iz neke
fontane. Vrisci se pretvorie u uzbueno zavijanje. eleo sam sve
da ih saseem na komadie. Konja sam i suvie brzo okrenuo i on
se propeo i skoro sruio.
Ali, Gabrijela je uhvatila uzde i ponovo ga usmerila prema
otvorenom putu.
Dok smo jurili prema kuli, mogli smo da ih ujemo kako vrite
dok su nas pratili. Kada je kobila popustila, ostavili smo je i
potrali prema kapiji drei se za ruke.
 Znao sam da se moramo domoi tajnog prolaza i unutranje
odaje pre nego to se uspnu na spoljni zid. Ne smeju da nas vide
da pomeramo kamen.
Zakljuavi kapije i vrata za nama to sam bre mogao, poneo
sam Gabrijelu uza stepenice.
Kada smo doli do tajne sobe i ugurali kamen u njegovo mesto,
zauo sam njihovo zavijanje i kretanje ispod, kao i prvo grebanje
po zidovima.
Ugrabio sam punu aku potpale i bacio je ispod prozora.
Pouri, kresivo, rekao sam.
Ali desetak belih lica ve je bilo na reetkama prozora. Njihovi
krici su udovino odjekivali malom elijom. Na tren sam mogao
samo da pogledam u njih dok sam se povlaio unazad.
Prikaili su se za gvozdene ipke kao slepi mievi, ali oni nisu
bili slepi mievi. Bili su vampiri, vampiri kao i mi, vampiri u
ljudskom obliku.
Njihove tamne oi ispod neuredne mase prljave kose kiljile su
u nas, njihovo zavijanje je bivalo sve glasnije i glasnije, a njihovi
prsti, koji su stezali reetke, bili su prekriveni prljavtinom.
Njihova odea, koliko sam mogao da vidim, nije bila nita vie do
bezbojnih krpa. A vonj koji se irio sa njih bio je grobljanski
smrad.
Gabrijela je bacila zapaljenu potpalu pred zid i odskoila kad su
krenuli da je uhvate. Ogolili su svoje onjake. Kretali su. Rukama
su pokuavali da uhvate potpalu i bace je nazad k nama. Svi
zajedno su vukli reetke kao da su imali nameru da ih iupaju iz
kamena.
Dohvati kutiju za kresivo!, uzviknuo sam.
Uhvatio sam jedan vei komad drveta za potpalu i bacio ga na
najblie lice, lako odbacivi to stvorenje napolje i dole niza zid.
Slabana stvorenja. uo sam njegov vrisak dok je padao, ali su
ostali tada uhvatili drvo i vukli ga iz mojih ruku dok sam izbacivao
jo jednog prljavog, malog demona. Gabrijela je upalila kresivo.
 Plamen je buknuo uvis. Zavijanje je prestalo i pretvorilo se u
amor obinog govora:
To je vatra, povucite se, spustite se, sklonite se s puta, vi idioti!
Dole! Dole! Reetke su vrele! Brzo se pomerite!
Savreno razumljiv francuski! U stvari, sve vea poplava lepih
domaih psovki.
Dok sam gledao u Gabrijelu, valjao sam se od smeha, udarao
nogom o pod i pokazivao na njih.
Proklet da si, bogohulnie!, zavritao je jedan od njih. Plamen
je liznuo njegove ruke i on je, padajui unazad, zaurlao.
Prokleti da su skrnavitelji, izgnanici!, doprli su uzvici odozdo.
I ostali su se pridruili povicima, koji su zatim postali zdrueno
pojanje. Prokleti da su izgnanici koji su se usudili da uu u kuu
boju! Poeli su da gmiu nazad u zemlju. Zapalile su se i debele
cepanice i vatra je huktala sve do plafona.
Vratite se na groblje odakle ste i doli, vi gomilo obinih
psina!, rekao sam. Bacio bih vatru na njih da sam mogao da se
pribliim prozoru.
Gabrijela je stajala nepomino, suenih oiju, oigledno
oslukujui.
Uzvici i zavijanja nastavila su se dole. Nove himne kletvi za one
koji su prekrili sveta pravila, za one koji su bogohulili i izazvali
gnev Boga i satane. Vukli su kapije i donje prozore. Radili su
glupave stvari - kao to je bacanje kamenja na zid.
Oni ne mogu da uu, rekla je Gabrijela jednolino i tiho, glave
jo uvek nagnute na jednu stranu, paljivo oslukujui. Ne mogu
da razbiju kapiju.
Nisam ba bio sasvim siguran u to. Kapija je bila zarala, vrlo
stara. Nije bilo nieg to smo mogli da uradimo, sem da ekamo.
Stropotao sam se na zemlju, oslanjajui se na jednu stranu
sarkofaga, ruku obujmljenih oko grudi, pognutih lea. Nisam se
ak vie ni smejao.
I ona je sela. Naslonila se na zid i ispruila noge. Grudi su joj se
pomalo uzdizale, a kosa joj je ispadala iz kike. Oko njenog lica
napravila se kobrina kukuljica, a izvueni pramenovi kose visili su
oko njenih belih obraza. ai je bilo svuda po njenoj odei.
Vrelina vatre je bila neizdriva. Soba je bila bez vazduha,
treperila je u isparenjima, a vatra je plamsala i terala no. Ali,
mogli smo da udiemo ono malo preostalog vazduha. Nita nam
nije falilo, osim to smo bili uplaeni i iznureni.
Postepeno sam i sm shvatio da je bila u pravu to se kapije
tie. Nije im polo za rukom da je razbiju. Mogao sam da ih ujem
kako se povlae.
Neka gnev boji kazni pogane!
Pojavio se neki blagi mete pored tala. Video sam u svom umu
jadnog maloumnog smrtnog deaka konjuara u uasu izvuenog
iz svog skrovita, i moj bes se udvostruio. Slali su mi te slike iz
svojih umova, slike ubijanja tog jadnog momka. Prokleti da su!
Smiri se, rekla je Gabrijela. I suvie je kasno.
Oi joj se rairie, a potom ponovo skupie dok je oslukivala
ta se deava. Taj jadni bedni stvor bio je mrtav.
Osetio sam smrt kao da sam ugledao malenu, tamnu pticu koja
je odjedared izletela iz tale. I ona je sela napred kao da je i sama
to videla, a onda se izvalila kao da je izgubila svest, iako nije.
Mumlala je neto kao crveni somot, ali to je govorila sebi u bradu i
nisam mogao da razumem te rei.
Kazniu vas zbog ovoga, vi bando nitkova!, rekao sam glasno.
Poslao sam im tu pretnju. Pravite probleme u mojoj kui. Kunem
se da ete platiti zbog toga.
Ali moji udovi su postajali sve tei i tei. Toplota vatre je bila
skoro omamljujua. Svi udni noanji dogaaji uzimali su svoj
danak.
U ovakvoj iznurenosti i bletavilu vatre nisam mogao da
proniknem koliko je sati. Mislim da sam se na trenutak prepustio
snu; probudio sam se drhui, nesiguran koliko je vremena prolo.
Podigao sam pogled i ugledao obrise nezemaljskog mladia,
velianstvenog mladog deaka kako hoda odajom.
Naravno da je to bila samo Gabrijela.
 6

D ok je hodala napred-nazad, izgledala je kao da poseduje

razuzdanu snagu. A opet, sve to je radila sa potpunom
gracioznou. utirala je cepanice; pre nego to se primirila,
pogledala je na tren zagaravljenu ruevinu vatrenog plamena.
Mogao sam da vidim nebo. Moda je ostalo jo sat vremena do
svitanja.
Ko su oni?, upitala je. Stajala je iznad mene, razmaknutih
nogu, rairenih ruku. Zato nas nazivaju izgnanicima i
bogohulnicima?
Rekao sam ti sve to znam, priznao sam joj. Sve do veeras
nisam mislio da imaju lica, udove ili stvarne glasove.
Pridigoh se na noge i oistih rukama svoje odelo.
Oni su nas prokleli jer smo ulazili u crkve!, rekla je. Da li si
primio one slike koje su nam poslali? Oni ne znaju kako nam to
polazi za rukom. Oni se nikada ne bi usudili.
Prvi put sam primetio da drhti. Bilo je tu jo neznatnih znakova
straha - nain na koji se trzala koa oko njenih oiju, kao i to kako
je neprestano sklanjala rasputene pramenove svoje kose sa oiju.
Gabrijela, rekao sam joj, pokuavi da zvuim autoritativno,
uteno, vano je da se odmah izgubimo odavde. Mi ne znamo
kako se rano ta stvorenja diu, ni kada e se nakon zalaska sunca
vratiti po nas. Moramo da pronaemo neko drugo skrovite.
Tamnina kripta, rekla je.
To je jo gora zamka od ove, rekao sam, ako provale kroz
kapiju. Ponovo sam bacio pogled na nebo. Povukao sam kamen iz
niskog prolaza. Idemo, rekao sam.
A kuda emo?, upitala je. Veeras je prvi put izgledala gotovo
krhko.
U jedno selo istono odavde, rekao sam. Potpuno je
oigledno da je najbezbednije mesto unutar same seoske crkve.
 To e uraditi?!, upitala je u neverici. Otii e u crkvu?!
Naravno da hou. Kao to si i sama rekla - mali gadovi se
nikada nee usuditi da uu! A kripte ispod oltara bie duboke i
mrane kao bilo koji drugi grob.
Ali, Lestate, leati ispod samog oltara!
Majko, ti me zapanjuje, rekao sam. Ubijao sam ljude ispod
samog krova Notr Dama. Sinula mi je jedna ideja. Otiao sam do
Magnusove krinje i poeo da preturam po gomili dragocenosti.
Izvadio sam dve brojanice, jednu bisernu a drugu smaragdnu, na
kojima su bila uobiajena mala raspea.
Posmatrala me je bledog lica, u gru.
Evo, ti uzmi ovu, rekao sam, pruivi joj smaragdnu brojanicu.
Stavi je na sebe. Ako i kada ih budemo sreli, pokai im raspee.
Ako sam u pravu, oni e pobei.
A ta e se dogoditi ako u crkvi ne pronaemo bezbedno
utoite?
A kako bih ja to, do avola, mogao da znam? Vratiemo se
ovde! Mogao sam da osetim strah kako se gomila i iri u njoj, dok
je ona oklevala i gledala kroz prozor u bledee zvezde. Prola je
kroz smrt da bi dobila obeanu venost, a sada je opet bila u
opasnosti. Brzo sam od nje uzeo brojanicu, poljubio je i ubacio joj
brojanicu u dep kaputa. Smaragdi predstavljaju veni ivot,
majko, rekao sam.
Ponovo je izgledala kao neki deak dok je stajala, dok je
poslednji odsjaj vatre ocrtavao obrise njenih obraza i usta.
Kao to sam i ranije napomenula, apnula je, ti se niega ne
plai, zar ne?
Kakve veze ima da li se plaim ili ne?, slegao sam ramenima.
Uzeo sam je za ruku i povukao je u prolaz. Mi smo stvorenja kojih
se drugi plae, rekao sam. Nemoj to zaboraviti.
Kada smo stigli do tale, video sam da je deak muki ubijen.
Njegovo izlomljeno telo lealo je iskrivljeno na senom zastrtoj
zemlji, kao da ga je odbacila ruka nekog titana. Zadnja strana
njegove glave bila je smrskana. I da bi se egaili s njim ili, kako mi
se inilo, sa mnom, ogrnuli su ga gospodskim somotskim
ogrtaem. Crveni somot - to su bile rei koje je promrmljala dok se
zloin odigravao. Ja sam samo video smrt. Sada sam skrenuo
pogled, zgaen. Svi konji su nestali.
Platie mi za ovo, rekao sam.
Uhvatio sam je za ruku. Ali, ona je prikovala pogled za jadno
deakovo telo kao da ju je ono privlailo protiv njene volje.
Pogledala je u mene.
Oseam hladnou, apnula je. Gubim snagu u udovima.
Moram... neophodno je da stignem negde gde je mrak. Oseam to.
Brzo sam je odveo preko vrha oblinjeg brega prema putu.

Nije bilo nijednog zavijajueg malog monstruma skrivenog u

dvoritu seoske crkve, naravno. Nisam ni mislio da e nekoga biti.
Zemlja dugo nije bila dirana na starim grobovima.
Gabrijela je bila daleko od elje da to sa mnom komentarie.
Odneo sam je do bonih vrata crkve i tiho polomio zasun.
Hladno mi je posvuda. Oi mi gore, rekla je ponovo bez daha.
Hou negde gde je mrano.
Ali kada sam poeo da je uvodim u crkvu, zastala je.
ta ako su oni u pravu, rekla je, da nama zaista nije mesto u
bojoj kui.
Blebetanje i gluposti. Bog se ne nalazi u bojoj kui.
Nemoj!, zacvilela je.
Povukao sam je kroz sakristiju i odveo pred oltar. Pokrila je
lice, a kada je pogledala gore, njen pogled je bio usmeren na
raspee iznad tabernakla. Ispustila je dugaak i tih uzdah.
Okrenula je glavu prema meni kako bi zaklonila oi od sunca koje
je dopiralo kroz iscrtane staklene prozore. Sunce na izlasku, koje
ja nisam jo mogao ni da osetim, nju je ve prilo!
Podigao sam je kao i prethodne noi. Morao sam da pronaem
staru grobnu kriptu, neku koja nije godinama bila koriena.
Pourio sam ka oltaru svete device Marije, gde je natpis bio skoro
potpuno izlizan. Kleei, zarih svoje nokte oko kamene ploe i
brzo je podigoh; otkrio sam duboku grobnicu sa samo jednim
istrulelim kovegom.
Povukoh je za sobom dole, u grobnicu, i vratih kamenu plou na
mesto.
Mastiljavi mrak i koveg koji se lomi poda mnom; moja desna
ruka skliznula je na raspadajuu lobanju. Osetio sam ispod svojih
grudi otrinu ostalih kostiju. Gabrijela je govorila kao u transu:
Da, daleko od svetlosti.
Bezbedni smo, apnuo sam joj.
Odgurnuvi kosti u stranu, napravio sam gnezdo od trulog
drveta i praine, koja je bila i suvie stara da bi sadrala bilo kakav
miris ljudskog raspadanja.
Ali nisam mogao da zaspim moda narednih sat vremena, a
moda i due. Ponovo i ponovo sam razmiljao o stajskom deaku,
izmrcvarenom i baenom u onom lepom crvenom ogrtau od
somota. Taj ogrta sam ve negde video, ali nisam mogao da se
setim gde. Da li je to bio jedan od mojih ogtaa? Da li su prodrli u
kulu? Ne, to nije bilo mogue, nisu mogli da uu unutra. Da nisu
dali da im se napravi istovetan ogrta kao moj? Da li bi, zaista, ili
tako daleko samo da bi se egaili sa mnom? Ne. Kako bi takva !
stvorenja kao to su oni tako neto mogla da urade? A, opet... taj
ogrta. Neto tu nije bilo u redu...

K ada sam otvorio oi, uo sam najmeke i najdivnije pojanje. I

taj zvuk me je odveo, kao to to on esto moe da uradi ak i u
najmanjim deliima, nazad u detinjstvo, u jednu zimsku no kada
je itava moja porodica otila do seoske crkve i satima stajala
meu bleteim sveama, udiui teka, miomirisna isparenja, dok
je svetenik hodao u procesiji sa visoko podignutom
monstrancom.
 Setio sam se prizora okrugle, bele hostije iza debelog stakla,
sjaja zlata i dragocenosti koji su je okruivali, a iznad glava se
nalazio izvezen baldahin, koji se opasno lelujao dok su oltarski
deaci u svojim ipkanim misnim kouljama pokuavali da ga
isprave u hodu.
Hiljadu blagoslova je nakon ovoga u moj um urezalo rei stare
himne.
O Salutaris Hostia
Quae caeli pandis ostium
Bella premunt hostilia,
Da robur, fer auxilium.12
I dok sam leao u ostacima polomljenog kovega, ispod ploe
od belog mermera koja se nalazila bono od oltara u ovoj velikoj
seoskoj crkvi, a Gabrijela se jo uvek vrsto drala za mene
obamrla u snu, veoma polako shvatih da se iznad mene nalazi vie
stotina ljudskih bia, koja su upravo pevala ba ovu crkvenu
pesmu.
Crkva je bila ispunjena ljudima! Nismo mogli da izaemo iz
ovog prokletog gnezda kostiju sve dok svi oni ne odu odatle.
Oko sebe u mraku mogao sam da osetim stvorenja kako se
pomeraju. Mogao sam da namiriem rasturene i raspadnute
kosture na kojima sam leao. Mogao sam da omiriem zemlju i da
osetim vlagu i otru hladnou.
Gabrijeline ruke, kao ake mrtvaca, grevito su se drale za
mene. Njeno je lice bilo nepokretno kao kost.
Pokuao sam da ne razmiljam o tome, ve da sasvim mimo
leim.
Na stotine ljudi je disalo i uzdisalo iznad nas. Moda ih je bilo i
hiljadu. A sada su poeli da pevaju i druge crkvene pesme.
ta e sada uslediti? - pomislio sam turobno. Procesije,
blagosiljanje? Ba u ovoj od svih noi, ba sada kada nemam
vremena ovde da leim i razmiljam. Moram da izaem napolje.
12
O hostijo spasonosna, to otvara nam irom raj. Sred rvanja sudbonosna, ti jaaj nas i ouvaj... - Prim.
prev.
Slika onog crvenog kaputa mi je ponovo pala na pamet, sa nekim
iracionalnim oseanjem hitnosti, kao i bljeskom podjednako
neobjanjivog bola.
Gabrijela je iznenada otvorila oi. Naravno da to nisam video.
Ovde je vladao apsolutni mrak. Osetio sam to. Osetio sam kako
njeni udovi oivljavaju.
Ali im se pomerila, od panike se potpuno zgrila. akom sam
joj prekrio usta.
Budi mirna, apnuo sam joj. Mogao sam da osetim njenu
paniku.
Svi uasi prethodne no - da se sada nalazi u grobnici sa
izlomljenim kosturom, da lei ispod kamena koji jedva moe da
podigne - mora da su joj se vratili u seanje.
Mi smo u crkvi!, apnuo sam joj. I bezbedni smo.
Pevanje se nastavilo.
Tantum ergo Sacramentum, Veneremur cernui.13
To je blagoslov, zasoptala je Gabrijela. Pokuala je da lei
mirno, ali je naglo izgubila kontolu i bio sam primoran da je
snano zgrabim obema rukama.
Moramo da izaemo odavde, apnula mi je. Lestate, priest je
na oltaru, za ljubav boju!
Ostaci drvenog kovega zakloparae i zakripae o kamen ispod
njega, to me je nagnalo da se prebacim preko nje i prisilim je
svojom teinom da prestane da se migolji.
A sada lezi mirno! Jesi li me ula?, rekao sam joj. Nema nam
druge nego da saekamo.
Ali njena panika me je zarazila. Osetio sam da se kosti ispod
mojih kolena mrve, kao i miris trule tkanine. inilo mi se kao da
miris smrti prodire kroz zidove grobnice; znao sam da ne mogu da
podnesem da budem zatvoren sa tim mirisom.
Ne moemo..., soptala je, ne moemo da ostanemo ovde.
Moram da izaem! Skoro je cvilila. Lestate, ne mogu. Dodirivala

13
Divnu, dakle, tajnu ovu astimo duom svom. - Prim. prev.
je zidove obema rukama, a zatim i kamen iznad nas. Zauo sam
kako ist zvuk uasa dopire sa njenih usana.
Iznad nas, crkvena pesma je prestala. Svetenik e sada
zakoraiti i stepenicama oltara, a onda e obema rukama podii
posudu sa osvetanom hostijom. Okrenue se vernicima i podii
svetu hostiju u ime blagostanja. Gabrijela je to, naravno, znala, a
onda me je, pomahnitalo se vrpoljei ispod mene, skoro odgurnula
u stranu.
Dobro, sluaj me!, zaitao sam. Nisam vie mogao da
kontroliem situaciju. Izai emo, ali to emo uraditi kao pravi
vampiri, da li me uje? U crkvi ima hiljadu ljudi i mi emo ih na
smrt preplaiti. Podii u kamen i zajedno emo se izdignuti, a
kada to uradimo, podii e ruke, napraviti najuasniji mogui
izraz lica i kriknue, ako je mogue. To e ih naterati da se
povuku, umesto da nas zaskoe i zarobe, a onda emo pouriti ka
vratima.
Nije mogla da se zaustavi i da mi odgovori, ve se borila
udarajui svojim tiklama u trule daske.
Obema rukama gurnuvi mermernu plou, podigao sam se i,
iskoivi iz grobnice, kao to sam i rekao da u uraditi, zavitlao
sam svojim ogrtaem u irokom luku.
Spustivi se na pod gde je stajao hor u plamenoj svetlosti
svenjaka, ispustio sam najsnaniji vrisak koji sam mogao da
proizvedem.
Na stotine njih se podiglo na noge ispred mene, na stotine usta
otvorilo se za vrisak.
Jo jednom snano vrisnuvi, zgrabih Gabrijelinu ruku,
pojurismo prema njima i skoismo preko mesta za priee.
Ispustila je divan visoki krik, podigavi levu ruku kao kandu, dok
sam je vukao niz prolaz izmeu klupa. Svuda je zavladala panika;
mukarci i ene su grabili svoju decu, vritali i padali.
Teka vrata se namah otvorie i pred nama se ukazae crno
nebo i zamah vetra. Gurnuo sam Gabrijelu pred sebe, a ja,
okrenuvi se prema ljudima u crkvi, ispustih najglasniji vrisak koji
sam ikad ispustio. Iskezio sam onjake na ustalasalu i vriteu
gomilu ljudi i, ne uspevi da procenim da li su me neki od njih
gonili ili jednostavno padali prema meni u sveoptoj panici,
posegnuh u depove i bacih na mermerni pod mnotvo zlatnih
novia.
avo baca novac!, neko je zacvilio.
Jurnuli smo prvo preko groblja, a onda smo jurili niz livade.
U roku od nekoliko sekundi dospeli smo do ume; mogao sam
da namiriem vonj tala neke velike kue koja se nalazila ispred
nas, iza drvea.
Stajao sam mirno. Gotovo dodirujui glavom tlo, koncentrisao
sam se da pozovem konje. Potrali smo prema njima im smo uli
gromoglasno udaranje njihovih kopita o stajske boksove.
Preskoivi preko niske ive ograde sa Gabrijelom kraj sebe,
povukoh zasun na vratima u trenutku kada je divan konj izjurio iz
svog polomljenog boksa i mi skoismo na njegova lea; Gabrijela
se smestila ispred mene, a ja sam je obgrlio rukom.
Ukopao sam svoje pete u ivotinju i odjahao na jug, ka umi, a
zatim ka Parizu.

P okuao sam da osmislim neki plan dok smo prilazili gradu, ali
istini za volju, uopte nisam bio siguran u to ta treba dalje
initi.
Nije bilo naina da izbegnemo ona pogana mala udovita.
Jahali smo prema popritu bitke. Ovo sada se malo razlikovalo od
onog jutra kada sam otiao da ubijem vukove, kada sam raunao
samo na svoj bes i volju koja me je gonila napred.
Jedva da smo uli meu ratrkane farmerske kue na
Monmartru kada zausmo, na tren, njihov slabaan mrmor. inilo
se da je ubitaan kao isparenje.
 Gabrijela i ja smo znali da hitno moramo da pijemo kako bismo
bili pripravni za njih.
Zastali smo na jednoj omanjoj farmi; mugnuli smo kroz njen
vonjak na stranja vrata; unutra pronaosmo oveka i enu kako
dremaju kraj praznog ognjita.
Kada je i to bilo okonano, izali smo zajedno iz kue u malenu
batu, gde smo jedno kratko vreme mirno stajali i gledali u
bisernosivo nebo. Oni se nisu uli. Samo mir, jasnoa svee krvi i
kia koja je tek pretila da e pasti iz oblaka koji su se sakupili
iznad nas.
Okrenuo sam se i tiho pozvao konja da mi prie. Povukavi
uzde, okrenuh se ka Gabrijeli.
Ne vidim ta bismo mogli da uradimo sem da odemo u Pariz,
rekao sam joj, i suoimo se, oi u oi, sa onim malim zverima. A
pre nego to se ponovo pojave i zaponu novi rat, moram da
dovrim neke poslove. Moram da mislim na Nikija. Moram da
razgovaram sa Roeom.
Nije pogodno vreme za te smrtne gluposti, rekla je.
Prljavtina crkvene grobnice jo uvek je visila sa njenog kaputa
i njene plave kose; izgledala je kao aneo provuen kroz prainu.
Neu dozvoliti da se ispree izmeu mene i onoga to sam
naumio da uradim, rekao sam.
Duboko je uzdahnula.
Da li hoe da odvede ta stvorenja do svog voljenog mesje
Roea?, upitala me je.
Bila je i suvie strana i sama pomisao na to.
Prve kapljice kie su pale i ja osetih hladnou bez obzira na
nedavno ispijenu krv. Za koji tren e poeti jako da pada.
U redu, rekao sam. Nita se ne moe uiniti dok se to ne
okona!
Popeh se na konja i posegnuh za njenom rukom.
Udarci te samo podstiu, zar ne?, upitala je. Ispitivaki me je
posmatrala. ta god da urade ili pokuaju da ti urade - to e te
samo ojaati.
 E to bih ja nazvao pravim smrtnikim besmislicama! rekao
sam. Hajde!
Lestate, rekla je mirno, oni su obukli tvog stajskog deka u
gospodski ogrta nakon to su ga ubili. Da li si zapazio taj ogrta?
Zar ga nisi i ranije viao?
Taj prokleti crveni ogrta...
Ja sam ga videla, rekla je. Gledala sam u njega satima iz svoje
samrtnike postelje u Parizu. To je bio ogrta Nikolasa de
Lenfona.
Zurio sam u nju jedan dugi tren, ali mislim da je uopte nisam
video. Srdba koja je rasla u meni bila je potpuno nema. Bie to
bes sve dok ne budem imao dokaza da to preraste u alost,
pomislio sam. A onda vie nisam razmiljao o tome.
Iako prilino neodreeno, znao sam da ona nema pravu
predstavu o tome koliko jake mogu da budu nae strasti, kako nas
one mogu paralisati. Mislim da sam pomerao svoje usne, ali da
nita sa njih nije silazilo.
Ne mislim da su ga ubili, Lestate, rekla je.
Ponovo sam pokuao da progovorim. eleo sam da je pitam
zato mi to govori, ali nisam mogao. Zurio sam ispred sebe, u
vonjak.
Mislim da je iv, rekla je. I da je on sada njihov zatvorenik. U
suprotnom bi ostavili njegovo telo tamo i ne bi se baktali oko
stajskog deaka.
Moda da, moda ne. Morao sam da nateram svoja usta da
izgovore ove rei.
Ogrta predstavlja poruku.
Nisam ovo vie mogao da izdrim.
Idem za njima, rekao sam. Da li eli da se vrati u kulu? Ako
ne uspem...
Nemam nameru da te ostavim, rekla je.

***
 Kia je ve ozbiljno padala kad smo stigli na Bulevar du Templ,
a na mokroj kaldrmi ogledala su se svetla hiljada svetiljki.
Moje misli su se naotrile u strategiju koja je bila vie nagonska
nego razumna. Bio sam spreman na borbu vie nego ikada pre. Ali,
morali smo da znamo ta nas eka, koliko ih je ukupno bilo, ta su
oni u stvari hteli, da li su hteli da nas uhvate i unite, ili da nas
zaplae i oteraju. Morao sam da zauzdavam svoj bes. Imao sam na
umu da su detinjasti, sujeverni, i da ih je, verovatno, lako rasterati
i uplaiti.
im smo dospeli do visokih drevnih bedema kraj Notr Dama,
uo sam ih blizu nas - kao vibraciju u obliku srebrnog bljeska, koja
bi se zaas mogla izgubiti.
Gabrijela se uspravila i ja osetih njenu ruku na mom runom
zglobu. Ugledah njenu desnu ruku na drci od maa.
Uli smo u vijugavi prolaz koji je nestajao u mraku ispred nas;
gvozdeni topot konjskih kopita zveao je u tiini, a ja sam se borio
protiv oseanja obeshrabrenosti koje je taj zvuk samo pojaavao.
Izgleda da smo ih videli istog trenutka.
Gabrijela se privila uz mene, a ja progutah soptaj kako ne bi
otkrio svoj strah.
Visoko iznad nas, sa obe strane uzanog prolaza, tik iznad streha
bedema, nalazila su se njihova bela lica, poput jedva vidljive trake
naspram niskog neba i utljivog pljuska srebrne kie.
Poveo sam konja napred, uz bujicu grebanja i kloparanja. Oni su
jurili iznad nas kao pacovi preko krovova. Njihovi su glasovi
odjekivali slabanim zavijanjem koje smrtnici nikada ne bi mogli
ni da uju.
Gabrijela je ispustila slabaan krik kada smo ugledali njihove
bele ruke i noge kako se sputaju sa zidina ispred nas; iza nas se
uo jedva ujan bat njihovih koraka po kamenju.
Samo napred, uzviknuo sam i, izvlaei ma, pregazih preko
dva dronjava stvora koja su nam prepreila put. Prokleti stvorovi,
sklanjajte mi se s puta, povikao sam, sluajui njihovu vrisku
ispod svojih nogu.
Bacih pogled na ta lica, na trenutak zastraena. Oni iznad nas
nestae, a oni iza nas kao da su posustali, i mi nastavismo dalje.
Udaljavajui se sve vie od naih progonitelja, dospesmo na
prazan trg De Grev.
Ali, oni su se okupljali na rubovima trga i ovog puta sam mogao
razgovetno da ujem njihove misli; jedan od njih se pitao kakve mi
to moi imamo i zato bi trebalo da nas se boje, dok je drugi
insistirao na tome da nas opkole.
U tom trenutku je sigurno neka sila potekla od Gabrijele jer sam
mogao da vidim kako se naglo povlae kada ih je prostrelila
pogledom i jo jae stegla svoj ma.
Stani! Dri ih na odstojanju!, rekla je potmulo. Oni su
prestraeni. A onda sam je uo da psuje, jer je ka nama, iz senke
crkve, jurilo najmanje jo est ovih malenih demona; njihovi tanki
beli udovi jedva da su bili prekriveni dronjcima, kosa im je letela
na sve strane, a uasno zavijanje je dopiralo iz njihovih usta.
Pridruivali su se ostalima. Zloba koja nas je okruivala dobijala je
u snazi.
Konj se propeo i skoro nas zbacio sa sebe. Oni su mu nareivali
da se zaustavi, isto kao to sam mu ja nareivao da nastavi dalje.
Zgrabio sam Gabrijelu oko struka, skoio sa konja i, najbre to
smo mogli, odjurili do vrata Notr Dama.
Odvratan i prezriv amor neujno se pojaavao u mojim uima.
Zavijanja, uzvici i pretnje:
Da se nisi usudio! Da se nisi usudio! Kao vrelina usijane pei
obasula nas je zloba, dok su njihova stopala bubnjala i tapkala oko
nas; osetih njihove ruke kako pokuavaju da zgrabe moj ma i
ogrta.
Ali, bio sam siguran u ono to e se dogoditi kada se
domognemo crkve. Skupio sam svu svoju snagu i gurnuo Gabrijelu
ispred sebe; zajedno smo skliznuli kroz vrata, preli preko praga
katedrale i prizemljili se na kamenje.
 Vrisci. Grozomorni, suvi krici kovitlali su se uvis, da bi zatim
usledio preokret - kao da je itavu rulju pogodio i ratrkao
topovski udar.
Podigoh se na noge i poeh glasno da im se podsmevam. Ali se
nisam zadrao na vratima da bih uo jo. Gabrijela je ustala i vukla
me za sobom; zajedno smo pourili dublje, u senovitu glavnu lau
crkve, proavi pored mnotva zasvoenih galerija; dospeli smo
blizu pogaenih svea ispred oltara, a onda smo potraili mraan i
prazan oak pored oltara, gde smo oboje klekli.
Ba kao i oni prokleti vukovi!, rekoh. Prokleta zaseda.
, uuti na tren, rekla je Gabrijela, vrsto se drei za mene,
ili e moje besmrtno srce prepui.

N akon nekog vremena, osetio sam da se ukrutila. Gledala je

prema trgu. Ne razmiljaj o Nikolasu, rekla je. Oni ekaju i
sluaju. Oni uju sve to se mota po naim umovima.
Ali o emu oni razmiljaju?, apnuo sam. ta se se deava u
njihovim glavama ?
Mogao sam da osetim njenu koncentraciju.
Privukoh je sebi i pogledah pravo u srebrno svetlo koje je
ulazilo kroz udaljena otvorena vrata. Sada sam i ja mogao da ih
ujem, ali samo onaj blagi treptaj zvuka koji je dopirao od svih njih
zajedno.
Zurio sam u kiu; mnome je ovladao najjai oseaj mira do
sada; skoro da je bio ulan. inilo mi se da bismo mogli da im se
predamo, da je besmisleno vie im se opirati. Sve bi bilo reeno
kada bismo im jednostavno pristupili i predali se. Ne bi muili
Nikolasa, koji je bio njihov zatoenik; nee ga sakatiti ud po ud.
 Video sam Nikolasa u njihovim rukama. Na sebi je imao samo
svoju ipkanu koulju i kratke pantalone; oduzeli su mu ogrta.
uo sam njegove krike dok su mu vukli ruke iz zglobova.
Ne!, povikao sam, prekrivi odmah sopstvena usta rukama
kako ne bih uznemirio smrtnike u crkvi.
Gabrijela je svojim prstima dotakla moje usne.
Ne rade mu nita, rekla je tiho. Samo nam prete. Ne
razmiljaj o njemu.
To znai da je on jo uvek iv, apnuo sam.
Oni ele da poverujemo u to. Sluaj!
Opet je zavladao onaj isti oseaj mira, pozivi da im se
pridruimo - eto ta je to bilo - glas koji je govorio:
Izaite iz crkve. Predajte nam se, dobrodoli ste, neemo
povrediti nijedno od vas ako nam sami pristupite.
Okrenuh se prema vratima i ustadoh. Uznemirena, Gabrijela je
ustala i stala kraj mene, ponovo me upozoravajui rukom. Prezala
je ak i od toga da razgovara sa mnom dok smo oboje gledali u
veliki luk srebrnkastog svetla.
Vi nas laete, rekao sam. Vi nemate nikakvu mo nad nama!
Odailjao sam struju prkosa ka udaljenim vratima. Da vam se
predamo? Ako to uradimo, ta e vas spreiti da nas sve troje
zarobite? Zato bismo izali? Bezbedni smo unutar ove crkve;
moemo da se sakrijemo u njenim najdubljim grobnicama. Moemo
da lovimo vernike, pijemo njihovu krv u kapelama i niama i nakon
toga ih aljemo zbunjene da umru na ulici, i to tako veto da nas
nikada ne otkriju. A ta ete vi uraditi? Ne usuujete se ak ni da
kroite kroz njena vrata! Osim toga, ne verujemo vam da drite
Nikolasa. Pokaite nam ga. Neka prie vratima i progovori.
Gabrijela se nalazila u optoj pometnji. Pomno me je gledala u
oajnikoj elji da sazna ta sam rekao. Bilo je potpuno razumljivo
da ih jasno uje, to ja nisam mogao kada bih odailjao sopstvene
impulse.
Izgledalo je kao da njihovo pulsiranje slabi, ali nije u potpunosti
nestalo.
 Nastavilo se kao i ranije, kao da im nisam odgovorio, kao da je
neko pevuio. Glas je ponovo obeavao primirje, ali sada je,
izgleda, govorio i o ushienju - o tome da e u optem zadovoljstvu
naeg pristupanja njima svi konflikti biti razreeni. Ponovo je bio
ulan, divan.
Bedne kukavice, svi vi, cela gomila, uzdahnuo sam. Ovoga
puta sam rei izgovorio glasno da bi i Gabrijela mogla da ih uje.
Poaljite Nikolasa u crkvu.
utanje glasova postalo je slabano. Nastavilo se, ali je izvan
njega nastala uplja tiina; kao da su svi glasovi bili povueni da bi
ostao samo jedan ili dva. Tada sam zauo slabaan, haotian zvuk
prepiranja i pobune.
Gabrijeline oi se suzie.
Muk. Sada se ulo samo kako smrtnici evrdaju svojim putem,
uz vetar, preko trga De Grev. Nisam verovao da e se povui. A
sada, ta da radimo kako bismo spasili Nikija?
Zatreptah oima. Odjedared sam se osetio iznurenim; skoro da
me je obuzeo oseaj oaja. Smueno sam razmiljao. Ovo je
potpuno besmisleno; ja nikada ne oajavam! Drugi to rade, ja ne.
Ja nastavljam da se borim bez obzira na sve. Uvek. U svojoj
iscrpljenosti i svom besu, videh Magnusa kako ulee u vatru;
ugledah izraz na njegovom licu pre nego to ga je plamen
progutao, a on nestao. Da li je to bio oaj?
Ta me je misao paralisala. Uasnula me je isto kao to je to i
stvarnost tada uradila. Imao sam jako udan oseaj da mi neko
drugi govori o Magnusu. Eto zato sam pomislio na Magnusa!
I previe pametno..., apnula je Gabrijela.
Nemoj da ga slua. Poigrava se naim mislima, rekao sam.
Ali kada sam pogledao u otvorena vrata iza nje, video sam da se
pojavila neka mala figura. Bila je to kompaktna figura mladia, a
ne oveka.
Beskrajno sam eleo da to bude Nikolas, ali sam odmah znao da
to nije on. Bio je nii od Nikolasa i imao je nekako jau grau. I taj
stvor nije bio ovek.
 Gabrijela je ispustila neki blag, zauen zvuk, koji je zazvuao
skoro poput molitve.
Stvor nije bio obuen kao to su se mukarci tada oblaili. Nosio
je nekakvu tuniku opasanu kaiem, veoma ljupku, kao i duge
arape na svojim lepo oblikovanim nogama. Rukavi te tunike su
bili dugaki i visili su niz njegove bokove. U stvari, bio je obuen
kao Magnus, i na tren grozniavo pomislih da se nekim udom to
Magnus vratio.
Glupa misao. Kao to sam i rekao - ovo je bio deak; imao je
dugaku kovrdavu kosu, hodao je veoma uspravno i jednostavno
kroz srebrnkastu svetlost; iao je pravo u crkvu. Na trenutak je
oklevao. Sudei po poloaju njegove glave, inilo se kao da gleda
nagore. A onda je krenuo kroz glavnu lau crkve prema nama;
stopalima nije pravio ni najtananije zvuke po kamenju.
Preao je iz tame u svetlo svea koje su stajale na prostranom
oltaru. Njegova odea je bila od crnog somota, nekada
velianstvenog, a sada izanalog od vremena i zakorenog
prljavtinom. Ali njegovo se lice sijalo belinom, i bilo je savreno;
izgledao je poput boga, Karavaovog Kupidona, zavodljivog a opet
nadzemaljskog, sa crvenkastosmeom kosom i tamnobraon
oima.
Drao sam Gabrijelu pripijenu uza sebe dok sam ga posmatrao;
nita me nije tako zapanjilo kod ovog stvora, kod ovog neljudskog
stvora, kao nain na koji je zurio u nas. Istraivao je sve aspekte
naih bia, a onda je veoma neno posegnuo i dotakao kamen
oltara kraj sebe. Pomno je posmatrao oltar, njegovo raspee i
svece, a onda je ponovo vratio pogled na nas.
Bio je udaljen samo nekoliko metara od nas, a njegovo blago
ispitivanje se pretvorilo u izraz koji je bio gotovo plemenit. I tada
se zauo glas, meni ve od ranije poznat. Dopirao je iz tog stvora;
ponovo nas je pozivao da se predamo i sa neopisivom nenou
govorio da moramo da se volimo - on, Gabrijela, koju nije nazvao
po imenu, i ja.
Neto je u tome bilo preterano naivno, u tom njegovom slanju
poziva dok je tamo stajao.
 Neto u meni mu se snano protivilo. Instinktivno, osetio sam
kako mi se zatamnjuje pred oima kao da se uzdigao neki zid da
zapeati prozore mojih misli. A opet, oseao sam takvu enju za
njim, prieljkivao sam da mu se podam, da ga pratim i pustim da
me vodi, a u poreenju s tim, sve moje nekadanje enje izgledale
su beznaajno. On je za mene bio prava misterija, kao to je to bio i
Magnus, samo to je on bio divan, neopisivo lep i inilo se da u
njemu postoji beskonana sloenost i dubina, a to Magnus nije
posedovao.
Teskoba mog besmrtnog ivota me je pritiskala. Rekao je:
Doi meni. Doi meni, jer samo ja i oni meni nalik mogu da
okonaju usamljenost koju osea. To je dotaklo dno neopisive
tuge. Razlilo se dubinom tuge, a moje se grlo osuilo i pretvorilo u
jedan snaan mali vor tamo gde je trebalo da bude moj glas.
Svejedno, vrsto sam se drao.
Nas dvoje smo zajedno, insistirao sam na tome, jo jae
stegnuvi Gabrijelu, a onda sam ga pitao: Gde je Nikolas? Postavio
sam to pitanje i nisam ga isputao iz vida, ne preputajui se
niemu to sam uo ili video.
Oblizao je svoje usne, tipino ljudski. Neujno nam je prilazio
sve dok nije doao na oko pola metra od nas; pogled mu je etao
od jednog do drugog. Progovorio je glasom koji nije bio ni nalik
ljudskom.
Magnus, rekao je glasom koji nije bio nasilan, ve nekako
miluju. Nestao je u vatri, kao to si rekao.
Nikada to nisam rekao, odgovorio sam. Ljudskost u mom
glasu me je zaprepastila. Znao sam da je mislio na zvuk mojih misli
od pre nekoliko trenutaka. Istina je, dodao sam. Nestao je u
vatri. Zato bih bilo koga lagao u vezi s tim?
Pokuao sam da prodrem u njegov um. On je znao da to radim i
bacio je na mene takve udne prizore da sam zasoptao.
ta je bilo to to sam na trenutak video? Nisam znao. Pakao i
nebesa, ili oboje saeto u jedno, vampiri u raju koji piju krv iz
cvetova ivih srca koja kucaju visei sa drvea.
 Osetih talas gaenja. Bilo je to kao da je uetao u moje intimne
snove nalik na enskog demona koji polno opti sa usnulim
mukarcima.
Ali, zaustavio se. Pustio je da mu se obrve blago namrte i
spustio je pogled iz nekog neodreenog potovanja. Moje gaenje
ga je slabilo. On nije nasluivao moj odgovor. Nije oekivao... ta?
Toliku snagu?
Da, i to mi je stavio do znanja na neki gotovo utiv nain.
Uzvratio sam mu utivo. Dozvolio sam mu da me vidi u sobi u
kuli sa Magnusom; dozvao sam u misli Magnusove rei koje je
izgovorio pre nego to je nestao u vatri. Dozvolio sam mu da sve to
sazna.
Klimnuo je glavom, a kada sam mu izrekao rei koje je Magnus
neko rekao, na njegovom licu se videla neka neznatna promena,
kao da mu se elo izravnalo, ili celokupna koa zategla. Nije mi
uzvratio nikakvim uvidom o sebi.
Sasvim suprotno, na moje veliko iznenaenje, skrenuo je
pogled sa nas ka glavnom oltaru crkve. Okrenuvi nam lea,
skliznuo je pored nas; kao da nije imao ega da se boji i kao da nas
je na tren zaboravio.
Pomerao se prema velikom prolazu izmeu klupa, a onda i du
njega, ali nije hodao, bar ne kako to ljudi ine. Pre bi se reklo da se
pomerao tako brzo iz jedne senke u drugu da se inilo kao da
nestaje i ponovo se pojavljuje. Uopte nije bio vidljiv na svetlosti.
A ako bi samo neko, od ono malo ljudi koji su se zatekli u crkvi,
pogledao prema njemu - on bi trenutno iezao.
Divio sam se njegovoj vetini, jer to je bilo upravo to. Radoznao
da vidim da li se i ja mogu tako pomerati, krenuo sam za njim ka
delu za hor. Gabrijela je pola tiho za mnom.
Mislim da smo oboje videli da je to jednostavnije nego to smo
zamiljali da e biti. On se vidno uplaio kada nas je video kraj
sebe.
I u samom tom inu straha poslao mi je traak svoje velike
slabosti, traak ponosa. Bio je ponien to smo mu se, oponaajui
ga sa lakoom, priunjali i to smo sve vreme uspevali da
prikrijemo svoje misli.
Ali, neto jo gore je usledilo. Kada je shvatio da sam to
zapazio... bilo je otkriveno u deliu sekunde... njegov gnev se
udvostruio. Neka poraavajua toplota je zraila iz njega, ali to, u
stvari, uopte nije bila toplota.
Gabrijela je ispustila slabaan prezriv zvuk. Njene su oi na
trenutak sevnule prema njemu u nekoj vrsti treperave
komunikacije meu njima, a iz koje sam ja bio izopten. Izgledao je
kao da je zbunjen.
Ali, on se nalazio u stisku neke vee borbe za koju sam se
morao napregnuti ne bi li je razumeo. Gledao je u vernike oko
sebe, u oltar i sve simbole Svevinjeg i device Marije, koji su se
nalazili svud oko nas. On je bio savren Karavaov bog, obasjan
svetlou koja je igrala na vrstoj belini njegovog tako, bar na
izgled, nevinog lica.
Zatim je, uhvativi me oko struka, gurnuo ruku ispod mog
ogrtaa. Njegov dodir je bio tako udan, tako slasan i proimajui,
a lepota njegovog lica tako opinjavajua da se nisam odmakao od
njega. Drugom rukom je uhvatio Gabrijelu oko struka, a sam
pogled na njih dvoje, na dva anela, odvukao mi je panju.
Rekao je:
Morate da poete.
Zato? Kuda?, upitala je Gabrijela. Osetio sam ogroman
pritisak. Pokuavao je da me pomeri protiv moje volje, ali nije
uspeo. Zalepio sam se za kameni pod. Video sam kako se
Gabrijelino lice stie kada ga je pogledala. Opet je bio zabezeknut.
Pobesneo je, i to nije mogao da sakrije od nas.
Dakle, potcenio je nau fiziku snagu, kao i nau mentalnu mo.
Zanimljivo.
Morate da poete, sada, rekao je, otkrivi mi veliku snagu
volje, koju sam sada mogao da vidim suvie jasno da bi to moglo
biti zavaravanje. Izaite napolje i moji vas sledbenici nee
povrediti.
 Lae, rekao sam mu. Udaljio si svoje sledbenike i eli da
izaemo napolje pre nego to se oni vrate jer ne eli da oni vide
da izlazi iz crkve. Ti ne eli da oni znaju da si u nju uopte i
ulazio!
Gabrijela se ponovo prezrivo osmehnula.
Stavio sam ruku na njegove grudi i pokuao da ga odgurnem.
Bio je snaan kao Magnus. Ali sam odbijao da budem uplaen.
Zato ne eli da oni to vide?, apnuo sam mu, piljei u
njegovo lice.
Promena koja je usledila kod njega bila je tako zapanjujua i
jeziva da sam sam sebe uhvatio kako zadravam dah. Njegov
aneoski izgled kao da je polako nestajao; oi su mu se rairile, a
usta u uasu iskrivila nadole. Celokupno njegovo telo kao da se
izopailo, kao da je pokuavao da ne krgue zubima i ne stiska
pesnice.
Gabrijela se odmakla. Ja sam se smejao. Nije mi to, u stvari, bila
namera, ali nisam mogao da se uzdrim. Bilo je uasavajue. Ali
isto tako i prilino smeno.
Iznenaujue brzo, ova se grozna iluzija - ako je to ono to je
ona bila - rasprila, a on se vratio u svoje preanje stanje. ak se i
plemeniti izraz na njegovom licu vratio. Saoptio mi je,
jednolinim tokom misli, da sam ja mnogo jai nego to je mogao i
da pretpostavi. Ali, ostali e se uplaiti kada ga budi videli da izlazi
iz crkve, i zato bi trebalo da krenemo odmah.
Opet lai, apnula je Gabrijela.
Znao sam da tolika koliina ponosa nita ne oprata. Bog neka
je Nikolasu u pomoi ako nam ne poe za rukom da izigramo
ovoga!
Okrenuvi se, uzeh Gabrijelu za ruku i poosmo niz prolaz
izmeu klupa prema ulaznim vratima. Gabrijela je bacala poglede
as na njega, as na mene, a njeno belo i napeto lice bile je puno
pitanja.
Strpljenja, apnuo sam. Okrenuo sam se i video da je daleko
od nas, da je leima okrenut glavnom oltaru; njegove su oi bile
tako velike dok je zurio da mi je izgledao odvratno, gnusno, kao
neki duh.
Stigao sam do trema; uloivi svu svoju mo, poslao sam poziv
ostalima. Glasno sam to doapnuo Gabrijeli dok sam ih sazivao.
Rekao sam im da se vrate i uu u crkvu, ako to ele, da niko ne
moe da im naudi, da je njihov voa bio u crkvi, da je stajao pred
samim oltarom i ostao nepovreen.
Izgovarao sam te rei sve glasnije, upuujui im pozive, a
Gabrijela mi se pridruila i ponavljala reenice zajedno sa mnom.
Osetio sam ga kako nam prilazi iz pravca glavnog oltara, a onda
sam ga iznenada izgubio. Nisam znao gde se tano iza nas nalazi.
Materijalizujui se kraj mene, odjednom me je zgrabio;
Gabrijela je bila baena na pod. Pokuavao je da me podigne i
izbaci kroz vrata.
Ali, ja sam se borio. Oajniki se priseajui svega onoga to
sam primetio da je Magnus posedovao - njegov udan hod i njegov
nesvakidanji nain pokretanja - bacio sam ga, ali ne na zemlju,
kako bi neko uradio sa snanim smrtnikom, ve pravo u vazduh.
Kao to sam i oekivao, napravio je salto, udarivi se pri tom o
zid.
Smrtnici se uznemirie. Videli su neke pokrete, uli buku. Ali,
on je ponovo iezao. A Gabrijela i ja nismo izgledali nita
drugaije od bilo koje druge gospode u senci.
Pokazao sam Gabrijeli da se skloni. Onda se on pojavio; jurnuo
je prema meni, ali ja sam pretpostavio ta e se dogoditi i sklonio
sam se u stranu.
Bio je nekih sedam metara udaljen od mene; leao je na
kamenju i zurio u mene sa strahopotovanjem kao da sam bog.
Njegova dugaka crvenkastosmea kosa bila je razbaruena, a
njegove braon oi ogromne dok je podizao pogled. I pored sve
nene nevinosti njegovog lica, kroz mene je kolala njegova volja,
vrela bujica naredbi, koje su govorile da sam slab, nesavren,
budala i da e mi njegovi sledbenici otkinuti ud po ud im se
pojave, da e polako pei mog smrtnog ljubavnika sve dok ne
umre. Tiho se nasmejah. Ovo je bilo apsurdno kao tua u staroj
komediji.
Gabrijela je zurila as u jednog, as u drugog.
Ponovo sam poslao pozive ostalima, ali sam ovoga puta, poto
sam ih poslao, uo njih kako odgovaraju, kako se premiljaju.
Uite u crkvu, ponavljao sam opet i opet, ak i onda kada se
pridigao i nasrnuo na mene, zaslepljen nezgrapnom srdbom.
Uhvatio sam ga zajedno sa Gabrijelom i oboje smo ga tako drali
da nije mogao da se pomeri.
U jednom trenutku apsolutnog uasa za mene on je pokuao da
zarije svoje onjake u moje grlo. Video sam njegove oi, okrugle i
prazne dok su mu se zubi sputali preko blede usne. Odbacih ga, a
on ponovo nestade.
Ostali su poeli da prilaze sve blie.
On je u crkvi, va voa, pogledajte ga!, ponavljao sam. Bilo ko
od vas moe isto tako da ue u crkvu. Nee vam biti nita.
Zauo sam Gabrijelin uzvik upozorenja. Prekasno. On se
uzdigao tik ispred mene, kao da je iznikao iz samog poda, i,
udarivi me u vilicu, zabaci mi glavu unazad, te ja videh tavanicu
crkve. I pre nego to sam mogao da doem sebi, zadao mi je
posred lea poslednji udarac, od kojeg sam izleteo kroz vrata i pao
pravo na kameni trg.
 1

Nita nisam video sem kie. Ali mogao sam da ih

ujem svuda oko sebe. On je izdavao nareenja.
To dvoje nemaju nikakvu veliku mo, obraao
im se mislima, koje su bile neobino jednostavne,
kao da se obraao nemirnoj deci. Zarobite ih oboje.
Gabrijela je rekla:
Lestate, nemoj im se suprotstavljati. Besmisleno je
odugovlaiti.
Znao sam da je u pravu. Ali ja se nikada nikome u ivotu nisam
predao. Povukavi je za sobom pored boje kue, jurnuo sam ka
mostu.
Hitali smo kroz vrevu mokrih kaputa i blatnjavih koija, a oni su
nas, ipak, sustizali; trali su tako brzo da su skoro bili nevidljivi
smrtnicima, a nas se vie, takorei, nisu ni plaili.
U mranim ulicama na levoj obali reke igra je bila okonana.
Bela lica se pojavie iznad i ispod mene kao neki vraiji aneli,
a kada sam pokuao da izvuem oruje, osetio sam njihove ake na
svojim rukama. uo sam Gabrijelu kako kae:
Neka bude ta mora biti.
vrsto sam drao ma, ali nisam mogao da ih spreim da me
podignu sa zemlje. I Gabrijelu su podigli.
U vrtlogu jezivih slika, shvatio sam kuda nas vode. Na Les
Inosant, koji je bio samo nekoliko metara udaljen od nas. Ve sam
mogao da vidim plamsaj vatri koje su svako vee gorele izmeu
smrdljivih otvorenih grobova, plamenove iji je cilj bio da
odagnaju kuna isparenja.
Zagrlio sam Gabrijelu oko vrata i zavritao da ne mogu da
podnesem taj smrad, ali oni su urno nastavili da nas nose kroz
mrak, kroz kapiju i pored grobnica od belog mermera.
 Sigumo ga ni vi ne podnosite, rekao sam, koprcajui se. Zato
onda ivite meu mrtvima kada ste stvoreni da se hranite ivima?
Sada sam ve osetio takvo gaenje da nisam mogao da pruim
ni verbalni ni fiziki otpor. Svuda oko nas su leala tela u raznim
fazama raspadanja, a smrad je dolazio i iz grobnica imunih.
Dok smo hodali prema mranijem delu groblja i kada smo uli u
jednu ogromnu grobnicu, shvatio sam da i oni mrze ovaj smrad
isto koliko i ja.
Mogao sam da osetim njihovo gaenje, a oni su ipak otvarali
svoja usta i plua kao da su ga prodirali. Gabrijela je drhtala uz
mene, zarivajui mi prste u vrat.
Proli smo kroz jo jedna vrata, a zatim, u slaboj svetlosti
baklje, poeli da se sputamo niz zemljane stepenice.
Miris je postajao sve intenzivniji. inilo se da izbija iz blatnjavih
zidova. Spustio sam glavu i povratio tanak mlaz svetlucave krvi na
stepenice ispred sebe, ali je on nestao sa vidika jer smo se brzo
kretali dalje.
ivite meu grobovima, rekao sam besno. Zato ste sami
izabrali da ivite u paklu?
Tiina, apnuo je jedan koji je stajao kraj mene, zapravo -
tamnooka vampirka sa raupanom kosom poput neke vetice. Ti
bogohulnie. Ti prokleti svetogrdnie.
Ne budi avolja budala, draga! zareao sam. Gledali smo se
oi u oi. Sem ako te tretira neuporedivo bolje od Svevinjeg!
Nasmejala se. Bolje reeno, poela je da se smeje, a onda je
prestala kao da joj to nije bilo dozvoljeno. Kako e zabavno i
zanimljivo sve ovo biti!
Sputali smo se sve nie i nie u zemlju.
Treperenje svetla, kripanje njihovih stopala po praini, prljavi
dronjci koji se eu o moje lice. Na trenutak mi se ukaza cerea
lobanja, pa jo jedna, a zatim i cela gomila koja je ispunjavala niu
u zidu.
Pokuao sam da se otrgnem i nogom sam utnuo drugu gomilu
lobanja, i kosti su zakloparale po stepenicama. Vampiri su stegli
obru oko nas i pokuavali su jo vie da nas podignu uvis. Sada
smo prolazili kraj odvratnih prizora trulih leeva smetenih u
zidove poput kipova; njihove kosti su bile umotane u trule rite.
Ovo je i suvie odvratno!, rekao sam stisnutih zuba.
Stigli smo do podnoja stepenica i sada su nas nosili kroz
prostranu grobnicu. Mogao sam da ujem poluglasno i ubrzano
udaranje bubnjeva.
Ispred nas se videlo svetlo baklji, a pored neprekidnog
alostivog zavijanja uli su se i drugi krici - udaljeni i ispunjeni
bolom. Ali neto drugo, mimo ovih udnih leleka, privuklo je moju
panju.
Meu svim ovim rugobama osetih da se u blizini nalazi i
smrtnik. Bio je to Nikolas, i bio je iv; mogao sam da ujem i
osetim ranjiv tok njegovih misli izmean sa njegovim mirisom. Ali
neto strano dogaalo se sa njegovim umom. Bio je u haosu.
Nisam mogao da znam da li ga je i Gabrijela uhvatila.
Sasvim iznenada oboje nas bacie na pod, u prainu. Tada su se
povukli.
Podigoh i sebe i Gabrijelu. Video sam da se nalazimo u
prostranoj odaji sa kupolom, slabo osvetljenoj trima bakljama,
koje su vampiri postavili tako da njihova svetlost pravi trougao, u
ijem smo se sreditu mi sada nalazili.
Neto veliko i crno bilo je u pozadini odaje. Miris drveta i
katrana, vonj vlage, buave odee, miris ivog smrtnika. Tamo je
bio Nikolas.
Gabrijelina kosa se potpuno izvukla iz trake i pala na njena
ramena dok se privijala uz mene, gledajui oko sebe prividno
mirnim, opreznim oima.
Leleci se prolomie svuda oko nas, ali ona najprodornija
kuknjava dolazila je od onih stvorenja koje smo i ranije uli,
stvorenja koja su bila negde duboko u zemlji.
Tada sam shvatio da su ovo bili zatoeni vampiri koji su vritali,
vritali za krvlju, oprostom i osloboenjem, vritali ak i za
vatrama pakla. Zvuk je bio nepodnoljiv kao i smrad.
 Nikakvih konkretnih misli od Nikolasa, samo bezoblian traak
njegovog uma. Da li je sanjao? Da nije poludeo?
Udarci bubnjeva bili su veoma glasni i vrlo blizu, a opet, oni
krici su probadali njihovu buku, ponovo i ponovo, bez ritma i
upozorenja. Lelek onih nama najbliih je utihnuo, ali bubnjanje se
nastavilo, udarci koji su iznenada poeli da dolaze iz moje glave. U
oajnom pokuaju da rukama ne zaepim ui, pogledao sam
unaokolo.
Napravljen je veliki krug i bilo je najmanje desetoro tih
stvorenja u njemu. Video sam mukarce i ene, mlade i stare, i
jednog deaka - svi su oni bili bosonogi, obueni u ostatke ljudske
odee, uprljane zemljom, a kosa im je bila zamrena prljavtinom.
Tu se nalazila i ena sa kojom sam razgovarao na stepenicama;
njeno lepo oblikovano telo bilo je obueno u prljavu haljinu, njene
hitre crne oi svetlucale su kao drago kamenje dok nas je
posmatrala. A iza njih, straara, u senci su stajala dvojica i udarala
u bubnjeve.
Tiho sam preklinjao i prizivao snagu. Pokuao sam da ujem
Nikolasa, iako nisam razmiljao o njemu. Sveano se zakleh: sve u
nas izvui odavde, iako u ovom trenutku ne znam ba tano kako.
Bubnjanje se usporavalo, poprimajui ruan ritam koji mi je
stezao grlo, za mene stranim, oseajem straha. Osetio sam njihovu
pretnju, opipljivo uzbuenje dok su mi pribliavali plamenove.
Zavrnuvi desnu ruku jednom stvorenju i drei je sve dok se
protiv svoje volje nije spustio na kolena, zgrabih baklju. Jako ga
odgurnuh nogom, on se prostro po zemlji, a ja, dok su ostali hitali
napred, zavitlah bakljom u irokom krugu ne bi li oni ustuknuli.
A onda prkosno bacih baklju.
Ovo ih je iznenadilo, te je usledio iznenadan muk. Uzbuenje je
iezlo, ili - bolje reeno - pretvorilo se u neto strpljivije i manje
ivahno.
Bubnjanje je postalo ujednaeno, ali se inilo da oni ne obraaju
panju na to. Zurili su u kope na naim cipelama, u nau kosu i u
naa lica sa takvim jadom da su izgledali nevaljalo i gladno. A onaj
deak je sa takvom teskobom krenuo da dotakne Gabrijelu.
 Odbij!, zaitao sam. Posluao me je i zgrabio baklju sa zemlje
dok se povlaio.
Sada sam bio siguran - bili smo okrueni zaviu i
radoznalou, i to je bila najvea prednost koju smo imali.
Posmatrao sam ih, jednog po jednog. Polako sam poeo da
otresam prljavtinu sa ogrtaa i pantalona. Poravnah ogrta dok
sam ispravljao ramena. Zatim sam proao prstima kroz kosu i stao
sklopljenih ruku, kao prava slika i prilika odvanosti i
dostojanstva posmatrao sam naokolo.
Gabrijela se blago nasmeila. Stajala je sa rukom na drci svog
maa. Bila je pribrana.
Ovo je uticalo da se ostali nadu u sveoptem udu. Crnooka
vampirka je bila oarana. Namignuo sam joj. Divno bi izgledala da
je neko baci u vodopad i dri je tamo nekih pola sata; to joj tiho i
rekoh. Ustuknula je dva koraka i zategla svoju haljinu na grudima.
Zanimljivo. Zaista, veoma zanimljivo.
Kako sve ovo objanjavate?, upitao sam, zurei u njih
pojedinano, kao da su bili neto nesvakidanje.
Gabrijela se opet blago nasmeila. ta bi vi, zapravo, trebalo da
predstavljate?, zahtevao sam da mi se kae. Duhove koji u svojim
zveeim lancima pohode groblja i stare dvorce?
Pogledali su se meusobno; oseali su nelagodu. Bubnjanje je
prestalo.
Moja dadilja me je u detinjstvu esto plaila priama o takvim
avetima, rekao sam. Govorila mi je da mogu u svakom trenutku
da iskoe iz vitekih oklopa u naoj kui, da e me odvesti i da u
ja od od straha vritati. Udarih nogom o zemlju i naglo koraknuh
napred. DA LI JE TO ONO TO STE VI?
Vrisnue i povukoe se.
Crnooka se, meutim, nije ni pomerila.
Blago sam se nasmejao.
Vaa tela su ista kao i naa, zar ne?, polako sam upitao.
Glatka, bez mana, a u vaim oima mogu da vidim dokaz
sopstvenih moi. A najudnije...
 Zbunjenost je izbijala iz njih. Zavijanje iz zidova kao da je
postalo blae i kao da su nas zarobljeni sluali i pored sveg svog
bola.
Da li vama predstavlja veliko zadovoljstvo to da ivite u
prljavtini i smradu kao to je ovaj?, upitao sam. Da li je to razlog
to tako ivite?
Strah. Ponovo zavist. Kako smo uspeli da izbegnemo njihovu
sudbinu?
Na je voa satana, prozborila je crnooka vampirka otro.
Kultivisan glas. Ona je kao smrtnica bila neko sa kim ste se morali
obraunati. Mi sluimo satani, kao to i treba da bude.
Zato?, upitao sam utivo.
Komeanje svuda naokolo.
Jedva osetno treperenje Nikolasa. Uznemirenost bez granica.
Da li je uo moj glas?
Navui e boji gnev na sve nas svojim prkosom, rekao je
deak, najmlai meu njima, koji nije mogao da ima vie od
esnaest godina kada je stvoren. Sa tatinom i bezbonou se
ogluuje o Pravila mraka. ivi meu smrtnicima! Hoda po
osvetljenim predelima.
A zato ne biste i vi to radili?, upitao sam. Da neete moda
na belim krilima odleteti u raj kada se ovo privremeno kazneno
boravite zatvori? Da li je to ono to vam satana obeava?
Spasenje? Da sam na vaem mestu, ne bih raunao na to.
Biete baeni u bezdan pakla za svoje grehe!, ree jedan od
njih - neka majuna, stara i runa ena. Neete vie imati mo da
inite zlo na zemlji.
A kada bi to trebalo da se desi?, upitao sam. Ja sam ono to
jesam ve pola godine. Ni Bog ni satana nisu mi pravili nikakve
probleme do sada! Vi mi stvarate neprilike!
Na trenutak su bili zateeni. Zato nas nije pokosila smrt kada
smo ulazili u crkve? Kako smo mogli da budemo ono to jesmo?
inilo se sasvim mogunim da bi sada mogli da se ratrkaju i
budu pobeeni. Ali ta je sa Nikijem? Da su samo njegove misli
usredsreene, mogao bih da steknem neki uvid u to ta se nalazilo
iza one gomile trule crne tkanine.
Usredsredio sam svoj pogled na vampire.
Drvo, katran, lomaa. I ove proklete baklje.
Tamnooka ena nam je pristupila. U njoj nije bilo zlobe, ve
oaranosti. Ali deak ju je gurnuo u stranu, zbog ega se ona
razljutila. Stajao je tako blizu da sam mogao da osetim njegov dah
na svom licu.
Kopile!, rekao je. Tebe je stvorio izgnanik Magnus u inat
kovenu, u suprotnosti sa Pravilima mraka. Nesmotreno si ovoj
eni predao Mrani dar, u svoj svojoj tatini, na isti nain kao to si
ga i dobio.
Ako te satana ne kazni, rekla je starica, kazniemo te mi, to
je naa obaveza i nae pravo!
Deak je pokazao na crnom tkaninom zaklonjenu lomau.
Pokazao je drugima da se povuku.
Bubnjevi su se ponovo zauli, brzo i glasno. Krug se proirio, a
nosai baklji su se pribliili tkanini koja je visila.
Dvojica su povukla dronjavu draperiju, ogromno platno od
crnog sera, i podigao se zaguljivi oblak praine.
Lomaa je bila isto onako velika kao i ona koja je progutala
Magnusa.
Na vrhu lomae, u sklepanom drvenom kavezu, oslonjen na
reetke, kleao je Nikolas. Zurio je u nas slepo, a ja nisam mogao
nita da raspoznam na njegovom licu ili u njegovim mislima.
Vampiri su svoje baklje drali visoko da bi mogli da ga vidimo.
Mogao sam da osetim kako ih ponovo obuzima uzbuenje, kao i
kada su nas doveli u odaju.
Gabrijela me je stiskom svoje ruke upozoravala da ostanem
pribran. Nita se u njenom izrazu nije promenilo.
Na Nikijevom vratu nalazile su se plaviaste modrice. ipka na
njegovoj koulji bila je prljava kao i njihovi dronjci, a pantalone su
mu bile pocepane. On je, u stvari, bio pun ogrebotina i isuen
skoro do granice smrti.
 Nemi strah se prolomio mojim srcem, ali znao sam da je to
upravo ono to su eleli da vide. Zapeatio sam taj oseaj u sebi i
nisam mu dozvolio da se ispolji.
Kavez nije predstavljao nikakvu prepreku, mogao sam da ga
polomim. A gorele su samo tri baklje. Pitanje je jedino kada
napraviti prvi korak i kako. Neemo nestati tek tako, ne na ovaj
nain.
Uhvatio sam sebe kako bezoseajno zurim u Nikolasa,
hladnokrvno u gomilu potpale, u grubo iseene cepanice. Bes je
iileo iz mene, dok je Gabrijelino lice predstavljalo savrenu
masku mrnje.
Grupa kao da je to osetila i blago se udaljila od nje, da bi opet
prila, zbunjena i ponovo neodluna.
Ali neto drugo se deavalo. Krug se suavao.
Gabrijela je dotakla moju ruku.
Dolazi voa, rekla mi je.
Negde su se otvorila neka vrata. Bubnjevi su prestali da drame i
inilo se da su se zarobljeni u zidovima prepustili agoniji,
preklinjui za oprost i osloboenje. Vampiri oko nas kao da su
pomahnitali od tog leleka. Sve to sam mogao da uradim bilo je to
da se uzdrim i ne zapuim ui.
Snaan nagon mi je govorio da ne treba da gledam u vou. Ali
nisam mogao da mu odolim i polako sam se okrenuo ka njemu
kako bi ga video i ponovo odmerio njegovu snagu.

K oraao je ka sreditu velikog kruga, leima okrenut lomai, a

jedna udna vampirka hodala je uz njega.
Kada sam ga paljivo pogledao u svetlosti baklje, osetih isti onaj
ok koji sam doiveo kada je uao u Notr Dam.
 Nije u pitanju bila samo njegova lepota, ve neverovatna
nevinost njegovog deakog lica. Pokretao se tako lagano i brzo da
nisam mogao da vidim njegova stopala kako se sputaju na pod.
Njegove krupne oi posmatrale su nas bez srdbe, a njegova kosa,
i pored sve praine, posedovala je neki crvenkasti sjaj.
Pokuao sam da osetim njegov um, da saznam iz ega se on
sastoji i zato jedno ovakvo uzvieno bie gospodari ovim otunim
duhovima kada je imao ceo svet da njime krstari. Pokuao sam
ponovo da otkrijem ono to sam gotovo spoznao kada smo ovaj
stvor i ja stajali ispred oltara u katedrali. Kada bih to znao, moda
bih mogao da ga porazim, ne, sigurno bih ga tada porazio.
Pomislih da sam ga video kako mi odgovara nekim nemim
jezikom - neki bljesak nebesa iz samog sredita pakla bio je na
njegovom nevinom licu, kao da je avo zadrao lik i oblik anela i
nakon svog pada.
Ali, neto strano nije bilo u redu. Voa nije govorio. Bubnjevi
su besomuno tutnjali, niko nita nije preduzimao. Tamnooka
vampirka se nije pridruila ostalima u leleku. A i ostali su ubrzo
prestali.
ena koja je ula zajedno sa voom - udna pojava obuena
poput neke drevne kraljice, u haljini pretvorenoj u rite i sa
pletenim pojasom oko struka - poela je da se smeje.
Taj koven, ili kako god su sebe nazivali, bio je prilino zapanjen,
to je potpuno razumljivo.
Jedan od bubnjeva je prestao da bubnja.
Stvorenje koje je podsealo na kraljicu smejalo se sve glasnije i
glasnije. Njeni beli zubi bi zasjali kroz prljav veo njene zamrene
kose.
Neko je sigurno bila lepa. Nije je unitilo smrtno doba.
Izgledalo je da je luda - usta su joj bila iskrivljena u groznu
grimasu, zurila je preda se divljakim oima. Telo joj se iznenada
presamitilo u skladu sa smehom; tako se sagnuo i Magnus dok je
igrao oko sopstvene lomae.
Zar vas nisam upozorila?, zavritala je. Zar nisam?
 Daleko iza nje, Nikolas se pomerio u malom kavezu. Osetio sam
da ga smeh omalovaava. Ali, pomno je gledao u mene, i njegove
crte lica su imale onu nekadanju oseajnost uprkos trenutnoj
iskrivljenosti. U njemu su se borili strah i zloba, pomeani sa
uenjem i gotovo oajem.
Voa kestenjaste kose zurio je u kraljicu vampira, a na licu mu
je bio nedokuiv izraz. Deak sa bakljom je iskoraio napred i
podviknuo eni da odmah uuti. Drao se prilino kraljevski, bez
obzira na dronjke koje je nosio.
ena mu je okrenula lea i suoila se, lice u lice, sa nama.
Otpevala je hrapavim, bespolnim glasom, koji se potom pretvorio
u galopirajui smeh, sledee rei:
Hiljadu puta vam kazah, al vi me sluati hteli niste. Njena
haljina je treperila oko nje, a telo joj je podrhtavalo. Nazvaste me
ludom, vekovnom paenicom, skitnicom Kasandrom, iskvarenom
dugovremenskim bdenjem na ovoj zemlji. Pa ipak, kao to vidite,
svako moje predskazanje se obistinilo.
Voa nije pokazao ni trunku interesovanja za nju.
Trebao vam je ovaj stvor... Prila mi je jezivog lica nalik na
kominu masku, kao to je bilo i Magnusovo lice. ...ovaj veseli
vitez, da to dokae jednom za svagda.
Zasiktala je, uzdahnula i ispravila se. U jednom kratkom
trenutku savrenog mira pretvorila se u lepoticu. eznuo sam da
joj oeljam kosu, da je operem sopstvenim rukama, da je obuem
u savremenu odeu, da je vidim u ogledalu svog vremena. U stvari,
odjednom me je spopala mahnita elja da je dovedem u red i sa nje
sperem krinku zla.
Mislim da me je na trenutak zanela pomisao na venost. Tada
sam razumeo pravo znaenje besmrtnosti. Sve je bilo mogue sa
njom, barem mi se tako uinilo na trenutak.
Zurila je u mene i uspela je da uhvati te vizije; lepota njenog lica
se produbila, ali se njen ludaki osmeh vratio.
Kaznite ih!, vritao je deak. Prizovite satanin sud! Upalite
vatru!
 Ali se niko u velikoj prostoriji nije pomerio.
Starica je pevuila zatvorenih usta neku jezivu melodiju koja je
imala ritam govora. Voa je i dalje samo zurio.
Ali, uspanieni deak nam se pribliio. Iskezio je svoje onjake i
tako je podigao ruku da je liila na kandu.
Zgrabio sam mu baklju iz ruke i zadao mu udarac u grudi, koji
ga je odbacio preko pranjavog kruga meu potpalu smetenu uz
lomau. Ugasio sam baklju u praini.
Kraljica vampira je ispustila kretavi smeh, koji je, po svemu
sudei, preplaio ostale, ali je voin izraz lica ostao nepromenjen.
Neu da stojim ovde u ime bilo kakvog sataninog suda!, rekao
sam, bacajui pogled po krugu. Ukoliko ne dovedete samog
satanu.
Da, kai im dete! Nateraj ih da ti odgovore!, rekla je stara ena
pobedonosno.
Deak je ponovo bio na nogama.
Poznati su vam zloini, urliknuo je dok je ponovo ulazio u
krug. Sada je bio pun besa, iz njega je izbijala snaga i ja shvatih da
je nemogue bilo koga od njih proceniti na osnovu smrtnog oblika
koji poseduje. Sasvim je mogue da je deak jedan od starijih
vampira, da je siuna starica obino mladune, a voa sa
deakim likom najstariji od svih njih.
Vidite, rekao je, zakoraivi blie, a njegove sive oi su zasjale
kad je osetio njihovu panju, ovaj demon nije nita novo, ni ovde
ni bilo gde drugde. On nije preklinjao da bude primljen. On nije
poloio nikakve zakletve satani. On se nije u svojoj smrtnikoj
postelji odrekao svoje due. U stvari, on nije umro! Njegov glas je
postao kretaviji, glasniji. On nije bio sahranjen! On se nije
izdigao iz groba kao Dete mraka! On se usuuje da luta svetom
poput ivog bia! On usred Pariza vodi poslove kao bilo koji
smrtnik!
Krici se, u vidu odgovora, prolomie iz zidova. Ali, vampiri u
krugu su utali dok je zurio u njih. Vilica mu je podrhtavala.
 Zabacio je ruke i poeo da zavija. Jedno ili dvoje mu se
pridruilo. Njegovo lice se izobliilo od srdbe.
Drevna kraljica vampira se zatresla od smeha i pogledala u
mene sa najpomahnitalijim osmehom na licu.
Ali deak nije odustajao.
On uiva u udobnosti doma, to je strogo zabranjeno,
zavritao je, udarajui nogom o pod i cimajui svoju odeu. On
odlazi u palate ulnih zadovoljstava, gde se mea sa smrtnicima
dok oni sviraju! Dok oni pleu!
Prestani da trabunja!, rekao sam. Ali iskreno reeno, ba sam
imao elju da ga sasluam do kraja.
Skoio je napred i isturio prst ka mom licu.
Nema tih rituala koji bi mogli da ga proiste!, uzviknuo je.
Isuvie je kasno za Zakletve mraka, Blagoslove mraka...
Zakletve mraka, Blagoslovi mraka!, okrenuh se ka staroj
kraljici. ta vi kaete na sve ovo? Vi ste stari kao to je i Magnus
bio kada je skoio u vatru... Zato trpite sve ovo?
Oima je zakolutala tako iznenada da se inilo kao da one same
imaju neki svoj ivot, a onda se opet nasmejala onim svojim
galopirajuim smehom.
Ja te nikada neu povrediti, mlado mome, rekla je. Nijedno
od vas dvoje. S ljubavlju je pogledala u Gabrijelu. ,Vi ste na
avoljem putu velike avanture. Kakvo pravo ja imam da se meam
u ono to su vam vekovi namenili?
avolji put. To je bila prva fraza koju sam od njih uo, a koja je
odjeknula u mojoj dui. Od samog gledanja u nju spopade me
radost. Na neki svoj nain, ona je bila Magnusova bliznakinja.
O da, ja sam stara isto koliko i tvoj tvorac! Nasmeila se; beli
onjaci su joj dodirnuli donju usnu, a onda su nestali. Pogledala je
u vou, koji ju je posmatrao bez trunke interesovanja ili
nadahnua. Bila sam ovde, rekla je, u ovom kovenu, kada je
Magnus od nas ukrao tajne... taj veti alhemiar Magnus... kada je
ispio krv koja mu je pruila veni ivot, i to na nain kakav Svet
mraka nikada ranije nije video. A sada, nakon to je od toga prolo
tri veka, on je preneo svoj ist i nepatvoren Mrani dar tebi, divno
dete!
Njeno lice je ponovo poprimilo onu cereu, iskeenu kominu
masku, tako slinu Magnusovom licu.
Pokai mi, dete, rekla je, mo koju ti je dao. Da li zna ta to
znai da te vampirom stvori neko ko je tako moan, neko ko
nikada pre nije nikome pruio svoj dar? Ovde je to zabranjeno,
dete, niko ko je tako star ne prenosi svoju mo! Jer ako se to
dogodi, njegov naslednik bi s lakoom mogao da prevazie ovog
dostojanstvenog vou i ovaj njegov koven.
Prestani sa tim zlonamernim ludostima!, prekinuo ju je deak.
Ali, svi su pomno sluali. Lepa tamnooka vampirka nam se
pribliila da bolje vidi staru kraljicu, potpuno zaboravivi pri tom
da od nas strahuje i da nas mrzi.
Pre stotinu godina si dovoljno rekla, izderao se deak na staru
kraljicu, rukom joj nareujui da uuti. Ti si luda kao to su i svi
stari ludi. Smrt je ono to ti priziva. Kaem ti da se ovo bezakonje
mora kazniti. Reda e ponovo biti kada njega i ovu enu koju je
stvorio unitimo pred svima.
Sa novosteenim besom se okrenuo ka ostalima.
Kaem vam: hodate zemljom, kao i sve zlo, bojom voljom, da
bi smrtnici patili u ime njegove boanstvene slave. Ako bogohulite,
bojom voljom biete uniteni i baeni u grotlo pakla jer ste
proklete due, a besmrtnost vam je data samo ukoliko platite cenu
patnjom i muenitvom.
Prolomilo se nesigurno zavijanje.
Dakle, to je u pitanju, rekao sam. itava filozofija - ba itava
- zasnovana je na lai. Vi, lieni svega kao paori, ve u paklu po
sopstvenom izboru, okovani vre i od najgorih smrtnika - elite
da nas kaznite jer ne ivimo kao vi? Sledite na primer, jer mi ne
prihvatamo takav izbor!
Neki od vampira su samo zurili u nas, dok su drugi mahnito
razgovarali jedni sa drugima svuda oko nas. Ponovo su bacali
poglede na vou i staru kraljicu.
 Ali voa i dalje nita nije govorio.
Deak je zaurlao da se uspostavi mir.
Nije dovoljno to to je oskrnavio sveta mesta, rekao je. Nije
dovoljno to to hoda uokolo kao smrtnik. Samo je ove noi u selu
prestravio vernike jedne itave crkve. Ceo Pariz razglaba o tom
uasu, o demonu koji je vaskrsao iz groba ispod samog oltara, o
njemu i ovoj vampirici kojoj je preneo Mrani dar bez odobrenja ili
rituala, na isti nain na koji je i sm stvoren.
Usledilo je soptanje, dodatni amor. Ali stara kraljica je
oduevljeno vrisnula.
Ovo su teki zloini, rekao je deak. Kaem vam, oni ne mogu
proi nekanjeno. Kome od vas nisu poznata njegova kreveljenja
na pozornici bulevarskog pozorita koje poseduje kao da je
smrtnik! Tamo je pred hiljadama Pariana otkrio svoje moi
Deteta mraka! Tajna koju smo vekovima titili razotkrivena je u
ime njegove zabave i zabave obinih gomila.
Stara kraljica je protrljala ruke i iskrivila glavu u stranu dok me
je posmatrala.
Da li je sve to istina, dete? upitala je. Da li si sedeo u operskoj
loi? Da li si stajao ispred svetiljki francuskog pozorita? Da li ste
ti i ova lepotica koju si savreno stvorio plesali sa kraljem i
kraljicom u dvorcu u Tiljerijima? Da li je istina da si jezdio
bulevarima u zlatnoj koiji?
Smejala se i smejala, svojim oima odmeravajui ostale,
ukroujui ih kao da je odailjala zrak neke tople svetlosti.
Ah, kakva divota i dostojanstvo!, nastavila je. ta se dogodilo
u velikoj katedrali kada ste uli u nju? Kai mi odmah!
Apsolutno nita se nije dogodilo, gospoo!, izjavio sam.
Veliki zloini!, zaurlao je pobesneli deak vampir. Ovo su
stvari koje e na nas nahukati ceo grad, ako ne i itavo
kraljevstvo. I to nakon vekova tokom kojih smo u potaji lovili ovim
gradom, odajui samo najtananije trake svojih velikih moi. Mi
smo sablasti, stvorenja mraka stvorena da hrane ljudske strahove,
a ne besni avoli!
 Ah, ali to je i suvie uzvieno!, pevuila je stara kraljica, oiju
uprtih u lunu tavanicu. Na svom kamenom uzglavlju sanjala sam
snove o smrtnom svetu iznad. ula sam njegove glasove i njegovu
novu muziku kao uspavanku dok sam leala u svom grobu.
Zamiljala sam njegova fantastina otkria i znala sam za njegovu
hrabrost u bezvremenom svetilitu svojih misli. Iako me izoptava
svojim bljetavim oblicima, eznem za tim svetom svom snagom,
eznem da bez straha tutnjim naokolo, da jaem avoljim putem
pravo kroz srce.
Sivooki deak je bio van sebe.
Nastavite sa suenjem!, rekao je, zurei u vou. Upalite
lomau!
Kraljica mi se sklonila s puta, uz naglaene pokrete, kad je
deak posegnuo za sebi najbliom bakljom. Ustremio sam se na
njega, zgrabio mu baklju iz ruke i odbacio ga visoko prema
tavanici, a on se presamitio i u istom poloaju pao na zemlju.
Izgazio sam baklju.
Sada je ostala jo jedna. Koven je bio u potpunom rasulu.
Nekoliko vampira je otralo da pripomogne deaku, drugi su se
doaptavali meu sobom, dok je voa stajao savreno miran, kao
da je bio u nekom svom svetu.
Dok se sve ovo odigravalo, uputih se napred, popeh se na
lomau i razglavih prednji deo malog drvenog kaveza.
Nikolas je izgledao kao ivi le. Oi su mu bile zaleene, a usta
iskeena kao da mi se prezrivo smeio s druge strane groba.
Izvukao sam ga iz kaveza i odvukao ga na prljavi patos. Bio je u
groznici. Dok sam pokuavao da prikrijem od ostalih njegovo
stanje, on me je gurao i tiho proklinjao, ali ga ja nisam spreavao u
tome, ve sam ga ignorisao.
Stara kraljica nas je gledala zadivljeno. Pogledao sam u
Gabrijelu, koja nas je posmatrala bez i trunke straha. Izvadio sam
bisernu brojanicu iz svog kaputa i, pustivi da raspee slobodno
padne, stavio je na Nikolasov vrat. Zurio je tupo u maleni krst, a
onda je poeo da se smeje. Prezir i pakost su izbijali iz njega kroz
taj tihi, metalni zvuk. To je bio sasvim suprotan zvuk od onoga koji
su isputali vampiri. U njemu ste mogli uti ljudsku krv, njenu
gustinu kako odzvanjala naspram zidova. Crven i vreo, odjedared
je izgledao udnovato nedovren, jedini smrtnik meu nama,
izgledao je kao dete baeno meu porcelanske lutke.
Koven je bio zbunjeniji nego ikada pre. Dve ugaene baklje na
podu jo uvek su stajale netaknute.
Sada ga, prema vaim pravilima, ne moete povrediti, rekao
sam. Pa ipak, vampir je taj koji mu je pruio tu natprirodnu
zatitu. Kako ete to objasniti?
Odneo sam Nikija napred. Gabrijela je odmah ispruila ruke da
ga prihvati u svoje naruje.
Pristao je na to, iako je zurio u nju kao da je ne poznaje, a ak je
podigao i prste da joj dotakne lice. Sklonila je njegovu ruku kao to
bi to uradila sa bebinim prstiima, a svoj pogled je zadrala na
voi i meni.
Ako va voa sada nema ta da kae, ja imam, rekao sam.
Idite da se operete u Seni i obucite se kao ljudi, ako se seate kako
se to radi, a tada hodite meu smrtnicima kako vam i prilii.
Posrui, poraeni deak vampir vratio se u krug, kruto
odgurnuvi one koji su mu pomogli da se pridigne.
Armane, obratio se tiho voi sa kestenjastom kosom, dovedi
koven u red! Armane, spasi nas sada!
Zato, u ime pakla, nadglasao sam ga, ti je avo dao lepotu,
okretnost, oi da vidi prizore, um da baca ini?
Sve su oi bile uperene u mene. Sedokosi deak je ponovo
uzviknuo:
Armane!
Ali uzaludno.
Trai svoje darove!, rekao sam. Jo gore trai svoju
besmrtnost! Nita na celom ovom svetu nije nerazumnije i
protivrenije od tebe, osim, naravno, smrtnika, koji ive u zagrljaju
sujeverja prolosti.
Vladala je potpuna tiina. Mogao sam da ujem Nikijevo slabo
disanje. Mogao sam da osetim njegovu toplotu. Mogao sam da
osetim njegovu slabano uzbuenje kojim se borio protiv same
smrti.
Zar nemate lukavosti?, zapitao sam ostale glasom koji se orio
u tiini. Gde vam je vetina? Kako sam ja, siroe, nabasao na
toliko mogunosti, kada vi, koje su odnegovali vai zli roditelji -
zastao sam da pogledam u vou i besnog deaka - tapkate kao
slepci ispod zemlje?
Satanina mo e te unititi u paklu!, zaurlao je deak, skupivi
svu svoju preostalu snagu.
Stalno govori jedno te isto!, rekao sam. A kao to svi imamo
priliku da vidimo, nita se ne dogaa!
Glasan amor odobravanja!
A da si zaista verovao u to da e se tako neto desiti, rekao
sam, nikada se ne bi baktao oko toga da me dovede ovde.
Glasovi su jo jae odjekivali u znak slaganja.
Pogledao sam u majunu i usamljenu priliku voe. Sve oi su se
sa mene prenele na njega. ak je i luda kraljica vampira pogledala
u njega.
uh ga kako u tiini apue:
Okonano je.
ak ni oni muenici u zidu nisu pustili glasa.
Voa je ponovo progovorio:
Idite sada, svi vi, svemu je doao kraj.
Armane, ne!, preklinjao ga je deak.
Ali ostali su ve poeli da se povlae, lica skrivenih rukama, dok
su aputali. Bubnjevi su bili odloeni u stranu i jedina preostala
baklja bila je zakaena na zid.
Posmatrao sam vou. Znao sam da njegove rei nisu znaile
nae oslobaanje.
Nakon to je tiho oterao pobunjenog deaka sa ostalima - samo
je kraljica ostala sa njim - usmerio je svoj pogled ponovo ka meni.
 3

P rostrana i prazna soba sa visokom tavanicom, u kojoj su se

sada nalazila samo dva vampira, koja su nas posmatrala -
inila se jo jezivijom; jedina preostala baklja bacala je slabanu i
sumornu svetlost.
U tiini sam razmiljao o tome da li e ostali napustiti groblje ili
oklevaju na vrhu stepenita, kao i da li e me neko od njih spreiti
da odavde izvedem Nikija ivog. Deak e biti u blizini, ali to
mome je slabo. Stara kraljica nee nita preduzeti. U stvari, ostaje
samo voa. Ali sada ne smem biti impulsivan.
Jo uvek je zurio u mene i nita nije govorio.
Armane?, rekao sam s potovanjem. Da li mogu da ti se
obratim na ovaj nain? Pribliio sam mu se i poeo pomno da ga
posmatram ne bih li uoio bilo kakvu promenu na njegovom licu,
makar i najmanju. Ti si, oigledno, voa. Jedino nam ti moe
pruiti objanjenje za sve ovo.
Ali ove rei su bile slabo pokrie za moje misli. Podilazio sam
mu. Pitao sam ga kako mu je polo za rukom da ih uvue u sve ovo
i da pri tom izostavi sutinu, koju oni ionako ne bi razumeli - on
koji je, izgleda, bio drevan, kao i stara kraljica. Ponovo sam ga
zamislio kako stoji pred oltarom Notr Dama sa onim svojim
nebeskim izrazom na licu. Osetio sam se potpuno proetim njime i
njegovim sposobnostima, proet tim drevnim stvorom, koji je sve
vreme samo utao.
Mislim da sam sada kod njega traio barem traak ljudskih
oseanja! To je ono to sam smatrao da e mi mudrost otkriti. Onaj
smrtnik u meni, onaj ranjivi koji je u krmi plakao zbog same vizije
haosa ree:
Armane, ta sve ovo treba da znai?
inilo se kao da su njegove braon oi zasvetlele. A onda se
njegovo lice tako veto transformisalo u bes da sam se izmakao.
 Nisam verovao sopstvenim ulima. Iznenadne promene kroz
koje je proao u Notr Damu nisu bile nita u poreenju s ovim. To
je bila najsavrenija inkarnacija zlobe koju sam ikada video. ak je
i Gabrijela ustuknula. Podigla je svoju desnu ruku da zatiti Nikija,
a ja sam se povlaio unazad sve dok nisam bio kraj nje; nae se
ruke dodirnue.
Ali na isti udesan nain mrnja se istopila. Lice je ponovo
pripadalo slaanom i mladom smrtnom deaku.
Stara kraljica vampira se skoro na silu nasmeila i provukla
svoje bele kande kroz kosu.
Vi se meni obraate za objanjenje?, upitao je voa.
Njegove su oi preletele preko Gabrijele i Nikolasa, koji je
spavao na njenom ramenu. A onda se ponovo usredsredie na
mene.
Mogao bih da priam do kraja sveta, rekao je, ali ni tada ne
bih mogao da vam objasnim ta ste ovde unitili.
Uinilo mi se da je stara kraljica ispustila neki podrugljiv zvuk,
ali ja sam bio i suvie zaokupljen njime, milozvunou njegovog
govora i ogromnim besom koji je tinjao u njemu.
Ove misterije postoje, rekao je, od poetka vremena. Dok je
stajao ovako u ovoj prostranoj odaji, glasa koji se iz njega
prolamao bez ikakvog napora, ruku oklembeenih uz telo -
izgledao je malen. Jo od drevnih dana postoji naa vrsta, koja
hara ljudskim gradovima, vreba smrtnike i lovi ili pod okriljem
noi, kao to su nam to Bog i avo i naloili da inimo. Mi smo
izabranici satane, a oni koji bivaju primani u nae redove prvo
moraju da se dokau kroz stotine zloina pre nego to im bude
pruen Mrani dar besmrtnosti.
Jo vie mi se pribliio; baklja je svetlucala u njegovim oima.
Pred svojim najdraima izgledalo bi kao da su umrli, rekao je,
a onda bi, samo sa malom koliinom nae krvi u sebi, bili izloeni
uasu kovega sve do naeg dolaska. Tada, i samo tada, bio bi im
dat Mrani dar, posle ega bi ponovo bili zatoeni u grobu, u kojem
bi bili sve dok im e ne bi izrodila snagu da polome uzani sanduk
i podignu se.
Glas mu je postao za nijansu glasniji, zvuniji.
U tim mranim odajama spoznavali bi samu smrt, rekao je.
Tu smrt i tu mo zla razumevali bi dok bi se podizali, lomili
koveg i gvozdena vrata iza kojih su bili zatoeni. alim slabe, one
koji nisu mogli da se iskobeljaju, one koji su kricima prizivali
smrtnike da dou dan kasnije - jer nijedan od njih se ne bi usudio
da se odazove nou. Za njih nije bilo milosti.
Ali oni koji bi se podigli, ah, to su bili vampiri koji su hodili
zemljom, provereni, proieni. Deca mraka su roena iz krvi
mladih vampira, nikada ne poseduju svu snagu drevnog
gospodara, a vreme je to koje donosi mudrost pri korienju
Mranog dara pre nego to uistinu postanu moni. Na tim
naelima su zasnovana Pravila mraka: iveti meu mrtvima, jer mi
smo mrtva stvorenja; vraati se uvek u sopstveni grob ili neki
veoma slian naem; izbegavati osvetljena mesta; odnositi rtve
daleko od ostalih . smrtnika da umru u neosveenim i ukletim
mestima; potovati uvek boju mo, raspee oko vrata, svete
predmete; i nikada, nikada ne prei prag bojeg doma da ti On ne
bi oduzeo mo i prognao te u pakao, a time bi u plamenim
mukama bila okonana naa vladavina na zemlji.
Zastao je. Prvi put je pogledao staru kraljicu; inilo mi se, iako
nisam mogao uistinu to da utvrdim, da ga je njeno lice izluivalo.
Ti prezire ove stvari, rekao joj je. I Magnus ih je mrzeo!
Poeo je da se trese. To i jeste razlog njegovog ludila, kao i tvog,
ali kaem vam da vi ne razumete te misterije! Vi ih razbijate kao
da su samo staklo, ali vi nemate snagu, nemate mo osim
neznanja. Vi krite pravila, i to je sve.
Okrenuo se, oklevao je trenutak kao da nee otii, i poeo je da
posmatra prostranu kriptu.
uo sam staru vampirsku kraljicu kako tiho pevui.
Pevala je neto jedva ujno i poela da se klati napred-nazad,
glave okrenute na jednu stranu, sanjivih oiju. Opet je izgledala
prekrasno.
 Sve je okonano za moju decu, apnuo je voa. Gotovo i
zavreno, jer oni sada znaju da mogu da zanemare sve to. Sve one
stvari koje su nas vezivale, koje su nam davale snagu da
opstanemo kao prokleta bia! Okrenue lea misterijama koje su
nas oduvek titile.
Ponovo je pogledao u mene.
A ti me pita za objanjenje kao da je sve to neobjanjivo!,
rekao je. Ti - za koga je dejstvo Mranog dara in besramne
gramzivosti. Ti si ga pruio samoj utrobi koja te je rodila! Zato ne
i ovom avoljem violinisti, koga izdaleka oboava svake
bogovetne noi?
Zar vam nisam rekla?, pevala je stara kraljica. Zar nismo
oduvek znali? Nemate se ega plaiti u simbolima krsta, svete
vodice, pa ni samih sakramenata... Menjajui tiho melodiju,
ponavljala je i dodavala rei. A stari obiaji, kaenje, vatra,
izgovorene zakletve, kada smo pomislili da smo videli Onog Zlog u
mraku kako apue...
Tiina!, rekao je voa, sputajui glas. Rukama je skoro
zapuio ui, na neki udan ljudski nain. Izgledao je gotovo kao
deak, i to izgubljen. Boe, zar naa besmrtna tela mogu da budu
tako razliite tamnice za nas, zar naa besmrtna lica mogu da
budu takve maske za nae prave due!
Ponovo me je fiksirao pogledom. Na trenutak sam pomislio da
e uslediti jo jedna od onih jezivih izoblienja ili da e opako
nasrnuti na mene, te sam se ukrutio.
Ali on me je tiho preklinjao:
Zato se ovo dogodilo! Njegov glas kao da se suio u grlu dok je
to naglas ponavljao, kao da je pokuavao da ukroti svoj bes. Ti
meni objasni! Zato ba ti - sa snagom deset vampira i hrabrou
pakla prepunog avola, ti koji hara svetom u barunu i konim
izmama! Zar Lelio, glumac iz pozorita, da od nas napravi
grandioznu bulevarsku predstavu! Reci mi! Kai mi zato!
To je Magnusova mo, Magnusov duh, pevala je vampirka sa
najsetnijim osmehom.
 Ne!, zavrteo je glavom. Kaem ti, on je iznad svakog
objanjenja. On ne poznaje granice i ne zaustavlja se. Ali zato?
Priao mi je jo blie, ali ne kao da je doao, ve kao da se
jasnije pojavio u vidnom polju, kao neka prikaza.
Zato ti, zahtevao je da zna, koji neustraivo hoda njihovim
ulicama, obija njihove brave, obraa im se poimenice. Oni ti
prave frizuru, iju odeu! Kocka se za njihovim stolovima! Vara
ih, grli ih, pije njihovu krv samo nekoliko koraka od ostalih
smrtnika, a oni se smeju i pleu. Ti koji se kloni grobalja i izlee
iz crkvenih kripti! Zato ti! Bezobziran, arogantan, neuk i bahat! Ti
meni objasni! Odgovori mi!
Moje je srce tutnjilo. Moje lice je bilo toplo i pulsiralo je od krvi.
Sada nisam oseao nikakav strah od njega, ve je mnome ovladao
takav bes koji se ne moe meriti ni sa kakvom koliinom smrtne
srdbe, a opet, nisam najbolje razumeo zato.
Njegov um, u koji sam tako udeo da proniknem, sada se
pokazao prepun ovog sujeverja, svih ovih gluposti. On nije bio
nikakvo nadzemaljsko, nebesko bie koje razume ono to njegovi
sledbenici ne razumeju. Mislio sam da nije verovao u sve to. Kad
ono - jeste, to je bilo hiljadu puta gore!
Sada sam sasvim jasno shvatio ta je bio - ni avo, ni aneo, ve
neka vrsta razuma stvorenog u mrana vremena, kada su majune
suneve planete putovale nebeskim svodom, a zvezde nisu bile
nita vie nego siune svetiljke koje su predstavljale bogove i
boginje u skrovitoj noi. U vreme kada je ovek bio sredite ovog
velianstvenog sveta koji pohodimo, u doba kada je svako pitanje
imalo svoj odgovor. Eto, to je on bio, dete drevnih vremena, kada
su vetice plesale na meseini, a vitezovi se borili sa zmajevima.
Ah, ti tuno i izgubljeno dete, vucara se po katakombama
velikog grada i tumara po veku koji ne moe da shvati! Moda ti
taj tvoj smrtni oblik odgovara i vie nego to sam pretpostavljao.
Ali nije bilo vremena da plaem nad njegovom sudbinom, i
pored toga to je bio tako lep. Oni zatoeni u zidovima patili su po
njegovom nareenju. Oni koji su bili poslati van odaje mogu
ponovo biti pozvani.
 Morao sam da smislim odgovor na njegovo pitanje, i to onaj koji
e on moi da prihvati. Istina nije bila dovoljna. Morao sam da se
izrazim poetski, onako kako bi to uradili stari mislioci u vreme pre
doba razuma.
Moj odgovor, rekao sam blago. Dok sam sreivao svoje misli,
skoro da sam mogao da osetim Gabrijelino upozorenje i Nikijev
strah. Nisam neki strunjak za misterije, rekao sam. Ni ljubitelj
filozofije. Ali sasvim je izvesno ta se ovde dogodilo.
Ispitivao me je sa udesnom ozbiljnou.
Ako se toliko plai boje moi, rekao sam, onda ti uenja
crkve nisu nepoznata. Mora da ti je poznato da se oblici
dobroinstva menjaju tokom vremena, a da na nebesima ima
svetaca za sva vremena.
Oigledno privuen reima koje sam koristio, pomno me je
sluao.
U drevna vremena, rekao sam, bilo je muenika koji su gasili
vatru u kojoj je trebalo da izgore, udaka koji su se uzdizali u
vazduh nakon to bi uli boju re. No, kako se menjao svet,
menjali su se i sveci. ta su oni sada nego samo poslune asne
sestre i svetenici. Oni grade bolnice i sirotita, ne prizivaju anele
da plae vojsku ili da pripitome divlju zver.
Nisam video nikakvu promenu na njegovom licu, ali sam,
svejedno, nastavio da govorim.
Tako je i sa zlom. Ono menja oblik. Koliko ljudi savremenog
doba veruje da mogu krstom da uplae tvoje sledbenike? Da li
misli da ljudi iznad nas razgovaraju meu sobom o nebesima i
paklu? Filozofija je ono o emu oni priaju, i nauka! ta njih uopte
briga to bledolike sablasti gamiu crkvenim dvoritima nou? ta
predstavlja nekoliko smrti vie u gunguli ubistava? Zato bi to
uopte zanimalo Boga, demona, ili oveka?
Ponovo sam uo kako se stara kraljica vampira smeje.
Ali, Arman nije progovarao, niti se pomerao.
ak e ti i tvoje igralite biti uskoro oduzeto, nastavio sam.
Ovo groblje u kojem se skriva treba u celosti da bude
premeteno izvan Pariza. ak ni kosti naih predaka vie nisu
svete ovom svetovnom dobu.
Njegovo lice se odjedared otkravilo. Nije mogao da prikrije
svoje zaprepaenje.
Les Inosant e biti uniten?!, apnuo je. Ti me lae...
Ja nikada ne laem, odgovorio sam bez okolianja. Barem ne
one koje ne volim. Stanovnici Pariza vie ne ele da udiu oko sebe
smrad grobalja. Pomen na umrle im nije tako vaan kao to je tebi.
Za samo nekoliko godina na ovom mestu e se nalaziti radnje,
ulice i kue. Trgovina. Praktinost. To je svet osamnaestog veka.
Stani!, proaputao je. Les Inosant postoji od kad postojim i
ja!
Njegovo deako lice se napelo. Stara kraljica se nije
uzbuivala.
Zar ne vidi, rekao sam blago, ovo je novo doba? Ono zahteva
novo zlo. A ja sam to novo zlo.
Zastao sam i posmatrao ga. Ja sam vampir ovoga doba.
Nije predvideo ono to sam rekao. Prvi put sam kod njega uoio
traak uasnog razumevanja, prvi trzaj istinskog straha.
Pokazao sam da ga uvaavam.
Ono to se dogodilo veeras u seoskoj crkvi, rekao sam
oprezno, bio je prostaki in, moram priznati. Moje ponaanje na
pozorinoj sceni bilo je jo gore. Ali to su bile moje zablude. Ti
zna da one nisu razlog tvoje ogorenosti. Zaboravi ih na trenutak
i pokuaj da sagleda moju lepotu i moje moi. Pokuaj da vidi zlo
koje jesam. Ja se epurim u smrtnikom odelu - ja, najgori avo,
udovite, a izgledam kao svi ostali.
Vampirica se javila pevueim smehom. U njemu sam osetio
samo strah, a ona mi je slala ljubav.
Pomisli na to, Armane, paljivo sam nastavio. Zato bi Smrt
morala da se skriva u senci? Zato bi Smrt morala da eka na
kapiji? Nema te spavae sobe, ni balske dvorane u koje ja ne mogu
da uem. Smrt u sjaju ognjita, Smrt koja se na prstima unja u
hodniku - to je ono to ja jesam. Govori mi o Mranim darovima -
a ja ih sve koristim. Ja sam gospodin Smrt u svili i kadifi koji dolazi
da ugasi svee. Ja sam tetna gusenica u srcu rue.
Nikolas se oglasio tihim jaukom.
Mislim da sam uo Armana kako uzdie.
Nema mesta gde se oni mogu sakriti od nas, rekao sam. Oni
bezboni i nemoni koji ele da unite Les Inosant. Nema tog
kljua koji me moe spreiti da uem gde god poelim.
Zurio je u mene ne oglaavajui se. Izgledao je tuno i smireno.
Njegove su oi pomalo potamnele, ali u njima nije bilo ni zlobe ni
besa. Dugo nije progovorio, a onda ree:
Kakav je to velianstveni poziv, rekao je, unitavati ih
bespotedno, a iveti sa njima? Ali ti jo uvek ne razume.
Kako to?, upitao sam.
Nee opstati u svetu ukoliko nastavi da ivi meu ljudima.
Nee preiveti.
Ali ja upravo to radim, rekao sam jednostavno. Stare
misterije su ustupile mesto novom nainu. A ko zna ta e tek
uslediti? Biti kao ti vie nije pustolovno. A ono to ja jesam - to je
upravo ista arolija!
Ti ne moe da bude tako jak, rekao je. Ti ne zna ta
govori. Tek to si se ispilio. I suvie si mlad.
Ovo dete je veoma jako, zabavljala se kraljica, kao to je jaka i
njegova divna novoroena drubenica. Oni su avoli puni novih
ideja i kvalitetnog razuma.
Ne moe da ivi meu ljudima!, Arman je ponovo insistirao.
Njegovo se lice na tren zacrvenelo. On vie nije bio moj
neprijatelj. Postao je neka vrsta zauenog starca koji se bori da
mi dokae presudnu istinu. U isto vreme je delovao i kao dete koje
me preklinje, a u toj unutranjoj borbi krila se njegova sutina,
roditelj i dete, koji zahtevaju da sasluam ta imaju da kau.
A zato ne? Kaem ti da mi je mesto meu ljudima. Njihova krv
me i ini besmrtnim.
A da, besmrtan, ali ti nisi ni poeo da shvata ta to znai,
rekao je. To za tebe nije nita vie od obine rei. Ispitaj sudbinu
svog stvoritelja. Zato se Magnus bacio u vatru? To je naa drevna
istina, a ti nisi sposoban ni da je pojmi. ivi meu ljudima i
nadolazee godine e te dovesti do ludila. Videti ostale kako stare i
umiru, posmatrati uspone i padove kraljevstava, izgubiti sve to
razume i voli - ko to moe da izdri? To e te dovesti do
idiotskog divljanja i oaja. Tvoja sopstvena besmrtna vrsta jeste
tvoja zatita, tvoje spasenje. Zar ne vidi da se drevni naini nikada
nee promeniti!
Zapanjen to je izrekao re spasenje, koja je odzvanjala kroz
odaju dok su je njegove usne ponovo oblikovale, zaustavio se.
Armane, pevuila je tiho stara kraljica, ludilo obuzima
najstarije meu nama, bez obzira na to da li se dre starih pravila
ili ih se liavaju. Napravila je pokret kao da e ga napasti svojim
belim kandama; skiila je od smeha, dok joj je on uzvraao
hladnim pogledom. Drala sam se starih pravila isto koliko i ti i
poludela sam, zar nisam? Moda je to i razlog to sam ih se tako
pomno drala!
Besno je odmahnuo glavom u protestu. Zar on nije ivi dokaz da
to ne mora biti tako?
Pribliila mi se, uzela me za ruku i okrenula moje lice svom.
Zar ti Magnus nita nije rekao, dete?, upitala me je.
Osetio sam ogromnu snagu kako izvire iz nje.
Dok su ostali tumarali ovim svetim mestom, rekla je, sama
sam krenula preko snegom prekrivenih livada da pronaem
Magnusa. Moja snaga je sada tolika da mi se ini kao da posedujem
krila. Popela sam se do njegovog prozora i pronala ga u odaji, i
tada smo zajedno proetali bedemima, ne izlaui se pri tom
niijim pogledima sem svetlosti dalekih zvezda.
Prila je jo blie, sve snanije me steui.
Mnoge je stvari Magnus znao, rekla je. Nije ludilo tvoj
neprijatelj, ne ukoliko si zaista moan. Vampir koji napusti svoj
koven i boravi meu ljudskim biima suoava se sa jezivim
paklom mnogo pre nego to ludilo nastupi. Poinje neodoljivo da
voli smrtnike! Poinje da razumeva sve kroz ljubav.
 Pusti me, apnuo sam tiho. Njen pogled me je drao isto tako
vrsto kao i njene ruke.
Kako vreme prolazi, on upoznaje smrtnike onako kako oni
moda nikada jedni druge nee razumeti, nastavila je
neustraivo, uzdignutih obrva, i, najzad, nastupa trenutak kada
on ne moe da podnese da oduzme ivot ili da nanese patnju, i
nita sem ludila ili sopstvene smrti ne moe ublaiti njegov bol. To
je sudbina onih drevnih o kojima mi je Magnus priao, Magnus
koji je i sm, na samom kraju, patio zbog te nesree.
Napokon me je oslobodila. Odmakla se od mene kao privienje
u mornarskom durbinu.
Ja ne verujem u to to govorite, apnuo sam. Taj apat je pre
zazvuao kao itaj. Magnus?! Voleo smrtnike?!
Sigurno da ne veruje, rekla je sa osmehom lakrdijaa
uklesanim na licu.
Arman je, takoe, gledao u nju kao da ne razume.
Moje rei sada nemaju nikakvog znaaja, dodala je. Ali, pred
vama je sve vreme ovog sveta da ih shvatite!
Smeh, zavijajui smeh koji grebe tavanicu grobnice. Opet su se
zauli krici u zidovima. Zabacila je glavu od smeha.
Arman je bio uasnut od samog gledanja u nju. inilo se kao da
je sav taj smeh koji je izbijao iz nje video kao bljetavu svetlost.
Ne, to je ista la, grozomorno pojednostavljivanje stvari!,
rekao sam. Odjednom je poelo da mi bubnja u glavi, tutnji pred
oima. Hou da kaem da je ta ideja, ta zamisao ljubavi - roena iz
moralnog idiotizma!
Rukama sam stisnuo slepoonice. U meni se gomilao ogroman
bol. Bol mi je zamagljivao pogled, izotravao moje seanje na
Magnusovu tamnicu, na smrtne zatoenike koji su umrli meu
trulim telima onih koji su pre njih bili osueni na smrdljivu kriptu.
Arman se okrenuo ka meni kao da sam ga i ja muio svojim
smehom kao drevna kraljica. Njen smeh se nastavljao, orio se, pa
splanjavao. Arman je protegnuo ruke prema meni kao da je imao
elju da me dotakne, ali se nije usuivao.
 Sav zanos i bol koje sam spoznao u ovih nekoliko proteklih
meseci sada se spojie u meni. Iznenada sam imao oseaj da u
poeti da riem kao to sam rikao one noi na Renoovoj pozornici.
Bio sam prestravljen ovim senzacijama. Ponovo sam mrmljao
besmislene slogove naglas.
Lestate!, apnula je Gabrijela.
Voleti smrtnike?, rekao sam. Zurio sam u neljudsko lice
drevne kraljice; kada sam ugledao crne trepavice u obliku bodlji
oko njenih sjajnih oiju, njeno meso nalik na oivljen mermer,
odjednom me preplavio uas. Voleti smrtnike? Zar je za to
potrebno tri stotine godina! Gledao sam u Gabrijelu. ]o od prvih
noi, kada sam ih drao u svom naruju, ja sam ih voleo.
Isisavajui im ivot, pruajui im smrt, ja sam ih voleo. Dragi boe,
zar to nije sama sutina Mranog dara?
Moj glas je bivao sve glasniji kao i one noi u pozoritu.
A od ega ste vi satkani pa to ne oseate? Kako je nizak taj
rezultat sve vae mudrosti - obina sposobnost da se osea!
Povukao sam se od njih, pogledavi oko sebe ovu dinovsku
grobnicu, vlanu zemlju koja se u obliku luka svijala nad naim
glavama. Prostorija se polako pretvarala iz neeg stvarnog u neki
vid halucinacije.
Boe, da li vi gubite razum koristei Mrani dar, upitao sam,
pomou svojih rituala, tamnienjem novoroenih u grobove? Ili
ste bili ista takva udovita i kada ste bili ivi? Nemogue je ne
voleti smrtnike sa svakim dahom koji udahnemo!
Bez odgovora. Samo bezumni krici onih koji su umirali od gladi.
Bez odgovora. Samo slabano kucanje Nikijevog srca.
Sasluajte me, bez obzira na sve, rekao sam.
Pokazao sam prstom prvo na Armana, a potom i na drevnu
kraljicu.
Ja nikada nisam avolu obeao svoju duu radi ovoga! A kada
sam nju stvorio, bilo je to zato da je spasem crva koji jedu leeve.
Ako je ljubav prema smrtnicima pakao o kome govorite, ja sam
ve u njemu. Ja sam se pomirio sa svojom sudbinom. Ostavite me
na miru i svi e rauni biti poravnati.
Glas mi se prelomio. Soptao sam. Rukama sam proao kroz
kosu. Arman kao da je zatreperio kad mi se pribliio. Njegovo je
lice bilo udo od istote i strahopotovanja.
Mrtve stvari, mrtve stvari..., rekao sam. Ne pribliavajte mi
se. Priati o ludilu i ljubavi na ovom uasnom mestu! I to drevno
udovite od Magnusa, koji ih zatvara u svoju tamnicu. Kako je on
voleo svoje zatoenike? Na nain na koji deaci vole leptire kada
im otkidaju krila!
Ne, dete, ti misli da razume, ali nije tako, pevuila je nimalo
smetena vampirica. Ti si tek zapoeo sa svojom ljubavlju. Blago i
veselo se nasmejala. Ti ih saaljeva, eto ta je u pitanju. A
saaljeva i samog sebe to ne moe istovremeno da bude i
ovek i neovek. Zar nije tako?
Lai!, rekao sam. Pribliio sam se Gabrijeli. Zagrlio sam je.
Doi e do spoznaje o ljubavi, nastavila je drevna kraljica,
kada postane opak i omrznut stvor. To je tvoja besmrtnost, dete.
Sve dublje razumevanje toga.
Ponovo zabacujui ruke, poe da zavija.
Prokleti da ste!, rekao sam. Podigoh Gabrijelu i Nikija, i,
kreui se unazad, odnesoh ih do vrata. Vi se ve nalazite u
paklu, rekao sam, a ja vas, upravo sada, tu nameravam i ostaviti.
Uzeo sam Nikolasa iz Gabrijelinog naruja i poesmo da trimo
po katakombama prema stepenicama.
Drevna kraljica se pomahnitalo smejala iza nas.
Ja se zaustavih i osvrnuh se na neki ljudski nain, moda, poput
Orfeja.
Lestate, pouri!, apnuo mi je Nikolas u uho. Gabrijela mi je u
oaju pokazivala da doem.
Arman se nije pomerio, a stara ena je stajala kraj njega i dalje
se smejala.
Do vienja, hrabro dete, podvrisnula je. Jai avoljim putem
hrabro. Jai Davoljim putem to due moe.
 Koven se razbeao kao gomila prestraenih duhova na hladnoj
kii kada smo izali iz grobnice. Zapanjeno su nas posmatrali dok
smo jurili sa Les Inosanta prema prepunim pariskim ulicama.
U roku od nekoliko trenutaka ukradosmo koiju, i krenusmo iz
grada prema selu.
Nemilosrdno sam vozio. Ipak, bio sam smrtno umoran, te se
natprirodna snaga inila samo kao puka zamisao. U svakom grmu i
krivini na putu oekivao sam da vidim pogane avole kako nas
ponovo opkoljavaju.
Nekako mi je polo za rukom da u seoskoj krmi nabavim
hranu i pie za Nikolasa, kao i ebad da se ugreje.
Onesvestio se mnogo pre nego to smo stigli do kule, te sam ga
odneo uza stepenice do one najvie elije gde me je Magnus
prvobitno drao.
Grlo mu je jo uvek bilo nateeno i u ranama od njihovog
goenja. Iako je spavao dubokim snom kada sam ga spustio na
krevet obloen senom, mogao sam da osetim e kako izbija iz
njega, ta uasna udnja koju sam i sm osetio nakon to mi je
Magnus isisao krv.
Pa, bilo je sasvim dovoljno vina i hrane za njega kada se
probudi. Znao sam - iako mi nije sasvim jasno kako - da nee
umreti.
Kako e od sada provoditi svoje dane, teko da sam mogao i
zamisliti. Ali, bie bezbedan kada ga zakljuam. Bez obzira na to
ta mi je nekada znaio i ta e se iz njega izroditi u budunosti,
nijedan smrtnik nije imao slobodu kretanja po mom skrovitu dok
ja spavam.
Ni o emu vie nisam mogao da razmiljam. Oseao sam se kao
smrtnik koji meseari.
I dalje sam zurio u njega, sluao njegove nejasne i izbrkane
snove - snove o uasima Les Inosanta - kada je ula Gabrijela.
Zavrila je sa sahranom jadnog, nesrenog stajskog momka;
ponovo je liila na pranjavog anela - kosa joj je bila ukruena,
zamrena i pune sitnog i prelamajueg svetla.
 Gledala je u Nikija neko vreme, a onda me izvela iz sobe. Nakon
to sam zakljuao vrata, povela me je u kriptu ispod nas. Tamo me
je vrsto zagrlila i drala u svom naruju, kao da je i sama bila
iznurena do granice kolapsa.
Sluaj me, konano je izustila, koraknuvi unazad i rukama mi
drei lice. Odveemo ga iz Francuske im se probudimo. Niko
nikada nee poverovati u njegove lude prie.
Nisam nita rekao. Teko da sam mogao da je razumem,
shvatim na koji je nain razmiljala ili kakve su joj bile namere.
Vrtilo mi se u glavi.
Pred njim moe da izigrava lakrdijaa, rekla je, kao to si to
uinio sa Renoovim glumcima. Moe da ga poalje u Novi svet.
Spavaj, apnuo sam. Poljubio sam njena otvorena usta. Drao
sam je zatvorenih oiju. Ponovo sam video kriptu, uo njihove
udne i neovene glasove. Sve ovo nikako nije htelo da iili.
Nakon to on ode, moemo da razgovaramo o ostalima, rekla
je smireno. Moda da napustimo Pariz na neko vreme.
Pustio sam je i okrenuo se na drugu stranu. Otiao sam do
sarkofaga i na trenutak predahnuo oslonjen na njegov kameni
poklopac. Prvi put u svom besmrtnom ivotu udeo sam za
tiinom grobnice, oseanjem da je sve izvan granica mojih moi.
Uinilo mi se da je tada neto drugo rekla.
Nemoj to da radi!

