Boko Novakovi

Milovan Glii

(1847-1908)

Roen je 6. januara 1847. u selu Gracu, kraj Valjeva. Roditelji mu nisu mogli
obezbediti redovno kolovanje poto u selu nije bilo kole, ali su ga osposobljavali
za ivot onim to je bilo najbolje u njima. Otac guslar i majka darovit usmeni
pripoveda nauili su ga pisanju orlovim perom. Tako pripremljen, mladi Milovan
bio je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne kole. Bio je ve napunio
sedamnaest godina kad je stupio u prvi razred gimnazije. To je bilo 1864, u
Beogradskoj nioj gimnaziji, "terazijskoj". Neobezbeen, mladi Glii se morao
oslanjati samo na vlastito snalaenje. Kad mu je ve idue godine, 1865, umro
otac i u rodnoj kui ostala majka udovica sa dvoje mlae dece, ugasila se svaka
nada i na onu tanku pomo koja bi vredela kao podsticaj i ohrabrenje. Ostavljen
sebi, Glii se nije libio nikakvih poslova. "Bio je i ak i sluga. Posluivao je po
imunijim kuama, prao sudove, iao po vodu, trkarao po varoi, ponekad je
zabavljao decu - radio je sve to se trailo od njega, samo da bi imao hleba i
krova nad glavom" (Uro Doni). Mada mu je "posluivanje" oduzimalo dosta
vremena, Milovan je ipak bio dobar ak. Njegovo interesovanje nije se svodilo
samo na kolske predmete; itao je mnogo, bez reda, sve to mu je dolazilo do
ruku. Pored toga uio je i strane jezike: ruski, francuski, nemaki.

Po zavrenoj gimnaziji (1870), Glii je najpre poeo da studira tehniku. Tada je

uao u javni ivot dublje i vidnije, kao urednik satirinog lista Vragolan i agilan
lan pokreta Svetozara Markovia. Obeleen od vlasti, kao protivnik poretka,
"crveni komunac", "usijana glava", Glii je bio uhapen kad je 1872. sa dva svoja
druga preneo iz Zemuna nekoliko primeraka Markovieve Srbije na Istoku. Zbog
materijalne nematine, on je te godine napustio tehniki i preao na filoloko-
istorijski odsek Velike kole. Studije su tekle uspeno i nizali se ispiti, ali jedan
neuspeh sve je naglo i zauvek prekinuo. Glii je bio uveren da je neuspeh
posledica nepravde i u ogorenju napustio je studije 1875. bez zavrne diplome.

Poetak njegove karijere oznaava sluba pomonika urednika Srpskih novina. U

1875. je i poetak njegova knjievnog rada: ugledni knjievni list Otadbina
tampa mu prve pripovetke. Uskoro, za vreme srpsko-turskih ratova 1876-1878,
njegovo znanje stranih jezika pokazae se kao dragoceno na radu u Presbirou.
Posle smrti ure Jakia, Glii je, 1878, postavljen za korektora Dravne
tamparije. Godine 1881. postae dramaturg Narodnog pozorita u Beogradu,
1898. bie penzionisan, a 1900. vraen u dravnu slubu kao pomonik upravnika
Narodne biblioteke. To je bio najvii poloaj koji je postigao; na njemu e i umreti,
20. januara 1908, u Dubrovniku, kud je otiao radi leenja. Tri godine pre smrti
doiveo je istinsko i veliko zadovoljstvo kad ga je Jovan Skerli, sa visine
vrhunskog kritiarskog autoriteta. svojom impresivnom, znalakom i ubedljivom
studijom rehabilitovao kao pripovedaa, utvrdio mu rang i odredio istorijski
znaaj.