K ada sam se probudio, zauo sam njegove krike. Udarao je po

hrastovim vratima i proklinjao me to ga drim zatoenog. Taj
zvuk se prolamao kulom, a njegov miris se oseao kroz kamene
zidove: soan, o tako hranjiv miris ivog mesa i ive krvi, miris
njegovog mesa i njegove krvi!
 Ona je i dalje spavala.
Nemoj to da radi.
Simfonija zlobe, simfonija ludila dopirala je kroz zidove, misao
koja se naprezala da obuhvati jezive prizore, muenja, da ih okrui
reima...
Kada sam izaao na stepenite, oseao sam se kao da sam
zahvaen vrtlogom njegovih krika, njegovim ljudskim mirisom.
Svi ostali zapameni mirisi pomeali su se s tim - nedeljno
sunce na drvenom stolu, crveno vino, dim male vatre.
Lestate, da li me uje? Lestate! Gromoglasno udaranje
pesnicama po vratima.
Seanje na bajku iz detinjstva o divu koji kae da osea miris
ljudske krvi u svom skrovitu. Uas. Znao sam da e div pronai
oveka. Mogao snm da ga ujem kako mu, korak po korak, prilazi.
Ja sam bio taj ovek.
Samo to vie nije bilo tako.
I dim, i so, i meso, i razularena krv.
Ovo je vetije mesto! Lestate, da li me uje? Ovo je vetije
mesto!
Tup drhtaj starih uspomena koje smo delili, ljubav, ono to smo
samo nas dvojica znali, oseali. Ples na vetijem mestu. Zar se to
moe opovrgnuti? Da li se moe opovri sve ono to se dogodilo
meu nama?
Izvui ga iz Francuske. Poslati ga u Novi svet. A ta onda? Do
kraja svog ivota spadae u grupu onih pomalo zanimljivih ali
uglavnom zamornih smrtnika koji su videli duhove. Neprestano e
govoriti o njima, ali mu niko nee verovati. Sve jae ludilo. Da li e
na kraju postati smeni ludak, jedan od onih o kojima ak i lupei i
kavgadije vode rauna, jedan od onih koji sviraju violinu u
prljavom kaputu za gomile na ulicama Port-o-Prensa?
Izigravaj ponovo lakrdijaa, rekla je. Da li je to ono to sam
zaista i bio? Niko nikada nee poverovati u njegove lude prie.
Ali on zna za nae skrovite, majko. On zna naa imena, naziv
nae vrste - i suvie stvari zna o nama. Nikada nee tiho otii u
drugu zemlju. A mogu i oni da krenu za njim; oni sada nikada nee
dozvoliti da ostane iv.
Gde su oni?
Popeo sam se uza stepenice u vrtlogu njegovih odzvanjajuih
krikova i pogledao kroz mali, reetkama zamandaljen prozor u
ravan pejza. Opet e , doi. Moraju da dou. Prvo sam bio sm,
onda sam imao nju, a sada imam njih!
Ali ta je u stvari bio problem? To to je eleo Mrani dar? To
to je ponovo i ponovo vritao da sam ga liio moi?
Ili je u pitanju bilo to to sam sada imao opravdanja koja su mi
bila potrebna da ga primim k sebi, kao to sam to i eleo da uradim
prvog trenutka? Moj Nikolas, moja ljubavi. Venost eka. Sva
velianstvena i divna zadovoljstva kada si mrtav.
Popeo sam se jo vie uza stepenice prema njemu, a e je u
meni gorela. Do avola sa njegovim kricima! e je pevala, a ja
sam bio instrument na kome je ona svirala.
Njegovi su krici postali nerazgovetni - ista sutina njegovih
kletvi, potmulo naglaavanje patnje, koje sam mogao da ujem bez
potrebe za bilo kakvim zvukom. Bilo je neeg boanstveno ulnog
u izlomljenim reima koje su dopirale iz njegovih usta kao blagi
mlaz njegove krvi kroz srce.
Podigao sam klju i stavio ga u bravu, a on je uutao, sa mislima
koje su se povlaile nazad ka njemu kao neki okean koji je uspevao
da bude ponovo usisan u oblik majunog smotuljka neke koljke.
Pokuao sam da vidim njega u senkama sobe, a ne svoju ljubav
prema njemu, bol, viemesenu enju zbog rastanka, uasnu i
nepokolebljivu ljudsku potrebu za njim, udnju. Pokuao sam da
gledam smrtnika koji nije znao ta govori dok je zurio u mene.
Ti i tvoje prie o dobroti, ree tihim, kipteim glasom, sevajui
oima, tvoja raspredanja o dobru i zlu, blebetanja o tome ta je
pravedno a ta nije, i smrt, o da, smrt, taj uas, ta tragedija...
Rei - roene na dugo nadolazeoj struji mrnje, kao cvee koje
se otvara na vetru, kao latice koje se rascvetavaju, a onda
otpadaju.
 ...a ti si je podelio sa njom, lordov sin podao je lordovoj eni
svoj veliki dar, Mrani dar. Oni koji ive u zamku dele Mrani dar -
nikada nisu bili odvueni na vetije mesto, gde se sakuplja
ljudska mast na tlu, u podnoju izgorelog kolca, ne, ubijte staru
babu koja vie ne vidi da ije i maloumnog deaka koji ne moe da
obrauje zemlju. A ta nam on, lordov sin, Vukoubica, onaj koji je
vritao na vetijem mestu - zauzvrat daje? Novi kraljevstva! To
je sasvim dovoljno za nas!
Drhtanje. Koulja natopljena znojem. Traak napetog mesa vidi
se kroz iscepanu ipku. Muan je ak i sm pogled na te uske i
miiave grudi, koje vajari tako rado predstavljaju, ruiaste
bradavice nasuprot tamnoj koi.
Ova mo, ree pljuckajui kao da je itav dan izgovarao ove
rei istim intenzitetom i kao da uopte nije mario to sam sada ja
bio prisutan, ova mo koja je uinila da sve lai postanu
beznaajne, ova mrana mo koja lebdi nad svim, ova istina koja je
ponitila...
Nema rei. Nema istine.
Flae od vina su bile prazne, hrana prodrana. Njegove su se
tanke ruke zgrile i napele za borbu - ali koju borbu? Njegova
tamna kosa je ispala iz vrpce, njegove su oi bile ogromne i blistale
su se.
Odjednom se prilepio za zid kao da je bio spreman da kroz
njega i proe kako bi pobegao od mene; mutno seanje na njihovo
ispijanje njegove krvi, bespomonost, ekstaza, a opet - neto ga je
odmah privuklo da krene napred; posrtao je, pruao ruke preda se
da bi se njima podupreo, hvatao se za stvari koje nisu postojale.
Ali njegov glas se vie nije uo.
Neto se pojavljivalo na njegovom licu.
Kako si to mogao da sakrije od mene!, apnuo je. Misli o
staroj magiji, o svetloj legendi, o nekoj velikoj jezivoj naslazi u
kojoj bujaju sve senovite tvari, opijenost zabranjenim znanjem u
kojem prirodne stvari postaju nevane. Nema vie arolije u liu
koje pada sa jesenjeg drvea, niti u suncu u vonjaku.
 Ne.
Vonj se uzdizao sa njega kao miris, toplina i dim crkvenih svea.
Srce udara ispod njegovih golih grudi. vrst, mali stomak obasjan
znojem fleka debeli koni kai. Krv prepuna soli. Jedva da sam
mogao da diem.
Da, mi diemo. Mi i diemo, i oseamo ukus, i miriemo, i
oseamo, i bivamo edni.
Sve si pogreno razumeo. Da li ovo Lestat govori? Zvualo je
kao da to neki drugi demon govori, neto ogavno to je oponaalo
ljudski glas. Pogreno si razumeo sve to si video i uo.
Ja bih sa tobom podelio sve to imam! Ponovo se nagomilavao
bes. Pribliio mi se. Ti si taj koji nikada nije razumeo, apnuo je.
Uzmi svoj ivot i odlazi sa njim. Bei.
Zar ne vidi da to sve dokazuje? To to ono postoji jeste dokaz
- istog zla, uzvienog zla! Pobeda u njegovim oima. Iznenada je
posegnuo rukom i zgrabio me za lice.
Nemoj mi se rugati!, rekao sam. Tako sam ga jako udario da je
pao na lea, obuzdan, tih. Kada mi je bilo ponueno, odbio sam.
Kaem ti da sam odbio. Svojim poslednjim dahom rekao sam ne.
Ti si oduvek bio budala, rekao je. To sam ti ve rekao. Ali,
slamao se. Drhtao je dok se bes pretvarao u oaj. Ponovo je
podigao ruke, a onda zastao. Verovao si u stvari koje nisu bile
vane, rekao je skoro neno. Bilo je neeg to si propustio da
vidi. Da li je mogue da ni sm ne zna ta sada ima u rukama?
Sjaj u njegovim oima istog se trenutka pretvorio u suze.
Njegovo se lice zgrilo. Iz njega su izvirale neizgovorene rei o
ljubavi. Mnome je ovladala grozna samouverenost. Tiha i
smrtonosna. Osetio sam se preplavljen snagom koju sam imao nad
njim i njegovom sveu o tome, a moju ljubav prema njemu grejao
je taj oseaj moi, usmeravajui je prema estokoj posramljenosti,
koja se iznenada pretvorila u neto drugo.
Ponovo smo se nalazili iza pozorinih kulisa, a zatim u selu
Overnju, u onoj malenoj krmi. Nisam namirisao samo krv u
njemu, ve i iznenadni uas. Povukao se korak nazad. Upravo je taj
trenutak izazvao ar u meni, kao i prizor njegovog preplaenog
lica.
Postao je manji, krhkiji. A opet, nikada se nije inio jaim i
primamljivijim nego sada.
Svaki izraz na njegovom licu poeo je da iezava kako sam mu
se pribliavao. Njegove su oi bile udesno jasne. Njegov um se
otvarao kao i Gabrijelin neko, i u jednom kratkom trenu iskrsao
je momenat u kojem smo nas dvojica na mansardi, razgovaramo
bez prestanka, dok mesec obasjava snegom ovenane krovove, ili
hodamo ulicama Pariza, dodajemo jedan drugom vino, pognutih
glava, sklanjamo se od prvog pljuska zimske kie; i tada je pred
nama stajala venost odrastanja i starenja i toliko radosti, ak i
usred bede, ak i usred bede - istinska venost, stvarno zauvek -
smrtna misterija svega toga. Ali, taj trenutak je nestao u drhtavom
izrazu njegovog lica.
Doi mi, Niki, apnuo sam mu i ispruio obe ruke prema
njemu. Ako to eli, mora da doe...

Video sam pticu kako izlee iz peine i leti iznad otvorenog

mora. Bilo je neeg uasavajueg u pogledu te ptice, kao i u
beskrajnim talasima nad kojima je letela. Uzdizala se sve vie i
vie, nebo se pretvaralo u srebro, da bi postepeno srebro iezlo, a
nebo potamnelo. Tmina noi. Nema se ega bojati, zaista, niega.
Sveti mrak. Ali, on je postepeno i nemilosrdno padao ni preko
ega, sem preko ovog majunog stvorenja koje je graktalo na vetru
iznad prostrane pustoi koju je predstavljao svet. Puste peine,
prazni sprudovi, prazno more.
Sve to sam oduvek voleo da gledam, sluam ili dodirnem
nestalo je, ili nikada nije ni postojalo, a ptica je, kruei i klizei,
letela sve dalje i dalje, sve vie i vie, pored mene - ili bolje reeno
- ni pored koga, zadravajui itav pejza, bez prolosti i znaenja,
u ravnom crnilu svog jednog majunog oka.
Vrisnuo sam, ali nije bilo zvuka. Osetio sam da su mi usta puna
krvi i da mi svaki gutljaj klizi niz grlo u nedokuivu e. eleo sam
da kaem da sada razumem, shvatam koliko je uasan i
nepodnoljiv bio ovaj mrak. Nisam znao. Nisam ni mogao da znam.
Ptica plovi kroz mrak preko jalove obale beskrajnog mora. Dragi
Boe, zaustavi to. Gore je od uasa u krmi. Uasnije od
bespomonog hropca palog konja u snegu. Ali krv je iznad svega
ipak bila krv, a srce - opojno srce koje je predstavljalo skup svih
srca - bilo je odmah tu, tik uz moje usne.
Sada, ljubavi moja, sada je taj trenutak. Mogu da progutam ivot
koji lupa iz tvog srca i mogu da te poaljem u zaborav, u kome
moda nita nikada nee biti shvaeno ili oproteno, ili te mogu
dovesti k sebi.
Odgurnuo sam ga unazad. Drao sam ga uza sebe kao
polomljenu stvar. Ali, vizija se nije zaustavljala.
Njegove su ruke skliznule oko mog vrata, lice mu je bilo mokro,
a oi mu se zakolutae. Tada je izbacio jezik. Snano je lizao
duboki rez koji sam napravio na svom grlu. Da, eljno.
Ali molim te, prekini ovu viziju. Zaustavi uzdiui let i otri
nagib bezbojnog pejzaa, graktanje koje nita nije znailo naspram
zavijanja vetra. Bol nije nita u poreenju sa ovim mrakom. Ne
elim... Ne elim...
Ali, rastapalo se. Polako se rasplinjavalo.
Najzad je bilo gotovo. Koprena tiine je bila sputena, kao to je
to bilo i sa Gabrijelom. Muk. Bio je odvojen. Drao sam ga podalje
od sebe, on je skoro pao, ruke je poloio kraj usana, krv mu je u
potocima tekla niz bradu. Njegova su usta bila otvorena i neki suv
zvuk je izlazio iz njih, bez obzira na krv, suvi vrisak.
Izvan njega i izvan zapamene vizije metalnog mora i usamljene
ptice, koja je bila jedini njegov svedok - ugledao sam je u dovratku;
kosa joj je padala na ramena kao zlatan veo device Marije. Tada je,
sa najtunijim izrazom na licu, rekla:
Propast, sine moj.

Do ponoi je bilo posve jasno da nee progovoriti ili odazvati se

na bilo iji glas, ili makar se pomeriti po sopstvenoj volji. Bio je
miran i bezizraajan, gde god bio smeten. Ako ga je smrt bolela,
nije pokazivao. Ako su ga novi prizori oduevljavali, zadravao je
to za sebe. ak ga ni e nije pokretala.
Gabrijela je bila ta koja ga je, nakon to ga je prvo satima tiho
posmatrala, uzela pod svoje; oprala ga je i obukla u novo odelo.
Izabrala je crni vuneni kaput, jedan od nekoliko tamnih kaputa
koje sam posedovao, i skromnu lanenu koulju, u kojoj je udesno
liio na mladog duhovnika, pomalo ozbiljnog, pomalo naivnog.

Dok sam ih posmatrao u tiini grobnice, bez sumnje sam znao

da njih dvoje mogu da uju misli jedno drugom. Bez ijedne rei ga
je doterala. Bez ijedne rei ga je poslala nazad na klupu kraj vatre.
Najzad je progovorila:
Sada bi trebalo da krene u lov. A kada ga je pogledala, on je
ustao ne okrenuvi se ka njoj, kao da ga je vukla nekim nevidljivim
koniem.
utke sam ih posmatrao kako odlaze. uo sam njihove korake
na stepenicama. A onda sam kradomice krenuo za njima. Drei se
za ipke kapije, gledao sam kako se dve izdajnike due kreu
preko livade.
Praznina noi je bila nerastopljiva hladnoa, koja me je,
sputajui se na mene, zarobljavala. ak me ni vatra sa ognjita
nije mogla zagrejati kada sam joj se vratio.
Ovde je vladala praznina i tiina, za koju sam rekao da mi je
potrebna - samo da budem sm nakon jezive borbe u Parizu.
Tiina, i spoznaja koja me je grizla iznutra kao izgladnela zver - da
sada vie ne mogu oima da ga gledam.

K ada sam sledee noi otvorio oi, znao sam ta treba da

uradim. Da li sam mogao da ga gledam ili ne - nije bilo vano.
Ja sam ga stvorio i nekako sam morao da ga izvuem iz letargije.
Lov ga nije promenio, iako je, to je bilo oigledno, prilino
uspeno usmrtio svoju rtvu i njome se nahranio. Sada je bilo na
meni da ga zatitim od sopstvenog gnuanja; treba da odem u
Pariz i donesem jedinu stvar koja ga moe povratiti.
Violina je bila jedino to je voleo kada je bio iv. Moda e ga
sada prenuti. Staviu je u njegove ruke i on e ponovo poeleti da
je svira, htee da svira svojim novim umeem, a tada e se sve
promeniti i hladnoa u mom srcu nekako e se ve rastopiti.
im je Gabrijela ustala, rekao sam joj ta nameravam da
uradim.
A ta je sa ostalima?, upitala je. Ne moe da ide u Pariz
sm.
Da, mogu, rekao sam. Treba da ostane ovde sa njim. Ako one
napasti svrate, mogle bi da ga izvuku odavde, kada je u ovakvom
stanju. Osim toga, elim da saznam ta se dogaa ispod Les
Inosanta. Ako smo uspostavili primirje, to elim i da znam.
Ne svia mi se to to ide, rekla je, vrtei glavom. Kaem ti,
ne mislim da treba ponovo da razgovaramo sa voom, niti da
imamo bilo ta da nauimo od njega i drevne vampirke. Mislim da
treba jo veeras da napustimo Pariz.
A emu bi nas oni uopte mogli nauiti?, upitao sam blago.
Da se Sunce u stvari obre oko Zemlje? Da je Zemlja ravna?
Gorina mojih rei uinila je da se postidim.
Jedino to su mogli da mi objasne bilo je to zato su vampiri
koje sam stvorio mogli jedno drugom da uju misli i zato to meni
nije polazilo za rukom. Ali, bio sam i suvie potiten prezirom koji
sam gajio prema Nikiju da bih o svemu ovome razmiljao.
Samo sam gledao u nju i razmiljao o tome kako je divno videti
udesno dejstvo Mranog dara na njoj, videti kako zadrava svoju
mladalaku lopotu, kako ini od nje istu onu boginju koja je za
mene bila dok sam bio dete. Videti Nikija kako se menja - bilo je
gledati ga kako umire.
 Moda je i bez itanja rei iz mog uma ona i suvie dobro
razumela ta oseam.
Polako smo se zagrlili.
Pazi se, rekla mi je.

Trebalo je odmah da odem do stana i potraim violinu. A

trebalo je i da se pozabavim svojim jadnim Roeom. Izrei lai. A
to se tie ideje da napustimo Pariz - inilo se, sve vie i vie, da je
to neto to bi zaista trebalo i da uradimo.
Ali, satima sam radio samo ono to sam hteo. Jezdio sam
Tiljerijima i bulevarima, pretvarajui se da ispod Les Inosanta
nema kovena, da je Niki jo uvek iv i negde bezbedan, da Pariz
ponovo pripada samo meni.
Ipak sam stalno oslukivao ne bih li ih uo. Razmiljao sam o
drevnoj kraljici. Zauo sam ih kada sam to najmanje oekivao, na
Bulevaru du Templu, kada sam se pribliavao Renoovom
pozoritu.
udno je to su se pojavili na osvetljenim mestima, kako su ih
nazivali. U roku od samo nekoliko sekundi znao sam da se
nekolicina njih krije iza pozorita. Ovoga puta, kada su osetili moju
blizinu, nije se oseala njihova zla namera, ve samo njihovo
oajno uzbuenje.
Tada sam ugledao belo lice vampirice, tamnooke lepotice sa
vetijom kosom. Nalazila se u sokaku pored vrata pozornice i
jurnula je prema meni da me pozove.
Jahao sam napred-nazad nekoliko trenutaka. Bulevar je
predstavljao uobiajenu panoramu prolene veeri: na stotine
etaa, potoci koija, veliki broj ulinih muziara, onglera i
akrobata, osvetljena pozorita otvorenim vratima prizivala su
publiku da ue. Zato bih sve ovo naputao samo da bih
razgovarao sa ovim stvorenjima? Nauljio sam ui. Bilo ih je,
zapravo, etvoro, i oajniki su me iekivali. Bili su strano
uplaeni.
 Dobro. Okrenuo sam konja i ujahao u sokak. Stajali su skroz
pozadi, kraj kamenog zida, i oklevali.
I sivooki deak je bio meu njima, to me je iznenadilo; izgledao
je zbunjeno. Visoki plavokosi vampir stajao je iza njega sa lepom
enom; oboje su bili u dronjcima; izgledali su kao leprozni
bolesnici. Ona lepa tamnooka devojka koja se smejala mojoj maloj
ali na stepenicama Les Inosanta progovori:
Mora da nam pomogne!, apnula je.
Zar?, pokuao sam da smirim svoju kobilu. Ona nije volela
njihovo drutvo. Zato moram da vam pomognem?, upitah.
On unitava koven, odvrati ona.
Unitava nas..., dodade deak.
Nije pogledao u mene. Gledao je u kamenje ispred sebe, a iz
njegovog uma do mene su dopirali fragmenti onoga to se
dogaalo - zapaljene lomae, Arman tera svoje sledbenike u vatru.
Pokuao sam da izbacim te slike iz glave. Ali, sada su prizori
pristizali do mene od svih njih. Tamnooka lepotica me je gledala
pravo u oi dok se naprezala da izotri mentalne slike - Arman
vitla velikom, aavom drvenom motkom i ostale tera u plamen,
onda ih udara i gura u vatru, a oni pokuavaju da pobegnu.
Dragi boe, bilo vas je dvanaestero!, rekao sam. Zar niste
mogli da mu se suprotstavite?
I jesmo, zato smo sada i ovde, rekla je vampirica. Zapalio je
estoro, dok smo mi ostali pobegli. U uasu smo pronali
kojekakva odmorita, gde smo proveli dan. Nikada pre ovo nismo
radili: spavali van svojih svetih grobova. Nismo znali ta e sa
nama biti. A kada smo ustali, on je bio tamo. Uspeo je da uniti jo
dvoje. Mi smo jedini ostali. Otvorio je ak i tamnike odaje i
zapalio izgladnele. Zemljom je blokirao prolaze koji vode do naeg
sastajalita.
Deak je polako podigao pogled.
Ti si kriv za sve, apnuo je. Sve si nas unitio.
ena je stala ispred njega.
 Mora da nam pomogne, rekla je. Mora da osnuje zajedno
sa nama nov koven i mora da nam pomogne da ivimo kao i ti.
Nestrpljivo je pogledala u deaka.
ta je sa staricom, sa onom drevnom vampiricom?, upitao
sam.
Ona je sve i zapoela, rekao je deak ogoreno. Bacila se u
vatru. Rekla je da odlazi da se pridrui Magnusu. Smejala se. Tada
je i ostale oterao u vatru, a mi smo pobegli.
Sagnuo sam glavu. Dakle, nje vie nema. I sve to je znala i emu
je bila svedok iezlo je zajedno sa njom, a iza nje je ostalo samo
ono prosto, osvetoljubivo, nevaljalo dete, koje je verovalo u ono za
to je ona znala da je pogreno.
Mora da nam pomogne, rekla je tamnooka vampirica.
Vidi, on kao voa kovena ima pravo da uniti one koji su slabi,
one koji ne mogu da preive.
Nije smeo da dozvoli da se koven pretvori u haos, rekla je ona
druga vampirica koja je stajala iza deaka. Bez vere u Mrana
pravila, ostali bi mogli da posrnu, privuku smrtnike. Ali ako nam
pomogne da osnujemo novi koven, da se usavrimo u novim
nainima ivota...
Mi smo najjai pripadnici kovena, rekao je mukarac. Ako
nam poe za rukom da mu se dovoljno dugo odupiremo i da
nastavimo bez njega, moda e nas s vremenom ostaviti na miru.
On e nas unititi, promrmljao je deak. Nikada nas nee
ostaviti na miru. Vrebae trenutak kada se budemo razdvojili...
On nije nepobediv, rekao je visoki. Izgubio je svaku veru.
Zapamtite to.
Ti ima Magnusovu kulu, bezbedno mesto..., rekao je deak,
pogledavi me u u oaju.
Ne, to ne mogu da podelim sa vama, rekao sam. Ovu bitku
morate da vodite sami.
Ali valjda moe da nas vodi..., rekao je mukarac.
Ja vam nisam potreban, rekao sam. ta ste nauili iz mog
primera? ta ste nauili iz svega onoga to sam rekao prole noi?
 Nauili smo vie iz onoga to si njemu kasnije rekao, rekla je
tamnooka ena. uli smo te kako razgovara sa njim o novom zlu,
o zlu savremenog doba predvienom da se kree kroz svet u
obliku ljudske pojave.
Pa izmenite svoj spoljni izgled, rekao sam. Uzmite odeu sa
svojih rtava i novac iz njihovih depova. Tada moete da se
kreete meu smrtnicima kao i ja. S vremenom ete prikupiti
takvo bogatstvo da ete moi priutiti sebi malo utvrenje, tajno
svetilite. Tada vie neete biti prosjaci ili duhovi.
Mogao sam da vidim beznae na njihovim licima. Svejedno,
paljivo su sluali.
Ali naa koa, ton naeg glasa..., rekla je tamnooka vampirka.
Smrtnike moete da prevarite. Veoma je lako. Potrebno je
samo malo vetine.
Ali odakle da ponemo?, rekao je deak tupo, kao da je u sve
ovo bio nevoljno uvuen. A kakve to smrtnike treba da
oponaamo?
Izaberite sami!, rekao sam. Pogledajte oko sebe. Ako elite,
moete da se preruite u Cigane - to ne bi trebalo da bude previe
teko - ili, jo bolje, u pantomimiare. Pogledao sam u pravcu
svetala Bulevara.
Pantomimiari!, rekla je tamnooka vampirka sa trakom
uzbuenja u glasu.
Da. Glumci. Ulini izvoai. Akrobate. Postanite akrobate.
Sigurno ste ih ve videli. Moete da namaete svoja lica minkom.
Tada se vai neobini pokreti i izrazi nee ni primeivati. Od toga
vam nema boljeg preruavanja. Na Bulevaru ete videti razne
vrste smrtnika kako hodaju. Nauiete sve to treba.
Nasmejala se i pogledala u ostale. Mukarac je bio duboko
zamiljen, druga vampirka je razmiljala, dok je deak bio
neodluan.
Sa moima koje posedujete lako ete postati ongleri i
akrobate, rekao sam. To za vas nee biti nita. Na hiljade ljudi
moe da vas vidi, a da im nikada ni ne padne na pamet ta ste.
 To nije ono to se tebi dogodilo na pozornici ovog malog
pozorita, rekao je deak bezoseajno. Ti si usadio strah u
njihova srca.
Zato to sam tako izabrao da uradim, rekao sam. Trzaj bola.
To je moja tragedija. Ali ja mogu da prevarim bilo koga ako to
poelim, a isto to moete i vi. Posegnuo sam rukama u depove i
izvukao punu aku zlatnih kruna. Predao sam ih tamnookoj
vampirki. Uzela ih je obema rukama i zurila u njih kao da je are.
Pogledala je navie i ja sam u njenom pogledu video sliku sebe na
pozornici Renoovog pozorita kako izvodim one jezive radnje koje
su oterale gomilu na ulice.
Ali ona je imala drugu misao u svojoj glavi. Znala je da je
pozorite naputeno i da sam poslao trupu u drugu dravu.
Kratko sam razmotrio tu ideju, putajui da se bol udvostrui i
proe kroz mene, pitajui se da li ga i ostali mogu osetiti. Kakve
uopte veze to ima nakon svega?
Da, molim te, rekla je lepojka. Podigla je ruku i svojim
hladnim, belim prstima dotakla moju ruku. Pusti nas u pozorite!
Molim te. Okrenula se i pogledala u stranja vrata Renoovog
pozorita.
Pusti ih unutra. Pusti ih da pleu na tvom grobu.
Moda je unutra jo uvek bilo starih kostima, odbaene raskoi
pozorine trupe koja je imala sav novac ovoga sveta da sebi kupi
novu odeu. Stare inije bele boje. Voda je jo uvek bila u buriima.
Hiljadu dragocenosti ostavljenih u urbi.
Bio sam otupeo, nesposoban da sve to sagledam, ne elei da se
vratim unazad i da prihvatim sve to se ovde dogodilo.
U redu, rekao sam, skrenuvi pogled kao da mi je neka mala
stvar odvukla panju. Ako elite, moete da boravite u pozoritu i
koristite sve to tamo naete.
Pribliila mi se i iznenada mi poljubila ruku.
Ovo ti neemo zaboraviti, rekla je. Moje ime je Eleni, ovaj
deko je Loren, ovek je Feliks, a ena sa njim zove se Judina. Ako
se Arman okomi na tebe, okomio se i na nas.
 Nadam se da ete uspeti, rekao sam, i to je jo udnije, to sam
zaista i mislio. Zapitao sam se da li je ijedno od njih, sa svim
njihovim Mranim pravilima i Mranim ritualima, ikada zaista
poelelo ovu nonu moru koja nam je bila zajednika. Istina je bila
da su oni bili uvueni u nju isto kao i ja. A sada smo svi bili Deca
mraka, i u dobru i u zlu.
Ali vodite rauna kako se ponaate, upozorio sam ih.
Nemojte nikada ovde da dovodite svoje rtve i nemojte da ih
ubijate u blizini. Budite pametni i uvajte svoje skrovite.

Bilo je tri sata kada sam na konju preao preko mosta na Il Sen
Luju. Dovoljno sam vremena protraio. Sada sam morao da
pronaem violinu.
Ali im sam stigao do Nikijeve kue na keju, video sam da neto
nije u redu. Prozori su bili prazni. Sve zavese su bile svuene, a
ipak je mesto bilo prepuno svetlosti, kao da je unutra gorelo na
stotine svea. Ba udno. Roe jo nije mogao da uzme stan pod
svoje. Jo nije prolo dovoljno vremena da se pretpostavi da je
Niki postao rtva zloina.
Brzo sam se uspeo preko krova, pa sam se spustio niza zid do
dvorinog prozora; video sam da i na njemu nema zavese.
Svee su gorele u svim svenjacima, ak i u onima na zidu. Neke
od njih su ak bile i zalepljene sopstvenim voskom i postavljene
po klaviru i stolu. Soba je bila u potpunom neredu.
Sve su knjige bile zbaene sa police. Neke od njih su bile
pokidane, nekima su bile iscepane strane. ak su i notne sveske
bile razbacane po tepihu, stranu po stranu. Sve su slike bile
pobacane po stolovima zajedno sa ostalim sitnim stvaricama -
noviima, novcem, kljuevima.
Moda su oni avoli unitili ovo mesto kada su oteli Nikija. Ali
ko je zapalio sve ove svee? Nije bilo nikakvog smisla.
Oslukivao sam. Nikog nije bilo u tom stanu. Ili mi se barem
tako inilo. A onda sam zauo - ne misli, ve neke jedva ujne
zvuke. Zakiljivi na trenutak, koncentrisao sam se. Uinilo mi se
kao da ujem listanje strana, a onda kao da je neto palo. Jo
listanja tvrdih, starih, pergamentnih listova. A onda se ponovo
neto zaulo; pala je neka knjiga.
Otvorio sam prozor to sam tie mogao. Tihi zvuci su se
nastavili, ali nije bilo ljudskog mirisa ni traka misli.
Ipak, ovde je bilo nekog mirisa. Neeg jaeg od ustajalog mirisa
duvana i voska svea. To je bio miris koji vampiri nose sa sobom,
vonj grobljanske zemlje.
Jo svea u hodniku. I u spavaoj sobi je bila slina atmosfera,
istovetan nered - otvorene knjige u nemarnim gomilama,
zguvana posteljina, razbacane slike, ispranjeni ormani, izvaene
fioke.
Uspeo sam da zapazim da nigde nije bilo violine.
Hvatao sam jedva ujne zvuke koji su dopirali iz druge sobe,
zvuke brzog listanja strana.
Ko god da je bio - naravno da sam znao ko je to morao da bude -
nije davao ni pet para to sam bio tu! Nije se ak zaustavio ni da
uzdahne.
Otiao sam niz hodnik i zastao na vratima biblioteke; video sam
ga unutra, a on je nastavio sa svojim zadatkom.
To je, naravno, bio Arman. Svejedno, teko da sam bio
pripremljen za prizor koji je bio ispred mene.
Vosak je curio niz Cezarevu mermernu bistu i klizio preko
dreavo naslikanih zemalja na globusu sveta. A knjige su leale u
hrpama posvud po tepihu, osim onih sa poslednje police u oku,
gde je i stajao - obuen u svoje stare prnje, sa pranjavom kosom,
ne primeujui me dok je listao knjigu, oiju uprtih u rei koje su
se prikazivale pred njim, sa poluotvorenim usnama i izrazom lica
kao u insekta koncentrisanog na vakanje lista.
U stvari, izgledao je prilino uasno. On je upijao sve iz tih
knjiga!
Napokon je ispustio jednu knjigu i uzeo drugu, otvorio je i
poeo da je upija na isti nain kao i prethodnu; prsti su mu klizili
niz redove neprirodnom brzinom.
 Shvatio sam da je u ovom stanju sve ispitivao na isti nain, ak i
posteljinu, zavese, slike koje su bile skinute sa svojih kuka,
sadrinu kredenaca i fioka. Iz knjiga je, meutim, uzimao saeto
znanje. Sve od Cezarevih galskih ratova do modernih engleskih
romana lealo je na podu.
Ali nije samo njegov nain rada bio jeziv. Bio je to i rusvaj koji je
ostavljao za sobom, potpuna bezobzirnost prema svemu onome
to je koristio.
I ovo potpuno omalovaavanje mog prisustva.
Zavrio je sa svojom poslednjom knjigom, ili ju je jednostavno
ostavio, i otiao do najnie police, gde su bile smetene stare
novine.
Videh sebe kako se povlaim iz sobe i udaljavam od njega, tupo
zurei u njegovu malu, prljavu figuru. Njegova crvenkasta kosa
svetlucala se bez obzira na prljavtinu u njoj, a njegove oi su
svetlele kao dve svetiljke.
Ovaj prljavi stvor iz podzemlja izgledao je groteskno meu svim
tim sveama i raznolikim bojama stana, a opet, njegova lepota je
bila nepomuena. Nisu mu bile potrebne senke Notr Dama ili
baklje grobnice da to iskau. Na ovoj svetlosti u njemu je bilo
neeg zverskog, to ranije nisam primetio.
Savladala me je smetenost. U isto vreme bio je i opasan i
privlaan. Mogao sam da ga posmatram doveka, ali neki
sveproimajui instinkt mi je govorio da beim, da mu prepustim
to mesto ako ga eli. Od kakvog je to sada znaaja?
Violina. Oajniki sam pokuavao da mislim na violinu. Trudio
sam se da prestanem da gledam pokrete njegovih ruku, koje su
pratile rei koje je itao, nemilosrdan pogled njegovih oiju.
Okrenuo sam mu lea i otiao u salon. Ruke su mi drhtale. Jedva
sam mogao da podnesem injenicu da je ovde. Svuda sam traio
vraju violinu, ali nisam mogao da je pronaem. ta je Niki mogao
da uradi sa njom? Nije mi nita padalo na pamet.
Stranice koje se okreu, papir koji se savija. Blagi zvuk novina
koje padaju na pod.
 Odmah se vrati u kulu.
Ba kad sam hteo da klisnem pored biblioteke, njegov nemi glas
se, bez upozorenja, prolomi i zaustavi me. To je bilo kao da mi je
neka ruka dodirnula grlo. Okrenuo sam se i video da zuri u mene.
Da li ih voli, tu svoju utljivu decu? Da li ona vole tebe? To me je
upitao - vie kao oseaj koji se rasplitao iz beskrajnog odjeka.
Osetio sam kako mi krv obliva lice. Toplina me je preplavila dok
sam ga posmatrao, kao da sam bio u oklopu.
Sve knjige u sobi sada su se nalazile na podu. On je bio sablast
koja stoji u ruevinama, posetilac poslat od avola, u kojeg je
verovao. Ipak, njegovo lice je bilo tako neno, mlado.
Mrani dar nikada ne donosi ljubav, vidi, on donosi samo tiinu.
Njegov glas se inio blaim u svojoj neujnosti, jasniji, odjek je
nestao. Imali smo obiaj da kaemo da je to bila satanina volja, da
gospodar i njegovi sledbenici ne trae utehu jedni u drugima.
Uostalom, satana je bio taj kome je trebalo sluiti.
Svaka pojedinana re me je proimala. Svaku sam re primio
sa potajnom i poniavajuom radoznalou i ranjivou. Ali sam se
trudio da on to ne primeti. Besno sam rekao:
ta hoe od mene?
Bilo je nepodnoljivo bilo ta rei. U ovom trenutku sam ga se
vie plaio nego tokom ranije bitke i ranijeg prepiranja, a ja mrzim
one koji ine da se bojim, one koji znaju stvari koje ja treba da
znam, one koji imaju tu mo nada mnom.
To je kao kada ne zna da ita, zar ne?, rekao je glasno. A
tvoj tvorac, izgnanik Magnus, ta je njemu znaila tvoja neukost?
On ti nije rekao ni najosnovnije stvari, zar ne?
Nita se na njegovom licu nije pomaklo dok je govorio.
Zar nije oduvek bilo tako? Da li je ikada ikome bilo stalo da te
neemu naui?
Ti uzima to iz mog uma..., rekao sam. Bio sam zaprepaen.
Video sam samostan u kojem sam boravio kao dete, redove i
redove knjiga koje nisam mogao da itam, Gabrijelu nagnutu nad
svojim knjigama i leima okrenutu svima nama. Prestani!,
apnuo sam.
inilo se da je prolo mnogo vremena. Postao sam
dezorijentisan. Ponovo je govorio, ali ovoga puta bez glasa.
Nikada te ne zadovolje oni koje stvori. Otuenje i zlovolja u tiini
samo rastu.
Terao sam sebe da se pomerim, ali se nisam mogao pomeriti.
Samo sam nastavio da ga gledam dok je priao.
Ti ezne za mnom, kao i ja za tobom, i samo smo nas dvojica u
celom ovom kraljevstvu dostojni jedan drugoga. Zar ti to ne zna?
Neujne rei inile su se izduenima, glasnijima, kao nota na
violini razvuena do beskonanosti.
Ovo je ludilo, apnuo sam. Razmiljao sam o svemu ta mi je
rekao, o svemu zbog ega me je krivio, o uasu koji su mi drugi
opisali - bacio je svoje sledbenike u vatru.
Da li je to ludilo?, upitao je. Onda idi kod svojih nemutih.
ak i sada oni jedni drugima govore ono to ne mogu tebi da
kau.
Lae..., rekao sam.
Vreme e samo ojaati njihovu samostalnost. Naui neto.
Pronai e me lako kada bude poeleo da doe k meni.
Uostalom, kuda mogu da odem? ta mogu da radim? Ponovo si me
uinio siroetom.
Nisam..., rekao sam.
Da, jesi, odgovorio je. Jesi. Ti si to prouzrokovao. Jo uvek
nije bilo besa u njegovom glasu. A ja mogu da te ekam, mogu da
saekam da mi postavi pitanja na koja samo ja mogu da
odgovorim.
Dugo sam gledao u njega. Ne znam koliko dugo. inilo mi se kao
da ne mogu da se pomerim, kao da nisam sposoban da vidim nita
drugo osim njega; spopao me je jak oseaj mira koji sam spoznao
u Notr Damu; nain na koji me je opinjavao i sada je ponovo bio
moan. Svetlost u sobi je bila i suvie jaka. Nije bilo nieg drugog
osim svetlosti, a ona ga je okruivala; inilo mi se kao da mi se
pribliava i kao da se i ja njemu pribliavam - iako se nijedan od
nas nije ni pomerio. Privlaio me je, privlaio me je sebi.
Okrenuo sam se i, izgubivi ravnoteu, posrnuo sam. Ali, uspeo
sam da izaem iz sobe. Trao sam niz hodnik, a potom sam se kroz
stranji prozor ispentrao na krov.
Odjahao sam ka Il de la Site kao da me je jurio. Moje srce nije
prestajalo ludaki da kuca sve dok nisam ostavio grad za sobom.

Zvonjava Paklenih zvona.

Pojavio se prvi traak jutarnjeg svetla, ali je kula i dalje bila u
mraku. Moj mali koven je ve otiao na poinak u svoju tamniku
grobnicu.
Nisam otvorio grobnice da ih vidim iako sam to oajniki eleo
da uradim. eleo sam samo da vidim Gabrijelu i da dodirnem
njenu ruku.
Sm sam se popeo na bedeme kako bih video gorue udo
nadolazeeg jutra, neto to vie nikada ne bi trebalo da
posmatram do kraja. Zvonjava Paklenih zvona, moja tajna muzika.
Ali neki drugi zvuk dopro je do mene. Shvatio sam to jo dok
sam se penjao uza stepenice. Divio sam se njegovoj snazi koja je
uinila da dospe do mene. Bilo je to kao pesma koja se prostirala
ogromnom daljinom, tiha i slasna.
Jednom, pre mnogo godina, uo sam mladog seljaka kako peva
du puta koji je iao iz sela prema severu. Nije znao da ga iko
slua. Mislio je da je sm u prirodi, pa je njegov glas imao neku
intimnu snagu i jasnou, koje su mu davale natprirodnu lepotu.
Rei njegove stare pesme uopte nisu bile vane.
Sada je to bio taj glas koji me je prizivao. Samotan glas koji
pokriva kilometre koji nas razdvajaju kako bi skupio sve zvuke u
sebe.
Ponovo sam se uplaio. I pored toga, otvorio sam vrata na vrhu
stepenita i izaao na kameni krov. Svileni jutarnji povetarac,
sneno titranje poslednjih zvezda. Nebo vie nije toliko liilo na
svod, koliko je predstavljalo maglu koja se beskrajno uzdizala
iznad mene, a zvezde su se vinule nagore, postajui sve manje u
izmaglici.
Daleki glas je postao glasniji, kao ton otpevan u visokim
planinama, dodirujui mi grudi tamo sam spustio ruku.
Probio me je kao to zrak probada mrak, pevajui:
Doi mi. Sve e ti biti oproteno ako mi se pridrui. Sm sam vie
nego ikada pre.
Sa glasom je do mene dospeo i oseaj beskrajne mogunosti,
udesnosti i oekivanja, a oni su sa sobom doneli prizor Armana
kako stoji sm na otvorenim vratima Notr Dama. Vreme i prostor
bili su iluzija. Stajao je u bledoj svetlosti ispred glavnog oltara,
vitko oblije u kraljevskim ritama, svetlucavo dok je iezavalo, a u
njegovim oima nije bilo nieg drugog osim strpljenja. Sada vie
nije bilo grobnice ispod Les Inosanta. Nije bilo ni groteskne
dronjave sablasti u sjaju Nikijeve biblioteke, koja baca knjige
poto ih je proitala, kao da su prazne koljke.
Mislim da sam kleknuo i spustio glavu na nazupeno kamenje.
Video sam mesec kako se rastapa kao utvara, a sunce mora da me
je dodirnulo jer me je povreivalo i nagnalo me da zatvorim oi.
Osetio sam oslobaanje, ekstazu. Bilo je to kao da moja dua
prima divotu Mranog dara bez bujice krvi, samo kroz intimnosti
glasa koji me je raspoluivao i tragao za najsuptilnijim,
najtajanstvenijim delovima moje due.
ta hoe od mene? - ponovo sam eleo da kaem. Kako je
mogu oprotaj kada je samo donedavno postojala takva mrnja?
Tvoj koven je uniten. Uasi koje ne elim ni da zamislim... Sve
sam to ponovo eleo da kaem.
Ali sada nisam mogao da uobliim misli, kao ni ranije. Ovog
puta sam znao da e, ako se usudim da pokuam, blaenstvo
nestati i ostaviti me, a patnja biti gora od ei za krvlju.
ak i dok sam ovako mirovao, u samoj tajanstvenosti ovog
oseaja, znao sam da udesni prizori i misli nisu moji.
Video sam sebe kako se povlaim u tamnicu i podiem
beivotna tela onih meni srodnih udovita, koje sam voleo. Video
sam sebe kako ih odnosim na krov kule i kako ih tamo ostavljam
bespomone u nemilosti izlazeeg sunca. Zvonjava Paklenih zvona
za njih je bila uzaludna. Sprivi ih, sunce je od njih napravilo
eravice sa ljudskom kosom.
Moj um je ustuknuo u uasu; prenuo se u srceparajuem
razoaranju.
Jo uvek dete, apnuo sam. Ah! kakav bol usled ovog
razoaranja, mogunost koja slabi .Kako si lud da pomisli da ja
mogu da uradim tako neto.
Glas je nestajao, povlaio se od mene. Oseao sam usamljenost
u svakoj svojoj pori. Izgledalo je kao da mi je svaka zatita zauvek
oduzeta i da u zauvek ostati nezatien i nesrean kao to sam i
sada bio.
U daljini sam osetio trzaj moi, kao da se dua koja je inila taj
glas uvijala oko same sebe kao neki veliki jezik.
Izdaja!, rekao sam glasnije. Oh, kako je to alosno, kakvo je to
loe procenjivanje... Kako moe da mi kae da me eli!
Nestade. U potpunosti. Oajniki sam eleo da se vrati, ak i ako
je eleo da mi se suprotstavi. eleo sam taj oseaj mogunosti,
ponovo taj divni plamsaj.
I video sam njegovo lice u Notr Damu - deako i skoro slatko,
kao lice nekog Da Vinijevog sveca. Proeo me je uasan oseaj zle
kobi.

im je Gabrijela ustala, odvukao sam je od Nikija u tiinu ume i

ispriao joj sve ono to se odigralo prethodne noi. Ponovio
sam joj sve ono to mi je Arman rekao i predloio. Sa
nelagodnou sam govorio o tiini koja je postojala izmeu nje i
mene i rekao sam joj da sada znam da se to nee promeniti.
 Treba da napustimo Pariz to je pre mogue, rekao sam
najzad. To stvorenje je i suvie opasno. A oni kojima sam ustupio
pozorite - oni ne znaju nita vie od onoga to su nauili od njega.
Predlaem da Pariz ostavimo njima. A nama jedino preostaje da se
uputimo avoljim putem, to bi rekla ona drevna.
Oekivao sam da se rasrdi i pokae gaenje prema Armanu. Ali
sve vreme dok me je sluala - ostala je potpuno staloena.
Lestate, ima previe pitanja bez odgovora, rekla je. elim da
znam na koji je nain osnovan ovaj drevni koven, hou da znam
sve to Arman zna o nama.
Majko, u iskuenju sam da okrenem lea svemu tome. Ba me
briga kako je sve poelo. Pitam se da li on uopte to zna.
Razumem te, Lestate, rekla je tiho. Veruj mi da te razumem.
Kada sve bude izreeno i uraeno, o ovim stvorenjima brinuu
manje nego o drveu u umi ili o zvezdama iznad nas. Drae mi je
da izuavam strujanje vetra i are na otpalom liu...
Upravo tako.
Ali moramo da pourimo. Ono to je sada vano jeste to da se
nas troje drimo zajedno. Trebalo bi da svi zajedno odemo do
grada i pripremimo se za odlazak. I zajedno moramo da pokuamo
da Nikolasa trgnemo iz ovog stanja pomou violine.
eleo sam da razgovaram o Nikiju. eleo sam da je pitam ta se
nalazi iza njegove utnje, ta ona nasluuje. Ali, rei se osuie u
mom grlu. Pomislio sam - a o tome sam, zapravo, mislio sve vreme
- na njen sud u onim prvim trenucima kada je rekla: Propast, sine
moj.
Zagrlila me je i povela nazad prema kuli.
Meni nije potrebno da itam tvoje misli, rekla je, da bih znala
ta ti lei na srcu. Hajde da ga odvedemo u Pariz. Hajde da
pokuamo da pronaemo Stradivarija. Popela se na prste da bi
me poljubila. Nas dvoje smo ve bili na avoljem putu i pre nego
to se sve ovo izdeavalo, rekla je. I uskoro emo ponovo krenuti
njime.
 ***

Bilo je lako odvesti Nikolasa u Pariz, kao to je bilo jednostavno

voditi ga u svemu drugom. Kao duh se popeo na svog konja; jahao
je pored nas; samo su njegova tamna kosa i njegov ogrta, onako
bievani vetrom, izgledali ivi.
Kada smo se nahranili na Il de la Siteu, shvatio sam da ne mogu
da ga gledam kako lovi i ubija.
Nije mi ulilo nadu to to sam video da i ove najjednostavnije
stvari obavlja sa tromou jednog meseara. To nije dokazivalo
nita drugo nego to da bi na nemi sadrug - neto vie od ponovo
oivljenog lea - ovako mogao doveka.
Ipak me je, dok smo zajedno hodali sokacima, obuzelo
neoekivano oseanje - sada nas nije bilo samo dvoje, ve troje.
Bili smo koven. Kad bih samo mogao da ga povratim...
Ali sam morao prvo da odem do Roea. Sm sam morao da se
suoim sa advokatom. Ostavio sam ih da me ekaju samo nekoliko
ulaza od njegove kue; dok sam udarao alkom o vrata, pripremio
sam se za najnapornije izvoenje u itavoj svojoj pozorinoj
karijeri.
Vrlo brzo sam nauio vanu lekciju o smrtnicima i njihovoj
spremnosti da ive u uverenju da je svet jedno bezbedno mesto.
Roe je bio presrean to me vidi. Laknulo mu je to vidi da sam
iv i dobrog zdravlja - kako je rekao, i da su mi jo uvek potrebne
njegove usluge; klimao je glavom u znak odobrenja i pre nego to
sam zapoeo sa svojim besmislenim objanjenjima.
(Ovu lekciju o smrtnikoj sigumosti nikada nisam zaboravio. ak
i da duh rui kuu na delove, baca posvuda posue, prosipa vodu
po jastucima, ini da satovi zvone u bilo koje doba - smrtnici e
prihvatiti bilo koje razumno objanjenje koje im se ponudi, bez
obzira na to kako apsurdno ono bilo, pre nego neki oigledan
natprirodan uzrok, a sve u cilju da racionalno objasne ono to se
dogaa.)
 Skoro je odmah postalo jasno da je verovao da smo Gabrijela i
ja izali iz stana kroz vrata za sluinad, koja vode u spavau sobu;
zgodna mogunost koju ranije nisam uzeo u obzir. to se tie
savijenih svenjaka, sve to sam uradio bilo je da promumlam
neto o tome da sam bio poludeo od tuge kada sam video majku,
to je odmah razumeo i uvaio.
A to se naeg odlaska tie, pa, Gabrijela je insistirala na tome
da se izmesti daleko od svih i da bude odvedena u manastir, gde se
i sada nalazi.
Ah, mesje, to je pravo udo, mislim na njen oporavak, rekao
sam. Da samo moete sada da je vidite - ali nema veze. Odmah
kreem u Italiju sa Nikolasom de Lenfonom i neophodni su nam
novac, akreditivi, ta god, kao i velika putna koija i est jakih
konja. Vi se pobrinite za to. Neka sve bude spremno do petka
uvee. Napiite mom ocu da vodimo majku u Italiju. Moj otac je
dobro, pretpostavljam?
Da, da, naravno, nita mu nisam rekao sem onog
neophodnog...
Pametno od vas. Znao sam da mogu u vas imati poverenja. ta
bih ja bez vas! A ta je sa ovim rubinima? Da li ih odmah moete
pretvoriti u novac? Imam i neke panske novie za prodaju,
prilino stare, mislim.
Zapisivao je kao aav, dok su se njegove sumnje i dvoumljenja
topili usled topline mojih osmeha. Bilo mu je tako drago to ima
ta da radi!
Neka moja imovina na Bulevaru du Templu ostane
upranjena, rekao sam. I, naravno, o svemu ete se i dalje brinuti
u moje ime. I tako to.
Moja imovina na Bulevaru du Templu postae skrovite
dronjave i oajne bande vampira, sem ukoliko ih Arman ve nije
pronaao i zapalio kao stare kostime. Odgovor na to pitanje dobiu
uskoro.
Siao sam niza stepenice zviduui sebi u bradu, kao to to
obino samo ljudi rade, prezadovoljan to je ovaj mrzak zadatak
obavljen. Tada sam shvatio da Nikija i Gabrijele nigde nema na
vidiku.
Zastao sam i poeo da se vrtim po ulici.
Video sam Gabrijelu - mladi deaki lik - ba u trenutku kada
sam zauo i njen glas; brzo je iskoila iz sokaka i u trenutku se
nala preda mnom.
Lestate, on je nestao, iezao, rekla je.
Nisam mogao da joj odgovorim. Rekao sam neto glupavo kao:
Kako to - nestao?
Ali moje su misli manje-vie same ponitavale ove rei u mojoj
glavi. Ako sam do sada i sumnjao da ga volim, sm sebe sam lagao.
Okrenula sam se, bilo je tako brzo, kaem ti, rekla je.
Bilo je delom tuna, a delom ljuta.
Da li si ula bilo koga drugog...
Ne, nikoga. Jednostavno je bio i suvie brz.
Da, ako je otiao svojom voljom, ako nije bio uhvaen...
Osetila bih njegov strah da ga je oteo Arman, insistirala je.
A da li on osea strah? Da li on bilo ta osea?, bio sam
potpuno uasnut i sasvim ogoren. Nestao je u mraku koji se
prostirao svuda oko nas kao dinovski toak oko svoje osovine.
Mislim da sam aku zgrio u pesnicu. Mora da sam napravio neki
mali panini pokret.
Sasluaj me, rekla je. Samo se dve stvari neprestano vrte po
njegovoj glavi...
Kai mi!
Jedna je lomaa ispod Les Inosanta, gde je skoro bio spaljen, a
druga je malo pozorite - pozorine svetiljke, pozornica.
Renoovo pozorite!, rekao sam.

Ona i ja zajedno smo bili arhaneli. Nije nam trebalo ni etvrt

sata da dospemo do bunog Bulevara, da se proguramo kroz
razuzdane gomile ispred zaputene fasade Renoovog pozorita i
odemo pozadi, do stranjih vrata pozorita.
 Sve su daske bile izlomljene, a brave polomljene. Nisam uo
nikakve zvuke od Eleni ili od ostalih dok smo tiho ulazili u hodnik
koji se protezao iza pozornice. Nikog ovde nije bilo.
Moda je Arman ipak uspeo da okupi svoju decu i odvede ih
kui, a to se dogodilo zahvaljujui meni jer nisam hteo da ih
primim k sebi.
Nita osim rusvaja pozorine opreme, velikih scenografija noi i
dana, breuljka i doline, otvorene garderobe, onih prepunih malih
ormana, gde se, tu i tamo, ukazivalo neko ogledalo na svetlosti
koja je dopirala kroz otvorena vrata.
Tada je Gabrijelina ruka stegla moj rukav. Pokazala je prema
kulisi. Po izrazu njenog lica znao sam da to nisu bili ostali. Tamo je
bio Niki.
Otiao sam do pozornice. Ljubiasta zavesa bila je povuena sa
obe strane i mogao sam jasno da vidim njegovu tamnu figuru u
prostoru za orkestar. Sedeo je na svom starom mestu, ruku
smetenih u krilo. Bio je okrenut ka meni, ali me nije primeivao.
Zurio je u prazno, kao to je to inio sve vreme.
Setio sam se Gabrijelinih udnih rei koje je izgovorila one noi
kada sam je stvorio - da ne moe da prevazie senzaciju da je
umrla i da nije sposobna da utie ni na ta u smrtnom svetu.
inio se tako beivotnim i prozirnim. On je predstavljao onaj
nepomian, bezizraajan prizor preko kojeg se skoro spotiemo u
senkama stare kue, stopljen sa pranjavim nametajem - strailo,
moda i gore od bilo kog drugog.
Pogledao sam da vidim da li je i violina tu - na podu, ili
oslonjena o stolicu - a kada sam video da je nema, pomislio sam da
jo moda ima nade.
Ostani ovde i gledaj, rekao sam Gabrijeli. Ali, moje srce je
tutnjalo u grlu kada sam pogledao u zamraeno pozorite, kada
sam dozvolio sebi da udahnem stare, dobro poznate mirise. Zato
si morao da nas dovede ovamo, Niki? Na ovo duhovima ispunjeno
mesto? A opet, ko sam ja da to pitam? Ja sam se vratio, zar nisam?
 Upalio sam prvu sveu koju sam pronaao u staroj
primadoninoj garderobi. Otvorene flaice farbe bile su posvuda
ratrkane, dok je na kukama visilo sijaset odloenih kostima. Sve
sobe kraj kojih sam proao bile su prepune odbaene odee,
zaboravljenih eljeva i etki, osuenog cvea u vazama, pudera
prosutog po podu.
Ponovo sam pomislio na Eleni i ostale, i primetio da se
unaokolo osea blag smrad Les Inosanta. Uoio sam i prilino
nejasne otiske bosih stopala po prosutom puderu. Da, ulazili su
unutra. I palili su svee, zar ne? Miris voska bio je i suvie sve.
to god da je bio sluaj, nisu ulazili u moju nekadanju
garderobu, sobu koju smo delili Niki i ja pre svakog nastupa. Jo
uvek je bila zakljuana. A kada sam polomio bravu i otvorio vrata,
doiveo sam ok. Soba je bila upravo onakva kakvu sam je i
ostavio.
Bila je ista i uredna, ak je i ogledalo bilo izglancano, a bila je
ispunjena mojim stvarima kao i one poslednje noi kada sam bio
ovde. Na kuki je visio moj stari kaput, onaj odbaeni koji sam
doneo od kue, par naboranih izama, boice minke u savrenom
redu, moja perika, koju sam nosio samo u pozoritu, a koja je sada
stajala na drvenoj glavi. Pisma od Gabrijele su se nalazila u maloj
vreici, stari primerci engleskih i francuskih novina, u kojima je
bila spomenuta predstava, i poluprazna flaa vina sa osuenim
pampurom.
A u mraku ispod mermernog toaletnog stoia, delom
prekrivena crnim kaputom, leala je kutija za violinu. To nije bila
ona koju smo doneli od kue. Ne. Mora da je u njoj bio dragoceni
dar koji sam mu kupio noviem kraljevstva: Stradivarijeva
violina.
Sagnuo sam se i otvorio poklopac. Bio je tu zaista taj predivan
instrument, delikatan i blistavo taman; leao je usred svih ovih
nevanih stvari.
Zapitao sam se da li bi ga Eleni i ostali uzeli da su uli u ovu
sobu. Da li znaju ta taj instrument sve moe?
 Na trenutak sam spustio sveu i paljivo izvadio violinu;
zategnuo sam ice od konjske dlake kao to je to Niki radio; video
sam hiljadu puta kako to radi. Tada sam odneo instrument i sveu
nazad na pozornicu, sagnuo se i poeo da palim dugaki red
pozorinih svea.
Gabrijela me je ravnoduno posmatrala. Onda je prila da mi
pomogne. Palila je sveu za sveom, a potom je upalila i zidne
svenjake.
inilo se da se Niki uskomeao. A moda je to bio samo rastui
odsjaj na njegovom profilu, blaga svetlost koja je zraila sa
pozornice na zamraenu dvoranu. Duboki nabori baruna svuda
su oiveli; mala, ukraena ogledala privrena na prednjem delu
galerija i loa i sama su postala svetlost.
Divan je bio ovaj mali prostor, na prostor. Kapija sveta za nas
kao smrtna bia. I najzad - kapija samog pakla.
Kad sam zavrio, stao sam na daske i posmatrao pozlaenu
ogradu, nov luster koji je visio sa plafona, i gore, u luk iznad naih
glava sa okaenim maskama komedije i tragedije, kao dva lica koja
izviru iz jednog vrata.
Ovo zdanje je izgledalo mnogo manje kada je bilo prazno. Ali,
nijedno pozorite u Parizu nije izgledalo vee kada je bilo
ispunjeno.
Spolja je dolazila zagluujua buka bulevarskog saobraaja, tihi
ljudski glasovi, koji su se, tu i tamo, izdizali kao varnice iz opteg
mrmora. Mora da je u blizini protutnjala neka velika i teka koija
jer se sve u pozoritu blago zadrmusalo: plamenovi svea u
odnosu na svoja postolja, divovska pozorina zavesa se zanela
ulevo pa udesno, u pozadini scenografija na kojoj je bila lepo
oslikana bata sa oblacima iznad nje.
Proao sam pored rupe za orkestar, gde je bio Niki - nije me on
nijedared pogledao - zatim sam siao niz male stepenice iza njega i
priao mu sa violinom.
Gabrijela se ponovo povukla iza kulisa, siunog, bezoseajnog i
strpljivog lica. Leerno naslonjena na gredu kao neki udnovat
dugokosi mukarac, odmarala se. Spustio sam violinu preko
Nikijevog ramena i spustio je u njegovo krilu. Osetio sam da se
pomerio, kao da je duboko uzdahnuo. Potiljkom se naslonio na
mene. Polako je podigao svoju levu ruku da uhvati violinu za vrat,
a desnom rukom je prihvatio gudalo.
Sagnuo sam se i spustio svoje ruke na njegova ramena. Poljubio
sam ga u obraz. Nije bilo ljudskog mirisa. Ni ljudske topline. Ovo je
bila samo statua mog nekadanjeg Nikolasa.
Sviraj, apnuo sam. Sviraj sada samo za nas.
Polako se okrenuo prema meni i prvi put od trenutka Mranog
dara pogledao me u oi. Ispustio je neki jedva ujan zvuk. Bilo je to
neto tako zgreno da se inilo kao da vie ne moe da govori.
Onesposobljeni organi govora. A onda je preao jezikom preko
usne i veoma tiho, da sam ga jedva uo, ree:
avolji instrument.
Da, rekao sam. Ako u to veruje, veruj, ali sviraj!
Njegovi prsti su oklevali iznad ica. Vrkom prsta je kucnuo po
upljem drvetu. A onda je, drhui, povukao ice ne bi li ih
natimovao; veoma polako i savreno koncentrisan povlaio je
ivije kao da je ovaj proces otkrivao prvi put.
Negde su se na Bulevaru smejala deca. Drveni tokovi estoko
su kloparali po kaldrmi. Isprekidani tonovi bili su otri,
neusklaeni i zaotravali su napetost.
Na trenutak je prislonio instrument na svoje uho. inilo mi se
kao da se nije pomerio itavu venost, a potom je ustao. Izaao
sam iz prostora za muziku i otiao do klupa. Stajao sam i zurio u
njegovu siluetu - mranu naspram sjaja osvetljene pozornice.
Okrenuo se licem prema praznom gledalitu, kao to je to radio
toliko puta tokom pauze u predstavi, i podigao violinu do svoje
brade. U jednom trenutku, tako munjevitom da mi se uinio kao
blesak svetlosti u mom oku, spustio je gudalo preko ica.
Prvi grleni akordi prolomili su se tiinom; bili su rastezani kao
da su postajali sve dublji, grebui dno samog zvuka. A onda su
tonovi postajali sve vii, bogatiji, mraniji i kretaviji, kao da su
alhemijom bili ispumpavani iz krhke violine, sve dok besna bujica
melodije odjednom nije ispunila dvoranu.
inilo se kao da se muzika kovitla mojim telom, kao da prolazi
kroz same moje kosti.
Nisam mogao da vidim pokrete njegovih prstiju, bievanje
gudala; sve to sam mogao da uoim bilo je klaenje njegovog tela,
njegovo izmueno dranje dok je putao da ga muzika savija,
naginje napred, baca unazad.
Muzika je postala ohola, kretea, bra, ali, i pored toga, zvuk
svake pojedinane note bio je isto savrenstvo. Bilo je to
izvoenje bez napora, virtuoznost koja je prevazilazila smrtne
snove. Violina je govorila, a ne samo svirala, violina je zahtevala,
violina je priala priu.
Muzika je bila jadikovanje, budunost uasa, koji se okretao oko
sebe u ritmu hipnotikog plesa, trzala je Nikija sve ee sa jedne
na drugu stranu. Njegova je kosa bila blistava neuredna masa na
svetlu pozorinih svea. Krvavi znoj je izbijao iz njega. Mogao sam
da namiriem krv.
I ja sam se presamitio; povlaio sam se od njega, spustio sam se
na klupu i uurio se, kao to su to ve jednom ranije u ovom
pozoritu uradili prestravljeni smrtnici preda mnom.
I shvatio sam, shvatio sam odmah i u potpunosti da je violina
priala o svemu onom to se Nikiju dogodilo. To je bilo kao da se
mrak rasprsnuo, tama razlila, a njegova lepota je bila kao sjaj
tinjajueg ara; bilo je samo onoliko sjaja da pokae koliki je
zapravo bio taj mrak.
Gabrijela se, takoe, napinjala da umiri svoje telo u ovom
snanom napadu, zgrenog lica, ruku pritisnutih uz glavu. Njena
lavlja griva na glavi oslobodila se oko nje, dok su joj oi bile
zatvorene.
Ali jo jedan zvuk se zauo kroz istu poplavu pesme. Oni su bili
ovde. Uli su u pozorite i pribliavali su nam se kroz kulise.
 Muzika je dostigla neverovatne visine; zvuk bi na trenutak
utihnuo da bi se ponovo uzdigao. Meavina oseanja i iste logike
odvela ju je izvan granica podnoljivog. A opet, ona se nastavljala.
Ostali su polako poeli da se pojavljuju iza pozorinih zavesa -
prvo dostojanstvena Eleni, zatim deak Loren i najzad Feliks i
Judina. Akrobate i ulini igrai - to su sada bili. Nosili su i njihovu
odeu; mukarci su nosili bele helanke ispod lakrdijake odee
koja je visila sa njih, a ene su nosile dugake enske gae ispod
nabranih haljina i baletanke na nogama. Crvenilo je svetlucalo na
njihovim besprekornim belim licima, a crni kreon isticao je
njihove blistave vampirske oi.
Klizili su prema Nikiju kao da su bili privueni nekim
magnetom. Njihova se lepota rascvetala jo vie poto su se nali u
sjaju pozorinog osvetljenja; kosa im se svetlucala, pokreti su im
bili okretni i makasti i imali su zanesene izraze lica.
Niki se polako okrenuo ka njima grei se, dok se melodija
pretvarala u mahnitu molitvu, koja je posrtala, rasla i vritala kroz
notnu skalu.
Eleni je razrogaeno zurila u njega, kao da je u isto vreme bila i
uasnuta i opinjena. Zatim je usporenim dramatinim pokretom
podigla ruke iznad glave; telo joj je bilo napeto, a vrat joj je postao
jo graciozniji i izdueniji. Druga vampirka je, napravivi okret,
podigavi koleno i ispruivi prste nadole, napravila prvi plesni
korak. Ali visoki mukarac je bio taj koji je iznenada uhvatio ritam
Nikijeve muzike dok je trzao glavom u stranu i pomerao ruke i
noge kao velika marioneta koju su pokretala etiri konopca sa
zabatne grede.
Ostali su to videli. Videli su marionete na Bulevaru. Iznenada su
svi poeli mehaniki da se pomiu trzavim isprekidanim
pokretima, drvenih, potpuno bezizraajnih lica.
Proela me je snana, ledena navala uivanja, kao da sam
odjednom mogao da diem u ogavnoj toploti muzike; jeao sam sa
zadovoljstvom dok sam ih posmatrao kako se bacakaju, nezgrapno
hodaju, zabacuju noge i stopala do plafona i kako se vitlaju na
svojim nevidljivim konopcima.
 Dolo je do promene. On je sada svirao za njih, a oni su igrali za
njega.
Koraknuo je prema pozornici, preskoio preko zadimljenog
udubljenja za pozorine svee i spustio se meu njih. Svetlost se
odbijala od instrumenta i od njegovog svetlucavog lica.
Novi lakrdijaki podsticaj zahvatio je beskonanu melodiju -
skraivanje; ono je uzdrmalo pesmu i inilo je jo ogorenijom, a
opet milom u isto vreme.
Trzave, ukruene marionete su ga opkoljavale, gurale ga i
poskakivale po daskama. irili su prste, mlatili glavama sa jedne
na drugu stranu, igrali su i okretali se sve dok nisu izgubili svoj
utogljeni stav, kada Nikijeva melodija poe da se pretvara u bolnu
tugu, a ples automatski postade tean, dirljiv i lagan.
inilo se kao da ih kontrolie jedan um, kao da pleu u ritmu
Nikijevih misli i njegove muzike. Dok je svirao, poeo je i on da
plee sa njima u ritmu, koji je postajao sve bri poto se sada
pretvarao u seoskog violinistu za obrednom logorskom vatrom.
Skakutali su u parovima kao seoski ljubavnici; ena su vitlale
suknjama, mukarci su klicali dok su podizali ene, pravili su
pokrete koji su odisali najnenijom ljubavlju.
Ukoeno sam zurio u njih: natprirodni plesai, udovini
violinista, udovi koji se pokreu neljudskom sporou i munom
gracioznou. Muzika je bila kao vatra koja je sve nas uvlaila u
sebe.
Sada je vritala bolom, uasom, istom pobunom due protiv
svih stvari. A sve to videlo se na njihovim licima, koja su, dok su se
grila u mukama, bila nalik maskama tragedije koje su bile
uklesane u luk iznad njih; znao sam da u, ako im ne okrenem
lea, poeti da ridam. Vie nisam hteo to da sluam, niti da gledam.
Niki se klatio tamo-amo, kao da je violina bila zver koju vie nije
mogao da savlada. Nabadao je ice kratkim, jakim udarcima
gudala.
Plesai su se kretali ispred njega i iza njega, grlili su ga i
iznenada ga uhvatili kada je podigao ruke uvis, drei violinu
visoko iznad glave.
 Iz njega je izbio glasan i prolamajui smeh. Njegove su se grudi
tresle u tom ritmu, ruke i noge su mu se drmusale. Onda je pognuo
glavu i fiksirao me pogledom. Zavritao je najjae to je mogao:
PREDSTAVLJAM VAM POZORITE VAMPIRA! POZORITE
VAMPIRA! NAJVEI SPEKTAKL NA BULEVARU!
Ostali su zapanjeno gledali u njega. A opet, kao da su jedan um,
oni zatapae rukama i kriknue. Poskoili su u vazduh ispustivi
pri tom krike radosti. Zagrlili su ga i poljubili. Pleui ukrug,
okretali su ga svojim ispruenim rukama. Smeh je postao glasniji i
prolamao se iz svih njih podjednako, a on ih je i sm grlio i
odgovarao im na njihove poljupce. Svojim dugakim ruiastim
jezicima lizali su krvav znoj sa njegovog lica.
Pozorite vampira! Odvojivi se od njega, obratili su se
nepostojeoj publici, svetu. Klanjali su se pozorinim svetiljkama,
veselili se, podvriskivali, skakali su na zabatne grede, a onda su
skakali nazad dole, od ega se jako tresla drvena pozornica.
Iezao je i poslednji trzaj muzike; zamenila ga je ova
kakofonija vriske, lupnjave i smeha, nalik na zvonjavu zvona.
Ne seam se trenutka kada sam im okrenuo lea. Ne seam se
kada sam se stepenicama popeo na pozornicu i proao pored njih.
Ali mora da sam to uradio.
Jer sam se odjednom naao za uzanim i niskim stolom u svojoj
maloj garderobi, leima okrenut oku, savijenog kolena, glave
naslonjene na hladno ogledalo. I Gabrijela je bila tu.
Duboko sam disao, a zvuk tih udisaja mi je smetao. Video sam
svoje stvari - periku koju sam nosio na pozornici, kartonski tit - i
one su u meni izazvale jake emocije. Guio sam se. Nisam mogao
da mislim.
Tada se Niki pojavio na vratima, gurnuo Gabrijelu u stranu
takvom snagom da ju je to zapanjilo, kao i mene, uperio prst u
mene i rekao:
Zar ti se ne dopada muzika, moj dragi gospodaru?, upitao me
je, pribliavajui mi se; rei je izgovarao u nizu, tako da je zvualo
kao da je u pitanju bila jedna jedina re. Zar se ne divi njenoj
velianstvenosti, njenom savrenstvu? Zar nee i Pozorite
vampira da daruje noviem kraljevstva kad ih poseduje u
tolikoj meri? Kako ti se sada ini novo zlo, tetna gusenica u srcu
rue, smrt u samom sreditu stvari...
Iz mutavosti je preao u pravu brbljivost, a ak i kada bi prestao
da pria, tihi, nerazumni i pomamni zvuci i dalje bi dopirali sa
njegovih usana, kao voda sa izvora. Njegovo lice je bilo izmueno,
kruto i caklilo se od krvavih kapljica koje su visile sa njega i
mrljale beli lan na njegovom vratu.
Iza njega se prolomio skoro nevin smeh ostalih, sem Eleni, koja
je gledala preko njegovog ramena i zduno pokuavala da razume
ta se stvarno meu nama deava.
Smejui se i kezei se, pribliavao mi se. Gurajui me prstom u
grudi, ree mi:
Reci neto! Zar ne vidi ovu divnu parodiju, svu ovu
nadarenost? Udario se pesnicom u grudi. Dolazie na nae
nastupe, punie nae krinje zlatom, a nikada im nee ni na pamet
pasti koga daruju i ta buja tik kraj njih samih. U stranjim
prolazima hranimo se njima, a oni nam tapu pred osvetljenom
pozornicom...
Smeh deaka iza njega. Zveket daira. Milozvuan i tih glas one
vampirke koja je pevala. Kao mana koja se rastvara, smeh
mukarca koji uvebava pokrete jurcajui ukrug kroz uskomeanu
zavesu.
Niki se toliko pribliio da je svetlost iza njega nestala. Nisam
video Eleni.
Velianstveno zlo!, rekao je. Bio je ispunjen zlobom, a njegove
bele ruke izgledale su kao kande morske nemani koja je svakog
trenutka mogla da se pokrene i rastrgne me. Sluiti bogu tamne
ume onako kao to mu nikada nije bilo slueno, i to u samom
sreditu civilizacije. Zato si i spasao pozorite. Iz tvog galantnog
pokroviteljstva izrodila se ova uzviena rtva.
To je tako sitno! rekao sam. Samo je lepo i pametno, i nita
vie.
 Moj glas nije bio preglasan, ali ga je nagnao da snizi glas, a
ostale da uute. ok se kod mene pretvorio u jednu posve
drugaiju emociju - ne u manje bolnu, ali u onu koja se lake mogla
podneti.
Nita se vie nije ulo sem zvukova koji su dopirali sa Bulevara.
Iz njega je izvirao bljetavi bes; zenice su mu bile nemirne dok me
je gledao.
Ti si laov, ogavni laov, rekao je.
Nema u tome nikakve velianstvenosti, odgovorio sam.
Nema nieg uzvienog. Glupavi i bespomoni smrtnici. Rugamo
im se, a onda odavde izlazimo da im oduzmemo ivot na isti onaj
dobro znan i jednostavan nain - jedna smrt za drugom u svoj
neizbenoj okrutnosti i bedi da bismo mi mogli da ivimo. I ljudi
ubijaju druge ljude! Sviraj svoju violinu zauvek. Plei kako ti je
volja. Prui im zadovoljstvo koje su ti platili ako te to ispunjava i
ako je to nain da prodere venost! To je samo pametno i lepo.
Gaj u Divljem vrtu. Nita vie.
Podli laove!, ree stisnutih zuba. Ti si boja budala, eto ta
si. A ta si ti koji poseduje Mrani dar, koji se izdie iznad svega i
koji sve ini besmislenim, uradio sa njim u onim mesecima kada si
sm gospodario iz Magnusove kule, ta, osim to si pokuavao da
ivi kao dobar ovek? Dobar ovek!
Bio je dovoljno blizu da je mogao da me poljubi, a njegova
krvava pljuvaka prtala je po mom licu.
Mecena umetnosti!, zareao je. Porodini darodavac, na
darodavac! Napravio je korak unazad; sve vreme me je prezrivo
posmatrao. Mi emo preuzeti ovo malo pozorite koje si ti
pozlatio i ukrasio barunom, rekao je, i ono e sluiti avoljim
silama velianstvenije nego to je to ikada koven uspeo.
Okrenuo se i pogledao u Eleni. Bacio je pogled i na ostale.
Napraviemo lakrdiju od svega to je sveto. Sve emo ovekoveiti
jo veom prostotom i svetogrem. Sve emo zaprepastiti. Sve
emo obmanuti. A iznad svega - cvetaemo od njihovog zlata, kao i
od njihove krvi, a meu njima postaemo snaniji.
 Da, rekao je deak iza njega. Postaemo nepobedivi. Dok je
zurio u Nikolasa, lice mu je poprimilo ludaki izgled, izgled
fanatika. Imaemo svoja imena i skrovita u samom sreditu
njihovog sveta.
I mo nad njima, rekla je druga vampirka, i povoljan poloaj,
odakle emo ih izuavati, upoznavati i gde emo usavravati svoje
metode za njihovo unitenje, ako nam se prohte.
Ja elim pozorite, rekao mi je Nikolas. elim da mi ga da.
Ugovor, novac da ga ponovo otvorim. Moji pomonici su ovde i
spremni su da budu uz mene.
Dobie ga ako to eli, odgovorio sam. Tvoje je ako je to
nain da te se reim - i tebe, i tvoje zlobe, i tvog uvrnutog uma.
Ustao sam od toaletnog stoia i krenuo ka njemu; uinilo mi se
da pokuava da mi preprei put. Dogodilo se neto neoekivano.
Kada sam video da nema nameru da se pomeri, pobesneo sam i
srdba je kao nevidljiva pesnica izletela iz mene. Video sam da se
pomerio unazad kao da ga je pesnica pogodila. Snano je udario o
zid.
Morao sam da se oslobodim ovog mesta istog trenutka. Znao
sam da je Gabrijela samo ekala da krene za mnom. Ali, nisam
otiao. Zastao sam i pogledao u njega. Bio je prilepljen za zid kao
da nije mogao da se pomeri. Gledao me je postojanom mrnjom,
nerazvodnjenom nekadanjom ljubavlju, kao to je sve vreme i bio
sluaj.
Ali eleo sam da razumem, zaista sam eleo da shvatim ta se
dogodilo. Ponovo sam mu priao u tiini, ali ovog puta sam ja bio
taj koji je bio zlokoban; ruke su mi bile nalik na kande. Mogao
sam da osetim njegov strah. Svi su oni, osim Eleni, bili preplaeni.
Zaustavio sam se kada sam mu se sasvim pribliio, a on je
pogledao pravo u mene, kao da je tano znao ta sam nameravao
da ga pitam.
Sve je ovo nesporazum, ljubavi moja, rekao je. Otrov u reima.
Ponovo mu je izbio krvavi znoj, a oi su mu se sijale kao da su bile
mokre. Uradio sam to kako bih povredio druge, zar ne razume?
Svirao sam violinu da ih razbesnim, da sebi obezbedim ostrvo
kojim oni ne mogu da vladaju. Gledali bi moju propast i ne bi mogli
nita da urade.
Nisam odgovorio. eleo sam da nastavi.
A kada smo odluili da idemo u Pariz, mislio sam da emo u
Parizu umreti od gladi, da emo sve vie i vie propadati, sve dok
na kraju sasvim i ne propadnemo. To je bilo ono to sam ja hteo,
vie nego ono to su oni eleli - da ja, voljeni sin, uspem u njihovim
oima. Mislio sam da emo propasti! Trebalo je da propadnemo.
O, Niki..., apnuo sam.
Ali ti nisi propao, Lestate, rekao je, podigavi obrve. Glad,
hladnoa -nita od toga te nije zaustavilo. Ti si bio pobednik!
Srdba je pojaala njegov glas. Ti se nisi opijao do smrti i
zavravao u jarku. Sve si okrenuo naglavake! Ti si na svaki vid
prokletstva koji je iskrsavao odgovarao optimizmom, i nije bilo
kraja tvom entuzijazmu i tvojoj strasti, oni su iz tebe prosto
izvirali - kao i svetlost, uvek ta svetlost. U savrenom skladu sa
koliinom svetlosti u tebi bila je koliina mraka u meni. Svaki
zanos me je probadao i stvarao svoju meru mranjatva i oaja! A
onda: magija. Kada si dobio magiju, o ironijo nad ironijama, ti si
me titio od nje! I ta si uradio sa njom osim to si koristio svoje
satanske moi da oponaa ponaanje dobrog oveka!
Okrenuo sam se. Video sam da su se ostali razbeali po
senkama, a najdalje od svih stajala je Gabrijela. Video sam svetlost
na njenoj ruci dok ju je podizala i pozivala me da doem.
Niki mi je dotakao ramena. Mogao sam da osetim kako mrnja
kroz njegov dodir dopire do mene. Odvratno je kad vas neko
dodirne sa mrnjom.
Kao bezumni sunev zrak unitio si slepe mieve drevnog
kovena!, apnuo je. S kojim ciljem? ta to znai biti ubilako
udovite ispunjeno svetlou!
Okrenuo sam se, oamario ga i tako ga zafrljaio u garderobu da
je desnom rukom razbio ogledalo, a glavom udario u najdalji zid.
Jedan trenutak je leao kao neto polomljeno na hrpi stare
odee, a zatim se u njegovim oima ponovo pojavila odlunost, a
njegovo se lice razneilo u sporom osmehu. Uspravio se i polako
je, kao to bi to uradio neki ogoreni smrtnik, otresao svoj kaput i
namestio kosu.
Uradio je to na isti nain kao i ja ispod Les Inosanta kada su me
otmiari bacili u prainu.
Nastupio je sa istim dostojanstvom, a osmeh mu je bio grozniji
od svih osmeha koje sam ikada video.
Prezirem te, rekao je, ali sam s tobom zavrio. Od tebe sam
dobio mo i znam kako da je koristim, za razliku od tebe. Napokon
se nalazim u kraljevstvu, i odluio sam da trijumfujem u njemu! U
mraku smo sada jednaki. Dae mi pozorite jer mi to duguje, a ti
ionako spada u darodavce, ti si davalac zlatnih novia gladnoj
deci, zar ne? I vie nikada neu pogledati u pravcu tvoje svetlosti.
Proao je pored mene i rairio ruke prema ostalima.
Doite, lepotice i lepotani moji, doite, ekaju nas komadi koje
treba da napiemo, posao kojim treba da se pozabavimo. Ima
stvari kojima treba da vas nauim. Ja znam ta su smrtnici.
Moramo ozbiljno da se usredsredimo na stvaranje mrane i divne
umetnosti. Napraviemo koven koji e biti moniji od bilo kog
drugog. Uradiemo ono to nikada niko nije uradio.
Uplaeni, ostali su pogledali u mene; oklevali su. U ovom
mirnom i tihom trenutku zauo sam sebe kako uzimam dubok
dah. Moj se vidokrug rairio. Ponovo sam video prostrane kulise
oko nas, visoke zabatne grede, oslikane zidove koji su sekli mrak,
a iza svega toga - maleni plamen du podnoja pranjave
pozornice. Video sam pozorite ovenano senkom i znao sam, u
jednom bezgraninom seanju, sve to se ovde odigralo. Video
sam kako se iz jedne none more raa druga i priu kojoj je doao
kraj.
Pozorite vampira, proaputao sam. Izveli smo Mrani trik u
ovom malom prostoru. Niko se nije usudio da odgovori. Nikolas
se samo smekao.
Dok sam se okretao da napustim pozorite, podigoh ruku; tim
gestom oterah ih ka njemu. Rekao sam svoje zbogom.
 Nismo se nalazili daleko od svetlosti bulevara kada sam zastao
u mestu. Bez ijedne rei, opselo me je hiljadu uasa - da e Arman
doi i unititi ga, da e ga njegova nova braa i sestre napustiti
nakon to se umore od njegovog ludila, da e ga pronai ujutro
kako tumara ulicama nesposoban da pronae utoite od sunca.
Pogledao sam u nebo. Nisam mogao ni da govorim, ni da diem.
Gabrijela me je zagrlila i ja sam je drao; zagnjurio sam svoje
lice u njenu kosu. Njena je koa bila poput hladnog baruna, kao i
njeno lice i njene usne. Njena me je ljubav okruivala udovinom
istotom, koja nije imala nikakve slinosti sa ljudskim srcima i
mesom.
Podigao sam je i zagrlio. U tom mraku smo bili kao ljubavnici
isklesani od istog kamena, a on nije imao nikakva seanja na
odvojeni ivot.
On je napravio svoj izbor, sine moj, rekla je. ta je uinjeno,
uinjeno je. Oslobodio si ga se.
Majko, kako to moe da kae?, apnuo sam. On nije znao.
Jo uvek ne zna...
Pusti ga, Lestate, rekla je. Oni e brinuti o njemu.
A ja sada moram da pronaem onog avola Armana, zar ne?,
upitao sam umorno. Moram da ga nateram da ih ostavi na miru.

Sledee veeri, kada sam stigao u Pariz, saznao sam da je Niki

ve bio kod Roea.
Doao je sat ranije; udarao je u vrata kao pomahnitao. Viui iz
senke, zahtevao je da mu se preda ugovor za pozorite, kao i novac
koji sam mu ja navodno obeao. Pretio je Roeu i njegovoj
porodici. Roeu je, takoe, rekao da napie pismo Renou i njegovoj
trupi u London i da mu kae da se vrate kui, da imaju novo
pozorite i da ih ono eka. Kada je Roe to odbio, zahtevao je da
mu se da adresa glumaca u Londonu i poeo je da pretura po
Roeovom radnom stolu.
 Pobesneo sam kada sam to uo, ali nita nisam rekao. Dakle,
ovaj novopeeni demon, ovaj bezobziran i pomahnitali monstrum
napravie od svih njih vampire, je l?
To se nee dogoditi.
Rekao sam Roeu da odmah poalje kurira u London da im kae
da je Nikolas de Lenfon izgubio razum. Glumci ne smeju da se
vrate kui.
Zatim sam otiao na Bulevar du Templ i pronaao ga na
pozorinoj probi - uzbuenog i ludog kao to je i ranije bio.
Ponovo je na sebi imao modernu odeu i stari nakit iz vremena
kada je bio omiljeni sin svog oca, ali mu je zato mana bila
iskrivljena, hulahopke srozane, a kosa raerupana i nenegovana
kao kod zatvorenika Bastilje koji sebe nije video u ogledalu
dvadeset godina.
Pred Eleni i ostalima, rekao sam mu da nee nita dobiti od
mene ako mi ne obea da nijedan pariski glumac ili glumica nikada
nee biti zaklani ili zavedeni od strane novog kovena, da Renoa i
njegovu trupu nikada nee vratiti u Pozorite vampira, niti sada
niti u budunosti, da Roeu, koji e kod sebe drati novac za
pozorite, ne sme ni dlaka da fali s glave.
Smejao mi se i ismejavao me je kao to je to radio i ranije, ali ga
je Eleni uutkala. Bila je uasnuta kada je ula ta je uradio. Ona je
bila ta koja je dala obeanja i iskamila ih od ostalih. Ona ga je
zaplaila i zbunila zbrkanim govorom o drevnim pravilima i
naterala ga da se povinuje.

Eleni je bila ta kojoj sam, najzad, dao da vodi Pozorite

vampira, a zaradu, koja je trebalo prvo da proe kroz Roeove
ruke, mogla je da koristi kako je elela.

Pre nego to sam otiao od nje te noi, upitao sam je ta zna o

Armanu. Gabrijela je bila sa nama. Ponovo smo bili u prolazu, blizu
vrata pozornice.
 On posmatra, odgovorila je Eleni. Ponekad nam dozvoli da ga
vidimo. Njeno lice me je zbunjivalo. Bilo je tuno. Ali sam bog
zna ta e uraditi, dodala je uplaeno, kada otkrije ta se ovde
stvarno deava.
 1

Prolena kia. Pljusak svetlosti koji je potpuno

skvasio svaki novoizrasli list na ulinom drveu,
svaku kocku plonika, kia koja provlai svetlost
kroz samu prazninu mraka.
Bal u kraljevskoj palati.
I kralj i kraljica su bili tamo; plesali su sa narodom. Razgovori u
senci spletki. Ko za to uopte mari? Carstva ionako doivljavaju i
uspone i padove. Samo da ne zapale slike u Luvru, toliko.
Ponovo sam izgubljen u moru smrtnika; svea put i rumeni
obrazi, humke napuderisanih kosa povrh enskih glava sa
smenim eirima na njima: pravi brodovi sa tri jedra, majuna
stabla, male ptice. Pejzai bisera i mani. irokogrudi mukarci
koji se epure kao pevci u svojim satenskim kaputima nalik
paperjastim krilima. Dijamanti su mi vreali oi.
Na trenutke bi mi glasovi dodirivali povrinu koe, smeh bi
postajao odjek bezbonitva, plamenovi svea postajali bi
zaslepljujui, a talasi muzike odbijali bi se o zidove.
Kia koja pljuti ispred otvorenih vrata.
Miris smrtnika neno je milovao moju glad. Bela ramena, bledi
vratovi, snana srca koja udaraju u venom ritmom, tolika koliina
raznolikosti meu ovom nagom decom skrivenom obiljem, divljaci
koji ive umotani u barunu, ukraeni vezom, sa bolnim nogama
zbog visokih potpetica i sa maskama oko oiju koje lie na kraste.
Vazduh izlazi iz jednog tela i ulazi u drugo. A muzika? Da li se i
ona, kao to stara poslovica kae, deli od uha do uha? Udiemo
svetlost, udiemo muziku, udiemo i trenutak dok prolazi kroz
nas.
Povremeno bi se neki pogled, sa jedva primetnim trakom
izvesnog oekivanja, zadrao i na meni. Zastajali bi od samog
pogleda na moju belu kou, ali u emu se ona toliko razlikovala od
njihovog tako nenog bledila, koje su postizali putanjem krvi iz
svojih vena? (Ah, dopustite mi da vam pridrim lavor i popijem je
kasnije!) A ta su bile moje oi, ta su one predstavljale u ovom
svekolikom moru lanih dijamanata?
Njihova doaptavanja su, meutim, klizila oko mene. A ti mirisi,
oh! nijedan nije bio nalik onom drugom. Sporadini pozivi od
smrtnika dolazili su do mene kao da su bili glasno izreeni, oseali
su ono to sam bio, a ja sam oseao poudu.
Na nekom drevnom jeziku izgovarali su dobrodolicu smrti;
udeli su za njom kao da je smrt hujala prostorijom. Ali, da li su
zaista znali? Naravno da nisu. Nisam znao ni ja! U tome je i bila
sutina sveg toga uasa! Ko sam bio ja da otkrijem tu tajnu, da
toliko udim da je podelim sa nekim, da toliko elim da prisvojim
onu vitku enu koja tamo stoji i isisam krv iz bucmastog mesa
njene okrugle male dojke.
Muzika je nastavila da svira, ljudska muzika. Na trenutak su se i
boje ove odaje rasplamsale kao da e se ceo svet rastoiti. Glad se
izotravala. To vie nije bila samo ideja. Moje su vene pulsirale u
taktu gladi. Neko e umreti. Isisan do kraja za manje od trenutka.
Ne mogu da izdrim da razmiljam o tome kada znam da e se to
uskoro dogoditi: moji prsti na neijem grlu, oseaj krvi u veni koja
pulsira, oseaj da meso posustaje i predaje je meni! Gde? Ovo je
moje telo, moja krv.
Poalji svoju snagu, Lestate, kao jezik reptila koji u trenu grabi
odgovarajue srce.
Debeljukaste male ruke zrele za muu, lica mukaraca na
kojima tek izbrijana brada tako divno sija, miii koji se vrpolje
pod mojim prstima - nema vam pomoi!
Ispod sve ove boanstvene hemije, ove panorame koja odbija
da prihvati raspadanje, odjednom videh kosti!
Lobanje ispod ovih smenih vlasulja, dve zjapee rupe koje pilje
iza rairene i podignute lepeze. Odaja prepuna posruih kostura,
koji samo ekaju zvuk Paklenih zvona. Upravo onako kako sam
video publiku one noi u Renoovom pozoritu kada sam im
pokazao svoje trikove i na smrt ih preplaio. Takav uas bi trebalo
da osete i svi ovi ljudi u odaji.
 Morao sam da izaem. Napravio sam krajnje pogrenu procenu.
Ovo je bila smrt, i mogao sam da je izbegnem samo pod uslovom
da pobegnem odavde! Ali, bio sam upetljan u klupko ovih
smrtnika, kao da je ovo udovino mesto bilo zamka za vampira.
Ako bih odjurio, stvorila bi se opta panika u balskoj dvorani. Dao
sam sve od sebe da se neprimetno i polako proguram do
otvorenih vrata.
Krajikom oka - kao mrlju satena i filigrana, kao neto to mi se
gotovo samo priinilo - ugledah Armana, oslonjenog na udaljenom
zidu.
Arman.
Ako me je i dozivao, nisam ga uo. Ako je i bilo pozdrava, nisam
ga sada mogao osetiti. Taj blistavi stvor, sa dragim kamenjem i
nabranom ipkom na sebi, samo me je posmatrao. Ova vizija
predstavljala je samo olienje Pepeljuge kada se pojavila na balu,
olienje Uspavane lepotice kada je tek otvorila oi ispod gomile
pauine, koju je jednim pokretom svoje tople ruke sklonila.
Zasoptao sam od samog pogleda na to otelovljenje lepote.
Da, savrena smrtnika odea, a opet, on je u njoj izgledao jo
neprirodnije; lice mu je i previe bletalo, a njegove tamne i
nedokuive oi povremeno su se sijale kao da su prozori pakla i
kad je do mene dopro njegov glas, bio je tih i skoro zadirkujui
prisiljavajui da se usredsredim ne bih li ga uo:
Cele si me noi traio, rekao je, i evo me, ekam te. Sve vreme sam
te ekao.
Mislim da sam ak tada, dok sam stajao ne mogavi da odvratim
pogled od njega, oseao da nikada, tokom svih godina kojima u
lutati zemljom neu iskusiti takvo jasno saznanje o savrenom
uasu koji smo predstavljali.
Kako je bolno nevin izgledao usred cele ove gomile.
Dok sam gledao u njega, ukazale su mi se kripte, a uo sam i
udarce bubnjeva. Video sam i bakljama osvetljena polja na koja
nikada nisam kroio, uo nejasno pojanje, osetio toplinu divljih
vatri na svom licu. Ove vizije nije dobrovoljno odailjao. Pre e biti
da sam ih sm izvlaio iz njega.
 Nikolas, meutim, nikada nije bio toliko privlaan, smrtan ili
besmrtan. Gabrijela me nikada nije u toj meri uinila robom svojih
strasti.
Dragi boe, ovo je ljubav, ovo je elja! Sve moje preanje
ljubavi bile su samo senka u poreenju sa ovim.
inilo se da mi je nekim amornim pulsom misli predoio da je
bilo glupo od mene ako sam, makar i na trenutak, pomislio da nee
tako i biti.
Ko moe da voli nas, tebe i mene, kao to moemo da volimo
jedan drugog, apnuo mi je i uinilo mi se kao da mu se usne zaista
i miu.
Ostali su ga pogledali. Video sam ih kako se neobino usporeno
pomeraju. Zapazio sam da bacaju poglede ka njemu. Video sam
kako je, dok je sputao glavu, svetlost pala na njega na neki novi i
sveobuhvatniji nain.
Krenuo sam ka njemu. Izgledalo je kao da je podigao desnu
ruku, pozvao me, a onda kao da to nije uradio; zatim se okrenuo i
ja ispred sebe ugledah figuru mladia - uskog struka i ravnih
ramena, visokih i vrstih listova ispod svilenih hulahopki - deaka
koji se okrenuo dok je otvarao vrata, a onda ponovo dao znak
rukom.
Pala mi je na pamet ludaka misao.
Krenuo sam za njim; inilo se kao da se nita od prethodnog
nije ni dogodilo. Nije bilo kripte ispod Les Inosanta, a on nije bio
onaj drevni i zloglasni avo. Nalazili smo se na nekakvom
bezbednom tlu.
Pretvorili smo se u zbir udnji, i to nas je spaavalo. A prostran
i neiskuan uas moje besmrtnosti je iezao, i mi smo plovili
mirnim i bezbednim morima. Dolo je vreme da padnemo jedan
drugom u naruje.
Nalazili smo se u mranoj, praznoj i hladnoj prostoriji. Buka
bala inila se veoma daleka. Bio je zagrejan krvlju koju je ispio i
mogao sam da ujem njegovo mono srce. Privukao me je blie k
sebi, dok su ispod visokih prozora arala svetla koija koje su
prolazile, sa svojim nejasnim i neprekidnim zvucima koji su
odzvanjali bezbednou i udobnou, i svim onim to je inilo
Pariz.
Nikada nisam umro. Svet je ponovo bio na svom poetku.
Ispruio sam ruke i osetio njegovo srce naspram sebe; dozivao
sam Nikolasa i pokuavao da ga upozorim, da mu kaem da smo
svi prokleti. Na je ivot sipio, kap po kap, iz naih ruku i,
ugledavi jabukovo drvee u vonjaku, uronjeno u zelene suneve
zrake, imao sam utisak da u poludeti.
Ne, ne, najdrai moj, aputao je, nita sem mira, slasti i tvojih
ruku u mojima.
Ti zna da je to bio prokleti nesreni sluaj!, odjedared sam
apnuo. Ja nisam eleo da postanem avo. Plaem kao neko
nestalno dete. Hou da idem kui.
Da, da, njegove su usne imale ukus krvi, ali ne ljudske krvi. Bila
je nalik eliksiru koji mi je Magnus nekada pruio. Osetio sam kako
uzmiem. Ovog puta sam mogao da pobegnem. Dobio sam jo
jednu ansu. Toak je obrnuo pun krug.
Vikao sam da neu piti. Ne, neu. A onda osetih kako se dva
vrela vretena zarie duboko u moj vrat, a potom osetih i u duu.
Nisam mogao da se pomerim. Kao to je dolo i one noi, i sada
je nadolazilo ushienje, neto to je hiljadu puta prevazilazilo
oseaj koji sam imao kada sam u rukama drao smrtnike. Znao
sam ta je radio! Hranio se mnome! Isisavao me je.
Spustivi se na kolena, osetio sam kako me pridrava, dok je
krv curila iz mene u takvim mlazevima da nisam mogao da je
zaustavim.
avole!, pokuao sam da vritim. Izvlaio sam tu re iz sebe
sve dok se nije prolomila sa mojih usana, a ukruenost nestala iz
mojih udova. avole!, urliknuo sam ponovo, uhvatio ga u
njegovom zanosu i odbacio ga nazad na pod.
U trenutku sam ga uhvatio rukama i, skrivi veliki dvokrilni
prozor, izvukao ga napolje u no.
 Njegove potpetice su kripale po ploniku, a lice mu se
pretvorilo u isti bes. Vukao sam ga za desnu ruku i tako ga
drmusao sa jedne na drugu stranu da mu se glava zavalila unazad,
pa nije mogao ni da vidi ni da proceni gde se nalazi, kao ni da se
uhvati za bilo ta. Desnom sam ga rukom nemilosrdno udarao sve
dok mu krv nije potekla iz uiju, oiju i nosa.
Vukao sam ga kroz drvee to dalje od svetala palate. Dok se
koprcao i svim silama pokuavao da se pridigne, sveano mi se
zaklinjao da e me ubiti jer sada ima moju mo. Ispio ju je iz mene
i pomeao sa sopstvenom snagom, tako da je sada bilo nemogue
poraziti ga.
Pomahnitalo sam ga drao za vrat i gurao mu glavu na zemlju
ispred sebe. Pribio sam ga na zemlju i davio ga sve dok se krv u
golemim naletima nije izlila iz njegovih otvorenih usta.
Vritao bi da je mogao. Nabio sam mu kolena u grudi. Njegov je
vrat bubrio ispod mojih prstiju, dok se krv izlivala i kipela iz njega
a on okretao glavu sa jedne na drugu stranu, raskolaenih oiju,
kojima nita nije mogao da vidi. Kada sam osetio da posustaje i
slabi, pustio sam ga.
Ponovo sam ga tukao okreui ga tamo-amo. Zatim sam izvadio
ma da mu njime odseem glavu.
Neka ivi tako ako moe. Neka takav bude besmrtan, ako moe.
Podigao sam ma i, kada sam pogledao dole u njega, video sam da
mu kia zapljuskuje lice, da zuri u mene kao neko ko je poluiv, da
je nesposoban da moli za milost i da ne moe da se pomeri.
ekao sam. eleo sam da me preklinje. eleo sam da ujem taj
njegov snaan laljivi i prepredeni glas, glas koji je u jednom
neokaljanom i zaslepljujuem trenu uinio da poverujem da sam
iv, slobodan i ponovo pun dostojanstva. Prokleta, neoprostiva la,
la koju neu zaboraviti sve dok hodam zemljom. eleo sam da me
bes prenese preko praga njegovog groba.
Nije se uo.
U ovom trenutku njegovog mrtvila i oaja, lepota njegovog lica
poela se polako vraati.
 Izmrcvareno dete leglo je na ljunkoviti prilaz, koji je bio samo
nekoliko metara udaljen od gustog saobraaja, od otisaka konjskih
kopita, od tandrkavog zvuka drvenih tokova.
U ovom izlomljenom detetu nalazili su se vekovi zla i vekovi
znanja, ali iz njega nije izlazilo neasno preklinjanje, ve samo blag
i ranjen oseaj onoga to je bio. Drevno, drevno zlo, oi koje su
videle mrana vremena, o kojima ja samo mogu da matam.
Pustio sam ga, ustao i vratio ma u korice.
Udaljio sam se nekoliko koraka od njega i spustio se na kamenu
klupu.
Daleko odatle, uurbane figure bavile su se izlomljenim
prozorom palate.
No je delila nas i one zbunjene smrtnike, a ja sam ravnoduno
pogledao u njega dok je nepomino leao.
Njegovo je lice bilo okrenuto ka meni, bez ikakvih namera, kosa
mu je bila masa umrenih lokni i krvi. Sa zatvorenim oima i
otvorenim dlanovima, izgledao je kao naputeno dete vremena i
natprirodan nesrean sluaj, kao neko ko je bio isto tako jadan kao
i ja.
ta je on to uradio da postane ovo to jeste? Da li je neko tako
mlad mogao tako davno da odgonetne znaaj bilo kakve odluke, da
ne pominjemo sm zavet kojim je postao ono to jeste?
Pridigao sam se i polako krenuo ka njemu; stao sam iznad njega
i pogledao ga: bio je u krvi; ona je natapala njegovu ipkanu
koulju i mrljala njegovo lice.
Uinilo mi se da je uzdahnuo, da sam uo protok njegovog daha.
Nije otvorio oi, a smrtnici verovatno ne bi ni uoili nikakav
izraz na njegovom licu. Ali, ja sam oseao njegovu alost. Oseao
sam tu ogromnost oseanja, a poeleo sam da nisam, i u jednom
trenutku sam uspeo da shvatim jaz koji nas je razdvajao, kao i
ponor koji je zjapio izmeu njegovog pokuaja da me nadjaa i
moje jednostavne namere da se odbranim.
Oajniki je pokuavao da pobedi ono to nije shvatao.
A ja sam mu uzvratio impulsivno i skoro bez napora.
 Sav moj bol za Nikolasom se vratio, kao i Gabrijeline rei i
Nikolasove pretnje. Moj bes nije bio nita u poreenju sa njegovim
oajem, jadom.
Moda je to i bio razlog to sam mu pomogao da se pridigne, a
moda sam to uradio i zato to je bio izvanredno lep i tako
izgubljen; na kraju krajeva, mi smo ipak od iste vrste.
Sasvim je prirodno to ga je jedan od njegovih odveo sa ovog
mesta gde bi mu smrtnici, pre ili kasnije, prili i tako teturavog ga
oterali, zar ne?
Nije pruio nikakav otpor. Veoma brzo je stao na sopstvene
noge. Zatim je oamueno koraao pored mene; ruku sam mu
stavio preko ramena, pridravao ga i podupirao ga sve dok se
nismo poprilino udaljili od kraljevske palate; uputili smo se ka
ulici Svetog Onorea.
Bacao sam samo povrne poglede na likove koji su prolazili
pored nas, a onda sam ugledao prepoznatljiv oblik ispod drvea.
Od njega nije dopirao nikakav ljudski miris, i shvatih da je to
Gabrijela i da je tu ve neko vreme.
Prila nam je suzdrano i neujno; bila je zateena kada je
ugledala krvavu ipku i razderotine po njegovoj beloj koi.
Pribliila se sa namerom da mi pomogne, ali se inilo da ne zna
kako.
Negde daleko u zamraenim vrtovima i ostali su se skrivali. uo
sam ih i pre nego to sam ih video. I Niki je bio tu.
Doli su kao to je dola i Gabrijela, izgleda, privueni iz velike
daljine ovom bukom ili nekom vrstom nejasne poruke, koju nisam
mogao ni da zamislim. Jednostavno su ekali i posmatrali nas dok
smo se udaljavali.
 2

O dveli smo ga u staju za konje, gde sam ga smestio na svoju

kobilu. Izgledao je kao da e svakog trenutka pasti, tako da
sam se popeo iza njega, i nas troje odjahasmo.
Sve vreme dok smo jahali kroz prirodu razmiljao sam ta da
radim. Pitao sam se kakvog smisla ima to to ga odvodim u svoje
skrovite. Gabrijela se nije usprotivila. Tu i tamo bi bacila pogled
na njega. Nije isputao nikakav zvuk, a bio je majuan i povuen u
sebe dok je sedeo ispred mene, lagan kao dete, s tim to nije bio
dete.
Sigurno je oduvek znao gde se nalazi kula, ali da li su ga reetke
spreavale da ue u nju? Sada sam imao nameru da ga uvedem
unutra. Zato mi Gabrijela nije nita govorila? To je bio sastanak
koji smo eleli, ono to smo ekali. Sigurno je znala ta je malopre
uradio.
Kada smo najzad sjahali, koraao je ispred mene. Saekao me je
da stignem do kapije. Izvukao sam gvozdeni klju. Posmatrao sam
ga i razmiljao o tome kakva to obeanja neko mora da iskami od
ovakvog udovita pre nego to mu otvori vrata svog doma. Da li
su drevna pravila ljubaznosti ita znaila ovim stvorenjima noi?
Imao je krupne, braon oi, u kojima se sada video poraz.
Izgledale su gotovo sneno. Gledao me je jedan podui trenutak, a
onda je ispruio svoju levu ruku i njegovi se prsti obavie oko
gvozdene poprene grede u samom sreditu kapije. Bespomono
sam zurio dok je uz glasno kripanje kapija poela da se odvaja od
kamena u kojem se nalazila. Ali, zaustavio se i zadovoljio se time
to je samo malkice iskrivio gvozdenu ipku. Ali, to je bilo
dovoljno. Mogao je da ue u kulu kad god bi to poeleo.
Ispitao sam gvozdenu ipku koju je iskrivio. Ja sam ga
prethodno izubijao. Da li sam i ja mogao da uradim ovo to je on
upravo uinio? Nisam znao. U nemogunosti da odredim
sopstvene moi, kako sam uopte mogao da spoznam njegove?
 Doi, rekla mi je Gabrijela pomalo nestrpljivo. Povela nas je
niz stepenice u tamninu kriptu.
Bila je hladna, kao i uvek, a svei proleni vazduh dovde nikada
nije dopro. Napravila je veliku vatru u starom ognjitu, dok sam ja
pripaljivao svee. Kad je seo na kamenu klupu, poeo je da nas
posmatra. Video sam kako toplota utie na njega; njegovo telo se
samo naizgled malice uvealo, a promenio se i nain na koji je
disao.
Dok je gledao uokolo, inilo se kao da upija svetlost. Pogled mu
je bio bistar.
Nemogue je preceniti uticaj toplote i svetlosti na vampire. A
ipak, stari koven se odrekao i jednog i drugog.
Smestio sam se na drugu klupu i pustio pogled da luta po ovoj
irokoj i niskoj odaji istom putanjom kojom je lutao i njegov
pogled.
Gabrijela je sve vreme stajala. Sada mu je prila. Izvadila je
maramicu i njome dodirnula njegovo lice.
Zurio je u nju na isti nain na koji je posmatrao vatru i svee,
kao i senke koje su poskakivale po zaobljenoj nadstrenici. inilo
se da ga je ovo zainteresovalo kao i sve ostalo.
Osetio sam kako je mojim telom proao drhtaj kada sam
shvatio da su ogrebotine na njegovoj licu sada u potpunosti
iezle! Kosti su mu ponovo bile na svom mestu, oblik lica je u
celosti zadobio svoje preanje stanje i bio je samo malo ispijen
zbog izgubljene krvi.
Moje srce se malo otopilo i protiv moje volje, kao to je to bio
sluaj kada sam na bedemima uo njegov glas.
Pomislio sam na bol koji sam osetio samo pre nekih pola sata u
palati, kada je itava njegova laljivost izbila na videlo, onda kada
mi je zabio onjake u vrat.
Mrzeo sam ga.
Ali nisam mogao da prestanem da ga gledam. Gabrijela mu je
oeljala kosu. Uzela je njegove ruke i obrisala krv sa njih. Izgledao
je bespomono dok se bavila njime. Nije je toliko krasio izraz
brinog anela koliko radoznalosti, elja da bude kraj njega, da ga
dodiruje i ispituje. Posmatrali su jedno drugo u titravoj svetlosti.
Kada se ponovo okrenuo prema ognjitu, blago se pogrbio, a oi
su mu se smraile i postale izraajnije. Da nije bilo krvi na
njegovom ipkanom okovratniku, mogao bi da proe kao smrtnik.
Mogao bi...
ta e sada da radi?, upitao sam ga. Govorio sam naglas da
bi i Gabrijela mogla da prati. Da li e ostati u Parizu i pustiti Eleni
i ostale da nastave svojim putem?
Nije odgovorio. Ispitivao me je pogledom, istraivao kamene
klupe, sarkofage. Tri sarkofaga.
Ne sumnjam da zna ta oni rade, rekao sam. Da li e otii iz
Pariza ili e ostati?
inilo se da je ponovo imao potrebu da mi da do znanja koliko
sam, u stvari, njemu i ostalima naneo zla, ali i ovo je ieznulo.
Njegovo lice je na tren postalo jadno. Bilo je poraeno, toplo i
ispunjeno ljudskom mukom. Koliko je bio star, zapitao sam se.
Koliko je vremena prolo od kada je kao smrtnik ovako izgledao?
uo me je, ali mi nije odgovorio. Pogledao je u Gabrijelu, koja je
stajala kraj vatre, a onda i u mene. Tada je beujno rekao:
Voli me. Sve si unitio! Ali ako me voli, sve se moe ispraviti i
dobiti neki novi oblik. Voli me.
Ova nema molba bila je reita na takav jedan nain koji,
meutim, ne moe da se izgovori.
ta treba da uradim da me zavoli?, apnuo je. ta mogu da ti
pruim? Znanje o svemu onome emu sam bio svedok, o tajnama
naih moi, misterijama onoga to jesam?
inilo mi se da bi bilo svetogre odgovoriti mu. Kao to mi se
dogodilo i na bedemima, bio sam na ivici suza. I pored sve jasnoe
njegove neujne komunikacije, njegov glas je doprinosio
predivnom odjeku njegovih oseanja kada bi zaista progovorio.
Palo mi je na pamet, kao to mi je sinulo i u Notr Damu, da on
govori kao to, verovatno, i aneli govore, ako uopte postoje.
 Ali iz ovih nevanih, suvinih misli prenula me je injenica da
sada stoji kraj mene. Zagrlio me je i naslonio svoje elo na moje
lice. Ponovo mi je poslao poziv - ne onim zavodljivim i otrim
glasom kojim je to inio u kraljevskoj palati, ve onim glasom
kojim mi je pevuio kad je bio kilometrima udaljen od mene.
Rekao mi je da ima stvari koje nas dvojica znamo i razumemo na
nain na koji to smrtnici nikada nee moi. Rekao mi je da e, ako
mu se otvorim i dam mu svoju snagu i svoje tajne, i on meni dati
svoje. Cilj mu je bio da pokua da me uniti, ali kada je video da ne
moe da me uniti, poeo je da me voli jo vie.
To je bila muna pomisao. Oseao sam opasnost. Re koja mi se
nepovezano nametala bila je: uvaj se.
Ne znam ta je Gabrijela videla ili ula. Ne znam ta je oseala.
Instinktivno sam izbegavao njegov pogled. inilo mi se da na
svetu nije bilo niega to bih radije uradio u tom trenutku od toga
da pogledam pravo u njega i da ga razumem, a opet, znao sam da
to ne smem. Ponovo sam video kosti ispod Les Inosanta i plamtee
vatre pakla koje sam zamislio u kraljevskoj palati. Sva ipka i
barun osamnaestog veka nisu mogli da od njega naprave
smrtnika.
To nisam mogao da prikrijem od njega, i bolelo me je to je to
bilo nemogue objasniti Gabrijeli. Uasna tiina koja je vladala
izmeu mene i Gabrijele u tom trenutku bila je skoro
nepodnoljiva.
Sa njim sam mogao da razgovaram, da, sa njim sam mogao da
snujem snove. Neko potovanje i uas u meni nagnali su me da
posegnem za njim i zagrlim ga; drao sam ga i borio se sa svojom
zbunjenou i udnjom.
Napustiti Pariz, da, apnuo je. Ali me povedi sa sobom. Sada
vie ne znam kako da opstanem ovde. Spotiem se preko
razvratnih svetolikih uasa. Molim te...
uo sam sebe da izgovaram:
Ne.
 Zar ti ja nita ne znaim?, upitao je. Okrenuo se ka Gabrijeli.
Njeno je lice bile ispunjeno bolom i mirom kad ga je pogledala.
Nisam mogao da znam ta se deavalo u njenom srcu i, na moju
alost, shvatih da je on optio s njom i iskljuivao me. ta mu je
ona odgovorila?
Sada nam se oboma obratio:
Ima li neeg izvan vas samih emu biste ukazali potovanje?
Mogao sam da te unitim veeras, rekao sam. Upravo me je
potovanje spreilo u tome.
Ne. Zavrteo je glavom na zaprepaujue ljudski nain. To
nikada ne bi mogao da uradi.
Nasmeio sam se. Verovatno je to bilo tano, ali mi smo ga, s
druge strane, unitavali na jedan sasvim drugaiji nain.
Da, to je istina. Vi me unitavate. Pomozite mi, apnuo je.
Dajte mi makar samo nekoliko godina od svih onih koje vam
predstoje, vama dvoma, ne moraju da budu duge. Preklinjem te.
To je sve to traim.
Ne, ponovio sam.
Nalazio se na klupi, samo je nekih trideset centimetara bio
udaljen od mene, i posmatrao me je. A onda se ponovo pojavio
uasan prizor njegovog lica - suavalo se, postajalo mranije i
uruavalo se u besu. inilo se kao da nije bio sainjen ni od kakvog
stvarnog sadraja. Samo ga je volja inila snanim i lepim. A kada
bi tok njegove volje bio prekinut, topio se kao lutka od voska.
Ali, kao i ranije, vratio bi se u preanje stanje skoro istog
trenutka. Halucinacija je ve bila prolost.
Ustao je i povlaio se od mene sve dok nije stao ispred vatre.
Snaga kojom je odisao bila je oigledna. Njegove su oi bile
neto to mu, samo naizgled, nije pripadalo, niti njemu niti bilo
kome drugom na zemlji. Vatra koja je gorela iza njega stvarala je
jezivu auru oko njegove glave.
Proklinjem te!, proaputao je.
Osetio sam nalet straha.
 Proklinjem te, ponovio je i pribliio mi se. Voli onda smrtnike
i ivi kako si iveo i do sada - lakomisleno, sa apetitom i ljubavlju
prema svemu i svaemu, ali doi e vreme kada e samo ljubav
sopstvene vrste moi da te spase. Pogledao je u Gabrijelu. Ali ne
mislim na decu kao to su ova!
Ovo je bilo tako jako da nisam mogao da prikrijem koliko je to
uticalo na mene; shvatih da se uzdiem sa klupe i pomeram prema
Gabrijeli.
Ja k tebi ne dolazim praznih ruku, nastavio je glasom koji je
namerno umekao. Ja ne dolazim da molim a da i sm nemam ta
da dam. Pogledaj me. Kai mi da ti ne treba ovo to vidi u meni,
da ti ne treba onaj koji poseduje snagu da te sprovede kroz sva
teka iskuenja koja ti tek predstoje.
Svoje je oi ustremio ka Gabrijeli i na trenutak je zurio u nju, a
ja sam gledao kako se ona ukruuje i poinje da drhti.
Pusti je na miru!, rekao sam mu.
Ti ne zna ta joj govorim, rekao je bezduno. Ja ne
pokuavam da je povredim. A ti, ta si ti sve uradio zbog svoje
ljubavi prema smrtnicima?
Rei e neto uasno ako ga ne zaustavim, neto to e
povrediti mene ili Gabrijelu. Znao je sve to se dogodilo sa
Nikijem. Znao sam da zna. Ako bih, negde duboko u svojoj dui,
poeleo da Nikiju doe kraj, on bi i to znao! Zato sam mu
dopustio da doe? Zato nisam mogao da pretpostavim ta je u
stanju da uradi?
O! U sve je uvek upletena neka izopaenost, zar ne vidi?,
rekao je istim onim ljubaznim tonom. Svaki put e smrt i buenje
otetiti duh smrtnika, tako da e te jedan mrzeti to si mu oduzeo
ivot, drugi e pohitati u krajnosti koje ti smatra nedostojnim,
trei e se pak pretvoriti u ludaka i pomahnitalog, a neki e, opet,
postati udovite koje nee moi da kontrolie. Jedni e biti
ljubomorni na tvoju superiornost, a drugi e te potpuno
ignorisati. Rekavi ovo, ponovo je pogledao u Gabrijelu sa
poluosmehom na licu. I koprena e uvek stajati izmeu vas. Stvori
celu legiju novoroenih i opet e biti sm, zauvek i doveka!
 Ne elim to da sluam. To mi nita ne znai..., rekao sam.
Gabrijelino lice je prolo kroz neku veoma runu promenu.
Sada je zurila u njega sa mrnjom, bio sam siguran u to.
Ispustio je onaj zloban i slabaan zvuk koji je predstavljao
smeh, iako to uopte nije bio.
Ljubavnici sa ljudskim licem, ismejavao me je. Zar ne uvia
svoju greku? Ona te mrzi iz dna due. Ona tamna krv ju je uinila
jo bezoseajnijom, zar nije? A ak e i ona, koliko god da je jaka,
iskusiti trenutke kada e se plaiti svoje besmrtnosti. A ta misli,
koga e tada kriviti za ono to je uinjeno?
Ti si budala, apnula je Gabrijela.
Pokuao si da zatiti violinistu od toga, ali nikada nisi poeleo
da zatiti i nju.
Ne govori vie, odgovorio sam mu. Sve radi da te mrzim. Da
li je to ono to eli?
Ali ja govorim istinu, i ti to zna. A ono to nikada nee znati,
nijedno od vas dvoje, jeste sva dubina vae mrnje i srdbe. Ili
patnje. Ili ljubavi.
Zastao je, a ja nisam bio sposoban da izustim ni re. Radio je
tano ono ega sam se i pribojavao, a ja nisam znao kako da se
odbranim od toga.
Ako me sada ostavi, nastavio je, ponovo e to uiniti.
Nikolasa nikada nisi posedovao. A ona ve razmilja o tome kako
da te se oslobodi. Za razliku od nje, ti ne moe da podnese da
bude sm.
Nisam mogao da mu odgovorim. Gabrijeline oi se smanjie, a
usta joj postae okrutnija.
Doi e vreme kada e se baciti u potragu za drugim
smrtnicima, nastavio je, u nadi da e ti Mrani trik ponovo
pruiti ljubav za kojom ezne. Od svoje novostvorene, osakaene
i nepredvidljive dece pokuae da napravi citadele koje bi
trebalo da te zatite od vremena. Pa, pre e se pretvoriti u
tamnice, ako potraju makar i pola veka. Upozoravam te: samo sa
onima koji su moni i mudri kao i ti mogue je usprostaviti
citadelu protiv vremena.
Citadela protiv vremena. ak i u mojoj neukosti, rei su imale
mo. Strah se u meni uveao, proirio se na hiljade drugih stvari.
Na trenutak se inilo kao da se povukao. Bio je neopisivo lep u
svetlosti vatre; tamni crvenkasti pramenovi kose jedva su mu
dodirivali ravno elo, a usta su mu bila rastvorena u najdivnijem
osmehu.
Ako ne moemo da se drimo drevnih naina, zar ne moemo
barem da imamo jedno drugo?, upitao je glasom koji je ponovo
pozivao. Ko drugi moe da razume tvoje patnje? Ko drugi moe
da zna kakve su misli prolazile kroz tvoju glavu one noi kada si
stajao na pozornici svog malog teatra i straio sve one koje si
neko voleo?
Ne govori o tome, apnuo sam. Ali, preplavljen njegovim
oima i glasom, ponovo sam poeo da smekavam. Bio sam
nadomak ekstaze koju sam osetio one noi na bedemima. Svom
svojom snagom pokrenuo sam se ka Gabrijeli.
Ko razume misli koje su ti prolazile kroz glavu kada su moji
odbegli sledbenici, koji su uivali u muzici tvog dragog violiniste,
osnovali svoje jezivo bulevarsko preduzee?, upitao je.
Nisam progovarao.
Pozorite vampira! Njegove se usne protegnue u najtuniji
osmeh. Da li ona razume ironiju u svemu tome, tu okrutnost? Da
li ona zna kako je to stajati na onoj pozornici kao mladi i uti
publiku koja ti klie? Kada je vreme bilo tvoj prijatelj, a ne
neprijatelj kao sada? Kada si iza kulisa ispruio ruke i tvoji
najdrai smrtnici, tvoja mala porodica, pohrlili ti u zagrljaj i privili
se uz tebe...
Molim te, stani! elim da prestane!
Da li jo neko zna za veliinu tvoje due?
Vradbine. Da li su one ikada ranije bile koriene sa vie
umea? A ono to nam je on, zapravo, govorio ispod ovog opojnog
toka divnih rei bilo je: doi mi, ja u postati sunce u ijoj e orbiti
biti zatoen, moji zraci e ogoliti tajne koje krijete jedni od drugih, i
ja, koji posedujem aroliju i moi koje ne moete ni pojmiti,
kontrolisau te, posedovau te i unitiu te!
Ve sam te jednom pitao, rekao sam, ta ti uopte eli, ta
stvarno eli.
Tebe!, rekao je. Tebe i nju! Da nas je troje na ovom raskru!
Ne eli da ti se predamo?
Zavrteo sam glavom. Video sam istu opreznost i odbojnost i kod
Gabrijele.
Nije bio besan, nije bilo nikakve zlobe u njemu, iako je istim
obmanjujuim glasom ponovio:
Proklinjem te. Osetih sveanost obeanja u nainu na koji je to
izgovorio.
Ja sam ti se ponudio u trenutku kada si me porazio, rekao je.
Seti se toga kada te tvoja mrana deca budu napala, kada se
pobune protiv tebe. Seti se tada mene.
Bio sam jo vie potresen nego to sam bio tokom tunog i
stranog rastanka sa Nikolasom kod Renoa. Nikada nisam osetio
ni trunku straha u grobnici ispod Les Inosanta. Ali sam je oseao u
ovoj sobi od kada smo u nju kroili.
U njemu se ponovo dizala srdba, neto isuvie uasno da bi
mogao to da kontrolie.
Posmatrao sam ga dok je saginjao glavu i okretao se. Postao je
malen, lagan; drao je ruke uz telo dok je stajao ispred plamena i
smiljao pretnje kojima e me povrediti. uo sam ih, iako su
zamirale i pre nego to je uspeo da ih izgovori.
Ali, neto mi je na trenutak skrenulo panju. Moda je to bilo
titranje svee. Moda je to pak bio treptaj mog oka. ta god da je
bilo, on je nestao. Ili je barem pokuao da nestane. Video sam ga
kako odskae od vatre kao velika, mrana pruga.
Ne!, povikao sam. I zaletevi se ka neemu to nisam ni video
zgrabih ga. Drao sam ga ponovo materijalizovanog u svojim
rukama.
 On se brzo pomerao, a ja jo bre, te smo stajali okrenuti jedan
prema drugom na dovratku grobnice. Ponovo sam izgovorio ne;
nisam ga putao.
Ne, ne moemo se rastati na ovaj nain. Ne moemo ostaviti
jedan drugog u mrnji, ne moemo. Dok sam ga grlio i tako ga
vrsto drao da ne moe da se oslobodi, pa ak ni da se pomeri,
moja volja se odjedared rastopila.
Nije me bilo briga ta je bio ili ta je uradio u onom prokletom
trenutku kada me je lagao, pa ak i kada je pokuao da me nadjaa,
nije me vie bilo briga to nisam smrtan i to to vie nikada neu
ni biti.
eleo sam samo da ostane. eleo sam da budem sa njim ta god
bio. Sve ono to je prethodno izrekao bilo je istina. Ipak, nikada
nee biti onako kako je on eleo da bude. On ne moe da ima mo
nad nama. On ne moe da odvoji Gabrijelu od mene.
Ipak, zapitao sam se da li je on uopte razume ono to trai. Da
li je mogue da veruje da su te rei koje je izgovorio bezazlene?
Bez rei i bez njegovog pristanka odveo sam ga nazad na klupu
kraj vatre. Ponovo sam osetio opasnost, stranu opasnost. Ali
nisam mario za to. Morao je da ostane ovde sa nama.

Gabrijela je neto mrmorila sebi u bradu. Hodala je napred-

nazad, ogrta joj je visio sa jednog ramena i inilo se kao da je
gotovo zaboravila na nae prisustvo.
Arman ju je posmatrao, a kada se okrenula ka njemu, prilino
iznenada i neoekivano, rekla je glasno:
Dolazi kod njega i kae mu: Povedi me sa sobom. Ti kae:
Voli me, i nagovetava nam svoje superiorno znanje, svoje tajne,
a pri tom nam ne prua nita, nijednom od nas, nita sem gomile
lai.
Pokazao sam svoju mo da razumem, odgovorio je tihim
mrmorom.
Ne, ti se poigrava svojim razumevanjem, odgovorila je. Ti
stvara slike. I to prilino detinjaste slike. Sve vreme to radi.
Namami Lestata najdivnijim iluzijama u palatu samo da bi ga
napao. A ovde, kada doe do privremenog primirja, ta ti radi
osim toga to pokuava da napravi razdor meu nama...
Da, priznajem da je ranije bilo iluzija, odgovorio je. Ali, stvari
o kojima sam ovde govorio jesu istina. Ti ve prezire svog sina
zbog njegove ljubavi prema smrtnicima, zbog njegove potrebe da
je uvek u njihovoj blizini, zbog njegove udnje za violinistom. Ti si
znala da e Mrani dar napraviti ludaka od violiniste i da e ga na
kraju unititi. Ti udi za sopstvenom slobodom, ezne da se
izdvoji od sve Dece mraka. To od mene ne moe sakriti.
Ah, kako si ti jednostavan!, rekla je. Vidi, a opet ne vidi.
Koliko si godina proiveo kao smrtnik? Da li ih se uopte sea?
Ono to si oseao nije ni deli onoga to ja oseam prema svom
sinu. Volela sam ga kao nijedno drugo bie koje postoji. U
usamljenosti, moj sin mi je sve. Kako to da ne moe da razume
ono to vidi?
Ti si ona koja ne razume, odgovorio je istim blagim tonom.
Da si ikada osetila stvarnu potrebu za bilo kim drugim, znala bi
da ono to osea prema svom sinu nije nita.
Besmisleno je, rekao sam, razgovarati na ovaj nain.
Ne, rekla mu je veoma odluno. Moj sin i ja pripadamo istom
soju iz vie razloga. Tokom svojih pedeset godina smrtnog ivota
nikada nisam upoznala nikog ko je snaan kao ja, osim, naravno,
svog sina. Ono to nas razlikuje uvek se moe popraviti. Ali kako
da tebe svrstamo meu jednog od nas kada sve to ti kaemo
koristi kao drvo za potpalu? Pokuaj da shvati ono to te pitam:
ta je to to ti moe da nam da a da mi to elimo?
Moje vostvo je ono to vama treba, odgovorio je. Tek ste
zapoeli sa svojim avanturama i nemate veru koja bi vas odrala.
Ne moete opstati bez neke vrste vostva...
Milioni ive bez vere i vostva. Ti si taj koji bez toga ne moe
da ivi, rekla je.
Bol je dolazio od njega. Patnja.
 Ona je nastavila da govori, tako vrstog, tako bezizraajnog
glasa da je izgledalo kao da izgovara monolog.
Imam i ja pitanja, rekla je. Ima stvari koje moram da saznam.
Ne mogu da ivim bez mudrosti, elim da je prigrlim, ali to nema
nikakve veze sa drevnim verovanjima u bogove i avole.
Ponovo je poela da hoda tamo-amo. Dok je govorila, bacala je
poglede prema njemu.
elim, na primer, da znam zato postoji lepota, rekla je, zato
priroda i dalje nastavlja da je proizvodi i kakva je veza izmeu
munjevite oluje i oseanja koja ove stvari u nama nadahnjuju. Ako
Bog ne postoji, ako ove stvari nisu ujedinjene u neki metaforiki
sistem, zato onda mi mislimo da imaju simbolinu mo? Lestat to
naziva Divljim vrtom, ali to meni nije dovoljno. I moram da
priznam da me ovo, ova ludaka radoznalost - nazovi to kako ti je
volja - tera od mojih ljudskih rtava. To me navodi da beim u
prirodu, daleko od ljudskih bia. Moda e me to i odvojiti od sina,
koji je prosto oaran svime onim to ima ikakve veze sa ljudima.
Prila mu je - nita u njenoj pojavi nije ukazivalo na to da je
ena - i zakiljila je kada ga je pogledala u lice.
Ali to je ta svetlost koja e osvetliti moj avolji put, rekla je.
Koja je tvoja zvezda vodilja? ta si uopte nauio osim klanjanja
avolu i sujeverja? ta ti zna o nama? Kako smo uopte nastali?
Prui nam ta znanja i moda e sve imati nekog smisla. A opet,
moda nee imati nikakvog smisla.
Ostao je bez rei. Nije bio dovoljno vet da prikrije svoju
zauenost.
Zurio je u nju sa nevinom zbunjenou. Tada je ustao i udaljio
se od nje, oigledno pokuavajui da joj izmakne; kao prebijena
dua prazno je zurio pred sebe.
Nastala je potpuna tiina. U jednom trenutku sam osetio udan
zatitniki poriv prema njemu. Ona je izgovorila jednostavnu
istinu o stvarima koje su je zanimale, to je bio njen obiaj od kada
znam za sebe, i u tome je, kao i uvek, bilo neke oigledne
nesmotrenosti. Govorila je o tome ta je njoj bilo vano, ali nije ni
pomislila ta je zadesilo njega. Pristupi na razliitu ravan, znailo
je to to mu je rekla, moju ravan.
A on je bio osujeen i omalovaen. Stepen njegove
bespomonosti postajao je alarmantan. Nije se oporavljao od
njenog napada.
Okrenuo se i ponovo krenuo ka klupama, kao da je nameravao
da sedne, a onda je poao ka sarkofazima, pa prema zidu. inilo se
kao da ga ovi vrsti predmeti odbijaju od sebe, kao da im se
njegova volja prethodno suprotstavljala na nekom nevidljivom
polju i kao da je on zbog toga bivao odbacivan.
Izaao je iz sobe na uzano kameno stepenite, a zatim se
okrenuo i vratio nazad.
Njegove misli su zbrkane, ili jo gore - nije ih uopte ni bilo!
Tamo su bili samo iskrivljeni prizori onoga to je video ispred
sebe, puke materijalne stvari koje su zurile u njega - gvoem
okovana vrata, svee, vatra. Nekakavo potpuno jasno seanje na
pariske ulice, prodavce novina i piljare, na jednoprege, pomeane
zvuke orkestra, jezive zvekete rei i reenica iz knjiga koje je tek
nedavno proitao.
Nisam to mogao da podnesem, ali mi je Gabrijela otro
gestikulirala da ostanem tamo gde sam se nalazio.
Neto je raslo u kripti. Neto se osealo i u samom vazduhu.
Neto se u atmosferi menjalo dok su se svee topile, vatra
pucketala, njeni plamenovi lizali zagaravljeno kamenje iza nje, a
pacovi vrljali po odajama mrtvih koje su se nalazile ispod nas.
Arman je stajao u lunom dovratku. inilo se kao da su proli
sati, iako nisu. Gabrijela je stajala u udaljenom oku sobe, lica
hladnog i koncentrisanog, oiju bljetavih i sitnih.
Arman se spremao da nam neto kae, a to neto nije trebalo da
bude objanjenje. Nije bilo reda ak ni u onome to je nameravao
da kae; izgledalo je kao da smo ga isekli dok su prizori tekli kao
krv.
Arman je bio samo mladi na vratima; ruke je drao prekrtene
na grudima kao da grli samoga sebe. Znao sam ta oseam. Bila je
to udovina bliskost sa drugim biem, intimnost koja je ak i
zanosne momente ubijanja uinila bledim i kontrolisanim. Bio je
otvoren i nije vie mogao da zadri protok bljetavih slika, koje su
uinile da njegov stari, neujni glas zazvui tanko, poetino i
vetaki.
Da li je sve vreme ovo bila opasnost, okida mog straha? ak i
kad sam to prepoznao, poputao sam; i inilo se da su sve vane
lekcije mog ivota nauene kroz nepristajanje na strah. Strah je i
ovoga puta razbio koljku oko mene, tako da je neto drugo moglo
da doe na svet.
Nikada, nikada u celom svom postojanju, ni smrtnom ni
besmrtnom, nije mi zapretila takva bliskost kao to je bila ova.

ARMANOVA PRIA

O daja je nestala. Zidovi su iezli. Konjanici su doli. Oblak se

uskovitlao na horizontu. Krici uasa. Jedno dete kestenjaste
kose u obinom seljakom ruhu besomuno je tralo, dok je horda
konjanika juriala. Dete se koprcalo i utiralo ih kada su ga
uhvatili i prebacili preko sedla jahaa koji je zajedno sa njim
odjezdio na kraj sveta. To dete je bio Arman.
To su bile june ruske stepe, ali Arman nije znao da je to bila
Rusija. On je znao samo za majku i oca, crkvu, Boga i satanu, a nije
ak razumeo ni ime svog doma ili naziv svog maternjeg jezika, niti
to da su konjanici koji su ga odveli bili Tatari, kao ni to da vie
nikada nee videti ono to je poznavao i voleo.
Tama, burni pokreti broda i beskrajna munina, a onda se iz
straha i nemog oaja pojavila prostrana i bljetava divljina
neverovatnih zdanja koja su inila Carigrad u poslednjim danima
vizantijske imperije, sa njegovom fantastinim mnotvom sveta i
delovima grada u kojima su se nalazile trnice robova. Pretei
amor stranih jezika, kao i zastraujue pretnje iskazane
univerzalnim jezikom gestova; svuda oko njega neprijatelji, koje
nije mogao da raspozna i stia i od kojih nije mogao da pobegne.
Godine i godine e proi - mnogo due od jednog smrtnog veka
- pre nego to e se Arman vratiti na taj uasan trenutak i smoi
snage da izgovori njihova imena i poreklo, da opie vizantijske
dvorske zvaninike koji su hteli da ga kastriraju i vlasnike
islamskih harema koji su to isto nameravali, i ponosne egipatske
ratnike Mameluke koji bi ga odveli u Kairo da je kojim sluajem
bio svetlije puti i snanije grae, i blistave milozvune Venecijance
u njihovim dokolenicama i barunastim prslucima - najdivnija
stvorenja, hriane, kao to je i on bio, iako su se i oni tiho kikotali
meu sobom dok su ga ispitivali, a on stajao nem, ne mogavi da
odgovori, da moli, pa ak ni da se nada.
Video sam mora koja su se protezala pred njim, veliko plavo
prostranstvo Egeja i Jadrana, kao i muninu koja ga je ponovo
obuzela i uo sam sveano obeanje da nee iveti.
A zatim se pojavie velelepne mavarske palate Venecije, koje su
se uzdizale na sjajnoj povrini lagune, kao i kua u koju je bio
doveden; bila je to kua sa mnogobrojnim tajnim odajama, u koje
je dnevno svetlo dopiralo samo kroz prozore sa reetkama. Tu su
bili drugi deaci koji su mu se obraali onim milozvunim i udnim
venecijanskim jezikom; i bile su tu pretnje i nagovori, jer bio je
ubeen - i pored svih njegovih strahova i sujeverja - u grenost
onoga to treba da radi sa beskrajnim nizom stranaca u ovom
mermernom i bakljama osvetljenom pejzau, gde je svaka odaja
vodila u nov prizor nenosti koja se zavravala istim ritualom, i
neobjanjivom i krajnje okrutnom poudom.
Nakon to je danima odbijao da se povinuje, najzad je jedne
noi, kada je ve bio gladan i skrhan i kada je odbijao da razgovara
sa bilo kim, ponovo bio gurnut kroz jedna vrata, prljav i slep od
mraka sobe u koju je bio zakljuan; stvorenje koje je stajalo i
ekalo da ga primi - neki visoki u crvenom barunu, uskog i skoro
svetlucavog lica - tako ga je neno dodirnuo svojim hladnim
prstima da, polusnen, nije zaplakao kada je video kako novac
prelazi iz jedne u drugu ruku. Ali, to je bila velika koliina novca. I
suvie novca. Prodavali su ga. A to lice bilo je i previe glatko, tako
glatko da je moglo da bude i maska.
U poslednjem trenutku je vrisnuo. Zaklinjao se na poslunost,
obeavao da se nikome nee suprotstavljati. Hoe li mu neko rei
kuda ga vode, nee vie biti neposluan, molim vas, molim vas. Ali
dok su ga vukli niz stepenite prema memljivom smradu vode
ponovo je osetio vrste ali nene prste svog novog gospodara, a na
svom vratu hladne i nene usne, koje ga nikada, nikada nee
povrediti, i onaj prvi smrtonosni i neodoljivi poljubac.
Ljubav, ljubav i ljubav u tom vampirskom poljupcu. Ona je
preplavila Armana, ona ga je oistila, ona mu je bila sve. Bio je
unesen u gondolu, koja je potom klizila kao veliki zlokobni imi
kroz uzani prolaz, a zatim uplovila u odvodni kanal ispod druge
kue.

Opijen zadovoljstvom. Opijen svilenim belim rukama, koje su

mu milovale kosu, glasom koji ga je nazivao prekrasnim, licem
koje je u trenucima oseajnosti bilo preplavljeno ivou, da bi tek
malo nakon toga postajalo tako mirno i bletee kao da je
nainjeno od dragulja i alabastera. Ono je bilo kao meseinom
obasjana voda. Dodirne li ga samo vrkom prsta, sva njegova
ivost izbie na povrinu, da bi samo u sledeem trenutku ono
jednostavno ponovo iezlo u tiini.
Opijen u jutarnjoj svetlosti uspomenom na te poljupce, dok je
sm otvarao jedna za drugim vrata iza kojih su se nalazile knjige,
mape i kipovi od granita i mermera, naao ga je jedan od egrta
koji ga je potom strpljivo uvodio u posao; doputao mu je da
posmatra kako melju sjajne pigmentne sastojke, uio ga da mea
istu boju sa umancetom i nanosi je na platno, vodio ga uz skele
dok su drugi paljivim pokretima radili na samim ivicama
ogromne slike sunca i oblaka, pokazivao mu ta velianstvena lica,
velianstvene ruke i aneoska krila, koja e samo gospodareva
etkica dotai.
Bio je opijen dok je sedao za dugaki sto zajedno sa njima i
uivao u ukusnoj hrani, koju nikada ranije nije ni probao, i vinu,
kojeg je bilo na pretek.
Najzad je zaspao i probudio se u trenutku kada je nastupio
sumrak; njegov gospodar je stajao pokraj prostranog kreveta,
divan kao to se samo moe zamisliti da je neto divno u crvenom
barunu, sa svojom gustom belom kosom, koja se sjajila na
svetlosti lampe, i najjednostavnijom sreom u bleteim
kobaltnoplavim oima. Smrtonosan poljubac.
A, da, nikada se ne odvojiti od tebe, da... ne plaiti se.
Uskoro, dragi moj, uskoro emo se zaista sjediniti.
Baklje su gorele u celoj kui. Gospodar se nalazio na samom
vrhu skele sa etkicom u ruci.
Stani tamo, na svetlost, i ne pomeraj se.
Satima i satima je skamenjen stajao u istoj pozi, sve dok, pred
samo svitanje, nije video sebi slinog na slici, lice anela. Smeei
se, gospodar je krenuo niz beskrajan hodnik...
Ne, gospodaru, ne ostavljaj me, dozvoli da ostanem s tobom, ne
idi...
Ponovo dan, ponovo novac u njegovim depovima, pravi
zlatnici, i sjaj Venecije sa njenim mranim zelenim kanalima
okruenim palatama; ostali egrti hodaju ruku pod ruku sa njim;
sve vazduh i plavo nebo nad trgom Svetog Marka, neto o emu je
u detinjstvu mogao samo da sanja. A onda ponovo palata u
sumrak, dolazak gospodara, gospodar nagnut nad manjim
platnom sa etkicom u ruci, gospodar radi sve bre i bre, a
pomonici neprekidno zure - poluuasnuti, a polufascinirani.
Gospodar podie pogled i vidi njega, sputa etkicu i odvodi ga iz
ogromnog ateljea, a ostali nastavljaju da rade do ponoi; njegovo
lice u gospodarevim rukama, ponovo sami u spavaoj sobi, tajna
za koju niko ne sme da zna, poljubac.
 Dve godine? Tri godine? Ne postoje rei kojima bi se to moglo
opisati ili kojim bi se mogla obuhvatiti divota tih vremena - flote
su otplovljavale iz luke u rat, himne su se uzdizale sa tih
vizantijskih oltara, strasne i udesne predstave izvodile su se na
pozornicama crkava i trgova, ukraene zjapeim ustima pakla i
ipajuim avolima. Sjajni mozaici koji su se prostirali preko
zidina crkava Svetog Marka, Svetog Zanipola i Dudeve palate, i
slikari koji su hodali tim ulicama - ambono, Uelo, Vivarinijevi i
Belinijevi. Beskrajni dani slavlja i sveanih povorki. Sitni sati u
prostranim sobama palate, bakljama obasjanim, sa gospodarem,
dok ostali bezbedno spavaju zakljuani. Gospodareva etkica hita
platnom, kao da pre otkriva sliku nego to je stvara - sunce, nebo i
more prostiru se po platnu na kojem su naslikana aneoska krila.
A bilo je i uasnih, neizbenih momenata kada je gospodar
ustajao urlajui, bacajui posvuda posude se bojama i grabei
sopstvene oi kao da e ih iskopati.
Zato ne mogu da vidim? Zato ne mogu da vidim bolje od
smrtnika?
Dri se vrsto za gospodara. eka zanos poljupca. Mrana tajna,
neizgovorena tajna. Gospodar se iskrada kroz vrata neto pre
zore.
Dozvolite mi da poem sa vama, gospodaru.
Uskoro, dragi moj, ljubavi moja, mali moj, kada bude dovoljno
snaan i visok, kada vie ne bude imao mana. A sada idi i uivaj u
svim zadovoljstvima koja ti predstoje, vodi ljubav i sa enama i sa
mukarcima u noima koje slede. Zaboravi ogorenost koju si
spoznao u bordelu i okusi te slasti dok jo ima vremena.
Retko se deavalo da se pre isteka noi jo jedared ne pojavi ta
figura, tik pred izlazak sunca, ali tada bi gospodar bio ruiast i
topao dok bi se naginjao nad njim da mu prui zagrljaj koji e ga
snaiti tokom dnevnih sati sve do ponovnog smrtonosnog
poljupca u sumrak.
Nauio je da ita i pie. Odnosio je slike na njihovo konano
odredite u crkve i kapele velikih palata, prikupljao novac i cenkao
se kad bi kupovao pigmente i ulja. Grdio je sluge kada kreveti nisu
bili pospremljeni ili obroci pripremljeni. Voljen od strane
pomonika, slao ih je na nove zadatke kada bi okonali svoju
slubu kod njih, a oni bi odlazili u suzama. itao je poeziju
gospodaru dok je ovaj slikao, a nauio je da svira lautu i da peva
pesme.
A tokom onih tunih perioda kada bi gospodar odlazio iz
Venecije i bivao odsutan mnoge noi, on je bio taj koji je
gospodario za vreme njegovog odsustva, skrivajui svoju patnju
od ostalih, znajui da e se to okonati tek kada se gospodar vrati.
A onda, jedne noi, u sitne sate, kada je cela Venecija spavala.
Doao je trenutak, lepi moj, da doe k meni i bude meni
nalik. Da li je to ono to eli?
Da.
Da zauvek ivi u tajnosti, od krvi zloinaca, kao to ivim i ja,
da ivi sa tim tajnama sve do kraja sveta.
Zaklinjem se, predajem se, hou... da budem s tobom,
gospodaru moj, zauvek, ti si tvorac svega onoga to ja jesam.
Nikad u meni nije bilo vee udnje.
Gospodareva etkica je bila uperena u sliku koja se protezala
sve do plafona.
Ovo je jedino sunce koje e od sada gledati. Ali e zato imati
na raspolaganju hiljade noi da u njima gleda svetlost koju
nijedan smrtnik nikada nije video, koju e grabiti od udaljenih
zvezda kao da si Prometej. To je jedno beskrajno osvetljenje uz
koje e razumevati stvari.
Koliko je meseci prolo od tada? U kovitlanju u moima
Mranog dara.
Ovaj noni ivot kojim klize zajedno kroz sokake i kanale - biti
jedno sa opasnostima mraka, ali ih se vie ne bojati - i drevno
ushienje ubijanja, ali nikada, nikada, nevinih dua. Ne, uvek su to
bili smrtni zloinci, potraga za Setom, bratoubicom, a kada bi ga
pronali, sledilo je isisavanje zla iz smrtne rtve i njegovo
pretvaranje u ekstazu. Gospodar koji vodi, gozba koja se
meusobno deli.
 A zatim je sledilo slikanje, samotni sati sa udesnou
novosteenog umea, etkica koja kao da se ponekad pomerala po
svojoj volji preko emajlirane povrine i njih dvojica koji
grozniavo rade na triptihu dok smrtni egrti spavaju meu
posudama sa bojom i flaama vina. Samo je jedna misterija
remetila mir, misterija gospodarevog povremenog naputanja
Venecije; njegov put se inio beskrajnim onima koji bi ostajali.
Sada je rastanak bivao jo bolniji. Loviti sm, bez gospodara,
leati sm u dubokom podrumu nakon lova, ekati. Ne uti odjek
gospodarevog smeha ili kucanje njegovog bila.
Ali kuda to ide? Zato i ja ne mogu da poem sa tobom?,
preklinjao je Arman.
Zar nisu delili tajnu? Zato mu nije davao objanjenja za ovu
misteriju?
Ne, ljubljeni moj, jo nisi spreman za taj teret. Zasada mora da
bude ovako, kao to je to ve vie od hiljadu godina, to je neto
samo moje. Jednoga dana e mi pomoi u onome to moram da
uradim, ali tek onda kada bude spreman za to znanje, kada
uistinu pokae da zaista da sazna i kada bude dovoljno moan
da ti niko protiv tvoje volje ne moe oduzeti to znanje. Do tada,
molim te, pokuaj da razume, nemam drugog izbora nego da te
ostavim. Ja odlazim da se pobrinem za One Koji Moraju Biti
Sauvani, kao to sam to oduvek i inio.
Oni Koji Moraju Biti Sauvani.
Arman je razmiljao o tome. Plailo ga je to. Ali najgore od
svega - to ga je razdvajalo od gospodara. Nauio je da se ne plai te
tajne samo onda kada bi gospodar bivao uz njega.
Oni Koji Moraju Biti Sauvani jesu u miru, tiini, rekao bi dok
bi skidao svoj crveni barunasti ogrta sa ramena. Vie od toga
moda nikada neemo ni znati.
A onda ponovo goenje, prikradanje zloincima kroz
venecijanske prolaze, zajedno on i gospodar.
Koliko je dugo to moglo da traje - jedan smrtniki ivot? Stotinu
smrtnikih ivota?
 Nije prolo ni pola godine mranog blaenstva pre nego to je
dolo to vee, sumrak, kada je gospodar stao iznad njegovog
kovega u dubokoj eliji tik iznad vode i rekao:
Ustani, Armane, moramo da odemo odavde. Doli su!
A ko su oni, gospodaru? Jesu li to Oni Koji Moraju Biti
Sauvani?
Ne, dragi moj. U pitanju su oni drugi. Doi, moramo da
pourimo!
Ali kako nam oni mogu nauditi? Zato moramo da idemo?
Bela lica na prozorima. Udarci po vratima. Staklo koje se lomi.
Gospodar se prvo okree na jednu stranu, pa na drugu, bacajui
pri tom poglede na slike. Miris dima. Miris upaljene lomae.
Pristizali su iz podruma. Dolazili su i odozgo.
Tri, nemamo vremena da bilo ta spasemo. Uza stepenice na
krov.
Likovi u crnim kukuljicama mlatili su bakljama kroz prolaze,
vatra je rikala u donjim odajama, prozori su eksplodirali, vrelina
na stepenicama. Sve slike su gorele.
Na krov, Armane! Brzo!
Stvorenja ista kao i mi, u svojim crnim odedama! Drugi kao mi.
Gospodar ih je odbacivao u svim pravcima dok je trao uza
stepenice, a kosti su im se lomile kada su udarali u plafon i zidove.
Bogohulnie, jeretiku!, urlali su neprijateljski glasovi. Njihove
ruke su uhvatile Armana na samom vrhu stepenica i drale ga.
Gospodar se vratio po njega.
Armane, uzdaj se u svoju snagu! Doi!
Ali iza gospodara je vrvelo od njih. Opkoljavali su ga. Kada bi
jedan bio odbaen na zid, pojavljivala su se tri nova, i to sve dok
pedeset baklji nije bilo baeno na gospodarevo barunasto odelo,
njegove dugake crvene rukave, njegovu belu kosu. Vatra se
uzdizala do plafona dok ga je usisavala pravei od njega ivu
buktinju, a on se, sa rukama u plamenu, jo uvek branio palei
svoje napadae dok su bacali vatrene baklje kao potpalu pred
njegove noge.
 Armana su odvukli dole i odveli ga iz zapaljene kue zajedno sa
njegovim smrtnim egrtima, koji su zapomagali. Odveli su ih preko
vode, iz Venecije, a oni su vritali i kukali u utrobi nekog broda,
uasavajueg kao to je bilo i plovilo koje je prevozilo robove, a
nakon plovidbe su ih izvukli na otvorenu ledinu pod vedrim
nonim nebom.
Bogohulnie, bogohulnie! Lomaa je gorela dok su je
opkoljavale figure u kukuljicama, mantrajui sve jae i jae. U
vatru!
Ne, nemojte mi to raditi, ne!
Uasnut, posmatrao je kako do vatre dovode njegove smrtne
pomonike, njegovu brau, njegovu jedinu brau, a oni su vritali u
panici dok su ih podizali uvis, a onda pravo u vatru.
Ne... prestanite, oni su nevini! U ime ljubavi boje, prestanite,
nevini su!.., vritao je, ali je kucnuo i njegov poslednji as. Dok su
ga podizali, on se koprcao. Zavitlali su ga uvis kako bi pao pravo u
plamen.
Gospodaru, pomozi mi! Sve su rei nestale i pretvorile se u
jedan jedini zavijajui krik.
Bacakanje, vritanje, ludilo.
Ali, neko ga je zgrabio, povratio u ivot. Leao je na leima na
zemlji i gledao u nebo. Kao da je plamen lizao zvezde, ali on je bio
daleko od njih, a vie nije oseao ni vrelinu vatre. Mogao je da
omirie nagorelu odeu i kosu. Bol po licu i rukama bio je najei
i krv je tako tekla iz njega da je jedva uspevao da pomeri usne...
Unitena su sva tata dela tvoga gospodara, sva tata dela koja
je stvorio meu smrtnicima svojim Mranim moima - slike
anela, svetaca i ivih smrtnika! Hoe li i ti istim arom sagoreti?
Ili e sluiti satani? Izbor napraviti mora. Oseti ukus vatre, vatre
koja eljno vapi za tobom, koja te je gladna. eka te i pakao. Hoe
li odabrati?
Hou...
Sluie princu tame onako kako i dolikuje.
Hou...
 Sva oblija ovog sveta isprazna su i nee se nikada sluiti
svojim Mranim moima u ime ljudske nitavnosti, u ime slikanja,
stvaranja muzike, plesanja, u ime recitovanja pukih lakrdija, ve
samo da bi se pokorio satani, kojem e ostati pokoran doveka;
svoje Mrane moi nee koristiti radi zavoenja, prestraivanja i
unitavanja, ve samo radi unitavanja...
Hou...
Posvetie se svom jednome i jedinome gospodaru - satani,
princu tame, uvek, zauvek i na vek vekova... Sluie svome
istinskome gospodaru u tami, bolu i patnji, predae mu svoj um i
svoje srce...
Hou.
Od svoje brae po satani ne sme da krije nikakve tajne,
odae sve znanje bogohulnika, kao i njegovu tajnu...
Tiina.
Otkrie sve znanje te tajne, dete! Doi sada, plamen te eka.
Ja vas ne razumem...
Oni Koji Moraju Biti Sauvani. Zbori.
ta da kaem? Nita mi nije poznato, osim toga da ne elim da
patim. Tako se bojim.
Istinu, Dete mraka. Gde su oni? Gde su Oni Koji Moraju Biti
Sauvani?
Ne znam. Uite u moj um ako posedujete iste moi. Nema
niega to vam mogu rei.
Ali ta, dete, ta su oni? Zar ti nikada nije rekao ta su Oni Koji
Moraju Biti Sauvani.
Dakle, ni oni nisu razumeli. Za njih, kao i za njega, to nije bilo
nita vie od prazne fraze. Tek kada bude dovoljno moan da ti
niko nikada ne moe oduzeti to znanje protiv tvoje volje. Gospodar
je bio mudar.
Od kakvog su oni znaaja! ta su oni? Moramo da dobijemo
odgovor.
Kunem vam se, ja odgovore nemam. Kunem se svojim
strahom, koji je sve to sada posedujem, da ne znam!
 Bela lica se pojavljuju nad njim, jedno po jedno. Bezukusne
usne pruaju tvrde i slatke poljupce, ruke ga miluju, a iz njihovih
runih zglobova izbijaju sjajne kapljice krvi. eleli su da istina
doe putem krvi. Ali emu to? Krv je bila krv.
Ti si sada dete avola.
Da.
Ne plai za svojim gospodarom, Marijusom. On je u paklu, gde i
pripada. A sada ispij lekovitu krv, ustani i zaigraj sa svojom
vrstom u slavu satane! Tada e besmrtnost istinski biti tvoja!
Da. Krv pee njegov jezik dok podie glavu, krv koja ga je
ispunjavala muenikom tromou. O molim vas!
Svuda oko njega zaule su se latinske fraze, kao i tiho udaranje
bubnjeva. Bili su zadovoljeni. Znali su da je rekao istinu. Nee ga
ubiti, jer je zanos otklonio bilo kakvo premiljanje. Bol u njegovim
rukama i na njegovom licu istopio se u sveoptoj pomami.
Ustani, mladiu, i pridrui se Deci mraka.
Da, hou.
Bele ruke posezale su za njegovim rukama. Jeanje rogova i
lauta nadvisilo je tutnjanje bubnjeva, strune harfi su se trzale
usled hipnotikog prebiranja po icama i krug je poeo da se
pomie. Zakukuljene figure u prosjakom crnom; odede su se
vitlale dok su visoko podizali kolena i savijali lea.
Svijajui ruke, okretali su se, poskakivali visoko u vis, sputali
se na tlo i vrteli se ukrug, dok je brujanje pesme sve glasnije
izviralo iz njihovih zatvorenih usta.
Jurcali su sve bre ukrug. Pevuenje je predstavljalo snanu
melanholinu vibraciju bez oblika i kontinuiteta, dok je, s druge
strane, ono bilo kao neki oblik govora, sm odjek misli. Bivalo je
sve glasnije i glasnije, kao urlik koja nije mogao da se probije u
stvaran krik.
On je zajedno sa njima pravio istovetne zvuke, okretao se, a
kada bi mu se zavrtelo u glavi od vitlanja ukrug, skakao bi uvis.
Doekivale su ga ruke, usne koje su ga celivale. Vrteo se i bivao
vuen. Neko je uzviknuo neto na latinskom, drugi je odgovorio,
trei se prodrao jo jae, a neko drugi ponovo je uzvratio
odgovorom.
Lebdeo je nesputan tlom i uasnim bolom zbog smrti svog
gospodara, zbog unitenja slika, okonanja ivota smrtnika koje je
voleo. Vetar je jezdio pored njega, a vrelina vatre zapljuskivala mu
je lice i oi. Pevanje je bilo tako divno da nije bilo vano to to nije
znao rei, ili to to nije mogao da se klanja satani; nije znao kako
da veruje, niti kako da osmisli takvu jednu molitvu. Niko nije znao
da on ne zna, i sada su svi pevali u horu, podvriskivali, jadikovali,
okretali se i poskakivali, a onda, lelujajui se napred-nazad,
zabacie glave, dok im je vatra zamagljivala pogled i lizala ih. Neko
je uzviknuo:
Da, DA!
Muzika se uzburkala. Divljaki ritam se prolomio svud oko
njega, udaranje bubnjeva i daira, glasovi koji su odzvanjali jezivim
tonovima. Vampiri su podigli ruke, poeli da arlauu - svetlucave
figure u razuzdanom plesu, izvijenih lea, dok su stopalima jako
udarali po tlu. Cika avolaka u paklu. To ga je uasavalo, ali i
mamilo, a dok su ga ruke hvatale i okretale, udarao je nogama o
zemlju, previjao se i plesao kao i ostali, putajui da ga bol
preplavi, savijajui udove i vritei svom snagom.
Pre no to je osvanula zora, bio je u bunilu, a oko sebe je imao
na tuce brae, koja su ga milovala i teila, a onda ga sprovela niz
stepenice koje su iskrsle iz same utrobe zemlje.

inilo se da je u pojedinim trenucima tokom meseci koji su

usledili Arman sanjao da njegovog gospodara nisu zapalili.
Sanjao je da je njegov gospodar pao s krova, kao ljatea
kometa, u spasonosne vode kanala. Njegov gospodar je preiveo u
planinama severne Italije. Njegov ga je gospodar prizivao da doe.
Njegov gospodar se nalazio u svetilitu Onih Koji Moraju Biti
Sauvani.
 Ponekada je u njegovom snu gospodar bio moniji i svetlucaviji
nego ikada pre; lepota je bila njegova odeda. U drugim snovima
on je bio ugljenisan i smeuran, ugalj koji die, njegove oi su bile
ogromne i ute, samo je njegova bela kosa bila svetlucava i
raskona kao nekada. Puzao je po zemlji tako oslabljen, preklinjui
Armana da mu pomogne. A iza njega se prosipalo toplo osvetljenje
svetilita Onih Koji Moraju Biti Sauvani i oseao se miris tamjana;
kao da je tim prostorom lebdela atmosfera koja je nosila obeanje
drevne magije, neko obeanje hladne i egzotine lepote koje je
prevazilazilo bilo kakvo zlo ili dobro.
Ali ovo su bila pusta matanja. Njegov mu je gospodar rekao da
ga jedino vatra i svetlost mogu unititi, a i svojim oima je video
gospodara u plamenu. Sanjati takve snove je bilo kao da je eleo
da mu se vrati smrtniki ivot.
Kada su njegove oi bile uperene u mesec i zvezde, kao i u
mirno ogledalo mora koje se prostiralo pred njim, nije znao za
nadu, alost, ni radost. Sva je ta oseanja dobijao od svog
gospodara, ali gospodara vie nije bilo.
Ja sam avolje dete. To je bila poezija. Sva volja je iilela iz
njega i vie nije bilo niega sem mranog bratstva, a ubijanje se
svelo podjednako i na nevine i na one krive. Ubijanje je sada
prvenstveno bilo okrutno.
U Rimu, u velikom kovenu prostranih katakombi, klanjao se
pred Santinom, voom koji je siao niz kamene stepenice da ga
pozdravi svojim iroko rairenim rukama. Ovaj drevni je doiveo
Roenje u Tami u vreme Crne Smrti. Ispriao je Armanu o
predskazanju koje je doiveo 1349. godine, kada je harala kuga, da
emo i mi biti nalik na Crnu Smrt - muka koja se ne moe objasniti,
neto to e navesti oveka da se upita i posumnja u milost i
pomo boju.
Santino je Armana uveo u svetilite obloeno ljudskim
lobanjama; pripovedao mu je istoriju vampira.
Postojimo od vajkada i ima nas u svakom dobu, kao, uostalom,
i vukova, a poreklo nam je ljudsko. Rimski koven, tamna senka
rimokatolike crkve, predstavlja nae krajnje savrenstvo.
 Armanu su ve bili poznati rituali i uobiajene zabrane, a sada
mu je ostalo da naui osnovne zapovesti.
Prva zapovest: svaki koven mora da ima svog vou, i samo on
moe da naredi pruanje Mranog dara nekom smrtniku; osim
toga, on je zaduen za to da se potuju i propisno nadgledaju svi
postupci i rituali.
Druga zapovest: Mrani dar se nikada ne sme pruiti bogaljima,
bolesnima ili deci, ali ni onima koji ne mogu, ak i sa Mranim
moima, da preive sami bez tue pomoi.
Trea zapovest: stari vampir ne treba nikada da prenese svoj
Mrani dar jer bi krv novoroenih mogla da bude i suvie snana.
Sve nae moi se prirodno uveavaju sa godinama, a drevni imaju
previe snage koju bi mogli da prenesu. Smrtonosna povreda,
gorenje u vatri - ako ove katastrofe ne unite satanino edo, samo
poveavaju njegove moi kada se zalei. Meutim, satana titi
svoje stado od drevnih moi, jer svi oni, bez izuzetka, na kraju
polude.
Kad je o ovome re, Arman treba da shvati da nema ivog
vampira starijeg od tri stotine godina. Niko iv, dakle, ne moe da
se seti prvog rimskog kovena. avo esto poziva svoje vampire da
se vrate kui - u pakao.
Arman, takoe, treba da razume i to da je uticaj Mranog dara
nepredvidljiv, ak i kada ga daruje vrlo mlad vampir, uz svu dunu
negu. Iz nepoznatih razloga, neki smrtnici postaju snani kao
titani kada se rode u Tami, dok ostali nisu nita vie do leevi koji
se miu. To je i razlog to se smrtnici koji treba da prime Mrani
dar paljivo biraju. One sa previe strasti i neukrotivom voljom
treba izbegavati, isto kao i one koji uopte ne poseduju ove
osobine.
etvrta zapovest: nijedan vampir nikada ne sme da uniti
drugog vampira, osim voe kovena, koji ima mo nad ivotom i
smru celog svog stada. Njegova je obaveza i da uniti stare i
pomahnitale vampire u vatri kada vie nisu sposobni da slue
satani onako kako to dolikuje. Njegova je dunost da uniti sve
vampire koji nisu propisno stvoreni. Njegova je obaveza da uniti
sve one koji su toliko ozleeni da ne mogu da ive bez tue
pomoi. I, najzad, njegova je dunost da zahteva unitenje svih
prognanika i svih onih koji su prekrili zapovesti.
Peta zapovest: nijedan vampir nikada ne sme da otkrije svoju
pravu prirodu nekom smrtniku i pri tom ga ostavi u ivotu.
Nijedan vampir ne sme da otkrije istoriju vrste smrtniku, a da ga
potom ne ubije. Nijedan vampir ne sme da se usudi da napie
istoriju vampira ili bilo kakvo znanje o vrsti da ih ne bi pronali
smrtnici i poverovali u njih. Vampirovo ime ne sme biti znano
smrtnicima, osim onog koje je ispisano na njegovoj nadgrobnoj
ploi. Nijedan vampir ne sme da otkrije smrtnicima svoje
skrovite ili skrovite nekog drugog vampira.
Ovo su, dakle, bile velike zapovesti, koje svi vampiri moraju da
potuju. Ovo je bio uslov opstanka meu svim besmrtnima.
Ali, Arman treba da zna da je oduvek bilo pria o drevnima, o
vampirima-jereticima sa strahovitim moima, koji se nisu
povinovali bilo kakvim autoritetima, ak ni onom koji je pripadao
avolu. To su vampiri koji su iveli hiljadama godina. Deca
milenijuma - kako su ih ponekada zvali. Na severu Evrope
pripovedale su se prie o Maelu, koji je prebivao u Engleskoj i
kotskoj. U Maloj Aziji postoji legenda o Pandori. U Egiptu postoji
drevna pria o vampiru Ramzesu, koji je ponovo vien u ovom
dobu.
Takve prie postoje u svim krajevima sveta. Neko bi
jednostavno mogao da odmahne rukom i nazove ih izmiljotinama
da nije jedne stvari - drevni jeretik Marijus pronaen je u Veneciji,
gde je i kanjen od strane Dece mraka. Legenda o Marijusu je,
dakle, bila istinita, ali Marijusa vie nema.
Arman na ovo nita nije rekao. Santinu nita nije rekao o
snovima koje je snivao. Uistinu, ti snovi su izbledeli u Armanu, kao
i boje Marijusovih slika. Vie se nisu nalazile u Armanovom umu
niti u njegovom srcu kako ih ostali, koji bi moda pokuali da ih
vide, ne bi otkrili.
Kada je Santino govorio o Onima Koji Moraju Biti Sauvani,
Arman je ponovo priznao da nita ne razume i da nita ne zna o
njima. Nije ni Santino znao nita o njima, kao ni drugi vampiri koje
je Santino upoznao.
Tajna je bila mrtva. Marijus je bio mrtav. Dakle, predaj tiini
drevnu i beskorisnu misteriju. Satana je na poglavar i gospodar.
Kroz satanu sve razumemo i znamo.
Arman se svideo Santinu. Nauio je zapovesti, usavrio je svoje
izvoenje ceremonijalnog pojanja, rituala, kao i izvoenje molitvi.
Bio je svedok najveih sabata.14 Uio je od najmonijih, najvetijih
i najdivnijih vampira od svih koje je upoznao. Tako je vredno
prikupljao znanja da je uskoro postao misionar iji je zadatak bio
da prikuplja lutajuu Decu mraka u koven, da upuuje ostale u
izvoenje sabata i korienje Mranog dara kada bi svet, greni
ovek i avo prizvali da se to uini.
U paniji, Nemakoj i Francuskoj poduavao je Mrane
blagoslove i Mrane rituale. Upoznao je divlju i tvrdoglavu Decu
mraka i mrana strast se rasplamsavala u njemu kada je bio u
njihovom drutvu, kao i u onim trenucima kada ga je koven
okruivao, dok ih je teio i kada su, zahvaljujui njegovoj snazi,
odravali svoje zajednitvo.
Usavrio je nain ubijanja prevaziavi u tome svu Decu mraka
koju je poznavao. Nauio je da priziva one koji su uistinu eleli da
umru. Samo je trebalo da stane kraj nekog prebivalita smrtnika i
tiho pozove da bi se ovaj pojavio.
Stari, mladi, osakaeni, bolesni, runi ili lepi - nije bilo vano jer
on nije birao. Odaslao bi zaslepljujue vizije ako bi poeleli da ih
vide, ali on nije dolazio njima, niti ih je grlio. Nemilosrdno
privueni njemu, oni su bili ti koji su njega grlili. A kada bi ga
njihovo toplo, ivo meso dotaklo, kada bi rastvorio usne i osetio
krv da lije, spoznavao bi jedini nain da bar nakratko prekine
patnju.

14
Poreklo sabata je nejasno. Veruje se da potie iz drevnog Vavilona, a spominje se vezano za razliite
piaznike u jevrejskoj, hrianskoj i muslimanskoj religiji. Jedno od znaenja je da predstavlja tajni
sastanak vetica i vetaca radi oboavanja avola, i tom prilikom oni igraju i pevaju, to najvie odgovara
ovom kontekstu. - Prim. ur.
 inilo mu se da bi u najvelianstvenijem trenu tih trenutaka
osetio beskrajnu duhovnost, nezagaenu apetitima i smutnjama
koji su inili svet, bez obzira na ulni zanos ubistva.
U tom inu se duhovno i ulno sjedinjavalo i, bio je ubeen,
duhovno je bilo to to je opstajalo. To mu je liilo na svetu
zajednicu. Dok je krv Hristove dece sluila da prui sutinu samog
ivota, deli sekunde u kojem je smrt nastupala bio je sr sveg
razumevanja. Samo su veliki boji sveci njemu bili jednaki u ovoj
duhovnosti, u ovom suprotstavljanju misteriji, u ovom postojanju
kontemplacije i poricanja.
Bez obzira na sve to, bio je svedok nestanka svoje mile brae,
koji su sami sebe unitavali i koji su postajali ludi. Bio je svedok
neminovnog nestanka kovena, video je besmrtnost koja poraava i
najsavrenije stvorenu Decu mraka i katkad mu se inilo da je to
bila neka vrsta jezive kazne koju je i sm prieljkivao.
Da li mu je bilo sueno da postane jedan od drevnih? Jedan od
Dece milenijuma? Da li se moe verovati tim priama koje su
opstale do dana dananjeg?
Tu i tamo bi neki lutajui vampir rekao da je legendarna
Pandora viena u dalekom ruskom gradu Moskvi ili da se pria da
Mael prebiva na vetrometini engleske obale. Lutalice su priale
ak i o Marijusu - da je ponovo vien u Egiptu ili u Grkoj. Ali ovi
pripovedai nisu svojim oima videli ove legendarne likove. Oni,
zapravo, nita nisu znali. Ovo su bile esto ponavljane prie.
One nisu odvraale panju niti su zabavljale vernog sataninog
slugu. U tihoj odanosti Mranim nainima, Arman je nastavio da
slui.
Ali tokom tih vekova svoje privrene poslunosti, Arman je u
sebi skrivao dve tajne. One su bile njegovo vlasnitvo, pripadale su
mu vie od kovega u koji se zatvarao tokom dana i vie od
nekoliko amajlija koje je nosio.
Prva tajna je bila da nikada nije lino primenio Mrani trik - bez
obzira na koliinu usamljenosti koju je oseao ili koliko god trajala
potraga za braom i sestrama sa kojima e pronai utehu. Nee to
priutiti satani, nee stvoriti nijedno Dete mraka.
 A druga tajna koju je krio od svoje brae, za dobro njih samih,
bila je koliina sve dubljeg i veeg oaja.
Nije udeo ni za im, nita nije cenio, ni u ta nije verovao, nije
posegnuo ni za jednom jedinom mrvicom zadovoljstva koristei
svoje sve vee i jezivije moi, ve je, iz trena u tren, iveo u
praznini, koju bi nakratko prekidao svake noi svog venog ivota
time to bi ubijao smrtnike - tu tajnu je krio od njih sve dok im je
bio potreban, a to je bio i jedini nain da ih vodi, jer bi ih inae
njegov strah prestravio.
Ali, i tome je doao kraj.
Veliki ciklus je bio okonan. Godinama pre nego to se to i
dogodilo, osetio je da se krug zatvara, ali nije ni znao da je to
ciklus.
Iz Rima su dolazila nepotpuna svedoenja putnika - ve stara
kada bi doprla do njega - o tome da je voa Santino napustio svoje
stado. Neki su ispredali priu o tome da je poludeo i otiao u
prirodu, drugi pak da je skoio u vatru, a trei da ga je svet
progutao, da su ga u crnoj koiji odveli smrtnici i da ga niko od tad
nije video.
Mi ili odlazimo u vatru, ili u legendu, rekao je jedan od
pripovedaa.
A zatim su prispeli izvetaji o haosu koji se deavao u Rimu, o
mnogobrojnim voama koji su obukli svoje crne kukuljice i crnu
odedu da bi upravljali kovenima. A onda bi se inilo kao da vie
nema nijednog.
Od osamnaestoga veka vie nijednom reju nije spomenuto to
to se dogodilo u Italiji. U proteklih pola veka, Armanu nije
polazilo za rukom da se uzda u svoju strast, niti u elju onih koji su
ga okruivali - da stvori atmosferu oduevljenja, koja i dolikuje
jednom pravom sabatu. A sanjario je i o svom starom gospodaru -
Marijusu; video ga je u njegovoj bogatoj odei od crvenog baruna,
u palati prepunoj treperavih slika, i bio je uplaen.
A onda je pristigao onaj drugi.
 Njegova deca su pohitala u katakombe ispod Les Inosanta da
mu opiu ovog novog vampira, koji je nosio krznom postavljen
ogrta od crvenog baruna, koji je bogohulio crkve i napadao one
koji su nosili krstove oko vrata i hodali osvetljenim prostorom.
Crveni barun. To je bila puka sluajnost, a opet, to ga je izluivalo
i vrealo, nanosilo mu neopravdani bol, koji njegova dua nije
mogla da podnese.
A bila je stvorena i ena, ena sa kosom nalik na lavlju grivu i
aneoskim imenom, divna i mona kao i njen sin.
Doao je uz stepenice pravo iz katakombi; upravljao je svojim
kovenom protiv nas, kao to su uinili i oni sa kukuljicama kada su
doli da unite njega i njegovog gospodara u Veneciji pre mnogo
vekova.
Sve je propalo.
Bio je obuen u udnu odeu od ipke i brokata. Nosio je
novie u depovima. Njegov um je plivao u prizorima iz hiljada
knjiga koje je proitao. Oseao se zateen svime onim emu je bio
svedok u osvetljenom prostoru velikog grada koji se zvao Pariz;
bilo je to kao da ponovo uje svog starog gospodara kako mu
apue u uho:
Imae na raspolaganju hiljade noi da u njima gleda svetlost
koju nijedan smrtnik nikada nije video, grabie je od udaljenih
zvezda kao da si Prometej, to je jedno beskrajno osvetljenje pomou
kog e razumevati stvari.
Sve izmie mom razumu, rekao je. Ja sam nalik nekome koga
je zemlja povratila, a vi, Lestate i Gabrijela, vi ste kao prizori koje
je naslikao moj stari gospodar u azurnoj, crvenoj i zlatnoj boji.
Stajao je ukoeno na vratima i drao se za podlaktice.
Posmatrajui nas, neujno nas je upitao:
ta tu ima da se zna? ta tu ima da se da? Mi smo naputeni od
Boga. Preda mnom se ne protee nikakav avolji put, a nema ni
Paklenih zvona, koja bi odzvanjala u mojim uima.
 4

P roao je jedan sat. Moda i vie. Arman je sedeo kraj vatre. Na

njegovom licu vie nije bilo oiljaka od davno zaboravljenog
batinjanja. U tom miru, inio se tako krhkim, kao ljutura od
koljke.
Gabrijela je sedela preko puta njega i nemo, kao i on,
posmatrala plamen; lice joj je bilo izmueno i naizgled saoseajno.
Za mene je bilo bolno to to nisam znao kakve su joj misli prolazile
kroz glavu.
Razmiljao sam o Marijusu. Marijus, Marijus... vampir koji je
naslikao one slike u pravom svetu i o pravom svetu. Triptisi,
portreti, freske na zidovima palata.
Stvarni svet nikada nije posumnjao u njega, nikada ga nije
ganjao, niti ga je ikad odbacio. Bila je to ova banda u kukuljicama,
ovi demoni koji su doli da zapale slike, oni koji su delili Mrani
dar sa njim - da li ga je on ikada nazivao Mranim darom? - oni su
bili ti koji su odluili da on ne sme ni da ivi ni da stvara meu
smrtnicima. Oni, a ne smrtnici.
Video sam malenu pozornicu kod Renoa i uo sebe kako pevam;
pevanje je potom preraslo u riku. Nikolas je rekao:
Divno je.
Ja odgovorih:
Trivijalno.
Bilo je to kao da napadam Nikolasa. U mojoj mati on je rekao
ono to te noi uopte nije izgovorio:
Dozvoli mi da imam ono u ta mogu da verujem. Ti to nikada
ne bi uradio. Triptisi koje je Marijus naslikao nalazili su se u
crkvama i kapelama manastira, a moda i na zidovima poznatih
kua u Veneciji i Padovi. Vampiri ne bi otili na sveta mesta da ih
unite. Dakle, ovo stvaralatvo vampira koji je sebe okruio
smrtnim egrtima i smrtnim ljubavnikom, od koga je uzimao mali
gutljaj i koji je sm odlazio da ubija - postojalo je tamo negde, sa
punim potpisom.
Pomislio sam na onu no u krmi kada sam spoznao
besmislenost ivota, i barunast, nedokuiv oaj Armanove prie
inio mi se kao okean u kom se mogu utopiti. Ovo je bilo gore od
unitene obale Nikijevog uma. Ovaj mrak, ovo nitavilo trajalo je
tri stotine godina.
Blistavo dete kestenjaste kose ponovo je kraj vatre moglo da
otvori svoja usta kako bi iz njih iscurelo crnilo nalik na mastilo,
dovoljno da prekrije itav svet.
To bi se dogodilo da nije bilo ovog protagoniste, ovog
venecijanskog gospodara, koji je poinio jeretiki in tako to je u
svoja platna utkao smisao - mora da je u pitanju bio smisao - a
naa vrsta, satanini izabranici, napravili su od njega ivu buktinju.
Da li je i Gabrijela u Armanovoj prii videla ove slike isto onako
kako sam ih video i ja? Da li su i one plamtele u njenom umu kao
to su plamtele u mom?
Marijus je krio sebi put kroz moju duu, put kojim e lutati
zauvek, zajedno sa zakukuljenim avolima koji su ponovo
pretvorili slike u haos.
U nekoj vrsti priguene patnje razmiljao sam o priama
putnika - da je Marijus bio iv, da je vien u Egiptu ili Grkoj.
eleo sam da pitam Armana zar to nije mogue. Marijus mora
da je bio veoma moan... Ali, inilo se nepotenim da tako neto
pitam.
Stara legenda, apnuo je. Njegov ujni glas bio je jasan kao i
unutranji. Ne urei se nikuda i ne sklanjajui pogled sa plamena,
nastavio je da pria: Legenda iz drevnih vremena, pre nego to su
nas obojicu unitili.
Moda i nije, rekao sam. Odjeci prizora, slike na zidu. Moda
je Marijus iv.
Mi predstavljamo udo ili uas, rekao je tiho, zavisno od toga
kako eli da nas vidi. A kada nas upozna - da li kroz mranu krv,
obeanja ili boju kaznu, pomislie da je sve mogue. Ali, to nije
tako. Svet se veoma brzo i vrsto zatvara oko tog uda; i nemoj da
se nada drugim udima. To jest, navikne se na nova ogranienja,
a ona pak uslovljavaju sve ostalo. Dakle, kau da je Marijus
nastavio da ivi. Svi oni nastavljaju negde da ive, to je ono u ta
eli da veruje.
Nijedan od onih koji su bili prisutni onih noi kada su me
poduavali ritualu nije ostao u kovenu u Rimu, a moda ak ni
koven vie ne postoji. Godine su prole otkad se poslednji put bilo
ko iz tog kovena oglasio. Ali svi oni negde postoje, zar ne? Sve u
svemu, mi ne moemo da umremo. Uzdahnuo je. Nema znaaja,
dodao je.
Neto snanije i uasnije imalo je znaaja: ovaj oaj mogao je da
uniti Armana. Bez obzira na e koju je oseao, na krv koju je
izgubio kada sam ga napao i bez obzira na to to je nemi plamen
njegovog tela iscelio ogrebotine i posekotine na njemu, on nije
mogao sebe da natera da izae u spoljanji svet da lovi. Izabrao je
da se mui u ei i toploti nemog unutranjeg plamena. Izabrao je
da ostane ovde, sa nama.
Ali on je ve znao odgovor - nije mogao ni sa nama da ostane.
Gabrijela i ja nismo to morali da mu kaemo, znao je on to i
sm. Nismo morali ak ni da postavimo sebi to pitanje. Znao je kao
to i sm Bog zna budunost, jer Bog je u posedu svega znanog.
Neizdriva patnja. Gabrijelin izraz lica bio je jo izmodeniji,
tuniji.
Zna da bih svim svojim biem eleo da te povedem sa nama,
rekao sam. Bio sam iznenaen sopstvenom koliinom emocija. Ali
to bi bila katastrofa za sve nas.
Ni na jedan nain nije odreagovao. Znao je. Ni Gabrijela se nije
usprotivila.
Ne mogu da prestanem da razmiljam o Marijusu, priznao
sam.
Znam. A i ne pomilja na One Koji Moraju Biti Sauvani, to je
prilino udno.
 To je samo jo jedna misterija vie, rekao sam. A ima na
hiljade misterija. Ja razmiljam o Marijusu! Preveliki sam rob
sopstvenih opsesija i fascinacija. Uasna je stvar zadravati se u
tolikoj meri na Marijusu i izdvojiti tu jednu blistavu figuru iz cele
prie.
Nije vano. Ako ti to neto znai, uzmi. Ja neu izgubiti ono to
dam.
Kada neko bie iskae svoj bol u takvoj muci, primoran si da
potuje itavu tu tragediju. Mora da pokua i da to razume. Ali
takva bespomonost, takav oaj meni je nerazumljiv. To je razlog
to toliko razmiljam o Marijusu. Marijus je onaj koga ja razumem.
Ti si onaj koga ne razumem.
Zato?
Muk.
Nije li zasluio da mu se kae istina?
Ja sam oduvek bio buntovnik, rekao sam. A ti si bio rob svega
onoga to te je svojatalo.
Ja sam bio voa svog kovena!
Ne. Ti si bio Marijusov rob, a onda i suanj Dece mraka. Pao si
prvo pod uticaj jednog, a onda pod uticaj ovih drugih. Ono zbog
ega ti sada pati jeste odsustvo bilo ijeg uticaja. Najeim se kad
pomislim da sam nakratko i sm to doiveo, da si mi pruio oseaj
toliko razliit od mene samog, kao da sam neko drugo bie.
Nema znaaja, rekao je, oiju i dalje uprtih u vatru. Ti previe
razmilja u terminima odluke i akcije. Ova pria nije objanjenje.
A ja nisam bie koje u tvojim mislima trai pohvalu punu
potovanja, niti da ona bude izreena naglas. Svi mi znamo ta
znai odgovor koji si dao, a on je tako neizmeran da bi se izrazio
reima, i svi znamo da je ta odluka konana. Ono to ne znam jeste
zato. Dakle, ja sam bie veoma razliito od tebe i ti nisi sposoban
da me razume. Zato ne mogu da poem sa tobom? Ako me
povede, radiu sve ono to od mene bude traio. Biu pod tvojim
uticajem.
 Pomislio sam na Marijusa sa njegovom etkicom i boicom
tempera od jaja.
Kako si ita mogao da im veruje nakon to su zapalili slike?,
upitao sam. Kako si mogao da im se prepusti?
Razdraenost, narastajui bes.
Opreznost na Gabrijelinom licu, ali ne i strah.
A u ta si ti - vampir koji je, kako su mi moji sledbenici opisali,
uasavao gomilu, zbog ega je ona hrlila na Bulevar du Templ -
verovao kada si stajao na pozornici i gledao publiku kako vriti i
pokuava da pobegne iz pozorita? Verovao si u to da ti mesto nije
meu smrtnicima, zar ne? Znao si da nisi jedan od njih. A nije bilo
nikakvih avoljih bandi u kukuljicama da ti to kau. Znao si.
Marijus, takoe, nije pripadao drutvu smrtnika. Nisam ni ja.
Ali to je neto drugo.
Ne, nije. Zato ti prezire Pozorite vampira, koje upravo u
ovom trenutku izvodi svoje male drame, koje e mu doneti zlato
bulevarske gomile. Ti ne eli da obmanjuje kao Marijus. To bi te
jo vie razdvojilo od smrtnika. Ti ima potrebu da se pretvara da
si smrtan, a obmanjivanje te ini besnim i navodi te da ubija.
U tom trenutku na pozornici, rekao sam, ja sam razotkrio
sebe. Ja sam uradio neto to je u potpunoj suprotnosti sa
obmanom. eleo sam da na neki nain svojim monstruoznim
priznanjem sebe ponovo pribliim svojim dragim smrtnicima.
Bolje je i da bee od mene nego da me ne vide. Bolje da znaju da
sam neto udovino nego da klizim svetom i da me ne prepoznaju
oni kojima se hranim.
Ali to nije bolje.
Ne. Ono to je Marijus uradio bilo je bolje. On nije obmanjivao.
Naravno da jeste. On ih je sve izigrao!
Ne. On je iznaao nain da oponaa ljudski ivot. Da postane
jedno sa smrtnicima. Ubijao je samo zloince i slikao je kao to to i
smrtnici ine. Anele, plavo nebo, oblake. To su stvari koje si mi
predstavio kada si priao o tome. On je stvarao lepe stvari. Ja u
njemu vidim mudrost i nedostatak tatine. On nije imao nikakve
potrebe da se razotkriva. iveo je hiljadu godina i vie je verovao u
nebesa koja je slikao, nego u sebe.
Konfuzija.
Sada vie nema znaaja to to avoli slikaju anele.
To su samo metafore, rekao sam. I ima znaaja! Ako eli
ponovo da stvara, ako hoe iznova da pronae avolji put,
vano je! Postoji nain da postojimo. Kada bih samo mogao da
oponaam ivot, da iznaem nain...
Ti govori o stvarima koje meni nita ne znae. Mi smo boji
izgnanici.
Gabrijela je iznenada pogledala u njega.
Da li ti veruje u Boga?, upitala je.
Da, uvek u Boga, odgovorio je. Satana, na gospodar, jeste
onaj koji je izmiljen, i ta izmiljotina je ono to me je obmanulo.
O onda si ti zaista nepopravljivo proklet!, rekao sam. Dobro
ti je poznato da je tvoje povlaenje u bratstvo Dece mraka bilo
beanje od greha koji nije bio greh.
Bes.
Tvoje srce ezne za neim to nikada nee imati, rekao je
glasom koji je iznenada postao glasniji. Dovukao si k sebi i
Gabrijelu i Nikolasa preko prepreke, ali to ti nije pomoglo da se
vrati meu smrtnike.
Zato ne moe da uje svoju priu? upitao sam. Da li je u
pitanju to to Marijusu nikada nisi oprostio to to te nije upozorio
na njih, to je dozvolio da padne u njihove ake? Zar nita vie
nee poprimiti od Marijusa, nijedan primer, nijednu inspiraciju?
Ja nisam Marijus, ali kaem ti da sam, od kad sam krenuo avoljim
putem, uo samo za jednog drevnog koji bi me bilo emu mogao
nauiti, a to je Marijus, tvoj venecijanski gospodar. On sada
razgovara sa mnom. On mi kazuje neto o nainu na koji mogu da
postanem besmrtan.
Obino ruganje.
Ne! To nije bilo ruganje! Ti si taj ije se srce slama za onim to
nikada nee imati: jo jedan predmet vere, neiji uticaj.
 Nije bilo odgovora.
Mi ne moemo izigravati Marijusa, rekao sam, niti Santina,
mranog gospodara. Mi nismo umetnici sa velikim vizijama, koje
bi nas nosile napred. Nismo ni zli gospodari kovena ubeeni da je
na nama da proganjamo golemo mnotvo u propast. Plemenito
vostvo - to velianstveno ovlaenje - jeste ono to mora da
ima.
Ustao sam iako to nisam planirao. Priao sam blie vatri i
gledao u njega.
Krajikom oka video sam Gabrijelino jedva primetno klimanje
glavom; nain na koji je zatvorila oi na trenutak bio je kao da je
sebi dopustila uzdah oduka.
On je bio savreno miran.
Mora da proe kroz to nitavilo, rekao sam, i da pronae
ono neto to e ti biti podstrek da krene dalje. Ako poe sa
nama, izneveriemo te, i ti e nas unititi.
Kako da proem kroz to? Podigao je glavu i pogledao me, a
njegove obrve poprimile su najotriji izraz. Odakle da ponem? Ti
si okretan kao sama desna ruka boja! A za mene je svet, stvarni
svet u kojem je Marijus iveo - nedostian. Ja nikada u njemu
nisam iveo. Ja elim da preem preko te prepreke. Ali kako to da
uradim?
Ja ti to ne mogu rei, rekao sam.
Mora da izui ovo doba, prekinula nas je Gabrijela. Njen je
glas bio miran ali zapovedniki.
Pogledao je u nju dok je govorila.
Mora da razume ovo doba, nastavila je, kroz njegovu
knjievnost, muziku i umetnost. Izaao si iz same utrobe Zemlje,
kao to i sm kae. A sada ivi u svetu.
Od njega nije pristizao nikakav odgovor. Traak prizora
Nikijevog opustoenog stana sa svim njegovim knjigama
pobacanim po podu. Zapadna civilizacijama u hrpama.
A ima li boljeg mesta od samog sredita stvari - od Bulevara i
pozorita?, upitala je Gabrijela.
 Namrtio se i iz protesta okrenuo glavu, ali je ona nastavila:
Tvoj dar je voenje kovena, a tvoj koven jo uvek postoji.
Ispustio je tih i oajan zvuk.
Nikolas je samo jedno novostvoreno dete, rekla je. On moe
mnogo toga da ih naui o spoljnjem svetu, ali on nije sposoban da
ih vodi. Ona ena, Eleni, neverovatno je pametna, ali ona e ti
prepustiti vostvo.
ta meni znae njihove igre?, proaputao je.
To je nain da opstane, rekla je. A to je sve to ti je sada
vano.
Pozorite vampira! Pre bih izabrao vatru.
Razmisli, rekla je. U tome ima nekog savrenstva, koje ne
moe da opovrgne. Mi smo iluzija onoga to je smrtno, a
pozornica je iluzija stvarnosti.
To je odvratno, rekao je. Kako je to Lestat nazvao? istom
trivijalnou?
To je rekao zbog Nikolasa, koji je sklon da od svega toga
napravi bizarnu filozofiju, rekla je. Ti sada mora da ivi bez
bizarnih filozofija, onako kako si iveo kada si bio Marijusov egrt.
ivi da proui ovo doba. Lestat ne veruje u vrednost zla, ali ti u to
veruje. Znam da veruje.
Ja sam zao, rekao je sa poluosmehom na licu i skoro da se
nasmejao. To nije pitanje vere, zar ne? Ali, da li stvarno misli da
bih sa duhovnog puta kojim sam hodio tri stotine godina preao
na pohotnost i raskalanost kao to je ovo? Mi smo bili sveci zla!,
pobunio se. Ja neu da budem ; obino zlo! Neu!
Uini ga neobinim, rekla je. Postajala je nestrpljiva. Ako si
zao, kako onda pohota i raskalanost mogu da budu tvoji
neprijatelji? Zar svetovno, telesno i avo ne deluju podjednako i
protiv oveka?
Zavrteo je glavom kao da je eleo da kae da mu to nita ne
znai.
Tebe vie brine ono to je duhovno nego ono to je zlo,
nastavio sam. Izgled neijeg lica, zvuk violine. Parisko pozorite
moe biti ispunjeno duhovnou i pored sve svoje svetovnosti.
Nema nieg u njemu to nije bilo oblikovano snagom onih koji
poseduju duhovnu viziju da od njega stvore ono to ele.
Neto se u njemu uzburkalo, ali je to brzo odagnao.
Zavedi publiku raskalanou, rekla je Gabrijela. U ime boje
i avolje, iskoristi mo pozorita kako ti je volja.
Zar slike tvog gospodara nisu bile duhovne?, upitao sam.
Mogao sam da osetim toplinu kako me obuzima dok sam o tome
razmiljao. Da li iko moe da gleda na velika dela toga doba i ne
nazove ih duhovnim?
Postavljao sam sebi to pitanje mnogo puta, odgovorio je
Arman. Da li je to bilo duhovno ili raskalano? Da li je aneo
naslikan na triptihu uhvaen u svetovnom, ili je svetovno bilo
transformisano?
Bez obzira na to ta su ti kasnije uinili, nikada nisi sumnjao u
lepotu i kvalitet njegovog stvaralatva, rekao sam. Znam da nisi.
Re je, dakle, o transformaciji svetovnog. To je prestalo da biva
puko slikarstvo, ve se pretvorilo u istu magiju, kao to kod
ubijanja krv prestaje da bude krv i postaje sm ivot.
Njegove se oi zamaglie, ali od njega nisu pristizale nikakve
slike. Kojim god putem da je jezdio u svojim mislima, putovao je
sm.
Svetovno i spiritualno, rekla je Gabrijela, spajaju se u
pozoritu kao to to ine i na slikama. I demonska priroda nas
samih jeste senzualna. Neka ti to bude klju.
Na trenutak je sklopio oi kao da eli da nas izopti.
Idi kod njih i sluaj muziku koju Niki stvara, rekla je. Stvaraj
umetnost zajedno sa njima u Pozoritu vampira. Mora da odagna
ono to te je izdalo i prepusti se onome to e ti dati podstreka. U
suprotnom - nema nade.
Poeleo sam da to nije rekla tako iznenada, direktno.
Ali on klimnu glavom i njegova se usta stisnue u gorak osmeh.
Jedina stvar koja ti je zaista vana, rekla je polako, jeste to da
ode u krajnost.
 Tupo je zurio u nju. Nije bilo nikakve anse da je razumeo ono
to je elela da kae. Smatrao sam da je to bila i suvie surova
istina da bi se glasno izrekla. Ali on se nije usprotivio. Njegovo je
lice postalo zamiljeno, glatko i ponovo nalik na deje.
Dugo je gledao u vatru, a zatim je progovorio:
Ali zato morate da idete?, upitao je. Sa vama sada niko ne
ratuje. Niko ne pokuava da vas otera. Zato to malo preduzee ne
biste izgradili zajedno sa mnom?
Da li je to znailo da e pristupiti tome, da e se prikljuiti
ostalima i postati sastavni deo pozorita na Bulevaru?
Nije mi se suprotstavljao. Ponovo je pitao zato ba tamo, na
Bulevaru, ne mogu da stvorim imitaciju ivota - ako sam to tako
nazivao.
Ali, ipak je odustajao. Znao je da ne mogu da izdrim sm
pogled na pozorite, kao ni na Nikolasa. Nisam mogao ak ni njega
da nagovorim da to uradi. Gabrijeli je to polo za rukom. Znao je
da je sada bilo i suvie kasno da nad nama vri dalju presiju.
Gabrijela je najzad rekla:
Mi ne moemo da ivimo meu svojom vrstom, Armane.
A ja sam pomislio da je to tano, da je to najistinitiji odgovor, ali
nisam znao zato to ne mogu glasno da izgovorim.
avolji put je ono emu mi teimo, rekla je. Sada smo jedno
drugom dovoljni. Moda emo se vratiti u budunosti, nakon to
budemo posetili mnogobrojna mesta i videli razne stvari. Tada
emo razgovarati kao to smo i veeras razgovarali.
Ovo to je rekla nije doiveo kao ok. Ali, sada je bilo nemogue
znati o emu razmilja.
Dugo niko nita nije govorio. Ne znam koliko je vremena tako
prolo. Sedeli smo u sobi i utali.
Pokuao sam da ne razmiljam ni o Marijusu, ni o Nikolasu. Sav
moj oseaj za opasnost potpuno je nestao, ali sam se plaio
rastanka, tuge, koja je bila neizbena, oseanja da sam od ovog
stvorenja uzeo njegovu neverovatnu priu, a da sam mu za uzvrat
pruio vrlo malo.
 Gabrijela je napokon prekinula tiinu. Ustala je i graciozno
otila do klupe na kojoj je sedeo.
Armane, rekla je, mi odlazimo. Ako bude po mojoj volji,
biemo kilometrima daleko od Pariza pre ponoi sutranjeg dana.
Pogledao je u nju mirno; pomirio se sa neizbenim. Bilo je
nemogue znati ta je izabrao da sakrije.
ak i da ne ode do pozorita, rekla je, prihvati ono to mi
moemo da ti damo. Moj sin poseduje dovoljno blaga da ti olaka
izlazak u spoljni svet.
Ova kula moe da ti bude skrovite, rekao sam. Koristi je
koliko god eli. Magnusu je bila dovoljno bezbedna.
Malo je saekao, a onda je ljubazno klimnuo glavom, ali nita
nije rekao.
Dozvoli da ti Lestat d zlato koje ti je neophodno da postane
pravi gospodin, rekla je Gabrijela. Sve to za uzvrat traimo jeste
to da ostavi koven na miru - ako izabere da ne bude njegov
voa.
Ponovo je zurio u vatru; lice mu je bilo spokojno i bio je
neodoljivo lep. Zatim je ponovo klimnuo glavom u tiini. Klimanje
glavom nije znaio nita drugo nego potvrdu da je uo, ali time
nita nije obeao.
Ako nee da ode kod njih, rekao sam usporeno, nemoj ni da
ih povredi. Nemoj da povredi Nikolasa.
Kada sam izgovorio te rei, njegovo lice se blago izmenilo.
Skoro da je to bio neki osmeh koji se prikrao na njegovom licu.
Njegove oi se polako okrenue ka meni. U njima sam video prezir.
Sklonio sam pogled, ali njegov izraz je na mene delovao kao
udarac.
Ne elim da bude povreen, rekao sam napetim apatom.
Ne, ti eli da on bude uniten, odgovorio je tiho. i da vie
nikada ne treba da strepi ili tuguje za njim! Izraz prezira se
jezivo izotrio.
Gabrijela se umeala.
 Armane, rekla je, on ne predstavlja nikakvu opasnost za njih.
Ona ena sama moe da ga dri pod kontrolom. Ima dosta stvari o
ovom dobu kojima vas moe poduiti, samo kada biste hteli da ga
sluate.
Gledali su jedno u drugo neko vreme u tiini. Njegovo lice je
ponovo bilo blago, neno i divno.
Uzeo je Gabrijelinu ruku na jedan dostojanstven nain i vrsto
je drao. Zatim su zajedno ustali. Pustio ju je, malo se udaljio i
ispravio ramena. Pogledao je u nas.
Otii u kod njih, rekao je najmilijim glasom. Uzeu i zlato
koje mi nudi i ovo mesto e mi biti skrovite. Nauiu od tvog
strastvenog deteta sve ono emu ono ima da me naui. Ali, ja
poseem za ovim stvarima samo zato to one plutaju po povrini
mraka u kojem se ja davim. I neu napasti pre nego to stvari bolje
ne razumem. Neu ti prepustiti venost pre... konane bitke.
Prouavao sam ga, ali u njemu nije bilo nikakvih misli koje bi
razjasnile ove rei.
Moda e mi, kako godine budu prolazile, rekao je, elja opet
doi. Moda e mi se ponovo povratiti glad, ak i strast. Moda ove
stvari, kada se budemo sreli u neko drugo doba, nee biti
apstraktne i nestalne. Govoriu sa ivahnou koja je jednaka
tvojoj, neu je samo podraavati. Razmiljaemo na temu
besmrtnosti i mudrosti. Tada emo govoriti o osveti i prihvatanju.
Zasada je dovoljno da kaem da elim ponovo da te vidim. elim
da nam se u budunosti putevi ukrste. Samo iz tog razloga u
uraditi ono to trai od mene, a ne ono to eli. Potedeu tvog
nesrenog Nikolasa.
Ispustio sam ujni uzdah olakanja. Meutim, njegov glas je bio
izmenjen, tako snaan da je proizveo dubok, bezglasni alarm u
meni. On je bio gospodar kovena, sigurno, ovaj ovde mirni i snani,
ovaj koji e opstati, bez obzira na to koliko ono siroe u njemu
plakalo.
A onda se polako i dostojanstveno nasmeio, ali je na njegovom
licu bilo neeg tunog i umiljatog. Ponovo je postao Da Vinijev
svetac, ili jo preciznije - maleni Karavaov bog. Na trenutak se
uinilo da nije mogue da je on neto zlo ili opasno. Bio je i suvie
blistav, i previe ispunjen svim onim to je mudro i dobro.
Seti se mojih upozorenja, rekao je. Ne proklinjanja.
Gabrijela i ja smo klimnuli glavama.
A kada ti budem zatrebao, rekao je, biu ovde.
Tada je Gabrijela uinila neto potpuno neoekivano - zagrlila
ga je i poljubila. Isto sam uradio i ja.
Bio je gibak, nean i podatan u naim rukama. Bez rei nam je
dao do znanja da odlazi u koven i da ga tamo moemo pronai
sutra uvee.
Sledeeg trenutka je ve nestao, i Gabrijela i ja smo ponovo bili
sami, kao da on nikada i nije bio u toj sobi. Nisam uo nikakav
zvuk bilo gde u kuli. Nita sem vetra u umi koja se prostirala
ispod kule.
A kada sam se uspeo uza stepenice, pronaao sam otvorenu
kapiju i video livade koje su se u neprekinutoj tiini protezale sve
do ume.
Voleo sam ga. Znao sam to, ali mi je to bilo nerazumljivo kao i
on sm.
Bilo mi je tako drago to se sve okonalo. Bilo mi je tako drago
to smo mogli da idemo dalje. Ipak, drao sam se za reetke due
vreme i samo sam zurio u udaljenu umu, kao i u slabaan sjaj
grada koji se odraavao na nisko sputenim oblacima.
A duboka alost koju sam oseao nije bila samo zbog toga to
sam njega izgubio, ve je to bila i tuga za Nikijem, al zbog
naputanja Pariza, ali i samosaaljenje.

K ada sam se vratio nazad u kriptu, video sam Gabrijelu kako

poslednjim ostacima drveta ponovo loi vatru. Usporeno i
umorno darala je plamen, a svetlost se crvenela na njenom
profilu i u njenim oima.
Tiho sam sedeo na klupi i posmatrao je; gledao sam eksploziju
plamiaka naspram pocrnelih cigala.
Da li ti je dao ono to si elela?, upitao sam.
Na neki svoj nain, da, rekla je. Sklonila je ara u stranu i sela
preko puta mene; kosa joj je padala preko ramena, a ruke je
spustila na klupu pored sebe. Kaem ti - nije me briga ako vie
nikada ne vidim nekog od nae vrste, rekla je hladno. Dosta mi je
njihovih legendi, prokletstava, alopojki. Dosta mi je njihove
nesnosne ljudskosti, to je moda i najneverovatnija stvar koju su
otkrili. Spremna sam ponovo za svet, Lestate, kao to sam i bila
one noi kada sam umrla.
Ali Marijus..., rekao sam uzbueno. Majko, postoje drevni, oni
koji su koristili besmrtnost na jedan posve drugaiji nain.
Ima li ih zaista?, upitala je. Lestate, ima previe bujnu
matu. Pria o Marijusu ima osobine bajke.
Ne, to nije istina.
Dakle, siroe demon tvrdi da ne potie od trokavih seljaka
avola, na koje podsea, rekla je, ve od izgubljenog plemia, koji
je skoro bog. Kaem ti da bi bilo koje umazano malo seljane koje
sanjari kraj kuhinjskog ognjita moglo da ti ispria neku slinu
priu.
Majko, on nije mogao da izmisli Marijusa, rekao sam. Ja
moda imam bujnu matu, ali on je uopte nema. On ne bi mogao
da izmisli slike. Kaem ti da je on sve to video...
Nisam ba mislila tako, priznala je sa malim smekom. Ali je
isto tako mogao da pozajmi Marijusa iz legendi koje je uo...
Ne, rekao sam. Marijus je postojao i postoji jo uvek. Ima i
drugih kao to je on. Deca milenijuma postoje, a ona su bolje
iskoristila darove koji su im dati od Dece mraka.
Lestate, ono to je vano jeste to da mi proemo bolje, rekla
je. Sve to sam, najzad, saznala od Armana bilo je to da besmrtni
nalaze da je smrt zavodljiva i krajnje neodoljiva, da im ne polazi za
rukom da je savladaju, kao ni ljudskost u svojim umovima. Sada
elim da uzmem to znanje i nosim ga kao oklop dok koraam
svetom. Na sreu, ne mislim na promenljivi svet, koji je za ova
stvorenja bio tako opasan. Govorim o svetu koji se eonima nije
menjao.
Zabacila je kosu dok je ponovo gledala u vatru.
Sanjam o snegom prekrivenim planinama, rekla je blago, o
pustoi pustinje, o neprohodnim dunglama, o prostranim
umama na severu Amerike, gde, kau, beli ovek nikada nije
kroio.
Njeno lice se pomalo oblilo toplinom dok me je gledala.
Razmisli o tome, rekla je. Nema predela u koji mi ne moemo
da odemo. A ako Deca milenijuma i postoje, moda su oni ba
tamo - daleko od sveta ljudi.
A kako onda ive ako je to tano?, upitao sam. Zamiljao sam
sopstveni svet; bio je prepun smrtnika i stvari koje su oni stvorili.
Mi se hranimo ljudima, rekao sam.
Ima srca koja kucaju u tim umama, rekla je sanjivo. Ima krvi
koja tee za onog koji je pije... Ja sada mogu da radim sve ono to si
ti nekada radio. Mogla bih sama da se izborim sa onim
vukovima...
Njen glas je izbledeo poto se izgubila u mislima. Ono to je
vano, rekla je nakon podueg trenutka, jeste to da sada
moemo da idemo kuda elimo, Lestate. Slobodni smo.
Ja sam i ranije bio slobodan, rekao sam. Nikada nisam mario
za ono to je Arman imao da kae. Ali Marijus, znam da je Marijus
iv. Oseam, oseao sam to i kada je Arman priao o tome. Marijus
zna mnoge stvari - ne mislim samo na one koje se tiu nas, ili Onih
Koji Moraju Biti Sauvani, ili kakva god bila drevna misterija - on
zna stvari o samom ivotu, o tome kako se treba kretati kroz
vreme.
Pa neka ti on bude svetac zatitnik ako ti treba, rekla je.
Ovo me je naljutilo i vie nita nisam rekao. Stvar je bila u tome
to me je njena pria o dunglama i umama uplaila. Sve to je
Arman rekao da bi nas razdvojio polako mi se vratilo u seanje;
znao sam da e se to desiti jo onda dok je izgovarao svoje lepo
odabrane rei. Dakle, mi ivimo sa svojim razlikama, pomislio
sam, kao to to i smrtnici rade, a moda su nae razlike
preuveliane kao to su i nae strasti, naa ljubav.
Neto se ipak nazire... rekla je, dok je posmatrala vatru. ...
jedan mali pokazatelj da pria o Marijusu sadri neku istinu.
Ima na hiljade pokazatelja, rekao sam.
Rekao je da je Marijus ubio zloinca, nastavila je, i da je njega
nazvao Set - ubica sopstvenog brata. Da li se sea toga?
Mislio sam da je mislio na Kaina, koji je ubio Avelja. Kain je bio
taj kojeg sam video u njegovim slikama, iako sam uo drugo ime.
U tome i jeste poenta. Arman ni sm nije razumeo znaenje
imena Set. Meutim, ponavljao ga je. Ali ja znam ta ono
predstavlja.
Kai mi.
Ono potie iz grkih i rimskih mitova - stara pria o
egipatskom bogu Ozirisu, kojeg je ubio brat Set da bi postao
gospodar podzemlja. Naravno, Arman je to mogao da proita kod
Plutarha, ali nije, to je prilino udno.
A, vidi onda - Marijus ipak jeste postojao! Kada je rekao da je
iveo hiljadu godina, govorio je istinu.
Moda, Lestate, moda, rekla je.
Majko, ponovi mi to, tu egipatsku priu...
Lestate, ima pred sobom mnoge godine da i sm proita te
drevne prie. Ustala je i sagla se da me poljubi, ja osetih hladnou
i mlitavost u njoj, koja se uvek pojavljivala pre zore. to se mene
tie, ja sam zavrila sa knjigama. itala sam ih kada nije bilo nieg
drugog da se radi. Uzela mi je ruke i preklopila ih svojim. Kai mi
da emo sutra krenuti na put, da vie neemo videti bedeme
Pariza, ne pre nego to budemo videli i druge krajeve sveta.
Bie upravo onako kako ti eli, rekao sam.
Poela je da se penje uza stepenice.
 A kuda to ide?, upitao sam je dok sam je pratio. Otvorila je
kapiju i uputila se prema drveu.
elim da vidim da li mogu da spavam u samoj zemlji, rekla je
preko ramena. Ako se sutra ne podignem, znae da mi to nije
polo za rukom.
Ali to je ludost!, rekao sam, idui za njom. Mrzeo sam samu
pomisao na to. Nastavila je da hoda napred, prema estaru
drevnih hrastova; klekla je i rukama poela da kopa vlanu zemlju
kroz mrtvo lie. Izgledala je jezivo, kao neka divna plavokosa
vetica koja grebe zemlju brzinom neke zveri.
Tada je ustala i poslala mi poljubac za zbogom. Koristei svu
svoju snagu, spustila se u zemlju kao da joj je ona pripadala. Ja
sam u neverici zurio u prazninu gde je do malopre bila i u lie,
koje se primirilo kao da nita nije poremetilo to mesto.

Otiao sam iz ume. Otpeaio sam juno, daleko od kule. Kako

mi se korak ubrzavao, poeo sam sebi u bradu da pevuim neku
pesmicu, moda deo neke melodije koja je bila izvedena na violini
ranije te veeri u kraljevoj palati.
Oseaj aljenja mi se vratio, prihvatanje saznanja da stvarno
odlazimo, da je sve gotovo sa Nikolasom, sa Decom mraka i sa
njihovim voom. Neu dugi niz godina videti ni Pariz, ni bilo ta
to mi je poznato. I pored sve moje elje da budem slobodan, imao
sam potrebu da plaem.
inilo mi se da moja lutanja imaju neku svrhu, ali je jo nisam
razaznavao. Nekih pola sata pre jutra svetlost je obasjala
potanski drum u blizini ruevine neke stare krme. Ovaj se
istureni deo naputenog sela obruavao i samo su debelo okreeni
zidovi bili netaknuti.
Uzevi svoj bode, poeo sam da urezujem duboko u mekani
kamen:
 MARIJUSU, DREVNOM: LESTAT TE TRAI. SADA JE MESEC MAJ,
1780. GODINA, I JA KREEM NA JUG, IZ PARIZA KA LIONU. MOLIM
TE, ODAZOVI MI SE.

Kakva drskost, pomislio sam kada sam zakoraio nekoliko

koraka unazad. Ve sam prekrio Mrane zapovesti izgovorivi
ime besmrtnika i zapisavi ga. Ali to mi je pruilo udno
zadovoljstvo. Uostalom, nikada mi nije ba najbolje polazilo za
rukom da potujem pravila.
 1

Armana smo u osamnaestom veku poslednji put

videli kada je stajao sa Eleni, Nikolasom i ostalim
vampirima pantomimiarima ispred vrata Renoovog
pozorita; gledao je kako se naa koija probija kroz
reku saobraaja na Bulevaru.
Neposredno pre toga, pronaao sam ga zatvorenog u mojoj
nekadanjoj garderobi zajedno sa Nikolasom. Nalazili su se usred
nekog udnog razgovora, kojim je dominirao Nikijev sarkazam i
unost. Nosio je periku i sumoran dugaak crveni kaput. inilo mi
se kao da je od unitenja starog kovena svaki trenutak budnosti
sve vie doprinosio njegovoj vrstini i njegovim moima, i kao da
je maska dodatne neprozirnosti postajala sve jaa.
U tim neugodnim poslednjim trenucima Niki i ja nismo imali ta
jedno drugom da kaemo. Ali je Arman zato od mene ljubazno
prihvatio kljueve kule, velike koliine novca, kao i obeanje da e
dobiti novac kad god se obrati Roeu.
Njegov um mi je bio nedostupan, ali je ponovo naglasio da nee
povrediti Nikolasa. Dok smo se pozdravljali, verovao sam da
Nikolas i itav mali koven imaju sve anse da opstanu, kao i da
smo Arman i ja prijatelji.

Do kraja te prve noi Gabrijela i ja smo bili daleko od Pariza,

kao to smo i rekli da hoemo, a tokom meseci koji su usledili
otputovali smo u Lion, Torino, Be, pa u Prag, Lajpcig i Sankt
Peterburg, a potom opet juno - u Italiju, gde smo se skrasili i
ostali dug niz godina.
Na kraju smo ipak krenuli i otili na Siciliju, pa severno u Grku
i Tursku, pa ponovo juno kroz drevne gradove Male Azije i najzad
u Kairo, gde smo se zadrali neko vreme.
U svakom tom mestu ostavljao sam Marijusu pismene poruke
na zidovima.
 Ponekad to nije bilo vie od nekoliko rei, koje bih izgrebao
vrhom noa. Na nekim mestima sam pak satima klesao svoje misli
u kamen. Ali gde god da sam se naao, ispisivao sam svoje ime,
datum, pravac kojim sam se uputio, kao i poziv: Marijuse, pokai
mi se.
to se starih kovena tie, naili smo na njih u nekoliko
razbacanih mesta, a ono to se jasno moglo uoiti bilo je to da su
stara, konzervativna pravila svuda izgubila mo. Retko kada se
dogaalo da se vie od tri ili etiri vampira povinuju starim
ritualima, a kada bi shvatili da nismo imali nameru da se meamo
u njihove navike ili pak u samu njihovu egzistenciju, ostavljali bi
nas na miru.
Mnogo su interesantnije bile bitange koje smo povremeno
mogli da zapazimo usred drutvenih krugova; bili su to samotni i
tajanstveni vampiri koji su podraavali smrtnike - podjednako
veto kao i mi. Ali nam nikada nije polo za rukom da im se
pribliimo. Beali su od nas kao to su, verovatno, beali i od
pripadnika starih kovena. Ne videvi u njihovim oima nita drugo
osim straha, nisam bio motivisan da doprem do njih.
Svejedno, osetio sam neku udnu utehu u tome da nisam bio
prvi aristokratski avo koji se kretao po balskim dvoranama sveta
u potrazi za svojim rtvama - smrtonosni gospodin koji e uskoro
postati glavni protagonista pria, pesama i petparakih horor
romana kao samo ovaploenje nae vrste. Sve vreme su se
pojavljivali novi nalik meni.
Ali kako smo napredovali dalje, nailazili smo na udna
stvorenja. U Grkoj smo nabasali na demone koji nisu znali kako
su to postali, a ponekad su to bile i lude kreature koje nisu imale ni
razum ni govor. Oni su nas napadali kao da smo smrtnici, ali bi
mahnito vritali i beali od nas kada bismo poeli da izgovaramo
molitve u cilju da ih oteramo.
A istambulski vampiri su zaista iveli u kuama, bezbedni iza
visokih zidova i kapija, sa grobovima u sopstvenim vrtovima i
obueni kao i svi ostali smrtnici u tom delu sveta - u leprave
halje, u kojima su lovili po mranim ulicama.
 Ali ak su i oni bili uasnuti kada su videli da ivim meu
Francuzima i Venecijancima, da se vozim u koijama, prisustvujem
skupovima po evropskim ambasadama i domovima zvaninika.
Pretili su nam, bacali ini na nas, ali bi odjurili u panici kad god
bismo krenuli na njih, posle ega su se uvek ponovo vraali da nas
obaspu svojim kletvama.
Ponovno oivljeni opsedali su mameluke grobnice u Kairu. Bili
su jezive utvare. Pridravali su se starih obiaja, a za voe su imali
gospodare ispijenih oiju, koji su iveli u ruevinama jednog
koptskog manastira. Njihovi rituali su bili puni istonjake magije i
zazivanja mnogih demona i zlih duhova, koje su nazivali
neobinim imenima. Drali su se podalje od nas, i pored svih
otrovnih pretnji; a ipak, znali su kako se zovemo.
Godine su prolazile a mi nita nismo nauili od tih stvorenja, to
za mene, naravno, nije bilo nita iznenaujue.
I pored toga to su vampiri u mnogim ovim mestima uli
legende o Marijusu i o ostalim drevnima, nijedan od njih nije ih
video svojim oima. ak je i Arman postao legenda za njih, i znali
su da nas zapitaju:
Da li ste stvarno videli vampira Armana?
Nigde nisam sreo zaista starog vampira. Nigde nisam upoznao
vampira koji bi me, na bilo koji nain, privukao i zainteresovao,
stvorenje ispunjeno mudrou ili posebnim dostignuima,
nesvakidanje bie koje je Mranim darom steklo neku vidljivu
alhemiju koja bi privukla moju panju.
Arman je bio mrani bog u poreenju sa ovim biima. Kao,
uostalom, i Gabrijela i ja.
Ali sada pourujem priu.
Neto ranije, kada smo prvi put doli u Italiju, stekli smo
sadrajnija i prijatnija znanja o drevnim ritualima. Rimski koven
nas je doekao sa dobrodolicom.
Doite na sabat, rekli su nam. Doite u katakombe i
pridruite se pojanju.
 Da, oni su znali da smo unitili pariski koven i nadvladali
Armana, velikog gospodara mranih tajni. Ali nas nisu prezirali
zbog toga. Sasvim suprotno, nisu mogli da razumeju zbog ega se
Arman odrekao svojih moi, zato se koven nije povinovao novom
dobu.
ak i ovde, gde su obredi bili tako sadrajni i puni strasti da su
mi oduzimali dah - vampiri su bili daleko od toga da zaziru od
ljudskih navika i nisu imali nita protiv toga da oponaaju ljudska
bia kada su za tim imali potrebu. Isto je bilo i sa vampirima koje
smo videli u Veneciji, kao i sa nekolicinom onih koje smo kasnije
upoznali u Firenci.
U svojim crnim ogrtaima meali su se sa smrtnicima u operi,
hodili senovitim hodnicima poznatih zdanja za vreme balova i
banketa, ak su sedeli u vrevi jeftinih krmi ili vinarija i zurili u
ljude koji su im bili tik nadohvat ruke. Imali su estu naviku - i to
upravo ovde i ee nego na bilo kojem drugom mestu - da oblae
odelo iz vremena svog roenja; esto su bili predivno, kraljevski
nakieni - nosili su nakit i svu rasko, i sve su to rado pokazivali
kada bi im se uinilo da je pravi trenutak.
Bez obzira na to, vraali su se svojim smrdljivim grobljima na
spavanje. Vritei su beali ak i od najmanjeg znaka nebeske
moi, a divljaki su se preputali jezivim i velianstvenim
sabatima.
U poreenju sa njima, pariski vampiri su bili primitivni, prosti i
detinjasti; ali sam uvideo da je upravo prefinjenost i svetovnost
Pariza uinila da se Arman i njegova druina toliko udalje od
ljudskih navika.
Kako je francuska prestonica postajala svetovna, tako su se
vampiri sve vie drali stare magije, dok su italijanski vampiri
obitavali meu duboko religioznim smrtnicima iji su ivoti bili
zaokupljeni rimokatolikim obredima, meu mukarcima i
enama koji su potovali zlo kao to su se klanjali i rimokatolikoj
crkvi. Sve u svemu, drevni obiaji avola nisu se razlikovali od
starih obiaja ljudi u Italiji, tako da su se i italijanski vampiri
kretali u oba ova sveta. Da li su verovali u stare obiaje? Slegali su
ramenima kada bi ih to pitao. Sabat je za njih predstavljao veliko
zadovoljstvo. Zar nismo i Gabrijela i ja uivali u njemu? Zar se,
najzad, nismo i mi pridruili plesu?
Doite nam kad god to poelite, rekli su nam rimski vampiri.
to se tie Pozorita vampira u Parizu - veliki skandal koji je
uzdrmao nau vrstu irom sveta - pa, oni e poverovati u njegovo
postojanje tek kada ga budu videli sopstvenim oima. Vampiri koji
igraju na pozornici, vampiri koji zbunjuju smrtnike u publici
svojim trikovima i mimikrijom - smatrali su da su to tipino
pariska posla! Smejali su se.

Naravno da sam sve vreme dobijao detaljne informacije o

Pozoritu vampira. Pre nego to sam i stigao do Sankt
Peterburga, Roe mi je poslao dugaak izvetaj o spretnosti nove
trupe.