Najznaajniji deo Gliieva knjievnog rada predstavljaju satire. Njima je on,

polazei od bitnih osobina realistikog metoda, izvajao plastiku celog niza likova,
ocrtao znaajne drutvene pojave i procese, osvetlio neke oznake epohe, bez
kojih bi ona ostala nedovoljno uobliena, pa i osiromaena, i uhvatio boje
presudne za prodorniju strukturalnu analizu i celovitiju sliku sredine. Preteno je u
tim satirama re o selu, ali su se odnosi i pojave, uzroci i posledice, tako i toliko
isprepleli i usloili da se palanka i selo esto nalaze u istom ivotnom ramu,
vezani neraskidivim koncima meusobnih srodnosti i naklonosti, ali jo i vie
razjedinjeni antagonizmima surove borbe oko novane moi. Svoje satire Glii je
stvarao na motivima koji su bili prirodni odjeci drutvene stvarnosti. istota
pobuda u ovom sluaju je nepogreivo vodila do dejstvene kritike. Karakteristino
je za Gliiev metod to je on zelenaa Pupavca sreo, drugovao s njim, prouavao
radi vernijeg prenoenja mentalnih, telesnih, govornih pojedinosti, ali je za
knjievno-istorijski znaaj Gliievog dela pretenije ubedljivo uoavanje korena i
unutranjih pogonskih snaga socijalne pojave. Jer zelenaenje, birokratski sistem,
kulturna zaostalost, primitivizam, parazitski nain ivota popova i uitelja, gusta
ogrezlost u sujeverje, raznovrsni i mnogovrsni poroci u ljudima i u njihovim
odnosima, protkali su Gliiev tekst gorinom istinoljubivog svedoanstva i
odredili njegovu sutastvenu knjievnu prirodu.

Meu satirama, pripovetka Zloslutni broj i komedija Podvala i svoju fabulu i svoje
tematsko obeleje zasnivaju na istom liku. Istina, u pripoveci to je Mojsilo
Pupavac, a u komediji Vule Pupavac, u pripoveci je dogaaj smeten u
Smederevo, a u komediji u neimenovanu varo; ima i drugih sitnijih razlika u
imenima i broju linosti, ali proirena dramska prerada nije u bitnosti izmenila ono
to je osnovno u prirodi lika, ono to je karakteristino za uslovljenost takve
drutvene pojave. Pupavac je vrsta seoskog zelenaa, nemilostivog pauka u
malenoj radnji; sve njegove sposobnosti svode se na jedan jedini vid; njegovo
ivotno kretanje poznaje samo jednu stazu: onu kojom se moe "interesirati", na
kojoj se, dakle, stiu sve vrste i sve mogunosti "pekulacija" od primitivnih i
sitnih prevara do estokog i razornog kamatnjatva, tu maijski privlanu stazu
na kojoj se ostvaruju intimni snovi kapitalisanja. Vladarski siguran u svojoj seoskoj
radnji, Pupavac je, meutim, sasvim izmenjen u gradskoj sredini: telesno
neugledan, ruan, on u novoj sredini gubi svoju snalaljivost, naivan je, neuk,
nespretan, lakoveran do neverovatnosti. I u pripoveci i u komediji njega e u
palanci snalaziti samo nevolje: sad je on onaj koga bezduno varaju, kome
uzimaju novac, kome se podsmevaju, komina rtva vlastite nezajaljivosti i
lakovernosti. Pisac ga neprestano i dosledno kanjava; to kanjavanje je odmazda
za njegova ranija zlodela, ali je prenaglaeno, pa i promaeno u efektu. U
pripoveci je nametena slutnja o broju 25; motivisanost je slaba i neubedljiva, pa
je u komediji pisac sveo pominjanje broja na pogodniji opseg. Meutim, u
komediji ima neodrivih naivnosti. I pored svega, svih tih vidnih slabosti i grubih
konstrukcija, u srpskoj literaturi ostaje dograen i izrazit lik Pupavca, sa osobenim
zvukom i sugestivnim reljefom.