Izvode svoje predstave okaeni kao velike drvene marionete -

pisao je. Zlatne ice sputaju se sa zabatnih greda do njihovih
nonih lanaka, runih zglobova i vrhova glava, te se ljudima
ini kao da ih zapravo one upravljaju u najoaravajuim
plesovima. Na belim obrazima imaju savreno iscrtane
rumene krugove, dok su im oi razrogaene kao staklena
dugmad. Teko bi vam bilo i da zamislite kako se savreno
pretvaraju da nisu ivi.
A orkestar, on je udo sam po sebi. Prazna lica, obojena na
sasvim isti nain, pravi svirai koji oponaaju mehanike
muziare - iz delova sastavljene lutke koje se mogu kupiti, a
navijanjem kljua gude na svojim majunim instrumentima ili
duvaju u svoje male rogove pravei pravi pravcati zvuk!
To je jedan tako privlaan spektakl da se dame i gospoda u
publici prepiru meu sobom oko toga da li su ti svirai lutke ili
su pak stvarni ljudi.
 Neki tvrde da su svi oni spravljeni od drveta, a da su glasovi
koji dolaze iz usta glumaca, zapravo, umee trbuhozboraca.
to se samih predstava tie, bile bi i suvie uznemiravajue da,
s druge strane, nisu tako divne i veto odraene.
Jedna od najpopularnijih drama koja se izvodi jeste ona u
kojoj prikazuju oivljenog vampira kako se pridie iz groba
kroz platformu pozornice. Jeziv je taj stvor sa upavom,
neurednom kosom i onjacima. Ali, gle uda, odmah se
zaljubljuje u ogromnu drvenu enu lutku i ne sanja da ova nije
iva. Ne mogavi da sisa krv iz nje, siroti vampir ubrzo
iezava, i to u trenutku kada lutka oivljava, bez obzira na to
to je od drveta. Sa nevaljalim osmehom na licu ona izvodi
pobedniki ples nad telom poraenog avola.
Kaem vam - dok gledate tu predstavu krv vam se ledi u
ilama. Publika, svejedno, oduevljeno podvriskuje i tape.
U jednoj drugoj slikovitoj predstavi, lutke plesai okruuju
jednu devojku i teraju je da na sebe okai zlatne ice, kao da je
i sama marioneta. Tuan ishod predstave jeste u tome to je
ice primoravaju da plee sve dok i poslednji traak ivota ne
nestane iz njenog tela. Ona izraajnim pokretima zapomae
da je oslobode, ali prave lutke se samo smeju i ipaju dok ona
umire.
Muzika je nadzemaljska. Dok je sluate, na pamet vam padaju
Cigani sa seoskih vaara. Mesje De Lenfon je kompozitor. Zvuk
njegove violine esto zapoinje veernju predstavu.
Kao va advokat, savetujem vam da zatraite jedan deo dobiti
koju ostvaruje ova neverovatna druina. Za svaku predstavu
proteu se redovi za karte, koji seu daleko niz Bulevar.

Roeova pisma bi me uvek uznemirila. Od njih bi mi srce

preskakalo i nisam mogao a da se ne zapitam: ta oekujem da
druina radi? Zato su me njena odvanost i domiljatost
iznenaivali? Svi smo mi imali moi da uradimo iste stvari.
 Kada sam se skrasio u Veneciji, gde sam provodio mnogo
vremena uzalud tragajui za Marijusovim slikama, javila mi se
Eleni pismima ispisanim izvanrednim vampirskim umeem.
Postali smo najpopularnija zabava nonog Pariza, pisala mi je.
Doli su glumci iz cele Evrope da im se pridrue. Njihova
druina je sada bila brojnija, ukupno ih je bilo dvadeset, to je
jedva mogla i metropola kao to je bio Pariz da podri.

Samo oni najvetiji umetnici bivaju primljeni, oni koji poseduju

zaista izvanredan talenat, ali iznad svega cenimo diskreciju.
Nisu nam mili skandali, kao to moe i da pretpostavi.

to se njihovog dragog violiniste tie, o njemu je govorila sve

najbolje; napisala mi je da je on njihova najvea inspiracija, da je
napisao najdovitljivije predstave prisvajajui ih iz pria koje je
itao.
Meutim, kada ne radi, esto je nemogu. Stalno ga moramo
nadzirati kako ne bi ugrozio na status. Njegove navike u
hranjenju krajnje su aljkave. Povremeno govori veoma
okantne stvari strancima, u koje oni, na svu sreu, kao previe
razumni, nikad ne poveruju.

Drugim reima, pokuao je da stvori nove vampire. I nije lovio u

potaji.

Uglavnom se oslanjamo na naeg najstarijeg prijatelja

(Armana, oito), da ga obuzda. A on to radi na jedan veoma
otar nain. Ono to, meutim, moram da naglasim jeste to da
ak ni to nema nekog dueg efekta na naeg violinistu. On
esto spominje drevne verske obiaje, ritualne vatre, prelazak
u nove vidove postojanja.
Ne mogu da kaem da ga ne volimo. Zbog tebe bi vodili rauna
o njemu sve i da nije tako. Ali mi njega stvarno volimo. I
 naroito je drag naem najstarijem prijatelju. Trebalo bi,
meutim, napomenuti da u stara vremena takve osobe nisu
meu nama dugo opstajale.
to se naeg najstarijeg prijatelja tie, pitam se da li bi ga
sada uopte prepoznao. Izgradio je veliki dvorac u samom
podnoju tvoje kule, gde ivi meu knjigama i slikama poput
nekog uenog gospodina koji ne daje ni pet para na stvarni
svet.
Svake noi, meutim, stie u pozorite u svojim crnim
koijama. Posmatra nae izvoenje iz svoje zavesom
natkrivene loe.
Nakon predstave dolazi da rei sve nesuglasice meu nama, da
upravlja kao to je to oduvek i radio, preti naem dragom
violinisti, ali ono to nikada, nikada ne bi uradio jeste da
zaigra na pozornici. On je taj koji prima nove lanove druine.
Kao to sam ve spomenula, njih ima sa svih strana. Ne
bacamo se u potragu za njima jer oni sami kucaju na naa
vrata...
Vrati nam se - dodala je na kraju. Videe da smo mnogo
zanimljiviji nego ranije. Ima na hiljade mranih uda koje ne
mogu da opiem na papiru. Mi predstavljamo presedan u
istoriji nae vrste. Nismo mogli da izaberemo savreniji
trenutak u istoriji ovog velikog grada za postojanje nae male
majstorije. A ovaj predivan nain ivota koji vodimo jeste
tvojih ruku delo. Zato si nas napustio? Vrati se kui!

uvao sam ova pisma. uvao sam ih paljivo kao i pisma koja
sam dobijao od svoje brae iz Overnja. Savreno sam mogao da
zamislim marionete. uo sam i kripanje Nikijeve violine. Video
sam i Armana kaka pristie u svojoj tamnoj koiji i kako zauzima
svoje mesto u loi. Sve sam ovo opisivao na skriven i ekscentrian
nain u svojim dugakim porukama Marijusu; tu i tamo sam
uurbano radio svojim dletom u nekoj mranoj ulici dok su
smrtnici spavali.
 Ali za mene nije bilo povratka u Pariz, bez obzira na koliinu
usamljenosti koja bi me jednog dana mogla opsesti. Svet oko mene
je postao moj ljubavnik i moj uitelj. Bio sam ushien katedralama
i zamkovima, muzejima i palatama koje sam video. U svakom
mestu koje bih posetio odlazio bih u samo srce drutva; upijao
sam njegove zabave i traeve, knjievnost i muziku, njegovu
arhitekturu i umetnost.
Mogao bih da ispiem tomove o stvarima koje sam nauio i koje
sam pokuavao da razumem. Bio sam oaran Ciganima
violinistima i ulinim lutkarima, kao i sopranima-kastratima u
pozlaenim operama ili crkvenim horovima. unjao sam se kroz
kupleraje, kockarnice i taverne, gde su se mornari opijali i svaali.
Gde god bih doao, itao bih novine i vrzmao se po krmama, esto
naruujui hranu, koja bi zatim samo stajala preda mnom, nikad je
ne bih ni taknuo. Neprestano sam razgovarao sa smrtnicima na
javnim mestima, kupovao bezbrojne ae vina i astio ih, mirisao
dim njihovih lula i cigara, doputao da mi svi ovi ljudski mirisi
prodru u kosu i odeu.
A kada ne bih lutao naokolo, putovao bih carstvom knjiga, koje
je neko, tokom svih onih turobnih smrtnih godina kod kue,
pripadalo samo Gabrijeli.
Pre nego to smo i stigli u Italiju, znao sam dovoljno latinski da
mogu da izuavam klasike, a u staroj venecijanskoj palati koju sam
zaposeo napravio sam biblioteku i esto sam provodio noi u
itanju.
Naravno da je pria o Ozirisu bila ta koja me je oarala, vrativi
mi u seanje svu romantiku Armanove prie i Marijusovih
misterioznih rei. Dok sam se udubljivao u sve njene drevne
verzije, bio sam kao gromom pogoen.
Re je o drevnom kralju Ozirisu, oveku nezemaljske dobrote,
koji je Egipane odvraao od kanibalizma i uio ih umetnosti
gajenja useva i spravljanja vina. A kako ga je ubio brat Set? Oziris
je bio prevaren; reeno mu je da legne u kutiju napravljenu tano
po njegovoj meri, a potom je Set, njegov brat, ekserima zatvorio
poklopac; tada je baen u reku, a kada je njegova verna ena, Izis,
pronala njegovo telo, ponovo ga je napao Set i raskomadao
njegov le. Samo jedan njegov deo nije pronaen.
Zato bi Marijus spominjao mit kao to je ovaj? Kako mi nije
pala na pamet injenica da svi vampiri spavaju u kovezima
napravljenim po njihovoj meri, ak je i jadna rulja Les Inosanta
spavala u svojim sanducima. Magnus mi je rekao:
U toj kutiji ili u neemu slinom mora uvek leati.
to se Ozirisovog nestalog dela tela tie, onog koje Izis nikada
nije pronala, pa, ima jedan deli naeg tela koji nije unapreen
Mranim darom, zar ne? Mi moemo da govorimo, gledamo,
oseamo ukus, diemo, moemo da se pomeramo kao to to ljudi
rade, ali mi ne moemo da stvaramo potomstvo. A nije mogao ni
Oziris, tako da je postao Gospodar mrtvih.
Da li je on bio vampirski bog?
Toliko toga me je zbunjivalo i muilo. Bog Oziris je Egipanima
bio boga vina; njega su kasnije Grci prozvali Dionisom, koji je bio
mrani bog pozorita, avolji bog, kojeg mi je Niki opisao kod kue
kada smo jo bili deaci. A sada smo u Parizu imali pozorite puno
vampira. O kako je sve to bilo puno znaenja!
Nisam mogao da doekam da sve to ispriam Gabrijeli.
Meutim, ona je na sve to ravnoduno odmahnula glavom,
govorei da takvih starih pria ima na stotine.
Oziris je bio bog kukuruza, rekla je. On je Egipanima bio
dobar bog. Kakve to uopte ima veze sa nama? Bacila je pogled na
knjige koje sam prouavao. Mnogo je toga to jo treba da naui,
sine moj. Mnogo je drevnih bogova bilo raskomadano i mnogo je
boginja ostavljeno u alosti. itaj o Akteonu i Adonisu. Drevni ljudi
su oboavali te prie.
Posle toga je iezla. Ostajao sam sm u sveama osvetljenoj
biblioteci, oslonjen na laktove meu svim tim knjigama.
Razmiljao sam o Armanovom snu o svetilitu Onih Koji Moraju
Biti Sauvani u planini. Da li je to bila magija koja je sezala sve do
egipatskog doba? Kako to da su Deca mraka mogla da zaborave
tako neto? Moda je to bila samo poezija za venecijanskog
gospodara, spomen na Seta, na ubicu brata, i nita vie od toga.
Izaao sam u no nosei sa sobom svoje dleto. Zapisivao sam
svoja pitanja Marijusu na kamenju koje je bilo starije od nas
obojice. Marijus je za mene postao tako stvaran da sam mislio da
zaista razgovaramo, kao Niki i ja nekada. On je bio poverljiva
osoba koja je primala svu moju uzbuenost, sav moj entuzijazam,
svu moju uzvienu zbunjenost pred svim udesima i
nedokuivostima sveta.

Kako su se moja izuavanja proirivala, a moje obrazovanje

produbljivalo, poeo sam da uviam prve uasne slutnje onoga to
bi venost mogla da predstavlja. Bio sam sam meu smrtnicima, a
moje pisanje Marijusu nije moglo da odagna moju svest o svoj
monstruoznosti onoga to sam bio, koju sam oseao podjednako
snano kao i onih prvih davnih noi u Parizu. Uostalom, Marijusa u
pravom smislu nije ni bilo.
Kao ni Gabrijele.
Armanova predvianja su se, skoro od samog poetka,
potvrdila tanim.

P re nego to smo napustili Francusku, Gabrijela je esto

prekidala putovanje i nestajala na nekoliko noi zaredom. Dok
smo bili u Beu, esto je odlazila i na vie od dve nedelje, a do
trenutka kada sam se smestio u palati u Veneciji nije je bilo
mesecima. Tokom mog prvog boravka u Rimu iezla je na pola
godine. A kada me je ostavila u Napulju, vratio sam se u Veneciju
bez nje, besno je ostavivi da sama nae put nazad do pokrajine
Veneto, to je i uinila.
 Podrazumeva se da ju je privlaila priroda, ume, planine,
ostrva na kojima nije bilo ive ljudske due. Vraala bi se u takvom
odrpanom stanju - iznoenih cipela, pocepane odee, kose
zapetljane u beznadene vorove - da je bilo jezivo pogledati je,
kao to je to nekada bio sluaj sa otrcanim lanovima starog
pariskog kovena. Tada bi koraala mojim odajama u svojim
prljavim i zaputenim ritama, zurei u pukotine maltera ili u
svetlost zatoenu u procepima runo izraenog prozorskog stakla.
Zato bi besmrtni trebalo da itaju novine - zapitkivala bi me -
ili da se vrzmaju po palatama, ili da nose zlato u svojim
depovima, ili da piu pisma svojoj smrtnoj porodici, koju su
ostavili.
Jezivim, brzim, priguenim glasom pripovedala bi o stenama na
koje se penjala, o nanosima snega preko kojih se prevrtala, o
peinama prepunim misterioznih simbola i drevnih fosila, koje je
pronalazila.
A onda bi otila tiho kao to je i dola, a ja bih ostao traei je i
ekajui je - bio sam ogoren i ljut na nju i vreao sam je kada bi se
najzad vratila.
Jedne noi, za vreme nae prve posete Beu, zaskoila me je u
jednoj mranoj ulici.
Da li je tvoj otac jo uvek iv?, upitala me je. Pre toga je nije
bilo dva meseca; gorko mi je nedostajala. I evo nje - pita me za njih
kao da su joj ipak neto znaili. Ali kada sam joj odgovorio da je iv
i da je veoma je bolestan, inilo se kao da me nije ni ula. Pokuao
sam da joj saoptim da je situacija u Francuskoj veoma loa i da e
sigurno doi do revolucije. Zavrtela je glavom i odmahnula rukom.
Ne razmiljaj vie o njima, kazala je. Zaboravi ih. I ponovo je
nestala.
Istina je, zapravo, bila da nisam eleo da ih zaboravim. Nikada
nisam prestao da piem Roeu ne bih li saznao nove vesti o svojoj
porodici. Njemu sam pisao ee nego Eleni u pozorite. Traio
sam da mi poalje portrete mojih neaka i neakinja. Slao sam
poklone u Francusku iz svakog mesta u kojem bih se zaustavio.
Bio sam zabrinut zbog revolucije, kao i svaki smrtni Francuz.
 Najzad, poto su Gabrijelina odsustva postajala sve dua a
vreme koje smo provodili zajedno sve napetije i nesigurnije, poeo
sam da se prepirem sa njom oko svih ovih stvari.
Vreme e nam oduzeti porodicu, rekao sam. Vreme e nam
oduzeti i Francusku koju poznajemo. Zato bih ih sada naputao
kada su jo tu? Meni su potrebne ove stvari, kaem ti. Ovo je ono
to za mene predstavlja ivot!
Ali, ovo je bio samo jedan deo onoga to sam eleo da joj kaem.
Nju nisam imao nita vie nego ostale. Mora da je znala ta sam
eleo da joj kaem. Mora da je bila svesna optubi koje sam joj u
celoj prii upuivao.
Ovakvi moji govori su je rastuivali. Oni su je inili osetljivom.
Dozvoljavala mi je da je obuem u istu odeu, da joj razmrsim i
oeljam kosu. Nakon toga bismo zajedno otili u lov, a potom
bismo razgovarali. Deavalo se da sa mnom poe u kazino ili u
operu. Nakratko je ponovo postajala prava divna dama.
Ti trenuci su nas jo uvek zbliavali jedno drugome. Oni su
ovekoveili nau veru u to da smo jo uvek bili mali koven, par
ljubavnika, nadmoniji od smrtnog sveta.
Okupljeni oko vatre u nekoj seoskoj vili, vozei se zajedno na
koijaevom mestu - ja sam drao uzde - etajui se kroz pononu
umu, jo uvek smo razmenjivali razliite poglede i miljenja o
mnogo emu.
ak smo zajedno traili uklete kue. To je bila naa nova
zabava, kojom smo oboje bili oduevljeni. U stvari, Gabrijela je
znala ponekad da se vrati sa nekog svog putovanja upravo zato to
je naula da se negde nalazi neko duhovima opsednuto mesto i
elela je da krenem sa njom da vidimo ega tu ima.
Naravno, uglavnom nita ne bismo pronali u tim praznim
zdanjima za koje se prialo da ih pohode duhovi. A oni kukavni
pojedinci za koje se prialo da su opsednuti avolom najee nisu
bili nita drugo nego ludaci.
Ali, bilo je dana kada bismo viali nestalne utvare ili divljaki
nered koji nismo mogli da objasnimo - predmeti pobacani
naokolo, glasovi koji su rikali iz usta opsednute dece, ledeni
protoci vazduha koji su gasili svee u zakljuanoj prostoriji.
Ali iz svega ovoga nita novo nismo nauili. Nismo videli nita
vie od onog to je stotinu smrtnih uenjaka ve opisalo.
Na kraju smo to prihvatili kao neku igru. Kada se sada osvrnem
na to vreme, znam da smo to radili jer nas je upravo to dralo
zajedno, jer nam je prualo radosne trenutke, koje u suprotnom ne
bismo ni imali.
Gabrijelina odsustva, naime, nisu bila jedino ono to je
unitavalo oseanja koja smo gajili jedno prema drugome tokom
svih tih godina. Uzrok je bio i nain na koji se ponaala kada je bila
sa mnom - ideje koje je iznosila.
Jo uvek je imala naviku da kae sve to misli, pa ak i vie od
toga.
Jedne noi se pojavila u naoj malenoj kui na Via Gibelini u
Firenci, nakon mesec dana odsustvovanja, i odmah poela sa
razlaganjem.
Zna li da su stvorenja mraka zrela za velikog vou, rekla je.
Ne za neko sujeverno trabunjalo koje se klanja drevnim
obredima, ve za velikog, mranog monarha koji e nas podstai u
skladu sa novim naelima.
Kojim naelima? upitao sam. Ne osvrnuvi se na moje pitanje,
nastavila je da govori.
Zamisli, rekla je, ne samo ovo potajno i ogavno hranjenje
smrtnicima ve neto grandiozno kao to je bila sama Vavilonska
kula pre nego to ju je unitio boji gnev. Govorim o voi koji, iz
svoje satanske palate, svoje sledbenike navodi na bratoubilaku
borbu, koji primorava majke da usmruju sopstvenu decu, koji ini
da sva ljudska dostignua sagore u plamenu, koji unitava zemlju
kako bi svi pomrli od gladi, kako nevini, tako i krivi! Onaj koji e
navui patnju i pogrom gde god da se okrene i tako zatreti sile
dobra da ovek ostane u oaju. To je neto to zasluuje da bude
prozvano zlim. To je ono to zaista predstavlja delo avola. Mi smo
nita, ti i ja, osim egzotike Divljeg vrta, kao to si mi rekao. A
ovekov svet nije nita ni vie ni manje od onoga to je bio u
knjigama koje sam proitala pre mnogo godina u Overnju.
Prezirao sam ovaj razgovor. A opet, bilo mi je drago to je bila
sa mnom, to sam razgovarao sa nekim ko nije bio jadan,
obmanjen smrtnik. Bilo mi je milo to nisam bio sm sa pismima
pristiglim od kue.
A ta je sa tvojim pitanjima o lepoti?, upitao sam je. ta je sa
onim to si nekada objanjavala Armanu, o elji da zna zato
postoji lepota i kako to da neprekidno utie na nas?
Slegnula je ramenima.
Kada ljudski svet bude nestao u ruevinama, lepota e
nadomestiti sve. Drvee e ponovo rasti na mestima gde su se
nekada nalazile ulice, cvee e ponovo preplaviti livadu koja sada
nije nita vie od poljane prepune koliba. To e biti cilj satanskog
voe - divlje rastinje i gusta uma prekrivae i najmanje tragove
velikih gradova sve dok od njih nita ne ostane.
A zato je potrebno sve to nazivati satanskim?, upitao sam.
Zato se to ne nazove haos? Jer to je upravo ono to bi to i bilo.
Zato, rekla je, to bi to tako ljudi nazvali. Oni su izmislili
satanu, zar ne? Satansko je samo izraz koji oni koriste da objasne
ponaanje onih koji su skloni da unose razdor u uredno osmiljen
poredak u kojem ljudi ele da ive.
Ne shvatam.
Pa poni da koristi svoj natprirodni mozak, plavooki moj, moj
zlatokosi sine, moj lepi Vukoubico, odgovorila je. Sasvim je
mogue da je Bog stvorio svet kao to ree Arman.
To si otkrila u umi? To ti je lie ispripovedalo?
Nasmejala mi se.
Naravno, ne mora da znai da je Bog nuno antropomorfan,
rekla je. Ili, kako bi se izrazili svojim kolosalnim egoizmom i
sentimentalnou, ne mora da znai da je on jedna pristojna
osoba. Svejedno, Bog verovatno postoji. Satana je, meutim,
ljudska izmiljotina, naziv dat sili koja ezne da zbaci civilizovano
postavljen poredak stvari. Prvi ovek koji je napravio zakone, prvi
zakonotvorac - bez obzira na to da li je u pitanju Mojsije ili neki
drevni egipatski bog, na primer, Oziris - izmislio je avola. avo je
onaj koji te navodi na to da kri zakone. Mi zaista i jesmo
satanistiki nastrojeni jer ne elimo da se povinujemo nijednom
zakonu koji titi oveka. Zato onda ne uneti razdor? Zato ne
raspiriti zlo da proguta svu civilizaciju na Zemlji?
Bio sam i suvie zaprepaen da bih joj odgovorio.
Ne brini, rekla je i nasmejala se. Neu to uraditi. Ali se pitam
ta e se dogoditi u decenijama koje nam predstoje. Zar to nee
neko uiniti?
Nadam se da nee!, rekao sam. Drugim reima, ako jedan od
nas i pokua, bie rata.
Zato? Svi e krenuti za njim.
Ja neu. Ja u mu objaviti rat.
O ba si duhovit, Lestate!, rekla je.
Besmisleno je, rekao sam.
Besmisleno?! Skrenula je pogled prema dvoritu, pa se
ponovo, zajapurenog lica, okrenula prema meni. Sruiti sve
gradove sveta? Razumem to si Pozorite vampira nazvao
trivijalnim, ali sad sm sebe porie.
Besmisleno je bilo ta unititi samo u ime unitenja, zar ne
misli tako?
Ti si nemogu, rekla je. Moda e se u dalekoj budunosti i
pojaviti takav voa. Svee oveka na siromatvo i strah, iz kojih
se i sm pojavio. Hraniemo se njima bespotedno, kao to smo to
oduvek i radili, a Divlji vrt, kako ga ti zove, prekrie svet.
Skoro da prieljkujem da neko to i pokua da uradi, rekao
sam. Ja u se dii protiv njega i uiniti sve da ga porazim. Moda
u na taj nain biti spasen, moda u ponovo biti dobar u
sopstvenim oima - poto se upustim u spasenje oveka od toga o
emu pria.
Bio sam veoma besan. Ustao sam sa stolice i otiao u dvorite.
Krenula je odmah za mnom.
 Upravo si sada dao najstariji dokaz da u hrianstvu postoji
zlo, rekla je. Ono postoji da bismo mogli da mu se suprotstavimo
i da bismo inili dobro.
Zvui prilino otrcano i glupavo, odgovorio sam.
Ono to kod tebe ne razumem, rekla je, jeste to to se dri
svoje stare vere o postojanju dobra sa takvom upornou da je ona
skoro nepokolebljiva. A opet, tako si savren u onom to jesi! Lovi
svoje rtve kao mrani aneo. Ubija nemilosrdno. Gosti se
svojim rtvama po itavu no kada ti se to prohte.
Pa?, bezoseajno sam je pogledao. Ne polazi mi za rukom da
budem lo u ve postojeem zlu.
Nasmejala se.
Kao mladi sam bio dobar strelac, rekao sam, i uspean
glumac na pozornici. A sada sam dobar vampir. Toliko o naem
razumevanju rei dobro.

Nakon to je otila, leao sam na leima na kamenoj ploi u

dvoritu, gledao u zvezde i razmiljao o svim slikama i
skulpturama koje sam video samo u Firenci. Mrzeo sam mesta gde
je bilo samo drvea, a najfinija i najdraa muzika za mene bio je
zvuk ljudskih glasova. Ali od kakve je stvarne koristi bilo to ta ja
mislim ili oseam?
Ona me, meutim, nije uvek zamarala svojom udnom
filozofijom. Tu i tamo, kada bi se pojavila, govorila je o praktinim
stvarima koje je nauila. Ona je, u stvari, bila hrabrija i vie je bila
avanturistiki nastrojena od mene. Nauila me je svaemu.
Mogli smo da spavamo u zemlji, to je utvrdila i pre nego to
smo napustili Francusku. Kovezi i grobovi nisu nam bili
neophodni. Otkrila je da se sasvim prirodno podie iz zemlje u
sumrak, ak i pre nego to bi bila potpuno budna.
One smrtnike koji bi nas pronali tokom dnevnih sati, ukoliko
nas naravno ne bi odmah izloili suncu, zadesila bi zla kob. Na
primer, jednom je spavala u podrumu duboko ukopanom ispod
jedne naputene kue koja se nalazila izvan Palerma; kada se
probudila, oi i lice su je pekli kao da su bili opeeni, a u svojoj
desnoj ruci drala je mrtvog smrtnika, koji je, oigledno, pokuao
da uznemiri njen san.

Bio je zadavljen, rekla je, a moja ruka je jo uvek bila

stegnuta oko njegovog vrata. Lice mi je opeklo ono malo svetla
koje je doprlo kroz otvorena vrata.
A ta bi se dogodilo da ih je bilo vie, a ne samo taj jedan
smrtnik?, upitao sam, vidno oaran njome.
Zavrtela je glavom i slegla ramenima. Sada je spavala u zemlji, a
ne u podrumima i kovezima. Niko vie nikada nee uznemiriti
njen san. Nije je bilo briga.

Nisam to rekao, ali ja verujem da je prilino otmeno spavati u

grobnici. Ima neke romantike u podizanju iz groba. Ja sam, u
stvari, odlazio u potpuno drugu krajnost; izraivali su mi kovege
u mestima gde bi se zadravali, ali nisam spavao na grobljima ili u
crkvama, to nam je est obiaj, ve na skrivenim mestima unutar
kua.
Ne mogu da kaem da me ponekad nije strpljivo sluala kada
bih joj priao o tome. Sluala me je kada bih joj opisivao velika
umetnika dela koja sam video u muzeju Vatikana, kada bi joj
govorio o horu koji sam sluao u katedrali, ili o snovima koje sam
snevao u poslednji as pred svitanje, o snovima koji su bili
podstaknuti mislima smrtnika koji su prolazili kraj mog
poivalita. Ili je, moda, samo posmatrala kako mi se usne miu.
Ko bi to uopte mogao da utvrdi? A onda bi, bez objanjenja,
ponovo nestala, a ja bih sm koraao ulicama, glasno apuui
neto Marijusu i piui mu dugake, predugake poruke, koje bi mi
ponekad oduzele i itavu no.
ta sam eleo od nje - da bude ovenija, da bude slinija meni?
Armanova predskazanja su me opsedala. Kako nije pomislila na
njih? Mora da je bila svesna onog to se deavalo - sve vie smo se
udaljavali jedno od drugog, srce mi se slamalo, a ja sam bio i
suvie ponosan da bih joj to priznao.
 Molim te, Gabrijela, ne mogu da podnesem usamljenost! Ostani
sa mnom!
Dok smo bili u Italiji, igrao sam se opasnih igara sa smrtnicima.
Ugledao bih nekog mukarca ili enu - ljudsko bie koje bi mi
izgledalo savreno duhovno - a onda bih njega ili nju pratio
unaokolo. Ovo bih radio moda nekih nedelju dana, kasnije bi se to
rasteglo na mesec dana, a ponekad bi ak i due trajalo. Zaljubio
bih se u to ljudsko bie. Matao bih o prijateljstvu, o razgovoru, o
bliskosti koju nikada ne bismo mogli da imamo. U nekom
maginom i zamiljenom trenutku rekao bih:
Ali ti vidi ko sam. A to ljudsko bie bi u svem svojem
najuzvienijem duhovnom razumevanju odgovorilo: Da, vidim.
Razumem.
Neviene gluposti. Gluposti tako nalik na bajku u kojoj princeza
daje svoju bezgraninu ljubav princu koji je zaaran, a ovaj se
ponovo iz udovita pretvara u ono to uistinu jeste. Samo u ovoj
mranoj bajci ja bih se stopio sa svojim smrtnim ljubavnikom.
Postali bismo jedno, i ja bih ponovo bio sazdan od mesa i krvi.
Divna zamisao, zaista. Samo to sam sve ee poeo da
razmiljam o Armanovim upozorenjima da u svoj Mrani dar
ponovo iskoristiti u ime istog razloga kao to je to bilo i ranije. U
potpunosti sam prestao da igram tu igru sa smrtnicima. Nastavio
sam da lovim sa svom svojom starom osvetoljubivou i
okrutnou, i nisam ubijao samo zloince.

U Atini sam napisao sledeu poruku Marijusu:

Ne znam zato nastavljam da idem dalje. Ne traim istinu. Ne
verujem u nju. Ne nadam se da u od tebe uti nikakve drevne tajne,
kakve god one mogle biti. Ali verujem u neto. Moda verujem u
samu lepotu sveta kroz koji lutam ili u samu volju za ivotom. Ovaj
dar mi je pruen prerano. Dat mi je bez nekog posebnog i korisnog
razloga. Ve sa trideset smrtnih godina donekle shvatam zato ga je
toliko pripadnika nae vrste proerdalo i zato se toliko njih
predalo. Ipak, idem dalje. I traim te...
 Ne bih znao da kaem koliko sam dugo ovako lutao Evropom i
Azijom. I pored svih svojih pritubi na usamljenost, ve sam se na
sve navikao. Bilo je novih gradova, novih rtava, novih jezika, kao i
nove muzike za sluanje. Kakav god bio moj bol, usmerio sam
misli ka novim odreditima. eleo sam da upoznam sve gradove,
ak i daleke prestonice Indije i Kine, gde bi i najobiniji predmeti
izgledali strano, a umovi u koje bih prodirao inili bi mi se tako
udnim kao da pripadaju biima iz nekog drugog sveta.
to smo odmicali junije od Istanbula i sve vie ili ka Maloj
Aziji, Gabrijela je sve vie oseala ari nove i udnovate zemlje,
tako da je veoma retko bila sa mnom.
Situacija se u Francuskoj sve vie zahuktavala, ne samo u svetu
smrtnika, za kojim sam jo uvek alio, ve i meu vampirama
Pozorita vampira.

ak i pre nego to smo napustili Grku, uo sam uznemirujue

novosti od engleskih i francuskih putnika o problemima kod
kue. Kada sam se domogao evropskog hotela u Ankari, ekala me
je prilina gomila pisama. Roe je sklonio sav moj novac iz
Francuske u inostrane banke.
Ne treba ni da razmiljate o povratku u Francusku, pisao je.
Savetovao sam vaeg oca i vau brau da se dre podalje od
bilo kakvih sukoba. Sada nije povoljna klima za monarhiste.
Elen je, na sebi svojstven nain, pisala o istim stvarima:
Javnost trai da se aristokratija prikae kao ruglo. Na mali
komad o nespretnoj kraljici-lutki, koju bespotedno ugnjetava
trupa glupih vojnika-lutaka, kojima ona eli da zapoveda -
izaziva glasan smeh i vrisku publike.
 I svetenstvo je zrelo za ismejavanje. U jednoj drugoj predstavi
imamo umiljenog svetenika, koji dolazi da kazni grupu
lutaka-igraica zbog njihovog neprimerenog ponaanja. Ali
avaj, njihov glavni plesa, koji je u stvari crvenorogi avo,
pretvara zlosrenog svetenika u vukodlaka. Svoje dane
provodi u zlatnom kavezu, a uvaju ga vesele devojke koje je
hteo da osudi.
Sve ovo je stvorio na boanstveni violinista, kojeg sada
moramo pomno da uvamo svakog trenutka dok je budan. Da
bismo ga primorali da pie komade, moramo da ga veemo za
stolicu i da postavimo mastilo i papir pred njega, a ako ni ovo
ne uspe, teramo ga da nam diktira drame.
Na ulici presree prolaznike i strastveno im govori o uasima
ovoga sveta o kojima oni i ne sanjaju. Uveravam te bi nas sve
do sada upropastio da Pariz trenutno nije tako zaokupljen
itanjem pamfleta koji optuuju Mariju Antoanetu. Na
najstariji prijatelj je iz noi u no sve puniji besa.

Naravno da sam joj istog trenutka odgovorio na pismo;

preklinjao sam je da bude strpljiva sa Nikijem, da pokua da mu
pomogne u ovih njegovih nekoliko prvih godina.
Siguran sam da se na njega moe uticati, napisao sam. Da li bih
ja imao dovoljno moi da promenim stvari ukoliko bih se vratio?
Prvi put sam postavio ovo pitanje i dugo sam zurio u ove rei pre
nego to sam se potpisao. Ruke su mi podrhtavale. Tada sam
zapeatio pismo i odmah ga poslao.
Kako sam mogao da se vratim? Koliko god bio usamljen, nisam
mogao da podnesem pomisao da se vratim u Pariz, da ponovo
vidim to malo pozorite. A ta bih ja mogao da uradim za Nikolasa
kada bih i otiao? Armanovo davnanje upozorenje odzvanjalo mi
je u uima.
Zapravo, inilo mi se da uopte nije bilo vano gde se nalazim
jer su Arman i Niki ionako uvek bili sa mnom. Arman ispunjen
nemilosrdnim upozorenjima i predskazanjima, dok mi se Nikolas
sprdao svojim malim udom - ljubavlju koja se pretvorila u
mrnju.
Nikada ranije mi Gabrijela nije bila potrebna kao sada. Ali, ona
je ve odavno krenula na put. Tu i tamo bih se prisetio kako je sve
izgledalo pre nego to smo napustili Pariz. Od nje vie nita nisam
oekivao.
U Damasku me je ekao Elenin odgovor.

On te prezire vie nego ikada. Kada mu predloimo da moda

ne bi bilo loe da ode k tebi, on pone da se smeje, i ne prestaje.
Ne govorim ti ove stvari da bi te one proganjale, ve da ti dam
do znanja da dajemo sve od sebe da zatitimo ovo dete koje
nikada nije trebalo da proe kroz Roenje u Tami. Savladale
su ga njegove moi, zaslepile i izludele vizije. I ranije smo to
viali, kao i tune krajeve do kojih takvo stanje dovodi.
A opet, upravo je ovog meseca napisao svoja najbolja dela.
Plesai-lutke, ovog puta bez ica, u samom cvatu mladosti
bivaju pokoeni kugom i smeteni na veni poinak ispod
nadgrobnih spomenika i venaca cvea. Svetenik rida nad
njihovim grobovima, a onda odlazi. Tada na groblje dolazi
mladi violinista arobnjak i svojom ih muzikom podie iz
grobova. Obueni od glave do pete u crnu nabranu ipku i crne
satenske mane kao vampiri, izlaze iz grobova veselo pleui i
prate violinistu u Pariz, koji je predstavljen divno uraenom
slikom na platnu. Gomila urla sa odobravanjem. Tvrdim da
bismo mogli da se gostimo smrtnicima na samoj pozornici dok
bi Pariani, smatrajui da je to jo jedna pozorina iluzija,
samo kliktali.

A tu je bilo i jedno veoma zastraujue pismo od Roea.

Pariz se nalazio u samom sreditu revolucionarnog ludila. Kralj
Luj je bio primoran da prizna Narodnu skuptinu. Ljudi svih klasa
udruivali su se protiv njega kao nikada ranije. Roe je poslao
kurira na jug da vidi kako je moja porodica i da lino ustanovi
kakvo je revolucionarno raspoloenje u unutranjosti zemlje.
Odgovorio sam na oba pisma sa dozom oekivane zabrinutosti i
oseanjem bespomonosti.
Dok sam slao svoj prtljag u Kairo, imao sam uasan predoseaj
da su svi oni do kojih mi je stalo bili u velikoj opasnosti. Spolja
gledano, nita se nije promenilo s obzirom na to da sam nastavio
da izigravam gospodina putnika, ali sam oseao kako unutar mene
tiho i tajno nestaje demonski lovac vijugavih, zabaenih ulica.
Naravno da sam sebi govorio da je vano da idem dalje na jug, u
Egipat, da je Egipat zemlja drevne uzvienosti i venih uda, da e
me Egipat oarati i da u zaboraviti ono to se dogaa u Parizu, na
ta nisam nikako mogao da utiem. Bio sam potpuno bespomoan
da bilo ta promenim.
Ali, u mom umu je postojala neka veza. Egipat je bio, vie od
ijedne druge zemlje na svetu, mesto zaljubljeno u smrt.
Kao duh iz Arabljanske pustinje, Gabrijela se najzad pojavila, te
smo zajedno zaplovili.

Skoro mesec dana nam je trebalo da doplovimo u Kairo. Kada

smo stigli, pronaao sam svoje stvari u jednom evropskom hotelu;
ekao me je i jedan udan paket.
Odmah sam prepoznao Elenin rukopis, ali mi nije pao na pamet
razlog zbog kojeg bi mi slala paket. Zurio sam u tu stvar celih
etvrt sata, uma praznijeg nego ikada.
Od Roea nije bilo ni retka.
Zato mi Roe nije pisao? - pomislio sam. ta treba da
predstavlja ovaj paket? Zato je ovde?
Najzad sam shvatio da ve sat vremena sedim u prostoriji punoj
kofera i sanduka za stvari i da zurim u paket. Gabrijela, koja je
ocenila da nije pravo vreme da uhvati maglu, samo me je
posmatrala.
Hoe li, molim te, da izae?, proaputao sam.
Ako tako eli, odgovorila je.
 Bilo je vano otvoriti ga, da, otvoriti ga i otkriti ta se u njemu
nalazi. A opet, inilo mi se isto tako znaajnim da gledam ovu
praznu i malu prostoriju i zamiljam da je to soba u seoskoj krmi
u Overnju.
Sanjao sam te, rekao sam glasno, posmatrajui paket. Sanjao
sam da smo putovali po svetu zajedno, ti i ja, i da smo obojica bili
spokojni i snani. Sanjao sam da smo se hranili samo zloincima,
kao to je to i Marijus inio, a kada bismo pogledali oko sebe,
oseali smo strah i tugu zbog misterija koje smo posedovali. Ali,
bili smo moni. A trebalo je takvi i da ostanemo zauvek.
Razgovarali smo. Naim razgovorima nije bilo kraja.
Pocepao sam papirni omota i video kutiju Stradivarijeve
violine. Ponovo sam samom sebi hteo neto da kaem, ali mi se
grlo stislo. Moj um nije mogao da proizvede rei. Posegnuo sam za
pismom, a ono je skliznulo niz jednu stranu izglancanog drveta.

Kao to sam i strahovala, dogodilo se ono najgore. Na

najstariji prijatelj najzad je naeg violinistu, izluen njegovim
ekscesnim ponaanjem, zatoio u tvoje nekadanje
prebivalite. Iako mu je u tamnici ostavljena violina, ruke su
mu uklonjene.
Treba da zna da se u nas takvi nedostaci uvek mogu vratiti.
Njegove je ruke pomno uvao na najstariji prijatelj, koji
naem ranjeniku nije dozvolio da se hrani pet noi zaredom.
Najzad, nakon to je cela druina zajednikim snagama
nagovorila naeg najstarijeg prijatelja da oslobodi N. i vrati
mu sve ono to mu pripada, stvar je bila reena.
Ali, N., lud od bola i izgladnelosti - ove okolnosti mogu u
potpunosti da promene neije stanje - skliznuo je u nesalomivu
tiinu, u kojoj je ostao podue vreme.
Napokon nam je priao i progovorio samo da bi nam saoptio
da je poput nekog smrtnika sredio sve svoje poslove. Podario
nam je hrpu novonapisanih komada. Zahtevao je da se svi
 okupimo i da mu zajedno priredimo negde u prirodi drevnu
sveanost sabata sa tradicionalnom vatrom. Ako na to ne
pristanemo, rekao je, napravie sebi lomau od pozorita.
Na najstariji prijatelj je sveano ispunio njegovu elju; takav
sabat nikada nisi video. Mislim da smo izgledali jo paklenije
sa perikama, u raskonoj odei i u crnim nabranim
vampirskim plesnim kostimima; plesali smo u drevnom kolu i
pojali glumakom razmetljivou.
Trebalo je ovo da uradimo na Bulevaru. Svejedno, poaljite
ovo mom stvoritelju - rekao je i dao mi violinu. Svi zajedno
smo poeli da igramo da bismo izazvali tradicionalnu
mahnitost. Mislim da nikada nismo bili tako dirnuti niti tako
uasnuti i tuni. Skoio je u plamen.
Znam da e te ova vest pogoditi. Ono to mora da shvati jeste
to da smo uradili sve da spreimo da se to dogodi. Na
najstariji prijatelj je bio ogoren i oaloen. Takoe bi trebalo
da zna da smo po povratku u Pariz otkrili da je N. ozvaniio
naziv Pozorite vampira, i ove rei su ve bile ispisane na
prednjoj strani pozorita. Poto su njegovi pozorini komadi
uvek sadrali likove vampira, vukodlaka i drugih slinih
natprirodna stvorenja, javnost je vedro prihvatila nov naziv i
niko nita nije uinio da se on promeni. To je pametan potez u
Parizu ovog doba.

Kada sam napokon posle nekoliko sati siao niz stepenice i

izaao na ulicu, ugledao sam bledog i prelepog duha u senci -
priliku mladog francuskog istraivaa u zamrljanom belom
lanenom odelu i braon konim izmama, sa slamnatim eirom
sputenim sve do oiju.
Naravno da sam znao ko je bila ta prilika; nekada smo se silno
voleli - ona i ja, ali na trenutak mi se uinilo kao da je to bilo neto
ega sam se jedva seao, ili u ta jedva da sam zaista i verovao.
Mislim da sam tada hteo da joj kaem neto podlo, da je
povredim i oteram. Ali kada mi je prila i poela uz mene da hoda,
nisam rekao nita. Jednostavno sam joj pruio pismo, tako da
nismo morali da razgovaramo o tome. Proitala ga je i sklonila, a
onda me je zagrlila onako kao to je to nekada davno inila, te smo
zajedno koraali mranim ulicama.
Miris smrti i vatri na kojima se kuvalo, miris peska i kamiljeg
izmeta. Miris Egipta. Miris mesta koje se nije menjalo est hiljada
godina.
ta mogu da uinim za tebe, dragi moj?, apnula mi je.
Nita, odgovorio sam.
Ja sam bio taj koji ga je zaveo, taj koji je od njega nainio ono
to je postao, a onda ga ostavio. Ja sam bio taj koji je potkopao put
kojim je njegov ivot moda mogao da krene. U mranoj
nepoznanici, izmeten sa svog ljudskog puta, doveden je do ovoga.

utke je stajala pored mene dok sam na zidu jednog drevnog

hrama Marijusu pisao poruku. Ispriao sam mu o Nikolasovom
kraju, o koncu postojanja violiniste iz Pozorita vampira; klesao
sam rei duboko kao to bi to uradio bilo koji drevni egipatski
majstor. Epitaf za Nikija, putokaz u zaboravu, natpis koji moda
niko nikada nee proitati i razumeti.

Bilo je neobino to je bila tu. udno da je bila sa mnom iz sata

u sat.
Nee se vratiti u Francusku, zar ne?, napokon me je upitala.
Nee otii zbog toga to je uradio?
Zbog ruku?, upitao sam je. Zbog odsecanja Nikijevih ruku?
Pogledala je u mene, a njeno lice je odjednom postalo nekako
glatko, kao da je neki ok zarobio svaki njen izraz. Ali, znala je.
Proitala je pismo. ta ju je tako zaprepastilo? Moda nain na koji
sam se izrazio?
Pomislila si da u se vratiti da se osvetim?
Neodluno je klimnula glavom. Nije elela da mi puni glavu
novim idejama.
 Kako bih to mogao da uradim?, rekao sam. To bi bilo
licemerje kada sam ve ostavio Nikolasa raunajui na to da e
uraditi sve to budu mogli, zar ne?
Promene na njenom licu bile su i suvie istanane da bi se
mogle opisati. Nije mi se svialo kada bi postajala tako osetljiva.
To nije liilo na nju.
injenica je da je malo udovite pokuavalo da pomogne kada
je to uradilo, zar ne misli tako, kada mu je odsekao ruke. Mora da
to nije bilo tako jednostavno uraditi, kada bi mnogo lake bilo
zapaliti Nikija i ne osvrnuti se.
Klimnula je glavom. Bila je tuna ali prelepa.
I ja mislim tako, rekla je. Ali nisam bila sigurna da e se
sloiti.
O i sm sam udovite, tako da mogu to da razumem, rekao
sam. Da li se sea ta si mi rekla pre mnogo godina, pre nego to
smo napustili na dom? Rekla si mi to onog dana kada je Niki
doao sa trgovcima u dvorac da mi preda crveni ogrta. Rekla si da
je njegov otac toliko ljut na njega to svira violinu da preti da e
mu slomiti ruke. Zar ne misli da svako nekako doe do sudbine
koja mu je namenjena, bez obzira na to ta se u meuvremenu
desi? Zapravo, da li ak i mi besmrtni pratimo put koji nam je
unapred bio predodreen kada smo bili ivi? Samo zamisli - voa
kovena mu je odsekao ruke.

Tokom narednih noi postalo je jasno da ne eli da me ostavi

samog. Oseao sam da bi ostala sa mnom zbog Nikijeve smrti, bez
obzira na to gde se nalazili. Ali, bilo je neeg drugaijeg u samoj
injenici da smo u Egiptu. Bilo je od pomoi to to je oboavala ove
starine i spomenike, oboavala ih je kao nita do tada.
Moda su ljudi morali da budu mrtvi est hiljada godina da bi ih
ona volela. Pomislio sam da joj to i kaem, da joj se malo rugam
zbog toga, ali ta misao se samo pojavljivala i nestajala. Ovi
spomenici bili su stari kao i planine, koje je tako volela. Nil je tekao
kroz ljudsku matu od poetka zapisanog vremena.
 Zajedno smo obili piramide, penjali se u naruje dinovske
Sfinge. Udubljivali smo se u natpise na drevnim kamenim
razvalinama. Prouavali smo mumije koje su mogle da se kupe od
lopova za dabe, delove starog nakita, delove stare grnarije i
delove starog stakla. Doputali smo da nam rena voda prolazi
kroz prste. Zajedno smo lovili po uzanim ulicama Kaira, odlazili u
kupleraje, gde smo, zavaljeni u jastucima, posmatrali deake kako
pleu i sluali muziare kako sviraju vruu, erotinu muziku, koja
je nakratko uspevala da zaglui zvuk violine koji je neprestano bio
u mojoj glavi.
Video bih sebe kako ustajem i divlje pleem u taktu ovih
egzotinih zvukova, oponaajui kretanje onih koji su me
nagovarali da nastavim, i potpuno bih izgubio oseaj za vreme i
razum u zavijanju rogova i drndanju lauta.
Gabrijela je sedela mirno i smeila se; obod njenog zamrljanog
belog slamnatog eira bio joj je navuen preko oiju. Nas dvoje
vie nismo razgovarali. Ona je bila samo jedna bleda i makasta
lepotica, sa obrazima uprljanim prljavtinom, koja je kraj mene
hodila u beskrajnim noima. U kaputu stegnutom debelim konim
kaiem, sa kosom upletenom u kiku koja joj se sputala niz lea,
hodala je uspravno kao neka kraljica i nehajno kao to to samo
vampir moe. Njen obraz je svetleo u mraku, dok su joj se majuna
usta crvenela kao ruin pupoljak. Divna i na samoj granici da ode,
bez sumnje.
Ali, ostala je sa mnom i kada sam iznajmio jedno raskono,
malo zdanje sa predivnim ploastim podovima i divno izraenim
atorskim platnom koje je visilo sa tavanice; nekada je u toj kui
iveo mameluki voa. ak mi je pomogla da u dvoritu zasadim
bugenvilije, palme i raznolike tropsko biljke; ono je na kraju
postalo mala zelena dungla. Sama je donela papagaje, zebe i
divne kanarince u kavezima.
Povremeno bi saoseajno klimnula glavom kada bih
promumlao da nema pisama iz Pariza; bio sam eljan vesti.
Zato mi Roe ne pie? Da li je Pariz preplavljen pobunama i
pustoenjem? To valjda nee zahvatiti i moju porodicu, koja ivi u
provinciji udaljenoj od Pariza, zar ne? Da se nije neto dogodilo
Roeu? Zato ne pie?
Zamolila me je da poem uzvodno sa njom. Iako sam eleo da
saekam pisma, da zapitkujem engleske putnike, ipak sam pristao.
Ipak je ovo bilo neto novo - injenica da je htela da poem sa
njom. Na neki samo sebl svojstven nain brinula je o meni.
Znao sam da sada nosi istu, belu lanenu koulju i kratke
pantalone samo da bi mi ugodila. Zbog mene se trudila i da
redovno elja svoju dugaku kosu.
Ali to uopte nije bilo vano. Davio sam se. Mogao sam to da
osetim. Lebdeo sam kroz svet kao da je bio u pitanju neki san.
inilo se veoma prirodnim i razumnim to to sam svuda oko
sebe gledao pejza koji je izgledao isto kao i pre nekoliko hiljada
godina, kada su ga umetnici nacrtali po zidovima kraljevskih
grobnica. Prirodno je bilo to palmino drvee na meseini izgleda
potpuno isto kao i nekada. Prirodno je bilo i to to je seljak morao
da izvlai vodu iz reke na isti nain kao to je to i tada inio. I
krave koje je pojio bile su iste.
Slike sveta kada je on bio nov.
Da li je Marijus ikada stajao na ovom pesku?
Lutali smo ogromnim Ramzesovim hramom, omaijani
milionima i milionima majunih slika izdubljenih u zidu. Stalno
sam razmiljao o Ozirisu. Meutim, majune figure su za mene bili
stranci. unjali smo se ruevinama Luksora. Zajedno smo leali u
renom amcu ispod zvezda.
Na povratku u Kairo, kada smo stigli do Memnonovog kolosa,
rekla mi je strasnim apatom da su i rimski imperatori putovali da
bi se divili ovim kipovima, kao to smo i mi to sada inili.
Oni su ve bili drevni u doba Cezara, rekla je dok smo jahali
na kamilama kroz prohladni pesak.
Vetar i nije bio tako snaan kakav je mogao da bude ove noi.
Mogli smo jasno da vidimo kolosalne kamene kipove naspram
dubokog plavog neba. Iako su im lica bila okrnjena, inilo se kao
da zure ispred sebe. Nemi svedoci prolaska vremena, iji me je
spokoj inio tunim i bojaljivim.
Osetio sam istu zauenost koju sam iskusio i pred
piramidama. Drevni bogovi, drevne misterije. Podila me je jo
jaa jeza. A ta su ove figure sada predstavljale ako ne bezline
straare, vladare beskrajne nitavnosti?
Marijuse, apnuo sam sam sebi, da li si ti video sve ovo? Da li
e ijedan od nas izdrati ovako dugo kao oni?
Ali moju alopojku prekinula je Gabrijela. Htela je da sjae i
prepeai preostali put do kipova. Hteo sam i ja, iako, zapravo,
nisam znao ta da radim sa velikim, smrdljivim i tvrdoglavim
kamilama, kako da ih nateram da kleknu, i tome slino.
Njoj je to polo za rukom. Ostavila ih je da nas ekaju, a mi smo
krenuli peke kroz pesak.
Poi sa mnom u Afriku, u dunglu, rekla je. Lice joj je bilo
ozbiljno, a glas neobino nean.
Nisam joj odmah odgovorio. Neto me je zabrinulo u njenom
ponaanju, ili je, barem, trebalo da me zabrine.
Trebalo je da zaujem zvuk otar kao jutarnje udaranje
Paklenih zvona.
Nisam eleo da idem u afriku dunglu. Znala je da to ne elim.
Nestrpljivo sam oekivao vesti o svojoj porodici od Roea, a imao
sam na umu da obiem gradove orijenta i da lutam kroz Indiju,
Kinu, sve do Japana.
Razumem nain ivota koji si izabrao, rekla je. I divim se
postojanosti kojom se toga pridrava, elim da to zna.
Isto to mogu da kaem i ja tebi, rekao sam pomalo ogoreno.
Zaustavila se.
Bili smo toliko blizu kolosalnih kipova koliko im se uopte i
moglo prii, pretpostavljam. Jedina stvar koja ih je spreavala da
me u potpunosti ne zasene bila je ta to nije bilo nieg drugog u
okolini sa im bih ih mogao uporediti. Nebo iznad naih glava bilo
je ogromno kao to su bili i oni, pesak je bio beskrajan, a zvezde
bezbrojne, sjajne i razasute iznad naih glava.
 Lestate, rekla je usporeno, odmeravajui rei, molim te da
pokua bar jedanput da se kroz svet kree kao ja.
Mesec ju je u potpunosti obasjavao, ali je eir bacao senku na
njeno majuno i uglasto belo lice.
Zaboravi na kuu u Kairu, rekla je odjednom. Kako se inilo,
spustila je glas iz potovanja i zbog znaaja onoga to je govorila.
Napusti sve svoje dragocenosti, odeu, stvari koje te vezuju za
civilizaciju. Poi sa mnom na jug, uz reku, u Afriku. Putuj sa mnom
kao to ja putujem.
Nisam joj odmah odgovorio. Srce mi je tuklo u grudima.
Mrmljala je tiho da emo videti tajna afrika plemena,
nepoznata ostatku sveta, da emo se golim rukama boriti sa
krokodilima i lavovima i da e nam moda poi za rukom da
otkrijemo i sam izvor Nila.
Poeo sam sav da drhtim. inilo mi se kao da je no bila
ispunjena zavijajuim vetrovima. Nisam imao kuda da pobegnem.
Govori mi, zapravo, da e me zauvek napustiti ako ne poem sa
tobom, zar ne?
Pogledao sam u jezive kipove. Mislim da sam rekao:
Dakle, tako e se sve zavriti.
To je i bio razlog to je neko vreme bila stalno kraj mene, to je
inila toliko toga da mi udovolji i to smo i sada bili zajedno. To
nije imalo nikakve veze sa Nikijem, koji je nestao u venosti. To je
bio jo jedan rastanak, onaj koji se ticao nje.
Zavrtela je glavom kao da je sama sa sobom razgovarala, kao da
se pitala kako da nastavi dalje. Priguenim glasom mi je opisivala
vruinu tropskih noi, vlaniju i primamljiviju od ove ovde.
Poi sa mnom, Lestate, rekla je. Danju spavam u pesku. Nou
kao da dobijam krila i kao da zaista mogu da poletim. Meni nije
potrebno ime. Ja iza sebe ne ostavljam nikakve tragove. elim da
odem daleko, na sam kraj Afrike. Biu boginja svima onima koje
pogubim.
 Prila mi je, stavila mi ruku oko ramena, prilepila svoje usne za
moj obraz i ja videh, ispod oboda njenog eira, dubok sjaj u
njenim oima. Meseina je ledila njena usta.
Zauo sam kako uzdiem. Zavrteo sam glavom.
Ne mogu, i ti to dobro zna, rekao sam. Ne mogu to da
uradim kao to ni ti ne moe da ostane sa mnom.

Dok smo se vraali u Kairo, sve vreme sam razmiljao o tome, o

onome to mi se vrtelo u glavi u tim bolnim trenucima, o onome
to sam znao, ali to joj nisam rekao dok smo stajali ispred
Memnonovog kolosa u pesku.
Ona je za mene ve bila izgubljena! Izgubljena je bila ve
godinama. Znao sam to jo onda kada sam iz sobe u kojoj sam
tugovao za Nikijem siao niz stepenice i video je kako me eka.
Sve je to ve pre mnogo godina izreeno, na jedan ili drugi
nain, u grobnici ispod kule. Ona nije mogla da mi d ono to sam
traio. Nita nisam mogao da uradim da od nje napravim neto to
nije mogla da bude. A najgore od svega bilo je ovo: ona, zapravo,
nita od mene nije traila!
Zahtevala je od mene da krenem sa njom jer je oseala obavezu
da tako neto uradi. Saaljenje, tuga - moda su i to bili njeni
razlozi. Ali ono to je stvarno elela bilo je sloboda.
Ostala je sa mnom dok smo se vraali u grad. Nita nije
govorila, ni radila.
Propadao sam sve dublje, nem, zateen, sa saznanjem da e
uskoro uslediti udarac zbog majinog odlaska. Sve je u ovom
uasu bilo jasno kao na dlanu. Rei e svoje zbogom, a ja to neu
moi da spreim. Kada u poeti da gubim razum? Kada u poeti
nekontrolisano da plaem?
Ne sada.
Poto smo upalili malena svetla u kui, boje su poele da me
vreaju - persijski tepisi zasuti finim cvetovima, atorska tkanina
ispredena milionima majunih ogledalaca, velianstveno perje
lepravih ptica.
 Potraio sam pismo od Roea, ali ga nisam naao. Odjedared
sam se razbesneo. Morao je do sada neto da napie. Morao sam
da znam ta se deava u Parizu! A onda sam se uplaio.
ta se to, do avola, dogaa u Francuskoj?, promumlao sam.
Morau da potraim neke Evropljane. Britance, oni su uvek puni
vesti. Gde god krenuli, uvek sa sobom vuku svoj vraji indijski aj i
londonski Tajms.
Razbesneo sam se kada sam je video kako samo mirno stoji.
inilo se kao da se neto u toj prostoriji deava - uasan oseaj
napetosti i neizvesnosti koji sam spoznao u grobnici pre nego to
nam je Arman ispriao svoju dugaku priu.
Ali, nita se nije deavalo, sem toga to se ona spremala da me
ostavi zauvek. Spremala se da sklizne u vremenu zauvek. Kako
emo se ikada vie pronai!
Do avola!, rekao sam. Oekivao sam pismo. Nije bilo
posluge. Oni nisu znali kada emo se vratiti. eleo sam da
poaljem nekoga po muziare. Samo to sam se nahranio, te sam
bio topao i eljan plesanja.
Odjedared se pokrenula. Poela je da se pomera na neki
promiljen nain. Sa neuobiajenom neposrednou uputila se ka
dvoritu.
Posmatrao sam je kako klei pored ribnjaka. Odatle je podigla
dva bloka betona i ispod njih izvadila jedan paket i obrisala ga o
peskovitu zemlju pre nego to mi ga je donela.
I pre nego to ga je stavila na svetlost, prepoznao sam da je od
Roea. Ovo je pristiglo pre nego to smo se uputili uz Nil, a ona ga
je sakrila!
Zato si to uinila?, upitao sam je. Bio sam besan. Zgrabio sam
paket i spustio ga na radni sto.
Zurio sam u nju i mrzeo je, prezirao sam je vie nego ikada
ranije. ak je ni tokom svoje deake sebinosti nisam mrzeo kao
sada!
Zato si to sakrila od mene!, rekao sam.
 Zato to sam elela da dobijem barem jednu ansu!, apnula
je.
Brada joj se tresla. Donja usna joj je podrhtavala, a video sam i
krvave suze.
Ali i bez ovoga, rekla je, ti si napravio izbor.
Posegnuo sam za paketom i rastrgao ga. Iz njega je skliznulo
pismo, zajedno sa presavijenim isecima iz engleskih novina.
Otvorio sam pismo i, drhtavih ruku, poeo da ga itam.

Mesje, kao to verovatno do sada ve i znate, etrnaestog jula

je pariska rulja napala Bastilju. Grad je u haosu. Pobune su se
digle u celoj Francuskoj. Mesecima ve uzaludno pokuavam
da doprem do vae porodice i da pokuam, ako mogu, da ih
bezbedno izvuem iz zemlje.
Ali, prolog ponedeljka sam dobio obavetenje da su se seljaci i
zakupci digli na kuu vaeg oca. Vaa braa, njihove ene i
njihova deca, kao i svi oni koji su pokuali da odbrane zamak,
ubijeni su i pre nego to je on opljakan. Samo je vaem ocu
polo za rukom da pobegne.
Verne sluge su uspele da ga sakriju tokom opsade, a kasnije i
da ga otpreme do obale. On je ve danas u gradu Nju Orliensu,
u bivoj francuskoj koloniji Luizijani. On vas preklinje da
dodete i da mu pripomognete. Oaloen je i meu strancima.
Preklinje vas da odete k njemu.

Bilo je jo toga. Izvinjenja, obeanja, detalja... ali sve to vie nije

imalo nikakvog znaaja.
Spustio sam pismo na radni sto. Zurio sam u drvo i krug
svetlosti koji je bacala lampa.
Ne idi k njemu, rekla je. Njen je glas bio tih i beznaajan u svoj
toj liini. A tiina je zvuala kao jedan gromoglasan vrisak. Ne idi
k njemu, ponovila je.
 Suze su joj se slivale kao klovnovska minka niz lice u dve
dugake crvene pruge koje su izvirale iz njenih oiju.
Napolje, apnuo sam. Re se izgubila, a moj glas se ponovo
razlegao prostorijom. Izai napolje, rekao sam. Moj glas se ni
ovog puta nije zaustavio. Jednostavno je nastavljao sve dok te rei
nisam ponovo silovito izgovorio: IZAI NAPOLJE!

U snio sam san o porodici. Svi smo se u njemu grlili. ak je i

Gabrijela bila tamo, u svojoj barunastoj haljini. Zamak je bio
crn, sav izgoreo. Blago koje sam tamo poslao bilo je istopljeno ili
pretvoreno u pepeo. Sve se na kraju pretvori u pepeo. Nije li stara
izreka: pepeo pepelu, zemlja zemlji?
Nije bilo vano. Vratio sam se i sve ih pretvorio u vampire, i eto
nas tamo, u kui Lionkurovih, bledoliki lepotani i lepotice, pa ak i
beba koja sie krv i lei u kolevci, dok se majka naginje da joj prui
uzvrpoljenog dugorepog sivog pacova, kojim e se nahraniti.
Smejali smo se i ljubili jedni druge dok smo hodali kroz pepeo,
moja bela braa, njihove bele ene i njihova sablasna deca, koja
avrljaju o rtvama, moj slepi otac, koji se pridigao kao biblijski lik
i oglasio:
PROGLEDAO SAM!
Moj najstariji brat me je zagrlio. Izgledao je divno u lepom
odelu. Nikada ga nisam video da tako dobro izgleda; vampirska
krv ga je uinila tako ispijenim i podala mu duhovan izgled lica.
Zna, ba je vraki dobro to si doao u pravom trenutku sa
svim svojim Mranim darovima. Veselo se nasmejao.
Mrani darovi, dragi, Mrani darovi, rekla je njegova ena.
Da nisi, nastavio je, svi bismo bili mrtvi!
 5

K ua je bila prazna. Putni kovezi su bili otposlani. Brod je

trebalo da isplovi iz Aleksandrije za dve noi. Samo je jedan
mali kofer ostao sa mnom. Sin jednog markiza mora povremeno
da presvlai svoju odeu na brodu, zar ne? Naravno, tu je bila i
violina.
Gabrijela je stajala na lunom puteljku koji je vodio u vrt,
mrava, dugonoga; njeno divno telo bilo je u odei od belog lana,
kosa joj je bila putena i, kao i uvek, imala je eir na glavi.
Da li je to bilo u moju ast, ta dugaka putena kosa?
Moja je alost postajala sve dublja, plima koja je u sebi sadrala
sve gubitke, one mrtve, ali i one ive.
A onda je nestala, a oseaj da tonem se vratio, kao da smo u
nekom snu u kojem plovimo sa sopstvenom voljom ili bez nje.
Zaprepastilo me je to to je njena kosa mogla da bude opisana
kao zlatni pljusak, da sva stara poezija dobija smisao kada
pogledate u onog koga sto voleli. Divni su bili obrisi njenog lica,
kao i njena neumoljiva mala usta.
Reci mi, majko, ta eli od mene?, upitao sam je tiho.
Kako je civilizovano izgledala ova soba. Radni sto. Lampa.
Stolica. Sve moje ptice predivnih boja bile su date, verovatno, na
pijanu prodaju. Sivi afriki papagaj, koji moe da doivi starost
kao i ovek. Niki je poiveo trideset godina.
Da li ti treba novac od mene?
Prelepo rumenilo obli njeno lice, a oi blesnue plavim i
ljubiastim sjajem. Na trenutak je izgledala ljudski. Mogli smo isto
tako da stojimo i u njenoj sobi kod kue. Knjige, vlani zidovi,
vatra. Da li je i tada bila ljudsko bie?
Obod eira je na trenutak, dok je saginjala glavu, potpuno
prekrio njeno lice. Potpuno besmisleno me zapita:
Ali kuda e ti otii?
 U jednu malu kuu u ulici Dumen, u starom francuskom gradu
Nju Orliensu, odgovorio sam hladno i odluno. A nakon to bude
umro i skrasio se u venom miru, nemam blage veze gde u biti.
Ne misli valjda ozbiljno to da uradi?!, rekla je.
Imam kartu za sledei brod koji isplovljava iz Aleksandrije,
rekao sam. Otii u u Napulj, a onda u Barselonu. Iz Lisabona
kreem u Novi svet.
Izgledalo je kao da se njeno lice suzilo, a crte zaotrile. Njene su
se usne blago pomerale, ali nita nije rekla. Tada videh kako joj se
suze skupljaju u oima i osetih njena oseanja, koja kao da su se
pruala da me dotaknu. Sklonio sam pogled, zaposlio se neim na
radnom stolu, a onda sam jednostavno drao ruke mirno
skopljene kako bih ih spreio da drhte. Pomislio sam kako mi je
drago to je Niki poneo i svoje ruke sa sobom u vatru, jer da nije,
morao bih da se vratim u Pariz po njih pre nego to bih nastavio
dalje.
Ali ne moe da ide kod njega!, apnula je.
Kod njega? O, misli na mog oca!
Kakve to veze sada ima? Odlazim!, rekao sam.
Blago je pomerila glavu sa neodobravanjem. Pribliila se
radnom stolu. Njen korak je bio jo laganiji od Armanovog.
Da li je bilo ko od nae vrste ikada uspeo da otputuje preko
okeana?, upitala je tiho.
Ne, koliko ja znam. U Rimu su rekli da to niko nije uradio.
Moda je to zaista i nemogue.
Mogue je. Ti zna da je mogue. Plovili smo morima i ranije u
svojim plutom obloenim kovezima. I unapred saaljevam svaku
neman, ma kog oblika ona bila, koja mi bude stvarala probleme.
Prila mi je jo blie i pogledala me. Bol na njenom licu vie se
nije mogao prikriti. Bila je tako zanosna. Zato sam je odevao u
balske haljine, davao joj najlepe eire i bisere?
Zna gde me moe pronai, rekao sam, ali moj glas nije bio
uverljiv usled silne ogorenosti. Zna adrese mojih banaka u
Londonu i Rimu. Te banke su stare koliko i vampiri. Uvek e
postojati. Ti sve to zna, sve si to oduvek i znala...
Stani, rekla je tiho, nemoj da mi govori takve stvari!
Kako je sve ovo bila jedna velika la, silna izopaenost. To je
upravo bila ona vrsta razmene koju je oduvek prezirala, nain
govora kojem nikada nije mogla da se povinuje. Ni u svojim
najluim matarijama nikada nisam mogao ni da zamislim da e
biti ovako - da u biti otar i hladan, a da e ona plakati. Mislio sam
da u se baciti u kuknjavu kada mi saopti da e otii. Mislio sam
da u se baciti niice pred njene noge.
Dugo smo gledali jedno u drugo; oi su joj bile iarane krvlju, a
usta su joj skoro podrhtavala.
Tada sam izgubio kontrolu nad sobom.
Ustao sam i priao joj; uzeo sam njene malene, nene ruke u
svoje ruke. Odluio sam da je ne pustim da ide, bez obzira na to
koliko se bude batrgala. Ali, ona se nije suprotstavljala, i oboje smo
poeli da plaemo skoro neujno i nismo mogli da se zaustavimo.
Ali, nije mi se prepustila. Nije utonula u moj zagrljaj.
A onda se povukla. Milovala mi je kosu rukama, zatim se
nagnula i poljubila mi usne, a onda se blago i neujno izmakla.
Dobro, dragi moj, rekla je.
Zavrteo sam glavom. Gomila neizgovorenih rei u meni. One joj
sada nisu bile potrebne, kao ni pre.
Na svoj lagan, malaksao nain, graciozno njiui bokovima,
otila je do vrata koja su vodila u vrt i prvo je pogledala u nono
nebo, a zatim u mene.
Neto mora da mi obea, rekla je konano.
Bila je kao neki neustraivi mladi Francuz koji ide sa
dostojanstvom jednog Arapina kroz stotine gradova, kroz mesta
gde je samo ulina maka mogla bezbedno da proe.
Naravno, odgovorio sam. Ali sada sam tako klonuo duhom da
vie nisam imao elju za razgovorom. Boje su gubile svoj sjaj. No
nije bila ni topla, ni hladna. Poeleo sam da jednostavno ode, a
ipak sam se bojao trenutka kada e se to zaista i dogoditi, kada
vie neu moi da je vratim.
Obeaj mi da nee poeleti kraj, rekla je, pre nego to
ponovo ne bude sa mnom, pre nego to ponovo budemo
zajedno.
Na trenutak sam bio i suvie iznenaen da bih joj odgovorio. A
onda joj rekoh:
Nikada neu poeleti kraj. Skoro da sam to rekao podrugljivim
tonom. Dao sam ti obeanje. Nije ga teko dati. A ti, da li e i ti
meni neto obeati? Obeaj mi da e mi dati do znanja kuda e
se odavde uputiti, gde u moi da doprem do tebe - da nee
nestati kao da si neto to sam samo zamiljao...
Zastadoh. Mojim glasom je zavladao neki ton hitnosti, ton
rastue histerije. Nisam mogao da je zamislim kako pie pismo,
alje ga ili radi bilo koju stvar koju smrtnici obino rade. inilo se
kao da nas nikakva zajednika priroda nije spajala, ni sada, niti
ikada.
Nadam se da pravilno procenjuje samog sebe, rekla je.
Ja ni u ta ne verujem, majko, rekao sam. Davno si Armanu
rekla da veruje da e odgovore pronai u gustim dunglama i
umama, da e ti zvezde napokon otkriti veliku istinu. Ali ja ne
verujem ni u ta, a to me ini snanijim nego to ti misli.
A zato se onda tako brinem za tebe?, upitala je. Njen glas je
bio neto malo vie od uzdaha. Mislim da sam morao da joj vidim
usne kako se pomeraju da bih mogao da je ujem.
Ti osea moju usamljenost, odgovorio sam, moju
ogorenost to sam izgnan iz ivota. Uzrok moje gorine jeste to
to sam zao, to to ne zasluujem da budem voljen, a tako sam
gladan toga. Uas me opseda jer se nikada neu moi otkriti
smrtnicima. Ali to me ne zaustavlja, majko. Ja sam i suvie snaan
za njih i ne mogu me zaustaviti. Kao to si jedanput i sama rekla -
ja sam izrazito dobar u tome to jesam. Ove stvari samo me tu i
tamo teraju da patim, to je sve.
Volim te, sine moj, rekla je.
 Hteo sam da kaem neto o njenom obeanju, o agentima u
Rimu, o tome da treba da pie. eleo sam da kaem...
Odri svoje obeanje, rekla je.
Odjednom mi je sinulo da je ovo na poslednji trenutak. Znao
sam to, a nita nisam mogao da uradim da to promenim.
Gabrijela!, apnuo sam.
Ali ona je ve bila otila.
Soba, vrt, no - bili su tihi i mirni.

Negde pred zoru otvorio sam oi. Leao sam na podu kue gde
sam prethodno plakao, a onda se i uspavao.
Znao sam da je trebalo da se uputim u Aleksandriju, da je
trebalo da odem to je dalje mogue, a onda da se spustim u pesak
kada izae sunce. Ba bi bilo prijatno spavati u peskovitom tlu.
Isto tako sam znao i da je vrtna kapija bila otvorena i da su sva
vrata bila otkljuana.
Ali nisam mogao da se pomerim. Na neki hladan i tih nain
zamiljao sam kako je traim svud po Kairu, kako je dozivam i
govorim joj da se vrati. Na trenutak mi se gotovo uinilo kao da
sam to zaista i uradio, da sam, iako je to bilo potpuno
poniavajue, potrao za njom i ponovo pokuao da joj kaem za
sudbinu: da je sueno da je izgubim, kao to je i Niki izgubio svoje
ruke. Nekako smo morali da promenimo sudbinu. Morali smo na
kraju da odnesemo pobedu.
To je bilo nerazumno. Nisam potrao za njom. Otiao sam da
lovim, posle ega sam se vratio. Do sada je ve kilometrima bila
udaljena od Kaira. Za mene je bila izgubljena kao i zrnce peska u
vazduhu.
Najzad sam, nakon dugo vremena, okrenuo glavu. Plamtee
nebo iznad vrta, buktinja svetlosti koja se klie niz udaljeni krov.
Dolazi sunce, dolazi toplota i buenje na hiljade tananih glasova u
zamrenim sokacima Kaira, kao i zvuk neega to je izgledalo kao
da dopire iz peska, drvea i komada travnate povrine.
 Polako sam, poto sam uo te zvuke i video bljetavost svetlosti
koja se kretala po krovu, shvatio da se u blizini nalazi neki
smrtnik.
Stajao je na otvorenoj kapiji vrta i zurio u moj nepomian oblik
unutar prazne kue. Bio je to neki mlad, svetlokosi Evropljanin u
arapskoj odei, prilino zgodan. Ugledao me je u ranoj jutarnjoj
svetlosti, svog kolegu Evropljanina kako lei na poploanom podu
naputene kue.
Leao sam i zurio u njega dok je ulazio u naputeni vrt; svetlost
neba mi je peckala oi, a nena koa oko njih poinjala je da gori.
Kao duh u belom aravu, na glavi je nosio istu tkaninu, a na telu
halju.
Znao sam da treba da beim. Morao sam odmah da se izgubim i
sakrijem od nadolazeeg sunca. Sada nije bilo nikakve mogunosti
da se spustim u grobnicu ispod poda. Ovaj smrtnik se nalazio u
mom utoitu. Nije bilo ak ni dovoljno vremena da ga usmrtim i
otarasim se njegovog tela, jadni nesreni smrtnik.
Svejedno, nisam se ni pomerio. On mi se pribliavao, a celo
jedno novo nebo pojavljivalo se iza njega, tako da se njegovo telo
suzilo i postalo tamnije.
Mesje! Zabrinut apat kao kod one ene koja je pre mnogo
godinama u Notr Damu pokuala da mi pomogne pre nego to je
postala moja rtva, kao i njeno nevino detence. Mesje, ta se
dogodilo? Mogu li vam ikako pomoi?
Preplanulo lice ispod nabora bele tkanine za glavu, zlatne sjajne
obrve, oi sive kao i moje.
Znao sam da ustajem, ali se nisam naterao to da uradim. Osetio
sam da mi se usta povlae sa zuba. Tada sam zauo kako se
reanje prolomio iz mene; video sam ok na njegovom licu.
Vidi!, prosiktao sam, dok su mi se onjaci spustili preko donje
usne. Zar ne vidi!
Pohrlivi ka njemu, zgrabih ga za runi zglob i naterah ga da
otvori aku i stavi je na moje lice.
 Da li si mislio da sam ljudsko bie?, vrisnuo sam. Tada sam ga
podigao i drao ga iznad poda ispred sebe, a on je uzaludno
udarao i mlatarao nogama. Da nisi moda pomislio da sam ti
brat?, povikao sam.
Otvorio je usta i ispustio neki dahui zvuk, a zatim je vrisnuo.
Odbacih ga u vazduh, a onda napolje preko vrta; telo mu se
okretalo sa rairenim rukama i nogama pre nego to je nestalo
preko osvetljenog krova.
Nebo je postalo zaslepljujua vatra.
Kroz kapiju vrta istrao sam u sokak. Jurio sam ispod malenih
lunih prolaza, kroz udne ulice. Lomio sam kapije i vrata i
odbacivao smrtnike koji bi mi se nali na putu. Prolazio sam kroz
same zidove ispred sebe - malterska praina se tako dizala da me
je skoro uguila - a onda sam ponovo izbio na neki blatnjav sokak
ispunjen kunim vazduhom. Svetlost mi je bila za petama kao neka
zver.
Kada sam dospeo do neke izgorele kue iji su prozori sa
reetkama bili uniteni, upadoh unutra i, kopajui sve dublje i
dublje, sve dok nisam vie mogao da pomerim ni ruke ni ake -
spustih se u zemlju.
Nalazio sam se u hladovini i tmini.
Bio sam na bezbednom.

U mirao sam. Ili sam barem tako mislio. Nisam mogao da

izbrojim koliko je noi prolo. Morao sam da se podignem i
odem u Aleksandriju. Morao sam da preem more. A to je znailo
da se moram pokrenuti, izai iz zemlje, prepustiti se ei.
Nisam popustio.
 Nadola je e. A onda je nestala. Bila je to kao smenjivanje
bure i vatre, a moj mozak je oseao e kada i moje srce, koje je
postajalo sve vee i vee, sve glasnije i glasnije, ali ja i dalje nisam
poputao.
Moda su smrtnici koji su se nalazili iznad mene mogli da uju
otkucaje mog srca. Povremeno sam ih viao, plamike vatre
naspram mraka, uo njihove glasove, njihovo brbljanje na stranom
jeziku. Ali najee sam video samo tamu. uo sam samo tamu.
Na kraju sam se pretvorio u samu e koja lei u zemlji, u
crvenom snu sa crvenim snovima, i laganim saznanjem da sam
sada bio i suvie slab da se podignem iz mekane, peane zemlje, i
previe nemoan, sasvim razumljivo, da ponovo pokrenem toak.
Da, to je to. Nisam mogao da se podignem sve i da sam hteo.
Nisam uopte mogao da se pomerim. Disao sam i dalje, ali ne kao
to smrtnici diu. Srce mi je odzvanjalo u uima.
I pored svega, nisam umro. Samo sam propadao. Kao ona
izmuena stvorenja u zidovima ispod Les Inosanta, naputene
metafore jada koje se nigde ne vide, na koje niko ne obraa panju,
koje niko ne primeuje, za koje niko ne mari.
Ruke su mi bile kao kande, meso mi se prilepilo za kosti, a oi
su mi se iskolaile iz duplji. Zanimljivo je da mi ovako moemo
doveka, da ak i kad ne pijemo, kada se ne preputamo opojnom i
fatalnom zadovoljstvu, nastavljamo dalje. Bilo bi to zanimljivo,
samo kad svaki otkucaj srca ne bi bio sveproimajua agonija.
Kada bih samo mogao da prestanem da razmiljam. Nikolasa de
Lenfona vie nema. Moja braa vie ne postoje. Bledi ukus vina,
zvuk tapanja.
Zar ne misli da je dobro ono to radimo kad smo tamo - inimo
ljude srenima?
Dobro?! O emu ti uopte pria? Dobro?!
Da je dobro, da ini dobro, da u tome ima dobrog! Dragi Boe,
ako na ovom svetu i nema nekog smisla, sigurno jo uvek postoji
dobro. Dobro je jesti, piti, smejati se... biti zajedno...
 Smeh. Ona ludaka muzika. Taj zveket, taj nesklad, beskrajni
krik ralanjivanja besmisla...
Jesam li budan? Da li spavam? Siguran sam u jednu stvar: ja
sam udovite. I zato to ja leim u mukama u utrobi zemlje,
pojedina ljudska bia se kreu kroz uzani prolaz ivota,
neusmreni.
Gabrijela je moda ve sada bila u afrikim dunglama.

Povremeno bi smrtnici, lopovi koji su se skrivali, dolazili u

izgorelu kuu iznad mene. Bilo je tu i previe brbljanja na stranom
jeziku. Ali sve to je trebalo da uradim bilo je to da utonem jo
dublje u sebe, da se povuem ak i iz hladnjikavog peska koji me je
okruivao da ih ne bi uo.
Da li sam zaista bio zatoen?
Miris krvi dolazio je odozgo.
Moda su oni poslednja nada, ovo dvoje to privremeno
obitavaju u naputenoj bati. Moda e me krv podii navie,
uiniti da se okrenem i protegnem ove odvratne kande - mora da
su bile takve.
Zaplaiu ih na smrt pre nego to srknem krv iz njih. Sramota.
Oduvek sam bio jedan zgodan mali avo. A sada vie nisam.
Tu i tamo mi se inilo kao da smo Niki i ja usred jednog od
naih najzanimljivijih razgovora.
Ja se nalazim izvan sveg bola i svih grehova, on mi kae.
Ali da li ti neto osea?, pitam ga ja. Da li to znai da si toga
osloboen kada vie nita ne osea? Ni oaj, ni e, ni ekstazu? U
ovim trenucima mi je zanimljivo to da je nae shvatanje nebesa
jednako ekstazi, radosti nebesa. Da je nae shvatanje pakla bol.
Vatre pakla. Dakle, mi ne sinatramo da je i suvie dobro ne oseati
nita, zar ne?
Moe li da odustane, Lestate? Ili je istina da bi se radije borio
protiv ei ovim paklenim mukama nego da umre i ne osea vie
nita? Barem ima elju za krvlju, vrelom i ukusnom, za krvlju koja
ispunjava svaku tvoju i najmanju esticu.
 Koliko e dugo ovi smrtnici obitavati ovde, iznad mene u
unitenoj bati? Jednu no, dve noi? Violinu sam ostavio u kui u
kojoj sam pre iveo. Moram da je uzmem, da je predam nekom
mladom smrtnom muziaru, nekome ko e...
Blaena tiina. Samo zvuk violine. Nikijevi beli prsti udaraju po
icama, Gudalo se sija na svetlosti; i lica besmrtnih marioneta,
poluoaranih, poluzabavljenih. Pre samo stotinu godina Pariani
bi mu doli glave. Ne bi morao da se sm spali. Moda bi i mene
uhvatili. Sumnjam.
Ne, nikada ne bi bilo nikakvog vetijeg mesta za mene.
On sada ivi u mojim mislima. Poboan smrtni izraz. Pa kakav
je to onda ivot? Ja ni sm ne volim to ivim ovde! ta to uopte
znai iveti u mislima drugog? Nita, barem ja tako mislim. Ti,
zapravo, vie ne postoji, zar ne?
Make u bati. Miris maje krvi.
Hvala lepo, ali radije bih se muio, radije bih se osuio kao
prazna ljuska sa zubima.

Z auo se zvuk u noi. Na ta je podseao? Usporeno udaranje u

dinovski bubanj na ulicama sela mog detinjstva dok
italijanski glumci najavljuju malu predstavu, koju e izvesti u
stranjem delu svog oslikanog vagona. Veliki bubanj u koji sam i
sm udarao prolazei gradskim ulicama tokom onih dragocenih
dana kada sam ja, prebegli deak, bio jedan od njih.
Ali, bilo je jae od toga. Tutnjava topa koja odzvanja kroz doline
i planinske klance? Osetio sam je u svojim kostima. Otvorio sam
oi u mraku i znao sam da se pribliava.
To neto je imalo ritam koraka, ili je to, moda, bio ritam
otkucaja srca? Svet je bio ispunjen tim zvukom.
 Bila je to pretea buka koja se sve vie pribliavala. Jedan deo
mene je, ipak, znao da nije bilo stvarnog zvuka, niega to bi
ljudsko uho moglo da uje, niega to bi prodrmalo porcelan na
policama ili staklene prozore. Niti bi od toga make poskoile na
vrh zida.
Egipat poiva u tiini. Tiina je ono to prekriva pustinju sa obe
strane mone reke. Ne uje se ak ni blejanje ovaca, niti mukanje
goveda. Ne uje se nigde ni enski pla.
Svejedno, ovaj zvuk je bio zagluujui.
Na trenutak sam osetio strah. Protegnuo sam se u zemlji. Silom
sam gurnuo svoje prste prema povrini. Bez vida, bez teine,
lebdeo sam u zemlji. I odjednom nisam mogao da diem, nisam
uspevao da vrisnem. Da sam kojim sluajem mogao da vrisnem,
vrisnuo bih tako jako da bi se sve staklo kilometrima udaljeno od
mene polomilo. Kristalni pehari bi se rasprili na komadie,
prozori bi eksplodirali.
Zvuk je bivao sve blii i glasniji. Pokuao sam da se prevrnem i
udahnem vazduha, ali nisam mogao.
Tada mi se uinilo kao da sam video to neto, neku pojavu kako
mi se pribliavala. Traak crvenog u mraku.
To je bio zvuk nekoga ko je dolazio, nekog stvora koji je bio
tako moan da su ga, ak i u tiini, drvee, cvee i sm vazduh
oseali. Nemi stvorovi u zemlji su znali. tetoine su beale od
njega, make su se sklanjale sa njegovog puta.
Moda je ovo smrt, pomislio sam.
Moda je nekim divnim udom ona iva, Smrt, i prima nas u
svoje ruke, a ona nije vampir, ta stvar, ona je samo otelovljenje
nebesa.
A mi se podiemo, sve vie i vie, sa njom ka zvezdama.
Prolazimo pored anela i svetaca, pokraj samog prosveenja u
boansku tminu, u prazninu, dok odlazimo izvan postojanja. U
zaboravu nam je sve oproteno.
Nikijevo unitenje je samo majuan deli iezavajue svetlosti.
Smrt moje brae raspruje se u velikom spokoju neizbenog.
 Gurao sam zemlju. utirao sam je, ali moje ruke i noge bile su i
suvie slabe. Osetio sam ukus peanog blata u svojim ustima.
Znao sam da moram da ustanem, a i taj zvuk mi je govorio da
ustanem.
Ponovo sam ga osetio kao riku artiljerije, kao buku topova.
Bilo mi je kristalno jasno da je taj zvuk traio mene, da je tragao
za mnom. Tragao je za mnom kao snop svetlosti. Nisam vie
mogao ovde da leim. Morao sam da odgovorim.
Otposlao sam mu najdivljiju dobrodolicu. Rekao sam mu da
sam ovde; uo sam sopstvene jadne udahe dok sam se borio da
pokrenem usne. Zvuk je postao tako snaan da je pulsirao kroz
svaki deli moga tela. Zajedno sa njim pomerala se i zemlja oko
mene.
to god da je to bilo, ono je ulo u izgorelu kuu.
Vrata su bila razvaljena kao da su arke bile umetnute u malter,
a ne u gvoe. Sve sam ovo video sputenih kapaka na oima.
Video sam kako se pomera ispod maslinovog drvea. Bilo je u
bati.
Ludaki sam grebao prema vazduhu. Ali potmula buka koju
sam sada uo bilo je kopanje po pesku koje je dopiralo odozgo.
Osetio sam da me je neto meko poput baruna dotaklo po licu.
Iznad sebe sam ugledao odsjaj mranog neba i oblake kako
prolaze i kako kao koprena sakrivaju zvezde. Nebesa nikada, u
svoj svojoj jednostavnosti, nisu izgledala tako blagosloveno.
Moja plua se ispunie vazduhom.
Ispustio sam glasan krik, iz samog zadovoljstva. Ali sve ove
senzacije ualazile su se izvan zadovoljstva. Disati, videti svetlost -
to su bila uda. A zvuk bubnjanja, glasna zagluujua buka inila se
kao savrena pratnja.
A onaj, onaj koji je tragao za mnom, onaj iz ijeg je pravca zvuk i
dolazio stajao je iznad mene.
Zvuk se rastoio; rasprivao se sve dok nije bio nita vie do
poslednji traak zvuka violinske ice. Podizao sam se kao da me je
neko podizao iz zemlje, iako je ovaj stvor stajao sa rukama
sputenim uz telo.
Najzad je podigao svoje ruke da me prihvati, a lice koje sam
ugledao bilo je izvan carstva mogunosti. Koji je od nas mogao da
ima takvo lice? ta smo mi znali o strpljenju, o tobonjoj dobroti, o
saoseanju? Ne, nije bio jedan od nas. Nije mogao da bude. A ipak -
bio je. Natprirodno tkivo i krv nalik na moju. Oi koje su se
prelivale u duginim bojama, sakupljajui svetlost iz svih pravaca.
Majune trepavice kao zlatni potezi iz najboljeg penkala.
Ovo stvorenje, ovaj moni vampir, drao me je uspravljenog i
gledao me pravo u oi. Verujem da sam rekao neto glupavo, da
sam izrekao neku ludaku misao, neto kao da sam sada bio
upoznat sa tajnom venosti.
Onda mi je saopti, apnuo je i nasmeio mi se. Najistija slika
ljudske ljubavi.
O, Boe, pomozi mi. Prognaj me u sm pakao.
To se uo moj glas. Nisam mogao da gledam u tu lepotu.
Video sam svoje ruke, koje su bile poput kostiju, svoje ake,
koje su podseale na ptije noice. Nita ne moe da ivi a da bude
ono to sam ja bio sada - ova utvara. Pogledao sam u svoje noge.
Liile su na prutie. Odea je klizila sa mene. Nisam mogao da
stojim, niti da se pomerim, a seanje na ukus krvi koja se slivala u
moja usta odjedared me je obuzela.
Kao mutan odsjaj ispred mene, video sam njegovu odeu od
crvenog baruna, njegov ogrta, koji je sezao do poda, njegove
ruke u tamnocrvenim rukavicama, kojima me je drao. Kosa mu je
bila gusta, sedi i zlatni pramenovi preplitali su se u talasima i
slobodno padali oko njegovog lica, kao i preko njegovog irokog
ela. A njegove plave oi mogle su da se sakriju ispod njegovih
gustih zlatnih obrva da nisu bile tako krupne, tako smekane
oseanjem koje se izraavalo u njegovom glasu.
ovek koji je u najboljem trenutku svog ivota primio dar
besmrtnosti. Njegovo etvrtasto lice, sa blago upalim obrazima,
irokim i punim ustima - zrailo je neverovatnom nenou i
spokojem.
 Pij!, rekao je, blago podigavi obrve; njegove usne paljivo su i
polako oblikovale rei kao da je u pitanju bio poljubac.
Kao to je i Magnus uinio one smrtonosne noi eonima
udaljene, sada je i on podigao svoju ruku i povukao tkaninu sa
svog grla. Pojavila se vena, tamnoljubiasta, ispod napola prozirne,
natprirodne koe. Ponovo se zauo zvuk, taj zvuk koji je sve
nadjaavao, a on me je podigao sa zemlje i uvukao me u sebe.
Krv je bila sama svetlost, tena vatra. Naa krv.
U mojim rukama se sakupljala neprocenjiva snaga, koja se
kovitlala oko njegovih ramena, moje lice je bilo pritisnuto uz
njegovo hladno belo tkivo, krv je ikljala nadole, ispunjavajui
moje udove, a svaki krvni sud u mom telu zaario se njome. Koliko
je vekova proistilo ovu krv, zgusnulo njenu snagu?
inilo se kao da govori ispod urlikanja tog toka. Ponovo je
rekao:
Pij, mladi moj, ranjeni moj!
Osetio sam kako mu se srce nadima, telo giba, i bili smo
zalepljeni jedan uz drugog.
Mislim da sam uo sebe kako kaem:
Marijuse!
A on je odgovorio:
Da.
 1

Kada sam se probudio, nalazio sam se na palubi

broda. Mogao sam da ujem kripanje dasaka i da
omiriem more. Mogao sam da namiriem i krv onih
koji su upravljali brodom. Znao sam da sam na galiji
jer sam mogao da ujem ritam vesala ispod potmulog utanja
dinovskih platnenih jedara.
Nisam mogao da otvorim oi, nisam mogao da nateram udove
da se pokrenu. Ipak, bio sam smiren. Nisam oseao e. U stvari,
imao sam neverovatan oseaj spokoja. Moje telo je bilo toplo kao
da sam se malopre nahranio, i bilo je prijatno tako leati, budan
sanjati snove na nenom njihanju mora.
Tada je moj um poeo da se razbistrava.
Znao sam da plovimo veoma brzo kroz prilino mirne vode.
Sunce samo to je zalo. Rano veernje nebo se smraivalo, a vetar
je zamirao. Zvuk izranjanja i uranjanja vesala bio je umiruju i
rastereujui.
Moje oi su sada bile otvorene.
Vie nisam bio u kovegu. Tek to sam izaao iz stranje kabine
dugakog broda, ve sam stajao na palubi.
Udisao sam sve slani vazduh i video divno uareno plavetnilo
neba u sumrak, kao i mnotvo sjajnih zvezda iznad svoje glave.
Zvezde nikada ne izgledaju ovako kada se posmatraju sa kopna.
Nikada nisu tako blizu.
Sa obe nae strane nalazila su se mrana planinska ostrva sa
stenama koje su sijale majunim mirkajuim svetlostima. Vazduh
je bio ispunjen mirisom zelenila, cvea, samog tla.
Maleno i glatko plovilo brzo je klizilo prema uzanom prolazu
meu stenjem ispred nas.
Oseao sam da mi je um nesvakidanje jasan i da mi je snaga
svea. Na trenutak sam dobio poriv da pokuam da shvatim kako
sam uopte dospeo ovamo, da li sam bio u Egejskom ili
Mediteranskom moru, da li znam kada smo napustili Kairo i da li
su se okolnosti kojih sam se seao zaista i dogodile.
Ali sva moja radoznalost nestala je u nekoj vrsti pomirljivog
prihvatanja onoga to se deavalo.
Marijus se nalazio napred, na mostu ispred glavnog jarbola.
Otiao sam prema mostu, stao pored jarbola i pogledao nagore.
Marijus je nosio dugaki crveni ogrta od baruna, koji je imao
na sebi i u Kairu, dok je njegovu gustu plavobelu kosu vetar
zabacivao unazad. Njegove su oi bile usmerene ka prolazu ispred
nas, opasnim stenama koje su virile iz pliaka. Levom rukom se
vrsto drao za ogradu male palube.
Osetio sam sveproimajuu ljubav prema njemu, a oseaj
spokoja se u meni proirio.
Nije bilo nikakve zastraujue veliine u njegovom izrazu lica ili
u njegovom dranju, niti superiornosti koja bi me ponizila i uinila
da ga se bojim. Zraio je nekom mirnom otmenou. Oi su mu bile
prilino razrogaene dok je gledao napred, a usta su mu, kao i pre,
odisala nekom neobinom nenou.
Lice mu je bilo i suvie glatko, da. Posedovalo je sjaj kao to ga
imaju neki srasli oiljci, bilo je glatko i sposobno da iznenadi, pa
ak i da preplai u mranoj ulici. Zrailo je bledim svetlom. Ali
izraz lica mu je bio i previe topao, i suvie ljudski u svojoj dobroti
da iskae bilo ta drugo osim privlanosti.
Arman je moda bio nalik bogu sa Karavaovih slika, a
Gabrijela je podseala na mermernog arhanela koji je stajao na
glavnoj porti crkve.
Ali ova figura iznad mene imala je lik besmrtnog oveka.
A taj besmrtnik sa ispruenom desnom rukom upravljao je tiho
ali veto brodom kroz stenje ispred prolaza.
Voda oko nas se svetlucala kao istopljeni metal, prelivajui se iz
azurnoplave u srebrnu boju, a potom u crnu. Voda se pretvarala u
uzburkanu belu penu dok su plitki talasi udarali o stenje.
Primaknuh se i, to sam tie mogao, popeh se malim
stepenicama na most.
 Marijus ni na trenutak nije skrenuo pogled sa vode, ali je
svojom levom rukom uhvatio moju ruku koja mi je mlitavo visila
uz telo.
Toplina. Nenametljiv stisak. Ali ovo nije bio trenutak za
razgovor, i bio sam iznenaen to je uopte pokazao da me je
primetio.
Obrve mu se spojie, oi blago suzie i, kao da su bili primorani
njegovom nemom naredbom, veslai usporie svoje zamahe.
Bio sam fasciniran onim to sam video i shvatih, nakon to sam
se vie usredsredio, da sam mogao da osetim snagu kako zrai iz
njega, njegov blagi puls, koji je bio usklaen sa bubnjanjem
njegovog srca.
Mogao sam, takoe, da ujem i smrtnike na okolnim stenama,
kao i na uzanim ostrvskim plaama koje su se protezale desno i
levo od nas. Video sam kako se okupljaju na rtovima i tre sa
bakljama u rukama ka ivici vode. Mogao sam da ujem njihove
misli, koje su kao glasovi odzvanjale dok su stajali u prozranoj
veernjoj tmini i gledali ka svetiljkama na naem brodu. Jezik je
bio grki, meni nepoznat, ali je sadraj bio jasan:
Gospodar prolazi. Doite i pogledajte: gospodar prolazi.
Re gospodar je u sebi sadrala, na neki neodreen nain, neto
natprirodno. Strahopotovanje pomeano sa uzbuenjem dolazilo
je sa obale kao hor preklapajuih apata.
Sluajui ovo, ostao sam bez daha! Pomislio sam na smrtnika
koga sam preplaio u Kairu, na nekadanju lakrdiju na pozornici
Renoovog pozorita. Osim u ta dva sluaja, prolazio sam kroz svet
kao da sam nevidljiv, a ovi ljudi, ovi u tamno obueni seljaci,
okupljali su se da posmatraju kako prolazi brod. Oni su znali ta je
Marijus bio. Ili su bar neto znali o tome ta je sada. Nisu izgovorili
grku re za vampira, koju sam mogao da razumem.
Ostavljali smo plae za sobom. Stene su se nadnosile sa obe
strane broda, a on je klizio sa veslima iznad vode. Visoki kameni
zid od stena zaklanjao je svetlost koja je dopirala sa neba.
 U roku od nekoliko trenutaka video sam da se pred nama
prostire velika srebrna uvala, veliki kameni zid, dok su se oko nas
prostirale nenije padine, koje su okruivale vodu. Velika stena je
bila tako visoka i strma da nisam mogao da raspoznam ta se
nalazi na vrhu.
Veslai su smanjili brzinu poto smo se pribliavali steni. Brod
je poeo veoma blago da se okree na stranu. Dok smo plutali
prema steni, video sam nejasan oblik drevnog kamenog nasipa
prekrivenog sjajnom mahovinom. Veslai su podigli vesla i uperili
ih u pravcu neba.
Marijus je, kao i pre, bio potpuno nepomian, ruka mu je blago
pritiskala moju, dok je drugom pokazivao prema nasipu i steni
koja se uzdizala kao samo nebo. Nai fenjeri su bacali svetlo, a ono
se odbijalo o mokar kamen.
Kada smo bili nekih dva, dva i po metra udaljeni od nasipa, to
je prilino opasno za jedan ovako veliki i teak brod, osetio sam da
smo se zaustavili.
Tada me je Marijus uhvatio za ruku, te smo zajedno krenuli
preko palube i popeli se na ivicu broda. Priao nam je tamnokosi
sluga i Marijusu pruio neku torbu. Marijus i ja smo preskoili
vodu i spustili se na nasip; s lakoom i bez ikakvog zvuka
premostili smo tu razdaljinu.
Okrenuo sam se nazad i video kako se brod lagano njie na
vodi. Vesla su ponovo bila sputena u vodu. U roku od samo
nekoliko sekundi brod se uputio ka udaljenim svetlima malene
varoi s druge strane uvale.
Marijus i ja smo stajali sami u mraku, a kada je brod postao
samo majuna mrana taka na svetlucavoj vodi, pokazao je
rukom prema uzanom stepenitu uklesanom u stenu.
Idi ispred mene, Lestate, rekao je.
Lep je oseaj bio penjati se. Dobro je bilo osetiti kako se brzo
uzdiem pratei grubo uklesane stepenike i cikcak okrete, kako se
vetar pojaava, videti vodu kako postaje jo udaljenija i
zamrznutija. Kao da je i samo talasanje bilo zaustavljeno.
 Marijus je bio samo nekoliko koraka iza mene. I opet, mogao
sam da osetim i ujem puls te snage. To je liilo na neku vibraciju
u mojim kostima.
Grubo isklesane stepenice nestale su pre nego to smo bili na
pola puta i uskoro sam pratio puteljak koji nije bio dovoljno irok
ni za planinsku kozu. Povremeno bi veliko kamenje ili stene
postavili granicu izmeu nas i mogueg strmoglavog pada u vodu
daleko ispod nas. Ali, puteljak je, uglavnom, bio jedino to se
isticalo na glatkoj litici. Dok smo se penjali sve vie i vie, ak sam
se i ja pribojavao da pogledam dole.
Jednom sam, kada sam se uhvatio za granu nekog majunog
drveta, pogledao preko ramena i video Marijusa kako
nepokolebljivo ide prema meni; torba mu je bila prebaena preko
ramena, a desna ruka mu je slobodno padala. Uvala, udaljena mala
varo, luka - sve je ovo izgledalo kao skup igraaka, mapa koju je
napravilo neko dete na stolnjaku koristei ogledalo, pesak i
nekoliko drvaca. Mogao sam da vidim i otvoreno more izvan
prolaza i duboke senovite oblike ostalih ostrva koja su se uzdizala
iz nepokretnog mora. Marijus se nasmeio i ekao. Onda mi je
veoma ljubazno apnuo:
Kreni dalje.
Mora da sam bio omaijan. Ponovo sam poeo da se uspinjem i
nisam se zaustavio sve dok nisam dospeo do vrha. Otpuzao sam
preko poslednje gomile kamenja i korenja i uspravio se na noge na
mekoj travi.
Ispred nas se uzdizalo jo vee stenje i kamenje, a inilo se kao
da iz njega izvire jedno ogromno utvrenje, kua. Njeni prozori su
bili osvetljeni, kao i njene kule.
Marijus je stavio svoju ruku preko mojih ramena i uputismo se
ka ulazu.
Osetio sam kako je njegov stisak oslabio kada se zaustavio pred
masivnim vratima. Tada se zaulo pomeranje reze sa unutranje
strane. Vrata se otvorie, a njegov stisak ponovo osnai. Uveo me
je u predvorje, koje je slabo osvetljavalo nekoliko baklji.
 Pomalo zateen, uvideo sam da unutra nema nikoga ko je
mogao da pomeri rezu niti da nam otvori vrata. Okrenuo se,
pogledao u pravcu vrata i ona se zatvorie.
Spusti rezu, rekao je.
Zapitao sam se zato to nije uradio onako kako je uradio i sve
ostalo, ali sam odmah uinio ono to je od mene zatraio.
Daleko je lake tako, rekao je, a na njegovom licu pojavio se
nestaan izraz. Poveu te u sobu gde e moi bezbedno da
spava. Kod mene moe da doe kada god poeli.
U kui nisam uo nikog drugog. Ali, smrtnici su bili ovde, toliko
sam mogao da utvrdim. Ostavili su svoj miris tu i tamo. A i baklje
su tek nedavno bile upaljene.
Popeli smo se malim stepenitem koje se nalazilo sa desne
strane, a kada sam uao u sobu koja je trebalo da bude moja, bio
sam zapanjen.
Bila je to velika prostorija, u kojoj se jedan zid otvarao ka terasi
sa kamenom ogradom, koja se nadnosila nad morem.
Kada sam se okrenuo, Marijusa vie nije bilo. Nestala je i torba.
Ali Nikijeva violina i torba sa mojim stvarima leale su na
kamenom stolu usred sobe.
Proeo me je talas tuge i olakanja kada sam ugledao violinu.
Uplaio sam se da sam je izgubio.
U sobi su se nalazile kamene klupe, a na stalku upaljena
uljanica. U jednom udaljenom udubljenju nalazila su se teka
drvena dvokrilna vrata.
Otiao sam do njih i otvorio ih. Ugledao sam maleni prolaz, koji
je otro skretao u obliku slova L. Iza okuke se nalazio sarkofag sa
obinim poklopcem. Bio je lepo isklesan od diorita, koji je, koliko
ja znam, jedan od najtvrih kamenova na zemlji. Poklopac mu je
bio strano teak, a kada sam pogledao unutra, video sam da je
obloen gvoem i da ima rezu, koja je mogla da se namesti
iznutra.
Nekoliko svetlucavih predmeta lealo je na dnu samog kovega.
 Kada sam ih podigao, zasvetleli su gotovo arobno na svetlosti
koja je dopirala iz sobe.
Tu je bila jedna zlatna maska, koja je bila veoma paljivo
oblikovana. Usne na njoj su bile zatvorene i uzane, a one duplje
otvorene. Maska je bila spojena sa kapuljaom sainjenom od
nanizanih listia tuenog zlata. Sama maska je bila teka, ali je zato
kapuljaa bila prilino lagana i rastegljiva; svaki zlatni listi bio je
povezan zlatnim koncem sa drugim listiem. Unutra se, takoe,
nalazio i par konih rukavica skroz pokrivenih siunim i finije
izraenim zlatnim listiima, koji su podseali na riblje krljuti. I
najzad, veliko savijeno ebe od najfinije crvene vune, ija je jedna
strana bila ukraena veim zlatnim listiima.
Shvatio sam da u, ako stavim ovu masku, navuem ove
rukavice i ako se pokrijem tim ebetom, biti zatien od svetlosti u
sluaju da neko otvori poklopac sarkofaga dok ja spavam.
Ali, teko da je neko mogao da prodre do sarkofaga. Vrata ove u
L oblikovane odaje su, takoe, bila okovana gvoem, a imala su i
sopstvenu gvozdenu rezu.
Ovi tajanstveni predmeti posedovali su neku aroliju. Svidelo
mi se da ih dodirujem i zamiljao sam kako ih nosim dok spavam.
Maska me je podseala na grke maske komedije i tragedije.
Sve ove stvari ukazivale su na ukop nekog drevnog kralja.
Nerado sam ostavio ove predmete.
Vratio sam se u sobu, skinuo sa sebe odeu koju sam nosio svih
onih noi koje sam proveo u zemlji u Kairu, i obukao isto odelo.
Oseao sam se prilino nezgrapno dok sam stajao na ovom
bezvremenom mestu u kaputu od plavog baruna sa bisernim
dugmadima, u obaveznoj ipkanoj koulji i cipelama od satena sa
dijamantskom kopom, ali to je bila jedina odea koju sam
posedovao. Povezao sam kosu crnom manom, kao i svaki
prikladno doteran gospodin osamnaestog veka, i krenuo u potragu
za gospodarom kue.
 2

B aklje su gorele po celom zdanju. Sva vrata bejahu otvorena.

Prozori nisu bili zastrti i kroz njih se mogao videti nebeski
svod i more. Kada sam siao niz prazno malo stepenite koje je
vodilo iz moje sobe, shvatio sam da sam posle svih svojih lutanja
sada prvi put bio u bezbednom prebivalitu jednog besmrtnog
bia, opremljenom i ispunjenom svim potreptinama koje su
jednom besmrtniku bile potrebne.
Velianstvene grke urne stajale su na postoljima po
hodnicima, veliki bronzani orijentalni kipovi u svojim raznolikim
niama, a neobine biljke su cvetale u svakom prozoru i na
svakom balkonu otvorenom prema nebu. Divni tepisi iz Indije,
Persije i Kine prekrivali su mermerne podove kojima sam hodao.
Naiao sam na ogromne preparirane zveri, koje su stajale u
ivopisnim poloajima - medved, lav, tigar, ak i slon, koji je bio
postavljen u sopstveni ogromni prostor, guteri veliki kao zmajevi,
ptice grabljivice, koje su se kandama drale za osuene grane,
napravljene tako da lie na grane pravog drvea.
Ali, velianstveno obojeni murali, koji su prekrivali sve
povrine od poda do stropa, dominirali su nad svim ostalim.
U jednoj se prostoriji nalazila treperava i mrana slika suncem
zapeene Arabijske pustinje, sa izvanredno detaljnim prikazom
karavana kamila i trgovaca sa turbanima na glavama kako se
kreu po pesku. U sledeoj sobi je bilo kao da sam se naao u
samom sreditu dungle koja je bujala nenim i paljivo
prikazanim tropskim pupoljcima, puzavicama i istanano
iscrtanim listovima. Savrenstvo ove iluzije me je zaprepastilo,
zavelo, ali to sam vie gledao u te slike, sve sam vie primeivao
detalje.
U gustiu dungle posvuda su se nalazila stvorenja - insekti,
ptice, gliste u zemlji - kao hiljade aspekata slike, koji su mi, najzad,
pruili oseaj da sam skliznuo izvan vremena i prostora u neto
to je bilo vie od slike. I pored svega, sve je to bilo prikazano
sasvim ravno na zidu.
Poelo je da mi se vrti u glavi. Gde god bih se okrenuo, zidovi su
prikazivali nove vidike. Nisam znao da imenujem neke nijanse
boja koje sam video.
to se tie stila kojim su ovi prizori naslikani, on me je
zbunjivao isto koliko me je i oduevljavao. Tehnika slikanja se
inila potpuno realistinom; koriene su klasine proporcije i
vetine koje su tako uoljive kod svih kasnijih renesansnih slikara
- Da Vinija, Rafaela, Mikelanela, kao i kod savremenijih majstora
- Votoa, Fragonara. Nain na koji je korieno svetlo jeste
velianstven. iva stvorenja kao da su disala dok sam ih
posmatrao.
Ali, detalji, detalji nisu mogli da budu prikazani realistino ili
proporcionalno. Jednostavno je u dungli bilo i previe majmuna, i
suvie siunih insekata koji su puzili po liu. Na jednoj slici
letnjeg neba nalazilo se na hiljade majunih insekata.
Uao sam u prostran hodnik sa ijih su zidova naslikani
mukarci i ene zurili u mene i skoro da sam vrisnuo. Bili su to
likovi iz svih vremena -beduini, Egipani, zatim Grci i Rimljani,
vitezi u oklopima, seljaci, kraljevi i kraljice. Bilo je tu i ljudi u
prslucima i dokolenicama iz renesansnog perioda, Kralj Sunca sa
svojom masivnom kovrdavom grivom, a najzad i ljudi naeg
doba.
Ali, detalji su i dalje izgledali kao da sam ih zamiljao - kapljice
vode koje vise sa ogrtaa, posekotina na jednoj strani lica,
poluspljoten pauk ispod izglancane kone izme.
Poeo sam da se smejem iako nita nije bilo smeno. Bilo je
prosto prekrasno. Poeo sam nekontrolisano da se smejem.
Morao sam da se nateram da izaem iz ove galerije, a jedino to
mi je ulilo snage da to uradim bio je prizor biblioteke ispunjene
svetlou.
Zidovi prepuni knjiga i tuba rukopisa, ogromni blistavi globusi
na drvenim postoljima, biste drevnih grkih bogova i boginja,
velianstvene velike mape.
 Novine na svim jezicima stajale su u hrpama na stolovima.
Svuda su bili razasuti udni predmeti. Fosili, mumificirane ake,
egzotine koljke. Tu je bilo i buketa osuenog cvea, figurica i
delova drevnih skulptura, inija od alabastera ispisanih
egipatskim hijeroglifima.
Svuda po sobi, meu stolovima i staklenim vitrinama, nalazile
su se udobne stolice sa klupicama za noge, svenjaci i uljane
lampe.
U stvari, sve je ostavljalo utisak udobnog nereda, dugakih sati
istog uivanja, mesta koje je u svojoj krajnosti bilo tako ljudsko.
Ljudsko znanje, ljudske rukotvorine, stolice u kojima bi isto tako
mogli da sede i smrtnici.
Dugo sam se ovde zadrao; paljivo sam pregledao latinske i
grke naslove. Osetio sam se pomalo pijanim, kao da sam naleteo
na nekog smrtnika ija je krv bila puna vina.
Ali, morao sam da pronaem Marijusa. Izaao sam iz ove
prostorije, krenuo niz male stepenice, pa sam, proavi kroz jo
jedno oslikano predvorje, uao u jo jednu veu sobu, koja je isto
tako bila jarko osvetljena.
Pre nego to sam i uao u tu prostoriju, zauo sam pojanje ptica
i osetio miris cvea. A onda sam se izgubio u umi kaveza. Ovde
nije bilo samo ptica raznih veliina i boja, ve i majmuna i
pavijana, koji su svi odreda pobesneli u svojim malim zatvorima
dok sam se etao po toj sobi.
Biljke u saksijama su se gurale izmeu kaveza - paprat, drvee
banana, glavice kupusa, veliki krasuljak, jasmin i druge miriljave
none loze. Bilo je tu ljubiastih i belih orhideja, votanih cvetova
koji su hvatali insekte u svoje drelo, malog drvea bresaka,
limuna i kruaka, otealog od svojih plodova.
Kada sam napokon izaao iz tog malenog raja, uao sam u
predvorje sa skulpturama, koje je bilo ravno bilo kojoj galeriji
Vatikanskog muzeja. Bacio sam pogled na pobone odaje
ispunjene slikama, orijentalnim nametajem i mehanikim
igrakama.
 Naravno da se vie nisam zadravao na svakom novom
predmetu ili otkriu. Upoznati se sa celokupnim sadrajem ove
kue zahtevalo bi ceo jedan ivot, te sam nastavio dalje.
Nisam znao kuda idem, ali sam znao da mi je dozvoljeno da sve
to vidim.
Najzad sam zauo nepogreivi zvuk Marijusa, onaj tihi ritmini
takt srca koji sam uo jo u Kairu. Krenuo sam ka njemu.