Po irini i prostranstvu tematskog obuhvatanja znaajnija je pripovetka Glava

eera. Kompoziciono je nejedinstvena, jer sadri vie odelitih tema i vie
pripovedakih motiva, sastavljajui svoju celinu od ovla povezanih, ponekad
tonom i duhom razliitih epizoda, ali je sinteza onih osobina kojima e Glii
najbolje odraziti drutveno-ekonomska i moralna previranja, grenja i posrtanja
jedne sredine i jednog vremena. Od ironine bezazlenosti do satirine jetkosti, od
suvog realistikog podatka do unog karakterolokog uoptavanja, Glava eera
je istovremeno anegdotski snimak jednog lukavog postupka, ali i procesa
raslojavanja sela, istorija propadanja seljaka Radana i bogaenja kapetana
Maksima Sarmaevia, slika udruenog delovanja birokratske vlasti i seoskih
"interedija", pa time prodire u slojevitost tadanjih odnosa. Cela pripovetka je u
rasponu dveju krajnosti: jedna je kako seljaci govore o kaznama na nebu, u
venosti, koje e stii kaiare i zelenae, a govore to radi svoje utehe, radi
vlastitog olakanja, jer pravde na zemlji nema, a druga je ona huna i buna
slava seoskog ate Davida Uzlovia, sa skupom parazita i nasilnika. Izmeu ta
dva krajnja ruba svoje pripovetke Glii je smestio likove i dogaaje, jednu
neveselu fabulu i jednu potresnu optubu. U portretu kapetana Sarmaevia
ironija se rascvetala do raskoi, zazvuala je finijim akcentima privida jedne
stvarnosti. Pod uglaenom spoljanou kapetanovom, pod prividom uljuenog
ponaanja - to bi trebalo da predstavlja napredak - krije se opak i gramziv duh
birokrate. Taj duh e pronai nov nain globljenja seljaka, rafiniran u formalnoj
ispravnosti, gledanoj spolja, i u unutranjoj igri, tvrdoj i surovoj, kojom se
iskrivljuje zakon, izopaavaju odnosi i zloupotrebljuje poloaj. Tu je ironija prea u
satiru, gorku i prodornu, a pisac je ostvario impresivne trenutke svoje proze.

Druge Gliieve satire nemaju taj znaaj. Neke od njih su zanimljive po motivu.
Pripovetka Svira ima takvu zanimljivost. Ona nosi naslov o svirau Sretenu, ali je
u njoj, zapravo, vidniji lik gazda-Miluna, pohlepnog raundije i neobuzdanog
zelenaa. Time se ne iscrpljuje satira Milovana Gliia. Nje ima i u drugim
pripovetkama, iji karakter je preteno humoristian ili fantastian. Ovaj krug
zavrava se, meutim, nekolikim manjim pripovetkama, gotovo crticama. Takva
je etnja posle smrti. Pisac je bio na tragu i pri dodiru jedne dobre satirine teme
o formalistikom shvatanju dunosti: zamren spor i luda pometnja oko
nadlenosti ko je duan da se brine za sahranu samohrana oveka izokree
prirodan red stvari. Glii je ostao, meutim, samo na zamisli, ne razvijajui temu
podrobnije, u njenim obuhvatnijim oblicima, i zadovoljavajui se tek
nagovetajem. Takva je i crtica Molepstvo: ta "ala iz natmurene 1885. godine"
intonirala je prizvuk satirine aoke nad praznim molitvanjem. Srodna aoka
pojavila se i u Sigurnoj veini. Dananji italac e se zauditi kad u tekstu
Milovana Gliia nae elemente atmosfere iz satira Radoja Domanovia: ovaj
Gliiev ministar, sa svojim snom o zemlji bez opozicije, sa izvesnou o sigurnom
izboru i o sigurnom opstanku na vlasti, to je ve prethodnik ministara iz Stradije.
Krug se, ipak, ne moe ovde zavriti. Jer Glii je, slino Stevanu Sremcu, imao i
jedan protivrean trenutak, onaj kad je u Novom Mesiji strele svoje satire uperio
protiv Vase Pelagia; te su strele bile zatupljene, ali odapete. "Izbrani guan",
Polagui je prevremen fanatik, apsolutni u svojim idejama, nestvaran i fantast.
Pisac mu nije oprostio te mane.