U ao sam u jarko osvetljen salon osamnaestog veka. Kameni

zidovi su bili prekriveni daskama od ruinog drveta, a na
njima su bila okaena ogledala, koja su se protezala do tavanice.
Bilo je oslikanih krinja - takve krinje sam ve viao - tapaciranih
stolica, tamnih i bogatih pejzaa, porcelanskih satova. Omanja
kolekcija knjiga bila je smetena u jednoj zastakljenoj vitrini,
novine novijeg datuma leale su na malenom stolu kraj stolice sa
naslonom od brokata.
Visoki i uzani dvokrilni prozori otvarali su se prema kamenoj
terasi, gde su redovi belih ljiljana i crvenih rua putali svoje
snane mirise.
I tamo, meni okrenut leima, kraj kamene ograde, stajao je
osamnaestovekovni ovek.
Bio je to Marijus. Okrenuo se i pokazao mi da mu priem.
Bio je obuen nalik meni, samo to je njegov kaput bio crven, a
ne ljubiast kao moj, njegova ipka je bila iz Valensije, a ne iz
Brisela kao moja. Ali, bilo je to prilino slino odelo; njegova sjajna
kosa je pozadi bila labavo svezana tamnom manom, kao to je
moja. Uopte nije izgledao tako nestvarno kao to je Arman znao
da izgleda, ve je vie bio nalik nekom uzvienom bivstvu,
stvorenju neverovatne beline i savrenstva, koje je, bez obzira na
to, bilo u spoju sa svim onim to ga je okruivalo - odeom koju je
nosio, kamenom ogradom na koju se oslanjao, ak i sa samim
trenutkom u kojem je jedan mali oblak preleteo preko sjajnog
polumeseca.
Uivao sam u ovom trenutku; u tome to smo se on i ja spremali
da razgovaramo; u tome to sam ja zaista ovde. Um mi je bio jo
uvek bio bistar kao i na brodu. Nisam oseao e. Oseao sam da
me dri njegova krv u meni. Sve misterije su se nagomilavale u
meni, izazivale su me i izotravale mi ula. Da li su se Oni Koji
Moraju Biti Sauvani nalazili negde na ovom ostrvu? Da li e ove
stvari biti obelodanjene?
Otiao sam do ograde i stao kraj njega; bacio sam pogled na
more. Njegove oi su sada bile prikovane za jedno ostrvo koje je
bilo udaljeno otprilike kilometar od kopna. Oslukivao je neto to
ja nisam mogao da ujem. Osvetljeno svetlou koja je dopirala
kroz otvorena vrata iza nas, njegovo lice je iz profila izgledalo
strahovito kameno.
Istog trenutka se okrenuo ka meni sa veselim izrazom na svom
glatkom licu, koje je iznenada neverovatno oivelo. Zagrlio me je i
poveo nazad u sobu.
Koraao je istim tempom kao neki smrtnik, koraka lakog ali
vrstog; telo mu se se kretalo kroz prostor na oekivan nain.
Poveo me je do dve udobne fotelje, koje su stajale jedna
naspram druge; seli smo. Ovo je, otprilike, bilo sredite sobe.
Terasa se nalazila sa moje desne strane, a osvetljenje je dolazilo od
lustera koji je bio iznad naih glava, kao i od tuceta stonih i zidnih
svenjaka.
Prirodno, sve je to bilo krajnje civilizovano. Marijus se udobno
skrasio na brokatnim jastucima; prstima je obuhvatio rukohvate.
Dok se smeio, u potpunosti je izgledao kao ovek. Sve linije,
svaki pokret - bili su tu, sve dok se smeak ponovo nije istopio.
Pokuao sam da ne zurim u njega, ali nisam mogao da se
oduprem.
Neto se nestano pojavilo na njegovom licu.
Moje srce je preskakalo.
 ta e ti biti lake?, upitao me je na francuskom. Da ti
saoptim zato sam te doveo ovamo ili da mi ti objasni zato si
traio da me vidi?
O! Ovo prvo mi se ini lakim, rekao sam. Radije bih da ti
pria.
Nasmejao se na nean, umiljat nain.
Ti si jedno neobino stvorenje, rekao je. Nisam oekivao da
e se tako brzo zakopati u zemlju. Veina nas ima iskustvo prve
smrti mnogo kasnije - nakon jednog veka, a moda i nakon dva.
Prva smrt?! Hoe da kae da je to uobiajeno - da se ukopa
u zemlju kao to sam to ja uinio?!
Meu onima koji opstanu, da, jeste uobiajeno. Mi umiremo.
Ponovo se diemo. Oni koji se ne ukopaju u zemlju na neko vreme,
obino ne opstanu dugo.
Bio sam zauen, ali sve je to imalo smisla. Jedna jeziva misao
me je pogodila: da se samo Niki ukopao u zemlju umesto to je
okonao u vatri... Ali sada nisam mogao da razmiljam o Nikiju.
Ako bih poeo, postavljao bih ludaka pitanja. Da li Niki negde
postoji? Da li je Niki nestao? Da li se i moja braa negde nalaze? Ili
oni vie ne postoje?
Ali nije trebalo da budem tako iznenaen kada si ti u pitanju,
nije trebalo da me iznenadi da se to dogodilo kada se dogodilo,
razmiljao je naglas kao da nije uo moje misli, ili u ovom trenutku
moda nije hteo ni da se osvrne na njih. Izgubio si toliko toga to
ti je bilo dragoceno. Video si i nauio mnogo toga, i to veoma
brzo.
Kako zna ta mi se sve desilo?, upitao sam.
Ponovo se nasmeio. Skoro da se nasmejao. Zapanjujua je bila
toplina koja je zraila iz njega, kao i ta njegova neposrednost.
Govorio je ivahno i potpuno teno. To jest, govorio je kao pravi
kolovani Francuz.
Ne plaim te, zar ne?, upitao je.
Nije mi ni palo na pamet da pokuava to da radi, rekao sam.
 Ne, ne pokuavam. Napravio je nekakav neusiljen pokret
rukom. Ali, tvoja pribranost je, svejedno, pomalo iznenaujua.
Da odgovorim na tvoje pitanje: meni su poznate sve stvari koje se
dogaaju naoj vrsti irom sveta. Ponekad, jednostavno, ne mogu
da razumem kako ili zato to znam. Ta mo se uveava sa starou,
kao uostalom i sve nae druge moi, ali ona ostaje nedosledna i
nije je lako kontrolisati. Ima trenutaka kada mogu da ujem ta se
deava sa naima u Rimu, pa ak i u Parizu. A kada me neko
pozove, kao to si to ti uinio, mogu da ujem poziv sa ogromne
udaljenosti. Mogu da pronaem i izvor poziva, kao to si i sm
mogao da vidi.
Ali, informacije mi pristiu i na druge naine. Znam za poruke
koje si mi ostavljao po zidovima du cele Evrope jer sam ih
proitao. A o tebi sam uo i od drugih. Deavalo se, isto tako, da ti i
ja budemo blizu jedno drugoga - i blie nego to moe i da
zamisli. Mogao sam da ujem i tvoje misli. Naravno, i sada mogu
da ujem tvoje misli, to najverovatnije i sm zna, ali vie volim
da komuniciram reima.
Zato?, upitao sam. Mislio sam da se drevniji vampiri u
potpunosti oslobaaju govora.
Misli su neprecizne, rekao je. Ako ti otvorim svoj um, ne
mogu u potpunosti da kontroliem ono ta e ti iz njega izvui. A
kada ja itam tvoje misli, mogue je da pogreno protumaim ono
to ujem ili vidim. Vie volim da koristim govor, jer tako svojim
umom mogu da utiem na ono to kaem. Volim da ujem
uzbuenost glasa kojim objavljujem vanost onoga to elim da
kaem. Uivam da moj glas bude prihvaen. Ne volim da upadam u
tue misli bez upozorenja. Jednostavno govorei, mislim da je
govor najvei dar koji dele smrtni i besmrtni.
Nisam znao ta da mu odgovorim. To je bila jo jedna stvar koja
je imala savrenog smisla. Svejedno, zatekao sam se kako
odmahujem glavom.
A tvoji pokreti, rekao sam. Ti se ne kree kao Arman ili
Magnus. Mislio sam da se na taj nain svi drevni...
 Misli kao utvara? Zato bih? Ponovno se nasmejao, neno,
armantno. Zavalio se jo vie u fotelju i, podigavi koleno, stavio
stopalo na na sedite fotelje - upravo onako kako bi to uradio i
ovek u miru svoje radne sobe.
Bilo je dana, naravno, rekao je, kada mi je sve to bilo prilino
zanimljivo. Kliziti bez koraanja, pribegavati fizikim poloajima
koji su oveku neugodni ili pak nemogui. Preleteti kratke
razdaljine i sputati se beumno. Pomerati predmete
jednostavnom eljom da se to uradi. Ali, na kraju, sve to moe da
izgleda neotesano. Ljudski pokreti su elegantni. U mesu ima
mudrosti, u nainu na koje se pokree ljudsko telo. Meni se
dopada zvuk kada moje stopalo dotakne tlo, kada pod prstima
osetim predmet. Osim toga, preleteti makar i najkrae razdaljine
ili pomerati stvari samom voljom jeste iscrpljujue. Ja to mogu
kada moram, kao to si i sm video, ali je mnogo lake da koristim
svoje ruke i noge u razne svrhe.
Bio sam oduevljen time i nisam ni pokuavao to da prikrijem.
Peva moe da razbije au pravilno izvedenim visokim
tonom, rekao je, ali najjednostavniji nain da se polomi aa
jeste taj da se ona baci na pod.
Ovog puta sam se od srca nasmejao.
Ve sam poeo da se navikavam na promene u izrazu njegovog
lica, od maskolikog savrenstva do izraajnosti i na staloenu
ivotnost njegovog pogleda, koja je sjedinjavala i jedno i drugo.
Njegov izraz je zadrao mirnou i otvorenost jednog divnog i
osetljivog oveka.
Ali ono na ta nisam mogao da se naviknem bio je oseaj
prisustva, da je neto strano mono, opasno mono, bilo
neposredno tu.
Odjednom sam se malo uzrujao i osetio se nadjaanim. Imao
sam neodoljivu potrebu da plaem.
Sagnuo se napred i prstima dodirnuo moju aku - i tada je kroz
mene neto prostrujalo. Bili smo spojeni dodirom. Iako je njegova
koa bila svilenkasta kao u svih vampira, bila je manje elastina.
Taj dodir je bio nalik dodiru kamene ruke u svilenoj rukavici.
 Doveo sam te ovamo jer elim da ti kaem sve ono to znam,
rekao je. elim sa tobom da podelim sve tajne koje imam. Vie je
razloga to si me ba ti privukao.
Bio sam oduevljen. Osetio sam mogunost postojanja
sveproimajue ljubavi.
Ali, upozoravam te, rekao je, u tome lei i opasnost. Ja ne
posedujem konane odgovore. Ne mogu ti rei ko je stvorio svet ili
zato ovek postoji. Ne mogu ti rei ni zato mi postojimo. Mogu ti,
meutim, ispriati o nama vie nego to je to uradio bilo ko drugi
do sada. Mogu ti pokazati One Koji Moraju Biti Sauvani i kazati ti
sve ono to o njima znam. Mogu da ti kaem zato mislim da sam
opstao tako dugo. Ovo znanje te na neki nain moe izmeniti. To je
ono to, pretpostavljam, bilo koje znanje zapravo i ini...
Da...
Ali kada ti budem dao sve ono to mogu da ti dam, bie tano
tamo gde si i ranije bio: besmrtno bie koje samo mora da iznae
razloge da bi postojalo.
Da, rekao sam, razlozi za postojanje. U mom glasu je bilo
gorine. Ali, bilo je dobro ponovo ga uti takvog.
Oseao sam mrani smisao samog sebe - gladno i svirepo
stvorenje koje veoma uspeno opstaje bez nekog posebnog
razloga. Bio sam moan vampir koji je uvek uzimao ono to je
hteo, bez obzira na to ko ta mislio i rekao. Zapitao sam se da li on
zna kako sam grozan bio.
Razlog ubijanja bila je krv.
Potvreno. Krv i ista ekstaza krvi. Bez nje - mi smo obine
ljuture; to sam bio i ja u egipatskoj zemlji.
Samo se priseti mog upozorenja, rekao je, da e sve okolnosti
i nakon toga biti iste. Moe se desiti samo da se ti promeni.
Moda e od svega toga biti ucviljeniji nego to si bio pre nego to
si dospeo ovde.
Ali zato si izabrao da ba meni otkrije svoje tajne?, upitao
sam. Sigurno su te i drugi vampiri traili. Mora da zna gde se
Arman nalazi.
 Kao to sam ti ve spomenuo, postoji vie razloga, rekao je.
Najjai razlog je verovatno nain na koji si me traio. Vrlo je malo
bia koja u ovom svetu zaista trae znanje. Smrtni ili besmrtni,
malo je onih koji zaista trae. Sasvim suprotno, oni iz nepoznatog
pokuavaju da izvuku odgovore koje su ve oblikovali u
sopstvenim umovima - opravdanja, potvrde, razliite oblike utehe
bez kojih ne bi mogli da idu dalje. Istinski zatraiti znanje jeste
isto kao i otvoriti vrata vrtlogu. Odgovor moe ponititi i pitanje i
onoga koji ga postavlja. Ali ti si to iskreno traio od kako si
napustio Pariz pre deset godina.
Razumeo sam to, ali samo nejasno.
Ti ima malo predrasuda, rekao je. Zapravo, zapanjio si me
svojim preputanjem neobinoj jednostavnosti. Ti eli svrhu. Ti
trai ljubav.
Tano, rekao sam, slegnuvi blago ramenima. Prilino
nezrelo, zar ne?
Ponovo se neno nasmejao.
Ne. U stvari, nije nimalo nezrelo. To je kao da je za osamnaest
vekova zapadna civilizacija proizvela jednog nevinog.
Nevinog?! Sigurno ne misli na mene.
Toliko se u ovom veku pria o plemenitosti primitivnog,
objasnio je, o pokvarenosti moi civilizacije, o nainu na koji se
moramo vratiti nevinosti koja je izgubljena. Sve su to, u sutini,
same gluposti. Stvarno primitivni ljudi mogu biti udovita u
pogledu svojih pretpostavki i oekivanja. Oni nisu sposobni da
razumeju nevinost. Kao ni deca. Ali civilizacija je najzad stvorila
ljude koji se ponaaju nevino. Oni se prvi put okreu oko sebe i
govore: ta je, do avola, sve ovo!
U pravu si, ali ja nisam nevin, rekao sam. Bezboan - da. Ja
potiem od bezbonih ljudi, i drago mi je zbog toga. Ali ja znam ta
je dobro, a ta zlo, i to na jedan veoma praktian nain. Ja sam Set,
ubica sopstvenog brata, ne ubica Seta, kao to mora da zna.
 Klimnuo je glavom i blago podigao obrve. Vie nije morao da se
smei da bi izgledao ljudski. Sada sam mogao da uoim emotivni
izraz i bez bilo kakvih gestualnih nabora na njegovom licu.
Ali ti ne trai nikakav sistem da opravda tvoje stavove, rekao
je. To je ono to podrazumevam pod nevinou. Ti si kriv to
ubija smrtnike jer si pretvoren u neto to se hrani krvlju i smru,
ali ti nisi kriv za lai, za stvaranje velikih, mranih i zlih sistema
miljenja u sebi.
Tano.
Biti bezboan verovatno je prvi korak do nevinosti, rekao je,
izgubiti oseaj greha i potinjenosti, lanu alost za stvarima koje
su toboe izgubljene.
Dakle, pod nevinou ne podrazumeva odsustvo iskustva, ve
odsustvo iluzija.
Odsustvo potrebe za iluzijama, rekao je. Ljubav i potovanje
prema onome to ti je pred oima.
Uzdahnuo sam. Zavalio sam se u fotelju i prvi put razmiljao o
svemu ovome. Kakve je to veze imalo sa Nikijem i ta je ono Niki
govorio o svetlu... uvek je govorio neto o svetlu.... Da li je mislio
na ovo?
Marijus je izgledao kao da razmilja. Bio je zavaljen u fotelju,
kao i do tada, i kroz otvorena vrata gledao je u nono nebo,
suenih oiju i pomalo napetih usta.
Ali nisu me privukli samo tvoj duh i tvoja iskrenost, rekao je,
ako ba eli da zna. Bio je to i nain na koji si postao jedan od
nas.
Dakle, sve zna i o tome.
Da, sve znam, rekao je nehajno. Stvoren si na koncu jednog
doba, u vreme kada se svet suoava sa nezamislivim promenama.
Isto je bilo i sa mnom. Roen sam i izrastao u mukarca u doba
kada je drevni svet, kako ga sada nazivamo, doivljavao svoj kraj.
Stare vere su bile istroene. Novi bog se spremao da vaskrsne.
Koje je to bilo doba?, upitao sam uzbueno.
 Vreme vladavine Avgusta Cezara, kada je Rim tek postao
carstvo, kada je vera u bogove, iz uzvienih razloga, umrla.
Dopustio sam mu da vidi ok i zadovoljstvo koji su se rairili po
mojem licu. Nijednog trenutka nisam posumnjao u njega. Podigao
sam ruku do glave, kao da sam morao malice da se oslonim na
neto.
Ali on je nastavio da govori:
Obian narod je u to doba, rekao je, jo uvek bio religiozan,
kao to je to i sada. I za njih je religija bila: obiaji, sujeverje,
osnovna magija, obredi ije je poreklo izgubljeno u davnini, kao
to je to i danas sluaj. Ali svet onih koji su stvorili te ideje, onih
koji su vladali i pokretali tok istorije - bio je bezboan i
beznadeno neiskren, kao to je ovo doba u Evropi.
Kada sam proitao Cicerona, Ovida i Lukrecija, i meni se tako
inilo, rekao sam.
Klimnuo je glavom i slegnuo ramenima.
Trebalo je da proe osamnaest vekova, rekao je, da bi se
vratili skepticizmu, da bi se ponovo nali na nivou praktinosti,
koji je nekada bio na svakodnevni nain razmiljanja. Istorija se
ni na koji nain ne ponavlja. To je ono to je neverovatno.
ta eli time da kae?
Pogledaj oko sebe! U Evropi se deavaju potpuno nove stvari.
Vrednost ljudskog ivota vea je nego ikada ranije. Mudrost i
filozofija su povezane sa novim otkriima nauke, sa novim
pronalascima koji e u potpunosti izmeniti nain na koji ljudska
bia ive. Ali to je pria za sebe. To je budunost. Poenta je u tome
da si se rodio na samom vrhuncu starog naina gledanja na stvari.
Kao i ja. Ti si doao iz vremena bez vere, a opet nisi cinian. Tako
je bilo i sa mnom. Mi smo, kako se ini, iskoili iz neke pukotine
izmeu vere i oaja.
A Niki je upao u tu pukotinu i iezao, pomislio sam.
Zato su i tvoja pitanja drugaija, rekao je, od onih koji su
roeni u besmrtnosti pod hrianskim Bogom.
 Pomislio sam na razgovor sa Gabrijelom u Kairu - na na
poslednji razgovor. Sm sam joj rekao da u tome lei moja snaga.
Tano tako, rekao je. Dakle, to nam je zajedniko. Mi nismo
izrasli u mukarce koji oekuju previe od ostalih. A teret savesti
bilo je neto nae, neto potpuno intimno, koliko god uasan bio.
Ali nisi li ti pod hrianskim Bogom... tokom prvih dana
hrianskog Boga - roen u besmrtnosti, kao to ree?
Ne, rekao je sa trakom gnuanja. Mi nikada nismo sluili
hrianskom Bogu. To moe odmah da izbaci iz glave.
Ali ta je sa snagama dobra i zla koje stoje iza naziva Hrista i
satane?
Ponavljam - oni imaju vrlo malo zajednikog sa nama, a moda
i nita.
Ali pojam zla u nekoj meri sigurno...
Ne. Mi smo stariji od toga, Lestate. Tano je to da su se ljudi
koji su mene stvorili klanjali bogovima. I verovali su u stvari u koje
ja nisam. Ali njihova vera see daleko u vreme pre hramova
Rimskog carstva, kada se nevina ljudska krv prolivala u potocima
u ime dobra. A zlo je bila sua, poast parazita i unitenje useva.
Mene su ti ljudi, u ime dobra, preobratili u ovo to jesam.
Ovo je bilo i suvie primamljivo, i previe oaravajue.
Svi stari mitovi mi se vratie u misli u nekom pojanju bljetave
poezije. Oziris je za Egipane bio dobar bog, bog kukuruza. Kakve
to veze ima sa nama? Moje su se misli kovitlale. U jednom bljesku
nemih prizora, prisetio sam se noi kada sam napustio oevu kuu
u Overnju; seljani su plesali oko logorske vatre i pojali svoje
molitve zarad rodnih useva. Paganskim je to nazvala moja majka.
Paganskim je to nazvao i besni svetenik kojeg su odavno bili
oterali.
To je sada vie nego ikada bilo nalik prii o Divljem vrtu, o
plesaima Divljeg vrta, gde nijedan zakon nije prevladao osim
zakona vrta, koji je bio estetski zakon, da biljke izrastu visoko, da
penica bude zelena, a potom uta, da sunce sija. Pogledajte u tu
savrenu jabuku koju je stvorilo drvo, divota! Seljani bi trali kroz
vonjake sa svojim plamteim bakljama, zapaljenim na logorskoj
vatri, da bi jabuke rodile.
Da, Divlji vrt, rekao je Marijus sa trakom bljeska u oima. A
ja sam morao da odem iz civilizovanih gradova carstva da bih ga
pronaao. Morao sam da odem u duboke ume severnih
provincija, gde je vrt jo uvek dikljao u gustiu, u samu zemlju
severnih Gala, u kojoj si ti roen. Morao sam da padnem u ruke
varvarima koji su nam obojici dali stas, plave oi i svetlu kosu. Ja
sam to nasledio kroz krv svoje majke, koja je poreklom bila od tih
ljudi, koja je bila kerka keltskog poglavice i koja je bila udata za
rimskog aristokratu. A ti si to nasledio direktno iz tog doba putem
krvi tvojih oeva. Nekom udnovatom sluajnou, obojica smo
izabrani - ti od strane Magnusa, a ja od onih koji su me zatoili - da
obitavamo u besmrtnosti iz potpuno istih razloga: bili smo
istokrvni predstavnici svoje krvi i plavooke rase, bili smo roeni
vilji i sa boljom graom od drugih mukaraca.
Oooo! Mora sve to da mi ispria! Mora sve da mi objasni!,
rekao sam.
Ja ti sve i objanjavam, rekao je. Ali prvo, mislim da je vreme
da vidi neto to e ti biti od velike koristi kada nastavimo sa
priom.
Saekao je trenutak da prihvatim ove rei.
Onda se polako podigao na ljudski nain; pripomagao se
rukama dok se pridizao iz fotelje. Stajao je, gledao u mene i ekao.
Oni Koji Moraju Biti Sauvani?, upitao sam.Moj glas se strano
utanjio, postao jezivo nesiguran.
Ponovo sam na njegovom licu uoio dozu nestaluka, ili pak
traak neeg zabavnog to je stalno vrebalo odnekud izbliza.
Nemoj da se plai, rekao je blago, pokuavajui da prikrije
koliko se zabavlja. To tako ne lii na tebe, zna.
Goreo sam od elje da ih vidim, da saznam ta su bili, ali bez
obzira na to, nisam se ni pomerio. Zaista sam mislio da u ih
nekada videti. Nikada nisam ni pomislio ta e to znaiti...
Da li je... da li je strano videti to neto?, upitao sam.
 Polako i srdano se nasmeio i spustio svoju ruku na moje
rame.
Da li bi te spreilo ako bih rekao: da?
Ne, rekao sam.
Ipak sam bio uplaen.
Postaje uasno kako vreme protie, rekao je. U poetku je to
suta divota.
Posmatrajui me i pokuavajui da bude strpljiv, ekao je. Onda
je neno rekao:
Hajde, idemo.

S tepenite koje vodi u utrobu zemlje. Stepenice su bile mnogo

starije od kue, ali kako sam to mogao da znam, ne znam ni
sm. Bile su ulubljene u sredini od stopala koja su uvek koraala
istom putanjom. Kruile su sve dublje i dublje u stenu.
Tu i tamo bi se ukazala grubo isklesana vrata ka moru, otvori i
suvie mali da bi se kroz njih provukli ljudi, izboine na kojima su
ptice svijale svoja gnezda, ili pukotine iz kojih je rasla trava.
A tu je bila i hladnoa, ona neobjanjiva hladnoa koja se
ponekad moe osetiti u starim samostanima, polurazruenim
crkvama, ukletim odajama.
Zastao sam i akama protrljao nadlaktice. Hladnoa se irila
du stepenica.
Ne stvaraju je Oni, rekao je blago. ekao me je na stepenicama
malo nie.
Polumrak je podelio njegovo lice u prijatne are svetlosti i
senke, stvarajui iluziju starosti koje u stvarnosti nije bilo.
 Hladnoa je bila ovde i mnogo pre nego to sam ih doveo,
rekao je. Mnogi su dolazili da vre obrede na ovom ostrvu. Moda
je ova hladnoa postojala ak i pre njihovog dolaska.
Ponovo me je dozvao svojom tako svojstvenom strpljivou.
Njegove su oi zraile saaljenjem.
Nemoj da se plai, ponovio je i ponovo poeo da se sputa.
Bio bih posramljen da nisam krenuo za njim. Stepenice su se
nastavljale u nedogled.
Doli smo do irih prolaza. ula se i buka mora. Mogao sam da
osetim hladnjikavu vodenu prainu po rukama i licu, da vidim sjaj
vlage po kamenju. Silazili smo sve nie i nie, sve dublje i dublje,
dok se odjek naih koraka irio prema zaobljenom plafonu i
neuglaanim zidovima. Ovo je bilo dublje od bilo koje tamnice, ovo
je bila rupa koju kopate u detinjstvu kada svojim roditeljima
priate o tome da ete napraviti tunel do samog sredita zemlje.
Dok smo izlazili iz jedne krivine, najzad sam ugledao odsjaj
svetlosti, dve lampe koje su gorele ispred irokih vrata.
Duboke posude pune ulja odravale su fitilje lampi. Sama vrata
su bila zabravljena ogromnom hrastovom gredom. Bila bi
potrebna snaga nekoliko ljudi da je podigne, moda bi to uspeli
tek pomou poluga i uadi.
Marijus je bez potekoa podigao gredu i spustio je kraj vrata, a
onda se povukao nekoliko koraka i zagledao se u vrata. Zauo sam
kako se unutra pomera jo jedna greda. Tada su se vrata polako
otvorila - i ja osetih kako mi zastaje dah.
Nije u pitanju bilo samo to to su se vrata otvorila a da ih nije ni
dotakao. Takvom malom triku ve sam jedanput prisustvovao.
Moja zateenost je usledila nakon to sam video da je odaja iza tih
vrata bila ispunjena istim divnim cvetovima i upaljenim
svetiljkama koje sam video i u kui iznad. Ovde, duboko u utrobi
zemlje, nalazili su se ljiljani - votani, beli i svetlucavi od kapljica
vlage - crvene i ruiaste rue, pripravne da spadnu sa svojih
peteljki. Obasjana nenom svetlou zavetnih svea i puna mirisa
od hiljadu buketa cvea, ova odaja je bila kapela.
 Zidovi su bili oslikani freskama nalik zidovima drevnih
italijanskih crkvi, sa pozlaenim listiima umetnutim u slike. Ali,
one nisu predstavljale hrianske svece.
Egipatske palme, uta pustinja, tri piramide, plave vode Nila. Tu
su bili prikazani i Egipani i Egipanke kako u divno oblikovanim
amcima plove rekom, raznobojne ribe ispod njih, u dubinama, a
ptice sa ljubiastim krilima u vazduhu iznad njih.
Sve je to bilo proarano zlatnim listiima. Sunce koje svetli sa
nebesa, piramide koje se sijaju u daljini, krljuti riba i ptija pera,
ukrasi na gipkim i uglaenim egipatskim figurama koje stoje u
svojim dugakim i uzanim zelenim amcima i zure preda se,
zamrznute.
Na trenutak sam zatvorio oi, a zatim sam ih polako otvorio i
video da sve ovo lii na neko veliko svetilite.
Nizovi ljiljana behu poloeni na niski kameni oltar, na kojem je
stajao ogroman zlatni tabernakl, koji je posvuda bio fino
izgraviran istovetnim egipatskim prikazima. Vazduh - koji je
dolazio kroz duboka okna u steni iznad, mekoljei plamen
veitogoreih svetiljki - mrekao je visoke, zelene i izduene
listove ljiljana dok su stajali u svojim posudama napunjenim
vodom i isputali svoj teak miris.
Skoro da sam mogao da ujem ode u ovom prostoru. Mogao
sam da ujem napeve i molitve. Vie se nisam plaio. Lepota je bila
i previe utena i velianstvena.
Zurio sam u zlatna vrata tabernakla na oltaru. Tabernakl je bio
vii od mene, a iri ak tri puta.
I Marijus ga je posmatrao. Osetih kako snaga izlazi iz njega,
slaba toplota njegove nevidljive moi, i zauh kljocaj unutranje
brave tabernakla.
Priao bih mu malo blie da sam samo imao hrabrosti. Nisam
disao dok su se zlatna vrata irom otvarala i otkrivala dve
velianstvene egipatske figure mukarca i ene; sedeli su jedno
pored drugoga.
 Svetlost se pomicala preko njihovih vitkih, lepo oblikovanih
belih lica i ukusno ukraenih belih udova. Sijala je u njihovim
tamnim oima.
Bili su strogi kao i svi egipatski kipovi koje sam video. Bez
detalja i sa divnim konturama, bili su velianstveni u svojoj
jednostavnosti. Otvoreni i detinjasti izrazi na njihovim licima
jedini su ublaavali oseaj vrstine i hladnoe. Ovi kipovi su, za
razliku od svih ostalih, bili obueni u pravu odeu i imali su pravu
kosu.
Viao sam u italijanskim crkvama svece koji su bili obueni isto
ovako; barun je visio sa mermernih kipova, to nije uvek bilo
prijatno gledati.
Ali ovo ovde bilo je uraeno sa velikom panjom.
Imali su perike od dugakih debelih crnih pramenova iseenih
preko ela, ukraene zlatnim trakama poput prstena oko njihovih
glava. Oko njihovih golih ruku nalazile su se narukvice u obliku
zmija, a na njihovim prstima bilo je prstenje.
Odea im je bila izraena od najfinijeg lana. Mukarac je bio go
do pojasa i nosio je neku vrstu suknje, dok je ena bila odevena u
dugaku, uzanu, divno nabranu haljinu. Oboje su nosili mnotvo
zlatnih ogrlica; neke su od njih bile sa dragim kamenjem.
Bili su skoro iste veliine i sedeli su na istovetan nain - ruku
ravno poloenih na butine. Ta istovetnost me je na neki nain
zaudila, kao i njihova stroga lepota i draguljasti izgled njihovih
oiju.
Iako u njima nije bilo nieg ivotnog, nikada nisam video da
neki kip ima tako prirodno dranje. Moda je tu iluziju stvarala
njihova odea, svetlucavi odsjaj na njihovim ogrlicama i prstenju,
svetlo koje se odbijalo od njihovih blistavih oiju.
Da li su to bili kipovi Ozirisa i Izis? Da li je to bilo sitno ispisano
na njihovim ogrlicama, po trakama na njihovoj kosi?
Marijus nita nije rekao. Kao i ja, samo je zurio u njih,
nedokuivog izraza na licu, moda pomalo i setnog.
Smem li da im se pribliim?, upitao sam apatom.
 Naravno, rekao je.
Iao sam prema oltaru kao dete u katedrali; korak mi je
postajao sve oprezniji to sam bio blii oltaru. Stao sam na nekih
metar i po ispred njih i pogledao ih pravo u oi. O kako su bili
prelepi u svojoj dubini i arolikosti! Bili su i suvie stvarni.
Svaka crna trepavica i svaka dlaka njihovih blago povijenih
obrva bila je nametena sa beskrajnom panjom.
Veoma brino su im bila nametena i malo otvorena usta, tako
da se mogao videti sjaj njihovih zuba. Lica i ruke su im bili tako
oieni da ni najmanja mrlja nije kvarila njihov sjaj. Kao i svi
kipovi i likovi sa slika, i oni su zurili pravo preda se, tako da mi se
inilo da zure u mene.
Bio sam zbunjen. Ako ti kipovi nisu predstavljali boga Ozirisa i
boginju Izis, koga su onda predstavljali? Koju su drevnu istinu
prikazivali i otkud zapovest u onom drevnom izrazu koji se na njih
odnosio - Oni Koji Moraju Biti Sauvani?
Glavu blago nagnuvi na jednu stranu, prepustio sam se
razmiljanju o njima.
Oi su im stvarno bile braon boje, crne duboko u sreditu,
beonjae vlane kao da su bile prekrivene najbistrijim lakom, dok
su im usne bile bledocrvene.
Da li je dozvoljeno..?, proaputao sam, okrenuvi se ka
Marijusu, ali, izgubivi samopouzdanje, zastadoh.
Moe da ih dotakne, rekao je.
A opet, inilo se svetogrem to uraditi. Jo jedan dugi momenat
zurio sam u njih, u nain na koji su im ruke bile poloene na
butine, u njihove nokte, koji su izgledali tako nalik naim - kao da
ih je neko napravio od ukrasnog stakla.
Pomislio sam da ne bi bilo svetogre ako bih dotakao
mukareve ake, ali ono to sam zaista eleo da uradim bilo je da
dotaknem enino lice. Najzad sam, s oklevanjem, podigao prste do
njenog obraza. Jednostavno sam pustio svoje prste da lagano
dodirnu tu belinu. Tada sam pogledao u njene oi.
 To to sam oseao nije mogao da bude kamen. Nije mogao...
Zato... To izgleda tano kao... A i enine oi, neto...
Odskoio sam unazad pre nego to sam mogao da se zaustavim.
Zapravo, odbacio sam se unazad, prevrnuvi pri tom vaze sa
ljiljanima i udarivi u zid kraj vrata.
Tako sam se jezivo tresao da sam jedva stajao na nogama.
Oni su ivi!, rekao sam. Oni nisu kipovi! Oni su vampiri kao i
mi!
Da, rekao je Marijus. Njima je, meutim, ta re nepoznata.
Nalazio se malo ispred mene i jo uvek ih je posmatrao; ruke su
mu i dalje bile oputene kraj tela.
Polako se okrenuo, priao mi i uhvatio me za desnu ruku.
Krv mi je jurnula u lice. Hteo sam neto da izustim, ali nisam
mogao. Nastavio sam da zurim u njih. A onda sam zurio u njega, i u
njegovu belu ruku koja me je drala.
Sve je u redu, rekao je skoro tuno. Mislim da im se dopao
tvoj dodir.
U prvi mah nisam razumeo ono to je rekao, a onda sam
shvatio.
Hoe da kae da... Ti ne zna da li... Oni samo tako sede i... O,
Boe! A njegove rei od pre nekoliko stotina godina, ugraene u
Armanovu priu, vratie mi se u misli: Oni Koji Moraju Biti
Sauvani jesu u miru, ili u tiini. Vie od toga moda nikada i
neemo znati.
Drhtao sam. Nisam mogao da spreim drhtaje u rukama i
nogama.
Oni diu... misle... ive... kao i mi, zamuckivao sam. Koliko
dugo se nalaze u ovom stanju, koliko dugo?
Smiri se, rekao je, milujui mi ruku.
O, Boe!, ponovio sam kao blesav. I nastavio sam to da
ponavljam. Nijedne druge rei se nisam setio. Ali ko su oni?,
napokon sam upitao. Moj glas je dobijao histerian prizvuk. Jesu li
oni Oziris i Izis? Jesu li to oni?
Ne znam.
 Hou da se udaljim od njih. Hou da odem odavde.
Zato?, smireno me je upitao.
Zato to oni... jer su oni ivi unutar svojih tela, a ne mogu... ne
mogu da progovore, niti da se pomere!
Kako zna da ne mogu?, rekao je. Glas mu je bio tih i umirujui
kao i ranije.
Pa ne mogu. U tome i jeste stvar. Ne mogu...
Doi, rekao je. Hou da ih malo paljivije i due gleda. A
onda u te odvesti ponovo gore i sve u ti ispriati, kao to sam i
obeao.
Ne elim vie da ih gledam, Marijuse, zaista ne elim, kazao
sam, pokuavajui da oslobodim ruku; vrteo sam glavom. Ali, on
me je vrsto drao - inilo mi se kao da me je epao neki kip - a ja
nisam mogao da prestanem da razmiljam o tome kako je njihova
koa nalik njegovoj, kako iz njega izbija neprirodan sjaj, kako je
njegovo lice, kada je oputen, glatko kao i njihovo!
Postao je nalik njima. U nekom dalekom procepu venosti - i ja
u postati kao on! Ako poivim tako dugo.
Molim te, Marijuse..., rekao sam. Prevaziao sam sramotu i
tatinu. Samo sam eleo da izaem iz ove odaje.
Saekaj me, rekao je strpljivo. Ostani ovde.
Tada mi je pustio ruku. Okrenuo se i pogledao u cvee koje sam
prevrnuo i u prosutu vodu.
Na moje oi, sve je bilo ispravljeno u trenu - cvee je ponovo
bilo u vazi, dok je voda iezla sa poda.
Stajao je i gledao u ono dvoje ispred njega. Tada sam uo
njegove misli. Pozdravljao ih je na neki lian nain koji nije
zahtevao ni oslovljavanje ni titulu. Objanjavao im je zato je bio
odsutan nekoliko noi. Otiao je u Egipat. Doneo im je poklone,
koje e im uskoro predati. Takoe, uskoro e ih izvesti napolje da
vide more.
Polako sam poeo da dolazim k sebi. Moj um je sada analizirao
sve ono to mi je postalo jasno u trenutku oka. On je brinuo o
njima. On je oduvek brinuo o njima. On je ovu odaju napravio
divnom jer su oni zurili u nju, a moda im je i znaila lepota slika i
cvea koje je donosio.
Ali, on nije razumeo. Bilo je dovoljno samo da ponovo pogledam
u njih da bih osetio uas: bili su ivi i zakljuani unutar sebe!
Ne mogu ovo da izdrim, promrmljao sam. Znao sam i sm -
on nikada nije morao to da mi kae - zato ih je uvao. Nije mogao
da ih zakopa negde duboko u utrobu zemlje jer su bili svesni. Nije
hteo da ih zapali jer su bili bespomoni i nisu mogli da daju svoj
pristanak. O, Boe, bivalo je sve gore i gore.
On ih je uvao kao to su drevni pagani uvali svoje bogove u
hramovima, koji su postali njihovo utoite. Donosio im je cvee.
Upravo im je sada, dok sam posmatrao, palio tamjan - neto
nalik na kolai, koji je izvadio iz svilene maramice.
Ovo je, saoptio im je, iz Egipta.
Stavio ga je da gori u maloj bronzanoj iniji.
Moje oi su poele da suze. Zapravo, poeo sam da plaem.
Kada sam podigao pogled, stajao je leima okrenut njima i
mogao sam da ih vidim preko njegovog ramena. Bio je zapanjujue
nalik njima, kip obuen u tkaninu. Palo mi je na pamet da je on to
moda namerno radio, doputao da mu lice postane bezizraajno.
Razoarao sam te, zar ne?, apnuo sam.
Ne, uopte nisi, rekao je ljubazno. Nisi.
Oprosti mi to sam...
Ne, nisi.
Pribliio sam se. Oseao sam da sam na neki nain bio neotesan
prema Onima Koji Moraju Biti Sauvani. Bio sam neutiv i prema
njemu. On mi je razotkrio ovu tajnu, a ja sam ustuknuo i pokazao
samo svoju uasnutost. Sm sam sebe razoarao.
Primakao sam se jo blie. Hteo sam da se iskupim za svoje
ponaanje. Ponovo se okrenuo prema njima i zagrlio me. Miris je
bio opojan. Njihove tamne oi su bile ispunjene tajanstvenim
pokretima plamiaka svetiljki.
Nijedna brazda, vena, bora, kao ni nabor - nisu se mogli uoiti
nigde na njihovoj beloj koi. Ni traga uobiajenim linijicama na
usnama, koje je ak i Marijus imao. Nisu se pomerali u taktu
udisaja i izdisaja.
Oslukivao sam u tiini, ali nisam uspeo da ujem da neke misli
dopiru od njih, kao ni otkucaje, protok krvi.
Sve je tu, zar ne?, proaputao sam.
Da, sve je tu.
A da li im ti...? Dovodi rtve, eleo sam da ga pitam.
Oni vie ne piju.
ak je i to bilo jezivo! Nisu imali ni to zadovoljstvo, A opet,
zamiljati kako bi bilo da odjedared oive, da uine pokret
dovoljan da dohvate rtvu, da bi se zatim ponovo prepustili miru,
ah! Ne, trebalo je da mi bude lake, ali nije.
Nekada davno, dosta davno, oni su jo uvek pili, ali samo
jednom godinje. Ostavljao bih im u njihovom svetilitu rtve,
zloince koji su bili slabi i blizu smrti. Kada bih se vratio, video bih
da su bili ispijeni, a Oni Koji Moraju Biti Sauvani nalazili bi se u
istom poloaju kao i pre. Samo bi se boja njihovog mesa za nijansu
promenila. Ni jedna jedina kap krvi ne bi bila prosuta.
To se uvek deavalo u vreme punog meseca, i to obino u
prolee. rtve koje bi bile ostavljene u neko drugo doba godine
nikada ne bi bile ispijene. A onda je i ova godinja svetkovina
zatajila. Nastavio sam da dovlaim rtve, povremeno. Samo se jo
jednom, i to nakon jedne decenije, dogodilo da ispiju jo jednu
rtvu. Ponovo je u pitanju bilo vreme punog meseca. I bilo je
prolee. A onda je ponovo sve stalo, najmanje pola veka nita se
nije desilo. Prestao sam da raunam. Pomislio sam da moda
moraju da vide mesec, da moraju da znaju za promenu godinjih
doba. Ali. ispostavilo se da ovo nije bilo ni od kakve vanosti.
Nisu nita pili od vremena pre nego to sam ih odveo u Italiju.
To je bilo pre tri stotine godina. ak i u toplom Egiptu oni nita ne
piju.
A kada se to i deavalo, ti to nikada nisi video sopstvenim
oima?
Ne, odgovorio je.
 Nikada ih nisi video kako se pomeraju?
Ne od... od trenutka kada je sve poelo.
Ponovo sam poeo da drhtim. Poto bih ih pogledao,
priinjavalo mi se da ih vidim kako diu, da zapaam kako im se
pomeraju usne. Znao sam da je u pitanju bila iluzija. A ona me je
izluivala. Morao sam da odem odavde. Ponovo u poeti da
plaem.
Ponekada, kada doem kod njih, rekao je Marijus. vidim da
se neto promenilo.
Kako? ta?
Sitnice, rekao je. Zamiljeno je pogledao u njili. Dotakao je
eninu ogrlicu. Ona voli ovu oko vrata. Oigledno joj odgovara.
Bila je tu i jedna druga, ali nju sam pronalazio na podu, odbaenu i
polomljenu.
Oni, dakle, mogu da se pomeraju.
U prvi mah sam pomislio da je ogrlica sama spala. Ali, nakon
to sam je popravio tri puta, shvatio sam da je to glupo. Ona bi je
ponovo strgla sa svog vrata, ili bi je odbacila snagom svojih misli.
Ispustio sam apat pun uasa. A onda sam osetio jezivu
sramotu to sam to uradio u njenom prisustvu. eleo sam odmah
da odem odavde. Njeno je lice bilo kao ogledalo svih mojih
uobrazilja. Njene su se usne krivile u osmeh bez pomeranja.
To se dogaalo i sa drugim nakitom, ukrasima koji su na sebi
imali imena bogova koje oni ne vole, barem tako mislim. Jednom je
i vaza koju sam doneo iz crkve bila razbijena u siune delove kao
da su to uradili pogledom. A tu je bilo i raznih drugih deavanja.
Ispriaj mi.
Deavalo mi se da uem u njihovo svetilite i vidim da jedno
od njih stoji.
Ovo je bilo i previe zastraujue. Poeleo sam da ga povuem
za ruku i odvuem odavde.
Jednom sam njega pronaao nekoliko koraka udaljenog od
stolice. Drugi put sam video enu kako stoji kraj samih vrata.
Pokuavala je da izae?
 Moda, rekao je zamiljeno. Ali oni bi s lakoom mogli da
izau odavde da to zaista ele. Kada bude uo itavu priu, moi
e da sudi. Kad god bih ih pronaao pomerene, vratio bih ih na
mesto. Njihova tela bih smestio u isti poloaj u kojem su i ranije
bili. Za to je potrebna ogromna snaga. Oni su nalik savitljivim
kamenovima, ako uopte to moe da zamisli. A ako ja imam
toliku snagu, moe da pretpostavi onda kolika bi tek njihova
mogla da bude.
Kae da to ele... da su to eleli. ta ako bi oni rado sve uradili,
ali vie ne mogu? ta ako je ak i dolazak do vrata bio vrhunac
onoga to ona moe da uradi!
Mislim da ona moe da polomi vrata da to zaista eli. Ako ja
mogu da otvorim reze snagom svojih misli, ta sve tek ona moe!
Pogledao sam u njihova hladna, udaljena lica, u njihove visoke
jagodice, u njihova velika spokojna usta.
Ali ta ako nisi u pravu? ta ako oni mogu da uju svaku re
koju meusobno razmenimo? I ta ako ih to ljuti, vrea...?
Mislim da oni mogu da uju, rekao je priguenog glasa. Ruku
poloivi preko moje, ponovo je pokuavao da me umiri. Ali
mislim da im nije stalo do toga. Da ih to dotie, oni bi se ve
pomerili.
Ali kako to moe da zna?
Oni ine stvari koje zahtevaju veliku snagu. Na primer, bilo je
dana kada bih zakljuao tabernakl, a oni bi ga odmah otkljuali i
ponovo otvorili njegova vrata. Znam da to oni rade jer nema nikog
drugog ko bi to uinio. Vrata se irom otvore i eto njih. Odvodim ih
da gledaju more. I pre zore, kada doem po njih, oni su tei, manje
savitljivi, skoro ih je nemogue pomeriti. Ima dana kada oni to
rade namerno da bi me namuili, da bi se igrali sa mnom.
Ne, oni pokuavaju, ali ne mogu.
Nemoj tako brzo da sudi, rekao je. Deavalo se da uem u
njihovu odaju i otkrijem dokaze zaista udnih okolnosti. Naravno,
tu su i stvari koje su se desile u poetku...
Ali, zaustavio se. Neto mu je skrenulo panju.
 Da li uje njihove misli?, upitao sam ga. inilo se kao da
oslukuje.
Nije odgovorio. Pomno ih je ispitivao pogledom. Uinilo mi se
da se neto promenilo! Dao sam sve od sebe da se ne okrenem i
pobegnem. Paljivo sam pogledao u njih. Nita nisam mogao da
vidim, ujem, osetim. Imao sam oseaj da u poeti da se derem i
vritim ukoliko mi Marijus ne objasni zato tako zuri u njih.
Nemoj da si tako neobuzdan, Lestate, najzad je rekao, pomalo
smekajui se, oiju uperenih u mukarca. Povremeno ih ujem,
dodue nejasno, i to samo njihovo prisustvo... ve ti je poznat taj
zvuk.
A ti si sada tako njega uo.
Daaaa... Moda.
Marijuse, molim te da izaemo odavde, preklinjem te. Oprosti
mi, ali ne mogu vie da izdrim! Molim te, Marijuse, hajde da
idemo.
U redu, rekao je ljubazno. Stegnuo mi je rame. Ali prvo neto
uini za mene.
ta god trai.
Priaj im. Nije potrebno da to radi glasno. Ali, priaj im. Kai
im da su divni.
Oni to znaju, rekao sam. Oni znaju da mislim da su neopisivo
divni. Bio sam siguran da to znaju, ali je on mislio da to treba da
im saoptim na jedan svean nain, pa sam razbistrio um, odagnao
sav strah i sve mahnite pretpostavke i rekao im to.
Samo im priaj, nagovarao me je Marijus.
I jesam. Pogledao sam prvo u mukareve oi, pa onda u enine.
Najudnije oseanje ovladalo je mnome. Ponavljao sam fraze:
Smatram da ste divni, smatram da se vaa lepota ni sa im ne moe
uporediti. Molio sam se kao kada sam bio mali; leao bih na
planinskoj livadi i molio Boga: Molim te, molim te, pomozi mi da
odem iz oeve kue.
Sada sam njoj govorio na isti nain i rekao sam joj da sam joj
zahvalan to mi je dozvolila da joj priem, kao i da se pribliim
njenim drevnim tajnama. A taj oseaj je postao zaista fiziki.
Nalazio se svuda po mojoj koi i u korenu moje kose. Mogao sam
da osetim napetost kako otie sa mog lica. Mogao sam da osetim
kako naputa moje telo. Postajao sam lagan, a mirisi i cvee
obavijali su moju duu dok sam gledao u crno sredite njenih
dubokih tamnih oiju.
Akaa, rekao sam glasno. Zauo sam to ime u trenutku kada
sam ga i izgovorio. Meni je zazvualo divno. Dlake su mi se skroz
najeile. Tabernakl se pretvorio u plamenu granicu oko nje, a tamo
gde je sedeo muki kip, nalazilo se sada neto nejasno. Pribliio
sam joj se iako nisam imao nameru, nagnuo se napred i skoro
poljubio njene usne. eleo sam to da uradim. Nagnuo sam se jo
blie. Tada sam osetio njene usne.
eleo sam da nateram da mi krv potee iz usta i da joj je
predam, kao to sam to onomad uradio i sa Gabrijelom kada je
leala u kovegu.
Opinjenost je bivala sve dublja, a ja sam pogledao pravo u
njene nedokuive oi.
Ja ljubim boginju u usta! ta je to sa mnom? Jesam li poludeo pa
tako neto radim?
Povukao sam se. Ponovo sam se naao oslonjen o zid; drhtao
sam i rukama drao slepoonice. Ovog puta barem nisam preturio
ljiljane, ali sam ponovo zaplakao.
Marijus je zatvorio vrata tabernakla. Uinio je da se unutranja
reza sama postavi na svoje mesto.
Izali smo u prolaz, a unutranja reza na vratima se podigla i
spustila na svoje nosae. Spoljanju rezu je postavio rukama na
mesto.
Doi, mali moj, rekao je. Idemo gore.
Ali samo to smo napravili nekoliko koraka, zauli smo nekakav
hrskav kljocavi zvuk, a onda se on ponovio. Marijus se okrenuo i
pogledao nazad.
Ponovo su to uradili, rekao je, a izgled tuge raspolutio je
njegovo lice kao neka senka.
 ta?, upitao sam i povukao se ka zidu.
To je zvuk tabernakla, otvorili su ga. Doi. Vratiu se kasnije i
zatvoriti ga pre nego to izae sunce. Sada emo se vratiti u moju
dnevnu sobu i ispriau ti svoju priu.
Kada smo stigli do osvetljene sobe, stropotao sam se na stolicu
i stavio glavu meu dlanove. On je stajao mirno i gledao u mene, a
kada sam to shvatio, podigao sam pogled.
Ona ti je rekla svoje ime, rekao je.
Akaa!, rekao sam. To je bilo kao grabljenje rei iz vrtloga
rastapajueg sna. Da, zaista mi je rekla! Rekao sam glasno Akaa.
Pogledao sam u njega preklinjui ga da mi da odgovore, molei ga
da mi da bilo kakvo objanjenje zbog ega tako zuri u mene.
Pomislio sam da u izgubiti razum ako se na njegovom licu
odmah ne pokae bilo kakav izraz.
Jesi li ljut na mene?
... uti!, rekao je.
Nita nisam mogao da ujem. Moda samo um mora. Moda i
zvuk pucketanja svea u sobi. Moda vetar. Marijusove oi su u
tom trenutku bile ak i beivotnije od njihovih.
Ti si neto uradio to je dovelo do toga da se oni uskomeaju,
apnuo je.
Ustao sam.
ta to znai?
Ne znam, odgovorio je. Moda ne znai nita. Tabernakl je jo
uvek otvoren i verovatno i dalje mirno sede, kao i uvek. Ko zna?
Odjedared sam osetio sve one godine tokom kojih je eleo da
sve o njima sazna. Rekao bih vekove, ali ja vekove ne mogu,
zapravo, ni da zamislim. ak ni sada. Osetio sam godine i godine
njegovih pokuaja da iz njih izmami makar i najmanji znak, ali
nita, i znao sam da se pita zato sam ba ja iz nje izvukao tajnu
njenog imena. Akaa. Sline stvari su se dogaale, ali to je bilo u
rimsko vreme. Mrane stvari. Uasne stvari. Patnja, neizreciva
patnja.
 Prizori su izbledeli. Muk. Bio je bespomoan u ovoj sobi kao
svetac kojeg su skinuli sa oltara i ostavili da stoji u lai crkve.
Marijuse!, apnuo sam.
Trgnuo se i njegovo lice je polako poelo da oivljuje; pogledao
me je neno, skoro zaueno.
Da, Lestate?, rekao je i ohrabrujue mi stegnuo ruku.
Seo je i pokazao mi da uradim isto, tako da smo ponovo udobno
sedeli jedan naspram drugoga. Ujednaeno osvetljenje nam je
ulivalo sigurnost. Bilo je umirujue kroz prozor gledati nono
nebo.
Povratila se njegova preanja visprenost, kao i traak dobrog
raspoloenja u njegovim oima.
Jo nije pono, rekao je. Na ostrvima je sve onako kako i
treba da bude. Ako me neto ne omete, mislim da imam dovoljno
vremena da ti ispriam celu priu.

MARIJUSOVA PRIA

T o se dogodilo kada mi je bilo etrdeset godina, u jedno toplo

proleno vee u gradu Masiliji, u rimskoj provinciji Galiji, kada
sam sedeo u jednoj krmi na obali i pisao svoju istoriju sveta.
Krma je bila prijatno prljava i prepuna, pravo stecite mornara
i lutalica, putnika kao to sam bio i ja. Bilo je ba onako kako sam
voleo. Dopadali su mi se na neki uopten nain, iako je veina njih
bila siromana, za razliku od mene, i nije mogla da ita ono to
sam pisao kada bi bacila pogled preko mog ramena.
U Masiliju sam pristigao nakon dugakog i studioznog puta;
obiao sam sve velike gradove carstva - Aleksandriju, Pergamon,
Atinu. Na tim svojim putovanjima posmatrao sam ljude i pisao o
njima, a tada sam bio na putu kroz gradove rimske provincije
Galije.
Te noi nisam mogao biti zadovoljniji ni da sam sedeo u
sopstvenoj biblioteci u Rimu. U stvari, vie su mi se dopadale
krme. Gde god bih doao, traio bih takva mesta za pisanje. Kada
bih naao takvo mesto, spustio bih sveu, mastilo i pergament na
sto kraj zida; najbolje sam pisao u rano vee jer su ta mesta tada
bila najbunija.
Kada se sad osvrnem na to vreme, shvatam da sam ceo svoj
ivot provodio u toj mahnitoj gunguli. Navikao sam se na ideju da
me nita ne moe odvesti u pogrenom pravcu.
Roen sam kao nezakonit sin u bogatoj rimskoj kui; kao takav,
bio sam voljen i maen i putali su me da radim ta mi je volja, dok
su moja zakonita braa morala da brinu o enidbi, politici i ratu.
Do svoje dvadesete godine postao sam uenjak i hroniar, onaj
koji je dizao glas na pijanim gozbama da bi smirio razmirice u vezi
sa istorijom i vojnom doktrinom.
Kada sam putovao, imao sam mnogo novca i dokumenta koja su
mi otvarala sva vrata. Kada bih rekao da mi je ivot bio naklonjen,
to bi bilo malo. Ja sam bio jedna neverovatno srena osoba. Ono
to je najvanije jeste to da mi ivot nikada nije bio dosadan ili da
me je u bilo kom smislu porazio.
Posedovao sam neki oseaj nepovredivosti, smisao za
radoznalost. To je kasnije za mene bilo vano, kao za tebe tvoji bes
i snaga, dok je u duama drugih, moda, kljuan oaj ili okrutnost.
Ali, da nastavim... Ako mi je ita falilo u ivotu, koji je bio
prilino ispunjenom dogaanjima - iako o tome nisam mnogo
razmiljao - onda su to bili ljubav i poznavanje moje keltske majke.
Ona je preminula kada sam se ja rodio, a sve to sam o njoj znao
bilo je to da je bila robinja, kerka ratobornih Gala, koji su ratovali
protiv Julija Cezara. Bio sam plavokos i plavook, kao i ona. I njen
narod je, po svemu sudei, bio dinovskog rasta. Ve u najranijim
godinama nadvisio sam svog oca i svoju brau.
Vrlo me je malo zanimalo moje galsko poreklo, ako me je
uopte to i zanimalo. U Galiju sam stigao kao ueni Rimljanin, a u
sebi nisam oseao nikakav uticaj svoje varvarske krvi, ve
uobiajenu veru svog doba - da je Cezar Avgust veliki vladar i da je
u ovo blagosloveno vreme vladavine Pax Romane irom Rimskog
carstva celokupno staro sujeverje bilo zamenjeno zakonom i
razumom. Nije bilo nijednog mesta koje bi bilo nedostojno za
izgradnju rimskog puta, kao i za vojnike, uene ljude i trgovce koji
su se njima kretali.
Te noi sam pisao kao lud; krabao sam o ljudima koji su ulazili
i izlazili iz krme, o deci koja su, tako mi se inilo, pripadala svim
rasama, o osobama koje su govorile desetine razliitih jezika.
Bez ikakvog vidljivog razloga opsela me je jedna udna pomisao
o ivotu, neshvatljiva zabrinutost, koja se poveavala i postajala
gotovo prijatna opsesija. Seam se da me je spopala te noi, jer mi
se kasnije inilo da je u vezi sa onim to se potom dogodilo. Ali
nije. Ta ideja mi je ve bila poznata od ranije. To to mi je sinula u
ovih nekoliko poslednjih slobodnih sati ivota kao rimskog
graanina - nije bilo nita vie nego sluajnost.
Ideja se jednostavno sastojala u tome da je negde morao da
postoji neko ko sve zna, neko ko je sve video. Ne mislim na
postojanje svevinjeg bia, ve pre da je na zemlji postojala
neprekidna inteligencija, stalna svest. O tome sam razmiljao na
jedan praktian nain, koji me je uzbuivao, ali u isto vreme i
umirivao. Negde je postojala svest o svim stvarima koje sam imao
prilike da vidim tokom svojih putovanja, svest o tome kako je
izgledala Masalija pre est vekova, kada su pristigli prvi grki
trgovci, svest o tome kakav je bio Egipat kada je izgraena
Keopsova piramida. Neko je imao saznanje o tome kakvo je svetlo
bilo u ono kasno popodne kada su Troju osvojili Grci, a neko ili
neto je znalo o emu su seljaci razgovarali u svojim malim
kolibama izvan Atine neposredno pre nego to su Spartanci sruili
njene zidine.
Moja zamisao o tome ko je ili ta je to neto bilo - bila je
nejasna. Ali, teila me je injenica da nita duhovno - a duhovno je
bilo znanje - nije za nas bilo izgubljeno. Postojao je taj kontinuitet
znanja...
 Poto sam popio jo malo vina i nastavio da razmiljam i piem
o tome, shvatio sam da to nije bilo toliko moje verovanje koliko
moja pretpostavka. Samo sam oseao da postoji neprekidna svest.
Istorija koju sam zapisivao bila je samo imitacija toga. U svojoj
istoriji sam pokuao da sjedinim sve stvari koje sam video;
povezivao sam svoje vienje zemalja i ljudi sa svim zapisanim
vienjima nasleenim od Grka -Ksenofonta, Herodota i Plutarha;
eleo sam da stvorim jednu kontinuiranu svest o svetu za svog
ivota. Sve je to bilo bledo i ogranieno u poreenju sa istinskom
sveu. Ipak, oseao sam se divno dok sam pisao o tome.
Ali negde oko ponoi poeo sam da oseam umor, a kada sam
podigao pogled sa svojih pisanija, nakon prilino dugog vremena
neprekidne usredsreenosti, uoih da se neto u krmi izmenilo.
Vladala je neuobiajena tiina. U stvari, krma je bila skoro
prazna. Preko puta mene, jedva osvetljen cvravom svetlou
svee, sedeo je neki visok ovek svetle kose, leima okrenut
prostoriji, i u tiini me posmatrao. Bio sam zaprepaen, ne toliko
nainom na koji me je gledao - iako je i to samo po sebi bilo
zapanjujue - koliko spoznajom da se on ve neko vreme nalazio
tu, pokraj mene, da je zurio u mene, a da ja to nisam ni primetio.
Bio je pravi galski div, kao to su svi oni i bili, ak je bio i vii od
mene. Imao je dugako uzano lice sa neverovatno jakom vilicom i
orlovskim nosem, dok su njegove oi svetlele ispod bunavih
plavih obrva nekom radoznalom inteligencijom. Ono to hou da
kaem jeste to da mi se uinio veoma pametnim ali i veoma
mladim i nevinim. Ali, on nije bio mlad. Utisak je bio zbunjuju.
Tome je jo vie doprinosila injenica da njegova gusta i gruba
plava kosa nije bila oiana kratko u popularnom rimskom stilu,
ve mu je padala na ramena. Isto tako, umesto u uobiajenu tuniku
i ogrta koje si posvuda mogao da vidi u to doba, bio je obuen u
stari, kaiem opasan koni haljetak koji su nosili varvari pre
dolaska Cezara.
Izgledao je kao da je prispeo pravo iz ume, sa svojim sivim
oima, iji pogled kao da je goreo kroz mene, ali na neki nejasan
nain bio sam oduevljen njime. Poeo sam brzo ali detaljno da
opisujem njegovu odeu, siguran da ne moe da ita latinski.
Ali mirnoa sa kojom je sedeo pomalo me je inila nervoznim.
Njegove su oi bile neprirodno razrogaene, dok su mu usne blago
podrhtavale, kao da ga je sm pogled na mene uzbuivao. Njegova
ista i nena bela aka, koja je bila leerno poloena na sto pred
njim, inila mi se tako neusklaena sa ostatkom njegovog tela.
Bacivi pogled po krmi, shvatih da mojih robova nema vie u
blizini. Verovatno u susednoj birtiji igraju karte, pomislio sam, ili
su na spratu sa enama. Svakog trenutka e banuti unutra.
Svom udnom i tihom prijatelju poslao sam usiljen osmeh i
vratio se pisanju. Ali, on je odmah poeo da pria.
Ti si obrazovan ovek, zar ne?, upitao je. Govorio je latinskim
uobiajenim za carstvo, ali nekim grubim akcentom; trudio se oko
izgovora svake rei, tako da je rezultat bio skoro muzikalan.
Rekao sam mu da sam imao tu sreu da se obrazujem, a onda
sam se ponovo vratio pisanju, mislei da e ga to sigurno odvratiti
od daljeg razgovora. Njega je, naime, bilo zanimljivo posmatrati,
ali ja, zapravo, nisam eleo da razgovaram sa njim.
Pie podjednako i na grkom i latinskom, zar ne?, upitao je,
bacajui pogled na svren rad ispred mene.
Ljubazno sam mu objasnio da je grki tekst koji sam napisao na
pergamentu citat iz nekog drugog dela. Ja sam pisao na latinskom.
Ponovo sam poeo da zapisujem.
Ti si Kelt, zar ne? - upitao je tada. To je bio stari grki naziv za
Gale.
Ne, nisam. Ja sam Rimljanin, odgovorio sam mu.
Izgleda kao jedan od nas, kao da si Kelt, rekao je. Visok si
kao i mi, a i hoda kao mi.
Ovo je bila prilino neobina izjava. Satima sam tu sedeo, samo
sam ponekad pomerao ruku da naspem vina. Nisam ustajao, a
kamoli hodao. Objasnio sam mu da je moja majka bila Keltkinja, ali
da je nisam upoznao, a da je moj otac bio rimski senator.
 A, ta je to to pie na grkom i latinskom? - upitao je. ta je
to to pobuuje tvoju strast?
Nisam mu odmah odgovorio. Zainteresovao me je. Ali, u svojoj
etrdesetoj godini imao sam ve dovoljno iskustva da znam da
veina ljudi u krmama zvui zanimljivo prvih nekoliko minuta,
sve dok ne ponu da smaraju do granica neizdrljivosti.
Tvoji robovi kau, saoptio je turo, da pie veliku istoriju.
To su ti rekli?, rekao sam pomalo uzdrano. A gde su moji
robovi, pitam se! Ponovo sam pogledao naokolo. Nigde ih nije bilo
na vidiku. Tada sam mu priznao da piem istoriju.
Bio si u Egiptu, rekao je. Celom duinom je ispruio ruku
preko stola.
Zastao sam i paljivo ga pogledao. Neto je kod njega bilo
neuobiajeno - moda to kako je sedeo ili kako je koristio samo
jednu ruku prilikom gestikulacije. Takav nain ponaanja bio je
svojstven primitivnim ljudima kada su eleli da pokau da
poseduju veliku mudrost, a, u stvari, sve to su posedovali bila je
samo velika koliina predrasuda.
Da, rekao sam oprezno, bio sam u Egiptu.
Ovo ga je oigledno oduevilo. Blago je rairio oi, a onda ih
suzio, da bi zatim napravio neki jedva vidljiv pokret usnama, kao
da je razgovarao sam sa sobom.
Poznati su ti jezik i pismo Egipta?, upitao je gorljivo, podiui
obrve. Poznati su ti gradovi Egipta?
Da, poznajem jezik kojim govore. Ali ako pod pismom misli na
njihovo staro slikovno pismo, ne, to ne znam da itam. Ne
poznajem nikoga ko to ume. uo sam da ga ak ni egipatski pisci
odavno vie ne mogu proitati. Pola onoga to prepiu ne mogu da
deifruju.
Nasmejao se na najudnovatiji nain. Nisam mogao da
prokljuvim da li ga je sve ovo uzbuivalo ili je znao neto to ja
nisam. Izgledalo je kao da je, blago rairivi nozdrve, duboko
udahnuo. A onda mu je lice dobilo hladan izraz. On je, zapravo, bio
veoma lep mukarac.
 Bogovi to mogu da proitaju, apnuo je.
Voleo bih da me podue tome, rekao sam ljubazno.
Stvarno to eli?!, rekao je iznenaenim dahtajem i nagnuo se
napred preko stola. Ponovi to!
Samo sam se alio, rekao sam. Samo sam eleo da kaem da
bih voleo da mogu da itam staroegipatsko pismo. Kada bih umeo
da ga itam, tada bih zaista saznao sve o Egipanima, umesto to
sam primoran da uim sve one gluposti koje su grki istoriari o
tome napisali. Egipat je pogreno shvaena zemlja... Zaustavio
sam se. Zato sam sa ovim ovekom razgovarao o Egiptu?
U Egiptu jo ima pravih bogova, rekao je ozbiljno, bogova
koji su tamo oduvek. Da li si bio na samom dnu Egipta?
Ovo je bio udan nain izlaganja. Ispriao sam mu da sam
prilino daleko putovao uz Nil i da sam video sijaset uda.
Ali to se tie istinitih bogova, rekao sam, teko da mogu da
prihvatim istinitost bogova sa ivotinjskim glavama...
Zavrteo je glavom, pomalo tuno.
Pravim bogovima nije potrebno podizati kipove, rekao je.
Oni imaju ljudske glave i pojavljuju se kada to sami poele. Oni
ive kao to ive usevi na zemlji, kao to obitavaju sve stvari ispod
svoda nebeskog, ak i kamenje i mesec, koji u golemoj tiini svojim
nikada promenljivim ciklusima dele vreme.
Sasvim je mogue, rekao sam tiho, ne elei da ga prekidam.
Dakle, to je bila gorljivost, meavina pameti i mladosti koju sam
zapazio kod njega. Trebalo je da znam. Neto mi je iskrslo u
pamenju, neto iz pisanija Julija Cezara o Galima, neto o tome da
su Kelti nastali od Dis Patera, boga noi. Da li je ovo udnovato
stvorenje verovalo u te stvari?
U Egiptu postoje drevni bogovi, rekao je blago, a drevnih
bogova ima i u ovoj zemlji za one koji znaju kako da im se klanjaju.
Ne mislim na hramove oko kojih trgovci prodaju ivotinje koje
kaljaju oltare, a mesari nakon toga prodaju meso koje preostane.
Ja zborim o istinskom oboavanju, o pravom prinoenju rtava
bogu, o onoj vrsti rtve koju on prieljkuje.
 Misli na ljudske rtve, zar ne?, rekao sam nenametljivo.
Cezar je jasno opisao tu praksu kod Kelta, i prilino mi se sledila
krv u ilama na samu tu pomisao. Naravno da sam imao priliku da
vidim jezive smrti u rimskoj areni, uasna pogubljenja, ali ljudske
rtve u ime bogova - mi tome nismo pribegavali ve vekovima, ako
smo ikada to i inili.
Sada sam shvatio ta je ovaj neverovatan mukarac mogao da
bude. Druid, lan drevnog svetenstva keltskog naroda, koje je
Cezar takoe j opisao, svetenstvo tako mono da nita slino
njima nije postojalo, koliko je barem meni bilo poznato, bilo gde
irom carstva. Ali, ono vie nije trebalo da postoji u rimskoj Galiji.
Naravno da su druide uvek opisivali kao one koji nose dugake
bele odore. Odlazili su u ume i sakupljali imelu sa hrastovog
drvea svojim ceremonijalnim srpovima. A ovaj je ovek vie
izgledao kao neki zemljoradnik ili vojnik. Ali koji bi druid nosio
svoju belu odeu u krmi kraj mora? Sem toga, sada je bilo
protivzakonito biti druid.
Da li ti zaista veruje u te drevne naine oboavanja?, upitao
sam ga, nagnuvi se napred. Da li si i ti bio na samom donjem
kraju Egipta?
Ako je ovo zaista bio istinski ivi druid, onda sam nabasao na
nesvakidanji ulov, pomislio sam. Mogao bih da nagovorim ovog
oveka da mi ispria o Keltima ono to niko ne zna. A kakve,
zaboga, veze ima Egipat sa svim tim? - zapitao sam se.
Ne, rekao je. Nisam bio u Egiptu, iako su nai bogovi do nas
prispeli iz Egipta. Moja sudbina nije da tamo odem. Nije mi sueno
ni da nauim da itam drevni jezik. Jezik kojim govorim jeste
sasvim dovoljan za bogove. Oni imaju sluha.
A koji je to jezik u pitanju?
Jezik Kelta, naravno, rekao je. Ti to ve zna, ne mora ni da
pita.
A kada se obraa svojim bogovima, kako zna da te uju?
Njegove se oi ponovo rairie, a njegova se usta izduie u
nepogreiv pobedniki izraz.
 Moji bogovi mi odgovaraju, rekao je tiho.
Sigurno je bio druid. Odjedared mi se uinilo da poinje da
treperi. Zamislio sam ga u njegovoj beloj odori. Da je tada, kojim
sluajem, Masiliju zadesio zemljotres, sumnjam da bih ga i
primetio.
Dakle, svojim uima si ih uo?, pitao sam.
Ja sam svoje bogove video, rekao je. A oni su mi se obraali
reima, kao i nemutim govorom.
I ta oni kau? ta oni to rade to ih razlikuje od naih bogova,
osim, naravno, naina rtvovanja?
Njegov glas je poprimio prijatnu notu potovanja dok je
govorio: Bogovi ine ono to su oduvek i inili: razdvajaju zlo od
dobra, alju blagoslove svima onima koji ih oboavaju. Oni
ujedinjuju vernike u harmoniju svih ciklusa univerzuma - u ciklus
meseevih mena, kao to sam ti i spomenuo. Bogovi plode zemlju.
Sve to je dobro - potie od njih.
Da, pomislio sam, stara, prastara religija u svojim
najjednostavnijim oblicima, a ti oblici jo uvek su imali veliku mo
nad obinim ljudima carstva.
Moji su me bogovi ovde poslali, rekao je, da potraim tebe.
Mene?!, upitao sam. Bio sam zapanjen.
Sve e razumeti, rekao je. Kao to e s vremenom razumeti
i istinsko oboavanje drevnog Egipta. Bogovi e te tome poduiti.
Zato bi to oni uradili?, upitao sam.
Odgovor je jednostavan, rekao je. Zato to e postati jedan
od njih.
Samo to sam hteo da odgovorim kada osetih otar udarac u
potiljak. Bol se irio u svim pravcima u mojoj lobanji, kao da je u
pitanju bila voda. Bilo mi je sasvim jasno da padam u nesvest.
Video sam da se podie sto i da je tavanica iznad mene. Mislim da
sam imao nameru da kaem - ako eli otkup, odvedi me kui,
mom upravitelju.
Ali znao sam, ak i tada, da zakoni mog sveta nisu imali nikakve
veze sa ovim.
 Kada sam se probudio, bio je dan i nalazio sam se u prostranom
jednopregu, koji je brzo jurio du nekaldrmisanog puta kroz
ogromnu umu. Ruke i noge su mi bile vezane, a preko mene je
nemarno bio prebaen neki prekriva. Mogao sam da vidim i levo i
desno, kroz stranice prikolice sainjene od vrbovog prua, i
ugledah oveka koji je priao sa mnom kako jae kraj prikolice.
Bilo je tu i drugih koji su jahali sa njim, i svi su bili obueni u
pantalone i kaiem zategnute halje, a nosili su gvozdene maeve i
narukvice. Proarana sunevim zracima, njihova je kosa bila skoro
bela. Nisu nita govorili dok su zajedno jahali uz jednopreg.
Sama uma izgledala je kao da je stvorena prema dimenzijama
titana. Hrastova stabla su bila stara i ogromna, a njihovo
prepleteno granje spreavalo je prodiranje svetlosti, tako da smo
se satima kretali kroz svet vlanog i mranog lia i dubokih senki.
Ne seam se nikakvih varoi. Ne seam se ni sela. Seam se
samo primitivne tvrave. Kada smo proli kroz njenu kapiju,
ugledao sam dva reda kua sa slamnatim krovovima, a varvara u
kou obuenih bilo je posvuda. Odveli su me u jednu kuu, gde su
me ostavili samog u jednoj mranoj i niskoj prostoriju; skoro da
nisam mogao da stojim na svojim ukoenim nogama; bio sam
oprezan koliko i besan.

Sada znam da sam se tada nalazio u nedirnutoj enklavi drevnih

Kelta, istih onih ratnika koji su unitili veliki hram u Delfima pre
samo nekoliko vekova, a i sm Rim nedugo potom; bili su to isti
oni ratniki stvorovi koji su protiv Cezara ratovali jaui potpuno
goli na svojim konjima i duvajui u trube, od kojih se sve orilo;
njihovi su krici zastraivali disciplinovane rimske vojnike.
Drugim reima, bio sam van dohvata svega onoga na ta sam
mogao da raunam. I ako cela ova pria o mom postajanju
nekakvim bogom znai da treba da me pogube na nekom krvlju
umrljanom oltaru u tamo nekom hrastovom gaju, onda bi mi bilo
bolje da pokuam da pobegnem odatle kako znam i umem.
 6

K ada se moj otmiar ponovo pojavio, bio je obuen u

legendarnu belu halju, a njegova gruba kosa bila je oeljana.
Izgledao je besprekorno, impresivno i sveano. Bilo je i drugih
mukaraca, i starih i mladih, obuenih na istovetan naini; svi su
imali istu sjajnu utu kosu. Uli su u malu senovitu sobu posle
njega.
Opkolili su me u nemom krugu. Nakon otegnutog utanja meu
njima se zauo apat.
Ti si savren za boga, rekao je najstariji, i ja videh tiho
zadovoljstvo kod onog koji me je ovamo doveo. Ti si ono to bog
trai, rekao je najstariji. Ti e ostati sa nama sve do sveane
proslave Samhejna, a onda e biti odveden u Sveti gaj, gde e piti
Svetu Krv i postati otac bogova, obnavlja sve magije, koja nam je
bez objanjenja oduzeta.
Da li e moje telo umreti kada se to dogodi?, upitao sam.
Gledao sam u njih, u njihova otra i uzana lica, u njihove prodorne
oi, u sablasnu otmenost kojom su me okruivali. Kakvu je samo
stravu morala da izazove ova rasa u mediteranskim narodima
kada su se njeni ratnici stutili na Mediteran. Nije ni udo to je
toliko toga bilo napisano o njihovoj neustraivosti. Ali ovo nisu bili
ratnici. Ovo su bili svetenici, sudije i uitelji. Ovo su bili uitelji
mladih, uvari poezije i zakona, koji nikada nisu napisani ni na
jednom jeziku.
Samo e smrtni deo tebe odumreti, rekao je onaj koji mi je sve
vreme i priao.
Ba lepo, rekao sam. Jer je to otprilike sve to imam.
Ne, rekao je. Ostae u istom obliku, i on e biti slavljen.
Videe. Ne strahuj. Osim toga, nita to bi ti uradio nee
promeniti ovakav tok stvari. Sve do sveanosti Samhejna pustie
da ti raste kosa, nauie na jezik, nae molitve i zakone. Mi emo
brinuti o tebi. Ja se zovem Mael i ja u te poduavati.
 Ali ja ne elim da postanem bog, rekao sam. Sigurno bogovi
ne ele onog koji nije voljan.
Drevni bog e odluiti, rekao je Mael. Ali ja ve znam da e
postati bog nakon to bude popio Svetu Krv. Tada e ti sve biti
jasno.

Beg je bio nemogu.

uvali su me i nou i danju. Nisu mi dozvolili da imam no kako
ne bih mogao da odseem kosu ili naudim samom sebi. Veinu
vremena sam provodio leei u mranoj i praznoj sobi, opijen
peninim pivom i prezasien kalorinim kuvanim mesom, kojim
su me hranili. Nisam imao ime da piem, to mi je priinjavalo
najveu muku.
Iz puke dosade sluao sam Maela kada me je poduavao. Putao
sam ga da mi poje ode, recituje drevne pesme i govori o zakonima;
samo sam ga ponekad kudio zbog previene injenice da jednog
boga ne bi trebalo tako poduavati.
To je priznavao; a i ta je mogao drugo da radi nego da pokua
da mi objasni ta e mi se uskoro dogoditi.
Moe da mi pomogne da pobegnem odavde, a moe i ti da
krene sa mnom u Rim, rekao sam. Posedujem vilu na stenama
iznad Napuljske uvale. Nikada nisi video tako divno mesto i ja u ti
dozvoliti da tamo zauvek ostane, samo ako mi pomogne da
pobegnem. Zatim e mi ponoviti sve te ode, molitve i zakone kako
bih ih sve zapisao.
Zato pokuava da me iskvari?, upitao me je on, a ja sam
mogao da vidim da ga je morio svet iz kojeg sam doao. Priznao mi
je da je nedeljama pre mog dolaska pretraivao grki grad
Mesaliju i da su mu se svidela rimska vina i veliki brodovi koje je
video u luci, kao i egzotina hrana koju je jeo.
Ja ne pokuavam da te iskvarim, rekao sam. Ja ne verujem u
ono u ta ti veruje. Ti si od mene napravio svog zatoenika.
Ali, nastavio sam da sluam njegove molitve iz puke dosade i
radoznalosti, kao i iz nejasne bojazni pred onim to me je ekalo.
 Poeh da oekujem njegove dolaske, da se radujem njegovom
bledom liku nalik utvari, koji bi obasjao praznu sobu kao neka
bela svetlost. Poeo sam da iekujem njegov tih i odmeren glas,
kojim je izlagao sve drevne i melodine gluposti.
Uskoro mi je postalo sasvim jasno da u njegovom pesnitvu
nema kontinuirane prie o bogovima kakvu smo znali iz grkog i
rimskog pesnitva. Ali se, s druge strane, o linim
karakteristikama bogova govorilo u mnogim strofama. Plemenu sa
nebesa su pripadala razna boanstva, svih predvidljivih vrsta.
Ali bog koji je trebalo da postanem vrio je najvei uticaj na
Maela i one koje je poduavao. Ovaj bog nije imao lino ime, iako je
imao mnotvo naziva, a Ispija krvi bio je onaj koji su najee
koristili. Koristili su se, takoe, i Bledoliki, Bog noi, Bog hrasta,
Ljubavnik Majke.
Ovaj bog je uzimao rtvu u krvi svakog punog meseca. Ali na
Samhejn (prvi novembar po sadanjem hrianskom kalendaru -
dan koji je postao Dan svih svetih ili Dan mrtvih) ovaj bog e
prihvatiti najvei broj ljudskih rtava pred celim plemenom zarad
boljeg roda, ali e, isto tako, govoriti o obiajima proricanja i
donoenja presuda.
On slui Velikoj Majci, onoj koja nema vidljivi oblik, ali koja je,
bez obzira na to, prisutna u svim stvarima. Majka svih stvari -
zemlje, drvea, neba iznad nas, svih ljudi, majka samog Ispijaa
Krvi, koji eta njenim vrtom.
Moja zainteresovanost se produbljivala, kao i moje
razumevanje. Klanjanje Velikoj Majci nije mi, svakako, bilo
nepoznato. Majka Zemlja ili Majka Svih Stvari bila je tovana kao
boanstvo pod mnogim imenima u svim delovima Rimskog
carstva, a isto je bilo i sa njenim ljubavnikom i sinom, s njenim
Umiruim Bogom, onim koji je odrastao u mukarca dok je etva
napredovala - da bi bio saseen kada i letina, dok je Majka bila
vena. To je bio drevni i neni mit godinjih doba. Ali njegovo
proslavljanje, bilo gde i u bilo koje doba, teko da je bilo neno.
Ali, Boanska Majka je bila i Smrt, zemlja koja guta ostatke tog
mladog ljubavnika, zemlja koja guta sve nas. A u saglasju sa ovom
drevnom istinom - starom kao i samo sejanje semena - dolazilo je
na hiljade krvavih rituala.
Ova boginja je u Rimu bila potovana pod imenom Sibila, a ja
sam video njene pomahnitale svetenike, koji su sami sebe
kastrirali usred svoje portvovanosti. A bogovi mitova su se sa
svojom smru susreli jo nasilnije - Atis je bio ukopljen, Dionisu
su odsecali ud po ud, staroegipatski Oziris je raskomadan pa ga je
Velika Majka Izis povratila.
A sada je trebalo da ja postanem taj bog Rodnih Stvari - bog
vina, bog kukuruza, bog drveta. Znao sam da e, to god da se
dogodi, biti uasno.
ta mi je drugo preostalo nego da se opijam i mrmljam te
hvalospeve sa Maelom, ije bi se oi s vremena na vreme zamutile
suzama kada bi me pogledao.
Izvuci me odavde, ti bednie, rekao sam jedared iz iste
ozlojeenosti. Zato ti, do avola, ne postane bog drveta? Zato
sam ja tako poastvovan?
Ve sam ti rekao da mi je bog poverio svoje elje. Ja nisam
izabran.
A da si izabran, da li bi ti to uradio?, zahtevao sam da znam.
Bilo mi je muka da sluam o drevnim obredima u kojima je svaki
ovek kojem je pretila bolest ili neka nesrea morao da ponudi
ljudsku rtvu bogu ako je eleo da ga ovaj potedi, kao i o svim
ostalim nepovredivim verovanjima koja su sa sobom nosila
istovetna nezrela divljatva.
Plaio bih se, ali bih prihvatio, apnuo je. A da li ti zna ta je
zaista uasno u vezi sa tvojom sudbinom? Tvoja dua e zauvek
biti zakljuana u tvom telu. Nee imati nijednu priliku da
prirodnom smru pree u neko drugo telo ili u neki drugi ivot.
Ne, kroz vreme e tvoja dua biti dua samog boga. Ciklus smrti i
ponovnog roenja bie zatoen u tebi.
Uprkos samom sebi i uoptenom preziru prema njegovom
verovanju u reinkarnaciju, ovo me je uutkalo. Osetio sam jeziv
teret njegovog uverenja, kao i njegovu tugu.
 Moja je kosa postajala sve dua i gua. Vrue leto se pretvorilo
u hladne jesenje dane, i bili smo sve blii velikom godinjem
slavlju Samhejna. Ipak, nisam odustajao od svojih pitanja.
Koliko je onih koje ste pretvorili u bogove na ovaj nain? ta je
to u meni to vas je nagnalo na to da ba mene izaberete?
Ja nikada nisam doveo nekog oveka da postane bog, rekao je.
Ali, bog je star i oduzeta mu je magija. Grozna ga je nevolja snala,
a ja ne mogu da govorim o tim stvarima. On je izabrao svog
naslednika. Izgledao je preplaeno. I suvie je rekao. Neto je
uskomealo najdublje strahove u njemu.
A kako zna da e hteti ba mene? Ima li jo ezdeset drugih
kandidata sakrivenih u ovoj tvravi?
Zavrteo je glavom i u jednom trenutku neuobiajene iskrenosti
mi ree: Marijuse, ako odbije da ispije krv, ako ne postane otac
nove rase bogova, ta e biti sa nama?
Voleo bih da me je briga, prijatelju moj..., rekao sam.
Ah, nevoljo, apnuo je.
Nakon toga je usledio dugaak niz priguenih zapaanja o
usponu Rima, o stranim Cezarovim invazijama, o jarmu naroda
koji je iveo u ovim planinama i umama jo od pamtiveka, koji je
smatrao nedostojnim gradove Grka, Etruraca i Rimljana za
poasna utvrenja svojih monih plemenskih voa.
Civilizacije doivljavaju uspone i padove, prijatelju moj, rekao
sam. Drevni bogovi se povlae pred novim.
Ti ne razume, Marijuse, rekao je. Naeg boga nisu porazili ni
vai idoli, ni oni koji raspredaju svoje bezvredne i pohotne prie.
Na bog je bio divan kao da ga je sm mesec svojim osvetljenjem
oblikovao, govorio je glasom istim kao samo svetlo i vodio nas u
ono jedinstvo sa svim stvarima koje je jedino okonanje oaja i
usamljenosti. Ali, njega je zadesila ogromna nesrea, a posvuda po
severnoj zemlji su drugi bogovi u potpunosti iezli. Nad njim je
sprovedena osveta boga sunca, ali kako je suneva svetlost
prodrla u njega tokom nonih sati sna - nije nam poznato, kao ni
njemu. Ti si nae spasenje, Marijuse. Ti si Smrtnik Koji Zna,
Smrtnik Koji Je Uen, Smrtnik Koji Je Spreman Da Poduava i Onaj
Koji Odlazi U Egipat.
Razmiljao sam o tome. Mislio sam o drevnom klanjanju Ozirisu
i Izis, o onima koji su rekli da je ona bila Majka Zemlja a on
kukuruz, o Setu, ubici Ozirisovom, koji je bio vatra suneve
svetlosti.
A sada mi je ovaj poboni pria sa bogom kazivao o tome da je
sunce pronalo njegovog boga mraka i nainilo veliku nesreu.
Napokon me je napustio razum.
I suvie je dana prolo u opijenosti i samoi.
Leao sam u mraku i sm sebi pojao ode Velike Majke. Ona,
meutim, za mene nije predstavljala boginju. Ona nije bila Dijana
iz Efesa sa svojim redovima dojki ispunjenih mlekom, ili jeziva
Sibila, pa ak ni nena Demetra, ija je alopojka za Persefonom u
zemlji mrtvih inspirisala svete Eleuzinske misterije. Ona je bila
snana, plodna zemlja koju sam mirisao kroz male prozore sa
reetkama, vetar koji je sa sobom nosio vlagu i slatkasti vonj
tamne, zelene ume. Ona je bila livadsko cvee, leprava trava,
voda koju sam povremeno mogao da ujem kako ubori sa nekog
planinskog izvora. Ona je predstavljala sve to sam jo uvek
posedovao u ovoj gruboj, maloj drvenoj sobi, gde mi je sve drugo
bilo oduzeto. Znao sam samo ono to su i svi ljudi znali - da
smenjivanje zime i prolea i svega onog to raste u sebi sadri
neku uzvienu istinu koja se obnavlja bez pomoi mitova i jezika.
Pogledao sam kroz prozor u zvezde i inilo mi se da umirem na
najapsurdniji i najgluplji nain, meu ljudima koje ne potujem i
usred obiaja koje bih najradije iskorenio. I pored svega, prividna
svetost svega toga me je zarazila. Uinila je da dramatizujem,
sanjam i popustim, da vidim sebe u sreditu neega to je
posedovalo sopstvenu uzvienu lepotu.
I tako ti ja ustadoh jedno jutro i dodirnuh svoju kosu, i tada
shvatih da je bila gusta i da se uvijala na ramenima.
Tokom dana koji su usledili u tvravi mogla se uti neprekidna
buka i komeanje. Do kapija tvrave dovoena su zaprena kola iz
svih pravaca. Na hiljade ljudi ulazilo je u utvrenje. Neprestano se
ulo dolaenje i kretanje sve veeg broja ljudi.
Najzad su kod mene doli Mael i osam drugih druida. Njihove
odore su bile iste i bele i mirisale su na proleni izvor u kojem su
bile oprane i na suneve zrake na kojima su se suile. Kosa im je
bila oeljana i blistava.
Paljivo su mi obrijali bradu i brkove. Isekli su mi nokte.
Oeljali su mi kosu i obukli me u istu belu odeu. A tada su me,
zaklanjajui me sa svih strana belim pokrovom, izveli iz kue i
smestili u jedan belom tkaninom prekriven jednopreg.
Video sam i ostale u belo obuene mukarce kako potiskuju
ogromnu gomilu ljudi, i tada shvatih da je samo nekolicini
izabranih druida bilo dozvoljeno da me vidi.
Kada smo se Mael i ja smestili ispod cirade jednoprega, sputen
je i onaj deo tkanine na ulazu, tako da smo bili potpuno sakriveni.
Seli smo na grube klupe i jednopreg je poeo da se kree. Satima
smo se vozili nita ne govorei.
Povremeno bi sunevi zraci probili belo platno nalik na ator.
Kada bih svoje lice pribliio tom platnu, mogao sam da vidim
umu - dublju i guu nego to sam je se seao. Iza nas je kloparao
beskrajan niz teretnih kola ispunjenih mukarcima, koji su se
drali za drvene reetke i vikali na sav glas da ih puste. Njihovi
glasovi su se meali u jezivom napevu.
Ko su oni? Zato tako viu?, najzad sam upitao. Vie nisam
mogao da podnesem napetost.
Mael je izgledao kao da se trgnuo iz nekog sna.
To su zloinci, lopovi, ubice, svi pravedno osueni. Sada e oni
nestati u svetom rtvenom obredu.
Odvratno, promumlao sam.
Ali da li je uistinu bilo tako? Mi smo u Rimu osuivali svoje
kriminalce da umru prikovani za krstove, spaljivali smo ih na
lomaama, muili smo ih svim vrstama okrutnosti. Da li nas je
samo to to to nismo nazivali verskim rtvenim obredom inilo
civilizovanijima? Moda su Kelti bili mudriji od nas to nisu tek
tako proerdavali smrt.
Ali ovo je bila budalatina. Moj um je bio potpuno prazan. Kola
su milela dalje. Mogao sam da ujem sve one koji su nas preticali,
kako na konju, tako i peice. Svi su dolazili na sveanost Samhejna.
Oekivala me je smrt. Nisam eleo da gorim u vatri. Mael je bio
bled i prestraen. Kuknjava ljudi u zatvorskim kolima dovodila me
je do ivice ludila.
O emu u razmiljati kada vatra bude upaljena? ta u misliti
kada osetim da poinjem da gorim? Ovo vie nisam mogao da
podnesem.
ta e biti sa mnom?, iznenada sam zahtevao odgovor. Osetio
sam poriv da zadavim Maela. Podigao je pogled, njegove se obrve
neznatno uzdigoe.
ta ako je bog ve mrtav?, apnuo je.
Onda ti i ja odlazimo u Rim, gde emo se zajedno napiti dobrog
italijanskog vina!, proaputao sam.
Bilo je kasno popodne kada su se kola zaustavila. Buka se
uzdizala kao para svuda oko nas.
Kada sam ustao da bacim pogled iz jednoprega, Mael me nije
zaustavio. Video sam da smo stigli na jedan ogroman proplanak,
koji je sa svih strana bio okruen dinovskim hrastovima. Sva kola,
ukljuujui i naa, stajali su meu drveem, a usred istine na
stotine ljudi radilo je na izgradnji neega to je trebalo da se saini
od nebrojenog granja, kilometara konopca i na stotine iseenih i
grubo obraenih velikih stabala.
Najvea i najdua debla koja sam ikada u svom ivotu video bila
su postavljena uspravno u obliku dva slova X.
uma je sva treperila od gomile koja je ovo posmatrala. Veliki
proplanak nije mogao da primi ovoliki narod. I pored toga, sve
vie je bilo kola koja su se probijala kroz gungulu kako bi nala
neko mesto na ivici ume.
Zavalio sam se i pretvarao se pred samim sobom da ne znam
ta oni to tamo grade, ali i te kako sam bio svestan toga. Pre
zalaska sunca zauo sam jo glasniju i oajniju vrisku iz pravca
zatvorskih kola.
Skoro da je nastupio sumrak. Kada je Mael podigao ciradu sa
ulaza u kola da bih mogao da vidim, zurio sam sa uasom u dve
dinovske figure napravljene od balvana, vrbovog prua i
konopaca - izgleda da su predstavljali mukarca i enu, barem
sudei po koliini loze koja je trebalo da predstavlja odeu i kosu -
i od zemlje do vrha ispunjene svezanim i koprcavim telima
osuenika koji su vritali preklinjui.
Posmatrajui ova dva udovina diva, ostao sam bez rei. Nisam
mogao da izbrojim koliko je uvijajuih tela bilo unutra, rtava
nabijenih u uplji ram njihovih ogromnih nogu, trupova, ruku,
aka, pa ak i u njihove ogromne, bezline kavezaste glave, koje su
bile okiene puzavicama i cveem. Konopci okieni buketima
cvea inili su eninu haljinu, a stabljike penice bile su nabijene u
mukarev pojas od brljana. Figure su drhtale kao da e u svakom
trenutku pasti, ali znao sam da ih je snana ukrtena graevina od
balvana podupirala; izgledalo je kao da su vii od ume. Svuda oko
njihovih stopala bile su poreane gomile potpale i smolom
natopljenog drveta, koje je trebalo uskoro da plane.
Svi ovi koji moraju umreti navodno su krivi za neki zloin. Da li
zaista eli da u to poverujem?, upitao sam Maela.
Klimnuo je glavom na svoj uobiajen ozbiljan nain. Kao da ga
se ovo nije ticalo.
ekali su mesecima, a neki i godinama - da budu rtvovani,
rekao je gotovo ravnoduno. Oni dolaze iz svih krajeva zemlje.
Oni nisu sposobni da promene svoju sudbinu, kao ni mi. A njihov
je usud da nestanu u oblicima Velike Majke i njenog Ljubavnika.
Postao sam jo oajniji. Trebalo je da pokuam bilo ta samo da
pobegnem. Ali ak je i sada jedna grupa od dvadesetak druida
opkolila kola, a malo dalje od njih nalazilo se mnotvo ratnika.
Sama gomila ljudi protezala se tako daleko meu drveem da joj
nisam mogao videti kraj.
Mrak se brzo sputao i posvuda su se palile baklje.
 uo sam uzbuene urlike. Vriska osuenih bivala je jo jaa i
sve vie preklinjajua.
Jo uvek sam mirno sedeo i pokuavao da spreim paniku. Ako
ve ne mogu da pobegnem, onda u se sa dozom smirenosti suoiti
sa ovim udnim obredima, a kada bude postalo sasvim jasno da je
sve to jedna obina prevara, izloiu svoj sud, sa dostojanstvom i
pravednou, dovoljno glasno da me svi mogu uti. To e biti moj
poslednji in, delo boga, i on mora biti odraen odluno ili u
svemu tome nee biti nikakve svrhe.
Kola su poela da se pomeraju. ula se velika buka, dranje. Mael
je ustao, uzeo me za ruku i pridigao me. Kada je ulaz u jednopreg
bio otkriven, kola su stajala u dubokoj umi, metrima udaljena od
proplanka. Okrenuo sam se i pogledao u jeziv prizor ogromnih
figura - baklje su osvetljavale vrevu alosnih pokreta unutar njih.
Te dve goleme uasne figure izgledale su tako ivo da se inilo kao
da e svakog trenutka prohodati i sve nas zgaziti. Igra svetlosti i
senke na onima koji su ispunjavali dinovske glave davala je
pogrean utisak o uasnim licima divova.
Nisam mogao da se nateram da odvratim pogled od svega toga,
kao ni od gomile koja se okupila i gurala oko graevine, ali je Mael
jo jae stegnuo moju ruku i rekao mi da sada moram da poem sa
izabranim svetenstvom do bojeg svetilita.
Ostali su se nagurali oko mene; oigledno su pokuavali da me
zaklone. Shvatio sam da gomila sada ne zna ta se deava. Sve u
svemu, inilo se da samo znaju da e rtveni obredi uskoro poeti i
da e druidi zatraiti neku vrstu bojeg pojavljivanja.
Samo je jedan pripadnik moje pratnje nosio baklju; on nas je i
poveo jo dublje u veernju tminu. Mael je bio kraj mene, dok su
ostala u belo odevena stvorenja bila ispred i iza mene, a titili su
me i bono.
Sve je bilo mirno. I vlano. Drvee se dizalo u takve neviene
visine stremei ka iezavajuem sjaju dalekog neba da je
izgledalo kao da raste dok sam gledao u njega.
Mogao bih sada da potrim, pomislio sam, ali koliko u daleko
odmai pre nego to itav ovaj narod ne zagrmi za mnom?
 Stigli smo u neki gaj i ja ugledah, pri slabom osvetljenju
plamena, grozna lica uklesana u koru drvea i ljudske lobanje na
koevima kako se keze iz senki. U izrezbarenoj kori drvea
nalazilo se jo ljudskih lobanja poreanih u redove, jedan iznad
drugog. Ovo mesto je, u stvari, bilo prava kosturnica, a tiina koja
je vladala oko nas kao da je oivljavala ove jezive prizore i
doputala im da govore.
Pokuao sam da odagnam utisak da me ove lobanje posmatraju.
Nema nikoga ko nas zaista posmatra, pomislio sam, nema
nikakve beskrajne postojanosti bilo ega.
Zaustavili smo se ispred vornatog hrasta, koji je bio tako irok
da sam posumnjao u svoje ulo vida. Koliko je samo staro bilo ovo
drvo kada je poraslo u toliku irinu - nisam mogao ni da zamislim.
Ali kada sam pogledao gore, video sam da su njegove grane, koje
su sezale nebu pod oblake, bile jo uvek ive, to je potvrivalo
zeleno lie, kao i imela, koja ga je i ukraavala.
Druidi su se pomerili udesno i ulevo. Samo je Mael ostao kraj
mene. Stajao sam naspram hrasta, a Mael malo dalje od mene, s
moje desne strane. Video sam da je u podnoju drveta bilo
smeteno na stotine buketa cvea, iji su pupoljci sada jedva mogli
da iskau svoje boje u sve guoj senci.
Mael je spustio glavu. Njegove su oi bile sklopljene. Izgledalo je
kao da su i ostali zauzeli isti stav. Tela su im drhtala. Osetio sam
kako hladnjikav povetarac komea zelenu travu. uo sam kako
povetarac svuda oko nas nosi lie glasnim i dugakim uzdahom,
koji je zamro kada je dospeo do ume.
A onda sam veoma nejasno zauo rei izgovorene u mraku, rei
koje nisu imale zvuka!
One su, neosporno, dopirale iz same utrobe drveta i odzvanjale
su pitanjem: da li su ispunjeni svi uslovi u pogledu onoga koji e
noas ispiti Svetu Krv.
Na trenutak sam pomislio da sam siao s uma. Opili su me
neim. Ali nita nisam popio od jutros! Um mi je bio bistar, bolno
bistar. Ponovo zauh nemi puls te pojave koja pita:
 On je ovek od knjige?
Maelovo vitko telo kao da je drhtalo dok je odgovarao. Lica
ostalih postala su napeta; oi su im bile fiksirane za ogroman
hrast. Lelujanje baklje je bilo jedini vidljivi pokret.
Moe li da ide u Egipat?
Video sam Maela da klima glavom. Suze su se skupljale u
njegovim oima, a njegovo bledo grlo se pomicalo dok je gutao
pljuvaku.
Da, iv sam, verni moj, i govorim. Uinio si kako treba, i ja u
stvoriti novoga boga. Dovedite ga unutra k meni.
Bio sam i suvie zateen da bih bilo ta izgovorio, a nisam imao
ni ta da kaem. Sve se promenilo. Sve ono u ta sam duboko
verovao, od ega sam zavisio sada je bilo pod velikim znakom
pitanja. Nisam oseao ni traak straha, ve samo paraliuu
zauenost. Mael me je uzeo za ruku. Ostali druidi su prili da mu
pripomognu. Sproveden sam oko hrasta, iz ijeg su podnoja bile
uklonjene gomile cvea; onda smo stali ispred velike hrpe
kamenja koja je bila oslonjena na drvo.
I sa ove strane gaja nalazile su se uklesane slike, dragocene
lobanje ali i blede prilike druida koje ranije nisam video. Te prilike
su bile mukarci sa dugakim belim bradama; primakli su se
napred i poeli da pomeraju ovo kamenje.
Mael i ostali su im pomagali. U tiini su podizali gromade i
sklanjali ih u stranu; neke su bile tako teke da je bila neophodna
snaga troje ljudi da bi se podigle.
Najzad su se u podnoju hrasta pojavila teka, gvozdena vrata
sa velikim rezama. Mael je izvadio gvozdeni klju i izgovorio
nekoliko rei na keltskom jeziku, na koje su se ostali odazvali.
Maelova ruka je podrhtavala. Uskoro su sve brave bile otkljuane,
a onda su etiri druida otvorila vrata. Bakljonoa je zapalio jednu
baklju za mene i stavio mi je u ruku. Tada je Mael rekao:
Ui, Marijuse.
U treperavoj svetlosti se pogledasmo. Izgledao je kao
bespomono stvorenje, nesposobno da pomeri udove iako je
njegovo srce bilo puno kada me je pogledao. Sada sam shvatio
najogoljeniji traak uda koje ga je oblikovalo i podsticalo, a ja sam
bio potpuno ponizan i zbunjen pred njegovim poreklom.
Ali iz utrobe drveta, iz mraka koji se nalazio iza ovih grubo
napravljenih vrata, ponovo se zauo onaj bezglasni:
Nemoj se plaiti, Marijuse. ekam te. Uzmi svetlost i doi k meni.

K ada sam proao kroz vrata, druidi ih zatvorie. Tada sam

video da stojim na vrhu dugakih kamenih stepenica. To je
bilo stepenite koje u ponovo i ponovo gledati kroz vekove koji
slede, a ti si ih ve dvaput video, a videe ih opet - stepenice koje
su vodile do Majke Zemlje, u odaje gde se Oni Koji Piju Krv uvek
skrivaju.
U hrastu je bila samo jedna odaja, niska i nedovrena. Svetlost
moje baklje obasjavala je grube tragove koje je svud po drvetu
ostavilo dleto. Ali, ono to me je dozivalo bilo je u podnoju
stepenica. Ponovo mi je reeno da ne treba da se plaim.
Nisam se plaio. Bio sam veseo do te mere da nisam mogao ni
da zamislim da je to mogue. Neu umreti tek tako jednostavno
kao to sam zamiljao. Sputao sam se ka misteriji, koja je na neki
nejasan nain bila zanimljivija nego to sam mogao i da zamislim.
Ali kada sam stigao u podnoje uzanog stepenita i stao u malu
kamenu odaju, bio sam prestravljen onim to sam video, bio sam
tako uasnut i zgaen time, pun takvog iznenadnog prezira i
straha da sam osetio vor u grlu; mislio sam da u se uguiti ili
poeti da povraam.
Neko stvorenje je sedelo na kamenoj klupi preko puta podnoja
stepenica, a u svetlosti baklje mogao sam da vidim da je imalo i
lice i telo oveka. Ono je bilo crno od vatre, sasvim izgorelo, koa
mu je bila unitena do samih kostiju. U stvari, izgledalo je kao
utooki kostur obuen u katran, dok mu je samo bela griva na
glavi bila netaknuta. Otvorilo je usta s namerom da neto kae i ja
videh njegove bele zube, njegove onjake. vrsto stisnuvi baklju,
pokuavao sam da ne vrisnem kao neka budala.
Ne prilazi mi suvie blizu, reklo je stvorenje. Stani tamo gde
mogu stvarno da te vidim, ne na nain na koji te oni vide, ve onako
kako moje oi jo uvek mogu da vide.
Progutao sam pljuvaku i pokuao normalno da diem. Nijedno
ljudsko bie nije moglo da bude tako ispeeno, a ivo. Svejedno,
ovaj stvor je bio iv - nag, isuen i crn. Njegov glas je bio tih i
divan. On se pridigao, a potom polako pomerio preko odaje.
Uperio je svoj prst u mene, dok su se njegove ute oi malice
rairile i otkrile krvavu nijansu na svetlosti.
ta eli od mene?, apnuo sam pre nego to sam mogao da se
zaustavim. Zato sam doveden ovamo?
Nesrea, rekao je glasom obojenim iskrenou. Oekivao sam e
se jedno ovakvo stvorenje oglasiti kretavim glasom. Predau ti
svoju mo, Marijuse. Napraviu od tebe boga i postae besmrtan.
Ali mora otii odavde kada se to okona. Nekako mora da
pobegne od naih vernih potovalaca i mora da ode u Egipat da
otkrije zato me je ovo... ovo... snalo.
inilo se kao da lebdi u mraku; kosa mu je bila kao neuredna
masa belog sena, njegove eljusti su zatezale zacrnjeno koasto
meso koje je visilo sa njegove lobanje dok je govorio.
Vidi, mi bogovi mraka smo neprijatelji svetla, mi sluimo Velikoj
Majci. ivimo i vladamo jedino pod svetlou meseca. Ali sunce, na
neprijatelj, pobeglo je sa svog prirodnog puta i nalo nas usred
mraka. Svuda po severnoj zemlji, gde nas oboavaju, u svetim
gajevima, od zemalja snega i leda sve do ove plodne zemlje, kao i
prema istoku - sunce je iznalo naina da prodre u svetilita tokom
dana ili u svet tokom noi i izgori ive bogove. Oni najmlai meu
njima iezli su istog trena; neki su se od njih rasprili kao komete
naoi svojih vernika! Drugi su pak izdahnuli u takvoj vrelini da je i
samo sveto drvo postalo smrtonosna lomaa. Samo su drevni - oni
koji su dugo sluili Velikoj Majci - nastavili da hodaju i govore, kao
to to i ja radim, ali u agoniji, plaei vernike kada bi se pojavili.
Mora biti stvoren novi bog, Marijuse, snaan i divan, kao to sam
i ja neko bio, ljubavnik Velike Majke. Ali, istini za volju, to treba da
bude neko dovoljno moan da pobegne vernicima, neko ko e
nekako izai iz hrasta i otii u Egipat da potrai drevne bogove i
sazna zato nas je zadesila ova nesrea. Mora da ode u Egipat,
Marijuse, u Aleksandriju i u jo drevnije gradove, i mora pozvati
bogove nemim glasom, koji e dobiti nakon to te stvorim. Mora
pronai one koji su jo ivi, koji jo uvek hodaju, i mora saznati
zato je dolo do ove nesree.
Onda je to stvorenje zatvorilo oi. Stajao je mirno, dok se njegov
krhki lik nekontrolisano lelujao kao da je bio od crnog papira, a ja
odjedared ugledah, potpuno neobjanjivo, niz nasilnih prizora sa
bogovima gaja kako gore u plamenu. uo sam njihovu vrisku. Moj
racionalni um se, s obzirom na to da sam bio Rimljanin, opirao tim
slikama. Pokuao sam da ih zapamtim i zadrim, ali ne i da im se
prepustim, a tvorac tih prizora - ovo stvorenjo - bio je strpljiv, te
su slike nastavljale da se prikazuju. Video sam neku zemlju koja
nije mogla da bude nijedna druga do Egipat - sprenouta bila je
boja svih stvari, pesak se prostirao posvuda i sve je prekrivao i
pranjavio istom tom bojom, a video sam i mnoga stepenita koja
su vodila u zemlju, svetilita...
Pronai ih, rekao je. Saznaj zato i kako je do ovoga dolo.
Postaraj se da se tako neto vie nikada ne dogodi. Koristi svoje moi
na ulicama Aleksandrije sve dok ne pronae one drevne. Moli se da
su i oni preiveli kao i ja.
Bio sam i suvie zateen da bih odgovorio, previe ponizan
pred ovom misterijom. Moda sam na trenutak i prihvatio ovu
sudbinu, prihvatio je u potpunosti, ali ne mogu to sa sigurnou da
tvrdim.
Znam, rekao je. Od mene ne moe nita prikriti. Ti ne eli da
postane bog gaja i gledae da pobegne. Ali vidi, ista nesrea koja
je pokosila nas - moe unititi i tebe, osim ako ne otkrije njen uzrok
i nain kako to da sprei. Dakle, znam da e otii u Egipat, sem
ukoliko i tebe usred noi ili u samoj utrobi mrane zemlje ne sagori
ovo neprirodno sunce.
Vukui svoja osuena stopala po kamenom podu, stvorenje mi
se pribliilo.
Zapamti moje rei: mora pobei odmah, ove noi. Reu u
vernicima da mora da ide u Egipat, za spas sviju nas. Iako e se oni
protiviti da se rastanu sa svojim novim i sposobnim bogom, ti e
morati da ode. Ne sme da im dozvoli da te zatoe u hrast nakon
svetkovina. Mora brzo da putuje. Pre zore se ukopaj u Majku
Zemlju kako bi pobegao od svetlosti. Ona e te zatititi. A sada, doi
k meni. Ja u ti dati krv. I moli se da mi je jo uvek ostalo dovoljno
snage da mogu da ti prenesem svoju drevnu mo. To e se odigravati
polako. Dugo. Uzimau i davau, uzimau i davau, ali to moram da
uradim jer ti mora da postane bog. Mora to da uradi onako kako
sam ti rekao.
I ne saekavi moj pristanak, stvorenje se odjednom nalo na
meni; svojim zacrnjenim prstima zakailo se za mene. Baklja mi je
ispala iz ruku. Pao sam leima na stepenice. Njegovi su zubi ve
bili zariveni u moje grlo.
Ti zna ta se dalje dogodilo, zna kako je to kada se krv isisava
iz tebe, kakav je oseaj polagano gubiti svest. U tim trenucima
video sam grobnice i hramove Egipta. Video sam i dve blistave
figure kako sede jedna kraj druge kao na nekom prestolu. uo sam
i druge glasove kako mi se obraaju na nekim drugim jezicima. Sve
to je bilo proeto jednom jedinom zapoveu: slui Majku,
preuzmi krv rtve, upravljaj jedinom verom - venom verom gaja.

Opirao sam se kao to bi se neko koprcao u snovima; nisam

mogao ni da vrisnem, ni da pobegnem. Kada sam shvatio da vie
nisam prikovan za pod i da sam osloboen, ponovo sam video
boga; bio je crn kao i ranije, ali je sada bio snaan, kao da ga je
plamen samo prokuvao, a on povratio svoju prvobitnu snagu.
Njegovo je lice dobilo obrise, pa ak i lepotu, lepo oblikovane crte
ispod ispucalog sloja crne koe. Njegove ute oi sada su bile
okruene prirodnim mesnatim delom, i ponovo su postale
ogledala njegove due. Ali, jo uvek je bio osakaen i izmuen i nije
mogao da se pomeri.
Ustani, Marijuse, rekao je. edan si i ja u ti dati da pije. Ustani i
doi k meni.
Poznata ti je ekstaza koju sam osetio kada je njegova krv
prodrla u mene, kada je iznala svoj put u svaki moj krvni sud, u
svaki moj ud. Ali jezivo klatno tek je poelo da se njie.
Sati su prolazili unutar hrasta dok mi je ponovo i ponovo
uzimao i davao krv. Leao sam na podu. Ridao sam svaki put kada
bi mi isisao krv. Mogao sam ispred sebe da vidim sopstvene ruke
kako nalikuju kostima. Bio sam smeuran kao i on. A tada bi mi
ponovo dao svoju krv da pijem i ja bih se uzdigao u mahnitosti
neverovatnih oseaja, samo da bi me potom ponovo uzeo.
Sa svakom razmenom predoavao mi je injenice: da sam sada
besmrtan, da me samo sunce i vatra mogu unititi, da u danju
spavati ukopan u zemlji, da nikada vie neu znati ta je to bolest i
prirodna smrt, da moja dua nikada ne sme iz mog oblika da pree
u neki drugi, da sam sluga Majke i da e mi mesec dati snagu.
Rekao mi je da u se hraniti krvlju zloinaca, pa ak i nevinih
koji su rtvovani u ast Majke, da treba da se izgladnjujem izmeu
rtvenih obreda tako da mi se telo osui i isprazni kao i mrtva
penica u poljima u zimu, samo da bih bio ispunjen rtvenom
krvlju, pun i divan, kao novoiznikla biljka u prolee.
U mojoj patnji i ekstazi nalazie se ciklusi godinjih doba. A mo
svog uma, koja se sastoji iz itanja misli i namera drugih, treba da
koristim da bih odluivao umesto mojih vernika, da ih vodim kroz
njihovu pravdu i zakone. Nikada ne bi trebalo da pijem drugu krv
osim one koja je rtvovana. Nikada ne treba da teim da koristim
svoje moi za sebe lino.
Sve te stvari sam nauio, te stvari sam razumeo. Ali ono to
sam, zapravo, nauio tokom tih sati jeste ono to svi nauimo u
trenutku ispijanja krvi - a to je da vie nisam smrtnik, da sam
preao iz svega onoga to mi je nekada bilo poznato u neto tako
mono, da stara uenja to jedva mogu zauzdati ili objasniti, i da je
moja sudbina, da iskoristim Maelove rei, izvan sveg znanja koje
mi bilo ko - smrtan ili besmrtan - moe pruiti.
Najzad me je bog pripremio za izlazak iz drveta. Isisao mi je
toliku koliinu krvi da sam jedva mogao da stojim na nogama.
Postao sam utvara. Kidao sam od ei, video sam i mirisao krv;
navalio bih na njega, uhvatio bih ga i sveg iscedio samo da sam
imao snage. Ali snaga je, naravno, bila njegova.
Ispranjen si, kao to e uvek i biti na poetku svetkovina, rekao
je, jer mora da ispije ono to ti je namenjeno od rtvene krvi. Ali,
zapamti ono to sam ti ve rekao: nakon to zavlada, mora da
iznae nain da pobegne. to se mene tie, pokuaj da me spase.
Kai im da moram da ostanem sa tobom. Meutim, mom je
postojanju, po svemu sudei, doao kraj.
Zato? ta time hoe da kae?, upitao sam ga.
Videe. Ovde je potreban samo jedan bog, samo jedan dobar bog,
rekao je. Kada bib mogao da odem s tobom u Egipat, mogao bih da
ispijem krv drevnih, to bi me moda okrepilo. Kako stvari stoje,
trebae mi stotine godina da se iscelim. Ali, toliko mi vremena nije
dato. Zapamti - idi u Egipat i uradi sve ono to sam ti rekao.
Okrenuo me je i gurnuo prema stepenicama. Baklja je leala u
uglu i gorela, a kada sam krenuo gore, prema vratima, namirisao
sam krv druida koji su me ekali; skoro sam zaplakao.
Oni e ti dati svu krv koju moe da primi u sebe, rekao je iza
mena. Prepusti se njihovoj brizi.

V erovatno moe da zamisli kako sam izgledao kada sam

iskoraio iz hrasta. Druidi su ekali da zakucam na vrata, kao i
da uju moj nemi glas. Rekao sam im:
Otvorite. Ovde je bog.
 Moja ljudska smrt je ve odavno prola, bio sam prodrljiv, a
lice mi nije izgledalo nita bolje od ive lobanje. Oi su mi, bez
sumnje, bile izbuljene onako izboene iz duplji, a zubi ogoljeni.
Bela odora je visila sa mene kao sa nekog kostura. Nikakav dokaz
mog boanstva nije bio upeatljiviji za druide od ovoga. Oni su
stajali puni strahopotovanja dok sam izlazio iz drveta.
Ali ono to sam video nisu bila samo njihova lica, ve i dubina
njihovih srca. Video sam olakanje na Maelovom licu to bog koji
se nalazio unutra nije bio i suvie nemoan da me stvori. Video
sam da je bilo potvreno sve ono u ta je verovao.
Imao sam jo jednu veliku viziju, koja je samo naa da je
spoznamo - velika duhovna dubina svakog oveka zakopana je
duboko u opni zagrejanog tela i krvi.
Bio sam edan do neizrecivosti. Skupivi svu svoju novosteenu
snagu, rekoh:
Odvedite me do oltara. Neka pone svetkovina Samhejna.
Druidi su ispustili kretave vriske. Zavijali su u umi. A daleko
od svetog gaja zaula se zagluujua rika mnotva koje je
iekivalo ovaj vrisak.
Brzo smo hodali u sveanoj povorci prema proplanku. Sve je
vie u belo obuenih svetenika dolazilo da nam poeli
dobrodolicu; sa svih strana obasipali su me sveim i miriljavim
cveem, a ja sam svojim stopalima gnjeio latice, dok su me oni
pozdravljali molitvama.
Nije potrebno da ti objanjavam kako mi je svet izgledao iz
ovog novog ugla, kako sam video svaku nijansu i povrinu ispod
tankog pokrova mraka, kako su ove molitve i hvalospevi probadali
moje ui.
Marijus kao ljudsko bie bio je rastoen u tom novom obliku.
Trube su odjekivale sa proplanka dok sam se peo uza stepenice
kamenog oltara i gledao u hiljade onih koji su se okupili - more lica
u iekivanju, dinovske i jezive figure sa njihovim nesrenim
rtvama, koje su jo uvek kukale i koprcale se unutra.
 Veliki srebrni kazan ispunjen vodom stajao je ispred oltara.
Dok su svetenici pojali, povorka zarobljenika dovedena je do tog
kazana; ruke su im bile svezane na leima.
Glasovi su pojali oko mene dok su svetenici kitili cveem moju
kosu i ramena i stavljali ga pred moje noge.
Prelepi i snani boe uma i livada, sada ispij rtve koje ti
nudimo. Kako se budu tvoji slabani udovi punili ivotom, tako e se
i zemlja obnavljati. Oprostie nam seu kukuruza, berbu, a onda
e blagosiljati seme koje budemo posejali.
Ispred sebe sam ugledao one koji su predstavljali moje rtve -
trojicu krupnih mukaraca. Bili su svezani kao i ostali, ali, kao i ja,
isti i odeveni u bele odore, sa cveem na ramenima i u kosi. Bili su
mladi, zgodni, nevini i puni uasa dok su iekivali volju boga.
Zvuk truba postao je zagluuju. Rika neprekidna. Rekao sam:
Neka obred rtvovanja pone!
Predali su mi prvog mladia; dok sam se spremao da prvi put
pijem iz istinski boanskog pehara koji je bio ljudski ivot, dok
sam pridravao rtvino toplo telo u svojim rukama, odnosno, krv
spremnu za moja otvorena usta - video sam vatre koje su bile
upaljene ispod jezivih dinovskih figura. Video sam kako glave
prva dva zarobljenika nasilno nabijaju u srebrni kazan pun vode.
Smrt vatrom, smrt vodom, smrt usled probadajuih zuba
gladnog boga.
Kroz prastaru, drevnu ekstazu molitve su se nastavljale:
Boe nestajueg i rastueg meseca, boe uma i livada, ti koji
svojom glau predstavlja samu sliku smrti, ojaaj pomou krvi
rtava, izrasti u divnog kako bi te Velika Majka primila k sebi.
Koliko je to dugo trajalo? Ne bih znao da kaem. Trajalo je, ini
mi se, zauvek - plamen jezivih dinova, vriska rtava, dugaka
povorka onih koji su morali da budu udavljeni u vodi. Pio sam i
pio, ne samo krv one trojice za mene odabrane ve na desetine
drugih pre nego to su bili vraeni pred kazan ili prisiljeni da
izgore u plamteim dinovima. Svetenici su velikim krvavim
maevima odsecali glave mrtvima i nabijali ih u piramide sa obe
strane oltara, a njihova tela su bila odnoena.
Gde god bih pogledao, video sam zanos znojavih lica. Gde god
bih se okrenuo, uo sam hvalospeve i kuknjavu. Ali, ludilo je
polako poelo da jenjava. Dinovi su se stropotali u blistavu
vatru, na koju su ljudi sipali jo katrana i potpale.
Sada je doao trenutak za presude, trenutak da ljudi stanu pred
mene i izloe mi svoje zahteve u pogledu osvete nad drugima, dok
bih ja gledao u njihove due svojim novim oima. Poeo sam da se
teturam. Popio sam i suvie krvi i osetio sam takvu snagu u sebi da
sam mogao da poskoim i skoim preko proplanka duboko u
umu. Mogao sam da rairim nevidljiva krila, ili mi se to samo
inilo.
Ali, vrio sam svoju sudbinsku dunost, kako bi se Mael izrazio.
Za jednoga sam naao da je pravedan, za drugoga da je kriv, za
treeg da je nevin, a za etvrtog da zasluuje smrt.
Ni sam ne znam koliko je dugo to trajalo, jer moje telo vie nije
merilo vreme premorenou. Najzad je bilo gotovo i ja shvatih da
je kucnuo dati trenutak.
Nekako sam morao da uradim ono za ta me je stari bog
zaduio, morao sam nekako da izbegnem zarobljavanje u hrastu.
Imao sam jo samo malo dragocenog vremena da to uradim, ostalo
je manje od sata do zore.
to se Egipta tie, jo nisam bio doneo odluku, ali sam znao da
u, ako dozvolim da me druidi ponovo zatoe u drvetu, biti gladan
sve do malog rtvenog obreda sledeeg punog meseca. Sve noi do
tada trebalo je da provedem u ei, u muci i u onome to je drevni
nazvao bojim snovima, u kojima je trebalo da nauim tajne drveta,
tajne trave koja raste i tajne neme Majke.
Ali, ove tajne nisu bile za mene.
Druidi su me opkolili i ponovo smo se uputili ka svetom drvetu.
Ode su zamirale u litaniju koja mi je nalagala da ostanem u hrastu,
da posvetim umu, da budem njen zatitnik, kao i da ljubazno
razgovaram kroz hrast sa onim pripadnicima svetenstva koji e
mi se, s vremena na vreme, obraati za uputstva.
 Zastao sam pre nego to smo stigli do drveta. Velika lomaa je
plamtela usred gaja i bacala je stravino svetlo na izrezbarena lica
i na gomile ljudskih lobanja. Ostatak svetenstva je stajao oko nje i
ekao. Proeo me je uas; udvostruen mojom novom snagom,
strujao je kroz moje telo.
Uurbano sam poeo da govorim. Zapovednim glasom rekoh im
da elim da svi napuste gaj, da je neophodno da se zatvorim u
hrast sa drevnim bogom. Ali sam brzo shvatio da mi ovo nee poi
za rukom. Ravnoduno su zurili u mene i meusobno razmenjivali
poglede; oi su im se caklile kao staklo.
Maele!, rekao sam. Uradi kako ti nareujem! Kai ovim
svetenicima da napuste gaj!
Iznenada, bez i najmanjeg upozorenja, polovina okupljenih
svetenika pohita ka drvetu. Ostali su me uhvatili za ruke.
Vikao sam Maelu, koji je predvodio opsadu drveta, da se
zaustavi. Pokuao sam da se oslobodim, ali nekih dvanaest
svetenika me je zgrabilo za ruke i noge.
Da sam samo mogao da znam dokle je sezala moja snaga, s
lakoom bih ih se oslobodio. Ali nisam znao. Jo uvek sam se
teturao od gozbe i bio sam i suvie uasnut onim to sam znao da
e uslediti. Dok sam, koprcajui se, ak i utirajui one koji su me
vrsto drali, pokuavao da oslobodim ruke - drevni bog, gola i
zacrnjena stvar, bio je iznesen iz drveta i baen u vatru.
Video sam ga samo na tren i sve to sam zapazio bilo je njegovo
mirenje sa sudbinom. Nijednom nije podigao ruke da se bori. Oi
su mu bile zatvorene i nije pogledao u mene, niti u ikoga ili ita, i u
tom trenutku setih se onog to mi je rekao o svojoj muci, te poeh
da plaem.
Strano sam drhtao dok je on goreo. Iz samog sredita plamena
zauh njegov glas.
Uradi kako sam ti naloio, Marijuse. Ti si naa nada.
To je znailo - izbavi se odavde odmah!
Smirio sam se i primirio u zagrljaju onih koji su me drali.
Plakao sam i plakao i glumio da sam samo tuna rtva sve ove
magije, samo jedan jadan bog koji mora da oplakuje svog oca koji
je nestao u plamenu. Kada sam osetio da je stisak njihovih ruku
popustio, kada sam video i shvatio da svi zure u lomau, okrenuh
se svom snagom, oslobodih se njihovog stiska i potrah to sam
bre mogao prema umi.
U tom prvom trku spoznao sam snagu svojih moi. Mogao sam
da preem stotine metara u jednom trenu, i to stopalima jedva
dotiui zemlju.
Ali, urlik se odmah prolomio:
BOG JE ODLETEO!
U roku od nekoliko sekundi gomila na proplanku je ponovo
poela da vriti, dok je na hiljade smrtnika jurnulo ka drveu.
Kako se to, zaboga, dogodilo - pomislio sam iznenada - da sam ja
bog ispunjen ljudskom krvlju i da beim pred hiljadama keltskih
varvara kroz ove proklete ume!
Nisam se zaustavio ak ni da smaknem belu odoru sa sebe, ve
sam je strgao u trku, a onda sam skoio na grane koje su se nale
iznad moje glave i kretao se jo bre kroz vrhove hrastova.
U roku od nekoliko minuta bio sam toliko udaljen od svojih
progonitelja da ih vie nisam mogao ni uti. Ipak, nastavio sam da
beim skaui sa grane na granu i ne zaustavljajui se sve dok nije
bilo niega ega bih se plaio, osim, naravno, jutarnjeg sunca.
Tada sam spoznao ono to je Gabrijela nauila tako rano tokom
vaih lutanja - da mogu s lakoom da se ukopam u zemlju kako bih
se spasao od svetla.
Kada sam se probudio, vrelina ei me je zaprepastila. Nisam
mogao ni da zamislim kako je drevni bog izdrao obredno
izgladnjivanje. Razmiljao sam samo o ljudskoj krvi.
Ali, druidi su imali itav dan pred sobom da me gone. Morao
sam da nastavim oprezno da se kreem.
Cele te noi dok sam jurio kroz umu gladovao sam, i nisam pio
sve do jutra, kada sam naleteo na grupu lopova u umi; uzeo sam
njihovu zloinaku krv i njihovu odeu.
 U tih nekoliko sati pre zore shvatio sam puno stvari. Mnogo
toga sam tada nauio o svojim moima, ali nauio sam jo toga
kasnije. I otiao sam u Egipat, ne zarad bogova i njihovih vernika,
ve da saznam o emu se ovde zapravo radi.
Dakle, vidi da smo i tada, pre vie od sedamnaest vekova,
postavljali pitanja, odbacivali objanjenja koja su nam bila
servirana, voleli magiju i moi zbog njih samih.
Tree noi svog novog ivota uunjao sam se u svoju
nekadanju kuu u Masaliji i pronaao svoju biblioteku, svoj pisai
sto, kao i svoje knjige, koje su sve jo bile tu. Svi moji verni robovi
bili su presreni to me vide. ta su mi ove stvari znaile? ta mi je
znailo to to sam napisao tu istoriju, to to sam nekada leao u
ovom krevetu?
Znao sam da vie ne mogu biti Rimljanin Marijus, ali sam
odluio da od njega uzmem sve ono to mogu. Poslao sam svoje
voljene robove natrag kuama. Napisao sam ocu pismo i saoptio
mu da me je ozbiljna bolest nagnala da ostatak svog ivota
proivim u toplom i suvom Egiptu. Spakovao sam ostatak svoje
istorije i poslao je onima koji e je proitati i objaviti, a onda sam
se uputio u Aleksandriju sa zlatom u depovima, starim putnim
ispravama i dvojicom glupavih robova, koji nikada nisu postavili
pitanje zato uvek putujem nou.
Nakon to je prolo mesec dana od svetkovine Samhejna u
Galiji, tumarao sam mranim, vijugavim, ulicama Aleksandrije u
nonim satima, traei drevne bogove svojim nemim glasom.
Bio sam lud, ali sam znao da e to proi. Morao sam da
pronaem drevne bogove. A ti zna zato sam morao da ih
pronaem. Nije bio u pitanju samo strah da e me zadesiti ona ista
nesrea - da e me bog sunca nai u mraku mog dnevnog
prebivalita ili da e me napasti razornom vatrom u potpunom
mraku noi.
Morao sam da pronaem drevne bogove jer nisam mogao da
podnesem da budem sm meu ljudima. Sav uas toga me je
opsedao, i iako sam ubijao samo ubice i zloince, moja savest je
bila isuvie razvijena da bi se samoobmanjivao. Nisam mogao da
podnesem to to sam ja, Marijus, koji je znao i uivao u ljubavi
prema ivotu - sada postao nemilosrdan darodavac smrti.

A leksandrija tada nije bila drevni grad. Postojala je tek neto

malo vie od tri stotine godina. Ali je bila ogromna luka i dom
najvee biblioteke rimskog sveta. Ueni ljudi iz svih krajeva
carstva dolazili su ovamo da se obrazuju, i ja sam bio jedan od njih
u svom prethodnom ivotu, a sada sam se ponovo ovde naao.
Da mi bog nije rekao da doem ovde, otiao bih dublje u Egipat,
na samo dno zemlje, kako bi Mael rekao, sumnjajui da se
odgovori svih zagonetaka nalaze u starijim hramovima.
Ali, u Aleksandriji me je opseo neki udan oseaj. Znao sam da
su bogovi tu. Znao sam da me vode dok istraujem ulice u kojima
se nalaze javne kue i lopovske jazbine, mesta na koja su ljudi
dolazili da izgube duu.
Nou sam leao na krevetu u svojoj maloj rimskoj kui i
prizivao bogove. Prepustio sam se svom ludilu. Bio sam zbunjen,
kao i ti, svojim moima, svojom snagom i svojim ubogaljenim
oseanjima. Jedne noi, tik pred jutro, dok je svetlost jedne jedine
lampe svetlela kroz zavesu na krevetu na kojem sam leao,
usmerio sam pogled ka udaljenim vrtnim vratima i ugledao
ukoenu crnu figuru kako tamo stoji.
Na trenutak mi se uinilo kao da sanjam tu figuru - jer ona nije
imala nikakvog mirisa, inilo se da ne die i nije pravila nikakav
zvuk. Tada sam shvatio da je to jedan od bogova. Ali onda je figura
nestala, a ja sam ostao da sedim i zurim za njom, pokuavajui da
se prisetim onoga to sam video: crno, nago stvorenje elave glave
i crvenih prodornih oiju, stvorenje koje se inilo izgubljeno u
sopstvenoj ukoenosti, udnovato nepoverljivo stvorenje,
stvorenje koje je iskoristilo svoju snagu samo da bi se pokrenulo u
poslednjem trenutku pre potpunog otkria.
Sledee noi, dok sam bio u jednoj sporednoj ulici, uo sam neki
glas kako mi govori da doem. Taj glas je bio nejasniji od onog
glasa koji je dopirao iz drveta. Samo mi je dao do znanja da su
vrata blizu. Najzad je doao taj ukoeni i nemi trenutak kada sam
zastao pred vratima.
Bog je bio taj koji mi ih je otvorio. Bog je bio taj koji mi je rekao
da uem.
Bio sam uplaen dok sam se sputao neizbenim stepenicama
kroz strmi tunel. Upalivi sveu koju sam poneo sa sobom, videh
da ulazim u podzemni hram, mesto koje je bilo starije od grada
Aleksandrije, svetilite izgraeno u vreme drevnih faraona, zidova
prekrivenih siunim obojenim slikama koje su prikazivale ivot
starog Egipta.
A tu je bilo i pisanija, predivnog slikovnog pisma sa njegovim
majunim mumijama, pticama, sklopljenim rukama bez tela i
sklupanim zmijama.
Nastavio sam da hodam i uao sam u prostranu odaju sa
kockastim stubovima i visokim plafonom. Istovetne slike su
ukraavale svaki pedalj kamenova u ovoj prostoriji.
Krajikom oka sam ugledao neto to je u prvi mah izgledalo
kao kip: crnu figuru koja je stajala kraj stuba sa jednom rukom
podignutom i oslonjenom na kamen. Ali, znao sam da to nije bio
nikakav kip. Nijedan egipatski bog napravljen od diorita nije
stajao u ovom poloaju, niti je nosio pravu suknju od lana oko
bokova.
Polako sam se okrenuo i prikupio snagu da ga pogledam. Tada
sam ugledao isto ono izgorelo meso, istu onu lepravu kosu, sada
crnu, iste one ute oi. Usne su bile skupljene oko zuba i desni, a
dah koji je dolazio iz tog grla odisao je bolom.
Kako i odakle si stigao?, upitao je na grkom.
Video sam sebe kao to me je i on video - svetleeg i jakog, ak
su i moje plave oi bile misteriozne. Video sam i svoju rimsku
odeu - svoju lanenu tuniku, koja se kopala zlatnim kopama na
ramenima, i svoj crveni ogrta. Mora da sam zbog svoje dugake
ute kose izgledao kao lutalica iz severnih uma, civilizovan samo
spolja gledano, a moda je ovo sada i bilo istina.
On je bio to to me je interesovalo. Sada sam ga pogledao bolje:
meso mu je bilo sagorelo do rebara, zalepljeno oko kljune kosti i
kukova. Ovo stvorenje nije bilo izgladnelo. Nedavno je ispilo
ljudsku krv. Ali, njegova patnja izvirala je iz njega kao toplota, kao
da ga je vatra i dalje krkala iznutra, kao da je u sebi sadrao sam
pakao.
Kako si uspeo da izbegne vatru?, upitao je. ta te je spaslo?
Odgovori!
Nita me nije spaslo, rekao sam na grkom jeziku, kojim je i
on govorio.
Drei sveu sa strane, priao sam mu, ali se on sa
nepoverenjem povukao. Dok je bio iv bio je mrav, imao je iroka
ramena kao drevni faraoni, a njegova dugaka crna kosa bila je
oiana preko ela u starom stilu.
Nisam bio stvoren kada se to dogodilo, rekao sam, ve
kasnije. Stvorio me je bog svetog gaja u Galiji.
A da li je on, taj koji te je stvorio, ostao neozleen?
Ne, i on je sagoreo kao i ti, ali mu je ostalo dovoljno snage da to
izvede. Davao mi je i uzimao krv, ponovo i ponovo. Rekao mi je da
odem u Egipat i saznam zato se ovo dogodilo. On je rekao da su
bogovi ume izgoreli u plamenu, neki u snu, a drugi dok su bili
budni. On kae da se ovo dogodilo na celom severu.
Da. Klimnuo je glavom, a onda se nasmejao suvim, kretavim
smehom, koji ga je celog protresao. Samo su drevni imali snagu
da preive, da naslede patnju koju samo besmrtnost moe da
podnese. Dakle, mi patimo. Ali, ti si stvoren. Doao si. Ti e
stvarati dalje. Ali, da li je pravedno stvarati nove? Da li bi Otac i
Majka dozvolili da nam se ovo dogodi da nije doao konani
trenutak?
 Ali ko su Otac i Majka?, upitao sam. Znao sam da ne misli na
zemlju kada je rekao Majka.
Prvi od nas, odgovorio je, oni od kojih svi mi potiemo.
Pokuao sam da prodrem u njegove misli, da osetim istinu u
njima, ali on je znao ta pokuavam da uradim, pa je zatvorio svoj
um kao to se cvet zatvara u sumrak.
Poi sa mnom, rekao je. Krenuo je posruim korakom iz
velike odaje, pa niz dugaak hodnik, koji je bio ukraen kao i sama
odaja.
Osetio sam da smo se nalazili u jo drevnijem prostoru, u
neemu to je bilo sagraeno pre hrama iz kojeg samo to smo
doli. Ne znam kako sam to znao. Tamo nije bilo hladnoe koju si
osetio na stepenitu ovde na ostrvu. Takve stvari ne osea u
Egiptu. Osea, meutim, neto drugo. Osea prisustvo neeg
ivog u samom vazduhu.
Ali, bilo je opipljivih dokaza starosti dok smo hodali. Slike na
ovim zidovima su bile drevnije, boje blee, a tu i tamo bilo je i
oteenja gde se boja oljutila i spala. I stil je bio drugaiji. Crna
kosa na malim figurama bila je dua i gua, i sve se u celosti inilo
lepim, svetlijim i sloenije nacrtanim.
Negde u daljini ulo se kapljanje vode po kamenu. Taj zvuk je
odjekivao kao neka pesma kroz hodnik. inilo se kao da su zidovi
zarobili ivot u ovim nenim i paljivo oslikanim figurama,
izgledalo je kao da je magija oko koje su se iznova i iznova trudili
drevni verski umetnici imala svoje siuno sjajno jezgro moi.
Mogao sam da ujem apate ivota tamo gde ga nije bilo. Mogao
sam da osetim veliki nastavak istorije ak i poto nije bilo nikog ko
bi to primetio.
Tamna figura se zaustavila kraj mene dok sam gledao u zidove.
Mahnula mi je da krenem za njom kroz jedna vrata. Kroili smo u
dugaku pravougaonu odaju potpuno prekrivenu veto uklesanim
hijeroglifima. Bio je to oseaj kao da si zatvoren u sm rukopis.
Ugledao sam dva stara egipatska sarkofaga smetena tako da su
im glave bile uza zid.
 Ovo su bili sanduci napravljeni u obliku mumija, za koje su i bili
pripremljeni, prikazani i oslikani da predstavljaju mrtve, sa licima
od kovanog zlata, sa onim dupljama u koje je bio umetnut lapis
lazuli.
Sveu sam drao visoko uzdignutu. Moj vodi je sa velikom
mukom otvorio poklopce ovih sarkofaga i pustio ih da padnu kako
bih mogao da vidim ono to se nalazilo unutra.
Ugledao sam neto to mi je u prvom trenutku izgledalo kao
tela, ali kada sam se pribliio, shvatio sam da su to bile gomilice
pepela u ljudskom obliku. Nikakvog tu tkiva vie nije bilo; mogao
je da se nae samo poneki onjak ili poneko pare kosti.
Sada ih nijedna koliina krvi ne moe povratiti, rekao je moj
vodi. Oni se ne mogu vaskrsnuti. Krvni sudovi su nestali. Oni koji
su mogli da se podignu - podigli su se, a vekovi e prohujati pre
nego to budemo zaleeni, pre nego to bol mine.
Pre nego to je zatvorio sarkofage sa mumijama, videh da su
njihovi poklopci s unutranje strane zacrnjeni vatrom, verovatno
onom koja je unitila i ovo dvoje. Nije mi bilo ao kada ih je
ponovo zatvorio.
Okrenuo se i ponovo krenuo ka vratima, a ja sam ga pratio sa
sveom u ruci. Ali, ponovo se zaustavio i bacio pogled na oslikane
sarkofage.
Kada se pepeo raspe, dua je slobodna, rekao je.
Zato onda ne raspe pepeo?, upitao sam, pokuavajui da ne
zvuim suvie oajniki i suvie zbunjeno.
Zar bi trebalo?, upitao me je, dok su se delovi mesa oko
njegovih oiju irili. Da li misli da treba to da uradim?
Ti mene pita?!, rekao sam.
Ponovo se nasmejao onim svojim suvim smehom, koji je u sebi,
tako mi se inilo, sadrao patnju. Poveo me je niz hodnik u jednu
osvetljenu prostoriju.
Prostorija u koju smo kroili bila je biblioteka, i tu je nekoliko
razbacanih svea otkrivalo drvene police, oblikovane kao
dijamanat, ispunjene pergamentima i rolnama papirusa.
 Ovo me je obradovalo, razume se, jer je biblioteka bilo neto
meni tako blisko. To je bilo jedino ljudsko mesto u kojem sam jo
uvek oseao odreenu dozu zdravog razuma.
Ali bio sam zaprepaen to vidim jo jednog istovetnog nama
kako sedi sa strane, iza pisaeg stola, oiju uprtih u pod.
Taj, meutim, uopte nije imao kosu i, iako je bio crn svud po
telu, njegova je koa bila itava, lepo oblikovana i sjajila se kao da
je bila nauljena. Crte njegovog lica su bile divne, a ruka poloena
na kolena obavijena belim lanenim platnom njegovog kilta, bila je
dostojanstveno savijena, dok su svi miii njegovih golih grudi bili
lepo ocrtani.
Okrenuo se i pogledao u mene. Neto je istog trenutka
prostrujalo meu nama, neto to je bilo tie i od same tiine, to
je kod nas mogue.
Ovo je Stariji, rekao je onaj slabiji koji me je i doveo ovamo. I
sm moe da vidi kako se izborio sa vatrom. Ali, on nee da
govori. Nije progovorio od kada se to dogodilo. Ipak, on mora da
zna gde se nalaze Majka i Otac, kao i razlog zbog ega se ovo
dogodilo.
Stariji je samo gledao ispred sebe. Ali, na njegovom licu je bio
neki radoznali izraz, neto sarkastino, blago podsmeljivo i
pomalo prezrivo.
ak i pre nego se dogodila katastrofa, ree onaj drugi, Stariji
nije esto razgovarao sa nama. Vatra ga nije izmenila, niti ga je
uinila dostupnijim. On sedi u tiini i sve je vie nalik Majci i Ocu.
Ponekad ita. Tu i tamo hoda svetom iznad nas. Ispija krv, slua
pevae. Povremeno zna i da zaigra. Razgovara sa smrtnicima na
ulicama Aleksandrije, ali nee da govori sa nama. On nama nema
ta da kae. Ali, on zna... On zna zato nam se ovo dogodilo.
Ostavi me samog sa njim, rekao sam.
Imao sam oseaj koji sva bia imaju u ovakvim okolnostima.
Uiniu da ovaj mukarac progovori. Neto u izvui iz njega,
neto to niko drugi nije bio u mogunosti da uradi. Ali, nije me
samo puka tatina gonila napred. Ovo je bio onaj koji je doao k
meni u spavau sobu moje kue, bio sam posve siguran u to. Ovo je
bio onaj koji je stajao na vratima i posmatrao me.
A neto sam i osetio u njegovom pogledu. Nazovite to
inteligencijom ili radoznalou, imenujte to spoznajom nekog
obinog znanja - neega je tu bilo.
Znao sam da u sebi nosim mogunosti jednog drugog sveta, one
koje su bile nepoznate bogu gaja, pa ak i ovom iznemoglom i
ranjenom kraj mene, koji je u Starijeg gledao u oaju.
Iznemogli se povukao kao to sam ga i zamolio. Otiao sam do
pisaeg stola i pogledao u Starijeg.
ta treba da radim?, upitao sam na grkom.
Odseno me je pogledao, a ja videh na njegovom licu ono to
sam nazvao inteligencijom.
Ima li ikakve svrhe, upitao sam, da ti i dalje postavljam
pitanja?
Paljivo sam intonirao glas kojim sam govorio. U njemu nije
bilo nieg zvaninog, ali ni strahopotovanja. Glas mi je bio
potpuno prirodan, prijateljski.
A ta je to to trai?, upitao je iznenada na latinskom,
ravnoduno, sa stavom koji je iskazivao odsenost i izazov, a usta
su mu se u uglovima povila nadole.
Laknulo mi je to smo se prebacili na latinski.
uo si ta sam rekao ovom drugom, rekao sam na isti
nezvanian nain, kako me je stvorio bog gaja u zemlji Kelta i
kako mi je reeno da otkrijem zato su bogovi umrli u plamenu.
Ti ne dolazi u ime bogova gaja!, rekao je zajedljivo kao i
ranije. Nije podigao glavu, jedva da je podigao i pogled, to je
njegove oi inilo jo izazovnijim i prezrivijim.
I da, i ne, rekao sam. Ako moemo da ieznemo na ovaj
nain, eleo bih da znam zato je to tako. Ono to se dogodi
jednom - moe se desiti i drugi put. Isto tako bih voleo da znam da
li smo mi zaista bogovi, a ako jesmo, kakve su nae obaveze prema
ljudima. Da li su Majka i Otac postojea bia, ili je to samo legenda?
Kako je sve ovo poelo? Naravno da bih sve to voleo da znam.
 Sasvim sluajno, rekao je.
Sasvim sluajno?!, nagnuo sam se napred. Pomislio sam da
sam pogreno uo.
Sve je poelo sasvim sluajno, rekao je hladno, odbojno, sa
jasnim stavom da je pitanje apsurdno. Pre etiri hiljade godina
dolo je do sluajnosti, koja je od tada obavijena magijom i
religijom.
Ti mi govori istinu, zar ne?
Zato ti ne bih govorio istinu? Zato bih te zatitio od istine?
Zato bih se uopte trudio da te laem? Ja ak ne znam ni ko si ti. I,
iskreno reeno, ba me briga.
Onda e mi objasniti ta misli pod tim da se sve desilo
sluajno!, zahtevao sam da mi kae.
Ne znam. Moda hou, a moda i neu. Vie sam kazao u
proteklih nekoliko minuta nego to sam rekao godinama unazad.
Pria o sluaju moda nije nita vie od mitova koji zabavljaju
druge. Ostali su uvek birali mitove. To je ono to ti zaista eli, zar
ne?
Njegov glas je postao snaniji dok se polako pridizao sa stolice,
kao da ga je sopstveni srditi zvuk terao da stane na noge.
Predanje o naem nastanku jednako je Postanju Jevreja,
Homerovim epovima, brbljarijama tvojih rimskih pesnika Ovidija i
Vergilija - toj velikoj bljeteoj zbrci simbola iz kojih bi trebalo da
je iznikao sm ivot. Pridigao se na noge. Skoro je vikao dok je
govorio. Njegovo crno elo bilo je ispresecano nabubrelim
venama, a ruku koju je drao na stolu stisnuo je u pesnicu. Ta
pripovest se nalazi u dokumentima u ovoj prostoriji, a u
fragmentima se nalazi u odama i u verskom pojanju. eli li da je
uje? U tome ima istine kao i u bilo emu drugom.
Kai mi ta eli, rekao sam. Pokuavao sam da ostanem
pribran. Jaina njegovog glasa povreivala je moje ui. Zauo sam i
neko komeanje u sobama oko nas. Ostala bia, kao ona isuena
nakaza koja me je dovela ovamo, unjala su se naokolo.
 Moe da pone, rekao sam kiselo, time to e mi rei zato
si doao k meni u moje odaje ovde u Aleksandriji. Ti si bio taj koji
me je doveo ovamo. Zato si to uradio? Da bi vikao na mene? Da bi
me kinjio zbog toga to te pitam kako je sve poelo?
Smiri se.
I ja bih to isto mogao tebi da kaem.
Pogledao je u mene, a onda je smireno spustio pogled i
nasmeio se. Otvorio je svoje dlanove u znak dobrodolice ili
davanja, a onda je slegnuo ramenima.
elim da mi pria o nesrei koja se dogodila, rekao sam.
Preklinjao bih te da mi to ispria da to ima svrhe. ta mogu da
uradim za tebe da bi mi to ispriao?
Njegovo lice je prolo kroz nekoliko neverovatnih promena.
Mogao sam da osetim njegove misli, ali nisam mogao da ih ujem.
Osetio sam neku vrstu bahatog humora. A kada je ponovo
progovorio, glas mu je bio zgusnut kao da je njime terao alost,
koja kao da ga je guila.
Pouj nau drevnu priu, rekao je. Dobrog boga Ozirisa,
prvog faraona Egipta, eonima pre otkria pisma, ubio je zloinac.
Kada je njegova ena Izis sakupila delove njegovog tela, postao je
besmrtan i nakon toga je vladao carstvom mrtvih. To je carstvo
meseca, noi, u kojem je on vladao, i njemu su bile prinoene rtve
u krvi, namenjene velikoj boginji, koje je on ispijao. Ali, svetenici
su pokuali da od njega ukradu tajnu besmrtnosti, tako da je vera
u njega postala tajna, a njegovi hramovi bili su poznati samo
onima koji su pripadali tom kultu, onima koji su ga titili od boga
sunca, koji je u svako doba mogao da potrai i svojim goruim
zracima uniti Ozirisa. Ali, mogue je nazreti istinu unutar
legende. Drevni kralj je otkrio neto - ili bolje reeno, postao je
rtva rune okolnosti - i pretvorio se u natprirodnog, sa moima
koje su mogle biti iskoriene za injenje neprocenjivog zla od
strane onih koji su ga okruivali, tako da je od toga stvorio veru,
elei da ih zadri u obavezama i svetkovini, traei nain da
ogranii Monu Krv samo na one koji e je koristiti u ime bele
magije i nieg drugog. I eto, otkud mi.
 A Majka i Otac jesu, zapravo, Izis i Oziris?
Da i ne. Oni su prvo dvoje. Izis i Oziris su imena koja su bila
koriena u mitovima koje su oni pripovedali, ili u staroj veri na
koju su se oni nadovezali.
A ta je sa nesreom? Kako je to otkriveno?
Gledao je u mene dugo, u tiini, a onda je ponovo seo, okrenuo
se na jednu stranu i poeo da zuri u prazno kao i pre.
A zato bih ti to rekao?, upitao je, ali je ovog puta postavio
pitanje sa nekim novim oseanjem, kao da je ovoga puta iskreno
upitao i kao da je sm sebi morao da odgovori. Zato bih bilo ta
morao da uradim? Ako se Majka i Otac nee podii iz peska da bi
se spasli pre nego to se sunce pojavi na horizontu, zato bih se
pomerio? Ili govorio? Ili nastavio da postojim? Ponovo je
pogledao u mene.
Da li se to desilo? Da li su Majka i Otac izali na sunce?
Bili su ostavljeni na suncu, dragi moj Marijuse, rekao je.
Zabezeknuo me je time to je znao moje ime. Bili su ostavljeni na
suncu. Majka i Otac se ne pomeraju po sopstvenom nahodenju,
sem ponekada - kad poele jedno drugom da apnu neto ili da
odgurnu one meu nama koji bi ponekad dolazili do njih ne bi li
okusili malo njihove lekovite krvi. Oni bi mogli sve nas koji smo
izgoreli da vrate u preanje stanje tako to bi nam dozvolili da
ispijemo njihovu lekovitu krv. Otac i Majka postoje ve etiri
hiljade godina, a naa krv postaje jaa sa svakim godinjim dobom,
sa svakom rtvom koju usmrtimo. Ona se snai ak i
izgladnjivanjem, jer kada se ono okona, sledi uivanje u novoj
snazi. Ali Otac i Majka ne mare za svoju decu. A sada se ini da ih
nije briga ni za njih same. Moda su nakon etiri hiljade noi
jednostavno poeleli da vide sunce!
Od kada su Grci doli u Egipat, od izopaenja drevne
umetnosti, oni nisu progovorili sa nama. Nisu dozvolili ak ni da
vidimo treptaj njihovog oka. A u ta se Egipat sad pretvorio ako ne
u rimski ambar? Kada Majka i Otac krenu da nas udare i oteraju od
svojih vena na vratu, oni su jaki kao samo gvoe i mogu nam
izlomiti sve kosti. A ako njima nije stalo, zato bi meni?
 Dugo sam ga prouavao.
Hoe da kae, upitao sam, da je to uzrok to su ostali
izgoreli? Zbog toga to su Otac i Majka ostavljeni na suncu?
Klimnuo je glavom.
Naa krv dolazi od njih!, rekao je. To je njihova krv. Linija
naslea je direktna i ono to se dogodi njima, pogodie i nas. Ako
oni izgore, izgoreemo i mi.
Mi smo povezani sa njima!, apnuo sam zaprepaeno.
Tano tako, dragi moj Marijuse, rekao je, posmatrajui me.
inilo mi se kao da je uivao u mom strahu. Zato su Majka i Otac i
uvani hiljadu godina, zato su im i dovoene rtve u rtvenom
obredu, zato im se i klanjamo. Ono to se dogodi njima, desie se i
nama.
Ko je to uradio? Ko ih je izveo na sunce?
Nasmejao se a da nije pustio ni glasa.
Onaj koji ih je uvao, rekao je, onaj koji vie to nije mogao da
izdri, onaj ija je ovo dunost bila i previe dugo, onaj koji nije
mogao da nagovori nikog drugog da preuzme njegov teret. Najzad
ih je, ridajui i drhui, ddveo na pustinjski pesak i ostavio ih kao
dva kipa.
Moja sudbina je, dakle, povezana sa svim tim, promumlao
sam.
Da. Vidi, ja mislim da onaj koji ih je uvao vie nije verovao u
to. Za njega je to, verovatno, postalo samo jedna drevna pria.
Povrh svega, klanjali smo im se, kao to sam ti ve rekao, verovali
smo u njih, kao to i smrtnici veruju u nas, i niko se nije usuivao
da ih povredi. Niko im nije primakao baklju kako bi video da li
nama ostalima to stvara bol. Ne. On nije verovao. Ostavio ih je u
pustinji. A te noi, kada je otvorio oi u svom kovegu i video sebe
u obliku izgorelog i neprepoznatljivog uasa, vritao je i vritao.
Ti si ih vratio pod zemlju.
Da.
I oni su zagaravljeni kao i ti...
 Ne. Zavrteo je glavom. Potamneli su u boju zlatne bronze,
kao meso koje se okree na ranju. Nita vie od toga. Divni su kao
i ranije, kao da je lepota postala deo njihovog naslea, kao da je
ona sastavni deo onoga to im je sueno da budu. Oni zure pred
sebe kao to su to oduvek i radili, ali oni vie ne pribliavaju jedno
drugom glave, vie ne pevue u ritmu meusobnih tajnih
razgovora, vie nam ne dozvoljavaju da pijemo njihovu krv. A
rtve koje im prinesemo - odbijaju da uzmu, sem ponekad, i to
samo u osami. Niko ne zna kada e piti, a kada nee.
Zavrteo sam glavom. Klatio sam se napred-nazad, sputene
glave, dok je svea titrala u mojoj ruci. Nisam znao ta bih rekao
na sve ovo, trebalo mi je vremena o svemu da promislim.
Pokazao mi je rukom da sednem na stolicu koja se nalazila sa
druge strane pisaeg stola, i ja, bez razmiljanja, to i uradih.
Zar nije bilo sueno da se to dogodi, Rimljanine?, upitao je.
Zar nije bilo sueno da se susretnu sa svojom smru u pesku, tihi,
mirni, kao kipovi odbaeni nakon to je grad opustoila osvajaka
vojska? Zar i nama nije sueno da umremo? Pogledaj Egipat. ta je
Egipat, ponovo te pitam, do obian rimski ambar? Zar njima nije
bilo sueno da tamo gore iz dana u dan, dok smo svi mi ostali
goreli kao zvezde irom sveta?
Gde se oni nalaze?, upitao sam.
Zato eli to da zna?, zareao je. Zato bih ti odao tu tajnu?
Oni ne mogu biti iseeni na delove, prejaki su za tako neto, no e
im jedva probiti kou. A opet, ako isee njih, isekao si i nas. Zapali
ih, zapalie i nas. to god oni uinili da oseamo, oni e osetiti
samo deli toga jer ih njihova starost titi. S druge strane, dovoljno
je samo da ih iznervira da bi svima nama doneo unitenje! ini mi
se da im krv uopte nije ni potrebna! Moda su njihovi umovi,
takoe, povezani sa naim. Moda alost koju oseamo, patnja,
uas zbog sudbine samog sveta - dopiru iz njihovih umova dok
spavaju zakljuani u svojim odajama! Ne. Ne mogu ti rei gde se
oni nalaze, zar ne? Sve dok ne budem doneo konanu odluku da
sam ravnoduan i da je dolo vreme da svi nestanemo.
Gde su oni?, ponovio sam pitanje.
 Zato ih ne bih potopio u dubinu mora?, upitao je. Sve dok ne
nastupi doba kada e ih sama zemlja izbaciti na vrhu velikog
talasa pravo pred sunce?
Nisam mu odgovorio. Posmatrao sam ga udei se njegovoj
uzbuenosti, razumevajui je i plaei je se u isto vreme.
Zato ih ne bih ukopao u utrobu zemlje, mislim na najmranije
dubine daleko ispod i najtananijeg zvuka ivota, i pustio ih da
tamo lee u tiini, bez obzira na to ta oni budu mislili ili oseali?
ta sam mogao da mu odgovorim? Posmatrao sam ga. Saekao
sam da se makar malo primiri. Pogledao je u mene i njegovo lice je
postalo spokojno, skoro puno poverenja.
Ispriaj mi kako su nastali Majka i Otac, rekao sam.
Zato?
Ti prokleto dobro zna zato. elim da znam! Zato si uopte i
dolazio u moju spavau sobu ako nisi imao nameru da mi to
kae?, ponovo sam ga pitao.
Pa ta ako jesam?, rekao je ogoreno. Pa ta ako sam
sopstvenim oima eleo da vidim Rimljanina? Mi emo umreti, a
umree i ti sa nama. Hteo sam da vidim nau magiju u novom
obliku. Ko danas veruje u nas? utokosi ratnici severnih uma?
Drevni, prastari Egipani u tajnim grobnicama ispod peska? Mi ne
ivimo u hramovima Grke i Rima. Nikada tu nismo ni iveli. A
opet, oni slave na mit, jedini mit, oni prizivaju imena Majke i
Oca...
Ba me briga, rekao sam. Zna da me nije briga. Mi smo
jednaki, ti i ja. Neu se vratiti u severne ume da bih stvorio rasu
bogova za te ljude! A ovde sam doao da bih saznao istinu i mora
mi je rei!
Dobro. Rei u ti da bi mogao da razume nitavnost svega
toga, da bi mogao da shvati muk Majke i Oca. Ali upamti moje
rei: ja mogu sve nas da unitim, ja mogu da sagorim i Majku i Oca
u vrelini penice! Ali, potedeemo sebe dugakih uvoda i
formalnog naina govora. Preskoiemo mitove koji su uniteni u
pesku onog dana kada je sunce obasjalo Majku i Oca. Ispriau ti
ta skrivaju svi ovi svici koje su nam ostavili Otac i Majka. Spusti
sveu i pouj me.

10

O no to iz svitaka moe saznati, rekao je, kada bi samo mogao

da ih deifruje, jeste to da su dva ljudska bia - Akaa i Enkil,
doli u Egipat iz neke druge, drevnije zemlje. To se dogodilo
mnogo pre nastanka prvog pisma, pre prvih piramida, kada su
Egipani jo uvek bili ljudoderi i hranili se telima svojih
neprijatelja.
Akaa i Enkil su usmerili ljude u potpuno drugom smeru,
daleko od ovih obiaja. Oni su bili vernici Dobre Majke Zemlje i
nauili su Egipane kako da poseju seme u Dobroj Majci i kako da
uzgajaju ivotinje radi mesa, mleka i koe.
Po svemu sudei, oni nisu sami poduavali ostale ovim
stvarima, ve su pre bili predvodnici ljudi koji su zajedno sa njima
doli iz jo drevnijih gradova, iji su nazivi sada izgubljeni pod
peskom Libana, a njihovi spomenici razbacani.
to god od toga bila istina, ovo dvoje su bili blagonakloni
vladari, kojima je najvanija bila dobrobit drugih, kao da je Dobra
Majka bila i Brina Majka, i kao da je elela da svi ljudi ive u miru;
i oni su odluivali o svim pitanjima pravde u zemlji koja se
stvarala.
Moda bi se i oni pretvorili u neki bezazleni mit da nije dolo
do komeanja u kui jednog kraljevog upravitelja kada je jedan
demon poeo, kao neki lakrdija, naokolo da razbacuje nametaj.
On je bio jedan od onih uobiajenih zloduha, od one vrste o
kojoj sluamo da postoje u svim zemljama i u svim vremenima. On
zbija zlobne ale sa onima koji ive na odreenom mestu u
odreenom vremenu. Taj moe ui i u telo nevinog ljudskog bia i
govoriti kroz njegova usta snanim glasom. On moe da uini da to
nevinace bljuje prostakluke i poziva na blud sve one oko sebe. Da
li su ti poznate takve stvari?
Klimnuo sam glavom. Rekao sam mu da se svuda mogu uti
takve prie. Smatra se da je jedan takav demon zaposeo izvesnu
vestalsku devicu u Rimu. Ona je nudila besramne predloge svima
oko sebe; lice bi joj postajalo ljubiasto od naprezanja, a zatim bi
padala u nesvest. Ali, demona su nekako oterali iz nje.
Mislio sam da je devojka jednostavno poludela, rekao sam.
Da je bila, da kaem, nedostojna poloaja vestalske device...
Naravno!, rekao je sa prizvukom ironije u glasu. I ja bih
pretpostavio isto, kao to bi to uinila i veina umnih ljudi koja
hode iznad nas ulicama Aleksandrije. A opet, takve prie nam
stalno dolaze i odlaze. Ako zbog nieg drugog, one su zanimljive
zbog toga to ni na koji nain nisu uticale na tok ljudske istorije.
Ovi demoni opsedaju samo odreena domainstva, odreene
ljude, a onda jednostavno nestanu u zaboravu i mi se ponovo
naemo tamo odakle smo i krenuli.
Tano tako, rekao sam.
Ali mora da razume da se sve ovo dogaalo u drevnom,
prastarom Egiptu. To je bilo doba kada su ljudi beali od groma i
kada su jeli tela mrtvih da bi prisvojili njihovu duu.
Shvatam, rekao sam.
Dobar bog Enkil je, naime, odluio da e se lino obratiti
demonu koji je uao u kuu njegovog upravitelja. To stvorenje
nije u harmoniji samo sa sobom, rekao je. Kraljevski arobnjaci su
ga, naravno, preklinjali da ih pusti da se sami pozabave time, da ih
pusti da sami oteraju demona. Ali, on je bio kralj koji bi uinio
dobro delo za bilo koga. Imao je viziju da sve stvari treba da budu
ujedinjene u dobru, da sve snage treba usmeriti na isti nebeski
put. Rekao je da e on razgovarati sa ovim demonom i da e
pokuati da zauzda njegovu mo - kako da kaem - za opte dobro.
Samo u sluaju da ne uspe, rekao je da e pristati da se demon
istera napolje.
I tako je otiao u kuu svog upravitelja, gde je nametaj bio
bacan na zidove, posue razbijano i gde se lupalo vratima. Poeo
je da razgovara sa demonom i pozvao ga da se i on obrati njemu.
Svi ostali su pobegli.
Celu jednu no proveo je u zaposednutoj kue i imao je tota
neverovatnog da saopti.
Ovi demoni su bezumni i detinjasti, saoptio je svojim
arobnjacima, ali sam prouio njihovo ponaanje i na osnovu svih
dokaza doao sam do zakljuka ta je to to ih ini gnevnima. Oni
su pomahnitali to nemaju tela, to ne mogu da oseaju kao to mi
oseamo. Oni ine da nevini vrite gadosti zato to su obiaji
ljubavi i strasti neto o emu oni nita ne znaju. Oni mogu da
upravljaju pojedinim delovima ljudskog tela, ali ih ne mogu u
potpunosti nastaniti, i tako da su oni opsednuti mesom koje ne
mogu osvojiti. Svojim bledim moima oni ine da se predmeti
pomeraju i da se njihove rtve izvru i skau. Ta enja za telesnim
oblikom jeste izvor njihove srdbe, pokazatelj patnje koja ih
opseda.
Sa ovim pobonim reima na usnama, pripremio se da se
zakljua u zaposednute odaje kako bi spoznao jo. Ali, ovoga puta
se izmeu njega i njegove namere ispreila njegova ena. Ona nije
htela da mu dozvoli da ostane sa demonima.
Mora se pogledati u ogledalo, rekla mu je. Neverovatno je
koliko je ostario u tih nekoliko sati koliko je proveo sm u kui sa
demonima.
Poto njoj nije polo za rukom da promeni njegovo miljenje,
odluila je da se i ona sa njim zakljua. Svi oni koji su stajali izvan
kue zauli su bacanje i razbijanje predmeta i uplaili su se da bi
mogli da uju i sopstvenog kralja i kraljicu kako vrite ili
mahnitaju glasovima duhova. Buka koja je dopirala iz kue bila je
jeziva. Na zidovima su se pojavile pukotine.
Svi su pobegli, kao i ranije, osim jedne male grupe
zainteresovanih mukaraca. Oni su, naime, od samog poetka
vladavine ovog kralja bili njegovi neprijatelji. To su bili oni drevni
ratnici koji su predvodili Egipane u vojnim pohodima za ljudskim
mesom. Bilo im je dosta kraljeve dobrote, Dobre Majke,
poljoprivrede i tome slinih stvari, a ovu sablasnu avanturu nisu
videli samo kao jo jednu kraljevu ispraznu budalatinu, ve kao
sjajnu okolnost koja im je ila na ruku.
Kada je pala no, oni su se uunjali u zaposednutu kuu. Nisu
se plaili duhova, kao to strah nisu oseali ni pljakai grobova
koji su pustoili grobnice faraona. Oni veruju, ali ne dovoljno da bi
to spreilo njihovu pohlepu.
Kada su ugledali Enkila i Akau usred prostorije u kojoj je
letelo na sijaset predmeta, napali su ih. Kralja su vie puta
proburazili bodeom, kao to su i vai rimski senatori usmrtili
Cezara. Na isti nain ubili su i jedinog svedoka - njegovu enu.
Kralj je tada uzviknuo:
Ne! Zar ne vidite ta ste uinili? Dali ste duhovima priliku da
uu u telo! Vi ste njima otvorili moje telo! Zar ne vidite?
Ljudi se tada razbeae sigurni u kraljevu i kraljiinu smrt.
Kraljica je bila na kolenima; ljuljukala je muevljevu glavu u
rukama, dok su oboje krvarili iz nebrojenih rana.
Zaverenici su uzbunili narod. Da li su svi znali da su kralja
usmrtili duhovi? Trebalo je da prepusti duhove svojim
arobnjacima, to bi uradio svaki drugi kralj. Nosei baklje, svi
upadoe u zaposednutu kuu, koja je najedared postala potpuno
tiha.
Zaverenici su terali arobnjake da uu, ali oni su bili
prestravljeni.
Onda emo mi ui unutra da vidimo ta se dogodilo, rekoe
zlotvori i otvorie irom vrata.
A tamo - stajae kralj i kraljica; zurili su mirno u zaverenike.
Sve njihove rane bile su zaceljene. Oi su im se sijale nekim
jezivim sjajem, njihova koa je imala izvestan beli odsjaj, dok im je
kosa bila velianstveno blistava. Izali su iz kue, a zaverenici su
pobegli uasnuti. Otpustili su sve ljude i svetenike i vratili se sami
u palatu.
Iako se nikome nisu poverili, znali su ta im se dogodilo.
U njihova tela je kroz rane uao demon u trenutku kada se
smrtni ivot spremao da iezne. U stvari, krv je bila ta u koju je
demon prodreo u tom trenutku sumraka kada se srce skoro
zaustavilo. Moda je u pitanju bila supstanca koju je oduvek traio
u svom besu, supstanca koju je pokuavao svojim lakrdijama da
izmami iz svojih rtava, ali mu nikada nije polazilo za rukom da
nanese dovoljan broj rana pre nego to bi njegova rtva izdahnula.
Ali, sada se nalazio u krvi, a ta krv nije bila samo demonska, niti
samo kraljeva i kraljiina, ve smea ljudskog i demonskog, to je
bila jedna sasvim druga stvar.
Sve to je ostalo od kralja i kraljice bilo je ono to je ta krv
mogla da oivi, da napuni i da zato na to polae pravo. Njihova tela
su za sve ostalo bila mrtva. Ali krv je kuljala srcem, koom i
mozgom, tako da je inteligencija kralja i kraljice ostala kakva je i
neko bila. Njihove due, ako moemo tako da se izrazimo,
nastavile su da prebivaju u ovim delovima tela, ali zato - ne
moemo da znamo. Iako demonska krv nije imala sopstveni um,
niti svoju linost, koje bi kralj i kraljica mogli da spoznaju,
svejedno je pojaavala snagu njihovih umova, kao i linosti, s
obzirom na to da je kuljala kroz organe koji su proizvodili misli.
Ojaala je i njihove sposobnosti svojim isto duhovnim moima,
tako da su kralj i kraljica mogli da uju misli smrtnika, da osete i
razumeju stvari koje smrtnici nisu mogli.
Sve u svemu, demon je dao, ali i uzeo, tako da su kralj i kraljica
sada bili Nove Tvorevine. Vie nisu mogli da jedu hranu, da rastu,
da umru, nisu mogli ni decu da imaju, ali, s druge strane, mogli su
da oseaju takvom snagom da ih je ona uasnula. A demon je
dobio ono to je sve vreme i prieljkivao: telo u kojem bi iveo,
mogunost opstanka u svetu, kao i sredstvo putem kojeg e
oseati.
Ali onda je usledilo jo uasnije otkrie: da bi njihovo telo
nastavilo da ivi, moralo se hraniti krvlju. Sve to je ono moglo da
iskoristi bilo je upravo ono od ega je bilo i stvoreno: krv. Unesite
u njega krv, dajte mu jo krvi, a on e je rasporediti po svojim
udovima i tako uivati u velianstvenim senzacijama. To telo se
nikako nije moglo zasititi krvlju.
 I da, najvea od svih senzacija bilo je ispijanje, tokom kojeg se
telo obnavljalo, hranilo, uveavalo. U trenutku ispijanja telo je
moglo da oseti smrt rtve, taj tren u kojem je ono tako snano
isisavalo krv iz rtve da je njeno srce prestajalo da kuca.
Demon je zaposeo kralja i kraljicu. Oni su postali Ispijai krvi.
A da li ih je demon bio svestan, nikada neemo saznati. Ali, kralj i
kraljica su znali da poseduju demona i da ga se ne mogu otarasiti;
znali su da bi umrli ako bi im to i polo za rukom, jer su njihova
tela ve bila mrtva. Odmah su nauili da ova mrtva tela, koja se u
potpunosti pokreu pomou demonskog fluida, nisu mogla da
izdre vatru ili sunevu svetlost. S jedne strane, oni su bili nalik
krhkim belim cvetovima koji bi se osuili na dnevnoj pustinjskoj
vrelini. S druge strane, inilo se da je krv u njima tako lako
isparljiva, da bi prokljuala ukoliko bi se ugrejala i da bi samim
tim unitila tkivo kroz koje je proticala.
Ve je reeno da su u ta veoma davna vremena, na samom
zaetku, oni bili nesposobni da podnesu bilo kakvu jau svetlost,
da je ak i oblinja vatra mogla da uini da koa pone da im se
dimi.
U svakom sluaju, sada su pripadali novom poretku postojanja,
njihove misli su bile neto potpuno novo, a oni su pokuali da
shvate ono to su videli, da razumeju sklonosti koje su ih muile u
ovom novom stanju.
Sva otkria nisu zabeleena. Nema nieg zapisanog, kao ni
usmene tradicije o tome kada su prvi put odluili da prenesu na
drugoga svoju krv, ni kada su ustanovili na koji nain to mora biti
uinjeno - da rtva mora biti isuena do trenutka kada nastupi
sumrak nadolazee smrti, jer u suprotnom demonska krv koja joj
je data nee moi da se odri.
Ono to smo saznali iz usmenih predanja jeste to da su kralj i
kraljica pokuali da zataje ono to im se dogodilo i da je njihovo
potpuno povlaenje tokom dana podstaklo sumnju. Nisu vie
mogli da prisustvuju svojim nekadanjim verskim dunostima u
zemlji.
 I tako se dogodilo da su, ak i pre nego to su doneli jasne
odluke, morali da ohrabre narod da se klanja Dobroj Majci pod
svetlou meseca.
Ali sebe nisu mogli da zatite od zaverenika, koji jo uvek nisu
mogli da razumeju njihov oporavak i koji su ponovo kovali plan
kako da ih se otarase. I pored svih predostronosti, dolo je do
napada, ali se snaga kralja i kraljice za zaverenike pokazala
nepremostivom, te ovi postae jo uplaeniji injenicom da su i
one rane koje su uspeli da im zadaju udnovato i trenutno bile
zaleene. Jedna kraljeva ruka je bila odseena, ali ju je on ponovo
namestio u rame, te ona oive, a zaverenici pobegoe.
Zbog tih napada i borbi, tajna je procurila ne samo do kraljevih
neprijatelja ve i do svetenika.
Posle toga vie niko nije eleo da uniti kralja i kraljicu; sada
su eleli da ih uhvate, zatvore, uzmu njihovu krv i da tako prisvoje
njihovu tajnu besmrtnosti. Ali njihovi najraniji pokuaji bili su
bezuspeni.
Ispijai krvi nisu bili dovoljno blizu smrti; postali su hibridna
stvorenja - polubogovi i poluljudi - a iezavali su na najjezovitije
naine. Neki su, meutim, uspevali da opstanu. Moda su prvo
praznili svoje vene. To nije zabeleeno. Kasnije se ovo pokazalo
kao efikasan nain da se ukrade krv.
Moda su Majka i Otac sami odluili da stvore nove. Moda su
usled usamljenosti i straha odluili da prenesu tajnu onima koji su
bili srani, onima u koje su mogli da imaju poverenje. Ali, ni to
zasigurno ne znamo. Kakav god da je bio sluaj, Ispijai krvi su
bivali stvoreni, a nain na koji je to raeno najzad je bio saznat.
U svicima je zapisano da su Majka i Otac teili da pobede svoju
zlu kob. Pokuali su da pronau neku svrhu u onome to se
dogodilo i verovali su u to da su njihove uzviene moi morale da
slue nekom dobru. Dobra Majka je dozvolila da se ovo desi, zar
ne?
Morali su da posvete i prikriju ono to je na misteriozan nain
bilo uinjeno; znali su da e u suprotnom Egipat postati zemlja
rase demona-krvopija i da e oni podeliti svet na one koji ispijaju
krv i na one koji su odgajani da je pruaju. Bila bi to tiranija koju
bi, kada bi se jednom uspostavila, ovek teko okonao
sopstvenim snagama.
Tako su, dakle, dobri kralj i kraljica izabrali put obreda, mira. U
sebi su videli prizore nestajueg i rastueg meseca, a u ispijanju
krvi inkarniranog boga koji u sebe prima rtvu koja mu je
podarena. Svoje uzviene moi koristili su da proriu, predskazuju
i sude. Videli su sebe kao istinske primaoce krvi u ime boje, koji
e u suprotnom pogaziti oltar. Okruili su se simbolima i
misterijama za koje nije bilo dozvoljeno da postanu znani svima i
sklonili su se od pogleda smrtnika u hramove, u kojima su ih
oboavali oni koji su im i donosili krv. Na sebe su preuzeli
najprimerenije rtve, one koje su se oduvek podavale u ime
plodnosti zemlje. Krv nevinih, stranaca i zloinaca bivala je
ispijena u ime Majke i Dobra.
Ponovo su oiveli priu o Ozirisu, delom inspirisanu njihovim
uasnim patnjama - napad zaverenika, njihov oporavak i njihova
potreba da obitavaju u carstvu mraka, u svetu izvan ivota,
nemogunost da hode bilo kuda po suncu. Sve su ovo nakalemili
na drevne prie o bogovima koji su doiveli svoje uspone i padove
u svojoj ljubavi prema Dobroj Majci, na prie koje su ve postojale
u zemlji iz koje su i doli.
I tako su ove prie stigle do nas; one se proirie i van tajnih
mesta u kojima su Majka i Otac bili oboavani i u kojima su
boravili oni koji su Roeni u Krvi.
Oni su ve bili stari kada je prvi faraon napravio prvu
piramidu. U najstarijim tekstovima se pominju tu i tamo, i to na
tajanstven nain.
Na stotine drugih bogova vladalo je Egiptom, kao to su vladali
i u svim drugim zemljama. Ali klanjanje Majci i Ocu, kao i Onima
Koji Ispijaju Krv, opstalo je na jedan tajanstven i moan nain; bio
je to kult kojem su se oboavaoci klanjali u nadi da e uti neme
glasove bogova, da e sanjati njihove snove.
Nama nije reeno ko su bili prvi novonastali koje su stvorili
Majka i Otac. Samo nam je poznato to da su oni proirili ovu veru
na ostrva velikog mora, u zemlje dve reke, kao i irom severnih
uma, i da je u svim hramovima gde je bog meseca vladao on
ispijao rtvenu krv i koristio svoje moi da prodre u srca ljudi. U
vremenu izmeu dve svetkovine prinoenja rtve, u izgladnelosti,
boji um je mogao da napusti njegovo telo; mogao je da putuje
nebesima, mogao je da naui na hiljade novih stvari. Oni smrtnici
dobroga i istog srca mogli su da dou u hram i uju glas boga, a i
on je mogao da uje njih.
AIi, ak i pre mog vremena, pre hiljadu godina, sve je ovo bila
jedna drevna i nepovezana pria. Bogovi meseca su vladali
Egiptom moda i tri hiljade godina. A ta vera je bivala napadana,
ponovo i ponovo.
Kada se egipatsko svetenstvo okrenulo bogu sunca, Amonu
Rau, otvorili su kripte boga meseca i pustili da ga sunce spri do
pepela. Mnogi od nae vrste bili su uniteni. Isto se dogodilo i kada
su prvi varvarski ratnici ujahali u Grku i otvorili svetilita i
unitili ono to nisu razumeli.
Sada na mestu gde smo mi vladali vlada brbljivo Delfijsko
proroite, a kipovi stoje na mestima gde smo mi nekada boravili.
Nai poslednji sati otkucavaju u severnim umama, odakle i sm
dolazi, meu onima koji jo uvek natapaju oltare krvlju zloinaca,
kao i u malim egipatskim selima, gde jedan ili dva svetenika brinu
o bogu u kripti i doputaju vernicima da mu prinose zloince jer
nevine ne mogu dovesti s obzirom na to da bi to izazvalo sumnju.
to se tie zloinaca i stranaca, njih uvek ima u izobilju. I u
dunglama Afrike, kraj ruevina drevnih gradova koje vie niko ne
pamti - i tamo nas, takoe, jo uvek potuju.
Ali naom istorijom dominiraju prie o huljama - Ispijaima
Krvi, koji se ne obraaju nijednoj boginji da ih vodi, ve i dalje
koriste svoje moi onako kako im se prohte.
Oni ive u Rimu, Atini, u svim gradovima carstva; oni ne ele
da se povinuju nikakvim zakonima dobra i zla, ve svoje moi
koriste kako im se efne.
Oni su umrli uasnom smru u vrelini i plamenu, na isti nain
kao i bogovi u gaju i svetilitima, a ako su neki i preiveli,
verovatno ne mogu ni da pojme zato su bili izloeni ubitanom
plamenu, niti kako se to dogodilo da su Majka i Otac bili izloeni
sunevim zracima.

Prestao je da pria.
ekao je moju reakciju. U biblioteci je bilo posve tiho, a ako su
se ostali i unjali iza zidova, vie ih nisam mogao uti.
Ja ne verujem ni u jednu re od svega toga to sam uo, rekao
sam mu.
Trenutak samo zurio je u mene, nemo i zapanjeno, a onda je
poeo grohotom da se smeje.
U besu napustih biblioteku i krenuh kroz odaje hrama, pa
nagore kroz tunel, pa izaoh na ulicu.

11

O vakav postupak da tako iznenada i demonstrativno odem -

nije mi ba bio svojstven. Tako neto nikada nisam uradio dok
sam bio smrtnik. Ali, kao to sam ve rekao, nalazio sam se na ivici
ludila, onog prvog ludila koje mnogi od nas iskuse, a naroito oni
koji su nasilno stvoreni.
Vratio sam se u svoju malu kuu u blizini Aleksandrijske
biblioteke i legao na krevet, ali nisam mogao tek tako da zaspim i
pobegnem od svega.
Kakve budalatine, promumlao sam sam sebi.
Ali, sve to sam vie razmiljao o toj prii, sve je vie imala
smisla. Smisleno je bilo to da me je neto u mojoj krvi gonilo da
pijem jo, da je to izotravalo moja ula i oseanja, da je to bilo ono
to je odravalo moje telo - bila je to sada samo imitacija ljudskog
tela - koje je funkcionisalo i onda kada je trebalo da okona svoje
bitisanje. Imalo je smisla i to da ta stvar nije imala sopstveni um,
ve je bilo rei o moi, o jednoj sloenoj snazi koja eli da ivi
samostalno.
Razumljivo je bilo i to da smo svi mi moda bili povezani sa
Majkom i Ocem jer je itava stvar bila duhovne prirode, nije bilo
telesnih granica sem onih koje su postavljala individualna tela u
kojima je ono vladalo. Ova stvar je bila kao loza, a mi ostali smo
bili cvetovi, ratrkani preko silnih razdaljina, a spojeni
ispreplitanim viticama koje su se razgranavale po celom svetu.
To je i bio razlog to smo se mi, bogovi, tako dobro meusobno
uli, to je i odgovor na to kako sam mogao da znam da su ostali bili
u Aleksandriji ak i pre nego to su me prizvali. Zato su i mogli da
dou, pronau me u mojoj kui i odvedu me do tajnih vrata.
Dobro. Moda je sve to i bilo istina. I sve se to dogodilo sasvim
sluajno - ovo spajanje neimenovane sile sa ljudskim telom i
umom kako bi se stvorila Nova Tvorevina, kao to se Stariji
izrazio.
Svejedno, nije mi se dopadalo.
Pobunio sam se protiv svega toga jer ako sam ve neto bio,
onda je to bilo da sam postojao kao individua, kao odreeno bie,
kao bie sa jakim oseajem za sopstvena prava i privilegije. Nisam
mogao da shvatim da sam bio domain otuenom entitetu. Jo
uvek sam bio Marijus, bez obzira na to ta se sa mnom zbilo.
Napokon sam ostao sa samo jednom jedinom milju: ako sam i
bio povezan sa tom Majkom i tim Ocem, onda ih moram videti i
moram znati da su bezbedni. Ne bih mogao da ivim sa milju da
bih mogao da umrem u svakom datom trenutku na raun neke
alhemije koju ne mogu ni da kontroliem, ni da razumem.
Ali, nisam se vratio u podzemni hram. Sledeih nekoliko noi
proveo sam gostei se krvlju sve dok moje oajne misli nisu u njoj
bile utopljene. A onda sam u ranim jutarnjim asovima bazao
Aleksandrijskom bibliotekom i itao, kao to sam to uvek i radio.

Jedan deo ludila rastoio se u meni. Prestao sam da eznem za

svojom smrtnom porodicom. Prestao sam da se ljutim na ono
prokleto stvorenje u podrumskom hramu i poeo sam vie da
razmiljam o novoj snazi koju sam posedovao. iveu vekovima i
znau odgovore na pitanja svih vrsta. Biu neprekidna svest o
stvarima kako vreme bude prolazilo! I sve dok budem usmrivao
samo zloince, moi u da izdrim svoju e prema krvi; u stvari,
gostiu se njome. A kada doe taj trenutak, stvoriu sebi pratioce
koji e se odrati.
ta mi je sada valjalo initi? Trebalo je da odem do Starijeg i
saznam gde je sakrio Majku i Oca. Morao sam da ih vidim
sopstvenim oima i uradim ono to je Stariji pretio da e uraditi -
da ih ukopam tako duboko u zemlju da ih nijedan smrtnik ne moe
pronai i izloiti svetlu.
Bilo je lako o svemu tome razmiljati, lako je bilo zamiljati ih
tako stavljene na sigurno.
Pete noi nakon to sam napustio Starijeg - sve ove misli imale
su dovoljno vremena da se razviju - leao sam i odmarao se u
spavaoj sobi. Lampe su odailjale svoju svetlost kroz zavese na
krevetu. U toj blagoj zlatnoj svetlosti, dok sam oslukivao zvuke
usnule Aleksandrije, skliznuo sam u plitke i svetlucave matarije.
Razoaran to se nisam vratio, pitao sam se da li e Stariji ponovo
doi k meni; kako mi je ta misao dola k svesti, shvatih da neko
ponovo stoji na vratima.
Neko me je posmatrao. Mogao sam to da osetim. Da bih video tu
osobu, trebalo je samo da okrenem glavu. Tada u stei prevlast
nad Starijim. Rei u mu: Tako dakle, izaao si iz svoje
usamljenosti, otreznio si se od iluzija i sada eli da mi ispria jo,
zar ne? Zato se ne vrati nazad, ne sedne u tiini i tako nastavi
da povreuje svoje sablasne drugove, bratstvo pepela?
Naravno da mu tako neto nikada ne bih rekao. Ali se nisam
libio toga da razmiljam na taj nain i dozvolio sam mu - ako je on
bio taj koji je stajao na vratima - da uje moje misli.
Onaj koji je tamo stajao nije otiao.
Polako sam usmerio svoj pogled prema vratima i ugledah jednu
enu kako stoji tamo. Ali to nije bila samo neka obina ena, ve
prekrasna Egipanka sa koom boje bronze, divno okiena i
odevena kao drevne kraljice u kvalitetetni nabrani lan; kosa joj je
sezala do ramena i bila je ispresecana zlatnim nitima. Iz nje je
izbijala ogromna snaga; oseao sam njeno nemo zapovedniko
prisustvo, koje kao da je ispunilo ovu malu i beznaajnu sobu.
Pridigao sam se i povukao zavese, a lampe se u sobi ugasie. U
mraku sam video kako se iz njih die dim, sivi uperci dima su kao
zmijice gmizali prema stropu, a zatim iezavali. Jo uvek je stajala
tamo, a svetlost koja je dopirala spolja ocrtavala je njeno
bezizraajno lice, svetlucala na nakitu oko njenog vrata i na
njenim velikim, bademastim oima. Bezglasno je rekla:
Marijuse, odvedi nas iz Egipta.
A zatim je nestala.
Moja srce je nekontrolisano tutnjalo. Otiao sam do vrta da je
potraim. Preskoio sam preko zida i zaustavio se na praznoj
nekaldrmisanoj ulici; oslukivao sam.
Poeo sam da trim prema starom delu grada gde sam
pronaao tajna vrata. Imao sam na umu da uem u podzemni
hram, da pronaem Starijeg, da mu kaem da mora da me odvede
k njoj, da sam je video, da se pokrenula, da je progovorila, da je
dola k meni! Bio sam u bunilu, ali kada sam stigao do vrata, znao
sam da ne moram da siem. Znao sam da je dovoljno samo da
izaem iz grada na pesak da bih je pronaao. Ve me je vodila ka
mestu gde se nalazila.
Tokom sata koji je usledio prisetio sam se snage i brzine koje
sam iskusio u umama Galije, kao da ih od tada nisam koristio.
Izaao sam iz grada, tamo gde su zvezde bile jedino svetlo. Hodao
sve dok nisam stigao do razruenog hrama, gde sam poeo da
kopam po pesku. Taj posao bi inae iziskivao celu jednu grupu
smrtnika i nekoliko sati kopanja, ali ja brzo pronaoh vrata. Polo
mi je za rukom da ih podignem, to smrtnici ne bi mogli da urade.
Spiralne stepenice i hodnici koje sam pratio nisu bili osvetljeni.
Proklinjao sam sebe to nisam poneo sveu, to sam bio tako
ispunjen zanosom kada sam je ugledao da sam potrao za njom
kao da sam bio zaljubljen.
 Pomozi mi, Akaa, apnuo sam. Ispruio sam ruke ispred sebe
i pokuao da potisnem smrtniki strah od mraka, u kojem sam bio
slep kao bilo koji obian ovek.
Moje su ruke napipale neto vrsto. Zastao sam, hvatajui dah i
pokuavajui da samog sebe zauzdam. Moje ruke su se zatim
pomicale po tom neem i osetile su neto to se pod prstima inilo
kao grudi, ramena i ruke ljudskog kipa. Ali to nije bio nikakav kip,
ta stvar je bila napravljena od neega to je bilo gipkije od kamena.
A kada su moje ruke pronale lice, usne su se pokazale mekim od
ostatka tela, pa sam se povukao nazad.
Mogao sam da ujem kako mi lupa srce. Osetio sam i sramotu
zbog sopstvenog kukaviluka. Nisam se usudio da izgovorim ime
Akaa. Znao sam da je stvar koju sam dotaknuo imala obris
mukarca. Bio je to Enkil.
Zatvorivi oi, pokuao sam da se sredim i napravim neki plan
koji nije podrazumevao ideju da se okrenem i pobegnem kao neki
ludak, ali tada sam zauo suv, praskavi zvuk i osetio vatru.
Kada sam otvorio oi, ugledao sam bljeteu baklju na zidu iza
njega. Njegovi tamni obrisi ukazali su se preda mnom; njegove oi
sa tamnim zenicama, koje su plivale u potmuloj sivoj svetlosti,
pokretale su se dok su gledale u mene bez pitanja. Osim toga, bio
je beivotan. Ruke su mu bile sputene niz telo. Bio je ukraen kao
i ona; na sebi je nosio velianstvenu odedu faraona, a kosa mu je,
kao i njena, bila protkana zlatnim nitima. Koa mu je posvuda bila
bronzane boje, kao to je bila i njena. Potamnela, kao to je rekao
Stariji. U toj svojoj mirnoi, dok je nepomino stajao zurei u
mene, on je predstavljao inkarnaciju opasnosti.
U praznoj odaji iza njega, na kamenoj polici, sedela je ona; glava
joj je bila pomalo iskrivljena, ruke su joj mlitavo visile, kao da je
bila neko odbaeno beivotno telo. Njena odea i njena stopala,
kao i njene sandale, bili su umrljani peskom. Zurila je u prazno.
Bio je to savreni stav smrti.
A on mi je kao kamena straa kraljevske grobnice prepreio put
ka njoj.
 Ni od jednog od njih nisam uo nita vie nego to si uo i ti
kada sam te odveo dole u odaju, ovde na ostrvu. Tada sam
pomislio da u nestati bez traga od silnog straha koji me je
obuzeo.
Meutim, na njenim stopalima se nalazio pesak, kao i na njenoj
odei. Ona je dola k meni! Jeste!
Ali, neko je uao u hodnik za mnom. Neko se gegao du
hodnika, a kada sam se okrenuo, ugledao sam jednog od izgorelih -
liio je na obian kostur. Desni su mu bile crne i mogle su da se
vide, a onjaci su mu se usecali u sjajnu crnu kou njegove donje
usne.
Zasoptao sam kada sam ugledao njegove koate udove,
njegova raskreena stopala, kada sam video kako se njegove ruke
klate sa svakim novim korakom. S mukom nam se pribliavao, i
inilo mi se kao da me i ne vidi. Podigao je ruke i gurnuo Enkila.
Ne, ne, vratite se nazad u odaju!, apnuo je promuklim
glasom. Ne, ne!
Svaka re koju bi izgovorio kao da mu je oduzimala i ono malo
snage koju je posedovao. Svojim osuenim rukama je gurao kip.
Nije ga mogao pokrenuti.
Pomozi mi!, rekao mi je. Oni su se pomerili. Zato su se
pomerili? Nateraj ih da se vrate. to se dalje pomaknu, bie ih tee
vratiti.
Zurio sam u Enkila i osetio uas koji si i ti iskusio kada si
ugledao ovaj kip koji je iznutra iv i koji se na prvi pogled ini
nesposobnim ili neradim da se pokrene. I dok sam posmatrao tu
scenu, ona je postajala sve jezivija jer je zacrnjena utvara sada
vritala i grebala Enkila, ne mogavi da mu nanese nikakve ozlede.
Sm prizor kako se ovaj stvor koji je trebalo da bude mrtav,
iznuruje, kao i prizor onog drugog koji je savreno podseao na
boga dok je onako velianstveno stajao tamo - bilo je vie nego to
sam mogao da podnesem.
Pomozi mi!, rekao je stvor. Vrati ga nazad u odaju. Vrati ih
tamo gde moraju ostati.
 Kako sam to mogao uraditi? Kako sam mogao da dotaknem
rukama ovo bie? Kako sam zamiljao da ga gurnem tamo gde nije
eleo da bude?
Sve e sa njima biti u redu samo ako mi pomogne, rekao je
onaj stvor. Bie zajedno u miru. Gurni ga. Uradi to. Gurni! O
pogledaj nju! a se to dogodilo sa njom?Vidi.
Do avola, u redu!, apnuh i, obuzet sramotom, pokuah to da
uradim.
Ponovo sam spustio ruke na Enkila i pogurao ga, ali je bilo
nemogue pomeriti ga. Moja snaga u ovom sluaju nije bila ni od
kakve pomoi, a onaj izgoreli postao je jo ivaniji, s obzirom na
to da ni njegovo benjenje, kao ni gurkanje, nije davalo nikakve
rezultate.
A onda je zasoptao, zacvokotao i zabacio svoje koate ruke u
vazduh i izmakao se unazad.
ta je to s tobom?, rekao sam, pokuavajui da ne vrisnem i
pobegnem, ali sam ubrzo shvatio o emu se radi.
Akaa se pojavila iza Enkila. Stajala je odmah iza njega i gledala
u mene preko njegovog ramena, dok je svojim prstima obuhvatila
njegovu miiavu ruku. Njene su oi bile prazne u svoj svojoj
blistavoj lepoti. Ona je uinila da se i on pomeri, i sada se pred
nama odigravao neverovatan prizor u kojem su ovo dvoje hodali
po sopstvenoj volji; on je polako prilazio, stopala su mu se jedva
uzdizala od poda; titio ju je svojim telom. Videle su se samo njene
ruke, njen vrh glave i njene oi.
Trepnuo sam pokuavajui da razbistrim glavu.
Ponovo su sedeli na kamenoj polici, zajedno; zauzeli su istu
pozu u kojoj si ih video i veeras u podzemnoj grobnici na ovom
ostrvu.
Izgoreli stvor je skoro kolabirao. Spustio se na kolena, a meni
nije morao da objanjava zato je to uradio. On ih je mnogo puta
pronalazio u razliitim pozama, ali nikada nije bio svedok njihovih
pokreta. I nikada je nije video ovakvu, ovakvu kakva je nekada
bila.
 udeo sam da saznam zato je sada bila kao nekada. Dola je k
meni. Ali, u jednom datom trenutku moj ponos i moja veselost
popustili su pod pritiskom onoga to je moralo biti
sveproimajue strahopotovanje, a najzad i alost.
Poeo sam da plaem. Poeo sam nezaustavljivo da plaem, kao
da nisam plakao od kada sam sa starim bogom bio u gaju i od kada
je nastupila moja smrt, a ova kletva, ova svetlosna i mona kletva -
spustila se na mene. Plakao sam kao to si i ti plakao kada si ih
prvi put ugledao. Plakao sam zbog njihove ukruenosti i
izoptenosti i zbog ovog uasnog malog mesta, u kojem su zurili u
nitavnost ispred sebe i u kojem su sedeli u mraku, dok je Egipat
iznad njih umirao.
Boginja, majka, stvor, ta god da je bila, bezuman, nemi ili
bespomoan predak bilo je ono to me je posmatralo. To sigurno
nije bila nikakva iluzija. Njene velike i vlane oi sa gustim crnim
trepavicama bile su prikovane za mene. A onda se ponovo zauo
njen glas, ali ovoga puta nije posedovao ni deli prethodne snage,
bila je to samo misao, bez rei, u mojoj glavi.
Odvedi nas iz Egipta, Marijuse. Stariji ima nameru da nas uniti.
uvaj nas, Marijuse. Ili emo ovde ieznuti.
Da li oni ele krv?, zacvileo je izgoreli. Da li su se pomerili
zato to ele rtve?, preklinjao je osueni.
Idi i dovedi im rtve, rekao sam.
Ne mogu sada. Nemam snage. A ni oni nee da mi daju malo
svoje lekovite krvi. Kada bi mi samo dali nekoliko kapi, moje
izgorelo telo bi se moda oporavilo, moja krv bi se obnovila, a tada
bih mogao da im donesem uzviene rtve...
U ovom njegovom malom govoru bilo je neeg neiskrenog, jer
oni vie nisu eleli uzviene rtve.
Pokuaj ponovo da popije njihovu krv, rekao sam, a to je bilo
uasno sebino od mene. Samo sam eleo da vidim ta e se
dogoditi.
Ali na moju sramotu, on im je priao, presamien i uplakan,
molei ih da mu daju svoju monu krv, svoju drevnu krv, da bi
njegove opekotine to bre zarasle. Govorio je da je nevin, da ih
nije on ostavio na pesku, da je to uradio Stariji.
Molim vas, molim vas, preklinjao ih je da mu dopuste da pije
sa izvora.
A onda ga je spopala neuvena glad. Grei se, iskezio je onjake
kao kobra i bacio se napred, izbaenih crnih kandi, na Enkilov
vrat.
Enkilova ruka se podigla, kao to je Stariji i rekao da hoe, i
odbacila izgorelog preko odaje, pre nego to se vratio na svoje
mesto.
Izgoreli je ridao, a ja sam se stideo jo vie. Izgoreli je bio i
suvie slab da ulovi rtve ili da ih prinese. A ja sam ga nagovarao
da pokua to da uradi samo da bih gledao. Tmurnost ovog mesta,
ljunkoviti pesak na podu, praznina prostora, smrad baklje i
grozan prizor izgorelog koji se previjao i plakao - sve je to bilo
neopisivo obeshrabrujue.
Onda pij od mene, rekao sam, zadrhtavi pred prizorom koji
je predstavljao: onjaci su mu ponovo bili iskeeni, a ruke spreme
da me zgrabe.
Ali, to je bilo najmanje to sam mogao da uradim ne bih li mu
pomogao.

12

im sam zavrio sa tim stvorom, naredio sam mu da ne puta

nikoga u grobnicu. Kako e mu, do avola, poi za rukom da
sprei bilo koga da ue - nisam mogao ni da zamislim, ali sam mu
rekao da je to veoma vano, i pourih dalje.
Otiao sam u Aleksandriju i provalio u radnju koja je prodavala
antikvitete. Ukrao sam dva lepo oslikana i pozlaena sanduka za
mumije, uzeo veliku koliinu lana za uvijanje, a onda se vratio u
pustinjsku kriptu.
 Hrabrost i strah su se u meni borili za prevlast.
Kao to se esto i deava kada damo ili uzmemo krv od nae
vrste, video sam stvari, sanjao o njima kada mi je izgoreli zario
zube u grlo. Ono to sam video i sanjao moralo je da ima veze sa
Egiptom, sa istorijom Egipta, sa injenicom da je za etiri hiljade
godina ta zemlja doivela neznatne promene u pogledu jezika,
vere ili umetnosti. Ovo je bio prvi put da sam to razumeo, to je
kod mene izazvalo beskrajno saoseanje sa Majkom i Ocem,
relikvijama ove zemlje, kao to su to i same piramide bile. To je
uvealo moju radoznalost i uinilo da ona postane bliska
privrenosti.
Meutim, da budem potpuno iskren, ukrao bih Majku i Oca
samo da bih preiveo.
Ovo novo saznanje, novonastala zanesenost - nadahnjivala me
je da pridem Akai i Enkilu i da ih smestim u sanduke napravljene
za mumije; veoma dobro sam znao da e Akaa to dozvoliti i da je
dovoljan jedan Enkilov udarac da mi lobanja bude razbijena.
Ali, Enkil se prepustio, kao i Akaa. Dozvolili su mi da ih umotan
u lan, da napravim od njih mumije, da ih smestim u glatke drvene
kovege koji su bili oslikani licima ljudi, beskrajnim uputstvima
namenjenim mrtvima, koja su bila ispisana hijeroglifima, i da ih
onda odnesem u Aleksandriju, to sam i uinio.
Ostavio sam utvaru u uasnom stanju uznemirenosti dok sam
odlazio nosei po koveg za mumije ispod svake ruke.
Kada sam stigao do grada, iznajmio sam nosae da pristojno
ponesu ove kovege do moje kue, kao to i dolikuje, a onda sam
ih ukopao duboko u zemlju u vrtu; sve vreme glasno sam
objanjavao Akai i Enkilu da je njihov boravak u zemlji samo
privremen.
Bio sam u uasnom strahu da ih ostavim same sledee noi.
Lovio sam i ubijao samo nekoliko metara od kapije vrta. Zatim
sam poslao robove da kupe konje i jedna zaprena kola i da se
pripreme za put du obale; nameravao sam da odem sve do
Antiohije, koja se nalazi na reci Oront; to je grad koji sam
poznavao i voleo; oseao sam da u u njemu biti bezbedan.
 Kao to sam i strahovao, Stariji se uskoro pojavio. U stvari, ja
sam ga ekao sedei u senovitoj spavaoj sobi na svom krevetu
kao Rimljanin, sa jednom lampom kraj sebe i starom kopijom neke
rimske pesme u ruci. Brinuo sam se da ne oseti mesto gde se
Akaa i Enkil nalaze, te sam namerno zamiljao lane slike - da
sam ih zatvorio u velikoj piramidi.
Jo uvek sam sanjao san o Egiptu koji mi je doao od izgorelog:
zemlja u kojoj su zakoni i verovanja ostali isti due nego to se to
moe i zamisliti, zemlja koja je znala za slikovno pismo, piramide i
mitove o Ozirisu i Izis jo dok je Grka bila u mraku, a Rim nije ni
postojao. Video sam reku Nil kako plavi njegove obale. Video sam
sa obe strane planine kako stvaraju dolinu. Video sam vreme na
jedan posve drugaiji nain. A nije to bio samo san izgorelog - to je
bilo sve to sam ikada video ili znao o Egiptu, oseaj da su stvari tu
poinjale, to sam saznao iz knjiga mnogo pre nego to sam postao
dete Majke i Oca, dete onih koje sam sada imao nameru da
povedem sa sobom.
Zato misli da bi ih poverili ba tebi?, rekao je Stariji odmah
poto se pojavio na vratima.
Izgledao je ogromno dok se, opasan samo kratkim lanenim
kiltom oko bokova, etao po mojoj sobi. Svetlo lampe obasjavalo je
njegovu elavu glavu, okruglo lice i izbeene oi.
Kako se usuuje da uzme Majku i Oca! ta si uradio sa
njima?, rekao je.
Ti si bio taj koji ih je izloio suncu, odgovorio sam. Ti si hteo
da ih uniti. Ti si bio taj koji nije verovao u drevnu priu. Ti si bio
uvar Majke i Oca. Sve vreme si me obmanjivao. Ti si doneo smrt
naoj vrsti s jedne strane sveta na drugi. Ti. I lagao si me.
Bio je zateen. Smatrao je da sam bio neopisivo drzak i
nemogu. Pa, i ja sam imao takvo miljenje o sebi. Pa ta? On je
imao mo da me spali do pepela, ali samo ako i kada spali Majku i
Oca. Ali ona je dola k meni! K meni!
Nisam znao ta e se dogoditi!, rekao je sada, nabreklih vena
na elu, koje su tutnjale, i stisnutih pesnica. Izgledao je kao veliki
elavi Nubijac dok je pokuavao da me zastrai. Kunem ti se svim
svetim da nisam znao. Ti ne moe ni da zamisli ta to znai
uvati ih, brinuti se o njima iz godine u godinu, iz decenije u
deceniju, iz veka u vek, i znati da oni mogu da govore, da mogu da
se pomere, a da nee to da urade!
Nije mi ga bilo ao, niti sam se, zbog onog to mi je izjavio,
saoseao sa njim. On je bio samo jedna zagonetna figura koja je
pozirala u samom sreditu ove male sobe u Aleksandriji, sprdajui
se sa nezamislivim patnjama. Kako sam mogao da saoseam sa
njim?
Ja sam ih nasledio, rekao je. Oni su dati meni! ta sam mogao
da uradim?, zahtevao je da zna. Ja moram da se borim sa
njihovim kanjavanjem u tiini, sa njihovim odbijanjem da vode
svoje pleme koje su poslali u svet. A emu ova njihova utnja?
Osveta, kaem ti. Osveta nad nama. Ali za ta? Ima li nekog ivog
ko moe da se seti ta je sve bilo pre hiljadu godina? Nema. Ko
moe da shvati sve ove stvari? Drevni bogovi nestaju pod suncem,
u vatri, ili se susreu sa istrebljenjem kroz nasilje, ili se ukopavaju
u najdublju utrobu zemlje da se nikada vie ne podignu. Ali Majka i
Otac uvek opstaju i ne govore. Zato se sami ne ukopaju tamo gde
im nita i niko ne moe nauditi? Zato samo zure i sluaju, zato
odbijaju da govore? Enkil se pomera, udara i obara svoje
neprijatelje kao da je oivljeni kameni kolos samo kada neko
pokua da mu oduzme Akau. Kaem ti - kada sam ih ostavio na
pesku, nisu ni pokuali da se spasu! Ostali su da stoje i zure u reku
dok sam ja beao!
Ti si to uradio samo da vidi ta e se dogoditi, da li e ih to
naterati da se pomere!
To sam uradio samo da bih se oslobodio, da bih im rekao: neu
vas vie uvati, pomerite se, progovorite, da bih video da li je
drevna pria istinita, jer ako jeste, neka onda svi izgorimo u
plamenu.
Bio je potpuno iscrpljen. Najzad je nemonim glasom rekao:
Ti ne moe uzeti Majku i Oca. Kako si samo i mogao da
pomisli da u ti tako neto dozvoliti! Tebi, koji moda nee
doiveti da vidi kraj ni ovom veku, tebi koji bei od dunosti
gaja. Ti, zapravo, i ne zna ta su Majka i Otac. Od mene si uo vie
od jedne lai.
Imam neto da ti kaem, rekao sam. Ti si sada zaista
slobodan. Ti zna da mi nismo bogovi, ali mi nismo ni ljudi. Mi ne
sluimo Majci Zemlji jer se ne hranimo njenim plodovima i mi se
ne sputamo prirodno u njen zagrljaj. Mi nismo njeni. Ja naputam
Egipat bez bilo kakvih obaveza prema tebi i vodim ih sa sobom jer
su me oni zamolili da to uradim. Ja ih neu muiti, kao ni sebe,
kako ne bismo bili uniteni.
Ponovo je bio zateen. Kako su me oni to zamolili? Ali, nije
mogao da nae prave rei kojima bi se izrazio. Bio je veoma besan,
odjedared tako ispunjen prezirom i i tako prepun mranih i
gnevnih tajni da ga nisam mogao ni pogledati. Bio je obrazovan
kao i ja, ali je on znao i neke stvari o naim moima o kojima ja
nisam mogao ni da sanjam. Ja nikada nisam ubio oveka dok sam
bio smrtan. Nisam znao kako da ubijem bilo koje ivo bie, osim u
razdiruoj i nemilosrdnoj potrebi za krvlju.
On je znao kako da koristi svoju natprirodnu snagu. Zatvorio je
oi u proreze, dok mu se telo ukrutilo. Iz njega je zraila opasnost.
Priao mi je, a njegove namere su ga pretekle. U istom trenutku
sam ustao sa kaua i pokuao da se odbranim od njegovih
udaraca. epao me je za grlo i odbacio na kameni zid tako snano
da su se kosti u mom ramenu i desnoj ruci polomile. U trenutku
neverovatnog bola, znao sam da e mi razbiti glavu o kamen i
polomiti sve udove, a zatim me politi uljem iz lampe i zapaliti.
Nestau iz njegove line venosti kao da nikada nisam znao ove
tajne ili se usudio da se nametnem.
Borio sam se kao nikada do tada. Ali, moja povreena ruka bila
je plima bola, a njegova snaga je za mene bila isto ono to je i moja
za tebe. Ali umesto da grebem njegove ruke, koje su me stezale
oko vrata, umesto da sam pokuao da oslobodim guu, to bi bilo
sasvim prirodno, nabio sam svoje paleve u njegove oi. Iako mi je
ruka pucala od bola, iskoristio sam svu svoju snagu da mu oi
nabijem duboko u lobanju.
 Pustio me je i zaurlao. Krv je curila niz njegovo lice. Projurio
sam pored njega i odjurio prema vratima vrta. Jo uvek nisam
mogao da diem od povreda na grlu. Dok sam pridravao svoju
ruku koja je visila, video sam krajikom oka neke stvari koje su me
zbunjivale. Velika zemljana praina dizala se iz vrta, a vazduh je
bio gust kao dim. Udario sam u dovratak i izgubio ravnoteu, kao
da me je nekakav vetar poljuljao, a osvrnuvi se, video sam ga
kako ponovo nasre; oi su mu se jo uvek sijale, ali ovog puta iz
dubine njegove glave. Proklinjao me je na egipatskom. Govorio mi
je da bi trebalo da budem poslat u pakao sa demonima, neoplakan.
A onda se njegovo lice zamrzlo u masku straha. U momentu je
stao; izgledao je skoro smeno od silne zaplaenosti.
Onda sam ugledao ono to je on video - Akainu figuru, koja je
prola sa moje desne strane. Lanena tkanina u koju je bila
umotana njena glava sada je bila iscepana, a i ruke su joj bile
slobodne. Bila je prekrivena peanom zemljom. Njene oi
posedovale su isti onaj bezizraajan izgled koje su uvek i imale.
Polako se ustremila na njega. Pribliavala mu se sve vie, a on nije
mogao ni da se pomeri, a kamoli da pobegne.
Spustivi se na kolena, brbljao je neto na egipatskom, prvo
nekim zabezeknutim tonom, a onda onim koji je bio ispunjen
nesuvislim strahom. Ona mu se, meutim, i dalje pribliavala,
ostavljajui tragove u pesku, dok se tkanina u koju je bila umotana
sve bre odmotavala sa nje sa svakim usporenim i klizeim
pokretom koji bi napravila. Okrenuo se i bacio na zemlju sa
ispruenim rukama. Poeo je da puzi. Kao da ga je ona nekom
nevidljivom silom spreavala da se pridigne na noge. Siguran sam
da je tako neto i radila jer je naposletku leao niice; laktovi su
mu trali i nije mogao da se pomeri.
Tiho i polako zakoraila je na unutranju stranu njegovog
desnog kolena, drobei ga svojim stopalom, dok je krv ikljala
ispod njene pete. Svojim sledeim korakom spljotila je njegovu
karlicu; rikao je kao ranjena zver. Krv je lila iz raskomadanih
delova njegovog tela. Tada je usledio njen sledei korak - spustila
je jedno stopalo na njegovo rame, a drugo na njegovu glavu, koja
se rasprila kao ir pod njenom teinom. Rika je minula. Krv je
liptala iz svih njegovih telesnih ostataka dok su se izvijali.
Okrenuvi se, video sam da na njenom licu nije bilo promena,
niega to bi ukazalo na ono to mu se dogodilo. Bila je
ravnoduna i prema usamljenom i uasnutom svedoku koji se
skvrio uza zid. Hodala je napred-nazad po njegovim ostacima,
istim onim usporenim i lakim korakom. U potpunosti je
razmrskala i poslednji deli njegovog tela.
Ono to je od njega ostalo nije imalo ni obris oveka, ve je bilo
samo krvlju natopljena smea mesa na podu, a opet, ona je
svetlucala, kipela; inilo se kao da prvo bubri, a onda da se opet
smanjuje, kao da je u njoj jo uvek bilo nekog ivota.
Bio sam uasnut jer sam znao da u toj krvi ima ivota, da je ovo
moda ono to predstavlja besmrtnost.
Ali ona se zaustavila, okrenula se ulevo tako lagano da se inilo
kao da se kip svezan lancima okree. Podigla je ruku, a lampa koja
se nalazila pokraj kaua prvo se podigla u vazduh, a zatim je pala
na krvavu masu; plamen je brzo palio ulje koje se prosipalo.
Topio se kao mast dok je plamen plesao sa jednog kraja tamne
mase na drugi. inilo se kao da krv potpiruje vatru. Dim je bio
otar od mirisa ulja.
Bio sam na kolenima, a glavu sam oslonio na jednu stranu
dovratka. Bio sam blii gubljenju svesti od oka nego ikada pre.
Posmatrao sam kako dogoreva ni u ta. Posmatrao sam i nju. Samo
je stajala, izvan plamena. Njeno bronzano lice nije odavalo ni
najmanji znak svesti, pobede ili volje.
Zadrao sam dah, iekujui da e skrenuti pogled ka meni. Ali,
nije to uradila. Kako se trenutak produavao, a vatra zamirala,
shvatio sam da je prestala da se pomera. Vratila se u stanje
potpune tiine i smiraja, to su svi ostali ve nauili da oekuju.
Soba je sada bila mrana. Vatra se ugasila. Smrad izgorelog ulja
stvarao mi je muninu. Izgledala je kao egipatski duh u svojim
iscepanim zavojima, onako mirna pred svetlucavim eravicama
usred pozlaenog kunog nametaja koji se presijavao na svetlosti
neba i imao, i pored sve rimske umenosti u izradi, samo malo
slinosti sa detaljno i delikatno izraenim nametajem kraljevskih
grobnica.
Pridigao sam se, a bol u mom ramenu i ruci me je probadao.
Mogao sam da osetim kako je krv pokuljala da zalei ozlede, ali
one su bile ozbiljne. Nisam znao koliko u ih dugo imati.
Znao sam, naravno, da bi gutljaj njene krv pospeio zarastanje,
da bi moda ono bilo i trenutno i da bismo tada mogli da krenemo
iz Aleksandrije na svoje putovanje ve noas. Mogao sam da je
odvedem daleko, daleko iz Egipta.
Tada shvatih da je ona bila ta koja mi je to govorila. Te daleke i
udaljene rei bile su udahnute u mene na neki ulan nain.
Odgovorio sam joj:
Proputovao sam svet i znam na koja bezbedna mesta treba da te
odvedem.
A moda su ovi dijalozi, zapravo, bili neto to sam sm
govorio. A i nean, enjiv oseaj ljubavi prema njoj je mogao da
bude isto tako neto to sam ja proizvodio. Poeo sam potpuno da
ludim jer sam znao da se ova nona mora nikada, nikada nee
okonati, osim u vatri kao to je bila ova. Nikakva prirodna starost
ili smrt nee umiriti moje strahove i ublaiti moj bol, kao to sam
nekada oekivao da hoe.
To vie nije bilo vano. Ono to je postalo bitno bilo je to da sam
bio sm sa njom i da je ona mogla, dok je stajala u tom mraku, da
bude i ljudska ena, mlada boginja-ena puna vitalnosti, ideja,
snova i lepih pria.
Primakao sam joj se blie i uinilo mi se kao da je ba ona to
prihvatljivo i savitljivo stvorenje; neko znanje o njoj bilo je u meni,
ekalo je da ga zapamtim, ekalo je da mu se radujem. Ipak, plaio
sam se. I meni je mogla da uradio ono to je uinila Starijem. Ali, to
ne bi imalo smisla. Ona to nee uiniti. Ja sam sada bio njen
zatitnik. Ona nikada nee dozvoliti da me iko povredi. Ne. To je
trebalo da shvatim. Pribliavao sam joj se sve vie, sve dok moja
usta nisu bila gotovo na njenom bronzanom grlu. Odluka je pala
kada sam osetio vrst i hladan pritisak njene ruke na svom
potiljku.
 13

N eu ni da pokuavam da ti opiem taj uitak. Poznat ti je.

Spoznao si to o emu ti sada priam kada si uzeo Magnusovu
krv. Osetio si to i kada sam ti ja dao svoju krv u Kairu. Ta spoznaja
te obuzima svaki put kada usmrti. I razumee kada ti kaem da
je to bilo to, samo hiljadu puta vee.
Nisam nita ni video, ni uo, ni osetio - sem apsolutne sree,
potpunog zadovoljstva.
Nalazio sam se, naime, na nekim drugim mestima, u nekim
drugaijim sobama iz davnina, glasovi su govorili i bitke su bile
izgubljene. Neko je plakao u oajanju. Neko je vritao rei jezikom
koji sam i znao i nisam znao:
Ne razumem. Ne razumem.
Otvorila se velika mrana rupa i tada je usledio poziv da
ponem da padam, i padam, a onda je ona uzdahnula i rekla:
Vie ne mogu da se borim.
Tada sam se probudio i shvatio da leim na svom kauu. Ona se
nalazila na sredini sobe, nepokretna kao i ranije. Bila je kasna no i
Aleksandrija je mrmorila u snu svuda oko nas.
Spoznao sam mnoge nove stvari.
Spoznao sam toliko toga da bi mi trebali sati, ako ne i noi da
bih to sve nauio da mi je kojim sluajem sve to bilo poverljivo
saopteno smrtnikim reima. Nisam imao nikakvu predstavu o
tome koliko je vremena prolo.
Saznao sam da su se pre nekoliko hiljada godina odigrale velike
bitke meu Ispijaima Krvi i da su mnogi od njih nakon prvog
stvaranja postali nemilosrdni i podli donosioci smrti. Za razliku od
dobroudnih ljubavnika Dobre Majke, koja se izgladnjivala da bi
potom ispijala krv svojih obrednih rtava, oni su predstavljali
anele smrti, koji su se ustremljivali na bilo koju rlvu, u bilo koje
vreme, veliajui svoje ubeenje da oni predstavljaju deo ritma
svih stvari, u kojem nijedan individualni ljudski ivot nije ni od
kakve vanosti, gde su smrt i ivot isto - a da njima pripada patnja
i istrebljenje, i to onako kako oni zamiljaju da ih udele.
Ovi uasni bogovi imali su svoje odane sledbenike meu
smrtnicima, ljudske robove koji su im donosili rtve i koji su se
plaili trenutka kada e moda i sami pasti kao rtve bojeg hira.
Bogovi ove vrste vladali su drevnim Vavilonom, Asirijom, davno
zaboravljenim gradovima daleke Indije, kao i u zemljama ija
imena nisam mogao ni da razumem.
ak i sada, dok sam mirno sedeo i bio zaprepaen ovim
prizorima, shvatio sam da su ovi bogovi postali deo orijentalnog
sveta, koji je bio tako stran rimskom, u kojem sam bio roen. Oni
su bili deo sveta Persijanaca, iji su ljudi bili ponizni robovi svoga
kralja, dok su Grci, koji su se borili protiv njih, bili slobodni ljudi.
Bez obzira na nau okrutnost i nae ispade, ak je i
najsiromaniji seljak imao neku vrednosti za nas. ivot je imao
vrednost. A smrt, smrt je jednostavno bila kraj ivota, neto sa
ime se trebalo suoiti hrabro, ve kada nije bilo nijednog drugog
asnog izbora. Za nas smrt nije predstavljala neku veliinu. U
stvari, mislim da smrt za nas nije predstavljala apsolutno nita.
Sigurno da se to stanje nije moglo uporediti sa ivotom.
Iako mi je ove bogove, u svoj njihovoj veliini i misteriji, otkrila
Akaa, meni su se inili zastraujuim. Nisam mogao ni tada, kao
ni sada, da im se priklonim. Znao sam da filozofije koje su dolazile
od njih ili koje su ih opravdavale nikada nee moi da opravdaju
moja ubistva, ili da mi prue utehu kao Ispijau Krvi. Smrtan ili
besmrtan, ja sam bio Zapadnjak. I sviale su mi se ideje Zapada. I
trebalo bi da se uvek oseam krivim zbog onoga to sam radio.
I pored svega toga, uvideo sam mo tih bogova, njihovu
neuporedivu divotu. Oni su uivali u slobodi koju ja nikada neu
upoznati. Shvatio sam i njihov prezir prema svima onima koji su ih
izazivali. Video sam ih kako u panteonima drugih zemalja na
glavama nose svoje sjajne krune.
Video sam ih kako dolaze u Egipat ne bi li ukrali izvornu i
svemonu krv Oca i Majke, kao i da se pobrinu da se Otac i Majka
ne unite u vatri kako time ne bi bila okonana vladavina ovih
mranih i uasnih bogova, zbog kojih su svi dobri bogovi morali
biti uniteni.
Video sam Majku i Oca zatoene. Video sam ih okruene
blokovima od diorita i granita zazidanih tik kraj njihovih tela u
podzemnoj grobnici, tako da su im bili slobodni samo vratovi i
glave. Ovako su mrani bogovi mogli da hrane Majku i Oca
ljudskom krvlju, kojoj nisu mogli da odole, ali i da iz njihovih
vratova uzimaju monu krv, naravno, protiv njihove volje. Svi
mrani bogovi dolazili su da piju sa ovog najdrevnijeg izvora.
Otac i Majka su vritali od muke. Preklinjali su da ih oslobode.
Ali to nita nije znailo mranim bogovima, koji su uivali u
njihovoj agoniji, koji su se opijali njome kao to bi se opijali i
ljudskom krvlju. Mrani bogovi nosili su ljudske lobanje okaene o
pojas; odea im je bila obojena ljudskom krvlju. Majka i Otac
odbijali su rtvovane, ali time su samo uveavali svoju
bespomonost. Nisu hteli da uzmu jedinu stvar koja bi im moda
podarila snagu da pomere kamenje i da utiu na stvari svojim
mislima.
Bez obzira na sve, njihova mo se uveavala.
Godine i godine provedene u ovim mukama, ratovi meu
bogovima, borbe izmeu sekti onih koji su se drali ivota i onih
drugih koji su tovali smrt.
Bezbrojne godine prohujae dok, najzad, Majka i Otac ne
zautae. Nije vie bilo ni onih koji bi se prisetili vremena kada su
oni preklinjali, borili se ili govorili. Dolo je i doba kada se niko
nije mogao setiti ni onoga koji je zatoio Majku i Oca, ili razloga
zbog kojeg Majka i Otac nikada ne smeju biti puteni. Neki ak nisu
verovali ni u to da su Majka i Otac zaista bili oni izvorni, kao ni u to
da e njihovo rtvovanje bilo kome nauditi. Bila je to samo drevna
pria.
Za sve to vreme Egipat je nastavio da biva Egipat, a njegova
religija, neoskrnavljena spolja, najzad se uputila u pravcu
verovanja u svest, u sud nakon smrti svakog bia, bilo da su ona
bila bogata ili siromana, u veru u dobrotu na zemlji i ivot posle
smrti.
 A onda je usledila no kada su Majka i Otac bili pronaeni
osloboeni svog zatoenitva, a oni koji su ih uvali shvatie da
niko osim njih samih nije mogao da pomeri te gromade kamenja. U
tiini, njihova se snaga uveala do nezamislivih razmera. I pored
toga, i dalje su bili nepomini kao kipovi; grlili su se u sreditu
prljave i zamraene odaje u kojoj su vekovima bili zatoeni. Bili su
svetlucavi i goli jer je sva njihova odea ve odavno istrulila.
Ako i kada bi ispijali krv rtava koje bi im bile ponuene,
pomicali bi se tromo kao gmizavci usred zime. inilo se kao da je
vreme za njih poprimilo neko posve drugaije znaenje - godine su
za njih predstavljale noi, a vekovi godine.
Drevna religija je bila snanija nego ikada, i nije bila ni
istonjaka ni zapadnjaka. Ispijai krvi su opstali kao dobri
simboli, svetli prizori ivota na drugom svetu, u kojemu mogu da
uivaju i due najbednijih Egipana.
U ova kasnija vremena rtvovani su im samo zloinci. Na ovaj
nain su bogovi odagnavali zlo od ljudi, titili ih, nemi boji glas
teio je nemone, govorio im je istine koje je spoznao u periodu
svog izgladnjivanja: da je svet ispunjen trajnom lepotom i da
nijedna dua koja ovde prebiva nikada nije u potpunosti sama.
Majka i Otac bili su uvani u najdivnijem od svih hramova, gde
su im dolazili svi bogovi i, sa njihovim doputenjem, uzimali
kapljice te njihove dragocene krvi.
Ali, onda je poelo da se dogaa nemogue. Egipat je doiveo
svoj pad. Stvari za koje se smatralo da su nepromenljive sada su
bile na granici da se u potpunosti izmene. Pristigao je Aleksandar,
dinastija Ptolomeja je bila na vlasti, doplovili su Cezar i Antonije -
svi su oni bili surovi i udni uesnici drame koja je,
najjednostavnije reeno, bila Kraj Svega Ovoga.
Najzad je nastupio mrani i cinini Stariji, onaj zlobni i
razoarani koji je Majku i Oca izloio suncu.