Kao i njegov uzor Gogolj, Glii je imao razvijen humoristiki nerv, u gradaciji od
ironije do parodije. Elemenat humora prisutan je skoro u svima njegovim
pripovetkama, ali jedan deo njih gradi svoje efekte iskljuivo na humoristikoj
potki. Ti efekti se najuspenije izvlae iz obrnutog reda stvari, iz "ila za ognjilo",
iz prepredeno zamiljene i veto izvedene podvale, iz obrauna za neki raniji
odnos. Dosetka, duhovita podvala, spretna obmana, to su uzronici i inioci
drutvene atmosfere u kojoj se grlato smeje i vedrinom vidaju rane. Potka je
iroka i njene niti su sirovost i neukost, sujeverica i lakovernost, hvalisavost i
uobraenost. U njenom prostranstvu su neradni uitelji i zaostali popovi, sitne
inovnike duice i vetrenjasti seoski napasnici, praznoverni lovci i straljivi
trgovci, dovitljivi seljaci i edne seljanke. Gradska sredina i selo susreu se tu na
spojnim granicama istovetnih i istovrsnih mana, ukrtajui svoje mentalne
karakteristike i osobenosti u zajednike uskosti duhovnih vidika. Slika se ipak
zaustavlja na razini smenoga.

Za Gliiev metod i za splet pripovedakih osobina vrlo je karakteristina

pripovetka Brata Mata. Sujeverica nije ovde ni teak ostatak ni stvarna pojava,
nego podloga za vetu alu i uspelo postavljenu zamku. U dvema pripovetkama,
Ni oko ta i Uitelj, pojavljuju se dve vrste, dve kategorije uitelja u punoj
suprotnosti osobina, shvatanja i delovanja. Humoristika intriga i zaplet izmeu
uitelja Grujice i popa Vujice izbili su odista "ni oko ta", zbog ispunjene buljine,
ali je lik uitelja svetao i prijatan, sa oznakama modernog oveka temeljnije
obrazovanog i metodski pripremljenog. Antipod mu je lakomi i licemerni pop
Vujica, oblaporan na tue jelo a krt, sujetan na svoje znanje, a nesposoban.
Glii je komiku hvatao na perifernim popovim osobinama, na njegovim
uzreicama, na njegovu plitkom raunu da uitelja zatekne uvek pri jelu, a teite
humoristikog efekta bacio na povreenu popovu sujetu zbog nedobijanja
ispunjene buljine. Iz toga e se posle izroditi neizmirljiva svaa, ali ta tanka
humorna okosnica nije presudan inilac nosivosti u pripoveci. Vie je to ona
nespojivost njihovih shvatanja, prirodna nesaglasnost naprednog uitelja i
zaostalog popa, slikovita nesrazmera dveju uloga. Za selo Gliievog vremena
takav pop i takav uitelj su slika ive i nabujale stvarnosti.
Ta slika ima i svoju suprotnost. U Uitelju pop Marko i uitelj Milan uskladili su
svoje odnose i svoje uloge do saveznitva u odbrani vlastitih interesa. Glavna
briga toga uitelja, neradnika, svodi se na to kako e obmanuti izaslanika. Njegov
drug u svakidanjim razonodama, pop Marko, tu mu je od dragocene pomoi.
Slika te dvojice - uitelja kako obuen lei u krevetu i pravi se teko bolestan, i
popa koji je natakao epitrahilj pa ita molitve za uiteljevo ozdravljenje - komina
je kao zamisao, ali tuna kao podatak mentaliteta i prilika. Seoski ivot bruji i
drukijim zvucima i odbleskuje se i u drugim uglovima. Humoreska ilo za ognjilo
je slika odmazde seljaka nad trgovcem ir-Trpkom, vetim i pohlepnim
prevarantom na kantaru. Odmazda je omoguena promenom situacije: sad je
trgovac lakoveran, a seljaci veti, i u tom obrtu humor postaje dejstven. ilo za
ognjilo kao postupak, kao komad, ponovie se i u bezazlenoj dvostrukosti
dogovora u Drumskoj mehani, a vie i jae u Rogi, jednoj od Gliievih
pripovedaka uspelijih po kompoziciji, opet sa varijantom jedne pravedne
odmazde. Nadmudruju se meusobno i dva uvena lovca, Neko Srnda i Stojan
uk (Dva lovca), nadmudruju se vrnjaci Kia i Mia u komediji Dva cvancika sa
iarkom umesto oraha i mahovinom umesto vune. Ako je u tom predelu lake ale
i kominog zapleta Vujina prosidba u celini svedena na skicu gotovo
neverovatnog susreta lepe i zdrave devojke sa tunjavim prosiocem, koji ima
neizleivu strast za ritama i spavanjem u pohabanom odelu, pripovetka Redak
zver prelazi okvir i sliku susreta lovca Radoa sa majmunom, ulazei u ire i
prodornije obeleavanje sredine. U humoristinoj crtici ist vazduh na nian
podsmeha doli su palanani. Njihovo prvobitno oduevljenje, koje ih vodi iz
pranjave palanke, iz monotonije svakodnevnog ivota, u zelenilom zasieno
prostranstvo seoskog vidika, na ist vazduh, u sveinu odmorita, utopilo se u
rakijskoj izmaglici vlane, smradne, zaguljive seoske mehane. Drukiji je
karakter pripovetke Raspis; ona je spoj nekolikih osobina, meajui humor i satiru
do nedeljivosti.

U pripovedakom delu Milovana Gliia postoji cela jedna manja oblast koja bi se
teko mogla oekivati od pisca izrazito realistikog metoda. To je oblast
fantastinih pria, oblast sa duhom i tonom narodne pripovetke, sa karakterom
gatke, sa folklornim motivima. Sva je prilika da je tu naklonost Glii primio od
Gogolja, pisca onih udesnih Veeri na salau kraj Dikanjke. U pripovetkama iz te
oblasti Glii je iscrpeo sve to je sujeverje iznitilo oko vampira, anatemnjaka,
dinova, sablasti, oko pojava kojima je mata priprostog seljaka naselila zagrobni
svet. Ponekad se takav motiv probije i u pripovetku sa stvarnom ivotnom
podlogom: u Glavi eera jedna epizoda je posveena opisu Radanove borbe sa
neastivom silom. I u drugim pripovetkama ima meanja elemenata. No na
mostu, pored opisa jedne stravine noi, ima jo i dva pokuaja objanjenja
promena na selu: jedan o nestanku prijateljstva, drugi o uzroku nerada. Kao
Gogolj, i Glii je ponekad sujevericama davao ton ubedljivosti. Prizvuk leerne
ironinosti i narodskog humora dejstven je u prii Posle devedeset godina. Pria je
graena na legendarnim slojevima humora, na kojima su u narodnoj pripoveci
nastajali oso i Ero, sa svima karakteristikama i u svima situacijama bujnog
izmiljanja. A gde smo, u kome razdoblju Srbije, kad se pria deava? Ljudi jo
nose perine, Strahinja je "propalio" duvan, a jo je momak, kmet na sastanku
lei potrbuke pod orahom "pa se nogata najlak", sastanci se zavravaju
prepirkama, a prepirke tunjavama, seljaci se meusobno plae jezivim priama o
prokletoj vodenici, caruju vampiri. Glii je i ovde pomeao dve teme: jedna je o
prelivanju vampira vodom adijazmom, a druga o ljubavi dvoje mladih, Strahinje i
Radojke, sa uobiajenim nesporazumom izmeu roditelja i dece. On je sa
zadovoljstvom izvlaio i iz takvih situacija ono to je ljudsko, ljudski toplo i meko,
oseanja simpatije i prijateljstva, sloge i saradnje.

Odstupanje od toga tona i prihvatanje fatalistikog pritiska ilo je na tetu

knjievne vrednosti Gliievih pripovedaka. Realnost pojave neastivog u
pripoveci Nagraisao ustupak je seoskoj neprosveenosti. U takvom sklopu mistika
se nije mogla izbei. Zadunice su pole od dobrog trenutka plemenite majinske
ljubavi prema jedinetu, ali su se utopile u sujevernim talasima neobjanjenih
pojava.