Pridigao sam se sa kaua i stao usred ove sobe u Aleksandriji;

posmatrao sam nepokretnu i zureu figuru Akae, dok se
zaprljana tkanina koja je visila sa nje inila kao uvreda. Moja se
glava njihala u taktu drevne poezije. Bio sam preplavljen ljubavlju.
U mom telu vie nije bilo bola nastalog u bici sa Starijim. Kosti
su bile vraene u preanje stanje. Spustio sam se na kolena i
poljubio prste desne Akaine ruke, koja je visila pored njenog tela.
Pogledao sam gore u nju i video da gleda dole u mene; glava joj je
bila iskoena, a njenim licem zavladao je neki udesan izraz; inio
se tako proienim u svojoj patnji, kao i srea koju tek to sam
spoznao. Zatim se njena glava, veoma polako, neverovatno
usporeno, vratila u svoj prvobitni stav zurenja ispred sebe, i ja
sam u tom trenutku znao da sam video i saznao stvari koje Stariji
nikada nije imao prilike da iskusi.
Poto sam njeno telo ponovo uvio u tkaninu, naao sam se u
transu. Vie nego ikada oseao sam da sam ovlaen da se
pobrinem za nju i Enkila. Uasna smrt Starijeg pojavlivala mi se
pred oima svake sekunde, dok mi je krv koju mi je pruila
poveavala razdraganost, kao i fiziku snagu.
Dok sam se pripremao da napustim Aleksandriju,
pretpostavljam da sam sanjao o tome kako budim Enkila i Akau,
kako e u narednim godinama oni povratiti svoju vitalnost, koja
im je ukradena, i kako emo jedni drugo spoznati na takve intimne
i neverovatne naine da e ovi snovi o znanju i iskustvu, koji su mi
bili predoeni krvlju, izbledeti nakon novih i jo udesnijih znanja.
Moji su se robovi odavno vratili sa konjima, kolima, kamenim
sarkofazima, lancima i bravama, jer sam im rekao da to nabave za
nao putovanje. ekali su izvan zidina vrta.
Smestio sam sanduke za mumije u kojima su bili Majka i Otac u
sarkofage, zatim sam ih stavio jedan kraj drugog na kolica,
zakatanio ih bravama i lancima i prekrio ih tekim ebadima, te
krenusmo. Uputili smo se ka vratima podzemnog bojeg hrama na
putu do gradskih kapija.
Kada sam stigao do vrata, otro sam naloio svojim slugama da
glasno viu ako se bilo ko priblii, a onda sam uzeo konu vreu i
spustio se dole u hram. Krenuo sam u biblioteku Starijeg, gde sam
vreu napunio svim svicima koje sam mogao da pronaem. Sa
ovog mesta ukrao sam sve rukopise koji su mogli da se ponesu.
Poeleo sam da mogu da ponesem i ono ispisano po zidovima.
Bilo je tu i drugih stvorenja u odaji, ali su bili i suvie uasnuti
da izau na videlo. Naravno da su znali da sam ukrao Majku i Oca,
a verovatno su znali i za smrt Starijeg.
To me se uopte nije ticalo. Odlazio sam iz drevnog Egipta, a sa
sobom sam nosio izvor svih moi. Osim toga, bio sam mlad,
budalast i zanesen.

Kada sam najzad dospeo u Antiohiju - u divan i udesan grad

koji se nalazi na reci Oront i koji se takmiio sa Rimom po broju
stanovnika i bogatstvu - proitao sam ove drevne papiruse; u
njima se govorilo o svim stvarima o kojim mi je Akaa priala.
Ona i Enkil dobili su prvu od mnogih kapela koje sam kasnije
sagradio za njih svuda po Aziji i Evropi. Oni su znali da u zauvek
voditi brigu o njima, a ja sam, s druge strane, znao da oni nee
dozvoliti da mi se bilo ta dogodi.
Mnogo vekova nakon toga, kada su me u Veneciji Deca mraka
izloila vatri, bio sam i suvie udaljen od Akae da bi mi priskoila
u pomo, u suprotnom, ona bi dola. Kada sam se domogao
utoita, spoznavi i suvie dobro agoniju kroz koju su spaljeni
bogovi proli, pio sam njenu krv sve dok se nisam zaleio.
Ali kada je nastupio kraj prvog veka koliko sam brinuo o njima
u Antiohiji, poeo sam da oajavam da se nee nikada povratiti u
ivot, kao to je i bio sluaj. Tiina i ukruenost je bila skoro
neprestana, kao i sada. Tokom svih ovih silnih godina, drastine
promene desile su se samo na njihovoj koi, koja se polako
oporavljala od sunevih opekotina sve dok nije ponovo bila kao
alabastar.
Ali kada sam sve to shvatio, ve sam uveliko bio zaokupljen
posmatranjem i uestvovanjem u deavanjima grada, kao i
promenama koje je vreme donosilo. Bio sam ludo zaljubljen u
divnu brinetu, grku kurtizanu po imenu Pandora. Ona je imala
najdivnije ruke koje sam ikada video kod nekog ljudskog bia, a
znala je i ta sam od prvog trenutka kada me je ugledala. ekala je
povoljnu priliku, pravi trenutak, opinjavala me i zaslepljivala sve
dok nisam bio potpuno spreman da je preobratim magijom. Njoj je
bilo dozvoljeno da ispije Akainu krv, te je postala jedna od
najmonijih natprirodnih stvorenja koje sam ikada upoznao. Dve
stotine godina sam iveo sa Pandorom, borio se zajedno sa njom i
voleo je. Ali to je jedna druga pria.
Imam na milione pria koje bih mogao da ispripovedam o
vekovima koje sam od onda proiveo, o mojim putovanjima iz
Antiohije u Carigrad, zatim nazad u Aleksandriju, pa dalje u Indiju,
potom u Italiju, a onda iz Venecije u otre i hladne brdovite
predele kotske, da bi se potom skrasio na ovom ostrvu u
Egejskom moru, gde se sada nalazimo.
Mogao bih ti priati o majunim promena koje su se odigrale
kod Akae i Enkila tokom svih ovih godina, o zauujuim
stvarima koje oni rade, o misterijama koje e ostati nerasvetljene.
Moda u ti jedne noi u dalekoj budunosti, kada mi se bude
vratio, ispriati i o drugim besmrtnicima koje sam poznavao, o
onima koje su, kao i mene, stvorili poslednji bogovi, koji su iveli u
razliitim zemljama - neki od njih su bili podanici same Majke, dok
su drugi bili verni jezivim bogovima Istoka.
Mogu ti ispriati kako je Mael, moj jadni druidski svetenik, na
kraju i sam ispio krv ranjenog boga i kako je samo u jednom trenu
izgubio svu veru u drevnu religiju, postavi izdrljiv besmrtni
nitkov, kao i bilo ko od nas. Mogao bih ti izloiti kako su se legende
o Onima Koji Moraju Biti Sauvani irile svetom. I o vremenima
kada su drugi besmrtnici pokuali da mi ih oduzmu, iz prostog
ponosa ili obinih unititeljskih poriva, elei da stave taku na
nae celokupno postojanje.
Priau ti i o svojoj usamljenosti, o drugima koje sam stvorio i o
nainu na koji su okonali. O tome kako sam se zakopao u zemlju
sa Onima Koji Moraju Biti Sauvani i kako sam se ponovo podigao
zahvaljujui njihovoj krvi - da bih proiveo nekoliko smrtnih
ivota pre nego to sam se ponovo ukopao. Ispriau ti i o svim
drugim zaista venim biima koje sam povremeno sretao. O tome
kako sam poslednji put video Pandoru u gradu Drezdenu u
drutvu monog i opakog vampira iz Indije, kako smo so posvaali
i rastali, kako sam i suvie kasno saznao za njeno pismo u kojem
me je molila da se sastanem sa njom u Moskvi, jedno turo pisanije
koje jo palo i zavuklo se u jednoj pretrpanoj potanskoj vrei. Tu je
i previe stvari, i suvie pria, pria sa poukama, ali i bez njih...
Ali, ispriao sam ti ono najvanije - kako sam dospeo u posed
Onih Koji Moraju Biti Sauvani, i ko mi zaista jesmo.
Ono to je sada od najveeg znaaja jeste da razume sledee:
Poto je dolo do pada Rimskog carstva, uzdigli su se hriani,
koji su sve drevne bogove paganskog sveta smatrali demonima.
Kako su prolazili vekovi, postalo je besmisleno objanjavati im da
je njihov Hrist bio samo jo jedan bog ume, mrtav i vaskrsnut,
kao to su nekada bili Dionis ili Oziris, kao i devica Marija, koja je,
u stvari, predstavljala svetinju nalik na Dobru Majku. Njima je
pripadalo novo doba vere i uverenja, gde smo smatrani avolima,
izdvojeni od onoga u ta su oni verovali, kao da je staro znanje bilo
zaboravljeno ili pogreno protumaeno.
Ali, ovo se moralo dogoditi. rtvovanje ljudi predstavljalo je ist
uas za Grke i Rimljane. I ja sam smatrao jezivim to kada su Kelti
spaljivali u ime boga svoje zloince u kolosu od vrbovog iblja, kao
to sam ti neto ranije to i opisao. Tako je, dakle, bilo i kod
hriana. Pa kako bi onda oni mogli da nas, bogove koji se hranimo
ljudskom krvlju, doive kao dobre?
Ali najvea izopaenost, kada je o nama re, usledila je kada su
Deca mraka poela da veruju da slue hrianskom avolu, i kada
su, poput jezivih bogova Istoka, pokuali da pridaju znaaj zlu, da
veruju u njegove moi u poretku stvari, da mu daju znaajno
mesto u svetu.
Pouj me kada kaem: nikada u Zapadnom svetu nije bilo pravog
mesta za zlo. Nikada nije bilo lako prikladno smestiti smrt.
Bez obzira na to kako nasilni bili vekovi od pada Rimskog
carstva, bez obzira na uasne ratove, progone, nepravdu -
vrednost koju je ljudski ivot dostizao bivala je sve vea.
ak i kada je crkva podigla kipove i slike svog krvavog Hrista i
svojih krvavih muenika, drala se verovanja da su ove smrti, koje
su vernici tako dobro iskoristili, mogle da budu uinjene samo
rukom neprijatelja, a ne od strane samih bojih svetenika.
To je vera koja uzdie vrednost ljudskog ivota, pa su zato
odaje za muenje, koevi, kao i svi oni jezivi oblici egzekucija -
naputeni irom Evrope u ovo doba. Vera u vrednost ljudskog
ivota oveka je podstakla da nakon monarhija osniva i republike,
kao to su Amerika i Francuska.
A danas se ponovo nalazimo na vrhuncu istananog doba -
doba kada hrianska vera gubi vlast, kao to se to dogodilo i sa
paganstvom, a jedan novi humanizam, vera u oveka, njegova
dostignua i prava, danas je monija nego ikada pre.
Naravno, mi ne moemo znati ta e se dogoditi kada stara
religija potpuno izumre. Hrianstvo se uzdiglo na pepelu
paganstva, samo da bi nastavilo da dalje iri drevnu veru u novom
obliku. Moda e se neka nova vera sada uspostaviti. Moda e bez
nje, u bilo kom obliku, ovek u potpunosti potonuti u cinizam i
sebinost, jer su mu zaista neophodni njegovi bogovi.
Ali, moda e se dogoditi i neto neoekivano, neto divno: svet
e stvarno krenuti napred, prevazii e sve bogove i boginje, sve
avole i anele. A u takvom svetu, Lestate, za nas e biti manje
mesta nego to smo ga ikada imali u bilo kom drugom.
Sve prie koje sam ti ispriao na kraju su beskorisne, kao to je
oveku, ali i nama, sve drevno znanje beskorisno. Njihovi prizori i
poetinost mogu biti divni; ono moe da uini da zadrhtimo kada
prepoznamo stvari za koje smo mislili ili oseali da postoje. One
nas mogu vratiti u vreme kada je zemlja za oveka predstavljala
novinu i udo. Ali, uvek se vraamo na to kako stvari sada stoje.
U ovom svetu vampir nije nita drugo nego mrani bog. On je
Dete mraka. On ne moe ni biti ita drugo. Ako mu i poe za
rukom da upotrebi svoju divnu mo nad ljudskim umom, to e biti
zato to je ljudska mata tajno mesto primitivnog pamenja i
neizreenih udnji. Um svakog oveka jeste Divlji vrt - da
iskoristim tvoj izraz - gde svi obiaji dostiu svoje uspone i
padove, a svi hvalospevi se poje i stvari zamiljaju tako da na kraju
ponovo bivaju osueni na poricanje.
 Svejedno, ljudi nas vole kad saznaju za nas. Oni nas ak i sada
vole. Stanovnici Pariza vole ono to vide na pozornici Pozorita
vampira. A oni koji su videli tebi sline kako etaju balskim
dvoranama sveta, bledu i smrtonosnu gospodu u ogrtaima od
baruna, klanjaju se na svoj nain pred njihovim stopalima.
Ushite se na samu mogunost postojanja besmrtnosti, na samu
zamisao da jedno tako divno stvorenje moe u potpunosti da bude
zlo, da ono moe da oseti i zna sve postojee, a opet da ima
slobodnu volju da bira kad e zadovoljiti svoj mrani apetit. Moda
i oni poele da budu to opojno zlo stvorenje. Kako se sve ini
jednostavnim. Upravo je jednostavnost svega toga ono emu oni
tee.
Ali, podaj im Mrani dar, i samo jedan u mnotvu nee biti
oajan kao to si ti.
ta bih na kraju mogao da kaem a da ne potvrdim tvoje
najvee bojazni? Ja sam iveo vie od osamnaest vekova i kaem ti
da ivot nema nikakve potrebe za nama. Ja nikada nisam naao
istinsku svrhu svog postojanja. Za nas mesta nema.
Ima jo nekoliko stvari koje ti moram saoptiti, rekao je,
nekoliko stvari koje su od velike vanosti, iako su potpuno
praktine prirode... Bio je rastresen. Tu su i obeanja, rekao je
najzad, koja moram iznuditi...

14

M arijus se zaustavio. Skrenuo je pogled sa mene prvi put i

pogledao kroz prozor u nebo, kao da je oslukivao zvuke
ostrva koje ja nisam mogao uti.
Skliznuo je u tiinu. Oslukivao je. Njegovo lice je i suvie
podsealo na Akau i Enkila.
Bilo je na hiljade pitanja koja sam eleo da postavim. Ali ono to
je, moda, bilo jo vanije bilo je to to sam imao potrebu da mi
ponovi na hiljade svojih rei, kao da sam morao da ih izgovorim na
sav glas da bih ih pojmio. Nije bilo smisla da bilo ta kaem.
Zavalio sam se u hladnjikavi brokat fotelje, ruku sastavljenih u
oblik iljatog crkvenog tornja, i zurio ispred sebe, kao da je
njegova pria bila rasprostrta preda mnom da bih je ponovo itao.
Razmiljao sam o istini u njegovim zakljucima o dobru i zlu, o
tome kako bi me uasnulo i razoaralo to da je kojim sluajem
pokuao da me ubedi u ispravnost filozofije jezivih bogova Istoka,
kao i to da bismo na neki nain mogli da se oseamo pobedonosno
zbog onoga to smo bili.
I ja sam, takoe, bio dete Zapada, i celog svog kratkog ivota
borio sam se sa zapadnom nesposobnou da prihvati zlo ili smrt.
Ali, ispod svih ovih razmatranja nalazila se uasna injenica da
je Marijus sve nas mogao da razori tako to bi unitio Akau i
Enkila. Marijus je mogao svakog od nas da lii postojanja samo
kada bi zapalio Akau i Enkila; na taj nain otarasio bi se drevnog,
onemoalog i beskorisnog oblika zla svekolikog sveta. Ili se,
barem, tako inilo.
A bio je tu i uas zbog Akae i Enkila... ta bih mogao da kaem
na to, sem da sam i sm osetio poetni traak onogo to je on
nekada oseao, da sam ih mogao razbuditi, da sam mogao da ih
nagnam da ponovo progovore, ponovo da se pomere. Ili, pravo da
kaem, kada sam ih video, osetio sam da bi neko trebalo i mogao
to da postigne. Neko bi mogao da prekine njihovo spavanje irom
otvorenih oiju.
A u ta bi se oni pretvorili kada bi ponovo mogli da hodaju i
govore? U staroegipatska udovita? ta bi radili?
Odjedared su mi u glavi iskrsle dve opojne mogunosti -
razbuditi ih, ili ih unititi. Oba ova reenja predstavljala su
iskuenje. Imao sam potrebu da prodrem u njih i komuniciram sa
njima, a opet, potpuno sam razumeo neodoljivo ludilo koje se
nalazilo u pokuaju da ih unitim. Zajedno sa njima biti uniten u
svetlosnom plamenu. To bi za itavu nau vrstu predstavljalo
sudnji dan.
 Svaki od ovih stavova imao je veze sa moima. I sa nekom
vrstom pobede nad protokom vremena.
Zar nikada nisi pao u iskuenje da to uradi?, upitao sam
glasom koji je bio bolan. Zapitao sam se da li oni ovo mogu da uju
u svojoj podzemnoj kapeli.
Trgao se iz oslukivanja, okrenuo se ka meni i zavrteo glavom.
Ne.
ak i pored toga to zna bolje nego iko da nama nema mesta u
svetu?
Ponovo je zavrteo glavom.
Ne. Ja sam besmrtan, rekao je, stvarno besmrtan. Da budem u
potpunosti iskren, ja zaista ne znam ta me sada moe ubiti, ako
uopte tako neto postoji. Ali nije u tome stvar. Ja elim da i dalje
postojim. Tako neto mi ak i na pamet ne pada. Ja sam stalno
prisustvo samog sebe, inteligencija o kojoj sam eznuo godinama
dok sam bio iv. I zaljubljen sam, kao to sam oduvek i bio, u
ogromni progres oveanstva. Hou da budem svedok onoga to
e se dogoditi sada kad je svet ponovo poeo da sumnja u svoje
bogove. Ma, nijedan me razlog sada ne bi mogao nagnati da
zatvorim oi.
Klimnuo sam glavom i potvrdio mu da ga razumem.
Ali ja ne prolazim kroz patnju kroz koju prolazi ti, rekao je.
ak i kada sam stvoren u gaju u severnoj Francuskoj, nisam bio
mlad. Od tada jesam bio usamljen, spoznao sam ta to znai biti na
granici ludila, osetio sam neopisivu patnju, ali nikada nisam bio
besmrtan i mlad u isto vreme. Ja sam radio nebrojeno puta ono to
tebi tek predstoji da uradi - ono to e te uskoro i veoma brzo
odvojiti od mene.
Da me odvoji od tebe?! Ali ja ne elim...
Mora da ide dalje, Lestate, rekao je. I to veoma uskoro, kao
to sam i rekao. Ti jo nisi spreman da ostane ovde sa mnom. Ovo
je jedna od najvanijih stvari koje su mi ostale da ti predoim, i
mora me sasluati s velikom panjom, kao to si sasluao i sve
ostalo to sam ti ispriao.
 Marijuse, ne mogu ni da zamislim da sada odem. Ne mogu,
ak...
Odjednom sam osetio bes. Zato me je uopte dovukao ovde?
Da bi me samo prognao? Prisetio sam se svih Armanovih
upozorenja. Samo se sa starijima moemo zdruiti, a ne sa onima
koje sami stvorimo. A ja sam pronaao Marijusa. Ali ovo su bile
samo puke rei. One nisu ni priblino dotakle sutinu onoga to
sam oseao, iznenadni oaj i strah od rastanka.
Sasluaj me, rekao je blago. Pre nego to su me Gali zarobili,
iveo sam dobrim ivotom, dugim kao i mnogi ljudi u to doba.
Nakon to sam odveo One Koji Moraju Biti Sauvani iz Egipta,
ponovo sam godinama iveo u Antiohiji kao neki rimski uenjak.
Posedovao sam kuu, robove, kao i Padorinu ljubav. Proveli smo
jedan ljudski vek u Antiohiji, bili smo posmatrai svega onoga to
je prolazno. Poto sam proiveo taj ivot, imao sam snage za one
druge koji su usledili. Imao sam snage da postanem deo sveta
Venecije, kao to to ve i zna. Imao sam snage da vladam ovim
ostrvom, kao to i vidi. Ti, kao i ostali koji rano bivaju izloeni
vatri ili suncu, nisi proiveo ni deli onoga to se smatra stvarnim
ivotom.
Kao mladi - okusio si pravi ivot kad si bio u Parizu, ali to nije
trajalo vie od est meseci. Kao vampir - bio si lutalica, izgnanik,
menjao si utoita i, lovei tue ivote, tumarao si od mesta do
mesta.
Ukoliko eli da opstane, mora proiveti jedan celokupan
ivot to je pre mogue. Kako bi to ostvario, moda mora da
izgubi sve, da oajava i ponovo se ukopa u zemlju, da se nikada
ne pridigne. Ili, ak, jo gore...
elim. Razumem, rekao sam. A opet, kada su mi ponudili tako
neto u Parizu - da ostanem u pozoritu - ja to nisam mogao da
uradim.
To nije bilo pravo mesto za tebe. Osim toga, Pozorite vampira
je koven. To nije svet nita vie nego ovo moje ostrvo, koje
predstavlja moje izbeglitvo. Isto tako, tamo su ti se desile tolike
uasne stvari.
 Ali u divljini tog Novog sveta, u koji si se uputio, u tom
varvarskom malom gradu pod nazivom Nju Orliens, moda e
moi ui u svet kao nikada pre. Tamo moe da se skui kao
smrtnik, kao to si to i pokuao toliko puta tokom svojih lutanja sa
Gabrijelom. Tamo nee biti starih kovena da ti smetaju, nikakvih
besmrtnih hulja da te napadnu iz straha. A kada bude stvarao
nove - a to e uraditi iz usamljenosti - uini ih i i sauvaj ih
ovenim koliko god to bude bilo mogue. Dri ih kraj sebe kao
lanove svoje porodice, a ne kao pripadnike kovena. Spoznaj
vreme u kojem ivi, razumi decenije kroz koje bude prolazio.
Upoznaj se sa stilom oblaenja da ono pristaje tvom telu, sa stilom
pokustva u kojem e provoditi asove dokolice, sa mestom gde
e loviti. Pokuaj da razume ta to znai oseati protok
vremena!
Da, i da osetim sav bol posmatrajui kako sve umire... Sve ono
to me je Arman upravo savetovao da ne radim.
Naravno. Ti si stvoren da trijumfuje nad vremenom, a ne da
bei od njega. I patie zbog toga to u sebi krije tajnu svoje
udovinosti i to mora da ubija. Moda e pokuati da se
hrani iskljuivo zloincima da bi umirio svoju savest, a u tome e
moda uspeti, ili e pak izgubiti. Ali ti moe u potpunosti da se
priblii ivotu, ali samo ako uspe svoju tajnu da zakljua unutar
sebe. Ti si oblikovan da se priblii ivotu, kao to si jedared i sam
to rekao pripadnicima starog pariskog kovena. Ti si imitacija
oveka.
elim to, zaista to elim ...
Onda uradi kako sam ti savetovao. A razumi i ovo: venost je,
zapravo, samo proivljavanje jednog ljudskog ivota za drugim.
Naravno, mogu se pojaviti mnogi periodi povlaenja, periodi
spavanja ili jednostavnog posmatranja. Ali, ponovo i ponovo se
vraamo bujici, plivamo to due moemo, sve dok nas vreme ili
neka tragedija ne pretekne i porazi, kao to je to sluaj sa
smrtnicima, koje uvek doeka smrt.
Hoe li i ti to ponovo uraditi? Izai e iz povuenosti i
prepustiti se bujici?
 Da, svakako. Kada za to nastupi pravi trenutak. Kada svet bude
postao tako zanimljiv da neu moi da mu odolim. Tada u hoditi
ulicama grada. Nadenuu sebi neko ime. Baviu se razliitim
stvarima.
Onda kreni sada, zajedno sa mnom! Ah, bio je to bolni odjek
Armanovih rei! Kao i uzaludna Gabrijelina molba deset godina
kasnije.
Ta pozivnica je takvo iskuenje za mene da ne moe ni da
pojmi, odgovorio je, ali uinio bih ti medveu uslugu kada bih
poao sa tobom. Naao bih se izmeu tebe i sveta i ne bih mogao
nita da uinim da to promenim.
Ispunjen gorinom, zavrteo sam glavom i pogledao u stranu.
Da li eli da nastavi?, upitao je. Ili eli da se Gabrijelina
predskazanja pokau kao istinita?
elim da nastavim, rekao sam.
Onda mora otii, rekao je. Kada bude proao jedan vek, a
moda i manje, ponovo emo se sresti. Ja tada vie neu biti na
ovom ostrvu. Odveu One Koji Moraju Biti Sauvani na neko
drugo mesto. Ali, gde god bio ja i gde god se nalazio ti, ja u te
pronai. A onda u ja biti taj koji nee hteti da ga ti ostavi. Ja u
biti taj koji e te moliti da ostane. Zaljubiu se u tvoje drutvo, u
tvoj nain razgovora, u sam pogled na tebe, u tvoju snagu i
lakomislenost, u tvoje odsustvo vere u bilo ta - sve to je vezano
za tebe ve i previe snano volim.
Skoro da nisam mogao sve ovo da sluam a da me ne satre.
Imao sam potrebu da ga preklinjem da ostanem.
Sada je, dakle, sasvim nemogue da bude drugaije?, upitao
sam. Marijuse, zar me ne moe potedeti tog ivotnog veka?
Sasvim je nemogue, rekao je. Mogu ti zauvek priati prie,
ali one nikada ne mogu biti zamena za ivot. Veruj mi na re jer
sam pokuao to da uradim sa drugima. Nikada mi nije uspelo. Ja
ne mogu da nauim nekoga ono to ga iskustvo jednog ivota
moe nauiti. Nikada nije trebalo da stvorim Armana tako mladog;
vekovi njegovih ludih poduhvata i njegove patnje predstavljaju za
mene pokoru ak i sada. Ti si bio samilostan prema njemu kada si
ga naterao da se prilagodi Parizu ovoga veka, ali strahujem da je
za njega, ipak, i suvie kasno. Veruj mi, Lestate, kada to kaem - jer
to znai da e se to i dogoditi. Ti mora da proivi ovaj ivotni vek
jer oni koji su toga lieni vrte se u nezadovoljstvu sve dok ga
konano negde ne odive, u suprotnom bivaju uniteni.
A ta je sa Gabrijelom?
Gabrijela je proivela svoj ivot. Skoro da je prola i kroz
iskustvo svoje smrti. Ona ima snage da se vrati u svet kada to bude
izabrala da uradi, ili e zauvek nastaviti da ivi na njegovim
ostacima.
Da li misli da e se ikada vratiti?
Ne znam, rekao je. Gabrijela prevazilazi ono to ja mogu da
shvatim, ali ne i ono to sam iskusio - ona je i suvie nalik Pandori.
Ali ja nikada nisam razumeo Pandoru. Istina je da su mnoge ene
slabe, bez obzira na to da li su one smrtne ili besmrtne. Ali kada su
jake, potpuno su nepredvidljive.
Zavrteo sam glavom. Na trenutak sam zatvorio oi. Nisam eleo
da mislim na Gabrijelu. Gabrijele vie nije bilo, bez obzira na to o
emu ovde govorili.
Jo uvek nisam mogao da prihvatim da moram da idem. Ovo
gde sam sada bio inilo mi se kao raj. Ali, nisam se vie prepirao.
Znao sam da je odluan, ali i to da me ni na koji nain nee
primoravati na bilo ta. Pustie me da ponem da se brinem za
svog smrtnog oca, dozvolie mi da doem k njemu i da mu kaem
da moram da krenem. Ostalo mi je samo jo nekoliko noi.
Da, odgovorio je blago. Ima jo stvari o kojima ti mogu
priati.
Ponovo sam otvorio oi. Strpljivo je gledao u mene; pogled mu
je bio pun ljubavi. Osetio sam bol ljubavi isto onako snano kao to
sam nekada to oseao u odnosu na Gabrijelu. Osetio sam i
neizbene suze i dao sam sve od sebe da ih potisnem.
Mnogo toga si nauio od Armana, rekao je to stamenim
glasom kao da je eleo da mi pomogne u ovoj nemoj borbi koja se
u meni vodila. A kroz sopstvena iskustva nauio si jo vie.
Meutim, ima tu jo nekih stvari kojima bih mogao da te
poduim.
Da, molim te, rekao sam.
Pa, kao prvo, rekao je, iako su tvoje moi veoma neobine i
neverovatne, ne sme da oekuje da e oni koje bude stvorio u
narednih pedeset godina biti jednaki tebi i Gabrijeli. Tvoje drugo
dete nee imati ni upola Gabrijeline snage, a naredna deca e je
imati jo manje. Krv koju sam ti dao napravie malu razliku. Ako
ispije... ako ispije krv Akae i Enkila, to e moda izabrati da ne
uradi... to bi ve bilo malo drugaije. Ali bez obzira na sve, samo
odreen broj dece moe biti stvoren od jednog od nas tokom
jednog veka. Potomstvo e, dakle, biti slabo. Meutim, ovo nije po
pravilu i loe. Zakonitosti starih kovena sadrale su u sebi
mudrost u pogledu toga da se snaga stie s vremenom. A opet, tu
je i drevna istina: moe stvoriti titane ili imbecile, a da niko ne
zna kako i zato.
ta e biti - bie, ali sebi uvek paljivo biraj drutvo. Izaberi ih
zato to voli da ih posmatra, zato to ti se svia zvuk njihovog
glasa i zbog toga to u sebi kriju beskrajne tajne, koje eli da
sazna. Drugim reima, izaberi ih zato to ih voli, jer u suprotnom
nee uspeti da izdri u njihovom drutvu due vreme...
Razumem, rekao sam. Treba da ih stvorim iz ljubavi.
Tano tako, stvori ih iz ljubavi. I povedi rauna o tome da su
proiveli malo ivota pre nego to ih pretvori; nikada ne stvaraj
nekog tako mladog kao to je Arman. To je najgori zloin koji sam
ikada poinio protiv sopstvene vrste, to preobraivanje deaka
Armana.
Ali ti nisi znao da e Deca mraka doi i da e ga ona odvojiti od
tebe.
Ne. Ali bez obzira na to, trebalo je da priekam. Usamljenost je
bila ta koja me je nagnala na to da ubrzam stvari. I Armanova
bespomonost, injenica da je njegov smrtni ivot bio u
potpunosti u mojim rukama. Zapamti: uvaj se te moi, kao i moi
koju ima nad onima koji umiru. Ta usamljenost u nama, kao i taj
oseaj moi, mogu biti jaki kao i e za krvlju. Da nije bilo Enkila,
moda ne bi bilo ni Akae, a da nije bilo Akae, ne bi bilo ni
Enkila.
Da. Iz svega onoga to si rekao, ini se da Enkil udi za
Akaom, da je Akaa ona koja tu i tamo...
Da, to je istina. Odjednom je njegovo lice postalo sumorno, a u
oima mu se pojavio neki poverljivi izraz, kao da smo jedno
drugom aputali u strahu da nas neko ne uje. Saekao je trenutak.
Kao da je razmiljao ta da kae. Ko zna ta bi Akaa uradila da
nije Enkila, koji je obuzdava!, proaputao je. Zato se uopte
pretvaram da on ovo ne moe uti kada zapravo moe, ak i kada
samo pomislim na to? Zato apuem? On moe da me uniti kada
god poeli. Moda je Akaa ta koja ga spreava u toj nameri. Ali ta
bi onda bilo sa njima nakon to bi okonao sa mnom?
Zato su dozvolili da ih uniti sunce?, upitao sam.
Kako to uopte moemo da znamo? Moda su znali da im to
nee nakoditi, da e to samo povrediti i kazniti one koji su im to
uinili. Moda su u stanju u kojem se nalaze i suvie usporeni da
razumeju ono to se deava izvan njih samih. Oni nisu imali
vremena da prikupe snagu, da se probude iz snova i sebe spasu.
Moda su njihovi pokreti nakon to se to dogodilo - pokreti koje je
Akaa napravila i kojima sam ja bio svedok - bili mogui samo zato
to ih je razbudilo sunce. A sada ponovo spavaju irom otvorenih
oiju. I ponovo snevaju. Oni ak i ne piju.
ta si mislio kada si rekao... ako ja izaberem da ispijem njihovu
krv?, upitao sam. Ako ve imam izbor, kako da ne izaberem
upravo to?
To je neto o emu jo treba da razmislimo - obojica, rekao je.
Uvek postoji mogunost da ti oni nee dopustiti da pije.
Zadrhtao sam zamislivi jednu od onih ruku kako se die na
mene, odbacuje me sedam metara preko kapele, ili moda na sm
kameni pod.
Ona ti je rekla svoje ime, Lestate, rekao je. Mislim da e ti
dopustiti da pije iz nje. Ali ako uzme njenu krv, tada e se jo
vie razlikovati od drugih nego to je to do sada bio sluaj. Samo
nekoliko kapi e te ojaati, ali ako ti da vie od toga, celokupnu
meru, nakon toga teko da e bilo kakva sila na svetu moi da te
uniti. Mora da bude siguran da to eli.
Zato to ne bih eleo?, upitao sam.
Da li eli da te spale do pepela i da nastavi da ivi u
mukama? Da li eli da te proburaze bodeima hiljadu puta, ili da
bude upucan sa mnogobrojnim puanim mecima, a opet da
nastavi da ivi kao raspadajua olupina koja samu sebe ne moe
da odbrani? Veruj mi, Lestate, to moe da bude uasno. Tada bi
mogao da preivi ak i sunce i bude izgoren do te mere da
postane neprepoznatljiv, da eli samo ono to su i drevni bogovi
Egipta eleli - da umru.
Zar se ne bih brzo zaleio?
Nije obavezno. Ne bez nove koliine njene krvi ukoliko bi bio u
takvom ranjivom stanju. To bi bilo vreme u kome bi morao imati
neprestani priliv ljudskih rtava ili krv drevnih - to je ono to
okrepljuje. Ali moda bi poeleo da si umro. Razmisli o tome. Daj
sebi vremena.
ta bi ti uradio da si na mom mestu?
Pio bih iz Onih Koji Moraju Biti Sauvani, naravno. Pio bih da
postanem snaniji, jo besmrtniji. Preklinjao bih na kolenima
Akau da mi dopusti da to uradim, a onda bih se prepustio njenom
zagrljaju. Ali, lako je o svemu ovome govoriti. Ona nikada nije
krenula da me udari. Nikada mi nije zabranila da pijem, a ja znam
da elim da ivim zauvek. Ponovo bih izdrao vatru, preiveo
suneve zrake, kao i sve vrste muka, samo da nastavim da
postojim. Ti moda nisi tako siguran da je venost to to eli.
elim je, rekao sam. Mogao bih da se pretvaram da
razmiljam o drugim mogunostima, da se pravim pametnim i
mudrim dok prosuujem o tome ta mi valja initi. Ali ta, do
avola, ima veze? Ja te ne bih prevario, zar ne? Ti si ionako znao
ta u rei.
Nasmeio se.
 Onda emo, pre nego to me napusti, otii k njima i pitaemo
je, ponizno, a onda emo videti ta ona na to kae.
Hoe li mi odgovoriti na neka pitanja?, upitao sam.
Pokazao mi je da ih postavim.
Video sam duhove, rekao sam. Video sam napasti od demona
koje si i sm opisao. Video sam ih kako preuzimaju vlast nad
smrtnicima i njihovim obitavalitima.
Ne znam nita vie od tebe. Veina sablasti nije, po svemu
sudei, nita vie do prikaza koje nemaju nikakvo znanje o tome
da ih neko posmatra. Nikada nisam razgovarao sa duhom niti mi
se on obratio. to se napasti od demona tie, ta bih mogao dodati
Enkilovom drevnom objanjenju da oni besne jer nemaju fizika
tela. Ali ima besmrtnika koji su mnogo zanimljiviji.
ta su oni?
Barem ih ima dvoje u Evropi koji ne piju, a nikada nisu ni pili
krv. Oni mogu da koraaju na dnevnoj svetlosti isto onako kako to
ine u mraku, poseduju tela i veoma su snani. Oni izgledaju
sasvim kao ljudi. I u drevnom Egiptu je postojao jedan - poznat na
egipatskom dvoru kao Ramzes Prokleti, iako teko da je mogao
biti proklet, bar koliko ja mogu da kaem. Njegovo ime skinuto je
sa svih kraljevskih spomenika nakon to je iezao. Zna da su
Egipani imali tu praksu da zatru neije ime kada bi imali nameru
da unite to bie. Ne znam ta se sa njim dogodilo. U starim
svicima nita o tome ne pie.
Arman ga je pominjao, rekao sam. Arman je priao o tome da
je Ramzes, po legendi, bio drevni vampir.
On to nije bio. Meutim, nisam verovao u ono to sam o njemu
proitao sve dok sopstvenim oima nisam video ostale. Ali ni tada
nisam uspostavio kontakt sa njima. Samo sam ih video, a oni su se
uplaili, pa su pobegli od mene. Ja se njih plaim jer hodaju po
suncu. Oni su moni, beskrvni i ko zna ta bi mogli da urade! Ali,
sasvim je mogue da proivi vekove a da ih ne vidi nijednom.
A koliko su oni stari? Koliko je vremena prolo od toga?
 Oni su vrlo stari. Verovatno koliko i ja. Ali ne mogu to da
tvrdim. Oni ive kao bogati i moni ljudi. Kako stvari stoje,
verovatno ih ima jo. Moda imaju neki svoj nain na koji se
mnoe, ali ne bih mogao zasigurno to da kaem. Pandora mi je
jednom rekla da postoji i jedna takva ena. Ali Pandora i ja se
nikada nismo mogli sloiti ni oko ega kada je o njima re.
Pandora je rekla da su oni nekada bili kao i mi, da su bili drevni i
da su se uzdravali od pijenja kao i Majka i Otac. Ja ne mislim da su
ikada bili ono to smo mi. Oni su neto drugo, i to neto beskrvno.
Oni ne reflektuju svetlost kao to mi to inimo. Oni je upijaju. Oni
su samo za nijansu tamniji od smrtnika. Gui su i snaniji. Moda
ih nikada nee videti, ali ti, ipak, o tome priam da te upozorim.
Nikada im ne sme dati do znanja gde ti je boravite. Oni mogu biti
opasniji od ljudi.
Da li su ljudi zaista tako opasni? Moje je iskustvo da je njih
tako lako obmanuti.
Naravno da su opasni. Ljudi nas mogu u potpunosti istrebiti
ukoliko zaista shvate ta smo. Oni nas mogu loviti danju. Nikada
nemoj da potceni tu kljunu prednost. Ponavljam ti, pravila
drevnih kovena imaju svoju mudrost. Nikada, nikada ne govoriti
smrtnicima o nama. Nikada nemoj rei smrtniku gde boravi ili
gde se nalazi utoite bilo kog drugog vampira. Potpuna je ludost
smatrati da moe da kontrolie smrtnike.
Klimnuo sam glavom, iako mi je, moram priznati, bilo teko da
se plaim smrtnika. Njih se nikada nisam bojao.
ak ni vampirsko pozorite u Parizu, upozoravao me je, ne
odaje ni najjednostavnije istine o nama. Ono se igra folklorom i
iluzijama. Publika je potpuno prevarena.
Shvatio sam da je ovo bila istina. ak i u pismima koje mi je
napisala, Eleni je uvek na skriven nain predstavljala ono to je
elela da kae i nikada nije koristila naa puna imena.
Neto me je u svoj toj tajanstvenosti titilo, kao to je to uvek i
bio sluaj. Mrcvario sam mozak pokuavajui da otkrijem da li sam
ikada video te beskrvne stvorove... Moda sam ih, u stvari,
zamenio sa vampirima-bitangama.
 Postoji jedna stvar koju treba da ti kaem o natprirodnim
biima, rekao je Marijus.
ta to?
Nisam sasvim siguran u to, ali u ti rei ta mislim. ini mi se
da kada izgorimo - kada smo potpuno uniteni - moemo da se
vratimo u jednom sasvim novom obliku. Ja sada ne govorim o
oveku, o ljudskoj reinkarnaciji. Ne znam nita o sudbini ljudske
due. Ali mi ivimo zauvek i mislim da se vraamo.
Zato to tvrdi?, nisam mogao a da ne pomislim na Nikolasa.
U pitanju je isto ono kao kada smrtnici govore o reinkarnaciji.
Ima onih koji tvrde da se seaju svojih prolih ivota. Oni k nama
dolaze kao smrtnici tvrdei da znaju sve o nama, da su nekada bili
kao i mi i mole da im se ponovo podari Mrani dar. Pandora je bila
jedna od njih. Znala je mnoge stvari i nije bilo nikakvog
objanjenja kako je sve to mogla da zna, osim da je umiljala ili da
je to nesvesno izvlaila iz mog uma. Postoji realna mogunost da
su oni samo ljudi sa takvim sluhom koji im omoguava da primaju
nae indirektne misli.
to god da je u pitanju, njih nema mnogo. Ako su nekada bili
vampiri, onda je zaista malo onih koji su zaista bili uniteni. Moda
ostali nemaju snage da se povrate. Ili, moda, izaberu da to ne
urade. Ko to moe znati! Pandora je bila ubeena u to da je umrla
kada su Majka i Otac bili izloeni suncu.
Dragi boe, oni se ponovo raaju kao smrtnici sa eljom da
ponovo postanu vampiri?!
Marijus se nasmeio.
Ti si mlad, Lestate. Kako samo sm sebi protivrei. ta zaista
misli o tome kako bi to bilo ponovo biti smrtan? Razmisli o tome
kada ponovo bude video svog smrtnog oca.
Nemo sam odobrio njegovu izjavu. Ali ono to sam od smrtnosti
izgradio u svojoj mati, nisam, zapravo, eleo da izgubim. eleo
sam da nastavim da alim za svojom izgubljenom smrtnou. Znao
sam, takoe, da je moja ljubav prema smrtnicima proizilazila iz
toga to ih se nisam plaio.
 Marijus je ponovo skrenuo pogled, kao da mu je neto ponovo
privuklo panju. Ponovo se nalazio u onom savrenom stanju
oslukivanja. A onda je ponovo usmerio svoju panja na mene.
Lestate, nije nam ostalo vie od dve ili tri noi, rekao je tuno.
Marijuse!, apnuo sam. Priguio sam rei koje su elele da
izlete.
Moja jedina uteha bio je izraz njegovog lica. Sada se inilo kao
da nikada nije izgledao nimalo neljudski.
Ti ne moe ni da zamisli koliko elim da ostane ovde,
rekao je. Ali ivot je negde tamo, ne ovde. Kada se ponovo
budemo sreli, rei u ti i druge stvari, ali zasada si uo sasvim
dovoljno, i to upravo ono to ti jo potrebno. Mora da ode u
Luizijanu da se brine o svom ocu dok se njegov ivot ne okona.
Naui iz toga sve to moe. Video sam bezbroj smrtnika kako
stare i umiru. Ti nisi video nijednog. Ali veruj mi, mladi moj
prijatelju, oajniki bih eleo da ostane sa mnom. Ne moe ni da
zamisli koliko. Obeavam ti da u te pronai kada za to doe
vreme.
Zato ti se ne mogu vratiti? Zato mora da napusti ovo
mesto?
Vreme je, rekao je. I previe sam dugo vladao ovim narodom.
Ve izazivam sumnje, a osim toga, Evropljani polako poinju da
pristiu u ove krajeve. Pre nego to sam dospeo ovamo, bio sam
skriven u gradu Pompeji, ukopanom ispod Vezuva, a smrtnici koji
su prkali i iskopavali ruevine su me isterali. Sada se to ponovo
deava. Moram da pronaem neko drugo utoite, neto na nekom
usamljenijem, udaljenijem mestu, koje e podue takvo i ostati.
Iskreno reeno, ne bih te nikada doveo ovamo da sam imao
nameru da tu i ostanem.
Zato ne?
Ti zna odgovor na to pitanje. Ni ti, niti iko drugi ne sme da zna
gde se Oni Koji Moraju Biti Sauvani nalaze. A to nas sada dovodi
do neeg veoma znaajnog: obeanja koja mi mora dati.
 Samo reci, kazao sam. Ali ta je to to bih ja uopte mogao da
ti obeam?
Samo ovo: nikada ne sme ostalima rei ono to sam ti ja
ispriao, nemoj nikada spominjati One Koji Moraju Biti Sauvani,
nikada nemoj priati o legendi o drevnim bogovima, nikada nemoj
drugima rei da si me video.
Klimnuo sam ozbiljno glavom. Ovako neto sam i oekivao, ali
sam, i bez razmiljanja, znao da se ovo moe ispostaviti kao veoma
teak zadatak.
Ako bude izgovorio ak i deli ovoga, rekao je, usledie i sve
ostalo. Sa svakim odavanjem tajne Onih Koji Moraju Biti Sauvani
poveava opasnost da oni budu otkriveni.
Da, rekao sam. Ali, legende, nae poreklo... ta je sa onom
decom koju budem stvorio? Zar im ne mogu rei...
Ne. Kao to sam ti i rekao - kai samo jedan deli i rei e sve.
Osim toga, ukoliko tvoji novonastali budu deca hrianskog Boga,
ako budu zatrovani, kao to je i Nikolas bio, hrianskim stavom o
prvobitnom grehu i ako budu imali oseaj krivice, samo e
poludeti i bie razoarani ovim drevnim priama. To e za njih
predstavljati sm uas, koji oni ne mogu da prihvate. Nesree,
paganski bogovi u koje oni ne veruju, obiaji koje oni ne mogu da
razumeju. Treba da se bude pripravan za takvo znanje, ma koliko
ono oskudno bilo. Bolje je da paljivo slua njihova pitanja i da im
odgovori na ono to mora da bi ih zadovoljio. Ako vidi da ne
moe da ih lae, nemoj im onda uopte nita ni govoriti. Pokuaj
da ih napravi snanima, kao to su bezbonici danas. Ali zapamti
moje rei: nikada ne izgovaraj drevne legende. One pripadaju
meni i samo ih ja mogu ispriati.
ta bi mi uradio da ih ispriam?, upitao sam.
Ovo ga je zaprepastilo. Na tren je izgubio sabranost, a onda se
nasmejao. Ti si najprokletije stvorenje, Lestate, promrmljao je.
Stvar je u tome da ti mogu uraditi to god mi je volja ukoliko
zucne. Siguran sam u to da ti je to poznato. Mogao bih da te
pregazim na isti nain na koji je i Akaa pregazila Starijeg. Mogao
bih te zapaliti snagom svog uma. Ali ja ne elim da izgovaram
takve pretnje. Ja elim da mi se ti vrati. Ali, isto tako, ne elim da
se ove tajne saznaju. Ne elim da me spopadne neka banda
besmrtnika, kao to se to dogodilo u Veneciji. Ne elim da naa
vrsta zna za moje postojanje. Ne sme nikada - ni sa namerom, ali
ni sluajno - poslati ikoga da trai One Koji Moraju Biti Sauvani ili
Marijusa. Nikada moje ime nee izgovoriti pred drugima.
Razumeo sam, rekao sam.
Jesi li?, pitao je. Ili ti, ipak, moram zapretiti? Moram li te
opomenuti da moja osveta moe biti jeziva, da se moja kazna ne
odnosi samo na tebe ve i na one kojima otkrije tajnu? Lestate, ja
sam unitio neke od nae vrste koji su krenuli u potragu za mnom.
Jednostavno sam ih razorio jer su saznali za drevne legende, za
ime Marijus, kao i zato jer nikada ne bi odustali od te potrage.
Ja ovo ne mogu da podnesem, promumlao sam. Nikome neu
rei, nikada, zaklinjem se. Ali, prirodno je da se plaim onoga to
bi drugi mogli da proitaju iz mojih misli. Bojim se da mogu
preuzeti prizore iz moje glave. Arman je to mogao da uradi. ta
ako...
Moe da prikrije te slike. Zna kako? Moe izbaciti na
povrinu druge slike, koje e ih zbuniti. Moe da zakljua svoj
um. To je vetina koja ti je ve poznata. Ali hajde da zavrimo s
pretnjama i upozorenjima. Prema tebi oseam ljubav.
Nisam odreagovao. Moj um je hrlio napred, ka svim moguim
vrstama zabranjenih mogunosti. Najzad se izrazih reima:
Marijuse, zar ne dobije nikada elju da sve svima ispria?
Hou da kaem, elju da obelodani to svim pripadnicima nae
vrste, da nas ujedini?
U ime boga, Lestate, ne. Zato bih to uradio? U potpunosti je
izgledao zabezeknut.
Da bismo mogli da posedujemo sopstvene legende, makar
onoliko koliko nam je dovoljno da razmiljamo o zagonetkama
nae istorije, kao to to ljudi rade. Da bismo mogli da razmenimo
nae prie i podelimo moi...
 Da ih zdruimo kako bismo ih iskoristili protiv oveka, kao
Deca mraka?
Ne... Ne na taj nain.
Lestate, gledajui iz ugla venosti, koveni su, zapravo, retki.
Veina vampira je nepoverljiva, oni su usamljena bia koja ne vole
ostale. S vremena na vreme paljivo odaberu saputnika, ali ne vie
od jednog ili dva, i pomno uvaju svoja lovita, kao i svoju
privatnost, to je upravo ono to ja radim. Oni ne bi eleli da se
ujedine, a kada bi i mogli da nadjaaju svoju opakost i sumnju koja
ih deli, njihovo sazivanje bi se zavrilo jezivim borbama i
otimanjem za prevlast. To bi bilo slino onim dogaajima koje mi
je otkrila Akaa, a koji su se dogodili pre nekoliko hiljada godina.
Mi smo, na kraju, ipak zla bia. Mi smo ubice. Bolje da oni koji se
ujedinjuju na zemlji budu smrtnici i da se ujedinjuju u ime dobra.
Prihvatio sam ovo, postien nainom na koji me je sve to
uzbuivalo, postien svim svojim slabostima, kao i svojom
impulsivnou. Ipak, opsedalo me je ve jedno carstvo
mogunosti.
A ta je sa smrtnicima, Marijuse? Zar nikada nisi imao elju da
im se razotkrije i ispria im celu priu?
Ponovo je izgledao kao da je iznenaen onim to sam izgovorio.
Zar nikada nisi eleo da svet sazna za nas, ma ta se dogodilo?
Zar ti ta ideja nikada nije bila draa nego da veno ivi u tajni?
Na trenutak je spustio pogled i smestio bradu na svoju
zatvorenu aku. Prvi put sam iskusio komunikaciju putem prizora.
Oseao sam da mi doputa da ih vidim jer nije bio siguran ta da
mi odgovori. On se priseao na jedan tako snaan nain da su mi
moje moi izgledale tako krhkim. Ono ega se on seao bilo je
najranije doba - kada je Rim jo uvek vladao svetom i kada je on
jo uvek bio u okvirima normalnog ljudskog ivota.
Sea se kada si sve hteo da im kae, rekao sam, kada si hteo
da obelodani tu udovinu tajnu.
Moda, rekao je, u samom poetku, kada je postojala
oajnika potreba za komunikacijom.
 Da, potreba za komunikacijom, rekao sam. Cenio sam tu re.
Prisetio sam se jedne davne, davne noi na pozornici kada sam
jako uplaio publiku Pariza.
Ali to je bilo na samom poetku, rekao je sporo, priajui o
sebi. Zakiljio je. Pogled mu je bio tako udaljen kao da je sezao
daleko u prethodne vekove. To bi bilo besmisleno, to bi bila
potpuna ludost. Kada bi oveanstvo bilo ubeeno u to, ono bi nas
unitilo. Ja ne elim da budem uniten. Takve opasnosti i nesree
nisu mi zanimljive.
Nisam odgovorio.
Ni ti nema potrebu da otkrije ove stvari, rekao mi je skoro
uteno.
Ali imam, pomislio sam. Osetio sam njegove prste na svom
dlanu. Gledao sam kroz njega u svoju kratku prolost - u pozorite,
u svoje bajkolike fantazije. Bio sam paralizovan od tuge.
Ono to osea jeste usamljenost i udovinost, rekao je.
Impulsivan si i prkosan.
Tano.
Ali od kakve je koristi bilo kome rei bilo ta? Niko nee
oprostiti. Niko ne moe da donese spas. Detinjasto je razmiljati
na takav nain. Otkrij sebe i bie uniten, i ta si uradio? Divlji vrt
e ivahno i tiho progutati tvoje ostatke. Gde su tu pravda i
razumevanje?
Klimnuo sam glavom.
Osetio sam kako uzima moju ruku u svoju. Polako se pridigao
na noge. I ja ustadoh, nevoljno ali pokorno.
Kasno je, rekao je neno. Njegove su oi bile ispunjene
saaljenjem. Zasada smo dosta razgovarali. Moram da odem dole,
kod svojih ljudi. U oblinjem selu je dolo do nemira, kao to sam
se i pribojavao. A to e mi oduzeti sve vreme koje je preostalo do
zore, a onda e se nastaviti i sutra uvee. Sigurno emo tek sutra
iza ponoi moi da razgovaramo...
Ponovo mu je neto zaokupilo panju, pa je spustio glavu i
poeo da oslukuje.
 Da, moram ii, rekao je. Ovla i neno se zagrlismo.
Iako sam eleo da poem s njim i vidim ta se dogaa u selu i
kako e tamo obaviti svoju dunost - isto tako sam eleo da
istraim svoje odaje, da posmatram more i da najzad odem na
spavanje.
Bie gladan kada ustane, rekao je. Doveu ti rtvu. Budi
strpljiv dok ne doem.
Da, naravno...
Dok me sutra bude ekao, rekao je, radi ta ti je volja u kui.
Stari svici su u sanducima u biblioteci. Moe da ih pogleda.
Tumaraj po svim sobama. Svetilite Onih Koji Moraju Biti Sauvani
jeste jedino mesto kojem ne sme prii. Ne sme se spustiti tim
stepenicama sm.
Klimnuo sam glavom.
eleo sam jo neto da ga priupitam. Kada e loviti? Kada e
piti? Njegova krv me je inila sitim ve dve noi, moda ak i vie.
Ali ija je krv njega inila sitim? Da li je isisao rtvu ranije te
veeri? Da li e sada neto uloviti? U meni se gomilala sumnja da
njemu vie nije potrebna krv u onoj meri u kojoj je meni bila
neophodna. Da je i on, kao i Oni Koji Moraju Biti Sauvani, pio sve
manje i manje. Oajniki sam eleo da saznam da li je to bilo tako.
Ali, on me je naputao. Selo ga je nesumnjivo prizivalo. Izaao je
na balkon, a onda nestao. Na trenutak sam pomislio da se samo
izmakao udesno ili ulevo od vrata. Zatim sam priao vratima i
video da je terasa prazna. Otiao sam do ograde, pogledao dole i
video njegov ogrta kao traak boje na stenju u podnoju.
Dakle, ovo je ono emu moemo da se nadamo, pomislio sam.
Moda nam vie nee biti neophodna krv, moda e naa lica s
vremenom izgubiti bilo kakav ljudski izraz, moda emo moi da
pomeramo predmete snagom svojih misli, moda emo moi sve,
pa i da letimo. Moda emo za nekoliko hiljada godina i sami
sedeti u grobnoj tiini kao to to Oni Koji Moraju biti Sauvani
rade sada. Koliko me je puta Marijus u toku ove veeri podsetio na
njih? Koliko bi dugo nepomino sedeo kada nikoga nije bilo u
blizini?
 ta e njemu znaiti pola veka - tokom kojeg bih ja trebalo da
ivim taj svoj jedan smrtniki ivot daleko preko mora?
Okrenuo sam se i krenuo kroz kuu do svoje spavae sobe. Seo
sam i gledao u more i nebo sve dok svetlo nije poelo da se
pojavljuje. Kada sam otvorio malo skriveno mesto gde su se
nalazili sarkofazi, naao sam svee cvee. Stavio sam zlatnu masku
na glavu, navukao rukavice, a onda legao u kameni koveg. I dalje
sam mogao da omiriem cvee dok sam sklapao oi.
Pribliavao se straan trenutak. Gubitak svesti. Na ivici snova
zauo sam enski smeh. Blago se i dugo smejala, kao da je bila
veoma srena i usred razgovora. Samo na jedan tren, pre nego to
sam skliznuo u tminu, videh njeno belo grlo dok je zabacivala
glavu.

15

K ada sam otvorio oi, sinula mi je jedna zamisao. Dola je tako

iznenada da me je odmah opinila, te sam jedva bio svestan
ei koju sam oseao i bockanja u venama.
Tatina, apnuo sam. Ali ta ideja je u sebi posedovala neku
omamljivu lepotu.
Ne, zaboravi na to. Marijus je rekao da se klonim svetilita.
Osim toga, vratie se u pono i tada mu moe predstaviti svoju
zamisao. A on moe da... ta? Da tuno zavrti glavom.
Napustio sam to skriveno mesto i zakoraio u kuu, gde je sve
bilo isto kao i prethodne noi - gorele su svee, a prozori su bili
otvoreni prema blagom spektaklu zamirue svetlosti. Nije
izgledalo kao da u uskoro napustiti ovo mesto i kao da se nikada
u njega neu vratiti jer e i on otii odavde.
Oseao sam se tuno i oajno. Ali, tu je bila ona zamisao.
Ne uraditi to u njegovom prisustvu, ve tiho, potajno i sasvim
sm kako se ne bih oseao glupavo.
 Ne. Ne radi to. Ionako nema nikakvog razloga za to. Nita se
nee dogoditi ako to uradi.
Ali ako je to tako, zato onda to ne uraditi? Zato to ne uraditi
odmah?
Ponovo sam krenuo u obilazak kue; proao sam kroz
biblioteku, galerije, sobe ispunjene pticama i majmunima, a onda
sam otiao i u odaje u kojima jo nisam bio.
Ali, ona zamisao mi se i dalje vrtela po glavi. e me je
probadala; inila je da postanem jo impulsivniji, nestrpljiviji,
manje sposoban da se osvrnem na sve ono to mi je Marijus
govorio i da shvatim ta bi to sve moglo da znai u protoku
vremena.
On nije bio u kui. To je bilo sigurno. Najzad sam zavrio
obilazak svih soba. Gde je spavao - to je bila samo njegova tajna.
Znao sam da ima i svoje tajne naine pomou kojih ulazi i izlazi iz
kue.
Ali, brzo sam pronaao vrata stepenita koja su vodila do Onih
Koji Moraju Biti Sauvani. Ona nisu bila zakljuana.
Stajao sam u salonu sa tapetama na zidovima i sa uglaanim
nametajem. Gledao sam u sat. Bilo je tek sedam sati uvee, pet
sati do njegovog povratka. Pet sati nepodnoljive ei, ei koja je
gorela u meni. I ta zamisao... Zamisao.
Nisam, zapravo, odluio da to uradim. Samo sam okrenuo lea
satu i uputio se nazad ka svojoj sobi. Znao sam da su stotine onih
pre mene takoe morale da imaju tu istu ideju u glavi. Kako je
samo lepo opisao ponos koji je osetio kada je pomislio da ih moe
razbuditi, da ih, moda, moe naterati da se pomere.
Ne! elim to da uradim sve i da se nita ne dogodi, kako e na
kraju i biti. Jednostavno hou sm da odem dole i to uradim.
Moda ima neke veze sa Nikijem. Ne znam! Ne znam!
Otiao sam do svoje odaje i, na uarenoj svetlosti koja se
uzdizala sa mora, otvorih kutiju za violinu i ugledah Stradivarija.
Naravno da nisam znao da sviram na njoj, ali mi smo moni
pantomimiari. Kao to je Marijus rekao, mi posedujemo
neverovatnu mo koncentracije i prvostepeno umee. A i tako
esto sam posmatrao Nikija kako svira.
Zategnuo sam gudalo i protrljao konjsku dlaku malim paretom
smole -to sam toliko puta video da Nikolas radi.
Pre samo dve noi ne bih mogao da podnesem ni pomisao na to
da dotaknem ovu stvar. A tek da je ujem, to bi proizvelo
nezamisliv bol.
Sada sam je izvadio iz njene futrole i poneo je kroz kuu; nosio
sam je na isti nain na koji sam je nosio i Nikiju iza kulisa
Pozorita Vampira. I ne pomislivi na tatinu, pohitao sam ka
vratima tajnog stepenita.
inilo mi se kao da me vrata vuku ka sebi, kao da nemam
sopstvenu volju. Marijus sada nije bio vaan. Nita mi tada nije
bilo vano, osim silaska niz uzane i vlane kamene stepenice, sve
bre i bre, pored prozora kraj kojih je penilo more i sa kojih se
videlo svetlo rane veeri.
U stvari, moja zanesenost je postajala tako jaka, tako
sveobuhvatna da sam iznenada zastao pitajui se da li je ta elja
zaista moja. Ali, to je bilo glupavo. Ko bi to mogao da usadi u moju
glavu? Oni Koji Moraju Biti Sauvani? Ma, to je sada stvarno prava
tatina, uostalom, da li su ova stvorenja uopte znala ta je ovaj
udan i fin drveni instrument?
U drevnom svetu niko nikada nije uo zvuk violine, zvuk tako
ovean i tako snano uticajan da su je ljudi ranije smatrali za
avolju rabotu, a njene najvirtuoznije izvoae za opsednute, zar
ne?
Malice mi se vrtelo u glavi, bio sam zbunjen.
Kako je moglo da se desi da odem tako daleko niz stepenice i da
se ne setim da su vrata zabravljena iznutra? Dajte mi jo nekih pet
stotina godina i moda u uspeti da otvorim tu bravu, ali sada to
ne mogu da uradim.
Svejedno sam nastavio da se sputam, dok su ove i sline misli
nadolazile i nestajale isto onako brzo kao to bi se i pojavljivale.
Ponovo me je poneo ar, a e je inila da on bude jo jai, iako
e nije imala nikakve veze sa njim.
Kada sam izaao iz poslednje okuke, videh da su vrata kapele
irom otvorena. Svetlost lampi obasjavala je stepenite. Miris
cvea i tamjana iznenada je postao tako sveproimajui da mi je
zastala knedla u grlu.
Drei violinu obema rukama pritisnutu na grudi, pribliio sam
se, ali zato - to nisam mogao da objasnim. Tada sam video da su i
vrata tabernakla otvorena.Video sam i njih. Sedeli su.
Neko im je doneo jo cvea. Neko je postavio tamjan u obliku
kolaia na zlatne tanjirie.
Zastao sam im sam uao u kapelu i pogledao u njihova lica.
inilo mi se da me gledaju pravo u oi, kao i ranije.
Beli, bili su tako beli da nisam mogao ni da zamislim njihovu
nekadanju bronzanu boju, i bili su tako tvrdi, tako mi se inilo,
kao i nakit koji su nosili. Oko gornjeg dela njene ruke nalazila se
narukvica u obliku zmije. Na njenim grudima visila je ogrlica u
nizovima. Najmanji deo njegovih grudi mogao je da se vidi iznad
vrha njegove iste lanene koulje.
Njeno lice je bilo ue od njegovog, a nos malo dui. Njegove su
oi bile za nijansu due, a nabrani kapci su ih jo vie naglaavali.
Njihova dugaka crna kosa bila je skoro istovetna.
Disao sam s nelagodnou. Odjednom sam se osetio slabim, te
sam pustio da miris cvea i tamjana ispuni moja plua.
Svetlost lampi poigravala je po hiljadama zlatnih traaka koji su
ukraavali murale.
Pogledao sam u violinu i pokuao da se prisetim svoje zamisli.
Preao sam prstima du drveta i zapitao se kako se njima ini ovaj
instrument.
Tihim glasom sam im objasnio ta je violina. Rekao sam im da
elim da je uju, da ne znam da je sviram, ali da u pokuati. Nisam
govorio dovoljno glasno da bih sm sebe mogao da ujem, ali oni
svakako jesu, ukoliko su odluili da me sluaju.
 Podigao sam violinu na rame, smestio je ispod brade i podigao
gudalo. Zatvorio sam oi i prisetio se muzike, Nikijeve muzike,
naina na koji se njegovo telo pokretalo u skladu sa njom, kako su
se njegovi prsti sputali kao udarci ekia. On bi tada doputao da
pravo iz njegove due poruka krene prema prstima.
Zaronio sam u nju i muzika je iznenada zacvilela nagore, a onda
se uzburkala nadole, dok su moji prsti plesali. Bila je to melodija,
da, mogao sam da odsviram melodiju. Tonovi su bili isti i bogati
dok su odjekivali; odbijajui se o tajne zidove, orili su se i stvarali
zavijajue i preklinjue glasove koje samo violina moe da stvori.
Mahnito sam nastavio da sviram, klatei se napred-nazad,
zaboravivi Nikija, zaboravivi na sve osim na oseaj u svojim
prstima, koji su udarali u zvunu koljku, i na spoznaju da sam ja
ovo proizvodio, da je ovo izlazilo iz mene, da se stropotavalo,
uspinjalo i ukrtalo sve glasnije i glasnije dok sam se okomljivao
na mahnito testerisanje gudala.
Pevao sam sa njom, pevuio, a onda i glasno pojao, a sve zlato
ove male prostorije bilo je nerazgovetno. Iznenada, kao da je moj
glas postao glasniji, neobjanjivo glasniji, sa jasnim visokim tonom
za koji sam znao da nikako nisam mogao da ga otpevam. Svejedno,
uo se ovaj divan zvuk, vrst i nepromenljiv, a uzdizao se sve
glasniji, i na kraju su poele da me bole ui. Svirao sam jo jae,
mahnitije, a uo sam i samog sebe kako dahem. Iznenada sam
shvatio da ja nisam taj koji proizvodi ovaj udni visoki ton!
Krv e mi iknuti iz uiju ako taj zvuk ne prestane. Ja nisam taj
koji ga proizvodi! Bez zaustavljanja sviranja, bez predavanja bolu
koji mi je raspoluivao glavu, pogledao sam napred i video da je
Akaa ustala; oi su joj bile irom otvorene, a ustima je inila
savreno slovo O. Zvuk je dopirao od nje, ona ga je proizvodila.
Pomerala se sa stepenica tabernakla ka meni; ruke su joj bile
irom rairene dok je njen glas parao moje bubne opne kao
elino seivo.
Nisam mogao da vidim. uo sam violinu kako je udarila o
kameni pod. Osetio sam kako sam rukama uhvatio glavu. Vritao
sam i vritao, ali je zvuk upijao moju vrisku.
 Prestani! Prestani!, urlikao sam. Ponovo mi se pred oima
ukazalo svetlo, a ona je stajala preda mnom i krenula je da me
dohvati.
O, Boe, Marijuse!, okrenuo sam se i potrao ka vratima. Vrata
su se s treskom zatvorila preda mnom, udarivi me tako jako u lice
da sam se stropotao na kolena. Pod tim neprekidnim visokim
tonom ja poeh da dozivam:
Marijuse! Marijuse! Marijuse!
Okrenuvi se da vidim ta e mi se dogoditi, video sam kako se
njeno stopalo sputa na violinu. Violina je poskoila i razmrskala
se pod njenom petom. Poeo je da zamire ton kojim je pevala.
Nestajao je.
Ostao sam u tiini, gluvoi, ne mogavi da ujem sopstvene
krike za Marijusom, koji su se neprekidno nastavljali dok sam se
pridizao.
Odzvanjajua tiina, treperava tiina. Stajala je tano ispred
mene. Njene tamne obrve delikatno su se spojile, gotovo ne
nabravi njenu belu kou, oi joj bejahu ispunjene patnjom i
pitanjima, a njene bledoruiaste usne bejahu otvorene tek toliko
da obelodane onjake.
Pomozi mi, pomozi mi, Marijuse, pomozi mi, zamuckivao sam,
ne mogavi samog sebe da ujem osim putem apstraktne namere
mog uma. Tada me je pribliila sebi, zagrlila me i ja osetih njenu
ruku onako kako mi ju je Marijus i opisao. Neno mi je obuhvatila
glavu, neno, veoma neno, a onda osetih svoje zube na njenom
vratu.
Nisam oklevao. Nisam razmiljao o udovima kojima sam bio
prikljeten, koji su u tren oka mogli da istisnu ivot iz mene.
Osetio sam kako mi onjaci prodiru kroz njenu kou kao kroz
ledenu koru i kako krv poinje da klizi u moja usta.
O... da ... da... o... da. Zabacio sam ruku preko njenog levog
ramena, prianjao sam uz nju, kao ivi kip, nije bilo vano to je bila
tvrda od mermera, jer je tako moralo da bude, bilo je savreno,
moja majka, moja ljubavnica, ona koja je bila svemona. Krv je
nitima svoje gorue mree prodirala u svaki pulsirajui deli moga
tela. Ali, i njene su usne bile na mom vratu. Ljubila me je, ljubila je
arteriju kroz koju je njena krv tako arko kuljala. Njene su se usne
otvarale nada mnom i, dok sam ja svom snagom isisavao njenu
krv, sisajui i oseajui taj mlaz ponovo i ponovo pre nego to bi se
rairio unutar mene, imao sam nepogreiv oseaj da su se njeni
onjaci zabijali u moj vrat.
Iz svakog ivog krvnog suda moja je krv iznenada bila usisana u
nju, istovremeno kada je i njena bivala usisavana u mene.
Video sam tu svetlucavu krunicu, ali jo boanstvenije je bilo
to to sam je oseao, jer nita drugo nije postojalo osim naih usta
prilepljenih za vrat onog drugog i nemilosrdne tutnjave putanje
krvi. Nije bilo snova, nije bilo vizija, ve samo ovo, ovo -
velianstveno, zagluujue i gorue - i nita nije bilo vano,
apsolutno nita, osim da se ovo nikada ne zaustavi. Svet svih stvari
koje su imale teinu, koje su ispunjavale prostor i prekidale protok
svetlosti - iezao je.
Neka jeziva buka se nametala, neto runo, neto kao zvuk
kamenja koje se lomi, kao zvuk kamenja koje se vue po podu.
Dolazi Marijus. Ne, Marijuse, nemoj da dolazi! Vrati se nazad, ne
diraj nas! Ne razdvajaj nas!
Ali to nije bio Marijus, taj jezivi zvuk, to ometanje, taj iznenadan
prekid svega, taj stvor koji me je zgrabio za kosu i otrgnuo me od
nje tako jako da je krv pokuljala iz mojih usta - bio je to Enkil.
Svojim snanim rukama prikljetio mi je glavu.
Krv mi se u mlazu slivala niz bradu. Video sam njeno
izbezumljeno lice! Video sam kako posee za njim. Njene su oi
zasvetlele gorkom srdbom, njene svetlucave, bele ruke pokrenule
su se da bi zgrabila njegove, koje su mi stiskale glavu. uo sam
kako se glas oteo iz nje, glasniji nego ton kojim je pojala, uo sam
kako vriti, podvriskuje, dok se krv slivala niz uglove njenih usana.
Zvuk je u sebe upio ulo vida, kao i ulo sluha. Tmina se
vrtoglavo okretala, razbijena u hiljade siunih traaka. Moja
lobanja samo to nije prsnula.
Prisilio me je da se spustim na kolena. Bio je nagnut nada
mnom i odjednom sam video njegovo lice u krupnom planu - bilo
je ravnoduno kao i uvek, dok je samo pritisak miia u rukama
iskazivao stvarni ivot.
I pored razornog zvuka njenog vritanja, uo sam iza sebe
Marijusove udarce po vratima. Njegovi krici su bili glasni kao i
njena vika.
Krv je poela da curi iz mojih uiju od njenog vritanja.
Pokretao sam usne.
Snane, kamene mengele oko moje glave odjednom su
popustile. Osetio sam kako udaram o pod. Prostro sam se po
njemu, zatim sam osetio hladan pritisak njegovog stopala na
svojim grudima. Zdrobie mi srce u trenu, a ona, ije je vritanje
postajalo sve glasnije, sve prodornije, bila je na njegovim leima i
drala ga je rukom oko vrata. Video sam njene spojene obrve,
njenu crnu kosu kako se vitla u vazduhu.
Ali, Marijus mu je govorio kroz zatvorena vrata, probijajui se
kroz beli zvuk njenog vriska:
Ubije li ga, Enkile, zauvek u ti je oduzeti, a ona e mi u tome
pomoi! Zaklinjem ti se!
Iznenadni muk. Ponovo je nastupilo gluvilo. Topla krv kaplje
niz moj vrat.
Zakoraila je u stranu i pogledala pravo ispred sebe. Vrata se
naglo otvorie, udarivi pri tom u zidove uzanog kamenog prolaza.
Marijus se iznenada pojavio iznad mene; njegove ruke su bile na
Enkilovim ramenima. inilo se kao da Enkil ne moe da se pomeri.
Njegovo stopalo je skliznulo nadole, okrznuvi mi pri tom
stomak, a onda je nestalo. Marijus je izgovarao neke rei, ali
mogao sam da ih ujem samo kao misli:
Bei, Lestate! Tri!
Dok sam se borio da ustanem, video sam kako ih oboje tera
prema tabernaklu. Video sam i njih kako sada ne zure preda se,
ve u njega. Akaa je vukla Enkilovu ruku. Ponovo videh njihova
prazna lica. Prvi put mi se ta bezizraajnost inila ravnodunom,
nije bila nalik na masku radoznalosti, ve na masku smrti.
Lestate, bei!, ponovio je, ne okrenuvi se.
 I ja ga posluah.

16

S tajao sam u najudaljenijem oku terase kada je Marijus najzad

doao u osvetljeni salon. U mojim je venama bilo toplote, koja
je disala kao da ima sopstveni ivot. Mogao sam da vidim daleko
iza nejasnih i otrih obrisa ostrva. Mogao sam da ujem kako jedan
brod plovi uz udaljenu obalu. Ali sve o emu sam razmiljao bilo je
to da u skoiti preko ograde ukoliko Enkil ponovo krene na mene.
Mogao bih da padnem u more i otplivam. I dalje sam oseao
njegove ruke na svojoj glavi, njegovo stopalo na svojim grudima.
Stajao sam oslonjen na kamenu ogradu, drhtao sam, a na mojim
rukama je jo bilo krvi od ogrebotina na licu, koje je u potpunosti
ve bilo zaceljeno.
Oprosti. Oprosti mi to sam to uradio, rekao sam im je
Marijus zakoraio iz salona na terasu. Ne znam zato sam to
uinio. Nije trebalo to da uradim. Oprosti. ao mi je, kunem se da
mi je ao, Marijuse. Nikada, nikada vie neu uraditi neto to mi
kae da ne uradim.
Stajao je sa prekrtenim rukama i posmatrao me. Svetlucao je.
Lestate, ta sam ti rekao prole noi?, upitao je. Ti si
najprokletije stvorenje!
Marijuse, oprosti mi. Molim te da mi oprosti. Mislio sam da se
nita nee dogoditi. Bio sam siguran da se nita nee dogoditi...
Rukom mi je pokazao da uutim i da se zajedno spustimo na
stenje, a onda je skoio preko ograde i krenuo prvi. Krenuo sam
odmah za njim, odsutan duhom, ali oduevljen lakoom kojom
sam to uradio. Bio sam, meutim, i previe oamuen da bi mi
takve stvari neto znaile. Njeno prisustvo je bilo svud po meni
kao miris, koji ona u stvari i nije imala, osim mirisa koji je poticao
od tamjana i cvea i koji je na neki nain uspeo da prodre u njenu
vrstu, belu kou. Kako mi se krhkom inila bez obzira na svu tu
vrstinu!
Silazili smo niz klizavo stenje sve dok nismo stigli na belu plau,
gde smo hodali u tiini i gledali u snenobelu penu koja je udarala
o stenje ili se pruala prema nama na ravnom i gustom belom
pesku. Vetar je urlao u mojim uima i spopao me oseaj
usamljenosti koji on - urlajui vetar koji brie sve druge senzacije i
zvuke - uvek u meni izaziva.
Postajao sam sve mirniji, ali i sve uzrujaniji i oajniji u isto
vreme.
Marijus me je obgrlio rukom kao to je to neko i Gabrijela
inila. Nisam obraao panju kuda smo ili, ali sam bio prilino
iznenaen kada sam video da smo dospeli u jednu malu uvalu, gde
je bio usidren neki dugaak amac sa jednim parom vesala.
Kada smo zastali, ponovo sam rekao:
Zaista mi je ao to sam to uradio! Kunem se da jeste. Nisam
verovao...
Nemoj da mi govori da se zbog toga kaje, rekao je mirno
Marijus. Nije ti nimalo ao to se to dogodilo, to si bio uzrok
toga, naroito sada kada si bezbedan, a ne spljoten kao ljuska od
jajeta na podu kapele.
O! Ali nije u tome stvar!, rekao sam.
Poeo sam da plaem. Izvadio sam maramicu, vaan deo
opreme jednog gospodina osamnaestog veka i obrisao krv sa lica.
Mogao sam da osetim kako me dri, oseao sam ukus njene krvi,
dodir njenih ruku. Ponovo sam poeo da oseam sve senzacije. Da
Marijus nije doao na vreme...
Ali ta se, u stvari, dogodilo, Marijuse? ta si video?
Voleo bih da se sklonimo tamo gde nas on ne moe uti, ree
Marijus klonulo. Ludost je bilo ta rei ili o bilo emu misliti jer ga
to moe dodatno uznemiriti. Moram ga pustiti da ponovo zapadne
u mir.
Sada je izgledao zaista besan, i okrenuo mi je lea.
 Ali kako sam mogao da ne razmiljam o tome? Poeleo sam da
mogu da otvorim svoju glavu i iz nje izvadim misli. One su tutnjile
mojim telom kao i njena krv. U njenom telu su jo uvek bili
zatoeni um, glad, bljetavo duhovno jezgro, ija me je toplota
proela kao tena munja, a Enkil ju je bespogovorno drao u smrti!
Prezirao sam ga. eleo sam da ga unitim. Moj um su opsedale sve
vrste ludakih zamisli - da on nekako moe biti uniten, ali da mi
ne moemo da budemo ugroeni sve dok ona ivi!
Ali to ba i nije imalo nekog smisla. Zar demoni nisu prvo
prodrli u njega? Ali ta ako to ba i nije bilo tako...
Prestani, mladiu!, planuo je Marijus.
Ponovo sam poeo da plaem. Osetio sam svoj vrat na mestima
gde me je ona dodirivala, liznuo sam usne i ponovo okusio njenu
krv. Pogledao sam ratrkane zvezde na nebu, pa su mi se ak i ova
bezopasna i vena nebeska tela uinila kao pretea i besmislena.
Osetio sam kako se u mom grlu opasno nadima vrisak.
Uticaj njene krvi ve je poeo da ili. Prva jasna vizija se
pomaljala, a moji udovi ponovo su postali moji. Moda su bili
snaniji, da, ali arolija je umirala. Magija je ostavila samo neto
snanije od priseanja na krv koja je kruila kroz naa tela.
Marijuse, ta se dogodilo?, rekao sam, viui preko vetra.
Nemoj da se ljuti na mene, nemoj da mi okrene lea. Ja ne
mogu...
, Lestate!, rekao je, priao mi i uhvatio me za ruku.
Nemoj da brine za moj bes. On je nevaan i nije usmeren ka tebi.
Daj mi jo malo vremena da se saberem.
Da li si video ta se dogodilo izmeu mene i nje?
Gledao je daleko, u more. Voda je izgledala potpuno crna, a
morska pena skroz bela.
Da, video sam, rekao je.
Uzeo sam violinu sa eljom da im sviram, mislio sam...
Da, znam, naravno...
Da e muzika uticati na njih, naroito ta muzika, taj udnovat i
natprirodan zvuk, ti dobro zna kako violina...
 Da...
Marijuse, ona mi je dala... ona... i uzela...
Znam.
On je dri tamo zatoenom! On je od nje napravio
zatvorenicu!
Lestate, molim te... Utueno se smeio i bio je tuan.
Zarobi ga, Marijuse, na isti nain kao to su to i oni uradili, a nju
pusti!
Ti sanja, dete moje, rekao je. Ti sanja.
Okrenuo se i, pokazujui mi pokretima da ga ostavim na miru,
udaljio se od mene. Odetao je do vlane plae i pustio da ga voda
zapljuskuje dok je hodao gore-dole.
Pokuao sam ponovo da se smirim. inilo mi se nestvarnim da
sam ikada bio na bilo kom drugom mestu osim na ovom ostrvu, da
je svet smrtnika bio tamo negde, da je udna tragedija i pretnja
Onih Koji Moraju Biti Sauvani bila nepoznata izvan ovih mokrih i
svetlih stena.
Najzad se Marijus vratio.
Posluaj me, rekao je. Pravo prema zapadu nalazi se jedno
ostrvo koje nije pod mojom zatitom, a na njegovoj severnoj strani
nalazi se jedan drevni grki grad. Tamo mornarske krme rade po
celu no. Uzmi amac i odmah kreni tamo. Lovi i zaboravi ono to
se ovde dogodilo. Koristi moi koje si, moda, dobio od nje. Ali
pokuaj da ne razmilja o njoj ili o njemu. Iznad svega, pokuaj da
ne kuje zaveru protiv njega. Pre zore se vrati u kuu. Nee biti
teko. Naii e na sijaset otvorenih vrata i prozora. Uradi sada
kako ti kaem, mene radi.
Spustio sam glavu. Ljudska krv, ljudska borba i ljudska smrt -
bilo je jedino pod nebeskim svodom to je moglo da mi odvue
panju, to je moglo da izbrie bilo kakve uzviene ili istroene
misli.
Bez ikakvog pogovora, krenuo sam kroz pliak do amca.
 U rane jutarnje sate, pogledao sam u svoj odraz u deliu
metalnog ogledala koje je visilo na zidu trokave mornarske sobe
u maloj krmi. Video sam sebe u kaputu od baruna i beloj ipki.
Lice mi je bilo toplo od ubijanja. Mrtav ovek je leao preko stola
iza mene. Jo uvek je u ruci drao no kojim je pokuao da mi
preree grkljan. Bila je tu i flaa vina sa nekim opojnim sredstvom
u njemu, koje sam uporno odbijao da ispijem aljivim nekanjem
sve dok nije izgubio ivce i pokuao da me zakolje. Njegov
saradnik je leao mrtav na krevetu.
Pogledao sam u mladog plavokosog razvratnika u ogledalu.
Vidi, vidi, ako to nije vampir Lestat, rekao sam.

Ali ni sva krv ovog sveta nije mogla da sprei uase koji su
poeli da me opsedaju kada sam otiao na poinak.
Nisam mogao da prestanem da razmiljam o njoj, pitajui se da
li sam to prethodne noi uo njen smeh u snu. I udio sam se to
mi nita nije rekla svojom krvlju sve dok nisam zatvorio oi. Tada
su, iznenada, poele da mi se javljaju slike, divne slike, nepovezane
isto koliko i arobne. Ona i ja smo zajedno koraali nekom
dvoranom - ne ovde, ve na nekom meni poznatom mestu. Mislim
da je to bio neki dvorac u Nemakoj gde je Hajdn napisao svoju
muziku - a ona je govorila leerno, kao to je to ve radila hiljadu
puta sa mnom. Ispriaj mi sve o ovome, u ta ljudi veruju, ta ih
pokree iznutra, kakva su ovo divna otkria... Nosila je moderan
crni eir sa velikim belim perjem na irokom obodu i sa belim
velom koji je iao preko vrha eira i bio zavezan ispod njene
brade. Njeno je lice bilo sm poetak, olienje mladosti.
***
Kada sam otvorio oi, znao sam da me Marijus eka. Otiao sam
u odaju i video ga kako, leima okrenut otvorenom prozoru i
moru, stoji pored prazne kutije za violinu.
Sada mora krenuti, mali moj, rekao je tuno. Ponadao sam
se da emo imati malo vie vremena, ali sada je to nemogue.
amac koji e te odvesti eka.
 Zato to sam to uradio..., rekao sam oajno. Dakle, bio sam
odbaen.
On je unitio sve u kapeli, rekao je Marijus, pokuavajui da
zvui smireno. Obgrlio me je jednom rukom preko ramena, dok je
svojom drugom rukom uzeo moju putnu torbu. Krenusmo ka
vratima. elim da sada ode jer je to jedino to e ga umiriti,
elim da zapamti ne njegov bes, ve sve ono to sam ti ispriao i
elim da bude siguran u to da emo se ponovo sresti, kao to smo
i rekli.
Da li ga se ti boji, Marijuse?
O ne, Lestate. Nema potrebe da se brine. On je ve ranije inio
sline stvari, povremeno. On, naime, nije ni svestan ta radi.
Ubeen sam u to. Sve to on zna jeste to da se neko usudio da se
isprei izmeu njega i Akae. Vreme je sve ono to je njemu
potrebno da zapadne u preanje nepokretno stanje.
Eto opet onog izraza - zapadne.
A ona sedi kao da se nikada nije ni pokrenula, zar ne?, upitao
sam ga.
elim da odmah ode odavde kako ga ne bi izazivao, rekao je
Marijus, vodei me napolje iz kue prema stenovitim stepenicama.
Nastavio je da govori: Kakve god sposobnosti mi stvorovi imali -
sposobnosti da pomeramo predmete svojim mislima, da ih
zapalimo, nanesemo stvarnu tetu samo pomou moi naeg uma
- one nemaju snagu ako je neto udaljeno od fizikog mesta gde se
nalazimo. Dakle, elim da ode odavde jo veeras i uputi se u
Ameriku, kako bi mi se to bre vratio kada on vie ne bude
uzrujan i kada se vie ne bude niega seao. Ja nita neu
zaboraviti i ekau te.
Video sam galiju u luci ispod nas kada smo dospeli na ivicu
stene. Stepenice su izgledale kao da je njima nemogue spustiti se,
ali nije bilo tako. Ono to jeste bilo nemogue, meutim, bila je
injenica da sam upravo u ovom trenutku naputao Marijusa, kao i
ovo ostrvo.
Nije potrebno da se sputa sa mnom, rekao sam, uzevi
putnu torbu iz njegove ruke. Pokuavao sam da ne zvuim
ogoreno i potiteno. Sve u svemu, ja i jesam bio uzrok svega
ovoga.
Radije neu plakati pred drugima. Ostavi me ovde.
Tako sam eleo da provedemo jo nekoliko noi zajedno,
rekao je, da u tiini razmotrimo sve ono to se dogodilo. Ali nek te
moja ljubav prati. I pokuaj da se priseti svega onoga to sam ti
rekao. Kada se ponovo budemo sreli, imaemo mnogo toga jedan
drugom da kaemo... Zastao je.
ta je bilo, Marijuse?
Kai mi iskreno, rekao je. Da li se kaje to sam doao po tebe
u Kairo? Da li ti je ao to sam te doveo ovamo?
Kako bih mogao da se kajem?, upitao sam. Jedino zbog ega
alim jeste to to odlazim. ta ako vie ne budem mogao da te
pronaem, ili ti mene?
Kada bude nastupio pravi trenutak, ja u te nai, rekao je. I
neka ti je uvek u pameti: ti ima mo da me prizove, kao to si to i
ranije uinio. Kada budem uo taj poziv, mogu premostiti
nevienu udaljenost da se odazovem, koju inae nikada ne bih
mogao da postignem. Ako je pravi trenutak, ja u se odazvati. U to
moe biti sasvim siguran.
Klimnuo sam glavom. Toliko toga je bilo to sam eleo da
kaem, a nisam izgovorio ni jednu jedinu re.
Jedan dugi trenutak smo se grlili, a zatim sam se okrenuo i
poeo da silazim; znao sam da e razumeti zato se nijednom neu
osvrnuti.

17

N isam ni znao koliko sam bio eljan sveta sve dok moj brod
nije najzad pristigao u mutne vode movarnog rukavca Sv.
Dona, a potom se uputio prema gradu Nju Orliensu. Video sam
crnu i nepravilnu liniju movare naspram svetleeg neba.
injenica da nijedan od nae vrste nije prodro u ovu divljinu
uzbudila me je, ali i poniavala u isto vreme.
Pre nego to se tog prvog jutra izdiglo sunce, zaljubio sam se u
nisko i vlano zemljite, kao to mi se to dogodilo sa suvom
toplotom Egipta, a kako je vreme prolazilo, poeo sam da ga volim
vie no bilo koje drugo mesto na svetu.
Ovde su mirisi bili veoma jaki; mogao se udahnuti miris sirovog
zelenila lia, kao i miris ruiastih i utih pupoljaka. A velika
muljevita reka - koja je proticala kraj bednog malog mesta po
imenu Plas dArm i njegove malene katedrale - zasenjivala je
svaku drugu legendarnu reku koju sam ikada imao prilike da
vidim.
Neprimeen i neizazvan, istraivao sam tronu malu naseobinu
sa njenim blatnjavim ulicama i trotoarima na ivici vode i
posmatrao trokave panske vojnike koji su se lenjo etali po
zatvoru. Potpuno sam se izgubio meu opasnim barakama na
samom rubu vode; bile su prepune amdija, koji su se kockali i
galamili, i divnih tamnoputih Karibljanki, koje bi povremeno
izlazile da bace pogled na tiho sevanje munje, da uju potmuli
urlik groma i osete svilenkastu toplotu letnje kie.
Nisko sputeni krovovi malih koliba svetleli su se na meseini.
Svetlost je zapljuskivala gvozdene kapije lepih panskih gradskih
kua. Svetlucala je i iza zavesa od prave ipke koje su visile sa
unutranje strane svee opranih staklenih vrata. etao sam se
meu grubim malim kolibama koje su se protezale sve do bedema,
virei kroz prozore u pozlaeni nametaj i sjajne parie bogatstva
i civilizacije; sve to je u ovom divljem mestu izgledalo
neprocenjivo, istanano, pa ak i tuno.
Tu i tamo bi se iz gliba pojavila vizija: pravi francuski gospodin
sa snenobelom perikom na glavi, obuen u divni frak, etao se sa
enom koja je na sebi imala iroku suknju sa kriolinom, i sa crnim
robom, koji je za ovo dvoje, koji su etali na bezbednoj udaljenosti
od tenog blata, nosio par istih papua.
 Znao sam da sam dospeo u najnenastanjeniju ispostavu Divljeg
vrta i da je ovo moj grad Nju Orliens, u kojem u se nastaniti,
ukoliko, naravno, on uspe da opstane. Sve moje patnje bie
ublaene na ovom bezakonitom mestu, a ono za im eznem
pruie mi vie zadovoljstva jednom kada ga ugrabim.
Ali, te prve noi u ovom smrdljivom malom raju bilo je
trenutaka kada sam se molio, uprkos svim tajnim moima koje
sam posedovao, da se na neki nain srodim sa svim smrtnicima.
Moda nisam bio egzotini izgnanik kakvog sam sebe zamiljao,
ve samo nekakvo nejasno uveanje svih ljudskih dua.
Stare istine i drevna magija, revolucija i pronalasci - udruuju
se da nam skrenu panju sa emocija, koje nas na kraju, na ovaj ili
onaj nain, razaraju.
I najzad, izmoreni ovom sloenou, sanjamo o onom tako
davnom dobu kada smo sedeli na majinom krilu i kada je svaki
poljubac koji bi nam ona dala predstavljao savreno ispunjenje.
ta nam je drugo initi do posegnuti za zagrljajem koji sada mora
u sebi sadrati dve krajnosti - nebesko i pakleno: na sopstveni
usud, ponovo, i ponovo, i ponovo.
 1

I tako stigoh do kraja Ranog obrazovanja i avantura

vampira Lestata, prie koju sam imao i nameru da
ispriam. Sada imate opis magija i misterija Starog
sveta, koji sam, bez obzira na zabrane i upozorenja,
odabrao da prenesem dalje.
Ali mojoj prii ovde nije kraj, bez obzira na to koliko bio nerad
da je nastavim. Isto tako, moram izloiti, barem ukratko, bolne
dogaaje koji su me naveli na odluku da se ukopam u zemlju 1929.
godine.
To se desilo sto etrdeset godina nakon to sam napustio
Marijusovo ostrvo. Od tada Marijusa vie nikada nisam video.
Gabrijela je, isto tako, za mene bila potpuno izgubljena. Iezla je
one noi u Kairu i niko, smrtan ili besmrtan, o njoj nita nije uo,
barem koliko je meni poznato.
Kada sam u dvadesetom veku sm sebi napravio grob, bio sam
usamljen i premoren, a moje telo i moja dua bili su teko ranjeni.
Proiveo sam onaj svoj jedan ljudski vek, kao to me je Marijus i
posavetovao da uradim. Ali ne mogu kriviti Marijusa zbog naina
na koji sam ga proiveo, kao ni zbog uasnih greaka koje sam
napravio.
Puka je volja oblikovala moje iskustvo vie od bilo koje druge
ljudske osobenosti. Uprkos savetima i predvianjima, izazivao
sam zlu kob i katastrofu, kao to sam to oduvek i radio. Ali, i pored
svega, ne mogu da poreknem da sam bio nagraivan. Skoro
sedamdeset godina su sa mnom bili moji poletarci vampiri - Lui i
Klaudija, dva najdivnija besmrtnika koja su ikada hodila zemljom,
a stvorio sam ih po sopstvenoj volji.
Nedugo poto sam stigao u koloniju, smrtno sam se zaljubio u
Luija, mladog tamnokosog buruja-plantaera, otmenog u govoru i
prefinjenog u ponaanju, koji je u pogledu cinizma i samounitenja
bio pravi Nikolasov brat blizanac.
 Posedovao je Nikijevu jezovitu estinu, buntovnitvo, njegovu
mueniku sposobnost da veruje i ne veruje, a konano i da
oajava.
I pored svega toga, Lui me je zaposeo u mnogo veoj meri nego
to je to Nikolasu ikada polo za rukom. ak i kada je bio veoma
okrutan, Lui je kod mene izazivao nenost; zavodio me je svojom
zapanjujuom nesamostalnou, kao i svojom zaslepljenou
svakim mojim pokretom i izgovorenom reju.
Njegova naivnost me je uvek osvajala, njegova udesna
burujska vera u to da je Bog uvek bio Bog, ak i onda kada bi nam
okrenuo lea, da su prokletstvo i spasenje postavili granice ovom
malom i beznadenom svetu.
Lui je bio muenik, stvor koji je smrtnike voleo ak i vie nego
ja. Ponekad se pitam da li sam od Luija oekivao da me kazni za
ono to se dogodilo Nikiju, da li sam ga stvorio da bude moja
savest i da mi iz godine u godinu dodeljuje kaznu koju sam oseao
da zasluujem.
Ali jasno i glasno reeno - voleo sam ga. Upravo sam iz svoje
oajnike potrebe da ga zadrim, da ga to vre veem za sebe u
trenucima ovisnosti - pribegao najsebinijem i najimpulsivnijem
inu svog celokupnog ivota kao ivueg mrtvaca. Bio je to zloin
koji e biti i moje unitenje: preobraivanje Klaudije, stvaranje
divnog deteta-vampira, sa Luijom i za Luija.
Njeno telo nije bilo ni est godina staro kada sam je uzeo; umrla
bi da to nisam uradio, kao to bi umro i Lui da ga nisam
preobratio. To je bilo prkoenje bogovima, za ta emo Klaudija i
ja platiti.
Ali to je pria koju je Lui ispripovedao u Intervjuu sa vampirom,
koja je, i pored svih protivrenosti i uasnih nesporazuma, uspela
da zabelei atmosferu u kojoj smo se Klaudija, Lui i ja zbliili i
zajedno ostali ezdeset i pet godina.
Tokom tog vremena, predstavljali smo ono najbolje od svoje
vrste: svilenkastobarunasti trio smrtonosnih lovaca,
pobedonosni u svojoj tajni u nabubrelom gradu Nju Orliensu, koji
nam je pruio luksuzno prebivalite i opskrbio nas bezbrojnim
sveim rtvama.
Iako to Lui nije znao dok je pisao svoju hroniku, ezdeset i pet
godina jeste neverovatno dugo vreme za bilo kakvu vezu u naem
svetu.
to se tie lai koje je izrekao, pa, opratam mu razuzdanu
matu, gorinu, kao i njegovu tatinu, koja, na kraju krajeva, za
njega ba i nije bila posebno karakteristina. Nikada mu nisam
razotkrio ni polovinu moi koje sam posedovao, i to s razlogom, s
obzirom na to da je tonuo u oseanje krivice i u samoprezir kada
je koristio ak i polovinu sopstvenih moi.
ak su i njegova neobina lepota i njegov nepresuan arm
njemu samom predstavljali neku misteriju. Kada proitate njegovu
izjavu da sam od njega stvorio vampira jer sam prieljkivao da
prisvojim njegovu kuu i plantau, to pre moete pripisati
njegovoj skromnosti nego njegovoj gluposti, pretpostavljam.
A to to je smatrao da sam seljakog porekla, pa to je bilo dosta
razumljivo. On je, uostalom, bio dete srednje klase, koja je uvek
isticala razlike u neijem poreklu, kao i zabrane. Teio je, kao i svi
kolonijalni plantaeri, da bude istinski aristokrata, iako takvog
nikada nije ni sreo, a kamoli da je bio. Ja sam, kao to ve i znate,
poticao od dugake loze feudalnih vlastelina, koji su lizali prste i
bacali kosti preko ramena svojim psima dok bi veerali.
Kada kae da sam se poigravao sa nevinim strancima,
sprijateljivao se sa njima, a potom ih ubijao, kako je uopte i
mogao da zna da sam lovio iskljuivo kockare, lopove i ubice,
bivajui jo verniji sopstvenom neizgovorenom zavetu da u
ubijati zloince nego to sam se ikada nadao da u biti? (Na
primer, Mladi Frenijer je plantaer; njega Lui beznadeno
romantizuje u svom tekstu, dok je ovaj, u stvari, bio bludni ubica i
varalica u kartakim igrama, spreman da stavi i plantau
sopstvene porodice pod hipoteku zbog nekog velikog duga u
trenutku kada sam ga napao. Kurve kojima sam se pogostio
jedared pred Lujem, isto da bih mu napakostio, bile su poznate
po tome to su drogirale i pljakale mornare, od kojih se mnogima
zameo trag.)
Ali ovakve sitnice, zapravo, ba i nisu od neke preterane
vanosti. On je svoju priu ispripovedao onakvom za kakvu je
verovao da je i bila.
Lui je, zapravo, predstavljao proizvod svih svojih mana, a bio je
najarobniji ljudski avo kojeg sam ikada upoznao. ak ni Marijus
ne bi mogao da zamisli jedno takvo saoseajno i dubokomisleno
stvorenje, nekog ko je uvek bio gospodin. On je ak i Klaudiju uio
kako da pravilno koristi srebrni escajg - neka je blagosloveno
njeno malo crno srce - iako nije imala ni najmanju potrebu da
koristi no i viljuku.
Njegova zaslepljenost, kada su u pitanju bili raznovrsni povodi
ili patnje drugih, bila je deo njegovog arma, kao to je to bila i
njegova mekana, razbaruena crna kosa ili veito zabrinut izraz
njegovih zelenih oiju.
Zato bih se uopte zamajavao priama o tome koliko je samo
puta dolazio kod mene uasno zabrinut i preklinjao me da ga
nikada ne ostavim, o trenucima kada smo zajedno etali i
razgovarali, izvodili ekspira kako bi zabavili Klaudiju, ili ili ruku
pod ruku u lov po krmama uz reku ili na ples sa tamnoputim
lepoticama u slavnim balskim dvoranama?
itajte izmeu redova.
Izdao sam ga onda kada sam ga i stvorio, to je ono to je
kljuno. Kao to sam, uostalom, izdao i Klaudiju. Opratam mu
gluposti koje je napisao jer je izrekao istinu o jezivom
zadovoljstvu koje je vladalo izmeu njega, Klaudije i mene, na ta
nismo imali pravo u tim dugakim decenijama devetnaestog veka,
kada su paunove boje drevnog doba izumrle, a divna muzika
Mocarta i Hajdna ustupila mesto bombastinom Betovenu, ija je
muzika u pojedinim trenucima bila i suvie nalik zvuku mojih
imaginarnih Paklenih zvona.
Imao sam ono to sam hteo, ono to sam oduvek i eleo. Imao
sam njih. Mogao sam ponekad da zaboravim Gabrijelu i Nikija, ak
i Marijusa i bezizraajni Akain pogled, ledeni dodir njene ruke,
kao i toplinu njene krvi.
Ali, ja sam oduvek eleo mnoge stvari. ta je to to je omoguilo
da na zajedniki ivot, koji je on opisao u Intervjuu sa vampirom,
ovoliko dugo traje? Zato smo opstali toliko vremena?
U devetnaestom veku vampire su otkrivali evropski
romanopisci. Lord Rutven, izmiljeni lik dr Polidorija, ustupio je
mesto ser Frensisu Varneju i njegovom stranom romanu, da bi se
kasnije pojavila eridan le Fanuova grofica Karmila Karntajn, a
najzad i najvei meu vampirima - rutavi pravoslavni grof
Drakula, koji je, i pored toga to je mogao da se pretvori u slepog
mia ili da se svojevoljno dematerijalizuje, puzio uza zidine svog
zamka, kao to to rade guteri, oigledno iz iste zabave. Svi ovi
likovi, ali i mnogi drugi nalik njima, zadovoljavali su nezasite
ljudske apetite za gotskim i fantastinim priama.
Mi smo bili sr te koncepcije devetnaestog veka - aristokratski
povueni, nepogreivo elegantni, postojano nemilosrdni, verni
jedno drugom u zemlji koja je bila pogodna za pripadnike nae
vrste, ali ne i pretrpana njima.
Moda smo pronali ba onaj savren trenutak u istoriji, onu
savrenu ravnoteu izmeu udovinog i ljudskog, ono doba kada
je vampirska romansa, roena u mojoj mati meu raznobojnim
brokatima starog ivota, svoje najvee zadovoljstvo mogla da nae
upravo u lepravom crnom ogrtau, u crnom cilindru kao i u
sjajnim kovrdama male devojice koje su se rasipale iz
barunaste mane sve do divnih pufnastih rukava njene prozirne
svilene haljinice.
Ali ta sam ja to uradio Klaudiji? I kada u morati da platim za
to? Koliko je dugo bila zadovoljna time to je bila tajna koja je
Luija i mene tako vrsto povezala, muza naih meseinom
obasjanih asova, to jedino stvorenje oboavanja koje nam je bilo
zajedniko?
Da li je bilo neizbeno da ona, kod koje nikada nee propupeti
enske obline, nasrne na svog demonskog oca, koji ju je osudio na
telo jedne porcelanske lutke?
 Trebalo je da posluam Marijusova upozorenja. Trebalo je na
trenutak da zastanem i razmislim o tome dok sam stajao na ivici
tog velikog i opojnog eksperimenta: napraviti vampira od
najslabijeg od njih. Trebalo je prvo duboko da udahnem.
Ali, znate, to je bilo kao kada sam svirao Akai violinu. Ja sam
eleo to da uradim. eleo sam da vidim ta e se dogoditi, rekao
bih, sa takvom jednom divnom i malom devojicom!
O zasluio si, Lestate, sve to ti se ikada i dogodilo. Bolje bi ti
bilo da no umre - jer bi zaista mogao da skona u paklu.
Zato sam sa rukovodio isto sebinim razlozima i zato nisam
posluau bar neke od saveta koji su mi bili dati? Zato nisam nita
nauio od bilo koga od njih - od Gabrijele, Armana, Marijusa? S
druge strane, ja, zapravo, nikada nikoga nisam ni sluao. Okreni-
obrni, nisam ni sposoban za tako neto.
ak ni sada ne mogu da kaem da mi je ao to sam stvorio
Klaudiju; ne mogu da poelim da je nikada nisam video; nije mi
ao ni to sam je drao, to sam joj govorio tajne, to sam sluao
kako njen smeh odjekuje kroz senovite i petrolejkama osvetljene
sobe gradske kue, koja je bila tako ljudska. U njoj smo bili
okrueni lakiranim nametajem, mranim uljanim slikama i
bakrenim saksijama za cvee, kao to to i pristoji bilo kom ivom
biu. Klaudija je bila moje Dete mraka, moja ljubav, zlo moga zla.
Klaudija mi je slomila srce.
Jedne tople, sparne noi, u prolee 1860. godine, podigla se da
izravna raune. Namamila me je, uhvatila me i sijaset puta noem
izbola moje otrovano telo; bola ga je sve dok skoro i poslednja kap
moje vampirske krvi nije iscurila iz mene, ne dajui mom telu da
ugrabi ni onih nekoliko dragocenih sekundi tokom kojih bi uspelo
da se zaceli.
Ne krivim je. To je jedna od onih stvari koje bih moda i ja
uradio.
Tih nekoliko trenutaka delirijuma nikada neu zaboraviti, oni
nikada nee biti otpremljeni u neki neistraeni odeljak mog uma.
Njena prepredenost i volja oborili su me isto onoliko koliko i
seivo kojim je prerezala moj grkljan i rasporila mi srce. Ti trenuci
e mi uvek biti u pamenju, svake noi do kraja mog postojanja,
kao i ponor koji se otvorio preda mnom, uranjanje u smrtniku
smrt, koja mi je skoro pripala. To je ono to mi je Klaudija
priutila.
Ali, kako je krv isticala i sa sobom nosila svu mo vida, sluha, a
najzad i pokreta - moje su misli sezale daleko unazad, mnogo dalje
od stvaranja proklete vampirske porodice u njihovom raju od
zidnih tapeta i ipkanih zavesa, u carstvo nejasno zamiljenih
gajeva mitskih zemalja, gde je drevni bog ume Dionis nanovo i
nanovo doivljavao da mu kidaju meso, dok je krv nezaustavljivo
oticala.
Ako u svemu tome i nije bilo nekog smisla, barem je bilo bleska
podudarnosti, zapanjujueg ponavljanja istih starih motiva.
Bog umire. Bog se uzdie. Ali ovog puta niko nije iskupljen.
Pomou Akaine krvi, rekao mi je Marijus, preivee unitenja
koja bi razorila ostale pripadnike nae vrste.
Kasnije, naputen u smradu i mraku movare, osetio sam kako
e odreuje moje dimenzije, kako mi daje snagu, osetio sam kako
mi se otvara eljust u vodi sa bujnim rastinjem i kako mi se keze
onjaci u potrazi za toplokrvnim stvorenjima, koja bi mogla da mi
pomognu da se podignem i usmerim ka dugakom putu nazad.
Tri noi kasnije, kada sam ponovo bio pretuen a moja deca me
ponovo i zauvek ostavila u goruem paklu nae gradske kue, bila
je to krv drevnih - Magnusa, Marijusa i Akae, koja me je odrala
dok sam se puzei udaljavao iz plamena.
Ali bez nove koliine te lekovite krvi, bez svee infuzije, bio sam
ostavljen na milost vremenu da izlei moje rane.
Ono to Lui nije mogao da opie u svojoj prii jeste ono to se sa
mnom dogodilo nakon toga. Ja - uasno i ubogaljeno udovite,
koje je moglo da napada samo vrlo mlade smrtnike ili one
nemone, godinama sam lovio na ivici ljudskog stada. U stalnoj
opasnosti od svojih rtava, postao sam prava suprotnost
romantinom demonu; donosio sam uas pre nego ushienje, a u
svojoj prljavtini i dronjcima u velikoj meri sam podseao na
stanovnike Les Inosanta.
 Moje rane, koje su mi donosile toliko patnje, uticale su i na moj
duh, na moju sposobnost razmiljanja. A ono to sam video u
ogledalu svaki put kada bih se usudio da pogledam dodatno je
grilo moju duu.
Ali za sve to vreme nijedared nisam pozvao Marijusa, niti sam
pokuavao da doprem do njega. Nisam mogao da ga preklinjem za
njegovu lekovitu krv. Bolje da propatim jedan vek u istilitu nego
da me Marijus osuuje. Bolje da izdrim najgoru usamljenost i
najtee muke nego da otkrijem da je saznao sve to sam uradio i
da mi je ve odavno okrenuo lea.
to se Gabrijele tie - ona bi mi sve oprostila, a njena krv bi bila
dovoljno mona da mi barem ubrza oporavak - nisam znao ni gde
da je traim.
Kada sam se dovoljno oporavio da se uputim na dugako
putovanje u Evropu, obratio sam se jedinom kojem sam mogao:
Armanu. On je jo uvek iveo na zemlji koju sam mu ustupio, u
istoj onoj kuli gde me je stvorio Magnus. Jo uvek je upravljao
uspenim kovenom Pozorita Vampira na Bulevaru du Templu,
koje je jo uvek pripadalo meni. Njemu, naime, nisam dugovao
nikakva objanjenja. Zar mi on, ipak, nije ostao duan?