U Gliievim pripovetkama nema mnogo enskih likova. Meutim, dva enska

lika, udovica Miona i starica Desa, izdvajaju se svojom izrazitou u srpskoj prozi
toga vremena. U Prvoj brazdi je lik Mione, u Tetka Desi Dese, sa punim i vrstim
reljefom kod prve, sa manje celovitosti kod duge. Metodski su pripovetke
zanimljive, iako se razlikuju. U Prvoj brazdi ljudske sudbine i istorije svode se na
hitre, saete, gotovo posloviki kratke izraze: "Pokojni Sibin Dami poginuo je u
drugome ratu, iza Jankove klisure." "Seosku kuu ne moe zadesiti gra nesrea
nego kad ostane bez muke glave." "Mnoga udovica alila je i prealila svoga
domaina." Sad pisac nema vremena za podrobnije analizovanje situacije ni za
prikupljanje argumenata; on hita isturenoj meti svoje zamisli: da otelotvori jednu
enju, da zavri jednu slutnju, da nagradi jednu hrabrost. U toj hitnji on je i ceo
proces snalaenja udovice u neoekivanoj situaciji sveo na trenutak odluke:
"Otresita i vredna ena prihvati u svoje ruke i teke ratarske poslove..." Od toga
trenutka Miona e postati borac u dvostrukom smislu: u jednom da ouva ime
porodice, duh porodine zajednice, lozu i snagu, neprikosnoveni kuni temelj i
obasjan ljudski ponos; u drugom da unapredi ivot svoje dece kolovanjem. Prva
brazda koju je uzorao Ognjan nije simbol, nego neposredan, uzbudljiv, neporean
dokaz da je stasao domain, da je pobeeno razdoblje odricanja i strepnje, da je
ivot otvorio iroka i svetla vrata sree. Toj pobedi majinske hrabrosti, tome
moralno zasluenom i stokratno opravdanom trijumfu upornog ljudskog otpora
prema iskuenjima i bedama, Glii nije priao kao posmatra, ve kao pesnik, i
njegova pripovetka, obojena toplinom i naklonou, podignuta u tonu, nadahnuta
optimizmom. i ostvarena emocijom, izdvaja se iz prostora iju prirodu i granicu
odreuju humor, satira i fantastika. I lik kooperne starice Dese ozaren je idilinim
sjajem i izdvojen ljudskom vrlinom. Za njegovu manju uspelost krivo je pievo
meanje elemenata. U uvodu oni su delovi reportae: "Ja sam prvi put video tetku
Desu preklane na saboru u Dreni. Drena je vrlo zanimljivo selo. Selo usred
upskih vinograda. Tu je golema pivnica, tu je crkva seoska, sudnica optinska i
groblje." I pored tih podataka linog karaktera, slika nema ni ivosti ni plastike.
Izraz je uopten. Koje selo nema pivnicu, sudnicu, groblje? Pievo interesovanje
je, oevidno, usmereno na ljudsku izuzetnost tetka-Desinu: sama, ona zrai oko
sebe sjajem istinite ljubavi; sama, ona je predana slubi za sreu drugih; sama,
ona je stub sigurnosti za osamljene sirotane. Iako, dakle, i u Tetka-Desi ima
svetlucanja ljudske topline, ovde je to samo plamiak, pa pripovetka ne premaa
okvire reportanog trenutka.

Po svome metodu Milovan Glii je pisac koji se oslanja samo na "poeziju

injenica", na podatke i pojave koje moe da uoi njegov vid i klasifikuje vlastito
iskustvo. Vei deo likova u njegovim pripovetkama preslikan je sa ivih linosti.
Taj metod pogodovao je za obradu onih drutvenih pojava koje su bile pod
udarom kritike Svetozara Markovia. Birokratija i zelenatvo, rasprostranjena
drutvena zla toga vremena, ine se u Gliievim pripovetkama kao ilustracija
Markovievih ideja. Svetozar Markovi pie u Srbiji na Istoku: "Mrnja na
inovnike, koja se kod naroda pokazala u svim bunama to u ono doba potresoe
nau otadbinu, u samoj stvari pokazivae nezadovoljstvo i mrnju naroda na
birokratsku sistemu dravnu, na ovo novo ugnjetavanje naroda koje se vrilo po
propisima i zakonima." Glava eera, Raspis, Svira, osvetljuju to "novo
ugnjetavanje po propisima i zakonima"; osvetljuju ga iz raznih uglova, kominih i
traginih, ironinih i satirinih, ali mu daju svedoanstvo i peat istine. Sa
zelenatvom je to jo oiglednije.

Iz takvog odnosa prema stvarnosti proizlazi Gliiev metod. Njemu je bila

potrebna ili anegdota ili stvarna linost; anegdota kao fabularno tkivo, linost kao
obrazac. Time se obeleavaju i glavne pripovedake osobine Milovana Gliia.
Karakter njegovog prianja svodi se prvenstveno na fabulu, na razvijenost radnje,
na dijaloku tenost, na pojedinosti koje celom toku daju manje ili vie reljefa.
Unutranji ivot njegovog junaka gotovo nam je sasvim nepoznat. Glii nije imao
snage za psiholoku analizu, za bojenje i ispitivanje dubljih i skrivenijih pojava
ovekovog bia. Njegovi opisi linosti zaustavljaju se na uoptavanju kojim se ne
prelazi mnogo narodni govor i postupak. Svedena na dogaaj, na odnose, na
likove, na situacije, ta proza je siromana svim onim to je umetnika dra teksta.
Njene figure su do podudaranja u duhu i izrazu svakidanjeg govornog
saobraaja. Ono to je najbolje kao pripovedaka osobina ove proze, to je esto
upeatljiva plastika likova. Oni stvaraju atmosferu, oni nose radnju, oni
obeleavaju odnose. Neki od njih i danas dre pun zvuk zanimljivosti i
verodostojnosti. Takvi su naroito kapetan Maksim Sarmaevi, zelena Vule
Pupavac, seljak Radan, lovac Rado, udovica Miona. Celovitou njihovih uloga i
ubedljivou njihovih slika Milovan Glii je prethodnik onih pisaca koji e kao
socijalni hroniari ili istoriari obeleavati drugo vreme, ali likovima koji ve imaju
svoje uzore. Ne samo gazda Jova iz Pauka Iva ipika no svi docniji pauci, svi
kaiari i kamatnici, imaju svoj prototip u Gliievu Pupavcu.
Jezik je jedna od onih osobina koje se ne mogu mimoii kad je re o prozi
Milovana Gliia. To vai i za prevodilaki vid njegove aktivnosti. Kao prevodilac
sa ruskog i francuskog Glii je razvio plodnu i znaajnu delatnost. Ostaje van
sumnje injenica da su njegovi prevodi Tolstojeva Rata i mira i Krajcerove sonate,
Gogoljevih Mrtvih dua i Tarasa Buljbe, Ljeljkinovih Polkanovih memoara,
Gonarovljeva Oblomova, pored veeg broja drugih, znatno uticali na poznavanje
ruske knjievnosti meu srpskom italakom publikom. Preko Gliia poeo je
plodan uticaj Gogolja na nae pisce, meu kojima su i Stevan Sremac, Svetozar
orovi, Branislav Nui. Glii je, odista, vrstan poznavalac jezika, izvornog,
jezgrovitog po duhu i pravilnog u oblicima.

Posle Gliia doi e mnogi vei umetnici, srpska pripovetka razudie svoje
tokove i u irinu i u dubinu, razvie se do nadmonog roda, ostvarie briljantne
rezultate, ali u njenim skromnim poecima, u njenim prvim pokuajima da nae
svoj put i svoje granice, udeo Milovana Gliia je vidan i nesumnjiv.

Boko Novakovi