Bio je ok videti ga kada je doao da otvori vrata nakon to sam

pokucao.
Liio je na mladia iz Dikensonovih romana, u tamnom i
uglaenom crnom ivenom kaputu, dok su sve njegove
renesansne kovrde bile odseene. Njegovo veno mladoliko lice
bilo je obeleeno nevinou jednog Dejvida Koperfilda i ponosom
Stirforta - to je bilo u suprotnosti sa istinitom prirodom njegove
due.
Neka divna svetlost je na trenutak zasvetlucala u njegovim
oima dok me je posmatrao. Zatim je polako pogledao u oiljke
koji su prekrivali moje lice i ruke. Potom je neno i skoro
saoseajno rekao:
Ui, Lestate.
 Uzeo me je za ruku. Zajedno smo proli kroz kuu koju je
izgradio u podnoju Magnusove kule, mrano i turobno mesto
namenjeno svim Bajronovskim uasima ovog udnovatog doba.
Zna, pria se da si doiveo svoj kraj negde u Egiptu, ili na
Dalekom istoku, brzo je rekao na svakodnevnom francuskom,
gestikulirajui na nain na koji ga nikad nisam video da to radi. Do
tada je stekao vetinu pretvaranja da je ivo bie. Iezao si sa
prethodnim vekom i od tada niko za tebe nije uo.
A Gabrijela?, odmah sam hteo da znam, udei se to to nisam
odmah s vrata uradio.
Niko je nije video niti za nju uo od kada ste napustili Pariz,
odgovorio je.
Blago me milujui, njegove oi su ponovo prele preko mene.
Primetio sam jedva vidljivo i prikriveno uzbuenje kod njega i
groznicu, koju sam mogao da osetim, kao i toplinu oblinje vatre.
Znao sam da pokuava da proita moje misli.
ta se tebi dogodilo?, upitao je.
Moji su ga oiljci zbunjivali. Bili su i previe brojni, i suvie
komplikovani. Oiljci od nekog napada koji je trebalo da znai
smrt. Osetio sam iznenadnu paniku da u mu u svojoj zbunjenosti
otkriti sve, sve one stvari koje mi je Marijus davno zabranio da
kaem.
Ali pria o Luiju i Klaudiji bila je ta koja je izbijala iz mene, u
zamuckujuim poluistinama, bez one tree injenice: da je
Klaudija bila samo... dete.
Ukratko sam mu ispriao o godinama provedenim u Luizijani, o
tome kako su se napokon urotili protiv mene, kao to je on i
predskazao da e moja deca to moda i uraditi. Sve sam mu
priznao, bez zatakavanja i ponosa, objanjavajui mu da je
njegova krv sada ono to mi je potrebno. Bol, bol i bol u tome da
mu ovo priznam, da osetim kako premerava i razmatra moj
zahtev, da kaem - da, bio si u pravu. To nije cela pria. Ali, u onom
osnovnom si bio u pravu.
 Da li je to to sam tada ugledao na njegovom licu bila tuga?
Zasigurno nije bila pobeda. Suzdrljivo je posmatrao moje drhtave
ruke dok sam njima gestikulirao. Strpljivo je ekao da zastanem u
govoru, da ne mogu da naem prave rei.
aputao sam da bi mala koliina njegove krvi ubrzala moje
zaleenje. Samo malo njegove krvi proistilo bi moj um.
Pokuavao sam da ne budem ohol, ali ni previe uzdrljiv, kada
sam ga podsetio na to da sam mu ustupio ovu kulu, zlato koje je
iskoristio da izgradi ovo zdanje, da sam jo uvek bio vlasnik
Pozorita vampira i da bi sada mogao zauzvrat da mi uini ovu
malu, prisnu uslugu koju od njega traim. Bio sam smuen,
onemoao, edan i uplaen pa su rei koje sam mu uputio bile
strano naivne. Plamen vatre me je uznemiravao. Svetlost na
tamno obojenom drvetu u koje su bile obloene sve ove zaguljive
sobe stvarala je imaginarna lica, koja su se pojavljivala i nestajala.
Ne elim da ostanem u Parizu, rekao sam. Ne elim da tebi ili
kovenu pozorita stvaram probleme. Ja samo molim za ovu malu
uslugu. Samo traim... Izgleda da mi je ponestalo hrabrosti, kao i
rei.
Proao je jedan dugaak trenutak.
Ispriaj mi ponovo o tom Luiju, rekao je.
Sramotno su mi se pojavile suze u oima. Ponovio sam neke
gluposti o Luijevoj neunitivoj ovenosti, o njegovom
razumevanju stvari koje drugi besmrtni nisu mogli da shvate.
Nepaljivo sam aputao stvari pravo iz srca. Nije Lui bio taj koji
me je napao. Bila je to ta ena, Klaudija...
Spazio sam da je na tren nekako oiveo. Blago rumenilo
pojavilo se na njegovim obrazima.
Oni su vieni ovde, u Parizu, rekao je neno. A to stvorenje
nije nikakva ena. To je dete vampir.
Ne seam se ta je usledilo. Moda sam pokuavao da objasnim
svoju greku. Moda sam i priznao da nema opravdanja za ono to
sam uradio. Moda sam se stalno vrteo oko svrhe svoje posete,
vraajui se na ono to mi je bilo potrebno, na ono to sam morao
da dobijem. Seam se da sam bio u potpunosti ponien dok me je
izvodio iz kue, dok smo ulazili u koiju koja nas je ekala, dok mi
je saoptavao da moram da krenem s njim u Pozorite vampira.
Ti ne razume, rekao sam. Ne mogu da idem tamo. Neu da
me ostali vide ovakvog. Mora da zaustavi ovu koiju. Mora da
uradi ono to od tebe traim.
Ne, sve si naopako shvatio, rekao je najbrinijim glasom. Ve
smo bili na prenatrpanim pariskim ulicama. Nisam mogao da
vidim grad, ali sam ga se priseao. Ovo je bila nona mora, ovaj
metropolis grmeih parnih vozova i gigantskih betonskih
bulevara. Nikada dim i prljavtina industrijskog doba nisu
izgledali tako strano kao u ovom gradu svetlosti.
Jedva da se seam kada me je na silu izvukao iz koije i kada
sam se teturao irokim trotoarom dok me je on gurao ka vratima
pozorita. Kakvo je bilo ovo mesto, ovo ogromno zdanje? Da li je
ovo bio Bulevar du Templ? A zatim je usledilo sputanje u onaj
grozan podrum ispunjen runim kopijama najkrvavijih Gojinih,
Brojgelovih i Boevih slika.
Najzad je, dok sam leao na podu ciglane tamnice preslab i za
glasno proklinjanje, dola i izgladnelost. Mrak je bio ispunjen
vibracijama prolazeih omnibusa i tramvaja, koje je stalno pratilo
udaljeno kripanje gvozdenih tokova.
U neko doba sam u tom mraku pronaao ljudsku rtvu. Ali, ona
je bila mrtva. Hladna krv, krv koja je izazivala muninu. Najgori
mogui nain hranjenja - leati na tom hladnom leu i isisavati ono
to je preostalo.
I Arman je bio tu. Mirno je stajao u senci, neokaljan u svom
belom lanu i crnoj vuni. Govorio je priguenim glasom o Luiju i
Klaudiji, o tome da e uslediti neka vrsta suenja. Spustio se na
kolena, priao mi i seo kraj mene, na trenutak zaboravivi da se
ponaa kao ovek, deak-gospodin koji sedi na ovom trokavom i
vlanom mestu.
Izjavie pred ostalima da je ona to uradila, rekao je. A ti
ostali - novostvoreni - jedan po jedan dolazili su da me vide.
 Nabavite mu odeu, rekao je Arman i spustio ruku na moje
rame. Mora da izgleda pristojno, ovaj na izgubljeni gospodar. To
je uvek bio njegov stil.
Smejali su se kada sam preklinjao da me puste da razgovaram
sa Eleni, Feliksom ili Lorenom. Oni nikada nisu uli ta imena.
Gabrijela - to im tek nita nije znailo.
A gde je bio Marijus? Koliko nas je zemalja, reka i planina
razdvajalo? Da li je mogao da uje i vidi ovo to se dogaalo?
Visoko iznad nas, u pozoritu, smrtna publika se okupljala kao
ovce u toru, tutnjala po drvenim stepenicama i daanom podu.
Sanjao sam o tome da pobegnem odavde, da se vratim u
Luizijanu i pustim da vreme uini ono to je neizbeno. Ponovo
sam sanjao o zemlji, o njenoj hladnoj dubini, koju sam nakratko
spoznao u Kairu. Sanjao sam Luija i Klaudiju, sanjao sam da smo
zajedno, da je Klaudija izrasla u neverovatno divnu enu. Rekla mi
je, smejui se:
Vidi, ovo je ono zbog ega sam dola u Evropu, da otkrijem
kako ovo da postignem!
Plaio sam se da mi nikada nee dozvoliti da odem odavde, da
e me zazidati u grobnicu kao i one izgladnele ispod Les Inosanta,
da sam napravio nepopravljivu greku. Zamuckivao sam, plakao i
pokuavao da razgovaram sa Armanom. A onda sam shvatio da
Arman uopte i nije bio tu. Ako je i doao, jo bre je i otiao.
Poelo je da mi se privia.
A rtva, topla rtva...
Dajte mi je, preklinjem vas!
Arman je rekao:
Rei e ono to sam ti rekao da kae.
Bio je to veliki sud udovita, bledolikih demona koji su
uzvikivali optube. Lui ih je oajniki branio, Klaudija je nemo
zurila u mene, a ja sam govorio da je ona ta koja je to uradila, da, a
potom sam i proklinjao Armana kad me je ponovo gurnuo u senku,
lica nevinog i svetlucavog kao i uvek.
Dobro si to obavio, Lestate. Dobro si to obavio.
 ta sam to uradio? Izrekao protiv njih dokaz da su prekrili
drevna pravila? Podigli su se protiv gospodara kovena? ta su oni
uopte znali o drevnim pravilima? Vritao sam za Luijem. A onda
sam pio krv u mraku, ivu krv od druge rtve, ali to nije bila
lekovita krv, ve samo obina krv.

Ponovo smo se nali u koiji. Padala je kia. Vozili smo se kroz

prirodu. A onda smo ili sve vie i vie, kroz staru kulu na krov. U
svojim sam rukama drao Klaudijinu krvavu utu haljinicu. Video
sam je u uzanom i vlanom dvoritu, gde ju je unitilo sunce.
Razbacajte pepeo!, rekao sam.
Niko se, meutim, nije ni pomerio da to uini. Iscepana i krvava
uta haljina leala je na podrumskom podu. Sada sam je drao u
rukama.
Oni e razbacati pepeo, zar ne?, upitao sam.
Zar nisi eleo pravdu?, upitao je Arman, vrsto ogrnut svojim
crnim vunenim ogrtaem na vetru, lica tamnog od moi koju mu je
donelo nedavno ispijanje.
Kakve je ovo veze imalo sa pravdom? Zato sam drao ovo u
svojim rukama, ovu malu haljinu?
Pogledao sam preko bedema Magnusove kule i video grad, koji
je posegnuo da me zgrabi. Grad je ispruio svoje dugake ruke da
obgrli kulu, a vazduh je smrdeo na fabriki dim.
Arman je stajao mirno na kamenoj ogradi i posmatrao me.
Iznenada je bio mlad kao to je i Klaudija bila. Pobrini se da
proive bar malo ivota pre nego to ih stvori i nikada, nikada ne
stvaraj nekog tako mladog kao to je Arman. Umirui, Klaudija
nita nije rekla. Gledala je u one koji su je okruivali; izgledali su
joj kao dinovi koji avrljaju na nepoznatom jeziku.
Armanove su oi bile crvene.
Gde je Lui?, upitao sam. Oni ga nisu ubili. Video sam ga.
Istrao je na kiu...
Krenuli su za njim, odgovorio je. On je ve uniten.
Laov sa licem nevinog deaka.
 Zaustavi ih! Mora to da uradi! Ako jo ima vremena...
Zavrteo je glavom.
Zato ne moe da ih sprei u tome? Zato si to uradio? Zato
si priredio suenje? Zato si priredio sve to? ta se tebe tie ta su
mi oni uradili?
Svreno je.
Ispod rike vetra zauo se vrisak parne pitaljke. Gubio sam voz
misli. Gubio ih... Nisam eleo da se vratim. Lui, vrati se!
Ti ni ne misli da mi pomogne, zar ne? Oaj.
Nagnuo se napred, a njegovo se lice izobliilo kao to se
izobliilo pre mnogo godinama, taj oseaj kao da ga je iznutra
topila srdba.
Tebi, koji si nas sve unitio, tebi, koji si nam sve oduzeo. ta te
je uopte navelo ak i da pomisli da u ti pomoi! Pribliio mi se,
lica koje kao da se uruavalo u sebe. Tebi, koji si nas stavio na
jezive plakate na Bulevar du Templu, tebi, koji si od nas stvorio
likove jeftinih pria i tema za laprdanje!
Ali, ja to nisam uinio. Zna ja... kunem se... Nisam to bio ja!
Tebi, koji si nau tajnu stavio pred bljetea svetla - ti,
pomodni markiz u belim rukavicama, avo u barunastom
ogrtau!
Ti si poludeo kada svu krivicu svaljuje na mene. Nema prava
na to, insistirao sam, ali sam tako zamuckivao da sam jedva
razumeo sopstvene rei.
Njegov se glas promolio iz njega kao jezik iz zmije.
Mi smo imali svoj raj ispod drevnog groblja, zaitao je. Imali
smo svoju veru i cilj. A ti si bio taj koji nas je vatrenim maem
isterao odatle. ta sada imamo?! Odgovori mi! Nita sem uzajamne
ljubavi, a ta to znai stvorenjima kao to smo mi?
Ne, to nije istina, to je ve poelo da se deava. Ti nita ne
razume. Nikada nisi ni mogao.
Ali, on me nije sluao. Nije bilo ni vano da li me slua ili ne.
Pribliavao mi se sve vie. U jednom mranom trenutku on
zamahnu rukom, moja glava bi zabaena unazad i ja videh nebo i
grad Pariz izokrenute naopako.
Padao sam kroz vazduh.
Sputao sam se sve nie i nie pored prozora kule, sve dok se
kameni put nije uzdigao i doao mi u susret. Svaka koica u
ljuturi moje natprirodne koe bila je polomljena.

D ve godine je prolo kada sam prikupio dovoljno snage da se

ukrcam na brod za Luizijanu. Jo uvek sam bio uasno
ubogaljen, pun oiljaka. Ali, morao sam da napustim Evropu, gde
mi nije stigao ni najmanji apat moje izgubljene Gabrijele ili
monog Marijusa, koji je zasigurno izveo svoju osudu nada mnom.
Morao sam da se vratim kui. A moj dom je bio Nju Orliens, gde
je bilo topline, gde cvee nikada nije prestajalo da pupi, gde sam
jo uvek posedovao, zahvaljujui beskrajnim rezervama novia
kraljevstva, na tuce praznih starih kua sa ubualim belim
stubovima i ulegnutim tremovima, oko kojih sam mogao da se
vrzmam.
Poslednjih nekoliko godina devetnaestog veka proveo sam u
potpunoj usamljenosti starog okruga Garden, jedan blok udaljenog
od groblja Lafajet, u jednoj od svojih najboljih kua, u kui koja je
dremala ispod visokih hrastova.
itao sam pod svetlou svea ili uljanih svetiljki sve one knjige
koje sam mogao da nabavim. Bio sam nalik samoj Gabrijeli, onako
zatoenoj u spavaoj sobi zamka, sem to ovde nije bilo nikakvog
nametaja. Hrpe knjiga protezale su se do plafona u svim sobama,
a ja sam iao od jedne do druge. Tu i tamo nadola bi mi mala
snaga da upadnem u neku biblioteku ili staru knjiaru ne bih li
nabavio nove knjige, ali sam, svejedno, sve manje izlazio.
Naruivao sam asopise. Gomilao sam svee, flae i limene
konzerve ulja.
Ne seam se kada je nastupio dvadeseti vek, seam se samo
toga da je sve postalo nekako runije i mranije, a lepota koju sam
spoznao u danima prohujalog osamnaestog veka inila se, vie
nego ikada, kao neka divna zamisao. Buruji su upravljali svetom
turobnim principima i nepoverenjem prema senzualnosti i
neumerenosti, koje je prohujalo doba tako volelo.
Ali, moje vizije i misli postajale su jo maglovitije. Vie nisam
lovio ljude. A vampir ne moe da napreduje bez ljudske krvi, bez
ljudske smrti. Preiveo sam tako to sam namamljivao batenske
ivotinje iz starog komiluka, natovljene pse i make. A kada mi ne
bi bilo lako da ih ulovim, pa, uvek su mi preostajali glodari - debeli,
dugorepi pacovi, koje sam mogao da prizovem kao svira na fruli.
Jedne noi sam sebe naterao da se uputim u dugu etnju; etao
sam se kroz mirne ulice sve do bednog malog pozorita pod
nazivom Srean as, koje se nalazilo blizu tronih baraka kraj
reke. eleo sam da vidim nove neme pokretne slike. Bio sam
ogrnut velikim kaputom, dok mi je al prekrivao ispijeno lice.
Nosio sam rukavice kako bih prikrio svoje koate ruke. Prizor
dnevnog neba, ak i na nesavrenom filmu, uasavao me je. Ali,
izgleda da su dosadni tonovi crnog i belog savreno odgovarali
dobu bezbojnosti, koje su i predstavljali.
Nisam razmiljao o drugim besmrtnicima. Mada bi se, tu i tamo,
pojavio neki vampir - neko siroto dete koje bi nabasalo na moje
skrovite, ili neki lutalica koji je krenuo u potragu za legendarnim
Lestatom, udei za tajnama i moima. Ovi upadi su bili uasni.
ak bi i traak natprirodnog glasa uticao na moje ivce; terao bi
me u najudaljenije okove kue. Ali, bez obzira na koliinu bola,
svaki novi um bih podrobno ispitao ne bih li bilo ta saznao o
mojoj Gabrijeli. Nita nikada nisam otkrio. Nakon toga ne bi bilo
nieg to bih mogao da uradim, sem da ne obraam panju na
jadne ljudske rtve koje bi mi avo prineo da se okrepim.
 Ali, ovakvim upadima brzo bi doao kraj. Zastraeni, razoarani,
nepozvani gosti bi me, proklinjui, naputali, ostavljajui me u
blagoslovenoj tiini.
Onda bih ja skliznuo jo malo dublje i dalje od svega, i
jednostavno bih leao u mraku.
Sada vie nisam mnogo ni itao. A kada bih i itao, itao sam
samo asopis Crna maska. itao sam prie o groznim nihilistima
dvadesetog veka - u sivo obuenim huljama, pljakaima banaka i
detektivima - i pokuavao sam da zapamtim te stvari. Ali, bio sam
tako izmoden, tako umoran.
A onda je, u jedno rano vee, doao Arman.
U prvi mah sam pomislio da mi se priinjava. Stajao je tako
mirno u razruenom predvorju; sa kratko oianom frizurom
dvadesetog veka i u uzanom malom odelu od tamne tkanine
izgledao je mlae nego ikada pre.
To je moralo da bude privienje - ovaj lik ulazi u predvorje i
gleda dole u mene, a ja leim poleuke na podu kraj izlomljenog
francuskog prozora i itam Sema Spejda na meseini. Osim jedne
stvari. Da sam i imao snage da prizovem zamiljenog gosta, to
svakako ne bi bio Arman.
Pogledao sam u njega i neka nejasna sramota me proe na
trenutak. Bio sam tako ruan, nita vie od kostura sa iskolaenim
oima koji lei. Zatim sam se vratio itanju o Maltekom sokolu;
itajui Spejdove reenice, pomerao sam usta kao da ih izgovoram.
Kada sam ponovo podigao pogled, Arman je jo uvek bio tu. To
je moda bila ta ista no, a moda i sledea, kao da sam ja uopte
mario za vreme.
Govorio je o Luiju. Ve je neko vreme to radio.
Shvatio sam da je bila la ono to mi je rekao o Luiju u Parizu.
Lui je sve ove godine bio sa Armanom. I Lui me je traio. Lui je bio
u gradu, u njegovom starom delu. Traio me je kraj gradske
venice, gde smo tako dugo zajedno iveli. Lui je najzad doao i do
ovog mesta, gde me je video kroz prozore.
 Pokuao sam sve to da zamislim. Lui je bio iv. Lui je bio ovde,
tako blizu, a ja to nisam ni znao.
Mislim da sam se malo nasmejao. Nisam mogao u potpunosti da
shvatim da i Lui nije bio spaljen. Bilo je zaista divno znati da je Lui
jo uvek u ivotu. Bilo je divno znati da je jo uvek postojalo to
divno lice, taj zajedljivi izraz, taj nean i blago preklinjui glas. Moj
divni Lui je preiveo, nije bio mrtav, nije iezao kao Klaudija i
Niki.
Ali moda on jeste bio mrtav. Zato bih verovao Armanu? Vratio
sam se itanju na meseini; poeleo sam da bata nije tako bujno
izrasla. Ne bi bilo loe da Arman, rekao sam mu to, izae napolje i
iskida onu izraslu lozu, s obzirom na to da je tako snaan. Loza i
vistarija visile su sa tremova na spratu i spreavale da meseina
prodre unutra. Tu je bilo i starih crnih hrastova, koji su postojali i
kada ovde nije bilo nieg drugog osim movare.
Mislim da, zapravo, tako neto nisam ni predloio Armanu.
Samo se nejasno priseam da mi je Arman saoptio da ga Lui
naputa i da on, Arman, ne eli da nastavi dalje. Zvuao je prazno.
Isueno. I pored toga je, meutim, dok je tako stajao, privlaio
meseinu sebi. Njegov glas je jo uvek posedovao svoj stari zvuk,
jasno priguen bol.
Siroti Arman. Ali, ti si mi rekao da je Lui mrtav. Idi i iskopaj sebi
neku prostoriju ispod groblja Lafajet. To ti je samo malo uz ulicu.
Nije bilo izgovorenih rei, ni ujnog smeha, samo potajno
smejuljavo oduevljenje u meni. Jasno se seam jedne scene:
Arman bespomono stoji nasred prljave i prazne sobe i gleda u
gomile knjiga, kojih ima posvuda; kia se slivala niz pukotine u
krovu i stapa knjige u neto nalik na papirne cigle. To sam nejasno
shvatio tek kada sam njega ugledao kako stoji tamo, pred tom
pozadinom. Znao sam da su sve prostorije u kui, kao i ova, bilo
obloene knjigama. To mi nije palo na pamet sve do trenutka kada
je poeo da gleda u sve to. U ostalim sobama nisam bio godinama.
ini mi se da se nekoliko puta nakon toga vraao.
Nisam ga video, ali sam ga uo kako se kree po vrtu i kako me
trai svojim umom kao snop svetlosti.
 Lui je otiao na zapad.
Jednom, dok sam leao u kru ispod zdanja, Arman je priao
reetkama i provirio; video sam ga, a on je samo zaitao i nazvao
me pacolovcem.
Ti si sasvim pomahnitao, ti - koji si sve znao i koji si nam se
rugao! Ti si Iud i hrani se pacovima. Zna Ii kako su vas takve,
seoske Iordove, nazivali u staroj Francuskoj? Zecolovci. Zato to ste
lovili zeeve da ne biste umrli od gladi. A ta si ti sada u ovoj kui, u
ovom oronulom prebivalitu? Obian pacolovac. Ti si poludeo kao i
oni drevni koji govore budalatine i svaaju se sa vetrom! A opet,
lovi pacove jer si za to i roen.
Ponovo sam se nasmejao. Smejao sam se i smejao. Prisetio sam
se vukova i smejao se.
Ti me uvek zasmejava, rekao sam mu. Smejao bih ti se i
ispod onog groblja u Parizu, ali mi se inilo da to ne bi bilo
ljubazno od mene. ak i onda kada si me proklinjao i osuivao me
za sve prie o nama, i to je bilo smeno. Da nisi imao nameru da
me baci sa kule, smejao bih ti se. Ti si me oduvek zasmejavao.
Kako je slasna bila ta mrnja koja je postojala izmeu nas, ili
sam mislio da jeste. Kakvo neprirodno uzbuenje - da bude tu
kako bih ga ismejavao i prezirao.
Iznenada, prizor oko mene poeo je da se menja. Nisam vie
leao u kru. Hodao sam kroz svoju kuu. Na sebi nisam imao
prljave dronjke, koji su me prekrivali godinama, ve otmeni crni
frak i satenom postavljen ogrta. A kua, pa, kua je bila divna, a
sve knjige bile su na svom mestu na policama. Parket se sijao na
svetlosti koju je bacao luster, dok je muzika dolazila sa svih strana,
zvuk bekih valcera, bogata harmonija violina. Sa svakim novim
korakom oseao sam se monijim, laganijim, velianstveno krhkim
kao perce. Bez potekoa sam mogao da preskaem po dva
stepenika. Mogao sam da odletim napolje, u mrak, a ogrta bi mi
zamenio krila.
Zatim sam poeo u mraku da se kreem nagore, te se sa
Armanom naoh na visokom krovu. Svetleo je, u istom
staromodnom veernjem odelu, dok smo, preko dungle tamnih
raspevanih vrhova drvea, posmatrali udaljenu srebrnu okuku
reke i sputena nebesa na kojima su zvezde sijale kroz bisernosive
oblake.
Ridao sam od jednostavnog pogleda na to, zbog oseaja vlanog
vetra na licu. Arman je stajao kraj mene. Stavio mi je ruku na
rame. Govorio je o pratanju i tuzi, o mudrosti i stvarima
nauenim kroz bol.
Volim te, brate po mraku, apnuo je.
Ove rei tekle su kroz mene kao sama krv.
Nisam eleo osvetu, aputao je dalje. Njegovo je lice bilo
obuzeto, srce prepuklo. Rekao je: Ali ti si doao samo da bude
izleen, nisi eleo mene! ekao sam itav vek, a ti me nisi eleo!
Tada sam znao, kao to sam, zapravo, i sve vreme to znao, da je
moje izleenje bila iluzija, da sam, naravno, bio isti onaj dronjavi
kostur. A kua, ona je jo uvek bila ruevina. Natprirodno bie koje
me je dralo bila je snaga koja je mogla da mi povrati nebo i vetar.
Voli me i krv e biti tvoja, rekao je, ova krv koju nikada
nikome nisam dao. Osetio sam njegove usne na svom licu.
Ne mogu da te laem, odgovorio sam. Ja ne mogu da te volim.
ta si ti meni da bih te voleo? Mrtav stvor gladan moi i tue
strasti? Samo otelovljenje ei?
U jednom naletu ogromne snage, ja sam njega udario i odbacio
ga preko krova. Bio je potpuno lagan, njegov oblik je nestao u
sivilu noi.
Ali ko je bio poraen? Ko je, zapravo, padao sve nie i nie kroz
mekane kronje drvea ka zemlji, kojoj i pripada? Vratimo se na
dronjke i prljavtinu koja se nalazila ispod stare kue. Ko je,
zapravo, leao u ruevinama, sa rukama i nogama oslonjenim na
hladnu zemlju?
Seanje se, ipak, poigrava nama. Moda sam sve to zamislio,
njegov poslednji poziv, kao i patnju koja je nakon toga usledila.
Plakanje. Ono to sam znao bilo je to da se tokom narednih meseci
on ponovo pojavljivao. S vremena na vreme uo bih ga kako hoda
starim ulicama oblasti Garden. eleo sam da ga pozovem, da mu
kaem da je to to sam mu rekao bila la, da sam ga, u stvari,
voleo. Zaista.
Ali, sada je nastupio trenutak kada je trebalo da se pomirim sa
onim to je usledilo. Doao je as da izgladnim i da, najzad,
propadnem u zemlju. Moda u napokon snivati snove bogova.
Kako Armanu da kaem za snove bogova?

Vie nije bilo svea, kao ni ulja za svetiljke. Negde se nalazio sef
prepun novca, nakita i pisama namenjenih mojim advokatima i
bankarima, koji e nastaviti da upravljaju mojom imovinom zbog
novca koji sam im ostavio.
Pa zato sada ne otii pod zemlju znajui da ona nikada nee
biti uznemirena, ne u ovom starom gradu sa ruevnim kopijama
prethodnih vekova. Sve e se jednostavno nastaviti, sve dalje, i
dalje, i dalje.
Na svetlosti neba itam i dalje priu Sema Spejda i Maltekog
sokola. Pogledao sam datum na asopisu i znao sam da je bila
1929. godina. O, pa to nije mogue, zar ne? - pomislio sam.
Dovoljno sam krvi ispio iz pacova da smognem snage da se zaista
duboko ukopam.

Zemlja me je drala. iva bia su posrtala kroz njeno debelo i

vlano grumenje, tarui se o moje osueno meso. Pomislio sam da,
ako se ikada vie budem ponovo podigao, ako ikada vie ugledam
makar i traak nonog neba ispunjenog zvezdama, nikada, nikada
neu initi uasne stvari. Nikada neu ubijati nevine. ak i kada
budem lovio slabane, bie to samo oni beznadeni i umirui
sluajevi, kunem se. Nikada vie neu primeniti Mrani trik. Samo
u... ve znate... samo u biti neprekidno prisustvo, bez ikakvog
cilja, apsolutno bez ikakvog cilja.

e. Bol jasan kao sama svetlost.

 Video sam Marijusa. Video sam ga tako jasno da sam pomislio:
ovo ne moe biti san! Moje se srce tako bolno rairilo. Kako je
divno Marijus izgledao. Na sebi je imao uzano odelo, jednostavno i
moderno, napravljeno od crvenog baruna, a njegova bela kosa
bila je kratko oiana i zaeljana sa lica. Ovaj savremeni Marijus
bio je glamurozan, ali tu je bila i dodatna ivahnost, koju je njegov
kostim iz prohujalih vremena, oigledno, prikrivao.
A inio je najneverovatnije stvari. Ispred njega je na stativu
stajala crna kamera; svojom desnom rukom ju je venkovao,
snimajui pokretne slike smrtnika u studiju ispunjenom uarenom
svetlou. Kako mi se srce samo nadimalo dok sam to gledao, dok
sam posmatrao kako razgovara sa ovim smrtnim biima, kako im
govori na koji nain moraju da dre jedno drugo, na koji nain
moraju da pleu i pomeraju se naokolo. Iza njih se nalazila
naslikana scenografija. Kroz prozore njegovog studija videle su se
visoke zgrade, a u studio je sa ulica dopirala buka motornih koija.
Ne, ovo nije san, govorio sam sebi. To se stvarno dogaa. On je
tamo. Kada bih samo pokuao, mogao bih da vidim i grad kroz
prozore, mogao bih da saznam gde se nalazi. Kada bih samo
pokuao, mogao bih da ujem jezik kojim govori mladim
glumcima.
Marijuse!, rekao sam, ali je zemlja oko mene upila zvuk.
Prizor se promenio.
Marijus se vozio u velikom kavezu od lifta u podrum. Metalna
vrata su kripala i udarala. Tada je kroio u prostrano svetilite
Onih Koji Moraju Biti Sauvani. Kako je sve sada izgledalo
drugaije! Vie nije bilo egipatskih crtea, mirisa cvea,
svetlucanja zlata.
Visoki zidovi su bili prekriveni arenim bojama impresionista
koje su bezbrojnim fragmentima predstavljale treperav svet
dvadesetog veka.
Avioni su leteli iznad suncem osvetljenih gradova, tornjevi su
bili vii od lukova elinih mostova, gvozdeni brodovi su plovili
srebrnim morima. Bio je to svet koji je rastakao zidove na kojima
je bio naslikan, svet koji je sada okruivao nepokretne i
nepromenjene figure Akae i Enkila.

Marijus se kretao po kapeli. Prolazio je pored mranih i

umrenih skulptura, telefonskih skalamerija, pisaih maina na
drvenim policama. Spustio je ispred Onih Koji Moraju Biti
Sauvani jedan veliki divan gramofon. Paljivo je spustio majunu
iglu na plou koja se okretala. Slabani i kretavi zvuci bekog
valcera razlili su se iz metalnog gramofonskog levka.
Nasmejao sam se kada sam video ovaj simpatian pronalazak
kako je smeten pred njih kao prinesena rtva. Da li je valcer bio
kao miris koji se raspravao po vazduhu?
Ali, Marijus nije zavrio svoju brinu dunost. Spustio je belo
platno na zidu. Sada je sa visoke platforme, iza sedeih figura boga
i boginje, projektovao pokretne slike smrtnika na belo platno. Oni
Koji Moraju Biti Sauvani su nemo zurili u treperave prizore.
Muzejski kipovi, elektrino svetlo koje svetli na njihovoj beloj koi.
A tada se desilo neto najdivnije. Razdragani, majuni likovi
pokretnih slika poee da govore. Izvan zvuka struganja
gramofona, oni su zaista govorili.
Dok sam posmatrao, zaleen od uzbuenja, smrznut od radosti
to sve to mogu da vidim, odjednom me je obuzela golema tuga,
jedna tako jasna i porazna spoznaja. Ovo je, naime, bio samo san.
Istina je bila da male razdragane figure na pokretnim slikama
nikako nisu mogle da govore.
Odaja i sva njena divna udesa izgubila su svu vrstinu; sve je
postalo nejasno.
Ah! uasu nesavrenosti: uasna mala nedoslednost dokazuje
da sam sve to u potpunosti umislio. I to iz stvarnih delova - neme
filmove sam video sopstvenim oima u malenom pozoritu po
nazivu Srean as, dok sam gramofone sluao svuda oko sebe, iz
stotina kua u mraku.
A beki valcer, ah! on je sigurno preuzet iz arolije koju je
Arman izveo nada mnom. Suvie je bolno razmiljati o tome.
 Zato nisam bio malo pametniji u samoobmanjivanju i pustio da
film bude nem kao to je i trebalo da bude; tada bih moda
poverovao u to da je to, ipak, bila istinita vizija.
Ali evo konanog dokaza moje izmiljotine, te zvune i
samodovoljne uobrazilje: Akaa, ljubljena moja, razgovarala je sa
mnom!
Akaa je stajala na vratima odaje i zurila niz podzemni hodnik
koji je vodio do lifta kojim se Marijus vratio u gornji svet. Njena
vrsta i gusta crna kosa padala joj je na bela ramena. Podigla je
svoju hladnu belu ruku pozivajui me. Njena usta su bila crvena.
Lestate!, apnula je. Doi!
Njene su misli nemo potekle reima koje mi je drevna kraljica
vampira nekada, pre mnogo, mnogo godinama, ispod Les Inosanta
izrekla:
Na svom kamenom uzglavlju sanjala sam snove o smrtnom
svetu iznad. ula sam njegove glasove i njegovu novu muziku kao
uspavanku dok sam leala u svom grobu. Zamiljala sam njegova
fantastina otkria i znala sam za njegovu hrabrost u bezvremenom
svetilitu svojih misli. Iako me izoptava svojim bljetavim oblicima,
eznem za tim svetom svom snagom, eznem da bez straha tutnjim
naokolo, da jaem avoljim putem pravo kroz srce.
Lestate, ponovo je apnula; njeno mermerno lice bilo je
oivljeno bolom. Doi!
O, draga moja, rekao sam, okusivi gorku zemlju na usnama,
kada bih samo mogao.

Lestat de Lionkur
U godini njegovog uskrsnua
1984.
 1

Nedelju dana pre nego to je na prvi album izaao

na trite, oni su prvi put poeli da nam alju
pretee poruke telefonom. Dranje u tajnosti rok
grupe koja se zvala Vampir Lestat bilo je skupo, ali
skoro neprobojno. ak su i izdavai moje autobiografije u
potpunosti saraivali. Tokom dugakih meseci snimanja albuma i
spotova, nisam video nijednog od njih u Nju Orliensu, niti sam uo
da tumaraju naokolo.
Svejedno, nekako im je polo za rukom da dou do
neprijavljenog broja telefona i da na sekretarici ostave svoja
upozorenja i epitete.
Otpadnie! Mi znamo ta radi. Nareujemo ti da prestane.
Izai da moemo da te vidimo. Mi te pozivamo da se pokae.
Pobrinuo sam se da svoju rok grupu sakrijem u jednoj divnoj
kui na jednoj plantai severno od Nju Orliensa. Punio sam njihove
ae Don Perinjonom, dok su puili hai. Svi smo bili iznureni od
iekivanja i priprema; nestrpljivo smo oekivali svoj prvi javni
nastup u San Francisku, prvi pravi ukus uspeha.
Tada je moja advokatica Kristina poslala prvu telefonsku
poruku - strano je bilo kako su elektronska sredstva hvatala
sastav glasova natprirodnih stvorenja - i ja sam odmah, usred
noi, odvezao svoje muziare na aerodrom, odakle smo zajedno
otputovali na zapad.
Nakon toga, ak ni Kristina nije znala gde se krijemo. Ni sami
muziari nisu bili posve sigurni u to. U jednoj luksuznoj kui, na
nekom ranu u dolini Karmel, prvi put smo uli svoju muziku na
radiju. Igrali smo uz nae spotove kada su se prvi put pojavili na
kablovskoj televiziji irom drave.
Svake veeri sam odlazio sm u priobalni grad Monterej da
pokupim Kristinine poruke. Tada sam odlazio i na sever da lovim.
 Vozio sam svoj glatki, moni crni pore sve do San Franciska;
opojnom brzinom jezdio sam opasnim i uzanim krivinama. U
besprekornom utom sjaju velike gradske etvrti u kojoj su
obitavali alkoholiari, skitnice i propalice - vrebao sam svoje
ubice-rtve, malo opakije i sporije nego ranije.
Napetost je postajala neizdriva.
Jo uvek nisam video ostale. Nisam ih ni uo. Sve to sam imao
bile su one telefonske poruke od besmrtnika koje nisam poznavao.
Upozoravamo te: ne nastavljaj sa tim ludilom. Igra igru koja je
opasnija nego to moe i da zamisli. A onda bi usledio
nasnimljen apat koji smrtne ui nisu mogle da uju: Izdajice!
Otpadnie! Pokai se, Lestate!
Ako su i lovili u San Francisku, nisam ih video. A opet, San
Francisko je veliki grad pun guve. A ja sam bio prepreden i tih,
kakav sam oduvek i bio.
Najzad su poeli da pristiu i telegrami u ogromnim koliinama
u potanski fah u Montereju. Uspeli smo. Prodaja naih albuma
probila je sve rekorde, kako ovde, tako i u Evropi. Nakon San
Franciska, mogli smo da biramo u kom emo gradu odrati sledei
koncert. Moja autobiografija se nalazila u svim knjiarama s jedne
na drugu obalu Amerike. Grupa Vampir Lestat se nalazila na
vrhovima svih toplista.
Nakon nonog lova u San Francisku, jezdio sam dugakom
ulicom Divisadero. Pustio sam da crna karoserija mog porea
puzi pored razruenih viktorijanskih kua, dok sam razmiljao o
tome u kojoj je od njih - ako je uopte bilo koja od njih bila u
pitanju - Lui ispriao priu Intervju sa vampirom smrtnom momku.
Neprestano sam razmiljao o Luiju i Gabrijeli. Razmiljao sam o
Armanu, o Marijusu, koga sam izdao kada sm obelodanio celu
priu.
Da li je Vampir Lestat svoje elektronske pipke putao
dovoljno daleko da bi ih dotakao? Da li su videli video-snimke:
Magnusovo naslee, Deca mraka, Oni Koji Moraju Biti
Sauvani? Pomislio sam na sve ostale drevne ija sam imena
razotkrio: Mael, Pandora, Ramzes Prokleti.
 injenica je bila - Marijus bi mogao da me pronae bez obzira
na sva skrivanja ili sve mere predostronosti. Njegove moi mogle
su da premoste ak i najvee udaljenosti Amerike. Ako je gledao,
ako je uo...
Vratio mi se u seanje stari san o Marijusu kako venkuje
filmsku kameru, titrajuim arama po zidu svetita Onih Koji
Moraju Biti Sauvani. ak mi je i u seanju sve ovo izgledalo tako
neverovatno jasno da mi je na tren i srce preskakalo.
Najzad sam shvatio da posedujem novi koncept usamljenosti,
novu metodu premeravanja tiine, koja se protezala sve do kraja
sveta, i sve to mi je bilo na raspolaganju da je prekinem bile su
samo pretnje izreene natprirodnim glasovima koji nisu prenosili
slike, a ija je ogorenost rasla.
Da se nisi usudio da se pojavi na pozornici u San Francisku.
Upozoravamo te. Tvoje izazivanje je i suvie prosto, isuvie
prezrivo. Reskiraemo bilo ta, ak i javni skandal, ne bi li te
kaznili.
Nasmejao sam se neskladnoj kombinaciji arhainog jezika i
nepogreivog amerikog zvuka. Kakvi su, zapravo, bili ti
savremeni vampiri? Da li su imali sklonosti ka vaspitanju i
obrazovanju sada kada su hodali meu besmrtnima? Da li su
posedovali svoj stil ponaanja i oblaenja? Da li su iveli u
kovenima ili su se vozili na velikim crnim motorima, kao to sam
ja to voleo da radim?
U meni se nekontrolisano nagomilavalo uzbuenje. Vozei se
kroz no, dok je sa radija tretala naa muzika, osetio sam kako se
u meni nagomilava ist ljudski zanos.
eleo sam da nastupam na nain na koji su to i moji smrtnici,
ilavi Kolai, Aleks i Leri, hteli da rade. Nakon ubitanog rada na
snimanju albuma i spotova, eleo sam da zajedno zapevamo pred
vriteim gomilama. U povremenim udnim trenucima i suvie
dobro sam se priseao onih davnih noi u malom Renoovom
pozoritu. I najudniji trenuci vraali su mi se u pamenje - oseaj
bele farbe koju sam utrljavao na lice, miris pudera, kao i sm
trenutak pred stupanje na pozornicu.
 Da, sve se polako uklapalo, a ako je to znailo Marijusov gnev,
pa, zasluio sam ga, zar nisam?

San Francisko me je oarao, na neki nain me je savladao. Nije

bilo teko zamisliti mog Luija na ovom mestu. Izgledao je skoro
venecijanski, sumorne viebojne vile i jeftine stambene zgrade,
koje su se uzdizale jedne pored drugih na uzanim i mranim
ulicama. Neodoljiva svetlost titrala je preko vrhova breuljka i
preko doline, a stamena blistava divljina gradskih nebodera
uzdizala se ka nebu kao bajkolika uma pravo iz okeana magle.
Svake veeri, poto sam se vratio u dolinu Karmel, vadio sam
vree prepune pisama oboavalaca, koje su u Monterej pristizale
iz Nju Orliensa, i pregledavao ih ne bih li u njima naao i pismo od
vampira: slova ispisana pomalo nespretno, u staromodnom stilu -
moda vie kao uvredljivo razmetanje natprirodnim talentom,
napisano rukom ali tako da izgleda kao da je tampano u gotskom
stilu. Ali nije bilo nieg drugog sem vatrenog oboavanja smrtnika.

Dragi Lestate, moja prijateljica eril i ja te volimo, ali nismo

mogle da nabavimo karte za tvoj koncert u San Francisku iako
smo stajale u redu est sati. Molim te da nam poalje dve
karte. Mi emo biti tvoje rtve. Moe da pije nau krv.

Tri sata ujutro, no uoi koncerta u San Francisku.

Dolina Karmel, prohladni zeleni raj, spavala je. Dremao sam u
gigantskoj jazbini ispred staklenog zida koji je gledao na planine.
Sanjao sam sa prekidima o Marijusu, a on mi je u snu rekao:
Zato se izlae mojoj osveti?
A ja sam mu odgovorio:
Ti si mi okrenuo lea.
To nije nikakav razlog, rekao je. Ti se ponaa impulsivno, ti
eli sve da razotkrije.
Moja je elja da utiem na stvari, da uinim da se neto
dogodi!, rekao sam. U snu sam vikao, i odjedared sam oko sebe
osetio prisustvo same kue u dolini Karmel. To je bio samo san,
proziran smrtniki san.
Ali neto, neto drugo... iznenadan prenos nekog lutajueg
radio-talasa koji se namee na pogrene frekvencije, glas koji
govori:
Opasnost. Opasnost za sve nas.
U jednom deliu sekunde pojavila se vizija snega, leda, vetra
koji hue. Neto se polomilo na kamenom podu, slomljeno staklo.
Lestate! Opasnost!
Probudio sam se.
Nisam vie leao na kauu. Stajao sam i gledao prema staklenim
vratima. Nita nisam mogao ni da ujem, ni da vidim, osim
nejasnih obrisa breuljakan i crnog helikoptera, koji je kruio nad
betonskim okruenjem kao neka gigantska muva.
Oslukivao sam duom. Tako sam se napregao u sluanju da
sam se oznojio. Prenosa, meutim, vie nije bilo. Nije bilo ni
slika.
Zatim sam postepeno poeo da oseam prisustvo nekog
stvorenja napolju u mraku, uo sam neznatne fizike zvuke.
Neko je tamo hodao, u tiini. Nije bilo ljudskog mirisa.
Jedan od njih se tamo nalazio. Jedan od njih se probio kroz nau
tajnovitost i prilazio je ispod udaljene skeletne senke helikoptera,
preko otvorenog polja visoke trave.
Ponovo sam oslukivao. Ne, nije bilo ni traka poruke o
opasnosti. Zapravo, um tog bia bio je zatvoren za mene. Dobijao
sam samo neizbene signale stvorenja koje je prolazilo kroz
prostor.
Ogromna kua sa niskim krovom dremala je oko mene -
divovski akvarijum, inilo se, sa svojim praznim belim zidovima i
plavim treperavim svetlom koje je dopiralo sa priguenog
televizijskog ekrana. ilavi Kolai i Aleks su leali zagrljeni na
tepihu ispred praznog kamina. Leri je spavao u malenoj spavaoj
sobi sa neumorno pohotnom devojkom koju su pokupili u Nju
Orliensu pre nego to smo otili na zapad. Uspavani telohranitelji
bili su u drugim modernim odajama sa niskim plafonima, kao i u
pomonoj zgradi iza velikog plavog bazena u obliku koljke.
A tamo napolju, ispod vedrog crnog neba, pribliavalo se to
stvorenje, dolazilo je iz pravca autoputa, peice. To stvorenje, koje
sam sada oseao, bilo je sasvim samo. Otkucaji natprirodnog srca
u prozirnoj tmini. Da, mogu ga uti veoma jasno. Breuljci su
izgledali kao duhovi u daljini, kao uti cvetovi akacije koji su pod
svetlou zvezda postajali beli.
Nieg se nije bojalo, inilo se. Samo je dolazilo. Misli su mu bile
neitljive. To je moglo da znai da je u pitanju bio jedan od
drevnih, jedan od onih veoma vetih, sem to oni vetiji ne bi
nikada lomili travu pod svojim nogama. To stvorenje se pokretalo
skoro kao ljudsko bie. Ovog vampira sam stvorio ja.
Moje srce je preskakalo. Pogledao sam u siuna svetla alarma
poluskrivenog nabranom draperijom u uglu. Obeanje sirena, ako
bilo ko, smrtnik ili besmrtnik, pokua da upadne u ovu kuu.
Pojavio se na ivici belog asfalta. Visoka vitka figura. Kratka
tamna kosa. A tada je zastao kao da je mogao da me vidi u
elektrinom plavom osvetljenju iza staklenog vela.
Da, video me je. Kretao se prema meni, prema svetlosti.
Iao je hitro, samo malo laganije od smrtnika. Crna kosa, zelene
oi; udovi su mu se lagano pomerali ispod nemarne odee;
bezoblian, izlizan crni demper visio je sa njegovih ramena; noge
su mu bile nalik na dugake crne motke.
Osetio sam vor u grlu. Drhtao sam. ak i u ovom trenutku,
pokuao sam da se setim onog to je bilo vano - moram da
istraim no ne bih li otkrio ostale, moram da budem paljiv.
Opasnost. Ali, sada nita od toga nije bilo vano. Znao sam. Na
trenutak sam zatvorio oi. To mi nije pomoglo, niti mi je bilo ta
olakalo.
Tada je moja ruka krenula prema dugmiima alarmnog sistema
i ja ga iskljuih. Otvorio sam ogromna staklena vrata i pustio da
hladan sve vazduh ue u sobu iza mene.
 Prolazio je pored helikoptera, okreui se i izmiui se poput
plesaa, gledajui ga zabaene glave, paleva leerno prikaenih za
depove njegovih crnih farmerki. Kada je ponovo pogledao u
mene, jasno sam video njegovo lice. Nasmeio se.
ak nas i sopstvena seanja mogu izdati. On je bio dokaz toga,
spretan i zaslepljujui kao laserski zrak; prilazio mi je sve blie;
svi ostali prizori bili su oduvani kao praina.
Ponovo sam ukljuio alarmni sistem, zatvorio vrata za sobom,
ne bih li zatitio svoje smrtnike, i okrenuo klju u bravi. Za
trenutak mi se uinilo da ovo neu moi da podnesem. A to je
samo poetak. Ako je on ovde, samo nekoliko koraka udaljen od
mene, onda e, zasigurno, i ostali doi. Svi e oni doi.
Okrenuo sam se i krenuo prema njemu. Na tren sam ga u tiini
posmatrao na plavoj svetlosti koja je dopirala kroz staklo. Moj glas
je bio napet kada sam progovorio:
Gde je crni ogrta, lepo skrojeni crni kaput, svilena mana i sve
te gluposti?, upitao sam.
Nai su se pogledi ukrstili.
Prekinuo je tiinu i nasmejao se a da nije pustio ni zvuka. Ali,
nastavio je da me prouava, oduevljenog izraza, koji mi je pruio
pritajenu radost. Sa neposrednou kao u nekog deteta, posegnuo
je i prstima preao preko revera mog sivog barunastog kaputa.
Ne mogu veno ostati iva legenda, rekao je. Njegov glas je bio
kao apat koji nije bio apat. Jasno sam mogao da ujem njegov
francuski izgovor, iako svoj sopstveni nikada nisam zapazio.
Jedva sam mogao da izdrim zvuk tih rei, njihovu
prepoznatljivost.
Zaboravio sam sve otre rei koje sam imao nameru da
izgovorim, ve sam ga jednostavno uzeo u naruje.
Grlili smo se kao to to u prolosti nikada nismo radili. Drali
smo se jedan drugoga kao to smo to Gabrijela i ja inili. Zatim
sam prstima preao preko njegove kose i njegovog lica,
preputajui se gledanju u njega kao da mi je u potpunosti
pripadao. Isto to je i on uradio. inilo se kao da u isto vreme i
razgovaramo i ne razgovaramo. Istinski nemi glasovi koji nisu
izgovarali rei. Poneko klimanje glavom. Mogao sam da osetim
kako zrai uzbuenjem i grozniavim zadovoljstvom, koje se inilo
isto tako snanim kao i moje sopstveno.
Ali, odjednom je utihnuo, a njegovo lice je postalo izmueno.
Mislio sam da si mrtav, da si iezao, zna, rekao je gotovo
neujno.
Kako si me pronaao?, upitao sam.
Ti si to eleo, odgovorio je. Traak nevine zbunjenosti.
Usporeno je slegnuo ramenima.
Sve to bi on uradio - oaravalo me je, kao to je to bio sluaj i
pre vie od jednog veka. Njegovi su prsti bili tako dugaki i
dopadljivi, a ruke tako jake.
Dozvolio si mi da te vidim i pratim, rekao je. Vozio si uz ulicu
Divisadero i niz nju traei me.
A ti si jo uvek bio tamo?
To je za mene najbezbednije mesto na svetu, rekao je. Nikada
ga nisam ni naputao. Doli su da me trae, nisu me nali, a onda
su otili. Sada hodam meu njima kad god to poelim, a oni me ne
prepoznaju. Oni, zapravo, nikada nisu ni znali kako ja izgledam.
Pokuali bi da te unite kada bi znali?, upitao sam.
Da, odgovorio je. Ali oni to pokuavaju da urade jo od
Pozorita vampira i nakon onoga to se tamo dogodilo. Naravno,
Intervju sa vampirom im je bio dodatni razlog. Ali njima nisu ni
potrebni razlozi da bi se igrali svojih malih igara. Njima je
potreban samo poriv i uzbuenje. Oni se njima hrane kao krvlju.
Njegov glas se na trenutak uinio izmuenim.
Duboko je uzdahnuo. Bilo je teko govoriti o svemu ovome.
Poeleo sam da ga ponovo zagrlim, ali nisam.
Ali u ovom trenutku, rekao je, mislim da si ti onaj kojeg ele
da unite. A oni znaju kako ti izgleda. Mali osmeh. Sada svi
znaju kako ti izgleda. Mesje Le Rok Zvezda.
Pustio je da mu se osmeh rairi. Ali je njegov glas bio utiv i tih,
kao to je to uvek i bio. Njegovo lice je bilo preplavljeno
oseanjima. Tu jo uvek nije bilo nikakve promene, pa ni najmanje.
Moda nikada nee ni biti.
Stavio sam ruku preko njegovog ramena i zajedno se udaljismo
od svetlosti kue. Proli smo kraj velike sive karoserije
helikoptera i krenuli prema suvoj, suncem izgoreloj livadi, prema
breuljcima.
Mislim da je biti ovako srean bio oseaj slian oaju, oseati
ovoliko oduevljenja jednako je kao da gorite.
Hoe li stvarno ii do kraja?, upitao je. Mislim na sutranji
koncert.
Opasnost za sve nas. Da li je to bilo upozorenje ili pretnja?
Da, naravno, rekao sam. ta bi, do avola, moglo da me
sprei?
Ja bih voleo da mogu da te spreim, odgovorio je. Doao bih i
ranije da sam mogao. Video sam te pre nedelju dana, a onda sam
te izgubio iz vida.
A zato bi eleo da me zaustavi?
Ti zna zato, rekao je. elim da razgovaram sa tobom. Tako
su jednostavne bile ove rei, a opet, tako ispunjene znaenjem.
Bie vremena posle koncerta, odgovorio sam. Sutra, i sutra, i
sutra. Nita se nee dogoditi. Videe. as sam gledao u njega, a
as sklanjao pogled sa njega, kao da su me njegove zelene oi
ranjavale. Modernim jezikom reeno, on je bio laserski zrak. inio
se smrtonosnim i nenim u isto vreme. Njegove su ga rtve oduvek
volele.
Bez obzira na to ta se dogodilo, i ja sam ga oduvek voleo, zar
nisam? Koliko bi jedna ljubav mogla jaka da bude ako biste imali
venost da je negujete, a trebalo je samo ovih nekoliko trenutaka
celokupnog vremena da se obnovi ovaj momenat sile, ova vrelina?
Kako moe biti siguran u to, Lestate?, upitao je. Kako je to
prisno zazvualo kada je izgovorio moje ime. Ja nisam mogao sebe
da nateram da izgovorim Lui tim istim prirodnim tonom.
Sada smo hodali sporo, bez odreenog pravca, a nae su ruke
leerno grlile jedno drugog.
 Imam celu etu smrtnika da nas uva, rekao sam. uvari e
biti i u helikopteru i u limuzini u kojoj e biti moji smrtnici. Ja u sa
aerodroma putovati sam u poreu, tako da mogu lake da se
odbranim. Imaemo pravu povorku automobila. A ta aica
zlonamernih poletaraca dvadesetog veka moe da uradi? Ta
idiotska stvorenja telefonom alju svoje pretnje.
Ima ih vie od aice, rekao je. A ta je sa Marijusom? Tvoji
neprijatelji raspravljaju o tome da li je pria o Marijusu zaista
istinita, da li Oni Koji Moraju Biti Sauvani zaista postoje ili ne...
To sam oekivao. A da li si ti poverovao u to?
Da, im sam proitao, rekao je. A onda je izmeu nas
prostrujao trenutak tiine, u kojem smo se moda obojica prisetili
zapitanog besmrtnika iz drevnih dana, koji me je ponovo i ponovo
pitao: Gde je sve poelo?
Bilo je i suvie bola u seanju. To je bilo kao da uzimate slike sa
tavana i, briui sa njih prainu, otkrijete da su boje jo uvek
treperave. Trebalo je da te slike budu portreti preminulih
predaka, a ne nae sopstvene.
Napravio sam neki mali, nervozni smrtniki gest - zalizao kosu
sa ela, pokuao da osetim prohladni povetarac.
Zbog ega si tako uveren, upitao je, da Marijus nee okonati
ceo ovaj eksperiment onog trenutka kada sutra uvee stupi na
scenu?
Da li misli da bi bilo ko od drevnih to uradio?, upitao sam ga.
Razmiljao je jedan podui trenutak; duboko se udubio u misli,
kao to je to i nekada inio, tako duboko da se inilo kao da je
zaboravio da sam tu. Izgledalo je kao da stare odaje poprimaju
svoj nekadanji oblik oko njega: plinske svetiljke odailjale su
svoju neravnomernu svetlost, a pojavili su se i zvuci i mirisi sa
ulica iz prohujalih dana. Nas dvojica u onom predvorju u Nju
Orliensu, upaljena vatra u kaminu ispod mermerne ploe, sve je
starilo - osim nas.
A sada je stajao ovde, nalik na savremeno dete, u odrpanom
demperu i iznoenim farmerkama i zurio u naputena brda,
razbaruen, oiju koje su gorele unutranjim plamenom,
raupane kose. Razbudio se polako, kao da je oiveo.
Ne. Mislim da su drevni, ukoliko se uopte time bave, previe
zaintrigirani da bi tako neto uinili.
Da li si ti zainteresovan?
Da, zna da jesam, rekao je.
Njegovo lice je malo porumenelo. inilo se jo ljudskijim.
Zapravo, izgledao je kao smrtnik vie nego bilo ko od nae vrste
kojeg sam ikada upoznao.
Ovde sam, zar ne?, rekao je. Osetio sam neki bol u njemu, bol
koji se kroz itavo njegovo telo prostirao kao metalna vena, vena
koja je mogla da sprovede oseaj i u najhladnije dubine.
Klimnuo sam glavom. Duboko sam uzdahnuo i skrenuo svoj
pogled sa njega, poelevi da kaem ono to sam zaista i eleo da
uradim. Hteo sam da mu kaem da sam ga voleo, ali to nisam
mogao da uradim. To oseanje je bilo i suvie snano.
Bilo ta da se desi - bie vredno toga, rekao sam. To jest, ako
ti i ja, i Gabrijela, i Arman... i Marijus budemo bar na trenutak svi
zajedno, bie to vredno toga. Zamisli da se i Pandora pojavi. I Mael.
Bog zna koliko jo drugih. ta ako svi drevni dou? Bie vredno
svega toga, Lui. to se ostalih tie, ba me briga.
Ne, nije istina da te se ne tie, rekao je smeei se. Bio je
duboko fasciniran time. Siguran si u to da e biti uzbudljivo i da
e, kakva god bitka bila, ti pobediti.
Klimnuo sam glavom. Nasmejao sam se. Stavio sam ruke u
depove svojih pantalona, kao to bi to uradio bilo koji smrtnik
ovog vremena i mojih godina, i nastavio da hodam kroz travu.
Livada je jo uvek mirisala na sunce, ak i usred prohladne
kalifornijske noi. Nisam mu rekao za smrtniki deo cele prie, za
tatinu koja me je gonila da uestvujem na koncertu, za jezivu
mahnitost koja me je obuzela kada sam sebe video na TV ekranu,
kada sam ugledao svoje lice na koricama albuma nalepljenim na
prozore prodavnice ploa u Nord biu.
Hodao je kraj mene.
 Da drevni zaista ele da me unite, rekao sam, zar ne misli
da bi to ve bilo uinjeno?
Ne, rekao je. Ja sam te video i pratio, ali te pre toga nisam
mogao pronai. im sam uo da si se podigao iz zemlje, pokuavao
sam da saznam gde si.
Kako si to uo?, upitao sam.
U svim velikim gradovima postoje mesta gde se vampiri
sastaju, rekao je. Sigumo ti je to ve poznato.
Ne, nisam znao. Priaj mi o tome, rekao sam.
To su barovi koje nazivamo vampirska veza, rekao je,
nasmeivi se pomalo ironino kada je to rekao. Njih esto
poseuju i smrtnici, naravno, a mi ih sve znamo poimence. U
Londonu je to Dr Polidori, u Parizu Lamija, u Los Anelesu Bela
Lugoi, u Njujorku Karmila i Lord Rutven. U San Francisku imamo
verovatno jedan od najlepih barova - kabare pod nazivom
Drakulina ki u ulici Kastro.
Poeo sam da se smejem. Nisam mogao da se uzdrim, a video
sam da je i on bio na ivici da se nasmeje.
A gde su poznata imena iz Intervjua sa vampirom?, upitao sam
ga zadirkujuim tonom.
Zabranjeno, rekao je, blago podigavi obrve. Oni nisu
izmiljeni, ve stvarni. Ali rei u ti da upravo sada putaju tvoje
video-spotove u ulici Kastro. Smrtni gosti to zahtevaju.
Nazdravljaju ti svojim koktelima bladi meri. Kroz zidove tutnji Ples
Les Inosanta.
Osetio sam da me obuzima ludaki smeh. Pokuao sam da ga
zaustavim. Zavrteo sam glavom.
A izazvao si i neku vrstu revolucije u pogledu razglabanja u
stranjim sobama, nastavio je istim zadirkujue-razboritim
stilom, ne mogavi da odri potpuno ozbiljan izraz lica.
Na ta misli?
Mrani trik, Mrani dar, avolji put - samo se prepucavaju tim
terminima, neotesani novostvoreni, koji nikada nisu ni imali prave
vampirske manire. Oni ak u potpunosti oponaaju knjigu, iako je
osuuju. Kinure se egipatskim nakitom. Crni barun je ponovo
modni hit.
Savreno, savrenije ne moe biti, rekao sam. A kako
izgledaju ta mesta?
Pretrpana su vampirskim znamenjima, rekao je. Posteri iz
vampirskih filmova ukraavaju zidove, dok se filmovi o nama
stalno putaju na velikom platnu. Smrtnici koji dolaze prava su
straila od ljudi, obueni su kao u pozoritu - pankeri, umetnici,
oni obueni u tamne ogrtae sa belim plastinim onjacima u
ustima. Jedva da nas i primeuju. U poreenju s njima, mi smo
potpuno nezanimljive pojave. Pri slabom osvetljenju skoro da smo
i nevidljivi pored toliko baruna, egipatskog nakita i ostalog.
Podrazumeva se da niko ne napada te goste smrtnike. Mi odlazimo
u vampirske barove da bismo uli informacije. Vampirski bar je
najbezbednije mesto za smrtnika u celom hrianskom svetu. Nije
dozvoljeno ubijati u vampirskom baru.
Pitam se zato se niko do sada nije toga dosetio, rekao sam.
Jeste, rekao je. U Parizu je to bilo Pozorite vampira.
Naravno, priznao sam.
On je nastavio:
Pre nekih mesec dana se, putem vampirske veze, proulo da si
se vratio. Tada su te vesti ve bile zastarele. Prialo se da si lovio u
Nju Orliensu, a onda su saznali ta smera. Imali su prve primerke
tvoje autobiografije. Priama o tvojim video-spotovima nikad nije
bilo kraja.
A zato ih onda nisam viao u Nju Orliensu?, upitao sam.
Zato to je Nju Orliens ve pola veka Armanova teritorija. Niko
se ne usuuje da lovi u Nju Orliensu. To su saznali preko smrtnika
iz Los Anelesa i Njujorka.
Ja nisam video Armana u Nju Orliensu, rekao sam.
Znam, odgovorio je. Izgledao je zabrinuto, na trenutak i
zbunjeno.
Osetio sam neko stezanje u predelu srca.
 Niko ne zna gde se Arman nalazi, rekao je pomalo tupo. Ali
kada je bio tamo, ubijao je novostvorene. Tada su mu prepustili
Nju Orliens. Oni priaju da mnogi drevni to rade - ubijaju nove
vampire. Oni to priaju i za mene, ali nije tako. Ja hodim San
Franciskom kao neka utvara. Nikoga ne uznemiravam, naravno,
sem moje nesrene smrtne rtve.
Sve ovo me nije mnogo iznenadilo.
Ima nas i previe, rekao je, kao to nas je oduvek i bilo. I
mnogo je ratovanja. Koven osnovan u bilo kom gradu jeste samo
nain da se troje ili vie monih vampira dogovore da ne
unitavaju jedni druge i da dele teritoriju potujui pravila.
Pravila, uvek ta pravila, rekao sam.
Ona su sada drugaija, utvrenija i stroa. Apsolutno nikakvi
dokazi ubistva ne smeju biti ostavljeni. Nijedan ljudski le ne sme
biti ostavljen da ga smrtnici ispituju.
Naravno.
Ne sme biti nikakvog publiciteta u svetu punom fotografija u
krupnom planu, objektiva, ili friz-frejm video-ispitivanja - ne
smemo se izloiti nikakvom riziku koji moe dovesti do hapenja
ili pak tamnienja nekog od nas i time do naunih dokaza smrtnog
sveta o tome da mi postojimo.
Klimnuo sam glavom. Ali moj puls je snano tukao. Oboavam
da sam izgnanik, onaj koji je ve prekrio sva pravila. Dakle,
oponaali su moju knjigu, zar ne? O ve je poelo! Toak je, dakle,
pokrenut.
Lestate, ti misli da razume, rekao je strpljivo, ali da li je to
zaista tako? Dovoljno je samo dozvoliti da se jedan deli naeg
tkiva nae u njihovim rukama, pod mikroskopom, i vie nee biti
nikakvih nedoumica oko tzv. legende ili sujeverja. Tada bi imali
kljuni dokaz.
Ne slaem se sa tobom, Lui, rekao sam. To nije tako
jednostavno.
Oni imaju sredstva pomou kojih mogu da nas identifikuju i
klasifikuju, da podstaknu ljudsku rasu protiv nas.
 Ne, Lui. Savremeni naunici su vraevi koji meusobno
neprestano ratuju. Oni se svaaju oko najelementarnijih stvari. To
natprirodno tkivo o kojem govori trebalo bi da rasprostre pod
svaki pojedinani mikroskop na svetu, pa ak ni tada javnost ne bi
poverovala ni u jednu jedinu re.
Na trenutak se zamislio.
Onda je dovoljno da samo jednog od nas uhvate, rekao je.
Dovoljan je samo jedan ivi primerak u njihovim rukama.
ak ni to ne bi upalilo, rekao sam. A kako bi im uopte polo
za rukom da me zadre?
A bilo je tako divno razmatrati tu mogunost - poteru, spletke,
mogue hvatanje, a onda beg. Ba mi se svidelo.
Sada se nasmeio na neki udan nain. Bio je to osmeh pun
neslaganja i oduevljenja.
Lui si nego to si ikada bio, rekao je potmulo. Lui nego
kada si nekada iao Nju Orliensom i namerno zastraivao ljude.
Smejao sam se i smejao, ali sam onda odjednom zautao. Nije
nam ostalo tako puno vremena do jutra. A imau vremena da se
smejem sve do San Franciska, sve do sutra uvee.
Lui, razmiljao sam o ovome iz svih uglova, rekao sam. Bilo
bi tee zapoeti pravi rat sa smrtnicima nego to misli...
A ti si se nameraio da ga zapone, zar ne? Ti hoe da svi,
bilo oni smrtni ili besmrtni, krenu na tebe.
Zato da ne?, upitao sam. Neka pone. Neka samo pokuaju
da nas unite na nain na koji su unitili svoje ostale demone.
Neka samo pokuaju da nas zbriu.
Posmatrao me je onim svojim ve poznatim izrazom bojazni i
sumnjiavosti, koji sam do sada video ve hiljadu puta na
njegovom licu. Ja sam bio poznati bezumnik, to bi se reklo.
Nebo nad nama se razdanjivalo, a zvezde su polako poele da se
povlae. Ostalo nam je samo nekoliko dragocenih zajednikih
trenutaka pre nego to nastupi rano proleno jutro.
Dakle, ti stvarno namerava to da uradi, rekao je iskreno;
glas mu je bio neniji nego ranije.
 Lui, nameravam da uinim da se neto i svata dogodi, rekao
sam. Imam nameru da promenim ono to smo do sada bili! ta
smo mi sada ako ne pijavice? ta smo ako nismo gnusni,
tajanstveni, bez svrhe? Stare romantike vie nema. Pa hajde da
onda dobijemo novi znaaj. udim za bljetavim reflektorima kao
to udim i za krvlju. udim za boanskom vidljivou. udim za
ratom.
Novo zlo, da iskoristim tvoj nekadanji izraz, rekao je. A ovog
puta u pitanju je zlo dvadesetog veka.
Tano tako, rekao sam. Ali, ponovo sam pomislio na isto
smrtniki impuls, impuls tatine, potrebu za svetskom slavom, za
obelodanjivanjem. Obuzelo me je blago rumenilo. Sve e to biti
jedno ogromno zadovoljstvo.
Ali zato, Lestate?, upitao je pomalo sumnjiavo. emu
opasnost, rizik? Ti si to, zapravo, ve i uradio. Vratio si se. Moniji
si nego ikada. Ima onu svoju nekadanju estinu kao da je nikada
nisi ni izgubio, a zna i sm kako je sve to dragoceno, ta volja da se
jednostavno nastavi dalje. Zato sve odmah staviti na kocku? Jesi li
zaboravio kako je bilo kada smo imali itav svet oko sebe i kada
nas niko nije mogao povrediti sem nas samih?
Da li je ovo neka ponuda, Lui? Jesi li mi se vratio u naruje, kao
to bi ljubavnici rekli?
Njegove se oi smraie, te skrenu pogled sa mene.
Ja te ne zaikavam, Lui, rekao sam.
Ti si se vratio meni, Lestate, rekao je staloeno i ponovo me
pogledao. Kada sam uo prva govorkanja o tebi u Drakulinoj keri,
osetio sam neto za ta sam mislio da je nestalo zauvek... Zastao
je.
Znao sam o emu je govorio. Ve je to izrekao. To sam shvatio
pre mnogo vekova, onda kada sam osetio Armanov oaj nakon
unitenja starog kovena. Uzbuenje, elja da se nastavi dalje - te
stvari su za nas bile neprocenjive. To je bio jo jedan razlog vie da
se rok koncert odri, da se krene dalje, to je bio jo jedan razlog
vie ak i za sm rat.
 Lestate, ne izlazi na binu sutra uvee, rekao je. Pusti da
spotovi i knjiga urade ono to prieljkuje. Zatiti se. Hajde da se
naemo i ponovo popriamo. Hajde da imamo jedni druge u ovom
veku onako kako to nikada nismo iskusili u prolosti. Kada to
kaem, mislim na sve nas.
Kakvo iskuenje, divni moj, rekao sam. Bilo je dana tokom
prolog veka kada bih dao skoro sve da samo ujem ovakve rei:
da se svi zdruimo, da meusobno razgovaramo, svi mi zajedno,
da imamo jedni druge. To bi bilo divno, bolje nego to je ikada
ranije bilo. Ali ja u izai na binu. Biu ponovo Lelio, i to onakav
kakav nikada nisam bio u Parizu. Bie to Vampir Lestat za svaije
oi. Simbol, izgnanik, strailo prirode - neto to je voljeno,
omrznuto, sve to odjednom. Kaem ti da od toga ne mogu odustati.
Ne mogu tako neto da propustim. Iskreno reeno, nimalo se ne
plaim.
Pripremio sam se za hladnou ili tugu koja ga moe obuzeti.
Mrzeo sam nadolazee sunce vie nego ikada u prolosti. Okrenuo
mi je lea. Svetlost mu je pomalo nanosila bol. Ali, njegovo lice je i
dalje bilo ispunjeno blagim izrazom kao i ranije.
Dobro , rekao je. Voleo bih s tobom da krenem u San
Francisko. To bih jako voleo. Hoe li me povesti sa sobom?
Nisam mogao odmah da mu odgovorim. Ponovo me je obuzelo
snano uzbuenje, a moja ljubav prema njemu me je na neki
pozitivan nain poniavala.
Naravno da u te povesti, rekao sam.
Pogledali smo se u jednom napetom trenutku. On je sada morao
da krene. Jutro je dolo po njega.
Jo jedna stvar, Lui, rekao sam.
Da?
Ta tvoja odea. Nemogua je. Hou da kaem da sutra uvee,
kao to se kae u dvadesetom veku, smakne taj kretenski
demper i te pantalone.
 Jutro je bilo i suvie prazno nakon to je otiao. Stajao sam neko
vreme i razmiljao o onoj poruci - opasnost. Pretraivao sam
pogledom udaljene planine, beskrajne livade. Pretnja, upozorenje
- kakve je to imalo veze? Novostvoreni okreu telefone. Drevni
uzdiu svoje natprirodne glasove. Da li je to tako udno?
Sada sam mogao samo da razmiljam o Luiju, o tome da je bio
sa mnom i o tome kako e sve izgledati kada se i ostali pridrue.

P rostrano parkiralite Kou palsa u San Francisku bilo je

preplavljeno pomahnitalim smrtnicima, a naa kolona
automobila probijala se kroz kapije. Limuzina u kojoj su bili moji
muziari ila je ispred, dok je Lui sedeo kraj mene na konom
seditu porea. utav i sjajan u crnom ogrtau i kostimu, u koje
je bila obuena i cela grupa, izgledao je kao da je siao sa stranica
sopstvene prie. Njegove zelene oi su pomalo preplaeno
prelazile preko vritee mladei i nae pratnje na motorima, koja
ih je zadravala i odmicala od nas.
Dvorana je bila rasprodata ve mesec dana unapred, tako da su
razoarani oboavaoci zahtevali da se ozvuenje postavi i napolju
kako bi mogli da uju muziku. Pivske limenke su bile pobacane na
sve strane. Tinejderi su sedeli na krovovima automobila, kao i na
ostalim delovima karoserija, dok je sa radija tretao Vampir
Lestat.
Pored mog prozora trkao je moj menader objanjavajui mi
da e i van dvorane postaviti video-bimove i zvunike. Policija San
Franciska je to dozvolila ne bi li spreila pobunu.
Mogao sam da osetim Luijev sve vei nemir. Jedna grupa mladih
je probila policijski kordon i naslonila se na njegov prozor, dok je
kolona automobila naglo skrenula i sporo nastavila dalje, prema
dugakoj runoj dvorani u obliku cevi.
 Ja sam bio oaran time to se dogaalo. Nesmotrenost je kod
mene postajala sve vea. Ponovo i ponovo oboavaoci su
opkoljavali automobil pre nego to bi bili odvueni nazad, a ja sam
poinjao da razumevam kako sam bedno potcenio ceo ovaj
dogaaj.
Snimci rok koncerata koje sam gledao nisu me pripremili za
ovo sirovo naelektrisanje koje me je ve drmalo, za nain na koji je
muzika ve tutnjala u mojoj glavi, i moja sramota zbog smrtne
tatine ve je iezavala.
Ui u dvoranu predstavljalo je isto ludilo. U jako obezbeeni
bekstejd uli smo pomou zatite velikog broja zbijenih ljudi iz
obezbeenja. ilavi Kolai se vrsto drala za mene, dok je Aleks
gurao Lerija ispred sebe.
Oboavaoci su nas upali za kosu, vukli nae ogrtae. Okrenuh
se i vrsto pribih Luija uza sebe, te ga odvukoh kroz vrata zajedno
sa svima nama.
U garderobi zaklonjenoj zavesama prvi put sam uo te divljake
zvuke gomile - petnaest hiljada dua skandiralo je i vritalo ispod
tog krova.
Ne, ja nad ovim nisam imao nikakvu kontrolu, nad ovim opakim
oduevljenjem, od kojeg mi je itavo telo podrhtavalo. Da li mi se
ikada dogodilo ovako neto, ovakvo skoro ludako veselje?
Progurao sam se napred i provirio kroz zavesu u publiku.
Smrtnici sa obe strane dugake ovalne dvorane, sve do krovnih
greda. U prostranom sreditu dvorane nalazila se gomila koja je
plesala, grlila se, udarala se pesnicama kroz zadimljenu sumaglicu
i laktala se ne bi li prodrla to blie bini. Miris haia, piva, ljudske
krvi kolao je ventilacionim instalacijama.
Inenjeri su vikali da je sve spremno. minka na naim licima
bila je popravljena, crni ogrtai od baruna ietkani, crne mane
ispravljene. Nije bilo pametno ovu gomilu zadravati ni trenutak
due.
Dat je signal da se pogase svetla. Strano, neljudsko vritanje
prolomilo se u mraku i odbilo se o zidove. Mogao sam da ga osetim
u podu ispod svojih nogu. Vrisak je postao jo glasniji kada je
zakripala elektronika i objavila ukljuivanje muzikih
instrumenata.
Vibracija je prola kroz moje slepoonice. Kao da mi je sljutila
jedan sloj koe. Zgrabio sam Luijevu ruku, neno ga poljubio, a
onda osetio kako me puta.
Svuda izvan zavese ljudi su palili svoje upaljae, sve dok na
hiljade majunih plamenova nije zatitralo u tmini. Zaulo se
ritmino tapanje, koje je potom zamrlo, dok se prvobitna rika
ponovo pojaavala, isprekidana povremenim vritanjem. U glavi
mi je kljualo.
A opet, mislio sam o Renoovom pozoritu iz davnina. Video sam
ga. Ali, ovo mesto je bilo pravi rimski koloseum! Snimanje muzike,
spotova - sve je to bilo pod kontrolom, tako jednostavno. Nije bilo
ni naznake onoga to se ovde dogaalo.
Inenjer je dao znak i mi izletesmo kroz zavesu. Smrtnici su se
nezgrapno teturali jer nita nisu mogli da vide u mraku, dok sam
ja bez napora manevrisao preko svih onih kablova i ica.
Nalazio sam se na ivici bine, tano iznad glava ustalasane bune
gomile. Aleks je bio iza bubnjeva. ilavi Kolai je u svojim rukama
drala pljosnatu blistavu elektrinu gitaru, a Leri je sedeo za
okruglom klavijaturom sintisajzera.
Okrenuo sam se i pogledao dinovske video-bimove, koji e
uveati nae slike na zadovoljstvo svih oiju u ovom zdanju. Tada
sam se ponovo okrenuo ka vriteoj omladini.
Talasi i talasi buke preplavljivali su nas iz mraka. Mogao sam da
namiriem toplotu i krv.
Tada se upalio ogroman broj reflektora iznad nas. Jaki snopovi
srebrnih, plavih i crvenih zraka ukrtali su se preko nas, a
vritanje je dostiglo neverovatnu visinu. Cela dvorana je bila na
nogama.
Oseao sam svetlost kao marce na svojoj beloj koi; bletala je
u mojoj utoj kosi. Bacio sam pogled na svoje smrtnike, koji su ve
bili zalueni i pomahnitali dok su zauzimali svoja mesta meu
beskrajnim icama i srebrnim skelama.
 Znoj mi je izbio po elu. Svuda sam mogao da vidim pesnice
kako se podiu u pozdrav. itavom dvoranom divljala je ratrkana
omladina obuena u vampirske kostime Noi vetica, lica
prelivena vetakom krvlju blistala su se, neki su nosili
razbaruene ute perike, dok su drugi imali crno iscrtane kolutove
oko oiju, to ih je inilo jo nevinijim i sablasnijim. Mijauci,
hukanje i razuzdani krici nadvisivali su uobiajenu buku.
Ne, ovo nije bilo ni nalik snimanju spotova. Ovo nije bilo ni nalik
snimanju muzike u rashlaenim i zvuno izolovanim odajama
studija. Ovo je bilo ljudsko iskustvo na vampirski nain, jer je
muzika bila vampirska, kao to su i scene na video-filmu bile
prizori ekstaze zbog krvi.
Podrhtavao sam od istog oduevljenja, dok je mojim licem
klizio krvavi znoj.
Svetlost reflektora je prelazila preko publike, mi smo ostajali u
sumraku boje ive, a svuda gde bi svetlost pala, gomila bi se
zatalasala i postajala bunija.
ega je to bilo u ovom zvuku? Bio je to znak da se ovek
pretvori u deo gomile - u masu koja se tiskala oko giljotine, u
drevne Rimljane koji su vritali za hrianskom krvlju. Kelti
okupljeni u gaju iekivali su Marijusa, boga. Mogao sam da vidim
taj gaj kao to sam ga video i onda kada mi je Marijus pripovedao.
Da li su baklje bile sablasnije od ovih obojenih zraka? Da li su
jezivi dinovi od vrbovog prua bili vei od ovih elinih
merdevina na kojima su, sa obe nae strane, bila postolja za
zvunike i svetla?
Ali ovde nije bilo nasilnitva, nije bilo smrti - samo ovaj detinji
zanos koji se izlivao iz usta i tela mladei, usresreena energija,
koju prirodno poseduju, kao to je prirodno i oslobaaju.
Jo jedan talas haia u prvim redovima. Dugokosi motociklisti
u konim jaknama i sa konim bodljikavim narukvicama tapu
iznad glava - duhovi Kelta, inilo se, sa njihovom rekom varvarskih
kosa. Iz svih uglova ovog dugakog, upljeg i zadimljenog mesta
strujala je nesputanost neega to je podsealo na ljubav.
 Svetla su se ubrzano palila i gasila, te se inilo da su pokreti
gomile bili isprekidani, kao da su se deavali u navalama i
grevima.
Slono su skandirali sve jaim i snanijim glasom:
LESTAT! LESTAT! LESTAT!
O! ovo je bilo boanstveno! Koji bi smrtnik mogao da se odupre
ovakvom povlaivanju, ovakvom oboavanju? Uhvatio sam
krajeve svog crnog ogrtaa i skupio ga oko sebe, to je bio signal.
Zabacio sam kosu svom snagom. Ovi moji pokreti izazvali su
struju novog vritanja sve do kraja dvorane.
Svetla se spojie u jednu taku na bini. Podigao sam krajeve
svog ogrtaa kao slepi mi svoja krila.
Vriska se pretvorila u zastraujui monolitan urlik.
JA SAM VAMPIR LESTAT!, povikao sam na sav glas, malice se
udaljivi od mikrofona. Zvuk je bio gotovo vidljiv dok se protezao
du ovalne dvorane, a glas gomile se jo vie pojaao i bivao je sve
glasniji, kao da je imao nameru da prodere zvuk koji je
odzvanjao.
HAJDE, DAJTE DA VAS UJEM! VI MENE VOLITE!, odjednom
sam uzviknuo, potpuno neplanirano.
Gomila je udarala nogama o pod. Nisu udarali samo po
betonskom podu ve i po drvenim seditima.
KO OD VAS ELI DA POSTANE VAMPIR?
Urlik je postao prava grmljavina. Nekoliko ljudi je pokuavalo
da se popne na binu, ali ih je obezbeenje vraalo nazad u publiku.
Jedan krupan motociklista, sa raupanom tamnom kosom, skakao
je gore-dole, drei po limenku piva u svakoj ruci.
Svetlost je sada bila jaa i podseala je na sjaj eksplozije. Iz
zvunika i opreme iza mene dopirao je sve glasniji zvuk
lokomotive, koja kao da je jurila ka bini.
Ovaj zvuk je progutao sve druge. U toj dreci publika je igrala i
skakala preda mnom. A onda se zauo probadajui i kretei zvuk
elektrine gitare. Bubnjevi su udarali u taktu mara, dok je zvuk
lokomotive sa sintisajzera bivao sve kretaviji, da bi zatim
prokljuao u buci usklaenoj sa marom bubnjeva. Doao je
trenutak da zaponem pesmu, u molu, detinjastim reima koje su
nadjaale instrumentalnu pratnju:

JA SAM VAMPIR LESTAT,

VI STE DOLI NA VELIKI SABAT,
SAALJEVAM I VAS I VA NESRENI USUD...

Zgrabio sam mikrofon sa postolja i otrao prvo na jedan kraj

bine, a onda na drugi, dok je moj ogrta leteo za mnom.

NE MOETE ZAUSTAVITI GOSPODARE NOI,

ONI NEMAJU MILOSTI PREMA VAOJ NESREI,
U VAEM STRAHU ONI UIVAJU...

Posezali su da me uhvate za none lanke, slali su mi poljupce, a

mladii su podizali devojke na ramena ne bi li mi dodirnule ogrta
dok je leprao nad njihovim glavama.

ALI U LJUBAVI EMO VAS UZETI,

U USHIENJU VAS SKRHATI,
A U SMRTI OSLOBODITI...

NIKO NE MOE DA KAE

DA NISTE BILI UPOZORENI

ilavi Kolai, furiozno prebirui po icama, zaigrala je kraj

mene, divljaki se vrtei, dok je muzika kretala neprijatnim
glisandom, bubnjevi i inele udarali, a uzavrela pratnja
sintisajzera ponovo se uzdizala.
Osetio sam kako mi muzika prodire u kosti. ak me ni na
drevnom rimskom sabatu nije tako snano obuzela.
 Bacio sam se na ples, gipko zamahujui bedrima, a onda sam ih
mahnito pomerao napred-nazad i tako smo se zajedno pomerali
ka ivici bine. Izvodili smo raspusne i erotske pokrete Puinela,
Harlekina i svih ostalih komedijaa - improvizujui sada kao to su
i oni to nekada radili, dok su instrumenti sputali ton da bi ga
ponovo podigli. Nastavili smo sa svojim plesom, sa svojim
pokretima, koje nismo prethodno uvebavali; oni su izvirali iz nas,
to je bilo neto potpuno novo.
Obezbeenje je grubo guralo svakog iz gomile ko bi pokuao da
nam se pridrui na bini. Svejedno, mi smo igrali na samoj ivici
bine, kao da nam je namera i bila da ih izazivamo; zabacivali smo
kosu oko glave i okretali se da sami sebe vidimo u vidu divovskih
halucinacija na dinovskim platnima. Zvuk je putovao mojim
telom dok sam se okretao ka publici. Pokretao se kao elina lopta
koja ide od mojih kukova do mojih ramena, sve dok nisam postao
svestan da se uzdiem sa poda u jednom velikom i usporenom
skoku, da bi se ponovo tiho vratio. Ogrta je lebdeo, a iz mojih
otvorenih usta virili su onjaci.
Euforija. Zagluujui aplauz.
Na koju god stranu pogledao, video sam ogoljena grla, deake i
devojice kako povlae kragne i izdiu vratove. Pokazivali su mi da
doem i uzmem ih, pozivali su me i preklinjali, a neke devojake su
i plakale.
Miris krvi bio je gust kao i dim u vazduhu. Meso, i meso, i meso.
A opet, svuda ta prikrivena nevinost, neverovatna ubeenost u to
da je sve ovo umetnost, nita vie od umetnosti! Niko nee biti
povreen. Ova divna histerija bila je bezbedna.
Kada sam zavritao, oni su mislili da je to neki elektronski
proizveden zvuk. Kada sam skoio u vazduh, oni su mislili da je u
pitanju neki trik. A zato da ne, kada ih je arolija zapljuskivala sa
svih strana, pa su mogli da se odreknu nas od krvi i mesa zarad
velikih, sjajnih divova na platnima iznad nas!
Marijuse, kako bih voleo da ovo moe da vidi! Gabrijela, gde
si?
 Rei pesme su lile, a pevala ih je cela grupa zajedno. Sopran
ilavog Kolaia nadvisio je ostale glasove. Zatim je ona poela
besomuno da vrti glavom; kosa joj je padala i doticala daske pred
njenim nogama, gitara joj se lascivno klatila kao divovski falus. Na
hiljade i hiljade ljudi lupalo je nogama i tapalo rukama u taktu.
KAEM VAM: JA SAM PRAVI VAMPIR!, zaurlao sam odjednom.
Ekstaza, delirijum.
JA SAM ZAO! ZAO!
Da, Da, Da, Da, DA, DA, DA.
Podigao sam ruke, dlanovi su mi bili okrenuti nagore.
ELIM DA ISPIJEM VAE DUE!
Krupni motociklista razbaruene kose u crnoj konoj jakni
napravio je nekoliko koraka unazad, oborivi pri tom one koji su
stajali iza njega, i skoio na binu pokraj mene, sa pesnicama iznad
glave. Obezbeenje je dojurilo da ga odvue, ali sam ga ja ve
drao; jednom rukom sam ga podigao sa poda, privukao ga na
svoje grudi i prislonio usta na njegov vrat; moji su ga zubi samo
dodirivali, doticali su gejzir krvi, koji je bio spreman da ikne na
povrinu!
Ali, odvojili su ga od mene i bacili u gomilu kao to bi neko
zafrljaio ribu u more. ilavi Kolai je bila kraj mene. Svetlost se
odbijala o njene crne satenske pantalone i lepravi ogrta, dok je
pruala svoju ruku da me smiri, a ja sam pokuao da se oslobodim.
Sada sam znao sve ono to je bilo izostavljeno sa svih stranica
koje sam proitao o rok zvezdama -ludaki spoj primitivnog i
naunog, religiozni zanos. Mi se, zapravo, i jesmo nalazili u
drevnom gaju. Svi smo mi bili sa bogovima.
Doli smo do kraja prve pesme. Prelazili smo na drugu, dok je
gomila hvatala ritam, uzvikujui rei koje su znali sa albuma i iz
novina. Udarajui nogama u ritmu, ilavi Kolai i ja smo pevali:

DECO MRAKA,
UPOZNAJTE DECU SVETLOSTI!
 DECO OVEKA,
BORITE SE PROTIV DECE NOI.

Ponovo su klicali, urlali i zavijali, ne obazirui se na rei. Da li su

Kelti mogli da se prepuste poudnijim urlicima u momentima pre
masakra?
Ali, ovde nije bilo nikakvog masakra, nije bilo obrednog
spaljivanja rtava.
Strast se uzdizala prema slikama zla, a ne prema samom zlu.
Pouda je grlila sliku smrti, ali ne i samu smrt. Mogao sam to da
osetim kao opekotine svetla u porama sopstvene koe, mogao sam
to da osetim u korenu svoje kose, dok je pojaani vrisak ilavog
Kolaia nosio sa sobom sledeu strofu. Moj pogled je krstario po
dvorani i iao do njenih najudaljenijih delova i pukotina, a
amfiteatar se pretvarao u jednu veliku zavijajuu duu.

Izbavite me odavde, oslobodite me ljubavi prema tome. Ne

dozvolite mi da zaboravim sve ostalo, da rtvujem svu svrhu, da
sve podredim tome. elim vas, deice moja. elim vau krv, vau
nevinu krv. Ja elim da me oboavate u trenutku kada zabijam
svoje zube. Da, ovo prevazilazi sva druga iskuenja!

Ali, u trenutku dragocene mirnoe i stida, ugledao sam ih prvi

put, one prave, u gomili. Mala bela lica razbacana kao maske na
talasima bezoblinih lica smrtnika, nejasna kao to je nekad bilo i
Magnusovo lice u onoj drevnoj maloj bulevarskoj dvorani. Znao
sam da ih i Lui vidi iza zavese. Ali, sve to sam u njima video, sve
ono to sam osetio da iz njih zrai - bili su zauenost i strah.
SVI VI PRAVI VAMPIRI U GOMILI!, uzviknuo sam. POKAITE
SE!
Ostali su nepomini, dok su namazani i kostimirani smrtnici
oko njih divljali.
 itava tri sata smo igrali, pevali, udarali kao mahniti po
metalnim instrumentima, a viski je kruio izmeu Aleksa, Lerija i
ilavog Kolaia. Gomila je nasrtala na nas, ponovo i ponovo, sve
dok se odredi policije nisu uduplali, a svetla upalila. Drvena
sedita su bila polomljena u uglovima dvorane u najviljim
redovima, a limenke su se kotrljale po betonskom podu. Oni pravi
nisu napravili ni korak napred. Neki od njih su i nestali.
Eto, kako je sve to bilo.
Neprekidno vritanje, kao da je u pitanju bilo petnaest hiljada
pijanaca koji su izali u provod, sve do poslednjeg momenta - kada
je kao zavrnica usledila balada: Doba nevinosti.
Tada je muzika postala blaa. Bubnjevi su utihnuli, kao i gitare,
dok je sintisajzer poeo da stvara divne, prozirne zvuke
elektrinog embala; tonovi su bili tako blagi, a opet tako
dareljivi da se inilo kao da je vazduh bio posut zlatom.
S obzirom na to da mi je odea bila natopljena krvavim znojem,
na mestu gde sam stajao ostala je sona mrlja; kosa mi je bila
mokra od krvi i zamrena, a ogrta mi je visio sa jednog ramena.
Zapevao sam tom velikom zboru ushienja i pijane panje,
podiui glas polako i putajui da se svaki pojedinani stih jasno
uje:

Ovo je doba nevinosti,

Istinske nevinosti.
Svi vai demoni su vidljivi,
Svi vai demoni su telesni.

Zovite ih bol,
Zovite ih glad,
Zovite ih rat.

Mitsko zlo vama vie nije potrebno.

 Oterajte vampire i avole
Uz pomo bogova kojima se vie ne klanjate.

Zapamtite,
ovek sa onjacima nosi ogrta.
Ono to se ini kao magija
Magija i jeste.

Razumi ono to vidi

Kada vidi mene!

Ubijte nas, moja brao i moje sestre,

Rat je zapoeo.

Razumi ono to vidi

Kada ugleda mene.

Zatvorio sam oi kada se podigao talas aplauza. Zato su

tapali? ta su oni proslavljali?
U ovoj divovskoj dvorani gospodario je elektrini dan. Oni pravi
su nestajali u ustalasanoj gomili. Policajci u uniformama su skoili
na binu da nam raiste put. Aleks me je vukao za rukav dok smo
prolazili kroz zavesu.
ovee, moramo da beimo. Ve su opkolili limuzinu. Nee ti
poi za rukom da doe do svojih kola.
Rekao sam mu: ne, kao i da moraju da krenu limuzinom, i to
odmah.
Levo od sebe ugledao sam vrsto belo lice jednog pravog;
laktao se u gomili sa novinarima. Na sebi je imao crno kono odelo
motocikliste, a njegova se crna svilena natprirodna kosa sijala.
Zavese su ubrzo bile iskidane sa zakaaljki koje su ih drale, to
nam je omoguilo pogled na bekstejd. Lui je bio kraj mene. Video
sam jo jednog besmrtnog sa svoje desne strane, viljastog
mukarca sa zlobnim osmehom na licu i sitnim tamnim oima.
Nalet hladnog vazduha zapuhnuo nas je dok smo se gurali
prema parkiralitu. Pakao koprcavih smrtnika koji su se laktali,
policija je pozivala na red, dok se limuzina klatila kao amac kada
su ilavi Kolai, Aleks i Leri bili u nju ubaeni. Jedan pripadnik
obezbeenja je upalio motor mog porea, ali je mlade udarala
po njegovoj karoseriji i krovu kao po nekom bubnju.
Iza tamnokosog mukarca-vampira pojavio se jo jedan demon
- ena, i ovaj par nam se opasno pribliavao. ta su, do avola,
mislili da urade?
Veliki motor limuzine je rikao kao lav na decu koja nisu htela da
se sklone s puta, dok je obezbeenje na motorima gromoglasno
palilo svoje maine, izbacujui dim i pravei jo veu buku u
gomili.
Vampirski trio je iznenada opkolio pore; lice visokog mukog
vampira bilo je izoblieno od besa, a samo jedan zamah njegove
mone ruke izdigao je nisko postavljen automobil, bez obzira na
deurliju koja se oslanjala na njega. Prevrnue se. Odjednom sam
osetio neiju ruku na grlu. Osetio sam kako se Luijevo telo okree i
uo kako njegova pesnica udara u natprirodnu kou i natprirodne
kosti iza mene, kao i kletvu izreenu apatom.
Svuda oko nas su smrtnici odjednom zavritali. Jedan policajac
se obratio gomili preko megafona i rekao im da se raziu.
Jurnuo sam napred, oborivi pri tom nekolicinu mladih;
zaustavio sam prevrtanje porea tik pre nego to se izvrnuo na
lea kao neka buba. Dok sam pokuavao da otvorim vrata, oseao
sam kako se gomila pribija uz mene. Ovo je svakog trenutka moglo
da se pretvori u haos. Nastupie stampedo.
Zviduci, vritanje, zvuk sirena. Tela guraju Luija i mene, i
pribijaju nas. Vampir obuen u kono odelo podigao se s druge
strane porea, a u rukama mu je zasvetlela velika srebrna kosa
kada ju je zavitlao preko glave. Zauo sam Luijev uzvik
upozorenja. Video sam jo jednu kosu koja je zasvetlucala u uglu
mog oka.
 Ali, tada se zauo natprirodan vrisak, koji je presekao optu
kakofoniju zvukova, kada se u jednom zaslepljujuem trenu muki
vampir pretvorio u plameni bljesak. Jo jedan bljesak eksplodirao
je kraj mene. Kosa je zakloparala po betonu. Nekoliko metara
dalje, jo jedan vampir je iznenada buknuo u plamenu.
U potpunoj panici, gomila je trala nazad prema dvorani, jurila
u svim pravcima po parkiralitu, beala bilo kuda da se spase od
kovitlajuih likova koji su sagorevali do pepela u svom
sopstvenom paklu; udovi su im od toplote goreli do samih kostiju.
Video sam i druge besmrtne kako jure prebrzo da bi bili opaeni
kroz usporenu ljudsku stisku.
Lui je bio zapanjen kada se okrenuo prema meni;
zaprepaenje na mom licu ga je jo vie zapanjilo. Nijedan od nas
dvojice to nije uradio! Nijedan od nas nije imao takve moi! Znao
sam samo jednog besmrtnog koji je to mogao da uradi.
Ali, iznenada su me udarila vrata automobila. Jedna lepa i mala
ruka posegnula je da me uvue unutra.
Pourite, obojica!, ree jedan enski glas na francuskom. ta
ekate, da crkva ovo proglasi udom?
Bio sam uvuen i smeten na kono sedite pre nego to sam i
shvatio ta se zapravo deava; povukao sam Luija i on se provukao
preko mene na zadnje sedite.
Pore je velikom brzinom krenuo napred; smrtnici su se
uurbano sklanjali ispred njegovih farova. Zurio sam u vitko telo
vozaa kraj sebe, u plavu kosu, koja je padala na njena ramena, u
zaprljani eir, koji joj je bio nabijen do oiju.
eleo sam da je zagrlim, da je udavim poljupcima, da pritisnem
svoje srce uz njeno i zaboravim sve ostalo. Do avola sa ovim
idiotskim novostvorenima! Ali pore se ponovo zamalo
prevrnuo kada je napravila nagli okret udesno, prola kroz kapiju i
krenula ka ulici zakrenoj saobraajem.
Gabrijela, stani!, povikao sam, uhvativi njenu ruku svojom
akom. Nisi valjda ti to uradila, onako ih spalila..!
 Naravno da nisam, rekla je otrim francuskim naglaskom,
skoro me i ne pogledavi. Izgledala je neodoljivo dok je sa samo
dva prsta ponovo okretala volan; zavrtela nas je u jo jedan okret
od devedeset stepeni; uputili smo se ka autoputu.
Onda nas udaljava od Marijusa!, rekao sam. Stani!
Pa neka onda on raznese onaj kombi koji nas prati!, uzviknula
je. E tek onda u se zaustaviti! Svom snagom je pritisnula
papuicu za gas, oiju uprtih u put pred njom, rukama vrsto
drei koni volan.
Okrenuo sam se da preko Luijevog ramena vidim to udovite
od vozila, koje je hrlilo nevienom brzinom - ogromna mrtvaka
kola, inilo se, zastraujua i crna, sa ustima punim hromiranih
zuba preko praste haube i etvoro besmrtnih, koji su nas zlobno
posmatrali kroz zamrljano prednje staklo.
Ne moemo se iskobeljati iz ove saobraajne guve i neemo
moi da im pobegnemo!, rekao sam. Okreni automobil. Vrati se
do dvorane. Gabrijela, okreni automobil!
Ali, ona je nastavila da vozi, opasno vrludajui izmeu vozila,
dok su se neka od njih, u istoj panici, povlaila u samu stranu
puta.
Kombi se pribliavao.
To je prava ratna maina, eto ta je!, rekao je Lui. Pojaali su
ga gvozdenim branikom. Pokuae da nas nabiju otpozadi, mala
udovita!
O, ovo sam pogreno procenio! Potcenio sam situaciju.
Zamiljao sam svoje prednosti u ovom modernom dobru, ali sam
zaboravio da ih i oni imaju.
Sve vie smo se udaljavali od jednog jedinog besmrtnika koji je
mogao da ih oduva u venost. Pa, onda u ih ja lino srediti, sa
zadovoljstvom. Za poetak, razbiu njihovu oferajbnu na delie,
a onda u im otkinuti glave, jednu po jednu. Otvorio sam prozor,
isturio telo kroz njega i ispentrao se iz automobila. Vetar mi je
ibao kosu dok sam zurio u njih, u njihova runa lica iza
oferajbne.
 Dok smo jurili ka izlazu na autoputu, skoro da su se prilepili uz
nas. Dobro. Samo da se primaknu jo malo blie, pa u skoiti na
njih. Ali, na automobil je poeo da se zaustavlja. Gabrijela nije
mogla da se ispetlja iz saobraajne guve.
Drite se, dolaze!, zavritala je.
Samo neka dou!, povikao sam, i samo mi je trenutak falio da
skoim sa krova naeg automobila i nabijem se u njih kao malj.
Ali ba taj trenutak nisam imao. Udarili su u nas svom snagom,
a moje telo je odletelo u vazduh; spustio sam se na autoput, a
pore je proleteo kraj mene i odleteo u prazan prostor.
Video sam Gabrijelu kako se iskobeljava kroz vrata pre nego to
su kola udarila o zemlju. Ona i ja smo se otkotrljali niz travnatu
padinu kada se automobil prevrnuo i eksplodirao u zagluujuoj
rici.
Lui!, povikao sam. Otpuzao sam prema plamenu. Krenuo bih
pravo u vatru za njim, ali se staklo na zadnjem delu automobila
razbilo u paramparad dok se provlaio kroz njega. Udario je u
zatitnu ogradu taman kada sam stigao do njega. Svojim ogrtaem
sam mlatio po njegovom zadimljenom odelu, a Gabrijela je strgla
svoju jaknu da uradi isto.
Kombi se zaustavio na ogradi autoputa visoko iznad nas. Ona
stvorenja su, kao veliki beli insekti, preskakala ogradu i sputala
se niz padinu.
Bio sam spreman za njih.
Ali, ponovilo se ono od malopre. Poto je prvi od njih, sa visoko
podignutom kosom u rukama, krenuo ka nama, opet se zauo onaj
jeziv natprirodan vrisak, a za njim je usledilo ono zaslepljujue
sagorevanje. Lice tog stvorenja pretvorilo se u crnu masku usred
divljanja narandastog plamena. Njegovo telo se iskrivilo u
uasnom plesu.
Ostali su se okrenuli i potrali da se sakriju ispod autoputa.
Krenuo sam za njima, ali me je Gabrijela stegla i nije me putala.
Njena snaga me je izluivala, ali i zaprepastila.
Stani, zaboga!, rekla je. Lui, pomozi mi!
 Pusti me!, rekao sam besno. Hou makar jednog od njih,
samo jednog. Mogu da uhvatim onog poslednjeg!
Ali ona nije htela da me pusti, a nisam hteo da se rvem sa njom.
Lui se pridruio njenim besnim i oajnim molbama.
Lestate, ne idi za njima!, rekao je, a njegov uljudan ton pretio
je da to vie ne bude. Dosta je bilo. Moramo odmah da se
izgubimo odavde.
U redu!, rekao sam i odustao od toga, ozlojeen.
Osim toga, bilo je i suvie kasno. Onaj izgoreli je nestao u dimu i
tinjajuem plamenu, dok su ostali bez traga iezli u tiini i mraku.
No koja nas je okruivala iznenada je postala prazna, ako
izuzmemo grmljavinu saobraaja na autoputu iznad nas. I eto, nas
troje stojimo kraj jezivog plamena zapaljenog automobila.
Lui je umorno obrisao a sa svog lica. Prednja stranja njegove
krute bele koulje bila je oprljena, dok je i njegov dugaki operski
ogrta od baruna bio nagoreo i iscepan.
A tu je bila i Gabrijela, beskunik kao to je to bila i nekada
davno, poput pranjavog i odrpanog deaka u izlizanom smeem
aketu, pantalonama i sa zgnjeenim braon filcanim eirom
postavljenim ukrivo na njenoj divnoj glavi.
U silnoj kakofoniji gradske buke, uli smo udaljeno zavijanje
sirena kako se pribliava.
Svejedno, stajali smo nepokretni, sve troje, ekajui i gledajui
se meusobno. Znao sam da smo podrobno ispitivali gde je
Marijus. Sigurno je to bio Marijus. Morao je da bude. I bio je uz nas,
ne protiv nas. Sada e nam se odazvati.
Tiho sam izgovorio njegovo ime. Zakiljio sam u mrak ispod
autoputa pa preko beskrajnog mnotva malih kua, koje su
preplavile okolne padine.
Ali sve to sam mogao da ujem bile su sirene, koje su postajale
sve glasnije, kao i mrmor ljudskih glasova dok su smrtnici
zapoinjali dugaki uspon sa bulevara koji se nalazio ispod nas.
Video sam strah na Gabrijelinom licu. Posegnuo sam za njom i
priao joj, pored sve ove jezive zbrke, bez obzira na smrtnike koji
su nam se sve vie pribliavali i automobile koji su se zaustavljali
na autoputu.
Njen zagrljaj je bio iznenadan, topao. Pokazala mi je rukom da
pourim.
U opasnosti smo! Svi!, apnula je. U stranoj opasnosti!
Doite!

B ilo je pet sati ujutro. Stajao sam sam ispred staklenih vrata
svoje kue na ranu u dolini Karmel. Gabrijela i Lui su zajedno
otili u brda na poinak.
Telefonom sam bio obaveten da su moji smrtni muziari
bezbedni u novom skrovitu u Sonomi i da proslavljaju na uspeh
iza elektrinih ograda i kapija. to se policije i medija tie, kao i
svih njihovih neizbenih pitanja, pa, to e morati da prieka.
Sada sam sm, kao to sam to oduvek i radio, ekao jutarnje
svetlo, pitajui se zato se Marijus nije pokazao, zato nas je
spasao i potom nestao bez ijedne rei.

A ta ako to nije bio Marijus?, rekla je kasnije Gabrijela,

uznemireno, dok je hodala tamo-amo. Kaem vam da sam osetila
neku sveproimajuu opasnost. Osetila sam neku pretnju koja nije
bila upuena samo njima ve i nama. Osetila sam je izvan dvorane
kada smo izali. Osetila sam je i kada smo stajali kraj zapaljenog
automobila. Ima neeg u tome. Sasvim sam sigurna da to nije bio
Marijus...
Osealo se neto varvarsko u tome, rekao je Lui. Skoro, ali ne
u potpunosti..
Da, neto gotovo divlje, odgovorila je, pogledavi ga sa
odobravanjem. A ak i da je bio Marijus, ta te nagoni na to da
misli da te nije spasao samo da bi izveo svoju linu osvetu nad
tobom, na sebi svojstven nain?
Ne, rekao sam, neno se smejui. Marijus nije eljan osvete,
jer da jeste, ve bi je ostvario. Toliko barem znam.
Bio sam i previe uzbuen dok sam je samo posmatrao, onaj
njen stari hod, one njene tako poznate pokrete. A da, i filcano
safari odelo. I nakon dve stotine godina jo uvek je bila neustraivi
istraiva. Zajahala bi stolicu kao kauboj kada bi sela; spustila bi
bradu na ake, koje bi bile leerno poloene na visokom naslonu.
Toliko toga smo imali da priamo, da kaemo jedno drugom.
Bio sam i suvie srean da bih se plaio.
Osim toga, plaiti se - bilo je i previe strano, jer mi je sad
sinulo da sam napravio jo jednu lou i pogrenu procenu. To sam
prvi put shvatio kada je eksplodirao pore sa Luijem. Ovaj moji
mali privatni rat izlae velikoj opasnosti i sve one koje volim.
Kakva sam budala bio da pomislim da svu tu zlobu mogu privui
samo na sebe.
Zaista je trebalo da razgovaramo. Morali smo da budemo
dovitljivi. Morali smo da se priuvamo.
Ali zasada smo bili bezbedni. To sam joj saoptio umirujuim
tonom. Ona i Lui ovde nisu oseali opasnost; ona nas nije dopratila
u dolinu; a ja je uopte nisam ni osetio, niti ovde, niti bilo gde pre
toga. Nai su se mladi i glupavi besmrtni neprijatelji razbeali,
poverovavi da mi posedujemo mo da ih unitimo sopstvenom
voljom.
Zna, hiljadu puta, hiljadu puta sam zamiljala na ponovni
susret, rekla je Gabrijela. Ali nikada, ama ba nikada, on nije bio
nalik ovome.
Ja ba mislim da je bio velianstven!, rekao sam. Nemoj ni na
trenutak da pomisli da nas nisam mogao izbaviti sopstvenim
snagama! Ba sam se spremao da uguim onog sa kosom, da ga
odbacim preko dvorane. A video sam i onog drugog kako mi
prilazi. Mogao sam ga slomiti na pola. Kaem vam, jedno od
najveih razoaranja u svemu ovome jeste to to nisam dobio
priliku da...
 Ti, mesje, ti si jedan pravi avo!, rekla je. Ti si nemogu! Ti
si... kako te je bee ono Marijus nazvao... najprokletije stvorenje!
Potpuno se slaem sa njim.
Oduevljeno sam se nasmejao. Kakvo slatko laskanje. I kako je
samo divno zazvuao staromodni francuski govor.
I Luiju se jako svidela Gabrijela; sedeo je zavaljen u senci i
posmatrao, utljiv i zamiljen kao to je oduvek i bio. Bio je
besprekoran, kao da je imao potpunu vlast nad svojom pojavom i
kao da smo upravo doli sa poslednjeg ina Traviate da
posmatramo smrtnike kako piju ampanjac u kafeu sa mermernim
stolovima, dok su moderne koije kloparale pored nas.
U vazduhu se osealo osnivanje novog kovena, velianstvena
energija, poricanje ljudske stvarnosti, nas troje zajedno protiv svih
plemena, svih svetova. Duboki oseaj bezbednosti, neuzastavljiv
trenutak - kako im to uopte objasniti.
Majko, prestani da se brine, najzad sam izgovorio u nadi da
e se sve postaviti na svoje mesto i da e nastupiti trenutak
apsolutne smirenosti. Besmisleno je. Stvorenje koje je tako
mono da sagori svoje neprijatelje moe nas pronai kad god to
poeli, a moe da uradi i ta god mu je volja.
A to bi trebalo da me smiri?, pitala je.
Video sam Luija kako vrti glavom.
Ja nemam tvoje moi, rekao je nenametljivo, ali sam,
svejedno, osetio to stvorenje. Kaem ti da je u tome bilo neeg
vanzemaljskog, neeg potpuno necivilizovanog, ako mogu tako da
kaem u nedostatku neke bolje i primerenije rei.
Ah! ba si se dobro izrazio!, ubacila se Gabrijela. Ono je bilo
potpuno strano, kao da je dolazilo od nekog bia tako
izmetenog...
A tvoj Marijus je i suvie civilizovan, insistirao je Lui, i
previe zaokupljen filozofijom. Otud i zna da nije eljan osvete.
Vanzemaljsko?! Necivilizovano?!, pogledao sam i u jedno i
drugo. Zato ja nisam osetio tu opasnost?, upitao sam.
 Mon Dieu, to je moglo biti bilo ta, rekla je najzad Gabrijela.
Ta tvoja muzika bi i mrtve podigla iz groba.

Razmiljao sam o misterioznoj poruci od prole noi: Lestate,

opasnost! - ali zora je bila i previe blizu da bih ih time opteretio.
Osim toga, to nije nita objanjavalo. To je bio samo jedan deli
nepoznanice, i to moda upravo onaj koji se nikako nije dao
uklopiti.

Sada su zajedno otili, a ja sam stajao sm ispred staklenih

vrata; posmatrao sam bljesak svetlosti iznad planina Svete Lucije,
koji je postajao sve jai i jai, i naglas razmiljao:
Gde si, Marijuse? Zato se, do avola, ne prikae? Moda je
sve to, do avola, bilo istina, sve ono to je Gabrijela rekla. Za tebe
je ovo igra, zar ne? Ali, da li je to i za mene bila igra, to to ga,
zapravo, nisam glasno pozvao? Naime, nisam podigao svoj tajni
glas i time nisam iskoristio svu njegovu mo, kao to mi je on, pre
dve stotine godina, rekao da mogu da uradim?
Tokom svih mojih patnji i borbi, ne pozvati ga predstavljalo je
neku vrstu ponosa, ali od kakve je koristi sada bio taj ponos?
Moda je on prieljkivao taj poziv od mene. Moda ga je
zahtevao. Sada je iz mene iilela sva gorina i tvrdoglavost. Zato
bar ne pokuati?
Zatvorivi oi, uradio sam ono to nisam uinio jo od onih
drevnih noi u osamnaestom veku, kada sam sa njim razgovarao
naglas na ulicama Kaira ili Rima. Nemo sam ga pozvao. Osetio sam
kako taj nemi krik izvire iz mene i putuje u zaborav. Skoro da sam
mogao da ga osetim kako premoava svet vidljivih oblika, postaje
sve nejasniji, da bi se potom jednostavno izgubio.
A onda se, u deliu sekunde, ponovo pojavilo ono udaljeno i
nepoznato mesto koje sam ugledao prole noi. Sneg, beskrajni
sneg, i neka vrsta kamenog zdanja, sa prozorima okovanim ledom.
Na nekom visokom rtu nalazio se udan savremeni instrument -
ogroman sivi metalni tanjir, koji se okretao po osovini kako bi
privukao nevidljive talase koji se ukrtaju na zemaljskom nebu.
Televizijska antena! Iz ove snene pustinje dopirala je do
satelita - eto ta je to bilo! A razbijeno staklo na podu bilo je staklo
televizijskog ekrana. Video sam to. Kamena klupa... polomljen
televizijski ekran. Buka.
Nestajanje.
MARIJUSE!
Opasnost, Lestate. Svi smo u opasnosti. Ona je... Ja ne mogu... Led.
Zakopani u ledu.
Bljesak izlomljenog stakla na kamenom podu, prazna klupa,
zveanje i vibracije Vampira Lestata bruje iz zvunika.
Ona je... Lestate, pomozi mi! Svi smo... opasnost. Ona je...
Muk. Veza je bila prekinuta.
MARIJUSE!
Neto se ponovo pojavilo, ali jedva raspoznatljivo. Bez obzira
na takvu estinu, bilo je isuvie slabo!
MARIJUSE!
Naslonivi se na prozor, zurio sam pravo u jutarnju svetlost,
koja je postajala sve jaa. Oi su mi suzile, dok su mi vrhovi prstiju
skoro goreli na vrelom staklu.
Da li je u pitanju Akaa? Odgovori mi! Da li mi govori da je to
Akaa, da je ona ta, da je to bila ona?
Sunce se uzdizalo iznad planina. Smrtonosni zraci su se
prosipali po dolini; prostirali su se njome.
Istrao sam iz kue; rukom titei oi, trao sam preko livade
prema breuljcima.
U roku od nekoliko minuta dospeo sam do svoje skrivene
podzemne kripte, podigao kamen i siao niz grubo urezano malo
stepenite. Jedna krivina, pa jo jedna, i tada se naoh u hladnom i
bezbednom crnilu, u samom sreditu miriljave zemlje. Legao sam
na blatnjavi patos malene odaje; srce mi je tutnjalo, a udovi
podrhtavali. Akaa!
 Ta tvoja muzika bi i mrtve podigla iz groba.
Televizor postavljen u odaji, naravno, Marijus im je omoguio
da gledaju satelitski prenos mog koncerta. Oni su videli moje
video-spotove! Znao sam, bio sam siguran, kao da mi je to
izgovorio re po re! Odneo im je televizor u svetilite, kao to im
je i ranije, pre mnogo godina, donosio filmove.
I ona se probudila, podigla se. Ta tvoja muzika bi i mrtve podigla
iz groba. Eto, ponovo sam to uradio.
Oh! kada bih samo mogao da drim oi otvorenim, kada bih
samo mogao da razmislim, samo da se sunce nije poelo dizati!
Ona je bila u San Francisku, bila nam je tako blizu, spalila je
nae neprijatelje. Vanzemaljsko, potpuno strano, da.
Ali ne necivilizovano, ne divlje. Ona to nije bila. Tek to se
razbudila, moja boginja, podigla se kao velianstveni leptir iz svoje
aure. A ta je za nju predstavljao svet? Kako je dospela do nas? U
kakvom je stanju bio njen um? Opasnost za sve nas. Ne! Ne
verujem u to! Ona je ubila nae neprijatelje. Ona je dola kod nas.
Ali, vie se nisam mogao izboriti sa pospanou i teinom. ista
ula su terala sva udesa i uzbuenje. Moje je telo postalo mlitavo,
bespomono i mirno.
A onda sam osetio kako se neka ruka spustila na moju.
Bila je hladna kao mermer, a otprilike toliko i snana.
Moje se oi zaas otvorie u mraku. Ruka me je jae stegnula.
Bujna svilenkasta kosa je okrznula moje lice. Hladna aka prela
mi je preko grudi.
O molim te, draga moja, prelepa moja, molim te! - eleo sam to
da kaem, ali su se moje oi sklapale, moje usne nisu Gubio sam
svest. Na horizotu se dizalo sunce.